МОДЕЛ ЗАКОНА

ЗАКОН О РОДНОМ ИДЕНТИТЕТУ

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Предмет закона

Члан 1.

Овим законом уређују се право на изражавање родног идентитета, забрана дискриминације по основу родног идентитета, права лица са родном дисфоријом, начин остваривања и начин заштите тих права, образовање и вођење евиденције лица којима је извршена ознака промене пола у документима, надзор над спровођењем овог закона, као и друга питања у вези са правима и дужностима лица са родном дисфоријом.

Начела

Члан 2.

Овај закон заснива се на начелима:

1. Поштовања људских права и достојанства лица чији родни идентитет није у складу са бинарном родном поделом улога и лица са родном дисфоријом;

2. Забране дискриминације лица лица чији родни идентитет није у складу са бинарном родном поделом улога и лица са родном дисфоријом;

3. Укључености лица чији родни идентитет није у складу са бинарном родном поделом улога и лица са родном дисфоријом у све сфере друштвеног живота на равноправној основи;

4. Укључености лица чији родни идентитет није у складу са бинарном родном поделом улога и лица са родном дисфоријом у све процесе у којима се одлучује о њиховим правима и обавезама.

Појмови

Члан 3.

У овом закону:

- Израз `` род`` је појам који означава друштвено успостављене улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу, а из којих услед друштвених,

културних и историјских разлика проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу;

- Израз „родни идентитет“ означава унутрашњи и лични доживљај лица на који оно схвата свој род и који може, али не мора да се поклапа са полом приписаним по рођењу, укључујући ту и лични доживљај сопственог тела, као и друге начине родног изражавања, као што су одевање, начин говора, гестикулација и слично;

- Израз „трансексуализам“ или „родна дисфорија“ (у даљем тексту: родна дисфорија) означава осећај дубоког, унутрашњег несклада између биолошког пола лица и његовог родног идентитета, утврђен од стране лекара психијатријске струке, који се може, али не мора отклањати медицинским путем (хормонско-хируршки третман);

- Изрази "лице" и "свако" означавају оног ко борави на територији Републике Србије или на територији под њеном јурисдикцијом, без обзира на то да ли је држављанин Републике Србије, неке друге државе или је лице без држављанства;

- „Евиденција лица којима је извршена ознака промене пола у документима“ јесте збирка података о личности коју води министарство надлежно за послове државне управе, а који садржи податке о свим лицима чија ознака пола је промењена у матичним књигама и другим јавним исправама.

- Израз „орган јавне власти“ је државни орган, орган територијалне аутономије, орган локалне самоуправе, као и организација којој је поверено вршење јавних овлашћења.

- Израз „бинарна родна подела улога“ је подела по којој се људи деле искључиво на два пола, мушки и женски, и на њима дефинисане родне идентитете и улоге мушкарца и жене.

Сви појмови који се користе у овом закону у мушком роду обухватају исте појмове у женском роду.

Право на слободан развој личности

Члан 4.

Свако има право на слободан развој личности и слободно изражавање и признање родног идентитета, без обзира на то да ли је то у складу са бинарном родном поделом улога.

Забрана дискриминације

Члан 5.

Свако је дужан да поштује родни идентитет другог лица.

Забрањени су сви облици дискриминације по основу родног идентитета или родне дисфорије.

Органи јавне власти дужни су да поштују родни идентитет и достојанство лица са родном дисфоријом, када одлучују о њиховим правима и обавезама.

ПРАВА ЛИЦА СА РОДНОМ ДИСФОРИЈОМ

Право на здравствену заштиту из средстава фонда обавезног здравственог осигурања

Члан 6.

Лице са родном дисфоријом има право на здравствене услуге којима се отклања несклад између његовог биолошког пола и родног идентитета из средстава обавезног здравственог осигурања, у складу са прописима којима се уређује здравствено осигурање.

Право на обавештење и пристанак

Члан 7.

Лице са родном дисфоријом има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља.

Без пристанка лица са родном дисфоријом не сме се над њим предузети никаква медицинска мера.

Надлежни здравствени радник је дужан да благовремено пружи потребно обавештење лицу које жели хирушким путем прилагодити биолошки пол свом родном идентитету, како би донело одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру.

Обавештење обухвата: кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања, односно непредузимања предложене медицинске мере; врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, као и све друге информације које су од значаја за доношење одлуке о пристанку на предложену медицинску меру.

Надлежни здравствени радник, дужан је да информацију о пруженом обавештењу упише у медицинску докуменатцију.

Забрана стерилизације

Члан 8.

Лицу са родном дисфоријом које је одлучило хирушким путем прилагодити биолошки пол свом родном идентитету, не смеју се без његовог писаног пристанка отклонити репродуктивни органи.

У медицинску документацију надлежни здравствени радник уписује податак о пристанку лица са родном дисфоријом на предложену медицинску меру уклањање репродуктивних органа, односно о одбијању те мере.

Право на заштиту података о личности

Члан 9.

Подаци о личности који се односе на родну дисфорију и поступак отклањања несклада између биолошког пола и родног идентитета представљају нарочито осетљиве податке о личности.

Подаци из става 1. овог члана могу се обрађивати само у складу са одредбама овог закона или на основу писменог пристанка лица на које се подаци односе.

Право на промену докумената

Члан 10.

Лице са родном дисфоријом има право да промени ознаку пола и лично име у свим личним документима.

Промена ознаке пола

Члан 11.

Лице са родном дисфоријом има право да захтева промену ознаке пола у матичној књизи рођених.

Одлуку о захтеву из става 1. овог закона у првом степену доноси општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда.

Уз захтев за промену ознаке пола у матичној књизи рођених, подноси се и мишљене лекарске комисије састављене од најмање три члана, образоване у складу са прописима којим се уређује здравствена заштита и здравствено осигурање, којим је установљено утврђено да код лица које захтева промену ознаке пола постоји родна дисфорија.

Мишљење лекарске комисије из става 3. овог закона даје се на обрасцу, који садржи следеће податке: име и презиме лица које захтева промену ознаке пола, адресу пребивалишта, јединствени матични број грађанина, лични број осигураника додељен у складу са прописима о здравственом осигурању, податак да је код лица установљено

постојање родне дисфорије уз ознаку дијагнозе према међународној класификацији болести, као и потпис свих чланова комисије.

Општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда дужна је одлуку о захтеву за промену ознаке пола у матичној књизи рођених донети у року од пет радних дана.

Приликом доношења одлуке о захтеву за промену ознаке пола у матичној књизи рођених забрањено је тражити да лице које је поднело захтев обавља додатне медицинске прегледе.

Коначно и извршно решење којим се усваја захтев за промену пола општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда, дужна је доставити надлежном министарству ради уписа у евиденцију лица којима је извршена ознака промене пола у документима.

Приликом издавања новог извода из матичне књиге рођених забрањено је стављати назнаку да је извршена промена ознаке пола у матичној књизи рођених.

У поступку одлучивања о захтеву за промену ознаке пола сходно се примењују одредбе закона о матичним књигама, ако овим законом није друкчије одређено.

Евиденција лица којима је извршена ознака промене пола у документима

Члан 12.

Евиденција лица којима је извршена ознака промене пола у документима (даље: евиденција) води министарство надлежно за послове државне управе.

Евиденција садржи следеће податке: име и презиме лица пре промене ознаке пола, име и презиме лица након промене ознаке пола, ознака пола пре и након отклањања несклада између биолошког пола и родног идентитета, претходни јединствени матични број грађанина и нови матични број грађанина, име оба родитеља, датум и место рођења, адресу пребивалишта, број свих одлука на основу којих су извршени уписи у Евиденцију са означењем органа који их је донео.

Подаци из Евиденције се могу дати тужилаштву ради вођења кривичног поступка за кривична дела за која се гони по службеној дужности; судовима ради вођења судских поступака; органима надлежним за вођење бирачких спискова ради утврђивања идентитета бирача и спречавања злоупотреба у изборном процесу; а другим лицима и органима само уз писану сагласност лица на које се подаци односе.

Подаци из Евиденције, као и документација на основу које је извршен упис у Евиденцију чува се трајно.

Начин вођења Евиденције ближе прописује министар надлежан за послове државне управе.

Промена имена

Члан 13.

Лице са родном дисфоријом има право да промени име у складу са својим родним идентитетом.

Захтев се доставља надлежном органу у складу са прописима који регулишу лично име. Уз захтев за промену личног имена доставља се и мишљене лекарске комисије из члана 11. став 4. овог закона.

Надлежни орган одлуку о промени имена дужан је донети у року од пет радних дана, у складу са прописима који регулишу лично име.

Забрањено је да орган који одлучује о промени имена условљава лице које мења име, обавезом, да узме родно неутрално име.

Коначно и извршно решење којим се мења лично име лица надлежни орган дужан је доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију.

Промена јединственог матичног броја грађанина

Члан 14.

Лице са родном дисфоријом има право на промену јединственог матичног броја грађанина.

Захтев се доставља надлежном органу у складу са прописима који уређују јединствени матични број грађанина, уз који се обавезно доставља коначно и извршно решење надлежног органа којим је усвојен захтев за промену пола у матичној књизи рођених, нови извод из матичне књиге рођених и коначно и извршно решење надлежног органа којим је промењено име лица.

Орган надлежан за одлучивање о захтеву из става 2. овог решења дужан је да одреди нови јединствени матични број грађанина у року од три дана од дана пријема захтева.

Надлежни орган за одређивање јединственог матичног броја грађанина дужан је матични број грађанина лица о чијем је захтеву одлучено доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију.

Промена пола у другим личним документима

Члан 15.

Лице са родном дисфоријом, које је уписано у Евиденцију има право на промену ознаке пола, имена и јединственог матичног броја грађанина у свим личним документима (лична карта, путна исправа, возачка дозвола, радња књижица, здравствена књижица, дипломе и друга уверења о стеченом образовању и стручној спреми и др.).

Уз захтев за промену података о личности из става 1. овог закона лице подноси надлежном органу потврду из Евиденције, коју издаје надлежно министарство, а у којој је наведено да је лице уписано у Евиденцију и подаци из члана 12. став 2. овог закона.

Надлежно министарство дужно је у року од три дана од дана пријема захтева издати потврду из става 2. овог члана.

Нова лична документа надлежни орган дужан је издати најкасније у року од тридесет дана од дана пријема захтева за издавање нове личне исправе.

Уколико лице захтева издавање нове дипломе или других уверења о стеченом образовању и стручној спреми, односно захтева издавање нове радне књижице, дужно је надлежном органу вратити оригинале личних исправа чија измена се тражи.

Права из радног односа

Члан 16.

Запослено лице са родном дисфоријом које је у процесу отклањања несклада између биолошког пола и родног идентитета, не сме трпети негативне последице у погледу права и обавеза из радног односа с обзиром на родну дисфорију.

Уколико запослено лице добије отказ уговора о раду или су му ускраћена или ограничена права из радног односа, а учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације по основу родне дисфорије или родног идентитета који није у складу са бинарном родном поделом улога, терет доказивања да није било дискриминације по том основу је на туженом послодавцу.

Право на пензијско осигурање

Члан 17.

Лице коме је промењена ознака пола у личним документима услове за пензију остварује по свом новостеченом полу, у складу са пропсима који регулишу пензијско и инвалидско осигурање.

Право на брачни и породични живот

Члан 18.

Лице коме је промењена ознака пола у личним документима има право да закључи брак.

Родитељ са родном дисфоријом има сва права и обавезе према детету, које је имао пре утврђивања постојања родне дисфорије.

Органи старатељства и други државни органи дужни су да пруже сву потребну помоћ породици у којој родитељ отклања несклад између биолошког пола и родног идентитета, да би породица наставила функционисати, уз поштовање најбољег интереса детета.

Сама чињеница постојања родне дисфорије код родитеља не сме негативно утицати на одлуку надлежног органа о вршењу родитељског права и старатељству над дететом.

Имовинска и друга права

Члан 19.

Лице коме је промењена ознака пола у личним документима задржава сва стварноправна, облигационоправна, наследна и друга имовинска права; ауторска права, права интелектуалне својине, као и сва друга права која су везана за личност, као да промене ознаке пола у личним документима није ни било.

Надзор

Члан 20.

Надзор над спровођењем овог закона и прописа донетих за спровођење овог закона врши надлежно министарство.

КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 21.

Новчаном казном у износу од 10,000 динара казниће се:

1) Надлежни здравствени радник који у медицинску документацију не унесе одговарајућу информацију, супротно одредби члана 7. став 5. овог закона;

2) Одговорно лице у општинској управи, односно градској управи, односно градској управи града Београда, које не достави коначно и извршно решење којим се усваја захтев за промену пола, супротно одредби члана 11. став 7. овог закона;

3) Одговорно лице у надлежном органу које коначно и извршно решење којим се мења лично име лица не достави надлежном министарству ради уписа у Евиденцију, супротно одредби члана 13. став 5. овог закона;

4) Одговорно лице у органу надлежном за одређивање јединственог матичног броја грађанина уколико нови матични број грађанина лица о чијем је захтеву одлучено не доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију; супротно одредби члана 14. став 4. овог закона;

5) Одговорно лице у министарству надлежном за послове управе, уколико лицу не изда потврду из Евиденције ра у року од три дана од дана пријема захтева, супротно одредби члана 15. став 3. овог закона.

Члан 22.

Новчаном казном у износу од 20,000 динара до 150,000 динара казниће се физичко лице, односно одговорно лице у правном лицу, државном органу, органу територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе ако:

1) У медицинској документацији не постоји писани пристанак лица са родном дисфоријом на предложену медицинску меру, супротно одредбама члана 8. овог закона;

2) у року од од пет радних дана, по пријему уредног захтева, не донесе одлука о захтеву за промену ознаке пола у матичној књизи рођених; супротно одредби члана 11. став 5. овог закона;

3) захтева од лица које је поднело захтев да обави додатне медицинске прегледе; супротно одредби члана 11. став 6. овог закона;

4) у изводу из матичне књиге рођених стави назнаку да је извршена промена ознаке пола у матичној књизи рођених, супротно одредби члана 11. став 8. овог закона;

5) податке из Евиденције обрађује супротно одредби члана 12. став 3. овог закона;

6) у року од од пет радних дана, по пријему уредног захтева, не донесе одлука о промени имена; супротно одредби члана 13. став 5. овог закона;

7) у року од три дана од дана пријема уредног захтева не одреди нови јединствени матични број грађанина, супротно одредби члана 14. став 3. овог закона;

8) ако не изда нова документа у року од 30 дана од дана пријема уредног захтева; супротно одредби члана 15. став 4. овог закона.

Члан 23.

Новчаном казном у износу од 100,000 динара до 500,000 динара казниће се правно лице ако не изда нова документа у року од 30 дана од дана пријема уредног захтева; супротно одредби члана 15. став 4. овог закона.

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 24.

Подзаконски акт из члана 12. став 5. овог закона министар је дужан донети у року од 90 дана од дана ступања закона на снагу.

Члан 25.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Уставноправни основ за доношење Закона о родном идентитету садржан је у члану 23. Устава Републике Србије којим је зајемечено право на достојанство и слободан развој личности, као и у члану 18. Устава којим се јемче људска и мањинска права; а посебно на одредби да се људска и мањинска права тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Разлози неопходности доношења Закона о родном идентитету произилазе из Закона о забрани дискриминације, којим је прописано у члану 13. да је дискриминација на основу родног идентитета тежак облик дискриминације. Имајући у виду да се према Закону о забрани дикриминације, дискриминација трансполних особа има третирати као дискриминација на основу пола, те да правни систем ваља посматрати као целину, то одредбе Закона о равноправности полова ваља тумачити у складу са Законом о забрани дискриминације и дискриминацију коју особа трпи у односу на лично својство пол/род, након прилагођавања тела жељеном роду, третирати као дискриминацију по основу пола.

Такође, треба имати у виду и низ међународноправних докумената и стандарда које је неопходно испоштовати, а посебно из разлога што се Република Србија снажно определила за пут учлањења у Европску унију.

Принцип бр. 3. УН Џогџакарта принципа подвлачи самодефинисану сексуалну оријентацију и родни идентитет као интегрални део личности и један је од најосновнијих суштинских аспеката самоодређења, достојанства и слободе .

Право ЕУ садржи основне принципе равноправности и недискриминативности, који доприносе развијању ЕУ као недискриминативног амбијента, што се односи и на категорију трансродних особа.

Препорука Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета предвиђа да државе чланице треба да предузму адекватне мере да обезбеде трансродним особама ефектан приступ службама за променупола, укључујући сихолошке, ендокринолошке и хируршке експертизе у области трасродне здравствене заштите, а да при том не буду подвргнуте неразумним захтевима. У додатку, ни једна особа не би смела бити субјекат промене пола без његовог или њеног пристанка. Државе чланице треба да предузму адекватне законодавне и друге мере да обезбеде да све мере које лимитирају трошкове промене пола, који су покривени здравственим осигурањем, буду законите, објективне и пропорционалне.

Препоруке Комесара за људска права Савета Европе за земље чланице „Људска права и родни идентитет" садрже премисе у погледу унапређења најзначајнијих сфера битних за квалитет живота трансродних особа, као што је неоходност усвајања законских одредаба о злочину извршеног из мржње, као и омогућавање специфичне заштиту транс особа у односу на злочине и инциденте мотивисане трансфобијом. Предвиђа се и неопходност развоја брзих и транспарентних процедура у вези са променом имена и пола транс особа (извод из матичне књиге рођених, личне карте, путне исправе, дипломе и други слични документи); укидање стерилизације и других обавезних медицинских захвата као законског предуслова за препознавање родног идентитета у закону, те легалну промену имена и пола; могућност приступа третманима промене пола (као што су хормонски, хируршки и психолошки), доступност свим трансродним особама, као и њихово финансирање из државних фондова; укидање било каквих ограничења права трансполних особа да остану у већ постојећим брачним заједницама и након признате промене пола; припрема и имплементација политика које спречавају дискриминацију и искључивање трансродних/полних особа са тржишта рада, едукативних и здравствених система; укључивање и консултација трансродних/полних особа при креирању и имплементацији политике и законодавства која се односе директно на њих; прганизовање едукативних програма, тренинга и кампања подизања свести о постојању дискриминације и кршењу људских права на основу родног идентитета; обезбедити тренинг здравственим радницима, укључујући психологе/шкиње, психијатре/ице и лекаре/ке опште праксе, о потребама и правима трансродних/полних особа, те упознати са критеријумима пуног поштовања трансродних/полних особа; укључити питања људских права трансродних/полних особа у активности националних тела и структура у националним системима које се баве равноправношћу и људским правима; развој истраживања која би прикупила и анализирала податке о стању људских права трансродних/полних особа, укључујући дискриминацију и нетолеранцију у вези са заштитом права на приватност.

Пресуде Европског суд за људска права у Стразбуру у корист трансполних особа односе се углавном на два аспекта трансполности, (1) обавезу државе да сноси трошкове хормонално оперативног процеса прилагођавања/мењања пола (пресуде у случајевима Ван Кук против Немачке и Шлумпф протв Швајцарске). Суд такође налаже обавезу држави да (2) омогући континуитет транзиције правним признавањем новостеченог пола и омогућавање промене имена (случајеви Б. против Француске, Гудвин против УК, Грант против УК, Л.против Литваније), право на склапање брака са особом пола супротног од новостеченог (Л. против УК), али и ограничење контаката између трансполне особе са дететом због најбољег интереса детета (П.В. против Шпаније).

Члан 1.

Чланом 1. Модела Закона о родном идентитету дефинисано је, у складу са Јединственим методолошким правилима за израду прописа („Сл.гласник РС“ бр. 21/2010), које питања и области регулише закон.

Члан 2.

Чланом 2. Модела Закона о родном идентитету дефинисану су основне вредности на којима почива закон.

Члан 3.

Чланом 3. Модела Закона о родном идентитету дефинисани су основни појмови који се користе у закону јер је због специфичности тематике неопходно дати јасна и прецизна објашњења на шта се односе ти појмови.

Појмови пол и род у овом Моделу закона ослањају се у потпуности на Закон о равноправности полова из 2009.

Треба разликовати родну неусклађеност од родне дисфорије. Родна неусклађеност се односи на ситуације када се нечији родни идентитет, родна улога, или изражавање родне припадности разликује од културних норми које су прописане за људе одређеног пола.

Родна дисфорија се односи на неусаглашеност и узнемиреност која је проузрокована разликом између нечијег родног идентитета и пола који је та особа добила приликом рођења (која је повезана са родном улогом и/или примарним и секундарним полним карактеристикама). Само неке, али не све родно неусклађене особе, имају искуство родне дисфорије у неким моментима свога живота. На располагању треба да буду третмани којим се помаже тим особама у погледу њихове узнемирености да испитају свој родни идентитет и дапронађу родну улогу која им одговара. Ти третмани су увек индивидуализовани јер оно што помаже једној особи да умањи своју узнемиреност, може бити веома различито од онога што помаже некој другој особи. Тај процес може али не

мора да обухвати промену у начину изражавања своје родне припадности или телесну модификацију. Опције у медицинским третманима укључују, на пример, феминизацију или маскулинизацију тела кроз хормоналну терапију и/или хируршки захват, који су ефикасни у умањивању родне дисфорије и медицински су неопходни многим људима. Родни идентитет и изражавање родне припадности су разнолики, па су хормонални третмани операција само две од многих опција које су на располагању ради пружања помоћи људима да остваре усаглашеност са самим собом и сопственим идентитетом.

Члан 4.

Да би се остварило право на слободан развој личности и слободно изражавање и признање родног идентитета, неопходно је правно признање жељеног/новостеченог пола на систематски начин у свим видовима службене и институционалне комуникације. На основу препорука Радне групе за анализу правног положаја трансполних особа Повереника за заштиту равноправности и Заштитника грађана, неопходне би биле измене и допуне већег броја закона (Закона о матичним књигама, Породичног закона, Закона о пензијско инвалидском осигурању, Закона о основама система образовања и васпитања, Закона о високом образовању, Закона о раду и Правилника о радној књижици итд.).

Међутим, то није рационално, јер је то много дужи и скупљи пут, није ефикасан (измене и допуне низа поменутих закона обухватају свака за себе дуготрајно поступање пре и после уласка у скупштинску процедуру), а да се при том не гарантује да ће се регулисати сва па ни она значајнија питања за положај трансполних особа а још мање њихова конзистентност у правно системском смислу.

Појединачне законске корекције амандманског типа нису системско решење проблема до кога се може доћи најрационалније доношењем једног посебног закона са целовитим приступом материји регулисања правног положаја транс особа. Такве промене регулишу само у најбољем случају правни положај трансполних особа, дакле оних који су прошли хормонално оперативну транзицију прилагођавања пола, али не и оних бројнијих категорија које се карактеришу родном неусклађеношћу/дисфоријом, као и оних који се налазе у различитим фазама транзиције ка жељеном полу.

Предност јединственог закона типа овог Модела Закона о родном идентитету је управо у квалитетном признавању право на слободан развој већег броја категорија лица чији је правни статус за сада неуређен. То су нпр. особе у процесу транзиције који период у трајању од најкраће две године, претходи хируршкој интервенцију прилагођавања пола а у ком периоду се те особе видљиво разликују од пола означеног у њиховим документима, и самим тим, постају изложене различитим врстама животних проблема, дискриминације и насиља. Појединачне, амандманске измене које су поменуте могу да регулишу само ситуације у којима се налазе оне особе иза којих се налази завршена хормонално оперативна промена/прилагођавање пола али не и оне који су у транзицији, или још

бројнију категорију лица која пате од тзв. родне дисфорије, а нису се још одлучиле да изврше прилагођавање пола. Правно регулисање њиховог статуса и различитих животних ситуација на начин предвиђен овим Моделом Закона о родном идентитету омогућава им да живе и функционишу равноправно у друштвеној заједници, породичном и професионном амбијенту у жељеном полном и родном идентитету и без потпуне или окончане транзиције хормонално оперативног типа.

Под појмом родна дисфорија поразумева се осећај дубоког, унутрашњег несклада између биолошког пола лица и његовог родног идентитета, утврђено од стране лекара психијатријске струке, који се може, али не мора отклањати медицинским путем (ендокринолошким и хруршким путем);

Трансродност по упоредноправним праксама није више поремећај, и од маја 2013. Појам родни поремећај је замењен неутралнијим термином родна дисфорија и захтевају се грађанска права и потребна нега трансроднихособа .

Члан 5.

Потребно је да дискриминација са којом се суочавају транс* особе у свих сферама приватног и друштвеног живота буде експлицитно забрањена а не подразумевана под општим антидискриминативним одредбама. Трансродне особе, често од најранијег детињства, изражавају „родно нетипично" понашање, што их излаже вршњачком злостављању, одбацивању, изолацији, а неретко се суочавају и са неразумевањем у примарној породици, што значајно утиче на целокупан процес развоја, те консеквентно, на школовање, касније могућности запослења, на третман на радном месту, као и у свим осталим сферама живота. Како су промене, нарочито у фазама „транзиције", видљиве, многе трансродне особе се у погледу појавности и других димензија идентитета не уклапају у бинарни родни образац, несумњиво да их то непрестано излаже вишеслојној дискриминацији и насиљу у средини у којој живе. Истовремено постоји веома мали број службених лица која су упозната са сложеном проблематиком са којом се трансродне особе свакодневно суочавају, а које у оквиру сервиса и институција у којима раде могу пружати адекватну подршку.

Иако се трансродне особе суочавају са мноштвом проблема од најранијих фаза свог живота, управо су административно-бирократске процедуре оно што најчешће пријављују као највећу препреку у остваривању својих права. У Србији се тек постепено формира свест о потреби признавања трансполним особама њиховог новостеченог пола и новог имена ради правног континуитета промена започетих хормонално-оперативним путем. Због тога је круцијални проблем везан за непостојање законских решења која би штитила права трансродних особа и омогућила јасну и брзу промену личних докумената. Досадашња хаотична, неуједначена пракса по овом питању је трансродне особе изузетно исцрпљивала, ускраћујући им право на рад, директно или индиректно, услед дужине

трајања, као и услед неадекватног третмана од стране запослених у надлежним органима управе.

Схватања о транссексуалности су се динамично мењала у другој половини двадесетог и на почетку двадесет и првог века, и још увек се интензивно мењају. Није потребно да у Србији прођу деценије у вођењу дискусија које су у свету већ завршене и закључене, већ треба логично поћи одмах од прихваћеног схватања нашег времена о положају трансполних особа заснованог на њиховим неотуђивим људским правима. Општи интерес је да сви грађани, па и непопуларне мањине, буду подједнако ефикасно правно и фактички заштићени од насиља и дискриминације. Да то за сада није случај, потврђују како домаћи, тако и редовни извештаји међународних организација о људским правима у Србији по којима се за све групе обухваћене акронимом ЛГБТ констатује да припадају дискриминисаним мањинама, и да су изложени високом нивоу јавно и приватно изражене фобичности и нетрпељивости.

Члан 6.

Чланом 6. Модела закона уређује се право на здравствену заштиту из средстава фонда за обавезно здравствено осигурање лицима са родном дисфоријом на начин да им се гарантује право на здравствене услуге којима се отклања несклад између биолошког пола и родног идентитета из средстава обавезног здравственог осигурања, а све у складу са прописима којима се уређује здравствено осигурање. Предложена одредба надовезује се на Закон о изменама и допунама Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, број 57/11) од 1. августа 2011. године.

Наиме, одредбом члана 61. став 1. тачка 12) Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, бр. 107/05 и 109/05) било је прописано да се осигураним лицима у оквиру обавезног здравственог осигурања не обезбеђује здравствена заштита која обухвата дијагностику и лечење сексуалне дисфункције или сексуалне неадекватности, укључујући импотенцију, здравствене услуге, лекове и медицинско-техничка помагала која су везана за промену пола и реверзија претходне добровољне хируршке стерилизације, али је чланом 23. Закона о изменама и допунама овог закона („Службени гласник РС“, број 57/11) од 1. августа 2011. године измењена наведена одредба члана 61. став 1. тачка 12) основног Закона, тако што је после речи: „промена пола“, додата запета, као и речи: „осим ако овим законом није друкчије одређено“. Чланом 15. наведеног Закона о изменама и допунама Закона о здравственом осигурању измењен је и допуњен члан 45. Закона о здравственом осигурању, тако што је додата нова алинеја, те након ступања на снагу ових измена, одредба члана 45. тачка 1) алинеја 4. прописује да у остваривању права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања изчл. 34. - 44. овог закона,осигураним лицима се обезбеђује најмање 65% плаћања од цене здравствене услуге из средстава обавезног здравственог осигурања за промену пола из медицинских разлога. Иако се промена полног идентитета популарно зове ‚‚промена пола, она је у ствари само

измена физичких (секундарних полних) карактеристика, па је адекватнији термин кји се препоручује за коришћење ‚‚прилагођавање пола.

Светска Асоцијација за здравље трансродних особа (WPATH) је дефинисала и понудила третман лечења који укључује три фазе лечења: процена стања особе и утврђивање дијагнозе родне дифорије, хормонске терапије које укључују медицинске третмане хормонима за жељени пол, и на крају као трећа фаза ту су оперативни захвати за промену гениталија и других полних карактеристика. Као што је наведено, под појмом родна дисфорија поразумева се осећај дубоког, унутрашњег несклада између биолошког пола лица и његовог родног идентитета, утврђен од стране лекара психијатријске струке, који се може, али не мора отклањати медицинским путем (ендокринолошким и хируршким путем), па се предложеном одредбом предвиђа да се лицу са родном дифоријом омогући остваривању права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања за здравствене услуге којима се отклања несклад између његовог биолошког пола и родног идентитета током свих фаза лечења.

Предложена одредба у складу је са препоруком Комитета министара земаља чланица Савета Европе ЦМ/Рец(2010)5 да: ‘’Земље чланице треба да предузму адекватне мере да обезбеде трансродним особама ефектан приступ службама за промену пола, укључујући психолошке, ендокринолошке и хируршке експертизе у области трасродне здравствене заштите, а да при том не буду подвргнуте неразумним захтевима; ни једна особа не би смела бити субјекат промене пола без његовог или њеног пристанка.1’’ Једна од препорука Комесара за људска права Савета Европе када је у питању доступност здравствених услуга гласи да би државе чланице Савета Европе требале да обезбеде лицима са родном дифоријом: ’’Могућност приступа третманима промене пола (као што су хормонски, хируршки и психолошки), као и њихово финансирање из државних фондова.’’2

Европски суд за људска права (даље: Суд)је у више својих одлука изразио став по питању положаја лица са родном дисфоријом у периоду од 1979. године, када се по први пут појавио један такав предмет, па све до данас. У својој одлуци у случају Van Kück v. Germany (2003) Суд је истакао ‘’Да је држава у обавези да омогући плаћени медицински третман транссексуалности као и континуитет процеса промене пола обезбеђујући адекватно решавање правног статуса транс особа’’. Суд је даље у својој одлуци у предмету Sheffield and Horsham v. The United Kingdom (2009) скренуо пажњу доносиоцима одлука‘’да државе Уговорнице треба стално и изнова да разматрају ову област у контексту „повећаног друштвеног прихватања феномена и повећаног признања проблема са којима

1Preporuka CM/Rec(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета (Усвојио Савет министара 31. марта 2010. на својој 1081. Седници Заменика министара)2Human Rights and Gender Identity, Commissioner for Human Rights, Council of Europe, Strasbourg, 2009.

се транссексуалци у пост-оперативном периоду суочавају“.3 Са становишта људских права и адекватне медицинске помоћи, дијагностификовање менталног поремећаја не сме бити услов да се транс особи пружи адекватна медицинска нега која ће бити покривена делом или у целости од стране здравственог осигурања (мишљење Европског суда за људска права у предмету Schlumpf v. Switzerland (2009).4

Правно схватање базирано на случајевима Европског суда за људска права разматра право на полно самоодређење као један од аспеката права на поштовање свачијег приватног живота које је гарантовано чланом 8. Конвенције и захтева од држава чланица Савета Европе да обезбеде могућност подвргавања операцији потпуног прилагођавања пола, али и да програм здравственог осигурања покрије и “медицински неопходне” третмане уопште чији је оперативни захват само један део. Када закони обезбеђују покривање трошкова потребне здравствене заштите од стране јавних или приватних система осигурања, тада такво покривање треба да буде обезбеђено на разуман, неарбитраран и недискриминатриван начин, узимајући у обзир такође приступачност извора финансирања.

Предложена одредба надовезује се и на одлуку Министарства здравља које је Решењем број 119-01-133/2012-20 од 13. марта 2012. године образовало Републичку стручну комисију за лечење трансродних поремећаја, са задатком да «утврди стручно методолошке и доктринарне ставове у области трансродних поремећаја, ради усклађивања «стручних предлога и ставова референтних здравствених установа, стручних, односно професионалних удружења, високошколских установа, као и истакнутих стручњака у спровођењу здравствене заштите у области трансродних поремећаја; прати и анализира рад здравствених установа које обављају здравствену заштиту у области трансродних поремећаја и предлаже мере за унапређивање рада здравствених установа, односно здравствених радника и здравствених сарадника; предлаже водиче добре праксе у поступку здравствене заштите у области трансродних поремећаја; утврђује стандарде за здравствену заштиту која се обезбеђује из средстава обавезног осигурања у поступку промене пола из медицинских разлога; одговарајућим високошколским установама предлаже програме стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника у области трансродних поремећаја; прати развој науке у области трансродних поремећаја и оставрује сарадњу са референтним иностраним установама у овој области и друге послове од значаја за лечење трансродних поремећаја».

У Београду се још од 1989. године обављају операције промене пола. Пионир у операцијама промене пола, био је сада покојни проф. др Саво Перовић, који је прву операцију промене пола у Србији обавио 1989. године. Данас, нешто више од двадесет година касније, Србија је препозната у свету као један од центара за едукацију кадрова који се баве операцијама промене пола, има четири специјализована центра за ову врсту операција, а велики број страних држављана долази у Србију на операцију промене пола јер су цене таквих захвата у иностранству и до дест пута веће. Иако нема званичних

3Vidi odluku Schlumpf v. Switzerland (2009), odluka dostupna na:http://sim.law.uu.nl/SIM/CaseLaw/hof.nsf/0/1b52d41d1efa5cafc1257540004b324a?OpenDocument4 Vidi odluku Schlumpf v. Switzerland (2009), odluka dostupna na:http://sim.law.uu.nl/SIM/CaseLaw/hof.nsf/0/1b52d41d1efa5cafc1257540004b324a?OpenDocument

података о тачном броју лица која су пррошла короз процес „промене пола у Србији, према подацима Републичке стручне комисије за лечење трансродних поремећајау Србији је у периоду од 1988 – 2013. године, више од150 особа је прошло кроз процес „промене - прилагођавања’’ пола.

Члан 7.

Сагласно одредбама Устава и позитивним прописима који уређују ову област, предложеним чланом 7. Модела закона уређује се право на пристанак и право на обавештење лица са родном дифоријом када су у питању медицинске мере које се тичу његовог живота и здравља. Како је процес отклања несклада између биолошког пола и родног идентитета лица са родном дифоријом веома компликован и дуг процес, на овај начин скреће се посебна пажња на значај поштовања права лица са родном дисфоријом да буде обавештено о свим предложеним медицинским мерама, њиховом трајању, циљу, могућим ризицима, споредним и трајним последицама изазваним конкретном медицинском мером као и важности института пристанка пацијента на медицинску меру.

Пристанак лица са родном дифоријом на медицинску интервенцију представаља једно од основних права пацијента, то је израз човековог права на самоодређење у односу на властито тело. Право на самоодређење је неотуђиво, и његов је смисао у томе да пацијент слободно одлучује хоће ли се подвргнути лечењу или не и код ког лекара ће то учинити. Право на самоодређење основ има у Уставу РС који у члану 25. прописује неприкосновеност физичког и психичког интегритета. Пристанак пацијента представља правни и етички израз пацијентовог права да његова аутономија и самоодређење буду поштовани. Право пацијента на самоодређење је незаобилазна граница за сваког лекара.Предложена одредба у складу је са Конвенцијом Савета Европе о људским правима и биомедицини (у даљем тексту Конвенција СЕ), коју је Србија ратификовала 2010. године, где право на обавештење подразумева право пацијента да од надлежног здравственог радника добије обавештење које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру. У складу са одредбама Европске повеље о правима пацијената, то обавештење је надлежни здравствени радник дужан да да благовремено, на начин који је разумљив пацијенту, па је стога утврђено да то обавештење здравствени радник даје усмено, како би могао бити испуњен услов прилагођености обавештења сваком поједином пацијенту. Садржај обавештења које је дужан да да здравствени радник, дефинисан је у складу са одредбама Конвенција СЕ, Европске повеље и Принципима Светске здравствене организације које говоре о садржају обавештења. Предложена одредба у складу је са одредбама Закона о правима пацијената (чл.11 и 15. ‘’Сл. гласник РС” бр. 45/13).

Да би лице са родном дифоријом било у могућности да да свој пристанак на неку медицинску меру, оно мора да зна са чиме се саглашава, шта ће се са њим дешавати и шта се може десити. Само у том случају оно је у могућности да узме у обзир разлоге за и против неке медицинске мере и да донесе разумну одлуку која се тиче његовог здравља. Међутим, лице са родном дифоријом је најчешће медицински лаик и о медицини или не зна ништа или зна јако мало. Лекар је зато дужан да му пружи адекватно обавештење о медицинској мери, не чекајући да о томе буде питан (Члан 11. Закона о правима

пацијената). Пристанак на медицнску меру којој није претходило потребно обавештење не обавезује, и лекар који ту меру предузме сноси ризик штетних последица (Члан 15. став 2. Закона о правима пацијената).

Мера обавештења које треба дати пацијенту је правно питање и оно није и несме бити преупштено слободној оцени лекара. У случају спора о њему одлучује суд. Обавештење зато треба да обухвати све чињенице коју су битне за пацијентову одлуку да на предложену медицинску меру пристане. У те чињенице спадају: дијагноза и прогноза болести; кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере, време њеног трајања и могуће последице ако се она предузме, односно не предузме; врста и вероватноћа могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице; алтернативне методе лечења; могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере, као и могуће нужне промене у начину живота пацијента; дејство лекова и могуће споредне, нежељене, последице тог дејства (члан 11. Закона о правима пацијената).

Пристанак лица са родномо дифоријом подразумева да постоји изјава о сагласности са медицинском мером коју лекар предложи и која ту меру оправдава са становишта права и морала. Ако некој медицинској мери није претходио пристанак пацијента тада је тај пристанак противправан и неморалан. Способност за пристанак на медицинску меру не поклапа се са пословном способношћу у смислу грађанског права нити са урачунљивошћу у смислу кривичног права.

Будући да је реч о изјави воље којом се лекар овлашћује да на одређени начин делује на лична добра пацијента, неопходно је, што се чланом 7. и прописује, да надлежни здравствени радник, информацију о пруженом обавештењу упише у медицинску докуменатцију.

Слобода пристанка подразумева да је пристанак дат добровољно, да се може у сваком тренутку опозвати те да се одлука пацијента каква год она била мора поштовати. Сматра се да је пристанак дат добровољно уколико је дат без притиска од стране било кога. Мора бити дат без било каквог облика присиле, уцене, наговарања, обмане, преварног навођења на пристанак, манипулације информацијама. Да би се радило о неслободном пристанку, манипулација информацијама не мора бити свесна или злонамерна. О манипулацији па стога и неслободном пристанку ће се радити и ако је информација дата на тај начин да се пацијента доведе до тога да изабере управо оно што лекар жели.

Члан 8.

Чланом 8. Модела закона уређује се забрана обавезне стерилизације лица са родном дисфоријом које је одлучило да хирушким путем прилагодити биолошки пол свом родном идентитету, односно забрана уклањања репродуктивних органа лицу са родном дисфоријом без његовог писаног пристанка који је забележен у медицинској документацији лица са родном дифоријом.

У прилогу оваквом законском решењу је и Препорука Комесара за људска права Савета Европе за земље чланице Савета Европе која гласи: Укидање стерилизације и других обавезних медицинских захвата као законског предуслова за препознавање родног идентитета у закону, те легалну промену имена и пола.’’5 Такође, све је већи број држава које забрањују принудну стерилизацију лица са родном дисфоријом које је одлучило хирушким путем прилагодити биолошки пол свом родном идентитету, навешћемо само неке од њих: Шпанија, Португал, Мађарска, Финска, Уједињено Краљевство, Немачка, Аргентина итд.

Изричитим дефинисањем забране предузимања ове инвазивне медицинске мере наглашава се право лица са родном дифоријом на самоодређење, које проистиче из човековог достојанства које је „неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.’’У великом броју случајева лица са родном дифоријом нису учествовала у одлучивању о свом лечењу, већ су била дужна да се повинују одлуци лекара као стручњака. Да би лице са родном дифоријом могло да да свој пристанак на неку медицинску интервенцију оно мора имати довољно информација о току лечења, методама, терапији, јасне информације о трошковима лечења, трајању хоспитализације, могућим компликацијама и постоперативној рехабилитацији након различитих оперативних захвата. Оперативни захват на полним органима може се извести само онда када постоји адекватна документација којом се доказује да је спроведена свеобухватна процена и да особа задовољава критеријуме подобности и спремности.

Закон о правима пацијената уређује право пацијента на самоодлучивање и пристанак (чл. 15- 19). Сходно Закону ‚‚пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када се директно угрожава живот и здравље других лица. То значи да одлука лица са родном дифоријом има предност над медицинским разлозима лечења јер човекова личностима има предност у односу на медицинске циљеве неке медицинске мере. На лечење пацијента лекара не овлашћују ни симптоми болести ни медицинска индикација већ само пристанак пацијента. Сваки медицински третман мора се управљати набољим интересом појединца и мора бити прилагођен специфичним потребама тог појединца у сваком конкретном случају. У случају транс особа, потпуно је неоправдана и супротна њиховим потребама, тежња да се свим транс особама које се притом међусобно разликују, пропише једну исту терапију која ће одговарати свима на једнак начин.

Данас се однос између лекара и пацијента заснива на поверењу, уместо патерналистичког односа, негује се однос партнерства и лекар је дужан да води рачуна не само о добру пацијента већ и о аутномији његове воље. То важи чак и онда када је пацијентова воља неразумна, о чему говори члан 17. Закона о правима пацијената: ‚‚Пацијент има право да предложену медицинску интервенцију одбије, чак и у случају када се њоме спашава или одржава његов живот. Надлежни здравствени радник дужан је да пацијенту укаже на последице његове одлуке о одбијању предложене медицинске мере и да о томе затражи писмену изјаву пацијента.

5Human Rights and Gender Identity, Commissioner for Human Rights, Council of Europe, Strasbourg, 2009.

У случају да пацијент не жели да се писменим путем изјасни о одбијању медицинске интервенције, лекар је тада дужан да о томе сачини службену белешку. Чланом 44. Закона о правима пацијената предвиђена је казна за здравствену установу уколико ‚‚без пристанка пацијента, односно противно његовој вољи или без пристанка законског заступника пословно неспособног пацијента, над пацијентом буду предузете медицинске мере супротно одредбама овог закона. Здравствена установа казниће се у том случају новчаном казном од 300.000 до 1.000.000 динара. Пристанак пацијента на медицинску интервенцију није пуноважан у следећим ситуацијама: када није дат у писменом облику који закон тражи; када пацијент није био способан да пристане нити постоје услови за претпостављени пристанак; када пацијент није претходно обавештен о чињеницама од који зависи његов пристанак или када обавештење није било потпуно или благовремено; када мера на коју је пацијент пристао није била медицински индикована; и када није поштована пацијентова воља да медицинску меру предузме одређени лекар. У тим случајевима говоримо о непуноважном пристанку пацијента, односно о самовољном лечењу од стране лекара. Лечење без пуноважног пристанка има карактер противправне радње и повлачи за собом грађанску и кривичну одговорност.

Пристанак није само основ оправдања за повреду тела, већ истовремено и саглашавање са неизбежним ризицма једног медицинског захвата. Ваља споменути и пресуду Врховног суда Србије који је 1995. године, по први пут заузео став да ‚‚здравствена установа одговара за штетне последице оперативног лечења ако пацијенту није предочила све могуће последице оперативног захвата на који је он иначе пристао‚‚ (Одлука Рев. 2714/92, од 8.априла 1993, Билтен судске праксе Врховног суда Србије, бр. 1/1995, стр.28-31). После ове пресуде и судови ниже надлежности у Србији следили су став да лечење без пуноважног пристанка повлачи грађанску одговорност лекара, односно здравствене установе.

Захтевањем стерилизације или неке друге операције као предуслова за правно признавање промене пола, игнорише се чињеница да и поред тога што поједине транс особе желе да се подвргну поступку ’’потпуног родног прилагођавања’’ често то и није случај. Некада операцију уопште није ни могуће обавити, разлози могу бити здравствене али и финансијске природе (нпр. пацијент због одређених здравствених предиспозиција није стању да поднесе операцију, или пак пацијент није у могућности да без помоћи социјалног осигурања плати тако скуп третман).

Члан 9.

Право на заштиту података о личности је једно од основних људских права зајемчено чланом 42. Устава Републике Србије. Ставом 2. тог члана одређено је да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом. Уставом зајемчено право на заштиту података о личности, тј. остваривање овог права, је уређено Законом о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, бр. 97/08, 104/09 - др. закон, 68/12 – Одлука УС и 107/12), који представља општи закон у овој области. Закони који уређују посебне области, као што су здравство, просвета, трговина итд., такође садрже одредбе од значаја за заштиту података о личности. Ове одредбе морају бити у складу са уставним начелима и међународним стандардима заштите података о личности, као и одредбама Закона о заштити података о личности. Стога се у посебним законима мора

прецизније и детаљније уредити ова материја у складу са специфичностима области која се уређује законом. То се односи и на уређивање обраде података о личности трансродних и трансполних особа.

Право на заштиту података о личности је елемент права на приватност, што је посебно значајно питање за трансродне и трансполне особе. Подаци о личности који откривају најинтимније сфере људског бића (нпр. подаци о здравственом стању, сексуалној оријентацији, вероисповести и сл.) у свим законодавствима имају третман посебне категорије података и као такви уживају виши степен заштите, а услови за њихову обраду су строжији.

Законом о заштити података о личности као нарочито осетљиви подаци дефинисани су подаци који се односе на националну припадност, расу, пол, језик, вероисповест, припадност политичкој странци, синдикално чланство, здравствено стање, примање социјалне помоћи, жртву насиља, осуду за кривично дело и сексуални живот. Ови подаци се могу обрађивати само на основу слободно датог пристанка лица, који мора бити у писаној форми, осим када законом није дозвољена обрада ни уз пристанак. Само подаци који се односе на припадност политичкој странци, здравствено стање и примање социјалне помоћи могу се обрађивати без пристанка лица, уз изричито законско овлашћење (чл. 16 и 17. Закона о заштити података о личности).

Имајући у виду да обрада података о личности трансродних и трансполних лица подразумева дубоко задирање у приватност тих лица, тој категорији података је потребно дати статус нарочито осетљивих података о личности. Сходно томе те податке треба обрађивати само у складу са одредбама Закона о родном идентитету или на основу писменог пристанка лица на које се подаци односе.

Члан 10.

Постојање процедура и могућност промене личних идентификационих докумената и других јавних исправа (лична карта, пасош, возачка дозвола, изводи из матичних књига, сведочанства и дипломе о стеченом образовању, радне књижице итд.) од виталног су значаја за трансполне особе да би живели у складу са жељеним полом и родом. Након што трансполна особа заврши са хируршким захватима и своје тело прилагоди жељеном полу и роду, потребно је ускладити фактичко стање са правним стањем, тј. потребно је променити све личне податке који указују на биолошки пол и податке уписане рођењем заменити и ускладити са фактичким стањем. Наравно, ово питање постаје актуелно и пре почетка хируршких захвата, у фази узимања хормонске терапије, у ком је лице у некој врсти правног вакума, јер се тело интензивно мења.

У документима је потребно променити све оне податке који указују на пол особе, а то су ознака пола и лично име особе

Члан 11.

Први податак који је потребно променити, одакле све почиње, јесте измена ознаке пола у изводу из матичне књиге рођених. У Републици Србији не постоје законом уређене процедуре за промену ознаке пола у изводу из матичне књиге рођених, нити прописи који регулишу признавање правних последица прилагођавања пола жељеном роду.

До доношења закона којим ће бити регулисана питања промене ознаке пола у матичним књигама, смернице органима управе надлежним за вођење матичних књига дао је Уставни суд Републике Србије у одлуци број Уж - 3238/2011 од 8. марта 2012. године, који је стао на становиште да су органи из члана 6. ст. 2. и 4. Закона о матичним књигама стварно надлежни да одлучују о захтеву за упис промене података о полу. Том одлуком је наложено Општинској управи општине Z да, у року од 30 дана од дана достављања те одлуке, одлучи о захтеву подносиоца уставне жалбе за промену података о полу у матичној књизи рођених. У образложењу своје одлуке Уставни суд је навео између осталог: „...по оцени Уставног суда неспорно да је према важећим прописима општинска (градска) управа, односно матичар као овлашћено лице, једини надлежан орган који може извршити упис, а тиме и промену података у матичну књигу рођених, венчаних или умрлих, те да је у конкретном случају „позитивна обавеза“ управо на матичној служби која води књигу рођених за матично подручје на коме је уписана чињеница рођења за подносиоца уставне жалбе.... да у недостатку изричитог законског уређења о упису промене података о полу у матичној књизи рођених, одредбе Закона о матичним књигама треба тумачити на начин да се и упис промене података о полу може извршити аналогном применом законских одредаба које уређују упис чињенице рођења и свих осталих података, укључујући и пол, који се у матичну књигу уписује за лице рођено у здравственој установи. Другим речима, ако здравствена установа приликом нечијег рођења надлежном матичару пријављује и податак о полу детета, онда се, по схватању Уставног суда, не може сматрати недовољном документација друге здравствене установе о томе да је у тој установи над одређеним лицем извршена хируршка интервенција, чија је последица промена пола раније уписаног у матичну књигу. ...Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је Општинска управа општине Z, пропуштајући да се упусти у мериторно одлучивање о захтеву подносиоца уставне жалбе и да, уколико он поседује релевантну документацију надлежне здравствене установе, изврши упис промене података о полу у матичној књизи рођених, истовремено пропустила и да изврши своју „позитивну обавезу“ којом би ускладила правно са фактичким стањем и тако обезбедила подносиоцу уставне жалбе да након хируршке промене пола оствари права која му јемче и Устав Републике Србије и Европска конвенција...“.

Уставни суд је у наведеној одлуци утврдио да је Општинска управа општине Z, доношењем закључка о стварној ненадлежности, пропустила да одлучи о захтеву подносиоца уставне жалбе за промену података о полу и тиме повредила његово право на достојанство и слободан развој личности зајемчено чланом 23. Устава Републике Србије, као и право на поштовање приватног живота зајемчено чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, констатујући да „сфера приватног живота

неког лица несумњиво укључује, поред осталог, и његову полну припадност, полну оријентацију и полни живот, те да право на приватни живот подразумева и право на одређивање појединости личног идентитета и самоопредељење, те у том смислу и право на прилагођавање пола свом родном идентитету“.

Сходно томе, аутори Модела закона о родном идентитету су се определили за једино логично и у нашем правном систему могуће решење, а то је да за промену ознаке пола у матичним књигама буду задужени органи управе надлежни за вођење матичних књига.

Одлуку о захтеву за промену ознаке пола у првом степену доноси општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда. Због правне сигурности потребно је да органи који одлучују о промени ознаке пола имају јасне смернице на закону засноване да би знали како да поступају. Стога законом треба прописати шта се подноси уз захтев за промену ознаке пола у матичној књизи рођених. То је следећа документација: мишљене лекарске комисије састављене од најмање три члана, образоване у складу са прописима којим се уређује здравствена заштита и здравствено осигурање, којим је утврђено да код лица које захтева промену ознаке пола постоји родна дисфорија.

Будући да матичари, због правне сигурности, морају имати јасан и препознатљив образац који ће бити основ за промену ознаке пола у матичним књигама, потребно је прописати образац на ком се даје мишљење лекарске комисије. Такође је потребно прописати и податке о личности (правило да се обрада података о личности уређује законом) које треба да садржи тај образац, као и друге релевантне информације: име и презиме лица које захтева промену ознаке пола, адресу пребивалишта, јединствени матични број грађанина, лични број осигураника додељен у складу са прописима о здравственом осигурању, податак да је код лица установљено постојање родне дисфорије уз ознаку дијагнозе према међународној класификацији болести, као и потпис свих чланова комисије.

С обзиром на то да се у пракси показује да се на одлуку о промени ознаке пола чека месецима, те да је за остваривање права транс особа потребно брзо и ефикасно одлучивање органа који одлучују о неком њиховом праву, општинску управу, односно градску управу, односно градску управу града Београда потребно је обавезати да одлуку о захтеву за промену ознаке пола у матичној књизи рођених донесу у року од пет радних дана.

У пракси су лица која су мењала пол често подвргавана нехуманим и понижавајућим третманима (пример А.А. од које је тражено да оде на судско вештачење да би јој измерили гениталије), па је потребно законом предвидети забрану да се приликом доношења одлуке о захтеву за промену ознаке пола у матичној књизи рођених је тражи да

лице које је поднело захтев обавља додатне медицинске прегледе. Мишљење лекарске комисије на прописаном обрасцу је довољно.

Због правне сигурности и спречавања било каквих злоупотреба и фалсификовања докумената, коначно и извршно решење којим се усваја захтев за промену пола општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда, дужна је доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију лица којима је извршена ознака промене пола у документима.

Будући да податак о промени ознаке пола дубоко задире у приватност лица, због чега треба да има карактер нарочито осетљивог податка о личности, потребно је прописати да је приликом издавања новог извода из матичне књиге рођених забрањено стављати назнаку да је извршена промена ознаке пола у матичној књизи рођених. Ово ради заштите приватности тог лица, јер је извод из матичне књиге документ који је врло фреквентан у правном саобраћају и такав податак о личности треба да буде доступан само онима којима је неопходан за обављање послова за које су надлежни.

У поступку одлучивања о захтеву за промену ознаке пола сходно се примењују одредбе закона о матичним књигама, ако овим законом није друкчије одређено.

Члан 12.

Због правне сигурности потребно је прописати јединствену евиденцију лица којима је извршена ознака промене пола у документима. Таква евиденција је витална за остваривање права трансполних особа и представља основ за издавање разних других докумената.

С обзиром на то да обрада података о личности мора бити уређена законом, минимум питања који мора бити уређен законом је сврха обраде података о личности (о чему се напред већ говорило), врсте података о личности, начин коришћења података, као и рок чувања података. Када се законом одређује сврха и начин обраде података, онда се тим законом одређује и руковалац података (чл. 3. тач. 5. Закона о заштити података о личности). Сходно наведеном, према Моделу овог закона руковалац Евиденције је министарство надлежно за послове државне управе. Евиденција садржи следеће податке: име и презиме лица пре промене ознаке пола, име и презиме лица након промене ознаке пола, ознака пола пре и након отклањања несклада између биолошког пола и родног идентитета, претходни јединствени матични број грађанина и нови матични број грађанина, име оба родитеља, датум и место рођења, адресу пребивалишта, број свих одлука на основу којих су извршени уписи у Евиденцију са означењем органа који их је донео. Подаци из Евиденција се могу дати тужилаштву ради вођења кривичног поступка за кривична дела за која се гони по службеној дужности; судовима ради вођења судских поступака; органима надлежним за вођење бирачких спискова ради утврђивања идентитета бирача и спречавања злоупотреба у изборном процесу; а другим лицима и

органима само уз писану сагласност лица на које се подаци односе. Подаци из Евиденција, као и документација на основу које је извршен упис у Регистар чува се трајно. Техничке аспекте начина вођења Евиденције ближе прописује министар надлежан за послове државне управе.

Члан 13. - Промена имена

Као и код свих других питања, аутори Модела закона о родном идентитету су настојали да понуде решења која ће се с једне стране, у потпуности уклопити у постојећи уставни и законодавни оквир, бити једноставна, брза, ефикасна и економична, а с друге стране, омогућити транс особама да брзо и једноставно остваре своја права. Тако је и са понуђеним решењем за промену имена.

Наиме, питање промене личног имена је регулисано одредбама чланова 346.,347. и 350. Породичног закона („Службени гласник РС“, број 118/2005 и 72/2011 – др.закон).

Дакле, када је у питању промене личног имена јасно је ко је стварно и месно надлежан да одлучује о промени имена и под којим условима. Када су специфично транс особе у питању, оно што се јавља као проблем у пракси јесу забележени случајеви да су надлежни органи условљавали лица да изаберу неко родно неутрално име (нпр. Вања, Саша), а не жељено име у свом роду. Да би се предупредиле овакве ситуације и ова материја коначно регулисала на начин који се уклапа у наш правни оквир потребно је прописати да лице са родном дисфоријом има право да промени име у складу са својим родним идентитетом.

Захтев се доставља надлежном органу у складу са прописима који регулишу лично име. Уз захтев за промену личног имена потребно је доставити и мишљене лекарске комисије, о чему је напред било детаљно речи.

Из истих разлога, као код промене ознаке пола у матичним књигама, потребно је да надлежни орган одлуку о промени имена донесе у кратком року, односно по Моделу закона у року од пет радних дана, све у складу са прописима који регулишу лично име.

Због напред наведених разлога забрањено је да орган који одлучује о промени имена условљава лице које мења име, обавезом, да узме родно неутрално име.

Због правне сигурности и спречава било каквих незаконитих радњи коначно и извршно решење којим се мења лично име лица надлежни орган дужан је доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију.

Члан 14.

С обзиром на то да је јединствени матични број грађанина по својој структури такав да између осталог открива и пол лица, законом је потребно изричито предвидети да лице са родном дисфоријом има право на промену јединственог матичног броја грађанина.

Захтев се доставља надлежном органу у складу са прописима који уређују јединствени матични број грађанина, уз који се обавезно доставља коначно и извршно решење надлежног органа којим је усвојен захтев за промену пола у матичној књизи рођених, нови извод из матичне књиге рођених и коначно и извршно решење надлежног органа којим је промењено име лица. Орган надлежан за одлучивање о том захтеву дужан је да одреди нови јединствени матични број грађанина у року од три дана од дана пријема захтева. Надлежни орган за одређивање јединственог матичног броја грађанина дужан је матични број грађанина лица о чијем је захтеву одлучено доставити надлежном министарству ради уписа у Евиденцију.

Члан 15.

С обзиром на то да у правном саобраћају циркулише огроман број докумената, исправа и сл. у којима су садржани подаци о личном имену, ознаци пола и ЈМБГ, те да је немогуће да законодавац предвиди и антиципира све ситуације у којим је потребно променити та документа потребно је установити основ за промену тих докумената. Управо је то један од разлога за успостављање и вођења Евиденције код министарства надлежног за послове државне управе. Извод из те Евиденције је правни основ за промену свих личних и других докумената тих лица.

Наиме, лице са родном дисфоријом, које је уписано у Евиденцију има право на промену ознаке пола, имена и јединственог матичног броја грађанина у свим личним документима (лична карта, путна исправа, возачка дозвола, радња књижица, здравствена књижица, дипломе и друга уверења о стеченом образовању и стручној спреми и др.). Уз захтев за промену личних података у тим документима надлежном органу се доставља потврда из Евиденције, коју издаје министарство надлежно за послове управе, а у којој је наведено да је лице уписано у Евиденцију, са врстама података о личности које су прописане законом. Због брзог и ефикасног остваривања права транс особа, министарство надлежно за послове државне управе је дужно да у року од три дана од дана пријема захтева изда потврду из Евиденције. Из истог разлога, нова лична документа надлежни орган дужан је издати најкасније у року од тридесет дана од дана пријема захтева за издавање нове личне исправе. С обзиром да постоји потреба да се спречи злоупотреба диплома о стеченом образовању, законом треба предвидети да уколико лице захтева издавање нове дипломе или других уверења о стеченом образовању и стручној спреми, односно захтева издавање нове радне књижице, дужно је надлежном органу вратити оригинале личних исправа чија измена се тражи.

Члан 16.

Чланом 16. Модела законауређују се права из радног односа лица са родном дифоријом које је у процесу отклањања несклада између биолошког пола и родног идентитета. Овим одредбама наглашава се да лице не сме трпети негативне последице у погледу права и обавеза из радног односа с обзиром на своје здравствено стање, те да уколико добије отказ уговора о раду, а учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације по основу родне дисфорије, терет доказивања да није било дискриминације по том основу пада на туженог послодавца.

Предложена одредба у складу је са Препоруком ЦМ/Рец(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета којом се указује да: ‘’Земље чланице треба да обезбеде успостављање и примену адекватних мера које обезбенују ефектну заштиту против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета у запошљавању и занимању, како у јавном тако и у приватном сектору. Ове мере треба да покрију и услове за могућност добијања посла, напредовања, отпуштања, плате и друге радне услове, укључујући превенцију, борбу и кажњавање узнемиравања и других облика виктимизације. Посебна пажња треба да се обрати на обезбенивање ефектне заштите права на приватност трасродних појединаца у контексту запошљавања, посебно у вези са захтевима за запошљавање, да би се избегло било које небитно откривање које се тиче њихове полне историје или њиховог претходног имена њиховом послодавцу или другим запосленима.’’6

Одредбом члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да изрази "дискриминација" и "дискриминаторско поступање" означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства). 7

Одредбом члана 16. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке

6Препорука CM/Rec(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета (Усвојио Савет министара 31. марта 2010. на својој 1081. Седници Заменика министара)7„Службени гласник Републике Србије“ број 22/2009 од 30.3.2009. године.

вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. А одредбом члана 16. став 2. да заштиту од дискриминације из става 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

Трансексуалне особе су врло често дискриминисане приликом запошљавања обзиром да се трансексуалност посебно у хормоналној фази терапије не може сакрити. На радном месту често трпе вређања, подсмевања а не ретко добијају и отказ.

Ради остваривања права на рад транс* особа Република Србија би требало да узме у обзир YOGYKARTA принципе, тј. препоруке државама чланицама и то 8: “Принцип 12 – Право на рад који гласи:Свако има право на пристојан и продуктиван рад, на правичне и задовољавајуће услове рада и на заштиту од незапослености, без дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета.’’

У Извештају Агенције Европске уније за фундаментална права из 2009. године о изазовима са којима се суочавају трансродне особе, истакнуто је да су ’’трансродне особе изложене дискриминацији, често на широј основи него лезбејска, геј и бисексуална популација, посебно приликом запошљавања. Трансродне особе које су отворене по питању свог родног идентитета на радном месту, често су жтве злостављања на послу од стране својих колега, те стога неретко мењају посао’’.9 1989. године, Европски парламент усвојио је резолуцију о дискриминацији транссексуалних особа, позивајући земље чланице да предузму кораке како би заштитиле транссексуалне особе и усвојеле законодавство којим би се стало на пут дискриминацији. Антидискриминационо законодавство ЕУ на почетку је било ограничено на питање полне једнакости у контексту запошљавања, али се значајно проширило током последње деценије са тежњом да покрије низ основа и повећан број ситуација. Уговор о функционисању Европске уније (TFEU) садржи одредбе које дозвољавају институцијама Европске уније да доносе антидискриминационо законодавство (члан 19 ТФЕУ) и захтевају од држава чланица да примене принцип једнаких плаћања по основу рада између мушкараца и жена (члан 157 TFEU).10

Пратећи експанзију антидискриминационог права ЕУ изван родне равноправности и контекста запошљавања, у Амстердамском уговору (којим се дозвољава институцијама

8 Група од 29 истакнутих правних експерата у области људских права из 25 земаља је припремила, развила и установила документ под називом Yogykarta principi, на састанку који је одржан на Гадјах Мада Универзитету у Jogykarti, у Индонезији од 6. до 9. новембра 2009. године и једногласно их усвојила, а односи се на примену закона о међународним људским правима везаним за сексуалну оријентацију и родни идентитет.

9Statement of the Office of the UN High Commissioner for Human Rights to the International Conference on LGBT human rights, Montreal 26 July 2006, available at www.unhchr.ch/huricane/huric10Official Journal of the European Communities No C 256/33–37 of 9.10.1989

ЕУ да забране дискриминацију по основу расе, етничког порекла, религије или уверења, старости, инвалидитета и сексуалне оријентације) праћеним усвајањем два велика законодавна инструмента – Расне директиве 2000/43 и Оквирне директиве о запошљавању 2000/78 – Европски суд правде (ЕЦЈ) почео је да се позива на генерални принцип једнаког поступања ван области полне једнакости.11 У случају P v S and Cornwall County Council, Европски суд правде, главни судски орган Европске уније, стао је на становиште да принцип садржан у Директиви 76/207 о полној једнакости може да се примени на ситуацију у којој је запослени био отпуштен због подвргавања операцији промене пола, и на касније случајеве у којима је појачана заштита коју право ЕУ пружа од трансродне дискриминације.12 Ово је проширено у следећим случајевима. Случај K.B. v National Health Service Pensions Agency установио је да је неподобност транссексуалног мушког партнера чија је жена била запослена, да наследи њену пензију, пошто нису могли да се венчају, била у суротности са чланом 141 Уговора о Европској заједници.13 Европски суд правде је својим пресудама потврдио је да једнак законодавни третман по основу пола у питањима везаним за запошљавање, једнака плаћања по основу рада и социјалну заштиту јесте примењив на трансродне особе и једнак третман трансродних особа треба да се обезбеди у односу на нови, стечени пол, а не на пол дат на рођењу.

Члан 17.

Предложеним чланом 17. Модела закона уређује се право на пензијско осигурање лицима којима је промењена ознака пола у личним документима. Овим одредбама обезбеђује се принцип правног континуитета лица које је отклонило несклад између његовог биолошког пола и родног идентитета и променило ознаку пола у личним документима.

Европски суд за људска права се у више наврата бавио у својим пресудама овим питањем и доносио закључке: ‚‚Да пост-оперативна транссексуална жена полаже право на одлазак у пензију након истих година живота и рада као и остале жене’’ (Grant v. The United Kingdom (2006)’ UslučajevimaB. v.France 25 marta 1992 aposebnouChristineGoodwinv. theUnitedKingdom, Европски суд за људска права је нашао да одбијање државе да правно призна завршено прилагођавање пола представља кршење одредаба члана 8 Европске Конвенције о људским правима.

Европски суд правде је у случају Richards v Secretary of State for Work and Pensions, у својој пресуди тумачењем Директиве Савета 79/7/ЕЕЦ донео закључак да пост-оперативној транссексуалној жени буде додељена пензија у шездесетој години, не у шездесетпетој, као мушкарцима.14

11Article 21(1) of the Charter of Fundamental Rights12P v S and Cornwall County Council (1994).http://www.equalrightstrust.org/ertdocumentbank/Microsoft%20Word%20-%20P%20v%20S.pdf13K.B. v National Health Service Pensions Agency,http://www.hrcr.org/safrica/equality/KB.html

14Richards v Secretary of State for Work and Pensions, http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:62004J0423:EN:NOT

Члан 18.

Предложеним чланом 18. Модела закона уређује се право на брачни и породични живот лица коме је промењена ознака пола у личним документима, тако да се брак лица коме је промењена ознака пола може уз сагласност супружника превести у регистровану истополну заједницу, у складу са законом којим се уређује регистрација истополних заједница. Овакво законско решење повлачи са собом и обавезу доносиоца одлука да усвоје закон о регистрованим истополним заједницама којим се уређују основна начела и појам регистрованих истополних заједница, поступак и услови регистрације, дејства и правне последице регистрације и начин престанка регистрованих истополних заједница. Како текст модела закона о регистрованим истополним заједницама већ постоји, након његовог усвајања, одредбе модела закона о родном идентитету надовезаће се на одредбе тог закона.

Препоруком ЦМ/Рец(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета указује се да: ‘’Земље чланице треба да обезбеде све неопходне мере да, једном када је промена пола особе завршена и правно призната, гарантују тој особи ефектну примену права да се венча са особом супротног пола од новостеченог. Кад национално законодавство гарантује права и обавезе невенчаних парова, земље чланице треба да обезбеде да се оно примењује на недискриминаторан начин и на парове истог и на парове различитог пола, укључујући и права на пензионе бенифиције и станарска права преживелог у случају смрти једног од чланова пара. Кад национално законодавство препознаје регостровање истополних партнерстава, земље чланице треба да теже да обезбеде да њихов правни статус и њихова права и обавезе буду једнаки онима хетеросексуланих парова на упоредив начин. Кад национално законодавство не препознаје и не гарантује права и обавезе регистрованих истополних партнерстава и невенчаних парова, земље чланице се позивају да размотре опцију да омогуће, без дискриминације било које врсте, укључујући и ону над разнополним паровима, истополним паровима да представе практичне проблеме који се тичу њихове друштвене реалности у којој живе.’’

Узимајући у обзир да су најбољи интереси детета примарни основ за разматрање одлука везаних за родитељску одговорност или за старатељство над дететом, земље чланице треба да обезбеде да се такве одлуке доносе без дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета.

Узимајући у обзир да најбољи интереси детета треба да буду примарни основ за разматрање одлука везаних за усвајање детета, државе чланице чије законодавство допушта да самци усвајају дете треба да обезбеде да се закон примењује без дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета.’’

Предложена одредба у складу је са Препоруком Комесара за људска права Савета Европе којом се предлаже: ’’Укидање било каквих ограничења права трансродних особа да остану у већ постојећим брачним заједницама и након признате промене пола.’’

У државама чланицама ЕУ 16 држава чланица дозвољава пост-оперативним транссексуалним особама да склопе брак са особом пола различитог од њиховог новог

пола (Белгија, Данска, Естонија, Грчка, Шпанија, Француска, Италија, Летонија, Луксембург, Холандија, Аустрија, Словачка, Финска, Шведска, Велика Британија). Остајање у браку након признања промене пола могуће је у Литванији и Холандији. Уставни суд Немачке и Уставни суд Аустрије одобрио је право транссексуалној жени да након промене свог пола у женски остане у браку са својом женом.

Европски суд за људска правау својој одлуци у предмету I. v. UK (2002)установио је‘’да је непризнавање права постоперативне трансексуалне особе на брак представља кршење чл. 8. и чл. 12. ECHR (право на брак).’’15 У свом образложењу Суд је уочио да с једне стране постоји велика друштвена промена у институцији брака, а са друге стране да постоји значајан развитак у медицини и науци у домену транссексуалности. Због тога, Суд није убеђен да родно профилисана одредба “мушкарци и жене” у чл. 12. ECHR мора да се тумачи стриктно и искључиво само на основу биолошких критеријума, и да због тога није нашао оправдање за безусловно онемогућавање транссексуалним особама да уживају право на склапање брака.

Уставни суд Србије је у предмету Уж-3238/2011 заузео становиште да поштовање зајемченог људског права подразумева, пре свега, обавезу државних органа и других носилаца јавних овлашћења да се не мешају у уживање гарантованог права, што представља „негативну обавезу државе“. Изузетно, одредбе члана 20. став 1. и члана 23. став 2. Устава и одредба члана 8. став 2. Европске конвенције, јасно предвиђају и дефинишу услове, начин и разлоге због којих се ова права могу ограничити, односно ситуације када може доћи до дозвољеног мешања јавних власти у нечији слободан развој личности и приватни живот. Из наведеног се може закључити да јасно и прецизно дефинисање евентуалног ограничења ових права служи и обезбеђењу њиховог поштовања, будући да успоставља разлику између дозвољеног и недозвољеног мешања у уживање зајемчених људских права. Са друге стране, међутим, Уставни суд налази да поштовање гарантованих људских права подразумева и да појединац од носилаца јавне власти може захтевати предузимање радњи и доношење аката којима ће се обезбедити то поштовање, а што представља „позитивну обавезу државе“.

Уставни суд даље у истом предмету Уж-3238/2011 наводи да се у досадашњој пракси Европског суда за људска права, обликом кршења гарантованих права сматра и недоношење прописа којима се омогућава њихово остваривање. Тако је Европски суд за људска права уодлуци Л. против Литваније (представка број 27527/03, пресуда од 11. септембра 2007. године), сматрајући да управни поступак или поступак пред редовним судовима не представљају ефикасна правна средства у ситуацијама када су кршења људских права изазвана законом, или су његова директна последица, закључио: „Суд сматра да се подносилац представке жали на основу чланова 3, 8, 12. и 14. Конвенције у суштини на стање домаћег права, односно на недостатак закона који би му омогућио да заврши хируршки поступак прилагођавања пола и настави свој живот као особа мушког пола. Предмет жалби подносиоца представке је стога наводно пропуштање државе да поступи у складу са својим позитивним обавезама по наведеним одредбама Конвенције. Не постоји никаква индикација да би било какав домаћи поступак подносиоцу уставне

15I. v. UK2002.http://archive.equaljus.eu/141/1/ECHR%2C_I._v._United_Kingdom%2C_no._25680:94_[2002].pdf

жалбе омогућио делотворан приступ суду и у теорији и у пракси или да би имао разуман изглед на успех у отклањању наведених повреда“.

Члан 19.

Одредбама члана 19. Модела закона прописује се да се код лица које је променило ознаку пола у личним документима поштује принцип правног континуитета личности пре и после промене ознаке пола у личним документима, тако да лице задржава сва права стварноправна, облигационоправна, наследна и друга имовинска права; ауторска права, права интелектуалне својине, као и сва друга права која су везана за личност, као да промене ознаке пола у личним документима није ни било.

Предложено решење у складу је и са Препоруком ЦМ/Рец(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета којом се указује да: ‘’Треба предузети мере које обезбеђују да све особе имају исти ефектан приступ адекватним стамбеним условима без дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета; ове мере треба посебно да теже да омогуће заштиту од дискриминаторног исељавања и да гарантују једнака права да добију и задрже власништво над земљом и другом имовином.’’16

Члан 20.

Сагласно одредбама Устава и позитивним прописима који уређују ову област предложеном одредбом уређује се надзор над спровођењем овог закона и прописа донетих за спровођење овог закона. Сви органи који одлучују о нечијем праву морају седржати одредбе члана 18. став 3. Устава Републике Србије да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Уставни суд Републике Србијеи Повереница за заштиту права су изнели у својим одлукама јединствени недвосмислен став да трансполне особе имају право на признавање правних последица промене пола, да је то део њиховог права на приватност, права на достојанство и слободан развој људске личности, те да сви надлежни органи и установе морају предузети све што је у њиховој моћи да би трансполна лица, као једна маргинализована и игнорисана друштвена група, достигли пуну равноправност.

Чл. 21.-.23.

Законом су предвиђене казнене одредбе за установе и одговорна лица у случају кршења права и обавеза предвиђених овим Законом. Запрећени минимуми и максимуми прекршајних казни примериени су тежини прекршаја.

16Препорука CM/Rec(2010)5 Комитета министара земаља чланица Савета Европе о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације или родног идентитета (Усвојио Савет министара 31. марта 2010. на својој 1081. Седници Заменика министара)

Чл. 24.-25.

Прелазне и завршне одредбе овог закона утврђују рокове у којима морају бити донети подзаконски акти из члана 12. став 5. овог закона и одредбе о ступању на снагу овог закона.