MORAL

Obim pojave( ili pojava) obuhvaćene značenjem reči moral može biti veoma širok kao i veoma uzak. Tako se, npr., ovom rečju ponekad pbuhvata sve sto se tiče ocenjivanja čoveka uopšte, odnosno sve sto je za njega korisno, odnosno sto dovodi do njegovog blagostanja i dobrog života. Tako široko shvata moral, npr., Spenser, koji kaže: „Pored vladanja koje je opšte odobreno ili kuđeno kao dobro ili rđavo, on(moral – R.L.) se proširuje na svako ponašanje koje, posredno ili neposredno, doprinosi našem blagostanju ili blagostanju drugih ili ga sprečava“. Drugi, pak, znatno brojniji, ograničavaju moral samo na ono sto se može ceniti kao dobro ili zlo(rđavo). Isto tako se moral dosta često shvata kao sve što se tiče regulisanja ljudskog ponašanja, sve vrste društvenih normi (izuzev, donekle, prava), kao ono što se zove „naravi“. Izgleda da moral ovako široko shvata, npr., Levi-Bril. Kod nas je moral tako široko shvatao T. Taranovski, koji je razlikovao samo dve vrste društvenih normi: pravo i moral. Pri tom je moral shvatao vrlo široko, tako da je najveći broj normi spadao u moral. Pisci, međutim, uglavnom shvataju moral mnogo uže, određujući ga bilo pomoću pojma dobro (odnosno zlo) bilo osobenom unutrašnjom sankcijom – grižom savesti.

S obzirom na vrstu pojava koje se označavaju rečju moral, (najčešće) razlikuju dve takve vrste. To su ili ljudsko ponašanje ili skup normi o ovome.

I sadržinski se moral određuje na različite načine. Oično se to čini pomoću pojma moralno dobro, odnosno dobro (resp. Zlo). Pored toga se upotrebljava i pojam ispravno, vrlo, vrlovito i drugi. Nama se čini, da se moral sadrđinski može najbolje odrediti pojmom čoveštvo (ili čojstvo). No, najveći deo određuje moral pojmom dobro, te se tako on sadržinski najčešće definiše kao sistem normi koji određuje šta je dobro, a šta zlo i tako reguliše ljudsko ponašanje, odnosno ljudske odnose. Tako, npr., A. Šiškin definiče moral na taj način rekavši: „Pod moralom se shvata skup načela ili normi (pravila) ponašanja ljudi koji regulišu njihove međusobne odnose, kao i odnose prema društvu, određenoj klasi, državi, otadžbini, porodici itd. I koji su podržavani ličnim ubeđenjem, tradicijom, vaspitanjem, snagom javnog mnjenja celog društva ili određene klase. U svetlosti tih normi ili pravila jedni postupci se smatraju kao njima saglasni, kao moralni, drugi – kao nemoralni, jedni – kao dobri, drugi – kao zli“.

-1-

Što se tiče razlike u shvaanjima kako dobro utiče na čoveka, postoje dva načina shvatanja pojma dobro, pa i morala koji se ovim pojmom definiše.

Po jednom načinu, koji karakteriše skoro sve antičke teorije, ali koji se primenjuje sve do danas, iako u nešto manjoj meri, moral je samo neka vrsta uputstva koje nam pokazuje šta je vrhovno dobro, odnosno dobro.

Po drugim shvatanjima, pak, moral nameće obavezu, dužnost, i to oštru, po prailu bezuslovnu, apsolutnu, kategoričnu, dužnost da čovek čini dobro. To je moralna dužnost.

Jedan od prvih i najznačajnijih pisaca koji je moral odredio pretežno formalno bio je Kant. On ga je odredio kao kategorički imperativ, kao bezuslovnu zapovest, koju razum sam sebi, autonomno, naređuje, protivno ljudskim prirodnim sklonostima.

Moralnu obaveznost treba bliže odrediti zato što se razlikuje od obaveznosti drugih takođe obaveznih normi – npr., prava, običaja, pristojnosti itd. Bitnost moralne obaveznosti sastoji se u dvostrukosti: moral je obavezan društveno, spolja, heteronomno, ali i individualno, unutrašnje, autonomno. Pri tome je, kako je i dosad istaknuto, unutrašnja, autonomna moralna obaveznost specifičnija crta morala nego spoljašnja, društvena obaveznost. Zato izlaganje i treba početi onom prvom.

A. Unutrašnja obaveznost morala. – Bitna crta morala je njegova unutrašnja, autonomna obaveznost. Zo znači da moralni subjekt oseća da je moralno obavezan, da sam sebi izdaje određenu moralnu zapovest, a ne osećanje nametanja te zapovesti od strane nekog drugog, spolja. Ovu obaveznost, kako je i napomenuto, treba razlikovati od želje. Subjekt može moral osećati obaveznim za sebe i zato hteti da po njemu postupi, iako ne zeli da postupi onako kako moral propisuje.

Obaveznost morala je osobena. Glavna njena osobena obeležja jesu sledeća:

1. Bezuslovnost-samociljnost (kategoričnost, apsolutnost).

2. Vrednosnost.

3. Dobro kao vrhovna moralna vrenost

4. Posebno moralno osećanje

5. Trenutačnost

-2-

6. Pritisak na ljudsku prirodu

7. Ljudskoća

8. Griža savesti kao sankcija

B. Spoljašnja obaveznost morala. – Spoljašnja, društvena obaveznost morala je obeležje koje je u suštine zajedničko moralu i drugim drućtvenim normama.

MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA

Uticaj društva na moral, tako je velik da je sociologija morala, disciplina koja opravdano postoji. Prema tome, može se pokušati odrediti i sociološki pojam morala, tj. Utvrditi šta je moral kao društvena pojava, odnosno u koju vrstu društvenih pojava on spada.

Kad se govori o moralu kao o društvenoj pojavi, onda se izraz društvena pojava različito shvata. Uglavnom ima četiri takva shvataja:

U prvom značenju moral se smatra društvenom pojavom zato što postoji u ljudskom društvu, a sve što postoji u ljudskom društvu jeste društvena pojava. Stoga se mora preciznije odrediti šta znači postojanje u ljudskom društvu.Tu odmah dolaze u obzir dve mogućnosti.Prva je da postojati u društvu znači postojati u odnosu između ljudi,a drugi je-regulisati dnos između ljudi.Zaista,za moral se može reći i jedno i drugo.

U drugom značenju moral kao društvena pojava shvaa se kao proizvod ljudskog društva. Ali i ovde pojam proizvoda ne izgleda sasvimprecizno određen.

U trećem značenju društvena pojava je ono što služi društvu, što igra neku ulogu u društvu, vrši društvenu funkciju. I po svom shvatanju moral je očito društvena pojava, jer on zaista ima društvenu ulogu.

Četvrti način određivanja društvene pojave takođe je u vezi s ovim trećim, funkcionalnim značenjem izraza „društvena pojava“. Naime, moral se smatra društvenom pojavom zato što služi održavanju društva, što bez njega društvo ne bi moglo opstati.

Da bi se shvatilo u čemu je moral društvena pojava, mora se poći od isticanja da je on pre svega, ili suštinski, ili po svom najbližem rodu duhovna pojava, jer je norma, odnosno skup normi, a norma nije ništa drugo nego duhovna pojava, tj. Određen sistematizovan i smisaon skup značenja (ideja, misli).

-3-

Kako takva duhovna pojava može biti istovremeno i društvena pojava, po čemu, po kojim svojim elementima? Odgovor na ovo pitanje može biti dat samo ako se ne poistovete duhovne i društvene pojave, što znači da mora biti duhovnih pojava koje nisu i društvene, kao i, obrnuto, društvenih koje nisu i duhovne.

MORAL KAO DRUŠTVENI PROCES I DRUŠTVENA DUHOVNA TVOREVINA

Sociološki posmatrano, moral je društvena pojava zato što je sastavljen iz niza povezanih delovanja ljudi, Tj. Iz niza društvenih procesa, odnosno što je jedna od društvenih duhovnih tvorevina. Da bi se ovo shvatilo, mora se praviti razlika između morala kao duhovne, kao psihičke i kao društvene pojave.

Moral je, pre svega, duhovna pojava, tj. Jedan iskaz, jedna norma. Kao takav, on nema realno, aktualno postojanje, nego samo čisto idealno, tj. Ne postoji u realnim, aktuelnim svestima koje ga shvataju. U tom smislu on „postoji“ van vremena i van prostora.

Kao psihička pojava, moral postoji realno, aktuelno u svesti i održava se u njoj odgovarajućim psihičkim aktima „mišljenja“ odnosnog sadržaja.

Ali moral može postojati i van pojedinca, u društvu. Kako? Saopštavanjem jednog pojedinca drugom on može „izaći“ iz svesti jednog i „ući“ u svest drugog pojedinca i, dakle, „preći“ iz jedne svesti u drugu. To je društveni proces opštenja (komunikacije) između ljudi. Ovaj prelazak iz jedne svesti u drugu vrši se pomoću određenih materjalnih pojava, prenosnika, znakova, u koje jedan subjekt moral „utiskuje“ kako bi ga drugi „opazio“.

Međutim, jedna moralna norma kao duhovna pojava ne saopštava se samo jednom, jednim društvenim procesom. U toku svog postojanja i primene u društvu, ona se u stvari saopštava bezbroj puta. Tako nastaje veoma veliki broj istovetnih društvenih procesa povezanih u jednu jedinstvenu pojavu odnosnom moralnom normom kao duhovnom pojavom. Taj niz procesa se tako stapa da se sami procesi kao njegovi sastavni delovi više ne vide, već se vidi samo njihov skup – moralna norma kao društvena pojava, i ta društvena pojava, složena iz mnoštva čvrsto povezanih procesa, i naziva se društvenom tvorevinom. U tom smislu, svaka moralna norma koja „živi“ u društvu društvena je tvorevina, a celokupan moral kao skup moralnih normi takođe je društvena tvorevina višeg reda (složenija).

Opštenje se, kako je rečeno, omogućuje upotrebom znakova u koje se utiskuju značenja. U znakovima tvorevina postoji virtuelno i iz njih prelazi u svest, u aktuelno postojanje.

-4-

Za shvatanje morala kao društvene tvorevine važno je istaći da ovi znaci mogu biti dvostruki. Oni mogu biti relativno trajni i samo kratkotrajni, trenutni. Trajni znaci su dati jednom zauvek, kao slike, skulpture, građevine, pisane jezičke tvorevine.

Ddrukčije se odigrava ovaj proces opštenja u slučaju da tvorevina nema stalnih znakova nego se samo povremeno materjalizuje u znacima. To je naročito slučaj s usmenim jezičkim duhovnim tvorevinama koje se prenose predanjem (tradicijom). One ne mogu postojati u stalno postojećim znacima. One postoje kao psihičke pojave upsihama ljudi (aktuelno ili u sećanju) i ti ih ljudi samo povremeno materjalizuju u usmenom govoru, saopštavajući ih drugima. Oni koji ih čuju, prenose ih u svoju psihu, da bi ih opet povremeno i privremeno saopštili drugima. Bez obzira na to što može da bude materjalizovan u pisanom obliku, moral je upravo tipična usmena duhovna tvorevina, koja se izražava usmeno i prenosi predanjem s pokolenja na pokolenje. Usled toga je on, kao što će se videti i kasnije, i pretežno kolektivna tvorevina, što je veoma značajno i za njegovu obaveznost i primenu.

*Moral kao društvena pojava razlikuje se od drugih sličnih društvenih pojava, odnosno društvenih duhovnih tvorevina, a posebno od drugih vrsta društvenih normi. Ovo razlikovanje doprinosi i preciznijem utvrđivanju samog pojma morala.

BROJ MORALA U DRUŠTVU

Ako se pod društvom razume ono što se obično naziva potpunim, globalnim društvom, tj. Jedna društvena skupina koja je relativno samodovoljna te može postojati bez veze s drugim društvima ili su takve veze za njen opstanak nebitne, skupina, dakle, u kojoj se odigravaju svi bitni društveni procesi koji se odigravaju na datom stupnju društvenog razvitka, jasno je da je takvo društvo podeljeno na brojne uže skupine – klase, slojeve, naselja, porodice, zanimanja itd. Što je društvo brojnije i razvijenije, ove skupine si, po pravilu, takođe brojnije i složenije.

Ovakvo deljenje društva na uže društvene skupine od velikog je značaja za sociologiju uopšte, a za sociologiju morala posebno. Savremena sociologija je oborila staru zabludu o jedinstvenom moralu jednog društva, a time i onu, širu, o jedinstvenom moralu celog čovečanstva. Pokazalo se da u tome glavna uloga pripada užim društvenim skupinama.

-5-

To znači da svaka takva uža skupina teži da ima svoj sopstveni moral, kao deo svoje sopstvene kulture. Tako se složenost društva ogleda i u složenosti njegovog morala. U društvu ne postoji jedan jedinstven nego više različitih morala.

Kako se objašnjava ova činjenica? Zašto u društvu ima više morala? Da bi se na ova pitanja odgovorilo, treba poći od pojma samog morala i njegove društvene uloge. Moral je skup normi o ponašanju ljudi. Ostavljajući ovde po strani pitanje da li on reguliše i ponašanje čoveka prema samom sebi, bitno je svakako da reguliše ponašanje ljudi jednih prema drugima. A to, u stvari, znači da reguliše povezano delovanje ljudi, odnosno društvene procese među njima.

Sa gledišta koje nas ovde zanima, svi se ovi procesi mogu podeliti na dve vrste – na opštedruštvene i na posebnoskupinske. Opštedruštveni procesi su oni koji se više – manje podjednako odigravaju između svih članova jednog društva, u kojima učestvuju svi njegovi članovi. Ti procesi upravo i čine da odnosno društvo bude jedno jedinsteno društvo. Druga vrsta procesa, posebnoskupinski, odigravaju se samo u određenim skupinama – tačnije, oni upravo i čine te skupine, pomoću njih se ljudi i izdvajaju u posebne skupine.Pšto moral reguliše ove dve vrste društvenih procesa, to je jasno da postoje i dve vrste morala u društvu – jedan opštedruštveni i više posebnoskupinskih, prema broju skupina. Ukoliko je društvo više integrirano, utoliko je veći broj opštedruštvenih procesa, pa je utoliko i opštedruštveni moral značajniji, i obrnuto.

Nauci nije poznato društvo u kome bi postojao samo jedan jedinstven moral. To je samo zamišljen, teorijski moguć slučaj. Ovo dolazi otud što nema drištva u kome ne bi postojale različite uže skupine iz kojih se ono sastoji. Čak i najnerazvijenije i najmalobrojnije društvo mora imati ovakvih skupina, ako ni zbog čega drugog, ono zbog starosne i polne razlike među svojim članovima, usled kojih oni imaju i različite uloge, tj. Vrše različite procese i zbog toga se i izdvajaju u različite skupine.

-6-

VLADJUĆI I POTLAČENI MORAL

Svaki posebnoskupinski moral u društvu, sem retkih izuzetaka, teži da postane jedini, monopolski moral datog društva kao celine, tj. Teži da potisne sve ostale morale i da reguliše sve društvene procese, kako opštedruštvene tako i posebnoskupinske. Ovo je prirodna posledica postojanja različitih skupina u društvu.

Naime, kao što je utvrdila tzv. Sociologija saznanja, odnosno kulture, saznanje i kultura uopšte, pa prema tome i moral, u znatnoj meri su određeni društvenim položajem odnosnih ljudi, odnosno njihovih skupina. Svaka skupina ne samo da stvara odgovarajuću kulturu koja reguliše njen sopstveni posebnoskupinski život nego istovremeno stvara i jednu svoju sopstvenu moguću opštedruštenu i čak opštečovečansku kulturu. To znači da svaka skupina teži da društvo u celini, pa čak i celo čovečanstvo usvoji jednu kulturu koju je ona sama stvorila i za koju, naravno, smatra da je najbolja. Ta kultura nije stvarno opštedruštvena, jer je stvarno društvo ne usvaja i ne ostvaruje, ali je ona kao takva moguća u smislu da bi mogla biti ostvarena i da bi mogla regulisati celokupan društveni život kad bi bila prihvaćena.

Ovo isto važi i za moral kao deo kulture. Svaka skupina izgrađuje i jedan svoj mogući opštedruštveni moral, koji ona želi i da ostvari, da ga pretvori u stvaran, pozitivan moral. Istovremeno, ona stvara i svoj mogući moral koji bi se primenjivao i na ostale uže skupine – dakle, svoje posebnoskupinske morale.

Naravno, sve skupine ne čine to u podjednakoj meri. Ukoliko je jedna skupina brojnija, društveno moćnija i bliža nadmoći nad ostalim skupinama, utoliko su i njeni mogući morali razvijeniji, potpuniji i obrnuto. Pored toga, postoje skupine koje nisu brojne, ali koje se mogu smatrati moralno – aktivističkim, tj. Skupine koje su posebno zaokupljene moralom i koje aktivno i svesno, kao jedan od svojih osnovnih poslova, uzimaju upravo izgrađivanje mogućeg morala, odnosno mogućih morala za društvo i njegove skupine.

Prema tome, mogući opštedruštveni morali raznih užih skupina teže da postanu stvarni opštedruštveni moral i jedan moguči takav moral zaista to i postaje, na štetu drugih. Nije, dakle, tačno da opštedruštveni moral – bar u društvu izdeljenom na uže skupine, a to je jedino društvo za koje znamo – podjednako grade svi članovi društva i da je on podjednako usvojen od svih njih.

-7-

Naprotiv, opštedruštveni moral je pretežno mogući moral jedne društvene skupine koja je stekla moralnu prednost u datom društvu i čiji je moral zato postao njegov vladajući moral, nasuprot ostalim opštedruštvenim moralima drugih skupina, koji su, u odnosu na ovaj, potlačeni morali. U klasnom društvu te skupine su po pravilu društvene klase.

Vladajući moral, očito, mora usvajati većina datog društva.Između vladajućeg morala, bilo društva kao celine bilo užih skupina, i potlačenog morala ili potlačenih morala postoji po pravilu i razlika u pogledu njihovog obima, odnosno potpunosti. Najčešće, vladajući moral je potpun moral, što znači da sadrži norme koje regulišu sve procese u datom društvu, kako opštedruštvene tako i posebnoskupinske. Naprotiv, potlačeni morali su po pravilu manji obimom i sadrže pre svega posebnoskupinske moralne norme, dok imaju manje normi koje regulišu opštedruštvene procese i posebnoskupinske procese drugih užih skupina. Međutim, redak je slučaj da čak i vladajući moral društva kao celine bude zaista sasvim potpun. Češće i njemu nedostaju izvesne norme posebnoskupinskog karaktera. A, naravno, on se nikad ne primenjuje u potpunosti.

DRUŠTVENI I LIČNI ( INDIVIDUALNI ) MORAL

Postojanje morala u društvu vezano je, naravno, za njegovo postojanje u pojedincu, ličnosti. Postojanje ličnog (individualnog) morala preduslov je za njegovo društveno postojanje. U pojedincu moral postoji bilo aktuelno, u svesti, bilo virtuelno, u pamćenju. Tek na osnovu ovakvog postojanja u pojedincu, on postoji i u društvu, između pojedinaca. Moral u društvu postoji u dva oblika, od kojih se jedan može nazvati aktivnim, a drugi pasivnim.

Pasivno postojanje društvenog morala sastoji se u istovremenom postojanju istog morala (jedne ili više moralnih normi, odnosno celog sistema morala) u više pojedinaca koji čine datu društvenu skupinu.

Moral nije nikakav pisan sistem normi kao što je to slučaj npr. S pravom ili nekim drugim društvenim duhovnim tvorevinama. On je relativno neodređen i prenosi se predanjem.

-8-

Iako moral kao društvena pojava postoji putem pojedinca, putem pojedinačnih morala, i jedino putem istovetnosti pojedinačnih morala čuva svoju sopstvenu istovetnost i jedinstvenost, to ipak ne znači da između individualnih morala koji čine društveni moral postoji potpuna istovetnost.

Naprotiv, svaki pojedinac na svoj način shvata i formuliše društveni moral tako da se ovaj drukčije odražava u svesti svakog pojedinca. Usled toga je moral svakog pojedinca istovetan delimično s moralima većine drugih pojedinaca u datom društvu i s njima čini društveni moral, a delimično samo s moralima manjine i tako ulazi u posebnoskupinske morale, dok je delimično različit od svih njih i čini isključivo lični moral.

Celokupan moral pojedinca,bilo usvojen od drušva bilo osobeno njegov,oblikuje njegov moralni karakter ili ,prosto,karakter,tj.njegove stalne moralne dispozicije.

Postojanje ličnog morala različitog od društvenog veoma je važna činjenica,jer menjanje morala ne može drukčije da se ostvari do polazeći od upravo takvog osobenog ličnog morala.

Istovetnost društvenog morala se,dakle,održava samo relativnom istovetnošću ličnih morala njegovih članova,koja opet može biti veća ili manja.Ako neki lični moral u biti odstupa od društvenog morala,onda to više i nije sastavan deo tog društvenog morala nego potpuno samostalan lični moral,eventualan začetak novog morala ili izuzetak od pravila, neka vrsta moralnog monstruma.

-9-

UNIVERZITET U NIŠU

EKONOMSKI FAKULTETSMER: MEĐUNARODNI MENAĐMENT

SEMINARSKI RAD

Predmet: SOCIOLOGIJA

Tema: Moral

MENTOR: STUDENT:

Prof.dr SLAVOLJUB MIŠIĆ Tonka Stanković

BR.INDEKSA: 39 175

SADRŽAJ:

1. Uvod (moral).........................................................................................1

2. Moral kao društveni pojam.................................................................3

3. Moral kao društveni proces i društvenih duhovnih tvorevina.........4

4. Broj morala u društvu..........................................................................5

5. Vladajući potlačeni moral....................................................................6

6. Društveni lični (individualni) moral....................................................8

LITERATURA:

[1] Dimitrijević,Staniša,SOCIOLOGIJA,Prosveta,2000.

[2] Mišić,Slavoljub,Petar Hafner,SOCIOLOGIJA,Ekonomski fakultet u Nisu,2006.

[3] Internet

-10-