nietzche - s onu stranu dobra i zla

5/25/2018 Nietzche - S Onu Stranu Dobra i Zla

1/101

Fridrih Nie

S ONE STRANE DOBRA I ZLA

PREDIGRA FILOZOFIJE BUDUNOSTI

PREDGOVOR

Pretpostavimo da je istina ena kako? Zar se ne sumnja s razlogom da su se svifilozofi ukoliko su bili dogmati#ari, slabo razumevali u ene? Da su grozna ozbiljnost inespretna nametljivost s kojima su oni dosad obi#no prilazili istini bile nezgrapno inepodobno sredstvo upravo za pridobijanje ene? Izvesno je da se istina nije dala osvojiti

pa svaka vrsta dogmatike stoji danas beznadno smrknuta i obeshrabrena.Akouopte jo stoji!Ima, naime, podrugljivaca koji tvrde da je ona pala, da svaka dogmatika lei na tlu, jo vie da je svaka dogmatika na umoru. Ozbiljno govore&i ima dobrih razloga za nadu da jesvekoliko dogmatisanje u filozofiji, ma kako se pravilo sve#anim, kona#nim ineprikosnovenim, bilo samo bezazlena detinjarija i po#etnitvo; i moda je vrlo blizu vremekad &e se opet, ko zna po koji put, shvatititaje zapravo bilo dovoljno da se poloi kamen-temeljac za tako uzviene i bezuslovne filozofske gra'evine koje su dogmati#ari dosad

podizali neka narodna praznoverica od pamtiveka (kao ona o dui koja u vidu praznovericeo subjektu i misaonomjani danas jo nije prestala da stvara pometnju), moda neka igra re#i,neka zabluda kojoj je kumovala gramatika, ili neko veoma smelo uoptavanje vrlo uskih, vrloli#nih, vrlo ljudskih, odvie ljudskih #injenica. Moda je filozofija dogmati#ara bila samo

obe&anje za naredne milenijume: kao to je u jo ranije vreme bila astrologija za #ije je uslugeutroeno rada, novca, otroumnosti i strpljenja moda vie nego ranije za bilo koju stvarnunauku njoj i njenim "nadzemaljskim" pretenzijama imamo zahvaliti za monumentalni stilgra'evinarstva u Aziji i Egiptu. Izgleda da sve velike stvari, da bi se s ve#nim zahtevimaurezale u srce #ove#anstvu, moraju najpre pro&i svetom kao #udovine i grozne nakaze: jednaod njih bila je dogmatska filozofija, na primer vedanta-u#enje u Aziji, platonizam u Evropi.

Ne budimo nezahvalni prema njoj i pored toga to se mora priznati da je dosad najgora,najmu#nija i najopasnija od svih zabluda bila zabluda dogmati#ara: naime, Platonovaizmiljotina o #istom duhu i o dobru po sebi. Ali sada kad je ona savladana, kad je Evropaodahnula od ove more i u najmanju ruku moe da uiva u jednom zdravijem snu, sad smo mi,iji je prvi zadatak budnost,naslednici sve one snage koja se razvila u borbi protiv ove

zablude. Istina se, nesumnjivo, morala postaviti na glavu i ono perspektivistiko,osnovniuslov svakog ivota, pore&i da bi se o duhu i o dobru govorilo onako kako je to #inio Platon;#ak bi se smelo, poput lekara, upitati: "Otkud takva boljka na najlepem izdanku anti#kogsveta, na Platonu? Da ga nije pokvario opaki Sokrat? Da Sokrat ipak nije kvario omladinu?Da nije zasluio svoju kukutu?" Ali borba protiv Platona, ili da kaemo to razumljivije, iza "narod", borba protiv hiljadugodinjeg hri&ansko-crkvenog pritiska jer hri&anstvo je

platonizam za "narod" urodila je u Evropi divnim naponom duha kakvog na zemlji jo nijebilo: tako zategnutim lukom moe se strela sad odapeti i na najudaljenije ciljeve. Istina,evropski #ovek ose&a taj napon kao nepodnoljivo stanje; ve&dvaput je u velikom stiluu#injen pokuaj da se luk popusti: jednom pomo&u jezuitizma, drugi put pomo&u demokratske

prosve&enosti: ova je slobodom tampe i #itanjem novina mogla zaista posti&i da duh sebevie ne ose&a tako olako kao "muku"! (Nemci su pronali barut svaka #ast! Ali oni su toopet izravnali pronali su tampu.) A mi, poto nismo ni jezuiti ni demokrati, #ak nismo


2/101

dovoljno ni Nemci, mi dobri Evropljanii slobodni, veomaslobodni duhovi mi je jo idanas imamo, svu tu muku duha i svu napetost njegovog luka! A moda i strelu, zadatak, kozna? Cilj...

Sils-Marija, Gornji Engadin,

u junu 1885.O PREDRASUDAMA FILOZOFA

1.

Volja za istinom koja &e nas navesti jo na mnoge smele poduhvate, ona #uvenaistinoljubivost o kojoj su svi filozofi dosad govorili s potovanjem: kakva nam sve pitanja ovavolja za istinom nije ve&postavljala! Kakva #udna, teka, zagonetna pitanja! To je ve&duga

pri#a pa ipak se #ini kao da je tek po#ela. Pa kakvo #udo onda ako smo na kraju evo inepoverljivi, gubimo strpljenje, nestrpljivo se osvr&emo? Da se i mikod ove Sfinge malopou#imo kako se postavljaju pitanja? A koje to zapravo to nam tu postavlja pitanja? taje tou nama to ho&e "ka istini"? U stvari, podugo smo se zadrali pred pitanjem o uzroku ovevolje, dok najzad nismo sasvim stali pred jednim jo temeljnijim pitanjem. Upitali smo se ovrednostiove volje. Pretpostavimo da ho&emo istinu:zato ne radijeneistinu? I neizvesnost?(ak i neznanje? Problem o vrednosti istine stupio je pred nas ili smo to mi stupili pred taj

problem? Ko je od nas ovde Edip? I Sfinga? To je susret, kako se #ini, pitanja i upitnika. Atreba li poverovati da &e nam se na kraju u#initi da problem nije dosad jo nikad ni postavljen

kao da smo gami prvi put videli, uo#ili, usudili se na to? Jer to je veoma smeo poduhvat,moda #ak smelijeg i nema.

2.

"Kako bi neto moglonastati iz svoje suprotnosti? Na primer, istina iz zablude? Ili voljaza istinom iz volje za obmanom? Ili nesebi#an #in iz koristoljubivosti? Ili #isto sun#ano

posmatranje mudraca iz pohlepnosti? Takvo nastajanje je nemogu&no; ko o tome sanja,budala je, #ak i neto gore; stvari najvie vrednosti moraju imati drugo,sopstvenoporeklo iz ovog prolaznog, zavodljivog, varljivog malog sveta, iz ovog spleta ludila i poude, one sene mogu izvesti! tavie, u krilu bi&a, u neprolaznom, u skrivenom bogu, u ,stvari po sebi' tumora leati njihov koren, tu i nigde drugde!" Ovakav na#in su'enja #ini tipi#nu predrasudu

po kojoj se uvek mogu prepoznati metafizi#ari svih vremena; ta vrsta ocenjivanja stoji izasvih njihovih logi#kih postupaka; iz te njihove vere" proisti#u njihova nastojanja oko"znanja", oko onog ne#ega #emu se na kraju sve#ano daje naziv "istina". Osnovna verametafizi#ara je vera u suprotnosti vrednosti.A ni najopreznijima me'u njima nije palo na umda ve&ovde na pragu, gde je bilo najpotrebnije, posumljaju: #ak i kad su se hvalili onim"deomnibus dubitandum"*. Sme se, naime, sumnjati najpre da li uopte ima suprotnosti, azatim da one narodske ocene i vrednosne suprotnosti na koje su metafizi#ari udarili svoj pe#atnisu moda samo povrne ocene, samo privremene perspektive, pored toga moda jo samo iz

jednog ugla, moda odozdo navie, kao iz ablje perspektive, da se posluimo izrazomuobi#ajenim kod slikara? Pri svakoj vrednosti koja se moe pridati istinitom, pravom,nesebi#nom: bilo bi mogu&no da se prividu, volji za obmanom, koristoljubivosti i pohlepi

pripie za ceo ivot via i osnovnija vrednost. Bilo bi #ak mogu&no i to da se onoto #inivrednost onih dobrih i cenjenih stvari sastoji ba u tome da je na neki na#in srodno, povezano,


3/101

spleteno, moda #ak sutinski jednako s onim loim, prividno suprotnim stvarima. Moda! Aliko bi se jo baktao takvim opasnim Moda! Za to se mora sa#ekati da stigne nov rod filozofa,takav koji &e imati neki druk#iji, suprotan ukus i druk#iju sklonost nego dosadanji filozofitog opasnog Moda u svakom pogledu. I najozbiljnije govore&i: ja vidim da takvi novi filozofidolaze.

*U sve treba sumnjati. (Sve napomene u ovoj knjizi su prevodio#eve i redaktorove.)

3.

Poto sam dovoljno dugo gledao filozofima izme'u redova i pratio ih od re#i do re#ivelim sebi: najve&i deo svesnog miljenja jo se mora svrstati u instinktivnu delatnost, #ak ikad je re#o filozofskom miljenju; moram druk#ije misliti o tome kao to druk#ije mislimo u

pogledu nasle'ivanja i onog to je "uro'eno". Kao to akt ro'enja malo zna#i u celom procesui razvoju nasle'ivanja, isto tako je "svest", u bilo kom presudnom smislu, malo

suprotstsvljenainstinktivnom najve&i deo svesnog miljenja jednog filozofa, skriveno vode

i na odre'eni kolosek sateruju njegovi instinkti. Isto tako, iza svekolike logike i njene prividnesamostalnosti u kretanju stoje vrednosne ocene, jasnije re#eno, fizioloki zahtevi za odranjeodre'enog na#ina ivota. Na primer, da odre'eno vie vredi od neodre'enog, daje prividmanje vredan od "istine": takve ocene bi, pri svoj njihovoj regulativnoj vanosti za nas,mogleipak da budu samo ocene na prvi pogled, neka vrsta niaiserie* koja moe biti neophodnaupravo za odranje bi&a kakva smo mi. Pod pretpostavkom, naime, da nije ba #ovek "merastvari"...

*Gluposti.

4.

Lanost jednog suda nije za nas jo nikakav prigovor protiv suda; u tome na novi jezikzvu#i moda naj#udnije. Pitanje je koliko on doprinosi podsticanju i odranju ivota, odranjuvrste, moda #ak negovanju vrste; i mi smo u na#elu skloni tvrdnji da su nam najpogrenijisudovi (u kakve spadaju sinteti#ki sudovi a priori)najpotrebniji, da bez prihvatanja logi#kihfikcija, bez merenja stvarnosti prema #isto izmiljenom svetu bezuslovnog, samom sebi

jednakom, bez stalnog krivotvorenja sveta uz pomo&broja, #ovek ne bi mogao iveti da biodricanje od lanih sudova bilo odricanje od ivota, poricanje ivota. Neistinu priznati kaouslov ivota, to odista zna#i opasno suprotstavljanje uobi#ajenom ose&anju vrednosti; afilozofija koja se na to odvai, stavlja se ve&samim tim s one strane dobra i zla.

5.

Ono to #oveka izaziva da na sve filozofe gleda pola nepoverljivo pola podrugljivo nijeto to ve&nebrojeno puta otkriva koliko su nevini kako se #esto i lako zale&u , i gree,kratko re#eno, njihove detinjarije i detinjastost nego to to ne postupaju dovoljno poteno,to svi skupa diu veliku i #ednu buku #im se ma i izdaleka pokrene pitanje istinoljubivosti.Svi se postavljaju tako kao da su sopstvena miljenja otkrili i do njih doli samorazvojemneke hladne, #iste, boanski nezainteresovane dijalektike (za razliku od misti#ara svake vrstekoji su poteniji od njih, i budalastiji oni govore o "inspiraciji"): dok u stvari naknadnotraenim razlozima brane neki unapred zauzet stav, neku pomisao, "nadahnu&e", ve&inom

neku intimnu elju, pre#i&enu i prikazanu u apstraktnom ruhu; svi su oni advokati koji ne bihteli da se tako zovu, i to ve&inom #ak prevejani zagovornici svojih predrasuda koje nazivaju


4/101

"istinama", iveomadaleko su od hrabrosti savesti koja bi to, ba to priznala, veoma daleko oddobrog ukusa hrabrosti koja to ne skriva, bilo da je re#o tome da se neprijatelj ili prijateljupozori, bilo da se iz obesti i zbog nje same podsmehne. Koliko kruto toliko i smernolicemerje staroga Kanta s kojim nas on mami na dijalekti#ke zaobilazne puteljke to vode,ta#nije zavode, ka njegovom "kategori#kom imperativu" taj prizor moe samo da izazove

osmeh kod nas razmaenih koji ne nalazimo nikakvo zadovoljstvo u lovu na sitna lukavstvastarih moralista i propovednika morala. Ili #ak onaj hokus-pokus u matemati#kom oblikukojim je Spinoza svoju filozofiju "ljubav premasvojojmudrosti" zapravo, kad se re#ta#noi valjano protuma#i sapeo u oklop i maskirao je da bi time unapred obeshrabrio napada#akoji bi se usudio da baci pogled na ovu neosvojivu devicu i Paladu Atenu koliko sopstvene

bojaljivosti i nesigurnosti odaje ova maskarada jednog usamljenog bolesnika!

6.

Malo-pomalo postalo mi je jasno ta je svaka velika filozofija dosad bila: naime,ispovest njenog osniva#a i neka vrsta nehoti#nih i nezabeleenih uspomena, kao i to da su

moralne (ili nemoralne) namere svake filozofije #inile pravu ivu klicu iz koje je svaki putizrasla cela biljka. U stvari, radi objanjenja kako je zapravo dolo i do najapstraktnijihmetafizi#kih stavova nekog filozofa, dobro je (i pametno) da najpre sebi postavimo pitanje: nakoji moral njegova filozofija (odnosno on) smera? Prema tome, ja ne verujem da je "nagon zasaznanjem" otac filozofije, nego da se tu, kao i drugde, neki drugi nagon posluio saznanjem(i neznanjem!) samo kao oru'em. A ko na osnovne nagone #oveka pogleda sa stanovitakoliko su oni upravo ovde mogli da imaju udela kao duhovi koji nadahnjuju(ili demoni ivilenjaci), na&i &e da su svi oni jednom ve&pokretali filozofiju i da je svaki od njih i tekako nastojao da upravosebeprikae kao poslednju svrhu postojanja i kao legitimnog

gospodarasvih ostalih nagona. Jer svaki nagon bi hteo da vlada, i kao takavon pokuava dafilozofira. Istina, moda kod u#enih, kod pravih ljudi od nauke, stvar u tom pogledu stojidruk#ije "bolje", ako se ho&e moda kod njih odista postoji neto kao nagon zasaznanjem, neki mali nezavisan mehanizam koji, dobro navijen, nezadrivo deluje u tom

pravcu bezbitnog sudelovanja svih ostalih nagona nau#nika. Stoga pravi "interes" nau#nikalei obi#no na sasvim drugoj strani, moda u porodici, ili sticanju novca, ili u politici; amoda je #ak i svejedno da li &e njegova mala maina biti postavljena na ovo ili ono mestonauke i da li &e se "nadobudni" mladi radnik razviti u dobrog filologa ili u stru#njaka za gljiveili hemi#ara ni po #emu se ne vidida &e on postati ovo ili ono. Kod filozofa, naprotiv,nema ni#eg bezli#nog; i naro#ito njegov moral daje odlu#no i odlu#uju&e svedo#anstvo o tomeko je on,to jest u kakvom odnosu stoje jedan prema drugom najdublji nagoni njegove prirode.

7.

Kako zlobni mogu da budu filozofi! Ne znam nita otrovnije od ale koju je Epikurdozvolio sebi na ra#un Platona i platonovaca: nazvao ih jeDionysiokolakes.Doslovno i u

prvom redu to zna#i "Dionisove ulizice", dakle pribor i udvorice tiranina; ali uza sve to kao daho&e da se kae "sve su toglumci,nema tu ni#ega pravog" (jerDionysokolaksje bio

popularan naziv za glumca). A ovo poslednje je zapravo zloba koju je Epikur uperio protivPlatona: njemu je bio mrzak suvereni manir kojim je Platon zajedno sa svojim u#enicimaumeo da se nametne javnosti u ta se Epikur nije razumevao! On, stari u#itelj sa Sama koji

je usamljen sedeo u svom vrti&u u Atini i pisao tri stotine knjiga, ko zna? Moda iz besa izavisti prema Platonu? Trebalo je da pro'e punih sto godina da bi Gr#ka prokljuvila ko je bio

taj batenski bog Epikur. Da li je prokljuvila?


5/101

8.

U svakoj filozofiji postoji jedna ta#ka gde "uverenje" filozofa stupa na scenu: ili, dakaemo to jezikom jedne stare misterije:

adventavit asinuspulcher et fortissimus.#

* Stigao je magarac, lep i najizdrljiviji.

9.

"U skladu s prirodom" ho&ete daivite? O, vi plemeniti stoi#ari, kakvo zavaravanjere#ima! Zamislite jedno bi&e kao to je priroda, rasipni#ko bez mere, ravnoduno bez mere,

bez namera i obzira, bez samilosti i pravi#nosti, plodno i pusto i neizvesno u isti mah,zamislite samu indiferentnost kao mo& kako biste mogliiveti u skladu s tom

indiferentno&u? ivot zar to nije upravo htenje da se bude druk#iji od ove prirode? Zarivot nije procenjivanje, davanje prvenstva, htenje da se bude nepravedan, ograni#en, razli#it?A recimo da va imperativ "iveti u skladu s prirodom" zna#i u osnovi isto to i "iveti uskladu sa ivotom" zar biste mogli drukije?Zato stvarati na#elo od ne#ega to vi ve&

jeste i to morate biti? Stvar zapravo stoji sasvim druk#ije: time to s ushi&enjem tvrdi te dakanon svoga zakona #itateiz prirode, vi ho&ete neto suprotno, vi #udni glumdi isamoobmanjiva#i! Vaa gordost eli da propie i prisajedini va moral, va ideal prirodi, #ak i

prirodi, vi zahtevate da ona bude priroda "u skladu sa stoom" i hteli biste da sve to postojipodesite tako da postoji prema vaoj sopstvenoj slici kao neko #udovino ve#itopreuznoenje i uoptavanje stoicizma! Sa svom svojom ljubavlju prema istini, vi tako dugo,tako uporno, kruto kao da ste hipnotisani, prisiljavate sebe da prirodu viditepogreno,naime

stoi#ki, dok najzad ne stignete dotle da je druk#ije i ne moete videti, i neka bezdana oholostvam na kraju uliva luda#ku nadu da se,zatoto se vi razumete u tiranisanje stoicizam jesamotiranisanje i priroda moe tiranisati: ta zar stoi#ar nije deoprirode?... Ali to je starave#na povest: ono to se tada dogodilo sa stoi#arima doga'a se jo i danas #im jedna filozofija

po#ne da veruje sama u sebe. Ona uvek stvara svet prema svojoj slici, ona druk#ije ne moe;filozofija je sam ovaj tiranski nagon, najduhovnija volja za mo&, za "stvaranje sveta", zacausa prima.*

*Prvi uzrok.

10.

Revnost i suptilnost, rekao bih #ak lukavstvo, s kojima se danas svuda u Evropi prilaziproblemu "stvarnog i prividnog sveta" daju #oveku povoda da razmisli i oslune; i ko tu upozadini #uje samo "volju za istinom" i nita vie, taj se sigurno ne moe pohvaliti naro#itootrim sluhom. U pojedina#nim i retkim slu#ajevima moda zaista ima udela takva volja zaistinom, neka izuzetna i pustolovna odvanost, povre'ena sujeta metafizi#ara zbogizgubljenog poloaja, koja na kraju a#icu "izvesnosti" jo pretpostavlja dobrom tovaru lepihmogu&nosti; moda ima #ak i puritanskih fanatika savesti koji &e radije dati i ivot za sigurnonita nego za neizvesno neto. Ali to je nihilizam i znak o#ajne, na smrt umorne due, makoliko se smelo prsila takva vrlina. Izgleda, me'utim, da kod ja#ih, ivotnijih, ivota jo

ednih mislilaca, te stvari druk#ije stoje: dok se opredeljujuprotivprivida i re#"perspektivisti#ko" izgovaraju ve&s oholo&u, dok na verodostojnost sopstvenog tela gledajugotovo s jednakim nepoverenjem kao i na verodostojnost spoljnog utiska koji kae "Zemlja


6/101

miruje", i tako na izgled dobro raspoloeni isputaju iz ruke najsigurniji posed (jer u ta se sadpouzdanije veruje nego u svoje telo?), ko zna da oni u stvari ne ele ponovo da osvoje netoto se nekad posedovalo josigurnije,neto od starog imetka nekadanje vere, moda"besmrtnu duu", moda "starog boga", kratko re#eno: ideje s kojima se moe iveti bolje,naime snanije i vedrije, nego s "modernim idejama"?Nepoverenjeprema tim modernim

idejama je u tome to se ne veruje ni u ta to je sazdano ju#e ili danas; moda je tu umeano imalo zasi&enosti i prezira koji vie ne podnose bris-)-brac* pojmova najrazli#itijeg porekla,kakav je na dananjem tritu takozvani pozitivizam, neko gnuanje razmaenijeg ukusa predvaarskim arenilom i izan'alo&u svih tih nazovi filozofa stvarnosti na kojima nema ni#egnovog i pravog osim ovog arenila. U tome, kako mi se #ini, treba dati za pravo ovimskepti#kim antirealistima i mikroskopi#arima saznanja: njihov instinkt koji ih tera iz modernestvarnosti je neopovrgnut ta nas se ti#u njihovi skriveni putevi unazad! Kod njih nijebitnoto to oni ho&e "nazad", nego to to ho&e da odu.Malo vie snage, poleta, hrabrosti,vetine: i oni bi hteli napolje a ne nazad!

* Starudiju.

11.

(inimi se da se sad svuda nastoji da se odvrati pogled sa pravog uticaja koji je Kantizvrio na nema#ku filozofiju i da se naro#ito mudro zaobi'e vrednost koju je sam sebi

pridavao. Kant se pre svega i najvie ponosio svojom tablicom kategorija; s tom tablicom urukama je rekao: "Ovo je najtee to je ikada moglo biti preduzeto u korist metafizike." Trebasamo razumeti ovo "moglo biti"! On se ponosio time da je u #oveku otkriojednu novusposobnost, sposobnost sinteti#kog su'enja a priori.Pretpostavimo da se on u tome #ak i

prevario, ipak su razvoj i nagli procvat nema#ke filozofije uslovljeni tom gordo&u inadmetanjem svih mla'ih da otkriju neto moda jo vrednije i u svakom slu#aju "novesposobnosti"! Ali, stanite: vreme je da razmislimo. Kako su mogu$nisinteti#ki sudovi a

priori,pitao se Kant i ta je zapravo odgovorio?Pomo$u jedne sposobnosti:samo, naalost, ne sa tri re#i, nego tako zametno, vano i s takvim obiljem nema#ke dubokoumnosti inaki&enosti da se nije zapazila vesela niaiserie allemande* koja se u takvom odgovoru krije.Ljudi su bili izvan sebe zbog ove nove sposobnosti, a oduevljenje je dostiglo vrhunac kad jeKant uz to otkrio u #oveku jo i moralnu sposobnost jer Nemci su u to vreme bili jomoralni i jo ni najmanje "realno-politi#ki" nastrojeni. Usledio je medeni mesec nema#kefilozofije; svi mladi pitomci Tibingenske bogoslovije odmah su kriom pobegli odatle u

potragu za "sposobnostima". I ta se sve nije nalo u ono neduno, bogato, jo mladala#kodoba nema#kog duha kroz koji je jo svirala i pevala romantika, ta zla vila, u ono doba kad se

jo nije umelo jasno razlikovati "na&i" i "iznalaziti"! Pre svega sposobnost za "nat#ulno":eling je to nazvao intelektualnim opaajem i time ugodio najintimnijim eljama svojihduboko pobonih Nemaca. Celom ovom neobuzdanom i zanesenja#kom pokretu, koji je biomladala#ki ma koliko se smelo zaodevao sivim i stara#kim pojmovima, ne moe se nanetive&a nepravda nego da se on shvati ozbiljno i jo pretresa s moralnim negodovanjem; dobro,ostareli smo snovi su se rasplinuli. Dolo je vreme da se protrlja #elo, trlja se ono jo idanas. Sanjalo se: pre svih i najpre stari Kant. "Pomo&u jedne sposobnosti", on je rekao, ili

bar zamiljao. Ali da li je to odgovor? Objanjenje? Ili da nije, naprotiv, samo ponavljanjepitanja? A kako opijum uspavljuje? "Pomo&u jedne sposobnosti", naime virtus dormitiva odgovara onaj Molijerov lekar,

quia est in eo virtus dormitiva,cujus est natura sensus assoupire.**


7/101

Me'utim, takvi odgovori spadaju u komediju, i najzad je dolo vreme da se Kantovopitanje "Kako su mogu&ni sinteti#ki sudovi a priori?"zameni pitanjem "Zato je verovanje utakve sudove neophodno?" naime, da se radi odranja bi&a nae vrste mora verovatiuistinitost takvih sudova, zbog #ega bi oni, naravno, jo uvek mogli da budu i lani sudovi!Ili,

jasnije govore&i, i grubo i temeljito: sinteti#kn sudovi a priorine bi uopte trebalo da "budu

mogu&ni": mi nemamo nikakvo pravo na njih, u naim ustima su to sve sami lani sudovi.Nuna je u svakom slu#aju vera u njihovu istinitost, kao vera na prvi pogled i u ono to jeo#igledno koja spada u perspektivisti#ku optiku ivota. Da bismo podsetili jo i na ogromnodejstvo koje je imala "nema#ka filozofija" podrazumeva se, kako se nadam, njeno pravo naznake navoda u celoj Evropi neka se ne posumnja da je u tome imala udela neka virtusdormitiva:plemenite dokoli#are, #istunce, misti#are, umetnike, tro#etvrtinske hri&ane i

politi#ke mra#njake saih nacija obuzelo je ushi&enje zato to su zahvaljuju&i nema#kojfilozofiji dobili jedan protivotrov jo uvek nadmo&nom senzualizmu koji se prelioiz minulogveka u ovaj, kratko re#eno "sensus assoupire"***...

* Nema#ka nedotupavnost.

** Jer sadri uspavljuju&u snagu #ija je priroda uspavljivanje #ula.*** (ulo uspavanosti.

12.

to se ti#e materijalisti#ke atomistike, ona spada u najpotpunije opovrgnute stvari kojepostoje; moda danas u Evropi me'u u#enim ljudima nije niko vie toliko neuk da joj pridajejo neki ozbiljan zna#aj sem za prigodnu ku&nu upotrebu (naime, kao sredstvu za skra&enoizraavanje) zahvaljuju&i najpre onom Poljaku Bokovi&u* koji je, zajedno s PoljakomKopernikom, bio dosad najve&i i najuspeniji protivnik #ulne izvesnosti. Naime, dok nas jeKopernik nagovorio da verujemo, protiv svih #ula, da Zemlja ne miruje, Bokovi&nas je u#io

da se odreknemo vere u poslednje to je od Zemlje jo "bilo postojano", vere u "tvar","materiju", u ono to je jo ostalo od Zemlje, u #esticu-atom: bio je to najve&i trijumf nad#ulima koji je dosad na zemlji postignut. Mora se, me'utim, i&i jo dalje i objaviti rat,

bespotedan rat do istrebljenja, i "atomisti#koj potrebi" koja jo vodi neki opasan produenivot u oblasti gde niko ne sluti, sli#no onoj #uvenijoj "metafizi#koj potrebi": mora se najpredokraja ra#istiti i s onom drugom i zlokobnijom atomistikom koju je najuspenije i najdue

propovedalo hri&anstvo, atomistikom due.Neka nam bude doputeno da ovom re#juozna#imo onu veru koja vidi duu kao neto neunitivo, ve#no, nedeljivo, kao monadu,atomon: tuveru treba iz nauke izbaciti! Me'u nama re#eno, uopte nema potrebe da se pritom odbaci i sama "dua" i da se odreknemo jedne od najstarijih i potovanja najdostojnijihhipoteza, kako se to deava nezgrapnim naturalistima koji ne mogu ni da se dotaknu due a da

je odmah i ne izgube. Me'utim, put ka novim obradama i poboljanjima hipoteze o dui jeotvoren: pojmovi kao "smrtna dua" i "dua kao mnotvo subjekta", "dua kao drutveni sklopnagona i afekata" ima&e i dalje pravo gra'anstva u nauci. I dok novipsiholog priprema krajtom praznoverju koje je sa gotovo tropskom bujno&u cikljalo oko predstave o dui, on jenesumnjivo sam sebe, tako re&i, gurnuo u novu pustinju i novo nepoverenje moe biti da jestarijim psiholozima bilo u tom pogledu lagodnije i veselije ali on se upravo samim timnaao prinu'en na izmiljanje i, ko zna, moda na nalaenje.

* Ni#eova omaka. Re#je o Ru'eru Bokovi&u.

13.


8/101

Trebalo bi da fiziolozi dobro razmisle kad nagon za samoodranjem navode kaoosnovni nagon organskog bi&a. Svako ivo bi&e eli pre svega da ispoljisvoju snagu samivot je volja za mo& a samoodranje je samo jedna od posrednih i naj#e&ih posledicatoga. Ukratko, ovde kao i svuda: opreznost pred izlinimteleolokim na#elima! a jedno odnjih je i nagon za samoodranjem (za njega treba da zahvalimo Spinozinoj nedoslednosti).

Tako naime zahteva metod #ija sutina mora biti tedljivost u upotrebi na#ela.

14.

Ima sad valjda pet-est glava koje po#inju da uvi'aju da je i fizika samo jednotuma#enje i podeavanje sveta (prema nama! s doputenjem re#eno), a neobjanjenje sveta:ali ukoliko se ona oslanja na veru u #ula, ona vai kao neto vie i jo zadugo mora vaiti kaoneto vie, naime kao objanjenje. Na njenoj strani su o#i i prsti, ona za sebe ima o#iglednost iopipljivost: na jedno doba sa plebejskim ukusom, to deluje op#injavaju&i, uverljivo, ubedljivo

ono se instinktivno dri kanona istine ve#no narodskog senzualizma. ta je jasno, ta"objanjeno"? Tek ono to se moe videti i opipati dotle treba prou#avati svaki problem.

Obrnuto: upravo u protivljenju #ulnoj opaajnosti sastojala se #arolija platonskog na#inamiljenja, koji je bio otmen na#in miljenja moda me'u ljudima #ija su #ula bila #akotrija i sa ve&im zahtevima od #ula naih savremenika, ali koji su umeli da likuju u tome tovladaju nad ovim #ulima i to pomo&u blede hladne sive mree pojmova koju su razapeli

preko arenog haosa #ula, preko prosta#kih #ula kako je govorio Platon. Uivanjeu ovomovladavanju svetom i tuma#enju sveta na Platonov na#in, druk#ije je od onog koje nam nudedananji fizi#ari, kao i darvinisti i antiteleolozi me'u fiziolokim radnicima s njihovimna#elom "najmanje mogu&ne snage" i najve&e mogu&ne gluposti. "Gde #ovek nema nita vieda vidi i da opipa, tamo on nema nita vie ni da trai" to je svakako druk#iji imperativ od

platonskog, ali on ipak moe biti pravi imperativ za krepak marljiv rod mainista i graditeljamostova budu&nosti koji treba da obavljaju samogruberadove.

15.

Da bi se #ovek mirne savesti bavio fiziologijom mora imati na umu da #ulni organi nisupojave u smislu idealisti#ke filozofije: jer kao takvi ne bi nikad mogli biti uzroci! Dakle,senzualizam bar kao regulativna hipoteza, da ne kaemo kao heuristi#ki princip. Kako? Padrugi #ak kau da je spoljni svet delo naih organa! Ali tada bi i nae telo kao deo togspoljnog sveta bilo delo naih organa! Tada bi i sami nai organi bili delo naih organa! To je,kako mi se #ini, jedna temeljita reductio ad absurdum:pod pretpostavkom da je pojam causa

suineto temeljito apsurdno. Sledstveno, spoljni svet nijedelo naih organa?

16.

Jo uvek ima naivnih samoposmatra#a koji veruju da postoje "neposredne izvesnosti",na primer "ja mislim", ili, kakva je bila openhauerova praznoverica, "ja ho&u": kao dasaznanje ovde hvata svoj predmet tako re&i u #istom i ogoljenom vidu, kao "stvar po sebi", ida nema izopa#avanja ni kod subjekta ni kod objekta. Ali da "neposredna izvesnost", kao i"apsolutno saznanje" i "stvar po sebi" uklju#uju u sebe jednu contradictio in adjectoponovi&usto puta; treba se ve&jednom kona#no osloboditi zavo'enja re#ima! Neka narod veruje dasaznavanje zna#i poznavanje-do-kraja, ali filozof mora sebi re&i: "Kada ra#lanim proces koji

je izraen u stavu 'ja mislim', dobijam niz smelih tvrdnji #ije je obrazloenje teko, moda i

nemogu&no na primer da sam to bajakoji misli, da uopte mora postojati neko neto kojemisli, da je miljenje delatnost, i u#inak nekog bi&a koje se zamilja kao uzrok, da postoji


9/101

neko 'ja', najzad da je ve&utvr'eno ta treba ozna#iti kao miljenje da jaznam ta jemiljenje. Jer ako ja ve&u sebi ne bih bio na#isto s tim, kako bih mogao odpu#iti da ono to sedeava nije moda 'htenje' ili 'ose&anje'? Ukratko re#eno, ono 'ja mislim' pretpostavlja da jasvoje trenutno stanje upore&ujem s drugim stanjima koja kod sebe poznajem da bih utvrdiota je ono: zbogovog osvrtanja na 'znanje' s neke druge strane, to stanje nipoto nije za mene

neposredna 'izvesnost'." Umesto one "neposredne izvesnosti" u koju narod moe u datomslu#aju da veruje, filozof se tako suo#ava s nizom pitanja metafizike, svojevrsnimintelektualnim pitanjima savesti koja glase: "Otkud mi pojam miljenje? Zato verujem uuzrok i posledicu? ta mi daje pravo da govorim o nekomja,#ak ojakao uzroku, i kona#no

jo o nekomjakao uzroku misli?" Ko se usudi da s pozivanjem na neku vrstu intuicijesaznanja odmah odgovori na ona metafizi#ka pitanja, kako to #ini onaj koji kae: "Ja mislim iznam da je bar to istinito, stvarno, izvesno" toga &e filozof danas do#ekati s osmejkom idva znaka pitanja. "Dragi gospodine", re&i &e mu moda filozof, "verovatno je da se vi nevarate: ali zato je istina uopte toliko vana?"

17.

to se ti#e praznoverice logi#ara, nikad mi ne&e dosaditi da uvek iznova isti#em jednunaoko sitnu #injenicu koju ovi praznovernici nerado priznaju naime, da misao dolazi kad"ona" ho&e, a ne kad "ja" ho&u; tako da je krivotvorenje #injeni#kog stanja kad se kae:subjekt "ja" je uslov predikata "mislim".Mislise: ali da je ovo "se" ba ono staro poznato"ja", to je, blago re#eno, samo pretpostavka, tvrdnja, pre svega nikakva "neposrednaizvesnost". Najzad, ve&je i s ovim "misli se" suvie u#injeno: ve&ovo "se" sadri jednotumaenjeprocesa i ne spada u sam proces. Ovde se zaklju#uje po gramati#koj navici"miljenje je #injenje, svako #injenje ima svog u#inioca, sledstveno ". Otprilike po istojshemi je i starija atomistika uz "silu" koja dejstvuje traila onu #esticu materije u kojoj se tasila nalazi, iz koje dejstvuje, atom; stroe glave su se na kraju snale i bez te "mrvice zemlje" imoda &e se jednog dana #ak i logi#ari navi&i na to da izlaze nakraj bez onog malog "se" (ukoje se pretvorilo poteno staro "ja").

18.

Odista nije najmanja dra neke teorije to to se ona moe opovrgnuti: ona upravo timeprivla#i pametnije glave. Izgleda da se ve&sto puta opovrgnuta teorija o "slobodnoj volji" jodri samo zahvaljuju&i ovoj drai uvek se na'e neko ko se ose&a dovoljno jak da jeopovrgne.

19.

Filozofi imaju obi#aj da govore o volji kao da je ona neto najpoznatije na svetu;openhauer nam je #ak stavio do znanja da nam je jedino volja poznata, sasvim i potpuno

poznata, poznata bez ostatka i dodatka. Ali meni se stalno #ini da je openhauer i u ovomslu#aju u#inio upravo ono to filozofi obi#no #ine: da je on jednu narodsku predrasudu

preuzeo i preuveli#ao. (ini mi se da je htenje pre svega netosloeno,neto to je jedinstvosamo kao re# i upravo u toj jednoj re#i sadrana je narodska predrasuda koja jezagospodarila nikad dovoljnom oprezno&u filozofa. Budimo ve&jednom oprezniji, budimo"nefilozofi#ni" recimo: u svakom htenju je, prvo, mnotvo ose&anja, naime ose&anje stanjaod koga se udaljavamo, ose&anje stanja kome teimo, ose&anje samog ovog "od" i "ka";

drugo, jo jedno prate&e ose&anje u mii&ima koje se po nekoj vrsti navike budi #im mi"ho&emo", to jest i pre nego to pokrenemo "ruke i noge". Dakle, kao to ose&anje, i to


10/101

ose&anje svake vrste, treba priznati kao sastavni deo volje, tako je, na drugom mestu, i smiljenjem: u svakom voljnom aktu postoji misao koja zapoveda. Nema mesta verovanju da

bi se ova misao mogla odvojiti od "htenja" i da bi tada jo preostala volja! Tre&e, volja nijesamo skup ose&anja i miljenja nego, pre svega, i afekat:i to onaj afekat zapovedanja. Ono tose zove "sloboda volje", u sutini je afekat nadmo&nosti u odnosu prema onome koji se mora

pokoravati: "Ja sam slobodan, 'on' se mora pokoravati" ova svest se krije u svakoj volji, aisto tako i ona napetost panje, onaj usredsre'en pogled koji fiksira isklju#ivo jedno, onabezuslovna ocena "sada je potrebno ovo i nita drugo", ona unutranja izvesnost o tome daposlunost ne&e izostati, i ta jo sve ne dolazi tu uz stanje onoga koji nare'uje. (ovek kojiho$e nare'uje onom neemu sebi to se pokorava, ili onom za ta on veruje da se pokorava.A sad neka se obrati panja na ono to je naj#udnije kod volje, kod ove tako mnogostrukestvari za koju narod ima samo jednu re#: ukoliko smo mi u datom slu#aju u isti mah i oni kojinare'uju ioni koji se pokoravaju, i kao oni koji se pokoravaju poznajemo ose&anja prinude,navaljivanja, pritiska, otpora, kretanja, koja se obi#no javljaju odmah nakon voljnog akta;ukoliko, s druge strane, imamo naviku da prelazimo preko ovog dvojstva i da sami sebeobmanjujemo pomo&u sinteti#kog pojma "ja", htenju se priklju#uje jo #itav niz pogrenih

zaklju#akai, sledstveno, pogrenih vrednosnih ocena same volje tako da je onaj koji ho&e,#vrsto uveren da je htenje dovoljnoza delovanje. Poto se u najve&em broju slu#ajeva samoho&e, tamo gde bi se smelo oekivatii dejstvo zapovesti, dakle pokoravanje, odnosnodelovanje, privid se pretvara u ose&anje da je tu posredi nunost uinka;ukratko, onaj kojiho&e veruje,sa prili#nim stepenom sigurnosti, da su volja i delovanje na neki na#in jedno;on samoj volji pripisuje jo i uspeh, provo'enje volje, i pri tom uiva u poja#anju onogose&anja mo&i koje svaki uspeh donosi sobom. "Sloboda volje", to je re#za sloeno stanjezadovoljstva onoga koji ho&e, koji nare'uje i ujedno se postavlja kao jedno sa izvriocem,koji kao takav u#estvuje u trijumfu nad otporima, aln u sebi prosu'uje da je ba njegova voljaono to zapravo savla'uje otpor. Onaj koji ho&e pripaja tako kao zapovednik ose&anjazadovoljstva izvrnih, uspenih oru'a, uslunih "pod-volja" ili pod-dua, jer nae telo je samodrutveni sklop mnogih dua, svome ose&anju zadovoljstva.L'effet c'est moi:* ovde se deavaono to se deava u svakoj dobro sazdanoj i sre&noj zajednici, naime da se vladaju&a klasaidentifikuje s uspesima zajednice. Pri svakom htenju, posredi je nesumnjivo zapovedanje i

pokoravanje na temelju, kako rekosmo, jednog drutvenog sklopa mnogih "dua". Zbog togafilozof treba da ima pravo da htenje po sebi shvati ve&sa stanovita morala, naime morala usmislu u#enja o odnosima vlasti pod kojima nastaje fenomen "ivota".

* U#inak to sam ja.

20.

Da pojedini filozofski pojmovi nisu nita proizvoljno, nita samoniklo, nego daizrastaju u odnosu i srodstvu jedan s drugim, da oni, ma kako se, prividno, u istoriji miljenja

javljali iznenada i proizvoljno, ipak pripadaju nekakvom sistemu kao i svi #lanovi faune unekom delu sveta, to se najzad ogleda i u sigurnosti s kojom najrazli#itiji filozofi uvek

popunjavaju izvesnu osnovnu shemu mogu$nihfilozofija. Pod nekom nevidljivom prinudom,oni uvek iznova prolaze jo jednom istim krunim putem. Ma koliko se sa svojom kriti#komili sistematskom voljom ose&ali nezavisni jedan od drugoga, neto u njima ih vodi, neto ihgoni odre'enim redom jednog za drugim, i to je upravo ona uro'ena sistematika i srodnost

pojmova. Njihovo miljenje je u stvari mnogo malje otkrivanje nego ponovno prepoznavanje,prise&anje, povratak, vra&anje ku&i u ono daleko prastaro sveukupno gazdinstvo due u kome

su oni pojmovi nekad ponikli; utoliko je filozofiranje neka vrsta atavizma najvieg ranga.(udesna porodi#na sli#nost svega indijskog, gr#kog, nema#kog filozofiranja objanjava se


11/101

prili#no jednostavno. Upravo tamo gde postoji srodnost jezika, uopte se ne moe izbe&i dazahvaljuju&a zajedni#koj filozofiji gramatike mislim zahvaljuju&i nesvesnoj vladavini ivo'stvu istih gramati#kih funkcija od samog po#etka bude sve pripremljeno za jednovrstanrazvitak i redosled filozofskih sistema, isto onako kao to za neke druge mogu&nostituma#enja sveta kao da je put zatvoren. Vrlo je verovatno da &e filozofi uralsko-altajskog

jezi#kog podru#ja (u kojem je pojam subjekta najmanje razvijen) gledati "na svet" druk#ije ida &e se na&i na druk#ijim stazama nego Indogermani ili muslimani: sputanost odre'enimgramati#kim funkcijama je u samoj osnovi sputanostfiziolokimvrednosnim sudovima irasnim uslovima. Toliko protiv Lokove povrnosti u odnosu na poreklo ideja.

21.

Ono causa sui* je najdivnija protivre#nost koja je dosad izmiljena, neka vrsta logi#kogsilovanja i izopa#enosti; ali je preterana gordost dovela #oveka do toga da se duboko istrahovito zaplete upravo u tu besmislicu. Tenja za "slobodom volje", u onom metafizi#komnajviem smislu kakav, na alost, jo uvek vlada u glavama poluobrazovanih, tenja da se za

sopstvene postupke preuzme potpuna i poslednja odgovornost, a da se od toga rasterete bog,svet, preci, slu#aj i drutvo, nije u stvari nimalo slabija od one da #ovek bude causa suii da s

jednom vie nego minhauzenovskom drsko&u uhvati sam sebe za kosu i tako izvu#e izmo#vare nitavila u postojanje. Pretpostavimo da neko do dna prozre bedno siromatvo ovog#uvenog pojma "slobodna volja" i izbrie ga iz svoje glave, ja ga onda molim da sa svojom"prosve&eno&u" po'e korak dalje i daiz glave izbrie i preokretanje one besmislice"slobodna volja": mislim "neslobodnu volju" koja se svodi na zloupotrebu uzroka i posledice."Uzrok" i "posledicu" ne treba pogrenopostvarivatikako to #ine prirodnjaci (i oni koji sli#nonjima danas u filozofiji slede naturalizam) prema vladaju&oj mehanicisti#koj gluposti koja

puta uzrok da toliko pritiska i udara dok ne po#ne da "dejstvuje"; "uzrokom" i "posledicom"treba se sluiti samo kao #istimpojmovima,to jest kao konvencionalnim fikcijama zaozna#avanje, sporazumevanje, a neza objanjavanje. U pojmu "po sebi" nema nita od"uzro#nih veza", "nunosti", "psiholoke neslobode", tu "posledica" nesledi "uzroku", tu nevlada nikakav "zakon".Misami smo ti koji su izmislili uzroke, sledovanje, uzajamnost,relativnost, prinudu, broj, zakon, slobodu, razlog, svrhu; i kad mi taj svet znakova u matiunesemo, upletemo u stvari kao ono "po sebi", onda jo jednom postupamo kako smo uvek

postupali, naime mitoloki."Neslobodna volja" je mitologija: u stvarnom ivotu ima samojakihislabihvolja. Kad neki mislilac ve&u svakoj "uzro#noj vezi" i "psiholokoj nunosti"namirie neto od prinude, nude, obaveznog pot#injavanja, pritiska, neslobode, to je gotovouvek simptom o onome to njemu samom nedostaje: izdajni#ki je tako ose&ati li#nost seizdaje. I uopte, ako sam dobro zapazio, "nesloboda volje" kao problem se shvata sa dve

sasvim suprotne strane, ali uvek na duboko lianna#in: jedni ne&e ni po koju cenu da seodreknu svoje "odgovornosti", vere usebe,li#nog prava nasopstvenuzaslugu (tu spadajusujetne rase); drugi, naprotiv, ne&e ni za ta da odgovaraju, ni za ta da budu krivi i gledaju, iznekog unutranjeg samoprezira, kako bi mogli da se denu bilo kuda. Ovi poslednji su, kad

piu knjige, obi#no na strani zlo#inaca; neka vrsta socijalisti#kog saaljenja je njihovanajomiljenija maska. I stvarno se fatalizam ljudi slabe volje neobi#no ulepava kad ume da se

predstavi kao "la religion de la souffrance humaine":** to je njegov"dobar ukus".

* Uzrok samog sebe, ono to u samom sebi nosi razlog svoga postojanja.** Religija ljudske patnje.

22.


12/101

Neka mi se kao starom filologu koji ne moe da se oslobodi zlobe ne zameri to upiremprstom na r'ave vetine tuma#enja, ali ona "zakonitost prirode" o kojoj vi fizi#ari govorite stoliko gordosti kao da ona postoji samo zahvaljuju&i vaem tuma#enju i r'avoj "filologiji"

nije #injeni#ko stanje, nije "tekst", nego, naprotiv, samo jedno naivno-ljudsko doterivanje iiskrivljivaae smisla kojim spremno izlazite u susret demokratskim instinktima moderne due!

"Svuda jednakost pred zakonom priroda u tome ne postupa ni druk#ije ni bolje od nas":jedna uljudna zadnja misao u kojoj se jo jednom u preruenom vidu skriva neprijateljstvogomile protiv svega povla&enog i samosvojnog, kao i drugi i finiji ateizam. "Ni dieu, nimatre"* to biste i vi hteli, i zato "iveo prirodni zakon"! zar ne? Ali, kako rekosmo, to

je tuma#enje, a ne tekst; a mogao bi se neko javiti ko bi, sa suprotnom namerom i vetinomtuma#enja, bio u stanju da iz iste prirode i povodom istih pojava izvu#e upravo tiransko-

bezobzirno i neumitno sprovo'enje zahteva za mo&i tuma#koji bi vam bezizuzetnost ibezuslovnost u svakoj "volji za mo&" predo#io tako da bi vam se gotovo svaka re#, pa #ak ire#"tiranija", na kraju u#inila neupotrebljiva, ili ve&kao ble'a i ublaavaju&a metafora, kaosuvie ljudska; i koji bi ipak zavrio time da o ovom svetu tvrdi isto to i vi tvrdite, naime daon ima jedan "nuan" i "prora#unljiv" tok, ali nezato to u njemu vladaju zakoni, nego zato

to zakoni apsolutno nedostaju,pa svaka mo&u svakom trenutku povla#i svoje poslednjekonsekvence. Pretpostavimo da je i ovo samo tuma#enje a vi &ete biti dovoljno revnosni datome prigovorite onda utoliko bolje.

*Ni boga, ni gospodara.

23.

Celokupna psihologija se dosad drala moralnih predrasuda i strahovanja, dalje udubinu se nije usu'ivala. Da se ona shvati kao morfologija i uenje o razvoju volje za mo$i,kako je ja shvatam, na to jo niko nije ni pomislio: ukoliko je, naime, doputeno da se uonome to se dosad pisalo vidi simptom onoga to se dosad pre&utkivalo. Snaga moralnih

predrasuda je duboko prodrla u najduhovniji, u prividno najhladniji i najbezuslovniji svet i,to se samo po sebi razume, nanose&i tetu, ometaju&i, zaslepljuju&i, iskrivljuju&i. Jedna pravafizio-psihologija ima da se bori sa nesvesnim otporima u srcu istraiva#a, ona ima "srce"

protiv sebe: ve&u#enje o uzajamnoj uslovljenosti "dobrih" i "r'avih" nagona zadaje, kaotananija nemoralnost, muke i glavobolje jo snanoj i sr#anoj savesti, a jo vie u#enje da sesvi dobri nagoni mogu izvesti iz r'avih. Ali pretpostavimo da neko shvati #ak i afekte mrnje,zavisti, gramljivosti, vlastoljublja kao uslove ivota, kao neto to u sveukupnom gazdinstvuivljenja na#elno i sutinski mora postojati, pa i dalje razvijati ako ivot treba da se digne nave&u visinu taj od takve usmerenosti svoga suda pati kao od neke morske bolesti. Pa ipak

ni ta hipoteza jo nije najmu#nija i naj#udnija u ovom ogromnom skoro jo novom carstvuopasnih saznanja i, u stvari, ima stotinu dobrih razloga da se od njega dri podalje svak koto moe!Na drugoj strani, ako se sa svojim brodom jednom ovako zaluta, onda smelo napred!Zube dobro stisnuti! O#i otvoriti! Ruku #vrsto na kormilo! plovimo pravo preko moraladalje; odvauju&i se na tu vonju i preduzimaju&i je u tom pravcu, moda pri tom zgnje#imo,zdrobimo na sopstveni ostatak moralnosti ali ta mitu moemo! Jo nikad se smelim

putnicima i pustolovima nije otvorio dublji svetuvida: pa &e i psiholog koji na taj na#in"prinosi rtvu" nijetosacrifizio del intelletto,* naprotiv! smeti zato bar da zahteva da

psihologija opet bude priznata za kraljicu nauka kojoj ostale nauke treba da slue i da jepripreme. Jer psihologija je sad ponovo put ka osnovnim problemima.

* rtvovanje razuma.

SLOBODNI DUH


13/101

24.

O sancta simplicitas!* U kakvom #udnom upro&avanju i krivotvorenju ivi #ovek! Onse ne moe dovoljno na#uditi kad mu se jednom ipak otvore o#i za ovo #udo! Kako smo sveoko sebe u#inili svetlim i slobodnim, lakim i prostim! Kako smo samo znali da svojim #ulima

damo propusnicu za sve povrno, svome miljenju boansku udnju za hrabrim skokovima ipromaajima! Kako smo od samog po#etka umeli da sa#uvamo svoje neznanje da bismouivali u jedva shvatljivoj slobodi, nepodozrivosti, nesmotrenosti, krepkosti, vedrini ivota, da

bismo u samom ivotu uivali! I tek na ovom, sada #vrstom i granitnom temelju neznanjamogla se dosad uzdizati nauka, volja za znanjem na temelju jedne mnogo ja#e volje, volje zaneznanjem, za onim to je neizvesno, to je neistinito! Ne kao njena suprotnost, nego kaonjeno istan#avanje! Neka, naime, ijezik,ovde kao i drugde, nije u stanju da se oslobodi svojenezgrapnosti i neka nastavi da pri#a o suprotnostima tamo gde postoje samo stepeni i razli#itistupnjeviti prelazi; neka, isto tako, ustaljeno pritvorstvo morala koje nam je kona#no prelo u"krv i meso", #ak i re#i izokre&e u ustima nama koji znamo: ovde i tamo, mi to razumemo ismejemo se tome kako upravo i najbolja nauka ho&e najbolje da nas zadri u ovom

upro$enom,skroz-naskroz veta#kom, pesmom ulepanom i patvorenom svetu, kako onanevoljno-voljno voli zabludu, jer ona, iva voli ivot!

* O sveta bezazlenosti!

25.

Posle ovog tako veselog uvoda ne bi trebalo pre#uti i jednu ozbiljnu re#: ona se obra&anajozbiljnijima. Budete oprezni, vi filozofi i prijatelji saznanja, i #uvajte se mu#enitva!Stradanja "zbog istine"! (ak i sopstvene odbrane! Ono vaoj savesti potkopava svu nevinost itananu neutralnost, #ini vas jogunastim nasuprot svim prigovorima i izazovima, ono vaszaglupljuje, poivin#uje i ostrvljuje ako na kraju u borbi s opasno&u, klevetom,sumnji#enjem, progonstvom i jo teim posledicama neprijateljstva budete morali istupiti ikao branioci istine na zemlji kao da je "istina" tako bezazlena i trapava osoba da su joj

potrebni branioci! I to upravo vi, vitezi najtunijeg lika, draga gospodo besposli#ari i tka#iduhovne pau#ine! Najzad, znate vi vrlo dobro da nita ne sme zavisiti od toga da li &ete ba vi

biti u pravu, kao i to da dosad jo nijedan filozof nije bio u pravu, i da bi mnogo vieistinoljubivosti moglo biti u svakom malom znaku pitanja koji stavljate iza vaih omiljenihre#i i u#enja (ponekad i iza vas samih) nego u svim sve#anim pozama i preimu&stvima pred

tuiocima i sudovima! Radije se uklonite! Sakrijte se! I zadrite svoje maske i svojuugla'enost da vas ne pobrkaju! Ili da vas se malo plae! I ne zaboravite mi vrt, vrt sa zlatnomogradom! I okruite se ljudima koji su kao vrt ili kao muzika na vodi, u ve#ernjim#asovima, kad dan ve&prelazi u se&anje: birajte dobruusamljenost, slobodnu svojevoljnu lakuusamljenost koja vam tako'e daje pravo da sami u bilo kom smislu ostanete jo dobri! Kakosvaki dug rat koji se ne moe voditi otvorenom upotrebom sile #ini #oveka otrovnim,lukavim, r'avim! Kako ga linim#ini dugo strahovanje, dugo motrenje na neprijatelje, namogu&ne neprijatelje! Ti izgnanici iz drutva, ti dugo gonjeni i kinjeni kao i prinudniusamljenici poput Spinoze ili ,ordana Bruna na kraju uvek postaju, makar i podnajduhovnijom maskaradom, moda da sami to i ne znaju, prepredeni osvetnici i trova#i (nekase samo otkopaju temelji Spinozine etike i teologije!), da i ne govorimo o budalatini

moralnog negodovanja koje je kod filozofa sasvim pouzdan znak da ga je napustio filozofskihumor. Mu#enitvo filozofa, njegovo "rtvovanje za istinu", isteruje na videlo ono to je u


14/101

njemu bilo agitatorsko i gluma#ko; i ako je on dosad posmatran samo s artisti#komradoznalo&u, onda u odnosu na mnoge filozofe moe svakako biti razumljiva opasna elja dase oni jednom vide i u njihovoj izopa#enosti (izopa#eni u "mu#enike", u galamdije s

pozornice i govornice). Samo, kad se tako neto eli mora se biti na#isto s timta&e pri tommo&i da se vidi: samo satirska igra, samo farsa na kraju predstave, samo trajan dokaz zato

da je duga, prava tragedijazavrenapod pretpostavkom da je svaka filozofija u nastajanju bilajedna duga tragedija.

26.

Svaki odabraniji #ovek instinktivno udi za svojim domom i spokojstvom gde &e na$ispasod gomile, mnotva, ve&ine, gde &e smeti da zaboravi pravilo "#ovek" kao njegovizuzetak izuzev onaj slu#aj kad ga, kao eljnog saznalja u irem i izuzetnom smislu, neki

jo ja#i instinkt goni ba na to pravilo. Ko u optenju s ljudima ni u kojoj prilici ne zatreperi usvim bojama nevolje, ko ne pobledi i ne pozeleni od ga'enja, dosade, saose&anja, crnih misli iusamljenosti, taj sigurno nije #ovek istan#anijeg ukusa; ali pretpostavimo da on sav taj teret i

nezadovoljstvo ne uzima dobrovoljno na sebe, da ih stalno izbegava i ostaje, kako rekosmo,miran i gord u svojoj tvr'avi, onda je jedno sigurno: taj nije stvoren, nije predodre'en zasaznanje. Jer kao takav, on bi jednog dana morao sebi da kae: "Do 'avola s tim mojimdobrim ukusom! Ta pravilo je interesantnije od izuzetka, od mene, izuzetka!" i uputio bi sedole,pre svega "unutra". Prou#avanjeprosenog#oveka, dugo, ozbiljno, i za tu svrhu mnogo

preruavanja, samosavla'ivanja, prisnosti, loe opho'enje svako opho'enje je loe izuzevonog sa sebi ravnim to je nuan sastavni deo ivota svakog filozofa, moda najneprijatniji,najmrskiji, razo#aranjima najbogatiji deo. Ali ako on ima sre&e, kako to sre&niku saznanja i

prili#i, on &e nai&i na ljude koji &e skratiti i olakati njegov zadatak mislim na takozvanecinike, to jest takve koji ivotinju, prostotu, "pravilo" po sebi, jednostavno priznaju i pri tom

jo imaju onaj stepen duhovnosti i prohteva da moraju govorita o sebi i o sebi ravnimapredsvedocima:ponekad se #ak valjaju u knjigama kao na sopstvenom 'ubretu. Cinizam je jedinina#in na koji se obi#ne due doti#u onog to je #estito; i vii #ovek mora pri svakom grubljemi istan#anijem cinizmu otvoriti ui i svaki put poeleti sebi sre&u ako se upravo pred njimoglasi lakrdija bez srama ili nau#ni satir. Ima #ak slu#ajeva gde se ga'enje mea sao#aravanjem: naime, tamo gde je, nekim hirom prirode, s takvim neuvi'avnim jarcem imajmunom povezan genije, kao to je slu#aj s opatom Galijanijem, najdubljim,najpronicljivijim, a moda i najprljavijim #ovekom svoga stole&a on je bio mnogo dubljiod Voltera i, prema tome, u dobroj meri i &utljiviji. Me'utim, #e&e se deava da je u#enaglava, kako je ve&nagoveteno, nasa'ena na majmunsko telo, tanan, izuzetan um povezan sa

prostom duom to naro#ito me'u lekarima i fiziolozima morala nije redak slu#aj. I gde

god neko bez gor#ine, #ak bezazleno, govori o #oveku kao o jednom trbuhu sa dvojakimpotrebama i jednoj glavi s jednom; gde god neko uvek vidi, trai i ho$eda vidi samo glad,polni prohtev i tatinu, kao da su to pravi i jedini pokreta#i ljudskog delanja; ukratko, gde se o#oveku govori "runo" ali nezlobno tamo ljubitelj saznanja treba dobro i paljivo daoslune; uopte, treba dobro da otvori ui tamo gde se govori bez negodovanja. Jer onaj konegoduje i ko stalno sopstvenim zubima kida i rastre sebe (ili, umesto toga, svet, ili boga, ilidrutvo) moe, dodue moralno posmatraju&i, stajati vie od nasmejanog i samozadovoljnogsatira, ali u svakom drugom pogledu on predstavlja obi#niji, ravnoduniji, manje pou#anslu#aj. A niko ne laetako mnogo kao onaj ko negoduje.

27.


15/101

Teko je biti shva&en: naro#ito ako se misli i ivigangasrotogati,* me'u ljudima kojisvi druk#ije misle i ive, naime kurmagati,** ili, u najboljem slu#aju, mandeikagati,onako"kako hoda aba",*** a ja evo i sam #inim sve da bih bio teko shva&en pa treba biti odsveg srca zahvalan ve&i za dobru volju ka izvesnoj tananosti u tuma#enju. A to se ti#e"dobrih prijatelja" koji su uvek suvie komotni i upravo kao prijatelji veruju da imaju pravo

na komotnost: dobro je da im se od samog po#etka ostavi slobodan prostor i igralitenesporazuma tako im se #ovek moe jo i nasmejati ili ih sasvim odstraniti, te dobreprijatelje, pa im se opet nasmejati!

* "Kao to te#e Gang" oznaka za tempo izvo'enja u muzici; odgovara naempresto.** "Kao to hoda kornja#a", tj. lento.*** Tj.staccato.

28.

Ono to je najtee prevesti s jednog jezika na drugi jeste temponjegovog stila koji svoj

osnov ima u karakteru rase ili, vie fizioloki re#eno, u prose#nom tempu njene "razmenematerija". Ima poteno ra'enih prevoda koji su kao nenamerno vulgarizovanje originalagotovo falsifikati jedino stoga to nije mogao da bude preveden i njegov smeo i ivahantempo kojim se sve to je opasno u stvarima i re#ima zaobilazi i preska#e. Nemac je u svom

jeziku gotovo nesposoban zapresto:dakle, kako se s pravom moe zaklju#iti, i za mnogenajljupkije i najsmelije nijanse slobodne, slobodarske misli. Koliko su mu, u utrobi i savesti,strani lakrdija i satir, toliko su mu Aristofan i Petronije neprevodljivi. Kod Nemaca je u

preobilnoj raznovrsnosti razvijeno sve ono to je dostojanstveno, gusto-te#no, sve#anonezgrapno, svi teki i dosadni rodovi stila neka mi se oprosti #injenica da #ak ni Geteova

proza, sa svojom meavinom krutosti i gizdavosti, ne #ini nikakav izuzetak, kao ogledalo"starog dobrog vremena" kome ona pripada i kao izraz nema#kog ukusa u vreme kad je jo

postojao neki "nema#ki ukus": koji je bio rokoko-ukus, in moribus et artibus.* Lesing #iniizuzetak zahvaljuju&i svojoj gluma#koj prirodi koja je mnogo razumevala i u mnogo #emu serazumevala: on, koji nije uzalud bio prevodilac Bejla i koji se rado pribliavao Didrou iVolteru i jo radije se uvla#io me'u rimske komediografe: Lesing je i u tempu voleoslobodarstvo, bekstvo iz Nema#ke. Ali kako bi mogao nema#ki jezik, pa bilo to #ak i u prozi

jednog Lesinga, dosti&i tempoMakijavelija, kod koga se u njegovomPrincipeose&a suvpre#i&en vazduh Firence i koji ne moe da se uzdri da najozbiljniju stvar ne izloi unajneobuzdanijem allegrissimo:moda ne bez obesnog ose&anja umetnika o tome u kakav sekontrast uputa misao duga, teka, tvrda, opasna, i tempogalopa i najboljeg, najnestanijegraspoloenja. Ko bi se kona#no usudio da na nema#ki prevede Petronija koji je, vie od bilokog muzi#ara dosad, bio majstor zapresto,u dosetkama, mislima, re#ima ta smetaju,

najzad, sve mo#vare bolesnog, zlog sveta, pa i "starog sveta", ako #ovek kao on ima nogevetra, koji sve le#i time to sve nateruje u trk!A to se ti#e Aristofana, onog ozaruju&eg,komplementarnog duha, zbog koga se celom gr#kom svetu oprata to je bio tu, pod

pretpostavkom da se do samog dna shvatilotatu sve treba da se oprosti, da se ozari, ne bihznao nita drugo to bi me vie navelo na duboko razmiljanje o Platonovojtajanstvenosti injegovoj zagonetnoj prirodi od one sre&no sa#uvane pojedinosti: da pod uzglavljem njegovesamrtne postelje nije na'ena nikakva "biblija", nita egipatsko, pitagorejsko, platonsko nego Aristofan. Kako bi i Platon izdrao ivot gr#ki ivot kome je rekao ne bezAristofana!

*U obi#ajima i umetnostima


16/101

29.

Malo je onih kojima je stalo da budu nezavisni:to je privilegija jakih. A ko to pokua,makar i s najve&im pravom, ali da to ne mora,on time pokazuje da je verovatno ne samo jaknego i smeo do obesti. On stupa u jedan lavirint, on hiljadostruko umnoava opasnosti koje

ve&sam ivot donosi sobom; me'u njima nije najmanja ona da niko ne vidi kako i kuda segubi, usamljuje i kako ga neko minotaurovsko #udovite savesti rastre na komade. Ako jedanod takvih propada, to se deava tako daleko od razumevanja ljudi da oni to ne ose&aju i nesaose&aju: a on ne moe vie nazad! Ne moe vie nazad ni saaljenju ljudi!

30.

Nai najdublji uvidi moraju i treba! da zvu#e kao gluposti, pod odre'enimuslovima i kao zlo#ini, kad na nedoputen na#in do'u do uiju onih kojiza to nisu

pripremljeni i predodre'eni. Egzoteri#no i ezoteri#no, kako se nekad me'u filozofimarazlikovalo, kod Indusa kao kod Grka, Persijanaca i muslimana, ukratko svagde gde se

verovalo u hijerarhiju a neu jednakost i jednaka prava ne odvajaju se jedno od drugogtoliko time to egzoteri#ar napolju stoji i spolja, ne iznutra, gleda, ocenjuje, meri i sudi, kolikoonim to je bitnije, to on na stvari gleda odozdo, a ezoteri#ar odozgo!Ima duevnih visina sakojih gledana, #ah i tragedija prestaje da deluje tragi#no; i ako se sav bol sveta uzme skupa,ko bi se usudio da odlu#i da li &e pogled na njega nuno zavesti i prinuditi na saaljenje i takona udvajanje bola?... Ono to vioj vrsti ljudi slui za hranu i okrepljenje mora znatnodruk#ijoj i nioj vrsti biti gotovo otrov. Moda bi vrline obi#nog #oveka zna#ile kod nekogfilozofa porok i slabost; moglo bi biti da neki #ovek vie vrste, u slu#aju da se izopa#i i

propadne, tek time do'e u posed svojstava zbog kojih bi u tom donjem svetu u koji je potonuomorao biti potovan kao svetac. Ima knjiga koje za duu i zdravlje imaju obrnutu vrednost uzavisnosti od toga da li se njima slui neka nia dua, manja ivotna snaga, ili via i ja#a: u

prvom slu#aju one su opasne, nagrizaju&e, razorne knjige, u drugom heroldski pozivi kojinajhrabrije podsti#u na njihovuhrabrost. Iz knjiga za ceo svet, uvek se iri neki vonj: njima jesvojstven zadah sitnih ljudi. Tamo gde puk jede i pije, #ak i tamo gde izraava svoje

potovanje, obi#no smrdi. Ako je neko eljan istogvazduha, neka ne ide u crkvu.

31.

U mladosti se potuje i mrzi jo bez onog smisla za nijanse koji #ini najve&u dobit uivotu, pa se, naravno, mora teko otkajati ako se takvi ljudi i stvari presretnu jednim kratkim"da" ili "ne". Sve je upravljeno na to da se najgori od svih ukusa, ukus za bezuslovno, surovo

ismeje i zloupotrebi dok #ovek ne nau#i da u svoja ose&anja unese i malo vetine i da se radijeodvai da neto jo pokua s tom vetinom, kako to #ine pravi umetnici ivota. Srditost istrahopotovanje, svojstveni mladosti, kao da ne&e da miruju dok ljude i stvari ne iskrivetoliko da se mogu iivljavati na njima: mladost je ve&po sebi sklona iskrivljavanju iobmanjivanju. Docnije, kad se mlada dua, izmu#ena silnim razo#aranjima, na krajusumnji#ava okrene sama sebi, jo uvek usijana i divlja, i u svojoj sumnji#avosti i grii savesti:kako li sad tek besni, kako se u nestrpljivosti kida, kako se sveti za svoje dugosamoobmanjivanje, kao da je to bilo samovoljno slepilo! Na ovom prelasku, #ovek sam sebekanjava nepoverenjem prema sopstvenom ose&anju; svoje oduevljenje gui sumnjom, ve&sei dobra savest ose&a kao opasnost, tako re&i kao samoprikrivanje i malaksalost istan#anije#estitosti; i, pre svega, #ovek se opredeljuje, i to na#elno,protiv"mladosti". Deset godina

kasnije, on shvata da je i to sve jo bila mladost!


17/101

32.

U najduem periodu ljudske istorije nazivamoga praistorijsko vreme vrednost ilinevrednost jednog postupka izvo'ena je iz njegovih posledica: pri tom je sam postupakuziman u obzir isto tako malo kao i njegovo poreklo, nego otprilike onako kao to u Kini jo i

danas pohvala ili sramota prelaze s deteta natrag na roditelje, tako je povratno dejstvo uspehaili neuspeha navodilo ljude da o nekom postupku misle dobro ili r'avo. Nazovimo taj periodpredmoralniperiod #ove#anstva: imperativ "upoznaj samog sebe!" nije tada jo bio poznat. Uposlednjih deset milenijuma, naprotiv, na nekoliko velikih delova zemlje se korak po korakstiglo dotle da o vrednosti postupka ne odlu#uju vie posledice nego njegovo poreklo: jedanveliki doga'aj kao celina, znatno izotravanje pogleda i merila, nesvestan naknadni uticajvladavine aristokratskih vrednosti i vere u "poreklo" znamenje jednog perioda koji se moeu uem smislu ozna#iti kao moralni period:time je u#injen prvi pokuaj samosaznanja.Umesto posledica, poreklo: kakvo preokretanje perspektive! I nesumnjivo preokretanje

postignuto tek posle dugih borbi i kolebanja! Zaista, upravo time je zavladala jedna kobnanova praznoverica, jedna svojevrsna uskost tuma#enja: poreklo postupka tuma#eno je u

najodre'enijem smislu kao poreklo iz namere;postignuta je saglasnost u verovanju davrednost jednog postupka lei u vrednosti njegove namere. Namera kao potpuno poreklo i

predistorija jednog postupka: pod tom predrasudom se u ovom svetu gotovo do najnovijegvremena moralno hvalilo, kudilo, sudilo, pa i filozofiralo. A da nismo danas stigli dotle da se

jo jednom moramo odlu#iti za preokretanje i temeljito pomeranje vrednosti zahvaljuju&i jojednom samoosve&ivanju i produbljivanju #oveka? Da moda ne stojimo na pragu jednogperioda koji bi trebalo ozna#iti negativno, ponajpre kao van-moralan:danas kad se bar me'unama imoralistima javlja sumlja da odlu#uju&a vrednost jednog postupka lei upravo u onometo je u njemu ne-namernoi da sva njegova namernost, sve to se od njega moe videti, znati,

postati "svesno" pripada jo njegovoj povrini i koi koja, kao svaka koa, neto odaje, alijo vieskriva? Ukratko, mi verujemo da je namera samo znak i simptom koji tek trebaprotuma#iti, uz to znak koji moe ukazivati na mnogo ta, pa, prema tome, sam za sebe nezna#i gotovo nita da je moral, u dosadanjem smislu, to jest moral namere, bio

predrasuda, neto prenagljeno, moda neto privremeno, neto kao astrologaja i alhemija, ali usvakom slu#aju neto to se mora prevazi&i. Prevazilaenje morala, u izvesnom smislu #aksamoprevazilaenje morala, moda je to naziv za onaj dugotrajni nevidljivi rad koji je zadranza najtananije i naj#estitije, pa i najzlobnije savesti dananjice, kao ive probne kamene due.

33.

Drugog izlaza nema: ose&anja predanosti, rtvovanja za blinjega, sav moral

samoodricanja moraju se bespotedno staviti pod pitalje i izvesti pred sud: isto onako kao iestetika "nezainteresovanog posmatranja" s kojom ukopljavanje umetnosti prili#nozavodni#ki pokuava danas da obezbedi sebi mirnu savest. Isuvie #arolija i e&era ima uonim ose&anjima "za druge", "neza sebe", da #ovek tu ne bi morao da bude dvostrukonepoverljiv i da upita: "da nisu to moda,zavo&enja?'"to se ona dopadajuonome ko ih ima,i onome koji uiva njihove plodove, pa i onome ko je samo posmatra# to jo nije nikakavargumentzanjih, ve&, naprotiv, upozorenje. Budimo dakle oprezni!

34.

Na koje god stanovite filozofije #ovek danasstao, sa svakog mesta posmatrano,

pogrenostsveta u kome verujemo da ivimo je najizvesnije i najpouzdanije to nae okomoe da vidi ima mnogo razloga koji nas mogu navesti na pretpostavku o varljivom


18/101

principu u "sutini stvari". Ali ko samo nae miljenje, to jest "duh" #ini odgovornim zapogrenost sveta #astan izlaz kojim ide svaki svestan ili nesvestan advocatus dei20 kosmatra da je ovaj svet, zajedno s prostorom, vremenom, oblikom, kretanjem pogreno

shva$en,taj bi u najmanju ruku imao dobar povod da i prema svakom miljenju gaji na krajunepoverenje; ta zar nas ono nije dosad ve&bezbroj puta izigralo? I kakvo jamstvo imamo da

ono ne&e i dalje #initi ono to je uvek #inilo? Sasvim ozbiljno: nevinost mislilaca ima u sebine#eg dirljivog i ne#eg to uliva strahopotovanje i toim doputa da se i danas jo pojavepred sve&u s molbom da impotenoodgovori, na primer, da li je ona "realna", i zato se onazapravo toliko tu'i od spoljnog sveta, kao i na jo mnoga sli#na pitanja. Vera u "neposredneizvesnosti" je moralnanaivnost koja nama filozofima #ini #ast: ali treba ve&jednom prestati stim da budemo "samomoralni" ljudi! Nezavisno od morala, ona vera je glupost koja nam bane slui na #ast! Moe tamo u gra'anskom svetu ono uvek spremno nepoverenje vaiti kaoznak "loeg karaktera" i spadati u slabu pamet; ovde me'u nama, izvan gra'anskog sveta injegovih dai ne,ta bi nas spre#avalo da budemo nepametni i da kaemo: filozof najzad ima

pravona "lo karakter" kao bi&e koje su dosad na ovom svetu uvek pravili budalom njegova je dunostdanas da bude nepoverljiv, da iz svakog ponora sumnje gleda sa

najzlobnijom podozrivo&u, Neka mi se oprosti ala s ovim mra#nim licem i obrtom: jer sam isam ve&davno nau#io da o obmanjivanju i obmanutosti druk#ije mislim i da ga druk#ijecenim i drim u pripravnosti bar nekoliko udaraca u rebra za slepi bes s kojim se vajni filozofi

bore da ne budu obmanuti. Zato ne?Nije to nita drugo nego obi#na moralna predrasuda daistina vie vredi od privida; to je #ak najslabije dokazana pretpostavka od svih koje postoje.Treba sebi priznati bar ovoliko: ivota ne bi uopte ni bilo kad se ne bi oslanjao na

perspektivisti#ke ocene i prividnosti; i ako bi se htelo, sa #istunskim oduevljenjem inezgrapno&u mnogih filozofa, da se "prividan svet" potpuno odstrani, pod pretpostavkom,naravno, da ste viu stanju to da u#inite onda pri tome, u najmanju ruku, ne bi vie nitaostalo od vae "istine"! A ta nas to uopte i goni na pretpostavku da postoji bitna suprotnostizme'u "istinitog" i "lanog"? Zar nije dovoljno da se pretpostave stepeni prividnostii, takore&i, svetlije i tamnije senke i svi tonovi privida razli#iti valeri, kako bi se to reklo jezikomslikara? Zato svet koji nas se neto tiene bi mogao biti fikcija? I ko tu pita: "Ali fikcijazahteva nekog za#etnika?" zar mu se ne bi moglo prosto odgovoriti:Zato?Da ovo"zahteva" ne spada i samo u fikciju? Zar nije najzad prema subjektu, kao prema predikatu iobjektu, doputen i pomalo ironi#an odnos? Zar se filozof ne bi smeo uzdi&i iznad verovanja ugramatiku? Svaka #ast guvernantama: ali zar nije ve&vreme da se filozofija odrekne te vereguvernanti?

35.

O, Volteru! O, humanosti! O, gluposti! Neto nije u redu s istinom, sa traenjemistine;i ako #ovek pri tom postupa isuvie ljudski "il ne cherche le vrai que pour faire le bien"* kladim se da ne&e na&i nita!

* On trai istinu samo zato da bi #inio dobro.

36.

Uzmimo da realno nije "dato" nita osim naeg sveta pouda i strasti, da se ne moemoni uspeti ni spustiti do neke druge realnosti nego upravo do realnosti naih nagona jermiljenje je samo odnoenje ovih nagona jednih prema drugima zar nije doputeno

napraviti eksperiment i postaviti pitanje da li ova datost nije dovoljnada bise na osnovu onogto joj odgovara razumeo i takozvani mehanicisti#ki (ili "materijalni") svet? Ne mislim kao


19/101

neka obmana, "privid", "predstava" (u Berklijevom i openhauerovom smislu), nego kaorealnost istog ranga koju ima sam na afekat kao primitivniji oblik sveta afekata u kome jesve jo povezano u mo&nom jedinstvu, i to se zatim u organskom procesu grana i uobli#ava(i, kao to je pravo, razneava i slabi), kao neka vrsta nagonskog ivota u kome su sveorganske funkcije, sa samoregulisanjem, asimilacijom, ishranom, izlu#ivanjem, razmenom

materija sinteti#ki povezane i prepletene, kao nekipraoblikivota? Najzad, ne samo da jedoputeno da se to pokua: sa stanovita savesti metoda,to se neizostavno trai. Nepretpostaviti vie vrsta uzro#nosti sve dok se do svoje krajlje granice (do besmisla, neka mi jedoputeno re&i) ne dovede pokuaj da se izi'e nakraj s jednom jedinom: to je moral metodakoji se danas ne sme izbe&i; to sledi "iz njegove definicije", kako bi rekli matemati#ari. Pitalje

je najzad da li priznajemo volju kao stvarno delotvornu,da li verujemo u uzro#nost volje:#inimo li to a u samoj stvari, vera u toje upravo naa vera u samu uzro#nost ondamoramopokuati da uzro#nost volje hipoteti#ki postavimo kao jedinu. Naravno, "volja" moedelovati samo na "volju", a ne na "materiju" (ne na "nerve", na primer): ukratko, moramo seodvaiti na hipotezu da volja deluje na volju svagde gde se priznaje "delovanje" i da je modasvako mehani#ko doga'anje, ukoliko u njemu deluje neka sila, upravo snaga volje, delovanje

volje. Pretpostavimo najzad da smo uspeli da na celokupan nagonski ivot objasnimo kaorazvijanje i grananje jednog osnovnog oblika volje, naima volje za mo&, kao to je mojstav;ako bi se sve organske funkcije mogle svesti na ovu volju za mo&i u njoj se nalo i reenje

problema ra'anja i hranjenja a to jeste problem onda bi se time steklo pravo da sesvakadejstvuju&a sila jednozna#no odredi kao volja za mo$.Svet gledan iznutra, svet odre'en iozna#en po svom "inteligibilnom karakteru" bio bi upravo "volja za mo&" i nita drugo.

37.

"Kako? Zar to ne zna#i, popularno re#eno: bog je opovrgnut, ali 'avo nije?" Naprotiv!Naprotiv, prijatelji moji!I, do 'avola tako'e, ko vas tera da popularno govorite!

38.

Kao to se najzad, u svoj jasno&i novijeg vremena, dogodilo s Francuskom revolucijom,onom jezivom i, izbliza gledano, izlinom lakrdijom u koju su, me'utim, plemeniti i zaneseni

posmatra#i #itave Evrope iz daljine tako dugo i strasno svojim tuma#enjem unosili sopstvenonegodovanje i sopstveno oduevljenjesve dok tumaenje nije progutalo tekst:tako bi

plemenito potomstvo moglo jo jednom pogreno da shvati celu prolost i da moda tek timeu#ini snoljivom predstavu o njoj. Ili jo pre: da se to nije ve&dogodilo? Da nismo mi sami

bili ovo "plemenito potomstvo"? I da nije upravo sad, ukoliko ovo shvatimo s tim

gotovo?

39.

Niko ne&e tako lako prihvatiti jedno u#enje kao istinito samo zato to ono #ovekausre&uje ili ga #ini vrlim: izuzev moda umilne "idealiste" koji se zanose dobrim, istinitim,lepim i putaju da u njihovom ribnjaku bez reda plivaju sve mogu&e arene, bezazlene i

budalaste elje. Sre&a i vrlina nisu argumenti. A rado se zaboravlja, #ak i me'u trezvenimduhovima, da su nesre&a i zlo&a isto tako slabi protivargumenti. Neto bi moglo da budeistinito, mada bi u najviem stepenu bilo tetno i opasno, moda bi #ak spadalo u temeljnasvojstva ivota da bi se moralo propasti ako bi se on dokraja saznao tako da bi se snaga

jednog duha merila po tome koliko bi on "istine" zapravo mogao da podnese, jasnije: do kogstepena bi mu bilo potrebnoda je razvodni, prikrije, zasladi, otupi, izokrene. Me'utim,


20/101

nikakvoj sumnji ne podlee to da za otkri&e izvesnih delovaistine imaju povoljnije izglede zlii nesre&ni i da je ve&a verovatno&a da &e oni imati uspeha; da ne govorimo o zlima koji susre&ni to je vrsta koju moralisti pre&utkuju. Moe biti da tvrdo&a i lukavstvo predstavljaju

povoljnije uslove za nastanak jakog nezavisnog duha i filozofa nego ona tiha, tanana,popustljiva blagost i vetina da se sve uzima s lake strane, to se kod jednog nau#nika ceni, i s

pravom ceni. Uzmimo, to je napred pomenuto, da se pojam "filozof" ne suava na filozofakoji pie knjige ili #aksvojufilozofiju stavlja u knjige! U slici slobodoumnog filozofa,Stendal daje poslednju crtu koju zbog nema#kog ukusa elim da obavezno podvu#em: jerona jesuprotnanema#kom ukusu. "Pour 'tre bon philosophe",kae ovaj poslednji veliki

psiholog, "il faut 'tre sec, clair, sans illusion. Un banquier, qui a fait fortune, a une partie ducaract*re requis pour faire des dcouvertes en philosophie, c'est-,-dire pour voir clair dansce qui est."*

* Da bi #ovek bio dobar filozof treba da bude suv, jasan, bez iluzija. Bankar koji se obogatio ima neto odsvojstava koja se trae za otkri&a u filozofiji, to jest da vidi jasno ono to jeste.

40.

Sve to je duboko voli masku; najdubljim stvarima je #ak svojstvena mrnja prema slicii pore'enju. Zar ne bi teksuprotnostbila pravo preruavanje za stid jednog boga? Jedno

podozrivo pitanje: bilo bi #udno kad se neki mistik ne bi ve&odvaio na neto sli#no. Imazbivanja tako nene vrste da je dobro da se ona zatrpaju grubo&u i u#ine neprepoznatljivim;ima postupakaiz ljubavi ili prevelike velikodunosti posle kojih nita nije preporu#ljivijenego uzeti motku i premlatiti svedoka: time se pomu&uje njegovo pam&enje. Mnogi serazumeju u smu&ivanje i zlostavljanje sopstvenog pam&enja da bi se osvetili tom jedinomsvedoku stid je pronalaza#. Nisu najgore stvari one kojih se #ovek najvie stidi: izaobrazine ne stoji samo lukavstvo u lukavstvu ima tako mnogo dobrote. Mogu da zamislim

da se #ovek koji bi imao da sakrije neto dragoceno i krhko kotrlja kroz ivot grub i okrugaokao zeleno staro teko okovano vinsko bure: tako ho&e tananost njegovog stida. (ovek koji ustidu ima dubine nailazi i na svoju sudbinu i na blage odluke na putevima na koje retko kouopte dospeva, a za #ije postojanje ne smeju znati ni njegovi najblii i najpoverljiviji:njegova ivotna opasnost ostaje skrivena njihovim o#ima kao i njegova ponovo ste#enaivotna sigurnost. Takav #ovek koji se skriva, koji se instinktivno slui govorom da bi &utao ineto pre&utao i koji je neumoran u izbegavanju optenja, ho$ei nastoji da u srcima i glavamanjegovih prijatelja umesto njega krui njegova maska; a ako pretpostavimo da on to ne&e,njemu &e jednog dana postati jasno da uprkos tome postoji tamo njegova maska i da jedobro to je tako. Svaki duboki duh ima potrebu za maskom: tavie, oko svakog dubokogduha se stalno obrazuje neka maska zahvaljuju&i uvek pogrenom, naimeplitkomtuma#enjusvake re#i, svakog koraka, svakog ivotnog znaka koji on daje.

41.

(ovek se sam mora podvrgnuti proveri da bi video da li je odre'en za nezavisnost izapovedanje; i to u pravi #as. Takve provere ne treba izbegavati, mada su one modanajopasnija igra koja se moe igrati, i to samo one koje se vre pred nama samima kaosvedocima i ni pred jednim drugim sudijom. Ne vezivati se za jednu li#nost, makar ona bila inajdraa svaka li#nost je tamnica i tako'e skrovite. Ne vezivati se ni za kakvu otadbinu,makar bila najnapa&enija i najbespomo&nija ve&je manje teko otrgnuti se od pobedonosne

otadbine. Ne vezivati sebi ruke nikakvim saaljenjem, makar bila re#o viim ljudima u #ijenam je muke i bespomo&nost pruio uvid neki slu#aj. Ne vezivati se ni za jednu nauku, makarnas privla#ila najdragocenijim, na izgled upravo namanamenjenim otkri&ima. Ne vezivati se


21/101

za sopstveno odvajanje, ni za onu opojnu daljinu i tu'inu ptice koja sve dalje tei u visinu dabi to vie pod sobom videla opasnost onog koji leti. Ne vezivati se za sopstvene vrline ikao celina rtvovati se bilo kojoj svojoj posebnosti, na primer svojoj "gostoljubivosti": kakva

je opasnost nad opasnostima izuzetnih i bogatih dua koje se prema sebi odnose rasipni#ki,gotovo ravnoduno, i vrlinu irokogrudosti teraju do poroka. (ovek mora umeti da uva sam

sebe:to je najstroa provera nezavisnosti.

42.

Na vidiku je nova vrsta filozofa: usu'ujem se daih krstim jednim ne bezopasnimimenom. Kako ih ja vidim, koliko se mogu videti jer njihovoj vrsti je svojstveno da ho$eda ostanu zagonetka u bilo #emu ti filozofi budu&nosti bi voleli da imaju pravo, a moda ida nemaju pravo na to da budu nazvani kuaima.Sam taj naziv je, na kraju krajeva, samo

pokuaj i, ako ho&ete, iskuenje.

43.

Jesu li to novi prijatelji "istine", ti filozofi koji dolaze? Vrlo verovatno: jer svi filozofisu dosad voleli svoje istine. Sigurno je, me'utim, da to ne&e biti dogmati#ari. Mora biti usuprotnosti s njihovim ponosom, i s ukusom, ako njihova istina treba da bude istina i zasvakog drugog: to je dosad bila potajna elja i zadnja misao svih dogmatskih nastojalja. "Mojsud je mojsud: na to ne moe tako lako imati pravo i neko drugi" moda kae takav filozof

budu&nosti. (ovek se mora otresti r'avog ukusa da tei slaganju sa mnogima. "Dobro" vienije dobro ako ga sused uzme u usta. A kako bi uopte i moglo da postoji neko "opte dobro"!Izraz protivre#i sam sebi: to moe biti opte, to uvek ima malu vrednost. Najzad, mora bititako kako jeste i kako je uvek bilo: velike stvari ostaju velikima, ponori dubokima, nenost i

jeza ugla'enima i, kratko re#eno, sve to je retko retkima.

44.

Treba li posle svega ovoga jo i posebno da kaem da &e slobodni, veomaslobodniduhovi postati i oni, ovi filozofi budu&nosti ma koliko izvesno bilo da ne&e postati samo

prosto slobodni duhovi, nego neto vie, uzvienije, ve&e i iz osnova druk#ije, to nikako netreba prevideti i brkati? Ali kad to govorim, ja gotovo isto toliko ose&am prema njimasamima, kao i prema nama koji smo njihovi glasnici i prete#e, mi slobodni duhovi! obavezuda od nas otklonim jednu staru glupu predrasudu i nesporazum koji je i suvie dugo,kao neka magla, #inio nejasnim pojam "slobodan duh". U svim evropskim zemljama, pa i u

Americi, ima danas neto to zloupotrebljava taj naziv: jedna vrlo uska, zatvorena, u lancesapeta vrsta duhova koja ho&e gotovo suprotno od onoga to se skriva u naim namerama iinstinktima da i ne govorimo o tome da oni u odnosu na one dolaze&e novefilozofe moraju

biti dobro zatvoreni prozori i zamandaljena vrata. Oni spadaju, kratko i jasno, me'u ljude kojise bave niveliranjem,te pogreno nazvane "slobodne duhove" kao re#iti i pismu vetirobovi demokratskog ukusa i njegovih "modernih ideja": svi do jednog ljudi bez usamljenosti,

bez sopstvene usamljenosti, nespretni valjani momci kojima ne treba osporavati ni hrabrost nipohvalnu uljudnost, samo to su neslobodni i smeno povrni, pre svega sa svojom osnovnomsklono&u da u oblicima dosadanjeg starog drutva vide verovatni uzroksve ljudske bede ineuspeha, pri #emu se istina sre&no postavlja na glavu! Ono to bi oni svim snagama eleli da

postignu jeste opta sre&a stada na zelenoj livadi, sa sigurno&u, neugroeno&u, ugodno&u,

olakanjem ivota za svakog; njihove naj#e&e pevane pesme i pouke glase "jednakost prava"i "saose&anje sa svima koji pate" a samu patnju shvataju kao neto to se mora ukloniti.Mi


22/101

suprotni, koji smo otvorili sebi oko i savest za pitanje gde je i kako biljka "#ovek" dosadnajsnanije rasla u visinu, smatramo da se to svaki put deavalo u obrnutim uslovima, da je zato opasnost njegovog poloaja morala najpre rasti do krajnosti, da se njegova mo&

pronalaenja i pretvaranja (njegov "duh") morala pod dugim pritiskom i prinudom razviti doistan#anosti i odvanosti, da je njegova volja za ivotom morala porasti do bezuslovne volje

za mo& mi mislimo da surovost, nasilje, ropstvo, opasnost na ulici i u srcu, prikrivenost,stoicizam, vetina u iskuavanju i 'avolstvu svake vrste, da sve to je u #oveku r'avo, strano,tiransko, zversko i zmijsko slui uzdizanju vrste "#ovek" isto tako kao i ono to je tomesuprotno. Ne kaemo #ak ni dovoljno kad samo to kaemo, i u svakom slu#aju se, sa svojimgovorom i &utanjem u ovim stvarima, nalazimo na drugomkraju svake moderne ideologije ielje stada: moda kao njihovi antipodi? Kakvo #udo to mi "slobodni duhovi" nismo banajpoverljiviji duhovi, to ne elimo da u svakom pogledu odamo ono egase jedan duhmoe osloboditi i kuda &e potom moda biti gonjen? A to se ti#e opasne formule "s onestrane dobra i zla" kojom semi bar #uvamo od zamenjivanja: mijesmoneto druga#ije negolibres-pen-seurs", "liberi pensatori","slobodni mislioci", i kako se ve&sve ne zovu ti #asnizagovornici "modernih ideja". U mnogim zemljama duha bili smo kod ku&e, ili bar u gostima;

uvek smo uspevali da izbegnemo mra#ne prijatne zakutke u koje su nas, #ini se, gonili ljubav imrnja, mladost, poreklo, slu#ajan susret s ljudima i knjigama, ili #ak iscrpljenost lutanjem;

puni mrnje prema mamcima zavisnosti koji lee skriveni u po#astima ili novcu, u zvanjimaili opijenosti #ula; #ak zahvalni nevolji i nepredvidljivoj boljci jer su nas one uvek osloba'alenekog pravila i "predrasude" u vezi s tim, zahvalni bogu, 'avolu, ovci i crvu u nama,radoznali do poroka, istraiva#i do nemilosrdnosti, nezadrivih prstiju za neuhvatljivo, zuba ieludaca za najnesvarljivije, spremni za svaki zanat koji iziskuje otroumnost i otra #ula,spremni na svaki pothvat zahvaljuju&i preobilnosti "slobodne volje", sa duom spreda i duom

pozadi #ije zadnje namere niko ne moe lako otkriti, sa pro#eljem i za#eljem nedostupnim niza koga, skriveni ogrta#ima svetla, osvaja#i, mada li#imo na batinike i rasipnike, sre'iva#i iskuplja#i od jutra do mraka, #uvari svoga bogatstva i svojih prepunih ladica, tedljivi u u#enjui zaboravljanju, snalaljivi u shemama, ponekad gordi na tablice kategorija, nekad cepidlake,nekad sove koje rade i u po bela dana, pa, akoje potrebno, #ak i straila a danas to jeste

potrebno: naime, ukoliko smo od ro'enja zakleti i ljubomorni prijatelji usamljenostisopstvene, najdublje pono&no-podnevne usamljenosti takva smo mi vrsta ljudi, mislobodni duhovi! A moda ste ivineto sli#no tome, vi to dolazite, vi novi filozofi?

RELIGIJSKI NA(IN IVOTA

45.

(ove#ja dua i njene granice, dosad uopte dostignut obim unutranjih iskustava#oveka, visine, dubine i irine ovih iskustava, cela dosadanjaistorija due i njene joneiscrpene mogu&nosti: to je za ro'enog psihologa i prijatelja "velikog lova" predodre'enolovite. Ali koliko puta mora on sam sebi u o#ajanju da kae: "Pojedinac! Ah, samo

pojedinac! A ova ogromna uma i prauma!" I stoga poeli koju stotinu pomo&nika u lovu ifine, dobro obu#ene pse traga#e koje bi mogao poterati u istoriju ljudske due da mu tamosateruju njegovudivlja#. Uzaman: on se bezbroj puta osvedo#ava, temeljito i gorko, kako jeza sve stvari koje neposredno podsti#u njegovu radoznalost teko na&i pomo&nike i pse.

Nevolja pri odailjanju u#enih ljudi u nova i opasna lovita, gde su u svakom pogledupotrebni hrabrost, dovitljivost i lukavstvo, lei u tome to oni vie nisu upotrebljivi upravo


23/101

tamo gde po#inje "velikilov", ali i velika opasnost ba tamo oni gube otrinu vida i njuha.Da bi se, na primer, doku#ilo i utvrdilo kakvu je istoriju dosad imao problemznanja i savestiu dui homines religiosi,* za to bi #ovek moda morao i sam da bude toliko dubok, tolikoranjen, toliko velik kao to je bila Paskalova intelektualna savest; uz to bi bilo potrebno jo iono iroko razapeto nebo jasne i zagriene duhovnosti koje bi odozgo omogu&ilo da se ovo

mnotvo opasnih i bolnih doivljaja pregleda, sredi i sabije u formule. Ali ko bi mi u#inio tuuslugu! I ko bi imao vremena da #eka takve pomaga#e! O#igledno, oni se ra'aju suvie retko,uvek je bilo malo verovatno da &e se pojaviti! Na kraju, #ovek mora svesam#initi da bi samneto saznao: to zna#i da ima mnogoda se radi! Me'utim, radoznalost kao to je moja ostajenesumnjivo najprijatniji od svih poroka oprostite, htedoh re&i: ljubav prema istini imasvoju nagradu na nebu, ali ve&i na zemlji.

* Religioznih ljudi.

46.

Vera kakvu je zahtevalo, i neretko postizalo, prvobitno hri&anstvo, usred jednogskepti#nog i junja#ki slobodoumnog sveta koji je iza sebe i u sebi imao vekovnu borbufilozofskih kola, uz to vaspitanje za toleranciju koje je dao imperium Romanum ta veranijeona prostoduna i zagriena podani#ka vera s kojom su, recimo, Luter ili Kromvel, ili bilokoji drugi nordijski varvarin duha bili privreni svom bogu i hri&anstvu; pre &e to biti onaPaskalova vera koja je na jeziv na#in sli#na trajnom samoubijanju uma ilavog,dugove#nog, kao crv otpornog uma koji se ne moe ubiti na jedan mah, jednim udarcem.Hri&anska vera je od samog po#etka rtvovanje: rtvovanje svake slobode, svakog ponosa,svake samosvesti duha; u isto vreme, ona je porobljavanje i samoporuga, samosaka&enje. Imasvireposti i religijskog ushi&enja feniksom u toj veri koja se pripisuje labavoj, viestranoj i

veoma razmaenoj savesti: njena pretpostavka je da je pot#injavanje duha neopisivo bolno,dase cela prolost i navika takvog duha brane od absurdissimuma, na ta sepo njemu svodi"vera". Moderni ljudi sa svojom otupelo&u prema svakoj hri&anskoj nomenklaturi neose&aju vie ono grozno-superlativno koje je za anti#ki ukus lealo u paradoksalnosti formule"bog na krstu". Jo nikad i nigde nije dosad bilo takve smelosti u preokretanju, ne #eg takostranog, upitnog i sumnjivog kao to je ova formula: ona je obe&avala preocenjivanje svihanti#kih vrednosti. Istok je to, dubokiistok, isto#ni rob je to to se na taj na#in svetio Rimu injegovoj otmenoj i lakomislenoj tolerantnosti, rimskom "katolicizmu" vere i uvek je to bilane vera, nego sloboda od vere, ono polustoi#ko i nipodatavaju&e prenebregavanje ozbiljnostivere, zbog #ega su se robovi ljutili na svoje gospodare i bunili se protiv njih. "Prosve&enost"razjaruje: jer rob ho&e neto bezuslovno, on shvata samo tiransko, u moralu tako'e, on volikao to i mrzi, bez nijanse, do dna, do bola, do bolesti njegova silnaskrivenapatnja buni se

protiv otmenog ukusa koji kao daporiepatnju. Skepsa prema patnji, u stvari samo stavaristokratskog morala, nemalo je doprinela nastanku poslednjeg velikog robovskog ustankakoji je po#eo sa Francuskom revolucijom.

47.

Gde god se na zemlji dosad pojavila religijska neuroza nalazimo je povezanu sa triopasna propisa u pogledu dijete: samo&a, post i polno uzdravanje s tim to se ovde ne bi

ba sa sigurno&u moglo utvrditi ta je uzrok a ta posledica i da litu uopte postoji uzro#no-

posledi#an odnos. Na krajnju sumnju navodi to to u njihove najredovnije simptome, koddivljih kao i kod pripitomljenih naroda, spada i najnaglija, krajnja poudnost koja se, zatim,tako'e iznenada, preokre&e u pokajni#ki gr#i poricanje sveta i volje: to bi se oboje moda


24/101

moglo protuma#iti kao maskirana epilepsija. Ali nigde se drugde ne bi trebalo vie klonitisvakog tuma#enja nego ovde: ni oko jedne pojave nije se dosad namnoilo toliko besmislica isujeverja; izgleda da nijedna dosad nije vie zanimala ljude, #ak i filozofe vreme bi bilo dase ba ovde malo ohladimo, pou#imo opreznosti, jo bolje: da odvratimo pogled, da odemo.Jo i u pozadini filozofije iz najblie prolosti, openhauerove, nalazi se, gotovo kao problem

po sebi, ovaj jezivi upitnnk religijske krize i bu'enja. Kako je mogu$noporicanje volje? Kakoje mogu&an svetac? Izgleda da je to stvarno bilo pitanje zahvaljuju&i kome je openhauerpostao filozof i od koga je po#eo. I tako je dolo do prave openhauerovske konsekvencije danjegov najdosledniji privrenik (moda i poslednji, ukoliko je re#o Nema#koj), naime RihardVagner, sopstveno ivotno delo upravo tu zavri i na kraju u liku Kundrija jo izvede na scenuonaj strani i ve#iti tip, xxxtype vecu*,u slici i prilici; i to ba u ono vreme kad su psihijatrigotovo svih evropskih zemalja imali povoda da ga prou#avaju izbliza gde god je religijskaneuroza ili, kako ja to nazivam, "religijski na#in ivota" epidemijski izbila i razlila sekao "Vojska spasa". Ali ako se upitamo ta je zapravo ljude svih vrsta i vremena, pa i filozofe,tako neodoljivo zanimalo u celom fenomenu sveca, onda je to, van svake sumnje, izgled #udakoji im je svojstven, naime neposrednog niza suprotnosti,duevnih stanja suprotno

vrednovanih u moralnom pogledu: verovalo se da se tu pred naim o#ima, "r'av #ovek"najednom pretvara u "sveca", u dobrog #oveka. Dosadanja psihologija je na ovom mestu

pretrpela brodolom: nije li se to desilo u prvom redu stoga to se ona pot#inila moralu, to jesama verovalau moralno-vrednosne suprotnosti, a ove suprotnosti je umetnula, u#itala,tumaenjem unela u tekst i#injeni#no stanje? ta? "(udo" samo greka u tuma#enju?Slabost filologije?

* Stvarni tip.

48.

Reklo bi se da su latinske rase mnogo dublje vezane za svoj katolicizam nego minordijci za celo hri&anstvo uopte: i da, prema tome, neverovanje u katoli#kim zemljamamora zna#iti neto sasvim drugo nego u protestantskim naime, jednu vrstu pobune protivduha rase, dok je ono kod nas pre povratak duhu (ili neduhovnosti) rase. Mi nordijci poti#emonesumnjivo od varvarskih rasa; u pogledu nae obdarenosti za religiju tako'e: za nju smo mi

slaboobdareni. Izuzetak mogu #initi Kelti, koji su zbog toga i bili najbolja podloga za prijemhri&anske infekcije na severu: u Francuskoj je hri&anski ideal procvao samo ukoliko je todoputalo bledo sunce severa. Kako su po naem ukusu #udno poboni #ak i poslednjifrancuski skeptici ukoliko u njihovom poreklu ima neto keltske krvi! Kako nam katoli#ki,kako nenema#ki mirie sociologija Ogista Konta sa svojom rimskom logikom instinkata!

Kako je

nietzche - s onu stranu dobra i zla

Documents