IME FAKULTETA

Seminarski rad

Predmet: Poslovna diplomatija i globalni menadžment

Tema: Nevladine organizacije

Mentor: Student:

Br.indeksa:

Beograd, 2010.godine

Sadržaj

I UVOD 3

1. POJAM I PODELA NEVLADINIH ORGANIZACIJA 4

2. ZNAČAJ NEVLADINIH ORGANIZACIJA 6

3. NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI 7

3.1 NVO I LOKALNE SAMOUPRAVE 8

4. NEVLADINE ORGANIZACIJE U SVETU 10

5.RAZLIKE IZMEĐU NEVLADINIH ORGANIZACIJA I POLITIČKIH

STRANAKA11

I I ZAKLJUČAK 14

I I I LITERATURA 16

2

I UVOD

Udruživanje građana je poznat oblik organizovanja radi ostvarivanja zajedničkih

ciljeva, a nevladine organizacije su fenomen koji obeležava današnje savremeno društvo.

NVO ne nastaju samo u zemljama u razvoju, već se njihov broj povećava i u razvijenim

zemljama. Razlozi za ovakav, nagli rast novih oblika organizovanja građana su

mnogostruki, a najčešće se dovode u vezu sa krizom država blagostanja, krizom

društvenog razvoja, krizom porodice i ekološkom krizom.

Nevladine organizacije su specifična forma organizovanja građanja. Termin se

masovno koristi u zadnje dve decenije i usko je povezan sa pojmom civilnog društva.Pored

termina «nevladina organizacija» koristi se i termin «udruženje građana».

Nevladine organizacije deluju drugačije od vladinih. Suština njihovog delovanja

čini povezivanje pojedinaca bez posredovanja ili kontrole države, radi ostvarivanja nekog

zajedničkog cilja ili afiniteta. Delovanje svih ovih organizacija može biti samostalno ili

zajedno sa drugim organizacijama, kada se stvaraju mreže ovih organizacija. Oblici viših

udruživanja u okviru kojih mogu delovati ove organizacije su: koordinacije, savezi i

pokreti. Povezano i umreženo delovanje nevladinih neprofitnih organizacija, institucija i

ustanova u nekom društvu čini neprofitni sektor.

Komparativna istraživanja neprofitnog sektora pokazuju da će sledeća faza

razvoja savremenih društava biti obeležena sve većim brojem uključivanja ovih

organizacija u razne oblasti društvenog života. Neprofitne organizacije imaju veliki značaj

u socijalnoj politici razvijenih zemalja, naročito zbog toga što savremena glomazna država

ne može da zadovolji sve potrebe građana, pa mnoge svoje programe prebacuje na

neprofitni sektor gde se oni efikasnije ostvaruju.. Na taj način neprofitni, nevladin sektor,

postaje alternativa državnom sektoru, gdje se ljudi u kriznim situacijama oslanjaju na

vlastite snage. Osim toga značaj ovih spontanih udruživanja građana oko rešavanja raznih

privatnih i društvenih problema je i u tome, što se stvara mreža odnosa koji su nezavisni od

države, koji čine civilno društvo i koji povećavaju participaciju građana i njihovu

odgovornost za sebe i društvo u kojem žive.

3

1. POJAM I PODELA NEVLADINIH ORGANIZACIJA

Sve organizacije koje deluju u jednom društvu možemo podeliti na državne

organizacije (javni sektor) i nedržavne organizacije (privatni sektor). Nedržavne

organizacije, koje pokreću građani na osnovu svoje privatne inicijative, organizacije su

civilnog društva.

Sve nedržavne organizacije se dele na profitne (komercijalne) i neprofitne. Profitne

su one organizacije čije delovanje ima za cilj stvaranje profita i uvećavanje postojećeg

kapitala (na primer, preduzeća u privatnom vlasništvu). Za razliku od njih, neprofitne su

one organizacije koje ne stvaraju profit, ili, ako ga stvaraju, ne ulažu ga ponovo u uvećanje

kapitala, već u druge, različite dobrotvorne i humane ciljeve (organizacije i udruženja

građana).

Neprofitne organizacije može osnivati, pored samih građana, i vlada, pa ih zato

delimo na vladine (javne) i nevladine (privatne) neprofitne organizacije. Kad govorimo o

organizacijama civilnog društva, onda se uvek govori o ovom drugom tipu neprofitnih

organizacija - nevladinih.

Nevladine, neprofitne organizacije su autonomne i samostalne organizacije koje su

osnovale grupe građana s različitim motivima, interesima, ciljevima i potrebama. To su sve

one organizacije koje nisu vladine (državne), iako i država ima svoje organizacije koje se

bave rešavanjem sličnih problema, ali uz pomoć državnog aparata (kontrolom i

finansiranjem njihovih aktivnosti). Nevladine organizacije deluju drugačije od vladinih.

Suštinu njihovog delovanja čini povezivanje pojedinaca bez posredovanja ili kontrole

države, radi ostvarivanja nekog zajedničkog interesa, cilja ili zadovoljavanja afiniteta.

Nastaju kao svojevrsna alternativa rešavanju mnogobrojnih problema u raznim oblastima

ljudskih delatnosti, koje ne uspevaju da reše ili ne rešavaju na zadovoljavajući način

postojeće državne institucije i organizacije.

Profitno orijentisane uslužne organizacije definišu tržište na osnovu postojećih i

potencijalnih potrošača i usmeravaju dalje marketing aktivnosti na ciljno tržište. Suprotno,

neprofitne uslužne organizacije imaju dve grupe ciljnih tržišta. Jedno je donatorsko tržište

– darodavci novca, radne snage ili materijala organizaciji. Drugo je tržište klijenata –

primalaca novca ili usluga od organizacije. Tržište primalaca više liči na tržište krajnjih

potrošača profitno orijentisanih organizacija. Međutim, neprofitne institucije – kao što su

crkve, bolnice ili univerziteti–ne se odnose prema svojim klijentima kao prema

4

potrošačima. Umesto toga, nazivaju ih parohijanima, pacijentima ili studentima. S obzirom

da neprofitna organizacija mora da se angažuje na dva različita tržišta, onda mora da

razvije dva različita marketing programa – jedan usmeren na donatore i drugi koji ima za

cilj klijente. Izbor ciljnih tržišta je u osnovi isti, bez obzira da li se radi o marketingu

proizvoda ili usluga.1

Neprofitne organizacije nemaju za cilj uvećanje kapitala, čak i onda kad ostvaruju

neki profit. Taj profit uglavnom koriste za rad svojih organizacija. Neprofitne organizacije

može osnivati, pored samih građana, i vlada, pa ih zato delimo na vladine (javne) i

nevladine (privatne) neprofitne organizacije. Kad govorimo o organizacijama društva,

onda se uvek govori o ovom drugom tipu neprofitnih organizacija - nevladinih. Nevladine,

neprofitne organizacije su autonomne i samostalne organizacije koje su osnovale grupe

građana s različitim motivima, interesima, ciljevima i potrebama. To su sve one

organizacije koje nisu vladine (državne), iako i država ima svoje organizacije koje se bave

rešavanjem sličnih problema, ali uz pomoć državnog aparata (kontrolom i finansiranjem

njihovih aktivnosti).

Nevladine, neprofitne organizacije mogu se podeliti na organizacije koje služe svim

članovima društva i one koje služe samo članovima određenih društvenih grupa.

Organizacije koje služe svim članovima društva (javne uslužne organizacije) jesu, na

primer: fondacije, humanitarne i dobrotvorne organizacije, savetodavne organizacije,

organizacije za pružanje socijalnih usluga. Organizacije koje služe članovima specifičnih

grupa čine razna profesionalna i stručna udruženja, klubovi, interesne grupe, političke

partije, savezi.

Nevladine organizacije su jedan od oblika interesnih grupa i jedna od mogućih

formi udruživanja građana. Iako je udruživanje građana poznata pojava, nevladine

organizacije su fenomen koji obeležava današnje savremeno društvo. NVO su udruženja

građana u koja se oni uključuju da bi ostvarili i zadovoljili neke svoje privatne i opšte

društvene interese, motive i potrebe. Ta udruženja imaju status pravnog lica, odvojena su

od države, neprofitnog, nekomercijalnog i nepartijskog su karaktera, zasnovana na

dobrovoljnom radu i ulaganju sredstava. Nevladine organizacije mogu raditi samostalno ili

zajedno sa drugim organizacijama, kada se stvaraju mreže ovih organizacija. Oblici viših

udruživanja u okviru kojih mogu delovati ove organizacije su koordinacije, savezi, pokreti.

1 Drugim rečima još jednostavnije neprofitne su one organizacije koje ne stvaraju profit, ili ako ga stvaraju, ne ulažu ga u ponovno uvećanje kapitala, već u druge različite dobrotvorne i humane ciljeve (organizacije i udruženja građana. www.civilnodrustvo.org

5

Tek razvojem i stvaranjem ovakvog, mrežnog delovanja mnoštva organizacija, grupa i

pojedinaca, nastaje civilno društvo.

2. ZNAČA J NEVLADINIH ORGANIZACIJA

Nevladinim organizacijama se u svetu pridaje sve veci znacaj. Gotovo da nema

nekog društvenog problema u čije se rešavanje ne uključuju i nevladine organizacije.

Komparativna istraživanja neprofitnog sektora pokazuju da će sledeća faza razvoja

savremenih društava biti obeležena sve većim brojem uključivanja ovih organizacija u

razne oblasti društvenog života. O tome svedoči i najnovije istraživanje pod naslovom

Studija aktuelne i potencijalne uloge evropskih učesnika u naučnoj komunikaciji koje je

sprovela Fondacija IDIS za Evropsku komisiju (»Study on the actual and potential role of

European Actors in science communication NGOs potential mediators and amplifiers of

scientific technological information«). Javno mnenje ima sve vece poverenje prema

neformalnim strukturama, nego prema tradicionalnim institucijama koje predstavljaju

društvo (skole, crkva, univerziteti, politicke partije itd.). Zbog toga se o nevladinim

organizacijama govori i kao o “novim partnerima” državnih institucija. Ovu potrebu

partnerstva izmedju nevladinih organizacija i institucija u rukovodjenju procesom razvoja

priznaju i druga medjunarodna tela kao sto su Ujedinjene nacije. Uloga NVO u raznim

konferencijama UN, Evropske unije, poslednjih godina je sve izrazitija. NVO na tim

konferencijama imaju ulogu partnera, pa se tako te konferencije sastoje od dve

konferencije koje teku paralelno (jednu cine vladine organizacije, a drugu

nevladine). Npr. Becka konferencija o ljudskim pravima (1993), Kairska

konferencija o stanovnistvu i demografskom razvoju (1994), Evropska konferencija o

zaštiti životne sredine (1994, 1995,1996) itd.

Takodje, neprofitne, nevladine organizacije imaju veliki znacaj u socijalnoj politici

razvijenih zemalja, narocito zbog toga što savremena glomazna država ne moze da

zadovolji sve potrebe građana, pa mnoge svoje programe prebacuje na neprofitni, nevladin

sektor gde se oni efikasnije ostvaruju. Na taj nacin neprofitni, nevladin sektor postaje

alternativa i novi partner (ali ne i konkurent) državnom sektoru u kojem se ljudi u kriznim

situacijama oslanjaju na vlastite snage. Zbog toga se o nevladinom, neprofitnom sektoru

govori i kao o trecem sektoru koji se nalazi izmedju drzave i trzista s jedne strane i

porodice s druge strane. Osim toga, znacaj ovih spontanih udruživanja građana oko

6

resavanja raznih privatnih, grupnih i drustvenih problema je i u tome sto se stvara mreza

odnosa nezavisnih od drzave, koji cine civilno drustvo, i koji istovremeno povecavaju

participaciju gradjana i njihovu odgovornost za sebe i drustvo u kojem žive.

Razlozi za ovakav nagli rast novih oblika neprofitnog organizovanja, akcija i

programa gradjana, relativno ili potpuno nezavisnih od drzave, su

mnogostruki, a najcesce se dovode u vezu sa krizom drzave blagostanja, krizom

drustvenog razvoja i ekološkom krizom. U istocnoevropskim, postkomunistickim

zemljama razlozi za jacanje sektora su sasvim druge prirode i pre svega uslovljeni su

kontekstom ekonomske i političke transformacije ovih zemalja. Socijalne posledice

prestruktuiranja privrede, slabi državni socijalni programi, motivisali su i pokrenuli

građane da se sami organizuju. Medjutim, »ponovno ozivljavanje« neprofitnog sektora i

civilnog društva u istočnoevropskim zemljama (prvenstveno stvaranjem pokreta za

promene od različitih vrsta nevladinih organizacija) nije samo posledica tih promena, vec

je i njihov značajan promotor.

3. NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI

Pod pojmom nevladine organizacije podrazumevaju se svi tipovi različitih

udruženja i društvenih organizacija, zatim fondova, fondacija i zadužbina. Svi ovi oblici

delovanja građana spadaju u NVO. Iz te raznolike strukture može se zaključiti koliko je

ovaj sektor različit, pa i koliko se, u suštini, teško može svesti na jednostavne šablone i

definicije. Praktično, nema ljudskog interesa, a da se radi njega nije stvorilo i adekvatno

udruženje ili organizacija koja se njime bavi. Uostalom, ljude pokreću različiti interesi i

motivi, pa samim tim oni imaju i različite i višestruke uloge u društvu koje su međusobno

usaglašene. Jer, jedan interes se iskazuje u sportskom društvu, drugi u nekom zabavnom,

treći u profesionalnom, četvrti u političkom ili sličnom domenu. Sve to je uobičajeno, a

istraživanja pokazuju da oni građani koji su češće angažovani u okviru raznih udruženja

(NVO) više su i politički angažovani; kod njih je prisutna manja apatičnost nego kod

građana koji nisu nigde društveno uključeni.

Danas u Srbiji deluje veliki broj NVO. Iako mnogima deluje da je to mnogo, kada

uporedimo podatke sa zemljama okruženja (ne i sa razvijenim zemljama, gde je broj ovih

organizacija znatno veći), onda se vidi da mi i u ovom delu razvoja civilnog društva ipak

7

zaostajemo. Tačnih podataka o njihovom ukupnom delovanju nema, ali oni delimični

postoje u samom NVO sektoru..

U srpskoj javnosti se često pogrešno predstavlja da su NVO kod nas nastale

devedesetih godina XX veka. Međutim, one imaju svoju tradiciju rada i delovanja u Srbiji i

pre Drugog svetskog rata, a na neki način delovale su i za vreme socijalizma, kao

„polunevladine organizacije"2.

Od 1990. godine, kada je započet proces političke i društvene pluralizacije i kad je

dozvoljeno slobodno udruživanje i delovanje građana, pa sve do kraja 2006, registrovan je

veliki broj novih nevladinih organizacija. S obzirom na vrste aktivnosti i ciljeve osnivanja,

možemo ih podeliti u sledeće klasifikacione grupe: organizacije kulture i umetnosti,

obrazovne i istraživačke organizacije, ekološke organizacije, društva i pokreti, humanitarne

organizacije, sociohumanitarne organizacije, omladinske i studentske organizacije,

organizacije za razvoj lokalnih zajednica, poslovna i profesionalna udruženja, organizacije

za zaštitu ljudskih prava, organizacije za zakonodavstvo, zastupanje i javnu politiku,

mirovne organizacije i grupe, ženske organizacije i grupe, organizacije izbeglica i

raseljenih lica, međunarodne organizacije i ostale nerazvrstane organizacije. NVO u našoj

zemlji još uvek deluju u nepovoljnom političkom i pravnom okruženju, jer ne postoji

spremnost države da podrži i reguliše sektor civilnog društva onako kako je to regulisano u

modernim zemljama.

Pored ovih nepovoljnih, institucionalnih pretpostavki, otežavajuća okolnost za rad

NVO jeste i nerazumevanje njihove uloge i značaja u javnom mnjenju, koje je uzrokovano

raznim predrasudama koje o njima postoje.

3.1 NVO I LOKALNE SAMOUPRAVE

U rukovodstvu jednog broja lokalnih samouprava još uvek postoje značajne

predrasude o delovanju NVO. Ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da ponekad i same

NVO doprinose stvaranju predrasuda o njima.

Saradnja lokalne samouprave i NVO je između ostalog definisana članom 12.

Zakona o lokalnoj samoupravi:

«...Organi jedinica lokalne samouprave mogu sarađivati sa nevladinim organizacijama, humanitarnim organizacijama i drugim organizacijama, u interesu jedinice lokalne samouprave i stanovnika sa svog područja».

2 To je gde je država imala kontrolu nad njima

8

Međutim lokalna samouprava u ovom trenutku se suočava, i sa problemima

tranzicije, svetske ekonomske krize, nedostatkom kvalitetnih i stručnih kadrova,

ograničenjima u prijemu novih kadrova, nedostatkom finansijskih sredstava...

Na drugoj strani NVO takođe osećaju probleme i suočavaju se sa skoro istim

izazovima sa kojima se suočavaju lokalne samouprave. Između ostalog, zbog malog

budžeta sa kojim raspolažu NVO, zbog malog prometa finansijskih sredstava na računima

NVO, one su samim tim limitirane i nemogu da učestvuju na konkursima na kojima se

dodeljuju značajnija sredstva. Neadekvatna tehnička opremljenost NVO (nedostatak

kancelarijskog prostora, računara, vozila i dr.) u velikoj meri sputavaju NVO u njihovom

radu.

Značajan broj rukovodstava lokalnih samouprava počinje da uviđa da u razvoju

društva, kreiranju javne politike i servisiranju potreba građana, udruženja građana i lokalna

uprava imaju različite, ali dopunjavajuće uloge.

Sve je više lokalnih samouprava koje na razne načine insitucionalizuju saradnju sa

NVO, formiranjem Agencija za saradnju sa NVO i evropsku harmonizaciju (grad

Beograd), potpisivanjem Memoranduma o saradnji sa NVO (Gradska opština

Medijana,Niš), potpisivanjem ad-hoc Ugovora o partnerstvu na realizaciji projekata,

posebno onih koji se finansiraju od strane EU i drugih stranih donatora. Jedan broj lokalnih

samouprava svake godine raspisuje konkurse za finansiranje projekata sa kojima konkurišu

NVO.

Većina izazova sa kojima se susreću i lokalne samouprave i NVO uspešno mogu da

se prevaziđu uspostavljanjem partnerstva između lokalne samouprave i NVO.

Na ovaj način se između ostalog uklanjaju stereotipi koji postoje o delovanju NVO,

uspostavlja se poverenje, a na drugoj strani lokalnim samoupravama se omogućava

realizacija projekata od značaja za zajednicu, odnosno stanovnike i privrednike sa njihovog

područja.

Sve je više lokalnih uprava koje raspisuju javne pozive za podnošenje projekata

NVO koji će biti finansirani iz budžeta lokalne uprave.Lokalne uprave na ovaj način, osim

što mogu da se pohvale »transparentnim načinom trošenja budžetskih sredstava«, realizuju

i neke aktivnosti za koje nemaju dovoljno kapaciteta (ljudskih, tehničkih...) a u korist

građana i privrednika sa teritorije opštine. Još jedna značajna aktivnost se tom prilikom

realizuje. Pretpostavljam da znate da je to odlična prilika za uspostavljanje poverenja

između NVO i lokalne uprave, odnosno za uspostavljanje partnerstva koje je od posebngo

značaja. Lokalna uprava će tokom faze selekcije podnetih projekata upoznati NVO koje

9

rade na teritoriji opštine, videće osposobljenost NVO da pišu projekte, saznaće za neke

probleme sa kojima se suočavaju građani i privrednici a koje sama nije mogla da uvidi.

Naravno, tokom faze realizacije projekata videće se osposobljenost NVO za samu

realizaciju projekata i lokalne samouprave će biti u prilici da pronađu svoje partnere za

buduće projekte. NVO će doći do određenih sredstava za svoje projektne aktivnosti, steći

će dodatno iskustvo i uspostaviti saradnju sa lokalnom samoupravom.

4. NEVLADINE ORGANIZACIJE U SVETU

Danas u svetu raste trend profesionalizacije nevladinih organizacija, pa tako, na

primer, u Holandiji, od ukupno zaposlenog stanovništva, čak 18% radi u neprofitnim

organizacijama. U optužbama protiv NVO uglavnom se zaboravlja da one ne traže sredstva

za sebe, već za korisne poslove koje žele da urade. Ako NVO budu imale više sredstava,

više će poslova završiti, više će ljudi imati posao, a time dobijamo i svi mi kao društvo.

Zabluda o NVO vezana je za predrasudu da država i NVO sektor ne mogu zajedno,

tj. da ne treba da sarađuju. Ako sarađuju, smatra se da tada NVO gube svoju samostalnost.

Država i nevladin sektor, koji pripada sferi civilnog društva stalno sarađuju, ali pod

velikim pritiskom. Koncept održivog razvoja zasnovan je u modernim društvima na

saradnji sva tri sektora: države, biznisa i nevladinih organizacija (trećeg sektora). Netačna

je priča kako će nevladine organizacije izgubiti samostalnost ako budu sarađivale sa

državom i ako budu primale sredstva iz državnog budžeta. Nezavisnost NVO i njihova

autonomija ne određuju se prema izvorima finansiranja, već prema osnivačima

organizacije (onima koji njome upravljaju). NVO odlučuje kako će i do koje granice

braniti svoju autonomiju.

Nije ništa neobično i nepoznato u svetu da neke NVO budu bliže ili dalje u odnosu

na postojeće državne strukture. Isto tako, nije ništa novo da se NVO u razvijenim

zemljama dobrim delom finansiraju iz državnih izvora - čak sa 40-60%. I u Srbiji postoji

slična praksa, jer u budžetima opština i republike postoje sredstva namenjena za rad NVO.

Problem sa ovim sredstvima do sada je bio (a to je dobrim delom slučaj i danas) što se ta

sredstva dele mimo javnosti i javnih konkursa. Zbog toga šira javnost i nije znala, baš kao

ni mnoge NVO, da država iz budžeta finansira aktivnosti udruženja građana i društvenih

organizacija. Dakle, u svemu ovome nije sporno da se deo sredstava poreskih obveznika

vrati građanima kroz aktivnosti NVO, ali je sporan način na koji se to radi.

10

Na pitanju odnosa NVO i političkog delovanja javlja se i predrasuda koja je vezana

za delovanje nevladinih organizacija. Prema toj predrasudi, NVO nikako ne bi trebalo da

se bave politikom. Jedna od čestih i uobičajenih optužbi te vrste svakako je ona koja

sugeriše da NVO često služe za finansiranje političkih stranaka ili, pak, kao njihova

kadrovska i infrastrukturna baza. Za dokaz se najčešće navodi nekoliko NVO čiji su

osnivači i članovi, ujedno, i pripadnici političkih stranaka, ali i primeri kako su neke NVO

prerasle u političke stranke. Ove teze su često iznošene u medijima u vidu izjava koje treba

da pokažu, pa i da prokažu, kako je to nešto nelegalno i nemoralno.

5. RAZLIKE IZMEĐU NEVLADINIH ORGANIZACIJA I

POLITIČKIH STRANAKA

Kad pokušamo da damo definiciju nevladine organizacije i kad se ona proanalizira,

onda vidimo da u okviru pojma nevladinih, neprofitnih organizacija može da se podvede

veoma širok spektar različitih društvenih organizacija, među ostalima i onih što se danas

nazivaju udruženjima građana, fondacijama, političkim partijama, sindikatima, društvenim

pokretima, profesionalnim društvima, crkvenim organizacijama i slično. Zbog ovako

širokog spektra organizacija koje su nevladinog i neprofitnog karaktera davane su i mnoge

definicije šta je to nevladina organizacija, a među najpotpunijima je ona koju su ponudili

Lester Salomon i Helmut K. Anhajer sa Džon Hopkins univerziteta (Baltimor, SAD).

Njihova definicija se sastoji od sedam elemenata koji se moraju imati u vidu pri

određivanju neke organizacije kao nevladine i neprofitne. Da bi se neka organizacija

smatrala neprofitnom, dobrovoljnom, nevladinom, prema ovoj definiciji, ona mora da

ispunjava sledeće uslove:3

da ima bar donekle formalnu, tj. institucionalizovanu strukturu,

da je institucionalno odvojena od države,

da ostvaruje neprofitnu distribuciju sredstava,

da je samosvojna u svom unutrašnjem ustrojstvu, kontroli i upravljanju,

da nije komercijalna,

da nije primarno politički angažovana,

3 Paunović Žarko Nevladine organizacije Potreba ili zavera, 2007. str 12

11

da je osnovana uz dobrovoljnu participaciju građana i dobrovoljna ulaganja.

Dakle, na osnovu elemenata ove definicije vidimo da su NVO i političke partije

identične u većini ovih određenja. I jedne i druge su institucionalizovane organizacije,

samostalne i nezavisne od države, neprofitne, dobrovoljne, a razlikuju se jedino po odnosu

prema vlasti. NVO su organizacije koje se ne bave, po svom osnovnom određenju,

politikom, kao što je to osnovni cilj političkih stranaka. Po navedenoj definiciji, jedan od

važnih elemenata svake NVO jeste i to da nije primarno politički angažovana organizacija,

što znači da se ona ne bavi politikom kako to rade političke stranke, ali ipak politički

deluje (na sasvim drugačiji način). Već iz ove definicije vidi se potreba za određenjem

pojma politike u delovanju NVO i smeštanjem NVO u političko polje. Kojom i kakvom

politikom se bave NVO? Bežanje od politike u užem značenju i bavljenje poslovima koji

su od zajedničkog, ali i od opšteg interesa, dovelo je do toga da se NVO smatraju

nepolitičkim organizacijama. Ovo tumačenje važi samo ako politiku tumačimo u užem

značenju; ali, ako politiku shvatimo kao brigu za zajednicu i opšte dobro, onda su NVO

neminovno političke organizacije. Kada se govori o NVO, možda je primerenije reći da su

one i nepartijske i nedržavne organizacije. Dakle, one nisu usmerene i rukovođene ciljem

osvajanja vlasti i borbe za nju, već pokušajima uticanja na tu vlast i njenu društvenu

kontrolu. Glavni cilj NVO nije da budu društvena opozicija, već pre svega da se bave

rešavanjem raznih društvenih problema i ostvarivanjem interesa i motiva svojih članova.

Kroz angažovanje na ostvarivanju ovih ciljeva one se, direktno i indirektno, odnose prema

politici u užem značenju (vladi, političkim strankama, parlamentu), pa tako dobijaju i

ulogu „čuvara javnih i privatnih interesa" i „društvene opozicije".

Na ovaj način, politika više nije samo stvar institucija i procedura, već pre svega

jedan kontinuiran proces u kojem učestvuju različite društvene grupe. Politika tako razvija

i vid „subpolitike", koja oblikuje društvo „odozdo". U pitanju je, zapravo, razvijanje

građanskog društva. Dakle, ako je jedan od važnih elemenata svake NVO i to da ona nije

primarno politički angažovana organizacija, ali se ipak bavi politikom na drugačiji način

od političkih stranaka, onda možemo zaključiti da nevladine organizacije karakteriše težnja

za promenama, briga za zajedničko dobro i usmerenost na političke probleme u društvu

(nova vrsta političnosti), bez težnje ka osvajanju vlasti, već ka uticaju na centre političkog

odlučivanja. U svakom demokratskom društvu građani imaju pravo da se interesuju za

političke probleme i da se njima bave kroz različite oblike institucija i organizacija. Isto

tako, građani se, zbog različitih interesa, učlanjuju i organizuju u razne vrste organizacija

kako bi ostvarili svoje ciljeve u društvu, pa tako, istovremeno, mogu da budu članovi i

12

različitih udruženja, ali i političkih stranaka. Radi ovih, višestrukih uloga, koje se ponekad

i preklapaju, normalno je da postoje NVO (tj. članovi tih organizacija) koje naginju

određenim političkim strankama i opcijama4. Samim tim je nerealno tražiti od NVO da

budu apolitične; to je, u stvari, u suprotnosti sa osnovnim demokratskim postulatima.

Pogotovo je to teško postići tamo gde su aktivni članovi NVO ujedno i aktivni članovi

neke političke stranke. Međutim, ostaje otvoreno pitanje da li na taj način, kroz ovakav

politički angažman tzv. srednjeg nivoa i preklapajućih uloga, NVO pomažu radu političkih

stranaka i da li mogu učestvovati u njihovom finansiranju.

U nekim drugim zemljama, nevladinim organizacijama je, takođe, zabranjeno da

učestvuju na izborima i da svoja sredstva koriste za izborne kampanje i lobirnja u korist

nekog partijskog kandidata. Upravo zbog toga, u jednom broju razvijenih zemalja,

razvijena je praksa da političke stranke osnivaju svoje fondacije, koje ne finansiraju samu

stranku, već pomažu ideje i projekte koji doprinose širenju politike dotične stranke kroz

razne vrste edukacija, publikacija i javnih akcija vezanih za određene društvene probleme.

I I ZAKLJUČAK

4 Jer se njihovi članovi dele određene političke stavove i ideje www.civilnodrustvo.org

13

Termin neprofitne organizacije (NFPO - Non for Profit Organizations) se koristi ka

široki termin koji obuhvata sve organizacije koje su poznate kao dobrotvorna društva,

neprofitne, nevladine organizacije (NGOs), privatne volonterske organizacije (PVOs),

građanske društvene (CSOs), udruženja građana itd. Termin ,,ne-za profit" (Not-for-profit)

preferira umesto ,,ne-profit" da bi se istakao definišući kriterijum, odnosno namera

organizacije da ne pravi profit za provatni dobitak.

Moguće je da takva organizacija ustvari pravi profit s vremena na vreme, ali

osnovna svrha nije da bilo koji deo bilo kog profita ide za privatnu dobit. Glavna

razlikujuća karakteristika između neprofitnih i profitnih organizacija je u tome da su prve

vođene principom ne-distribucije dohotka, odnosno profita.

Jedna korisna definicija civilnog društva je da je ono “Sfera institucija, organizacija

i pojedinaca locirana između porodice, države i tržišta u kojoj ljudi učestvuju volonterski

da unaprede zajedničke interese.”

Pojam zajednički interes u definiciji može da bude raznolik. On može, ali i ne

mora, da bude prihvatljiv za sve koji rade sa, i u, organizacijama civilnog društva. Ono što

je bitno je da su sloboda govora i sloboda udruživanja bitni elementi u demokratskim

društvima koji dozvoljavaju građanima da se udružuju i da iskažu različite interese koji ne

moraju biti atraktivni uvek za sve. Značajna odlika civilnog društva je da postoji

podsticajni ambijent u kome su različiti pogledi dozvoljeni i poželjni i gde je

organizacijama ili asocijacijama različite vrste dozvoljeno da postoje. Institucije jednog

podsticajnog ambijenta za razvoj civilnog društva su: izvršna vlast, sudska vlast,

zakonodavna vlast, mediji, lokalna vlast, Nezavisne odgovorne (revizorske) organizacije

kao što su: izborna komisija, komisija za ljudska prava, komisija za borbu protiv korupcije,

kancelarija glavnog revizora, kancelarija Vrhovnog tužioca, ombudsman (javni advokat),

udruženja građana, berza univerzitet.

Uprkos tome što je postojanje NVO vrlo značajno sa stanovišta formiranja

nezavisnog sektora koji nije pod kontrolom države (civilnog društva), a bez toga nema

moderne, uređene države, a u Srbiji još uvek nema ni dovoljno svesti o neophodnosti

razvoja civilnog društva i podrške koju bi država trebalo da mu da. Tako, u okviru

političkog sistema, NVO nemaju neki značajniji uticaj (državni organi i političke partije ih

ne prihvataju ili ne uvažavaju dovoljno, politička kultura je nepovoljna za njihov razvoj, u

javnosti su još uvek nepoznat društveni sektor, a i u procesu donošenja političkih i krupnih

društvenih odluka nemaju značajnije mogućnosti uticaja). Samim tim, iako relativno

brojne, a u nekim oblastima i znatno razvijene, NVO ne mogu da ostvare neki značajniji

14

uticaj na ukupne društvene promene. One su ostale, u okviru slabo razvijenog civilnog

društva slab društveni činilac sa veoma nepovoljnim statusom u pogledu daljeg razvoja.

Dalji razvoj civilnog društva i jačanje nevladinog sektora, u velikoj meri, i dalje će

zavisiti od međunarodne podrške, usklađivanja pravnog sistema sa evropskim pravom, kao

i od usvajanja novih kulturnih i vrednosnih obrazaca.

Kao što se vidi prostor za saradnju i za unapređenje zajedničkih interesa je veoma

širok. Osnovna podela udruženja građana je na organizacije za uzajamnu pomoć (koje

formiraju građani i čiji su oni članovi i na bazi toga ostvaruju određene koristi),

organizacije od opšteg (javnog) interesa (koje formiraju građani u nameri da pomognu

drugim grupama građana koji nisu nužno njihovi članovi), i pretenderi (pretvarači).

I I I LITERATURA

1. Paunović Žarko Nevladine organizacije Potreba ili zavera Istraživačkoizdavački

centar Beograd, 2007.

15

2. Dragan Golubović, Žarko Paunović, uredili (2004), Saradnja vlade i nevladinog

sektora, Međunarodni centar za neprofitno pravo, Centar za razvoj neprofitnog

sektora, Građanske inicijative, Beograd;

3. Istraživanje NVO sektor u Srbiji, Mreža - vanredno izdanje, Građanske inicijative,

Beograd, 2005;

4. Tomić Milan, Beograd, Neprofitni sektor i neprofitne organizacije. Građanske

inicijative, Beograd, 2006

5. Vukašin Pavlović (2005), Civilno društvo i demokratija, Jugoslovensko udruženje

za političke nauke, Čigoja štampa, Građanske inicijative, Fakultet političkih nauka,

Beograd;

6. Žarko Paunović (2006), Nevladine organizacije, Službeni glasnik Srbije, Beograd.

7. Ineternet sajtovi:

http://www.civilnodrustvo.org

http://www.charities.org/

http://www.cof.org

http://www.ford.found.org/

16