91

4 Multifunkcionalna poljoprivreda kao osnova za razvoj

agrarne industrije u AP Vojvodini

4.1. Uvod Danas je društvo suočeno s činjenicom da prilikom zadovoljenja svojih potreba i razvoja, treba da vodi računa o očuvanju resursa i prirodnoj ravnoteži kako bi sačuvala uslove za opstanak i razvoj budućih generacija.

Pojam multifunkcionalna poljoprivreda1 je povezan sa netržišnim funkcijama, odnosno zahtevom da se ostvari održivi privredni, socijalni i ekološki razvoj sredina u kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja. To znači, da bi poljoprivreda trebala da, pored proizvodnje za tržište, participira i u razvoju ruralnih područja, unapređenju životnog standardu (uslova života) njegovog stanovništva i zaštiti i unapređenju životne sredine. Ideja o multifunkcionalnosti poljoprivrede je karakteristična, pre svega za najrazvijenije države-članice EU, koje raspolažu sa tehnologijama, infrastrukturom, znanjima i kapitalom u obimu koji omogućava da vode računa i o njenim netržišnim funkcijama. Suprotno tome, poljoprivreda zemalja u razvoju (u koje spadaju i Republika Srbija i AP Vojvodina, kao njen sastavni deo) se orijentisane na proizvodnje hrane po svaku cenu, ne vodeći računa o navedenim netržišnim funkcijama, takav način poljoprivredne proizvodnje je poznat kao monofunkcionalna poljoprivreda.

Razlike u raspoloživosti radom stvorenih resursa između država i regiona su osnovni ograničavajući faktor za implementaciju koncepta multifunkcionalne poljoprivrede. Primer razlike i uslova za implementaciju ovog koncepta su zemlje u razvoju i Evropska unija ali i unutar EU ne postoji zadovoljavajući nivo usaglašenosti.

Primena koncepta multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede je neophodna i u Republici Srbiji, naročiti zato što je to jedan od uslova za uključenje u proces evropskih integracija. No, sa aspekta AP Vojvodine problem implementacije koncepta multifukcionalne poljoprivrede trebalo bi razmatrati u jednom širem kontekstu. Da bi se prevazišla aktuelna razvojna entropija, trebalo bi pronaći (novu) ravnotežu između raspoloživih resursa i prirode, posebno kada se uzme u obzir da se prirodni poljoprivredni resursi u AP Vojvodini intenzivno koriste na način koji ne daje željene efekte u pogledu povećanja novostvorene vrednosti, smanjenja nezaposlenosti i debalansa u spoljno-ekonomskim odnosima.

1 U funkciji konkretizacije ovog pojma koristi se sledeća definicija: … Multifunkcionalna poljoprivreda znači obezbeđenje hrane i drugih korisnih outputa koji nemaju tržišnu cenu (nazivamo ih netržišnim funkcijama, eksternalijama) u čijem interesu država interveniše raznim mehanizmima regulacije …

92

4.2. Značaj multifunkcionalnog razvoja poljoprivrede za AP Vojvodinu Multifunkcionalna poljoprivreda trebalo bi da postane osnova održivog ruralnog razvoja u AP Vojvodini, odnosno područja u kojima je agrarna industrija preovlađujuća privredna aktivnost. Time bi se AP Vojvodina uključila u evropski trend, gde se u formulisanju strukture ciljeva i akcija agrarnih politika sve više govori o održivom razvoju i naporima koje treba uložiti da zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija ne ugrozi mogućnosti njihovog zadovoljavanja u budućnosti. Pojam održivi ruralni razvoj podrazumeva ravnomeran socijalni, ekonomski i ekološki razvoj u prostorima u kojima se odvija proizvodnja agrarne industrije i igra ključnu ulogu u očuvanju prirodnih resursa, zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi ne samo ruralnih sredina nego i celokupnog stanovništva.

Kroz istoriju bavljenja poljoprivredom, ljudi nisu obraćali pažnju na značaj racionalnog upravljanja prirodnim resursima, te razmišljanja o tome počinju tek sada, kada se svet suočava sa velikim ekološkim problemima i problemima oskudnih i neravnomerno raspoređenih prirodnih resursa za stalno rastuće stanovništvo.

Razmišljanja o smanjivanju štetnog uticaja na sredinu, ali posebnost i važnost razvoja multifunkcionalnog modela poljoprivrede ogleda se u tome što model nudi, ne samo rešenja za ekološke probleme, nego i za brojna druga socijalna i ekonomska pitanja na način koji je za održiv na dugi rok.

Odgovarajući nivo zaposlenosti i kvaliteta života ljudi u ruralnim sredinama su osnovni ciljevi održivosti sa sociološkog aspekta, dok se sa ekonomskog aspekta teži diverzifikaciji ruralne ekonomije, koja podrazumeva efikasno korišćenje resursa i konkurentnost i vitalnost seoske poljoprivrede, preciznije individualne farmerske organizacije poljoprivredne proizvodnje. Ekološki ciljevi održivosti odnose se na očuvanje i racionalnu upotrebu svih resursa, kako bi ih na adekvatan način mogle primenjivati buduće generacije. Brojni ciljevi vezani za socijalne i ekološke probleme mogu se rešavati promenama u poljoprivredi jer ova delatnost pretpostavlja intenzivan odnos čoveka i prirode, sa širokim spektrom uticaja na njene razne aspekte. Međutim, dobrobit koju može da proizvede, poslednjih decenija zanemarena je naglašavanjem ekonomskog efekta svake delatnosti, jer savremena ekonomija daje prednost profitu nad socijalnom i ekološkom situacijom.

Multifunkcionalna poljoprivreda je antipod intenzivno industrijalizovanoj poljoprivrednoj proizvodnji, jer zagovara očuvanje tradicionalnih vrednosti, načina proizvodnje i stila života ljudi. Pojedini autori ovaj koncept nazivaju "evropski model" poljoprivrede i njegovo intenzivnije zastupanje počinje krajem dvadesetog stoleća. Njegova osnovna karakteristika je zasnovanost na konceptu multifunkcionalnosti ruralnih sredina i samim tim i težnje ka održivom razvoju. Netržišne funkcije ili pozitivni efekti koji po definiciji čine poljoprivredu multifunkcionalnom su:

Bezbednost hrane, Jednaka dostupnost hrane za sve socijalne grupe, Odgovarajući ruralni uslovi života, i Zaštita okoline (pejzaž, biodiverzitet, raširenost uzročnika bolesti i štetočina). Dobrobiti koje donosi multifunkcionalna poljoprivreda, najbolje se mogu sagledati

ukoliko se uporedi sa ostala dva vida privređivanja u poljoprivredi. Naime, u razmatranju svetske poljoprivrede i ishrane stanovništva, razlikuju se tri tipa poljoprivrede (Šomođi, 2006, s. 26):

93

1. Monofunkcionalna poljoprivreda – zastupljena u ekonomski manje razvijenim delovima sveta, sa nepovoljnim uslovima proizvodnje, nerazvijenom infrastrukturom i velikom populacijom. Osnovni cilj je da se obezbedi hrana za stanovništvo po svaku cenu;

2. Profitno orijentisana poljoprivreda – zastupljena u zemljama sa povoljnim uslovima proizvodnje određenih proizvoda za svetsko tržište na bazi kriterijuma ekonomije obima i visoke efikasnosti, a sa ciljem zadržavanja određenog tržišnog segmenta;

3. Multifunkcionalna poljoprivreda – karakteristična za Evropsku uniju. Pored primarne funkcije obezbeđenja hrane, obezbeđuje i netržišne funkcije.

Problem multifunkcionalnog modela evropske poljoprivrede dolazi do izražaja nakon priključenja novih država-članica. Razlike u produktivnosti, razvijenosti, pa i multifunkcionalnim karakteristikama poljoprivreda između država-članica, sve su izraženije. Poslednja globalna finansijska i privredna kriza dovela je do stvaranja velikih razlika u finansijskoj moći između regiona i država-članica, a na situaciju u poljoprivredi se najviše odražava siromašenje domaćinstava u manje razvijenim državama-članicama i njihovo gašenje zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti. Zbog velikih razlika između država kandidata za članstvo i EU kao celine, predviđeno je da se taj problem ublaži putem predpristupnih fondova namenjenih državama-kandidatima za pomoć u razvoju poljoprivrede kakva se zahteva u evropskom modelu.

Ipak, u multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede, ključnu ulogu ima razvijenost ruralnih područja, a sadašnje stanje pokazuje da, kako se zemlja razvija, sela nestaju i ne mogu da se održe samo putem javne pomoći namenjene ruralnom razvoju. Što su zemlje razvijenije, sela su manje zastupljena u svom tradicionalnom obliku. Industrijalizovanoj poljoprivredi razvijenih zemalja, sela samo služe da se na tim prostorima obavlja poljoprivredna proizvodnja, a obavljaju je farmeri koji često ne žive na tim prostorima jer tradicionalna ruralna područja nestaju. Sa prvim promišljanjima o razvoju multifunkcionalne poljoprivrede, dolazi do zaokreta u odnosu na decenijske napore ka podizanju nivoa industrijalizovanosti ruralnih područja.

Praksa poljoprivredne proizvodnje koja se danas primenjuje, jednostavno je neodrživa u dužem vremenskom periodu. Proizvodnja u razvijenim zemljama je visoko industrijalizovana i zahteva velike količine oskudnih resursa, a otpad i zagađenja koja prouzrokuje, sve su izraženija. Prioritet daljeg razvoja poljoprivrede treba da bude: zdravlje ljudi, zaštita životne sredine, bezbednost hrane, očuvanje prirodnih izvora energije, zemljišta i voda itd.

Osnovni ciljevi konvencionalne poljoprivredne proizvodnje svode se na proizvodnju životnih namirnica i sirovina za industriju, a modernu poljoprivredu karakteriše usmerenost nauke i tehnike na biološke procese i transformaciji biljne mase u obnovljivi resurs. Jasno je da ovakva promena shvatanja poljoprivrede, ujedno znači i njeno pomeranje od radno intenzivne ka kapitalno intenzivnoj delatnosti. Multifunkcionalna poljoprivreda zahteva skupu tehniku i tehnologiju i velika ulaganja kapitala, te je još uvek karakteristična samo za visoko razvijene zemlje.

Osnovni uzrok teškoća pri pokušaju egzaktnog definisanja multifunkcionalne i uopšte, održive poljoprivrede jeste veliki broj različitih načina kojima se postiže ovakva proizvodna praksa. Multifunkcionalna poljoprivreda podrazumeva farmerski tip proizvodnje, gde je naglasak na formiranju tzv. eko-farmi. Eko-farme su zapravo gazdinstva koja proizvodnju zasnivaju na principima organske proizvodnje i očuvanja životne sredine.

Ekonomski značaj multifunkcionalnosti ogleda se u mogućnosti ostvarivanja profita iz poljoprivrede na dugi rok. Nesumnjivo je da moderna poljoprivreda obezbeđuje sve veći

94

i veći profit kako se tehnologija i društvo razvijaju, ali produktivnost na ovaj način ne može rasti u nedogled. Moderan način proizvodnje podrazumeva intenzivnu upotrebu prirodnih resursa, posebno zemljišta, i postavlja se pitanje kako na takvim osnovama prehraniti rastuće stanovništvo na planeti i zaustaviti proces nestajanja ruralnih područja. Investicije u poljoprivrednu delatnost treba da poštuju karakteristike i mogućnosti koje pružaju konkretni regioni i područja, a ne da budu zasnovane na što većem iscrpljivanju resursa koje neki regioni čak nemaju ni dovoljno.

Prema definiciji koja je u uptrebi u zemljama OECD-a (Organisation for Economic Co-operation and Development - Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), multifunkcionalna poljoprivreda podrazumeva postojanje višestrukih robnih i nerobnih outputa koji su zajedno proizvedeni u poljoprivredi. Nerobni outputi mogu izazvati efekat pozitivnih eksternalija ili obezbediti javna dobra za koje ne postoji interes privatnog sektora.

Najbolji način da se istakne značaj koji se pridaje konceptu održivosti i multifunkcionalnosti je razumevanje činjenice da rezultat efikasne upotrebe prirodnih resursa u poljoprivredi ne mora se nužno odnositi isključivo na proizvodnju hrane. Ova delatnost daje prostora da se prirodni resursi koriste na načine koji obezbeđuju: čist vazduh, veću zaposlenost, smanjenje degradacije zemljišta, manju stopu kriminala itd. Dok održivi razvoj poljoprivrede insistira na efikasnoj upotrebi resursa, multifunkcionalna poljoprivreda okrenuta je ka istraživanju načina na koji se može što efikasnije diversifikovati poljoprivredna proizvodnja. 4.3. Prilagođavanje poljoprivrede Republike Srbije i AP Vojvodine zahtevima Evropske unije u pogledu multifunkcionalnosti Na putu ka Evropskoj uniji, Republika Srbija i AP Vojvodina će imati mogućnost da iskoristi različite vidove pomoći koji imaju za cilj da povećaju stepen harmonizacije nacionalne i regionalne agrarne politike i Zajedničke agrarne politike. Da bi dovoljno obuhvatno delovala na sadašnju agrarnu politiku, podrška na koju može računati treba da se sastoji iz sledećih nivoa (Marz et al., 2013, s. 50):

1. Institucioalni nivo: Jačanje politike savetodavnog rada i unapređenje upravljačkih kapaciteta za implementaciju agro-političkih koncepata i finansijskih instrumenata, naročito u okviru IPA programa (Instrument for Pre-accession Assistance);

2. Edukacijski nivo: Jačanje partnerstva sa univerzitetima, povećanje razmene kadrova između akademskih institucija i olakšavanje integracije u domenu istraživačkog rada u međunarodne tokove;

3. Nivo prerade proizvoda: Intenzivnija promocija moderne tehnologije, prerade, distribucije i marketinga;

4. Nivo proizvodnje: Kroz unapređenje savetodavnih službi i promovisanje svih mera koje će omogućiti povećanje ekonomskih efekata. Ovo se može ostvariti prvenstveno podrškom širenju zadrugarstva i ostalih oblika interesnog udruživanja.

Republika Srbija i AP Vojvodina u mnogo čemu kasne za standardima i propisima EU, te će se sa približavanjem priključenju suočiti sa brojnim izazovima i promenama koje mora izvršiti u poljoprivredi, a to su (preuzeto sa http://www.ruralinfoserbia.rs/dokumenta/ uporedna%20analiza.pdf, s. 17):

Otvaranje granica, kroz proces priključivanja Evropskoj uniji i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) uslovljava intenziviranje tržišne utakmice na domaćem tržištu i potrebe za povećanjem cenovne konkurentnosti;

95

Povećani zahtevi i tražnja za proizvodima, koji su konkurentni kvalitetom, pri čemu je taj kvalitet dokazan sertifikatom – integrisana proizvodnja, organska proizvodnja, zaštita imena porekla, zaštita oznake porekla i slično;

Promena tržišnih lanaca u pravcu povećanja potrošnje u supermarketima i koncentracija prerade u nekoliko (prerađivačkih) kapaciteta, koji traže veće količine i poboljšan i standardizovani kvalitet;

Sve zahtevniji standardi, posebno vezani za izvoz (kako u Evropsku uniju, tako i u ostale zemlje), ali i na domaćem tržištu;

Pojačanje zahteva za sledljivost u proizvodnji (obeležavanje životinja ili biljni pasoši);

Povećanje ulaganje u ruralna područja, kako kroz razne programe centralne i regionalne vlasti, tako i korišćenjem fondova Evropske unije;

Da bi poljoprivreda zaista imala karakteristike multifunkcionalnosti i doprinela održivom razvoju zajednica u ruralnim područjima, neophodno je očuvati poljoprivredna gazdinstva, koja su, zajedno sa prirodnim uslovima i stanovništvom, osnovni subjekti poljoprivredne proizvodnje u ruralnim područjima zajedno. Poljoprivredna gazdinstva u Republici Srbiji i AP Vojvodini imaju potencijal da svoju proizvodnju okrenu principima održivog razvoja i time, ne samo da utiču na životnu sredinu, nego i diverzifikuju svoje prihode.

Nedovoljnost sredstava i nepostojanje jasno definisanih strategija razvoja ruralnih područja i održive poljoprivrede, dovodi do poistovećivanja multifunkcionalnosti i raznovrsnosti u poljoprivrednoj proizvodnji od strane pojedinih poljoprivrednih gazdinstava. Naime, nedovoljno informisani poljoprivredni proizvođači ponekad smatraju da bilo koji vid diverzifikacije proizvodnje ujedno znači i korak ka multifunkcionalnosti poljoprivrede. Uvođenje aktivnosti, kao što su na primer, seoski turizam, pružanje usluga, organska proizvodnja i slično, može da predstavlja oblik diversifikacije koji ne mora da rezultuje pozitivnim eksternalijama.

Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije pruža jasne propise za poljoprivredne proizvođače, kako da se uspešno bave poljoprivredom, ostvaruju korist, ali i kako da doprinesu društvu u najširem smislu. Za nacionalne i regionalne kreatore agrarne politike važno je da shvate suštinu i mehanizme funkcionisanja Zajedničke poljoprivredne politike i da poljoprivredu Republike Srbije, odnosno AP Vojvodine vode putem održivog razvoja.

U kontekstu približavanja zahtevima Evropske unije, nacionalni ciljevi u pogledu održivog razvoja poljoprivrede su (preuzeto sa http://www.merz.gov.rs Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije, 2007, s. 106):

1. Usklađivanje nacionalnih propisa i akcija iz oblasti poljoprivrede sa zakonodavstvom i praksom Evropske unije;

2. Podsticanje investicija u smanjenje zagađenja iz poljoprivrede, očuvanje agro-diverziteta i tradicionalnih (kombinovanih) sistema farmi radi očuvanja predeonog specijskog bio-diverziteta u osetljivim agroekološkim uslovima, razvoj sistema zaštite dobrobiti životinja, smanjenje erozije, te očuvanje i unapređenje životne sredine u celini;

3. Povećanje površina pod organskom i drugim ekološki prihvatljivim sistemima poljoprivredne proizvodnje;

4. Podizanje i razvijanje javne svesti poljoprivrednih proizvođača o problemima životne sredine, uz uvažavanje principa zaštite biodiverziteta i dobrobiti životinja;

5. Uvođenje kodeksa dobre poljoprivredne prakse;

96

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije je pokušalo da ove principe ugradi u Nacionalnu strategiju održivog razvoja Republike Srbije. Vizija kojom bi trebalo da se u narednih pet godina Republika Srbija približi po razvijenosti, produktivnosti i održivosti poljoprivrede sa Evropskoj uniji, oslanja se na detaljnu analizu neiskorišćenih potencijala. U posebnom delu Strategije analiziran je konkretan uticaj koji poljoprivreda kao delatnost ima na životnu sredinu. Ističe se smanjena upotreba hemijskih sredstava u poljoprivredi kao posledica perioda recesije u većini zemalja u svetu, pa tako i kod nas, ali i povećan stepen zabrinutosti za iscrpljivanje prirodnih resursa neprestanim eksploatisanjem bez ulaganja u oporavak, kao što je to slučaj sa zemljištem. Vreme prosperiteta uvek je bilo praćeno intenziviranjem korišćenja resursa u svim granama privrede, pa tako i u poljoprivredi. Visok nivo kapitalnih ulaganja u kombinaciji sa nedostatkom adekvatnih zakona vezanih za životnu sredinu, osiromašuju u značajnoj meri raspoložive prirodne resurse.

Pojave erozija tla, neobnovljeni i zapušteni prirodni resursi u ruralnim regionima Republike Srbije su sve više rašireni jer zbog nedovoljno efikasne ruralne politike, mladi ljudi napuštaju sela i odlaze u gradove i inostranstvo u potrazi za poslom. Strategijom je predviđeno pružanje podrške mladima, zainteresovanim za bavljenje poljoprivredom, da se vrate u selo i produktivno bave poljoprivredom. Koristan reper je činjenica da u većini država-članica EU podrška Zajedničke poljoprivredne politike počela da daje očigledne rezultate, pa je broj savremenih gazdinstava u vlasništvu mladih porodica sve veći.

Razvoju pojma multifunkcionalna poljoprivrede najviše je doprinelo globalno promenjeno shvatanje o ulozi poljoprivrednog sektora u nacionalnim ekonomijama. Multifunkcionalna poljoprivreda ima zadatak da obezbedi sledeće efekte u ruralnim područjima (Simanović, 2011, s. 86);

Prvo, ekonomske efekte. Zadovoljenje osnovnih životnih potreba i ostvarenje dobiti poljoprivrednih proizvođača su osnovne ekonomske funkcije poljoprivredne proizvodnje u ruralnim područjima. Diverzifikacijom, poljoprivredni proizvođači povećavaju svoje prihode, proizvode visoko kvalitetne proizvode i čuvaju prirodne resurse. Tradicionalna proizvodnja je daleko od koncepta održivosti jer dovodi do degradacije zemljišta kao ključnog resursa. Primena multifunkcionalnog modela poljoprivrede značajno bi popravila ekonomsku sliku poljoprivrednih proizvođača, koji još uvek ostvaruju dosta niže prihode nego proizvođači u drugim granama. Naime, uvodeći i druge aktivnosti i proizvodeći visokokvalitetne, organske proizvode proizvođači imaju mogućnost ostvarenja zadovoljavajućeg profita i na površini od 4,5 ha koliko iznosi prosečna površina zemljišnog poseda u Republici Srbiji. Ideja je i da se obezbede sredstva koja će se isplaćivati poljoprivrednim proizvođačima u vidu nadoknade za doprinos očuvanju životne sredine, odnosno prirodnih resursa, koji se smatraju "javnim dobrima". Ipak, proizvođačima moraju da prođu brojna savetovanja i da stiču razna znanja i veštine kako bi se u potpunosti uklopili i savremen koncept poljoprivredne proizvodnje.

Drugo, ekološke efekte. Ekološka korist se ogleda u smanjenju zagađenja prirode i prirodnih resursa, kvalitetu i sigurnosti hrane, razvoju turizma i mnogim drugim pozitivnim efektima. Detaljnijom analizom može se zaključiti da poljoprivreda može imati značajne negativne efekte po životnu sredinu, s obzirom na to da je direktno povezana i sa bio-diverzitetom uopšte, koristi velike količine vode i površine zemljišta, a vrlo lako može ozbiljno zagađivati vazduh. Zbog toga, u perspektivi treba motivisati proizvođače da se preorijentišu na manje štetne inpute i procese koji štede prirodne resurse. Pored toga, podsticajno je i vezivanje subvencije proizvođačima za primenu agro-ekoloških mera, tj, poštovanje ekoloških princima u proizvodnji.

97

Treće, socijalne efekte. Socijalna funkcija multifunkcionalne poljoprivrede odnosi se na razvoj lokalnih zajednica i poboljšanje kvaliteta života. To znači da poljoprivreda, zapravo, ima ulogu da pobljša životni standard i uopšte funkcionisanje i odnose između ljudi na selu. Važnosti ove funkcije doprinosi i činjenica da 80% ljudi koji žive na selu i bave se poljoprivredom, statistički se uvrštava u kategoriju siromašnih. Da bi ruralni prostori napredovali, ključno je i podići nivo informisanosti i znanja poljoprivrednika koji čine ruralnu zajednicu.

Četvrto, demografske efekte. Veća šansa za zaposlenje u ruralnim područjima i niži stepen odlaska stanovništva u gradove i inostranstvo bili bi korist u demografskom smislu. Ako je poljoprivreda multifunkcionalna, jedna od njenih funkcija je i očuvanje društvenih zajednica kroz povećanje privredne aktivnosti područja, a time i njegove privlačnosti za sadašnje i buduće stanovnike. Povećanje privredne moći sela ključno je i za ulaganje u infrastrukturu koja direktno doprinosi stvaranju boljih uslova života.

Peto, kulturne efekte. Poljoprivreda treba da obezbedi čuvanje kulturnog nasleđa, održavanje vrednosti porodice, obrazovanje dece te čuvanje kulturne baštine konkretnog područja uključujući ih u ponudu u sklopu ruralnog turizma i time im obezbediti dodatne prihode. Ruralna područja imaju i prirodnu i kulturnu vrednost i značaj. Tradicionalna praktična znanja iz oblasti poljoprivredne proizvodnje prenose se generacijama i takođe predstavljaju deo kulture tog područja.

Proizvodni i uslužni programi u okviru multifunkcionalnog ruralnog razvoja su (Simanović, 2011, s. 90):

Prvo, energetika. Efikasnost korišćenja energije i negativni ekološki efekti njene konverzije predstavljaju velike probleme u privrednom razvoju Republike Srbije. Teška ekonomska situacija i nedovoljna in-cite proizvodnja su doveli do toga da ruralna područja jedva pokrivaju osnovne energetske potrebe. Efikasnija proizvodnja energije iz poljoprivrednih sirovina mogla bi da poboljša situaciju, ali su ovi projekti na samom začetku. To se odnosi, pre svega, na mogućnosti unapređenja proizvodnje bioenergije.

Aktuelna proizvodnja bioenergije se oslanja na ostatke poljoprivrede i šumarstva, a razvoj tehnologije je omogućio da se široki spektar tzv. energetskih useva koristi za proizvodnju drugih oblika energije pogodnih za korišćenje u poljoprivredi (na primer, biodizel i bioetanol). Evropska unija već ima određena iskustva u proizvodnji bioenergije i smatra se da ova proizvodnja poljoprivredi obezbeđuje i dodatne prihode, ali i nova radna mesta. Srbija će morati ovom fenomenu da iskaže veću pažnju kada postane članica EU. Takođe, potrebno je dugoročno obezbediti edukovanje poljoprivrednika i određene finansijske podsticaje za uzgoj energetskih kultura.

Kako bi se povećalo korišćenje organskog otpada za proizvodnju toplote, rada i goriva, cilj je stvaranje tzv. energetskih farmi. Ove farme bi bile potpuno nezavisne u proizvodnji energije u smislu da bi sopstvenu bio-masu koristile kao osnovni energetski izvor. Ovakvi izvori energije su važni za ruralna područja, kako zbog smenjenja negativnog uticaja na sredinu, tako i zbog ekonomičnosti i novih izvora prihoda. Takođe je aktuelna i sve više primena geo-termalne energije za grejanje koja je u Republici Srbiji tek u početnoj fazi, ali ima veliki potencijal. Treba istaći i količinu drveta koje se u Republici Srbiji koristi kao izvor toplotne energije u zimskm periodu. Negativna strana intenzivne upotrebe drveta je što se koristi neprerađeno u brikete ili palete, pa se tako iskoristi manje od polovine energetskog potencijala.

U pogledu uštede energije i ekonomskog prosperiteta, važan segment je i proizvodnja u kontrolisanim uslovima, odnosno, u plastenicima i staklenicima. Oni omogućavaju da se zemljište tokom cele godine intenzivno koristi, smenjujući različite

98

useve, obično voća, povrća, cveća i začinskog bilja. Na ovaj način, mogu se ostvariti prihodi i zaposlenost neuporedivo veći nego u slučaju, na primer, klasične ratarske proizvodnje.

Drugo, projekti prostornog razvoja u funkciji brendiranja proizvoda hrane. Globalizacija i pojave hiperkonkurencije su indukovali potrebu posebnog isticanja geografskog područja sa koga dolazi konkretni proizvod. Nacionalna agrarna industrija je u situaciji da se na tržištu suočava sa konkurencijom drugih zemalja za proizvode koji se tradicionalno i kvalitetno proizvode. Delimično rešenje je zaštita geografskog porekla, čime potrošači bivaju informisani da proizvod dolazi iz određenog okruženja, da ima posebna svojstva i visoki kvalitet. Ova oznaka značajno štiti i samog proizvođača i zadržava njegov ugled. Nepregledne su mogućnosti koje ima Republika Srbija, a naročito Evropska unija u ovom progledu. Na evropskom kontinentu prostire postoji veliki broj proizvoda hrane za čiju se tradiciju i izvorni način proizvodnje zna na globalnom nivou. Skoro svaka evropska država ima tradiciju u proizvodnji koja je čini jedinstvenom. Da bi se adekvatno podržao prostorni plan zasnovan na održivom razvoju, neophodno je da se udruže snage nacionalnih politika sa politikom na regionalnom nivou.

Treće, projekti razvoja (novih) ruralnih industrija. Multifunkcionalni razvoj poljoprivrede i diverzifikacija delatnosti donosi razne ekonomske dobiti za lokalnu zajednicu i stanovništvo. Eko-turizam i agro-turizam su dodatni izvori prihoda, ali i radnih mesta, a oživljavanje ruralnih zajednica i povećanje standarda stanovništva, ujedno će i podstaći izgradnju infrastrukture, kao osnove za svaki vid daljeg razvoja. Primarna agrarna proizvodnja ne može da obezbedi adekvatne prihode za opstanak ljudi na selu na duži rok. Republika Srbija se, kao i mnoge druge države, suočava sa stalnim migracijama ljudi iz sela u gradske aglomeracije, a onda se javlja problem u vidu prenaseljenosti gradova. Zbog toga, treba realizovati programe koji će podsticati razvoj industrije u ruralnim područjima. Turizam ili bilo koji vid prerade poljoprivrednih proizvoda predstavljaju šansu za izvor adekvatne zarade koja će privući i mlade ljude da ostanu na selu i posvete se razvoju svojih gazdinstava. Raspoloživost prirodnih resursa daje prostora da sela razviju jedan zatvoren sistem, podignu nivo efikasnosti njihvog iskorišćavanja (na ekološki odgovoran način) i time smanje zavisnost od urbanih sredina i ujedno ih adekvatno snabdevaju poljoprivredno-prehrambenim proizvodima.

Koncept dobre poljoprivredne prakse (Good agricultural practice, akronim GAP) razvijen u Evropskoj uniji, može dati smernice za područja u kojima treba promeniti sistem upravljanja kako bi se obezbedila podrška održivom razvoju poljoprivredne proizvodnje. Ovaj koncept obuhvata brojne metode, standarde i regulacije koji imaju za cilj proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane, ostavljajući za sobom isto tako zdravu životnu sredinu i zaposlene na farmi. Principi GAP-a odnose se na očuvanje zemljišta, vode, proizvoda, zdravlja i blagostanja i tome slično. Proizvođači koji se pridržavaju ovog principa, obezbeđuju zdravu ishranu i životnu sredinu za sebe i svoju porodicu, ali i dodatnu vrednost za proizvode na tržištu.

Svaki proizvodni stistem zahteva specifičan način rada i proizvodnje, a područja na kojima treba prilagoditi upravljanje su (Babović & Lazić, 2008, s. 17):

1. Zemljište: fizička i hemijska svojstva i biološka aktivnost zemljišta su ključni za održanje produktivnosti poljoprivrede; upravljanje zemljištem omogućuje smanjenje na minimum gubitaka kvaliteta zemljišta, zatim gubici erozijom, oticanjem i oceđivanjem površinskih i podzemnih voda.

2. Voda: na poljoprivredi je velika odgovornost upravljanja izvorima vode, kvanitativno i kvalitativno; kriterijum dobre poljoprivredne prakse predstavlja brižljivo

99

raspolaganje izvorima vode i efikasno korišćenje za navodnjavanje useva i za napajanje stoke.

3. Poljoprivredna proizvodnja: neophodno je obaviti izbor vrsta i sorti uz odgovarajući plodored i plodosmenu u skladu s ekološkim uslovima i zahtevima tržišta, uz očuvanje plodnosti zemljišta i primenu svih mera preventive i predostrožnosti.

4. Zaštita useva: očuvanje dobrog zdravstvenog stanja useva zahteva dugoročnu strategiju upravljanja rizikom, uz korišćenje svih mera integralne i biološke zaštite (sorte otporne na bolesti i štetočine, plodored, prirodne koridore za korisne insekte i minimalnu upotrebu pesticida i drugih hemikalija).

5. Gajenje stoke: neophodno je obezbediti dovoljno prostora za životinje, odgovarajuću hranu i vodu, bez hemijskih i bioloških zagađenja, uvesti matično poreklo stoke i programe uzgoja. ekonomski efekat stočarstva povećava se korišćenjem stajnjaka u biljnoj proizvodnji (direktno ili za kompostiranje zelene mase), jer on kao đubrivo, održava plodnost zemljišta.

6. Zdravlje stoke: dobro zdravstveno stanje životinja održava se odgovarajućim uzgojem i smeštajem, preventivnim merama, kao što je vakcinacija i redovnim pregledom, utvrđivanjem i lečenjem oboljenja, uz konsultovanje veterinara.

7. Dobrobit stoke: domaće životinje su svesne i, kao takvima, mora da im se osigura dobrobit kroz pravo da ne budu gladne i žedne, da im ne bude neugodno, da ne trpe bol, povredu ili bolest, te da se normalno ponašaju i da se ne plaše i ne muče.

8. Ubiranje proizvoda, prerada i skladištenje na farmi: ubiranje proizvoda mora da se organizuje po isteku karence primenjenih agrohemikalija i veterinarskih preparata; prehrambeni proizvodi moraju da se skladište pod odgovarajućim uslovima temperature i vlage i u odgovarajućim prostorima.

9. Upravljanje energijom i otpadom: cilj je da se sve aktivnosti obavljaju na vreme, da se poboljša iskorišćenost ljudskog rada, poveća efikasnost, uvedu alternativni izvori energije i smanji potrošnja energije, da se recikliraju korisne sekundarne sirovine poljoprivrede, a minimiziraju oni koji zagađuju okolinu.

10. Dobrobit, zdravlje i sigurnost ljudi: da bi poljoprivredna proizvodnja bila održiva, ona mora biti ekonomski isplativa. Mora da obezbeđuje društvenu i ekonomsku dobrobit zemljoradnika, njihove lokalne zajednice, ali i njihovo zdravlje i sigurnost.

11. Živi svet i pejzaž: poljoprivredno zemljište sadrži raznovrsnost životinjskog, i biljnog sveta, koja se gubi narušavanjem njigovog staništa. Zato je neophodno sačuvati i uvećati živi svet, uz ostvarenje ekonomske isplativosti poljoprivredne proizvodnje.

Ključna reč nove poljoprivredne politike Evropske unije je “multifunkcionalnost”. Iako deluje nov, ovaj koncept je zapravo povratak prošlosti jer istorijski gledano, poljoprivreda je i ranije imala širu ulogu od same obrade zemljišta i proizvodnje hrane, tj. bila je i u funkciji doprinosa dobrobiti lokalnoj zajednici i čitavom društvu. Tek razvojem zemalja i industrijalizacijom, poljoprivreda gubi svoju iskonsku vrednost. 4.4. Održivi ruralni razvoj Koncept "održivi ruralni razvoj" povezuje različite teorijske poglede i iskustva. Tokom proteklih decenija, rastuća ekološka svest i progresivno priznanje o kompleksnosti, nesavršenom poznavanju i predvidljivosti interakcije između ekonomije, ekologije i društva generisala je pojam "održivi razvoj" (Birovljev & Štavljanin, 2012, s. 20). Koncept održivog ruralnog razvoja podrazumeva tri aspekta koji su istovremeno značajno suprotstavljeni i oko kojih se dosta polemiše u praksi – socijalni, ekonomski i ekološki.

100

Njihovo delovanje treba da bude u određenoj meri sinergetsko, ali u isto vreme i konkurentsko. Dakako, koncept održivog razvoja mora da odredi realnu meru za isticanje, motivisanje i zadovoljenje svih aspekata makroekonomije kako bi on u konačnom izrazu dobio pozitivno ekonomsko kretanje. Poljoprivreda je tradicionalno najzastupljenija aktivnost ruralne ekonomije koja doprinosi ukupnom i održivom razvoju ruralnog prostora pod uslovom da se datim resursima adekvatno upravlja, u suprotnom, doprinosi opštoj degradaciji ruralnog okruženja. Razvoj održive poljoprivrede maksimizira produktivnost, a minimizira negativne efekte na prirodne i ljudske resurse (Stojanović & Manić, 2009, s. 43).

Koncept održivog razvoja, eksploatišući raspoložive resurse ne ugrožava opstanak i budućnost nadolazećih generacija. Socijalna dimenzija ističe u prvi plan potrebu zadovoljenja ruralne zaposlenosti i podizanje kvaliteta života u ruralnim sredinama.

Ekonomska dimenzija održivosti uspostavlja raznovrsnost ruralne ekonomije koja sve više ističe efikasno korišćenje resursa, podizanje konkurentnosti ruralnih područja i očuvanju vitalnosti i integriteta malih ruralnih sredina.

Ekološka dimenzija održivosti ogleda se u primeni ekološkog kodeksa u eksploataciji resursa danas, kako bi i generacije u budućnosti mogle da zadovolje kvalitetno svoje potrebe. O ovom aspektu održivosti najpre se govorilo u smislu racionalne upotrebe ogrničenih resursa, da bi se danas u okviru ove dimenzije održivosti sve više govori i o eksternim efektima različitih aktivnosti u ruralnim sredinama vezanim za zaštitu predela, staništa, biodiverziteta, kao i kvaliteta vode i vazduha (Stojanović & Manić, 2009, s. 44).

Koncept održivog razvoja, sistemski teži da obezbedi visoku stabilnost i poveća otpornost u odnosu na spoljne uticaje sa jedne strane a sa druge strane kroz unutrašnju raznolikost i složenost ekoloških i socijalnih sistema čuva i obezbeđuje istu. Šta više održivost se oslanja na ko-evolutivno tumačenje stvarnosti.

Poljoprivreda zauzima posebno mesto u razvoju koncepta održivog ruralnog razvoja kao tradicionalno najzastupljenija aktivnost ruralne ekonomije. Poljoprivredna proizvodnja podrazumeva angažovanost prirodnih, ljudskih, proizvedenih, finansijskih i lokalnih resursa koji se pomoću politike, procedura i institucija transformišu ne samo u hranu kao opipljivi proizvod, već i u zaposlenost, dobrobit lokalne zajednice, zdravo okruženje i dr. Neadekvatno upravljanje resursima dovodi do degradacije i ugrožava razvoj ruralne ekonomije u vidu depopulacije ruralnih područja, nekontrolisane seče šuma, zagađenja zemljišta i vode. Održivi agrosistemi doprinose jačanju pozitivnih efekata na resurse doprinoseći tako povećanju mogućnosti da sopstvenim aktivnostima doprinesu ostvarenju potreba budućih generacija (Stojanović & Manić, 2009, s. 44).

U kontekstu povezanosti poljoprivrede i koncepta održivog ruralnog razvoja poljoprivrednici mogu da ostvaruju značajan pozitivan ili pak negativan uticaj na lokalnu, nacionalnu i međunarodnu ekonomiju i ekosisteme. Sve više se insistira na stalno rastućoj opasnosti od narušavanja biodiverziteta i isticanju poljoprivrednih proizvođača kao zaštitnika ruralnih sredina. Analizom poljoprivredne proizvodnje se dolazi do nedvosmislenog zaključka da agro-sektor pruža jedinstvenu javnu uslugu koju ne može dati ni jedan drugi sektor. Održiva poljoprivreda bazira se na korišćenju tehnologija kojima se maksimizira produktivnost i istovremeno minimiziraju negativni efekti na prirodne (zemljište, vodu, vazduh i biodiverzitet) i ljudske (ruralnu populaciju i potrošače) resurse.

U traganju za efikasnijim načinom korišćenja resursa održiva poljoprivreda jača socijalnu koheziju i ističe poverenje i partnerstvo između institucija na lokalnom nivou.

101

Postoji tvrdnja da su agrosistemi danas organizovani i institucionalno postavljeni na visokovrednim ljudskim resursima i dugoročno održivi.

Mnogi teoretičari su saglasni u jednom, da koncept multifunkcionalnosti i održivosti poljoprivrede i ruralnog razvoja imaju zajedničku osnovu jer se oba koncepta oslanjaju na višedimenzionalno poimanje uloge poljoprivrede koja daje tržišne i netržišne rezultate. Ipak, između navedenih koncepata postoji i bitna razlika. Dok održivost insistira na efikasnom načinu korišćenja resursa, dotle multifunkcionalnost ističe koegzistenciju proizvodnih, tehnoloških i ekonomskih aktivnosti. Poljoprivreda se danas posmatra kao osnova za diverzifikaciju lokalnih ekonomskih kapaciteta u smislu unapređenja komplementarnih delatnosti. Posebno se govori o povezanosti poljoprivrede, zaštite biljnih i životinjskih resursa, netaknute prirode, eko-turizma i eko proizvodnje. 4.5. Organska poljoprivreda – doprinos multifunkcionalnom razvoju poljoprivrede 4.5.1. Značaj organske poljoprivrede Prosečna veličina zemljišnog poseda u Republici Srbiji je mala i iznosi oko 3,5 ha (Zekić, Gajić & Tošin, 2008. s. 302), otuda poljoprivredna proizvodnja, bilo da je reč o konvencionalnoj ili organskoj, na posedu te veličine, mora biti intenzivna i multifunkcionalna kako bi se ostvario profit. Profit ostvaren organskom proizvodnjom emituje pored ekonomskih i indirektne socijalne i ekološke efekte.

Ključni razlog zašto je organska poljoprivreda dobila na značaju leži u podudaranju ciljeva agrarne politike sa njenim ciljevima. Organska proizvodnja u Evropskoj uniji uživa široku podršku, koja će u budućnosti biti još veća. Tržišna kretanja u svetu pokazuju da je potražnja za kvalitetnom hranom u stalnom porastu, posebno u industrijski razvijenim zemljama, dok je proizvodna mogućnost mnogih područja drastično smanjena. Uzroci su u povećanoj upotrebi teške mehanizacije, erozivnim procesima koji kontinuirano odnose plodni deo zemljišta, dugotrajnoj primeni velikih količina pesticida i drugih veštačkih hemijskih materija opasnih po zdravlje ljudi i okolinu, kao i primeni veštačkih đubriva. Mere primenjivane u konvencionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji dovele su do degradacije resursa koji imaju ograničenu sposobnost samoobnavljanja. Metode koje su do sada primenjivane u poljoprivredi moraće u velikoj meri da se izmene radi postizanja kako održivosti postojećih poljoprivrednih sistema tako i stvaranja mogućnosti proizvodnje zdrave hrane u budućnosti. Organska poljoprivreda je alternativa konvencionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ona štiti sve postojeće resurse, nije štetna po životnu sredinu, tehnički je primenljiva, socijalno prihvatljiva i ekonomski održiva (Birovljev & Štavljanin, 2011, s. 24).

Viši nivo svesti građana o značaju bezbednosti hrane i potrebi očuvanja prirodnih resursa, dovodi do sve veće potražnje za organskim proizvodima, naročito u razvijenijim zemljama. Organska poljoprivreda je održiva poljoprivreda, što znači da organska proizvodnja ima za cilj da proizvede bezbednu hranu za ljudsko zdravlje, obezbedi zaštitu i obnavljanje prirodnih resursa. Ovakva proizvodnja se zasniva na lokalnim inputima, tj. drastično je smanjena upotreba veštačkih đubriva i hemijskih sredstava zaštite. Iako je nastala još 70-tih godina prošlog stoleća, njen nagli razvoj je počeo 90-tih godina u Evropskoj uniji, a u Republici Srbiji tek poslednjih nekoliko godina.

O organskoj poljoprivredi prvo se počelo govoriti u SAD-u, još rane 1938. godine, a najveći doprinos dao je američki autor Jerome Irving Rodale koji je 1947. godine počeo da izdaje časopis "Organska poljoprivreda i baštovanstvo". Rodale je bio prvi zagovornik

102

održive poljoprivrede i organske proizvodnje, kao i tvorac termina "organsko" koji simbolizuje rast i razvoj bez hemijskih sredstava. Revolucionarnost Rodaleovog poduhvata bila je, prvenstveno, u hrabrosti da se suprotstavi ukorenjenom sistemu i iznese potpuno nove ideje o tome šta je potrebno za zdravlje i dugovečnost. On je uspeo da privuče pažnju javnosti u toj meri, da su njegovi članci uticali na menjanje navika za koje je američki poslovni i stručni krugovi tvrdili da su naučno dokazano kao ispravne. Rodale je verovao u organsku proizvodnju smatrajući da zdravlje može biti održano samo uz poštovanje principa jednostavnosti, odnosno da za kvalitetnu hranu treba samo zdravo zemljište, čisti vazduh i nezagađena voda.

Kada se sagleda koliko su kompleksni i rasprostranjeni pozitivni efekti koje organska proizvodnja može da ima na zdravlje ljudi, biljaka, životinja i prirodnog okruženja, onda se može zaključiti koliko je stanje ovih organizama narušeno intenzivnim ulaganjem u industrijska postrojenja i nerealno visoku produktivnost poljoprivredne proizvodnje. Doprinos organske poljoprivrede multifunkcionalnom razvoju je veoma značajan posebno u siromašnijim zemljama. Kod zemalja u razvoju i tranziciji, razvoj ovog koncepta mogao bi brzo doneti vidljive efekte na socijalnom, ekonomskom i ekološkom planu. Razlog tome je što ova proizvodnja podrazumeva efikasno upravljanje i oslanjanje na lokalne resurse, što značajno pospešuje njihovu iskorišćenost na održivi način i smanjuje troškove ulaganja karakteristična za konvencionalnu poljoprivredu.

Direktan doprinos organske poljoprivrede ogleda se u tome što se ona zasniva na očuvanju bio-diverziteta i zaštiti životne sredine u dugom roku, a to se podudara sa ciljevima multifunkcionalnosti. U organskoj proizvodnji teži se korišćenju bio-diverziteta u izvornom obliku, pa se tako bira tradicionalni sadni materijal i stočni fond koji se vremenom adaptira na uslove na gazdinstvu, ali na prirodno prihvatljiv način. Cirukulisanje priodnih materija omogućena je istovremenim gajenjem i biljaka i životinja na organskim farmama, čime se postiže zadovoljenje njihovih potreba za hranljivim materijama na ekološki prihvatljiv način.

Doprinos životnoj sredini ogleda se i u minimalnom korišćenju neobnovljivih izvora energije i težnji da se potrebe za hemijskim inputima u poljoprivredi zamene preparatima na prirodnoj bazi. Priprema zemljišta treba da se vrši minimalnom obradom i primenom prilagođenog plodoreda kako bi se sačuvali korisni sastojci i hranljive vrednosti, a u isto vreme doprinelo njegovoj održivosti. Primaran resurs za poljoprivredu, ali i za čovečanstvo je voda, a svet je suočen sa dramatičnom količinom njenog zagađivanja od kojih veliki deo potiče iz konvencionalne poljoprivredne proizvodnje. Organska proizvodnja daje doprinos minimizaciji ovog problema kroz pravila koja ne dozvoljavaju ispuštanje toksičnih materija niti zagađivanje voda na bilo koji drugi način.

U prilog organske proizvodnje govore sledeći aspekti (Birovljev & Štavljanin, 2011, s.24):

Zaštita prirodnih resursa od zagađenja i racionalna eksploatacija istih; Očuvanost biološke raznolikosti (zaštita autohtonih sorti, novorazvijeni varijeteti

životinja i biljaka); Dugoročno održavanje i povećanje plodnosti zemlje (primena prirodnih đubriva i

uvođenje plodoreda); Proizvodnja kroz prepoznatljive poizvodne metode; Zaštita potrošača sa stanovišta rigidnih standarda u proizvodnji; Mogućnost održivog socioekonomskog razvoja ruralnih sredina i smanjenje

negativnih demografskih tendencija;

103

Očuvanje čovekove životne sredine i zaveštanje budućim generacijama raznovrsnog biodiverziteta i ekosistema;

Doprinos pravilnoj ishrani populacije i očuvanju ljudskog zdravlja; Ideja organske proizvodnje se vremenom razvila i sve je više pozitivnih efekata koji

se postavljaju kao ciljevi ovakvog načina bavljenja poljoprivredom. Ipak, kao osnovni ciljevi organske proizvodnje mogu se izdvojiti (Subić, Bekić & Jeločnik, 2010, s. 51):

Povećanje proizvodne sposobnosti (plodnosti) zemljišta, Minimiziranje energetskih inputa na poljoprivrednim dobrima, Smanjenje rizika po okolinu, i Održavanje postignutog nivoa proizvodnje. Prema Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Republike Srbije, održivi razvoj

oslanja se na tri stuba, a značaj razvoja organske proizvodnje prožima se kroz svaki stub, što znači da je pozitivan uticaj na sve segmente održivog razvoja neosporiv.

Ukoliko posmatramo tri stuba održivog razvoja i organsku proizvodnju, mogu se uočiti relacije (Birovljev & Štavljanin, 2012, s. 20).

Prvo - Organska proizvodnja se tumači kao, proizvodnja koja brine o očuvanju prirodnih resursa i otvara prostor za racionalnije korišćenje zemljišta, vode i mineralnih resursa. U skladu sa tim, mogu se povezati elementi prirodne sredine i prirodnih resursa sa Slike 1, sa organskom proizvodnjom putem feed-back veze, gde prirodna sredina stavlja na raspolaganje neophodne resurse za poljoprivrednu proizvodnju, dok organski način proizvodnje primenom savremenih tehnologija i načina rada omogućava racionalno i dugoročno iskorišćavanje istih. Misija organske proizvodnje je zaštita prirodnih vrednosti i resursa, kao i povećanje kontrole u njihovoj eksploataciji.

Izvor: www.merz.gov.rs/sites/default/files/Национална стратегија одрживог

развоја Републике Србије.pdf (datum pristupa 08.01.2014., s. 6)

Slika 4.1. Funkcionalne veze elemenata Strategije

U praksi razvijenih zemalja ekonomija ima značajan, često puta negativan, uticaj na životnu sredinu. To se odnosi, pre svega, na industrijsku proizvodnju, koja poslednjih decenija vrši najveći pritisak na eksploataciju raspoloživih resursa i životnu sredinu. U cilju neutralisanja negativnih efekata industrijalizacije i konvencionalnih vidova poljoprivredne proizvodnje, značajno mesto daje se organskoj proizvodnji koja može biti i tržišno konkurentnija i ekonomski isplativija. Među makroekonomistima postoji visoki

104

nivo saglasnosti da su strateški sektori za revitalizaciju nacionalni privredne aktivnosti: energetika, poljoprivreda i telekomunikacije (Đuričin, 2006, s. 15).

U okviru Evropske unije prisutne su inicijative da se iz predpristupnih fondova finansiraju i kapaciteti agrobiznisa kao i podrška ruralnom razvoju u cilju očuvanja životne sredine. Zalaganja za organsku proizvodnju nalaze se u pozitivnim ekonomskim efektima koji se ostvaruju na nivou viših prihoda i nižih troškova od konvencionalne proizvodnje bez obzira na ostvarivanje nižih prinosa. Otuda organska proizvodnja pored zaštite životne sredine i očuvanja prirodnih resursa ističe rast ekonomskih performansi i snage proizvođača a time direktno utiče na rast privredne aktivnosti Republike Srbije.

Drugo - Organska proizvodnja utiče i na poslednji posmatrani stub održivog razvoja. Organski proizvodi imaju direktne i indirektne uticaje na stanovništvo. Jedan od najznačajnih uticaja je očuvanje zdravlja i života ljudi. Postoje polemičke rasprave o tome koliko organski proizvodi utiču na zdravstveno stanje i u kojoj meri. Nedvosmisleno se daje prednost organskim proizvodima jer nisu hemijski tretirani i genetski modifikovani. Organski proizvodi zasigurno podižu metaboličku kondiciju i čuvaju zdravlje ljudi.

Treće – Implementacijom organske proizvodnje smanjuje se korišćenje tehnike mehanizacije, materijala, minulog rada, a povećava učešće živog odnosno ljudskog rada. Osim toga, organska proizvodnja otvara proctor za nove vidove integracije i partnerstva unutar reprodukcionog lanca i lanca vrednosti, kao i jačanje proizvodnog i ekonomskog statusa proizvođača. Organska proizvodnja se temelji na savremenim tehničko-tehnološkim, ekonomskim i ekološkim principima u cilju očuvanja životne sredine, s jedne. i zaštite zdravlja i života ljudi, s druge strane.

Četvrto - Razvoj organske poljoprivrede zahteva vreme jer je neophodno da se ovaj pravac izbori sa dominacijom industrijalizovane poljoprivrede, koja je prihvaćena u većini delova sveta. Sam početak organske poljoprivredne vezuje se za ideju poboljšanja kvaliteta i očuvanja hranljivih sastojaka zemljišta, da bi se kasnije razvili organski principi primenljivi kroz čitav lanac proizvodnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Farmeri koji su počeli da usvajaju ove principe, prvi su uvideli i efekte koje organska proizvodnja može da ima na okolinu u najširem smislu, a zatim i socijalnu dimenziju dobrobiti koju donosi.

Peto - Organska proizvodnja ima zadatak da eliminiše ili bar smanji štetne uticaje koje konvencionalna poljoprivredna proizvodnja ima na životnu sredinu. Prirodni procesi, tehnologije i upotreba organskih i prirodnih materija doprinose da se očuva zemljište i bio-diverzitet kao osnova za buduću proizvodnju. Svi hemijski inputi su isključeni, a plodored je osnova proizvodnje. Kada se filozofija agrobiznisa bude svodila na vraćanje prirodi onog što je od nje uzeto da bi ona posle dala još više, moći ćemo da kažemo da je poljoprivredna proizvodnja održiva. Za organsku proizvodnju može se reći da ona predstavlja holistički pristup poljoprivredi, jer se farma posmatra kao celovit sistem, a ne vrši se pritisak na prirodne resurse u cilju proizvodnje samo jedne kulture.

Suština i razlog velikog značaja razvoja organske poljoprivrede najbolje se mogu objasniti pomoću četiri načela na kojima se ona zasniva (http://www.tehnologijahrane.com /nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji):

Načelo zdravlja: Organska poljoprivreda treba da održava i podstiče zdravlje zemljišta, biljaka, životinja, ljudi i planete kao jedne i nedeljive celine;

Načelo ekologije: Organska poljoprivreda treba da se zasniva na živućim ekološkim sistemima i ciklusima, da sarađuje sa njima, da ih podržava i da im pomaže da se održe;

105

Načelo pravednosti: Organska poljoprivreda treba da gradi odnose koji osiguravaju pravednost s obzirom na zajedničku prirodnu sredinu i šanse koje pruža životu;

Načelo nege i zaštite: Organskom poljoprivredom treba upravljati na oprezan i odgovoran način, kako bi se zaštitilo zdravlje i blagostanje sadašnjih i budućih generacija i prirodne sredine;

Važna uloga diverzifikacije proizvodnje i naglasak na očuvanju bio-diverziteta proističu iz principa organskog načina proizvodnje, gde je cilj minimizacija upotrebe spoljnih resursa i što veća upotreba resursa proizvedenih na samoj farmi. Tako upotrebu sintetički proizvedenog azota farmeri zamenjuju sadnjom mahunarki koje vezuju azot i poboljšavaju kvalitet zemljišta. Ekonomski gledano, ovaj postupak je veoma isplativ, s obzirom da se takvi međuusevi mogu koristiti za ishranu stoke ili kao đubrivo.

Hrana koja se proizvede organski treba da bude zdrava i bezbedna, bez bilo kakvih hemijskih materija, a posebno treba da se odlikuje visokim kvalitetom u smislu nivoa nutritivnih vrednosti. Trenutno, visok stepen angažovanja radne snage i mala ponuda u odnosu na tražnju, čine da ovi proizvodi imaju visoku cenu u odnosu na proizvode konvencionalne poljoprivrede. Viša cena ovih proizvoda zapravo je opravdana, jer obuhvata cenu eliminisanja negativnih efekata konvencionalne proizvodnje, ali za potpuni razvoj organskog uzgoja poljoprivrednih proizvoda ipak je potreban viši nivo svesti i životnog standarda većine svetskog stanovništva kako bi tu višu cenu želeli i mogli da plate.

Upotreba hemijskih sredstava strogo je zabranjena u organskoj proizvodnji, kao i upotreba antibiotika, hormona, genetski modifikovanih organizama i slično. Ali, ovakav vid proizvodnje nije samo skup mera koje ograničavaju upotrebu svega što je veštačko, nego i predlaže i usavršava procese i metode koji pozitivno deluju na eko-sistem i životnu sredinu i podstiču interakciju proizvodnje i prirode. Potpuno se koriste i klimatski, zemljišni i ljudski resursi, ali na ekološki odgovoran način i pomaže se proces njihovog prirodnog obnavljanja kako bi bili očuvani i harmonično funkcionisali, kako im je u prirodi i namenjeno.

Organskom proizvodnjom bave se poljoprivredna gazdinstva u više od 160 zemalja sveta. Jasno je da postoje ekološki i zdravstveni razlozi koji opravdaju potrebu za razvojem multifunkcionalne poljoprivrede, a naročito organske proizvodnje. Međutim, ni jedna aktivnost u svetu neće se brzo razviti i zaživeti ukoliko ne postoji način da se njome ostvari profit. Ipak, poljoprivreda je delatnost koja utiče na mnoge segmente života ljudi na planeti, pa se pored profita mogu navesti i drugi potencijalni ekonomski benefiti povećane brige i ulaganja u održivi razvoj ove delatnosti, a to su (http://www.tehnologijahrane.com /nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji):

Optimalno korišćenje poljoprivrednih resursa, Viša stopa ekonomskog rasta, Povećanje izvoza, Povećanje lokalne poljoprivredne proizvodnje, Povećanje standarda stanovništva u ruralnim regionima, Razvoj sela, i Očuvanje i uvećanje seoske populacije. Svest potrošača o neophodnosti zdrave ishrane je povećana, ali istraživanja pokazuju

da su potrošači nedovoljno informisani i needukovani i ne prave jasnu razliku o tome šta su to tradicionalni proizvodi, a šta organski. To je pokazala anketa u kojoj je 33% stanovništva izjavilo da jede organske proizvode svakodnevno, što je u potpunom

106

raskoraku sa statističkim podatkom koji pokazuje da je potrošnja ovih proizvoda u nivou od oko samo 0,01% (Organic news, 2011, s. 1).

Poslednjih decenija organska poljoprivreda je postala značajan faktor održivog razvoja. Proizvodnja i promet organskih proizvoda beleže tendenciju neprekidnog rasta učešća na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i time stvaraju preduslove za jačanje konkurentske pozicije poljoprivrede. Osnovni cilj organske poljoprivrede je proizvodnja hrane visokog kvaliteta ali u jasno određenim uslovima proizvodnje, kako bi se očuvalo zdravlje i život ljudi. Pored toga, ona je usmerena na budućnost ne samo sa aspekta zaštite životne sredine, unapređenja zdravlja ljudi i kontrole eksploatacije resursa, već i sa stanovišta ekonomskog prosperiteta. Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina raspolaže sa značajnim potencijalom za razvoj organske proizvodnje zahvaljujući pre svega pogodnim klimatskim i agro-ekološkim uslovima, znanju i tradiciji. 4.5.2. Organska vs konvencionalna poljoprivredna prozvodnja – argumenti i suštinske razlike Organska i konvencionalna poljoprivreda su antipodi, što otvara pitanje ili organska poljoprivreda ili konvencionalna poljoprivreda. Međutim, u svetlu činjenice da se svet nalazi u epohi radikalne tržišne ekonomije koja protežira tržište, tržišnu saradnju i profit kao osnovne vrednosti, te koja je na toj osnovi uspostavila potrošačko društvo kao meru građanskog društva, takav isključivi izbor nije moguć. Realna opcija je kombinacija konvencionalne i organske poljoprivrede sa međusobnim odnosom koji zavisi od niza faktora, od profita kao osnovne ekonomske mere efikasnosti - do zdravlja ljudi bez koga je praktično sve besmisleno.

Konvencionalna poljoprivreda je omogućena pretvaranjem znanja i veština u tehnike, a ove pak u tehnologije koje za rezultat imaju ogromno povećanje obima proizvodnje hrane, a u socijalno-društvenim događanjima produkciju konzumerske kulture koja u relaciji: cene – kvalitet – izbor, svodi čoveka isključivo na potrošača. Mada je čovek po svojoj prirodi potrošač, potrošnja ima smisla samo ako zadovolji čitav niz (često kontradiktornih) potreba.

Krug potrošnje i proizvodnje, koji ne vodi računa o kompleksnosti ljudskih potreba produkuje viškove kojima se smanjuju ekonomski troškovi ali rastu drugi (socijalni, zdravstveni, ekološki) troškovi koji deluju obratno, kao sila reakcije u fizici. U konkretnom slučaju, što je veća konvencionalna proizvodnja hrane, to je sve veća zloupotreba znanja, posebno u vidu profitno orijentisane upotrebe genetskog inžinjeringa, što sa druge strane jača potrebe i zahteve za organskom proizvodnjom i obratno. Na ekonomskom planu, što je veći višak obima proizvodnje hrane to je veći profit, dok sa druge strane, rastu nepodmirene potrebe ljudi zbog rasta ekonomskog raslojavanja. Paradoksno ali istinito u saznajnom smislu, na delu je redosled: proizvodnja koja ne vodi računa o zdravlju i zaštiti životne sredine nego samo o obimu i profitu, koja se na moralnom planu predočava kao napor za smanjenje gladi i siromaštva, uprkos svom uticaju na povećanu stopu nezaposlenosti a time i siromaštva. Mogući islaz iz tog i takvog odnosa nije u alternativi, ili konvencionalna ili organska poljoprivreda, nego u činjenici da se okviru između tih alternativa može odvijati proizvodnja sa struukturom koja bi mogla razrešiti ne samo moralnu dilemu između dobra i zla, nego i kombinacija ovih proizvodnji u odnodu koji bi stvorio pretpostavke za bitno smanjenje kako gladi, tako i siromaštva. Međutim, to zahteva promene od ekonomije maxime na ekonomiju interesa, a to je moguće uspostavljanjem valjanog odnosa između ekonomije, etike i prava koji treba da vodi računa ne samo šta je

107

dobro za (nekog) čoveka pojedinca-individualno nego i šta je javno dobro odnosno opšte dobro.

Danas je postalo vidlivo da svetska ekonomija, struktuirana i dirigovana od male grupe ekonomsko najrazvijenih država, u ime ekonomsko-profitne maxime razara sve kulturne identitete i time indukuje svoje suprotnosti u vidu nastajanja različitih fundamentalizma: od raligijskih do političkih koji se ispoljavaju u vidu terorizma i raznihvrsta političke represije. Drugim rečima, u susedstvu ekonomskog fundamentalizma stanuju verski ili politički fundamentalizam, te otuda i potreba za novom produktivnijim odnosom između države i tržišta, odnosno tamo gde je država disfunkcionalna tu nastupa tržište i obrnuto. To je danas potrebnije nego ikad pre budući da je krajem prošlog stoleća koncentrisana ekonomsko-politička moć koja proizvodi imperijalnu etiku. Imperijalna etika sa svojim principima sledi obrazac: Ko deli naše vrednosti on je naš prijatelj i biva nagrađen, a onaj ko ih ne deli i njima se suprotstavlja on je naš neprijatelj i biva uništen. Imperijalna etika utemeljuje put ka isključivanju prirode iz razvoja novih potrošačkih zahteva na jedan cinično simuliran način.

To otvara problem kako (aktuelnu) imperijalnu etiku prevrednovati i utemeljiti stazu ka razumnoj etici koja nije moguća bez regionalnog, nacionalnog i globalnog prevrednovanja načina proizvodnje i raspodele. Prva pretpostavka je da vreme ističe, odlazi i napušta nas, jer se neumerno igramo sa njim ne pogodivši da je vreme novac, što kažnjava sve i bogate i siromašne. U ravni operacionalizacije to znači da ne shvatamo da se na primer, organska i konvencionalna proizvodnja povrća u zaštićenom prostoru u pogledu primenjenih tehnologija mnogo ne razlikuju uključujući i njene ekonomske efekte – napomena autora), međutim, suštinska razlika je u koncepciji đubrenja i zaštite od biljnih bolesti, korova i insekata, jer organska proizvodnja isključuje upotrebu sintetičkih đubriva, hormona i pesticida. 4.5.3. Potencijali organske poljoprivrede u Republici Srbiji Republika Srbija raspolaže značajnim prirodnim potencijalom, pre svega, pogodnim agrarnim reljefom, klimom i hidrografijom kao bitnim preduslovima za razvoj organske poljoprivrede. Prosečna veličina gazdinstva omogućava uključivanje velikog broja proizvođača u organsku poljoprivredu i smanjivanje ekonomskih i socijalnih tenzija koje poslednjih godina opterećuju ovu granu privrede. Struktura ruralnog stanovništva i prirodnih potencijala nudi dobru perspektivu za razvoj organske proizvodnje omogućava na 44,5% nacionalnog prostora (Organic news, 2011, p. 1). Razvoj organske poljoprivrede otvorio bi realni prostor za smanjenje nezaposlenosti, povećanje domaćeg bruto-proizvoda i smanjenje neobrađenih površina, pre svega u ruralnim područjima koja su iz ekonomskih razloga poslednjih decenija napuštena. Time bi se Republika Srbija uključila u globalni trend kojim se organska poljoprivreda tretira kao jedan od ključnih faktora lokalnog ekonomskog, socijalnog i ekološki održivog razvoja, posebno u zemljama u razvoju (Kilcher, 2007, p. 47). S druge strane, tržište organskih proizvoda od lokalnog do međunarodnog nivoa sugeriše perspektive rasta i nudi proizvođačima i izvoznicima dobre mogućnosti da povećaju prihode i poboljšaju životne uslove.

U okvirima aktuelne geo-agrarne strukture Republike Srbije i obima i strukture Agrarnog budžeta ne treba očekivati veće rezultate u razvoju organske proizvodnje. Tek bi angažovanje najmanje 10% sredstava Agrarnog budžeta za podršku razvoja organske poljoprivrede moglo značajnije da pokrene proces strukturnog prilagođavanja poljoprivrede prema standardima i zahtevima savremene organizacije agrarne proizvodnje.

108

Tabela 4.1. SWOT analiza mogućnosti razvoja organske proizvodnje hrane u Republici Srbiji

Snage: Slabosti: - Postoji Nacionalni Akcioni Plan; - U okviru strategije institucionalizacije Republike Srbije u procesu priprema za evropske integracije učinjeni siu inicijalni koraci na unapređenju pravnog i administrativnog okvira za regulaciju regulaciju organske proizvodnje; - Formirano namensko Akreditaciono telo; - Iniciranje svesti o potrebi unapređenja kvaliteta u većini industrijskih kapaciteta kao uslova za internacionalizaciju poslovanja; - Značajne površine poljoprivrednog zemljišta nisu zagađene i intenzivno kultivisane što pospešuje bržu i lakšu konverziju; - Postoji pozitivan stav o organskoj poljoprivredi u akademskoj zajednici, kao i kod određenog kruga poljoprivrednih proizvođača i sve većeg broja potrošača; - Postojanje Nacionalne asocijacije za organsku proizvodnju; - Interesovanje međunarodnih donatora za podizanje nivoa organske poljoprivredne proizvodnje, -- Uvođenje sistematske edukacije o organskoj poljoprivredi sa proizvodnog, tehnološkog, ekološkog i ekonomskog aspekta na Univerzitetu u Novom Sadu; - Međunarodna saradnja lokalnih univerziteta sa Univerzitetom u Kaselu; - Bliski odnosi sa tržištima organske hrane u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Holandiji;

- Nacionalno i regionalno tržište je relativno malo i ograničeno; - Slaba povezanost sa evropskim tržištem ograničava korišćenje njegovih sinergetskih efekata na razvoj nacionalne i regionalne proizvodnje organske hrane; - Nedovoljna saradnja učesnika u lancu vrednosti, - Obrazovanje o poljoprivredi i organskoj proizvodnji je na niskom nivou; - Nema modela za korišćenje strukture porodičnih gazdinstava kao potencijala za prelazak na organsku proizvodnju; - Institucionalna neuređenost; - Nerešeno pitanje blagovremenog finansiranja i subvencionisanja sektora organske proizvodnje; - Angažovanje međunarodnih donatora je marginalno sa stanovišta finansijske podrške; - Nije ustanovljena finansijska šema i tehnička podrška za kontinualno delovanje Akreditacionog tela; - Sistem Sertifikacije je nejasan i netransparentan, - Baza podataka o organskoj poljoprivredi je nerazvijena sa stanovišta kvantiteta i kvaliteta informacija kao podrške razvoju;

Potencijali: Pretnje:

- Pozicioniranje kao primarnog evropskog dobavljača za organski proizvedeno kupinasto i drugo voće kao i za njihove finalne proizvode; - Pozicioniranje kao primarnog evropskog dobavljača za organski proizvedenu soju; - Pozicioniranje kao primarnog evropskog dobavljača za organski proizvedene sastojke za hranu kao što su skrob, gluten, pahuljice, pectin … - Organska poljoprivredna proizvodnja je pokretačka snaga za revitalizaciju razvojnih funkcija poljoprivrede; - Organska poljoprivreda omogućava lakšu

- Gazdinstva nisu motivisana za unapređenje konkurentnosti prema kriterijumima otvorene tržišne privrede; - Sektor organske poljoprivrede nije politički prepoznat kao pokretačka snaga prestruktuiranja i obnavljanja razvojne propulsije agrarne industrije prema standardima ciljnog okruženja; - Sektor organske poljoprivrede ne poseduje resurse i organizaciju za pristup spoljnim tržištima; - Velika konkurencija proizvođača iz razvijenih zemalja na ciljnim tržištima organske hrane; - Neki učesnici su isključeni sa ciljnog (evropskog) tržišta organske hrane zbog

109

Izvor: http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/ORGANIC_AGRICULTURE_IN_SERBIA_2012.pdf, s. 40.

Iz SWOT analize mogućnosti razvoja sektora za proizvodnju organske hrane prezentirane u Tabeli 4.1, može se zaključiti da su mogućnosti i prednosti u suprotnosti sa mnogim izazovima koje treba prevazići, kako bi se identifikovani potencijali mogli potpunije iskoristiti. Ključni potencijali su: geografski položaj i umereno kontinentalna klima, višedecenijski nizak stepen hemizacije zemljišta i sačuvani biodiverzitet, ali i značajan ljudski potencijal u oblasti proizvodnje i trgovine hranom (Sudarević & Davčik, 2005, s. 80). Posmatrano po pojedinim krajevima Republike Srbije, može se uočiti da AP Vojvodina ima dobre uslove za organsku proizvodnju u domenu ratarskih kultura, uljarica i povrća, dok centralna i južna Srbija mogu postati značajan proizvođač voća (maline, jagode, jabuke, šljive, kupine itd.), lekovitog bilja i šumskih plodova. Autohtone sorte jabuka i šljiva koje se ne uzgajaju plantažno u šumskim oblastima Zlatibora, Tare i Kopaonika, predstavljaju veliki potencijal za organizaciju organske proizvodnje.

Izvor: Exporter (2009). Organska proizvodnja, broj 14, Beograd: Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije, s. 28.

Slika 4.2. Idealne lokacije za proizvodnju organske hrane u Republici Srbiji

integraciju u Zajedničku agrarnu politiku (CAP); - Perspektiva Republike Srbije da postane glavni faktor u procesu odobravanja IPARD projekta i restrukturiranje ruralnog sektora i poljoprivrede uopšte; - Organska poljoprivreda postaje jedan od glavnih stubova poljoprivrede Srbije u formiranju BDP-a;

nepoštovaja prihvaćenih procedura i standarda poslovanja EU; - Nema instrumenata za usmeravanje domaćih i stranih investicija u razvoj sektora proizvodnje organske hrane;

110

Tabela 4.2. Površine idealnih lokacija za proizvodnju organske hrane u Republici Srbiji

Područje: Površina u ha

Fruška Gora 33.410 Đerdap 22.009 Tara 15.329 Kopaonik 13.140 Šar Planina 12.615 Prokletije 10.198 Prokletije 10.198 Karamaš 6.738 Palić 5.773 Tikvara 5.766 Begečka jama 5.275

Jedan od pozitivnih primera afirmacije organske proizvodnje je preduzeće Foodland.

Kompanija proizvodnju i ponudu temelji na proizvodima koji poseduju visoki kvalitet, veliku novostvorenu vrednost i istaknutu zdravstvenu vrednost. Prerada je zasnovana na domaćim sirovinama, kao i lokalnim autohtonim sortama koje po svojoj genetskoj strukturi najbolje odgovaraju agro-ekološkim uslovima Republike Srbije. Razvoj kompanije se temelji na projektima koji su usmereni ka organskoj proizvodnji i preradi i jačanju kooperantskih odnosa s velikim brojem malih poljoprivrednih proizvođača.

Glavna prepreka daljem razvoju domaćeg tržišta organske hrane je nedovoljna tražnja, koja je, uglavnom, uslovljena sa dva faktora: niskom kupovnom moći stanovništva i nedovoljnom informisanošću o prednostima ovih proizvoda u odnosu na običnu hranu. Potrebne su razne aktivnosti za podizanje ekološke svesti i razvoj (nove) kulture ishrane potrošača (Birovljev & Dujić, 2004, s. 219). Potrebno je uključivanje državnih institucija, Nacionalne asocijacije i svih drugih zainteresovanih aktera za razvijanje organske poljoprivrede i ustanovljenje procedura i standarda u domenu proizvodnih, tehnoloških, naučnih, saznajnih i drugih procesa.

Izvor: Marz et. al., 2013, s.15.

Shema 4.3. Struktura organske biljne prozvodnje u 2012.godini

111

Tabela 4.3. Organska stočarska proizvodnja 2012. godine

Organska stočarska proizvodnja 2012. godine Ukupno

1000 komada Organski status 1.000 komada

Krupna stoka (goveda, bivoli, konji, magarci)

2164 230

Sitna stoka (ovce, koze, svinje) 3404 983 Živina (kokoši, guske, patke, ćurke, morke) 4276 3600 Košnice 2610 4394

Izvor: Marz et. al., 2013, s.14.

Izvor: Ministartsvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije (2009).

Nacionalni akcioni plan razvoja organske proizvodnje u Srbiji, radni dokument. Beograd, str.5

Shema 4.4. Struktura proizvođača koji primenjuju metode organske proizvodnje u Republici Srbiji u 2008.godini

Tabela 4.4. Profil proizvođača koji se bave organskom proizvodnjom u 2013. godini

Parametar: Vrednost: Učestalost prodaje trgovcima na veliko/prerađivačima >75% Učestalost ugovorene proizvodnje 67% Ostvareno uvećanje cena organskih proizvoda u poređenju sa konvencionalnom 10-20%

Standardna proizvedena količina 64% <1 tone Učestalost sortiranja 60%

Glavna marketinška ograničenja Niska cena (50%) Visoki ulazni troškovi (53%) Nedostatak hladnjača za voće (48%)

Izvor: Marz et. al., 2013, s.16.

Organski proizvodi se, uglavnom, prodaju preko mreže trgovaca na veliko i prerađivačkih kompanija, sa kojima je skoro 70% primarnih proizvođača zaključilo ugovore o poslovnoj saradnji, pre početka same proizvodnje u sezoni. Direktnu prodaju, praktikuje oko 20% proizvođača, koji se bave organskom proizvodnjom. Ovakav način

112

proizvodnje i prodaje, te uvećanje cena koje proizvođači ostvare za svoje proizvode, je umereno (u proseku 10% - 20%) što potvrđuje tezu da se dodatna vrednost proizvodnje ne stvara u okviru poljoprivrednog gazdinstva. Problematična je i zastupljenost organskih proizvoda na tržištu. S obzirom na nedostatak odgovarajućeg skladišnog prostora, proizvodi su dostupni samo tokom glavne sezone. Klasiranje proizvoda vrši svaki drugi poljoprivrednik i to uglavnom prema veličini, retko prema kvalitetu. Proizvodi se najčešće pakuju u neodgovarjuću (plastičnu) ambalažu neprihvatljivu za njihovu distribuciju. Otežavajuća okolnost za prevoz organskih proizvoda je nestandardno pakovanje.

U ovom sektoru su prisutne i nove tendencije, naime, veliki trgovinski lanci sve više jačaju ponudu organskih proizvoda, koji su i cenovno i kvalitetom konkurentni konvencionalnim proizvodima. Primetno je i njihovo sve češće uključivanje u primarnu organsku proizvodnju koju organizuju na velikim sopstvenim ili površinama u zakupu. Proizvodnja stočne hrane, kao i kompletan sektor organske proizvodnje u stočarstvu beleži rastući trend, iako još uvek nije aktivna ponuda ovih proizvoda na tržištu.

Najčešće prepreke za prelazak sitnih gazdinstva na organsku proizvodnju su: (1) nedostatak znanja i pristupa tržištima, (2) sertifikacija, (3) inputi za proizvodnju, (4) manjak kapitala i (5) neefikasna organizacija. Aktivnosti za prevazilaženje ovih prepreka su: (6) investicije u istraživanje, podizanje i proširenje kapaciteta, (7) usvajanje sertifikata, (8) jačanje inicijative za širenje tržišta, (9) motivisanje sitnih gazdinstava na kooperativne i partnerske veze i (10) uvođenje savetodavnih, logističkih, institucionalnih i administrativnih usluga za stabilizaciju i razvoj ove proizvodnje.

Zemlje u razvoju mogu ostvariti brži i efikasniji pristup atraktivnim međunardnim tržištima samo putem sertifikovanih organskih proizvoda. Troškovi sertifikacije se višestruko kompenzuju povećanjem prihoda i popravljanjem ekonomske pozicije zemlje.

Organska poljoprivreda i organski način proizvodnje hrane su postali i važan stub za održivi razvoj ruralnih područja i zaštitu životne sredine i jačanje ekonomskog i socijalnog standarda zaposlenih na gazdinstvu.

Republika Srbija je poslednjih decenija bila suočena sa nizom ekonomskih i drugih problema, međutim postoji šansa da se kroz organsku poljoprivredu učini iskorak u revitalizaciji razvojnih funkcija poljoprivrede i sređivanju stanja unutar celokupne privrede, što je važna osnova za jačanje ekonomije, a posebno za očuvanje ruralnih sredina i malih porodičnih gazdinstava. 4.6. Organska proizvodnja i permakultura kao koncepti očuvanja ekoloških specifičnosti ruralnih područja 4.6.1. Uvod Pitanja mogućnosti opstanka života na Zemlje usled odnosa čoveka i prirode postavlja se učestano u nekoliko prethodnih decenija, a ponuđeni odgovori su često dijametralno suprotni. Time je otvoreno pitanje održivog razvoja, odnosno razvoja pri kome budućim generacijama treba ostaviti resurse, kakve su imale i prethodne generacije. Jedan od zahteva je da se koristeći nekim već skoro zaboravljenim tradicijama poljoprivredne proizvodnje maksimalno iskoriste prirodni resursi, geografski položaj, reljef i klima. U ovom kontekstu, ulaganja u razvoj organske poljoprivrede koncipirane na principima permakulture, koja je usmerena na budućnost i zdravlje ljudi kao i unapređenje životne sredine predstavljaju suštinski faktor održivog razvoja.

113

Organska poljoprivreda, kao i celokupna industrija hrane zasnovana na njenim proizvodima, ima posebno ulogu u sveukupnim privređivanju. Naime, danas su, za razliku od vremena industrijske revolucije kada je koncipirana osnova modela poslovanja današnjih preduzeća, ljudi manje oskudan faktor proizvodnje, dok se prirodni resursi i ekološki sistem tj. prirodni kapital, koji obezbeđuje osnovne pretpostavke za život, značajno smanjeni i postaju sve skuplji resurs (Davčik, 2004, s. 26). Međutim, to ne treba da sugeriše da je nastanak organske poljoprivrede i industrije organske hrane nastao kao posledica traganja za rešenjem za uspostavljanje narušene ravnoteže u raspoloživosti pojedinih faktora proizvodnje. Istorijat njenog razvoja traje više decenija i u njemu se ističu kako razvijanje osnova samog koncepta, tako i motivi i podsticaji njegovoj primeni, specifični u određenim delovima sveta.

Poslednjih godina, višedecenijsko kontinuirano favorizovanje hemijske strategije u proizvodnji hrane, ne zanemarujući pozitivne rezultate tzv "zelene revolucije" u rešavanju problema začaranog kruga "hrana-siromaštvo-populacija" u zemljama u razvoju, izaziva sve veću zabrinutost za budućnost naše planete.

Jasno je da će nestašica faktora proizvodnje koji su zasnovani na nafti, voditi smanjenju proizvodnje hrane ukoliko se ne pronađe odgovarajuće zamene. Takva konstatacija sugeriše da nema previše izbora u traženju rešenja - svet će morati da se okrene iznalaženju mogućnosti kako da se osloni na obnovljive izvore energije, a koji stoje na dohvat ruke čoveku. Između ostalog, akcenat je na: (1) reciklažu organskih otpadaka kao zamene za veštačka đubriva; (2) većem korišćenju tzv nekonvencionalnih izvora energije; (3) primeni plodoreda kako bi se stvorili uslovi za prirodnu ravnotežu biljnih štetočina i smanjila upotreba pesticida; (4) reintegraciji stočarske sa biljnom proizvodnjom; itd.

Radikalni napredak u tehnologijama organske poljoprivrede zahteva uspostavljanje novih prioriteta u domenu istraživanja. Najznačajnije je postizanje pune saglasnosti o tome šta bi trebalo da budu osnovna pitanja postindustrijske poljoprivrede. Ovo područje je puno neusaglašenosti.

Prvo, znatan broj istraživača još uvek polazi od bazičnih pretpostavki, kao što su: (1) da je u poljoprivredi najznačajniji cilj postizanje visokih prinosa; (2) da će (energetske) potrebe poljoprivrede i dalje biti zadovoljavane jeftinim energentima; (3) da sektor primarne poljoprivredne proizvodnje može efikasno funkcionisati u već kreiranoj industrijskoj sredini (Zakić & Stojanović, 2008). Danas je izvesno da je svet suočen sa stvarnošću da su poznati i jeftini energetski izvori sve više ograničeni. Zbog toga je jedan od prioriteta usklađivanje korišćenja resursa u poljoprivredi sa ekološki prihvatljivim metodama. Strategija razvoja hemije za poljoprivredu, mehanizovane obrade i genetičkog inženjeringa otvorilo je još više alternativa u poljoprivredi. Sve ovo vodi ka novim područjima naučno-istraživačkog rada u poljoprivredi.

Drugo, nedostatak u pravcima istraživanja radikalnih tehnoloških rešenja za (organsku) poljoprivredu je činjenica da većina radova i ostvarenih rezultata ostaje u granicama pojedinih, specijalizovanih disciplina kao što su: ekonomika poljoprivredne proizvodnje, mikrobiologija zemljišta, biohemije humusa, entomološka kontrola, tehnologija solarne energije i slično (Zakić & Stojanović, 2008). Poljoprivreda, sa tendencijom ukrupnjavanja obradivih parcela, monokulturnom proizvodnjom i sve većom upotrebom mehanizacije i hemijskih sredstava - konstantno degradira zemljište, uništava prirodnu biološku raznovrsnost, zagađuje životnu sredinu. Individualni zemljoradnici postaju nezaštićeni, na udaru državnih uredbi i nepredvidivih promena na tržištu. Postavlja

114

se pitanje: Postoji li način da se sopstvene potrebe zadovolje sarađujući s prirodom, a ne boreći se protiv nje?

Organska proizvodnja podrazumeva izbegavanje korišćenja hemikalija koje podstiču rast biljaka ili služe kao zaštita od štetočina. Umesto toga oslanja se na prirodna načela koja se koriste već hiljadama godina. Permakultura ide korak dalje i naglašava održivost i rad s prirodnim okruženjem. Popularnost permakulture raste, kako sve više ljudi shvata da je ovaj jeftin i jednostavan način uzgoja odličan put do zdravog voća, povrća, lekovitog bilja, tačnije do zdravog života. 4.6.2. Odnos čoveka prema prirodi Stari Grci su tematizovali čoveka kao biće prirode i u skladu sa tim određivali njegov odnos prema prirodi. Platon i Aristotel su čovekovu dušu podelili na tri dela (duše): veselu, strastvenu i razumsku, te su smatrali da je razborito da čovek razumom poseduje i vodi ostala dva dela duše. Drugim rečima, čovek se razumno odnosi prema prirodi na način vlastitog staranja. Platon je čovekov odnos prema prirodi odredio na način da je čovek rođen go i bos te je upućen na prirodu da od nje uzme ono čime bi se zaštitio od gladi i hladnoće. Aristotel je stajao na stanovištu da čovek po prirodi teži znanju obrazujući sebe i samu prirodu.

Hrišćanstvo prirodu smatra stvorenom od Boga te čovek nije vlasnik prirode, ni zemlje, ni vode, ni vazduha, ni vremena ali mu je sve to dato na plodouživanje. Novo vekovlje sa paradigmom znanje je moć koje usavršuje i spoznaje prirodu da bi njom ovladalo, utire stazu, racionalistično i empiristički, prosvetiteljima i samoj moderni koji stoje na stanovištu da je čovek biće progresa, te da se progres obistinjuje tehničko-tehološkim ovladavanjem prirodom, čime se priroda u velikoj meri svodi na objekat čovekovih saznajno-interesnih moći. Međutim, i u ovim okvirima, mnogi mislioci su ukazivali na potrebu naturalizacije čoveka i humanizacije prirode, ili, pak, metaforički rečeno, čovek u drvetu vidi samo predmet drvno-prerađivačke industrije (koliko stolova? klupa? ... ), a ne i da je drvo estetski događaj i prirodni proizvođač kiseonika.

XX i prva decenija XXI stoleća svedoče o tome da je čovek sveo prirodu, a i samog sebe na objekat - resurs prema kome se konkretno odnosi isključivo sa aspekta profita na kratki rok, a što mu se vraća u vidu osvete same prirode, odnosno sve prisutnije klimatske promene dovode u pitanje čovekovu životnu sredinu.

Ugrožavanje čovekove prirodne sredine do koje je došlo sa razvojem nauke i naučnih dostignuća, tehnike i tehnologije, otvorilo je pitanje njegovog opstanka i njegove egzistencije i rađanja svesti da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste. Koncept "održivi razvoj za održivu budućnost" podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija. Proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim snagama, nije obraćala pažnju na to da je eko-sfera kao jedinstvo bio-sfere i eko-sistema nenadoknadiva, odnosno, ako bi bila uništena ne može se obnoviti ni prirodnim procesima, ni ljudskom delatnošću.

Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođena ostvarivanjem profita (po svaku cenu). Danas se čovečanstvo nalazi pred problemom iscrpljenih i ograničenih prirodnih resursa. Potrebno je naći odgovore na pitanja u vezi sa energetskom i sirovinskom krizom, demografskom eksplozijom, zagađenjem prirodne sredine i ostalim pitanjima oko usaglašavanja privrednog razvoja sa ekološkim zakonitostima.

115

Imajući taj problem na umu potrebno je rasvetliti pitanje čovekove moralne odgovornosti, ali, i društvene odgovornosti, kada je u pitanju životna sredina. Taj problem danas misaono i kritički reflektuje disciplina pod nazivom etika životne sredine kao normativna etička disciplina. Etika zaštite životne sredine podrazumeva zaštitu okruženja kao okvira čovekovog života. Etika zaštite životne sredine se zasniva na moralnoj odgovornosti jer se samo tako mogu stvoriti uslovi za kvalitetniji način života. 4.6.3. Organska proizvodnja Poljoprivreda je od suštinskog značaja za razvoj Republike Srbije. Ovu činjenicu uvideo je pre gotovo celog veka i veliki prijatelj srpskog naroda Arčibald Rajs, koji piše o tadašnjoj lošoj praksi kojom je što više mladih "gurano“ na studije, da bi kasnije postali činovnici, umesto da se od njih stvaraju poljoprivrednici "znalci svoga posla" (Rajs, 2006, s. 41). Pitanje, je koliko je danas drugačije. Međutim, čak i kada bi se zaista izuzetna pažnja posvetila podsticanju razvoja poljoprivrede, moralo bi se upotpuniti i pitanjem: Da li odabrati organsku ili konvencionalnu poljoprivrednu proizvodnju?

Tokom proteklih godina preduzeti su određeni koraci, koji ukazuju na jačanje javne podrške razvoju organske poljoprivrede - usvajanjem odgovarajućeg Zakona, osnivanjem Nacionalnog udruženja za razvoj organske poljoprivrede, osnivanjem centara za razvoj organske poljoprivrede u Selenči, Valjevu, Svilajncu i Leskovcu, itd., dodeljivanjem subvencija organskim proizvođačima. Međutim, na nivou poljoprivrednih proizvođača kao pojedinaca, mora se istaći i identifikovati veća potreba edukacije o ekonomskim efektima opredeljivanja za organsku u odnosu na konvencionalnu poljoprivrednu proizvodnju.

Kako koncept održivog razvoja podrazumeva, kontinualni ekonomski rast, ali takav koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, većim učešćem čistijih tehnologija i inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeđuje: (1) smanjenje siromaštva, (2) dugoročno bolje korišćenje resursa, (3) unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, (4) sprečavanje budućih zagađenja i očuvanje bio-diverziteta (preuzeto sa www.odrzivi-razvoj.gov.rs 30.09.2013).

Cilj održivog razvoja je da dovede do ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stuba održivog razvoja: održivi ekonomski rast, održivi razvoj društva i zaštitu životne sredine spajajući ih u jednu celinu koja je podržana odgovarajućim institucionalnim okvirom kao što je već objašnjeno ranije. 4.6.4. Međuzavisnost organske proizvodnje i bio-diverziteta Bio-diverzitet je od samog početka razvijanja sistema organske poljoprivrede od ključnog značaja i fokusira se na dva pitanja. Prvo je uticaj poljoprivrede na procesni kvalitet i pitanje dobrobiti za prirodu, a drugo se odnosi na bio-diverzitet i lepotu prirodnih ili divljih vrsta, staništa i biotopa, do nivoa izgleda prirodnih predela.

Međuzavisnost između organske poljoprivrede i bio-diverziteta proističe iz osnovnih ekoloških principa kruženja materije i povezanosti živog sveta u prirodi. Agro-ekologija predstavlja osnovu poljoprivrede i njena uloga kao i značaj i primena se menjala s rastom i razvojem sistema poljoprivrede. Konvencionalna poljoprivredna proizvodnja je pored obezbeđenja dovoljno hrane i drugih proizvoda, izazvala i niz negativnih posledica, kako ekoloških tako i socijalnih i ekonomskih. Došlo je do pojave ekoloških bolesti: "bolesti biotopa" i "bolesti biocenoze" (Kovačević, Lazić & Milić, 2011, s. 36):

116

1. Bolesti biotopa obuhvataju: štetne emisije gasova u vazduhu i vodi; ostatke pesticida i teških metala u vodi, zemljištu i vazduhu; degradaciju fizičkih i hemijskih osobina zemljišta (smanjenje sadržaja humusa, zakiseljavanje), ali i narušen odnos i broj pojedinih grupa mikro-organizama; zagađenje površinskih i podzemnih voda, gubitak poljoprivrednog zemljišta zbog urbanizacije, erozije i slično.

2. Bolesti biocenoze obuhvataju: gubitak genetičkih resursa gajenih i divljih biljaka i životinja, smanjenje i gubitak prirodnih neprijatelja štetnih insekata i patogena, pojačan broj i intenzitet štetočina i njihova otpornost na pesticide, hemijsko zagađenje i uništavanje prirodnih mehanizama kontrole. Najznačajnije pretnje životnoj sredini su degradacija zemljišta, ekstremni hidrološki događaji i nepovoljne promene bio-hemijskog kruženja elemenata.

Odgovor pomenutom stanju su brojni agro-ekološki sistemi proizvodnje čiji je cilj održivost poljprivrede odnosno ukupan održiv razvoj u okviru kojih se ističe organska poljoprivreda, koja se u EU smatra modelom održive poljoprivrede.

Mnoge studije koje se bave poređenjem uticaja različitih poljoprivrednih sistema jasno pokazuju pozitivan uticaj metoda organske poljoprivrede na parametre bio-diverziteta kao što su: raznovrsniji taksoni, veće bogatstvo vrsta, veće izobilje (Bengtsson, Ahnstroem & Weibull, 2005, s. 263).

Organska poljoprivreda za razliku od konvencionalnih poljoprivrednih sistema koji su orijentisani ka kupovini inputa, u fokus stavlja sopstvene inpute u kreiranju proizvodnih sistema, koji su prilagođeni svom lokalitetu. Organski poljoprivredni sistem je organizovan u skladu s sistemom niskog nivoa korišćenja spoljnih inputa i oslanjanja se na sopstvene resurse u najvećoj mogućoj meri.

Holistički pristup multifunkcionalnoj organskoj proizvodnji, koja je nastala kao upotpunjavanje poljoprivredne proizvodnje sa nepoljoprivrednim proizvodima i uslugama, ne dopušta primenu sintetičkih hemijskih sredstava i GMO. Bio-diverzitet omogućava raznovrsnost proizvodnje izraženu proširenjem plodoreda, gajenjem međuuseva i pokrovnih vrsta, zatim vrsta za zelenišno đubrenje, kao i korisnih bio-aktivnih biljaka i predatora naravno uz izbor otpornih, pre svega autohtonih sorti i rasa. Multifunkcionalna organska poljoprivreda, pored očuvanja prirodnih resursa i ekosistema, pruža mogućnost dodatnog zapošljavanja i ostvarivanja većih prihoda kao uslova za kvalitetniji život u ruralnim sredinama.

Organska proizvodnja u fokus stavlja kvalitet proizvoda, poštovanje ekoloških principa i prirodnih ciklusa uz visok stepen zaštite eko-sistema i životne sredine. Organska poljoprivreda se definiše kao sistem upravljanja proizvodnjom koja se bazira na ekološkim principima, visokom stepenu biološke raznovrsnosti (bio-diverzitet), očuvanju prirodnih resursa, i primeni visokih standarda o dobrobiti životinja i načina proizvodnje korišćenjem prirodnih supstanci i postupaka. Organska proizvodnja ne predstavlja samo poljoprivredu koja ne primenjuje mineralna đubriva, pesticide i druga sintetizovana hemijska sredstva, nego je mnogo složenija od toga. Zasnovana na izrazitim ekološkim principima, ponekad je teško shvatljiva, upravo zato što se mora razumeti, znati i primeniti celovit sistem (tehnologija) proizvodnje, a ne pojedinačne agro-tehničke mere (Lazić, 2012, s. 26).

Danas, u uslovima evidentnih ekoloških i klimatskih promena organska poljoprivreda je od krucijalne važnosti. Najveći doprinos organske poljoprivrede je proizvodnja: (1) kvalitetne i zdravstveno bezbedne hrane i (2) zaštita bio-diverziteta.

117

4.6.5. Permakultura kao koncept očuvanja bio-diverziteta Sredinom sedamdesetih godina dvadesetog stoleća nastao je termin permakultura na osnovu ideje dvojice ekologa Davida Homgrena i Billa Nollisona, spajanjem dve reči: PERMAnentna agriKULTURA. U inicijalnim fazama razvoja, ideja permakulture ocenjivana je kao subverzivna i revolucionarna, da bi danas postala osnova na osnovu koje se kreiraju čitave urbane zajednice. Permakultura podrazumeva obradu zemlje na tradicionalan način, stvaranje domaćinstava koja mogu sama sebe da prehrane, ali i da recikliraju sopstveni otpad. Jednostavni principi permakulture primenjuju se širom sveta.

Ljudi su počeli da se vraćaju manje potrošačkom a više održivom načinu života spoznajom da je neophodna promena načina života i sistema organizacije društva. Permakultura ili permanentna kultura življenja vezana je kako za organizaciju poljoprivrede tako i celog društva.

Suština permakulture nije oponašanje spoljašnjeg izgleda prirodnih sistema već razumevanje principa po kojima oni funkcionišu, kao i aktivna primena istih. Permakulturu definiše održivi način življenja ljudskih zajednica prema uzoru iz prirode.

Sinteza ekologije, geografije, antropologije, sociologije i dizajna čini permakulturu veoma kompleksnom. Permakultura se često shvata kao jednostavno vraćanje na tradicionalne obrasce iz prošlosti, iako je daleko kompleksnija od toga. Permakultura predstavlja sintezu tradicionalne poljoprivredne prakse i inovativne tehnologije koja koristeći znanja iz mnogih naučnih oblasti predstavlja način života sa prepoznatljivim načelima i principima. Primena ekoloških principa i strategije vraća ravnotežu narušenim ekosistemima. Kompleksnost odnosa, uzajamnog delovanja i prožimanja u Permakulturi je predstavljeno na sledeći način:

Izvor: http://cuvariprirode.org datum pristupa 25.08.2013.

Shema 4.5. Cvet Permakulture

Spiralni pravac pokazuje evoluciju i primenu principa Permakulture. Početna lična

inicijativa se nadovezuje na lokalni, kolektivni i globalni nivo. U okviru Cveta Permakulture, laticama su predstavljene oblasti, koje služe za širenje i projektovanje dizajna Permakulture (preuzeto sa http://cuvariprirode.org 25.08.2013):

1. Izgradnja - Prirodni materijali, solarni dizajn, biotekstura, organski dizajn otpornih konstrukcija.

118

2. Alati i tehnologija - Ručni alati, samoproizvodnja, obnovljivi izvori energije, gorivo iz organskog otpada, ponovna upotreba i reciklaža, uskladištenje energije, adaptacija i redizajn infrastrukture i tehnologije.

3. Obrazovanje i kultura - Kućno vaspitanje, aktivno učešće u rešavanju problema, socijalna ekologija, interaktivno školsko učenje.

4. Zdravlje i duhovni napredak - Preventivna i alternativna medicina, redovne vežbe u duhu istočne tradicije, razvijanje emotivne inteligencije, prave vrednosti i sklad sa prirodnim zakonima.

5. Finansije i ekonomija - Razvijanje ruralnih područja, efikasno iskorišćavanje resursa, eko-lanac (proizvođač - potrošač), fer trgovina, korišćenje novih tehnologija.

6. Mandat zemljišta i upravljanje zajednica - Pravna struktura za ekološki dizajnirane zajednice (zajednička svojina i organizacija), konsenzus u odlučivanju.

7. Zemljište i prirodno upravljanje - Bio-intenzivne bašte, organska proizvodnja, prikupljanje i skladištenje semena određenih sojeva, produktivna pejzažna analiza, održivi razvoj, razvijanje šumskih eko-sistema, prikupljanje divljih plodova, integrisane akvakulture. 4.6.6. Osnovna načela permakulture Permakultura je holistički pristup sa mogućnostima primene na sve aspekte života. U suštini svakog održivog dizajna i prakse nalazi se osnovni skup vrednosti i etičkih principa, konstantnih bez obzira na situaciju. Suština Permakulture je etika i dizajn principa koji se prožimaju kroz sve strukture u cilju uspostavljanja održivog razvoja. Razvijanje svesti i usvajanje tradicionalnih vrednosti definišu etiku Permakulture i doprinose biološkom i kulturnom opstanku. Etika Permakulture za razliku od koncepta aktuelnih društvenih normi i razmišljanja predstavlja retro-inovaciju.

Izvor: http://cuvariprirode.org 25.08.2013

Shema 4.6. Osnovna načela Permakulture

1. Briga o zemlji - Оpšta briga o planeti i životu, smanjenje sopstvenog uticaja na

životnu sredinu. 2. Briga o ljudima - Razvijanje ljubavi i poštovanja prema sebi kao preduslov za

razumevanje i ljubav prema drugima, društvena saradnja, fokusiranje na pozitivne stvari i razvijanje mogućnosti koje one nude, prihvatanje lične odgovornosti.

3. Pravilna raspodela - Umerenost u trošenju prirodnih i društvenih dobara, ostvarivanje lične i društvene koristi od uspostavljene ravnoteže, ovladavanje sobom. "Čovek koji je ovladao sobom ume da se ponaša u svakoj prilici na odgovarajući način. Takav čovek se s pravom zove UMETNIK ŽIVLJENJA" (preuzeto sa http://cuvariprirode.org).

119

4.6.7. Principi Permakulture Permakultura se bazira na 12 univerzalnih principa, koji omogućavaju kreativno redizajniranje okruženja, kao i lični stav i ponašanje prema prirodnim resursima i održivim zajednicama. Principi se mogu primenjivati na sve segmente društvenog života. Permakultura predstavlja rešenje za očuvanje ruralnih sredina kroz organski redizajn društva i kulture.

Izvor: http://cuvariprirode.org 25.08.2013

Shema 4.7. Principi Permakulture

4.6.8. Permakultura kao koncept očuvanja ruralnih sredina Permakulturna rešenja nastoje da usklade potrebe savremenog čoveka sa zaštitom okoline. U permakulturi čovek i njegovo delanje vraćaju se nazad u prirodno kruženje stvari, kao deo cikličkog sistema u kome nema otpada i uzaludnog trošenja energije. Permakultura spaja tradicionalna znanja s savremenim dostignućima i metodama.

1. Energija. Energija, koja se danas koristi je najčešće fosilnog porekla, a njena konverzija i primena indukuje velike ekološke probleme. Jedno od rešenja je korišćenje energije iz obnovljivih izvora - energije vetra, sunca, biomase, plime i geotermalne energije. Projektovanjem u skladu s ekološkim standardima i primenom odgovarajućih građevinskih i tehničkih sredstava mogu se ostvariti velike uštede energije. Na primer, domaćinstvima su na raspolaganju: solarni kolektori za proizvodnju tople vode, vetrenjače i fotonaponske ćelije za proizvodnju električne energije, solarna kuvala, postrojenja za proizvodnju bio-plina, peći i štednjaci s velikom termalnom masom i drugo.

2. Voda. Vodena bogatstva su na udaru većine zagađivačkih sistema, jer sve otpadne vode, izlivi nafte na kopnu ili moru, hemikalije iz poljoprivrede, kanalizacijski sistemi gradova završe u podzemnim vodama, rekama i morima. Zbog naglih klimatskih promena opada nivo podzemnih voda i time su ugrožena vodocrpilišta i bunari. Zbog toga rastu zahtevi za održivo upravljanje vodama s težištem na merama za štednju vode, izgradnju sistema za skupljanje kišnice i oborinskih voda za poljoprivredu, sistema za pročišćavanje otpadnih voda, primenu kompostnih sanitarnih čvorova, i pročišćavanje sivih voda biljnim pročišćivačima i slično.

120

3. Zemljište. Zemljište je stanište ljudi, biljaka i životinja, a ujedno predstavlja i glavni izvor hrane za njih. Zemljište je filter oborinskim vodama i zalihe vode zavise od kvaliteta zemljišta. Konvencionalna poljoprivreda oslonjena na agro-biohemijsku industriju trajno degradira zemljište. Rešenje ovog problema je implementacija ekološke poljoprivrede i organske proizvodnje hrane. Primenom permakulturnih i drugih organskih rešenja u poljoprivredi, građevinarstvu i infrastrukturnim zahvatima ne uništava se zemljište i ne zagađuju podzemne vode.

4. Vazduh. Vazduh je kao i drugi spomenuti elementi na udaru svih tipova zagađivača, a nužan je za život na zemlji. Vazduh treba zaštititi od zagađivanja. Svako može uticati na kvalitet vazduha davanjem pozitivnog primera - korišćenjem bicikla, javnog prevoza, električnih bicikala i mopeda, upotrebom bio-dizela i bio-etanola, smanjenjem vožnje automobilom, grupnim organizovanim vožnjama i sadnjom stabala koja apsorbuju ugljen-dioksid.

5. Građevinarstvo. Trećinu deponija zauzima građevinski otpad konvencionalnog građevinarstva. Pored toga što klasično građevinarstvo predstavlja veliki ekološki problem, često su novoizgrađeni prostori - nezdrave sredine prepune toksičnih materija, kao i elektromagnetskog, svetlosnog i zvučnog zagađenja. Investitori se često ne pridržavaju odgovarajućih propisa, te novi objekti nisu izolovani u skladu s ionako energetski nezadovoljavajućim standardima, tako da troše ogromne količine energije iz fosilnih goriva za svoje zagrevanje i hlađenje. Održivo građevinarstvo ima na raspolaganju jeftinija, prirodnija i zdravija rešenja. Korišćenje (lokalnih) sirovina i drugih resursa podstiče razvoj lokalnih zajednica i smanjuje emisiju CO2. Na primer, pasivna solarna arhitektura je jedno od rešenja negativnih efekata konvencionalnog građevinarstva. Poslednjih tridesetak godina u Zapadnoj Evropi i Americi grade se kuće i drugi objekti od tvrdo balirane slame, earthship objekti, kuće od prirodnih materijala poput drveta, pečene i nepečene opeke, kamena, gline i sl. Izoliraju se celulozom, ovčjom vunom, ekspandiranom glinom, slamom, kokosovim vlaknima i dr. Grade se tzv zeleni krovovi na kojima se može uzgajati cveće i povrće, zgrade se projektuju tako da imaju povrtnjake i voćnjake inkorporirane u samu arhitekturu ili bližu okolinu. Zahvaljujući tome, u centrima mnogih modernih gradova stvorene su prave proizvodne zelene oaze i zdravi kvartovi.

6. Organizacija/društvo. Napisano je vrlo mnogo knjiga i održano mnogo rasprava koje se kritički osvrću na moderne političke sisteme. Politički sistemi koji profit postavljaju kao jedini cilj i za čije se ostvarenje ne biraju sredstva - prouzrokuju gotovo sve katastrofe koje su se dogodile i koje će se dogoditi civilizaciji i planeti Zemlji. Političke promene u pravcu napuštanja ovog koncepta odvijaju se sporo, iako postoji mnogo pozitivnih inicijativa i projekata, koji pružaju kvalitetniji i celovitiji pogled na održivost ljudskih zajednica. To su na primer, pokreti eko-sela, gradovi koji u svoju politiku razvoja inkorporiraju ekološke i održive principe, hvale vredni projekti mnogih ministarstava, projekti preduzeća koja deluju na etičkim načelima, veliki broj umreženih organizacija i pojedinaca koji kroje bolju budućnost. Briga za ljude je ključni faktor za uspešnost projekata. Sinergija (među ljudima) nastaje tek ako su stvari transparentno postavljene i ako se primenjuje načelo konsenzusa prilikom donošenja odluka. 4.7. Zaključci Analizom međusobnih odnosa tri ključna elementa održivog razvoja, kao i njihove zaokruženosti kroz institucije i regulative, ukazuju da se organska proizvodnja može i mora razumeti kao element koji treba da unapredi strategiju razvoja agrarne industrije u

121

AP Vojvodini prema konceptu održivog razvoja. Implementacija podrazumeva značajan nivo istraživačkih aktivnosti, reorganizaciju proizvodnje i uvođenje novih metoda rada, kako bi razvoj organske proizvodnje indukovao očekivane rezultate sa stanovišta sva tri stuba održivog razvoja (ekonomija, ekologija, društvo). Organsku poljoprivredu treba shvatiti i kao poseban društveno-ekonomski odnos i kao sistem (agrarne) proizvodnje. Ona zahteva jasno usvojene procedure i standarde proizvodnje koji ne ugrožavaju zdravlje i život ljudi i životnu sredinu.

U organskoj proizvodnji hrane u ciljnom okruženju izdvajaju se Španija, Italija i SR Nemačka, kako prema broju gazdinstava tako i prema veličini zemljišta. Većina zemalja CEEC-10 nakon raspada velikih državnih kolektiva i zadruga nije uspela da razvije unutrašnje tržište za organsku proizvodnju, te je otuda i interes malih poljoprivrednih proizvođača za ovaj vid proizvodnje izostao jer im nije obezbeđivala egzistenciju. Zemlje poput Mađarske, Češke Republike, Poljske kasno su se uključile u organsku poljoprivredu i tek poslednjih godina beleže određene rezultate u ovoj oblasti.

Republika Srbija, odnosno AP Vojvodina raspolažu značajnim komparativnim prednostima za razvijanje organske poljoprivrede, ali to je samo potencijal koji treba iskoristiti. To se u prvom redu odnosi na pitanje modela kako staviti u funkciju razvoja organske poljoprivrede postojeću strukturu porodičnih gazdinstava u Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini.

Postoje brojne prepreke za organizaciju i funkcionisanje organske proizvodnje u Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini. Posebno se izdvajaju:

• Neorganizovanost tržišta u delu trgovinskih lanaca koji bi otkupljivali organske proizvode (pozitivni primeri: Austrija, Švajcarska itd.),

• Visoke cene organskih proizvoda, • Nedovoljna obrazovanost stanovništva po pitanju organske poljoprivrede, • Odsustvo značajnije finansijske podrške organskoj proizvodnji, • Nedorečena i slaba standardizacija kvaliteta organske proizvodnje, i • Slaba zaštita potrošača. Rešenje za ove probleme je strategija, koja bi objedinjavala kompleksni set

aktivnosti sastavljen od: investicija, konkretnih projekata izgradnje i proširenja kapaciteta, uvođenja i implementacije standarda i sertifikata, unapređenja tržišta, jačanja podsticajnih mera, stimulisanja i zaštite sitnih proizvođača. U okvirima veoma oskudnih javnih finansija trebalo bi naći dobra rešenja za finansijsku pomoć registrovanim proizvođačima i pravnim licima koji potpisuju ugovore s registrovanim proizvođačima o organizaciji zajedničke organske proizvodnje.

No, ovim se ne iscrpljuje razvojna uloga organske poljoprivrede. Krajem XX stoleća uočeno je negativno dejstvo konvencionalne poljoprivredne proizvodnje na eko-sistem i okolinu, pa se sve veći broj malih poljoprivrednih proizvođača usmerava ka organskoj proizvodnji hrane na ekološki prihvatljivim standardima štiteći istovremeno ruralni koncept življenja i privređivanja. Mnogi projekti zaštite okoline uključuju nužno organsku poljoprivredu pa je njena uloga posebno istaknuta u očuvanju bioraznolikosti prostora (Herrmann, 2000, pp. 74-75).

Karakter, ekonomska snaga i veličina porodičnih gazdinstava u Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini omogućava da se uporedo sa ciljevima razvoja organske poljoprivrede afirmiše i koncept ruralnog razvoja. U svakom slučaju, revitalizacija malih porodičnih gazdinstava prelaskom na organsku proizvodnju trebalo bi da podignu nivo ekonomske efikasnosti i unapređenja tržišne konkurentnosti ruralnih sredina.

122

U okvirima EU postoji krug investitora i finansijskih institucija koji podržavaju strateške projekte koji u prvom planu imaju: očuvanje bio-diverziteta, zaštitu eko-sistema, razvoj ruralnih sredina i očuvanje malih porodičnih gazdinstava. Da bi se iskoristile ove mogućnosti potrebno je utvrditi nacionalne, odnosno regionalne prioritete i strpljivo i istrajno raditi na promociji konkretnih projekata razvoja organske poljoprivrede, imajući neprestano u vidu da istovremeno predstavljaju i sastavni deo strategije obnavljanja razvojne propulsije agrarne industrije i strategije revitalizacije ruralnih područja.

Očuvanje bio-diverziteta, zaštita eko-sistema, razvoj ruralnih sredina i očuvanje malih porodičnih gazdinstava, trebalo bi da dodatno motiviše investitore i finansijske institucije da se aktivnije uključe u fiansniranje projekata koji stimulišu organsku poljoprivredu i njene učesnike.

U cilju očuvanja bio-diverziteta, autohtonih sorti i pasmina u konkretnim (poljoprivrednim) regionima trebalo bi podsticati razvoj (nove privredne aktivnosti) agro-ekoturizam, kako bi se istovremeno - razvojem organske poljoprivrede stvorili uslovi za uspešniju zaštitu prirodnih područja i Nacionalni parkova, a sa druge strane zaštitila ruralna područja od propadanja zbog migracije.

123

4.8. Studija slučaja br. 2 Komparativna analiza i ekonomski efekti investiranja u konvencionalnu i organsku poljoprivrednu proizvodnju

4.8.1. Uvodne napomene Organska i konvencionalna poljoprivredna proizvodnja često su predmet međusobnog poređenja po osnovu različitih kriterijuma, kao što su: prinosi, profitabilnost, koristi za zdravlje ljudi, doprinos održivom razvoju, percepcija od strane potrošača, podrška od strane država. Rezultati mnogobrojnih istraživanja često su kontradiktorni i ne daju jednoznačan odgovor o superiornosti jedne od pomenutih alternativa.

U komparativnoj analizi, koristi se metoda analize scenarija, pri čemu individualni poljoprivredni proizvođač vrši izbor između alternativa bavljenja organskom ili konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Kao kriterijum odabira uzimaju se ekonomski efekti, koji se procenjuju metodama kapitalnog budžetiranja. Pri kapitalnom budžetiranju zapravo se investira novac u iščekivanju dugoročnih budućih dobiti. Pri tome, potrebno je proceniti da li investicioni predlog obezbeđuje isti ili viši povraćaj od onoga koji zahteva investitor. Metode kapitalnog budžetiranja, koje se najčešće koriste su: metoda neto sadašnje vrednosti (Net Present Value), indeks profitabilnosti (Profitability Index) i metoda interne stope prinosa (Internal Rate of Return). Navedene tri metode spadaju u dinamičke metode kapitalnog budžetiranja koje uvažavaju vremensku dimenziju novca.

Metoda neto sadašnje vrednost (The Net Present Value Method – akronim NPV) izračunava očekivane novčane dobitke ili gubitke od projekta - diskontujući sve očekivane buduće novčane prilive i odlive na sadašnji vremenski trenutak, koristeći zahtevanu stopu prinosa (Horngren, Foster, & Datar, 2000, p. 751). Ovim metodom utvrđuje se razlika inicijalne kapitalne investicije i sadašnje vrednosti svih očekivanih budućih novčanih tokova generisanih na osnovu eksploatacije projekta, diskontovanih cenom kapitala projekta. Minimalni uslov koji projekat mora ispuniti je da je neto sadašnja vrednost veća ili jednaka 0. Ako ovaj uslov nije ispunjen, projekat treba odbaciti. Ako je neto sadašnja vrednost jednaka 0, novčani tokovi projekta dovoljni su da isplate kapital uložen u projekat i da se obezbedi zahtevana stopa prinosa na kapital.

Neto sadašnja vrednost se može izračunati na osnovu sledeće formule (Damodaran, 2007, s. 296):

n

tt

t

r

CFNPV

0 )1( gde je: CFt – novčani tok u periodu t,

r – diskontna stopa, n – projektovani vremenski period.

Indeks profitabilnosti (Profitability Index – akronim, PI) je odnos zbira sadašnje

vrednosti svih budućih novčanih tokova u očekivanom periodu eksploatacije projekta i

124

iznosa inicijalne investicije (Stančić, 2006, s. 157). Ovaj indeks transformiše ukupnu sumu profita dobijenu korišćenjem metoda NPV u indeks koji pokazuje relativnu profitabilnost projekta. Minimalni uslov za prihvatanje projekta zahteva vrednost ovog indeksa na nivou 1 ili više u slučaju nezavisnih projekata, odnosno prihvatanje projekta sa najvišom izračunatom vrednošću ovog indeksa u slučaju uzajamno isključivih projekata. Izračunava se na osnovu sledeće formule (Stančić, 2006, s. 158):

I

r

CF

PI

n

it

t

1 )1(

Metoda interne stope prinosa (Internal Rate of Return – akronim IRR) svodi se na

rangiranje investicionih predloga korišćenjem stope prinosa na investiciju, izračunate pronalaženjem diskontne stope, koja izjednačava sadašnju vrednost očekivanih budućih novčanih priliva sa troškovima projekta (CFA Institute, 2005, p. 74). To znači da je interna stopa prinosa zapravo diskontna stopa koja dovodi do izjednačavanja sadašnje vrednosti očekivanih budućih novčanih priliva sa inicijalnom investicijom. Izračunava se na osnovu sledeće formule (CFA Institute, 2005, p. 74):

0)1(0

n

tt

t

IRR

CFNPV

Minimalan uslov koji projekat mora da ispuni jeste da mu je interna stopa prinosa

veća ili jednaka ceni kapitala projekta. Ako investitori porede dva projekta, oba sa internom stopom prinosa većom od cene kapitala u oba projekta, odabraće onaj gde je IRR veća ako su projekti međusobno isključivi, odnosno oba, ako su u pitanju nezavisni projekti.

Za primenu opisane metodologije potrebno je i pažljivo projektovanje novčanih tokova i izbor diskontne stope. Detaljan prikaz ovih elemenata biće dat u narednoj tački ove studije slučaja, dok se ovde može naglasiti nekoliko principijelnih napomena. Naime, projekcija tokova gotovine pojedinih investicionih projekata mora biti zasnovana na prognozi tri ključna elementa (Stančić, 2006, s. 133): neto kapitalne investicije, neto priliva gotovine iz aktivnosti investiranja i neto priliva gotovine od reziduala.

Neto kapitalna investicija sadrži novčani odliv potreban da bi otpočela investicija i da bi se generisao očekivani profit.

Projekcija neto priliva gotovine iz aktivnosti investiranja složena je i sprovodi se u tri koraka:

• Projekcija prihoda i troškova za svaku godinu vremenskog perioda projekta, • Određivanje računovodstvene dobiti zasnovane na projektovanim prihodima i

troškovima, i • Transformacija računovodstvenih dobiti u neto novčane tokove za svaku godinu

vremenskog perioda projekta. Da bi se došlo od prognoze do računovodstvene dobiti, neophodno je da se

klasifikuju planirani troškovi u operativne i kapitalne. Pri tome, operativni troškovi se odnose na stvaranje prihoda u sadašnjem vremenskom trenutku, a kapitalni troškovi ostavljaju efekte tokom dužeg vremenskog perioda. Zatim je potrebno da se amortizuju kapitalni izdaci tokom vremena. Od dobiti pre kamate i poreza potrebno je oduzeti iznos

125

poreza. Da bi se došlo od računovodstvene dobiti do tokova gotovine, investitor mora da ponovo doda nenovčane izdatke, kao što je amortizacija2.

Neto priliv gotovine od reziduala je očekivani priliv gotovine, koji će investitor dobiti po vremenskom isteku perioda projekta i to od prodaje osnovnih i obrtnih sredstava koja se koriste tokom trajanja projekta.

Diskontna stopa projekta jedan je od osnovnih inputa za dinamičke metode kapitalnog budžetiranja. Diskontna stopa mora da odražava stepen rizika projekta, tako da je važno da se istraži da li se rizik projekta razlikuje od rizika preduzeća. O utvrđivanju diskontne stope u našim uslovima biće više reči u nastavku ove studije slučaja. 4.8.2. Pretpostavke komparativne analize S obzirom da je opredeljenje da se prikaže jedan primer na kome bi se demonstrirala primenjena metodologija, neophodno je opisati pretpostavke u kojima se ovakav primer primenjuje. U pitanju je situacija u kojoj poljoprivrednik iz Srema koji već obrađuje 25 hektara zemlje, razmišlja da li da na 5 hektara zasadi soju, pri čemu je u dilemi da li na toj površini zasadi organski ili konvencionalni zasad. Ovakva pretpostavka je u saglasnosti sa rezultatima istraživanja GTZ o tipičnom organskom proizvođaču u Republici Srbiji gde se navodi da više od 60% ima organski zasad na površini manjoj od 6 hektara, odnosno da se na većim farmama sertifikovano organsko zemljište kreće u iznosu od 15% do 25% ukupne raspoložive površine (GTZ, 2011, ss. 10-11).

Poljoprivrednik koji donosi odluku, vlasnik je traktora i potrebne mehanizacije već 5 godina, a pretpostavlja se da će se amortizovati još 10 godina. Ovo je takođe u skladu sa rezultatima istraživanja GTZ o tipičnom organskom proizvođaču u Republici Srbiji gde se navodi da su ulaganja u nove mašine na izuzetno niskom nivou. Posmatrani poljoprivrednik ima na raspolaganju stvarne podatke sa 5 hektara dvojice poljoprivrednika, takođe iz Srema, jednog koji se bavi uzgojem organske, a drugog koji se bavi uzgojem konvencionalne soje.

Tabela 1. Varijabilni troškovi organskog i konvencionalnog proizvođača za 2010. godinu

Podaci PROIZVOĐAČ SOJE

ORGANSKI KONVENCIONALNI 1 Varijabilni troškovi 2.454 2.580 1.1 Seme 526 622 1.2 Oranje 395 395 1.3 Priprema za setvu 197 150 1.4 Okopavanje 612 0 1.5 Setva 198 170 1.6 Đubrenje 0 730 1.7 Žetva 461 448 1.8 Transport 65 65

2 Ovde treba imati u vidu da nenovčani izdaci smanjuju računovodstvenu dobit, ali ne i novčane tokove, tako da je potrebno dodati ih na neto dobit prilikom obračuna novčanih tokova. Pojedini nenovčani izdaci, kao što je amortizacija, smanjuju poreske obaveze preduzeća i dovode do poreskih oslobođenja.

126

Organski proizvođač izvozi svoje proizvode za Italiju, plativši sertifikat u iznosu od 800 evra. Za njega je to fiksni trošak koji snosi samo organski proizvođač. Pored toga, kod fiksnih troškova treba uzeti u obzir amortizaciju. Traktor sa priključcima košta 21.000 evra. Pošto traktor može opsluživati imanje od 25 hektara, tokom 5 godina koliko ga proizvođač već poseduje, pod pretpostavkom ravnomerne amortizacije i pod pretpostavkom veka trajanja od 15 godina, do početka projekta amortizovala se 1/3 vrednosti, odnosno 7.000 evra. Ostalo je da se amortizuje još 14.000 evra. S obzirom da se posmatra površina od 5 hektara, što je 1/5 ukupnog imanja, na tu površinu treba da se amortizuje 2.800 evra. S obzirom da se projekat posmatra u periodu od 10 godina, to znači da je taj iznos godišnje 280 evra.

Međutim, kod scenarija organske proizvodnje, pretpostavka je da je neto novčani tok tokom prve tri godine na pomenutih 5 hektara (period konverzije) 0. Iako je u praksi situacija uglavnom povoljnija, namerno se polazi od negativnije pretpostavke, kako se krajnji rezultat ne bi mogao osporiti različitim iskustvima poljoprivrednika kada je u pitanju period konverzije.

Inicijalna investicija, s obzirom da je poljoprivrednik vlasnik zemlje i da ima mehanizaciju, jednaka je varijabilnim troškovima za 2010. godinu, pri čemu se u inicijalnu investiciju dodaju i oportunitetni troškovi, odnosno suma novca, koju bi poljoprivrednik dobio kada bi tokom vremena trajanja projekta izdao zemlju u zakup, što je u ovom slučaju 5.000 evra. Trošak sertifikacije od 800 evra kod organskog proizvođača, takođe je ušao u inicijalnu investiciju u tom slučaju.

Da bi se projektovali budući novčani prilivi, koriste se istorijski podaci oba poljoprivrednika o prinosima i cenama, odnosno prihodima, koje su ostvarivali prethodnih 5 godina.

Tabela 2. Prihodi konvencionalnog proizvođača soje proteklih 5 godina

Godina Cena u €/t Prinos u t/5ha Prihod u € 2006. 214 14 2996 2007. 241 10.5 2530.5 2008. 348 12.5 4350 2009. 295 12 3540 2010. 286 14.25 4075.9

Tabela 3. Prihodi organskog proizvođača soje proteklih 5 godina

Godina Cena u €/t Prinos u t/5ha Prihod u € 2006. 240 13.5 3240 2007. 270 15 4050 2008. 285 14 3990 2009. 320 13.45 4304 2010. 360 13.85 4986

Prateći prihode u proteklih 5 godina, predviđaju se prihodi u narednih 10 godina

koristeći srednji tempo porasta, kao preporučuje Damodaran (Damodaran, 1996, p. 4). Srednji tempo porasta može se izračunati po sledećoj formuli:

127

gde je: n-broj godina posmatranja pojave, u ovom slučaju 5.

Primenom formule dobijen je srednji tempo porasta kod organske poljoprivrede S =

11,38%, dok je kod konvencionalne S = 8%. Izračunate vrednosti ugrađene su u projektovanje prihoda tokom vremenskog perioda trajanja projekta.

Kada je projektovanje troškova u pitanju, s obzirom da su cene iskazane u evrima, korišćena je godišnja stopa rasta varijabilnih troškova od 2,12%, koliko je očekivana stopa inflacije u EU (Korišćeni su podaci sa sajta MMF-a: http://www.imf.org/ external/pubs/ft/weo/2010/02 /weodata) moguće je pratiti stope inflacije u EU. Navedeni procenat prosek je svih raspoloživih podataka).

Korišćena poreska stopa je 10% dok je diskontna stopa izračunata metodom zidanja3. Uredbom o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine u Republici Srbiji (Službeni glasnik RS, br. 45/2001). navodi se da Agencija za privatizaciju određuje realnu stopu prinosa na bezrizična ulaganja kao i premiju za rizik na ulaganje na šestomesečnom nivou. Međutim, treba imati u vidu da su objavljene stope samo za period od oktobra 2001. do aprila 2002. godine, dok nakon toga niti su utvrđivane, niti objavljivane. Ovde se koriste tada objavljene stope. Pri tome, stopa prinosa na bezrizična ulaganja je 4,5% (Realna stopa prinosa na ulaganja bez rizika za period oktobar 2001. - april 2002. godine, Službeni glasnik RS br.60/2001), dok je stopa rizika ulaganja u državu 7% (Premija za rizik na ulaganje u SRJ za period oktobar 2000. – april 2001. godine, Službeni glasnik RS br. 60/2001). Pored toga, u diskontnu stopu treba uračunati i rizik konkretnog projekta4. Sabiranjem pojedinačnih stopa rizika procenjenih za veličinu preduzeća, kvalitet organizacije, rukovodstva i kadrova, finansijski položaj, proizvodno-prodajni potencijal i mogućnost pouzdanog predviđanja poslovanja dolazi se do stope rizika za ulaganje u konkretno preduzeće (Službeni glasnik RS, br. 45/2001). U ovom slučaju dobijen je zbir od 12%. Dobijena vrednost sabrana sa stopom prinosa na bezrizična ulaganja od 4,5% i stopom rizika ulaganja u državu od 7%, daje visinu diskontne stope korišćene u ovom radu od 23,5%. 4.8.3. Rezultati istraživanja Koristeći opisanu metodologiju i pretpostavke analize izračunati su osnovni pokazatelji za dva moguća scenarija. Prvi scenario odnosi se na mogući izbor poljoprivrednika da se na navedenih 5 hektara bavi konvencionalnim uzgojem soje. Drugi scenario pokazuje ekonomske pokazatelje u slučaju alternativnog izbora organskog uzgoja soje.

Ukoliko se poljoprivrednik odluči za uzgoj konvencionalne soje, projekat bi po sve tri dinamičke metode kapitalnog budžetiranja bio prihvatljiv. Ukupna neto-sadašnja vrednost iznosi oko 1.193 evra, što znači da svi diskontovani očekivani budući neto 3 Pored ove metode koja se koristi u uslovima slabije razvijenog tržišta, diskontna stopa najčešće se određuje korišćenjem SARM metoda. Međutim domaći uslovi sugerišu korišćenje metode zidanja pri utvrđivanju diskontne stope. 4 Neretko se rizik preduzeća i projekta poistovećuju, pa je ovde analogijom sa metodologijom datom za preduzeće utvrđen rizik projekta.

1

)1

1 (

0

n n

cena

Cena S

128

novčani tokovi prevazilaze investiciju za ovaj novčani iznos. Indeks profitabilnosti od 1,16 veći je od 1, što takođe sugeriše prihvatljivost projekta. Izračunata je i interna stopa prinosa od 26,25% koja prevazilazi diskontnu stopu od 23,5%, pa je i po ovom kriterijumu projekat prihvatljiv.

U scenariju po kome se poljoprivrednik odlučuje za organsku proizvodnju, neto sadašnja vrednost iznosi oko 7.318 evra, indeks profitabilnosti je 1,89, dok je interna stopa prinosa 41,15%. I, ovde sve tri metode sugerišu prihvatljivost projekta.

Po sve tri metode, odabir organske poljoprivrede donosi bolje rezultate. Pri tome, pretpostavljeni su najnepovoljniji uslovi za proračune u scenariju odabira organske poljoprivrede – u sve tri godine tokom perioda konverzije neto-novčani tokovi su 0, proizvođač sam plaća sertifikat, nema subvencija države. Jedini činilac koji ovoj proizvodnji ide u prilog jeste izvoz, a ova pretpostavka odabrana je zbog takvog opredeljenja intervjuisanog organskog proizvođača. Imajući u vidu izvozni potencijal ovih proizvoda, ostvarenje navedene pretpostavke deluje verovatno. 4.8.4. Zaključci Na osnovu literature i sprovedenog primarnog istraživanja mogu se identifikovati sledeći zaključci:

Prvo: Ne postoji jedinstven model u literaturi za poređenje konvencionalne i organske poljoprivredne proizvodnje po bilo kom kriterijumu, uključujući i ekonomske efekte po proizvođača.

Drugo: Razvoj organske poljoprivrede u Republici Srbiji i podrška od strane države postavljaju pred poljoprivrednike nedoumicu . da li da se bave organskom ili konvencionalnom poljoprivredom?

Treće: Može se pretpostavljati da bi u takvoj nedoumici u najvećem broju slučajeva odluka bila doneta na osnovu ekonomskih efekata po samog proizvođača.

Četvrto: Pre donošenja odluke, potrebno je izvršiti analizu dva scenarija: jednog u slučaju odabira organske i drugog u slučaju odabira konvencionalne poljoprivredne proizvodnje.

Peto: Za sprovođenje analize potrebno je obezbediti podatke od strane poljoprivrednika koji se određeni niz godina bave konvencionalnom, odnosno organskom proizvodnjom, a za koje bi se moglo pretpostaviti da bi bili relevantni i za poljoprivrednika koji donosi odluku o izboru načina proizvodnje.

Šesto: Dinamičke metode kapitalnog budžetiranja: neto-sadašnja vrednost, indeks profitabilnosti i interna stopa prinosa mogu poslužiti za sagledavanje ekonomskih efekata oba moguća scenarija.

Eksplicite, istraživanje i primenjenu metodologiju analize slučaja treba razumeti kao mogućnost primene navedenih metoda, a ne kao univerzalan zaključak u smislu prevage ekonomskih efekata bavljenja organskom u odnosu na bavljenje konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Međutim, studiju slučaja treba shvatiti i kao pokazatelj mogućnosti i potrebe pažljivog sagledavanja ekonomskih efekata odabira jedne od dveju alternativa poljoprivredne proizvodnje na naučnoj osnovi, a ne na osnovu intuicije i paušalnih procena. Navedena metodologija mogla bi biti od značaja i za institucije države i nevladine organizacije u mogućem podsticanju poljoprivrednika da se bave organskom proizvodnjom. Bibliografija

129

1. Babović, J. & Lazić, B. (2008), Organska poljoprivreda, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. 2. Bengtsson, J., Ahnstroem, J. & Weibull, A. C. (2005), The effects of organic agriculture on biodiversity and abundance: a meta-analysis, Journal of Applied Ecology, No. 42, pp. 261–269. 3. Birovljev, J. & Dujić, B. (2004), Proizvodnja zdrave hrane i mogućnosti za povećanje izvoza, Zbornik radova sa Međunarodnog naučnog skupa: Kapital u poljoprivredi, ss.217-225, Ekonomski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Palić-Subotica. 4. Birovljev, J. & Štavljanin, B. (2011), Development of Organic Food Production in European Countries with Comparable Resources, Strategic management, Vol.16, No.3, pp 23-33. 5. Birovljev, J. & Štavljanin, B. (2012), The role of sustainable development and organic farming in preserving agriculture and rural values, Book of abstratcts of International scinetific meeting: Sustainable agriculture and rural development in terms of the Republic of Serbia strategic goals realization within the Danube region - preservation for rural values, p. 20, Tara, 6-8 December, 2012, Institut za ekonomiku poljoprivrede. Beograd 6. CFA Institute (2005), Corporate Finance and Equity, Pearson Custom Publishing, Boston. Damodaran, A. (1996), Damodaran Book on Investment Valuation, 2nd edition, McGraw-Hill, New York. 7. Damodaran, A. (2007), Korporativne finansije-teorija i praksa,. John Wiley & Son, Modus centar za statistička istraživanja i prognoze, Podgorica. 8. Davčik, N. (2004), Marketing strategija proizvoda u industriji hrane: ekološki pristup, ECOLOGICA, Vol. 11, br. 43, str. 25-32. 9. Đuričin, D. (2006), Tranzicija, stabilizacija, održivi razvoj: perspektiva Srbije, Savetovanje – Kopaonik biznis forum, Savez ekonomista Srbije, Beograd.str. 1 – 23. 10. Exporter (2009), Organska proizvodnja, Časopis Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije – SIEPA, broj 14, Oktobar 2009. Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije, Beograd. 11. GTZ (2011), Organic agriculture in Serbia, Economic Development Program ACCESS, Novi Sad. 12. Herrmann, A. G. (2000), The role of organic farming in preservation of species, Germany: IFOAM. 13. Horngren Т. Ch, Foster G & Datar М. S. (2000), Cost Accounting – a Menagerial Emphasis, Prentice Hall International, Inc. 14. Kilcher L. (2007) How organic agriculture contributes to sustainable developement, JARTS Witzenhausen, Supplement 89, pp. 31-49. 15. Kovačević, D., Lazić, B., Milić, V. (2011) Uticaj poljoprivrede na životnu sredinu, International Scientific Symposium of Agriculture - Agrosym Jahorina, November 10-12, 2011,pp.34-46, Jahorina, University of East Sarajevo, Faculty of Agriculture, RS, B&H, University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Serbia, Academy of Engineering Sciences of Serbia, Serbia, IAE, Serbia, B.EN.A, Greece, BSAAE, Serbia. 16. Lazić, B. (2012), Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta, Zbornik referata: Organska proizvodnja i biodiverzitet, ss. 25-35, Institut Tamiš & Istraživačko-razvojni centar, Pančevo. 17. Marz, U., Kalentić, M., Stefanović, E. & Simić, I. (2013), Organska poljoprivreda u Srbiji 2013, Nacionalno udruženje za razvoj organske poljoprivrede „Serbia Organica“, Beograd. 18. Ministartsvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, (2009), Nacionalni akcioni plan razvoja organske proizvodnje u Srbiji, Radni dokument, Beograd. 19. Organic news (2011) Organic news, Novi Sad: Nacionalna asocijacija za razvoj organske proizvodnje "Serbia organica", No. 05 (Mart, 2011). Preuzeto sa http://www.serbiaorganica.info/ downloads/Organic%20News%20broj%205%20Mart%202011.pdf 20. Rajs, R. A. (2006), Čujte Srbi! Čuvajte se sebe. Mali princ, Beograd. 21. Simanović, V. (2011), Multifunkcionalnost ruralnih područja, Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

130

22. Službeni glasnik RS, br. 45/2001. 23. Službeni glasnik RS, br. 60/2001 24. Šomođi, Š. (2006), Neke karakteristike multifunkcionalne poljoprivrede, Tematski broj: Agroekonomika – Tranzicione reforme i agroprivreda, No. 34-35 (2005/2006). 25. Stančić, P. (2006), Savremeno upravljanje finansijama preduzeća, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac. 26. Stojanović, Ž. & Manić, E. (2009), Održivi ruralni razvoj i prekogranična saradnja, Glasnik Srpskog geografskog društva, Vol. 89 No. 2, ss. 43-64. 27. Subić, J., Bekić, B. & Jeločnik, M. (2010), Značaj organske poljoprivrede u zaštiti okoline i savremenoj proizvodnji hrane, Škola biznisa 3, ss. 50-56. 28. Sudarević T. & Davčik, S. N. (2005), Obeležavanje organskih poljoprivrednih proizvoda u Srbiji, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici, No. 14, ss. 79-86. 29. Zakić, Z. & Stojanović, Ž. (2008) Ekonomika agrara, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd. 30. Zekić, S., Gajić, M. & Tošin, M. (2008), Resursna struktura i ruralni razvoj zemalja Zapadnog Balkana. Zbornik radova: Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj (III) - ruralni razvoj i (ne)ograničeni resursi, Knjiga I, ss. 301-308, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

Elektronski izvori: 1. http://cuvariprirode.org 2. http://www.ruralinfoserbia.rs/dokumenta/uporedna%20analiza.pdf, s. 17. 3. http://www.tehnologijahrane.com/nutricionizam/organska-poljoprivreda-srbiji, 4. http://www.merz.gov.rs (Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije) 5. http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/ORGANIC_AGRICULTURE_IN_SERBIA_2012.pdf, s. 40. 6. http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs 7. http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2010/02/weodata)