Смрт војводе Пријезде

0001    Честе књиге иду за књигама, 0002    Од кога ли, коме ли долазе? 0003    Од Мемеда од цара Турскога, 0004    А долазе до Сталаћа града, 0005    До Пријезде војводе Сталаћка! 0006    „О Пријезда, војводо Сталаћка! 0007    „Пошљи мени до три добра твоја. 0008    „Прво добро сабљу навалију, 0009    „Која сече дрвље и камење, 0010    „Дрво, камен и студено гвожђе; 0011    „Друго добро ждрала коња твога, 0012    „Који коњиц може прелетити 0013    „Засобице и по два бедена, 0014    „Треће добро твоју љубу верну.” 0015    Гледи књигу војвода Пријезда, 0016    Ону гледи, другу ситну пише: 0017    „Цар-Мемеде, Турски господару! 0018    „Купи војске, колико ти драго, 0019    „Под Сталаћа, кад је теби драго, 0020    „Удри Сталаћ, како ти је драго, 0021    „Ја ти добра не дам ни једнога; 0022    „Ја сам сабљу за себе

ковао, 0023    „А ждрала сам за себе ранио, 0024    „А љубу сам за себе довео; 0025    „Па ти не дам добра ни једнога.” 0026    Диже војску Турски цар Мемеде, 0027    Диже војску, оде под Сталаћа, 0028    Био Сталаћ три године дана, 0029    Нит’ му одби дрва ни камена, 0030    Нит’ га како може освојити, 0031    Ни пак како може оставити. 0032    Једно јутро у очи недеље 0033    Попела се Пријездина љуба 0034    На бедена малена Сталаћа, 0035    Па с бедена у Мораву гледи, 0036    Ал’ Морава мутна испод града, 0037    Па беседи Пријездина љуба: 0038    „О Пријезда, драги господару! 0039    „Ја се бојим, драги господару, 0040    „Нас ће Турци лагумом дигнути.” 0041    Ал’ беседи војвода Пријезда: 0042    „Мучи љубо, муком се замукла! 0043    „Гди ће бити лагум под Моравом?” 0044    По тем дошла та недеља прва 0045    И господа отишла у цркву 

0046    И Божју су службу остајали; 0047    Кад господа изишла из цркве, 0048    Тад’ беседи војвода Пријезда: 0049    „О војводе, моја десна крила! 0050    „Крила моја, с нама ћу летити, 0051    „Да ручамо, да се напијемо, 0052    „Да на граду врата отворимо 0053    „Да на Турке јуриш учинимо 0054    „Па што нама Бог и срећа даде.” 0055    Па Пријезда љубу дозиваше: 0056    „Иди, љубо, у пивнице доње, 0057    „Те донеси вина и ракије.” 0058    Узе Јела два кондира златна, 0059    Па отиде у пивнице доње. 0060    Кад госпођа пред пивницу дошла, 0061    Ал’ пивница пуна јаничара, 0062    Папучама пију вино ладно 0063    А у здравље Јелице госпође, 0064    С покој душе Пријезде војводе. 0065    Кад то види Јелица госпођа, 0066    Та кондиром о камен удари, 0067    Па потрча у господске дворе: 0068    „Зло ти вино, драги господару! 

0069    „Зло ти вино, а гора ракија! 0070    „Пивница ти пуна јаничара, 0071    „Папучама пију вино ладно, 0072    „А за моје здравље намењују, 0073    „А тебека жива сарањују, 0074    „Сарањују, за душу ти пију.” 0075    Онда скочи војвода Пријезда, 0076    Те на граду отвори капију, 0077    Па на Турке јуриш учинише, 0078    Те се бише и секоше с Турци 0079    Док погибе шездесет војвода, 0080    Њи шездесет, иљаде Турака; 0081    Тад’ се врати војвода Пријезда, 0082    Па за собом затвори капију, 0083    Па потрже сабљу навалију, 0084    Ждралу коњу одсијече главу: 0085    „Јао ждрале, моје добро драго! 0086    „Та нека те Турски цар на јаше!” 0087    Преби бритку сабљу навалију: 0088    „Навалија, моја десна руко! 0089    „Та нека те Турски цар не паше!” 0090    Па отиде госпођи у воре, 0091    Па госпођу привати за руку: 0092    „О Јелице, госпођо разумна! 

0093    „Или волиш са мном погинути, 0094    „Ил’ Турчину бити љуба верна?” 0095    Сузе рони Јелица госпођа: 0096    „Волим с тобом часно погинути, 0097    „Нег’ љубити на срамоту Турке; 0098    „Не ћу своју вјеру изгубити 0099    „И часнога крста погазити.” 0100    Узеше се обоје за руке, 0101    Па одоше на беден Сталаћа, 0102    Па беседи Јелица госпођа: 0103    „О Пријезда, драги господару! 0104    „Морава нас вода одранила, 0105    „Нек Морава вода и сарани.” 0106    Па скочише у воду Мораву. 0107    Цар је Мемед Сталаћ освојио, 0108    Не освоји добра ни једнога. 0109    Љуто куне Турски цар Мемеде: 0110    „Град-Сталаћу, да те Бог убије! 0111    „Довео сам три иљаде војске, 0112    „А не водим, него пет стотина.”

Иво Сенковић и ага од Рибника

0001 Књигу пише ага од Рибника,

0002 Па је шаље Сенковићу Ђорђу: 0003 „О јуначе, Сенковићу Ђорђу! 0004 „Ја сам чуо и људи ми кажу, 0005 „Да си добар јунак од мејдана; 0006 „А и мене не куди дружина: 0007 „Ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана, 0008 „Од мејдана и од сабље бритке, 0009 „Оли к мени под бела Рибника, 0010 „Од’ на мејдан, да се огледамо; 0011 „Ако л’, Ђурђу на мејдана не ћеш, 0012 „Преди мени гаће и кошуљу 0013 „Нек ја знадем, да си ми покоран.” 0014 Гледа књигу Сенковићу Ђурђе, 0015 Гледа књигу, а сузе пролива, 0016 Ал’ га пита Сенковићу Иво: 0017 „Родитељу, што сузе проливаш? 0018 „До сад су ти књиге долазиле 0019 „И кроз твој еруке пролазиле, 0020 „Али ниси суза проливао.” 0021 Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу: 0022 „Драго чедо, Сенковићу Иво! 0023 „Јесу до сад књиге долазиле, 0024 „Ал’ овака нигда дошла није;

0025 „Ако ли је кад и дошла ’вака, 0026 „А баба је онда млађи био, 0027 „Па се није од књига плашио: 0028 „Ово ј’ књига аге од Рибника, 0029 „Ага мене на мејдан зазива, 0030 „Ја сам, сине, врло остарио, 0031 „Не могу се ни коња држати, 0032 „Камо л’ терат’ по мејдану с Турци, 0033 „А прести се нисам научио, 0034 „Турком прести не могу кошуља.” 0035 Ал’ беседи Сенковићу Ива: 0036 „Родитељу, Сенковићу Ђурђу! 0037 „Ако с’, бабо, остарио врло, 0038 „Те не можеш на мејдан изићи, 0039 „Од Бога си мене испросио, 0040 „Бог је мене теби поклонио, 0041 „Ја ћу, бабо, на мејдан изићи, 0042 „Оћу твоју заменити главу.” 0043 Ал’ му Ђурђа поче беседити: 0044 „Драго чедо, Сенковићу Иво! 0045 „Можеш, сине, на мејдан изићи, 0046 „Отићи ћеш, ал’ ми доћи не ћеш; 0047 „Јер си, сине, јако неразуман,

0048 „Још ти нема ни шеснаест лета, 0049 „А Турчин је јунак од мејдана, 0050 „Да му нема у крајини пара; 0051 „На њему је руво страовито: 0052 „Рисовина и самуровина, 0053 „А на коњу сама међедина, 0054 „Бојно копље вуком покројено; 0055 „Само ћеш се рува поплашити, 0056 „А камо ли кад подвикне Турчин, 0057 „И поцикне коњиц под Турчином, 0058 „Од страа ћеш пасти са коњица, 0059 „И своју ћеш изгубити главу; 0060 „Па што ћ’ тужан после теб баба? 0061 „Ко л’ ће бабу лебом доранити? 0062 „Ко л’ по смрти стара саранити?” 0063 Ал’ говори Сенковићу Иво: 0064 „Што б’ се, бабо, рува поплашио? 0065 „Ја с’ не бојим ни жива курјака, 0066 „А камо ли мртви кожетина; 0067 „Ако може Турчин подвикнути, 0068 „И ја могу, бабо, подвикнути; 0069 „Већ дај мени тестир и благослов, 0070 „Да Турчину на мејдан изиђем; 0071 „Док је, бабо, твога чеда Иве,

0072 „Не ћеш Турком ти прести кошуља.” 0073 То се Ђурђу на ино не може. 0074 Свог му добра дору оседлао, 0075 Дору седла, испод гриве љуби: 0076 „Ао, доро, врло добро моје! 0077 „Доста ли смо, доро, војевали, 0078 „Из Турака робље изводили, 0079 „Од Турака глава доносили! 0080 „Сад сам, доро, остарио врло, 0081 „Ја не могу више војевати, 0082 „Сад те шаљем с главом неразумном, 0083 „Са Иваном, са јединим сином: 0084 „Ива ј’, доро, глава неразумна, 0085 „Чувај, доро, моје чедо, Иву.” 0086 Па Ивана оправио лепо: 0087 Све му своје руво обукао 0088 И своју му сабљу припасао, 0089 Па Ивана лепо световао: 0090 „Ао Иво, моје чедо драго! 0091 „Пођи, сине, пош’о у добри час! 0092 „Тамо, сине, добре среће био! 0093 „Бог те здраво и мирно носио, 0094 „Од душманске руке заклонио! 0095 „Грдне ране и руке душманске! 0096 „И крепка ти десна рука била!

0097 „И оштра ти бритка сабља била! 0098 „Слободне ти очи на Турчина! 0099 „Кад ти дођеш под Рибника бела, 0100 „Ти се немој поплашити, сине! 0101 „Оштро гледај, а оштро беседи, 0102 „Оштро агу на мејдан зазивај. 0103 „Кад с Турчином на мејдан изиђеш, 0104 „Немој доре уздом забунити, 0105 „Ја сам дору боју научио, 0106 „Вешт је дора боју и мејдану, 0107 „Дора ће те собом заклањати, 0108 „Испод бритке сабље уклањати.” 0109 А кад Иван примио благослов, 0110 Љуби бабу у скут и у руку, 0111 И у земљу, гди он чизмом стаје, 0112 Стару мајку целива у руку: 0113 „Простите ми, моји родитељи!” 0114 Па се Ива коња приватио, 0115 Па на мејдан оде певајући, 0116 Родитељи осташе плачући. 0117 Кад је био на пољу Рибничком, 0118 Угледа се један шатор бели, 0119 Пред шатором копља ударена, 0120 А за копља коњи повезани,

0121 Под шатором ага од Рибника, 0122 Седи ага, пије малвасију, 0123 С њием пију два пашина сина; 0124 Кад је дорат коње угледао, 0125 Завриштао дорат под Иваном; 0126 Ал’ беседе два пашина сина: 0127 „Господине, аго од Рибника! 0128 „Ето старца Сенковића Ђурђа! 0129 „Сад ћеш, аго, изгубити главу, 0130 „Данас ћеш се с нама растанути.” 0131 Кад погледа ага од Рибника, 0132 Ал’ угледа Сенковића Иву: 0133 „Не бојте се, моја браћо драга! 0134 „Оно није Ђурађ Сенковићу, 0135 „Већ је оно Сенковићу Ива; 0136 „У з’о час га баба оправио, 0137 „Лудо ти ће данас погинути! 0138 „Ал’ га, браћо, погубити не ћу, 0139 „Јер је Ива дете неразумно, 0140 „Већ га оћу жива уватити; 0141 „А у Ђурђа млого кажу блага, 0142 „Зањ ћу узет’ шест товара блага.” 0143 У том Ива пред шатора дође, 0144 Божју помоћ Турком називао:

0145 „Божја помоћ, Рибничани Турци!” 0146 Лепо Турци помоћ приватише: 0147 „Здрав јуначе, Сенковићу Иво! 0148 „Које добро, Сенковићу Иво! 0149 „Које добро, што си до нас дош’о?” 0150 Ал’ беседи Сенковићу Иво: 0151 „Ко је овде ага од Рибника, 0152 „Нека мени на мејдан изиђе; 0153 „Агине ми књиге досадише, 0154 „Родитеља на мејдан зазива? 0155 „Родитељ је врло остарио, 0156 „Он не може на мејдан изићи, 0157 „Ја сам дош’о за мог родитеља.” 0158 Ал’ беседи ага од Рибника: 0159 „Ман’ се, Иво, врага и мејдана! 0160 „Још мејдана ни видио ниси, 0161 „А камо ли да си излазио; 0162 „Већ од’, Иво, да пијемо вино; 0163 „Греота је тебе погубити, 0164 „Јер си теке на свет настануо; 0165 „Већ се предај, Сенковићу Иво! 0166 „И без ране и без мртве главе; 0167 „А ево ти тврду веру дајем, 0168 „Да ти ништа учинити не ћу:

0169 „У твог бабе млого кажу блага, 0170 „Подај благо, па откупи главу.” 0171 Ал’ беседи Сенковићу Иво: 0172 „О Турчине, аго од Рибника! 0173 „Нисам дош’о, да ти се предајем, 0174 „Већ сам дош’о, да се огледамо 0175 „И јуначки мејдан поделимо; 0176 „Већ на мејдан, ако жена ниси! 0177 „Јер ми није дуго за стајање.” 0178 Цикну ага, кано змија љута, 0179 Па он скочи на ноге јуначке, 0180 Па се добра вранца приватио, 0181 Па беседи ага од Рибника: 0182 „О јуначе, сенковићу Иво! 0183 „Играј коња, па удри на мене.” 0184 Ал’ беседи Сенковићу Иво: 0185 „О Турчине, аго од Рибника! 0186 „Ја сам мога заморио дору 0187 „Из далеке земље путујући, 0188 „Па не могу дору заиграти, 0189 „Већ ти оћу стати на белегу, 0190 „Играј вранца, па удри на мене, 0191 „С белеге се уклонити не ћу, 0192 „Јуначки ћу тебе дочекати.”

0193 То Турчину врло мило било, 0194 Па разигра вранца по мејдану, 0195 Па потрже бојно копље оштро, 0196 Па повикну, као змај планински: 0197 „Држ’ се добро, Сенковићу Иво! 0198 „Немој рећи, да је пријевара.” 0199 На Ивана јуриш учинио, 0200 Гледа копљем у срце јунака; 0201 Клече дорат у зелену траву, 0202 Иву копље високо надмаши, 0203 Не може му калпак оборити, 0204 А камо ли ранити јунака; 0205 Ману сабљом Сенковићу Ива, 0206 Аги копље до руке просече. 0207 А кад види ага од Рибника 0208 Да му ништа нема од мејдана, 0209 Даде плећа, стаде бијегати, 0210 Да утече у бела Рибника; 0211 За њим Ива напусти дората, 0212 Колико се дорат уморио, 0213 Брзо дорат вранца састигао, 0214 На сапи му главу наслонио, 0215 Аги кида ките на појасу; 0216 Ал’ беседи ага од Рибника: 0217 „Боже мили, гди ћу погинути! 0218 „Од јунака да би погинуо,

0219 „Не би мени ни по јада било, 0220 „Већ од добра коња Иванова!” 0221 Ал’ је Иван дете неразумно, 0222 Он се сабљом не маша Турчина, 0223 Не ће њему да одсече главу, 0224 Веће ради, да увати жива, 0225 Да га води баби за поштење; 0226 У том с’ Турчин пушке досетио, 0227 Преко себе пушку опалио, 0228 Ал’ Бог даде, не погоди Иве, 0229 Већ дората међу очи чарне, 0230 Паде дорат у зелену траву, 0231 А Иван се на ноге дочека; 0232 А кад види ага од Рибника, 0233 Да ј’ Ивана с коњем раставио, 0234 Врати вранца натраг на Ивана: 0235 „Што сам мислиш, Сенковићу Иво? 0236 „Што сад мислиш, чему ли се надаш? 0237 „С добрим сам те дором раставио; 0238 „Већ предај се, Сенковићу Иво! 0239 „Робом и кад, а гробом никада.” 0240 Цичи Иван, ка’ и змија љута: 0241 „О Турчине, аго од Рибника! 0242 „Жив се теби ја предати не ћу;

0243 „Ако си ме с коњем раставио, 0244 „Са сабљом ме раставио ниси, 0245 „Ево сабље родитеља мога, 0246 „Која ј’ доста на мејдану била, 0247 „Одсекла је доста Турски глава, 0248 „Бог је добар, и данас ће твоју.” 0249 Цикну Турчин, к’о и змија љута, 0250 Натерује вранца на Ивана, 0251 Ал’ је Иван јунак од мејдана, 0252 Не ктеде се с пута уклонити, 0253 Ни с’ Турчину теде покорити, 0254 Већ јуначки чека на мејдану, 0255 Ману сабљом и десницом руком, 0256 Добру вранцу главу одсекао, 0257 Паде вранац и притиште агу, 0258 Насмеја се Сенковићу Иво: 0259 „Што сад мислиш, аго од Рибника? 0260 „Што сад мислиш, чему ли се надаш?” 0261 Поче ага Иву братимити: 0262 „Богом брате, Сенковићу Иво! 0263 „Немој мене данас погубити, 0264 „Ишти блага, колико ти драго.” 0265 Ал’ беседи Сенковићу Ива:

0266 „Волим твоју једну мртву главу, 0267 „Него блага цара честитога.” 0268 Ману сабљом, одсече му главу, 0269 Метну главу у јанкесу пасу, 0270 Брже с аге поскида одело, 0271 С аге скиде, на себе обуче. 0272 Угледаше два пашина сина, 0273 Гди погибе ага од Рибника, 0274 Пак беседе два пашина сина: 0275 „Да душмана жива не пустимо, 0276 „Да ми нашег агу осветимо!” 0277 Брзо Турци коње уседоше, 0278 Па Ивана брзо потераше, 0279 Бежи Иван, како горско звере, 0280 Док Бог даде, у гору замаче; 0281 Ето Турком невоље велике: 0282 На коњма га терати не могу, 0283 Добре Турци коње одседоше, 0284 Па за јелу коње повезаше, 0285 Пак пешице терају Ивана; 0286 Ал’ је мудра глава у Ивана: 0287 Он је Турком очи заварао, 0288 Докле њега протрчаше Турци; 0289 Онда с’ Иван коњма повратио, 0290 Па одреши два коња витеза,

0291 Једног јаше, а другога води; 0292 Кличе Ива кроз луг попевати: 0293 „Фала Турци, два пашина сина! 0294 „Кој’ ми данас коње поклонисте!” 0295 Кад зачуше два пашина сина, 0296 Брже трче на друм пред Ивана, 0297 Али на друм не смеше изићи, 0298 Већ из горе братише Ивана: 0299 „Богом брате, Сенковићу Иво! 0300 „Врати нама два коња витеза, 0301 „Даћемо ти шест стотин’ дуката.” 0302 Ал’ беседи Сенковићу Ива: 0303 „Не будал’те, два пашина сина! 0304 „Волим ова два коња витеза, 0305 „Него благо од вашег Рибника; 0306 „Не могу вас кроз гору терати, 0307 „Не би вама коњи требовали; 0308 „Ено вама вранца и дората, 0309 „Који није на крајини било.” 0310 Оде Иван двору певајући. 0311 Осташ’ Турци у гори плачући. 0312 Кад је Иван близу двора био, 0313 Угледа га стара мила мајка,

0314 Па свог сина познати не може, 0315 Јер је Иван руво променио. 0316 Променио руво и коњица, 0317 Пак запишта, као љута змија, 0318 Проли сузе низ бијело лице, 0319 Она трчи у дворове Ђурђу: 0320 „Јао Ђурђу, драги господару ! 0321 „У з’о час си Иву оправио, 0322 „Оправио, да т’ замени главу! 0323 „Иво нам је тамо погинуо, 0324 „Ево иде ага од Рибника, 0325 „Сад ће наше дворе поарати, 0326 „А нас оће, Ђурђу, заробити, 0327 „Да под старост служимо Турчина!” 0328 А кад Ђурађ саслушао речи, 0329 Проли сузе низ јуначко лице, 0330 Пак он ђипи на ноге јуначке, 0331 Пак припаса мача зеленога, 0332 Пак он брже на чаире трчи, 0333 Те увати стару бедевију, 0334 Нејма каде да седлом оседла, 0335 Већ се голој на рамена баци; 0336 Пак излети Ђурађ пред Ивана, 0337 Ал’ свог сина познати не може, 0338 Јер је Иво руво променио, 0339 Променио коња и одело;

0340 Пак повика Сенковићу Ђурђу: 0341 „Стани курво, аго од Рибника! 0342 „Ласно ти је дете погубити, 0343 „Коме нема ни шеснаест лета; 0344 „Ал’ од’, аго, те погуби старца!” 0345 Ал’ беседи Сенковићу Иво: 0346 „Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу! 0347 „Нисам, бабо, ага од Рибника, 0348 „Ја сам, бабо, твоје чедо Ива!” 0349 Од жалости јунак и не чује, 0350 Он не чује, што беседи Ива, 0351 Већ салети своје чедо Иву, 0352 Салети га, да одсече главу; 0353 Ето Иви големе невоље! 0354 Оће јунак да изгуби главу, 0355 Да од кога, већ од бабе свога! 0356 А кад види, да ће погинути, 0357 Даде плећа, пак стаде бегати, 0358 За њим Ђурађ пусти бедевију: 0359 „Стани, аго, утећи ми не ћеш!” 0360 Брзо Ђурађ састигао Иву, 0361 И оће му да одсече главу; 0362 Кад се види Ива на невољи; 0363 Он се маши у јанкесу пасу,

0364 Баци главу аге од Рибника, 0365 Баци главу пред свог родитеља: 0366 „Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу! 0367 „Ето т’ главе аге од Рибника!” 0368 Кад је Ђурађ угледао главу, 0369 Баци мача у зелену траву, 0370 Пак он скочи с бедевије старе, 0371 Под Иваном коња приватио, 0372 Свој ечедо на руке привати, 0373 Пак Ивана и грли и љуби: 0374 „Вала, Иво, мој ечедо драго! 0375 „Који с’ баби заменио главу, 0376 „Свој господи образ осветлао, 0377 „Свој господи и нашој крајини! 0378 „Ал’ што с’ Турско руво облачио? 0379 „Мало бабо душу не огреши, 0380 „Мало тебе не погуби, сине!” 0381 Али Ива поче беседити: 0382 „Родитељу, Сенковићу Ђурђу! 0383 „По чем би се могао познати, 0384 „Да сам био тамо на мејдану 0385 „Кад с господом у диван изиђем? 0386 „Господа ми не би веровала, 0387 „Да сам тамо био на мејдану,

0388 „Да оданде обележја немам.”

Ропство Јанковића Стојана

0001 Кадно Турци Котар поробише 0002 Поараше дворе Јанковића, 0003 Заробише Смиљанић-Илију, 0004 Заробише Јанковић-Стојана; 0005 У Илије млада оста љуба, 0006 Млада љуба од петнаест дана; 0007 У Стојана млађа оста љуба, 0008 Млађа љуба од недеље дана; 0009 У Стамбол и одведоше Турци, 0010 Поклонише цару честитоме. 0011 Тамо били за девет година 0012 И десете за седам месеци, 0013 Тамо и је царе потурчио, 0014 Код себе им дворе саградио. 0015 Ал’ беседи Смиљанић Илија: 0016 „Ој Стојане, да мој мили брате! 0017 „Сутра јесте петак Турски светац, 0018 „Цар ће отић’ с Турцима у шетњу, 0019 „А царица с булама у шетњу; 0020 „Већ ти кради кључе од ризница, 0021 „Ја ћу красти кључе од арова, 0022 „Пак да пуста блага награбимо,

0023 „Да узмемо два добра коњица, 0024 „Да бежимо у Котаре равне, 0025 „Да гледамо робље неробљено, 0026 „Да љубимо лице нељубљено.” 0027 И ту су се браћа послушала. 0028 Кад освану петак Турски светац, 0029 Оде царе с Турцима у шетњу, 0030 А царица с булама у шетњу; 0031 Стојан краде кључе од ризница, 0032 А Илија кључе од арова, 0033 Награбише небројена блага, 0034 Па узеше два добра коњица, 0035 Побегоше у Котаре равне. 0036 Кад су били близу до Котара, 0037 Ал’ говори Јанковић Стојане: 0038 „О Илија, да мој мили брате! 0039 „Иди, брате, двору бијеломе, 0040 „А ја идем моме винограду, 0041 „Винограду, моме рукосаду, 0042 „Да прегледам мога рукосада: 0043 „Ко га веже, ко ли га залама, 0044 „Коме ли је допао у руке.” 0045 Од’ Илија двору бијеломе, 0046 Стојан оде своме винограду; 0047 Нађе мајку Јанковић Стојане,

0048 Нађе мајку у свом винограду; 0049 Косу реже остарила мајка, 0050 Косу реже, па виноград веже, 0051 А сузама лозицу залива 0052 И спомиње свог Стојана сина: 0053 „Ој Стојане, јабуко од злата! 0054 „Мајка те је већ заборавила, 0055 „Снае Јеле заборавит’ не ћу; 0056 „Снао Јело, неношено злато!” 0057 Божио је Јанковић Стојане: 0058 „Божја помоћ, сиротицо стара! 0059 „Зар ти немаш никога млађега, 0060 „Да тебека виноград уради, 0061 „Већ посрћеш стара и невољна?” 0062 Она њему боље одговара: 0063 „Жив ми и здрав, делијо незнана! 0064 „Немам, рано, никога млађега, 0065 „До Стојана јединога сина, 0066 „Њега јадног заробише Турци, 0067 „А и њега и Илију мога, 0068 „Стојанова брата стричевића; 0069 „Од Илије млада оста љуба, 0070 „Млада љуба од петнаест дана; 0071 „Мог Стојана млађа оста љуба,

0072 „Млађа љуба од недеље дана; 0073 „Моја снаша Адамско колено, 0074 „Чекала га за девет година 0075 „И десете за седам месеци. 0076 „Данас ми се млада преудаје; 0077 „Ја не мого од јада гледати, 0078 „Већ побего саду винограду.” 0079 Кад је Стојан разумео речи, 0080 Брзо оде двору бијеломе, 0081 Заста тамо кићене сватове, 0082 Лепо су га свати дочекали: 0083 Како с’ коња, таки за трпезу. 0084 Кад се Стојан вина понапио, 0085 Поче Стојан тијо беседити: 0086 „Браћо моја, кићени сватови! 0087 „Јели тестир мало попевати?” 0088 Говоре му кићени сватови: 0089 „Јесте тестир, делијо незнана! 0090 „Јесте тестир, а да за што није?” 0091 Кличе Стојан танко гласовито: 0092 „Вила гњиздо тица ластавица, 0093 „Вила га је за девет година, 0094 „А јутрос га поче да развија;

0095 „Долети јој сив зелен соколе 0096 „Од столице цара честитога, 0097 „Па јој не да гњиздо да развија.” 0098 Том’ се свати ништа не сећају, 0099 Досети се љуба Стојанова, 0100 Отпусти се од ручна девера, 0101 Брзо оде на горње чардаке, 0102 Па дозива сеју Стојанову: 0103 „Заовице, рођена сестрице! 0104 „Ево т’ браца, господара мога!” 0105 Кад зачула сеја Стојанова, 0106 Она стрча доле низ чардаке, 0107 Трипут совру очима прегледа 0108 Док је брацу лице угледала; 0109 А кад брацу лице угледала, 0110 Руке шире, у лица се љубе, 0111 Једно друго сузама умива 0112 Од радости и од жеље живе. 0113 Ал’ говоре кићени сватови: 0114 „Господару, Јанковић-Стојане! 0115 „А што ћемо ми за наше благо? 0116 „Ми смо млого истрошили блага 0117 „Док смо твоју љубу испросили.” 0118 Беседи им Јанковић Стојане:

0119 „Стан’те браћо, кићени сватови! 0120 „Док се мало сестрице нагледим, 0121 „Ласно ћемо ми за ваше благо, 0122 „Ласно ћемо, ако јесмо људи.” 0123 Кад се Стојан сестрице нагледа, 0124 Лепо Стојан свате даривао: 0125 Ком мараму, ком кошуљу танку, 0126 Младожењи рођену сестрицу. 0127 И одоше кићени сватови. 0128 Кад у вече о вечери било, 0129 Иде мајка у двор кукајући, 0130 Она кука, као кукавица, 0131 И спомиње свог Стојана сина: 0132 „Ој Стојане, јабуко од злата! 0133 „Стоју мајка већ заборавила, 0134 „Снае Јеле заборавит’ не ћу; 0135 „Снао Јело, неношено злато! 0136 „Ко ће стару дочекати мајку? 0137 „Ко пред мене стару ишетати? 0138 „Ко ће стару запитати мајку: 0139 „ „Јеси ли се уморила, мајко?” ” 0140 Кад зачула љуба Стојанова, 0141 Ишетала пред дворе бијеле, 0142 Прима мајку на господске руке,

0143 И говори својој старој мајки: 0144 „Ти не кукај, моја стара мајко! 0145 „Тебе стару огрејало сунце: 0146 „Ево теби твог Стојана сина!” 0147 Кад угледа остарила мајка, 0148 Кад угледа свог Стојана сина, 0149 Мртва мајка на земљицу паде. 0150 Лепо Стојан оправио мајку, 0151 Како царски ваља и требује.

Почетак буне против дахија 

0001    Боже мили! Чуда великога! 0002    Кад се ћаше по земљи Србији, 0003    По Србији земљи да преврне 0004    И да друга постане судија, 0005    Ту кнезови нису ради кавзи, 0006    Нит’ су ради Турци изјелице, 0007    Ал’ је рада сиротиња раја, 0008    Која глоба давати не може, 0009    Ни трпити Турскога зулума; 0010    И ради су Божиј угодници, 0011    Јер је крвца из земље проврела, 0012    Земан дош’о, ваља војевати, 0013    За крст часни крвцу

прољевати, 0014    Сваки своје да покаје старе. 0015    Небом свеци сташе војевати 0016    И прилике различне метати Виш’ 0017    Виш Србије по небу ведроме; 0018    ’Ваку прву прилику вргоше: 0019    Од Трипуна до светога Ђурђа 0020    Сваку ноћцу мјесец се ваташе, 0021    Да се Србљи на оружје дижу, 0022    Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше. 0023    Другу свеци вргоше прилику: 0024    Од Ђурђева до Дмитрова дана 0025    Све барјаци крвави идоше Виш’ 0026    Виш Србије по небу ведроме, 0027    Да се Србљи на оружје дижу, 0028    Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше. 0029    Трећу свеци вргоше прилику: 0030    Гром загрми на светога Саву 0031    Усред зиме, кад му време није, 0032    Сину муња на часне вериге, 0033    Потресе се земља од истока, 0034    Да се Србљи на оружје дижу, 0035    Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше. 0036    А четврту вргоше

прилику: 0037    Виш’ Србије на небу ведроме 0038    Увати се сунце у прољеће, 0039    У прољеће на светог Трипуна, 0040    Један данак три пута се вата, 0041    А три пута игра на истоку. 0042    То гледају Турци Бијограци, 0043    И из града сви седам дахија: 0044    Аганлија и Кучук-Алија, 0045    И два брата, два Фочића млада, 0046    Мемед-ага и шњиме Мус-ага, 0047    Мула Јусуф велики дахија, 0048    Дервиш-ага грацки таинџија, 0049    Старац Фочо од стотине љета, 0050    Све седам се састало дахија 0051    Бијограду на Стамбол-капији, 0052    Огрнули скерлетне бињише, 0053    Сузе роне, а прилике гледе: 0054    „Ала кардаш! Чуднијех прилика! 0055    „Оно, јолдаш, по нас добро није.” 0056    Па од јада сви седам дахија 0057    Начинише од стакла тепсију, 0058    Заграбише воде из Дунава, 0059    На Небојшу кулу изнесоше, 

0060    Наврх куле вргоше тепсију, 0061    У тепсију зв’језде поваташе, 0062    Да гледају небеске прилике, 0063    Што ће њима бити до пошљетка. 0064    Око ње се састаше дахије, 0065    Над тепсијом лице огледаше; 0066    Кад дахије лице огледаше, 0067    Све дахије очима виђеше, 0068    Ни на једном главе не бијаше. 0069    Кад то виђе све седам дахија, 0070    Потегоше наџак од челика, 0071    Те разбише од стакла тепсију, 0072    Бацише је низ бијелу кулу, 0073    Низ бијелу кулу у Дунаво, 0074    Од тепсије нек потрошка нема. 0075    Па од јада сви седам дахија 0076    Пошеташе брижни невесели 0077    Низ Небојшу кулу Јакшићеву, 0078    Одшеташе у каву велику, 0079    Пак сједоше на кави великој, 0080    Све сједоше један до другога, 0081    Старца Фочу вргли у зачеље, 0082    Бијела му брада до појаса, 0083    Пак повика све седам дахија: 0084    „К нама брже, хоџе и

ваизи! 0085    „Понесите књиге инџијеле, 0086    „Те гледајте, што нам књиге кажу, 0087    „Што ће нама бити до пошљетка.” 0088    Потекоше хоџе и ’ваизи, 0089    Донесоше књиге инџијеле; 0090    Књиге гледе, грозне сузе роне, 0091    Дахијама овако говоре: 0092    „Турци, браћо, све седам дахија! 0093    „’Вако нама инџијели кажу: 0094    „Кад су ’наке бивале прилике 0095    „Виш’ Србије по небу ведроме, 0096    „Ев’ од онда пет стотин’ година, 0097    „Тад је Српско погинуло царство, 0098    „Ми смо онда царство задобили, 0099    „И два влашка цара погубили: 0100    „Константина насред Цариграда 0101    „Украј Шарца, украј воде ладне, 0102    „И Лазара на пољу Косову; 0103    „Милош уби за Лазу Мурата, 0104    „Ал’ га добро Милош не дотуче, 0105    „Већ све Мурат у животу бјеше, 0106    „Док ми Српско царство освојисмо, 0107    „Онда себи везире дозива: 0108    „ „Турци браћо, лале и

везири! 0109    „ „Ја умријех, вама добих царство, 0110    „ „Него ово мене послушајте, 0111    „ „Да вам царство дуговјечно буде: 0112    „ „Ви немојте раји горки бити, 0113    „ „Веће раји врло добри буд’те; 0114    „ „Нек је харач петнаест динари, 0115    „ „Нек је харач и тридест динари; 0116    „ „Не износ’те глоба ни пореза, 0117    „ „Не износ’те на рају биједа; 0118    „ „Не дирајте у њихове цркве, 0119    „ „Ни у закон, нити у поштење; 0120    „ „Не ћерајте освете на раји, 0121    „ „Што је мене Милош распорио, 0122    „ „То је срећа војничка дон’јела: 0123    „ „Не може се царство задобити, 0124    „ „На душеку све дуван пушећи; 0125    „ „Ви не мојте рају разгонити 0126    „ „По шумама, да од вас зазире, 0127    „ „Него паз’те рају к’о синове, 0128    „ „Тако ће вам дуго бити царство; 0129    „ „Ако л’ мене то не послушате, 0130    „ „Већ почнете зулум чинит’ раји, 0131    „ „Ви ћет’ онда изгубити

царство.” ” — 0132    „Цар умрије, а ми остадосмо, 0133    „И ми нашег цара не слушасмо, 0134    „Већ велики зулум подигосмо: 0135    „Погазисмо њихово поштење, 0136    „Свакојаке б’једе износисмо, 0137    „И на рају глобе навалисмо, 0138    „И гријоту Богу учинисмо. 0139    „Сад су ’наке постале прилике, 0140    „Сад ће нетко изгубити царство; 0141    „Не бојте се краља ни једнога, 0142    „Краљ на цара ударити неће, 0143    „Нити може краљевство на царство, 0144    „Јер је тако од Бога постало; 0145    „Чувајте се раје сиротиње; 0146    „Кад устане кука и мотика, 0147    „Биће Турком по Медији мука, 0148    „У Шаму ће каде проплакати, 0149    „Јера ће их раја уцв’јелити. 0150    „Турци браћо све седам дахија! 0151    „Тако наши инџијели кажу, 0152    „Да ће ваше куће погорети, 0153    „Ви дахије главе погубити; 0154    „Из огњишта пронић’ ће

вам трава, 0155    „А мунаре попаст’ паучина, 0156    „Не ће имат’ ко језан учити; 0157    „Куд су наши друми и калдрме, 0158    „И куда су Турци пролазили 0159    „И с коњскијем плочам’ задирали, 0160    „Из клина ће проникнути трава, 0161    „Друмови ће пожељет’ Турака, 0162    „А Турака нигде бити неће. 0163    „Тако књиге инџијели кажу.” 0164    Кад то чуше сви седам дахија, 0165    Све дахије ником поникоше, 0166    И преда се у земљу поглаше, 0167    С књигом не зна нико бесједити, 0168    Ни како ће књизи одказати. 0169    Старац Фочо подавио браду, 0170    Па је б’јелу са зубима гризе, 0171    Ни он не зна с књигом бесједити, 0172    Већ се и он томе послу чуди; 0173    Не пониче Фочић Мемед-ага, 0174    Не пониче, већ јунак покличе: 0175    „Дишер море, хоџе и ваизи! 0176    „Мол’те Бога и језан учите 0177    „Сваки данак а све по пет

пута, 0178    „Не брин’те се нама дахијама: 0179    „Док је нама здравља и памети, 0180    „И док нам је Биоградског града, 0181    „Ми смо кадри управити градом, 0182    „Око града сиротињом рајом. 0183    „Кад краљеви на нас војштит’ не ће, 0184    „Како ће нам раја досадити, 0185    „Кад нас има у седам дахија, 0186    „У свакога по магаза блага? 0187    „Каква блага? Све мека дуката, 0188    „А све пуста блага лежећега; 0189    „У нас, браћо, четири дахије, 0190    „Аганлије и Кучук-Алије, 0191    „И у мене и Мула-Јусуфа, 0192    „У свакога има пуста блага 0193    „Небројена по двије магазе; 0194    „Нас четири када устанемо, 0195    „Устанемо на ноге лагане, 0196    „А магазе с благом отворимо, 0197    „Просућемо рушпе по калдрми, 0198    „На дукате покупити војску; 0199    „Нас четири велике дахије 0200    „На четверо разд’јелити војску, 0201    „На четверо к’о четири

брата, 0202    „Поћи ћемо из нашега града 0203    „Кроз нашије садамн’ест нахија 0204    „Исјећ’ ћемо све Српске кнезове, 0205    „Све кнезове, Српске поглавице, 0206    „И кметове, што су за потребе, 0207    „И попове Српске учитеље, 0208    „Само луду ђецу оставити, 0209    „Луду ђецу од седам година, 0210    „Пак ће оно права бити раја, 0211    „И добро ће Турке послужити. 0212    „Док погубим кнеза Палалију 0213    „Из лијепа села Бегаљице, 0214    „Он је паша, а ја сам субаша. 0215    „Док погубим и Јована кнеза 0216    „Из Ландова села маленога, 0217    „Он је паша, а ја сам субаша; 0218    „И Станоја кнеза из Зеока, 0219    „Он је паша, а ја сам субаша. 0220    „Док погубим Стеву Јаковљева 0221    „Из Лијевча гн’језда хајдучкога, 0222    „Он је паша, а ја сам субаша; 0223    „И Јована кнеза из Крснице. 0224    „Док погубим до два

Чарапића 0225    „Из потока Б’јелог од Авале, 0226    „Кој’ су кадри на Врачар изићи, 0227    „У Биоград Турке затворити, 0228    „Они с’ паше, а ја сам субаша. 0229    „Док погубим Црнога Ђорђија 0230    „Из Тополе села поносита, 0231    „Који с Бечким тргује ћесаром, 0232    „Он је кадар сву џебану купит’ 0233    „Од бијела града Варадина, 0234    „И оружје, што је за потребе, 0235    „Он је кадар на нас завојштити, 0236    „Он царује а ја субашујем. 0237    „Док погубим протопоп’ Николу 0238    „Из лијепа села Ритопека, 0239    „Он пашује, а ја субашујем. 0240    „Док погубим Ђорђија Гузоњу 0241    „И његова брата Арсенија 0242    „Из лијепа села Жељезника, 0243    „Кој’ је кадар Топчидер затворит’; 0244    „Док погубим протопопа Марка 0245    „Из лијепа села Остружнице, 0246    „Он је паша, а ја сам субаша. 0247    „Док погубим до два игумана, 0248    „Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима, 

0249    „Који знаду злато растапати 0250    „И са њиме ситне књиге писат’, 0251    „Нас дахије цару опадати, 0252    „Око себе рају сјетовати, 0253    „Они паше, а ми смо субаше. 0254    „Док погубим Бирчанин-Илију, 0255    „Обор-кнеза испод Међедника, 0256    „Ево има три године дана, 0257    „Од како се врло посилио: 0258    „Кудгођ иде, све крљата јаше, 0259    „А другога у поводу води; 0260    „Он буздован о ункашу носи, 0261    „А бркове под калпаком држи, 0262    „Он Турчину не да у кнежину, 0263    „Кад Турчина у кнежини нађе, 0264    „Топузом му ребра испребија, 0265    „А кад Турчин стане умирати, 0266    „А он виче на своје хајдуке: 0267    „ „Море, слуге! тамо пашче бац’те, 0268    „ „Ђе му гавран кости наћи не ће.” ” 0269    „А кад нама порезу донесе, 0270    „Под оружјем на диван изиђе, 0271    „Десну руку на јатаган метне, 0272    „А лијевом порезу додаје: 

0273    „ „Мемед-ага, ето ти порезе, 0274    „ „Сиротиња те је поздравила, 0275    „ „Више теби давати не може.” ” 0276    „Ја порезу започнем бројити, 0277    „А он на ме очима стријеља: 0278    „ „Мемед-ага! зар ћеш је бројити? 0279    „ „Та ја сам је једном избројио.” ” 0280    „А ја више бројити не смијем, 0281    „Већ порезу украј себе бацим, 0282    „Једва чекам, да се скине б’једа, 0283    „Јер не могу да гледам у њега; 0284    „Он је паша, а ја сам субаша. 0285    „Док погубим кнеза Грбовића 0286    „Из лијепа села Мратишића, 0287    „Он је паша, а ја сам субаша. 0288    „Док погубим и Алексу кнеза 0289    „Из лијепа села Бранковине, 0290    „И Јакова брата Алексина: 0291    „Цар и ћесар кад се завадише, 0292    „Код ћесара обрштери бише, 0293    „И носише од злата кашкете, 0294    „Попл’јенише све Турске паланке, 0295    „Поробише, ватром попалише, 

0296    „Цар и ћесар кад мир учинише, 0297    „А они се цару предадоше, 0298    „И код цара кнезови посташе, 0299    „Млоге Турке цару опадаше, 0300    „Седам паша, што су опаднули, 0301    „Опаднули, па их поморили; 0302    „Они паше, а ми смо субаше. 0303    „Док погубим кнеза Тавнавскога, 0304    „Из Љутица Станка обор-кнеза; 0305    „Док погубим кнеза Мачванскога, 0306    „С Богатића Мартиновић-Лазу, 0307    „Он је паша, а ја сам субаша. 0308    „Док погубим кнеза Поцерскога, 0309    „С Метковића Ружичић-Мијајла, 0310    „Он је паша, а ја сам субаша. 0311    „Док запалим Рачу украј Дрине, 0312    „И погубим Аџи-Мелентија, 0313    „Кој’ је иш’о преко мора сињег, 0314    „Те је влашку ћабу полазио, 0315    „Пак се узгред у Стамбол свратио, 0316    „И од цара ферман излагао 0317    „За стотину жутијех дуката, 0318    „Да власима богомољу гради, 

0319    „Да је гради за седам година, 0320    „Начини је за годину дана, 0321    „Ево има шест година дана 0322    „Како зида покрај цркве куле, 0323    „А у куле набавља џебану 0324    „И по мраку топове привлачи; 0325    „Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада! 0326    „Пак ћем’ онда заћи кроз нахије, 0327    „Те исјећи све Српске кметове. 0328    „Како би нам раја додијала?” 0329    Све дахије на ноге скочише, 0330    Мемед-аги сви се поклонише: 0331    „Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага! 0332    „Твоја памет пашовати може, 0333    „Ми ћемо те пашом учинити, 0334    „Тебе ћемо свагђе послушати.” 0335    Старац Фочо поче говорити: 0336    „Нуто момка! и нуто памети: 0337    „С којом р’јечи на пашалук сједе! 0338    „Узми синко, Фочић Мемед-ага, 0339    „Узми сламе у бијелу руку, 0340    „Мани сламом преко ватре живе: 0341    „Ил’ ћеш ватру са тим угасити, 0342    „Или ћеш је већма

распалити? 0343    „Ви можете, и Бог вам је дао, 0344    „Тако силну покупити војску, 0345    „И поћ’ ћете, синко, кроз нахије; 0346    „Једног кнеза преварит’ можете 0347    „И на вјеру њега домамити; 0348    „Своју ћете вјеру изгубити, 0349    „Једног посјећ’, а два ће утећи, 0350    „Два пос’јеци, четири одоше, 0351    „Они ће вам куће попалити, 0352    „Ви дахије од њих изгинути. 0353    „Ал’ ви тако не мојте радити, 0354    „Него мене старца послушајте: 0355    „Ја сам глед’о у нашем инџилу, 0356    „Ово, наше, дуго бити не ће, 0357    „Него ће се пром’јенити царство, 0358    „Већ се, синко, подобрите раји: 0359    „Од харача раји отпустите, 0360    „Нек је харач, к’о што Мурат рече; 0361    „Прођите се глоба и пореза; 0362    „С кнезовима ви се побратите, 0363    „Кнезовима ате поклањајте, 0364    „Кметовима осредње парипе, 0365    „С поповима у дослуку

буд’те, 0366    „Не би л’ и ми уз њих преживљели, 0367    „Јера наше дуго бити не ће. 0368    „А што ће нам више пусто благо? 0369    „Да мељете, изјест’ не можете.” 0370    Ал’ говори Фочић Мемед-ага: 0371    „Мој бабајко, не слушам те стари.” 0372    То изрече, а на ноге скочи, 0373    И за њиме остале дахије, 0374    Пак на граду бацише топове, 0375    На дукате покупише војску, 0376    Њи четири велике дахије: 0377    Аганлија и Кучук-Алија, 0378    Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага, 0379    На четверо разд’јелише војску, 0380    Њи четири, к’о четири брата, 0381    Пак на граду отворише врата, 0382    И одоше с војском по тефтишу 0383    Кроз њихових седамн’ест нахија. 0384    Првог српског кнеза преварише: 0385    Домамише кнеза Палалију 0386    И у Гроцкој њега погубише; 0387    И Станоја кнеза из Зеока 0388    Преварише, па га погубише 0389    У његову двору бијеломе. 0390    Преварише Марка Чарапића, 

0391    Преварише, те га погубише; 0392    И Гагића Јанка буљубашу 0393    Из Болеча села маленога; 0394    Погубише кнеза Теофана 0395    Из Орашја Смедеревске на’је; 0396    Та и кнеза Петра из Ресаве, 0397    Преварише Мата буљубашу 0398    Из Липовца близу Крагујевца, 0399    Те и њега млада погубише, 0400    Моравцима цркви допадоше, 0401    И ту Аџи-Ђера погубише, 0402    А Рувима у град опремише, 0403    И у граду њега погубише. 0404    Мемед-ага у Ваљево дође: 0405    Грбовић се бјеше осјетио, 0406    Па Грбовић на страну побјеже, 0407    А дође му обор-кнез Алекса, 0408    И дрђе му Бирчанин Илија, 0409    Обојицу вата Мемед-ага, 0410    Бијеле им савезао руке, 0411    Па их води на мост Колубари; 0412    А кад виђе обор-кнез Алекса, 0413    Да ће Турци оба погубити, 0414    Тад’ он рече Фочић Мемед-аги: 0415    „Господару Фочић Мемед-ага! 0416    „Поклони ми живот на мејдану, 0417    „Ево теби шесет кеса блага.” 

0418    Мемед-ага говори Алекси: 0419    „Не могу те, Алекса, пустити, 0420    „Да ми дадеш и сто кеса блага.” 0421    Ал’ бесједи Бирчанин Илија: 0422    „Господару, Фочић Мемед-ага! 0423    „Ево теби и сто кеса блага, 0424    „Поклони ми живот на мејдану.” 0425    Вели њему Фочић Мемед-ага: 0426    „Не будали, Бирчанин Илија! 0427    „Тко би горског упустио вука?” 0428    Мемед-ага викну на џелата, 0429    Џелат трже сабљу испод скута, 0430    Те Илији одсијече главу; 0431    А Алекса сједе на ћуприју, 0432    Па овако поче говорити: 0433    „Бог убио сваког ришћанина, 0434    „Који држи вјеру у Турчину! 0435    „Ах Јакове, мој рођени брате! 0436    „Ти не држи вјере у Турцима, 0437    „Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.” 0438    Још Алекса говорити шћаше, 0439    Али џелат говорит’ не даде, 0440    Трже сабљу, одс’јече му главу. 0441    Када до два кнеза погибоше 

0442    На ћуприји насред Колубаре: 0443    Кнез Алекса, Бирчанин Илија; 0444    Аџи-Рувим насред Биограда, 0445    Једног дана, а једнога часа: 0446    Виш’ њих јарко помрчало сунце. 0447    Мемед-ага конаку похити, 0448    Не би л’ још ког Срба застануо, 0449    Да још бира ђеког да пос’јече. 0450    Ал’ кад Срби жалост опазише, 0451    Из чаршије на мах побјегоше, 0452    Мемед-аги ниједан не дође. 0453    Кад то виђе Фочић Мемед-ага, 0454    Одмах позна, да горе уради, 0455    И одмах се бјеше покајао, 0456    Ал’ се веће доцкан покајати, 0457    Већ повика дванајест делија, 0458    И Узуна свога кавеџију: 0459    „Чујете ли, моји соколови! 0460    „Брзо добре коње посједните, 0461    „Пак трчите у село Тополу, 0462    „Не би л’ Црног погубили Ђорђа: 0463    „Ако ли нам сад утече Ђорђе, 0464    „Нека знате, добро бити не ће.” 0465    Кад то чуше дванаест делија, 

0466    Одмах добре коње посједоше, 0467    И пред њима Узун кавеџија, 0468    Отидоше у село Тополу 0469    У суботу уочи неђеље; 0470    На освитак неђељи дођоше 0471    Прије зоре и бијела дана, 0472    И Ђорђијне опколише дворе, 0473    Ударише с обадвије стране, 0474    А са двије стране повикаше: 0475    „Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!” 0476    Тко ће љута змаја преварити? 0477    Тко ли њега спаваћива наћи? 0478    Ђорђе се је јунак научио 0479    Прије зоре свагда уранити, 0480    Умити се и Богу молити, 0481    И попити по чашу ракије: 0482    Бјеше Ђорђе прије уранио 0483    И отишо у доње подруме. 0484    Када виђе око куће Турке, 0485    Он се њима јавити не ћеде. 0486    Јави им се млада Ђорђијница: 0487    „Да Бог с вама, Турци, ноћас био! 0488    „Шта тражите овђе у то доба? 0489    „Ђорђе сада пред кућом бијаше, 0490    „Ту сад бјеше, пак некуд отиде, 0491    „А ја не знам, куд је отишао.” 0492    А то Ђорђе и гледа и

слуша. 0493    Кад је Ђорђе избројио Турке, 0494    Чашу попи, а пушку потпраши, 0495    Узе доста праха и олова, 0496    Па изиђе својему обору 0497    Међу своји дванаест чобана; 0498    А кад дође, чобане избуди, 0499    И овако чобанима рече: 0500    „Браћо моја, дванаест чобана! 0501    „Устаните, обор отворите, 0502    „Из обора ишћерајте свиње, 0503    „Нека иду, куда коме драго; 0504    „А ви, браћо, мене послушајте, 0505    „И шарене пушке потпрашите; 0506    „Ако Бог да, те се оно стече, 0507    „Шта сам данас радит’ наумио, 0508    „Честите ћу вас све учинити, 0509    „Оковати у сребро и злато, 0510    „А у свилу обућ’ и кадиву.” 0511    Сви чобани једва дочекаше, 0512    Ишћераше свиње из обора, 0513    Пак шарене пушке потпрашише, 0514    На мах они за Ђорђем пођоше. 0515    Оде Ђорђе право своме двору, 0516    А кад Турке с чобанима виђе, 

0517    Онда Ђорђе овако говори: 0518    „Чујете ли, дванаест чобана! 0519    „Сваки јако глајте по Турчина, 0520    „Ал’ не мојте пушака метати, 0521    „Докле моја најприје не пукне, 0522    „Ја ћу гледат’ Узуна Мемеда, 0523    „Виђећете, што ћ’ од њега бити.” 0524    То изрече Петровићу Ђорђе, 0525    Земљи паде, пушци огањ даде, 0526    Пуче пушка, остат’ пуста не ће; 0527    Ђе је глед’о, Ђорђе погодио, 0528    Мртав паде Узун са кулаша. 0529    Кад то виђе дванаест чобана, 0530    На мах пуче дванаест пушака, 0531    Мртви паде онђе шест Турака, 0532    Шесторица на коњма побјеже. 0533    На мах Ђорђе викну по Тополи, 0534    Те сакупи јоште више друштва, 0535    Све по трагу Турке поћераше, 0536    До Сибнице села доћераше, 0537    И ту Турци у хан побјегоше, 0538    Ками мајци да остати могу! 0539    Ту их Ђорђе опколи са друштвом, 

0540    Па он викну у село Сибницу, 0541    Сибничани сви му долећеше; 0542    Ту се саста стотина јунака, 0543    На мах Србљи хана запалише, 0544    И тројица Турак’ изгорјеше, 0545    А тројица пред њих изтрчаше, 0546    И Србини сва три погубише. 0547    На све стране Ђорђе књиге посла 0548    У свих градских седамн’ест нахија 0549    На кметове селске поглаваре: 0550    „Сваки свога убијте субашу; 0551    „Жене, ђецу у збјегове кријте.” 0552    Кад то чуле Српске поглавице, 0553    На мах они послушаше Ђорђа: 0554    Сви скочише на ноге лагане, 0555    Припасаше свијетло оружје, 0556    Сваки свога убише субашу, 0557    Жене, ђецу у збјег одведоше. 0558    Кад је Ђорђе Србље узбунио 0559    И с Турцима веће завадио, 0560    Онда Ђорђе прође кроз нахије, 0561    Па попали Турске карауле, 0562    И обори Турске тефериче, 

0563    И удари на Турске паланке, 0564    Све паланке он турске попали, 0565    Женско, мушко, све под мач удари, 0566    Тешко Србље с Турцима завади. 0567    Турци мисле, да је раја шала, 0568    Ал’ је раја градовима глава; 0569    Уста раја к’о из земље трава, 0570    У градове саћераше Турке; 0571    Трчи Ђорђе од града до града, 0572    И грађане свагђе довикује: 0573    „Чујете ли, ви Турци грађани! 0574    „На градов’ма отворајте врата, 0575    „Измеђ’ себе дајте зулумћаре, 0576    „Ак’ хоћете мирни да будете, 0577    „Да градова цару не кваримо: 0578    „Јер ако их ви дати не ћете, 0579    „Измеђ’ себе Турке зулумћаре, 0580    „Те градове раја начинила, 0581    „Градила их по девет година, 0582    „Кадра их је за дан оборити 0583    „И са царем кавгу заметнути; 0584    „А када се с царем завадимо, 0585    „Да устане сви седам краљева, 

0586    „Да нас мире, помирит’ нас не ће; 0587    „Бићемо се, море, до једнога.” 0588    Тад грађани сузе прољеваху. 0589    И Ђорђији ’вако говораху: 0590    „Бег Ђорђије, од Србије главо! 0591    „Даваћемо штогод раја иште, 0592    „Не кварите царевих градова, 0593    „Ни са царем замећите кавге, 0594    „Ми даћемо Турке зулумћаре.” 0595    Па грађани устадоше Турци, 0596    На градов’ма отворише врата, 0597    Измеђ’ себе дају зулумћаре, 0598    Зулумћаре изјелице Турке, 0599    Предају их у Србињске руке. 0600    Боже мили и Богородице! 0601    Када Србљи докопаше Турке 0602    Зулумћаре у бијеле руке, 0603    Па их сташе Србљи разводити 0604    Преко поља без свијех хаљина, 0605    Без ћурака и без антерија, 0606    Без сарука, у малим капама, 0607    Без чизама и без јеменија, 0608    Голе, босе топузима туку: 0609    „Море, баша! кам’ пореза наша?” 0610    У по поља Ђорђе сабљу вади, 

0611    Зулумћарске одсијеца главе. 0612    А кад Ђорђе исијече Турке, 0613    Исијече Турке зулумћаре, 0614    Онда Ђорђе у градове уђе; 0615    Што би Турак’ по градов’ма б’јелим, 0616    Што би Турак’ за сјече, ис’јече; 0617    За предаје што би, то предаде; 0618    За крштења што би, то искрсти. 0619    Кад је Ђорђе Србијом завлад’о, 0620    И Србију крстом прекрстио, 0621    И својијем крилом закрилио 0622    Од Видина пак до воде Дрине, 0623    Од Косова те до Биограда, 0624    ’Вако Ђорђе Дрини говорио: 0625    „Дрина водо! племенита међо 0626    „Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! 0627    „Наскоро ће и то време доћи, 0628    „Када ћу ја и тебека прећи 0629    „И честиту Босну полазити!”

Женидба Душанова

0001 Кад се жени Српски цар Стјепане, 0002 На далеко запроси ђевојку,

0003 У Леђану граду Латинскоме, 0004 У Латинског краља Мијаила, 0005 По имену Роксанду ђевојку; 0006 Цар је проси, и краљ му је даје. 0007 Цар испроси по књигам’ ђевојку, 0008 Пак дозива Тодора везира: 0009 „Слуго моја, Тодоре везире! 0010 „Да ми идеш бијелу Леђану 0011 „Моме тасту, краљу Мијаилу, 0012 „Да ми с њиме свадбу уговориш, 0013 „Када ћемо поћи по ђевојку, 0014 „Колико ли повести сватова; 0015 „Да ми видиш Роксанду ђевојку, 0016 „Може л’ бити за цара царица, 0017 „Може л’ бити свој земљи госпођа; 0018 „Да је видиш, и да прстенујеш.” 0019 Вели њему Тодоре везире: 0020 „Хоћу, царе, драги господине.” 0021 Пак с’ опреми, оде у Латине. 0022 Када дође бијелу Леђану, 0023 Лијепо га краљу дочекао; 0024 Вино пише неђељицу дана; 0025 Тада рече Тодоре везире: 0026 „Пријатељу, Мијаило краљу! 0027 „Није мене царе оправио,

0028 „Да ја пијем по Леђану вино, 0029 „Већ да с тобом свадбу уговорим, 0030 „Ка ће царе доћи по ђевојку 0031 „У које ли доба од године, 0032 „Колико л’ ће повести сватова; 0033 „И да видим Роксанду ђевојку, 0034 „Да је видим, и да прстенујем.” 0035 Тада рече Мијаило краљу: 0036 „Пријатељу, Тодоре везире! 0037 „Што ме царе за сватове пита, 0038 „Нека купи, колико му драго; 0039 „По ђевојку, када њему драго; 0040 Него ћеш ми цара поздравити, 0041 „Нек не води своја два сестрића, 0042 „Два сестрића, два Воиновића, 0043 „Вукашина и с њим Петрашина; 0044 „У пићу су тешке пијанице, 0045 „А у кавзи љуте кавгаџије; 0046 Опиће се, заметнуће кавгу, 0047 „Пак је тешко џевап дати кавзи 0048 „У нашем бијелу Леђану. 0049 „А ђевојку сада ћеш виђети, 0050 „И прстен јој дати по закону.” 0051 А када је тавна ноћца дошла,

0052 Не доносе воштане свијеће, 0053 Већ по мраку изводе ђевојку; 0054 Кад то виђе Тодоре везире, 0055 Он извади од злата прстење 0056 Са бисером и драгим камењем, 0057 Разасја се соба од камења, 0058 Така му се учини ђевојка, 0059 Да је љепша од бијеле виле; 0060 Прстенова Роксанду ђевојку 0061 И даде јој хиљаду дуката, 0062 И ђевојку браћа одведоше. 0063 Кад у јутру јутро освануло, 0064 Опреми се Тодоре везире, 0065 Пак отиде бијелу Призрену. 0066 Када дође бијелу Призрену, 0067 Пита њега Српски цар Стјепане: 0068 „Слуго моја, Тодоре везире! 0069 „Виђе ли ми Роксанду ђевојку? 0070 „Виђе ли је, и прстенова ли? 0071 „Што говори краљу Мијаило?” 0072 Тодор њему све по реду каже: 0073 Виђех, царе, и прстеновах је; 0074 „Да каква је Роксанда ђевојка! 0075 „Онакове у Србина нема. 0076 „Добро збори краљу Мијаило:

0077 „По ђевојку, када тебе драго, 0078 „Свата купи, колико ти драго; 0079 „Само те је краљу поздравио, 0080 „Да не водиш два сестрића твоја, 0081 „Два сестрића, два Воиновића; 0082 „У пићу су тешке пијанице, 0083 „А у кавзи љуте кавгаџије, 0084 „Опиће се, заметнуће кавгу, 0085 „Пак је тешко џевап дати кавзи 0086 „У Леђану граду Латинскоме.” 0087 Кад то зачу Српски цар Стјепане, 0088 Удари се руком по кољену; 0089 „Јао мене до Бога милога! 0090 „Дотле ли се зулум огласио 0091 „Од сестрића од Воиновића! 0092 „А тако ми моје вјере тврде! 0093 „Докле мене то весеље прође, 0094 „Обојицу хоћу објесити 0095 „О вратима града Вучитрна, 0096 „По свијету да ме не срамоте.” 0097 Стаде царе купити сватове, 0098 Скупи свата дванаест хиљада, 0099 Пак подиже низ Косово равно. 0100 Кад су били испод Вучитрна,

0101 Гледала их два Воиновића, 0102 Међу собом млади говорили: 0103 „Што л’ се ујак на нас расрдио, 0104 „Те нас не шће звати у сватове? 0105 „Нетко нас је њему опаднуо, 0106 „С њега жива месо отпадало! 0107 „Цар отиде у земљу Латинску, 0108 „А јунака са собом не има 0109 „Ни једнога од рода својега, 0110 „Који би му био у невољи, 0111 „Ако би му било за невољу; 0112 „Латини су старе варалице, 0113 „Ујака ће нашег погубити, 0114 „А незвани ићи не смијемо.” 0115 Вели њима остарјела мајка: 0116 „Ђецо моја, два Воиновића! 0117 „Ви имате брата у планини 0118 „Код оваца, Милош-чобанина, 0119 „Најмлађи је, а најбољи јунак, 0120 „А за њега царе и не знаде; 0121 „Пошљите му лист књиге бијеле, 0122 „Нека дође граду Вучитрну, 0123 „Не пиш’те му, што је и како је, 0124 „Веш пишите: „ „Мајка је на смрти,

0125 „ „Пак те зове, да те благосови, 0126 „ „Да на тебе клетва не остане; 0127 „ „Него брже ходи б’јелу двору, 0128 „ „Не би л’ живу застануо мајку.” ” 0129 То су браћа мајку послушала, 0130 Брже пишу књигу на кољену, 0131 Те је шаљу у Шару планину, 0132 Своме брату Милош-чобанину: 0133 „Ој Милошу, наш рођени брате! 0134 „Брже да си граду Вучитрну, 0135 „Стара нам је мајка на умору, 0136 „Пак те зове, да те благосови, 0137 „Да на тебе клетва не остане.” 0138 Када Милош ситну књигу прими, 0139 Књигу гледа, а сузе прољева. 0140 Пита њега тридесет чобана: 0141 „О Милошу, наша поглавице! 0142 „И до сад су књиге долазиле, 0143 „Ал’ се нису са сузам’ училе; 0144 „Откуд књига? Ако Бога знадеш!” 0145 Скочи Милош на ноге лагане, 0146 Па говори својим чобанима: 0147 „Ој чобани, моја браћо драга!

0148 „Ова књига јест од двора мога: 0149 „Стара ми је на умору мајка, 0150 „Пак ме зове, да ме благосови, 0151 „Да на мене клетва не остане; 0152 „Ви чувајте по планини овце, 0153 „Док ја одем и натраг се вратим.” 0154 Оде Милош граду Вучитрну, 0155 Кад је био близу б’јела двора, 0156 Два су брата пред њег’ ишетала, 0157 А за њима остарјела мајка; 0158 Вели њима Милош чобанине: 0159 „За што, браћо, ако Бога знате! 0160 „Без невоље јер градит’ невољу?” 0161 Веле њему до два мила брата: 0162 „Ходи, брате, има и невоље.” 0163 У б’јела се лица изљубише, 0164 Милош мајку у бијелу руку. 0165 Стадоше му редом казивати, 0166 Како царе оде по ђевојку 0167 На далеко у земљу Латинску, 0168 А не зове својијех сестрића: 0169 „Већ, Милошу, наш рођени брате! 0170 „Хоћеш, брате, незван за ујаком

0171 „У сватове поћи назорице? 0172 „Ако њему буде до невоље, 0173 „Да се њему у невољи нађеш; 0174 „Ако ли му не буде невоље, 0175 „Можеш доћи, да се не казујеш.” 0176 То је Милош једва дочекао: 0177 „Хоћу, богме, моја браћо драга! 0178 „Кад ујаку не ћу, да коме ћу?” 0179 Тад’ га браћа опремат’ стадоше: 0180 Оде Петар опремат’ кулаша, 0181 А Вукашин опрема Милоша: 0182 На њег’ меће танану кошуљу, 0183 До појаса од чистога злата, 0184 Од појаса од бијеле свиле; 0185 По кошуљи три танке ђечерме, 0186 Пак доламу са тридест путаца, 0187 По долами токе саковане, 0188 Златне токе од четири оке; 0189 А на ноге ковче и чакшире; 0190 А сврх свега Бугар-кабаницу, 0191 И на главу Бугарску шубару: 0192 Начини се црни Бугарине, 0193 Ни браћа га познати не могу; 0194 Дадоше му копље убојито 0195 И мач зелен старога Воина:

0196 Петрашин му изведе кулаша 0197 Међедином свега опшивена, 0198 Да кулаша царе не познаде. 0199 Л’јепо су га браћа сјетовала: 0200 „Кад, Милошу, достигнеш сватове, 0201 „Питаће те, тко си, и откуд си: 0202 „Ти се кажи земље Каравлашке: 0203 „ „Служио сам бега Радул-бега, 0204 „ „Не шће мене службу да исплати, 0205 „ „Пак ја пођох у свијет бијели, 0206 „ „Да ђегођи боље службе тражим; 0207 „ „Пак сам чуо за свате цареве, 0208 „ „И прист’о сам незван за сватови 0209 „ „Рад’ комада љеба бијелога 0210 „ „И рад’ чаше црвенога вина.” ” 0211 „Чувај добро дизген од кулаша, 0212 „Јер се кулаш јесте научио 0213 „Путовати с коњма царевијем.” 0214 Тада Милош окрену кулаша, 0215 Пак за царем оде у сватове, 0216 На Загорју сустиже сватове. 0217 Питају га кићени сватови: 0218 „Откуд идеш, млађано Бугарче!

0219 Милош им се из далека каже, 0220 К’о што су га браћа научила. 0221 Лијепо га свати дочекаше: 0222 „Добро дош’о, млађано Бугарче! 0223 „Нек је један више у дружини.” 0224 Кад су били путем путујући: 0225 Злу науку Милош научио 0226 Код оваца у Шари планини, 0227 Поспавати свагда око подне; 0228 Он задрема на коњу кулашу; 0229 Како дизген ослаби кулашу, 0230 Диже главу, оде кроз сватове, 0231 Обаљује коње и јунаке, 0232 Докле дође коњма царевијем, 0233 Као дође, с њима у ред стаде 0234 Лале шћаху бити Бугарина, 0235 Ал’ не даде Српски цар Стјепане: 0236 „Не удрите млађано Бугарче, 0237 „Бугарче се спават’ научило 0238 „По планини овце чувајући; 0239 „Не удрите, већ га пробудите.” 0240 Буде њега лале и војводе: 0241 „Устан’ море, млађано Бугарче! 0242 „Бог ти стару не убио мајку, 0243 „Која те је такога родила

0244 „И у свате цару опремила!” 0245 Кад се прену Милош Воиновић, 0246 Те сагледа цару очи чарне, 0247 Кулаш иде с коњма царевијем, 0248 Он покупи дизгене кулашу, 0249 Па ишћера њега из сватова, 0250 Удара га оштром бакрачлијом, 0251 По три копља у пријеко скаче, 0252 По четири небу у висине, 0253 У напредак ни броја се не зна; 0254 Из уста му живи огањ сипа, 0255 А из носа модар пламен суче. 0256 Стаде свата дванаест хиљада, 0257 Те гледају коња у Бугара; 0258 Коња гледе, а сами се чуде: 0259 „Боже мили! Чуда великога! 0260 „Добра коња, а лоша јунака! 0261 „Још такога ни виђели нисмо, 0262 „Један бјеше у зета царева, 0263 „И сада је, у Воиновића.” 0264 Гледале га још три шићарџије: 0265 Једно јесте Ђаковица Вуче, 0266 А друго је Нестопољче Јанко, 0267 А треће је момче Пријепољче;

0268 Гледали га, пак су говорили: 0269 „Добра коња младог Бугарина! 0270 „Баш га овђе у сватов’ма нема; 0271 „Та нема га ни у цара нашег; 0272 „Хајде мало да изостанемо, 0273 „Не би ли га како измамили.” 0274 Кад су били до Клисуре близу, 0275 Изосташе до три шићарџије, 0276 Па говоре Милош-чобанину: 0277 „Чујеш море, млађано Бугарче! 0278 „Хоћеш дати коња на размјену? 0279 „Даћемо ти коња још бољега, 0280 „И још прида стотину дуката, 0281 „И сувише рало и волове, 0282 „Пак ти ори, те се љебом рани.” 0283 Вели њима Милош Воиновић: 0284 „Прођ’те ме се, до три шићарџије! 0285 „Бољег коња од овог не тражим, 0286 „Ни овога умирит’ не могу; 0287 „Што ће мене стотина дуката? 0288 „На кантар их мјерити не знадем, 0289 „А бројем их бројити не ум’јем; 0290 „Што ће мене рало и волови? 0291 „Мене није ни отац орао,

0292 „Пак је мене љебом одранио.” 0293 Тад’ говоре до три шићарџије: 0294 „Чујеш море, млађано Бугарче, 0295 „Ако не даш коња на размјену, 0296 „Ми ћемо га на силу отети.” 0297 Ал’ говори Милош Воиновић: 0298 „Сила отме земљу и градове, 0299 „Камо л’ мене коња отет’ не ће! 0300 „Волим дати коња на размјену, 0301 „Јер не могу пјешке путовати.” 0302 Па устави својега кулаша, 0303 Пружи руку испод међедине, 0304 Они мисле, бакрачлију скида, 0305 Ал’ он скида златна шестоперца, 0306 Те удара Ђаковицу Вука, 0307 Колико га лако ударио, 0308 Три пута се Вуче преметнуо: 0309 Вели њему Милош Воиновић: 0310 „Толики ти родили гроздови 0311 „У питомој твојој Ђаковици!” 0312 Побјеже му Нестопољче Јанко, 0313 Стиже њега Милош на кулашу, 0314 Удари га међу плећи живе, 0315 Четири се пута преметнуо:

0316 „Држ’ се добро Нестопољче Јанко! 0317 „Толике ти јабуке родиле 0318 У питому Нестопољу твоме!” 0319 Бјежи јадно момче Пријепољче, 0320 Достиже га Милош на кулашу, 0321 Те и њега куцну шестоперцем, 0322 Седам се је пута преметнуло: 0323 „Држ’ се добро, момче Пријепољче! 0324 „Па кад дођеш Пријепољу твоме, 0325 „Повали се међу ђевојкама, 0326 „Ђе с’ отео коња од Бугара.” 0327 Па окрену коња за сватови. 0328 Как дођоше бијелу Леђану, 0329 Разапеше по пољу шаторе. 0330 Зоб изиђе коњма царевијем, 0331 Нема ништа коњу Милошеву. 0332 Кад то виђе Милош Воиновић, 0333 Узе торбу на лијеву руку 0334 Од зобнице једне те до друге, 0335 Док је своју пуну напунио. 0336 Па он оде тражит’ механџију: 0337 „Механџија! Дај да пијем вина.” 0338 Механџија њему одговара; 0339 „Ид’ одатле, црни Бугарине!

0340 „Да с’ донијо Бугарску копању, 0341 „Ако бих ти и усуо вина; 0342 „За те нису чаше позлаћене.” 0343 Погледа га Милош попријеко, 0344 Удари га руком уз образе, 0345 Колико га лако ударио, 0346 Три му зуба у грло сасуо; 0347 Моли му се млади механџија: 0348 „Не удри ме више, Бугарине! 0349 „Биће тебе вина изобила, 0350 „Ако цару не ће ни достати.” 0351 Милош више не шће ни искати, 0352 Већ сам узе, пак се напи вина. 0353 Док се Милош мало поначини, 0354 У том свану и ограну сунце. 0355 Ал’ повика са града Латинче: 0356 „Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане! 0357 „Ето доље под градом Леђаном 0358 „Изиш’о је краљев заточниче, 0359 „Зове тебе на мејдан јуначки, 0360 „Ваља ићи мејдан дијелити, 0361 „Или не ћеш одавде изићи, 0362 „Ни извести свата ни једнога, 0363 „А камо ли Роксанду ђевојку!” 0364 Кад то зачу Српски цар Стјепане,

0365 Он телала пусти у сватове, 0366 Телал виче и тамо и амо: 0367 „Није л’ мајка родила јунака 0368 „И у свате цару опремила, 0369 „Да за цара на мејдан изиђе? 0370 „Честита би њега учинио.” 0371 Ал’ се нитко наћи не могаше; 0372 Цар с’ удари руком по кољену: 0373 „Јао мене до Бога милога! 0374 „Сад да су ми два сестрића моја, 0375 „Два сестрића, два Воиновића, 0376 „Сад би они на мејдан изишли.” 0377 Истом царе у бесједи бјеше, 0378 Милош иде, а кулаша води 0379 До пред шатор Српског цар-Стјепана: 0380 „Јел’ слободно, царе господине, 0381 „Да ја идем на мејдан у поље?” 0382 Вели њему Српски цар Стјепане: 0383 „Јест слободно, млађано Бугарче! 0384 „Јест слободно, ал’ није прилике; 0385 „Ако згубиш млада заточника, 0386 „Честита ћу тебе учинити.” 0387 Узја Милош помамна кулаша, 0388 Па окрену од б’јела шатора

0389 Заметнувши копље наопако. 0390 Говори му Српски цар Стјепане: 0391 „Не нос’, синко, копље наопако, 0392 „Већ окрени копље у напредак; 0393 „Јер ће ти се смијати Латини.” 0394 Вели њему Милош Воиновић: 0395 „Чувај, царе, ти господства твога; 0396 „Ако мене до невоље буде, 0397 „Ја ћу ласно копље окренути; 0398 „Ако ли ми не буде невоље, 0399 „Донети га могу и овако.” 0400 Па отиде низ поље Леђанско; 0401 Гледале га Латинске ђевојке, 0402 Гледале га, пак су говориле: 0403 „Боже мили! Чуда великога! 0404 „Каква је то царева замјена! 0405 „Та на њему ни хаљина нема. 0406 „Весели се, краљев заточниче! 0407 „Немаш на што сабље извадити, 0408 „Нит’ је имаш о што крвавити.” 0409 У то доба дође до шатора, 0410 Ђе заточник сједи под шатором, 0411 За копље је свезао дората. 0412 Вели њему Милош Воиновић:

0413 „Устан’ море, бијело Латинче! 0414 „Да јуначки мејдан дијелимо.” 0415 Ал’ говори бијело Латинче: 0416 „Ид’ одатле, црни Бугарине! 0417 „Немам о што сабље поганити, 0418 „Кад на тебе хаљина нема.” 0419 Ражљути се Милош Воиновић: 0420 „Устан’ море, бијело Латинче! 0421 „На тебе су побоље хаљине, 0422 „С тебе ћу их на себе обући.” 0423 Тад’ Латинче на ноге поскочи, 0424 Пак посједе помамна дората, 0425 Одмах оде пољем разиграват’, 0426 Милош њему стаде на биљези. 0427 Баци копље бијело Латинче 0428 На Милоша у прси јуначке; 0429 Милош држи златна шестоперца, 0430 На њега је копље дочекао, 0431 Пребио га на три половине. 0432 Вели њему бијело Латинче; 0433 „Чекај мало, црни Бугарине! 0434 „Лоше су ми копље подметнули, 0435 „Док отидем, да копље пром’јеним.”

0436 Пак побјеже преко поља равна. 0437 Ал’ повика Милош Воиновић: 0438 „Стани мало, бијело Латинче! 0439 „Мило би ти било побјегнути.” 0440 Пак поћера по пољу Латинче, 0441 Доћера га до Леђанских врата, 0442 Ал’ Леђанска врата затворена; 0443 Пусти копље Милош Воиновић, 0444 Те прикова бијело Латинче, 0445 Прикова га за Леђанска врата, 0446 Пак му русу одсијече главу, 0447 Кулашу је баци у зобницу; 0448 Па увати његова дората, 0449 Одведе га цару честитоме: 0450 „Ето, царе, заточника главе.” 0451 Цар му даде благо небројено: 0452 „Иди, синко, те се напиј вина; 0453 „Честита ћу тебе учинити.” 0454 Тек што Милош сједе пити вина, 0455 Ал’ повика са града Латинче: 0456 „Ето, царе, под Леђаном градом 0457 „На ливади три коња витеза, 0458 „Под седлима и под ратовима, 0459 „И на њима три пламена мача,

0460 „Врхови им небу окренути; 0461 „Да прескочиш три коња витеза: 0462 „Ако ли их прескочити не ћеш, 0463 „Не ћеш изић’, ни извест’ ђевојке.” 0464 Опет викну телал по сватов’ма: 0465 „Није л’ мајка родила јунака 0466 „И у свате цару опремила, 0467 „Да прескочи три коња витеза 0468 „И на њима три пламена мача?” 0469 Тај се јунак наћи не могаше; 0470 Ал’ ето ти млада Бугарина 0471 Пред шатора Српског цар-Стјепана: 0472 „Јел’ слободно, царе господине! 0473 „Да прескочим три коња витеза?”− 0474 „Јест слободно, моје драго д’јете! 0475 „Него скини Бугар-кабаницу, 0476 „Бог убио онога терзију, 0477 „Који ти је толику срезао!” 0478 Говори му Милош Воиновић: 0479 „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, 0480 „Не брини се мојом кабаницом; 0481 „Ако буде срце у јунаку, 0482 „Кабаница не ће ништа смести: 0483 „Којој овци своје руно смета,

0484 „Онђе није ни овце ни руна.” 0485 Па он оде у поље Леђанско: 0486 Када дође до добријих коња, 0487 Он проводи својега кулаша, 0488 Па кулашу своме проговара: 0489 „Чекај мене у седло, кулашу.” 0490 А он прође с оне друге стране, 0491 Заигра се преко поља равна, 0492 И прескочи три коња витеза 0493 И на њима три пламена мача, 0494 Устави се на својем кулашу; 0495 Па он узе три коња витеза, 0496 Одведе их Српском цар-Стјепану. 0497 Мало време за тим постојало, 0498 Ал’ повика са града Латинче: 0499 „Хајде сада, царе Србљанине! 0500 „Под највишу кулу у Леђану, 0501 „На кули је копље ударено, 0502 „На копљу је од злата јабука; 0503 „Ти сријељај кроз прстен јабуку.” 0504 Милош више не шће ни чекати, 0505 Већ он пита цара честитога: 0506 „Јел’ слободно, царе господине!

0507 „Да стријељам кроз прстен јабуку?”− 0508 „Јест слободно, мој рођени синко!” 0509 Оде Милош под бијелу кулу, 0510 Запе стр’јелу за златну тетиву, 0511 Устријели кроз прстен јабуку, 0512 Пак је узе у бијеле руке, 0513 Однесе је цару честитоме. 0514 Лијепо га царе обдарио. 0515 Мало време за тим постојало, 0516 Ал’ повика са града Латинче: 0517 „Ето, царе, под бијелом кулом 0518 „Изишла су два краљева сина, 0519 „Извели су три л’јепе ђевојке, 0520 „Три ђевојке, све три једнолике, 0521 „И на њима рухо једнолико; 0522 „Иди познај, које је Роксанда; 0523 „Ако ли се које друге машиш, 0524 „Не ћеш изић’ ни изнијет’ главе, 0525 „А камо ли извести ђевојке!” 0526 Кад је царе р’јечи разумијо, 0527 Он дозива Тодора везира: 0528 „Иди, слуго, те познај ђевојку.” 0529 Тодор му се право кунијаше: 0530 „Нијесам је, царе, ни виђео, 0531 „Јер су ми је по мраку извели,

0532 „Када сам је ја прстеновао.” 0533 Цар с’ удари руком по кољену: 0534 „Јао мене до Бога милога! 0535 „Надмудрисмо и надјуначисмо, 0536 „Пак нам оста цура на срамоту!” 0537 Кад то зачу Милош Воиновић, 0538 Он отиде цару честитоме: 0539 „Јел’ слободно, царе господине! 0540 „Да ја познам Роксанду ђевојку?”− 0541 „Јест слободно, моје драго д’јете! 0542 „Ал’ је јадно у те поуздање; 0543 „Како ћеш ти познати ђевојку, 0544 „Кад је нигда ни виђео ниси?” 0545 Ал’ говори Милош Воиновић: 0546 „Не брини се, царе господине! 0547 „Кад ја бијах у Шари планини 0548 „Код оваца дванаест хиљада, 0549 „За ноћ буде по триста јањаца, 0550 „Ја сам свако по овци познав’о; 0551 „Роксанду ћу по браћи познати.” 0552 Вели њему Српски цар Стјепане: 0553 „Иди, иди, моје драго д’јете! 0554 „Ако Бог да, те познаш Роксанду, 0555 „Даћу тебе земљу Скендерију

0556 „У државу за живота твога.” 0557 Оде Милош низ поље широко, 0558 Када дође, ђе стоје ђевојке, 0559 Збаци с главе Бугарску шубару, 0560 Скиде с леђа Бугар-кабаницу 0561 (Засија се скерлет и кадифа, 0562 Засјаше се токе на прсима 0563 И злаћене ковче на ногама: 0564 Сину Милош у пољу зелену, 0565 Као јарко иза горе сунце), 0566 Пак је простре по зеленој трави, 0567 Просу по њој бурме и прстење, 0568 Ситан бисер и драго камење; 0569 Тад’ извади мача зеленога, 0570 Па говори трима ђевојкама: 0571 „Која је ту Роксанда ђевојка, 0572 „Нек савије скуте и рукаве, 0573 Нека купи бурме и прстење, 0574 „Ситан бисер и драго камење; 0575 „Ако ли се која друга маши, 0576 „Вјера моја тако ми помогла! 0577 „Осјећ’ ћу јој руке до лаката.” 0578 Кад то чуше три л’јепе ђевојке,

0579 Обје крајње средњу погледаше, 0580 А Роксанда у зелену траву; 0581 Сави скуте и свил’не рукаве, 0582 Пак покупи бурме и прстење, 0583 Ситан бисер и драго камење; 0584 А ђевојке двије побјегоше, 0585 Али Милош утећ’ им не даде, 0586 Веће обје увати за руке, 0587 Све три води пред цара Стјепана, 0588 Цару даде Роксанду ђевојку, 0589 И даде му једну уз Роксанду, 0590 А трећу је себе уставио. 0591 Цар Милоша међу очи љуби, 0592 Ал’ још не зна, тко је и откуд је. 0593 Повикаше кићени чауши: 0594 „Спремајте се, кићени сватови! 0595 „Вријеме је двору путовати.” 0596 Спремише се кита и сватови, 0597 Поведоше Роксанду ђевојку. 0598 Кад су били мало иза града, 0599 Ал’ говори Милош Воиновић: 0600 „Господине, Српски цар-Стјепане! 0601 »Овђе има у Леђану граду, 0602 „Има један Балачко војвода, 0603 „Ја га знадем, и он ме познаје;

0604 „Краљ га рани седам годин’ дана, 0605 „Да рашћера кићене сватове 0606 „И да отме Роксанду ђевојку; 0607 „Сад ће њега за нама послати. 0608 „На Балачку јесу до три главе: 0609 „Из једне му модар пламен бије, 0610 „А из друге ладан вјетар дува; 0611 „Кад два вјетра из глава изиђу, 0612 „Балачка је ласно погубити; 0613 „Већ ви ид’те, водите ђевојку, 0614 „Ја ћу овђе чекати Балачка, 0615 „Не би ли га како уставио.” 0616 Отидоше кићени сватови, 0617 Одведоше лијепу ђевојку, 0618 Оста Милош у гори зеленој 0619 И са њиме три стотине друга. 0620 Кад одоше свати из Леђана, 0621 Краљ дозива Балачка војводу; 0622 „О Балачко, моја вјерна слуго! 0623 „Можеш ли се у се поуздати, 0624 „Да рашћераш цареве сватове 0625 „И да отмеш Роксанду ђевојку?” 0626 Пита њега Балачко војвода: 0627 „Господине, од Леђана краљу!

0628 „Какав бјеше јунак у сватов’ма, 0629 „Што највеће отвори јунаштво?” 0630 Вели њему Леђанска краљица: 0631 „Слуго наша, Балачко војвода! 0632 „Ту не има ни једног јунака, 0633 „Осим једног црна Бугарина, 0634 „И то младо још голобрадасто.” 0635 Ал’ говори Балачко војвода: 0636 „Није оно црни Бугарине, 0637 „Већ је оно Милош Воиновић, 0638 „Ни цар Стјепан њега не познаје, 0639 „Ал’ ја њега одавна познајем.” 0640 Вели њему Леђанска краљица: 0641 „Иди слуго, Балачко војвода! 0642 „Те ми отми цуру од Србаља, 0643 „А ја ћу је тебе поклонити.” 0644 Тад’ Балачко спреми бедевију, 0645 Па отрча друмом за сватови 0646 Са шест стотин’ Латинских катана. 0647 Кад су били у гори зеленој, 0648 Кулаш стоји на друму широку, 0649 А за њиме Милош Воиновић; 0650 Викну њега Балачко војвода:

0651 „О Милошу! Зар се мене надаш?” 0652 Па он пусти један пламен модар, 0653 Опали му црну међедину; 0654 А кад виђе, да му не науди, 0655 Онда пусти вјетра студенога, 0656 Три пута се кулаш преметнуо, 0657 Ал’ Милошу ништа не досади; 0658 Викну Милош из грла бијела: 0659 „Ето тебе, од шта се не надаш.” 0660 Па он пусти златна шестоперца; 0661 Колико га лако ударио, 0662 Из бојна га седла избацио, 0663 Пак потеже копље убојито, 0664 Прибоде га у зелену траву, 0665 Пак му све три одсијече главе, 0666 Кулашу их баци у зобницу. 0667 Тад’ учини јуриш у катане 0668 Са својијех три стотине друга; 0669 Одсјекоше три стотине глава, 0670 Па одоше друмом за сватови. 0671 Кад стигоше цара и сватове, 0672 Пред њег’ баци Балачкову главу, 0673 Цар му даде хиљаду дуката. 0674 Па одоше бијелу Призрену:

0675 Кад су били кроз поље Косово, 0676 Милош хоће граду Вучитрну, 0677 Па говори Српском цар-Стјепану: 0678 „С Богом, остај, мој мили ујаче! 0679 „Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!” 0680 Тада се је царе осјетио, 0681 Да је оно Милош Воиновић, 0682 Па говори својему нећаку: 0683 „Та ти ли си, дијете Милошу! 0684 „Та ти ли си, мој мили нећаче! 0685 „Благо мајци, која те родила, 0686 „И ујаку, који те имаде! 0687 „За што ми се од прије не кажеш? 0688 „Него сам те путем намучио 0689 „И конаком, и глади и жеђу.” 0690 Тешко свуда своме без својега!

Урош и Мрњавчевићи

0001 Састала се четири табора 0002 На убаву на пољу Косову 0003 Код бијеле Самодреже цркве: 0004 Једно табор Вукашина краља, 0005 Друго табор деспота Угљеше, 0006 Треће табор војеводе Гојка, 0007 А четврто царевић-Уроша; 0008 Цареви се отимљу о царство,

0009 Међу се се хоће да поморе, 0010 Злаћенима да пободу ножи, 0011 А не знаду, на коме је царство. 0012 Краљ Вукашин вели: „На мене је;” 0013 Деспот Угљеш: „Није, нег’ на мене;” 0014 Војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене;” 0015 Ћути нејак царевић Урошу, 0016 Ћути д’јете, ништа не бесједи, 0017 Јер не смије од три братијенца, 0018 Братијенца, три Мрњавчевића. 0019 Пише књигу Вукашине краљу, 0020 Пише књигу, и шиље чауша 0021 До Призрена града бијелога 0022 До онога протопоп-Недељка, 0023 Нека дође на Косово равно, 0024 Да он каже, на коме је царство; 0025 Он је св’јетла цара причестио, 0026 Причестио и исповједио, 0027 У њега су књиге староставне. 0028 Пише књигу деспоте Угљеша, 0029 Пише књигу, и шиље чауша 0030 До Призрена града бијелога, 0031 До онога протопоп-Недељка;

0032 Трећу пише војевода Гојко, 0033 И он шиље огњена чауша; 0034 А четврту царевић Урошу, 0035 Пише књигу, и шиље чауша. 0036 Сва четири ситне књиге пишу 0037 И пошиљу огњене чауше 0038 Све потајно један од другога. 0039 Састаше се четири чауша 0040 У Призрену граду бијеломе 0041 Код дворова протопоп-Недељка, 0042 Али прота дома не бијаше, 0043 Но у цркви бјеше на јутрењи, 0044 На јутрењи и на летурђији. 0045 Кол’ко с’ силни огњени чауши, 0046 Колико су силни од силнијех, 0047 Те не кћеше коње одјахати, 0048 Но у цркву коње нагонише, 0049 Потегоше плетене канџије, 0050 Ударају протопоп-Недељка: 0051 „Брже хајде, протопоп-Недељко, 0052 „Брже хајде на Косово равно, 0053 „Да ти кажеш, на коме је царство; 0054 „Ти си св’јетлог цара причестио, 0055 „Причестио и исповједио, 0056 „У тебе су књиге староставне;

0057 „Ја л’ ћеш сада изгубити главу.” 0058 Сузе рони протопоп Недељко, 0059 Сузе рони, па њима говори: 0060 „Одбијте се, силни од силнијех, 0061 „Док у цркви закон савршимо, 0062 „Знати ће се, на коме је царство.” 0063 Тако су се они узмакнули. 0064 А кад закон Божји савршише, 0065 Изљегоше пред бијелу цркву, 0066 Тад’ говори протопоп Недељко: 0067 „Ђецо моја, четири чауша! 0068 „Ја сам св’јетла цара причестио, 0069 „Причестио и исповједио, 0070 „Ал’ га нисам питао за царство, 0071 „Већ за грије, што је саг’рјешио; 0072 „Но идите у Прилипа града 0073 „До дворова Краљевића Марка, 0074 „А до Марка, до мојега ђака, 0075 „Код мене је књигу научио, 0076 „Код цара је Марко писар био, 0077 „У њега су књиге староставне, 0078 „И он знаде, на коме је царство; 0079 „Ви зовите на Косово Марка, 0080 „Хоће Марко право казивати,

0081 „Јер се Марко не боји никога, 0082 „Разма једног Бога истинога.” 0083 Отидоше четири чауша, 0084 Отидоше ка Прилипу граду, 0085 Б’јелу двору Краљевића Марка. 0086 Кад су били пред бијеле дворе, 0087 Ударише звекиром на врата, 0088 То зачула Јевросима мајка, 0089 Па дозива свога сина Марка: 0090 „Сине Марко, моје чедо драго! 0091 „Тко удара звекиром на врата? 0092 „Баш ка’ да су бабови чауши.” 0093 Уста Марко, те отвори врата, 0094 Чауши се поклонише Марку: 0095 „Божја т’ помоћ, господару Марко!” 0096 А Марко их омилова руком: 0097 „Добро дошли, моја ђецо драга! 0098 „Јесу л’ здраво Србљи витезови, 0099 „И честити цареви и краљи?” 0100 Чауши се смјерно поклонише: 0101 „Господару, Краљевићу Марко! 0102 „Све је здраво, али није мирно: 0103 „Господа се тешко завадила

0104 „На Косову пољу широкоме 0105 „Код бијеле Самодреже цркве, 0106 „И они се отимљу о царство, 0107 „Међу се се хоће да поморе, 0108 „Злаћенима да пободу ножи, 0109 „А не знаду, на коме је царство; 0110 „Тебе зову на Косово равно, 0111 „Да им кажеш на коме је царство.” 0112 Оде Марко у господске дворе, 0113 Пак дозива Јевросиму мајку: 0114 „Јевросима, моја мила мајко! 0115 „Господа се јесу завадила 0116 „На Косову пољу широкоме 0117 „Код бијеле Самодреже цркве, 0118 „И они се отимљу о царство, 0119 „Међу се се хоће да поморе, 0120 „Злаћенима да пободу ножи, 0121 „А не знаду, на коме је царство; 0122 „Мене зову на поље Косово, 0123 „Да им кажем, на коме је царство.” 0124 Кол’ко Марко тежио на правду, 0125 Тол’ко моли Јевросима мајка: 0126 „Марко сине једини у мајке!

0127 „Не била ти моја рана клета, 0128 „Немој, сине, говорити криво 0129 „Ни по бабу, ни по стричевима, 0130 „Већ по правди Бога истинога; 0131 „Немој, сине, изгубити душе; 0132 „Боље ти је изгубити главу, 0133 „Него своју огр’јешити душу.” 0134 Узе Марко књиге староставне, 0135 Па опреми себе и Шарина, 0136 Шарину се на рамена баци 0137 Отидоше у Косово равно. 0138 Кад су били краљеву шатору, 0139 Рече таде Вукашине краље: 0140 „Благо мене до Бога милога! 0141 „Ето мене мога сина Марка, 0142 „Он’ ће казат’, на мене је царство, 0143 „Од оца ће останути сину.” 0144 Марко слуша, ништа не говори, 0145 На шатора не окреће главу. 0146 Кад га виђе Угљеша војвода, 0147 Тад’ Угљеша ријеч говорио: 0148 „Благо мене! Ето ми синовца, 0149 „Он ће казат’, на мене је царство; 0150 „Кажи, Марко, на мене је царство,

0151 „Оба ћемо братски царовати.” 0152 Шути Марко, ништа не бесједи, 0153 На шатора не окреће главу. 0154 Кад га виђе војевода Гојко, 0155 Таде Гојко ријеч говорио: 0156 „Благо мене! Ето ми синовца, 0157 „Он ће казат’, на мене је царство; 0158 „Кад је Марко још нејачак био, 0159 „Ја сам Марка врло миловао, 0160 „У свилена њедра увијао, 0161 „Кано красну од злата јабуку; 0162 „Куд сам гође на коњу ходио, 0163 „Све сам Марка са собом водио; 0164 „Кажи, Марко, на мене је царство, 0165 „Ти ћеш, Марко, први царовати, 0166 „А ја ћу ти бити до кољена.” 0167 Шути Марко, ништа не говори, 0168 На шатора не окреће главу, 0169 Право оде бијелу шатору, 0170 Ка шатору нејака Уроша, 0171 Догна Шарца цару до шатора, 0172 Онђе Марко Шарца одсједнуо. 0173 Кад га виђе нејаки Урошу, 0174 Лако скочи са свил’на душека, 0175 Лако скочи, паке проговори:

0176 „Благо мене! Ето мога кума, 0177 „Ето кума, Краљевића Марка, 0178 „Он ће казат’ на коме је царство.” 0179 Руке шире, у грла се грле, 0180 У бијело цјеливају лице, 0181 За јуначко питају се здравље, 0182 Па сједоше на свил’на душека, 0183 Тако мало време постајало. 0184 Данак прође, тавна ноћца дође; 0185 Кад у јутру јутро освануло, 0186 И пред црквом звона ударише, 0187 Сва господа дошла на јутрење, 0188 У цркви су службу свршили, 0189 Изљегоше из бијеле цркве, 0190 У столове пред цркву сједнули, 0191 Шећер ију, а ракију пију, 0192 Марко узе књиге староставне, 0193 Књиге гледа, а говори Марко: 0194 „А мој бабо, Вукашине краљу! 0195 „Мало л’ ти је твоје краљевине? 0196 „Мало л’ ти је? Остала ти пуста! 0197 „Већ с’ о туђе отимате царство. 0198 „А ти стриче, деспоте Угљеша! 0199 „Мало л’ ти је деспотства твојега?

0200 „Мало л’ ти је? Остало ти пусто! 0201 „Већ с’ о туђе отимате царство. 0202 „А ти стриче, војевода Гојко! 0203 „Мало л’ ти је војеводства твојега? 0204 „Мало л’ ти је? Остало ти пусто! 0205 „Већ с’ о туђе отимате царство. 0206 „Видите ли, Бог вас не видио! 0207 „Књига каже, на Урошу царство, 0208 „Од оца је остануло сину, 0209 „Ђетету је од кољена царство. 0210 „Њему царство царе наручио 0211 „На самрти, кад је починуо.” 0212 Кад то зачу Вукашине краљу, 0213 Скочи краљу од земље на ноге, 0214 Па потрже злаћена ханџара, 0215 Да убоде свога сина Марка, 0216 Бјежи Марко испред родитеља, 0217 Јер се њему, брате, не пристоји 0218 Са својим се бити родитељем, 0219 Бјежи Марко око б’јеле цркве, 0220 Око б’јеле цркве Самодреже, 0221 Бјежи Марко, а ћера га краљу, 0222 Док су трипут коло саставили

0223 Око б’јеле Самодреже цркве, 0224 Готово га бјеше сустигао, 0225 Ал’ из цркве нешто проговара: 0226 „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко! 0227 „Видиш, ђе ћеш данас погинути, 0228 „Погинути од свог родитеља. 0229 „А за правду Бога истинога.” 0230 Црквена се отворише врата, 0231 Марко бјежи у бијелу цркву, 0232 За њиме се врата затворила. 0233 Краљ допаде на црквена врата, 0234 По диреку удари ханџаром, 0235 Из дирека крвца покапала, 0236 Тад’ се краље био покајао, 0237 Те је ријеч био говорио: 0238 „Леле мене до Бога једнога! 0239 „Ђе погубих свога сина Марка.” 0240 Ал’ из цркве нешто проговара: 0241 „А чујеш ли? Вукашине краље! 0242 „Ти нијеси посјекао Марка, 0243 „Већ пос’јече Божјега анђела.” 0244 На Марка је врло жао краљу, 0245 Те га љуто куне и проклиње: 0246 „Сине Марко, да те Бог убије!

0247 „Ти немао гроба ни порода! 0248 „И да би ти душа не испала, 0249 „Док Турскога цара не дворио!” 0250 Краљ га куне, цар га благосиља: 0251 „Куме Марко, Бог ти помогао! 0252 „Твоје лице св’јетло на дивану! 0253 „Твоја сабља сјекла на мејдану! 0254 „Нада те се не нашло јунака! 0255 „Име ти се свуда спомињало, 0256 „Док је сунца и док је мјесеца!” 0257 Што су рекли, тако му се стекло.

Бановић Страхиња

0001 Нетко бјеше Страхинићу бане, 0002 Бјеше бане у маленој Бањској, 0003 У маленој Бањској крај Косова, 0004 Да такога не има сокола. 0005 Једно јутро бане подранио, 0006 Зове слуге и к себе призивље: 0007 „Слуге моје! Хитро похитајте, 0008 „Седлајте ми од мегдана ђога, 0009 „Окитите што љепше можете; 0010 „Опашите, што тврђе можете; 0011 „Јел ја, ђецо, мислим путовати:

0012 „Хоћу Бањску оставити града, 0013 „Мислим ђога коња уморити 0014 „И у гости, ђецо, одлазити, 0015 „У тазбину у била Крушевца, 0016 „К милу тасту старцу Југ-Богдану, 0017 „Ка шурева девет Југовића; 0018 „Тазбина ме та жељкује моја.” 0019 Господара слуге послушаше, 0020 Те сокола ђога оседлаше, 0021 Опреми се Страхинићу бане, 0022 Уд’ри на се дибу и калифу, 0023 Поноситу чоху сајалију, 0024 Што од воде чоха црвенија, 0025 А од сунца чоха руменија; 0026 Окити се један Српски соко, 0027 Па посједе ђога од мегдана, 0028 Одмах пође, у тазбину дође, 0029 У тазбину у била Крушевца, 0030 Ђе од скоро царство постануло, 0031 А виђе га старац Југ Богдане, 0032 И виђе га девет милих шура, 0033 Соколова девет Југовића, 0034 Мила зета једва дочекаше, 0035 У наруче зета загрлише, 0036 Вјерне слуге коња прифатише,

0037 Зета воде на френђију кулу, 0038 Код готове совре засједоше, 0039 Те господску ријеч бесјеђају; 0040 Навалише слуге и слушкиње, 0041 Неко двори, неко вино служи. 0042 Што бијаше ришћанске господе, 0043 Посједаше, те пијаху вино; 0044 Уврх совре стари Југ Богдане, 0045 С десне стране уза рамо своје 0046 Сједе зета Страхинића бана, 0047 И ту сједе девет Југовића, 0048 Низа совру остала господа; 0049 Ко л’ је млађи, двори господаре. 0050 Но бијеше то девет шурњаја, 0051 Но шурњаје дворе упоредо, 0052 Дворе свекра силна Југ-Богдана, 0053 И двораху своје господаре, 0054 А највише зета поносита; 0055 А слуга им једна вино служи, 0056 Служи вино једном купом златном, 0057 Златна купа девет бере литар’; 0058 Ја да видиш друге ђаконије, 0059 Ђаконије, млоге госпоштине! 0060 Како, брате, ђе је царевина.

0061 Позадуго бане гостовао, 0062 Позадуго бане зачамао, 0063 Поноси се бане у тазбини. 0064 Госпоштине што је у Крушевцу, 0065 Досадише јутром и вечером, 0066 Молећи се силну Југ-Богдане! 0067 „Господару, силан Југ-Богдане! 0068 „Љубимо ти свиленога скута 0069 „И десницу твоју билу руку, 0070 „Ну потруди чудо и госпоство, 0071 „И поведи мила зета твога, 0072 „Ну доведи Страхинића бана 0073 „У дворове и у куће наше, 0074 „Да ми неку пошту учинимо.” 0075 Сваком Јуже хатар навршује. 0076 Доке тако изредили били, 0077 Дуго било и вријеме прође, 0078 И задуго бане зачамао; 0079 Но да видиш јада изненада! 0080 Једно јутро, кад огрија сунце, 0081 Мезил стиже и бијела књига 0082 Баш од Бањске од малена града, 0083 Од његове остарјеле мајке, 0084 Бању књига на кољено паде, 0085 Кад разгледа и проучи књигу, 0086 Ал’ му књига доста грдно каже,

0087 Књига каже, ђе га куне мајка: 0088 „Ђе си, сине, Страхинићу бане? 0089 „Зло ти било у Крушевцу вино! 0090 „Зло ти вино, несретна тазбина! 0091 „Виђи књигу, нечувених јада! 0092 „Из убаха једна паде сила, 0093 „Турски сине, од Једрене царе, 0094 „А цар паде у поље Косово, 0095 „А цар паде, доведе везире, 0096 „А везире, несретне већиле. 0097 „Што је земље те облада царе, 0098 „Сву је Турску силу подигао, 0099 „У Косово поље искупио, 0100 „Притискао све поље Косово, 0101 „Уватио воде обадвије: 0102 „Покрај Лаба и воде Ситнице 0103 „Све Косово сила притиснула. 0104 „Кажу, сине, и причају људи: 0105 „Од мрамора до сува јавора, 0106 „Од јавора, сине, до Сазлије, 0107 „До Сазлије на ћемер ћуприје, 0108 „Од ћуприје, сине, до Звечана, 0109 „Од Звечана кажу до Чечана, 0110 „Од Чечана врху до планине

0111 „Турска сила притисла Косово. 0112 „Под број, сине, на тефтере кажу 0113 „Но у цара сто хиљада војске 0114 „Некаквога царева спахије, 0115 „Што имају по земљи тимаре 0116 „И што једу љеба царевога 0117 „И што јашу коње од мегдана, 0118 „Што не носе по млого оружа, 0119 „До по једну о појасу сабљу, 0120 „У Турчина, у турскога цара, 0121 „Кажу, сине, другу војску силну 0122 „Огњевите јањичаре Турке, 0123 „Што Једрене држе кућу билу, 0124 „Јањичара кажу сто хиљада; 0125 „Кажу, сине, и говоре људи 0126 „У Турчина трећу војску силну 0127 „Некакога Туку и Манџуку, 0128 „А што хуче, а што грдно туче. 0129 „У Турчина војске свакојаке, 0130 „У Турчина једну кажу силу, 0131 „Самовољна Турчин-Влах-Алију, 0132 „Те не слуша цара честитога, 0133 „За везире никад и не мисли,

0134 „За цареву сву осталу војску 0135 „А колико мраве по земљици; 0136 „Такву силу у Тучрина кажу; 0137 „Он беза зла, сине, проћи не шће, 0138 „Не шће с царем, сине, на Косово, 0139 „Окренуо друмом лијевијем, 0140 „Те на нашу Бањску ударио, 0141 „Те ти Бањску, сине, ојадио 0142 „И живијем огњем попалио, 0143 „И најдоњи камен растурио, 0144 „Вјерне твоје слуге разагнао, 0145 „Стару мајку твоју ојадио. 0146 „Са коњем јој кости изломио, 0147 „Вјерну твоју љубу заробио, 0148 „Одвео је у поље Косово, 0149 „Љуби твоју љубу под чадором, 0150 „А ја, сине, кукам на гаришту, 0151 „А ти вино пијеш у Крушевцу! 0152 „Зло ти вино напокоње било!” 0153 Ја кад бане књигу проучио, 0154 Мука му је и жао је било, 0155 У образ је сјетно невесело, 0156 Мрке брке ниско објесио, 0157 Мрки брци пали на рамена, 0158 У образ се љуто намрдио, 0159 Готове му сузе ударити.

0160 А виђе га старац Југ Богдане, 0161 Виђе зета јутру на уранку, 0162 Плану Јуже, како огањ живи, 0163 Страхинићу зету проговара; 0164 „О мој зете, Бог ми с тобом био! 0165 „Што си, зете, јутрос подранио? 0166 „А у образ сјетно невесело? 0167 „Од шта си се, зете, раздертио? 0168 „На кога си с’, зете, ражљутио? 0169 „Ал’ се шуре тебе насмијаше, 0170 „У јеглени ружно говорише? 0171 „Ал’ шурњаје тебе не дворише? 0172 „Ал ’махану тој тазбини нађе? 0173 „Кажи, зете, шта је и како је?” 0174 Плану бане па му проговара: 0175 „Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане! 0176 „Ја сам с шурам’ био у лијепо, 0177 „А шурњаје господске госпође 0178 „Дивно зборе, а дивно ме дворе, 0179 „Тој тазбини мојој мане нема, 0180 „Но да видиш, што сам невесео: 0181 „Стиже књига од малене Бањске, 0182 „Баш од моје остарјеле мајке;”

0183 Каже јаде тасту на уранку, 0184 Како су му двори похарани, 0185 Како су му слуге разагнате, 0186 Како ли је мајка прегажена, 0187 Како ли је љуба заробљена: 0188 „Но мој тасте, старац Југ-Богдане! 0189 „И ако је моја данас љуба, 0190 „Љуба моја, ал’ је шћера твоја: 0191 „Срамота је и мене и тебе; 0192 „Но мој тасте, стари Југ-Богдане! 0193 „Мислиш ли ме мртва пожалити, 0194 „Пожали ме док сам у животу. 0195 „Молим ти се и љубим ти руку, 0196 „Да даш мене ђеце деветоро, 0197 „Ђецу твоју, а шуреве моје, 0198 „Да ја, тасте, у Косово пођем, 0199 „Да потражим душманина мога, 0200 „А царева грдна хаинина, 0201 „Који ми је робље заробио; 0202 „А немој се, тасте, препанути, 0203 „Ни за твоју ђецу убринути; 0204 „Ја ћу ђеци, мојим шуревима, 0205 „Хоћу њима рухо пром’јенити, 0206 „А у Турско рухо облачити:

0207 „Око главе бијеле кауке, 0208 „А на плећи зелене доламе, 0209 „А на ноге меневиш чакшире, 0210 „О појасу сабље пламените; 0211 „Призват’ слуге и казаћу јунак, 0212 „Нека слуге коње оседлају, 0213 „Оседлају, тврдо опасују, 0214 „Нек пригрћу мрким међединам’: 0215 „Учинићу ђецу јањичаре; 0216 „Ја ћу ђецу шуре сјетовати, 0217 „Каде са мном буду кроз Косово, 0218 „А кроз војску цара на Косову, 0219 „Пред њима ћу бити делибаша, 0220 „Нек се стиде и нек се препану, 0221 „Нек се свога боје старјешине; 0222 „Когођ стане у царевој војсци, 0223 „Когођ стане с нама говорити, 0224 „Стане Турски, окрене Мановски, 0225 „Ја с Турцима могу проговорит’, 0226 „Могу Турски, и могу Мановски, 0227 „И Арапски језик разумијем, 0228 „И на крпат ситно Арнаутски; 0229 „Проводићу ђецу кроз Косово, 0230 „Сву ћу војску Турску уводити,

0231 „Док ја нађем душманина мога, 0232 „А Турчина силна Влах-Алију, 0233 „Који ми је робље поробио; 0234 „Нек шуреви биду у невољи, 0235 „Ел сам, тасте, могу погинути, 0236 „Код шурева не ћу погинути 0237 „Јали ране ласно допанути.” 0238 Кад то зачу стари Југ Богдане, 0239 Плану Јуже, како огањ живи, 0240 Страхињ-бану зету проговара: 0241 „Страхињ-бане, ти мој зете мили! 0242 „Виђех јутрос, да памети немаш. 0243 „Што ми ђеце иштеш деветоро, 0244 „Да ми ђецу водиш у Косово, 0245 „У Косово, да их кољу Турци, 0246 „Немој, зете, више проговарат’, 0247 „Не дам ђеце водит’ у Косово, 0248 „Макар шћери нигда не видио. 0249 „Мио зете, дели Страхињ-бане! 0250 „Рашта си се тако раздертио? 0251 „Знаш ли, зете? Не зна ли те људи! 0252 „Ал’ ако је једну ноћ ноћила, 0253 „Једну ноћцу шњиме под чадором,

0254 „Не може ти више мила бити, 0255 „Бог ј’ убио, па је то проклето, 0256 „Воли њему, него тебе, сине; 0257 „Нека иде, враг је однесао! 0258 „Бољом ћу те оженити љубом, 0259 „С тобом хоћу ладно пити вино, 0260 „Пријатељи бити до вијека; 0261 „А не дам ти ђецу у Косово.” 0262 Плану бане, како огањ живи, 0263 У иједу и тој муци љутој 0264 Не шће викнут’ ни призвати слугу, 0265 За сеиза ни хабера нема, 0266 Но сам оде к ђогу у ахаре, 0267 Ја како га бане оседлао! 0268 Како ли га тврдо опасао! 0269 Па заузда ђемом од челика, 0270 Пред дворе га води у авлију 0271 К бињекташу бијелу камену, 0272 Па се ђогу фати на рамена 0273 Погледује девет својих шура, 0274 А шуреви у земљицу црну. 0275 Бан погледну пашенога свога, 0276 Некакога млада Немањића, 0277 А Немањић гледа у земљицу. 0278 Кад пијаху вино и ракију, 0279 Сви се фале за добре јунаке,

0280 Фале с’ зету и Богом се куну: 0281 „Волимо те, Страхинићу бане! 0282 „Но сву земљу нашу царевину;” 0283 Ал’ да видиш јада на невољи! 0284 Бану јутрос нема пријатеља: 0285 Није ласно у Косово поћи. 0286 Виђе бане, ђе му друга нема, 0287 Сам отиде пољем Крушевачким. 0288 Ја кад био низ широко поље, 0289 Обзире се ка Крушевцу б’јелу, 0290 Не ће ли се шуре присјетити, 0291 Не ће ли се њима ражалити; 0292 А кад виђе јутрос на невољи 0293 Ђе му нема главна пријатеља, 0294 Паде на ум; па се досјетио 0295 За његова хрта Карамана, 0296 Кога воли него добра ђога, 0297 Те привикну из бијела грла, 0298 Остало је хрче у ахару; 0299 Зачу гласа, хитро потрчало 0300 Док у пољу пристиже ђогина, 0301 Покрај ђога хрче поскакује, 0302 А златан му литар позвекује, 0303 Мило било, разговори с’ бане 0304 Оде бане на коњу ђогину,

0305 Те пријеђе поља и планине, 0306 Ја кад дође у поље Косово, 0307 Кад сагледа по Косову силу, 0308 Ал’ се бане мало препануо, 0309 Па помену Бога истинога, 0310 У ордију пурску угазио. 0311 Иде бане по пољу Косову, 0312 Иде бане на четири стране, 0313 Тражи бане силна Влах-Алију, 0314 Ал’ не може бане да га нађе; 0315 Спушти с’ бане ка води Ситници, 0316 На једно је чудо нагазио: 0317 На обали до воде Ситнице 0318 Један зелен ту бијаше чадор, 0319 Широк чадор поље притиснуо, 0320 На чадору од злата јабука, 0321 Она сија, како јарко сунце, 0322 Пред чадором побијено копље, 0323 А за копље варанац коњиц свезан; 0324 На глави му маха Стамболија, 0325 Бије ногом десном и лијевом. 0326 Кад то виђе Страхинићу бане, 0327 Прохесапи и умом премисли, 0328 Баш је чадор силна Влах-Алије, 0329 Те ђогина коња пригоњаше,

0330 Копље јунак скиде са рамена, 0331 Те чадору врата отворио, 0332 А да види, ко је под чадором; 0333 Не бијаше силан Влах-Алија, 0334 Но бијаше један стари дервиш, 0335 Бијела му прошла појас брада, 0336 Шњиме нема нитко под чадором, 0337 Бекрија је тај несрећан дервиш, 0338 Пије Турчин вино кондијером, 0339 Но сам лије, но сам чашу пије, 0340 Крвав дервиш бјеше до очију; 0341 Кад га виђе Страхинићу бане, 0342 Те му селам Турски називаше, 0343 Пијан дервиш оком разгледаше, 0344 Па му мучну ријеч проговара: 0345 „Да си здраво! Дели Страхин-бане 0346 „Од малене Бањске крај Косова.” 0347 Плану бане, препаде се љуто, 0348 Те дервишу Турски одговара: 0349 „Бре! Дервишу, несретна ти мајка! 0350 „Рашта пијеш? Рашта се опијаш? 0351 „Те у пићу грдно проговараш 0352 „И Турчина зовеш каурином.

0353 „Шта помињеш некакога бана? 0354 „Ово није Страхинићу бане, 0355 „Но ја јесам цареви делија, 0356 „Једеци се царски покидаше, 0357 „У ордију Турску побјегоше, 0358 „Све делије хитро потрчаше, 0359 „Да једеке цару пофатамо; 0360 „Ако кажем цару, ја везиру, 0361 „Коју си ми ријеч бесједио, 0362 „Хоћеш, стари, јада допанути.” 0363 Грохотом се дервиш осмјенуо: 0364 „Ти делијо, Страхинићу бане! 0365 „Знаш ли, бане, не знали те јади! 0366 „Да сам саде на Голеч-планини, 0367 „Да те видиму царевој војсци, 0368 „Познао би тебе и ђогина, 0369 „И твојега хрта Карамана, 0370 „Кога волиш, него добра ђога. 0371 „Знаш ли, бане од малене Бањске! 0372 „Познајем ти чело како ти је, 0373 „И под челом очи обадвије, 0374 „И познајем оба мрка брка. 0375 „Знаш ли бане? Не знало те чудо! 0376 „Кад западох ропства у вијеку,

0377 „Пандури ме твоји ухитише 0378 „У Сухари врху на планини, 0379 „У руке ме твоје додадоше, 0380 „Ти ме баци на дно од тамнице, 0381 „Те робовах и тамницу трпљех 0382 „И зачамах за девет година, 0383 „Девет прође, а стиже десета, 0384 „А тебе се, бане, ражалило, 0385 „Те ти зовну Рада тамничара, 0386 „Твој тамничар на тамничка врата, 0387 „Изведе ме к тебе у авлију. 0388 „Знаш ли бане? Знаш ли Страхинићу? 0389 „Кад запита и мене упита: 0390 „ „Ропче моје, змијо од Турака! 0391 „ „Ђе пропаде у тамници мојој! 0392 „ „Мож’ли с’, робе, јунак откупити.” ” 0393 „Ти ме питаш, ја право казујем: 0394 „ „Могао бих живот откупити! 0395 „ „Тек да ми се двора доватити, 0396 „ „Очевине и пак постојбине; 0397 „ „Имао сам нешто мало блага, 0398 „ „Млоге лаве и млоге тимаре, 0399 „ „Могао бих откуп саставити;

0400 „ „Ал’ ми, бане, вјеровати не ћеш, 0401 „ „Да ме пустиш двору бијеломе: 0402 „ „Тврда ћу ти јамца оставити, 0403 „ „Тврда јамца, Бога истинога, 0404 „ „Другог јамца Божу вјеру тврду, 0405 „ „Како ћу ти откуп донијети.” ” 0406 „И ти, бане, повјерова мене, 0407 „И пушти ме двору бијеломе, 0408 „Очевини и тој постојбини; 0409 „А кад дођох грдној постојбини, 0410 „Тамо су ме јади забушили: 0411 „У дворове, постојбину моју, 0412 „У дворове куга ударила. 0413 „Поморила и мушко и женско, 0414 „На оџаку нико не остао, 0415 „Но ти моји двори пропанули, 0416 „Пропанули, па су опанули, 0417 „Из дувара зовке проникнуле; 0418 „Што су били лави и тимари, 0419 „Појагмили Турци на миразе; 0420 „Кад ја виђех дворе затворене: 0421 „Неста блага, неста пријатеља; 0422 „Нешто мислих, па на једно смислих: 0423 „Мезилских се ја дофатих коња,

0424 „Те отидох граду Једренету, 0425 „Одох к цару и одох к везиру, 0426 „Виђе везир, па доказа цару, 0427 „Ја какав сам јунак за мегдана; 0428 „Ођеде ме цареви везире, 0429 „Ођеде ме и чадор ми даде; 0430 „Цар ми даде од мегдана вранца, 0431 „И даде ми свијетло оруже; 0432 „Потписа ми цареви везире, 0433 „Да сам војник цару до вијека. 0434 „А ти, бане, данас к мене дође, 0435 „Да ти узмеш твоје дуговање, 0436 „А ја, бане, ни динара немам. 0437 „Страхинићу, јада допануо! 0438 „Ђе ти дође, да погинеш лудо 0439 „У Косову у војсци царевој!” 0440 Виђе бане, познаде дервиша, 0441 Од ђогата коња одсједаше, 0442 Пак загрли стариша дервиша: 0443 „Богом брате! Старишу дервишу! 0444 „На поклон ти моје дуговање! 0445 „Ја не тражим, брате, ни динара, 0446 „Ни ја тражим твоје дуговање,

0447 „Но ја тражим силна Влах-Алију, 0448 „Који ми је дворе растурио, 0449 „Који ми је љубу заробио; 0450 „Кажи мене, старишу дервишу, 0451 „Кажи мене мога душманина? 0452 „Братимим те и јоште један пут, 0453 „Немој мене војсци проказати, 0454 „Да ме војска Турска не опколи.” 0455 Но се дервиш Богом проклињаше: 0456 „Ти соколе, Страхинићу бане! 0457 „Тврђа ми је вјера од камена, 0458 „Да ћеш саде сабљу повадити, 0459 „Да ћеш пола војске погубити, 0460 „Невјерети учинити не ћу, 0461 „Ни твојега љеба погазити: 0462 „И ако сам био у тамници, 0463 „Доста си ме вином напојио, 0464 „Бијелим љебом наранио, 0465 „А често се сунца огријао, 0466 „Пуштио си мене вересијом; 0467 „Не издадох ни додадох тебе, 0468 „Не свјеровах, ели немах откуд; 0469 „Од мене се немој побојати. 0470 „А што питаш и разбираш, бане, 0471 „За Турчина силна Влах-Алију,

0472 „Он је бијел чадор разапео 0473 „На Голечу високој планини; 0474 „Тек ти хоћу, бане, проговорит’: 0475 „Јаши ђога, бјежи из Косова, 0476 „Ел ћеш, бане, погинути лудо: 0477 „У себе се поуздати немој, 0478 „Ни у руку, ни у бритку сабљу, 0479 „Ни у твоје копље отровано, 0480 „Турчину ћеш на планину доћи, 0481 „Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи: 0482 „Код оружа и код коња твога 0483 „Жива ће те у руке фатити, 0484 „Хоће твоје саломити руке, 0485 „Живу ће ти очи извадити.” 0486 Насмија се Страхинићу бане: 0487 „Богом брате, старишу дервишу! 0488 „Не жали ме, брате, од једнога, 0489 „Тек ме војсци Турској не прокажи.” 0490 А Турчин му ријеч проговара: 0491 „Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! 0492 „Тврђа ми је вјера од камена, 0493 „Да ћеш саде ђога наљутити, 0494 „Да чеш саде сабљу повадити,

0495 „Да ћеш сатрт’ пола цару војске, 0496 „Невјере ти учинити не ћу, 0497 „Ни Турцима проказати тебе.” 0498 Збори бане, не подрани отлен, 0499 Обраћа се са коња ђогина: 0500 „О мој брате, старишу дервишу! 0501 „Појиш коња јутром и вечером, 0502 „Појиш коња на води Ситници, 0503 „Ну увјеџбај, и право ми кажи, 0504 „Ђе су броди на тој води ладној, 0505 Да ја мога коња не углибим?” 0506 А дервиш му право проговара: 0507 „Страхин-бане, ти соколе Српски! 0508 „Твоме ђогу и твоме јунаштву 0509 „Свуд су броди, ђегођ дођеш води.” 0510 Бан удари, воду пребродио, 0511 И прими се на коњу ђогину, 0512 Прими с’ бане уз Голеч планину, 0513 Он је оздо, а сунашце озго, 0514 Те огрија све поље Косово, 0515 И обасја сву цареву војску. 0516 Ал’ да видиш силна Влах-Алије! 0517 Сву ноћ љуби Страхинову љубу

0518 На планини Турчин под чадором; 0519 У Турчина грдан адет бјеше: 0520 Канал сваки заспат’ на уранку, 0521 На уранку, кад огр’јева сунце; 0522 Очи склопи, те борави санак; 0523 Колико је њему мила била 0524 Та робиња љуба Страхинова, 0525 Пануо јој главом на криоце, 0526 Она држи силна Влах-Алију, 0527 Па чадору отворила врата, 0528 Она гледа у поље Косово, 0529 Те ти Турску силу разгледује, 0530 Прегледује каки су чадори, 0531 Прегледује коње и јунаке; 0532 За јад јој се очи откинуше, 0533 Те погледну низ Голеч планину, 0534 Виђе оком коња и јунака. 0535 Како виђе и оком разгледа, 0536 Турчина је дланом ошинула, 0537 Ошину га по десном образу, 0538 Ошину га, па му проговара: 0539 „Господаре, силан Влах-Алија! 0540 „Ну се дигни, главу не дигао! 0541 „Ну опасуј мукадем-појаса, 0542 „И припасуј свијетло оружје,

0543 „Ето к нама Страхинића бана, 0544 „Сад ће твоју главу укинути, 0545 „Сад ће мене очи извадити.” 0546 Плану Турчин, како огањ живи, 0547 Плану Турчин и оком погледну, 0548 Па се Турчин гротом насмијао: 0549 „Душо моја, Страхинова љубо! 0550 „Чудно ли те влашче препануло! 0551 „Од њега си џаса задобила, 0552 „Кад т’ одведем граду Једренету, 0553 „Бан ће ти се и онђе призират’; 0554 „Оно није Страхинићу бане, 0555 „Већ је оно царев делибаша, 0556 „К мене га је царе оправио, 0557 „Јал’ је царе, јал’ Мемед везире, 0558 „Да ме царе зове на предају, 0559 „Да ја војску цару не растурам: 0560 „Препали се цареви везири, 0561 „Да им почем сабљу не ударим; 0562 „Но да можеш оком погледати, 0563 „Ти се, душо, немој препанути, 0564 „Кад потегнем моју бритку сабљу, 0565 „Те ошинем цар’ва делибашу,

0566 „Нека другог већ не шиље к мене.” 0567 Страхинова проговара љуба: 0568 „Господаре, силан Влах-Алија! 0569 „Та л’ не видиш? Испале ти очи! 0570 „Ово није цареви делија, 0571 „Мој господар Страхинићу бане, 0572 „Ја познајем чело како му је 0573 „И под челом очи обадвије, 0574 „И његова оба мрка брка, 0575 „И под њиме пуљата ђогата, 0576 „И жутога хрта Карамана; 0577 „Не шали се главом, господару!” 0578 Ја кад зачу Туре Влах-Алија, 0579 Како ли се Туре придрнуло, 0580 Те поскочи на лагане ноге, 0581 Опасује мукадем-појаса, 0582 А пињале остре за појаса, 0583 И ту бритку сабљу припасује, 0584 А све врана коња погледује. 0585 У то доба бане пристасао, 0586 Мудар бане, пак је иштетио: 0587 На јутру му не зва добро јутро, 0588 Нити Турски салем називаше, 0589 Но му грдну ријеч проговара: 0590 „А ту ли си? Јадан копилане! 0591 „Копилане, царев хаинине!

0592 „Чије ли си дворе похарао? 0593 „Чије ли си робље поробио? 0594 „Чију л’ љубиш под чадором љубу? 0595 „Излази ми на мегдан јуначки!” 0596 Скочи Турчин ка’ да се придрну, 0597 Једном крочи, до коња докрочи, 0598 Другом крочи, коња појахао, 0599 Притегну му обадва дизђена. 0600 Ал’ не чека Страхинићу бане, 0601 Но на њега ђога нагоњаше, 0602 Па на њега бојно копље пушти; 0603 Удари се јунак на јунака, 0604 Пружи руке силан Влах-Алија, 0605 У руку му копље уфатио, 0606 Па ти бану ријеч проговара: 0607 „Копилане, Страхинићу бане! 0608 „А шта ли си, влашче, промислило? 0609 „Није с’ ове бабе Шумадијнске, 0610 „Да разгониш и да набрекујеш, 0611 „Но је ово силан Влах-Алија, 0612 „Што с’ не боји цара ни везира, 0613 „Што ј’ у цара војске државине, 0614 „Чини ми се сва царева војска, 0615 „Као мрави по зеленој трави;

0616 „А ти, море! Мегдан да дијелиш!” 0617 То му рече, бојно копље пушти, 0618 Од прве га обранити шћаше, 0619 Бог поможе Страхинићу бану, 0620 Има ђога коња од мегдана, 0621 Како копље на планини звизну, 0622 Соко ђого паде на кољена, 0623 Изнад њега копље прелетило, 0624 Ударило о камен студени, 0625 На троје се копље саломило: 0626 До јабуке и до десне руке. 0627 Док сатрше она копља бојна, 0628 Потегоше перне буздохане: 0629 Кад удара силан Влах-Алија, 0630 Кад удара Страхинића бана, 0631 Из седла га коњу изгоњаше, 0632 А на уши ђогу нагоњаше, 0633 Бог поможе Страхинићу бану, 0634 Има ђога коња од мегдана, 0635 Што га данас у Србина нема, 0636 У Србина, ниту у Турчина, 0637 Узмахује и главом и снагом, 0638 Те у седло баца господара; 0639 Кад удара Страхинићу бане 0640 Мучну алу силна Влах-Алију,

0641 Из седла га маћи не могаше, 0642 Тону вранцу коњу до кољена 0643 У земљицу ноге све четири. 0644 Буздохане перне поломише, 0645 Поломише, и пера просуше, 0646 Па су бритке сабље повадили, 0647 Да јуначки мегдан подијеле. 0648 Но да видиш Страхинића бана! 0649 Кажу има сабљу о појасу: 0650 Ковала су сабљу два ковача, 0651 Два ковача и три помагача, 0652 Од неђеље опет до неђеље, 0653 Од челика сабљу претопили, 0654 У острицу сабљу угодили; 0655 Турчин ману, а дочека бане, 0656 На сабљу му сабљу дочекао, 0657 По поли му сабљу пресјекао: 0658 Виђе бане, па се разрадова, 0659 Љуто сави и отуд и отуд, 0660 Еда би му главу осјекао, 0661 Јал’ Турчину руке обранио; 0662 Удари се јунак на јунака, 0663 Не да Турчин главу укинути, 0664 Не да своје руке иштетити, 0665 Но се брани с оном половином:

0666 Половину на врат натураше, 0667 И својега врата заклоњаше, 0668 И банову сабљу оштрпкује, 0669 Све откида по комат и комат 0670 Обадвије сабље исјекоше, 0671 До балчака сабља догонише, 0672 Побацише њине одломчине, 0673 Од хитријех коња одскочише, 0674 За била се грла доватише, 0675 Те се двије але понијеше 0676 На Голечу на равној планини; 0677 Носише се љетни дан до подне, 0678 Док Турчина пјене попануше, 0679 Бијеле су како горски снијег, 0680 Страхин-бана б’јеле, па крваве, 0681 Искрвави низ прси хаљине, 0682 Искрвави чизме обадвије. 0683 А кад бану мука досадила, 0684 Тада бане ријеч проговара: 0685 „Љубо моја, тебе бог убио! 0686 „Које јаде гледаш на планини? 0687 „Но ти подби један комат сабље, 0688 „Удри, љубо, мене, ја Турчина: 0689 „Мисли, љубо, кога тебе драго.”

0690 Али Турчин љуто проговара: 0691 „Душо моја, Страхињина љубо! 0692 „Немој мене, но удри Страхина, 0693 „Нигда њему мила бити не ћеш, 0694 „Пријекорна бити до вијека: 0695 „Кориће те јутром и вечером, 0696 „Ђе си била са мном под чадором; 0697 „Мене бити мила до вијека, 0698 „Одвешћу те Једренету граду, 0699 „Наредићу тридесет слушкињица, 0700 „Нек ти држе скуте и рукаве, 0701 „Ранићу те медом и шећером, 0702 „Окитити тебе дукатима 0703 „Саврх главе до зелене траве; 0704 „Удри саде Страхинића бана!” 0705 Женску страну ласно преварити: 0706 Лако скочи, ка’ да се помами, 0707 Она нађе један комат сабље, 0708 Зави комат у везени јаглук, 0709 Да јој билу руку не обрани, 0710 Па облеће и отуд и отуд, 0711 Чува главу Турчин-Влах-Алије, 0712 А ошину господара свога, 0713 Господара Страхинића бана,

0714 Поврх главе по чекрк-челенци 0715 И по њег’ву бијелу кауку, 0716 Прес’јече му златали челенку, 0717 И прес’јече бијела каука, 0718 Мало рани главу на јунаку, 0719 Поли крвца низ јуначко лице, 0720 Шћаше залит’ очи обадвије. 0721 Препаде се Страхинићу бане, 0722 Ђе погибе лудо и безумно, 0723 А нешто се бане домислио, 0724 Викну бане из бијела грла 0725 Некакога хрта Карамана, 0726 Што је хрче на лов научио, 0727 Викну бане и опет привикну, 0728 Скочи хрче и одмах дотрча, 0729 Те банову љубу доватило; 0730 Ал’ је женска страна страшивица, 0731 Страшивица свака од пашчади, 0732 Баци камат у зелену траву, 0733 Љуто висну, далеко се чује, 0734 Жута хрта за уши подбила, 0735 Те се шњиме коље низ планину, 0736 А Турчину очи испадоше, 0737 Колико му нешто жао бјеше, 0738 Те он гледа, што се чини шњоме; 0739 Али бану друга снага дође,

0740 Друга снага и срце јуначко, 0741 Те оману тамо и овамо, 0742 Док Турчина с ногу укинуо. 0743 Колико се бане уострио, 0744 Он не тражи ништа од оружа 0745 Но му грлом бане запињаше, 0746 А под грло зубом доваташе, 0747 Закла њега како вуче јагње; 0748 Скочи бане, па из грла викну, 0749 Те набрекну оног хрта жута, 0750 Доке своју курталиса љубу. 0751 Запе љуба бјежат’ низ планину, 0752 Она шћаше бјежат’ у Турака, 0753 Не даде јој Страхинићу бане, 0754 За десну је руку ухитио, 0755 Приведе је к пуљату ђогату, 0756 Па се ђогу фати на рамена, 0757 Тури љубу за се на ђогина, 0758 Па побјеже бане упријеко, 0759 Упријеко, али попријеко, 0760 Отклони се од те силе Турске, 0761 Те долази у равна Крушевца, 0762 У Крушевац, у тазбину своју. 0763 Виђе њега старац Југ Богдане, 0764 А срете га девет милих шура,

0765 Руке шире, у лице се љубе, 0766 За лако се упиташе здравље. 0767 А кад виђе стари Југ Богдане 0768 Обрањена зета у челенку. 0769 Просу сузе низ господско лице: 0770 „Весела ти наша царевина! 0771 „Међер има у цара Турака, 0772 „Међер има силнијех јунака, 0773 „Који зета обранише мога, 0774 „Кога данас у далеко нема.” 0775 Шуреви се њему препадоше. 0776 Проговара Страхинићу бане: 0777 „Немој ми се, тасте, раскарити, 0778 „Ни ви, моје шуре, препанути: 0779 „У цара се не нађе јунака, 0780 „Да дохака мене и обрани; 0781 „Да ви кажем, ко ме обранио, 0782 „Од кога сам ране допануо: 0783 „Кад дијелих мегдан са Турчином, 0784 „О мој тасте, стари Југ-Богдане! 0785 „Онда мене љуба обранила, 0786 „Љуба моја, мила шћера твоја, 0787 „Не шће мене, поможе Турчину.” 0788 Плану Јуже, како огањ живи,

0789 Викну Јуже ђеце деветоро: 0790 „Повадите ноже деветоро, 0791 „На комате кују искидајте.” 0792 Силна ђеца баба послушаше, 0793 Те на своју сестру кидисаше, 0794 Ал’ је не да Страхинићу бане, 0795 Шуревима ријеч говораше: 0796 „Шуре моје, девет Југовића! 0797 „Што се, браћо, данас обрукасте? 0798 „На кога сте ноже потргнули? 0799 „Кад сте, браћо, ви таки јунаци, 0800 „Камо ножи, камо ваше сабље, 0801 „Те не бисте са мном на Косову. 0802 „Да чините с Турцима јунаштво, 0803 „Десите се мене у невољи? 0804 „Не дам вашу сесру похарчити, 0805 „Без вас бих је могао стопити, 0806 „Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју, 0807 „Немам с киме ладно пити вино; 0808 „Но сам љуби мојој поклонио.” 0809 Помало је такијех јунака, 0810 Ка’ што бјеше Страхинићу бане.

Косовка дјевојка

0001 Уранила Косовка дјевојка, 0002 Уранила рано у недељу, 0003 У недељу прије јарка сунца, 0004 Засукала бијеле рукаве, 0005 Засукала до бели лаката, 0006 На плећима носи леба бела, 0007 У рукама два кондира златна, 0008 У једноме лађане водице, 0009 У другоме руменога вина; 0010 Она иде на Косово равно, 0011 Па се шеће по разбоју млада, 0012 По разбоју честитога кнеза, 0013 Те преврће по крви јунаке; 0014 Ког јунака у животу нађе, 0015 Умива га лађаном водицом, 0016 Причешћује вином црвенијем 0017 И залаже лебом бијелијем. 0018 Намера је намерила била 0019 На јунака Орловића Павла, 0020 На кнежева млада барјактара, 0021 И њега је нашла у животу, 0022 Десна му је рука осечена 0023 И лијева нога до колена, 0024 Вита су му ребра изломљена, 0025 Виде му се џигерице беле; 0026 Измиче га из те млоге крвце, 0027 Умива га лађаном водицом, 0028 Причешћује вином црвенијем 0029 И залаже лебом бијелијем;

0030 Кад јунаку срце заиграло, 0031 Проговара Орловићу Павле: 0032 „Сестро драга, Косовко девојко! 0033 „Која ти је голема невоља, 0034 „Те преврћеш по крви јунаке? 0035 „Кога тражиш по разбоју млада? 0036 „Или брата, или братучеда? 0037 „Ал’ по греку стара родитеља?” 0038 Проговара Косовка девојка: 0039 „Драги брато, делијо незнана! 0040 „Ја од рода никога не тражим: 0041 „Нити брата нити братучеда, 0042 „Ни по греку стара родитеља, 0043 „Мож’ ли знати, делијо незнана, 0044 „Кад кнез Лаза причешћива војску 0045 „Код прекрасне Самодреже цркве 0046 „Три недеље тридесет калуђера? 0047 „Сва се Српска причестила војска, 0048 „Најпослије три војводе бојне: 0049 „Једно јесте Милошу војвода, 0050 „А друго је Косанчић Иване, 0051 „А треће је Топлица Милане, 0052 „Ја се онде деси на вратима,

0053 „Кад се шета војвода Милошу, 0054 „Красан јунак на овоме свету, 0055 „Сабља му се по калдрми вуче, 0056 „Свилен калпак, оковано перје, 0057 „На јунаку коласта аздија, 0058 „Око врата свилена марама, 0059 „Обазре се и погледа на ме, 0060 „С’ себе скиде коласту аздију, 0061 „С’ себе скиде, па је мени даде: 0062 „ „На, девојко, коласту аздију, 0063 „ „По чему ћеш мене споменути, 0064 „ „По аздији по имену моме: 0065 „ „Ево т’ идем погинути, душо, 0066 „ „У табору честитога кнеза; 0067 „ „Моли Бога, драга душо моја, 0068 „ „Да ти с’ зраво из табора вратим, 0069 „ „А и тебе добра срећа нађе, 0070 „ „Узећу те за Милана мога, 0071 „ „За Милана Богом побратима, 0072 „ „Кој’ је мене Богом побратио, 0073 „ „Вишњим Богом и светим Јованом; 0074 „ „Ја ћу теби кум венчани бити.” ” 0075 „За њим иде Косанчић Иване,

0076 „Красан јунак на овоме свету, 0077 „Сабља му се по калдрми вуче, 0078 „Свилен калпак, оковано перје, 0079 „На јунаку коласта аздија, 0080 „Око врата свилена марама, 0081 „На руци му бурма позлаћена, 0082 „Обазре се и погледа на ме, 0083 „С руке скиде бурму позлаћену, 0084 „С руке скиде, па је мени даде: 0085 „ „На, девојко, бурму позлаћену, 0086 „ „По чему ћеш мене споменути, 0087 „ „А по бурми по имену моме: 0088 „ „Ево т’ идем погинути, душо, 0089 „ „У табору честитога кнеза; 0090 „ „Моли Бога, моја душо драга, 0091 „ „Да ти с’ зраво из табора вратим, 0092 „ „А и тебе добра срећа нађе, 0093 „ „Узећу те за Милана мога, 0094 „ „За Милана Богом побратима, 0095 „ „Кој’ је мене Богом побратио, 0096 „ „Вишњим Богом и светим Јованом; 0097 „ „Ја ћу теби ручни девер бити.” ” 0098 „За њим иде Топлица Милане,

0099 „Красан јунак на овоме свету, 0100 „Сабља му се по калдрми вуче, 0101 „Свилен калпак, оковано перје, 0102 „На јунаку коласта аздија, 0103 „Око врата свилена марама, 0104 „На руци му копрена од злата, 0105 „Обазре се и погледа на ме, 0106 „С руке скиде копрену од злата, 0107 „С руке скиде, па је мени даде: 0108 „ „На, девојко, копрену од злата, 0109 „ „По чему ћеш мене споменути, 0110 „ „По копрени по имену моме: 0111 „ „Ево т’ идем погинути душо, 0112 „ „У табору честитога кнеза, 0113 „ „Моли Бога, моја душо драга, 0114 „ „Да ти с’ здраво из табора вратим, 0115 „ „Тебе, душо, добра срећа нађе, 0116 „ „Узећу те за верну љубовцу.” ” 0117 „И одоше три војводе бојне. 0118 „Њи ја данас по разбоју тражим.” 0119 Ал’ беседи Орловићу Павле: 0120 „Сестро драга, Косовко девојко! 0121 „Видиш, душо, она копља бојна

0122 „Понајвиша а и понајгушћа, 0123 „Онде ј’ пала крвца од јунака 0124 „Та доброме коњу до стремена, 0125 „До стремена и до узенђије, 0126 „А јунаку до свилена паса, 0127 „Онде су ти сва три погинула, 0128 „Већ ти иди двору бијеломе, 0129 „Не крвави скута ни рукава.” 0130 Кад девојка саслушала речи, 0131 Проли сузе низ бијело лице, 0132 Она оде свом бијелу двору 0133 Кукајући из бијела грла: 0134 „Јао јадна! Уде ти сам среће! 0135 „Да се, јадна, за зелен бор ватим, 0136 „И он би се зелен осушио.”

Марко Краљевић и Муса кесеџија

0001 Вино пије Муса Арбанаса 0002 У Стамболу у крчми бијелој; 0003 Кад се Муса накитио вина, 0004 Онда поче пијан бесједити: 0005 „Ево има девет годиница 0006 „Како дворим цара у Стамболу, 0007 „Ни издворих коња ни оружја, 0008 „Ни доламе нове ни половне;

0009 „Ал’ тако ми моје вјере тврде! 0010 „Одврћ’ ћу се у равно приморје, 0011 „Затворићу скеле око мора 0012 „И друмове около приморја, 0013 „Начинићу кулу у приморју, 0014 „Око куле гвоздене ченгеле, 0015 „Вјешаћу му хоџе и хаџије.” 0016 Штогоћ Туре пјано говорило, 0017 То тријезно бјеше учинило: 0018 Одврже се у приморје равно, 0019 Позатвара скеле око мора, 0020 И друмове около приморја, 0021 Куд пролазе царевина благо, 0022 На годину по триста товара, 0023 Све је Муса себе уставио; 0024 У приморју кулу начинио, 0025 Око куле гвоздене ченгеле, 0026 Вјеша цару хоџе и хаџије. 0027 Када цару тужбе додијаше, 0028 Посла кањга Ћуприлијћ-везира 0029 И са њиме три хиљаде војске: 0030 Кад дођоше у равно приморје, 0031 Све поломи Муса по приморју, 0032 И увати Ћуприлијћ-везира, 0033 Савеза му руке наопако,

0034 Па га посла цару у Стамбола. 0035 Стаде царе мејданџије тражит’, 0036 Обећава небројено благо, 0037 Тко погуби Мусу кесеџију; 0038 Како који тамо одлазаше, 0039 Већ Стамболу он не долазаше. 0040 То се царе љуто забринуо; 0041 Ал’ му вели хоџа Ћуприлијћу: 0042 „Господине, царе од Стамбола! 0043 „Да је сада Краљевићу Марко, 0044 „Згубио би Мусу кесеџију.” 0045 Погледа га царе попријеко, 0046 Па он проли сузе од очију: 0047 „Прођи ме се, хоџа Ћуприлијћу! 0048 „Јер помињеш Каљевића Марка? 0049 „И кости су њему иструнуле; 0050 „Има пуно три године дана 0051 „Како сам га врг’о у тавницу, 0052 „Нијесам је више отворио.” 0053 Вели њему хоџа Ћуприлијћу: 0054 „На милости, царе господине! 0055 „Шта би дао ономе јунаку, 0056 „Који би ти жива каз’о Марка?” 0057 Вели њему царе господине: 0058 „Дао бих му на Босни везирство 0059 „Без промјене на девет година

0060 „Да не тражим паре ни динара.” 0061 Скочи хоџа на ноге лагане, 0062 Те отвори на тавници врата, 0063 И изведе Краљевића Марка, 0064 Изведе га пред цара честитог; 0065 Коса му је до земљице црне, 0066 Полу стере, полом се покрива; 0067 Нокти су му орати би мог’ о; 0068 Убила га мемла од камена, 0069 Поцрнио, као камен сињи, 0070 Вели царе Краљевићу Марку: 0071 „Јеси л’ ђегођ у животу, Марко?”─ 0072 „Јесам, царе, али у рђаву.” 0073 Сједе царе казивати Марку, 0074 Што је њему Муса починио; 0075 Па он пита Краљевића Марка: 0076 „Можеш ли се, Марко, поуздати, 0077 „Да отидеш у приморје равно, 0078 „Да погубиш Мусу кесеџију? 0079 „Даћу блага, колико ти драго.” 0080 Вели њему Краљевићу Марко: 0081 „Аја, Богме, царе господине! 0082 „Убила ме мемла од камена, 0083 „Ја не могу ни очима гледат’,

0084 „Камо л’ с Мусом мејдан дијелити! 0085 „Намјести ме ђегођ у механу, 0086 „Примакни ми вина и ракије 0087 „И дебела меса овнујскога, 0088 „И бешкота љеба бијелога; 0089 „Да посједим неколико дана, 0090 „Казаћу ти, кад сам за мејдана.” 0091 Цар добави три бербера млада: 0092 Један мије, други Марка брије, 0093 А трећи му нокте сарезује; 0094 Намјести га у нову механу, 0095 Примаче му вина и раније 0096 И дебела меса овнујскога, 0097 И бешкота љеба бијелога. 0098 Сједе Марко три мјесеца дана, 0099 Док је живот мало повратио: 0100 Пита царе Краљевића Марка: 0101 „Можеш ли се веће поуздати? 0102 „Досади ми љута сиротиња 0103 „Све тужећи на Мусу проклетог.” 0104 Вели Марко цару честитоме: 0105 „Донеси ми суве дреновине 0106 „Са тавана од девет година, 0107 „Да огледам, може ли што бити,”

0108 Донеше му суву дреновину, 0109 Стеже Марко у десницу руку, 0110 Прште дрво на двоје на троје; 0111 Ал’ из њега вода не удари: 0112 „Богме, царе, јоште није време.” 0113 Тако стаде јоште месец дана, 0114 Док се Марко мало поначини; 0115 Када виђе, да је за мејдана, 0116 Онда иште суву дреновину. 0117 Донесоше дреновину Марку; 0118 Кад је стеже у десницу руку, 0119 Прште пуста на двоје на троје, 0120 И дв’ је капље воде искочише. 0121 Тада Марко цару проговара: 0122 „Прилика је, царе, од мејдана.” 0123 Па он оде Новаку ковачу: 0124 „Куј ми сабљу, Новаче ковачу! 0125 „Какву ниси прије саковао.” 0126 Даде њему тридесет дуката, 0127 Па он оде у нову механу, 0128 Пије вино три-четири дана, 0129 Пак пошета опет до Новака: 0130 „Јеси л’, Ново, сабљу саковао?” 0131 Изнесе му сабљу саковану.

0132 Вели њему Краљевићу Марко: 0133 „Јели добра, Новаче ковачу?” 0134 Новак Марку тихо говорио: 0135 „Ето сабље, а ето наковња, 0136 „Ти огледај сабљу каква ти је.” 0137 Ману сабљом и десницом руком 0138 И удари по наковњу Марко, 0139 Наковња је пола пресјекао, 0140 Па он пита Новака ковача: 0141 „Ој Бога ти, Новаче ковачу, 0142 „Јеси л’ и кад бољу саковао?” 0143 Вели њему Новаче ковачу: 0144 „Ој Бога ми, Краљевићу Марко! 0145 „Јесам једну бољу саковао, 0146 „Бољу сабљу, а бољем јунаку: 0147 „Кад с’ одврже Муса у приморје, 0148 „Што сам њему сабљу саковао, 0149 „Кад удари њоме по наковњу, 0150 „Ни трупина здрава не остаде.” 0151 Ражљути се Краљевићу Марко, 0152 Па говори Новаку ковачу: 0153 „Пружи руку, Новаче ковачу! 0154 „Пружи руку, да ти сабљу платим.” 0155 Превари се, уједе га гуја, 0156 Превари се, пружи десну руку,

0157 Ману сабљом Краљевићу Марко, 0158 Одс’јече му руку до рамена: 0159 „Ето сада, Новаче ковачу! 0160 „Да не кујеш ни боље ни горе; 0161 „А нај тебе стотину дуката, 0162 „Те се рани за живота твога.” 0163 Даде њему стотину дуката, 0164 Пак посједе Шарца од мејдана, 0165 Оде право у приморје равно, 0166 Све се скита, а за Мусу пита. 0167 Једно јутро бјеше поранио 0168 Уз Клисуру тврда Качаника, 0169 Ал’ ето ти Мусе кесеџије, 0170 На вранчићу ноге прекрстио, 0171 Топузину баца у облаке, 0172 Дочекује у бијеле руке. 0173 Кад се један другом прикучише, 0174 Рече Марко Муси кесеџији: 0175 „Дели Муса! Уклон’ ми се с пута, 0176 „Ил’ с’ уклони, ил’ ми се поклони.” 0177 Ал’ говори Муса Арбанаса: 0178 „Прођи, Марко, не замећи кавге, 0179 „Ил’ одјаши, да пијемо вино; 0180 „А ја ти се уклонити не ћу 0181 „Ако т’ и јест родила краљица 0182 „На чардаку на меку душеку,

0183 „У чисту те свилу завијала, 0184 „А злаћеном жицом повијала, 0185 „Одранила медом и шећером; 0186 „А мене је љута Арнаутка 0187 „Код оваца на плочи студеној, 0188 „У црну ме струку завијала, 0189 „А купином лозом повијала, 0190 „Одранила скробом овсенијем; 0191 „И још ме је често заклињала, 0192 „Да се ником не уклањам с пута.” 0193 Кад то зачу од Прилипа Марко, 0194 Он тад’ пушћа своје бојно копље 0195 Своме Шарцу између ушију 0196 Дели-Муси у прси јуначке, 0197 На топуз га Муса дочекао. 0198 Преко себе копље претурио, 0199 Пак потеже своје бојно копље, 0200 Да удари Краљевића Марка, 0201 На топуз га Марко дочекао, 0202 Пребио га на три половине. 0203 Потегоше сабље оковане, 0204 Један другом јуриш учинише: 0205 Ману сабљом Краљевићу Марко, 0206 Дели Муса буздован подбаци, 0207 Преби му је у три половине,

0208 Пак потеже своју сабљу нагло, 0209 Да удари Марка Краљевића, 0210 Ал’ подбаци топузину Марко, 0211 И изби му сабљу из балчака. 0212 Потегоше перне буздоване, 0213 Стадоше се њима ударати; 0214 Буздован’ма пера обломише, 0215 Бацише их у зелену траву, 0216 Од добријех коња одскочише, 0217 Шчепаше се у кости јуначке 0218 И погнаше по зеленој трави. 0219 Намјери се јунак на јунака, 0220 Дели Муса на Краљевића Марка; 0221 Нити може да обори Марка, 0222 Нит’ се даде Муса оборити. 0223 Носише се љетни дан до подне; 0224 Мусу б’јела пјена попанула, 0225 Крљевића б’јела и крвава. 0226 Проговара Муса кесеџија: 0227 „Мани, Марко, јали да оманем.” 0228 Омахује Краљевићу Марко, 0229 Ал’ не може ништа да учини, 0230 Тад’ оману Муса кесеџија, 0231 Уд’ри Марка у зелену траву,

0232 Пак му сједа на прси јуначке. 0233 Ал’ процвиље Краљевићу Марко: 0234 „Ђе си данас, посестримо вило? 0235 „Ђе си данас? Ниђе те не било? 0236 „Еда си се криво заклињала, 0237 „Ђегођ мене до невоље буде, 0238 „Да ћеш мене бити у невољи?” 0239 Јави му се из облака вила: 0240 „За што брате, Краљевићу Марко! 0241 „Јесам ли ти, болан, говорила, 0242 „Да не чиниш у неђељу кавге? 0243 „Срамота је двоме на једнога; 0244 „Ђе су тебе гује из потаје?” 0245 Гледну Муса брду и облаку, 0246 Откуд оно вила проговара; 0247 Маче Марко ноже из потаје, 0248 Те распори Мусу кесеџију 0249 Од учкура до бијела грла; 0250 Мртав Муса притиснуо Марка, 0251 И једва се ископао Марко. 0252 А кад стаде Марко преметати, 0253 Ал’ у Муси три срца јуначка, 0254 Троја ребра једна по другијем; 0255 Једно му се срце уморило, 0256 А друго се јако разиграло, 0257 На трећему љута гуја спава;

0258 Када се је гуја пробудила, 0259 Мртав Муса по ледини скаче, 0260 Још је Марку гуја говорила: 0261 „Моли Бога, Краљевићу Марко! 0262 „Ђе се нисам пробудила била 0263 „Док је Муса у животу био, 0264 „Од тебе би триста јада било.” 0265 Кад то виђе Краљевићу Марко, 0266 Проли сузе низ бијело лице: 0267 „Јаох мене до Бога милога! 0268 „Ђе погубих од себе бољега.” 0269 Па он Муси одсијече главу, 0270 И баци је Шарцу у зобницу, 0271 Однесе је бијелу Стамболу; 0272 Кад је баци пред цара честитог, 0273 Цар је од стра’ на ноге скочио, 0274 Вели њему Краљевићу Марко: 0275 „Не бој ми се, царе господине! 0276 „Како би га жива дочекао, 0277 „Кад од мртве главе поиграваш?” 0278 Цар му даде три товара блага. 0279 Оде Марко бијелу Прилипу, 0280 Оста Муса уврх Качаника.

Смрт Марка Краљевића

0001 Поранио Краљевићу Марко 0002 У неђељу прије јарког сунца 0003 Покрај мора Урвином планином. 0004 Када Марко био уз Урвину, 0005 Поче њему Шарац посртати, 0006 Посртати и сузе ронити. 0007 То је Марку врло мучно било, 0008 Па је Марко Шарцу говорио: 0009 „Давор’, Шаро, давор’ добро моје! 0010 „Ево има сто и шесет љета 0011 „Како сам се с тобом састануо, 0012 „Још ми нигда посрнуо ниси, 0013 „А данас ми поче посртати, 0014 „Посртати и сузе ронити: 0015 „Нека Бог зна, добро бити не ће, 0016 „Хоће једном бити према глави, 0017 „Јали мојој, јали према твојој.” 0018 То је Марко у ријечи био, 0019 Кличе вила с Урвине планине, 0020 Те дозива Краљевића Марка: 0021 „Побратиме, Краљевићу Марку! 0022 „Знадеш, брате, што ти коњ посрће? 0023 „Жали Шарац тебе господара, 0024 „Јер ћете се брзо растанути.”

0025 Али Марко вили проговара: 0026 „Б’јела вило, грло те бољело! 0027 „Како бих се са Шарцем растао, 0028 „Кад сам прош’о земљу и градове, 0029 „И обиш’о Исток до Запада, 0030 „Та од Шарца бољег коња нема, 0031 „Нит’ нада мном бољега јунака? 0032 „Не мислим се са Шарцем растати 0033 „Док је моје на рамену главе.” 0034 Ал’ му б’јела одговара вила: 0035 „Побратиме, Краљевићу Марко! 0036 „Тебе нитко Шарца отет’ не ће, 0037 „Нит’ ти можеш умријети, Марко, 0038 „Од јунака ни од оштре сабље, 0039 „Од топуза ни од бојна копља, 0040 „Ти с’ не бојиш на земљи јунака; 0041 „Већ ћеш, болан, умријети, Марко, 0042 „Ја од Бога од старог крвника. 0043 „Ако л’ ми се вјеровати не ћеш, 0044 „Када будеш вису на планину, 0045 „Погледаћеш с десна на лијево, 0046 „Опазићеш двије танке јеле, 0047 „Сву су гору врхом надвисиле,

0048 „Зеленијем листом зачиниле, 0049 „Међу њима бунар вода има, 0050 „Онђе хоћеш Шарца окренути, 0051 „С коња сјаши, за јелу га свежи, 0052 „Наднеси се над бунар над воду, 0053 „Те ћеш своје огледати лице, 0054 „Па ћеш виђет, кад ћеш умријети.” 0055 То је Марко послушао виле, 0056 Кад је био на вису на планину, 0057 Погледао с десна на лијево, 0058 Опазио двије танке јеле, 0059 Сву су гору врхом надвисиле, 0060 Зеленијем листом зачиниле; 0061 Онђе Марко окренуо Шарца, 0062 С њега сјао, за јелу га свез’о, 0063 Наднесе се над бунар над воду, 0064 Над водом је лице огледао; 0065 А кад Марко лице огледао, 0066 Виђе Марко, кад ће умријети, 0067 Сузе проли, па је говорио: 0068 „Лажив св’јете, мој лијепи цв’јете! 0069 „Л’јеп ти бјеше, ја за мало ходах! 0070 „Та за мало, три стотин’ година! 0071 „Земан дође, да св’јетом пром’јеним.”

0072 Па повади Краљевићу Марко, 0073 Па повади сабљу од појаса, 0074 И он дође до коња Шарина, 0075 Сабјом Шарцу осијече главу, 0076 Да му Шарац Турком не допадне, 0077 Да Турцима не чини измета, 0078 Да не носи воде ни ђугума; 0079 А кад Марко посијече Шарца, 0080 Шарца коња свога укопао, 0081 Боље Шарца, нег’ брата Андрију; 0082 Бритку сабљу преби на четверо, 0083 Да му сабља Турком не допадне, 0084 Да се Турци њоме не поносе, 0085 Што је њима остало од Марка, 0086 Да ришћанлук Марка не прокуне; 0087 А кад Марко бритку преби сабљу, 0088 Бојно копље сломи на седмеро, 0089 Па га баци у јелове гране; 0090 Узе Марко перна буздована, 0091 Узе њега у десницу руку, 0092 Па га баци с Урвине планине 0093 А у сиње у дебело море, 0094 Па топузу Марко бесједио: 0095 „Кад мој топуз из мора изиш’о, 0096 „Онда ’ваки ђетић постануо!”

0097 Када Марко сактиса оружје, 0098 Онда трже дивит од појаса, 0099 А из џепа књиге без јазије, 0100 Књигу пише Краљевићу Марко: 0101 „Когођ дође Урвином планином 0102 „Међу јеле студену бунару, 0103 „Те затече онђе дели-Марка, 0104 „Нека знаде да је мртав Марко; 0105 „Код Марка су три ћемера блага, 0106 „Каква блага? Све жута дуката, 0107 „Један ћу му ћемер халалити, 0108 „Што ће моје т’јело укопати, 0109 „Други ћемер нек се цркве красе, 0110 „Трећи ћемер кљасту и слијепу, 0111 „Нек слијепи по свијету ходе, 0112 „Нек пјевају и спомињу Марка.” 0113 Када Марко књигу накитио, 0114 Књигу врже на јелову грану 0115 Откуда је с пута на погледу; 0116 Златан дивит у бунар бацио; 0117 Скиде Марко зелену доламу, 0118 Прострије је под јелом по трави, 0119 Прекрсти се, сједе на доламу,

0120 Самур-калпак над очи намаче, 0121 Доље леже, горе не устаде. 0122 Мртав Марко крај бунара био 0123 Од дан’ до дан’ неђељицу дана, 0124 Когођ прође друмом широкијем, 0125 Те опази Краљевића Марка, 0126 Сватко мисли, да ту спава Марко, 0127 Око њега далеко облази, 0128 Јер се боји, да га не пробуди. 0129 Ђе је срећа, ту је и несрећа, 0130 Ђе несрећа, ту и среће има: 0131 А сва добра срећа изнијела 0132 Игумана Светогорца Васа 0133 Од бијеле цркве Вилиндара 0134 Са својијем ђаком Исаијом; 0135 Кад игуман опазио Марка, 0136 На ђакона десном руком маше: 0137 „Лакше, синко, да га не пробудиш, 0138 „Јер је Марко иза сна зловољан, 0139 „Па нас може оба погубити.” 0140 Гледећ’ кале како Марко спава 0141 Више Марка књигу опазио, 0142 Према себе књигу проучио, 0143 Књига каже, да је мртав Марко.

0144 Онда кале коња одсједнуо, 0145 Па привати за делију Марка, 0146 Ал’ се Марко давно преставио. 0147 Проли сузе проигуман Васо, 0148 Јер је њему вро жао Марка; 0149 Отпаса му три ћемера блага, 0150 Отпасује, себе припасује. 0151 Мисли мисли проигуман Васо, 0152 Ђе би мртва саранио Марка, 0153 Мисли мисли, све наједно смисли: 0154 Мртва Марка на свог коња врже, 0155 Па га снесе мору на јалију, 0156 С мртвим Марком сједе на галију, 0157 Одвезе га право Светој гори, 0158 Извезе га под Вилиндар цркву, 0159 Унесе га у Вилиндар цркву, 0160 Чати Марку, што самртну треба, 0161 На земљи му т’јело опојао, 0162 Насред б’јеле цркве Вилиндара 0163 Онђе старац укопао Марка, 0164 Биљеге му никакве не врже, 0165 Да се Марку за гроб не разнаде, 0166 Да се њему душмани не свете.

Женидба краља Вукашина

0001    Књигу пише Жура Вукашине, 0002    У бијелу Скадру на Бојани, 0003    Те је шаље на Херцеговину 0004    Бијеломе граду Пирлитору, 0005    Пирлитору према Дурмитору, 0006    Видосави љуби Момчиловој; 0007    Тајно пише, а тајно јој шаље, 0008    У књизи јој овако бесједи: 0009    „Видосава, Момчилова љубо! 0010    „Шта ћеш у том леду и снијегу? 0011    „Кад погледаш с града изнад себе, 0012    „Ништа немаш лијепо виђети, 0013    „Већ бијело брдо Дурмитора 0014    „Окићено ледом и снијегом 0015    „Усред љета, као усред зиме; 0016    „Кад погледаш стрмо испод града, 0017    „Мутна тече Тара валовита, 0018    „Она ваља дрвље и камење, 0019    „На њој нема брода ни ћуприје, 0020    „А око ње борје и мраморје; 0021    „Већ ти отруј војводу Момчила, 0022    „Ил’ га отруј, или ми га издај, 0023    „Ходи к мени у приморје

равно 0024    „Бијеломе Скадру на Бојану, 0025    „Узећу те за вјерну љубовцу, 0026    „Па ћеш бити госпођа краљица, 0027    „Прести свилу на златно вретено, 0028    „Свилу прести, на свили сједити, 0029    „А носити диву и кадиву 0030    „И још оно све жежено злато; 0031    „А какав је Скадар на Бојани! 0032    „Кад погледаш брду изнад града, 0033    „Све порасле смокве и маслине 0034    „И још они грозни виногради; 0035    „Кад погледаш стрмо испод града, 0036    „Ал’ узрасла шеница бјелица, 0037    „А око ње зелена ливада, 0038    „Кроз њу тече зелена Бојана, 0039    „По њој плива риба свакојака, 0040    „Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш.” 0041    Дође књига љуби Момчиловој, 0042    Књигу гледа љуба Момчилова, 0043    Ону гледа, другу ситну пише: 0044    „Господине, краљу Вукашине! 0045    „Није ласно издати Момчила, 0046    „Ни издати, нити отровати: 0047    „У Момчила сестра

Јевросима, 0048    „Готови му то господско јело, 0049    „Прије њега јело огледује; 0050    „У Момчила девет миле браће 0051    „И дванаест прво-братучеда, 0052    „Они њему рујно вино служе, 0053    „Прије њега сваку чашу пију; 0054    „Момчил’ има коња Јабучила, 0055    „Јабучила коња крилатога; 0056    „Кудгођ хоће, прелећети може; 0057    „У Момчила сабља са очима, 0058    „Не боји се никога до Бога. 0059    „Већ ме чу ли, краљу Вукашине! 0060    „Ти подигни млогу силну војску, 0061    „Изведи је на Језера равна, 0062    „Пак засједни у гори зеленој; 0063    „У Момчила чудан наук има, 0064    „Свако јутро у свету неђељу 0065    „Рано рани у лов на Језера 0066    „С’ собом води девет миле браће 0067    „И дванаест прво-братучеда 0068    „И четрест од града левера; 0069    „Када буде у очи неђеље, 0070    „Ја ћу спалит’ крила Јабучилу, 

0071    „Бритку ћу му сабљу затопити, 0072    „Затопити оном сланом крвљу, 0073    „Да се не да извадит’ из кора; 0074    „Так ћеш ти погубит’ Момчила.” 0075    Када краљу така књига дође, 0076    Те он виђе, што му књига каже, 0077    „То је њему врло мило било, 0078    Па он диже млогу силну војску, 0079    Оде с војском на Херцеговину, 0080    Изведе је на Језера равна, 0081    Пак засједе у гори зеленој, 0082    Кад је било у очи неђеље, 0083    Момчил’ оде у своју ложницу, 0084    Па он леже у меке душеке, 0085    Мало прође, и љуба му дође, 0086    Али не ће у меке душеке, 0087    Већ му рони сузе више главе; 0088    А њу пита војвода Момчило: 0089    „Видосава, моја вјерна љубо! 0090    „Кака ти је голема невоља, 0091    „Те ми рониш сузе више главе?” 0092    Ал’ говори млада Видосава: 0093    „Господару, Момчило војвода 0094    „Мени није никаке невоље, 

0095    „Већ сам чула једно чудно чудо, 0096    „Чула јесам, ал’ нисам виђела, 0097    „Да ти имаш коња Јабучила, 0098    „Јабучила, коња крилатога, 0099    „Ја не виђех твоме коњу крила, 0100    „Те не могу млада вјеровати; 0101    „Већ се бојим, хоћеш погинути.” 0102    Мудар бјеше војвода Момчило, 0103    Мудар бјеше, ал’ се преварио, 0104    Својој љуби тако бесједио: 0105    „Видосава, вјерна моја љубо! 0106    „За то ћу те ласно утјешити, 0107    „Ти ћеш ласно виђет чилу крила: 0108    „Када први запјевају п’јевци, 0109    „Ти отиди у нове ахаре, 0110    „Тад’ ће чиле попуштити крила, 0111    „Тад’ му можеш крила сагледати.” 0112    Пак он леже санак боравити. 0113    Момчил’ спава, љуба му не спава, 0114    Веће слуша млада у душеку, 0115    Кад ће први п’јевци запјевати; 0116    А кад први п’јевци запјеваше, 0117    Скочи млада из мека душека, 0118    Запалила фењер и

свијећу, 0119    Па узима лоја и катрана, 0120    Оде право у нове ахаре; 0121    Ал’ истина, што Момчило каже, 0122    Јабучило крила попуштио, 0123    Попуштио крила до копита; 0124    Таде она крила намазала, 0125    Намаза их лојем и катраном, 0126    Па свијећом крила запалила, 0127    Те сапали крила Јабучилу, 0128    Што не могла ватром сагорети, 0129    То под колан притегнула тврдо; 0130    Онда млада оде у ризницу, 0131    Доватила сабљу Момчилову, 0132    Те је сланом затопила крвљу, 0133    Пак се врну у меке душеке. 0134    Кад у јутру зора заб’јелила, 0135    Поранио војвода Момчило, 0136    Па говори љуби Видосави: 0137    „Видосава, моја вјерна љубо! 0138    „Ја сам ноћас чудан сан уснио, 0139    „Ђе се пови један прамен магле 0140    „Од проклете земље Васојеве, 0141    „Пак се сави око Дурмитора, 0142    „Ја ударих кроз тај прамен магле 

0143    „Са мојијех девет миле браће 0144    „И дванаест прво-братучеда 0145    „И четрест од града левера, 0146    „У магли се, љубо, растадосмо, 0147    „Растадосмо, пак се не састасмо; 0148    „Нека Бог зна, добра бити не ће.” 0149    Вели њему љуба Видосава: 0150    „Не бој ми се, мили господару! 0151    „Добар јунак добар сан уснио; 0152    „Сан је лажа, а Бог је истина.” 0153    Опреми се војвода Момчило, 0154    Па он сиђе низ бијелу кулу, 0155    Дочека га девет миле браће 0156    И дванаест прво-братучеда 0157    И четрест од града левера, 0158    А љуба му изведе чилаша, 0159    Добријех се коња доватише, 0160    Отидоше у лов на Језера. 0161    Кад су били надомак Језера, 0162    Оптече их она силна војска. 0163    Кад Момчило опазио војску, 0164    Он потеже сабљу од бедрице, 0165    Ал’ се пуста не да извадити, 0166    Као да је за коре

прирасла. 0167    Онда рече војвода Момчило: 0168    „Чујете ли, моја браћо драга! 0169    „Издаде ме куја Видосава, 0170    „Но дајте ми сабљу понајбољу.” 0171    Хитро су га браћа послушала, 0172    Дадоше му сабљу понајбољу, 0173    Па је Момчил’ браћи бесједио: 0174    „Чујете ли, моја браћо драга! 0175    „Ви удрите војсци по крајима, 0176    „Ја ћ’ ударит’ војсци по сриједи.” 0177    Мили Боже чуда великога! 0178    Да је коме погледати било, 0179    Како с’јече војвода Момчило, 0180    Како крчи друма низ планину; 0181    Више тлачи коњиц Јабучило, 0182    Нег’ што Момчил’ бритком сабљом с’јече; 0183    Ал’ га лоша срећа сусретнула: 0184    Кад изиђе према Пирлитору, 0185    Сусрете га девет враних коња, 0186    А на њима брата ни једнога! 0187    То кад виђе војвода Момчило, 0188    У јунаку срце препукнуло 0189    Од жалости за браћом рођеном, 

0190    Бијеле му малаксаше руке, 0191    Те не може више да сијече, 0192    Већ удара коња Јабучила, 0193    Удара га чизмом и мамузом, 0194    Да полети граду Пирлитору, 0195    Ал’ му коњиц полећет’ не може; 0196    Куне њега војвода Момчило: 0197    „Јабучило, изјели те вуци! 0198    „Из шале смо одавде лећели, 0199    „Без невоље, тек од обијести, 0200    „А данас ми полећети не ћеш! 0201    Ал’ му коњиц њиском одговара: 0202    „Господару, војвода Момчило! 0203    „Нит’ ме куни, нити ме нагони, 0204    „Данас теби полећет’ не могу; 0205    „Бог убио твоју Видосаву! 0206    „Она ми је сапалила крила; 0207    „Што не могла ватром сагорети, 0208    „То под колан притегнула тврдо; 0209    „Веће бјежи, куда теби драго.” 0210    Кад то зачу војвода Момчило, 0211    Проли сузе низ јуначко лице, 0212    Па одскочи од коња чилаша, 0213    Трипут скочи, до града доскочи, 

0214    Али граду врата затворена, 0215    Затворена и замандаљена! 0216    Кад се Момчил’ виђе на невољи, 0217    Он дозивље сестру Јевросиму: 0218    „Јевросима, моја мила сејо! 0219    „Пушти мени једу крпу платна, 0220    „Не бих ли ти у град утекао.” 0221    Сеја брату кроз плач одговара: 0222    „А мој брате, војвода Момчило! 0223    „Како ћу ти пуштит’ крпу платна, 0224    „Кад је мени снаха Видосава, 0225    „Моја снаха, твоја невјерница, 0226    „Савезала косе за диреке?” 0227    Ал’ је сестра срца жалостива, 0228    Жао јој је брата рођенога, 0229    Она цикну, како љута гуја, 0230    Ману главом и осталом снагом, 0231    Из главе је косе ишчупала, 0232    Оставила косе на диреку, 0233    Па довати једну крпу платна, 0234    Претури је граду низ бедене. 0235    Момчил’ вати ону крпу платна, 0236    Па се пење граду уз бедене, 0237    Готов’ бјеше у град

ускочити: 0238    Ал’ долеће љуба невјерница, 0239    Оштру сабљу носи у рукама, 0240    Прес’јече му платно више руку, 0241    Момчил’ паде граду низ бедене, 0242    Краљеве га дочекаше слуге 0243    На мачеве и на копља бојна, 0244    На наџаке и на буздоване; 0245    А допаде краљу Вукашине, 0246    Удари га оним бојним копљем, 0247    Удари га посред срца жива, 0248    Ал’ говори војвода Момчило: 0249    „Аманет ти, Вукашине краљу: 0250    „Ти не узми моју Видосаву, 0251    „Видосаву, моју невјерницу, 0252    „Јер ћ’ и твоју изгубити главу, 0253    „Данас мене у тебе издала, 0254    „А сјутра ће тебе у другога, 0255    „Већ ти узми моју милу сеју, 0256    „Сеју моју милу, Јевросиму, 0257    „Она ће ти свагда вјерна бити, 0258    „Родиће ти, к’о и ја, јунака.” 0259    То говори војвода Момчило, 0260    То говори, а с душом се

бори, 0261    То изусти, лаку душу пусти. 0262    Кад погибе Момчило војвода, 0263    А граду се отворише врата, 0264    Пак изиђе куја Видосава, 0265    Те дочека краља Вукашина, 0266    Одведе га на бијелу кулу, 0267    Посади га у столове златне, 0268    Угости га вином и ракијом 0269    И господском сваком ђаконијом, 0270    Па отиде у ризницу млада, 0271    Изнесе му рухо Момчилово, 0272    Момчилово рухо и оружје: 0273    Ал’ да видиш чуда великога: 0274    Што Момчилу било до кољена, 0275    Вукашину по земљи се вуче; 0276    Што Момчилу таман калпак био, 0277    Вукашину на рамена пада; 0278    Што Момчилу таман чизма била, 0279    Ту Вукашин обје ноге меће; 0280    Што Момчилу златан прстен био, 0281    Ту Вукашин три прста завлачи; 0282    Што Момчилу таман сабља била, 0283    Вукашину с’ аршин земљом вуче; 0284    Што Момчилу таман џеба

била, 0285    Краљ се под њом ни дигнут’ не може. 0286    Тад’ говори краље Вукашине: 0287    „Авај мени, до Бога милога! 0288    „Нуто курве младе Видосаве! 0289    „Кад издаде оваког јунака, 0290    „Кога данас у свијету нема, 0291    „То ли мене сјутра издат’ не ће!” 0292    Па повикну своје вјерне слуге, 0293    Уватише кују Видосаву, 0294    Свезаше је коњма за репове, 0295    Одбише их испод Пирлитора, 0296    Те је коњи живу растргоше. 0297    Краљ похара дворе Момчилове, 0298    Па он узе сестру Момчилову, 0299    По имену дилбер-Јевросиму, 0300    Одведе је Скадру на Бојану, 0301    И вјенча је себи за љубовцу, 0302    Шњом лијепи пород изродио, 0303    Породио Марка и Андрију, 0304    А Марко се тури на ујака, 0305    На ујака војводу Момчила.