moris blanšo-helderlinov put

7/21/2019 Moris Blanšo-Helderlinov Put

http://slidepdf.com/reader/full/moris-blanso-helderlinov-put 1/7

Moris Blanšo

HELDERLINOV PUT

Mladi Helderlin, onaj iz razdoblja Hiperiona, želi da izmakne obliku, njegovim granicama i da

se ujedini s prirodom. „Samo činiti jedno sa svime što živi i, u blaženom samozaboravu, opet

stupiti u sve što je priroda, to su čovekova nebesa.” ežnja za povratkom jedinstvenom, večitom

i strasnom životu, bez mere i ostatka, izgleda da je radosni pokret za koji smo u iskušenju da ga

vežemo za nada!nu"e. ako#e je taj pokret želja za smr"u. $iotima umire od samog zanosa koji

je vodi da živi u zajedništvu sa svime, ali, veli ona, „samo "emo se razdvojiti kako bismo još šire

bile sjedinjeni u božanskijem miru sa svim stvarima, sa nama samima%”

&mpedokle, u tragediji koja je delo Helderlinove prve zrelosti, predstavlja volju za probojem,

kroz smrt, u svet 'evidljivog. Motivi se menjaju s!odno različitim verzijama tog nedovršenog

dela, ali zavet ostaje isti( ujediniti se u element vatre, znak i prisustvo nada!nu"a, kako bi se

dosegla bliskost božanskog opštenja.

)elike !imne više nemaju nasilnost, niti empedoklovsko bezmerje. *pak, pesnik suštinski ostaje

još uvek posrednik. + !imni koja je poznata po brojnim prevodima i po komentarima Hajdegera,

„ada kao na praznik”, pesnik stoji uspravno pred bogom, on je poput dodira sa najvišom mo"i

koja ga zato stavlja u najve"u opasnost, opasnost da ga sagori vatrom, raseje potresom, a što on

preuzima kao zadatak da smiri i sobom pri!vati u "utnji vlastite prisnosti, kako bi se tako rodile

sre"ne reči koje posle sinovi zemlje mogu čuti bez opasnosti. -vaj zadatak posredništva, za koji

često vezujemo Helderlinovo ime, možda je s njegove strane izraženo i pozno i u samo jednom

odlomku tako#e, u pesmi „/oziv pesnika”, što "emo navesti nešto dalje01 ta !imna potiče

verovatno iz 2344. godine, ali je mogu"e da sti!ove iz ove stro5e ukaziju na ranije razdoblje. +

istoj !imni, priroda se još slavi kao prisnost božanskog1 ona više nije, usitinu, ona kojoj se valja

predati kretnjom bezgraničnog prepuštanja1 ona „obrazuje” pesnika, ali uspavanoš"u i vremenom

mira i odlaganja koje sledi oluji vatri0( čas koji sledi oluji, to je povoljan čas, čas milosti i

nada!nu"a.

„Kategorički preokret”



Me#utim, Helderlinovo iskustvo, njegovo promišljanje istorijskog doba 6rčke, ne manje važno

za doba koje je i doba 7apada, odveli su ga do zamisli, u životu naroda kao i u životu pojedinaca,

jednog smenjivanja vremena u kojem su bogovi prisutni i vremena u kojem su odsutni, razdobljadana i razdoblja tame. 'a kraju pesme pod naslovom „/oziv pesnika”, on je najapre zapisao(

Ali, kada je potrebno, čovek ostaje bez straha

Pred Bogom, jednostavnost ga štiti,

I nema ni potrebe ni za or!jem ni za lkavstvom,

"ve dotle dok m Bog ne nedostane#

8li kasnije, umesto poslednjeg sti!a, zapisao je( „Sve dotle dok mu nedostajanje 9oga pomaže”.

/rerada je čudna. :ta ona znači;

/o Helderlinovom povratku iz srednje <rancuske, s putovanja koje se okončalo prvom vidljivom

krizom izgubljenosti, još je nekoliko godina živeo u polupovučenosti, pišu"i poslednje !imne ili

odlomke !imni, prevode Antigone i $dipa i konačno svoja teorijska razmatranja, predgovore za

ove prevode. + jednom od ti! tekstova nalazimo izraz za ono što je nazvao die vaterlaendis%he

&mkehr , zavičajni povratak, ne naprosto vra"anje u rodno mesto, u otadžbinu, ve" kretanje koje

se ostvaruje s!odno za!tevu tog mesta. akva je to potreba; *zrazio ju je malo pre odlaska, u

čuvenom pismu prijatelju 9elendor5u, kako bi diskretno kritikovao jedno delo prijatelja, jer je

previše patilo od oduševljenja. =ekao mu je( „'ama je jasno"a predstavljanja po prirodi izvorna

kao što je 6rcima vatra s neba”. „Mi” najpre označava 'emce, potom Hesperi"ane, ljude

zapadnog doba. „>asno"a predstavljanja”, u istom pismu nazvana „lucidnost ili trezvena zapadna

junonska mera”, mo" je za!vatanja i odre#ivanja, snaga čvrstog ure#ivanja, najzad volja da se

valjano razlučuje i ostane na zemlji. „)atra neba” je obeležje bogova, oluja, empedoklovski

element. 8li Helderlin odma! dodaje( instinkt koji oblikuje i obrazuje ljude ima ovakav učinak(

oni steču, zbilja imaju samo ono što im je strano1 ono što im je blisko njima blisko nije. 7ato su

6rci, strani jasno"i, stekli vanredan stupanj mo"i za trezvenu meru čiji je Homer najviši uzor.

7ato su Hesperi"ani i, posebno, 'emci postali majstori svetog patosa koji im je bio tu#, ali sadaono što im pripada treba da nauče, a to je najteže, naučiti meru, lucidno čulo i tako čvrsto opstati

na ovom svetu.

)rsta zakona koji ovde Helderlin izriče kao da se samo tiče ograničenog nauka kojim svoje

zemljake pesnike, i sebe samoga, poziva da se ne prepuste bez mere empedoklovskoj volji,

vrtoglavici i zaslepljenosti vatrom. -d tog časa, on ose"a da ga veoma kuša znak bogova i da je u



opasnoj blizini stranog. + istom pismu kaže( „reba da pazim da ne izgubim glavu u

<rancuskoj” <rancuska za njega predstavlja blizinu vatre, približavanje staroj 6rčkoj0, kao što

"e reči, kada je pretrpeo odlučan udar( „Skoro smo reč izgubili u tu#ini”.

-dlazi stoga u „tu#inu”, podnosi odlučan udarac, ne neki ga način trpi stalno, živi u njegovojopasnosti, u njegovom susedstvu. + tom času na još veličajniji način uvi#a vrstu preokreta nego

što ga je izrazio na za!tev prijatelja. $anas, kaže, mi smo pod zakonom jednog autentičnijeg

7evsa. aj autentičniji bog „povlači k zemlji tok prirode koji je upu"uje prema drugom svetu, tok

večno neprijateljski za čoveka”. *skaz začu#uju", i pokazuje koliko se Helderlin udaljio od

&mpedokla( &mpedokle je želja da se ode u drugi svet, a sada se ta želja naziva neautentičnom i

treba se okrenuti prema ovom svetu ovde, isto kao što i priroda, toliko voljena, toliko slavljena,

učiteljica prvoga reda, postaje „večiti neprijatelj čoveka”, jer ga ona odvlači s onu stranu ovoga

sveta.

$anašnji čovek treba dakle da se preokrene. -n treba da se okrene od sveta bogova koji su i svetmrtvi!, od pozivanja na poslednjeg 9oga, Hrista, koji je iščezao i koji nas poziva da iščeznemo.

8li kako je taj preokret mogu"an; $a li je u pitanju sasvim ljudska pobuna; $a li je čovek

pozvan da se digne na višnje sile koje su mu neprijateljske jer ga one okre"u od njegovog

zemaljskog zadatka; 'e, i ovde se misao Helderlinova, ipak ve" pod zastorom ludila, pojavljuje

re5leksivnije, manje laka od misli !umanizma. 8ko ljudi zapadnog doba ima da obave ovaj

odlučni preokret, to je posledica bogova koji su sami učinili to što naziva „kategorički preokret”.

$anašnji bogovi su se okrenuli, oni su odsutni, neverni, a čovek treba da pojmi sveti smisao

ovog božanskog neverstva, ne time što "e mu biti protivan, nego time što "a ga sa svoje strane

obaviti. „+ takvom času”, kaže, „čovek zaboravlja sebe i zaboravlja 9oga, okre"e se kaoizdajnik, mada na način svetoga”. aj je preokret stra!otan čin, on je izdajstvo, ali ono nije

bezbožno jer, preko ovog neverstva gde se potvr#uje razdvajanje svetova, tako#e se potvr#uje, u

tom razdvajanju, u toj čvrsto držanoj razlici, čistota božanskog se"anja. 7apravo Helderlin

dodaje( „9og i čovek, kako tok sveta ne bi bio prekinut i kako se spomen na 'ebesnike ne bi

izgubio, stupaju u odnos pod vidom neverstva gde se sve zaboravlja, jer je neverstvo to što

najbolje drži”.

+ ove reči nije lako prodrti, ali se one ponešto razjašnjavaju ako imamo u vidu da su napisane

oko &dipove tragedije. $dip je tragedija udaljavanja bogova. &dip je junak prinu#en da se drži naodstojanju od bogova i od ljudi, koji mora da podnese ovo dvostruko razdvajanje, da očuva

čistim odstojanje i da ga na ispunjava ispraznim ute!ama, da se održi kao nekakvo me#u?

dvojstvo, prazno mesto koje otvara dvostruko odbijanje, dvostruko neverstvo bogova i ljudi, a

koje treba čuvati kao čisto i prazno, kako bi se obezbedila razlika izme#u s5era, razlika koja je

nadalje naš zadatak, prema za!tevu iskazanom od strane Helderlina, u času kad je sasvim blizu

no"i( „-čuvati 9oga čistotom onog što razlikuje”.



Pesnik i dvostrko neverstvo

Misao o „preokretu” može se komentarisati iz ugla Helderlina i njegove lične sudbine. -na je

tajanstvena, potresna. ao da je želja obrazovana u vremenu Hiperiona i $mpedokla za

sjedinjenjem s prirodom i bogovima postala iskustvo koje ga je sasvim obuzelo i čija se prete"a

preteranost obistinjuje. -no što je tada bio samo zov duše koji je bezmerno i bez opasnosti

mogao ga potvr#uje preobrazilo se u stvarno kretanje koje ga prevazilazi i koje ga tera da govori

o preteranosti dobročinstva pod koje pada, a ta preteranost je odve" živ pritisak, prejak zanos za

svet koji nije naš, koji je svet neposredno božanskog. + poslednjim !imnama, u odlomcima!imni koje su prona#ene i koje pripadaju razdoblju izme#u 2342. i 234@. kad prekid još nije bio

ostvaren, bez prestanka se ose"a napor da se ovlada neodoljivom zovu, kako bi se opstalo, kako

bi se zasnovalo to što opstaje i ostaje na zemlji. „* kao na ple"ima da je čitava klada, mnogo se

ima podneti%” A* uvek ka bezkraju ide žudnja. 8li mnogo ima da se podnese”.

* što Helderlin više odoleva „vatri nebesa”, tim više izražava neop!odnost da joj se ne prepusti

bez mere. )e" je to od značaja. 8li on ne prokazuje samo iskustvo kao opasno, on ga prokazuje

kao lažno, barem utoliko što ono polaže pravo da bude neposredno opštenje i opštenje sa

neposrednim( „'eposredno”, veli, „to je u strogom smislu nemogu"e i smrtnicima i besmrtnima1 bog mora razlikovati razne svetove, s!odno svojoj naravi, jer nebeska dobrota, s obzirom na sebe

samu, mora da ostane sveta, a ne zbrkana. * čovek, kao saznajna mo", mora da razlikuje mnoge

svetove, jer samo sučeljavanje protivnog omogu"uje saznanje”. -vde postoji izvesna snažna

lucidnost, jako potvr#ivanje granica iskustva za koje sve poziva da mu se prepustimo bez

ostatka( ono ne treba da nas okrene prema neposrednome, ne samo da postoji opasnost da

nestanemo u zagrljaju vatre, ve" je ono nemogu"e, neposredno je nemogu"e.

:to se tiče nada!nu"a, iz „preokreta” proizlazi bogatija zamisao, stranija od proste želje.

'ada!nu"e se više ne sastoji u primanju svetog zraka i u njegovom smirenju kako ne bi spržilo

ljude. 8 zadatak pesnika se ne ograničava više na veoma prosto posredovanje zarad kojeg mu je

naloženo da se drži uspravno pred 9ogom. Sada se treba držati pred odsustvom 9oga, treba se

ustanoviti kao čuvar tog odsustva, ne gube"i se i ne gube"i ga, treba izdržati božje neverstvo,

očuvati ga, jer „pod vidom neverstva gde ima zaborava svega” stupa se u opšteje sa bogom koji

se okrenuo.



7adatak je bliži ciljevima čoveka koji nam se danas name"u, ali tragičniji nego onaj nagovešten

&mpedoklu koji je 6rke uveravao u sjedinjenje s bogovima. $anas, pesnik ne treba više da se

drži izme#u bogova i ljudi, kao nji!ov posrednik, ve" treba da se drži izme#u dvostrukog

neverstva, da se održi na preseku tog dvostrukog okreta božanskog, ljudskog, dvostrukog i

uzajamnog kretanja kojim se otvara zev, praznina koja nadalje treba da ustroji suštinski odnosdva sveta. /esnik tako valja da se odupre težnji bogova koji su nestali i koji ga sebi privlače u

svom nestajanju upravo Hrist01 treba da se odupre čistom i prostom opastanku na zemlji, onom

što pesnici ne zasnivaju1 treba da obavi dvostruki obrt, da na sebe primi dvostruko neverstvo i

tako održi različitima dve s5ere, žive"i čisto razdvajanje, bivaju"i čisti život samog razdvajanja,

jer to prazno i čisto mesto koje razdvaja s5ere, to je sveto, prisnost rascepa koji je ono sveto.

'ajna odlaska bogova

7a!tev za rodnim povratkom, „krajnja granica patnje”, kaže Helderlin, ničega zajedničkog nema

sa slatkim zovom bliskosti detinjstva, "eljom vra"anja u majčinsko okrilje koje mu je pripisala

prejaka učenost neki! psi!ijatara. >oš manje on znači veličanje zemaljske otadžbine ili

patriotskog sentimenta, prostor povratka svetovnim dužnostima, po!valu prostoj meri, prozaičnoj

trezvenosti i svakodnevnoj naivnosti. Misao ili vizija kategoričkog preokreta, tog veomaokrutnog časa kad se na neki način vreme okre"e, odgovara onom što je Ban?/aul bio nazvao,

najavljuje ono što "e kasnije 'iče nazvati, na očigledniji način, „Smrt 9oga”. aj je isti doga#aj

Helderlin živeo, ali sa širim razumevanjem, tu# pojednostavljenjima koje izgleda čak i 'iče

dopušta. -n nam pomaže, barem, da odbijemo ta pojednostavljenja, i kad danas Borž 9ataj delu

svog rada da naslov Ateološka sma u &ntrašnjem iskstv0, time nas poziva da te reči ne

čitamo u mirno"i nji!ovog površnog smisla.

Mi smo na preokretu. Helderlin je na sebi okušao snagu tog preokretanja. /esnik je onaj na kome

se, suštinski, vreme preokre"e i kome se, uvek, u tom vremenu, bog okre"e i od koga se okre"e.

8li tako#e je Helderlin duboko pojmio da ovo odsustvo bogova nije čisto negativan oblik

odnosa1 zato je ono i stra!otno1 ne samo zato što nas lišava blagonaklonog prisustva bogova,

zajeništva nada!nute reči, ne samo zato što baca nama samima u ogoljenost i nesre"u praznog

vremena, ve" je stra!otno jer zamenjuje odmerenu zaštitu božanski! oblika kakve su i! 6rci

predstavljali, bogove dana, bogove početne naivnosti, jednim odnosom koji rizikuje da nas bez



prestanka rascepljuje i da nam muti du!, onim što je više nego bogovi, svetim samim ili

njegovom izokrenutom suštinom.

+ tome je tajna no"i odlaska bogova. /o danu, bogovi su oblikovali dan, oni obasjavaju,

upravljaju čovekom, obrazuju ga, vaspitavaju prirodu u liku slugu. 8li u vreme no"i, božansko postaje du! vremena koje se preokre"e, koje sve grabi sve1 „ono je tada bez smera, ono je du!

neizražene divljine i večno živo, du! oblasti mrtvi!”. -tuda, za pesnika, iskušenje bezmerja,

želja koja ga preterano odvlači prema nepovezanome, ali otuda i najve"a dužnost da se zadrži, da

očuva volju dobrog razlučivanja kako bi održao razliku izme#u s5era i, tako, održao čistim i

praznim mesto rascepa koje večiti preokret bogova i ljudi obelodanjuje i koje je čisti prostor

svetoga, mesto me#u?dvojstva, vreme me#u?vremena. + sasvim poznom odlomku

iz (nemosine Helderlin kaže(

)e mog sve oni,

)ebesni%i# "mrtni%i se! pre

*o bezdana# 'ako se s njima

Ispnjava preokret#

9ezdan je ostavljen smrtnicima, ali bezdan nije samo prazan ponor, on je divlja i večno živa

dubina u kojem su sačuvani bogovi, gde nas oni čuvaju, ali koji ne dosežu kao mi, tako da se pre

u srcu čoveka, simbolu kristalne čistote, može ostvariti istina preokreta( srce čoveka treba da

postane mesto gde se kuša svetlost, prisnost ili odjek prane dubine postaje reč, ali ne prostim i

lakim preobražajem. )e" 2342. u !imni +ermanija, u sti!ovima stroge veličanstvenosti,

Helderlin je tako izrazio dužnost pesničke reči, reči koja ne pripada ni danu ni no"i, ali se uvek

izgovara izme#u dana i no"i i samo jedanput kazuje istinito i ostavlja ga neizraženog(

Ali ako je obilnije no čisti izvori

"azrelo zlato i kada je na neb gnev ote!ao,

(ora da se izme dana i no-i

.edanpt pojavi istina#

'rostrkom preobrazbom je opiši,

A ipak vazda neira!en, takv kakve je,



)evin, takva mora ona ostati

C

ad je ludilo sasvim prekrilo du! Helderlinov, i njegovo se pesništvo preokrenulo. Sve što je

bilo tvrdo, sabrano, ponekad prenapeto do neizdržljivosti u poslednjim !imnama, postalo je

odmorno, mirno i umiruju"e snažno. 7ašto; o ne znamo. ao da je, kako nam sugeriše tumač

9eda 8leman, skr!an od napora da se odupre zanosu koji bi ga odneo u bezmerje Svega, da se

odupre pretnji no"ne divljine, i sam skršio tu pretnju, ostvario preokret, kao da, izme#u dana ino"i, izme#u neba i zemlje, se potom otvorila, čisto i bezazleno, oblast gde je stvari mogao da

vidi u nji!ovoj preglednosti, nebo u svojoj praznoj očiglednosti i, u toj očitoj praznini, daleko

lice 9oga. „9og”, kaže u jednj od pesama iz ovog vremena, „da li je nepoznat; -tvoren li je

poput neba; + to čak verujem”. *li upravo( „:ta je 9og; 'epoznati, a ipak bogat pojedinostima

je vid u kojem nam ga nebo pruža”. 8 kad čitamo ove reči koje zrače ludilom( „$a li bi! !teo da

sam kometa; $a. >er one imaju brzinu ptica, cvetaju vatrom i u čistoti su kao deca”,

predose"amo kako se mogla ostvariti, za pesnika, u čistoti koju mu je obezbedila vanredna

ispravnost, želja da se ujedini s vatrom, sa danom, i više nas ne izne#uje taj preobražaj koji ga,

nemom brzinom leta ptice, nadalje vuče k nebu, cvetu svetlosti, zvezdi koja gori, ali koja senevino otvara u cvet.

/reveo s 5rancuskog 'ovica Mili"

moris blanšo-helderlinov put

Documents