МИНИСТАР ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ

И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА

др Срђан Вербић

-----------------------------------------------

Поштовани министре,

Нисам могао а да не оставим макар један писани траг о догађајима који су потресли наше

образовање и запретили да уруше и онако слаб систем који је успостављен протеклих година.

Наравно, најпре мислим на високо образовање, као делатности од посебног значаја за нашу државу,

коме сте Ви лично најоштрије запретили коначним сломом, најпре због неакадемског излажења у

јавност са чињеницама, или полуистинама које се тичу једног (тада) валидног ректора једног приватног

универзитета и једног потпредседника државне Конференције универзитета Србије.

Не улазећи дубоко у суштину проблема, односно валидношћу информација које сте

изнели, дозволите да као мали, односно послушни грађанин наше државе, сугеришем неколико ствари

једном уваженом министру образовног и научно-истраживачког система.

Наравно, пре тога, поставља се питање ко сам ја да министру образовног и научно-

истраживачког система држим лекције о томе шта јесте, а шта није у праву, али уколико не знате: ја сам

најоспораванији некадашњи студентски представник који нема длаке на језику, члан Националног

савета за високо образовање, члан Поткомисије за проверу квалитета високошколских установа и

студијских програма, учесник у неколико међународних пројеката везаних за високо образовање које је

финансирала ЕУ и неко ко је добар познавалац, сурови критичар и објективни

посматрач Циркуса неморала, полуистина и хушкања, којем већ годинама присуствујем.

Наравно, ја сам себи највећа казна, тако да не бих о себи, мада кажу да је скромност врлина тек кад ти

других понестане.

Марио Спасић јесте неко ко годинама указује на злоупотребу Аутономије универзитета,

на корупцију, на опасно смањене критеријуме, на непотизам, на трошење најмање стотину милиона евра

пореских обвезника које пролазе кроз државне високошколске установе без икакве контроле,

на плагирање, на фалсификовање, на кршење права студената, на незаконита одељења по читавој

држави, на куповине испита, на куповину диплома, на урушен кредибилитет, на проблематичну

акредитацију... Док сам ја кроз десетине јавних иступа указивао на проблеме, једни су ћутали, други ме

оспоравали, а сви заједно (са неким трећим) ништа нису предузимали. Због тога сте Ви погрешили и за

све проблеме јавно оптужили једног валидног ректора једног приватног акредитованог универзитета и

једног потпредседника државне Конференције универзитета Србије. То је некоректно, што желим да

елаборирам у наставку.

Дакле, да разјасним: Апсолутно подржавам све напоре државних органа у расветљавању

свих сумњивих детаља везаних за сваки сегмент друштвено-државног апарата, па с тога подржавам и

Ваше напоре у сузбијању огромних, несагледивих проблема који се јављају на сваком кораку у

образовном систему.

Кренимо редом:

1) Нацији сте саопштили податак да један (тада) валидан ректор једног приватног акредитованог

универзитета и један потпредседник државне Конференције универзитета Србије нема

одбрањену докторску дисертацију у страној држави, што сте поткрепили крунским доказом:

актом стране високошколске установе, потписаног од техничког лица и без икаквог печата.

Пођимо од тога да је неспорна садржина крунског доказа, али садржину верификује макар декан

или директор, оверава печатом установе и то најпре због тога што се ради о јако важној садржини

и званичној коресподенцији између владиног тела једне суверене и демократске државе и једне

светски угледне високошколске установе. То овде, очигледно, није случај.

Даље, уколико поново пођемо од неспорне садржине крунског доказа, онда јесте спорна

чињеница да се читава прича о „непостојећем докторату” базира на сведочењу угледног (ваљда)

енглеског универзитетског професора, који нема сазнања да је тај неко негде обранио своју

докторску дисертацију – што само по себи не значи да неко негде није одбранио докторску

дисертацију, без да саопшти да је можда био ментор у једном моменту, више година, и без да

нагласи да је са тадашњим докторандом разговарао о људским нагонима који не приличе једном

средовечном универзитеском професору.

Лаик, попут мене, долази до закључка да је евентуална промена ментора (коју сте докторанду

ставили као отежавајућу околност у конкретном случају) била неопходна, што се да потврдити из

снимка разговора докторанда и ментора. Студенту је можда све дозвољено, док професору заиста

много тога није.

Уколико занемаримо све напред наведене опаске „злонамерне јавности која штити недостојног

(тада) валидног ректора једног приватног акредитованог универзитета и једног потпредседника

државне Конференције универзитета Србије”, онда мени јесте нејасно то што најпре нисте

саслушали и другу страну, предочили јој доказе које поседујете, чули одбрану и можда још

једном размислили да ли је Ваш закључак објективан и да ли ће Ваш иступ пред нацијом

покренути лавину многих проблема у високообразовном систему наше државе, који нису ни

почели, нити ћесе завршити крахом једног приватног акредитованог универзитета.

Својим иступом пред нацијом послали сте јасну поруку да приватне високошколске установе јесу

недостојне овога: „високошколске”, да студенти приватних високошколских установа јесу

недостојни овога: „студенти” и да државне високошколске установе имају тапију на поштење, на

законитост и на имунитет од свакаквих злоупотреба које се јављају на високошколским

установама. Господине министре, ако је то била порука, онда Ви нисте у праву!

Даље, дозволите да будем нескроман и саопштим да са редакцијама свих медија имам одличну

сарадњу већ годинама и да медије доживљавам као огромни коректив друштвених девијација.

Куриозтиет је у следећем:

Добијам телефонски позив од новинара из редакције угледног дневног листа, са молбом да

саопштим своје ставове о Вашим оптужбама, јер тобож ја наступам непристрасно и објективно,

јер ствари посматрам аналитичким, а не сензационалистичким очима. И овог пута сам применио

своју дугогодишњу праксу општења са новинарима (не због њих, већ због себе) и послао сам

своје мишљење електронском поштом новинару. Након брзе потврде о пријему, негде увече

поново добијам телефонски позив од истог новинара где ме узбуђено обавештава да је текст

написао, где смо саговорници били угледан правник и моја маленкост, али да исти није прошао

уредничку цензуру, односно да је уредник одбио исти да објави јер „није одговорио теми” која је

била: „Написати оптужницу, навести кривична дела које је (тада) бивши ректор приватног

акредитованог универзитета учинио и сабрати године затвора које би (по мишљењу редакције)

требао да одлежи.” Опростите, али ја у том хушкању не желим да учествујем, као што не желим

да распредам о нечијем докторату јер још увек нисам доктор наука и никада нећу бити.

Сада нећу.

2) Наши ђаци, али инострани студенти, анализирали су докторску дисертацију једног министра и

тако установили да се ради о плагијату, што је била јако занимљива тема у пост-поплавном хаосу

и општој немаштини. Такође не улазећи у садржину докторске дисертације, не могу а да се не

осврнем на Ваше несналажење у овој (за Вас) новој ситуацији.

Дакле, Ви лично дозволили сте да предмет нечије докторске дисертације буде тема на

кванташкој, зеленој и бувљој пијаци, у парковима, на пикницима, на славама и преславама,

у фабрикама, у пекарама, у кафићима, у ресторанима, поред реке, по улици...свуда, само не где јој

је и место: У АКАДЕМСКОМ СВЕТУ.

Господине министре, својим несналажењем дозволили сте да се заинтересована (лаичка), уместо

стручне (академске) јавности, бави нечијом докторском дисертацијом.

Да појасним: овде се не ради о министру, већ се ради о највишем академском звању, чија

валидација треба и мора остати на универзитету.

Такође, својим несналажењем и неупуштањем у законске процедуре, дозволили сте да буде

пољуљан кредибилитет свеукупног броја докторских дисертација у нашој држави (на шта је тек

пре два дана указао Заштитник грађана) и дозволили сте да лаичке комисије оцењују постојање и

обим плагијата једне докторске дисертације, како једне тако и друге, треће, четврте..., где је у

нашој држави данас замало срамота бити доктор наука – иако има И оних који су оставили и сузе

и зној и живце и здравље да би се поносили својим највишим академским звањем. Да не говорим

о томе да ли јавност уопште има представу шта значе речи: плагијат, плагијеризам.

Сами закључите у којој мери сте лично допринели да се јавност свакоме насмеје уколико испред

нечијег имена види фамозно: „Др”, а да није доктор медицине.

Важно је за убудуће да знате следеће: законским прописима дефинисано је да универзитет који је

промовисао докторску дисертацију, односно студије, једини има законско овлашћење да исти

преиспитује. Једно је питање разума, а друго је питање уставом загарантоване Аутономије

универзитета и поштовања закона.

Дакле, у садашњем тренутку незаконито би било да Ви, као министар, због „политичке

ситуације” размотрите формирање „независне” комисије која би поново преиспитивала нечију

докторску дисертацију, јер сте Ви дужни (и на то сте се заклели) да поштујете Устав и законе

наше државе. Сваки даљи Ваши неприпремљени и ad hoc иступи на ове теме, који су већ збунили

и дезорјентисали и медије и јавност, настављају да наносе огромну штету И квалитетним

државним и приватним високошколским установама, док самом систему већ јесте нанели

ненадокнадиву штету јер се поверење гради годинама, деценијама и вековима, док се за један

трен све може стровалити у Провалију сујете, компекса, мржње, тенденциозне и злонамерне

тежње. Сами анализирајте колико сте и томе и сами допринели.

* * *

На жалост, иако сте били дужни најпре као човек, а онда и као министар образовног и научно-

истраживачког система наше државе, нисте предузели претходне мере које су могле да спрече

несагледиве последице по углед високообразовног и просветног система уопште и то:

• Приликом јавног иступа о једном (тада) валидном ректору једног приватног акредитованог

универзитета и једног потпредседника државне Конференције универзитета Србије:

o истог нисте позвали да достави евентуалне контра-аргументе, где се поставља питање

(полу)истине Ваше тврдње о спорно одбрањеној докторској дисертацији у иностранству и

Вашег тенденциозног, пристрасног, необјективног, непрофесионалног и неакадемског

приступа у конкретном случају;

o нисте констултовали угледне професоре који се налазе на челу регулаторних тела у области

високог образовања и науке и технолошког развоја;

o нисте констултовали угледне ректоре и државних и приватних универзитета и угледне

академске раднике на челу Одбора за професионалну етику Универзитета;

o пристрасно оспоравате могућност нове акредитације једног приватног (до данас

акредитованог) универзитета и тиме вршите посредан утицај на независно, регулаторно,

државно тело које се бави акредитацијом високошколских установа;

o нисте се упознали са законским процедурама и Стандардима за акредитацију и проверу

квалитета високошколских установа и студијских програма, а Ви и Ваши саветници

оспоравају акредитациони процес само у случају једног приватног универзитета,

o базирали сте ставове на основу ставова својих саветника;

o нисте мислили о тренутном броју од око 30.000 студената, живих људи, који у овом тренутку

студирају на једном приватном акредитованом универзитету, десетинама хиљада који су

студије завршили и десетинама хиљада студената који су студирали и завршили студије на

приватним акредитованим високошколским установама.

• Приликом анализе докторске дисертације једног министра:

o нисте јавност упознали са Уставом зајемченом Аутономијом универзитета, где свака

високошколска установа појединачно својим угледом и обавезом поштовања закона гарантује

за поступање у сваком случају појединачно;

o нисте јавност упознали са одредбом из Закона о високом образовању, где је прописано да

једино универзитет који је објавио докторски рад или дисертацију има овлашћење да исти

преиспитује;

o нисте јавност упознали са чињеницом да је комисија акредитованог универзитета одбацила

тврдње о плагијату, већ сте то оставили на вољу онима који оспоравају;

o дали се простора за наставак оспоравања тако што сте оставили додатне могућности за

преиспитивање уколико то налаже „политичка ситуација”, што није у духу закона и осликава

Вашу забрињавајућу неодлучност и тежњу да не поштујете законске процедуре;

o нисте покренули поступак за измене закона где би се омогућило преиспитивање докторских

дисертација не на матичним, већ на другим универзитетима и по другачијим процедурама,

искључиво у складу са законом;

o давали сте неутемељене и неубедљиве изјаве и тако још више разјарили јавно мњење, које

доноси закључак како браните министра зато што седите у истој Влади, што не сме бити

пракса у нашој држави.

* * *

Господине министре,

Због опште штете коју сте, у оба случаја, изазвали по високообразовни и просветни систем

уопште - због чињења и нечињења,

Због (сада већ) израженог неповерења и лаичке и стручне јавности у просветни систем и

контролне механизме,

Због схватљивог неповерења у Вашу непристрасност због чињења и нечињења у оба случаја,

Због тога што се нисте упознали са законским одредбама у спорним случајевима, већ сте

дезинформисали и дезорјентисали нацију својим неубедљивим и контрадикторним изјавама,

Због посредног утицаја на независна, регулаторна, државна тела у процесу акредитације једног

приватног универзитета,

Због тога што сте дозволили да оба случаја воде Ваши саветници, а нисте својим ауторитетом

доносили одлуке и евентуално спречили штетне последице које су наступиле ...

МОЛИМ ВАС ДА РАЗМОТРИТЕ МОГУЋНОСТ ПОДНОШЕЊА ОСТАВКЕ НА

ДУЖНОСТ МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА.

Како је оставка морални чин, она је можда најмање што можете у овом моменту учинити и

тако спасити углед образовног система којем и лично и професионално припадате.

Марио Спасић