1

NOSTALGIĈNI POGLED NA

JAJCE

BEOGRAD, 2016. godine Lukić D. Mirko

2

SADRŢAJ:

NOSTALGIĈNI POGLED NA JAJCE ------------------------ 3

Izvod iz ZBORNIKA SJEĆANJA... ------------------------------ 4

POGLED NA JAJCE SA VREMENSKE

DISTANCE OD PREKO PEDESET GODINA -------------- 13

Staro gradsko jezgro – istorijski centar grada ---------------- 16

Lepote van zidina srednjevekovne tvĊave -------------------- 20

PLIVA od izvora do ušća --------------------------------- 22

VRBAS -------------------------------------------------------- 28

BAJKA O „ĆIRI“ -------------------------------------------------- 30

KRAJ LEPTIROVOG ŢIVOTA --------------------------- 40

SAN o povratku jednog novog, još veselijeg „ĆIRE“---- 43

TRAGOM JEDNE VESTI ------------------------------------------- 45

3

NOSTALGIĈNI POGLED NA JAJCE

Slavimo 55. godišnjicu mature.

Mi, maturanti IVa razreda Gimnazije „Moša Pijade“ u Jajcu, te davne 1962. godine

odradismo naše školske obaveze i putevi nas odvedoše na razno-razne strane. MeĊutim, ovaj

divni grad i prelepo druţenje i doţivljaje u njemu nikad nismo zaboravili i kad god smo imali

priliku da ga ponovo posetimo to smo i radili, a u mislima nikad i nismo odlazili iz njega.

U meĊuvremenu su se dešavale razno-razne stvati, pa se i grad neminovno menjao (Panta rei

-Heraklit), ali za nas je ostao zauvek isti – onaj divni i neponovljivi.

I pored „ZBORNIKA SJEĆANJA“, kojeg je uradila Druţina Starozlatnih maturanata IVa

razreda Gimnazije „Moša Pijade“, i u kojem su u dobroj meri evocirane i brojne uspomene iz

grada, ipak se nisam mogao oteti ţelji da se još jednom, u reĉi i slici, nostalgiĉno ne osvrnemo

na letimiĉni pogled na ono što nam je posebno ostalo u sećanju.

Ovde u delimiĉno obuhvaćeni Ċaĉki doţivljaji vezani za grad Jajce, ali i jeno malo šire,

moţda, nostalgiĉno viĊenje stvari i dogaĊanja sa popriliĉne vremenske distance – od preko

pedeset godina.

Ovaj slikar je baš lepo „uhvatio“ svu lepotu našeg nekadašnjeg divnog grada

4

Izvod iz ZBORNIKA SJEĆANJA...

Para i igara

Glavno vanškolsko zanimanje

razreda kroz ĉetiri godine

Gimnazije bio je šou biznis.

Odrţavali smo priredbe, igranke,

takmiĉenja u pjevanju zvana

“Mikrofon je vaš”. Gostovali smo

u Diviĉanima, Bešpelju, Šipovu i

Donjem Vakufu.

Bilo je zarade, a jednom umalo da

ne dobijemo degeneka zbog lošeg

nivoa predstave u Donjem Vakufu.

Organizovali smo „Festival

maturanata” tadašnjeg Sreza Jajce.

Najveći financijski uspjeh ostvarili smo sa Esmom Redţepovom i ansamblom Steve

Teodosijevskog. Sala kino „Šolaja“ bila je prepuna. Prodato je skoro hiljadu karata.

Maturanti su u jednoj školskoj godini pripremili i izveli dvije pozorišne predstave.” Porodicu

Blo” i “Dvije kristalne ĉaše.”

S onu stranu Jajca

Većim delom svoga toka reka Vrbas protiĉe kroz tjesne gudure izmeĊu strmih planina ili kroz

duboke kanjone okomito odseĉenih obala, e ovako poĉinje „Na Drini ćuprija“. Pao sam pod

uticaj Andrića. A Nobelova nagrada za dupljaka se na dijeli.

S onu stranu Jajca, ne ide, ode na narodnu pjesmu.

Rijeka Pliva se baca vodopadom u kanjon Vrbasa

sa okomitim stijenama. Na tim liticama samo bi se

poneki odvaţni mjesni lero ispeo i napisao svoje

ime. Dugo su bila upisana samo imena Muta i

Ĉombe.

Mimi je uspio da se ispenje uz strme litice i da

slovima od dva metra ispiše KRESO i KAĆA.

Svako ko je posjećivao vodopad mogao je da

proĉita.

Pola Jajca je komentarisalo da sam se zaljubio i sad se penjem po sunovratima i pišem

ljubavne gluposti.

Da sam mogao i smio da se popnem pa da izbrišem ja bih to odmah uradio.

Nema druge nego zamoliti Mimija da se on opet ispenje i izbriše parolu.

PORODICA BLO

M I K R O F O N J E V A Š

KRESO i KAĆA

5

Put putuju maturanti

Od pošteno zaraĊenihi para šou biznisom, ojaĉani našim drugom Omeragić Tahirom koji je

završio Ţeljezniĉku saobraćajnu školu i Mešan Fadilom iz Travnika kao pojaĉanje rukometne

ekipe, maturanti su krenuli na ljetovanje u Bašku Vodu. Putovanje vozom od Jajca do Splita

trajalo je dan i noć.

Podrani se prvi dan pa klaj, klaj Srnetica.

Presjedanje u voz iz Prijedora. Pa klaj, klaj pa Drvar. Onda u novi voz pa haj, haj Liĉka

Kaldrma.

Tu se ukrcamo u voz normalnog kolosjeka pa

u Knin. Hej, hej osvanemo u Splitu. Onda na

vapor via Makarska u Baške Vode stignemo

drugi dan na ruĉak.

Ma, šta je danas putovati avionom 10 sati do

Amerike.

Prvo veće zadrţavanje smo imali na stanici

Pljeva. Lokomotiva se punila vodom sa vrela

Plive, a loţaĉi su hajcali kotao da savladaju uspon uz brdo.

Na tom brdu pruga je pravila serpentine da se lakše savlada uspon.

Sam će vrag nagovoriti Mimija i Fiću da se oni popnu kraticom na vrh brda i tu uskoĉe u voz.

Njihovo penjanje primjetio je mašinovoĊa i dao nalog loţaĉu da dobro nahajca lokomotivu.

Kada je voz naišao pokraj Fiće i Mimija, mašinovoĊa doda paru tako da nije bilo šanse da

uskoĉe u voz. Onda ulagani voz a njih dvojica potrĉaše za vozom, a kad sustignu voz

mašinovoĊa doda pare i ubrza.

Mimi je odmahnuo rukom, a Fićo nastavio da trĉi.

Moţete misliti kako su se osjećali maturanti. Pare i karte kod Mimija, a svi skupa imamo

samo suhe hrane za dva dana. MašinovoĊa je zaustavio voz.

Umorni i oznojeni trkaĉi su se ukrcali u voz.

Kad eto i veselog mašinovoĊe:

� Ma, ne bih ja vama zaustavio voz da Fićo nije brat moga kolege Ifeta. Ĉekali bi vi meni

ovdje cijeli dan i noć do slijedećeg voza.

Kino „Šolaja“

Kino Šolaja je bio centar kulture i zabave grada. U kinu se nalazila razglasna stanica sa

zvuĉnicima po cijelom gradu.

Kada je igrala fudbalske reprezentacije u cijelom gradu je odjekivao glas Radivoja Markovića

i Mladena Delića.

Nakon koncerta Esme Redţepove razglasna stanica je šest mjeseci puštala magnetofonski

snimak pjesme „Ĉaj orije šukarije“.

U okviru obrazovnog programa Radniĉki univerzitet je ponedeljkom organizovao razna

predavanja.

Malo po malo naš razred je preuzeo kontrolu nad kino Šolajom.

Železnička stanica „Jajce“

6

Dilhi se majka razbolila pa je ona preuzela financijsko

poslovanje. Za novu kino predstavu jedanesti red nije

prodavala.

Bio je rezervisan za naš razred. Kontrolor Mustafa, koji

je imao honorar kod razredne zajednice za skidanje kino

platna, puštao nas je bez karata.

Povede Mimi svoju simpatiju Savu u kino. Poţali se ona

da dobro ne vidi platno.

� Nema veze cijeli red je naš. Pomakni se slobodno.

Nije to uvijek bilo tako. Dok je kontrolor bio Ĉimbur

nije se moglo ni sa kartom uĉi na film Pariţanka gdje se

Brigite Bardot pojavljuje gole straţnjice, a nismo imali

16 godina. Fićo i Ćeho su nafarbali brkove, ali ih je Ĉimbur prepoznao. Mimi je otvorio vrata

iza bine tako da su gledali film sa druge strane platna.

U pola filma nestalo je tona. Mimi je prekinuo kabl za ton. Moţete misliti kakvu je facu

sloţio kinooperater kada je ugledao pola razreda iza platna.

Sve (obadvije) dramske predstave IV-a , mikrofon je vaš i festival maturanata igrane su u Sali

kino Šolaja.

Takmiĉenje pjevaĉa Mikrofon je vaš je dvije godine bio pravi rudnik novca za razred. Na

prvoj predstavi konferansu je vodio Uĉur Marinko, a Lazo Vujić nam je doveo, po skupe pare,

neku Vesnu Mikaĉić iz Tuzle koja je navodno bila pobjednica Festivala Ohridsko ljeto i

Kalesijski susreti.

Odpjevala je tanko, mlako i bezkrvno, kao specijalni gost veĉeri, nekoliko pjesama od kojih

se jedino sjećam pjesme „Kazanova“.

Ĉeho i Safet su se bunili i glasno komentarisali Lazinu podvalu:

� Nije mi krivo što smo joj platili velike pare već mi je krivo što smo na Banjaluĉkoj kapiji

objesili veliki pano Gost veĉeri - Vesna Mikaĉić.

Nakon toga Mimi je zabranio da se dovode razni gosti već da se oslonimo na vlastite a

besplatne snage.

Poĉetak nastave

U IV razred krenusmo u novu školsku zgradu. U novoj školi sve novo, prostora koliko hoćeš,

pa moţe i nastava da se organizuje drugaĉije.

Ne sećam se za ostale, ali oba odeljenja IV razreda su obavljali nastavu u jednoj smeni, a što

znaĉi da našu uĉionicu nije niko koristio sem nas.

Nova uĉioica, nov – izlakiran parket, nova pravila kućnog reda. Uvedena je obavezna

upotreba papuĉa u školskim prostorijama. Cipele su, pri ulasku u školu odlagane u ulaznom

holu, a papuĉe su u odlasku i dolasku u školu trebale biti u Ċaĉkoj torbi.

Kino „ŠOLAJA“

7

Ali mi smo imali samo NAŠU

UĈIONICU. Naćemo valjda da

vucaramo papuĉe sa sobom svaki

dan – ostavljaćemo ih u našoj

uĉionici. Naša uĉionica je bila na

spratu- nećemo valjda ići u

ĉarapama ili bosi kroz hodnike i

uz stepenište. Organizovasmo se:

prvi koji doĊe u školu snalazi se,

po sopstvenom nahoĊenju, kako

će stići do uĉionice. Njegova dalja obaveza je da kroz prozor „distribuira“ papuĉe ostalima i

to po redosledu kako ko stiţe do škole.

Kad već imamo samo našu uĉionicu, zašto da vucaramo knjiţurine koje i tako koristimo samo

na ĉasovima- ostavljaćemo ih u uĉionici. Razne ĉitanke ne moramo imati svi u uĉionici-

dovoljna je po jedna- dve, itako profesori na ĉasu nikad ne traţe da dvoje ĉita u isto vreme, a

ĉitanka nije zakovana – moţe da ide od ruke do ruke.

Pošto smo „radili u stalnoj prvoj smeni“, nigdje se nije ţurilo ni nama ni profesorima, pa su

nam rasporedi ĉasova bili takvi da nam je prvi ĉas nekad poĉinjao u osam, nekad u devet, a

nekad ĉak i u deset sati.

Nećemo valjda svaki dan da mislimo kada nam poĉinje nastava i da tome prilagoĊavamo svoj

biološki ĉasovnik. Mi imamo samo našu uĉionicu – dolazićemo svaki dan u osam, a ĉasovi

kad poĉni-poĉnu. Valjda mi imamo šta da radimo u meĊuvremenu. A pošto i tako retko

uradimo domaće zadatke kod kuće- hajde da ih radimo grupno u našoj uĉionici.

Zahvaljujući samo našoj uĉionici, i uz već osvedoĉenu inicijativnost i dovitljivost našeg

odeljenja, vrlo brzo smo se ratosiljali školskih torbetina i u školu smo dolazili, uglavnom,

samo sa po jednom sveskom-SVAŠTAROM.

Korzo, bioskop, poslastiĉarnica, ...

Kao sloţna druţina, nikad nismo zakazivali

veĉernje sastanke – znalo se, uvek smo se

svi ĉoporativno nalazili na korzou i šetali ili

kibicovali u većim ili manjim grupama.

Korzo, ta šarmantna i ţivopisna šetnja

glavnom gradskom „štraftom“, odvijao se,

uglavnom, izmeĊu Travniĉke i Banjaliĉke

kapije. S vremena na vreme tu se dodavala i

relacija od Travniĉke kapije preko Plivskog

Zgrada nove GIMNAZIJE (kod Jezera)- 1961-62.

IV-a razred razred

8

mosta pa do Vodopada (za romantiĉnije duše). Na korzou je bila uvek popriliĉna guţva – tu se

šetkalo, priĉalo, šalilo, kibicovalo i komentarisalo.

Nismo se naveĉe na korzou nalazili samo radi

svegradske šetnje, već i do spontanog

„organizovanja“ i nekih drugih aktivnosti.

Kao što Mirsad reĉe, u to vreme je naše

odeljenje već bilo „preuzelo kontrolu“ nad kino

Šolajom. Ovo nam je omogućilo da gledamo

sve bioskopske prestave u gradu. Trebalo je

samo da se dogovorimo koliko nas ide u

bioskop i da to javimo Dilhi (našoj koleginici)

da nam „rezerviše“ odreĊeni broj mesta u najboljem reu u sali. Kontroloru Mustafi (koji je

bio „naš ĉovek“) je bilo dovoljno da pri ulazu pruţimo bilo kakav papirić da ga odcepi i da

time „legalizujemo“ naš ulazak u salu.

Naravno, kao odgovorna druţina, strogo smo vodili raĉuna da ovo naše „snalaţenje“ nema

nikakve negativne posledice po organizatore bioskopskih predstava. Nikad nismo išli u

bioskop kad je poseta bila takva da se mogu rasprodati sve karte. Ĉekali smo da se pojavi

„luft“ i onda smo organizovali naše idenje u kino.

Ovakvim pristupom nismo nikome naneli nikakvu štetu (i tako je bilo praznih mesta), a

istovremeno smo uĉinili više pozitivnih stvari:

doprinosili smo „ambijentu veće gledanosti“ filma,

uzdizali smo ukupnu filmsku prosvećenost,

dodavali smo još jedan aspekt našem kolektivnom „preduzetništvu“ ...

Kino „Šolaja“

9

Po završenoj biooskopskoj prestavi, druţina bi se ponovo našla na već polupraznom korzou,

a nama se nije baš ţurilo kući. Uobiĉajena aktivnost je bila: šetnja do ispred Isine

poslastiĉarnice (kod Travniĉke kapije – koja se isada nalazi na istom mestu), praţnjenje

dţepova, prebrojavanje sitniša i preraĉunavanje koliko baklava i/ili tulumbi za te pare

moţemo kupiti, a zatim smo ulazili u poslastiĉarnicu i dali se poĉastiti – ZA SVE PARE.

Esma Redţepova i Stevo Teodosijevski

Jedne subote novembra 1960. godine III-a putuje „ćirom“ preko Donjeg Vakufa za Bugojno

na susret sa drugovima sa gradnje autoputa iz Gimnazije i Ekonomske škole.

U Donjem Vakufu treba ĉekati 4 sata do voza za Bugojno. U kafani Radniĉkog doma Esma

Redţepova, Stevo Teodosijevski i orkestar piju kafu i ĉekaju veĉernji nastup. Esma sa

pjesmom Ĉaj šukarije ... bila je jedna od najpopularnijih pjevaĉica Juge.

Alaudin Dino Bubrić je izgledao starije i gosposnije od nas ostalih pa je napravio kontakt i

predstavio Mimija i mene kao Predsjednika i Sekretara Školskog komiteta Narodne omladine

Gimnazije u Jajcu.

Program ansambla je bio već dogovoren: subota Donji Vakuf, nedelja Bugojno, a ponedeljak

slobodan.

Uz duţe pregovore i konsultacije sa Ilijom Ćelebićem, našim profesorom fizike i direktorom

Radniĉkog univerziteta, dogovorimo koncert u Jajcu za ponedeljak i cijenu od 80.000 dinara.

Ugovor će se potpisati u nedelju izjutra u Hotelu Nova Bosna u Bugojnu.

U nedelju u 9 sati Mimi i ja dolazimo u hotelsku sobu. Soba jednokrevetna, a u njoj Esma i

Stevo.

Esmu boli zub, a Stevu leĊa.

Stevo izvadio formular ugovora. Prvo što je Mimi promijenio bilo je da za sluĉaj spora odredi

nepostojeći sud u Šipovu, kao nadleţan.

Stevo je potpisao ugovor. Isić Mensur Mimi se jasno potpisao na ugovoru sa Mitar Perić. Ja

sam po ugledu na njega napisao prvo ime koje mi je na um palo - Slavko Jovanović.

Spremili smo odmah Milana Ţdrnju, prvim vozom za Jajce, kako bi stigao do 14 h sa

plakatama u Jajce.

Ţdrnja je otišao na fudbalsku utakmicu Elektrobosna – Ţeljezniĉar. Izvadio je iz tima beka

Ţeljezniĉara, Safeta Hrustića i zaduţio ga da lijepi plakate, da napravi i prodaje karte sa

Dilhom. Tako je propala Safetova fudbalska karijera nakon uspješnih nastupa u Jedinstvu iz

Dobruna i Ţeljezniĉaru iz Jajca.

Bio je talentovan fudbaler, ali je imao jednu manu: volio je školu.

10

Istog dana uveĉe ĉeka nas Milan na stanici sa izvještajem da su sve karte prodate. Nema druge

nego dodati još stolica u salu kina Šolaja i prodavati stajanje.

Sala je oborila sve rekorde. Malo je falilo da se balkon sruši. Ĉist prihod za ekskurziju i

ljetovanje 80.000 dinara.

Stevo Teodosijevski je priredio veĉeru u hotelu Turist za organizatore i direktora škole

Svevlada Slamnika.

Odrţao je zdravicu kao drug Tito:

� Narod koji ima ovakve omladince kao što su Mitar Perić i Slavko Jovanović ne treba da

brine za svoju budućnost.

Svevlad mu je odgovorio da Perića dobro i ne pozna, a da je Jovanović više pjesniĉka duša

dok su pravi organizatori Isić i Kreso.

Stevi i Esmi ništa nije bilo jasno.

Sluĉajno beţanje sa ĉasa

Lep, sunĉan proletnji dan. Sticajem okolnosti

gubimo treći ĉas. „Ljudi, šta da se radi,

nećemo valjda ovde ĉamiti po ovako lepom

vremenu“?

Kolumbo dreknu: „Idemo negde“

Palubom odjeknu: „Idemo“.

Dok si rekao „keks“ svi se naĊosmo u

dvorištu. Ali kuda dalje, daleko smo od grada,

a školsko dvorište nije baš prijemĉivo za neku

uţivanciju.

„Hajdemo na jezero“- predloţi neko. Kao što je i

bilo uobiĉajeno za naš razred, ĉim padne predlog

odmah se stupa u akciju. Pristupa se „organizovanju

prevoza“. Obzirom na lokaciju škole (Gimnazija i

Tehniĉka), većina uĉenika i profesora su dolazili

biciklima, koje su, zakljuĉane ili nezakljuĉane,

„parkirali“ u dvorištu škole. Krenuli smo ka

„parkingu“ da biramo potrebni broj nezakljuĉanih

biciklova. Nije vaţno ĉiji su, oni i tako nisu potrebni

njihovim vlasnicima, koji nisu te sreće da gube ĉas.

Pošto smo se „kompletirali“ sa prevoznim

sredstvima, vesela druţina krenu put Plivskog

jezera.

DoĊosmo na Jezero i k'o gušteri se razbaškarismo

na prolećnom suncu. Taman je poĉela prava

Da li je ovo Riletov bicikl?

11

uţivancija, a mi shvatismo da je vreme za povratak, ako ţelimo da stignemo na sledeći ĉas.

Pogledima se meĊusobno pitamo - a šta sad? Umesto odgovora Ćano upita:„Pa zar moramo

ići na svaki ĉas“?

Ovo pitanje je bilo sasvim prikladno Ćani, kome je Rile, jednom prilikom kad je opravdavao

izostanke sa ĉasova, rekao. „A Tebi Ćano, ću ubuduće opravdati ĉas samo ako mi doneseš

lekarsko uverenje da si u trenutku izostanka sa ĉasa bio na operacionom stolu“.

Ova Ćanina „reputacija“ nam nije smetala da ćutke prihvatimo njegovo pitanje kao naše

zajedniĉki, a što je podrazumevalo da UZIMAMO sebi za slobodan još jedan ĉas.

Dok smo mi uţivali po sistemu „šta se nas maĉaka tiĉe tamo neko pasje vreme“, predmetni

profesor, koji je naišao na „potpuno prazan prostor“, je već intervenisao kod direktora Z.

Marjanca.

Problem je prikazan kao „smak sveta“, jer se nikad do tada nije desilo da komplet razred

pobegne sa ĉasa.

Iako nismo znali za „uzbunu“ u školi, posle svojevoljno uzetog jednog „slobodnog“ ĉasa,

vratili smo se na vreme za naredni ĉas, a trebalo je i vratiti „uredno pozajmljene biciklove“ jer

će moţda zatrebati njihovom vlasnicima.

Ĉim smo stigli u školu pozva nas je Direktor na raport. Iskreno smo priznali zbog ĉega smo

izostali, a ne pobegli, sa predmetnog ĉasa.

Pošto nas je od ranije poznavao kao izuzetno homogen i preduzimljiv kolektiv, zakljuĉio je:

„Znam da ste naĉinili izvesni prekršaj, ali imajući u vidu vaše jedinstvo i kolektivitet koje je

došlo do izraţaja ĉak i u ovom sluĉaju, mogu vam reći da mi je drago što vas imam kao

takve. Idite na ĉas“.

Za mal' da oberu „zelene jagode“

Leto, 1962. godine. Odeljenje IVa razreda Gimnazije „Moša Pijade“ u Jajcu uspešno odradi

MATURU, a u toku školske godine, od vanškolskih aktivnosti, zaradše i uštedeše dovoljno za

kolektivno petnaestodnevno letovanje na našem (ondašnjem) lepom Jadranu. Uplatismo

letovanje, kupismo povratne vozne karte, podelismo preostalu lovu (na jednake delove) za

dţeparac i .... U Jajcu se ukrcasmo na voz

za Srneticu-Liĉku Kaldrmu-Split.

Stigosmo do ţelezniĉke stanice „Pliva“.

Voz stade, kondukter nas obavesti o

petnaestominutnom stajanju – samo da

Ćira VODOM DOPUNI svoje „ĉuturice“.

IzaĊosmo napolje – nema baš neke

hladovine – šta da se radi?

12

Cela, zmijolika, trasa pruge prema Podovima vidi se kao na dlanu. Vidi se i poslednja krivina

pre izlaska na Podove – tu je, što bi se reklo, na pljucimetar. Odmah gore iznad stanice

„Pliva“ – pravom linijom moţda nekih 600- 700 m.

Fića, vrtirep jedan, nije mu Ċavo dao mira pa reši da ide peške uz stranu i da saĉeka voz na

poslednjoj krivini pred Podovima. Za svoju ideju brzo pridobi još dvojicu-trojicu kolega i pre

polaska nešto se domunĊa s mašinovoĊom (kasnije smo saznali da su neki roĊaci i da su se

dogovorili da u odreĊenom trenutku, ako baš bude trebalo, malo uspori voz da bezbedno

uskoĉe u isti).

Krenu druţina u planinarenje – dobro napreduju, usput beru i slade se jagodama. Povremeno

se osvrnu i mahnu nama, koji još uvek ĉekamo u stanici. Ostatak društva reši da se malo

„poigra“ sa ovim avanturistima i dogovori se s mašinovoĊom da, kad budemo u njihovoj

blizini, „nagazi gas do daske“ i da im tek naknadno omogući da uĊu u voz. Kad je Ćira

krenuo iz stanice, oni su već bili na „odredištu“ i seli u hladovinu da odmaraju i uţivaju u

svojoj avanturistiĉkoj vragoliji.

Ćira hukće i krivuda, poput natovarene dragnjićke kobile, sve dok se ne primaĉe nadomak

naših drugara, a onda zahukta iz sve snage i „protutnja“ pored njih. Trĉe, mašu, viĉu..., ali

ODE VOZ! Tek kad su sasvim baldisali i odustali od trke za Ćirom, mašinovoĊa, po

dogovoru, uspori – skoro stade, a oni se nekako dovukoše i uĊoše u voz.

A kad su došli do daha i (uz naš smeh i zadirkivanja) shvatili „igru“, potekla je bujica reĉi

koje nisu za ovo mesto.

Presele su im one jagode kojima su se sladili usput.

13

POGLED NA JAJCE SA VREMENSKE

DISTANCE OD PREKO PEDESET GODINA

Prošlog meseca (juna, 2016.), kao i obiĉno, bio sam u Jajcu gde se, sa raznih strana sveta,

okuplja naša druţina MATURANATA IVa razreda Gimnazije „Moša Pijade“ iz 1962.

godine. (54. godišnjica mature). Pored srdaĉnog druţenja, evocranja divnih Ċaĉkih uspomena

i planiranja proslave 55. godišnjice STAROZLATNIH MATURANATA, nisam mogao da

odolim da se ponovo ne prošetam VAŠIM i MOJIM divnim gradom Jajcem i malo „zvirnem“

šta se i koliko promenilo u odnosu na NAŠE VREME.

Gimnazia „Moša Pijade“ u Pijavicama

Zgradu stare Gimnacije u Pijavicama (koju sam jedva pronasao), a koja me je prijatno

iznenadila i pobudila lepa secanja od pre preko 55 godina. Istina zub

vremena, kao i zbivanja 90-ih su ostavili vidljiv trag, ali je sve potpuno prepoznatljivo – ulaz,

ucionice, veliko igraliste....

Ovde smo 1958. i 59. krenuli u prvi razred gimnazije. Bila je to divna škola sa velikim

igralištem u dvorišnom delu zgrade. Ovde su se dogaĊale razno-razne Ċaĉke dogodovštine i

spotrske aktivnosti u raznim sportovima.

Pošto je ova zgrada postala malo pretesna, a u Jajcu je planirano i otvaranje novih srednjih

škola (uĉiteljska i mašinska), izgraĊena je nova velika škola u blizini Plivskih jezera, tako da

se i gimnazija „Moša Pijade“ 1961. godine preselila u novu zgradu.

Stara zgrada u Pijavicama je uspešno odolevala svih ovih proteklih 55 godina – tugujući za

svojim dobrim i vragolastim gimnazijalcima, ali su je najviše pogodile i rastuţile Smutne

devedesete i Ĉemerne posleratne godine;

Dvorišni izgled i igralište Prednji – ulični izgled (ulaz)

14

Gimnazija „Moša Pijade“ na Jezeru (sada

SREDNJA STRUKOVNA ŠKOLA „Jajce“)

U ovu novu zgradu smo se uselili 1961. godine, kao završni –

IV razred. Ovde smo imali pun komfor i punu slobodu, kako

školskih, tako i vanškolskih aktivnosti. Istina, u ovu zgradu su

se uselili i prvaci novoformirane srednje mašinske i uĉiteljske škole, ali se znalo ko je prvaci a

ko MATURANTI.

Upravo ove završne školske godine, Razredna zajednica IVa razreda je imala svoj

najplodonosniji period (vidi „ZBORNIK SJEĆANJA“).

Ova zgrada je kasnije znatno doraĊivana i dograĊivana, ali – ipak budi dobro nam znane

uspomene. Iz ove zgrade se još poodavno iselila gimnazija.

„ĆIRO“ i ţelezniĉka infrastruktura

Ţelezniĉki mostovi preko Plive su nestali, a nestala je i Ţelezniĉka stanica „JAJCE“. Nestalo

je sve što je imalo ikakve veze sa dobrim starim „Ćirom“ koji je ovaj grad povezao sa svetom

i preveo ga iz zaostale balkanske kasabe u evropski grad.

Sa Ćirom su odrasle brojne ovdašnje generacije, on je bio, u većoj ili manjoj meri, sastavni

deo njihovih ţivota. I naša generacija nije ni sanjala da NAŠEG ĆIRE jednog dana više neće

biti.

MESTO BIVSE ZELEZNIĈKE STANICE „JAJCE“

Pitam se:

Da li su ţelezniĉka stanica i sećanje na

„Ćiru“ moralo baš ovako završiti?

Zar se nije mogla obnoviti stara zgrada u

svom prvobitnom izgledu (kao istorijski

spomenik), a funkcija je mogla biti: pijaĉna

uprava, turistiĉka agencija/biro, muzejska

postavka Jajaĉkog ĆIRE ...?

NEKAD 2000. godine SADA

15

Zar smo zaboravili da su uskotraĉna pruga i legendarni Ćira povezali Jajce sa svetom i

da su od zaturene balkanske kasabe napraile evropski grad?

Zar ispred obnovljene zgrade nije moglo ostati jedno parĉence pruge i

depo/nastrešnica sa jedno lokomotivom i par vagona, kao muzejski eksponati?

Pliva se „izgubila“

Ĉak je „nestala“ i sama reka Pliva – ona je postala potpuno „nevidljiva“ (od silnog rastinja,

šiblja, kuća, ograda...) i to, na celom potezu od Hotel „TURISTA“ pa do Plivskih jezera, i to

nezavisno da li se prolazi levim ili desnim stranom, odnosno , novim ili starim putem.

Ovo baš deprimirajuće deluje – baš nismo u stanju ništa da saĉuvamo za uspomenu, ĉak ni

ono što nam je sama priroda dala.

Ala smo porasli

Stvarno, kao da je juĉe bilo kad je ovde bio neureĊeni rit. UreĊenje ovog parkića na Plivskom

jezeru izvršeno je 1961.-62. godine. Inţenjer, koji je vodio realizaciju ovog projekta, sticajem

okolnosti, angaţova me da vodim obraĉun radova i zarade svakog od zaposlenih radnika.

Pored nasipanja terena,

izrade drenaţnih kanala,

betoniranja potpornih

zidova i drugih

graĊevinskih radova koji

idu uz ovakav projekat,

bio sam svedok i sadnje

MLADICA ovih sada

(2016.) ogromnih

lepotana u ĉijoj

hladovini uţivaju

posetioci Plivskih jezera.

Kad god se setim mojih prvih redovnih meseĉnih (honorarnih) plata, koje sam ovde zaraĊivao

koristeći vreme izmeĊu škole i korzoa, ne mogu da se ne setim ovog divnog parkića, a

posenbo ovih lepotana, koji su, ĉini mi se svake godine rasli još po jedan dodatni metar. Uz

odu divnu fotografiju nije zgodno pominjati naše godine, prikladnije je diviti se njihovoj

veliĉini i lepoti.

***

16

Staro gradsko jezgro – istorijski centar grada

Iz napred navedene priĉice „Korzo, bioskop, poslastiĉarnica...“ delimiĉno je vidno da je naša

druţina svakodnevno i podosta, zajedniĉki provodila vreme u centru grada. Nije to bilo puko

gluvarenje i „ubijanje“ vremena – stalno smo bili u nekoj akciji ili pak planiranju neke

sledeće.

Centralni prostor za naše vanškolske aktivnosti se, uglavnom, odvijao u istorijskom centru

grada, odnosno izmeĊu Travniĉke kapije i Banjaluĉke kapije. Za one malo romantiĉnije

aktivnosti, relacija se protezala ka divnim predelima oko Plive i Plivskog vodopada.

Koliko li smo puta proštraftirali izmeĊu ove dve kapije? Na tom potezu se odvijao dnevni i

noćni ţivot grada. Tu je bilo sve što je moglo zatrebati – sav kolorit ondašnjeg naĉina ţivota.

Glavna štrafta/šetalište je bila izmeĊu ove dve kapije, a kad se krene od Travniĉke kapije, sa

desne strane se odvajao jedan malo zaobilazni put na ĉijoj „trasi“ je bilo Kino „Šolaja“, Pošta,

prostrani pijaĉni trg... da bi se, potom, opet izbilo na glavnu štraftu kod Banjaluĉke kapije.

Da, ovo je bilo NAŠE korzo.

Ovde je naveĉe bilo stecište

celog grada, pa kako onda da

bilo ko, i bilo koje veĉe iz naše

sloţne druţine izostane bez baš

jakog razloga?

Pijaĉni trg je, posebno sredom

kad je bio pazarni dan, imao

svoj poseban koloritni šarm.

Tu bi se našli svi oni iz okolnih

sela koji su imali šta da ponude

gradskom stanovništvu. A

gradsko stanovnoštvo se tu stanbevalo svakojakim potrepštinama, a mnogi su se tu šetkali

iako nisu imali nameru ništa da kupe – ĉisto da budu informisani, ali pijaca je stara mamipara

pa su i oni „nezainteresovani“ uvek ponešto kupili.

17

Ove pijace ili, kako se sada zove, otvorenog trţnog centra ovde više nema. Proĉitah negde da

se seljakala na razno-razna mesta, a sada se našla na potpuno opustelom prostoru koji je

nekad bio danonoćno pun ţivota – na mestu bivše Ţelezniĉke stanice „JAJCE“.

A pod belim suncobranom moglo se kupiti secrenih, crvenih petlića - pistaljki,

šeţćerlama, šarenih i „svilenih“ bombona...

Eto, takva je bila sreda jednog letnjeg , vruceg dana na pijaci u Jajcu

18

Kad danas, sa izvesne distance - udaljenosti, pogledate spoljni izgled starog gradskog jezgra,

ĉini vam se da se skoro ništa nije ni promenilo – srednjevekovna utvrĊenja (zidovi, kule,

kapije...) deluju veliĉanstveno, kao i uvek, i pomislite: divota, ipak je sve odolelo vremenu!

MeĊutim, kad uĊete u unutrašnjost, u prostor izmeĊu DVE KAPIJE, srešćete se sa samo

delimiĉno prepoznatljivom slikom.

Na centralnom delu korzoa je

neko postavio neki spomenik,

verovatno sa namerom da kaţe

od kada je ovde poĉela istorija.

A onaj koloritni- šmekerski deo

grada (bivše kino, pošta,

pijaca..) izgraĊen je priliĉno

bezliĉan i naĉiĉkan zanatsko –

trţni centar.

19

NAPOMENA

U Nirnbergu je 2. januara 1945. godine potpuno uništen istorijski centar grada (prostor unutar

gradskih zidina).

Istorijski centar grada je u potpunosti rekonstruisan brzo nakon rata. Rekonstrukcija je

uraĊena sa potpunom vernošću do najsitnijeg detalja, tako da se istorijski centar grada uopšte

nije razlikovalo od stanja pre bombardovanja.

„Novotarije“ su ostavili za periferni deo grada. Ima pouĉnih primera- zar ne?

Staro gradsko jezgro grada Nirnberga sa crkvom Lorenckirhe i starom zgradom skupštine

20

Lepote van zidina srednjevekovne tvĊave

Sa leve strane nam je dobro

znani most, kojim smo bezbroj

puta prošli, bilo da smo ušli u

školu u Pijavicama, bilo da smo

se naveĉe šetkali uţivajući u

njegovoj lepoti, a posebno lepoti

reke koju je premošćavao, kao i

ukupnoj lepoti prirode koja ga je

okruţivala. Ovaj divni most je,

ipak, odoleo promenama- ostao

je jednako lep i ostao je pešaĉka

zona, kao što je bio i u naše

vreme.

Desno je, dobro znani simbol

Jajca – Plivin vodopad. Ovde

smo ĉesto dolazili i divili se njegovoj lepoti. Posebno su bile zanimljive situacije kad bi neki

od poznanika, koji su samo usputno prolazili kroz Jajce, a ţeleli su da im pokaţemo njegove

lepote. Obavezno bismo ih vodili do Vodopada i dok su se oni glasno divili njegovoj

veliĉanstvenoj lepoti, mi smo se pravili ravnodušnim, uz komentar: „Eto vam pa se divite, mi

to gledamo svako veĉe“. Sada je delimiĉno doraĊena okolina i sam pristup vodopadu, ali je u

suštini ostao onaj ist lepotan.

Na slici desno je „MUZEJ II ZASJEDANJA AVNOJ-a“. Oĉuvano – isto kao pre, ĉak i ime!

Istinski me jo ovo pomalo i zaĉudilo - da ovo nikom dosad nije „zasmetalo“. Eto, ipak je

ostao bar neki trag da podseti da je nekad, u istoriji ovih prostora, postojala i nekakva

Jugoslavija.

No, moţda opstanak muzeja moţe, u najvećoj meri, zahvaliti još uvek brojnom

jugonostalgiĉnom stanovništvu koje ţivi na prostorima Ex YU.

TITO i JOVANKA BROZ sa JAJČANIMA, 1968. god MUZEJ II ZASJEDANJA AVNOJ-a

21

Na ledećoim slikama je delimiĉna potvrda prethodne konstatacije.

Da nema slike ne bi izgledalo verovatno. Ovo je deo Slovenaĉkog ešalona od 300 osoba sa

Partizanskim horom iz Trsta od 45 ĉlanova.

Sliĉne scene, i to sa posetiocima iz svih drţava sa prostora Ex YU, mogu se videti svake

godine na dan odrţavanja II ZASJEDANJA AVNOJ-a, 29. novembra.

I tako svake godine, na ovaj više ne postojeći praznik 29. novembar, okupi se oko 1.000

gostiju iz drţava Ex YU, pa i iz inostranstva.

***

JAJCE, 29. Novemra 2015. godine

JAJCE, 29.novembar 2014. godine

22

PLIVA od izvora do ušća

Podruĉje reke Plive, koje saĉinjava jedinstveni prirodni i turistiĉki region, po svojim

prirodnim lepotama i fenomenima, kao da je stvoren za odmor modernog ĉoveka.

Obilje vode koja tiho i bešumno izvire iz kreĉnjaĉkih njedara, naglo povećava brzinu i postaje

buĉna i penušava, a potom u dolini Pljeve se smiruje i postaje tiha reka. Ujedinjena tri izvora

grade reku Plivu koja se posle 30 kilometara toka u Jajcu uliva u reku Vrbas ĉineći

veliĉanstveni vodopad visine 22 metra.

U ovom prelepom podruĉju, ribar će naći bistre vode, bogate plemenitom ribom, a lovac

planinska lovišta puna divljaĉi. Ljubitelja starina, Pliva će privući ostacima starih naselja, a

speleologa još neispitanim pećinama i vrletnim, stenovitim kanjonom svojih reka Janja i

Sokoĉnice.

Naţalost, Plivu su OVDAŠNJI i SADAŠNJI politiĉari „PODELILI“, kao i sve ostalo što se

moglo i stiglo podeliti/razdeliti, tako da je teško govoriti o Plivi kao o jedinstvenoj celini, kao

što je bila u naše doba.

Izvor i gornji tok reke Plive

Istinski raj na zemlji, netaknuta priroda, bistra, zelena reka Pliva, pravi odmor za oĉi i dušu.

Pliva izvire na ĉak tri mesta (481 mnv). Jedan od izvora, koji je moţda i najlepši, izlazi ispod

ogromne stene.Odmah ispod stene, izvor pravi malo jezerce, naizgled mirno, iz kojeg se,

gotovo neverovatnom snagom, obrušava

bistra i brza reka.Druga dva kraka, gotovo

jedan do drugog, iz kojih izvire Pliva, su u

neposrednoj blizini i ne zaostaju po lepoti za

onim prvim. Najlepše je doći na izvor Plive

u periodu od marta do maja, kada je

vodostaj viši i kada se od zaglušujuće huke

vode dgugo ništa i ne ĉuje.

23

Prilaz izvoru Plive (2016.): Raskošna lepota prirode

Izvori Plive, 2011. - Raskošna lepota prirode

24

Pljeva (2011.) : Kao što se gornji tok Plive

(od izvora do prvoh njenog mosta) zove Pljeva, tako se zove i naselje/mesto na njenim

obalama.

Nagradno pitanje - „Koja reka protiĉe ispod ovog mosta“: Isti izvor, ista voda, ista reka...

teĉe do ovog svog prvog mostića i zove se Pljeva (ijekavština), a od trenutka prolaska ispod

mosta postaje Pliva (ikavština). Ovaj most ipak nema sliĉnosti s Mostom na reci Kvaj.

Postoji i legenda o nastanku imena PLJEVA.

25

Plivska jezera

Plivska jezera se nalaze u donjem toku reke Plive, a saĉinjavaju ih Malo i Veliko jezero.

Veliko jezero je dugaĉko oko 3,3 kilometra i široko od 400 do 700 metara. Najveća dubina

Velikog jezera iznosi oko 36 metara. Na njemu se odrţavaju sportska takmiĉenja na mirnim

vodama, i to u kajaku, kanuu i veslanju. Tu je, izmeĊu ostalog, 1963. godine odrţano Svetsko

26

i Evropsko prvenstvo u kajaku. Nisam uspeo da naĊem informaciju da su se sliĉne

manifestacije odrţavale u poslednje vreme.

Jezera su bogata raznim vrstama ribe: pastrmka, linjak, ĉaran i dr.

Na prelazu izmeĊu Velikog i Malog jezera nalazi se niz ţivopisnih vodenica.

27

Plivska jezera (Jajce), 02.06.2012. : Zlatni maturanti uţivaju u plovidbi po mirnim vodama

Plivski vodopad

Plivski vodopad

se nalazi u

gradu Jajcu gde

se reka Pliva

uliva u Vrbas.

Spada u 12

najlepših u

svetu i jedini je

vodopad koji se

nalazi u samom

centru grada i

ujedno ĉini

ušće.

Vodopad Plive,

Plivska jezera i

sedrene kaskade

su spomenici

prirodi i spadaju u red prirodnih vrednosti i prirodnih lepota.

28

VRBAS

Na prethodnoj slici smo upravo videli VELIĈANSTVENI SKOK Plive u PLAHOVITI Vrbas.

Vrbas je reka koja nastaje od dva vrela na Zec-Planini (ogranak Vranice), i nakon svog 250

km dugog toka uliva se u reku Savu kod Srpca.Svojim dugim tokom Vrbas prolazi kroz

brojne klisure, kanjone, kotline, razna mjesta i gradove kao sto su: Gornji Vakuf, Bugojno,

Donji Vakuf, Jajce, Mrkonjić Grad, Banja Luka, Laktaši i Srbac. Zbog svog kanjona, brzaka i

bukova Vrbas je jedna od najpogodnijih reka za sportska takmiĉenja u kajaku na brzim

vodama u Evropi. Za zaljubljenike podvodnog sveta pruţa se mogućnost ronilaĉkih avantura.

Kanjon Vrbasa i njegovih pritoka, sa svojim strmim stenama pruţaju fantastiĉne uslove za

bavljenjem slobodnim penjanjem i alpinizmom. Pritoke Vrbasa su poznate po bogatstvu

ribljeg fonda, a reka Vrbas je poznata po 22 vrste riba. Najĉešće vrste koje se mogu naći u

gornjem toku su pastrmka, lipljen i mladica.

Naţalost, i ovu reku su ovdašnje VELMOŢE izdelile, tako da od onih jedinstvenih spotrskih

takmiĉenja kanuista na divljim vodama, koja su se nekada odrţavala, i kada je skoro celo

Jajce kod Vodopada posmatralo neustrašive kanuiste koji su uĉestvovali na raznim

meĊunarodnim takmiĉenjima.

Istina, i sada se odrţavaju Svetska prvenstva u kajaku i kanuu na divljim vodama, ali ova

takmiĉenja ne mogu posmatrati Jajĉani sa svojih vidikovaca na najdivljiji deo ove prelepe

reke.

Lepota DIVLJINE Vrbasa

29

***

30

BAJKA O „ĆIRI“

Kako je „ĆIRO“ proţiveo svoj ţivot leptira

31

Ćiro je ţiveo svoj ţivot zajedno sa svojim ţelezniĉkim osobljem (šefovi ţelezniĉkih stanica,

otpravnici vozova, mašinovoĊe, loţaĉi, kondukteri, manevristi, skretniĉari...), a svi oni su bili

neka vrsta familije sa njihovim putnicima. Iako je uskotraĉna ţeleznica, u ovim krajevima,

osnovana prvenstveno za prevoz tereta ona se brzo srodila sa okolnim stanovništvom i poĉela

nesebiĉno da im sluţi – jednostavno, više nisu mogli jedni bez drugih.

Još za vreme svog kratkog ţivota, Ćiro je postao legenda ovih krajeva. Svi njegovi korisnici

će vam ispriĉati bezbroj razliĉitih doţivljaja i anegdota, ali su svi u potpunosti saglasni sa tri

osnovna pravila (neka vrsta „svetog trojstva“):

ĆIRO nikad nikoga nije ostavio! Mesto se uvek i za svakog moralo naći – na papuĉici,

kod mašinovoĊe, u bunkeru uglja...

ĆIRO nikad nije kasnio! Uvek i na svaku stanicu je stizao i istu napuštao po taĉno

odreĊenom redu voţnje. Blagovremeno, pre ulaska u bilo koju stanicu, „informisao“

bi buduće putnike o svom skorom dolasku. Znao je on da ga putnici oĉekuju taĉno na

vreme, znao je on i da se njegovo huktanje i kloparanje nadaleko ĉuje i da njegova

pištava sirena i nije baš neophodna, ali ju je on sa ponosom, na vreme, pa i više puta

uzastopno koristio – ko veli, moţda je neko pridremao pa ga treba malo prepasti;

ĆIRO nikad nikoga nije ĉekao! K'o veli, ako on moţe da se strogo pridrţava svog

voznog reda, bez obzira da li su letnje vreve ili sneţni nanosi, zašto se onda i njegovi

cenjeni putnici ne bi isto tako ponašali.

Na prvoj sledećoj fotografiji je „slikovit“ dokaz prvog Ćirinog pravila. Drugu fotografiju

(Lašva) sam prikaĉio da bih na primeru pojasnio USLOVNOSTI sprovoĊenja legendarnih

Ćirinih pravila. Ĉiro nikad nikog nije ostavio i Ćiro nikad nije kasnio, ali Ćiro NIKAD

NIKOGA NIJE ĈEKAO!

Primer: Januara 1964. godine napada retko veliki sneg (za dan- dva oko 50-60 cm). Na

fakultetima nema nastave sledećih petnaestak dana, pa se zajedno sa drugarom uputih iz

Beograda u ZAVIĈAJ. Na ţelezniĉkoj stanici u Beogradu pravi haos - vanredna situacija.

Oficijelni spikeri objavljuju kašnjena dolazaka meĊunarodnih vozova. Kašnjena su se

iskazivala i u stotinama minuta. Vagoni brzog voza Beograd- Sarajevo postavljeni su

blagovremeno na odgovarajući kolosek, ali nikako da se „pojavi“ i lokomotiva koja bi

povezla ovaj voz. Popriliĉno smo kasnili u samom polasku, ali smo ipak raĉunali da ćemo

uspeti da „uhvatimo“ Ćiru u Lašvi.

Brzi voz staje u Lašvi, izlaze putnici – svako ode na svoju stranu, na stanici ostadosmo samo

nas dvojica. Ćire nigde ni na vidiku. Pitamo u stanici: „Gde je voz za Jajce?“ Odgovoriše:

„Otišao je pre pet minuta – u sekund taĉno po redu voţnje.“ Dok ovo pišem setih se onog vica

o februarskim dogodovštinama maĉora, kad stariji maĉor odgovori mlaĊem (koji nije bio baš

rad da se vere po okolnim krovovima po „ovom pasjem vremenu“): „A šta se nas maĉora tiĉe

tamo neko pasje vreme?“

Ćiro je imao svoj red voţnje, pa koga ima-ima. Uostalom, šta se njega tiĉu tamo neka

kašnjenja meĊunarodnih i brzih vozova.

32

Na samom poĉetku ove prĉe o ĆIRI, spomenuh „LAŠVU“, kao poslednju ţelezniĉku stanicu

krajiških uskotraĉnih pruga i to iz nekoliko razloga:

Ovim se, na izvesan naĉin, potvrdila legendarna ĆIRINA doslednost u pogledu

TAĈNOSTI i poštovanja voznog reda;

Ovo je poslednja ĆIRINA stanica, a i poslednju sam je upoznao – 1962. godine kad su

moje sredeškolske obaveze u Jajcu bile okonĉane i kada se moralo DALJE;

Lašva – Kolodvor – Austro-Ugarska Kešanje na vozu

33

JAJAĈKI ĆIRO

Jajce - Grad nije uvek bio u zapecku... Imao je Grad

i ţeleznicu i to u dva smera- jedan prema Srnetici, a

drugi prema Lašvi. Imao je i stanicu, i park, i ĉesmu

u sklopu stanice... Prve Ćirine stanice od Grada su

bile na Plivskim jezerima, a po Vrbasu uzvodno - u

Bravnicama... i dalje... Iako uskotraĉna pruga sa

miljenikom nam, sada nostalgiĉnim Ćirom znaĉila

je mnogo ljudima...

One davne 1916 godine Jajce je imalo ţeleznicu i

bilo je mali Evropski grad u punom zamahu razvoja...

Tako je bilo mnogo lakše otići i videti mnoge svetske gradove, kao i doći u Jajce i diviti se

njegovoj ĉaršiji, plahovitoj Plivi i mlinovima kojih je bilo napretek u samoj blizini vodopada

pa, malo po malo, do ispod današnjeg hotela „Turist“, potom kraj kupališta na brani i,

Železnička stanica „JAJCE“ - NEKAD

Jajce, 1916. – Svečano puštanje u saobradaj pruge Jajce-Srnetica

34

svakako, na razmeĊi dva plivska jezera.

Ćiro je huktao javljajući se svojim zviţdukom koji se daleko ĉuo odzvanjajući u ehu po

okolnim šumovitim brdima.

Nekadašnja ţelezniĉka stanica u Jajcu bila je zgrada tipiĉna kao i većina gradskih manjih

ţelezniĉkih stanica iz perioda Austro Ugarske. Ţeleznica u Jajcu je ukinuta davno bez ikakvih

planova za neku drugu namenu, korištenje ... Mnogo Jajĉana, celih porodica je ţivilo upravo

od ţeleznice. Danas je tu gradska pijaca - zgrade nema. I inaĉe u Jajcu je ostalo jako malo

objekata iz Austro-Ugarskog perioda, bez obzira da li su bili lepi, bitni, naţalost ostalo ih je

jako malo.

Jajce je, pored divne ţelezniĉke stanice, imalo i dva divna ţelezniĉka mosta koji su

premošćavali još divniju zelenoplavu Plivu. Danas nema ni traga od staniĉne zgrade, kao ni

od ţelezniĉkih mostova. Ali i Pliva, kao da se postidela, i ona se nekako sakrila – nestala.

Neposredno pored njenih obala su izgraĊene kuće sa raznoraznim ogradama, dok je veći deo

njenih obala zarastao u divlju šumu i šipraţje, tako da se Pliva, poĉev od hotela „Turist“ pa

sve do Malog Plivskog Jezera, praktiĉno ne moţe videti ni sa jedne strane (bilo da se ide

starim ili novim putem koji vode pored samih obala – leve i desne).

UKRALI su jajĉanima, ĉak, i bilo kakvu uspomenu na Jajaĉkog Ćiru – „ukrali“ su: ţelezniĉku

stanicu, prugu, ţelezniĉke mostove, pa ĉak i samu Plivu.

MESTO BIVSE ZELEZNIĈKE STANICE „JAJCE“

Da li su ova ţivopisna mesta, grad Jajce i njegova okolina, morali utihnuti, utoliko opusteti i

utoliko zamreti?

Ko zna? Moţda opet Ćiro zazviţdi pokraj Plive i jezera. Jer, neko sasvim lepo reĉe: „Ništa

nije bilo dok nije bilo odsanjano.“

Pitam se:

Da li su ţelezniĉka stanica i sećanje na „Ćiru“

moralo baš ovako završiti?

Zar se nije mogla obnoviti stara zgrada u svom

prvobitnom izgledu (kao istorijski spomenik), a

funkcija je mogla biti: pijaĉna uprava, turistiĉka

agencija/biro, muzejska postavka Jajaĉkog ĆIRE

...?

NEKAD 2000. godine SADA

35

Zar smo zaboravili da su uskotraĉna pruga i legendarni Ćira povezali Jajce sa svetom i

da su od zaturene balkanske kasabe napraile evropski grad?

Zar ispred same zgrade nije moglo ostati jedno parĉence pruge i depo/nastrešnica sa

jedno lokomotivom i par vagona, kao muzejski eksponati?

A pogledajmo malo kako je to nekad bilo...

Prvi sustet sa Ćirom

Prvi put sam se „sreo“ sa Njegovim veliĉanstvom ĆIROM 1959. godine, prvi put sam seo u

njegov putniĉki voz (ne znam koja je to klasa bila): polazna ţelezniĉka stanica – „ŠIPOVO“,

a krajnja destinacija – „JAJCE“. Od prvog dolaska poĉeh da ţivim u Jajcu i - sa Ćirom.

Sticajem okolnosti, po dolasku u Jajce (prvi razred gimnazije), stanovao sam kod ĉika Pere

Vasilića, koji je radio na ţelezniĉkooj stanici „Jajce“ kao manevrista- skretniĉar. Naravno,

radio je po smenama, kao i svi drugi ţelezniĉari.

Voz, koji se vidi na prethodnoj slici (upravo je izašao iz Jajca na putu za Jezero), samo pre

tridesetak sekundi se nekoliko puta kratko oglasio svojom prepoznatljivom sirenom. Zašto?

Upravo je prolazio pored zgrada/baraka u kojima su bili stanovi ţelezniĉara. To je bila neka

vrsta sloţne ţelezniĉke kolonije u kojoj su stanovali jajaĉki ţelezniĉari sa svojim porodicama.

Svi su oni ţiveli sa Ćirom i on je na neki naĉin bio ĉlan njihovih porodica. Zato se NIKAD

nije moglo desiti da pored njihove kuće proĊe NJIHOV Ćira, a da se ne javi. Ovo pravilo je

vaţilo bez obzira da li se radilo o putniĉkom ili teretnom vozu, bez obzira u kom pravcu išao i

bez obzira u koje doba dana ili noći prolazio. To je bila uobiĉajena, svojevrsna, vrsta

pozdrava porodici i kolegama. TakoĊe je vaţilo i pravilo da Ćira tu uvek uspori, kako bi

spretni ţelzniĉati mogli uskoĉiti (ako idu na posao) ili iskoĉiti (ako se s posla vraćaju kući).

Tu, u tom specifiĉnom kolektivnom okruţenju imao sam priliku da dobro upoznam sve te

divne ljude, ĉesto garavoih ruku i lica, ali izuzetno ĉiste duše i neizmerne ljubavi i brige

prema NJIHOVOM Ćiri, koji je njima i njihovim porodicama ţivot znaĉio.

JAJCE 1962.

36

Pored putniĉkih i teretnih vozova, treba pomenut i dresine koje su se „šetkale“ prugom i koje

su se takoĊe uredno javljale kod svakog prolaska.

Dresina je vrsta prevoznog sredstva za prevoz osoblja koje radi na ţeleznici. Sluţi za prevoz

na kraćim rastojanjima. Pogon moţe biti noţni (kao bicikl pedale i prenos lancem), ruĉni ili

na motorni pogon. Dresina se kreće po ţelezniĉkim šinama pa ima i odgovarajuće toĉkove.

37

Lepota sklada Plive i Ćire

Sliĉica je iz 1965. godine. Vozić Ćiro na putu za Jezero, Šipovo i dalje. Naš omiljeni Šipadov

most, zelenci, naša kupališta deĉurlije i mlaĊih onih doba. Skakalo se sa mosta, ali i sa Ćire.

Moţda malo sentimentalna slika, ali bilo bi to prekrasno kada bi mogli sa ću,ću,ćuom posetiti

izvore Plive... hocu reci da nije kako jeste i da postoji turisticka ţeleznica...

Lokalni voz Jajce-Šipovo

Zbog naraslih potreba za svakodnevnim

putovanjem Ċaka i radnika na relaciji Jajce –

Šipovo uveden je i lokalni putniĉki voz. Taj

voz, bar u dobrom delu svog veka, sastojao

od lokomotive i dva delimiĉno adaptirana

teretna vagona. Ti vagoni su imali po jedna

velika (klizna) vrata i po dva mala (visoka)

prozorĉića sa boĉnih strana. U vagonima su bile montirane, uz boĉne strane vagona po ĉetri

drvene klupe za sedenje putnika. Ostali prostor u vagonima su bila „stojeća mesta“.

Ćiro na Šipadu. Danas ni mosta ni Ćire.

38

Prednja i zadnja strana vagona nisu imali vrata i nije se moglo, u toku voţnje, prelaziti iz

vagona u vagon. E, ovaj detaljĉić je baš bio interesantan. Voz je imao dva vagona, ali samo

jednog konduktera. Ovo i ne bi bio neki problem da nije bilo ŠVERCERA i to, kako onih

pravih (koji su preferirali fraj voţnju), tako i onih kojima je to bila ZABAVA. Zabava se

sastojala u „igri maĉke i miša“, gde je kondukter bio taj koji je jurio švercere, ali nije imao

šanse da ih uhvati. Na polaznoj stanici u Jajcu, pred sam polazak voza, pored vagona su stajali

kondukter i hobi-šverceri. Voz kreće – kondukter uskaĉe u jedan vagon, a šverceri u drugi

(uspeli su – sad su van domašaja konduktera). Usput kondukter daje signal mašinovoĊi da

zaustavi voz. Voz zastane, izlazi kondukter iz svog vagona, ali izlaze i šverceri iz „svog“.

Merkaju se meĊusobno sve do kretanja voza – i opet isto, svak na „svoju“ stranu. Videše

kondukteri da se treba „manuti ćorava posla“, prestadoše da se nadmudruju sa deĉurlijom,

koja je i tako samo ţelela da malo ubrza svoj put do prve ţelezniĉke stanice (izletišta)

„Plivska Jezera“.

Odlazak Jajaĉkog Ĉire

Ćiro je svakoodnevno huktao javljajući se svojim zviţdukom koji se daleko ĉuo

odzvanjajući u ehu po okolnim šumovitim brdima. Kad je posljednji put zazviţdao nije

prestajao.

Ĉuo se daleko sve dok nije poslednji put otišao iz grada, potom iz Bravnica i još DALJE.

Sve dok je poslednji, sve tiši, zvuk prelazio u san otvorenih oĉiju. Sve dok nije nastupila

potpuna bolna tišina i s njom bolna neverica zaprepaštenih s pitanjem :

„Zar nikad više, ćiro??“

UKINUTA ţelezniĉka pruga Jajce-Šipovo

UvoĊenjem pruge normalnog koloseka dolazi do ukidanja pruga sa uskotraĉnim kolosijekom.

Ovo je samo jedna u nizu trasa koje su ukinute.

1. januara 1967. godine ukinuta je pruga Šipovo – Mlinište, a 1. aprila 1970. godine ukinuta je

pruga Jajce Šipovo.

Nekad i sad - SLIKOM

Ţelezniĉka stanica „JAJCE“ - NEKAD

39

Ţelezniĉka stanica „JAJCE“ – 2000. godine i - 2016. godine

Ovo je SVE što je ostalo od JAJAĈKOG ĆIRE (2016.)

Lokomotiva ispred Muzeja II zasedanja AVNOJ-a

40

KRAJ LEPTIROVOG ŢIVOTA

Usvojeni Program o modernizaciji JŢ, 1964. godine, ukljuĉio je i masovno ukidanje uzanih i

nerentabilnih pruga na prostoru cele Jugoslavije. Tada, Ţeljezniĉko transportno preduzeće

Sarajevo formira „Biro za studije i analize“ gdje za osnovni zadatak ima da „studioznom“

analizom „pretrese“ osnovne elemenate i pokazatelje u nerentabilnosti ovog vida saobraćaja, a

što će na kraju imati i osnovni uticaj prilikom razmatranja predloga za konaĉno ukidanje

uzanog ţelezniĉkog koloseka.

Uskotracna pruga Srnetica - Jajce je otvorena za promet 10.01.1916. godine

Ukupna duţina pruge Srnetica-Jajce je bila 105.5 km.

UvoĊenjem pruge normalnog koloseka dolazi do ukidanja pruga sa uskotraĉnim kolosekom.

Promet na uskotraĉnoj pruzi Srnetica - Šipovo je obustavljen 01.06.1969. godine

Promet na uskotraĉnoj pruzi Šipovo-Jajce je obustavljen 01.04.1970. godine.

Nakon odluke visokih drţavnih i politiĉkih organa o ukidanju uskotraĉnih pruga, zajedno sa

legendarnim Ćirom, veliki deo ruralnog stanovništva koji je gravitirao toj uzanoj pruzi, bio je

prinuĊen da se seli u potrazi za novim poslom. Jedan deo radnika je posle njenog ukidanja

dobio posao na mreţi pruga normalnog koloseka, dok se većina, iselila u druge krajeve bivše

Jugoslavije i inostranstvo.

41

Desetine hiljada meštana je ostalo bez posla direktno ili indirektno vezano sa ukidanjem ove

uskotraĉne pruge.

O ukidanju pruge i problemima lokalnog stanovništva snimljen je i film: „Poslednji skretniĉar

uzanog koloseka“ (1986).

***

O tome, da li je bilo, i u kojoj meri opravdano da se sve ove uskotraĉne pruge ukinu, nema

uopšte smisla raspravljati danas – skoro pola veka posle njihovog ukidanja. MeĊutim, zbog

sadašnjih i novih generacija, potrenbo je postaviti pitanje o tome, da li je baš sve moralo da se

uništi – da ni traga ne ostane od neĉega što je mnogima ţivot znaĉilo i što je moglo ostati kao

svedoĉanstvo o delu istorije jedog kraja. Zar se nisu mogli saĉuvati bar muzejski eksponati od

neĉega što je svojevremeno bilo izuzetno znaĉajno? Kada ćemo se osloboditi te bolesne misli

da ISTORIJA poĉinje sa NAMA i od NAS, da sve što je pre bilo nije vredno i da ga treba

UNIŠTITI i što pre ZABORAVITI?

42

Ponovni osvrt na sećanja o Ćiri

ĆIRO jezdi preko Plive (OGLEDALCE, OGLEDALCE, kaţi mi...)

ĆIRO hukće kroz šumske pejsaţe („plovi“ kao Mornar POPAJ)

43

ĆIRO kroz šumske pejsaţe („plovi“ kao Mornar POPAJ)

Simbol napretka. Ćiro je bio simbol napretka. Mnogi krajevi nakon ukidanja pruge postali su

jad i beda. Ko god je radio na ţeleznicama ili se vozio Ćirom verovatno ima neku svoju priĉu.

Svaka je specifiĉna, drugaĉija, ali opet jedna drugoj sliĉna. Sliĉna, jer veţe uspomene na Ćiru.

Nemoguće je sve zapamtiti i zapisati.

Uskotraĉnim prugama su se koristile parne lokomotive koje su kao pogonsko goriv koristile

ugalj.Te lokomotive su u narodu poznate pod imenom "ĆIRO".Pojavom modernih

lokomotiva "Ćiro" se koristi samo kao turistiĉka atrakcija.

***

SAN o povratku jednog novog,

još veselijeg „ĆIRE“

O obnavljanju pruga uskog koloseka u svrhu razvoja turizma i oţivljavanje krajeva koji su

ranije bili vezani za nju, postoje brojne inicijative, pa ĉak i poneka, makar simboliĉna,

konkretna akcija.

Hajde da svi malo sanjamo o jednom novom još veselijom TURISTIĈKOM ĆIRI, kojim se

ne bi putovalo zbog obavljanja posla, već iz zadovoljstva i uţivancije. Zamislimo tog novog

44

ĆIRU koji ponovo jezdi preko Plive, pored Plivskih jezera, uz dragnjićke serpentine, kroz

divne tunele sazdane od borova, jeja i smrĉa...

Sanjajmo, jer ništa se nije ostvarilo dok se nije i odsanjalo, a onda dajmo svoj doprinos da se

snovi i ostvare.

Zašto i naš ĆIRA ne bi mogao da postane atrakcija kao što je to „ŠARGANSKA OSMICA“ i

mnoge druge turistiĉke uskotraĉne pruge širom Evrope?

*

E, pusti snovi! Moţda se ideja i moţe realizovati, ali samo parcijalno i samo na nekim

lokalitetima.

A ZAŠTO?

Zato što su novi KOVAĈI ISTORIJE ili zatrli tragove nekadašnjeg naĉina ţivota, ili bivšu

ĆIRINU trasu iscepkali/razdelili na svoje feude, kao ratni plen. A o njihovom zajedniĉkom

dogovoru da se nešto ZAJEDNIĈKI (ali od opšte koristi) realizuje – tek moţemo samo da

sanjamo

***

45

TRAGOM JEDNE VESTI

Kad već odrasli nisu pametni: Uĉeniciu BiH prosvjedovali

protiv podjela škola na nacionalnoj osnovi Piše: Hina

petak, 8.7.2016. 18:31

NEKOLIKO desetaka srednjoškolaca prosvjedovalo je u Jajcu u središnjoj Bosni protiveći se

najavama ţupanijskih vlasti da će formirati i srednju školu za Bošnjake dijeleći uĉenike po

nacionalnoj osnovi.

Ministarstvo obrazovanja ţupanije Središnja Bosna najavilo je kako bi uz postojeću Srednju

strukovnu škole i Srednju školu Nikole Šopa od naredne školske godine trebala

profunkcionirati još jedna u kojoj bi se radilo iskljuĉivo po nastavnim planovima na

bosanskom jeziku

što znaĉi da bi se u

nju prebacila sva

djeca bošnjaĉke

nacionalnosti.

Takva je odluka

pravdana zahtjevima

lokalne zajednice

odnosno ĉinjenicom

kako se nastava u

srednjim školama u

Jajcu trenutaĉno

izvodi po hrvatskom nastavnom planu i programu a ţupanijska skupština je 1. lipnja dala

naĉelnu potporu toj zamisli.

Izraţavajući neslaganje s najavama o novim etniĉkim podjelama jajaĉki su srednjoškolci

prošli gradskim ulicama noseći zastave Hrvatske, BiH i Srbije a neki od sudionika prosvjeda

lokalnim su medijima kazali kako takve zamisli smatraju suludima te kako ne ţele da ih

politika dijeli od vršnjaka.

Voditelj misije OESS-a u BiH Jonathan Moore o svemu je razgovarao s uĉenicima kazavši

kako su mu oni jasno prenijeli da ne ţele da ih se dijeli po nacionaloj osnovi.

Podsjetio je i kako se unutar školskog sustava u Federaciji BiH već sada rasipaju ogromni

novci jer u brojnim mjestima postoji fenomen "dviju škola pod jednim krovom" gdje djeca

istog uzrasta uĉe u razredima uspostavjenim na temelju nacionalne pripadnosti uĉenika. Sve te

škole imaju po dva direktora i uprave a neke od njih i odvojene ulaze za školsku djecu.

Ministrica obrazovanja Ĉerkez kazala je kako će konaĉnu rijeĉ o svemu imati ţupanijska

skupština.

46

***

KOMENTAR: TO SU DIVNA DECA, SAMO IH TREBA ZNATI VOLETI!

Proĉitah ovu VEST, pa se setih jednog mog divnog profesora na fakultetu koji je bio u stanju i

da se, ĉak, fiziĉki obraĉuna (iako je bio u poodmaklim godinama i bez sopstvene dece) sa

bilo kim ko je nešto loše rekao o studentima, i mladini uopšte. Njegov odgovor je uvek bio:

„TO SU DIVNA DECA, SAMO IH TREBA ZNATI VOLETI!“

Moj komentar na proĉitanu VEST moţe biti samo: „DECO, SVAKA VAM ĈAST! “

Ne dozvolite da s vama manipulišu, da vam kriterijume vrednosti uspostavljaju oni ĉiji

kredibilitet je više nego diskutabilan, ostanite SVOJI.

Napred sam pomenuo njihove podele Plive, Vrbasa, Ćirine trase..., ne dozvolite da i VAS

DELE!

Ovo smo mi -„ZLATNI MATURANTI“, juna 2012: Dilha, Fića, Mile, Mirko, Ćeho, Safet,

Nikica, Milan, Fahro, Slavko, Mirsad

I kao što reĉe moj drugar Mirsad, najveći benefit, koji je naša generacija ponela iz tog doba

(kad nas nije interesovalo - niti smo znali – ko je koje nacionalnosti ili vere), se valirizovao

kroz nas same, jer smo ostali SVOJI, ostali ISTI, ostali NAŠI, uprkos ĉinjenicama da su nam

rasturili jednu divnu zajedniĉku drţavu, da smo doţiveli i preţiveli SMUTNE DEVEDESETE

i preţivljavamo ĈEMERNE POSTRATOVSKE godine – godine koje su pojeli skakavci. Ĉak

i u tim nenormalnim godinama bili smo SVOJI – pomagali jedni drugima, koliko smo mogli,

ostali neukaljani i nastavili da se druţimo.

Poznati aforizam Duška Radovića glasi:

„Tucite svoju decu ĉim primetite da poĉinju da liĉe na vas“.

Verovatno sam pomalo sentimentalan, nostalgiĉan..., ali draga deco, bio bih srećan ako budete

bar malo liĉili na NAS (ondašnje, a i sadašnje).

***

47

Ukoliko vam ovo nije dovoljno, raspitajte se malo kod nekog od vaših komšija – spotrtskih

ribolovaca (FLY FISHING) da li i oni poštuju uspostavljene politiĉke podele Plive.

48

Negde na PLIVI („upecana fotka“): Fića sa pecaroškim trofejima – leto, 2011.

***

Ukoljiko i vam i tada ne bude sasvim jasno o ĉemu se radi, saĉekajte sledeći 29. novembar i pogledajte

malo detaljnije sjaj u oĉima brojnih posetilaca, koji će se sjatiti u VAŠEM i NAŠEM Jajcu.

Da nema slike ne bi izgledalo verovatno. Ovo je deo Slovenaĉkog ešalona od 300 osoba sa

Partizanskim horom iz Trsta od 45 ĉlanova.

JAJCE, 29. Novemra 2015. godine