mnogi kvari

Nasa Srpska mitologoja i to najvise o bogu Serbonu i boginji Serboni.Ili kako ih neki istoricari nazivaju bog Bel I boginja Bela.Aleksandar Veliki je rođen u Peli ( Bela ) u Solunskom Polju. Južno od Pele nalazi se grad Servia na reci Bistrici. Nakon pobede nad Persijom, Aleksandar razgovara sa persijskim vojskovođama istim jezikom. Kojim? Prorok Danilo govori o jednorogu koji pobeđuje dvoroga; zapravo, radi se o ujedinjenju Persije i Medije, to jeste, o stvaranju nove srpske imperije.Srpski bog Bel je sigurno jedan od najznačajnijih bogova stare srpske mitologije. Njegovo ime prožima srpski vokabular od najstarijih do današnjih vremena. Srećemo ga u ličnim imenima ( Bela, Belan, Beloš ), u prezimenima (Belić, Belanović, Belojević, Belovuk, Belmužević, Baletić, Balaban, Balšić…), u geografskim pojmovima ( Belo Brdo, Belasica, Beograd - Beli Grad, Belanovac, Balaton, Belovar…), kao i u mnogim drugim rečima koje imaju različita značenja ( kako u srpskom tako i u drugim jezicima ), pored prvobitnog – svetao, svet, dobar. Ime boga Bela prisutno je i u nazivu poluostrva Balkan (izvorno, verovatno, Belkan, Belkanovo Poluostrvo ), u Besarabiji ( Bel-Srbiji ) i u Belorusiji ( Bel-Rasija ).Bel ima i svoju lepšu polovinu, boginju Belonu, koju su docnije Rimljani usvojili kao božicu rata. Odatle i latinski pridev bellicosus, sa značenjem »ratoboran«, »ratnički raspoložen«, ali s podsećanjem na brojna srpska plemena koja su se nazivala Belkama. Zvanična, nažalost, danas još uvek važeća istorija pominje, na primer, sarmatskog kralja Beuku koji je krajem V stoleća Rimljanima, kako se tvrdi, preoteo Singidunum. Sasvim je jasno da to nije Beuka, već kralj Belka, srpski kralj koji je isterao Rimljane iz svog Sigin Duna.Vrlo je zanimljivo ime Babilona koje u sebi, sasvim sigurno, skriva posvećenost bogu Belu. Moguće je da se Babilon u prvo vreme zvao Bab Belana (Belanova Vrata ), što je kombinacija semitske reči »bab« (vrata ) i imena srpskog boga Bela. Docnije su domoroci od Bab Belana, zbog načina izgovora, formirali svoje reči »ila« i »ilanu« ( jevr. bog, božji ). U kasnijim vremenima, kada je srpski narod počeo da gubi svoju vitalnost, to jeste, kada se povukao sa osvojenih teritorija, tuzemci su, sasvim prirodno, preveli njihovog dobročinog boga Bela u tabor zlih božanstava. Odatle Bal, Belial, Belsamen, Belzebub – prihvaćeni od celog sveta, pa i od samih Srba ( što je čudna paralela sa današnjim zbivanjima u Srbiji i oko Srbije ), kao arhiđavoli ili đavolske poglavice. Srbima se, izgleda, danas vraća »strela« koju su u iskonu civilizacije neoprezno i predaleko odapeli.Još da dodamo da se strela na grčkom zove βελος ( a poznato je da su Iliri i Tračani bili vešti u korišćenju tog oružja – pogotovo otrovnim strelicama ) i da time, za sada, zaokružimo priču o srpskom bogu Belu.Ako jos nekog zanima istorija srba pre 7 veka nove ere voleo bih da razmenim misljenje.Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naučnim teorijama nastanak ljudskih naselja određuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenom raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog, ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizašao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.Veliki je broj naučnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slažu da su seobe Srba iz Indije

započele pre šest do sedam hiljada godina i da su trajale oko

hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije

je i dr. Nenad Đorđević, koji u svojoj obimnoj studiji

“Istorija Srba” dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom

stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime.

Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu

kretanja sunca, od istoka ka zapadu.

Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su

seobe za zapad započele pre petnaest hiljada godina. Dokaz tome

su mnogobrojne reči u sanskritskom jeziku, istog značenja kao i

na srpskom, a zabeležene su pre više od tri hiljade godina. Kao

prva istorijska zabeleška je reč Serbh što ima značenje

rodbine, semena i kolena. I u današnjim jezicima, indijskom i

srpskom ima mnogo reči istovetnog značenja. Evo nekih:

agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata -

četa; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama -

dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada;

kuta - kuća; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva -

ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili;

nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca

- pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila -

sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata

- tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag;

tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt

- vrt; vicur – veče; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva -

živi.

U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identična

srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar,

svekrva, dever, kum, svastika. Postoji istovetnost i mnogih

drugih reči kao: guvno, hlad, stoka, goveče, jama, apsara,

mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako još. Drugi

dokaz porekla Srba vezan za Indiju su običaji, koji su veoma

slični kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unošenje i

palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim

spomenicima, društveno i državno uređenje i mnogi drugi. Čak su

kod Srba bili sačuvani i običaji spaljivanja mrtvih. Reči župa

i župan u srpskom i kod Indusa imaju značenje udruženja ili

zadruge, a u sanskritskom znače povezivanje. Engleski pisci

isticali su istovetnost indijskih i srpskih društvenih

jedinica, opština, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji

oblik društva, sačuvanih u Srbiji do danas. Makarov je zapisao

mnoga imena srpskih staništa, koja su ostala do dana današnjeg:

Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radžastan i jos mnoga druga.

Nisadeš, divni i nepristupačni vrh, stan bogova po indijskoj

religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na

strani 29, glasi: “Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pružaju se

njegove grane kao Himavat, Henakutaš, Nisadeš, na kojima je

živeo surovi i odeven u odelo od kože narod Serba ili Srba”.

Znači da su Srbi prvobitno živeli na prostorima između

himalajskih i hindokuskih planina, preko šest hiljada godina

pre Hrista. Ruski istoričar Moroskin ističe da su ostali narodi

bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u

Indiji. On takođe navodi da su u unutrašnjosti Indije bile

države Prazija, Gangazija i Sarbarska (Srpska), a u primorskom

delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske

države nađeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na

mogućnost da imena Dunava i Panonije nose takođe poreklo iz

Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima

imena srpskog značenja: Srba, Sobrana, Čarnigor, Belospor,

Kovilje, Žitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen,

Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub,

Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor,

Srbalj i druga. Po Moroskinu, Srbi su ziveli u Indiji nekoliko

hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su

masovna seljenja pre 5.000 godina. Iz svega proizlazi da se o

poreklu Srba u Indiji može govoriti kao o periodu od oko osam

hiljada godina ili još više. Masovna iseljavanja iz Indije

prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojčano gotovo

prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih

nemilosrdno pljačkali.

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu

Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju

Novu Sabarsku državu, na tlu današnjeg Iraka. Tamošnji gradovi

nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka

svedočanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri

hiljade godina pre Hrista i tu su se zadržali najmanje oko

jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se proširili u Malu

Aziju, a nešto kasnije odatle su prešli i u Evropu. Delimično

su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II,

ti Srbi zavladali su područjem koje su naselili i ta njihova

vladavina trajala je od 2261. do 2052. godine stare ere. Tu

teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaže

da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston

svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim

piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipćani nazivali

“kraljevi pastira”, a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u

potpunoj saglasnosti sa izučavanjima našeg istoričara Stojana

Boškovića, koji u “Istoriji sveta” piše kako su Egipćani

podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu.

Fransis-Maria Apendini piše da su Srbi neko vreme gospodarili

Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani “čudesni”

period Egipta označava se porobljavanje od strane nekih stranih

naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano ćirilicom

APCA). Za taj “čudesni” period Fransisko-Maria Apendini kaže da

su to narodi došli iza Kaspijskog jezera, koji su

najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i

Sirijom i zvali su se Srbi.

Prvi doseljenici u Evropu zadržali su se na Balkanskom

poluostrvu, dok su u manjim grupama otišli do Italije pa čak i

do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na

Balkan dogodilo se oko tri do četiri hiljade godina pre Hrista.

Šafarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod osim Srba, ne

može dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji

istorija. Čak su i u baskijskom rečniku nađene reči srpskog

naziva: gora i gori (ono što gori), kao i mnoge druge. Nađen je

čak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reči srpskog značenja.

Miloš Milojević, u delu gde piše o životu Srba u Francuskoj i

Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog

značenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30

do 60 miliona Srba u Evropi. On takođe navodi srpska boravišta

u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao

Slavengrad. A kada je dr. Olga Luković-Pjanović došla u

Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispričala priču svojih

roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, što Olga tada

nije znala. Međutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije

mogla oprostiti svojim profesorima istorije koji je tome nisu

naučili, a još više Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima

permanentno ćuti.

Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i

planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2.560 godina pre

Hrista i nazvali je Serbanija. Tu su se zadržali nekoliko

vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajači.

Treći srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine),

u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali

državu Sirbidija ili Sirbija 3.200 godina pre Hrista. Od te

reči Sirbija postala je današnja reč Sibirija.

Seobe drugog i trećeg ogranka Srba trajale su takođe oko

hiljadu godina, a započele su gotovo istodobno sa prvim

ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva

do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su

pretežno ratovali, osvajajući nove prostore za sopstveni

opstanak, ali su takođe i mnogo stradali. Najviše Srba izginulo

je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.

Dubrovčanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on

nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva,

naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope.

Njegova knjiga “Kraljevstvo Slovena” (iz 1601. godine)

prevedena je na srpski tek 1968. godine i to bez prevoda prvog

dela od 248 stranica, u kojima autor piše o ranijim srpskim

kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zaključaka Mavra

Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjića poslednja

srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajić piše da su stranci

srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja teče

između Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove.

I danas u persijskom jeziku postoje brojne reči istovetnog

značenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja;

zima-zima; žena-žena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora;

medo-med; noć-noć; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri;

četvere-četiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takođe

postoji dosta srpskih reči, sto su jevrejski istoričari uzimali

za utvrđivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.

Srbi su ostavili svoja imena gde god su živeli. Evo nekih:

jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji,

Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na ušću

reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji,

Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji,

Serbin u Grčkoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u

Turskoj, u doba kada Turci jos nisu živeli na svojim sadašnjim

teritorijama. Za Srbe istoričari kažu da su živeli u čitavoj

Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja.

Profesor Miomir Jović utvrdio je da se seoba Srba iz Indije

odigrala 4.500-4.000 godina pre n.e. A Ognjen Radulović, u

Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje

prapostojbine Indije Srbi krenuli pre šest hiljada godina,

usmerivši se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraćeg

zadržavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.

Grčki istoričar Strabon pisao je da su u zapadnoj Aziji po

planinskim predelima živeli Srbi, ili Brđani, koji su se

odlikovali rusom kosom i plavim očima. O istima postoje napisi

i ruskog istoričara Mihaila Lomonosova. Dubrovčanin Ivan

Gundulić pevao je o slavnoj Troji:

Pri moru uprav srpskih strana u pržinah pusta žala

Leži Troja ukopana, od grčkoga ognja pala.

A Car Dušan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji baš u

oblasti Troje.

Olga Luković-Pjanović piše, u drugoj knjizi “Srbi narod

najstariji”, strana 59, kako je “Chicago Tribune” 19. Februara

1981. godine objavio vest da je otkopana kineska najstarija

mumija koja je bila plava žena, bele rase. Zatim je ista vest

objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one

koje tvrde da su Šiptari Iliri samo zato što su se naselili na

ilirske teritorije. Prema tome, Olga zaključuje da je “plava

kineskinja” mogla biti samo srpkinja.

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere.

Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim

plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli

vekovima. Prema grčkoj hronici rimski car Justinijan je u

sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje

Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od

30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trećine

te vojske pređe na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se

sve preostale porodice srpske pokolju. Nešto kasnije, 762.

godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju,

a 802. godine opet dođe do slične seobe, nakon što je grčki car

Komnen pokorio Rašku. I konačno, u petnaestom veku kada su

Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske

muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjičare i isve ih

utrošio u narednim obračunima sa Srbima. Latinski biskupi su za

vreme sinoda u Saloni proglasili ćirilicu “đavolim pismom” i

zabranili njenu upotrebu. Poljska, Česka i Hrvatska odmah su je

napustili i otpočela je borba protiv ćirilice. Ova borba

produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba između

dve crkve, koja traje već vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi

vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju

placali visoku cenu opstanka.

Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do četiri

hiljade godina, o kojima su pisali grčki i rimski istoričari,

su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je čak do

Španije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su

ostavili Čeh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u

vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri

provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o

Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglifima je zapisano da

su 1.600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli

narodi plavih očiju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na

njihovim prostorima osnovali svoju državu koja je postojala

sedam vekova. Dr. Olga Luković-Pjanović daje divan opis ratnih

zarobljenika, čiji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama

sa “zrakastim krunama” na glavama, sa zaključkom na osnovu reči

pereset i prst da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajić citira

ruske letopisce, koji kažu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance

u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom

Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi

dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju,

Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri

hiljade godina. Šafarik, kasnije piše da su ti Vendi bili

jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.

Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan

istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim,

grčkim i latinskim. Šest stotina godina posle trojanskog rata,

Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car

Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od

Jadranskog do Baltičkog mora za njihovu hrabrost i vernost.

Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takođe

Srbi, pošto u to doba nisu još postojali Sloveni. Hrvat Sver

navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna

se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumačiti i iz

pesme Ivana Gundulća “Osman”, gde kaže:

Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog

Aleksandro to svidoči kralj veliki svega svita.

Aleksandar Veliki prezivao se Karanović, a to prezime izvedeno

je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim

dostojanstvenicima i plemićima ili nekom princu iz vladarske

kuće, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja

na dužnost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema

Deretiću, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne

formacije kojima je prednje tumačenje odgovaralo. Dve hiljade

godina pre Hristova rođenja jedino je drevna država cara Nina

bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene

Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dačka i Karpatska Srbija.

U antičkom vremenu, po Deretiću, država je bila organizovana

društvena zajednica zasnovana na običajnom pravu. Za stare Grke

kaže da u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku,

Evropa je za njih bila samo Srbija i ništa više. Državu je tada

oličavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar

uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.

Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska država 461.

godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je

vojskovođa Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom,

na Katalinskim Poljima 451. godine. Srpsku državu učvrstio je

Ostorilo Svevladov 490. godine i zvala se Srpska Carevina ili

Srbija. Od tada pa do kraja 15. veka, punih hiljadu godina,

Srbija postoji kao država bez prekida. Deretić citira Anonimus

Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog

imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija,

druga od Dunava do Karpata, zvana Dačka Srbija i treća od

Karpata do Baltičkog mora, zvana Sarmatskom Srbijom. Bilo je to

dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo

Dačke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo između Tise i

Dunava ostao je zauvek neosvojen, što ide u prilog tvrdnji da

nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela

Sarmatska Srbija ostala je van domašaja rimskog carstva. Dačka

Srbija danas se zove Vlaška, a Baltička Srbija se zove Poljska.

Znači, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine

stare ere, pa do danas, preko četiri hiljade godina srpska

državna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija “večna”.

Sebastijan Dolči i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A

Laonik Halkokondilo u knjizi “O Turskoj”, kaže da su istim

jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za

Sarmate navodi da su živeli u današnjoj Poljskoj i potom su se

spustili na Dunav, što potvrđuju i Šafarik i Surovjecki, pišući

o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko

Zlatarić u “Elektri”, posveti knezu Zrinskom, piše o “Velikom

Aleksandru, kralju srpskom”. Orfelina o ruskom caru Petru

Velikome, u gramati od 3. Marta 1711. godine, zapisano je da

“car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka,

potsećajući ih da se sete svojih slavnih i junačkih predaka, u

prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je

mnoge careve pobedio i mnoge države osvojio”. IP sačuvanaPogledaj profil

Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvoriyalala

Poruka #1 04. Dec 2006, 19:20:01Pocetnik

Zodijak Pol Poruke 14OS Windows XPBrowser Opera 7.22

Ovo gore je notorna glupost. Samo treba pri citanju preskociti

koji red I dobija se sledece. Ako smo vec iz Indije kako smo za

1000 god postali narod blede puti I ociju I takhvih fizickih

sposobnosti vladali Egiptom(I ziveli na tom prostoru)? Isto se

odnosi I na “najstarija mumija koja je bila plava žena, bele

rase….Olga zaključuje da je “plava kineskinja” mogla biti samo

srpkinja”. Dalje “Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov

otac Filip takođe Srbi, pošto u to doba nisu još postojali

Sloveni” a pre toga ide “…Srbi su potpuno naseljavali Balkan i

u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao

im je zemlje od Jadranskog do Baltičkog mora za njihovu

hrabrost i vernost. Ako su Srbi tu dosli I ako “im” je

Alksandar dao zemlje kako je on mogao biti Srbin kad je on tu

dosao pre srba. Zatim tu je I teza da su srbi stariji od

slovena, sigurno su svi sloveni nastali od srba. Da ne nabrajam

dalje. Jer moguce da stvarno neko veruje u ovo? Jel moguce da

ima ljudi kojih nas na ovako glupav nacin lazu? Oce li se sutra

pojaviti neko da nas ubedjuje da smo englezi(a ne cigani iz

indije) posto isto kazemo mama(na engleskom “mam”), sestro(na

englekom”sister)… Nemogu vise. Dosta je bilo lupetanjaIP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvorizeljko@8

Poruka #2 04. Dec 2006, 23:43:55Hronicar svakodnevice

Zodijak Pol MuškaracPoruke 738OS Windows XPBrowser Internet Explorer 6.0

Citat: yalala 04. Dec 2006, 19:20:01Ovo gore je notorna glupost. Samo treba pri citanju preskociti



















englekom”sister)… Nemogu vise. Dosta je bilo lupetanjaPa to su odredjeni dokazi koji su potvrdjeni od mnogih domacih

i stranih istoricara a jedan od najpoznatijih je Safarik koji

je napisao celu slovensku istoriju i priznavao ove podatke.Vidis etimologija je nauka koja se bavi uporedjivanjem reci i

dolazi do takvih zakljucaka.Druga stvar mnogi narodi su praindoevropski i nisu cigani ako

danas tamo zive belci malo tamnije puti poput cigana ne mora da

znaci da su oduvek ziveli samo takvi ljudi.A postoji jedna i realnije teorija po kojoj je Podunavlje

najstarija postojbina odakle su se narodi poceli siriti. Te dve

teorije preovladjuju i za obe postoje dosledni dokazi.A sta ces mnogi ljudi nauce vatikansku teoriju koja stavlja sve

Slovene u drugu grupu naroda tj. nizim gradjanima. Tesko je

biti Srbin i danas a i kroz celu istoriju. A uostalom mnoge

dokaze je vatikan sakrio ili spalio poput spaljivanja

Aleksandrijske biblioteke i jos mnogo, mnogo dokaza...Zbog takvih razmisljanja da ove teorije nisu tacne dovodi se do

Porfirogenitovog iskaza da su Sloveni robovi, opancari iako sam

ima mnoge nesuglasice i ubacuje mnoge lagarije... I zaboravih

da nas smatraju jos "dosljacima".IP sačuvana

Pogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvoriyalala



Citat: zeljko@8 04. Dec 2006, 23:43:55Citat: yalala 04. Dec 2006, 19:20:01Ovo gore je notorna glupost. Samo treba pri citanju preskociti



















englekom”sister)… Nemogu vise. Dosta je bilo lupetanjaPa to su odredjeni dokazi koji su potvrdjeni od mnogih domacih

i stranih istoricara a jedan od najpoznatijih je Safarik koji

je napisao celu slovensku istoriju i priznavao ove podatke.Vidis etimologija je nauka koja se bavi uporedjivanjem reci i

dolazi do takvih zakljucaka.Druga stvar mnogi narodi su praindoevropski i nisu cigani ako

danas tamo zive belci malo tamnije puti poput cigana ne mora da

znaci da su oduvek ziveli samo takvi ljudi.A postoji jedna i realnije teorija po kojoj je Podunavlje

najstarija postojbina odakle su se narodi poceli siriti. Te dve

teorije preovladjuju i za obe postoje dosledni dokazi.A sta ces mnogi ljudi nauce vatikansku teoriju koja stavlja sve

Slovene u drugu grupu naroda tj. nizim gradjanima. Tesko je

biti Srbin i danas a i kroz celu istoriju. A uostalom mnoge

dokaze je vatikan sakrio ili spalio poput spaljivanja

Aleksandrijske biblioteke i jos mnogo, mnogo dokaza...Zbog takvih razmisljanja da ove teorije nisu tacne dovodi se do

Porfirogenitovog iskaza da su Sloveni robovi, opancari iako sam

ima mnoge nesuglasice i ubacuje mnoge lagarije... I zaboravih

da nas smatraju jos "dosljacima".

Pa ja upravo i govorim da nema dokaza. Evo sad kazes da je

aleksandrijska biblioteku spalio vatikan. Kakav covece vatikan

kad je to bilo koliko ja znam u sedmom veku(jos cu proveriti) i

zapalili su je arapi. Reci da na piramidama ima opisa srba nije

dokaz. Mogu ja da kazem da su Maje ustvari bili Srbi koji su

dopliovili iz juzne amerike ali to nije dokaz, to je tvrdnja.

Necu da podanistavam nas Srpski narod samo hocu da se malo

osvestimo i vidimo ko smo i sta smo. Trenutno smo pored

albanije i moldavije najzaostaliji u evropi. TolikoIP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvorizeljko@8



Citat: yalala 05. Dec 2006, 18:43:41Pa ja upravo i govorim da nema dokaza. Evo sad kazes da je








albanije i moldavije najzaostaliji u evropi. TolikoNisam rekao da nema dokaza vec da su mnogi dokazi pored ovih

koji postoje, uklonjeni i spaljeni. Za biblioteku cu ti

nabaviti odredjene tekstove.Pogledaj tu istoriju koju danas uce deca u skoli tj. zar su u

starom veku ziveli samo Grci i rimljani kada se samo oni

spominju... drugi primer deca uglavnom uce od Nemanjica

istoriju Srpske drzave i jos naseljavanje Srba na Balkan koji

su prelazili reku gnjureci tj. preplivavajuci reku Dunav sa

slamcima pomocu kojih su disali... pa to se odmah vidi da je

namestaljka kao i Porfirogenitovi iskazi kojem se protive skoro

svi dokazi koji su pisani i pre njega i u njegovo vreme. On ni

ne zna neke stvari koje su se ranije dogodile i ima mnogo

nesuglasica sa samim sobom kao i mnogih gresaka...Trenutno jesmo u velikom sranju ali istorija se mora znati

bezobzira kolika smo mi danas drzava i koliko nas danas ima

brojcano i koliko smo razvijeni... i ostale stvari.IP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvoriyalala



Citat: zeljko@8 05. Dec 2006, 20:11:10

Citat: yalala 05. Dec 2006, 18:43:41Pa ja upravo i govorim da nema dokaza. Evo sad kazes da je








albanije i moldavije najzaostaliji u evropi. TolikoNisam rekao da nema dokaza vec da su mnogi dokazi pored ovih

koji postoje, uklonjeni i spaljeni. Za biblioteku cu ti

nabaviti odredjene tekstove.Pogledaj tu istoriju koju danas uce deca u skoli tj. zar su u

starom veku ziveli samo Grci i rimljani kada se samo oni

spominju... drugi primer deca uglavnom uce od Nemanjica

istoriju Srpske drzave i jos naseljavanje Srba na Balkan koji

su prelazili reku gnjureci tj. preplivavajuci reku Dunav sa

slamcima pomocu kojih su disali... pa to se odmah vidi da je

namestaljka kao i Porfirogenitovi iskazi kojem se protive skoro

svi dokazi koji su pisani i pre njega i u njegovo vreme. On ni

ne zna neke stvari koje su se ranije dogodile i ima mnogo

nesuglasica sa samim sobom kao i mnogih gresaka...Trenutno jesmo u velikom sranju ali istorija se mora znati

bezobzira kolika smo mi danas drzava i koliko nas danas ima

brojcano i koliko smo razvijeni... i ostale stvari.

Nisu postojali samo rimljani i grci ali smo i mi(sloveni) kao i

germani i mnogi drugi (koji su sad)u evropi bili varvari i

nismo imali kulturu. Zbog toga i ne postoje dokazi, nismo imali

pismo i nismo imali nikog da zapise tu nasu istoriju. Nije

valda da si naseo na teoriju Vojislava Seselja o zaveri

Vatikana protiv Srba, predpostavljam da je i tada postojala.

Svi protiv Srba. E prijatelju pa vecina srpskih poglavara je

trazila dozvolu od pape da se krunise i po potrebi trazila

pomoc. Raskol pravoslavne i katolicke crkve nije bio ni blizu

danasnjeg tako da nisu uopste imali potrebu da unistavaju nase

dokumente. Uostalom kad smo mi tada bili tako strasni sto mi

njima nismo nista unistili i zapalili spise? A da sad se setih,

jako smo dobar narod. Mi jednostavno nismo imali nikog da

zapise nasu istoriju vec su nas samo neki rimski(posle

vizantijski, pa opet posle turski i germanski) istoricari

sporadicno spominjali kad bismo upali na njihovu teritoriju. Pa

mi ni o nasoj najvecoj i najsvetijoj bitci nista neznamo. Nismo

sigurni cak ni da li je Milos Obilic zaista postojao, da li se

zvao mozda Kobilic, kako je Murat poginuo, tok bitke itd... , a

u to vreme, podeseticu te, bilo je vreme kada su se u Veneciji

igrali pozorisne predsave. To sve govori o stupnju naseg

razvoja. Hocu da ti kazem da nisi pruzio ni jedan validan dokaz

tih teorija. "Reko Petrovic, reko Popovic" nije dokaz. Dalje

germani su nas u svakom smislu pretekli(i kulturoloski i

tehnoloski i....) i toga treba biti svestan. Taj napredak nije

evidentan samo danas, nego je bio i pre deset vekova. Najbolji

primer je Studenica(ili neki nas drugi verski objekat). Jesta

ona lepa ali uporedjujici je sa npr. Kelnskom katedralom ili

necim slicnim je u najmanju ruku je smesno. Dalje price o

Srbima ratnicima su najveca moguca glupost. Mi mozda jesmo

ratovali od kada znamo za sebe ali ne zato sto smo hteli vec

zato sto smo se branili. To se kroz istoriju i pokazalo.

Najveca Srpska drzava je bila u doba cara Dusana(koja je i tada

bila veca od ove danasnje). Prirodnom selekcijom porazavanimo

smo od jacih i to nas je upravo dovelo dotle gde smo sad. Mi

smo realno govoreci najzaostaliji slovenski narod. Tesenja

ovakvim neosnovanim teorijama je jako stetno. Treba ustanoviti

odakle smo stvarno dosli, ali da smo mumificirali ljude pre

4000god., harali Egiptom, da smo izrodili Aleksadra

Makedonskog i na kraju najbolje " Za stare Grke kaže da u

prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za

njih bila samo Srbija i ništa više " tj. da smo prestavljali

celu evropu za Grke...?????!!!!! Jel stvarno verujes ti u ovako

nesto, al stvarno najozbiljnije te pitam? Eto procitaj napisano

dve recenice ispred pa mi reci. Ja sam samo izvukao neke

teorije i nesto citirao iz tvog teksta, nista nisam izmislio.

Da li je to moguce da neko u ovo gore veruje????? « Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 01:11:32 od yalala »IP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvorinatasica2


Zodijak Pol Poruke 10OS Windows XP

Browser Mozilla Firefox 2.0

@zeljko@8

Pa koji su to dokazi koji potvrdjuju ono sto si gore

napisao?Kakvi su to dokazi koji su uklonjeni i

spaljeni?Pretpostavljam da je opet neka zavera u pitanju.Velika

nesreca je sto (nazalost) ima puno ljudi u Srbiji koji veruju u

ovakve gluposti.Jos samo da ubacis i one cuvene srpske gromile

pa da nas prosvetlis ovde na forumu.I ja bih te pitala kao i

yalala-Da li je moguce da ti zaista verujes u sve sto si gore

napisao?« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 02:48:42 od natasica2 »IP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvorizeljko@8



Gledaj @yalala da nasu istoriju niko nije pisao nije tacno tj.

jos nije pronadjeno ili se traze odredjeni tekstovi koji nisu

jos pronadjeni. Ali postoje etimoloske pretpostavke kao i

materijalni dokazi koji dokazuju postojanje nekog naroda na

odredjenoj teritoriji. Kao sto rekoh danasnja Srpska istorija

se iskazuje preko dokaza koje iznosi Porfirogenit kod kojeg su

nadjene velike greske kao i odredjeno nerazaznavanje naroda.

Takodje ti dokumenti su kontaminisani "imperijskim pogledom na

svet" tj. da su svi drugi varvari a samo su Grci i rimljani

kulturno napredni. Mozda su i bili razvijeniji od drugih naroda

ali arheoloska nalazista pronadjena su i na drugim mestima na

kojima je kultura bila postojala mnogo pre njih a koja je i

prednjacila (Lepenski vir, Vinca, Starcevo...).Nisam ljubitelj radikala niti Seselja. Ali pogledaj vatikan i

njegovu skorasnju politiku i umesanost u svim ratovima tokom XX

veka. Necu ih nabrajati ali sam siguran da ces naci puno

primera...Pa vidis mi se u tom raskolu crkvi nismo mesali a nismo ni bi

svi pokrsteni. Kazes da smo mi dobar narod a kasnije govoris

kako smo se mi u svakim ratovima branilli... pa jesmo li onda

agresori i los narod ili dobar ako nikog ne uznemiravamo... ako

se narodi mogu uopste deliti na lose i dobre...Spominjali su nas mnogi drugi istoricari ali se uzimaju podaci

od najlosije verzije tj. podmetacine. Jer i danas su vladari

(citaj politicari) losi pisci istorije a i same medije su iskaz

politicke istorije, dok su pisci koji su pisali o svim

narodiima pa tako i o Srbima ostavljali slicne ovakve dokaze a

nisu bili pod uticajem niti jedne crkve ili bilo kakvim drugim

uticajem... jednostavno pisali su istoriju kao putopis gde su

sve prolazili i sta su sve videli, dok jedan car koji samo sedi

u svom dvoru i hoce da odstrani druge narode sa svoje istorije

i naziva ih pogrdnim imenima (serbulia=opancar, carevi robovi)

nije sigurno prav i siguran dokaz ili pretpostavka.Milos Obilic je sigurno postojao sto i navodi Mavro Orbin

(italijanski pisac) koji ga spominje kao Lazarevog zeta ali ne

navodi mnogo podatak o njemu kao i njegovo poreklo i njegove

najblize.Pa Studenica je drugaciji stil tj. istocnjacki i drugacije je

gradnjen od katedrala tako da ne mora znaciti da smo mi u

velikom zaostatku i seti se ko je prvi na dvoru jeo sa priborom

a ko ka stoka...Slazem se da smo u vecini asimilovani a to je razlog zato sto

se brzo prilagodjavamo tj. uzimamo tudje zbog boljeg zivota ili

neceg drugog, ko zna?Pa nije bila to sve Srbija ali su naseljavala Srpska plemena

poput keltskih koja su zivela po celoj evropi ili nekih

drugih... u to vreme plemena su bila rasirena na sve strane. Znas kako u vecini tog teksta mislim da je tacno a mozda neki

delovi za mene predstavljaju nepoznanicu tj. nisu me ubedili

skroz dokazi...Ne bih rekao da smo najzaostaliji od svih slovenskih naroda pa

vidi Makedonce, a ni Bugari nisu nista bolji od nas iako ulaze

u EU.Znas sta je problem zato sto mnogi ljudi prihvataju ono sto im

servira zapad tj. njihovi mediji i politicari i time mi sami

gubimo nas nacionalni identitet i jedinstvenost. Pa vidi samo

koliko se od Srba odrodilo "naroda" ili bolja rec je nacija:

Crnogorci, Bosanci ili Bosnjaci, Makedonci itd...

Citat: natasica2 06. Dec 2006, 02:46:57@zeljko@8








napisao?

Kao sto rekoh ostali su odredjeni dokazi ali dosta ih je

uklonjeno. Uf koji put ponavljam. Ajde dajte mi vi vasu verziju

Srpskog porekla i ubedite me u suprotno.IP sačuvanaPogledaj profil Prijava na forum:Ime:Lozinka:Zelim biti prijavljen:Trajanje:Registruj nalog:zaboravili ste šifru?Ime:Lozinka:Ponovi Lozinku:E-mail:Zatvoriyalala



"Gledaj @yalala da nasu istoriju niko nije pisao nije tacno tj.

jos nije pronadjeno ili se traze odredjeni tekstovi koji nisu

jos pronadjeni. Ali postoje etimoloske pretpostavke kao i

materijalni dokazi koji dokazuju postojanje nekog naroda na

odredjenoj teritoriji. Kao sto rekoh danasnja Srpska istorija

se iskazuje preko dokaza koje iznosi Porfirogenit kod kojeg su

nadjene velike greske kao i odredjeno nerazaznavanje naroda.

Takodje ti dokumenti su kontaminisani "imperijskim pogledom na

svet" tj. da su svi drugi varvari a samo su Grci i rimljani

kulturno napredni. Mozda su i bili razvijeniji od drugih naroda

ali arheoloska nalazista pronadjena su i na drugim mestima na

kojima je kultura bila postojala mnogo pre njih a koja je i

prednjacila (Lepenski vir, Vinca, Starcevo...)."

E upravo ti ja o tome i govorim. Ti navodis da nas je

Porfirogenit pogresno opisao jer nije bio iz naseg naroda. Ajde

i da je tako, al ako smo mi bili razvijeniji od njih ili bar na

istom nivou, zasto onda neki nas letopisac nije ostavio neki

trag(nemoj samo reci da ga je unistio vatikan). Kultura

lepenskog vira se nemoze porediti sa gckom pre svega jer je

nastala ranije, a drugo njena vaznost nije u njenom kulturnom

stepenu razvoj nego samo pokazuje da je bilo ljudi na tom

prostoru koji su izrazavali umetnost na najprimitivnijem nivou.

"Nisam ljubitelj radikala niti Seselja. Ali pogledaj vatikan i

njegovu skorasnju politiku i umesanost u svim ratovima tokom XX

veka. Necu ih nabrajati ali sam siguran da ces naci puno

primera...Pa vidis mi se u tom raskolu crkvi nismo mesali a nismo ni bi

svi pokrsteni. Kazes da smo mi dobar narod a kasnije govoris

kako smo se mi u svakim ratovima branilli... pa jesmo li onda

agresori i los narod ili dobar ako nikog ne uznemiravamo... ako

se narodi mogu uopste deliti na lose i dobre... "

Nisam nikad rekao ni da smo losi ni dobri. Procitaj ponovo.

Samo sam rekao da smo se branili jer nismo bili u mogucnosti da

napadamo.

"Spominjali su nas mnogi drugi istoricari ali se uzimaju podaci

od najlosije verzije tj. podmetacine. Jer i danas su vladari

(citaj politicari) losi pisci istorije a i same medije su iskaz

politicke istorije, dok su pisci koji su pisali o svim

narodiima pa tako i o Srbima ostavljali slicne ovakve dokaze a

nisu bili pod uticajem niti jedne crkve ili bilo kakvim drugim

uticajem... jednostavno pisali su istoriju kao putopis gde su

sve prolazili i sta su sve videli, dok jedan car koji samo sedi

u svom dvoru i hoce da odstrani druge narode sa svoje istorije

i naziva ih pogrdnim imenima (serbulia=opancar, carevi robovi)

nije sigurno prav i siguran dokaz ili pretpostavka. "

Tacno. O tome ti pricam svo vreme. Bili smo(kao i sad) vrlo

zaostali. Nismo imali nikog da nas predstavi na drugi nacin, a

i da smo imali realna slika ne bi bila mnogo bolja. Ovako svako

namasti malo vise za svoj narod, druge pokudi pa se slika

iskrivi. Ali ako si stvarno citao malo istorijskih knjiga pa

znas kod svakog malo smanjis pa dodjes otprilike na pravu mer.

"Milos Obilic je sigurno postojao sto i navodi Mavro Orbin

(italijanski pisac) koji ga spominje kao Lazarevog zeta ali ne

navodi mnogo podatak o njemu kao i njegovo poreklo i njegove

najblize. "

Zasto sada verujes Mavro Orbinu italijanu i katoliku kad nas

katolici i vatikan sve vreme lazu? Zar se sad nisi zapitao da

to nije jos neka podmetacina vatikana?

"Pa Studenica je drugaciji stil tj. istocnjacki i drugacije je

gradnjen od katedrala tako da ne mora znaciti da smo mi u

velikom zaostatku i seti se ko je prvi na dvoru jeo sa priborom

a ko ka stoka... "

Naravno da je drugi stil. Katedrala je u gotskom stilu, a

studenica je mesavine vizantijskog stila i romanike. No, prema

dostignicima arhitekture, u smislu kompleksnosti kao i

umetnickog izrazavanja mnogo je ispred studenice. Tada je

velicina bila vrlo vazna. Kod njih, kao i kod nas su sakralni

objekti dizani kao zaduzbine, da bi vladari izrazili naklonost

prema bogu ali i demonstrirali svoju moc. U njih su ugradjivana

sva znanja i bogatsva. Hocu da ti kazem da ja ne poredim npr.

Beogradjanku i Epajr Stejt bilding, jer nama takve zgrade ne

trebaju(kad imali deset takvih ceo bi beograd stao u njih), vec

ti govorim da su u to vreme sakralni objekti predstavljali

stepen razvoja kulture. Sto se tice tog pribora za jelo, tu je

poenta naseg razgovora. Na jednoj fresci je car Dusan prikazan

sa viljuskom u ruci. Odatle potice ceo koncept "viljuske".

Odakle tebi da drugi vladari nisu jeli viljuskom? Sad da te ja

pitam, a gde je to Dusan jeo viljuskom? Jel u pecini ili na

livadi? Gde su ti nasi velikasi ziveli kad sem Smedereva(a i to

je vise tvrdjava i vec kasni srednj vek) nemamo ni jedan zamak?

Mi od jedne takve slike napravimo mit i krojimo istoriju.

"Slazem se da smo u vecini asimilovani a to je razlog zato sto

se brzo prilagodjavamo tj. uzimamo tudje zbog boljeg zivota ili

neceg drugog, ko zna? Pa nije bila to sve Srbija ali su

naseljavala Srpska plemena poput keltskih koja su zivela po

celoj evropi ili nekih drugih... u to vreme plemena su bila

rasirena na sve strane. Znas kako u vecini tog teksta mislim da je tacno a mozda neki

delovi za mene predstavljaju nepoznanicu tj. nisu me ubedili

skroz dokazi...Ne bih rekao da smo najzaostaliji od svih slovenskih naroda pa

vidi Makedonce, a ni Bugari nisu nista bolji od nas iako ulaze

u EU. Znas sta je problem zato sto mnogi ljudi prihvataju ono

sto im servira zapad tj. njihovi mediji i politicari i time mi

sami gubimo nas nacionalni identitet i jedinstvenost. Pa vidi

samo koliko se od Srba odrodilo "naroda" ili bolja rec je

nacija: Crnogorci, Bosanci ili Bosnjaci, Makedonci itd... "

Ja sve njih smatram Srbima. I bosance i Makedonce i Crnogorce.

Sto se tice Bugara oni nisu najverovatnije Sloveni. To sam

davno citao. Poticu negde iz srednje Azije, a pomesali su se sa

slovenskim plemenima pa su primili dosta nasih obicaja. Drugo

takodje su praoslavci pa ih mnogi smatraju slovenima. Inace

pogledaj njih kako izgledaju fizicki. Dosta su tamnije puti.

Sad to nije tako ni vazno, i da jesu sloveni, do pre pedeset

godina su uvek bili razvijeniji od nas, kao i sad. Evo ti non

stop pricas kako nas drugi vekovima ponidastavaju, a sad o

Bugarima koji idu u Evropsku uniju ti govoris da su zaostaliji

od nas. Za nas se dobro zna gde smo od EU. Preispitaj se malo.

Pa i Sveti Sava je umro u Bugarskoj. Isao je da uci kod njih.

Citat: natasica2 06. Dec 2006, 02:46:57@zeljko@8








napisao?

Kao sto rekoh ostali su odredjeni dokazi ali dosta ih je

uklonjeno. Uf koji put ponavljam. Ajde dajte mi vi vasu verziju

Srpskog porekla i ubedite me u suprotno.Citat

Ja nisam nista rekao za teoriju da poticemo iz Indije. To je

moguce. Jer su preci danasnjih ljudi krenuli iz Afrike i

naselili Aziju. Odatle su se dalje sirili. A to da smo mi dali

Aleksanda Velikog, jeli viljuskom.... o tome pricam da je

glupostПолабски Срби су првобитно населили области између река Сале

(Saale), доњег тока Хафела (Havel) и његове притоке Шпреје

(Sprjewja, Spree). Данашња територија полабских (или Лужичких)

Срба по имену Лужица (Łužica, Łužyca, Lausitz) обухвата само

подручје између Лабе и Одре у троуглу између градова Дрездена,

Берлина и Франкфурта на Одри. Област Лужица се дели на Горњу

Лужицу (Oberlausitz) и Доњу Лужицу (Niederlausitz). Центар

Горње Лужице је Будишин (Budyšin, Bautzen), а доње Хотјебус

(Chośebuz, Cottbus). Будући да Лужички Срби и данас постоје као

свесна етничка група у данашњој Немачкој, њихово име се

релативно континуирано јавља у читавом историјском периоду до

данашњих дана. Због ове чињенице, као и констатације да питање

полабских Срба, и њихове територије није историографски спорно,

обрађиваћемо само њихове најстарије и најзанчајније помене, као

и потенцијалне помене на територијама на којим је данас

национално име полабских Срба ишчезло.

Још раније смо напоменули да је у другом делу студије поменут

извор Вибија Секвестера, из средине VI века, који први помиње

могуће српско име у облику топонима (Albis Germaniæ Suevos a

Cervetiis dividit) у данашњем Полабљу, али овај извор је у

великој мери нејасан. Док конкретно овај назив више подсећа на

хрватско него на српско име, томоними који се изводе из овог

извора су несумљиво српски, па због тога највећи број

историчара се слаже да управо у овом извору треба тражити први

помен Срба у Полабљу.

Срби у Полабљу су заједно са другим словенским племенима

побудили пажњу западних хроничара тек у времену кад су први

хришћански (највише ирски и англосаксонски) свештеници почели

да шире хришћанство међу до тада паганским Германима у данашњој

Немачкој, и нарочито у другој половини VIII века, када је

Франачка држава под владарима Каролинзима почела своју

експанзију на исток.

Први сигурни извор који помиње Србе у Полабљу је из 632.

Франачки хроничар Фредедгар Схоластик (Fredegarius

Scholasticus), у делу Chronicum (најстарији потпуни препис из

XVI века):

извод из: Frededgarii Chronicum 68:

... Etiam et Dervanus dux gentis Surbiorum, quæ ex genere

Sclavorum erant et ad regnum Francorum iam olim aspexerant se

ad regnum Samonis cum suis tradidit...[2]

Овај помен представља први поуздани помен Срба у Полабљу. Извор

је везан за у историографији веома познати словенски племенски

савез кнеза Сама (623.-658.), у који су поред Полабских Срба

били укњучени Словени на територијама данашње Чешке, Моравске,

Корушке, Штајерске, западне Мађарске и Словеније. Исти аутор

Србе помиње у свом другом делу Historia Francorum ("Историја

Франака", завршеном 642.), где их географски смешта између река

Сале и Лабе и везује за наднационална имена Словена или Венда

(Quidquid inter Salam et Albim terrarum iacet a Venedis Sclavis

qui et alio nomine Sorabi dicti, inhabitatum videbimus).[3]

Самов племенски савез разнородних словенских племена, успешно

се супроставио аварском притиску са истока, као и франачком са

запада. Франачки краљ Дагоберт I претрпео је неуспех 631. кад

је покушао да покори словенска племена. После смрти кнеза Сама,

племенски савез се распао, али су унутрашњи проблеми захватили

како Франачку краљевину, тако и Аварски каганат, те су све до

средине VIII века словенски народи у Полабљу били поштеђени

притисака са стране. Самим тим, до тог времена не постоје

сачувани извори који помињу полабске Србе.

Следећи извор који помиње полабске Србе, настао 741, су

Привилегије Вирзбуршке епископије (бискупије), у коме се

интересантно, раздваја вендско, словенско и српско име (In

Privilegiis enim Wirceburgensibus aliquibus mentio fit

Winidorum, Slavorum, Serborum, Mainwindorurum ac Radenwindorum,

qui Parochi atque Bargilti voncatur quod Parochis sive

Sacerdotibus censu obnoxii essent...).

Укратко, савремена историографија се углавном слаже да се под

именом античких Венета у ствари крије ранији назив за Словене.

Још је увек међутим спорно порекло овог назива. У другом делу

ове студије смо напоменули да српска алтернативна

историографија стоји на становишту да назив Венет или Венд

потиче од назива Инд (то јест из Индије), док званична

историографија сматра да је Венет заправо искварени латински

облик назива Венд, а који представља назив којим су Германски

народи називали Словене (па је тако преко германских језика тај

назив остао забележен у античким изворима као Венет).

Неспорна је ипак чињеница да су у историјској грађи Вендима

(Winid, Wend, Windish, Wand, итд.) Германи називали уопштено

све словенске народе.[4] Овај назив међутим, попут назива за

Словене у латинским (Sclavos, Sclavorum, Sclavoniæ...), у

грчким (Σκλάβοι, Σθλάβοι, Σκλαυηνί...), арапским (Saqālib, ف

италијанским (Schiavone) и мађарским (Tóth) изворима, је у ,(الس

највећој мери одраз уопштавања несловенских хроничара,

историчара, писара, канцелара итд. То уопштавање је углавном

објективне природе и оно се јавља услед различитих разлога

(незаитересованост, необавештеност...), али се оно међутим

јавља и за оне Словене који су услед константне несловенске

доминације над њима, почели да губе своју изворну националну

кохезију, па их поменути несловенски извори почињу да бележе

под наднационалним горе наведеним називима.

Стога, извор Привилегија Вирзбуршке бискупије, представља први

својеврстан доказ да је српско име од свих других словенских

имена на подручју Полабља имало јачи степен кохезије. Та јача

кохезија се опет тумачи на различите начине. Први ту кохезију

само констатују као такву, други сматрају да је она управо

доказ српског порекла свих словенских народа и племена, док

трећи стоје на становишту да је она одраз несловенског

елемента, како на то у доброј мери упућују и могући помени Срба

у антици, а какав је уосталом то случај и са неким другим

словенским народима.

Поред наведеног, овај извор има и још једну конотацију. Наиме,

чињеница да се град Вирзбург налази знатно западније од

подручја на ком се српско име помиње у другим изворима, потакла

је хипотезу код једног броја српских историчара да су Срби

насељавали далеко ширу област на западу, него што се то иначе

сматра. Мада се стварно такав закључак може извести из овог

извора, треба узети у обзир да сем овог, готово сви други

извори своде српско име на подручје источно од река Лабе и

Сале. Корисно је напоменути да је у то време новооснована

бискупија у Вирзбургу била тада најистуренија хришћанска

бискупија, чије је оснивање било намењено управо ширењу

хришћанства на што већем пространству. У историји хришћанства

је забележен велики број сличних случајева, када су

новоосноване епископије (бискупије) добијале велику

територијалну јурисдикцију на територији насељеној

нехришћанским становништвом. Као некакав логичан закључак се

намеће констатација да граница на Лаби и Сали (која се најчешће

помиње у изворима), сигурно није била стриктна етничка граница

до које се српско име простирало, али оно је западно од тих

река било мањинско и брзо се изгубило, па се стога у другим

изворима и не помиње.

Доласком династије Каролинга на власт 751. Франачка држава

постаје најзначајнија западноевропска краљевина, која почиње да

проводи политику доминације у континенталној западној Европи, и

паралелно са тим да се поставља као заштитник интереса западног

(римског) хришћанства. У духу те политике, Каролинзи постају

најзначајније средство западног хришћанства у покрштавању до

тада још паганског дела Германа (Баварци и Саксонци). Саксонце

(који су живели северно од Тиринжана) Франци су коначно уз

помоћ словенског племена Бодрића, потчинили 783. године. Као

противуслугу, Франци ће 789. да зарате са непријатељима

Бодрића, словенским племеном Љутића, а у томе су им управо

помагали Бодрићи и Срби. Од тог времена, франачки и касније

немачки владари почињу константно да проводе политику ширења на

исток (Drang nach Osten), највише се користећи међусобним

непријатељствима словенских народа и племена.

После потчињавања Љутића, дошао је ред на полабске Србе. Напади

страних војски, међусобни ратови, одбијање плаћања данка и

устанци на простору између Сале и Лабе помињу се у писаним

изворима до XII века 30-так пута. Током VIII и IX века било је

предузето 14 франачких (касније источнофраначких или немачких),

војних похода на територију полабских Срба. Са друге стране,

српска и остала словенска племена су често упадала и пљачкала

по областима Саксоније и Тирингије.

Све ове догађаје добро описују Фулдански анали или Анали

Источнофраначког краљевства (Annales fuldenses sive Annales

regni Francorum orientalis), који представљају сложен

историјски извор, и један од најзначајнијих за историју

Франачког и Источнофраначког краљевства. Његови главни аутори

су Ајнхард из Фулде (Einhard de Fuld, 770.-14/03/840.), Рудолф

из Фулде (Ruodolfo de Fuld, †865.) и Мајнхард из Фулде

(Meginhard de Fuld, †888.), а поред њих у Анале спадају и

његови допунски делови, као и касније допуне. Анали први пут

помињу српско име кад говоре о походу Франака против Љутића:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCLXXXIX (789.):

... Domino largiente supradictos Sclavos sub suo dominio

conlocavit. Et fuerunt cum eo in eodem exercitu Franci,

Saxones; Frisiones autem navigio per Habola fluvium cum

quibusdam Francis ad eum coniunxerunt. Fuerunt etiam Sclavi cum

eo, quorum vocabula sunt Suurbi, nec non et Abotriti, quorum

princeps fuit Witzan. Ibique obsides receptos, sacramenta

conplurima, Domino perducente Franciam pervenit...

Овај део анала је упечатљив, јер доказује да су само три

словенска национална имена била у то време раширена на цело

Полабље (Срби, Бодрићи и Љутићи). Такође како видимо, Анали у

овом, као и у каснијим случајевима везују словенско

наднационално име за све три ове групације.

После ових помена који уопштено говори о Србима на овој

територији, у овом, као и касније написаним изворима који

говоре о овим догађајима, почињу да се у изворима јављају имена

многобројних словенских племена у Полабљу, на територији за

коју први извори наводе да је насељена Србима, Бодрићима и

Љутићима. Српско име се на овој територији додуше помиње

релативно често, али у извесној мери оно се претвара у групно

име за ова племена (или бар за део ових племена) од којих су

најпознатија Лужичани, Милчани, Гломачи, Далеминци, Њижићи,

Суселци (по некима део Љутића), Колендићи и други.[5] Први

велики устанак против франачке власти, полабски Срби су подигли

806. године под вођством кнеза Милодуха. Устанак је угушен

наредне 807. године:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCVI (806.):

... Theodonis palatio per Mosellam et Rhenum secunda aqua

Noviomagum navigavit ibique sanctum quadragesimale ieiunium et

sacratissimam paschæ festivitatem celebravit. Et inde post non

multos dies Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram

Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium,

cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux

interfectus est, duoque castella ab exercitu ædificata, unum

super ripam fluminis Salæ, alterum iuxta fluvium Albim.

Sclavisque pacatis Karlus cum exercitu regressus in loco, qui

dicitur Silli, super ripam Mosæ fluminis ad imperatorem

venit...

Анали помињу српско име везано за догађаје из 816, 822, и 826.

године у вези описивања Франачке државе, мањих побуна и

одбијања плаћања данка:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXVI (816.):

... Hieme transacta Saxones et orientales Franci expeditionem

in Sorabos Sclavos, qui dicto audientes non erant, facere iussi

imperata strenue compleverunt et contumacium audaciam non magno

labore compresserunt. Nam una civitate expugnata, quicquid in

ea gente rebelle videbatur, subiectione promissa conquievit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXII (822.):

... In regione Thuringorum quodam in loco iuxta fluvium cespis

longitudine pedum quinquagenum, latitudine quattuordenum,

altitudine sesquipedali de terra sine manibus et præcisus et

sublatus est et ab eo loco, in quo sumptus est, viginti quinque

pedum spatio distans inventus est. Item in parte orientali

Saxoniæ, quæ Soraborum finibus contigua est, in quodam deserto

loco iuxta lacum, qui dicitur Arnseo, in modum aggeris terra

intumuit et limitem unius leugæ longitudine porrectum sub unius

noctis spatio absque humani operis molimine ad instar valli

subrexit...[6]

... Ibique generali conventu congregato necessaria quæque ad

utilitatem orientalium partium regni sui pertinentia more

solemni cum optimatibus, quos ad hoc evocare iusserat, tractare

curavit. In quo conventu omnium orientalium Sclavorum, id est

Abodritorum, Soraborum, Wilzorum, Beheimorum, Marvanorum,

Prædenecentorum, et in Pannonia residentium Abarum legationes

cum muneribus ad se directas audivit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXVI (826.):

... Accusabatur et Tunglo, unus de Soraborum primoribus, quod

et ipse dicto audiens non esset. Quorum utrique denuntiatum

est, quod si medio Octobrio ad imperatoris generalem conventum

venire distulisset, condignas perfidiæ suæ poenas esse daturum.

Venerunt et ex Brittonum primoribus, quos illius limitis

custodes adducere voluerunt...

Првих деценија IX века, франачки канцелар и хроничар Ајнхард из

Фулде завршава животопис (биографију) Карла Великог (Vita

Karoli Magni), у коме такође помиње Србе у Полабљу. Ту међутим

аутор остаје само на опису земаља које признају власт франачког

владара.

извод из: Einhardi Vita Karoli Magni XV:

... quæ inter Saxoniam et Danubium Rhenumque ac Salam fluvium,

qui Thuringos et Sorabos dividit, posita a Francis qui

Orientales dicuntur incolitur, et præter hæc Alamanni atque

Baioarii ad regni Francorum potestatem pertinerent:...

... post quam utramque Pannoniam et adpositam in altera Danubii

ripa Daciam, Histriam quoque et Liburniam atque Dalmaciam,

exceptis maritimis civitatibus, quas ob amicitiam et iunctum

cum eo foedus Constantinopolitanum imperatorem habere permisit;

deinde omnes barbaras ac feras nationes, quæ inter Rhenum ac

Visulam fluvios oceanumque ac Danubium positæ, lingua quidem

poene similes, moribus vero atque habitu valde dissimiles,

Germaniam incolunt, ita perdomuit, ut eas tributarias

efficeret; inter quas fere præcipuæ sunt Welatabi, Sorabi,

Abodriti, Boemani - cum his namque bello conflixit -; ceteras,

quarum multo maior est numerus, in deditionem suscepit.

840. Франци су, да би заштитили марку Тирингију од сталних

пустошења и ратова са суседним Србима, формирали на појасу на

источној страни реке Сале "српску границу" (limes sorabicus),

која се помиње у сачуваној грађи до 880. године. У међувремену,

извори су забележили бројне буне поменутих племена полабских

Срба (али се том приликом српско име не спомиње).

863. Завршен је други део Annales regni Francorum orientalis

којима је аутор опат Рудолф из Фулде. Под годином 851. аутор

наводи да су исти они који су 789. били покорени (Љутићи),

покушали нападима на франачке градове да се ослободе. Аналиста

у вези са тим бележи да су Срби (Sorabi) честим нападима и

пожарима узнемиравали франачку границу. Због тога је цар Лудвиг

Побожни (син Карла Великог, Ludwig I Fromme, 814-840.) "повео

војску преко Тирингије и напао њихову земљу, измучио их тешким

опсадама, уништио усеве, угушио сваку наду за живот и тако их

више глађу него мачем покорио" (per Thuringam iter faciens,

terram eorum ingressus, gravi eos obsidone fatigavit,

perditisque frugibus et omni spe victus adempta, magis eos fame

quam ferro perdomunt...). Овај извор је врло значајан, јер

представља доказ да се српско име (барем делимично) ширило и на

Словене Љутиће, будући да ранији извор који помиње побуну из

789. наводи име Љутића (Carolus pugnavit contra Wulcis in

Venedonia). Са друге стране, увек постоји могућност и

једноставног уопштавања код франачког (немачког) хроничара,

који су и иначе релативно често мешали словенска племена. Поред

овог помена, Рудолф из Фулде описује на једном месту и "српску

границу" (In oriente... Sorabici limitis esse turbatum, eo quod

Sorabi duce eius Zistiboro...).

И трећи аутор Annales regni Francorum orientalis, опат Мајнхард

из Фулде помиње српско име, али том приликом, за 867. годину

само описује како су Срби и Суселци вазали франачког владара

(Sorabi et Suisli inter Muldam inferiorem et Albium

habitant...).

Од периода друге половине IX века очуван је и извесни број

докумената, повеља, привилегија итд. од којих нека помињу

српско име. Тако документ из 873. област полабских Срба се

назива Sarove.

Крајем IX века, долази до релативно наглог јачања Моравске

државе под кнезом Сватоплуком (870.-894.), коме сва словенска

племена на подручју данашње Чешке, Шлеске, Словачке, горњег

Полабља, горње Висле, источних Карпата и северног дела Панонске

низије признају врховну власт. Тиме су полабски Срби фактички

кратко време били у саставу Моравске државе, до почетка X века.

Управо из овог времена потиче извор Баварског анонимуса, који

око 890. завршава дело Descriptio civitatum et regionum ad

septentrionalem plagam Danubii ("Опис градова и области у

Подунављу"). За полабске Србе (За 844. годину, наводи regio quæ

vocantur Surbi, "област која се зове Сурби"), писац наводи да

се сматрају великим народом, а да су остали Словени ("како сами

они тврде"), потекли од њих (Zerviani quod tantum est regnum,

ut ex eo cunctæ gentes sclavorum exortæ sint et oriqinem, sicut

affirmant, ducant).

Овај извор српска алтернативна историографија користи као један

од важнијих доказа о српском пореклу Словена уопште. Када

међутим упоредимо овај извор са осталом историјском грађом која

помиње национална имена у Полабљу и широј регији, долазимо до

знатно реалније теорије по којој је српски кохезиони фактор био

у сваком случају један од најјачих (ако не и најјачи) на том

подручју. Први доказ тога је што се српско национално име

константно у изворима издваја као заједничко име за Словене

насељене на територији јужног дела бивше Источне Немачке, па

чак неки извори, попут овог, шире то име и на све Словене. При

том се највероватније појам Словени односи на словенске народе

који су живели у непосредној близини тадашње Франачке државе,

односно у историографији познати као Полабски Словени. Други би

доказ био једноставно данашње стање, где је од свих

полабско-словенских заједница, једино српска очувала национални

идентитет, упркос вековној и непрестаној германизацији.

899. англосаксонски (енглески) краљ и хроничар Алфред Велики

(Alfred the Great) пише дело L’Anglo-Saxon Chronicle

("Англосаксонска хроника"), у коме као додатак обрађује дело

Historiarum adversus paganus ("Историја о паганима") римског

историчара Павла Орозија (Paulus Orosius, почетак V века). У

том додатку који између осталог помиње размештај племена у

источној Европи, помињу се бројна племена која насељавају

нарочито простор Полабља, Балтика, Закарпатја, и Панонске

низије. На два места помиње и народ Срба (Surpe, на другом

месту Surfe). Будући да као суседне народе Алферд помиње

Тиринжане (Þyringas) Љутиће (Wilt), Далеминце (Dalamënsan), и

нешто даље Чехе (Bæme), Хрвате (Horitha), Моравце (Maroara) и

друге, историчари се углавном слажу да је реч о полабским

Србима.

извод из: Alfred, L’Anglo-Saxon Chronicle, XII:

... bë nordhan eástan Maroara sindon Dalamënsan,

and bë eástan Dalamënsena sindon Horitha,

and bë nordhan Dalamënsena sindon Surpe, and bë westan

him sindon Sysele. Bë nordhan Horithi is Mägdhaland, and

bë nordhan Mägdhaland is Sermende oð Þa beorgas Riffin...[7]

Поједини српски, а нарочито хрватски историчари овај помен

посматрају као извор Павла Орозија, а не Алфреда. Таква тврдња

ипак није реална, будући да се имена народа која се помињу код

Алфреда, потпуно поклапају са именима у изворима тог доба (IX и

X век), док ни један други касноантички извор не помиње ни

једно од "Орозијевих" имена народа на том подручју. Најреалнији

закључак би био у томе, да је Алфред једноставно употпунио дело

Павла Орозија и то приближном етничком сликом која је у то

време била позната.

Током X века, историјска грађа и бројни хроничари из овог и

каснијих периода сведоче о многобројним бунама и походима

Франака против српских, бодрићхих и љутићких племена (нарочито

после 928. године). При том, најпознатији извори су Видукинд из

Корвеја (Widukind von Korvei, 925-973.), дело Rerum gestarum

Saxonicarum ("Саксонска историја"); Титмар из Мерсебурга

(Thietmar von Merseburg ? – око 1020.), дело Chronicon; дански

аналиста Саксо Граматикус (Saxo Grammaticus, XI век), дело

Gesta Danorum ("историја Данаца") и други. У њиховим делима се

међутим помињу углавном имена племена полабских Срба, док

српско име налазимо само у облику топонима.

Око 920. немачки бискуп Саломон завршава етимолошки речник

Mater Verborum, у којем повезује српско име са именом Сармата

(Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu...

Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Дело је

очувано у препису из 1102. године, направљеном од стране чешког

опата Вацереда (Wacered). Чешки преписивач је уз то на неколико

места као додатак повезао име Сармата са Србима (Sarmatæ populi

Zirbi; Sarabatiæ proprie currentes vel Sibi viventes Zirbi).

Данашња алтернативна српска историографија овај извор сматра

значајним доказом о српском пореклу целе Сарматске групе

народа. То би и могло да се узме као тачно, у колико би се

пренебрегао остатак историјске грађе која помиње полабске Србе,

као и готово читава историјска грађа која помиње Сармате.

Постоји мишљење извесних српских славистичких историчара да је

преписивач извршио интерполацију[8] на основу ранијег извора

Клаудија Птоломеја. Све у свему, далеко извеснији и реалнији

закључак који проистиче из овог извора био би заправо доказ о

сарматском пореклу Срба (односно о Србима као делу већег

сарматског корпуса).

Персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди (‘Abdu l Hasän al

Mas’ūdī, , ادـبـع نـسـح ـلا 957.-890دـسـم .), помиње око 940. у

путопису Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf ("Књига златних поља и

рудника драгог камења") у Закарпатју народ يـبرس (Surbin). За

Србе Масуди наводи да су "... народ кога се Словени боје из

разлога које би било предуго наводити, као и то што је потпуно

без вере којој би се покорили...". Масуди на жалост није

прецизирао где се налазе поменути Срби (Полабље или негде

другде у Закарпатју), али и он видљиво раздваја Србе од других

Словена (констатација иста као у случају извора Привилегија

Вирзбуршке бискупије и бискупа Саломона). Што се тиче односа

према другим Словенима, веома добро је позната чињеница да чим

би попустили притисци са немачке стране, одмах би оживели

сукоби и ратови међу самим словенским племенима.

Средином X века, византијски цар (василеус) и хроничар

Константин Порфирогенит (Konstantĩnos VII Porphyrogenitos,

Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς, †09/11/959) завршава своје дело

Спис о народима (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν, De administrando

imperio).[9] Дело са значајним податцима из периода раног

средњег века за подручје Балкана уопште. Цар-писац веома често

помиње српско национално име, али том приликом он пре свега

обрађује балканске Србе. Ипак приликом обраде њихове историје,

цар-писац оставља извесне податке о Србима на територијама

Закарпатја и (Полабља):

извод из: Πoρφυρoγέννητoς, Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν (De

administrando imperio), 31:

Oτι οί Χρωβάτοι οί εις τά Δελματίας νυν κατοικουντες μέρη από

των άβαπτίστων Χρωβάτων των καί ασπρων έπονομαζομένων

κατάγουται οιτινες Τουρκίας μέυ εκειθεν Φραγγίας δέ πλησίον

κατοικουσι καί συνορουσι Σκλάβοις τοις αβάπτιστοις

Σερβλοις...[10]



Ιστεον οτι Σερβλοι από των άβαπτίστων Σερβλων των καί ασπρων

έπονομαζομένων κατάγουται των της Τουρκίας εκειθεν

κατοικουντων εις

τον αυτοις Βόϊκι έπονομαζομένων εν ρις παησιαςει καί Φραγγία...

εκεισε

ουν ουτοι οι Σερβλοι το από αρχης κατωκουν...[11]

Ови наводи цара-писца (нарочито ови из другoг навода) се

користе као крунски доказ у тврдњи како су балкански Срби

заправо потекли од полабских (Код алтернативних српских

историчара - обрнуто).

Ни до данашњих дана, историчари не могу да се сложе на ком

подручју су живели Порфирогенитови некрштени Срби, као ни то,

где се заправо налазила земља Бојка. Док већина (углавном

слависти) сматра да је реч о полабским Србима, а Бојка заправо

Чешка (што се и закључује на основу извора Константина

Порфирогенита), дотле део алтернативних српских, као и део

страних историчара, је склонији да тврди како се Бојка заправо

налази на простору Шумовитих Карпата (и данас постоји област

Бојка на том подручју). Самим тим, пишчеви некрштени или Бели

Срби су заправо насељавали источно Закарпатје.

Такође, већ практично у време писања Константина Порфирогенита

једино становништво које се називало Србима, насељавало је

подручја Полабља и Балкана, тако да постоји велика могућност да

је цар-писац управо због тога поменуо њихову повезаност. И

иначе по том питању, текст аутора овог извора показује одлике

несвесне интерполације.[12]

Због ове чињенице, постојања могућих помена Срба у антици као и

топонима на подручјима источно од Полабља, извеснија је

претпоставка да су и Срби у Полабљу и Срби на Балкану два

огранка у то време већ несталих закарпатских Срба.

Око 980. Хебрејски анонимус пише у јужној Италији на хебрејском

писму дело Јосипон (Iosippon, ןוףףסוי). У делу помиње народе

који насељавају простор од Венеције до Балтика. Између осталих,

помиње и име народа ןיברװמ (Swrbjn, Срби) у Полабљу. Овај помен

је једино значајан у томе што представља први значајнији

хебрејски извор везан за ову тематику.[13]

15/07/982. године, Немачко-римски цар Ото II доживео је у

Италији велики пораз против Арапа, што је у великој мери

уздрмало царство. Тај пораз су највише искористили делови

полабских Словена (Бодрићи и Љутићи), који су се удружили и

подигли велики устанак против Немаца, а који је добио и

антихришћанску конотацију (у устанку су потпуно уништене

бискупије у Олденбургу, Хавелбергу и Бранденбургу). Лужица је

ипак остала у саставу Намачке, све до после смрти

немачко-римског цара Ота III, 1002. године, када је оснажена

пољска држава под њеним првим краљем Болеславом I (Bolesław I

Chrobry Wielki) од ослабљене Немачке заузела Лужицу. Полабски

Срби тим долазе под власт Пољске, под којом ће (уз прекид

1005.-1007.) бити до 1031. Из тог временског периода вероватно

је потекла најстарија забележена полабскосрбска легенда Serbske

dobyća ("Српске победе"), јер су Срби као народ сродан

Пољацима, њих дочекивали као ослободиоце. Ипак историјски

извори нам говоре да пољска власт није за Србе била ништа боља

од немачке. Пољски краљ је заузету земљу доделио свом племству

које је то подручје почело немилице да искоришћава, па су Срби

и против Пољака дизали повремене мање буне и устанке.

------Koncept Velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku drzavu u

koju ce biti ukljucene sve srpske zemlje i glavnina srpskog

naroda bez obzira na veroispovest. Sto znaci za bratsko

jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana,

Srba protestanata i Srba ateista./ dr Vojislav SeseljSveti VidRegistered MemberPosts: 589(3/10/06 15:07)Reply

Re: Berlin - srpski grad Доласком нове Салијске (или

Франачке) династије у Немачкој (fränkischhes saliches

Königshaus) 1024. године, Немачка поново јача, и цар Конрад II

Салијски (Konrad II der Salier 1024.-1039.) преотима Пољацима

1031. Лужицу. Полабски Срби коначно постају део Немачко-Римског

царства. То царство од XI века почиње да прераста у једну

сложену државну организацију међусобно све независнијих

краљевина, кнежевина, војводстава и слободних градова. Поделом

хришћанске цркве 1054. године, полабски Срби су се попут

суседних народа нашли у сфери утицаја западног (римокатолочког)

хришћанства.

1072. Немачки хроничар Адам из Бремена (Adamus Bremensis),

завршава хронологију Хамбуршке бискупије (Gesta Hammaburgensis

ecclesiæ pontificum). У делу на више места помиње српско име:

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis I, cap 1:

... longo secus Albiam limite protenditur in orientem usque ad

Salam fluvium. Ibi est angulus tercius. Itaque ab angulo in

angulum habes iter octo dierum, præter eam partem Saxoniæ, quæ

trans Albiam supra incolitur a Sorabis, infra autem a

Nordalbingis...


Anno domni Rimberti XII Ludvicus pius, cæsar magnus, obiit.

Ipse Boemanos, Sorabos, Susos et ceteros Sclavorum populos ita

perdomuit, ut tributarios efficeret . Nortmannos autem

foederibus ac bellis compressos eo modo retinuit, ut, cum

Franciam totam vastaverint, regnum eius vel minime nocuerint...


58

At vero Heinricus rex, iam tunc a puero timens Deum et in eius

misericordia totam suam habens fiduciam, Ungros quidem multis

gravibusque præliis triumphavit; itemque Behemos et Sorabos ab

aliis regibus domitos, et ceteros Sclavorum populos uno grandi

prælio ita percussit, ut residui, qui fere pauci remanserant,

et regi tributum et Deo christianitatem ultro promitterent.

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis II, cap 19:

... Alter vero, id est Albia, in occasum ruens, primo impetu

Bechemos alluit cum Sorabis, medio cursu paganos dirimit a

Saxonia, novissimo alveo Hammaburgensem parrochiam scindens a

Bremensi, victor occeanum ingreditur Brittanicum.

Поред наведеног географског описа полабских Срба, овај извор

показује све већу тенденцију немачких извора да српско име

везују за Чехе и чешку државу.

Чешка краљевина се налазила у саставу Немачко-Римског

царства[14], која је полагала право на област Лужице, па се

током XI и у првој половини XII века полабски Срби налазе под

наизменичном врховном влашћу обласних немачких и чешких

владара. 1158. Постају саставни део Чешке краљевине, а 1253.

Бранденбурга. Поново током XIV века долазе под власт Чешке, а

1355. шест градова Горње Лужице се удружују у међусобни савез,

и уживају самосталан положај у оквиру Чешке круне. Паралелно са

тим, користећи сталне међусобне борбе међу словенским

племенима, немачке војводе Бранденбурга и Саксоније Албрехт

Медвед (Albrecht der Bär) и Хајнрих Лав (Heinrich der Löwe),

коначно су потчинили Љутиће 1134.-1158. и Бодриће 1160. Ово

немачко освајање имало је далекосежну последицу, јер су у

поново обновљеним бискупијама (уништеним током устанка 983.),

Немци у сврху ојачавања хришћанства почели са масовним

насељавањем немачког становништва на подручјима поменутих

бискупија. Управо је чешка власт на подручју Лужице спречила

немачку колонизацију у том периоду, али су у каснијим вековима

и сами чешки владари почели са насељавањем Немаца у земље Чешке

круне (Услед многобројних разлога који припадају саставном делу

историје Чеха).

Од овог периода, у латинској немачкој грађи полабски Срби (и

иначе полабски Словени) све више почињу да се помињу под

уопштеним наднационалним именом Словена или Венда (услед

разлога наведених приликом обраде извора Привилегија Вирзбуршке

бискупије). У чешким изворима се српско национално име чешће

помиње, поред назива појединих српских племена (Далеминци,

Лужичани и други). Разлог томе је што је и чешка грађа из

поменутог времена остала забележена углавном на латинском

језику. И поред свега, српско име се релативно континуирано

јавља и у овом временском периоду и у немачким и у чешким

изворима. У немачком извору из 1136. цела ова област се назива

Swurbelant, а у осталим немачким и чешким хроникама (од XI до

XIII века) повремено се бележе називи попут Suurbia, Zirbia

итд.

Значајан немачки извор је дело Chronica Sclavorum ("Словенска

хроника", из 1172.), написано од опата и хроничара из

Холштајна, Хелмолда Презбитера (Helmold Prezbiter, ? – 1177.),

у ком помиње све словенске народе, сем балканских Срба, Хрвата

и Бугара:

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, I:

... At litus australe Slavorum incolunt nationes, quorum ab

oriente primi sunt Ruci, deinde Polani, habentes a septentrione

Pruzos, ab austro Boemos et eos qui dicuntur Marahi sive

Karinthi atque Sorabi. Quod si adieceris Ungariam in partem

Slavaniæ, ut quidam volunt, quia nec habitu nec lingua

discrepat, eo usque latitudo Slavicæ linguæ succrescit, ut pene

careat estimatione...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, II:

Ubi igitur Polonia finem facit, pervenitur ad amplissimam

Slavorum provinciam, eorum qui antiquitus Wandali, nunc autem

Winithi sive Winuli appellantur. Horum primi sunt Pomerani,

quorum sedes portenduntur usque ad Odoram. Est autem Odora

ditissimus amnis Slavicæ regionis et oritur in profundissimo

saltu Marahorum, qui sunt ab oriente Boemiæ, ubi et Albia

sortitur principium. Nec longis ab invicem distant spaciis, sed

diverso currunt meatu. Albia enim in occasum ruens primo impetu

Boemos alluit cum Sorabis, medio cursu Slavos dirimit a

Saxonibus, novissimo Hammemburgensem parrochiam dividens a

Bremensi victor occeanum ingreditur Britannicum...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum II, CI:

... Si quæ Slavorum extremæ remanserant reliquiæ, propter

annonæ penuriam et agrorum desolaciones tanta inedia confecti

sunt, ut congregatim ad Pomeranos sive ad Danos fugere

cogerentur, quos illi nichil miserantes Polanis, Sorabis atque

Boemis vendiderunt...

Поред већ устаљених констатација о словенским народима, ово је

први случај да се, како сам извор каже, име "античких Вандала"

везује за све Венде, односно Словене. Самим тим, овом приликом

су и Срби поменути поред других словенских народа као Вандали.

Мада стварно постоји извесна именска сличност између назива

Венета (Венда) и Вандала, као и чињеница да су антички Вандали

некада живели на делу у ово време већ словенског подручја

(западни Прибалтик), античка и касноантичка историјска грађа

ипак њих увек наводи као германски народ, различит од народа

Венета (античких Словена). Такође, историјска грађа је веома

добро осликала историју Вандала, од њихове сеобе у данашњу

Француску, потом Шпанију и Тунис, и на крају уништење њихове

државе током VI века. На целом поменутом географско-историјском

подручју нема помена у изворима, и (још увек) нису пронађени

археолошки или било који други озбиљни трагови Словена или

Венда. Због свег наведеног, савремена историографија поређење

Венда и Вандала посматра као интерполацију.[15]

Чешке хронике тог времена често помињу област Мајсенске марке

као Sirbia, Zirbia или Zribia. Код чешког хроничара Козме

Прашког (Kosmas z Pragi †21/10/1125) у делу Chronica Boemorum

("Чешка хроника"), називи Sirbia, Syrbia, Sribia, Sribie,

Zribia, Zirbie и Stribie означавају област која предствља бившу

покрајину Далеминаца и Миличана. Овде износимо пример чешког

извора Annales Gerlaci Milovicensis ("Анали герлашких Милчана",

написани 1198. године):

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCLXXXIX (1189.):

... Taliter ergo adeptus primo castrum deinde Boemiam nec non

et fauorem Boemorum, Ratisponam adiit et de manu imperatoris in

ultima eius curia, de qua supra agitur, uexilla percepit. Qui

Cunradus vel Otto propter ducatum Boemiæ nuper adeptum viam

hanc Christi omisit et eadem æstate jussu Heinrici Zirbiam

vastavit, incendit et fere totam delevit.

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCXCIV (1194.):

Hoc anno Heinricus dux et episcopus Morauiam obtinuit et

Zirbiam precepto imperatoris deuastauit.

Полабски Срби су поменути и у делима пољских хроничара. Тако

око 1220. године, краковски бискуп Винсент Кадлубек (Wincenty

Kadłubek, око 1150.-1223.) у делу Chronica Polonorum Vincentii

Cracoviensis episcopi ("Пољска хроника Винсента Краковског

епископа") помиње као део Чешке и област Sorbienzis.

Што се тиче сачуване чешке епике у историјској грађи, српско (и

хрватско) национално име у њој имају посебан значај. Легенда о

Чеху, Леху и Русу је у целости очувана из тзв. "Богухвалове

хронике" из средине XIII века. Независно од ове теме, овај

извор је занимљив јер као постојбину Словена означава Панонску

низију, а не територију северно од Карпата (како се изводи из

велике већине остатка историјске грађе).

извод из: "Богухвалове хронике":

... Scribitur enim in vetustissimis codicibus, quod Pannonia

sit mater et origo omnium slavonicarum nationum... Gallici

appellant illam regionem Serviam... quod Sorabe a Sarb...

Sarban nomen accepit... Ex hiis itaque Pannoniis tres fratres

filii... Pannoniorum principis, nati fuere, quorum nomina

erant: Lech, Rus, Czech et hii tres hæc tria regna: Lechitarum,

Ruthenorum et Czechorum, ex se et sua gente multiplicati

possederunt...

Ипак најзначајнији извор у овој области је спис, чији је аутор

прашки бискуп Хинек Жак (Hynek Žak) из Дубе, који пише 1318. до

данас најстарију на чешком језику сачувану верзију легенде о

Чеху, Леху и Русу. Овај извор у историографији се веома често

назива "Далимилова хроника".[16]

извод из: "Далимилове хронике" (латинична верзија):

... Mezi jinimi Srbove ottud, gděž bydle Hřekove, až do Řima sě

vsplodichu. V srbskem jazyce jest země, jiež Charvati jest imě.

V tej zemi běše Lech, jemuž imě dějechu Čech. Mužobojstva sě

dočini, pro něž svu zemiu provini. Ten Čech jměješe bratov

šest... a ot nich mnogo čeledi, jiež jednéj noci osledi, i

vybra sé se všemi z země, jiež běše Charvati imě...

Наведени извори се од појединих српских алтернативних

историчара тумаче као доказ да је српско национално име било

некад проширено на све Словене данашње Чешке, па и све Словене

уопште и да се простирало, како други извор наводи, од Грчке до

Рима.

Треба рећи да су тадашњи иначе добро очувани чешки извори

порекло Чеха изводили и од Хрвата, како већ сведочи "Далимилова

хроника", или нпр. ранији (око 1250. године написан) извор

филозофа Јана из Холесове (Ján z' Holesova) у коме наводи да

чешки народ, језик и писмо потичу од Хрвата (... nos Bohemi et

genere et lingua originaliter processimus a Charvatis, ut

nostræ chronicæ dicunt seu testantur, et ideo nostrum boemicale

ydioma de genere suo est charvaticum ydioma...).

Стога, у питању је највероватније реч о чешким изворима који се

односе на полабске Србе и у то време већ нестале закарпатске

Хрвате. Они су заправо доказ да су у једном временском периоду

и српско и хрватско име у чешкој историјској грађи фигурирали

као старија и раширенија од чешког, тј. Да су Чеси настали од

дела Срба или Хрвата. Немају мали значај ни чињенице да су у то

време Хрвати практично већ једини који употребљавају старо

глагољично писмо, а српско Полабље у то време саставни део

Чешке.[17]

Као свеукупна последица стања у средњем веку, дошло је до

губљења многих имена која су се у раном средњем веку релативно

често помињала. Поред наданационалних имена Словена и Венда,

поред српског, очуваће се у извесној мери и лужичко име, па се

област између Сале и Лабе све више у изворима назива Лужицом.

Услед одупирања чешког краља Јиржија Подјебрадског (Jiři z

Poděbrad) Римокатоличкој цркви, угарски краљ Матија Корвин је

заратио против њега. Искористивши тај рат, савез шест лужичких

градова је 1467. отказао послушност чешком краљу, прикључивши

се Саксонији. Мада су тим чином Срби поново дошли под

непосредну власт немачких владара, управо из тог времена потиче

и први писани споменик полабских Срба "Заклетва Будишинских

Срба" из друге половине XV века.

Као и у другим деловима Европе, хуманизам и ренесанса (од краја

XV века), а потом и процес реформације у Римокатоличкој цркви

од 1517. пробудили су у многим сферама либерални дух међу

европским народима, а једна од позитивних последица била је у

томе што се нагло пробудило културно стваралаштво на локалним

матерњим језицима. Ван тога процеса нису остали ни полабски

Срби, који су реформацију Мартина Лутера прихватили, и остали

лутерани до данашњих дана. Конкретна последица ових процеса је

била да су се појавили први домаћи извори који помињу српско

име. Међу делима штампаним на полабскосрбским језицима, истиче

се превод Новог Завета који је Миклош Јакубица штампао 1548.

године Ten tu Nowy zakon Serpsky... do serbskey Recy z wilikeiu

robotu a procu prizinessony psches Milawuscha Jakubicu, у коме

се први пут помиње облик Serb. Из истог XVI века потиче и

рукописни Псалтир коме је назив Then psalter serbskey rhetzy.

Доба просветитељства је дало неколико значајних српских

научника, од којих је најзначајнији историчар Георг Кригач,

који је 1675. објавио дело De Serbis, Vendorum natione vulgo

dictis Die Venden ("Срби, Вендска нација народно названа

Венди"). Између осталих, и ово дело је доказ, да и поред

уобичајеног назива Венди, полабски Срби нису никад изгубили

своје изворно национално име.

Од времена XV и XVI века у делима појединих немачких и других

историчара, долази до поменутог поистовећивања назива Wend и

Vandal, што се најбоље оцртава у делу Enchiridion Vandalicum

штампаној у Франкфурту на Одри 1610. од стране Андреаса

Тхареуса (Andreas Tharæus), у коме се наводи: ...Von welchem

wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen

ist. Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn

also werden die Wenden heutiges tages in ihrer scprache

genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache...[18]

Код овог извора такође примећујемо поновну повезаност српског

имена са Сарматима, али опет захваљујући већ поменутим изворима

Плинија и Птоломеја.

1693. Други познати српски историчар Абрахам Френцел (Abraham

Frencel 1656-1760.) често употребљава назив "српски језик"

(lingua sorabica), а нарочито у његовој граматици De originibus

linguæ sorabicæ ("Порекло српског језика").

О Србима су писали и бројни историчари XVIII века. Тако на

пример 1731. Паул Кигне (Paulus Langius Cygneus) у делу

Cronicon Citizense наводи простор који насељавају Срби, а које

аутор повезује са извором Клаудија Птоломеја (Ultra Salam

Doringi sedes habent. In ea multæ sunt opulentissimæ civitates,

munitissimaque castella. Quam olim Calusones, Danduti, Ptolomeo

teste, inhabitarunt Libonotriam vero Herthani, Eudosii, varine

atque Suardones tenuerunt, qui postea in universum Sorabi vel

[ut Stella scribit] Serabi dicti fuerunt).

До значајније националне кохезије полабских (Лужичких) Срба

дошло је током XIX века. Прве новине Serbow kurjer a powedar,

покренуо је 1809. године Јан Дејка, а потом је паралелно са

тадашњим европским кретањима међу народима који су дуго били

под страном доминацијом, дошло до праве културне ренесансе.

Прва последица је била да су Немци поново почели да користе

назив Срби уместо наднационалног назива Венди. Међутим, поред

буђења српске националне свести, током XIX века долази и до

кохезије савремене немачке нације (до тада, немачке земље су

биле политички подељене), која ће на жалост, фактички задати

коначан ударац српском бићу у Лужици, и свести га на данашњу

бројку од једва 100000 људи. Сигурно најтежи период за Лужичке

Србе је био за време власти национал-социјалиста у Немачкој

(1933.-1945.). У то време германизација је досегла своју

кулминацију. Јавна употреба језика је забрањена, а

културно-просветне институције затворене. Падом

национал-социјалиста и доласком комуниста на власт у

новооснованој про-совјетској ДР Немачкој, однос према Лужичким

Србима се доста поправио, али је насељавањем избеглих Немаца из

Пољске и Чешке национална слика поново знатно погоршана на

српску штету. Законом од 23/03/1948. загарантована им је

потпуна културна аутономија. Они и данас у уједињеној Немачкој

званично уживају сва мањинска права, али њихов мали (и све

мањи) број у односу на већинске Немце, неминовно у наредном

периоду води њиховој потпуној асимилацији и нестанку.





Srba protestanata i Srba ateista./ dr Vojislav SeseljvenetokedonacRegistered MemberPosts: 119(13/11/06 0:55)Reply

Re: Berlin - srpskПолабски Срби су првобитно населили

области између река Сале (Saale), доњег тока Хафела (Havel) и

његове притоке Шпреје (Sprjewja, Spree). Данашња територија

полабских (или Лужичких) Срба по имену Лужица (Łužica, Łužyca,

Lausitz) обухвата само подручје између Лабе и Одре у троуглу

између градова Дрездена, Берлина и Франкфурта на Одри. Област

Лужица се дели на Горњу Лужицу (Oberlausitz) и Доњу Лужицу

(Niederlausitz). Центар Горње Лужице је Будишин (Budyšin,

Bautzen), а доње Хотјебус (Chośebuz, Cottbus). Будући да

Лужички Срби и данас постоје као свесна етничка група у

данашњој Немачкој, њихово име се релативно континуирано јавља у

читавом историјском периоду до данашњих дана. Због ове

чињенице, као и констатације да питање полабских Срба, и њихове

територије није историографски спорно, обрађиваћемо само њихове

најстарије и најзанчајније помене, као и потенцијалне помене на

територијама на којим је данас национално име полабских Срба

ишчезло.

Још раније смо напоменули да је у другом делу студије поменут

извор Вибија Секвестера, из средине VI века, који први помиње

могуће српско име у облику топонима (Albis Germaniæ Suevos a

Cervetiis dividit) у данашњем Полабљу, али овај извор је у

великој мери нејасан. Док конкретно овај назив више подсећа на

хрватско него на српско име, томоними који се изводе из овог

извора су несумљиво српски, па због тога највећи број

историчара се слаже да управо у овом извору треба тражити први

помен Срба у Полабљу.

Срби у Полабљу су заједно са другим словенским племенима

побудили пажњу западних хроничара тек у времену кад су први

хришћански (највише ирски и англосаксонски) свештеници почели

да шире хришћанство међу до тада паганским Германима у данашњој

Немачкој, и нарочито у другој половини VIII века, када је

Франачка држава под владарима Каролинзима почела своју

експанзију на исток.

Први сигурни извор који помиње Србе у Полабљу је из 632.

Франачки хроничар Фредедгар Схоластик (Fredegarius

Scholasticus), у делу Chronicum (најстарији потпуни препис из

XVI века):

извод из: Frededgarii Chronicum 68:

... Etiam et Dervanus dux gentis Surbiorum, quæ ex genere

Sclavorum erant et ad regnum Francorum iam olim aspexerant se

ad regnum Samonis cum suis tradidit...[2]

Овај помен представља први поуздани помен Срба у Полабљу. Извор

је везан за у историографији веома познати словенски племенски

савез кнеза Сама (623.-658.), у који су поред Полабских Срба

били укњучени Словени на територијама данашње Чешке, Моравске,

Корушке, Штајерске, западне Мађарске и Словеније. Исти аутор

Србе помиње у свом другом делу Historia Francorum ("Историја

Франака", завршеном 642.), где их географски смешта између река

Сале и Лабе и везује за наднационална имена Словена или Венда

(Quidquid inter Salam et Albim terrarum iacet a Venedis Sclavis

qui et alio nomine Sorabi dicti, inhabitatum videbimus).[3]

Самов племенски савез разнородних словенских племена, успешно

се супроставио аварском притиску са истока, као и франачком са

запада. Франачки краљ Дагоберт I претрпео је неуспех 631. кад

је покушао да покори словенска племена. После смрти кнеза Сама,

племенски савез се распао, али су унутрашњи проблеми захватили

како Франачку краљевину, тако и Аварски каганат, те су све до

средине VIII века словенски народи у Полабљу били поштеђени

притисака са стране. Самим тим, до тог времена не постоје

сачувани извори који помињу полабске Србе.

Следећи извор који помиње полабске Србе, настао 741, су

Привилегије Вирзбуршке епископије (бискупије), у коме се

интересантно, раздваја вендско, словенско и српско име (In

Privilegiis enim Wirceburgensibus aliquibus mentio fit

Winidorum, Slavorum, Serborum, Mainwindorurum ac Radenwindorum,

qui Parochi atque Bargilti voncatur quod Parochis sive

Sacerdotibus censu obnoxii essent...).

Укратко, савремена историографија се углавном слаже да се под

именом античких Венета у ствари крије ранији назив за Словене.

Још је увек међутим спорно порекло овог назива. У другом делу

ове студије смо напоменули да српска алтернативна

историографија стоји на становишту да назив Венет или Венд

потиче од назива Инд (то јест из Индије), док званична

историографија сматра да је Венет заправо искварени латински

облик назива Венд, а који представља назив којим су Германски

народи називали Словене (па је тако преко германских језика тај

назив остао забележен у античким изворима као Венет).

Неспорна је ипак чињеница да су у историјској грађи Вендима

(Winid, Wend, Windish, Wand, итд.) Германи називали уопштено

све словенске народе.[4] Овај назив међутим, попут назива за

Словене у латинским (Sclavos, Sclavorum, Sclavoniæ...), у

грчким (Σκλάβοι, Σθλάβοι, Σκλαυηνί...), арапским (Saqālib, ف

италијанским (Schiavone) и мађарским (Tóth) изворима, је у ,(الس

највећој мери одраз уопштавања несловенских хроничара,

историчара, писара, канцелара итд. То уопштавање је углавном

објективне природе и оно се јавља услед различитих разлога

(незаитересованост, необавештеност...), али се оно међутим

јавља и за оне Словене који су услед константне несловенске

доминације над њима, почели да губе своју изворну националну

кохезију, па их поменути несловенски извори почињу да бележе

под наднационалним горе наведеним називима.

Стога, извор Привилегија Вирзбуршке бискупије, представља први

својеврстан доказ да је српско име од свих других словенских

имена на подручју Полабља имало јачи степен кохезије. Та јача

кохезија се опет тумачи на различите начине. Први ту кохезију

само констатују као такву, други сматрају да је она управо

доказ српског порекла свих словенских народа и племена, док

трећи стоје на становишту да је она одраз несловенског

елемента, како на то у доброј мери упућују и могући помени Срба

у антици, а какав је уосталом то случај и са неким другим

словенским народима.

Поред наведеног, овај извор има и још једну конотацију. Наиме,

чињеница да се град Вирзбург налази знатно западније од

подручја на ком се српско име помиње у другим изворима, потакла

је хипотезу код једног броја српских историчара да су Срби

насељавали далеко ширу област на западу, него што се то иначе

сматра. Мада се стварно такав закључак може извести из овог

извора, треба узети у обзир да сем овог, готово сви други

извори своде српско име на подручје источно од река Лабе и

Сале. Корисно је напоменути да је у то време новооснована

бискупија у Вирзбургу била тада најистуренија хришћанска

бискупија, чије је оснивање било намењено управо ширењу

хришћанства на што већем пространству. У историји хришћанства

је забележен велики број сличних случајева, када су

новоосноване епископије (бискупије) добијале велику

територијалну јурисдикцију на територији насељеној

нехришћанским становништвом. Као некакав логичан закључак се

намеће констатација да граница на Лаби и Сали (која се најчешће

помиње у изворима), сигурно није била стриктна етничка граница

до које се српско име простирало, али оно је западно од тих

река било мањинско и брзо се изгубило, па се стога у другим

изворима и не помиње.

Доласком династије Каролинга на власт 751. Франачка држава

постаје најзначајнија западноевропска краљевина, која почиње да

проводи политику доминације у континенталној западној Европи, и

паралелно са тим да се поставља као заштитник интереса западног

(римског) хришћанства. У духу те политике, Каролинзи постају

најзначајније средство западног хришћанства у покрштавању до

тада још паганског дела Германа (Баварци и Саксонци). Саксонце

(који су живели северно од Тиринжана) Франци су коначно уз

помоћ словенског племена Бодрића, потчинили 783. године. Као

противуслугу, Франци ће 789. да зарате са непријатељима

Бодрића, словенским племеном Љутића, а у томе су им управо

помагали Бодрићи и Срби. Од тог времена, франачки и касније

немачки владари почињу константно да проводе политику ширења на

исток (Drang nach Osten), највише се користећи међусобним

непријатељствима словенских народа и племена.

После потчињавања Љутића, дошао је ред на полабске Србе. Напади

страних војски, међусобни ратови, одбијање плаћања данка и

устанци на простору између Сале и Лабе помињу се у писаним

изворима до XII века 30-так пута. Током VIII и IX века било је

предузето 14 франачких (касније источнофраначких или немачких),

војних похода на територију полабских Срба. Са друге стране,

српска и остала словенска племена су често упадала и пљачкала

по областима Саксоније и Тирингије.

Све ове догађаје добро описују Фулдански анали или Анали

Источнофраначког краљевства (Annales fuldenses sive Annales

regni Francorum orientalis), који представљају сложен

историјски извор, и један од најзначајнијих за историју

Франачког и Источнофраначког краљевства. Његови главни аутори

су Ајнхард из Фулде (Einhard de Fuld, 770.-14/03/840.), Рудолф

из Фулде (Ruodolfo de Fuld, †865.) и Мајнхард из Фулде

(Meginhard de Fuld, †888.), а поред њих у Анале спадају и

његови допунски делови, као и касније допуне. Анали први пут

помињу српско име кад говоре о походу Франака против Љутића:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCLXXXIX (789.):

... Domino largiente supradictos Sclavos sub suo dominio

conlocavit. Et fuerunt cum eo in eodem exercitu Franci,

Saxones; Frisiones autem navigio per Habola fluvium cum

quibusdam Francis ad eum coniunxerunt. Fuerunt etiam Sclavi cum

eo, quorum vocabula sunt Suurbi, nec non et Abotriti, quorum

princeps fuit Witzan. Ibique obsides receptos, sacramenta

conplurima, Domino perducente Franciam pervenit...

Овај део анала је упечатљив, јер доказује да су само три

словенска национална имена била у то време раширена на цело

Полабље (Срби, Бодрићи и Љутићи). Такође како видимо, Анали у

овом, као и у каснијим случајевима везују словенско

наднационално име за све три ове групације.

После ових помена који уопштено говори о Србима на овој

територији, у овом, као и касније написаним изворима који

говоре о овим догађајима, почињу да се у изворима јављају имена

многобројних словенских племена у Полабљу, на територији за

коју први извори наводе да је насељена Србима, Бодрићима и

Љутићима. Српско име се на овој територији додуше помиње

релативно често, али у извесној мери оно се претвара у групно

име за ова племена (или бар за део ових племена) од којих су

најпознатија Лужичани, Милчани, Гломачи, Далеминци, Њижићи,

Суселци (по некима део Љутића), Колендићи и други.[5] Први

велики устанак против франачке власти, полабски Срби су подигли

806. године под вођством кнеза Милодуха. Устанак је угушен

наредне 807. године:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCVI (806.):

... Theodonis palatio per Mosellam et Rhenum secunda aqua

Noviomagum navigavit ibique sanctum quadragesimale ieiunium et

sacratissimam paschæ festivitatem celebravit. Et inde post non

multos dies Aquasgrani veniens Karlum filium suum in terram

Sclavorum, qui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albim fluvium,

cum exercitu misit; in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux

interfectus est, duoque castella ab exercitu ædificata, unum

super ripam fluminis Salæ, alterum iuxta fluvium Albim.

Sclavisque pacatis Karlus cum exercitu regressus in loco, qui

dicitur Silli, super ripam Mosæ fluminis ad imperatorem

venit...

Анали помињу српско име везано за догађаје из 816, 822, и 826.

године у вези описивања Франачке државе, мањих побуна и

одбијања плаћања данка:

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXVI (816.):

... Hieme transacta Saxones et orientales Franci expeditionem

in Sorabos Sclavos, qui dicto audientes non erant, facere iussi

imperata strenue compleverunt et contumacium audaciam non magno

labore compresserunt. Nam una civitate expugnata, quicquid in

ea gente rebelle videbatur, subiectione promissa conquievit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXII (822.):

... In regione Thuringorum quodam in loco iuxta fluvium cespis

longitudine pedum quinquagenum, latitudine quattuordenum,

altitudine sesquipedali de terra sine manibus et præcisus et

sublatus est et ab eo loco, in quo sumptus est, viginti quinque

pedum spatio distans inventus est. Item in parte orientali

Saxoniæ, quæ Soraborum finibus contigua est, in quodam deserto

loco iuxta lacum, qui dicitur Arnseo, in modum aggeris terra

intumuit et limitem unius leugæ longitudine porrectum sub unius

noctis spatio absque humani operis molimine ad instar valli

subrexit...[6]

... Ibique generali conventu congregato necessaria quæque ad

utilitatem orientalium partium regni sui pertinentia more

solemni cum optimatibus, quos ad hoc evocare iusserat, tractare

curavit. In quo conventu omnium orientalium Sclavorum, id est

Abodritorum, Soraborum, Wilzorum, Beheimorum, Marvanorum,

Prædenecentorum, et in Pannonia residentium Abarum legationes

cum muneribus ad se directas audivit...

извод из: Annales regni Francorum orientalis DCCCXXVI (826.):

... Accusabatur et Tunglo, unus de Soraborum primoribus, quod

et ipse dicto audiens non esset. Quorum utrique denuntiatum

est, quod si medio Octobrio ad imperatoris generalem conventum

venire distulisset, condignas perfidiæ suæ poenas esse daturum.

Venerunt et ex Brittonum primoribus, quos illius limitis

custodes adducere voluerunt...

Првих деценија IX века, франачки канцелар и хроничар Ајнхард из

Фулде завршава животопис (биографију) Карла Великог (Vita

Karoli Magni), у коме такође помиње Србе у Полабљу. Ту међутим

аутор остаје само на опису земаља које признају власт франачког

владара.

извод из: Einhardi Vita Karoli Magni XV:

... quæ inter Saxoniam et Danubium Rhenumque ac Salam fluvium,

qui Thuringos et Sorabos dividit, posita a Francis qui

Orientales dicuntur incolitur, et præter hæc Alamanni atque

Baioarii ad regni Francorum potestatem pertinerent:...

... post quam utramque Pannoniam et adpositam in altera Danubii

ripa Daciam, Histriam quoque et Liburniam atque Dalmaciam,

exceptis maritimis civitatibus, quas ob amicitiam et iunctum

cum eo foedus Constantinopolitanum imperatorem habere permisit;

deinde omnes barbaras ac feras nationes, quæ inter Rhenum ac

Visulam fluvios oceanumque ac Danubium positæ, lingua quidem

poene similes, moribus vero atque habitu valde dissimiles,

Germaniam incolunt, ita perdomuit, ut eas tributarias

efficeret; inter quas fere præcipuæ sunt Welatabi, Sorabi,

Abodriti, Boemani - cum his namque bello conflixit -; ceteras,

quarum multo maior est numerus, in deditionem suscepit.

840. Франци су, да би заштитили марку Тирингију од сталних

пустошења и ратова са суседним Србима, формирали на појасу на

источној страни реке Сале "српску границу" (limes sorabicus),

која се помиње у сачуваној грађи до 880. године. У међувремену,

извори су забележили бројне буне поменутих племена полабских

Срба (али се том приликом српско име не спомиње).

863. Завршен је други део Annales regni Francorum orientalis

којима је аутор опат Рудолф из Фулде. Под годином 851. аутор

наводи да су исти они који су 789. били покорени (Љутићи),

покушали нападима на франачке градове да се ослободе. Аналиста

у вези са тим бележи да су Срби (Sorabi) честим нападима и

пожарима узнемиравали франачку границу. Због тога је цар Лудвиг

Побожни (син Карла Великог, Ludwig I Fromme, 814-840.) "повео

војску преко Тирингије и напао њихову земљу, измучио их тешким

опсадама, уништио усеве, угушио сваку наду за живот и тако их

више глађу него мачем покорио" (per Thuringam iter faciens,

terram eorum ingressus, gravi eos obsidone fatigavit,

perditisque frugibus et omni spe victus adempta, magis eos fame

quam ferro perdomunt...). Овај извор је врло значајан, јер

представља доказ да се српско име (барем делимично) ширило и на

Словене Љутиће, будући да ранији извор који помиње побуну из

789. наводи име Љутића (Carolus pugnavit contra Wulcis in

Venedonia). Са друге стране, увек постоји могућност и

једноставног уопштавања код франачког (немачког) хроничара,

који су и иначе релативно често мешали словенска племена. Поред

овог помена, Рудолф из Фулде описује на једном месту и "српску

границу" (In oriente... Sorabici limitis esse turbatum, eo quod

Sorabi duce eius Zistiboro...).

И трећи аутор Annales regni Francorum orientalis, опат Мајнхард

из Фулде помиње српско име, али том приликом, за 867. годину

само описује како су Срби и Суселци вазали франачког владара

(Sorabi et Suisli inter Muldam inferiorem et Albium

habitant...).

Од периода друге половине IX века очуван је и извесни број

докумената, повеља, привилегија итд. од којих нека помињу

српско име. Тако документ из 873. област полабских Срба се

назива Sarove.

Крајем IX века, долази до релативно наглог јачања Моравске

државе под кнезом Сватоплуком (870.-894.), коме сва словенска

племена на подручју данашње Чешке, Шлеске, Словачке, горњег

Полабља, горње Висле, источних Карпата и северног дела Панонске

низије признају врховну власт. Тиме су полабски Срби фактички

кратко време били у саставу Моравске државе, до почетка X века.

Управо из овог времена потиче извор Баварског анонимуса, који

око 890. завршава дело Descriptio civitatum et regionum ad

septentrionalem plagam Danubii ("Опис градова и области у

Подунављу"). За полабске Србе (За 844. годину, наводи regio quæ

vocantur Surbi, "област која се зове Сурби"), писац наводи да

се сматрају великим народом, а да су остали Словени ("како сами

они тврде"), потекли од њих (Zerviani quod tantum est regnum,

ut ex eo cunctæ gentes sclavorum exortæ sint et oriqinem, sicut

affirmant, ducant).

Овај извор српска алтернативна историографија користи као један

од важнијих доказа о српском пореклу Словена уопште. Када

међутим упоредимо овај извор са осталом историјском грађом која

помиње национална имена у Полабљу и широј регији, долазимо до

знатно реалније теорије по којој је српски кохезиони фактор био

у сваком случају један од најјачих (ако не и најјачи) на том

подручју. Први доказ тога је што се српско национално име

константно у изворима издваја као заједничко име за Словене

насељене на територији јужног дела бивше Источне Немачке, па

чак неки извори, попут овог, шире то име и на све Словене. При

том се највероватније појам Словени односи на словенске народе

који су живели у непосредној близини тадашње Франачке државе,

односно у историографији познати као Полабски Словени. Други би

доказ био једноставно данашње стање, где је од свих

полабско-словенских заједница, једино српска очувала национални

идентитет, упркос вековној и непрестаној германизацији.

899. англосаксонски (енглески) краљ и хроничар Алфред Велики

(Alfred the Great) пише дело L’Anglo-Saxon Chronicle

("Англосаксонска хроника"), у коме као додатак обрађује дело

Historiarum adversus paganus ("Историја о паганима") римског

историчара Павла Орозија (Paulus Orosius, почетак V века). У

том додатку који између осталог помиње размештај племена у

источној Европи, помињу се бројна племена која насељавају

нарочито простор Полабља, Балтика, Закарпатја, и Панонске

низије. На два места помиње и народ Срба (Surpe, на другом

месту Surfe). Будући да као суседне народе Алферд помиње

Тиринжане (Þyringas) Љутиће (Wilt), Далеминце (Dalamënsan), и

нешто даље Чехе (Bæme), Хрвате (Horitha), Моравце (Maroara) и

друге, историчари се углавном слажу да је реч о полабским

Србима.

извод из: Alfred, L’Anglo-Saxon Chronicle, XII:

... bë nordhan eástan Maroara sindon Dalamënsan,

and bë eástan Dalamënsena sindon Horitha,

and bë nordhan Dalamënsena sindon Surpe, and bë westan

him sindon Sysele. Bë nordhan Horithi is Mägdhaland, and

bë nordhan Mägdhaland is Sermende oð Þa beorgas Riffin...[7]

Поједини српски, а нарочито хрватски историчари овај помен

посматрају као извор Павла Орозија, а не Алфреда. Таква тврдња

ипак није реална, будући да се имена народа која се помињу код

Алфреда, потпуно поклапају са именима у изворима тог доба (IX и

X век), док ни један други касноантички извор не помиње ни

једно од "Орозијевих" имена народа на том подручју. Најреалнији

закључак би био у томе, да је Алфред једноставно употпунио дело

Павла Орозија и то приближном етничком сликом која је у то

време била позната.

Током X века, историјска грађа и бројни хроничари из овог и

каснијих периода сведоче о многобројним бунама и походима

Франака против српских, бодрићхих и љутићких племена (нарочито

после 928. године). При том, најпознатији извори су Видукинд из

Корвеја (Widukind von Korvei, 925-973.), дело Rerum gestarum

Saxonicarum ("Саксонска историја"); Титмар из Мерсебурга

(Thietmar von Merseburg ? – око 1020.), дело Chronicon; дански

аналиста Саксо Граматикус (Saxo Grammaticus, XI век), дело

Gesta Danorum ("историја Данаца") и други. У њиховим делима се

међутим помињу углавном имена племена полабских Срба, док

српско име налазимо само у облику топонима.

Око 920. немачки бискуп Саломон завршава етимолошки речник

Mater Verborum, у којем повезује српско име са именом Сармата

(Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu...

Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Дело је

очувано у препису из 1102. године, направљеном од стране чешког

опата Вацереда (Wacered). Чешки преписивач је уз то на неколико

места као додатак повезао име Сармата са Србима (Sarmatæ populi

Zirbi; Sarabatiæ proprie currentes vel Sibi viventes Zirbi).

Данашња алтернативна српска историографија овај извор сматра

значајним доказом о српском пореклу целе Сарматске групе

народа. То би и могло да се узме као тачно, у колико би се

пренебрегао остатак историјске грађе која помиње полабске Србе,

као и готово читава историјска грађа која помиње Сармате.

Постоји мишљење извесних српских славистичких историчара да је

преписивач извршио интерполацију[8] на основу ранијег извора

Клаудија Птоломеја. Све у свему, далеко извеснији и реалнији

закључак који проистиче из овог извора био би заправо доказ о

сарматском пореклу Срба (односно о Србима као делу већег

сарматског корпуса).

Персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди (‘Abdu l Hasän al

Mas’ūdī, , ادـبـع نـسـح ـلا 957.-890دـسـم .), помиње око 940. у

путопису Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf ("Књига златних поља и

рудника драгог камења") у Закарпатју народ يـبرس (Surbin). За

Србе Масуди наводи да су "... народ кога се Словени боје из

разлога које би било предуго наводити, као и то што је потпуно

без вере којој би се покорили...". Масуди на жалост није

прецизирао где се налазе поменути Срби (Полабље или негде

другде у Закарпатју), али и он видљиво раздваја Србе од других

Словена (констатација иста као у случају извора Привилегија

Вирзбуршке бискупије и бискупа Саломона). Што се тиче односа

према другим Словенима, веома добро је позната чињеница да чим

би попустили притисци са немачке стране, одмах би оживели

сукоби и ратови међу самим словенским племенима.

Средином X века, византијски цар (василеус) и хроничар

Константин Порфирогенит (Konstantĩnos VII Porphyrogenitos,

Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς, †09/11/959) завршава своје дело

Спис о народима (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν, De administrando

imperio).[9] Дело са значајним податцима из периода раног

средњег века за подручје Балкана уопште. Цар-писац веома често

помиње српско национално име, али том приликом он пре свега

обрађује балканске Србе. Ипак приликом обраде њихове историје,

цар-писац оставља извесне податке о Србима на територијама

Закарпатја и (Полабља):



Oτι οί Χρωβάτοι οί εις τά Δελματίας νυν κατοικουντες μέρη από

των άβαπτίστων Χρωβάτων των καί ασπρων έπονομαζομένων

κατάγουται οιτινες Τουρκίας μέυ εκειθεν Φραγγίας δέ πλησίον

κατοικουσι καί συνορουσι Σκλάβοις τοις αβάπτιστοις

Σερβλοις...[10]



Ιστεον οτι Σερβλοι από των άβαπτίστων Σερβλων των καί ασπρων

έπονομαζομένων κατάγουται των της Τουρκίας εκειθεν

κατοικουντων εις

τον αυτοις Βόϊκι έπονομαζομένων εν ρις παησιαςει καί Φραγγία...

εκεισε

ουν ουτοι οι Σερβλοι το από αρχης κατωκουν...[11]

Ови наводи цара-писца (нарочито ови из другoг навода) се

користе као крунски доказ у тврдњи како су балкански Срби

заправо потекли од полабских (Код алтернативних српских

историчара - обрнуто).

Ни до данашњих дана, историчари не могу да се сложе на ком

подручју су живели Порфирогенитови некрштени Срби, као ни то,

где се заправо налазила земља Бојка. Док већина (углавном

слависти) сматра да је реч о полабским Србима, а Бојка заправо

Чешка (што се и закључује на основу извора Константина

Порфирогенита), дотле део алтернативних српских, као и део

страних историчара, је склонији да тврди како се Бојка заправо

налази на простору Шумовитих Карпата (и данас постоји област

Бојка на том подручју). Самим тим, пишчеви некрштени или Бели

Срби су заправо насељавали источно Закарпатје.

Такође, већ практично у време писања Константина Порфирогенита

једино становништво које се називало Србима, насељавало је

подручја Полабља и Балкана, тако да постоји велика могућност да

је цар-писац управо због тога поменуо њихову повезаност. И

иначе по том питању, текст аутора овог извора показује одлике

несвесне интерполације.[12]

Због ове чињенице, постојања могућих помена Срба у антици као и

топонима на подручјима источно од Полабља, извеснија је

претпоставка да су и Срби у Полабљу и Срби на Балкану два

огранка у то време већ несталих закарпатских Срба.

Око 980. Хебрејски анонимус пише у јужној Италији на хебрејском

писму дело Јосипон (Iosippon, ןוףףסוי). У делу помиње народе

који насељавају простор од Венеције до Балтика. Између осталих,

помиње и име народа ןיברװמ (Swrbjn, Срби) у Полабљу. Овај помен

је једино значајан у томе што представља први значајнији

хебрејски извор везан за ову тематику.[13]

15/07/982. године, Немачко-римски цар Ото II доживео је у

Италији велики пораз против Арапа, што је у великој мери

уздрмало царство. Тај пораз су највише искористили делови

полабских Словена (Бодрићи и Љутићи), који су се удружили и

подигли велики устанак против Немаца, а који је добио и

антихришћанску конотацију (у устанку су потпуно уништене

бискупије у Олденбургу, Хавелбергу и Бранденбургу). Лужица је

ипак остала у саставу Намачке, све до после смрти

немачко-римског цара Ота III, 1002. године, када је оснажена

пољска држава под њеним првим краљем Болеславом I (Bolesław I

Chrobry Wielki) од ослабљене Немачке заузела Лужицу. Полабски

Срби тим долазе под власт Пољске, под којом ће (уз прекид

1005.-1007.) бити до 1031. Из тог временског периода вероватно

је потекла најстарија забележена полабскосрбска легенда Serbske

dobyća ("Српске победе"), јер су Срби као народ сродан

Пољацима, њих дочекивали као ослободиоце. Ипак историјски

извори нам говоре да пољска власт није за Србе била ништа боља

од немачке. Пољски краљ је заузету земљу доделио свом племству

које је то подручје почело немилице да искоришћава, па су Срби

и против Пољака дизали повремене мање буне и устанке.





Srba protestanata i Srba ateista./ dr Vojislav SeseljSveti VidRegistered MemberPosts: 589(3/10/06 15:07)Reply

Re: Berlin - srpski grad Доласком нове Салијске (или

Франачке) династије у Немачкој (fränkischhes saliches

Königshaus) 1024. године, Немачка поново јача, и цар Конрад II

Салијски (Konrad II der Salier 1024.-1039.) преотима Пољацима

1031. Лужицу. Полабски Срби коначно постају део Немачко-Римског

царства. То царство од XI века почиње да прераста у једну

сложену државну организацију међусобно све независнијих

краљевина, кнежевина, војводстава и слободних градова. Поделом

хришћанске цркве 1054. године, полабски Срби су се попут

суседних народа нашли у сфери утицаја западног (римокатолочког)

хришћанства.

1072. Немачки хроничар Адам из Бремена (Adamus Bremensis),

завршава хронологију Хамбуршке бискупије (Gesta Hammaburgensis

ecclesiæ pontificum). У делу на више места помиње српско име:


... longo secus Albiam limite protenditur in orientem usque ad

Salam fluvium. Ibi est angulus tercius. Itaque ab angulo in

angulum habes iter octo dierum, præter eam partem Saxoniæ, quæ

trans Albiam supra incolitur a Sorabis, infra autem a

Nordalbingis...


Anno domni Rimberti XII Ludvicus pius, cæsar magnus, obiit.

Ipse Boemanos, Sorabos, Susos et ceteros Sclavorum populos ita

perdomuit, ut tributarios efficeret . Nortmannos autem

foederibus ac bellis compressos eo modo retinuit, ut, cum

Franciam totam vastaverint, regnum eius vel minime nocuerint...


58

At vero Heinricus rex, iam tunc a puero timens Deum et in eius

misericordia totam suam habens fiduciam, Ungros quidem multis

gravibusque præliis triumphavit; itemque Behemos et Sorabos ab

aliis regibus domitos, et ceteros Sclavorum populos uno grandi

prælio ita percussit, ut residui, qui fere pauci remanserant,

et regi tributum et Deo christianitatem ultro promitterent.

извод из: Adamus, Gesta Hammaburgensis II, cap 19:

... Alter vero, id est Albia, in occasum ruens, primo impetu

Bechemos alluit cum Sorabis, medio cursu paganos dirimit a

Saxonia, novissimo alveo Hammaburgensem parrochiam scindens a

Bremensi, victor occeanum ingreditur Brittanicum.

Поред наведеног географског описа полабских Срба, овај извор

показује све већу тенденцију немачких извора да српско име

везују за Чехе и чешку државу.

Чешка краљевина се налазила у саставу Немачко-Римског

царства[14], која је полагала право на област Лужице, па се

током XI и у првој половини XII века полабски Срби налазе под

наизменичном врховном влашћу обласних немачких и чешких

владара. 1158. Постају саставни део Чешке краљевине, а 1253.

Бранденбурга. Поново током XIV века долазе под власт Чешке, а

1355. шест градова Горње Лужице се удружују у међусобни савез,

и уживају самосталан положај у оквиру Чешке круне. Паралелно са

тим, користећи сталне међусобне борбе међу словенским

племенима, немачке војводе Бранденбурга и Саксоније Албрехт

Медвед (Albrecht der Bär) и Хајнрих Лав (Heinrich der Löwe),

коначно су потчинили Љутиће 1134.-1158. и Бодриће 1160. Ово

немачко освајање имало је далекосежну последицу, јер су у

поново обновљеним бискупијама (уништеним током устанка 983.),

Немци у сврху ојачавања хришћанства почели са масовним

насељавањем немачког становништва на подручјима поменутих

бискупија. Управо је чешка власт на подручју Лужице спречила

немачку колонизацију у том периоду, али су у каснијим вековима

и сами чешки владари почели са насељавањем Немаца у земље Чешке

круне (Услед многобројних разлога који припадају саставном делу

историје Чеха).

Од овог периода, у латинској немачкој грађи полабски Срби (и

иначе полабски Словени) све више почињу да се помињу под

уопштеним наднационалним именом Словена или Венда (услед

разлога наведених приликом обраде извора Привилегија Вирзбуршке

бискупије). У чешким изворима се српско национално име чешће

помиње, поред назива појединих српских племена (Далеминци,

Лужичани и други). Разлог томе је што је и чешка грађа из

поменутог времена остала забележена углавном на латинском

језику. И поред свега, српско име се релативно континуирано

јавља и у овом временском периоду и у немачким и у чешким

изворима. У немачком извору из 1136. цела ова област се назива

Swurbelant, а у осталим немачким и чешким хроникама (од XI до

XIII века) повремено се бележе називи попут Suurbia, Zirbia

итд.

Значајан немачки извор је дело Chronica Sclavorum ("Словенска

хроника", из 1172.), написано од опата и хроничара из

Холштајна, Хелмолда Презбитера (Helmold Prezbiter, ? – 1177.),

у ком помиње све словенске народе, сем балканских Срба, Хрвата

и Бугара:

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, I:

... At litus australe Slavorum incolunt nationes, quorum ab

oriente primi sunt Ruci, deinde Polani, habentes a septentrione

Pruzos, ab austro Boemos et eos qui dicuntur Marahi sive

Karinthi atque Sorabi. Quod si adieceris Ungariam in partem

Slavaniæ, ut quidam volunt, quia nec habitu nec lingua

discrepat, eo usque latitudo Slavicæ linguæ succrescit, ut pene

careat estimatione...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum I, II:

Ubi igitur Polonia finem facit, pervenitur ad amplissimam

Slavorum provinciam, eorum qui antiquitus Wandali, nunc autem

Winithi sive Winuli appellantur. Horum primi sunt Pomerani,

quorum sedes portenduntur usque ad Odoram. Est autem Odora

ditissimus amnis Slavicæ regionis et oritur in profundissimo

saltu Marahorum, qui sunt ab oriente Boemiæ, ubi et Albia

sortitur principium. Nec longis ab invicem distant spaciis, sed

diverso currunt meatu. Albia enim in occasum ruens primo impetu

Boemos alluit cum Sorabis, medio cursu Slavos dirimit a

Saxonibus, novissimo Hammemburgensem parrochiam dividens a

Bremensi victor occeanum ingreditur Britannicum...

извод из: Helmold Prezbiter, Chronica Sclavorum II, CI:

... Si quæ Slavorum extremæ remanserant reliquiæ, propter

annonæ penuriam et agrorum desolaciones tanta inedia confecti

sunt, ut congregatim ad Pomeranos sive ad Danos fugere

cogerentur, quos illi nichil miserantes Polanis, Sorabis atque

Boemis vendiderunt...

Поред већ устаљених констатација о словенским народима, ово је

први случај да се, како сам извор каже, име "античких Вандала"

везује за све Венде, односно Словене. Самим тим, овом приликом

су и Срби поменути поред других словенских народа као Вандали.

Мада стварно постоји извесна именска сличност између назива

Венета (Венда) и Вандала, као и чињеница да су антички Вандали

некада живели на делу у ово време већ словенског подручја

(западни Прибалтик), античка и касноантичка историјска грађа

ипак њих увек наводи као германски народ, различит од народа

Венета (античких Словена). Такође, историјска грађа је веома

добро осликала историју Вандала, од њихове сеобе у данашњу

Француску, потом Шпанију и Тунис, и на крају уништење њихове

државе током VI века. На целом поменутом географско-историјском

подручју нема помена у изворима, и (још увек) нису пронађени

археолошки или било који други озбиљни трагови Словена или

Венда. Због свег наведеног, савремена историографија поређење

Венда и Вандала посматра као интерполацију.[15]

Чешке хронике тог времена често помињу област Мајсенске марке

као Sirbia, Zirbia или Zribia. Код чешког хроничара Козме

Прашког (Kosmas z Pragi †21/10/1125) у делу Chronica Boemorum

("Чешка хроника"), називи Sirbia, Syrbia, Sribia, Sribie,

Zribia, Zirbie и Stribie означавају област која предствља бившу

покрајину Далеминаца и Миличана. Овде износимо пример чешког

извора Annales Gerlaci Milovicensis ("Анали герлашких Милчана",

написани 1198. године):

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCLXXXIX (1189.):

... Taliter ergo adeptus primo castrum deinde Boemiam nec non

et fauorem Boemorum, Ratisponam adiit et de manu imperatoris in

ultima eius curia, de qua supra agitur, uexilla percepit. Qui

Cunradus vel Otto propter ducatum Boemiæ nuper adeptum viam

hanc Christi omisit et eadem æstate jussu Heinrici Zirbiam

vastavit, incendit et fere totam delevit.

извод из: Annales Gerlaci Milovicensis MCXCIV (1194.):

Hoc anno Heinricus dux et episcopus Morauiam obtinuit et

Zirbiam precepto imperatoris deuastauit.

Полабски Срби су поменути и у делима пољских хроничара. Тако

око 1220. године, краковски бискуп Винсент Кадлубек (Wincenty

Kadłubek, око 1150.-1223.) у делу Chronica Polonorum Vincentii

Cracoviensis episcopi ("Пољска хроника Винсента Краковског

епископа") помиње као део Чешке и област Sorbienzis.

Што се тиче сачуване чешке епике у историјској грађи, српско (и

хрватско) национално име у њој имају посебан значај. Легенда о

Чеху, Леху и Русу је у целости очувана из тзв. "Богухвалове

хронике" из средине XIII века. Независно од ове теме, овај

извор је занимљив јер као постојбину Словена означава Панонску

низију, а не територију северно од Карпата (како се изводи из

велике већине остатка историјске грађе).

извод из: "Богухвалове хронике":

... Scribitur enim in vetustissimis codicibus, quod Pannonia

sit mater et origo omnium slavonicarum nationum... Gallici

appellant illam regionem Serviam... quod Sorabe a Sarb...

Sarban nomen accepit... Ex hiis itaque Pannoniis tres fratres

filii... Pannoniorum principis, nati fuere, quorum nomina

erant: Lech, Rus, Czech et hii tres hæc tria regna: Lechitarum,

Ruthenorum et Czechorum, ex se et sua gente multiplicati

possederunt...

Ипак најзначајнији извор у овој области је спис, чији је аутор

прашки бискуп Хинек Жак (Hynek Žak) из Дубе, који пише 1318. до

данас најстарију на чешком језику сачувану верзију легенде о

Чеху, Леху и Русу. Овај извор у историографији се веома често

назива "Далимилова хроника".[16]

извод из: "Далимилове хронике" (латинична верзија):

... Mezi jinimi Srbove ottud, gděž bydle Hřekove, až do Řima sě

vsplodichu. V srbskem jazyce jest země, jiež Charvati jest imě.

V tej zemi běše Lech, jemuž imě dějechu Čech. Mužobojstva sě

dočini, pro něž svu zemiu provini. Ten Čech jměješe bratov

šest... a ot nich mnogo čeledi, jiež jednéj noci osledi, i

vybra sé se všemi z země, jiež běše Charvati imě...

Наведени извори се од појединих српских алтернативних

историчара тумаче као доказ да је српско национално име било

некад проширено на све Словене данашње Чешке, па и све Словене

уопште и да се простирало, како други извор наводи, од Грчке до

Рима.

Треба рећи да су тадашњи иначе добро очувани чешки извори

порекло Чеха изводили и од Хрвата, како већ сведочи "Далимилова

хроника", или нпр. ранији (око 1250. године написан) извор

филозофа Јана из Холесове (Ján z' Holesova) у коме наводи да

чешки народ, језик и писмо потичу од Хрвата (... nos Bohemi et

genere et lingua originaliter processimus a Charvatis, ut

nostræ chronicæ dicunt seu testantur, et ideo nostrum boemicale

ydioma de genere suo est charvaticum ydioma...).

Стога, у питању је највероватније реч о чешким изворима који се

односе на полабске Србе и у то време већ нестале закарпатске

Хрвате. Они су заправо доказ да су у једном временском периоду

и српско и хрватско име у чешкој историјској грађи фигурирали

као старија и раширенија од чешког, тј. Да су Чеси настали од

дела Срба или Хрвата. Немају мали значај ни чињенице да су у то

време Хрвати практично већ једини који употребљавају старо

глагољично писмо, а српско Полабље у то време саставни део

Чешке.[17]

Као свеукупна последица стања у средњем веку, дошло је до

губљења многих имена која су се у раном средњем веку релативно

често помињала. Поред наданационалних имена Словена и Венда,

поред српског, очуваће се у извесној мери и лужичко име, па се

област између Сале и Лабе све више у изворима назива Лужицом.

Услед одупирања чешког краља Јиржија Подјебрадског (Jiři z

Poděbrad) Римокатоличкој цркви, угарски краљ Матија Корвин је

заратио против њега. Искористивши тај рат, савез шест лужичких

градова је 1467. отказао послушност чешком краљу, прикључивши

се Саксонији. Мада су тим чином Срби поново дошли под

непосредну власт немачких владара, управо из тог времена потиче

и први писани споменик полабских Срба "Заклетва Будишинских

Срба" из друге половине XV века.

Као и у другим деловима Европе, хуманизам и ренесанса (од краја

XV века), а потом и процес реформације у Римокатоличкој цркви

од 1517. пробудили су у многим сферама либерални дух међу

европским народима, а једна од позитивних последица била је у

томе што се нагло пробудило културно стваралаштво на локалним

матерњим језицима. Ван тога процеса нису остали ни полабски

Срби, који су реформацију Мартина Лутера прихватили, и остали

лутерани до данашњих дана. Конкретна последица ових процеса је

била да су се појавили први домаћи извори који помињу српско

име. Међу делима штампаним на полабскосрбским језицима, истиче

се превод Новог Завета који је Миклош Јакубица штампао 1548.

године Ten tu Nowy zakon Serpsky... do serbskey Recy z wilikeiu

robotu a procu prizinessony psches Milawuscha Jakubicu, у коме

се први пут помиње облик Serb. Из истог XVI века потиче и

рукописни Псалтир коме је назив Then psalter serbskey rhetzy.

Доба просветитељства је дало неколико значајних српских

научника, од којих је најзначајнији историчар Георг Кригач,

који је 1675. објавио дело De Serbis, Vendorum natione vulgo

dictis Die Venden ("Срби, Вендска нација народно названа

Венди"). Између осталих, и ово дело је доказ, да и поред

уобичајеног назива Венди, полабски Срби нису никад изгубили

своје изворно национално име.

Од времена XV и XVI века у делима појединих немачких и других

историчара, долази до поменутог поистовећивања назива Wend и

Vandal, што се најбоље оцртава у делу Enchiridion Vandalicum

штампаној у Франкфурту на Одри 1610. од стране Андреаса

Тхареуса (Andreas Tharæus), у коме се наводи: ...Von welchem

wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen

ist. Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn

also werden die Wenden heutiges tages in ihrer scprache

genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache...[18]

Код овог извора такође примећујемо поновну повезаност српског

имена са Сарматима, али опет захваљујући већ поменутим изворима

Плинија и Птоломеја.

1693. Други познати српски историчар Абрахам Френцел (Abraham

Frencel 1656-1760.) често употребљава назив "српски језик"

(lingua sorabica), а нарочито у његовој граматици De originibus

linguæ sorabicæ ("Порекло српског језика").

О Србима су писали и бројни историчари XVIII века. Тако на

пример 1731. Паул Кигне (Paulus Langius Cygneus) у делу

Cronicon Citizense наводи простор који насељавају Срби, а које

аутор повезује са извором Клаудија Птоломеја (Ultra Salam

Doringi sedes habent. In ea multæ sunt opulentissimæ civitates,

munitissimaque castella. Quam olim Calusones, Danduti, Ptolomeo

teste, inhabitarunt Libonotriam vero Herthani, Eudosii, varine

atque Suardones tenuerunt, qui postea in universum Sorabi vel

[ut Stella scribit] Serabi dicti fuerunt).

До значајније националне кохезије полабских (Лужичких) Срба

дошло је током XIX века. Прве новине Serbow kurjer a powedar,

покренуо је 1809. године Јан Дејка, а потом је паралелно са

тадашњим европским кретањима међу народима који су дуго били

под страном доминацијом, дошло до праве културне ренесансе.

Прва последица је била да су Немци поново почели да користе

назив Срби уместо наднационалног назива Венди. Међутим, поред

буђења српске националне свести, током XIX века долази и до

кохезије савремене немачке нације (до тада, немачке земље су

биле политички подељене), која ће на жалост, фактички задати

коначан ударац српском бићу у Лужици, и свести га на данашњу

бројку од једва 100000 људи. Сигурно најтежи период за Лужичке

Србе је био за време власти национал-социјалиста у Немачкој

(1933.-1945.). У то време германизација је досегла своју

кулминацију. Јавна употреба језика је забрањена, а

културно-просветне институције затворене. Падом

национал-социјалиста и доласком комуниста на власт у

новооснованој про-совјетској ДР Немачкој, однос према Лужичким

Србима се доста поправио, али је насељавањем избеглих Немаца из

Пољске и Чешке национална слика поново знатно погоршана на

српску штету. Законом од 23/03/1948. загарантована им је

потпуна културна аутономија. Они и данас у уједињеној Немачкој

званично уживају сва мањинска права, али њихов мали (и све

мањи) број у односу на већинске Немце, неминовно у наредном

периоду води њиховој потпуној асимилацији и нестанку.





Srba protestanata i Srba ateista./ dr Vojislav SeseljvenetokedonacRegistered MemberPosts: 119(13/11/06 0:55)ReplyThe Glory of Rome

This timeline diverges from ours in the winter of the year 47

BC. At that time, Julius Caesar, dictator of Rome, was

fighting King Ptolemy XIII of Egypt. While in battle, Caesar's

forces set fire to Ptolemy's fleet, anchored in the harbor of

Alexandria. The fire soon spread to the Museum of Alexandria

and a dockside warehouse full of scrolls ready for export. The

Museum of Alexandria was actually more of a University and

survived the fire fairly intact, except for the loss of its

well known Library (which is more well known than the Museum

now). If the wind was blowing in a different direction that

day, the Library might very well have been saved.

The effects of this divergence might not be readily apparent

and history would march on almost virtually identical to ours.

After all, there is some dispute over whether or not the

Library was actually destroyed at this time. So, it is safe to

say that, for the most part, there would be no change to

history for some time. Julius Caesar is still murdered on the

Ides of March, 44 BC. The Civil Wars still continue until

Gaius Julius Caesar Octavianus defeats Marcus Antonius at the

Battle of Actium and becomes the first Roman Emperor and

assumes the name Augustus. His early reign proceeds as it did

in our time, until the year 4 BC.

In 4 BC, the Legate of Syria was one Publius Quinctillius

Varus, who was finishing up his administration there. Varus

was related to Augustus by marriage and was a good friend of

the Emperor. In our history, he would go on to command the

legions in Germania, get ambushed by a Germanian warlord named

Armenius, thus ruining any hope of Roman expansion into the

area. However, in this timeline, he decides to take a trip to

Egypt and check out the marvelous Library before returning to

Rome. While in Egypt, he takes a tour of the Nile and drowns.

This event, though less remarkable than the saving of the

Library, is ultimately more momentous.

With Varus out of the picture, in AD 6, Augustus will appoint

Tiberius Claudius Nero, currently next in line to become

Emperor, to pacify Germania Magna. Tiberius' nephew and

adopted son Germanicus Julius Caesar, who happens to be next in

line after Tiberius to become Emperor. While in Germania, they

are also charged with the task of conquering the Marcomanni

tribe residing in Bohemia. Though there were some

difficulties, such as when the supposedly pacified tribes rose

up while the bulk of the Roman forces were fighting the

Marcomannni, by the time Augustus dies in AD 14, the area is

largely secured and a string of forts line the Albis (Elbe)

river. Germania Magna would now be organized into the

provinces of Marcomania to the south and Cheruscia to the

north. Germanicus is left behind to crush the Quadi, a tribe

allied to the Marcomanni, while Tiberius returns to Rome to

become Emperor.

Tiberius Claudius Nero ruled the Empire from AD 14 to AD 24,

when he died of illness. His reign was most notable for the

campaigns against the Quadi (conducted by Germanicus) and a

major revolt in Achaea (Greece) and Macedonia.

The campaign was a resounding success, resulting in the

expansion of the Roman Empire to the Viadrus (Oder) river.

Germanicus proved himself as a very capable and shrewd

commander in the fall of AD 22. Several conquered tribes (most

notably, the Suebi, Semnones, Chauci, and Boii), as well as

some as yet unconquered tribes (such as the Teutones and Carpi)

assaulted the main Roman force, at the small outpost of

Verbonia, near the mouth of the Viadrus. The Legions only had

the support of one tribe, ironically the Quadi, which they had

been sent to conquer in the first place (one account states

that Germanicus himself was saved in battle by the heroic

efforts of one young Quadi warrior). Though the numbers and

terrain were against him, Germanicus developed a clever

strategy. He ordered his forces to not attack the Suebi or

Chauci forces. As the battle wore on, the other tribes noticed

this and grew suspicious. A few well placed spies later, and

the coalition crumbled into attacking each other, making for an

easy Roman victory. In fact, reports say that there were more

coalition casualties from attacking each other than there were

from the Romans.

Upon their surrender, all of the opposing tribes were

essentially deported to the far reaches of the empire as

slaves. The Quadi, meanwhile, were rewarded for their loyalty

and many Quadi chieftains soon found themselves in important

positions in the new province of Quadia (the southern region of

the newly conquered territory). To their north would be

Langobardia. Though the Langobardi were actually a tribe

native to the west side of the Albis, many of them had joined

the Legions in the Quadi campaign (though their absence during

the battle of Verbonia is suspicious) and were now living in

the area. Further to the north would soon be the client

kingdom of the Angli (Denmark), Regnum Anglae. Though this

region was still unconquered, Germanicus was preparing a

punitive campaign against the Teutones and their Cimbri allies.

This campaign would be largely complete by the time he was

recalled to Rome in AD 24, mainly due to the fact that the bulk

of the Teutones' forces had been destroyed at Verbonia and the

assistance of the very compliant Angli tribe. Still, the

region would not be completely pacified for a few more years.

Meanwhile, to the south, there were problems in Greece. The

governor of Achaea, Tiberius Julius Magnus, was not very liked

by the people. The main reason was that the taxes he imposed

on the people were too high, though he had some personal traits

that weren't very admirable either (one -almost certainly

exaggerated- account states that he raped a hundred upper-class

young ladies). Whatever the exact causes were, Julius Magnus

soon found himself murdered by a mob in AD 19. Soon, all of

Achaea, as well as much of Macedonia were in revolt. The

revolt lasted for 4 years, finally being crushed in December of

AD 22 when Thessalonica, the last rebel holdout, fell. The

entire population was supposedly enslaved and replaced with

people from Italia, though this is probably an exaggeration.

Still, the city did become an enclave of Latin-speakers for

awhile, in an almost universally Greek-speaking region. The

revolt also kept any Legions in the area from assisting

Germanicus at Verbonia. Other than that, the major

significance of the revolt is that the Kingdom of Dacia to the

north had supported the rebels. This would soon prove fatal

for the Dacians.

However, before anything could be done, Tiberius died and

Germanicus returned to Rome to become the third Emperor.

Tiberius' reign was most noted for the actions of others

(Germanicus of Julius Magnus), though he was a fairly competent

ruler. However, he had the unfortunate fate to be emperor

right after Augustus, arguable the greatest Rome ever saw. Had

Tiberius ruled during later years, when the Empire was

collapsing, he might have been more appreciated. As it was, he

was regarded as an average, almost mediocre ruler. He left the

Empire in the capable hands of Germanicus, who soon began plans

to invade impetuous (and relatively wealthy) Kingdom of Dacia.

Germanicus Julius Caesar ruled from AD 22 until AD 51. His

reign would see the conquest of Dacia and the restoration of

the Kingdom of Judea. He spent most of his reign outside of

Rome, usually campaigning, often accompanied by his eldest son,

Drusus Julius Caesar, leaving the day to day affairs in the

city to his younger brother, Claudius Nero Germanicus, and his

son, Nero Julius Caesar.

The Dacian campaign began in the year AD 24 as Germanicus led

his legions over the Danube river into Dacia. Supporting him

was an army of Quadi auxiliaries and Carpi allies. Allied with

Dacians were Metatiastae, Costoboci, and the Roxolani. The

Quadi and Carpi mainly faced the Metatiastae and the Costoboci,

while the Romans fought the Dacians and Roxolani. The Dacians

surrendered in the year 29, and the main Roman force went to

assist their allies, while the remainder continued to fight the

Roxolani. The barbarians manage to hold down the main force

long enough for the Dacians to rise up and attack the smaller

Roman army left behind against the Roxolani, and wipe them out.

The situation seemed dire, but the Costoboci and Metatiastae

were nearly defeated by this point, and they don't hold out

much longer. By the time the Dacians and Roxolani reach them,

the Romans, Quadi and Carpi are ready and waiting. The

campaign again turns in favor of the Romans and the Dacians

again surrender in 34, and the Roxolani in 37. The newly

conquered territory is divided into the provinces of Dacia

Superior and Inferior in the southern central region, Roxolania

in the northeast, and Costobocia in the north-northwestern

area, as well as the formalization of the Carpi lands into a

client state (Regnum Carpae), which would later be formally

annexed into the empire as the province of Carpia. Germanicus

spends the next two years fortifying the new border along the

Tyras (Dniester) river before returning to Rome. Germanicus

would leave Rome in AD 41, to conduct of tour of the border

provinces of the empire, starting in Anglia and ending in Syria

in AD 48.

While Germanicus was away, Claudius was responsible for most of

the administrative details of the empire. Nero died in 30, due

to excessive drinking (he died much the same way as did Attila

the Hun). A close friend of Claudius and Germanicus was Herod

Agrippa, a member of the royal family of Judea, a former ally

of Rome that had been absorbed into the Empire. Herod's

lifelong ambition was the independence of Judea, with him as

King. His loyalty and amiable relations with the Imperial

family would prove to be the means to this end. in AD 34, by

Imperial decree, the Kingdom of Judea would be restored as a

client state of Rome, though this new kingdom didn't actually

include the region of Judea. The usurper Herod Antipas would

try to claim the throne in AD 39, though he ultimately failed.

Agrippa sent him as a prisoner to Rome, where Germanicus, back

from Dacia, exiles him to Macromania. To shore up the Kingdom,

Germanicus added Peraea and Galilee, and later, in the year 48,

added Judea and Samaria. This restored the totality of the

Kingdom of Judea and created a staunchly allied client state

out of what had been a troublesome and rebellious province.

Germanicus went down in history as one of Rome greatest

military leaders, and a competent administrator, though the

latter was mainly due to the actions of his brother, Claudius.

His military exploits were on par with Julius Caesar himself,

and Germanicus actually conquered more new territory for Rome

than Caesar did. Germanicus left the empire to his son, Drusus

Julius Caesar, whose reign would be cut tragically short.

Drusus Julius Caesar ruled Rome from late AD 51 to early AD 54.

During his principate, King Herod would die, an agricultural

revolution would be born in Cheruscia, and the Vandali would

launch a major raid into Langobardia.

King Herod Agrippa died in AD 53. He saw to the restoration of

the Kingdom and was loved by his people for it. His line would

rule Judea for nearly 300 years, producing many good kings.

Herod also persecuted the Christians in Judea with much vigor,

as did many of his successors (often Christians were more

persecuted by the Jews than they were by the Romans).

During AD 53, an Alexandrian by the name of Heron (or Hero)

visited a friend in Cheruscia [just to note, nobody is sure

when Heron actually lived. I've seen reports ranging from

various times in the first century BC, to the second century

AD. This timeframe is the most likely though]. Heron had

recently invented the aeolipile, a primitive steam engine, and

an overshot waterwheel (there is evidence that they existed

previously, but Heron showed that overshot waterwheels were the

most efficient). He also hoped to one day apply the aeolipile

to the same use as a waterwheel, though he never did create a

practical design (but filled the Library of Alexandria with

various ingenious but flawed ideas and designs). Heron had

been corresponding with his friend for some time and decided to

visit him at his large villa. While there, Heron hears of his

friend's troubles, which Heron, being the inventor he is, does

his best to address them. Heron improves on the crop rotation

method, has some waterwheels built on the villa, and invented

the moldboard plow, to effectively work the soil. The failing

villa becomes more and more productive, and within a few years,

it is the most productive in the region. Slowly, other villas

begin to adopt the methods and, by the year 100, populations in

Europe are expanding rapidly.

Also during this time, the Vandali had been raiding the border

provinces, which finally prompted action on the part of Drusus.

Though the raiders are defeated and sent running back beyond

the Viadrus, Drusus is hit in the left eye by a stray arrow and

dies in battle, snuffing out his plans to invade the Vandali.

Drusus' reign was fairly uneventful until the end, so it is

difficult to judge what his ability. The principate would pass

to his uncle, Claudius, who proved to be a surprisingly apt

ruler.

Claudius Nero Germanicus reigned from AD 54 to AD 65. While he

ruled Rome, the Vandali were conquered and work was begun of

the Claudian Amphitheater. Claudius also made several reforms

to the government and enfranchised many provincials.

Claudius' decision to campaign against the Vandali is

intriguing. On the one hand, he felt that Rome had expanded

enough along that border and that his time would be better

spent focusing on administrative details, or at least

conquering Britannia, which he saw as more valuable. On the

other hand, the Vandals did just kill the emperor, and many

cried for revenge, plus the Vistula river would make a better

border, as its source was close to that of the Tyras, providing

an almost complete natural border. Claudius eventually did

decide to attack, and in the year AD 55, the campaign had

begun. The Romans only had the Carpi to the south as allies,

while the Vandali had rallied the Lugii, Burgundiones, Lemovii,

and Rugii to their cause. Just beyond the Vistula, the

Gothones and Sciri had pledged not to interfere, but that was

the extent of Roman support in the region. The early campaign

focused mainly Lugii and the Burgundiones, to divide the

Vandali from their allies, while the Carpi kept the Vandali

from threatening the Roman thrust. This phase was finished by

AD 57, at which point the Romans focused on the Rugii (defeated

by 58), leaving the Lemovii completely surrounded by Romans.

They held out until AD 60, and the Vandali were defeated later

that year. Though the campaign was relatively quick (5 years

compared to the Dacian campaign's 13), it was one of the

bloodier wars fought by Rome against the barbarians (about 30%

more casualties than the Dacian campaign), which is surprising

when one considers how relatively lightly populated the area

was. Because of this (and due to a nasty winter that Claudius

experience while he was touring the forces), Claudius decreed

that Rome should expand no further in this direction. The

Legions agreed holeheartedly. The conquered territory was

divided up into the provinces of Lemovia (in the north),

Burgundia (in the center), and Vandalia (in the south).

Work was begun on the Claudian Amphitheater when Claudius

returned from the campaign shortly in AD 58. It would not be

completed until AD 72, and was the largest amphitheater in the

Empire, capable of holding 80,000 spectators (compared to the

55,000 person capacity of OTL's Flavian Amphitheater).

While Empreor, Claudius reformed much of the empire,

centralizing it while simultaneously increasing the standing of

the provinces, by appointing several provincials to the senate,

as well as granting citizenship to many loyal and romanized

provincials. He also converted several client kingdoms into

provinces, including Mauretania, Lycia, Noricum, Tracia,

Carpia, and Anglia.

Claudius would eventualy die of old age in AD 65 (at 75 years

old) and leave the empire to his son Tiberius Claudius

Vandalius, named in honor of his father's conquests (OTL's

Britannicus). Claudius would be remembered well by the

provinces and lower classes, but not very well by the Senate

and aristocracy.

Tiberius Claudius Vandalius ruled from AD 65 to AD 79. His

reign would see the completion of the Claudian Amphitheater,

the conquest of Britannia, and the eruption of Mt. Vesuvius.

Vandalius decided in AD 67 to conquer Britannia. A few

fabricated tales of piracy and he was off to secure the region

for the Roman Empire. With the support of the local

Trinobantes, the legions conquered the coastal tribes of the

Centii, Belgae, and Duranonii by AD 69. The Iceni fell in

early 71 and the Silvres were conquered in 72. The only

remaining opposition in the region were the Ordovices and

Brigantes, who stood together under the leadership of the

charismatic leader, Ariovistix. He proved to be a formidable

opponent and it took the Romans until 75 to conquer the

Ordovices. The Brigantes (who now included many of the

Ordovices among their number) still stood defiantly and the

Romans, decided to offer Ariovistix a peace treaty. He

accepted, which ensured his people's independence for the time

being. The conquered territory was organized into the province

of Britannia and Vandalius returned to Rome a hero.

Upon his return, the Senate awarded him the title Brittanicus,

which he also insisted be bestowed upon the general who was

actually responsible for most of the success, Marcus Flavius

Verus. Vandalius also adopts Verus as his son and heir, making

him Tiberius Claudius Vandalius Flavianus Britannicus.

Vandalius did this because he had no heirs of his own. He had

only two children, one boy (who died a few years before), and a

daughter (who he married to Britannicus to further cement the

relation). Many historians have theorized that Vandalius was a

homosexual, which would help to explain why he and his wife,

Valeria Quinta, did not spend much time together (and why

Vandalius had no objections to Valeria's frequent affairs).

The rest of Vandalius' reign would be mundane, until the

eruption of Mt. Vesuvius in AD 79, which buried the towns of

Pompeii and Herculanium. Vandalius happened to be visting the

area at the time and helped to organize the evacuation of

Pompeii (though the Praetorian guard wanted to leave the area,

for his safety and, of course, their own). Sadly, Vandalius

would die within the week, almost certainly due to the

eruption.

Vandalius was yet another Emperor who earned his fame by

conquering new territory and, except for his dramatic death,

does not stand out much. He was the last Emperor of the

Julio-Claudian dynasty, though some consider Brittanicus and

his son to be the last members, as he married into the family

(though the son was actually born to a previous wife). Still,

Vandalius was the last blood relative of Caesar and Augustus to

rule the empire, and he ruled well enough.

Tiberius Claudius Vandalius Flavianus Britannicus was Emperor

from AD 79 to AD 96. During his principate, the Brigantes

would be defeated and Caledonia (Scotland) and Hibernia

(Ireland) would be conquered.

In AD 81, Britannicus made an alliance with the Caledonii, a

tribe which had been attacked frequently by the Brigantes and

was on the verge of collapse. Britannicus, along with his son,

Manius Flavius Verus, then campaigned against the Brigantes.

Though the Brigantes put up a tough fight, they could not

withstand the combined offensive and were crushed in AD 85.

Ariovistix was sent back to Rome as a captive, and his people's

territory was split up between the Roman province of Britannia

and the Regnum Caledonae (Kingdom of Caledonia), the new

client kingdom form there.

Britannicus then established a few forts along the coast of

Britannia and on the Hibernian coast, to defend against the

Hibernian Brigantes, who held a grudge against the Romans for

the conquest of their Britannic brethren. Britannicus then

returned to Rome, leaving the Legions in Britannia under the

command of his son. Verus, eager for glory of his own, decided

to conquer Hibernia. He campaigned against the Brigantes and

their allies, the Eblani, Hibernii, and Robogdii, in AD 90,

claiming that they had raided one of the coastal forts. By AD

95, the entire island was under Roman control as the new

province of Hibernia. For this, Verus was given the title

Hibernicus.

In that same year, Britannicus died. His reign was almost

totally marked by military matters. The Principate would then

pass on to his son who was still in Hibernia.

Manius Flavius Verus Hibernicus ruled Rome from AD 96 to AD 98.

Nothing particularly interesting happened during his reign,

though Hibernicus himself is an interesting character.

Hibernicus devoted most of his reign to pleasure, leaving major

administrative details unattended. He squandered much of the

large surplus left by previous emperors, most of it spent on

the large and lavish estate he built for himself in Rome (the

palace would be torn down after his death and the grounds would

be opened to the public as a large park/zoo). He also picked

up the bizarre habit of wearing pants (perceived as feminine or

barbaric clothing in ancient Rome) while living in the north,

and he even once forced the entire Senate to wear pants for a

session. He also humiliated the Senate by proclaiming his

wife, Justina, consul (though she actually did a good job in

that capacity, especially in contrast to her hedonistic

husband).

Eventually, he alienated the Senate enough that they murdered

him in late February of AD 98. Upon the assassination, the

Senate briefly considered restoring the republic, but the

praetorian guard was opposed to such an idea. Therefore, they

proclaimed a popular Senator, Decimus Viridius Aurelius, as

Emperor.

Hibernicus went down in history as a lazy hedonist, though he

was an apt military commander. Perhaps if he had actually put

his military talents to use during his principate, he would

have been remembered in a better light. As it was, he has the

dubious distinction of being the first Roman Emperor to be

assassinated.

Decimus Viridius Aurelius reigned as Emperor of Rome from AD 98

to AD 115. His reign would be mostly uneventful, except for

the reception of a envoy from the Han Empire of Serica (China),

Gan Ying.

We must now take a brief interlude to examine events to the

east. From AD 80 to AD 97, the Han General Ban Chao had

campaigned along the silk road, so that the nations lying on it

would be under the control of the Han. The campaign culminated

with a crushing victory over the Hunni. Based on the shores of

the Mare Caspium (Caspian Sea), Ban Chao sent out an envoy, Gan

Ying, to make contact with the empire known to them as Da Qing;

the Roman Empire. Gan eventually reached the Pontus Euxinus

(Black Sea). He then decided to board a ship to reach his

destination and was almost dissuaded by a local sailor who told

him exaggerated stories of the dangers of the voyage. However,

Gan was a man of duty and decided to continue on, though he

went by land. He journeyed through Armenia, into Roman

Anatolia, and on to Italia.

Gan Ying eventually reached the Eternal City in the year AD 99.

He and his entourage created quite a stir in Rome. Rome

impressed them equally, with its tall buildings, gardens, and

gigantic public works. Gan Ying would tell stories of Han

Serica, to the delight of his Roman hosts. It was soon

realized that both empires would have much to offer each other.

In fact, in a letter written by Gan to Ban Chao stated that

Rome and Serica were "but opposite sides of the same coin".

Gan would eventually return home in AD 103, leaving some of his

entourage behind, and taking some Roman envoys along. Over the

course of Aurelius' reign, diplomatic missions would be sent

back and forth, strengthening relations between the Han and

Roman Empires, to the growing concern of the Parthians, who did

not wish to be surrounded by an alliance of the two most

powerful nations in the world.

Aurelius died a peaceful death in AD 115, after a peaceful and

prosperous reign that gave Rome time to breathe after its many

conquests to the north, and was succeeded by his adopted son

Tiberius Quintus Cosmus, a popular politician. Though Aurelius

was a firm supporter in the republic and actively made reforms

to expand the power of the Senate (largely by making many

Imperial provinces into Senatorial provinces), the military

(and, to a lesser degree, the Roman people) wanted an emperor,

and Aurelius had to adopt Cosmus, renaming the future emperor

Decimus Viridius Aurelius Cosmianus.

Decimus Viridius Aurelius Cosmianus' principate lasted from AD

115 to AD 134. The majority of his reign would be consumed by

the war with Parthia, lasting from AD 118 to AD 132.

The war came about for a variety of reasons, the most important

of which were the Parthian's fear of losing control over the

trade routes between Rome and Serica, and a dispute over the

succession of the Armenian throne. As the Han and Roman

Empires worked out various trade treaties, they began to look

for ways to circumvent the Parthians, who had grown rich simply

by being in between the two Empires. Cosmianus had been

sending out exploratory fleets around Africa and Arabia, in the

hopes of replacing the land route through Parthia with a sea

route. He even considered sending ships west, and reach Serica

that way, but that plan was eventually deemed unfeasible.

Still, it was only a matter of time before the Parthians lost

complete control of the silk trade. So Parthia wanted to

ensure its safety from Rome, and Rome (and to a slightly lesser

degree, the Han) wanted to eliminate Parthia from the silk

trade.

Then, in Armenia, disaster struck. Armenia was the main buffer

state between Rome and Parthia, sometimes siding with one,

sometimes the other. In the year 116, the Armenian king

Arsaces I died without an heir. The nation was under the

influence of Parthia at the time, so a Parthian

candidate,Tiridates, who happened to the nephew of the Parthian

King, Osroes. This was an intolerable situation for Rome, as

it could lead to Armenia becoming integrated into the Parthian

Empire. In AD 118, the Roman Empire thus went to war with the

Parthians, and the fate of the world changed forever.

The Roman plan was to launch a two pronged attack into Parthian

territory, one army attacking to the north, and the second army

attacking to the south. The northern army, under the command

of Quintus Domitius Nepos, was to secure Armenia, then march

eastward through Media, towards the Parthian homeland. The

southern army, under the command of Gaius Barrius Avitus, was

to hold the border until the northern army had most of the

Parthian military after it, at which point they would invade

Mesopotamia and head along the Persian coast, securing the

prosperous Parthian subkingdoms of Elymais and Persis. The

Parthian strategy was to take Judea and Egypt, thus preventing

Rome from trading with the Han by sea. Losing Armenia would be

an acceptable setback, if it came to that.

[to have an idea of what's going on, you might want to check

out these pages.

http://americanhistory.si.edu/csr/nnc/parthia/frames/imapki.htm

http://members.aol.com/ahreemanx/images/map%20parthian%20empire

.jpg]

In the first year, Nepos marched uncontested into Armenia,

where his and his legions were relatively well received. He

then continued into the subkingdom of Atropatene in Media.

There, he face some stiff resistance. Meanwhile, the Parthians

marched into Judea, meeting the determined Jewish forces first

at Tyre, where they managed to force the Jews back. The

Parthian army pursued them, leaving part of their forces behind

to lay siege to Tyre. The two armies clashed again at

Caesarea, where the Parthians won a narrow victory again.

However, as they lay siege to the city, the Jewish forces

regrouped and attacked. The two sides would fall into

stalemate for a time, though the Parthians outnumbered the

Jewish army and would eventually win.

However, at that time, Avitus' legions began to march south, to

meet the Parthians, who had split again, one group marching

towards Eqypt, while the other went for Jerusalem, in order to

secure a Jewish surrender. This allowed Avitus to meet up with

the Jewish army (which was still in good order after Caesarea)

and defeat the Parthians outside of Jersulam in the summer of

AD 119. Avitus then turned north to Mesopotamia and laid siege

to Arbela, the capital of the subkingdom of Adiabene, near the

beginning of AD 120. The Jewish forces consolidated their

positions and bled a large portion of the other Parthian group

as it marched back to meet Avitus.

Arbela fell to the Romans just days before the Parthians

reached the city. Neither side could gain a significant

advantage and the situation turned into a stalemate. The

situation was the same to the north, where Nepos' legions had

made little progress. The war would continue in this way for

until the fall of 123, with the Romans making gradual headway

into Parthian territory, but having a hard time of it.

In that year, the impressive citadel of Hatra, to the southwest

of Arbela, fell to Avitus' forces, and Nepos finished off the

conquest of Atropatene. Meanwhile, back in Rome, Cosmianus was

beginning to consider ending the campaign, after seeing how

costly the early phase of the war was. However, before he

could decide on this course of action, news came from Han

messengers.

The Han had been eying the subkingdom of Saka (who's king was

also a member of the Parthian Suren family), on the very

eastern edge of the Parthian empire, hoping to collect tribute

from them. The king of Saka, Gotarzes, seeing that the

majority of the Parthian army was tied up in the east, decided

to revolt and, hopefully, expand his kingdom (and, if things

went very well, become the king of Parthia himself). He sent

envoys to the Han saying that he would accept the Han Emperor

as suzerain, if they would sent assistance to him. His offer

was accepted and, in September of AD 123, a new front was

opened in the Parthian war. When Cosmianus heard of this, his

hope for the war was restored, and he ordered his commanders to

renew the offensive.

As some of the Parthian forces withdrew to attack the Saka,

Avitus managed to break through and march down the

Tigris-Euphrates, reaching the city of Seleucia by January.

Seleucia was a predominately Greek city which was dissatisfied

with the Parthians and, therfore, welcomed Avitus. However,

Ctesiphon, a major Parthian city which lay just across the

Tigris, was not as welcoming and his forces were tied down for

some time assaulting the city. Meanwhile, Nepos, who now had

to deal with the majority of the western Parthian forces (who

were worried about the northern Roman force linking up with the

Saka) had won a string of small victories and was assaulting

Rhagae.

When Ctesiphon fell, Avitus sent out envoys to the Subkingdoms

of Elymais, Characene, and Persis, proposing that they become

client states allied to Rome. Only Persis refused, though

Characene only accepted to avoid being invaded by the much

larger Elymais. Avitus then marched towards Susa and lay siege

to the city. Nepos, meanwhile, found himself again in a

stalemate, facing the Parthian armies outside of the Caspian

gates.

Meanwhile, to the east, the Parthians were battlying the Saka

outside of Asaak, to the northeast of Hecatompylos, the

Parthian capital. The Parthians pushed back the Saka offensive

and persued them through Nisa, Dara, and Merv. By AD 125, the

Saka city of Bactra was under seige and Persian forces were

attacking the south, hoping to gain territory from the

rebellious subkingdom.

Despite all of these losses, the Parthians were holding their

own valiantly well against increasingly bad odds. Though they

only had one major subkingdom still loyal to the Parthian king,

they held their own, inflicting significant losses on the

Romans. Granted, most of the battles against the Romans were

losses for the Parthians, but in the majority, the Roman forces

suffered more casualties. In the east, the Parthians were

slowly grinding away at the Saka, while they had all but

completely halted the Roman forces.

Susa would not fall until 126 and Avitus would then attack

Tabae, which would hold out until 128. Nepos had not gained

any ground, though he inflicted more losses on the Parthians.

Meanwhile, the Saka had lost Bactra and were on their last

legs, even though the Han were pouring more and more support

into them, and were being squeezed between the Parthians in the

north and the Persians to the south. The Parthians had finally

found a commander that could lead them to victory, General

Sanabares, and they were optimistic that the course of the war

would soon turn.

The war did turn, though it was not to turn in the Parthian's

favor. An epidemic suddenly swept through the Parthian's

horses, devastating the predominately calvary armies. This

disaster enabled Nepos to break through the Caspian Gates and

march towards Hecatompylos. Meanwhile, the Saka began to push

the Parthians out of their territory, not a difficult task,

considering the Parthians were rushing to defend Hecatompylos.

To the southeast, Avitus was marching on Persepolis, causing

the Persian armies (which were not as dependent on calvary) to

also vacate Saka territory.

The year 129 would see both Persepolis and Hecatompylos under

seige and the Saka expanding along all of their borders, taking

Merv and Dara to the north, and pushing back the Persians to

the straits of Hormuz. Sanabares reached Hecatompylos in late

129 and attacked the Romans, forcing them to abandon the siege.

Sanabares began to push Nepos' legions back and would have

crushed the Romans. However, while retreating, Nepos split his

forces into 3 groups. The main group would continue to

retreat, while the other two groups would split off to the

north and south and would circle around the Parthians.

Sanabares, seeing the size of Nepos' main force, thought that

the Romans must have suffered serious casualties and his army

surged forward, allowing the two other groups to slip behind

them and attack them just as the Parthians began to attack

Nepos. Sanabares, realizing that he had been tricked, turned

his troops around and charged at the rear attackers. The

Parthians managed to break through and head back to

Hecatompylos.

To the south, the Persians had managed to push back the Saka to

their former borders again, while trying to lift the siege of

Persepolis. Persepolis would ultimately fall in 130, allowing

Avitus to attack the Persian forces, which, in turn, allowed

the Saka to force the Persians back again, crushing the last

Persian resistance by late 130.

Meanwhile, Nepos and Sanabares were going back and forth at

each other. Nepos would besiege Hecatompylos, Sanabares would

attack and break up the Roman forces, which would regroup and

drive the Parthians off and besiege the city again, at which

point the Parthians would regroup and attack. Avitus sent up

half of his forces to assist Nepos, allowing him to hold the

siege while attacking the Parthians. It would take until the

summer of AD 132 before the city fell, at which point Osroes

commited suicide, rather than be captured by the Romans. Upon

hearing this, Sanabares met Nepos and surrendered his forces to

the mercy of the Roman Empire. The Parthian War was over.

Armenia would become a client kingdom of Rome, as would the

neutral Osroene, and the former subkingdoms of Characene and

Elymais. The Tigris-Euphrates region would be divided up into

the the provinces of Adiabene, just east of Osroene, then

Assyria to the south, and then Mesopotamia, further to the

south, bordering Characene and Elymais. To the east of

Adiabene was the province of Media Inferior. East of that was

Media Superior. South of Media Superior and north of Elymais

was the province of Susiana. East of Elymais and Susiana lay

Persia Superior, and then Persia Inferior, both along the

Persian Gulf. East of Media Superior, along the Caspian

coast was Hypercania. After that lay Parthia Superior and then

Parthia Inferior to the south. South of Parthia Inferior and

north of Persia Inferior lay the province of Carmania. East of

Parthia Superior was Margiana, with Aria to the south of that.

The rest of Parthian territory was now the the Regnum Sakae

(kingdom of Saka). Saka was bound by treaty to pay tribute to

the Han, as well as promising not to interfere in anyway with

trade between its neighbors.

Avitus and Nepos would return to Rome as heros and participated

in the greatest triumph Rome had ever seen. In recognition of

their achievements, the Senate gave Nepos and Avitus the titles

of Parthicus and Persicus, respectively. Cosmianus now had to

choose one of the generals as his successor or he would

certainly face the wrath of the army. He decided to choose

Avitus, as Nepos was too hotheaded and blatantly ambitious,

while Avitus was methodical and softspoken, and well liked by

the Senate. Cosmianus would rule Rome for another 2 years and

then die of old age, leaving the principate to Decimus Viridius

Aurelius Avitianus Persicus.

Persicus would rule Rome between AD 132 and AD 138. He was a

moderate man, though somewhat of an idealist. His reign was

most noted for vast public works projects and trade

expeditions.

Persicus' building projects in the city of Rome were so grand

that the city of Rome was almost unrecognizable to many. When

a fire broke out shortly after the beginning of his reign, he

responded by rebuilding the area in a more orderly (grid)

fashion and instituting stricter building codes to lessen the

chance of such infernos. He also had several of the poorer

sections renovated in the same way, with wider streets and

public gardens. He bolstered the defenses of the city and

built several public buildings, such as the Avitian Baths,

Avitian Forum, and Avitian Theater.

Persicus also built such projects across the empire, though

mainly in the less populated west. He established an

unprecedented number of colonies, to increase the population of

the European provinces, to balance out the Asian provinces

larger populations. He had several new roads built, greatly

increasing the overall level of commerce.

Though Persicus was tired of war and did not wish to extend the

empire's borders anymore, he did expand the empire's influence.

He sent out expeditions to create trading posts in various

regions beyond the empire. Several posts were established

along the coasts of eastern Africa and Arabia, as well as

western Africa and the Prosperian Islands (Canary). Roman

ships continued to carry out expeditions along the coasts,

though they did not achieve Persicus' dream of circumnavigating

the continent. Under his reign, the Nabatene became a client

state of Rome.

In the north, the Sciri, and Aestii, and Gothones had been

united into one kingdom, the Regnum Gothonia, under the

charismatic chieften, Atreu. Persicus forged a defensive

alliance with the young kingdom, mainly to avoid the hassle of

having to go to war.

Persicus' death in AD 138 was most likely due to poisoning.

His death was mourned by almost the entire empire, and his

reign was marked by peace and prosperity. Around the time of

his death, Parthicus happened to be visiting family in Rome,

after being the governor of Mesopotamia. He also happened to

have connected with the legions who had been under his command

in the war, who were stationed in Africa at the time. While

the Senate was debating what to do about the death of Persicus,

Parthicus issued an ultimatum. Either the Senate would

peacefully name him emperor, or his legions, which were now in

Italy, would march into the city and he would forcefully become

emperor. The Senate conceded, and Parthicus become the new

Emperor of Rome.

Parthicus ruled the Roman Empire from AD 138 to AD 142. Though

a brutal leader, he was also a capable administrator, who

managed the empire quite well.

When Parthicus assumed power, the population of the city of

Rome was around 1.5 million people. Through forced emigration,

he brought the population down to 1 million, settling many of

the displaced people in the European provinces, some of which

were beginning to be as populated as the eastern provinces.

He also enfranchised many people in the Empire, giving them

Roman citizenship, if they could speak Latin fluently and pay a

fee. This action upset many in the Senate, who saw it as

selling Roman citizenship. When they protested, Parthicus have

many of them killed to silence their opposition.

However, Parthicus did continue many of Persicus' policies

regarding the provinces and sent out trading expeditions of his

own. He also had the legions start using wheelbarrows, an

invention brought over by the Han, in their construction

projects. During his reign, indian numerals began to see use

in the eastern provinces. These numerals were much easier to

use than the Roman numerals and became very popular, at least

in the east.

Late in his reign, Parthicus decided that the best way to

salvage his failing popularity was to start a military

campaign. To him, the best option was to campaign against the

Venedae, the historic enemies of the empire's new Gothonian

allies. However, this idea was very unpopular. The senate saw

no need to waste Roman lives for that region, the merchants

didn't want trade disrupted, the people of Rome were sick of

the emperor's lack of interest with the city, and the

Gothonians didn't want to risk getting invaded.

Parthicus was assassinated by the Praetorian Guard, who were

prompted by Senator Quintus Trebatius Armenius, who had,

ironically enough, been elevated to his position by Parthicus

himself. Armenius, popular with both the Senate and the

Praetorian Guard, became the next emperor.

Quintus Trebatius Armenius was emperor from AD 142 to AD 156.

His reign would see much unrest and rebellion in the empire,

though he managed to keep things together.

Early on, in late 142, he faced a rebellion in the eastern

provinces, specifically Media Superior and Susiana. He went

with the legions to quell the rebellion, conducting the effort

from Seleucia Magna (formed when the Ctesiphon was incorporated

into Seleucia). The revolt was crushed in 144, just as another

was forming in Persia Inferior, Carmania, and Parthia Inferior.

Armenius moved his base of operations to Persepolis and went

about attacking the rebels. In 145, Persia Inferior fell to

the Imperial forces while Aria fell to the rebels. The other

rebellious provinces would capitulate in AD 148.

Just as Armenius returned to Rome in AD 149, word came of yet

another rebellion in the east, this time in the client state of

Elymais, which had just undergone a revolution and refused to

pay tribute to Rome. Armenius would go to lead the legions

against the rebels, defeating them in AD 152, and incorporating

Elymais as a province.

For the next 2 years, Armenius would spend his time in

Persepolis and Seleucia Magna. He would then return to Rome,

where he would continue out the rest of his reign to his death

in AD 156. His adopted son and successor was a general named

Gaius Oranius Lysippus, who, upon his adoption became Quintus

Trebatius Armenius Lysippianus.

Armenius was a exceptionally able ruler who managed both to

keep the city of Rome happy (even though he spent less than

half of his reign in the city) and to keep the provinces in

line, though it was beginning to prove difficult. His

successors would not prove to be as able.

Lysippianus reigned from AD 156 to AD 159. While he was

emperor, Roman galleys would finally circumnavigate Africa, and

the east would again rebel.

Ever since Persicus was emperor, there had been sporadic Roman

expeditions along the African coasts. It was only in AD 156

that they finally managed to sail around the entire continent,

which was much much larger than anyone had thought. However,

most of the continent was either unsuitable for habitation or

too far away to be worth the effort, so the Roman presence was

restricted to coastal outposts. Still, the Romans had

significant influence in the region, due to their dominance of

trade.

Meanwhile, there was sporadic unrest in the east, requiring

Lysippianus to conduct his reign from Persepolis for most of

it. He skillfully commanded the legions and seemed to be able

to crush revolts before they even started. Yet, the seeds of

his downfall were sown in Rome, as his spent very little time,

money, or attention on the Eternal city, while spending much on

Persepolis.

Lysippianus eventually crushed the last of the revolts and

returned to Rome in AD 159. He expected to be greeted as a

hero, but instead faced an unruly and rebellious city. Within

days of returning, he was found dead, murdered in his sleep.

The emperor chosen by the Senate to replace him was Senator

Marcus Claudius Malchus. However, Malchus was unpopular with

the much of the army, who supported Titus Secundius Silvanus.

Malchus and the Senate refused the Legions' demands and civil

war soon broke out. Malchus generally had the support of the

legions in Europe, while Silvanus had the support of the

eastern legions.

The civil war would be a short affair, though the year 160 was

pretty much a stalemate. Malchus would win the battles of

Byzantium and Ephesus, while Silvanus would claim victory at

Antioch and Miletus. 161 saw Malchus winning at Apulum. Just

when it looked as though Malchus would win, the Gothonians

threw their support behind Silvanus (who promised them land in

various provinces). At the battle of Aquilea, Malchus was

defeated by the combined forces of Silvanus and Atreus II.

Malchus then commited suicide, leaving to become the next

Emperor of Rome.

Titus Secundius Silvanus would rule Rome from AD 161 to AD 170.

He was a brutally effective emperor who crushed those who

opposed him and ruled the Empire with an Iron fist.

The least unpleasant aspect of his rule was the handling of the

Gothonian allies. Silvanus was no fool and knew that there

could be trouble if there were mass Gothonian settlements

inside the Empire's borders. So, he offered them land, but

only in relatively small plots, capable of supporting a few

families. These plots were spread out across Europe, though

most were east of the Albis. Atreus II and the other

Gothonians weren't quite pleased with this, and Silvanus sent

engineers to Gothonia to help the Gothonians build up their

state, which placated Atreus. All in all, about 1/3 of the

Gothonian people settled in the Roman Empire.

In the east, Silvanus faced the usual unrest, which had been

simmering during the civil war. He spent much of his reign

crushing the revolts and making examples of the rebels. Any

rebellious city was totally depopulated upon capture. The

population would be dispersed across the Empire. In most

cases, families were broken up and settled vast distances away

from each other. For some cities that did not resist too much,

Silvanus showed a degree of mercy and allowed families to stay

together. For the cities that resisted fiercely, anyone who

wasn't crucified upon the capture was enslaved. Records

indicated that populations of Anatolia and Achaea (where the

majority of the rebellions occured) decreased by almost 20%

during Silvanus' reign.

However, in the city of Rome itself, Silvanus was well liked

and respected. Even the Senate that opposed his ascension

thought well of him. However, Silvanus would ultimately die,

fighting rebels in Adiabene. His death would plunge Rome into

its second civil war in a decade.

On one side was Gaius Cornelius Homullus, who was popular with

the Senate and the central regions of the Empire, such as

Italy, Greece, Anatolia, Syria, and Egypt. Opposing him was

Secundus Amaticus Darius, who was popular with the eastern

areas, such as Persia (his birthplace) and Mesopotamia, as well

as in Gaul and Britannia. This civil war would drag out for

much longer than the previous war, as neither side could gain

an advantage over the other.

AD 170 would see Homullus winning at the battle of Lutetia. In

171, Darius would claim victory at Mediolanum, while Homullus

would win at Lugdunum and Sirmium. During 172, Darius would

win pyrrhic victories at Thessalonica, Ancryra,and Palmrya.

In that same year, the Parthian provinces would rebel, creating

a pocket empire out of Parthia Superior and Inferior, Margiana,

and Aria. Meanwhile, the Venedae began to raid into Carpia,

Costobocia, and Roxolania. Both Darius and Homullus were too

focused on defeating each other to give any time to either of

these threats.

173 would see no major battles, except for a naval engagement

at Alexandria, which both sides claimed as a victory (Darius

destroyed almost all of Homullus' navy, but was prevented from

making a landing and was turned away). The Parthians were

sending diplomatic feelers to see if they could profit from

allying with either general, though this lead to nothing. The

Venedae continued to raid unchallenged into Roman territory,

until the Gothonians stepped in.

Seeing an opportunity to expand, Atreus II attacked the

Venedae, forcing them on the defensive. Though the incursions

into Roman territory would continue into 174, this gave the

neutral Roman garrisons time to recover and put up some

semblance of defense.

The civil war would continue on through 175, with engagements

at Cyrene, Seleucia Magna, Ecbatana, and Carthago. The

Gothonians continued to press the Venedae and had already

defeated most of the northern tribes.

The war finally ended in AD 176 when Homullus died of malaria.

His forces, who were weary of the fighting, surrendered to

Darius soon after, leaving him to become Emperor.

Secundus Amaticus Darius was emperor from AD 176 to AD 187. He

would re-conquer Parthia, while restoring some stability to the

Empire and expanding Roman influence.

As soon as he was proclaimed emperor, Darius quickly moved to

crush the Parthian revolt. His campaign was well executed, and

Hecatompylos fell in AD 181. With it fell the last of the

resistance. As an example of what happened to those who

opposed Roman rule (and as an example of what happened when you

named your capital something annoying to type), Darius had

Hecatompylos razed and the ground sowed with salt. Many of the

rebellious Parthians were crucified, while the lucky ones were

sold into slavery. Those that didn't openly revolt were

dispersed throughout the Empire. According to the records, the

rebellious provinces lost about 70-80% of their population.

Darius then repopulated the region with settlers primarily from

Italia, Hispania, and Gaul (the most Romanized reigions of the

Empire). Not surprisingly, there weren't many revolts for the

rest of Darius' reign.

Darius then returned to Persepolis to govern the Empire. He

decided not to govern from Rome mainly because Persepolis was

much closer to the hot spots of the Empire that needed his

attention, though the fact that his was born there likely

played a factor in his decision. He still had many public

works built in Rome and spent lavishly on the Eternal City.

Still, he did do much to glorify Persepolis as well, building

the Forum of Darius and the Amatican Amphitheater.

Meanwhile, the Gothonians had defeated the Venedae in a great

battle, forcing the Venedae chieftens to pay tribute to Atreus

II. Atreus then demanded that the Romans provide some sort of

payment to the Gothonians, for defending the Empire while it

was weak. Darius, who felt honor bound to do so (and didn't

really want to have to deal with a hostile Gothonian kingdom),

agreed. He allowed more Gothonians to settle in the Empire

(most of whom settled in Lemovia and Burgundia) and married his

daughter to Atreus' grandson.

Darius put new emphasis on the colonial trading posts, many of

which had been abandoned during the civil wars. However,

Darius' greatest project was the Canalis Aegyptum (Egyptian

Canal), begun in AD 184. It would cross the Sinai, connecting

the Mare Internum (Mediterranean Sea) and the Mare Rostrum (Red

Sea). The Canal was definitely the grandest of Darius'

projects, and possibly the greatest feat of Roman engineering

to this time, though it would be delayed several times over the

period of its construction.

Unfortunately, Darius died in a riding accident in the spring

of AD 187, leaving the Empire to his son, Marcus Amaticus

Darius. He left the Empire much more stable and secure than he

found it and was remembered fondly by the Roman people.

Marcus Amaticus Darius was the Roman Emperor from AD 187 to AD

193. His early reign would be marked mainly by military

campaigns, while the rest of his reign was noted for corruption

and decadence.

Soon after ascending to the throne, Marcus Amaticus had to deal

with the Alani who were raiding into the Caucasian states of

Colchis and Iberia, both Roman client states. He made short

work of the Alani, crushing them by AD 188. He then moved

against the Hunni to the north and defeated them in several

battles. Having dramatically weakened the two most troublesome

tribes in the area, Marcus Amaticus returned to Persepolis in

AD 190.

Seeking to ingratiate himself with the populace, he built

several public works in the city, much more so than his father,

who had focused most of his projects on Rome. Marcus, however,

almost completely ignored the city of Rome. He also stopped

construction on the Canalis Aegyptum. Most of the money saved

by these actions went to his grand palace, the Domus Aureum

(Golden House), which further angered the people of Rome.

Still, he was popular in the East, and none dared to challenge

him as, despite his extravagance, Marcus was one of the most

skilled generals Rome had ever seen (in every battle against

the Alani and Hunni, he was outnumbered by a significant

margin, and he only lost one battle). However, the Senate did

have enough confidence to request that he at least continue

construction on the Canal and that he use some of the Imperial

funds to help repair Rome after a recent fire.

Marcus Amaticus then went to assess the situation in Rome. He

received a relatively cold reception from the populace, though

the Senate, eager to have their agenda addressed, did welcome

him graciously. Marcus, however, annoyed with having to go to

Rome in the first place, was not pleased in the least. He

rounded up several upper class women, many wives or daughters

of Senators, and returned to Persepolis. Upon his return, he

opened up a brothel, staffed by the kidnapped women.

The people would take no more. In the winter of 193, Marcus

Amaticus' brother, Titus Amaticus Darius, and his sister,

Amatica Daria (with whom Marcus is supposed to have had an

incestuous relationship) assassinated Marcus. Titus would now

become the next emperor.

Titus Amaticus Darius reigned from AD 193 until AD 203. While

he was a capable politician and administrator, he was nowhere

near the general his brother was. Unfortunately, Titus also

had to deal with many more military problems than Marcus had.

In Mauretania, the Gaetuli tribes were launching major raids

into Roman territory. The Navari and Bastarnae were also

raiding Roxolania and Costobocia. In the Caucasus, the Aorsi

tribe was causing trouble, now that the Alani were out of the

way. Most troublesome was that, in the east, the Kushan Empire

was attacking Rome's Saka ally, the vital link between the

Roman and Han empires.

Titus decided to delegate the problem of handling the

barbarians to his brother's most trusted commander, Quintus

Flavius Severus, while focusing his efforts on defending the

Saka.

Severus first focused on the Navari and Bastarnae, defeating

them by AD 194. He then went after the Aorsi, who were crushed

in 196. The Gaetuli would submit in 199, though the Navari

were attacking Roxolania again, forcing Severus to battle them

again, achieving victory in AD 202.

Titus' campaign in the Saka Kingdom was long and drawn out, as

he crisscrossed the state in a game of cat and mouse with the

Kushan armies. Eventually, in the climactic battle of

Maracanda in AD 197, Titus defeated the Kushans, forcing them

to abandon their conquest of the Saka.

Titus didn't devote his reign solely to military matters,

however. He restarted construction on the Canalis Aegyptum in

AD 194, finishing it in AD 200. The canal opened with great

celebration and fanfare, as ships from various parts of the

world paraded through it. Titus also spent considerable effort

on Rome, restoring the ailing Claudian Amphitheater and

expanding the port at Ostia. Still, he prefered to govern from

Persepolis.

The rest of Titus' reign would be mostly uneventful and

peaceful (though Severus was busy battling barbarians) and he

would die in his sleep in AD 203. His appointed successor was

Appius Claudius Vincentius, a prominent and respected

politician. However, Severus, who felt that Vincentius was not

up to the task of defending the empire, had other plans.

Quintus Flavius Severus, upon hearing that Vincentius had

ascended the throne, addressed the Senate, saying that it was

time that Rome was again ruled by true Romans, not Persians

with Roman names. With the support of the Senate, Severus

assembled an army and was preparing to march east when

Vincentius himself arrived in Rome. Vincentius proposed an

alternative to a bloody civil war. Vincentius would rule the

eastern parts of the Empire while Severus would rule the

western parts.

Severus agreed to discuss the idea and the two went to work at

dividing the Empire. The Western Roman Empire would consist of

Europe and Africa, while the Eastern Roman Empire would control

the Asian provinces. The only land border would be the Canalis

Aegyptum, with the Western Empire reserving the right to

collect northbound tolls, and the Eastern Empire collecting

southbound tolls. The various islands would be go to whichever

Empire they were closer to (so Crete would go to the West,

while Cyprus would go to the East). The Western Empire would

be governed from Rome, the Eastern Empire, from Persepolis.

The two empires would also had to pledge a defensive alliance

for as long as they stood. The only point of contention was

the Vincentius insisted that the Eastern Emperor be first among

the two (kinda like the Pope and Patriarch). However,

Vincentius was able to convince Severus to agree to this

eventually.

The agreement worked out, Vincentius returned to Persepolis to

govern his Empire, while Severus began his reign in Rome. All

around the empire, the people hailed the agreement, as they

were tired of the instability and civil wars of recent years.

However, their hopes for peace and quiet, at least in the west,

were soon dashed by the upcoming events.

Gerhard H. Kuhlmann: Historisches Glossar zu dem

Geschichtsspiel "KAMPF UM ROM"

Die Internet Fassung ist gegenüber der gedruckten gekürzt. Die

Broschüre (außer dem kompletten Glossar zu "Kampf um Rom" mit

Illustrationen sind die Zusatzregeln für das Spiel GERMANICA

mit vier und fünf Spielern und eine Zweispielerversion von

HUNNEN, RÖMER UND GERMANEN enthalten) kann zusammen mit 60

zusätzlichen Holzspielsteinen und 60 Etiketten gegen Einsendung

von € 6,50 in Briefmarken und einen frankierten und

adressierten A5 Rückumschlag bei mir bestellt werden.)

Hier finden sich sehr kurze Erläuterungen zu den in der

Völkerwanderungszeit im Bereich des Spielplankarte lebenden

Völkern. Die Namen sind lateinisch aufgelistet, so, wie sie uns

durch die Quellen überliefert sind. Außerdem werden die

kulturellen Entwicklungen, die nach dem Flußdiagramm

"Kulturfortschritte" möglich sind, knapp erläutert.

ACKERBAUAbgesehen von den hochspezialisierten Nomadenvölkern betrieben

alle Völker der Spätantike Ackerbau mit Pflug und

Ochsengespann, Hacke und Sichel. Die Römer bauten als Getreide

hauptsächlich Weizen, Gerste und Hirse an. Die Ostgermanen

verbreiteten im 5. Jahrhundert Roggen, Hafer und Spelt u.a. als

Futtergetreide. (siehe MITTELALTERLICHE LANDWIRTSCHAFT)

Aestii EstenDie Esten sind seit Urzeiten im Ostseeraum ansässig. Ihr

Siedlungsraum und der der verwandten, ebenfalls

finno-ugrischen, Liven reichte damals noch weiter nach Süden.

Alamanni Alamannen(= Männer insgesamt) ein elbgermanischer Stamm, der sich im 3.

Jahrhundert am oberen Main offenbar aus abgewanderten Semnonen

des Elbe-Havel Gebietes gebildet hat. Von den Nachbarvölkern

wurden die Alamannen als Sueben (=Schwaben) bezeichnet. Um 260

überschritten sie den Limes und siedelten bis zum Rhein und

Bodensee, ab dem 5. Jahrhundert auch in der heutigen Schweiz

und im Elsaß. 496/97 fielen die Alamannen unter fränkische

Herrschaft. Sie erhielten jedoch einheimische Stammesherzöge.

(Mehr Informationen zu den Alamannen des Frühmittelalters?

Besuchen Sie bitte das Alamannenmuseum in Ellwangen.)Der heutige Sprachgebrauch, die Begriffe Alemannen und Schwaben

zu unterscheiden, ist nachweisbar erst 1803 aufgekommen und hat

seine historische Begründung allein in dem unterschiedlichen

Staatsbewußtsein von Badenern und Württembergern.

Alani AlanenBezeichnung für mit den Sarmaten verwandte iranische

Steppenvölker, die seit dem 1. Jahrhundert nördlich des

Kaukasus lebten. (Sie sind unmittelbare Vorfahren der heute

noch dort lebenden Osseten.) Eine von den Hunnen nach Westen

gedrängte alanische Gruppe unter einem Heerkönig zog 406 mit

den Wandalen über den Rhein und 409 nach Spanien, wo es bis 418

ein alanisches Königreich gab, an das noch heute angeblich die

Bezeichnung "(Kat-)alanien" erinnert. Das Alananreich wurde von

den Westgoten erobert. Die überlebenden Alanen schlossen sich

418 den Hasding-Wandalen an und zogen mit ihnen 429 nach

Afrika.

Angli AngelnOb die Angeln, wie im Spiel geschehen, wirklich den

Nordsee-Germanen zugerechnet werden können, ist fraglich. Ihre

Spur verliert sich nach dem Abzug der Angli et Saxones. Das

Siedlungsgebiet der Angeln gelangte unter den Einfluß der Dänen

im Osten und der Friesen im Westen. Teile der Angeln zogen auch

nach Süden und sind in den Thüringern (sieheThuringi)

aufgegangen und an der Unstrut noch im 9. Jahrhundert als

besondere Volksgruppe bezeugt. An die A. erinnert noch die

Landschaftsbezeichnung 'Angeln' für einen Teil Schleswigs und

"England".

Angli et Saxones Angelsachsen

Sammelbezeichnung für nord-seegermanische Gruppen (mehrheitlich

Sachsen), die seit 451 das von den Römern verlassene Britannien

eroberten und neu besiedelten. Sie errichteten verschiedene

Königreiche und verdrängten die keltische Bevölkerung nach

Westen. Bis Mitte des 7. Jahrhunderts wurden die Angelsachsen

-z.T. von irischen Mönchen- zum römischen Christentum bekehrt.

Seit dem 9. Jahrhundert gab es ein gesamt-englisches

Königreich.

Aquitani Aquitanier siehe Gallo-Romanen

ARIANISCHES CHRISTENTUMVor 381 vom oströmischen Kaiser begünstigt, wurde der

Arianismus seitdem im römischen Reich verfolgt. Um 369

übersetzte Ulfilas die Bibel in die gotische Sprache und schuf

dafür eigens eine auf dem Griechischen basierende gotische

Schrift. Da zu seiner Zeit der Arianismus vorherrschende

Glaubensrichtung war, vertrat er die arianische Lehre. Nachdem

die Westgoten missioniert waren, übernahmen im letzten Viertel

des 4. Jahrhunderts alle ostgermanischen Völker das Christentum

in seiner arianischen Ausprägung (später auch die

elbgermanischen Langobarden und Quaden).Während er den

germanischen Kriegeradel von der romanischen Bevölkerung

dauerhaft trennte, eignete sich der Arianismus offenbar

hervorragend als vom Königtum geführte Reichskirche der

einzelnen germanischen Völker. Eine überstaatliche Kirche aller

Arianer gab es nicht. Ebensowenig ist von Konflikten der

arianischen Kirche mit den Königen irgend etwas bekannt.

Andererseits überdauerte der Arianismus den Glaubenswechsel

eines Herrscherhauses zum Katholizismus nur kurze Zeit (so bei

den Westgoten, Burgundern und Langobarden). Theologisch weist

der Arianismus, der nur Gottvater, nicht aber Christus und den

Heiligen Geist als göttlich anerkannte, einige Berührungspunkte

mit dem Judentum und dem späteren Islam auf. Auch die strikte

Ablehnung von Bildern hatten die Arianer mit jüdischen und

muslimischen Gläubigen gemeinsam. Die Arianer waren gegenüber

anderen Glaubensrichtungen (Juden, Heiden, syrische Christen

und im allgemeinen auch gegenüber römischen und griechischen

Christen) nach den Maßstäben der Zeit tolerant. (1) Der

Arianismus -auch hierin dem Islam und dem Judentum näher als

dem römischen oder griechischen Christentum- lehnte das

Mönchswesen und den Zölibat, selbst der Bischöfe, ab.

Heiligenverehrung und Reliquienkult waren den Arianern fremd.

Avari AwarenDie Awaren sind ein türkisches Volk aus Zentralasien mit

hochentwickelter Pferdezucht. Sie haben den STEIGBÜGEL in

Europa eingeführt und galten lange Zeit als unbesiegbar. 567

eroberten sie im Bündnis mit den Langobarden das Gepidenreich

und siedelten sich in der Donau-Theiß-Ebene zu beiden Seiten

der Donau an. Ihr Aktionsradius reichte nach Norden bis zur

Elbe. Die slawischen Völker südlich der Sudeten, westlich der

Karpaten und nordwestlich der Drina gehörten zu ihrem Reich.

Byzanz erkaufte sich für mehr als ein Jahrhundert Verschonung

durch regelmäßige hohe Tributzahlungen. Erst Karl der Große

bezwang sie. 896 wurde der von den Awaren beherrschte Raum von

dem Reitervolk der Ungarn erobert.

Balten, Slawen und Illyrersind hier allein aus spieltechnischen Gründen zu einer Gruppe

zusammengefaßt. Innerhalb der indo-germanischen Sprachen sind

die baltischen Sprachen und die slawischen Sprachen nicht näher

miteinander verwandt als mit anderen indo-germanischen

Sprachgruppen (Romanen, Kelten, Germanen, Griechen, Iraner).

Belgae Belgensiehe Gallo-Romanen

Beulenpest/Lungenpest444 und zwischen 541 und 594 durchzogen mehrere katastrophale

Pestepidemien Asien, Afrika und Europa. Im Jahr der

"Justinianischen Pest" 541 soll die Feldbestellung vielerorts

im oströmischen Reich eingestellt worden sein, die Bevölkerung

wurde infolge von Krankheit und Hunger auf die Hälfte

reduziert.

BEWÄSSERUNGSLANDWIRTSCHAFTÜberall dort, wo die Araber in Europa für länger Zeit

herrschten (so in Süd-Spanien und auf Sizilien), schufen sie

eine Infrastruktur zur Bewässerungslandwirtschaft und führten

zahlreiche in Europa zuvor unbekannte Nutzpflanzen ein, so

Zuckerrohr und Zitrusfrüchte.

Britanni BritenNachdem die Römer im 1. Jahrzehnt des 5. Jahrhunderts die

Verteidigung Britanniens aufgegeben und alle Truppen abgezogen

hatten, drängten Picten und Angelsachsen nach. Die kulturell

nur wenig romanisierten, kaum christianisierten Briten, die

nach Sprache und Religion -im Gegensatz zu den Gallo-Romanen-

Kelten geblieben waren, mußten sich auf Cornwall und Wales

zurückziehen. Ein Teil wich in die Aremorica aus, die seitdem

Bretagne heißt.

Burgundi Burgunder oder BurgundionesNach 250 wanderten sie von ihren Wohnsitzen an Oder, Warthe und

Weichsel in den Raum zwischen oberem Main und Donau. Um 380

gewannen sie von den Alamannen das Gebiet zwischen Neckar und

Main. Eine burgundische Abteilung war an dem Durchbruch von 406

nach Gallien beteiligt. Diese trat -nach gotischem Muster-

unter die Führung eines Heerkönigs, nahm den arianischen

Glauben an und gewann das Gebiet um Worms. Die

rechtsrheinischen Burgunder gerieten unter hunnische

Herrschaft. 436 wurden auch die linksrheinischen Burgunder von

einem hunnischen Heer im Sold des Römers Aetius unterworfen.

Der Burgunderkönig Gundahar fiel in der Schlacht. (Diese

Ereignisse bilden den historischen Hintergrund zum

Nibelungenlied). 443 wies Aetius den Burgundern neue Wohnsitze

in Savoyen an. Hier entstand das Burgunderreiches mit der

Hauptstadt Genava (= Genf). Die Burgunder suchten die enge

Anlehnung an Rom und sie kannten auch nicht das für andere

Völkerwanderungsreiche charakteristische apartheid-ähnliche

System der Eheverbote und Trennung von der romanischen

Bevölkerung. Die Burgunder wurden sehr schnell romanisiert.

Nach 517 traten immer mehr Burgunder vom Arianismus zum

Katholizismus über. 532/34 wurde das Burgunderreich von den

Franken erobert. Der Name (auch durch das Nibelungenepos

kontinuierlich tradiert) lebt in den Bezeichnungen

hochmittelalterlicher Herrschaften (Königreich B., Herzogtum

B., Pfalzgrafschaft B. und Freigrafschaft B.), der historischen

Landschaftsbezeichnung und dem regionalen Eigenbewußtsein fort.

Dani DänenDie nordgermanischen Dänen haben von Süd-Schweden aus während

der Völkerwanderung ihren Herrschaftsbereich zunächst gegen die

Heruler auf die dänischen Inseln und dann gegen die Jüten auf

die jütische Halbinsel ausgedehnt. Bis in das 9. Jahrhundert

reichen die Anfänge des nationalen Königtums und der

Christianisierung zurück. Seit Mitte des 9. Jahrhunderts

eroberten und siedelten dänische Wikinger in Nordost-England.

DekadenzIn der Antike war die Auffassung weit verbreitet, daß die

Menschheit sich in einem ständigen Prozeß des Verfalls aus

goldenen Urzuständen in ständig zunehmende Verfeinerung und

kraftlose Entartung befände. Diese Urzustände sittlicher

Reinheit und elementarer Naturkraft nahm man hingegen bei den

benachbarten Barbaren des Nordens, insbesondere bei den

Germanen wahr, und römische Geschichtsschreiber beschrieben sie

entsprechend. In der Neuzeit haben zahllose bedeutende und

unbedeutende Geschichtsphilosophen und Historiker in der

Dekadenz den Grund für den Untergang der europäischen antiken

Zivilisation gesehen.

Elb-Germanen siehe Germanen

Eutii oder Euthiones JütenIm 5. Jahrhundert drangen die Dänen nach Westen auf die

jütische Halbinsel vor. Teile der Jüten wanderten nach

Britannia und Belgica ab. Die zurückgebliebenen Jüten gingen im

dänischen Volk auf.

FERNHANDELDer Fernhandel der Völkerwanderungszeit in West- und

Mitteleuropa vermittelte Luxusgüter, seltene Rohstoffe und

Fertigungprodukte von hoher technischer Perfektion. Münzen

waren weithin bekannt und verbreitet. Sie wurden vielerorts

geprägt, (auch z.B. bei heidnischen Friesen) und überall

getauscht. Transportmittel der Fernhändler waren in erster

Linie Schiffe. Der Fernhandel war ethnisch organisiert. In der

Nordsee war er friesisch, in der Ostsee schwedisch und im

Mittelmeer syrisch, jüdisch und griechisch. Andererseits

überbrückte gerade der Fernhandel die Grenzen (geographische,

politische, ethnische und religiöse) und trug so entscheidend

zum Kulturaustausch bei.

Finno-Ugrier und BaskenDie Finno-ugrische Völkerfamilie und die Basken haben keine

Gemeinsamkeiten untereinander, außer, daß ihre jeweiligen

Sprachen nicht zur indo-germanischen Sprachfamilie gehören. Sie

sind nur aus spieltechnischen Gründen zu einer Gruppe

zusammengefaßt. Zu den Finno-Ugriern gehören die Finnen, die

Esten und die Ungarn. Finno-ugrische Völker lebten in der

Völkerwanderungszeit noch im gesamten nordöstlichen Europa von

Mittel-Schweden bis zum Ural. Bis zum späten Mittelalter wurden

sie von den Schweden und Balten, vor allem aber von den nach

Norden vorstoßenden Russen zurückgedrängt.

Franci FrankenSalier, Ripuarier und Hessen Aus mehreren kleinen Stämmen

bildeten sich im 3. Jahrhundert die Franken (= die Freien). Die

Salier wurden 358 als Bundesgenossen Roms in Germania Inferior

(im heutigen niederländischen Nordbrabant) angesiedelt. Die

Ripuarier besiedelten wenig später Köln und drangen bis zur

Mosel vor. Unter Chlodwig (482-511) wurden alle Kleinkönigtümer

beseitigt und der römische Katholizismus übernommen. Fast ganz

Gallien sowie Alamannien wurden dem fränkischen Königreich

einverleibt. Zwischen 531 und 539 gelangten die Reiche der

Thüringer und Burgunder und das Siedlungsgebiet der Bajuwaren

unter fränkische Oberherrschaft. Trotz häufiger Reichsteilungen

blieb das Gemeinschaftsbewußtsein erhalten, und das fränkische

Königreich wurde immer wieder neu vereinigt. Unter der

Herrschaft Karls des Großen (776-814) waren alle germanischen

Stämme (außerhalb Skandinaviens und Englands) vereinigt und im

Jahre 800 erneuerte Papst Leo III. das 476 erloschene

west-europäische Kaisertum. Vom fränkischen Königtum leitet

sich das mittelalterliche Königtum Frankreichs, Deutschlands,

Burgunds und Italiens ab.

Frisii FriesenDie Friesen sind als eigenständiges Volk in den auf dem

Spielplan eingezeichneten Sitzen seit vorchristlicher Zeit

bezeugt und als bedeutende Rinderzüchter und Seefahrer berühmt.

Unter ihrem König Radbod beherrschten sie zu Beginn des 8.

Jahrhunderts die gesamte Nordseeküste von Flandern bis zur

Wesermündung. 716 drang ein friesisches Heer bis Köln vor. 785

wurden sie von Karl dem Großen unterworfen und christianisiert.

Vor der fränkischen Eroberung flohen viele heidnisch gebliebene

Friesen in die von den Angeln verlassenen Gebieten des heutigen

Nordfriesland. Dort wurden sie erst Ende des 10. Jahrhunderts

von Dänemark aus christianisiert.

Galli Gallier siehe Gallo-Romanen Gallo-RomanenIm Gegensatz zu ihren Stammverwandten auf den britischen Inseln

sind alle Kelten des Festlandes, vor allem die Gallier,

sprachlich und kulturell unter der römischen Herrschaft und

Siedlung völlig romanisiert worden. Während einiger Etappen der

spät-römischen Geschichte gab es die Tendenz einer

gallo-romanischen Sonderentwicklung zu einem eigenen Teilreich.

Außerdem erschütterten zwischen dem 3. und 5. Jahrhundert die

Aufstände der Bagauden die römische Herrschaft. Nachdem im

Jahre 486 der Frankenkönig Chlodwig den weströmischen Herrscher

Syagrius besiegt hatte, bestimmten für Jahrhunderte Germanen

das politische Geschick der gallo-romanischen

Mehrheitsbevölkerung.

Gepidae GepidenDie Gepiden sind diejenigen Goten, die nicht bereits zu Beginn

des 2., sondern erst Mitte des 3. Jahrhunderts das

Siedlungsgebiet an der unteren Weichsel verlassen haben. Sie

ließen sich im nördlichen Siebenbürgen nieder und gerieten

zunächst unter gotische, später zusammen mit den Goten, unter

hunnische Oberherrschaft. Wie alle Ostgermanen kannten sie die

Institution des Königtums. Im Gegensatz zu den Ost- und

Westgoten haben die Gepiden nicht im kulturellen Kontakt zu

iranischen Reitervölkern gestanden. Im Unterschied zu diesen

hatten sie auch nur eine schmale kriegerische Führungsschicht

und die große Masse des Gepidenvolkes bestand aus Bauern. Von

den Goten übernahmen die Gepiden im 5. oder 6. Jahrhundert das

arianische Christentum. Gepiden zerschlugen nach dem Tode

Attilas 453 das Hunnenreich an Donau und Theiß und vertrieben

sie in das Gebiet zwischen Dnjestr und Dnjepr. Das Königreich

der Gepiden wurde 567 zerschlagen. Ein Teil des Volkes ging in

den Langobarden auf, ein anderer in den Awaren.

Germanen GermaniBezeichnung der Römer für Völker mit eisenzeitlicher Kultur,

Kenntnissen in Viehzucht, Ackerbau und Schiffahrt, aber ohne

Städte und zunächst ohne Königtum, mit gemeinsamer Sprache und

religiösen und Brauchtums-Gemeinsamkeiten. Die Germanen haben

sich selbst -nach heutigem Wissensstand- nicht als Gemeinschaft

empfunden und keinen eigenen Gemeinschaftsbegriff entwickelt,

ebensowenig einen Sammelbegriff für Nichtgermanen (etwa so, wie

die Griechen und Römer sich von "Barbaren" abgrenzten). Die

Gemeinschaft der Germanen bezog sich (wie bei allen gentil

organisierten Menschen, also auch den Alanen und Jazygen, den

Slawen, Balten, Picten, Basken, Finno-Ugriern, Hunnen und

Awaren) nur auf ihren jeweiligen Stamm. Nur den Stammesgenossen

gegenüber mußten Schwüre eingehalten werden. An die Stelle des

Stammes konnte auch die Gefolgschaft gegenüber einem (oft

römischen) Heerführer treten. Alle Menschen außerhalb der

eigenen Gemeinschaft galten als recht- und schutzlos und

konnten ohne Ehrverlust und Strafdrohung nach Macht und Willkür

behandelt werden. Zu Beginn der uns hier interessierenden Zeit

(4. Jhdt. n.Chr.) kann man die Germanen noch nach

archäologischen Fundprovinzen in fünf Gruppen unterteilen. Man

nimmt heute an, daß diese Unterteilung auch in Hinblick auf

Sprache, Religion und Brauchtum im weiteren Sinne gilt.

Nord-Germanen (Skandinavien), Ost-Germanen

(Oder-Weichsel-Schwarzmeer-Untere Donau), Elb-Germanen

(Elbe-Oder/ obere Donau-Rhein-Main), Rhein-Weser-Germanen

(Rhein-Werra-Main) und Nordsee-Germanen

Gothi oder Gothones Goten (siehe auch Visigothi und

Ostrogothones)Ursprünglich offenbar vereint mit den südschwedischen Gauten

(siehe Suiones; an die Gauten erinnert auch der Name Gotland),

lebten sie seit dem 1. vorchristlichen Jahrhundert südlich der

Ostsee im Bereich der Weichsel-Mündung. Goten im weiteren Sinne

waren alle Ost-Germanen. Im 1. nachchristlichen Jahrhundert

stießen die Gepidae nach Siebenbürgen vor, die Vandali Asdingi

in das Gebiet der heutigen Slowakei und die Vandali Sillingi

nach Schlesien. Die Goten im engeren Sinne gelangten um circa

150 n.Chr. in die heutige West-Ukraine. Seit der Mitte des 3.

Jahrhunderts trennten sie sich dauerhaft in Ost- und

West-Goten. Während alle gotischen Völker im Verlauf des frühen

Mittelalters spurlos in den romanischen Völkern des

Mittelmerraumes aufgingen, behielten die Krimgoten bis ins 16.

Jhdt ihre Eigenständigkeit. Ihre Spur verliert sich erst unter

der Herrschaft der Krimtataren. Die bis heute übliche

Bezeichnung Gotik für die hoch- und spätmittelalterliche Kunst

zeugt von der Verachtung der Renaissance für die barbarischen

Invasoren, hat aber mit den historischen Goten nichts zu tun.

Graeci GriechenZu Beginn der europäischen Völkerwanderung war die Mehrheit der

Bevölkerung in Apulien und Epirus noch griechisch. In Neapolis

(= Neapel) und Massilia (= Marseille) gab es beachtliche

griechische Minderheiten. Auch der Fernhandel im Mittelmeerraum

wurde zum Teil von Griechen betrieben.

GRIECHISCHES CHRISTENTUMTheologisch waren die Differenzen zwischen der römischen und

der griechischen Kirche zu Beginn der Völkerwanderungszeit noch

sehr gering, aber sie unterschieden sich bereits in der Sprache

der Lithurgie. Die griechische Reichskirche war sehr eng mit

dem byzantinischen Staat verflochten, während sich die römische

Kirche unabhängig von wechselnden politischen Herrschaften mit

arianischer Konfession behaupten mußte. Das im 6. Jahrhundert

in Italien neu entstandene benediktinische Mönchstum ("Ora et

labora" = Bete und arbeite!) konnte sich im Osten gegen die

ältere, rein kontemplative Mönchstradition nicht ausbreiten,

sodaß die Entfremdung im Laufe der Jahrhunderte zunahm. In der

Mission der Slawen gab es bereits im 7. und 8. Jahrhundert eine

Konkurrenz zwischen römischer und griechischer Kirche. Die auch

formelle Trennung zwischen West- und Ostkirche wurde erst 1054

vollzogen.

GRIECHISCHE PHILOSOPHIEMit der Entwicklung der griechischen Philosophie beginnt eine

von den archaischen Mythen emanzipierte Entwicklung des

Abendlandes, die in ihrer Blütezeit einen geistigen Freiraum

für die Entwicklung von Wissenschaften schuf. In der Spätantike

gelang den Kirchenvätern eine neue Synthese aus griechischer

Philosophie und der in der jüdischen Kultur entstandenen

christlichen Offenbarung. In den Klöstern, den einzigen Orten

der Bildung im Westen während der Völkerwanderungsepoche,

wurden philosophische und wissenschaftliche Texte der antiken

Kultur abgeschrieben und damit erhalten. Außer in Byzanz wurden

auch in der islamischen Kultur Elemente der griechischen

Philosophie und Wissenschaft bewahrt und tradiert.

Heruli (auch "Eruli") HerulerVon den Dänen aus Seeland u.a. Inseln verdrängt, tauchten im 3.

Jahrhundert Ost-Heruler am Schwarzen Meer und West-Heruler in

Gallien auf. (Von den letzteren hat man nie mehr etwas gehört.)

Die Ost-Heruler (seit Ende des 4. Jahrhunderts arianische

Christen) wurden gotisch, später hunnisch beherrscht. Gemeinsam

mit den Gepiden stürzten sie 453 das Hunnenreich, siedelten

sich im March-Donau Gebiet an und unterwarfen die Langobarden.

Nachdem es diesen gelungen war, Ende des 5. Jhdts. die

herulische Herrschaft abzuwerfen, teilte sich der Stamm.

Heruler zogen über die Donau und unterwarfen sich dem Kaiser.

Sie wurden von Byzanz 528 katholisch christianisiert. Der

größere (arianische) Teil des Stammes schloß sich 545 den

Gepiden an und teilte deren weiteres Schicksal (siehe Gepidae).

Zu Beginn des 6. Jahrhunderts kehrten (offenbar heidnische)

herulische Gruppen nach Norden zurück und stießen im Ostseeraum

auf die Warnen. (siehe Varini)

HOCHSEESCHIFFAHRTDie norwegischen Wikinger waren die ersten Europäer, die den

Ozean regelmäßig und über lange Strecken ohne Landsicht auf

neuartigen hochseetauglichen Schiffen befahren haben. Im

8.Jahrhundert erreichten sie die Färoer Inseln, im 9.

Jahrhundert Island (2), im 10. Grönland und um das Jahr 1000

Nordamerika.

Hunni Hunnenwaren ein reiternomadisches mongolisches Volk aus

Nord-Ostasien. Sie waren durch besonders leistungsfähige Pferde

und den Kompositbogen überlegen. Hunnische Gruppen konnten,

begünstigt durch ihre nomadische Spezialisierung und durch

besonders leistungsfähige Pferderassen, den weiten Raum der

Steppengebiete Zentralasien und nördlich vom Kaspischen und

Schwarzen Meer beherrschen. Im 4. Jahrhundert zerschlugen sie

das Alanenreich und 375 das große Ostgotenreich unter

Ermanarich. Sie lösten damit die große europäische

Völkerwanderung aus und stießen wenig später selbst nach Westen

vor und machten die Donau-Theiß Ebene zum Herrschaftszentrum,

dem zeitweise alle Ost- und Elb-Germanen (außer den West-Goten

und Langobarden) unterworfen waren. Um 445 wurde Attila

Alleinherrscher der Hunnen. Auf einem großen Heerzug nach

Gallien zogen sich die Hunnen nach der nicht siegreichen

Schlacht auf den Katalaunischen Feldern (451 bei Chalons)

zurück. Ein Jahr später scheiterte ein Feldzug nach Italien;

453 starb Attila. Aufständische Gepiden, Skiren und Heruler

vernichteten das Hunnenreich. Die Überlebenden zogen sich in

die Steppe zwischen Dnjepr und Wolga zurück. Dort verschmolzen

sie mit zugewanderten türkischen Abteilungen zum Volk der

Bulgaren(3) und tauchen in der osteuropäischen Geschichte

bereits Ende des 5. Jahrhunderts wieder auf.

Iazyges Jazygen siehe Sarmatae

Iudaei JudenNach der Zerstörung Jerusalems 70 n.Chr. von den Römern aus

Israel vertrieben, lebten viele Juden in den städtischen

Metropolen des Mittelmeeres. In den katholischen Reichen sahen

sich die Menschen jüdischer Religionszugehörigkeit wachsenden

Verfolgungen ausgesetzt. So verschlechterte sich ihre Lage in

Italien und Nordafrika nach der Zerschlagung der

ostgermanischen Reiche dort. Als 568 der Westgotenkönig Rekared

zum Katholizismus übertrat, setzten auch in Spanien und

Südgallien, wo viele Juden lebten, brutale Verfolgungen der

Andersgläubigen (Juden und arianisch gebliebene Goten) ein.

Demgegenüber bedeutete die arabisch-islamische Herrschaft nach

711 zunächst einen Fortschritt an Toleranz.

Iuthungi JuthungenDie elbgermanischen Juthungen drangen im 3. und 4. Jahrhundert

mehrfach auf ihren Plünderungszügen über die Alpen bis nach

Italien vor. 430 werden sie zum letzten Mal erwähnt, weil sie

von Aetius besiegt wurden. Ihre Reste verschmelzen mit den

Alamannen.

Illyrii IllyrerEine im Altertum bedeutende Untergruppe der indo-europäischen

Völker im westlichen Teil der Balkan-Halbinsel. Archäologische

Befunde legen nahe, daß die heutigen Albaner Nachfahren der

Illyrer sind. Eine alte Theorie, derzufolge die illyrische

Sprache und Kultur vor der keltischen Wanderung weiträumig im

südlichen Mitteleuropa und Norditalien verbreitet gewesen sei,

findet sich noch in einigen populären Darstellungen, ist aber

wissenschaftlich widerlegt.

Iraner (siehe Sarmatae, siehe Alani)Eine große Untergruppe der indo-europäischen Völker. In der

Antike besiedelten iranische Völker die Steppengebiete von der

Ukraine bis zur Grenze Chinas und der Mongolei, außerdem den

Iran und das heutige Afghanistan und Pakistan. Ost-Iraner waren

die Parther und sind die heutigen Pathanen und Belutschen

(Afghanistan, Iran und Pakistan) Zu den West-Iranern zählten

die Achämeniden und Sassaniden sowie die heutigen Perser,

Tadschiken und Kurden. Zu den Nord-Iranischen Völkern zählten

die sarmatischen und alanischen Gruppen, die zur

Völkerwanderungszeit in Europa lebten.

ISLAMDer Islam ist als Religion der herrschenden Araber in der

Völkerwanderungszeit nach Europa gekommen. Allerdings sind in

den ersten Jahrhunderten nur wenige Europäer übergetreten.

Einen Versuch zur Heidenmission, wie in Zentralasien und im

Uralgebiet, haben die Muslime unter Nordgermanen,

Nordseegermanen und Slawen nicht unternommen. Mit dem

Umayyaden-Kalifat von Cordoba kam eines der Zentren islamischer

Kultur und arabischer Sprache nach Europa. In Spanien wurde das

islamische Recht gelehrt und die überlegene arabische

Mathematik und Medizin. Viele im Westen verlorengegangenen

Texte aus der griechischen Antike wurden im islamischen Spanien

bewahrt.

JAGDFür die Ernährung der Menschen spielte die Jagd im Bereich der

antiken städtischen Zivilisation keine Rolle mehr. Auch in der

Kultur der Germanen, Balten, Slawen und der nicht romanisierten

Kelten hatte die Jagd bei den meisten Völkern nur noch einen

Anteil von 10 % und weniger an der Versorgung mit Fleisch.

JÜDISCHE RELIGIONIm 5. und 6. Jahrhundert erlebte das Judentum eine geistige

Blütezeit. Mit der Kodifizierung des Talmud, der umfassenden

Gesetzessammlung zur Regelung des gesamten jüdischen Lebens in

allen vorgestellten Situationen und einer umfangreichen

Diskussion zur Auslegung, erreichte es die geistige Kraft, um

dem Druck der christlichen Kirchen und des Islam standzuhalten,

die sich mehr oder weniger auch auf die vorher nur dem

jüdischen Volk heiligen Schriften des Alten Testamentes

beriefen. Im Wettbewerb mit den anderen Offenbarungsreligionen

wurden im 8. Jahrhundert erfolgreich die Chasaren am Kaspischen

Meer zum Judentum missioniert (der bedeutendste Fall einer

jüdischen Mission, den die Weltgeschichte kennt).

KatastropheDie Epoche zwischen 375 und 955 fällt mit dem Zeitalter des

größten Bevölkerungsrückgangs in der Menschheitsgeschichte

zusammen. Für das Jahr 200 n.Chr. wird die Weltbevölkerung auf

257 Millionen Menschen geschätzt. Bis 400 n.Chr. ging sie auf

206 Millionen zurück Auf diesem Niveau stagnierte sie bis 700

n. Chr., stieg dann erneut an und erreichte um die

Jahrtausendwende wieder die 250- Millionengrenze.(4) Der

Mittelmeerraum war neben Persien, China und Indien in dieser

Epoche die am weitesten entwickelte und bevölkerungsreichste

Region der Erde. Welche Ursache diese Katastrophe hatte, ist

bis heute ungeklärt. Ob die Völkerwanderung durch eine

Klimakatastrophe ausgelöst wurde und in der Folge von

Verteilungskämpfen zu den Verwüstungen auch in den entwickelten

Gebieten geführt hat, ob eine innere Krise des römischen

Reiches, eine morsche politische Struktur, die Widerstandskraft

der Bevölkerung gelähmt hat, so daß verhältnismäßig kleine

bewaffnete Banden sich eine viel größere Bevölkerung

unterwerfen konnten, diese Fragen sind seit Jahrhunderten

zwischen Historikern, Philosophen und Soziologen umstritten.

Die Literatur zu diesem Thema füllt Bibliotheken. Traditionell

wird diese weltweite Menschheitskrise allerdings eingeschränkt

als Krise um den Untergang des Weströmischen Reiches

verstanden, und die Konfrontation von Romanen und Germanen

steht im Zentrum der Betrachtung. In den nächsten Jahren werden

vermutlich durch verbesserte Klimamodelle und die Auswertung

von Eiskernbohrungen u.a. Klimazeugen umfangreiche neue

Erkenntnisse über das 1. nachchristliche Jahrtausend gewonnen

werden und diese Epoche, die 'dark ages' der angelsächsischen

Literatur, wird mit ihren Rätseln wieder verstärkt in unser

Bewußtsein treten.

Kelten

Während die Kelten des europäischen Festlandes unter der

römischen Herrschaft völlig romanisiert wurden, erhielten sich

keltische Sprache und Kultur auf den britischen Inseln. siehe

Pikti, Scoti und Britanni

KOMPOSITBOGEN oder ReflexbogenAus verschiedenen Holz-, Horn- und Knochenschichten bauten die

Hunnen einen extrem spannkräftigen Bogen, mit dem sogar eiserne

Pfeile verschossen werden konnten. Bis zu 20 Pfeilen pro Minute

konnte ein ausgebildeter hunnischer Reiter in vollem Galopp mit

dem manchmal nur 60 cm langen Bogen verschießen. Um die Sehne

zu spannen, mußte sie über einen am Daumen getragenen Eisenring

geklemmt werden. Die Reichweite betrug 500 Meter. Diese

Fernwaffe und die damit verbundene Kampftaktik wurde später

auch von den Awaren und Ungarn, sowie im 13. Jahrhundert von

den Mongolen in Europa eingesetzt. Langobarden und einige

wenige andere germanische Stämme haben zeitweise Kompositbogen

benutzt, aber offenbar nicht selbst gefertigt. (Die Herstellung

eines Kompositbogens erforderte mehrere Jahre.) In Europa ist

er aber wieder außer Gebrauch gekommen zugunsten einfacher

Holzbogen, die von Fußkämpfern benutzt wurden, während die

Reiter den ritterlichen Kampf mit Schwert und Lanze

favourisierten.Kompositbogen konnten nur bei trockenem Wetter benutzt werden.

Bei hoher Luftfeuchtigkeit erschlafften die Sehnen. Ähnliche,

aber offenbar schwächere Bogen haben bereits lange vor den

Hunnen die Parther und andere iranische Völker im Reiterkampf

benutzt.

KUMMETGESCHIRREs ist für uns heute nur noch schwer vorstellbar, welche

Bedeutung die optimale Nutzung der Zugtiere für den Ertrag der

Landwirtschaft hatte. Zwar werden seit Jahrtausenden Ochsen und

Pferde als Zugtiere genutzt. Jedoch ist die alte und weltweit

verbreitete Gespannform "Joch" für Pferde so belastend, daß nur

20 bis 25 % der Leistung erzielt wird, die mit geeigneteren

Gespannformen erreicht werden kann. Das Problem scheint

durchaus bekannt gewesen zu sein, und es gibt eine ganze Reihe

von Versuchen, etwas wirkungsvolleres zu entwickeln. Die

Ergebnisse brachten aber jeweils nur sehr bescheidene

Fortschritte. In China wurde zwischen dem 4. und 2.

vorchristlichen Jahrhundert das Brustblattgeschirr entwickelt,

das die Zugkraft vervierfachte. Es war aber für viele

Jahrhunderte nur dort zu finden und nicht in Europa , Indien,

Vorderasien oder Nordafrika. Eine älteste Darstellung aus

Europa stammt aus dem 8. Jahrhundert, wo es in den folgenden

Jahrhundert weitere Verbreitung fand. (So findet es sich auch

auf Wikingerdarstellungen des 9. Jahrhunderts.)

Sprachwissenschaftliche Untersuchungen lassen die Vermutung zu,

daß es das Brustblattgeschirr bei Germanen und Slawen bereits

im 5./6. Jahrhundert gab. Archäologische Befunde sind aber noch

nicht bekannt. Eine weitere Steigerung war durch das

Kummetgeschirr zu erzielen, das ebenfalls in China im 1.

vorchristlichen Jahrhundert entwickelt worden war. In Europa

tauchte es im 8. Jahrhundert auf. Ohne diesen technischen

Fortschritt ist die Entwicklung der mittelalterlichen

-gegenüber der Antike ertragreicheren- Landwirtschaft kaum

vorstellbar.Im Spiel ist mit Kummetgeschirr eine neue Anschirrtechnik

gemeint und das Brustblattgeschirr eingeschlossen. Es wird den

nach dem 6. Jahrhundert aus dem Osten kommenden Invasoren

zugeordnet, bei denen es vermutet werden kann, sowie den

Normannen, wo es wirklich nachgewiesen ist.

Langobardi LangobardenUm 400 wanderten Teile des Stammes von der Unterelbe in

Richtung Südosten. Seit dem Beginn des 5. Jahrhunderts gewann

das Christentum in Form des Arianismus mehr und mehr an Boden.

425 wehrten sie die Hunnen ab; 489 vernichteten sie die Rugier

in Noricum. Die Masse des Stammes wanderte nun nach Südosten

ab. 526/27 gewannen sie Pannonien und gerieten damit in

Konflikt mit dem Gepidenreich. 567 riefen sie die Awaren gegen

die Gepiden zu Hilfe. Nach der Zerschlagung des Gepidenreiches

verließen sie, einem Abkommen mit den Awaren gemäß, 568

Pannonien und eroberten zusammen mit Sachsen, Gepiden und

anderen Volksteilen den größten Teil Italiens. Es gelang ihnen

aber nie, Rom einzunehmen. Anfang des 7. Jahrhunderts traten

die Langobarden vom Arianismus zur katholischen Kirche über.

773 rief der Papst Karl d. Gr. (768-814) zu Hilfe, weil er den

Verlust Roms an die Langobarden fürchtete. Im folgenden Jahr

eroberte Karl die Königstadt Pavia und machte der

Langobardenherrschaft ein Ende, indem er sich selbst die

"eiserne Krone" des Langobardenreiches aufsetzte. Die

Kernlandschaft der Langobarden trägt heute noch ihren Namen:

Lombardei. Reste der Langobarden in der alten Heimat haben sich

den Sachsen angeschlossen. An sie erinnert der Ort Bardowick

bei Lüneburg.

Lithunii Litauer siehe Pruzzi

MalariaDie weitgehende Abholzung der Wälder im Mittelmeerraum und die

großflächige ackerbauliche Nutzung hat über Jahrhunderte zu

einer erheblichen Erosion und zur Sedimentation von Lehm in den

Flußtälern geführt. Das hat die Bildung von Sümpfen gefördert,

die im Mittelmeerklima ideale Brutstätten von Malariamücken

sind. Diese Krankheit steht allgemein in dem Ruf, maßgeblich

zum Niedergang der Bevölkerungszahl im Mittelmeerraum

beigetragen zu haben.

Marcomanni MarkomannenElbgermanen an der Oberelbe und Moldau seit dem 2. Jahrhundert

auch im heutigen Österreich - wurden von Kaiser Marc Aurel in

jahrzehntelangen Kriegen besiegt. Anfang des 5. Jahrhunderts

gelangten sie unter hunnische Herrschaft. Diesen Einschnitt hat

ihre Identität offenbar nicht überlebt, denn danach werden alle

elbgermanischen Gruppen in Böhmen nur noch als Suebi

bezeichnet. 100 Jahre später wanderten sie in das heutige

Nieder- und Ober-Bayern, die Oberpfalz, Salzburg und

Ober-Österreich ab und bildeten dort zusammen mit weiteren

zugewanderten elb- und eventuell ostgermanischen Gruppen und

der rätoromanischen Vorbevölkerung -zunächst unter fränkischer

Oberherrschaft- den Stamm der Bajuwaren.

Mauri MaurenBezeichnung der Franken für die nach 711 auf die Iberische

Halbinsel vorstoßenden Araber. Sie zerstörten im folgenden Jahr

das Westgotenreich und schlossen den größten Teil der

iberischen Halbinsel dem Kalifat an. 732 wurde ein nach Gallien

eingedrungenes Heer von einem fränkischen Aufgebot unter der

Führung Karl Martells (714-741) geschlagen. 750 brach das

Kalifat von Damaskus in den Stürmen der abbasidischen

Revolution auseinander. Die gestürzten Umayyaden machten

Spanien zu ihrem Rückzugsgebiet, seit 929 zum Sitz des

Gegenkalifats.

MATHEMATIKIn der Antike wurde unter Mathematik der gesamte Lehrstoff

verstanden, den die Philosophie fordert: Arithmetik, Geometrie,

Astronomie, Musiktheorie, aber auch Grammatik und Rhetorik. Die

Einengung des Begriffes im Sinne unseres modernen

Verständnisses setzte schon mit Aristoteles ein. Da die

aristotelische Philosophie von den Kichenvätern bevorzugt wurde

setzte sich diese Begrenzung in der abendländischen Kultur

durch. Seit Augustinus (354-430) unterschied der Westen die

sieben artes liberales, die drei Sprachkünste Grammatik,

Rhetorik und Dialektik (=Trivium) und die vier mathematischen

Künste Arithmetik, Geometrie, Astronomie und Musiktheorie

(=Quadrivium). Die antike Mathematik ist griechische

Mathematik. Die Römer brachten ihr wenig Verständnis entgegen.

Erst die Araber, die aus der griechischen und der indischen

Mathematik schöpfen konnten, schufen eine gegenüber der Antike

weiterentwickelte Mathematik, die Europa im Verlauf des

Hochmittelalters übernahm.

MEERESFISCHFANGFast alle küstenbewohnenden Völker betrieben in der Antike mit

Netzen, Angeln und Reusen Fischfang, allerdings nur im

Küstenbereich. Dazu und zur Jagd auf Meeressäuger wurden von

den Küstenbewohnern auch Boote benutzt. Besonders in Nordeuropa

förderte das die Entwicklung des Schiffbaus.

MißernteFür die gesamte traditionelle Landwirtschaft bis in das 19.

Jahrhundert ist es kennzeichnend, daß selbst geringe

Witterungsschwankungen, Naturkatastrophen oder Kriege während

der Saat oder Erntezeit zu schweren Mißernten führen. Da

Massengüter wie Getreide nur per Schiff in ausreichenden Mengen

und vertretbaren Fristen an andere Orte transportiert werden

konnten, ist es verständlich, daß nach dem Zusammenbruch der

römischen Seeherrschaft im westlichen Mittelmeer die

Auswirkungen von Mißernten noch viel größer waren als zur Zeit

des Römischen Reiches.

MITTELALTERLICHE LANDWIRTSCHAFTDie Bauern im europäischen Mittelalter nutzten in weitaus

größerem Maße die tierische Arbeitskraft als in der Antike. Die

Voraussetzungen dazu waren die Kenntnis geeigneter

Nutztierrassen und die Technik der Kraftübertragung durch

geeignete Anschirrung. Potentiell konnte durch den Einsatz des

Pferdes als Zugtier mit den aus Ost-Asien übernommenen

Anschirrtechniken die landwirtschaftliche Produktion erheblich

erweitert werden. Die Behauptung, daß das tatsächlich schon im

frühen Mittelalter geschehen sei, ist in zahlreichen

Darstellungen zu finden (ich unterstelle dies für das Spiel

ebenfalls), aber nicht bewiesen. Tatsächlich konnten diese

Möglichkeiten nur wirksam werden, wenn andere Faktoren

hinzukamen: 1. kräftigere Pferderassen, die erst im

Hochmittelalter zur Verfügung standen 2. besserer Schutz der

Pferdehufe vor Krankheiten und Verletzungen durch Hufbeschlag

(Das Hufeisen ist seit dem im 10. Jahrhundert in Mittel- und

Westeuropa verbreitet.) 3. reiche Bauern, die sich die

gegenüber den herkömmlichen Ochsen viel teureren Zugpferde

leisten konnten und die die soziale Schranke überwinden konnten

(Das Pferd gehörte zur adligen Kriegersphäre). Wohl aus diesen

Gründen läßt sich der Einsatz von Pferden als

landwirtschaftliche Arbeitstiere im größeren Maßstab erst seit

dem 12. Jahrhundert anhand der Quellen bestätigen. Außerdem

gehörten zur mittelalterlichen Landwirtschaft weitere

technische Verbesserungen, so die Dreifelderwirtschaft, die

allgemeine Einführung des eisernen Räderpfluges u.a., was im

Spiel nicht dargestellt wird.

Nord-Germanen siehe Germanen

Nordsee-Germanen siehe Germanen

Nordmanni oder Nortmanni Normannen oder WikingerSo bezeichneten die Westeuropäer heidnische dänische und

norwegische Seefahrer, die auf hochseetüchtigen Schiffen im 8.

und 9. Jahrhundert die Küsten West-Europas plünderten(5). Seit

dem Ende des 8. Jahrhunderts siedelten Wikinger in Irland,

wenig später auch in Britannien und in der Normandie.

Norsavi NordschwabenDie im heutigen Mecklenburg-Vorpommern und Brandenburg

zurückgebliebenen Semnonen, die sich an der Südwanderung in den

Rhein-Donau Raum nicht beteiligt haben, werden 534 als

"Norsavi" (=Nordschwaben) bezeichnet.(6). Als im 7. Jahrhundert

die Westslawen zur Elbe vorstießen, schlossen sich offenbar die

letzten Nordschwaben den Sachsen an. Ein sächsischer

Nordschwabengau zur Karolingerzeit zeugt davon.

OrientalenIm Spiel als Sammelbezeichnung für Völker aus dem östlichen

Mittelmeerraum verwendet. Iudaei, Syri, Mauri und Sarraceni

Ost-Germanen siehe Germanen

Ostrogothones Ostrogothoni Ostgoten (auch Greutungen)Die Ostgoten waren die am meisten gefürchteten germanischen

Reiterkrieger. Mitte des 4. Jahrhunderts hatte der König

Amalerich zwischen Donaumündung und Don einen ausgedehnten

ostgotischen Herrschaftsbereich unterworfen. 375 zerschlugend

die Hunnen dieses Reich. Wir sehen die Ostgoten danach als

feste Bundesgenossen der Hunnen. In der 1. Hälfte des 5.

Jahrhunderts nehmen sie das arianische Christentum an. Nach der

Vertreibung der Hunnen errichteten sie ein eigenen Reich in

Pannonia, Moesia und Dalmatia als formelle Untertanen des

oströmischen Kaisers. 488 zog König Theoderich mit Billigung

des Kaisers gegen Odoaker und gründete das Ostgotenreich in

Italien mit Zentrum in Ravenna. Nach einem 17-jährigen, zähen

Krieg eroberten die Ost-Römer 552 Italien. Die unterworfenen

Ostgoten wurden katholisch und bildeten eines von mehreren

germanischen Elementen des entstehenden italienischen

Volkes(7).

Picti Pictenrömische Bezeichnung für die vor-keltischen und keltischen

Stämme nördlich des Antoninuswalles (=die Bemalten) die sich

auf deren Sitte der Tätowierung bezieht. Im 9. Jahrhundert

entstand aus Picten, aus Irland zugewanderten Skoten mit

Skandinaviern im Norden und Angelsachsen im Süden Schottland.

Pruzzi Preußen/PruzzenDie Pruzzen gehörten, wie die benachbarten Litauer, zur

baltischen Untergruppe der Indogermanen. Sie haben ihre

Wohnsitze während der Völkerwanderung nicht verlassen, waren

als Bernsteinlieferanten am Fernhandel beteiligt und hatten im

4. Jahrhundert Beziehungen zum Ostgotenreich in Süd-Rußland und

später zu Schweden.

Quadi QuadenElbgermanen (um 375 von den Römern besiegt) nördlich der Donau

im südlichen Mähren. Dort nahmen sie im 4. Jahrhundert

(offenbar unter dem Einfluß der Jazygen) die Lebensform der

iranischen Steppenvölker an. Um 400 wurden sie arianisch

missioniert. Teile von ihnen zogen mit den Wandalen nach

Spanien und gründeten das "Swebenreich" in Galicien

(Nordwest-Spanien). Ein anderer Teil zog mit den Langobarden

nach Italien. Um 550 traten sie zum Katholizismus über.

REFLEXBOGEN siehe KOMPOSITBOGEN

REITERKAMPFDie Möglichkeiten des Reiterkampfes veränderten sich in der

Zeit zwischen der Antike und dem Mittelalter erheblich. Die

sozialen und politischen Auswirkungen dieser Entwicklung können

schwer überschätzt werden. Ein für den Kampf tauglicher Sattel

(scordiscus militaris ab 3. Jahrhundert und sella equestris ab

4. Jahrhundert), der neben der Bequemlichkeit auch beim Kämpfen

vom Pferd aus einen größeren Halt gab, wurde mit hoher

Wahrscheinlichkeit von den Iranern übernommen. Der Sattel der

Hunnen (noch ohne Steigbügel) bedeutete demgegenüber eine

weitere Verbesserung. Träger der nächsten Entwicklungsstufe

waren die Awaren. "Der einschneidige lange Säbel mit

abgeknicktem Griff, der in verschiedenen Variationen bis in die

jüngste Zeit die typische Kavalleriewaffe gewesen ist, tritt

erstmals mit den Awaren in Mitteleuropa auf. Die

kriegsgeschichtlich wohl wichtigste Neuerung aber war der

Gebrauch eiserner Steigbügel, der beide Waffen (Kompositbogen

und Säbel -der Verfasser) erst voll gebrauchsfähig machte. Der

Reiter konnte sich im Sattel aufrichten und in beinahe allen

Situationen seine Pfeile mit dem kurzen Bogen verschießen oder

fast stehend mit dem Säbel kämpfen. Auch beim Stoß mit der

Lanze gaben ihm die Steigbügel besseren Halt. Diszipliniert und

gut geführt, war ein derart 'modern' ausgerüstetes Heer kaum zu

besiegen..."(8)

Romani Römer, RomanenRätoromanen, Ladiner, Dalmatiner, Dakoromanen, HispanierAuch nach dem politischen Untergang des Reiches blieb der

größere Teil der ehemals unterworfenen Völker romanisch, also

nach Sprache und Kultur von Rom geprägt. Einzig im Alpenbereich

und in Britannien sowie im östlichen Gallien (Teile der Belgica

und die beiden Germania) war die germanische Siedlung so

umfangreich und so eng mit der politischen Herrschaft

verbunden, daß die dortige Bevölkerung germanisch geprägt

wurde. Bemerkenswert ist, daß, mit dem Sturz des letzten

weströmischen Kaisers i..J. 476 und dem fränkischen Sieg über

Syagrius 10 Jahre später es in West-Europa für lange Zeit

keinen weltlichen Herrschaftsbereich gab, dessen Führung noch

römisch war. Trägerin des Römertums in der Zeit danach war

allein die römische Kirche. Sie bewahrte zugleich mit der

lateinischen Sprache und Schrift Bildungs- und Kulturelemente

der Antike.

Römische LegionIm Spiel gewählte Bezeichnung für das römische Miltärwesen. Die

Legion war im 4. Jahrhundert nicht mehr der Kern des römischen

Heeres. Reichsfremde, zumeist Germanen, stellten bereits das

Gros des Personals, besonders bei der römischen Reiterei. Damit

veränderte sich auch die Ausrüstung der Legionäre, die aber in

dieser Phase noch relativ einheitlich war (z.B. Kennzeichnung

der Schilde nach takt. Einheiten) und offenbar auch noch in

Massenfertigung hergestellt wurde.

RÖMISCHES CHRISTENTUM siehe GRIECHISCHES CHRISTENTUM

RÖMISCHES RECHTDas römische Recht ist eine wesentliche Quelle der europäischen

Zivilisation. Im kanonischen Recht der römischen Kirche z.T.

bewahrt, wurde es seit dem Hochmittelalter aus den antiken

Quellen wiederbelebt und war das Fundament, von dem aus

neuzeitliche europäische Rechtsstaatlickeit entwickelt werden

konnte.

Rugii RugierLebten zunächst im heutigen Pommern. Ende des 4. Jahrhunderts

wanderten sie zur Donau ab. Dort übenahmen sie das arianische

Christentum. Im 5. Jahrhundert gerieten sie unter hunnische

Herrschaft. 453 als römische Föderaten im heutigen

Niederösterreich anerkannt, gründeten sie ein eigenes

Königreich in Noricum, das von Odoaker 487/88 zerstört wurde.

Die Reste der Rugier zogen 489 mit den Ostgoten nach Italien,

nach 541 werden sie in keiner Quelle mehr genannt. An die

Rugier erinnert der Name der Insel Rügen.

Sarmatae SarmatenGruppe iranischer Völker, die in Südost-Europa lebte.

Griechische Autoren berichten über ihre matriarchalischen

Einrichtungen und erklären die Amazonen zu ihren Vorfahren.

Sarmatische Völker waren die Jazygen und die Roxolanen die seit

dem 1. nachchristlichen Jhdt in der Donau-Theiß-Ebene bzw an

der unteren Donau lebten. Alle Sarmaten waren nomadische

Viehzüchter und erprobte Reiterkämpfer(Innen?), betrieben

keinen Ackerbau und kannten auch keine festen Siedlungen. Sie

versklavten seßhafte Ackerbauern und eigneten sich deren

Produkte an. Zu Beginn des 4. Jahrhunderts empörten sich die

Sklaven der Sarmaten und beendeten mit römischer Hilfe deren

Herrschaft.(9) Kaiser Konstantin der Große siedelte 300.000

geflohene Sarmaten in Italien und auf dem Balkan sowie im

linksrheinischen Deutschland an. Ende des 4. Jahrhunderts

gerieten die Sarmaten unter gotische, später unter hunnische

Herrschaft. Reste der Iazygen zogen angeblich noch 568 im

Verbund mit den Langobarden nach Italien. Danach verliert sich

ihre Spur.

Sarraceni Sarazeneneine Sammelbezeichnung für muslimische Völker, die im

Mittelmeerraum gegen die Christen kämpften. Im Spiel wird der

Begriff verwendet für die seefahrenden Araber aus dem Reich der

Aghlabiden, die vom heutigen Tunesien aus seit dem Ende des 8.

Jahrhunderts Sizilien, Sardinien, Korsika und die Balearen

sowie Italien und die Provence heimsuchten. Dort unterhielten

sie in Fraxinetum (unweit Saint Tropez) seit 900 einen

Stützpunkt für ausgedehnte Plünderungszüge und Sklavenjagden.

Er wurde erst 972 von Otto dem Großen zerstört.

SATTEL siehe REITERKAMPF

Saxones Sachsen(Westfalen, Ostfalen, Engern und Nordalbingier) Von Holstein

aus haben sich die Sachsen nach Süden und Südwesten

ausgebreitet und alle vorher im heutigen Nordwestdeutschland

lebenden germanischen Stämme in sich aufgesogen. 421

zerschlugen sie gemeinsam mit den Franken das Thüringerreich.

Im selben Jahrhundert wanderte ein großer Teil der Sachsen nach

Britannien ab. In einer Zeit, in der fast alle germanischen

Stämme ein Königtum herausbildeten, schufen die Sachsen eine

über Jahrhunderte stabile Stammesverfassung mit jährlicher

Versammlung zur Regelung der politischen Angelegenheiten, ohne

Königtum und selbst ohne ständiges Herzogtum. Die Sachsen

hielten mit äußerster Zähigkeit an ihrer heidnischen Tradition

fest und wurden erst nach jahrzehntelangen Kämpfen (772-804)

und nachfolgenden Aufständen unter Karl dem Großen unterworfen

und christianisiert. Der aus heutiger Sicht bedeutsamste

Beitrag der Sachsen zur modernen Zivilisation ist ihre Sprache,

die Urform des Englischen. Noch bis in das 11. Jahrhundert

bestand die Sprachgemeinschaft der Festlands-Sachsen mit den

Angelsachsen, während sich Sachsen und Süddeutsche nur schwer

verständigen konnten.

SCHIFFAHRTDie antike Schiffahrt war -bei allen Fortschritten in der

Konstruktion und in der wirtschaftlichen und militärischen

Leistungsfähigkeit der Fahrzeuge- in erster Linie eine

Schönwetterschiffahrt im Mittelmeer und im Küstenbereich des

Atlantik. Die Römer konnten alle Punkte des Mittelmeeres

erreichen, dazu die Atlantikinsel Britannien. Irland und

Skandinavien, auch die Ostsee und die Kanarischen Inseln

konnten nicht durch gesicherte Schiffsverbindungen an die

antike Zivilisation gebunden werden und waren nur gerüchteweise

bekannt. Island und das offene Weltmeer blieben unerreicht.(10)

SCHRIFTRELIGIONEs ist kennzeichnend für die Epoche vom 4. bis 10. Jahrhundert

(mit Zeitverzögerung bei den Elbslawen und Finnen bis zum 12.

und bei den Balten und Esten bis zum 13. Jahrhundert), daß alle

europäischen Völker entweder zur lateinischen oder zur

griechischen christlichen Religion übertraten. (Die jeweilige

Prägung bestimmt - trotz aller seither erfolgten auch

religiösen Umwälzungen und weiteren Differenzierungen - eine

bis heute sehr deutlich fortwirkende Kulturgrenze durch

Europa.) Die Bekehrung war bei den meisten Völkern frei von

fremder Gewalt durch Mission, oft eingeleitet durch Übertritt

eines Herrschers, erfolgt. (Allein bei den Sachsen und Friesen

im 8. Jahrhundert, den Elbslawen im 12. Jahrhundert und den

Balten und Esten im 13. Jahrhundert war die Christianisierung

Folge fremder Eroberung.) Bereits im 4. und 5. Jahrhundert

waren alle Ostgermanen und ein großer Teil der Elb-Germanen zum

arianischen Christentum übergetreten. Die Anziehungskraft der

heidnischen reinen Kultreligionen war vergleichsweise deutlich

geringer. Für alle Religionswechsel ist kennzeichnend, daß sich

eine Religion durchsetzte, deren Zentrum (nach dem Ur-Vorbild

der jüdischen Religion) eine heilige Schrift ist, die gelehrt,

tradiert, ausgelegt, kommentiert, gedeutet, ggf. diskutiert,

auf jeden Fall aber -zumindest in der klerikalen Sphäre-

gelesen und (ab-)geschrieben werden mußte. Die Erhaltung und

-räumlich gesehen- sogar Verbreitung der Schriftlichkeit war in

einer Zeit, in der in West-Europa eine städtische

Hochzivilation zusammengebrochen war, eine kaum zu

überschätzende Leistung. Im Spiel ist auch der Erfolg der

anderen Schriftreligionen möglich.

Sciri Skiren (kleineres ostgermanisches Volk) Zunächst an der

oberen Weichsel in Nachbarschaft der Wandalen bezeugt,

wanderten die Skiren bereits im 3. Jahrhundert vor Christus an

das Schwarze Meer zwischen Bug und Dnjeprmündung. Von den

Ostgoten bedrängt, zogen sie im 4. Jahrhundert an den

nördlichen Karpatenrand und gerieten dort unter hunnische

Herrschaft. Zu Beginn des 5. Jahrhunderts trat zumindest die

Königsfamilie zum Arianischen Christentum über. Sie beteiligten

sich 453 am Befreiungskampf gegen die Hunnen, werden aber 469

von den Ostgoten fast aufgerieben. Die Reste der Skiren

unterstellten sich ost- und west-römischer Herrschaft und

ließen sich in größerer Zahl als römische Söldner anwerben. Der

bedeutendste Skire war Odoaker, Sohn des letzten Skiren-Königs.

Er ging in die Weltgeschichte ein, weil er 476 in Italien den

letzten weströmischen Kaiser absetzte. Später wurde Odoaker von

Theoderich ermordet. Mit seinem Tod verliert sich die Spur der

Skiren. Offenbar gingen sie in der Bevölkerung Italiens, der

Alpenländer und des Gebietes zwischen Alpen und Donau auf. In

der älteren Forschung nahm man an, daß die Reste der Skiren an

der Bildung des Stammes der Bajuwaren einen bedeutenden Anteil

hatten.

Sclaveni Slawenseit dem 6. Jahrhundert verbreitete Bezeichnung für die

slawischen Völker siehe Venedi

Scoti SchottenWar ursprünglich der Name irischer Banden, die seit dem 3. Jhdt

Britannien heimsuchten, später die Sammelbezeichnung der Römer

für alle Iren, die sich selbst als Gaelen bezeichnen. Im 6.

Jahrhundert wurde im Nordwesten Schottlands das Königreich

Dalriada gegründet, und im 9. Jhdt mit dem Königreich der

Picten vereint; seitdem gibt es Schottland, und die Bezeichnung

Scoti wurde für die Bewohner Irlands nicht mehr verwendet. Die

in Irland verbliebenen Gaelen wurden noch vor der

angelsächsischen Eroberung von Britannien aus durch St. Patrick

christianisiert. Obwohl die irischen Christen romtreu blieben

und keine eigenen Konfession herausbildeten, entwickelten sie

doch eine sehr eigene Form des Christen-tums, die irische

Mönchskirche, gekennzeichnet durch sehr enge Verbindung von

Seelsorge und Mönchsleben, strenge Askese und harte

Bußgesinnung. Irische Mönche haben an den Missionserfolgen der

römischen Kirche in den folgenden Jahrhunderten eines großen

Anteil. Die Expansion der Wikinger beendete im 9. Jahrhundert

die kulturelle Blüte Irlands, das politisch zersplittert blieb.

Im 11. Jahrhunderts gelang die Vertreibung der skandinavischen

Invasoren und für kurze Zeit entstand ein gesamt-irisches

Königtum.

Sektierertum"Bittet man einen Menschen um Kleingeld, hält er einen Vortrag

über den Gezeugten und Ungezeugten; fragt man nach dem Preis

eines Brotes, erhält man zur Antwort, der Vater sei größer als

der Sohn; fragt man, ob das Bad angerichtet sei, lautet die

Antwort, der Sohn sei aus dem Nichts erschaffen." So beschreibt

Gregorius von Nyssa einen Zustand, in dem theologischer Streit

die breiten Volksmassen ergreift. Die Spätantike mit ihren

Umbrüchen und Katastrophen war eine Epoche, die dafür besonders

anfällig war. Nicht selten führte diese Verwirrung auch zu

Lynchmorden an Andersdenkenden. Auch in der islamischen Kultur

gab es zahlreiche bewaffnete Konflikte vor dem Hintergrund

theologischer Differenzen.

STEIGBÜGEL siehe REITERKAMPF

STEINBAUWEISEIm gesamten römischen Reich konnten Straßen und Gebäude sowie

Wasserleitungen und Befestigungsanlagen in Steinbauweise

errichtet werden. In Mitteleuropa wurde bis in das hohe

Mittelalter fast ausschließlich und danach noch lange

überwiegend mit Holz gebaut.

SturmflutWährend der gesamten Epoche seit dem Ende der Weichseleiszeit

vor 8000 Jahren stieg der Meeresspiegel im Bereich der Nordsee

an. Durch Sturmfluten ging in der Epoche der Völkerwanderung

viel Land verloren. Einen Küstenschutz gab es nicht. Einzig die

Friesen hatten sich den Bedingungen dadurch angepaßt, daß sie

ihre Siedlungen auf Warften errichteten. (Daß die Küstenlinie

anders verlief als heute und die Inseln andere waren, ist auf

der Spielplankarte nur im nordfriesischen Bereich angedeutet.)

Suiones SchwedenUm 600 gelang es den Königen von Svea, ihre Herrschaft auf ganz

Schweden auszudehnen und auch die Gauten zu unterwerfen. Ab

Mitte des 7. Jahrhunderts beherrschte Schweden den

Ostseehandel. Im 8. Jahrhundert wurde Haithabu wichtigster

Stützpunkt und Umschlagplatz der Schweden im Westen. Im 9.

Jahrhundert erreichten schwedische Wikinger (Waräger) das

Schwarze Meer und das Kaspische Meer; Byzanz und Persien und

gründeten eigene Herrschaftsbereiche in Rußland.

Syri SyrerDer Fernhandel im westlichen Mittelmeerraum wurde ganz

überwiegend von Kaufleuten aus dem östlichen Mittelmeerraum

betrieben. Der Anteil der Syrer daran war besonders bedeutend.

Ein Händler wurde im Westen vielfach einfach als Syrer

bezeichnet (11), obwohl auch Griechen und Juden damit gemeint

waren. Das syrische Christentum hat eine eigenen

Schriftsprache, die aus dem Aramäischen entwickelt wurde. Es

hat sich früh auch in den Glaubensinhalten vom katholischen

(römischen wie griechischen) Christentum abgegrenzt. Diese

Gegensätze und die Unterdrückung durch die byzantinische

Reichskirche haben im 7. Jahrhundert die islamische Eroberung

Syriens erheblich begünstigt.

Syrisches Christentum siehe Syri

Thuringi Thüringer(elbgermanisches Volk) entstanden um 400 aus den schon seit

Jahrhunderten in dem Gebiet lebenden Hermunduren und Resten der

Warnen, sowie Teilen der Angeln. Um 430 wurden die Thüringer

von den Hunnen unterworfen. Nach der Zerschlagung des

Hunnenreiches 453 entstand das Königreich Thüringen. Es

erstreckte sich in seiner Blütezeit im 6. Jahrhundert zwischen

der Weser im Westen und der Elbe im Osten und reichte im Süden

bis zur Donau. Dem Thüringerreich waren offenbar auch die

germanischen Restbevölkerungen in Mecklenburg, Brandenburg und

Nord-Böhmen verbunden. Die verbündeten Franken und Sachsen

zerschlugen dieses Reich in der Schlacht bei Scheidungen (531)

Damals gelangte das südliche Niedersachsen und ein großer Teil

des heutigen Sachsen-Anhalt (Ostfalen) an Sachsen. Die

südlichen Siedlungsgebiete der Thüringer zwischen Main und

Donau kamen, ebenso wie das Kernland, an Franken und wurden

christianisiert. Im 9. und 10. Jahrhundert konnte das Kernland

seine Eigenständigkeit im Rahmen des fränkischen Reiches

bewahren. So hatten die Thüringer, wie die anderen deutschen

Großstämme auch, ihr eigenes, unter Karl dem Großen auch

schriftlich fixiertes Recht. Die politische Eigenständigkeit

ging verloren, als angesichts der Ungarngefahr 912 die

Thüringer sich dem Sachsenherzog Heinrich unterstellten.

Türken und Mongoleneine aus rein spieltechnischen Gründen gewählte Gruppe, um

völlig verschiedene Völker zusammenzufassen

Ungarii Ungarn oder MagyarenMöglicherweise unter dem Einfluß einer ursprünglich türkischen

Herrscherschicht wurden die süd-östlichsten Finno-Ugrier, die

Magyaren oder Ungarn zu einem nomadischen Reitervolk. Bedrängt

von den türkischen Petschenegen und Chasaren wichen sie nach

Westen aus, überschritten 895 die Karpaten und vernichteten 906

den ersten slawischen Staat der Geschichte, das Groß-Mährische

Reich. Ihrer leichten Kavallerie waren die Aufgebote der

Deutschen, Böhmen, Italiener und Franzosen lange Zeit nicht

gewachsen. Die Ungarn setzten sich, wie vor ihnen die Jazygen,

die Hunnen und die Awaren in der Donau-Theiß-Ebene fest. In den

folgenden 50 Jahren tyrannisierten sie mit riesigen Raubzügen

weite Gebiete Mittel- und Westeuropas. Endgültig wurden sie

erst 955 auf dem Lechfeld bei Augsburg von Heereskontingenten

der deutschen Stämme und der Böhmen unter Kaiser Otto I.

besiegt. Der belgische Historiker Jan Dhont schreibt über den

Sieg Ottos des Großen: "Eine uralte, wahrscheinlich sogar auf

vorgeschichtliche Völkerbewegungen zurückgehende Epoche hat am

Lech ihren Abschluß gefunden. Nach dieser Schlacht gab es zwar

noch marschierende Heere, aber es gab keine Völker mehr, die

ihre Sitze nach Europa verlegten." (12) In den darauf folgenden

Jahrzehnten nahmen die Ungarn den Glauben und die Zivilisation

des abendländischen Christentums an. Damit war die Epoche der

Völkerwanderung in Europa abgeschlossen.

Vandali Asdingi Hasding-Wandalennahmen im 3./4. Jahrhundert von den benachbarten iranischen

Völkern deren Reiterkampf-Lebensstil an.(13) Die namensgebenden

Hasdinger waren die Erbkönige des Volkes. Zu Beginn des 5.

Jahrhunderts nahmen sie das arianisch-christliche Bekenntnis

an. Sie verließen um 400 ihre Siedlungsgebiete, drangen 406 in

Gallien und 409 in Spanien ein. Seit 418 nahmen sie die Reste

der Silling-Wandalen und der iranischen Alanen in ihren

Stammesverband auf. Die Hasdinger nannten sich seitdem "Könige

der Wandalen und Alanen" 429 eroberten die vereinten Wandalen

und Alanen die römische Provinz Africa. Die wandalische Flotte

beherrschte für eine Generation das westliche Mittelmeer und

nutzte die Seeherrschaft zu Plünderfahrten. 455 eroberte ihr

König Geiserich Rom - nicht um es zu erobern oder zu zerstören,

sondern um planmäßig Reichtümer zu rauben(14). 534/35 eroberte

der byzantinische Feldherr Belisar das Wandalenreich für

Byzanz.

Vandali Silingi Silling-Wandalenverließen um 400 Schlesien und überquerten 406 im Verbund mit

den stammverwandten Hasding-Wandalen und den iranischen Alanen

den Rhein, verwüsteten Gallien und beherrschten 411-418

"(W)Andalusien" Nach der Zerschlagung ihres Königreiches durch

die Westgoten schlossen sie sich den Hasding-Wandalen an, deren

weiteres Schicksal sie teilten. An die Sillinger erinnern noch

heute die Landesbezeichnungen Schlesien (deutsch) und Slask

(polnisch).

Varini WarnenTacitus kannte sie auf Jütland, später lebten sie in

Mecklenburg. Zumindest Teile der Warnen gehörten im 5.

Jahrhundert zum Reich der Thüringer. Um 595 wurden die Warnen

von den Franken unterworfen und offenbar fast ausgerottet.(15)

An sie erinnert der Flußname Warnow in Mecklenburg.

Vascones BaskenDie Siedlung der Basken ist archäologisch bis weit in die

Vorgschichte nachweisbar. Sprachgeschichtliche Untersuchungen

deuten darauf hin, daß viele Bezeichnungen für Flüsse in West,

Mittel und Ost-Europa bis in das Baltikum Beziehungen zur

baskischen Sprache aufweisen. Die Basken sind Alt-Europäer,

also Nachfahren derjenigen Europäer, die der

Indogermanisiserung (ihrer Sprachen) im 2. vorchristlichen

Jahrtausend entgangen sind. Den Basken gelang es Anfang des 5.

Jahrhunderts, als die römische Herr-schaft in Hispania

zusammenbrach, ihre Selbständigkeit für einige Jahrhunderte

zurückzugewinnen.

Venedi Venedae Wendendie Vorfahren der großen indogermanischen Sprachgruppe, die von

griechischen Historikern des 6. Jahrhunderts erstmals als

Slawen bezeichnet werden. Ihre Wohnsitze zu Beginn der

Völkerwanderung werden zwischen unterer Weichsel und oberem Don

vermutet. Im 6. Jahrhundert besiedelten sie Böhmen und Mähren

und im 7. und 8. die Ostseeküste zwischen der Weichselmündung

und der Kieler Bucht sowie den Raum östlich von Elbe und Saale

und den gesamten Ost-Alpenraum. Die alt-slawische Kultur war

eine Bauernkultur mit einer in Ostmitteleuropa seinerzeit

überlegenen angepaßten Anbautechnik(16). Politisch standen die

Slawen in unserem Raum unter der Herrschaft von Hunnen und

Goten, später unter der der Awaren und Franken. Im 9.

Jahrhundert bildete sich mit dem Groß-Mährischen Reich zum

ersten Mal ein unabhängiger slawischer Herrschaftsbereich, der

906 von den Ungarn erobert wurde. Im Ostalpenraum und Kroatien

seit dem 7. Jahrhundert und in Böhmen und Mähren seit dem 9.

Jahrhundert übernahmen die Westslawen das römische Christentum.

(Nach 966 auch Polen.) Ebenfalls im 10. Jahrhundert wurden die

Ostslawen griechisch missioniert, wie schon seit dem 8.

Jahrhundert die Balkanslawen.

Viehseuche siehe VIEHZUCHT

VIEHZUCHTDie römische Antike kannte bereits die wichtigsten

Nutztier-arten, jedoch brachten die germanischen und iranischen

Völker, wie auch die Hunnen und Awaren, speziell angepaßte

Nutztierrassen, insbesondere Pferderassen, die einen großen

Einfluß auf die Entwicklung des Reiterkampfes hatten. Auch die

Milchwirtschaft wurde in der Völkerwanderungszeit

weiterentwickelt. So war die Butter im Altertum bei den Römern

als Nahrungsmittel nicht im Gebrauch, wohl aber bei den

Germanen, Slawen, Iranern, Hunnen und Awaren.

Visigothi Westgoten (auch Terwingen)Die Westgoten lebten seit dem 3. Jahrhundert in Dakien. Ende

des 4. Jahrhunderts trat der größere Teil des Volkes zum

arianischen Christentum über. Sie wichen vor den Hunnen in den

Schutz des Römischen Reiches aus, gerieten aber dennoch mit den

Römern in Konflikt. In der Schlacht von Adrianopel 378 n.Chr.

besiegten sie Kaiser Valens und vernichteten sein Heer. Das war

die erste offene Feldschlacht, die ein römischer Kaiser gegen

Germanen verloren hatte. Nach einigen Jahren des Ausgleiches

kam es um 400 in Konstantinopel zu einem gotenfeindlichen

Massaker. In den Jahren danach versuchten die Westgoten nach

Italien und über die Kornkammer Sizilien nach Africa

vorzustoßen. 410 eroberte König Alarich Rom. 418 gründeten die

Westgoten ein eigenes Reich in Südgallien und Nordspanien, das

bis zur Eroberung durch die Araber im Jahre 711 Bestand hatte.

Ende des 6. Jahrhunderts wechselten die Westgoten das

Bekenntnis und wurden Katholiken.

VölkerwanderungHerkömmlich bezeichnete man mit "Völkerwanderung" den

Zeitabschnitt von der Invasion der Hunnen (375) bis zur

Gründung des Italienreiches der Langobarden (568), die

germanische Völkerwanderung. Hier geht es um einen größeren

Zeitabschnitt, der die Invasionen der Awaren, Sarazenen, Slawen

und Normannen einschließt. Nach der Christianisierung der

Ungarn und Skandinavier um 1000 konsolidierte sich das alte

Europa. Die Kontinuität der Geschichte seiner Völker reicht bis

in diese Zeit zurück. Die Epoche der europäischen

Völkerwanderung ist der Übergang von der antiken

Mittelmeerzivilisation zum hoch-mittelalterlichen Europa

seßhafter abautreibender und viehzüchtender Völker mit festen

Städten, eine Kultur- und Lebensform, in der die damals

entstandenen europäischen Völker z.T. bis in das vorige

Jahrhundert hinein existierten. Erst in unseren Tagen findet

wieder eine bedeutende Zuwanderung nach Europa statt, so daß

sich diese Struktur grundlegend ändern wird. Die Vorstellung,

daß die Träger der Völkerwanderung ethnische und

"Blutseinheiten" gewesen seien, kann als widerlegt angesehen

werden. Es handelte sich um Stämme und Königsgefolgschaften,

die sich sehr oft aus gänzlich verschiedenen ethnischen

Einheiten zusammensetzten und deren Gemeinschaft sich

konstituierte in der Heerfolge gegenüber einem Herrscher.

Nachträglich legitimierte sich eine erfolgreich gegründete

Gemeinschaft/Gefolgschaft allerdings oft durch eine

Gründungslegende gemeinsamer blutsverwandter Herkunft.

Bemerkenswert sind in diesem Zusammenhang die Aufnahme

iranischer Elemente in den Lebensstil der ost-germanischen

Goten nördlich des Schwarzen Meeres (das Reiterkriegerwesen,

die Ausrüstung, Bewaffnung und Kampfweise, das Heerkönigtum

(17), aber auch die Motive und die Gestaltung des Goldschmucks

der Frauen) und die zeitweise Übernahme der hunnischen Sitte

der Schädeldeformation durch ost- und elbgemanische Stämme, die

so gar nicht zu der angeblichen Ablehnung alles fremdartig

Mongolischen durch die germanischen Menschen paßt. Ein weiteres

Beispiel für die Durchdringung von Germanen und Völkern aus dem

Osten ist das Verhältnis der Goten und Wandalen zu den

iranischen Alanen, die sich unter König Geiserich mit den

ostgermanischen Silling- und Hasding Wandalen ununterscheidbar

verschmolzen.Der Begriff "Völkerwanderung" ist im 16. Jahrhundert entstanden

und in Deutschland seit dem 18. Jahrhundert im Gebrauch,

während man in Frankreich und Italien überwiegend an dem

Begriff der zeitgenössischen lateinischen Chronisten festhält:

"barbarische Invasionen". Vor allem von deutschen Betrachtern

wurden die Vorgänge als Blutauffrischung einer totenstarren zu

keinem Fortschritt mehr fähigen, parasitär sklavenhaltenden,

dekadenten spät-antiken Kultur durch unverbrauchte und

kraftstrotzende zuvor unterdrückte Völker gedeutet. In

Frankreich und Italien sah man in den Germanen die barbarischen

Zerstörer der antiken Hochkultur. In der französischen

Revolution betrachtete man die auf die germanische Eroberung

zurückgehende Adels-herrschaft als tausendjährige germanische

Fremd-herrschaft über gallo-romanische Bürger und Bauern.Durch die Übertragung derartiger Geschichtsdeutungen auf

politische Gegenwartssituationen wurden im 19. und in der 1.

Hälfte des 20. Jahrhunderts "Erbfeindschaften" konstruiert.

1) Die vereinzelt blutigen Verfolgungen heidnischer Philosophen

-so den Mord an der Philosophin Hypatia i.J. 415 n.Chr. durch

einen christlich fanatischen Straßenpöbel in Alexandria- lehnen

arianische Schriften ausdrücklich ab. vgl.Ziegler, Konrat und

Sontheimer, Walter (Hsg.), Der kleine Pauly ,Bd.2, 1273 ,

München 1979 Als ein katholischer Pöbel 522 in Ravenna Juden

hetzte und Synagogen in Brand steckte, befahl der arianische

König, Theoderich der Große, zerstörte Gebäude auf Kosten der

Schuldigen wieder aufzubauen.

2) Berichte, nach denen die Wikinger auf Island bereits auf

Kelten gestoßen seien, lassen sich archäologisch nicht

erhärten. Allenfalls könnte es sich um zufällige Schiffbrüchige

handeln, während die norwegischen Wikinger mit ihren neuartigen

hochseetauglichen Schiffen eine stetige Schiffsverbindung zum

Kontinent aufrecht erhalten haben. Keltische Einflüsse auf

Island erklären sich durch die Verschleppung irischer Sklaven.

3) Die Donaubulgaren verschmolzen schon in der

Völkerwanderungzeit mit den zahlenmäßig viel stärkeren

süd-slawischen Slavinzen zum slawischen Volk der Bulgaren und

übernahmen im 9. Jahrhundert das griechische Christentum.

4) Diese Zahlen basieren auf den Schätzungen der Vereinten

Nationen (Bähr, Jürgen/Kuhn, Wolfgang, Bevölkerungsgeographie,

Berlin/New York 1992).

5) Im allgemeinen setzt man den Beginn der "Wikingerzeit" mit

793, dem Jahr der Plünderung des Klosters Lindisfarme oder mit

den ersten Wikingerzügen gegen die englische Küste 788. Wir

beziehen auch den europäischen Kontinenet in die Betrachtung

ein und setzen den Beginn der Wikingerzeit mit 734 an, als der

friesische Handelsort Duurstede geplündert wurde. (So auch

Henri Pirenne, Mohammed und Karl der Große Stuttgart 1993 S.104

) Auf dieses Ereignis bezieht sich die im Spiel für die

Nordmanni angegebene Jahreszahl.

6) siehe "autorenkollektiv" Die Germanen Bd. 2 Berlin (Ost)

1983 S.19

7) Papst Pelagius II (579-590) war Ostgote. Noch im 11

Jahrhundert sind Italiener bezeugt, die nach gotischem Recht

lebten.

8) Wilfried Menghin, Die Langobarden Stuttgart o.J. S.90 Marcus

Junkelmann, Die Reiter Roms, Teil II Mainz 1991 hat mit den

Methoden der experimentellen Archäologie nachgewiesen, daß der

Stoßangriff gegen Infanterie durch den Gebrauch des Steigbügels

nicht wesentlich verbessert worden ist, aber die Überlegenheit

im Reiterkampf gegen Gegner ohne Steigbügel ist ganz

offensichtlich.

9) Tamara Talbot Rice : Die skythisch-sarmatischen Stämme

Südosteuropas. In: Fischer Weltgeschichte Band 8 Frankfurt am

Main 1966 Sie schreibt allerdings auch, daß bereits die

Sarmaten über den eisernen Steigbügel verfügt hätten, was dem

heutigen Forschungsstand widerspricht.

10) Eine in manchen Darstellungen erwähnte Afrikaumsegelung

phönizischer Seefahrer ist als Wissenschaftsfälschung entlarvt.

11) Theodor Schieder, Handbuch der europäischen Geschichte Bd 1

S.118 Stuttgart 1976

12) Jan Dhondt, Das frühe Mittelalter, Fischer Weltgeschichte

Bd.10 S.26, Frankfurt am Main 1968

13) so Reinhard Wenskus in Handbuch der europäischen.

Geschichte Band 1 S. 100

14) Der heutige Spachgebrauch "Vandalismus" ist nicht

gerechtfertigt. Der besonders schlechte Ruf der Vandalen

erklärt sich durch die Polemik katholischer Chronisten gegen

das rigorose arianische Bekenntnis der Wandalen. La mauvaise

réputation des Vandales s’explique par la polémique créée par

les chroniques catholiques contre l’attachement rigoureux des

Vandales à l’Arianisme.

15) Autorenkollektiv a.a.O. Bd.2 S.442

16) Hinweise darauf entnehme ich amerikanischen

Nachschlagewerken, deren Quellen ich nicht überprüfen konnte.

17) Diese Übernahme erfolgte keineswegs nur von den

Nord-Iranern. Der Krönungsornat der Amalerkönige ist von den

persischen Sassaniden übernommen.

18) Nebenfluß des Isonzo

Zuletzt geändert: 27.2.2000

Между Альпами и Океаном: венеты - “другие германцы”?

C.Е. Рассадин,Белорусский государственный университет, Минск

Вера в славянство венетов в учёной среде передаётся от

поколения к поколению. От П. Шафарика и Л. Нидерле эта эстафета

достигла наших современников, что позволило в 70-е гг.

констатировать следующее: “Большинство учёных специалистов

считает, что венеды - это этноним славян… Это положение в

настоящее время уже почти не вызывает споров” (Баран, 1974, с.

7). Данное положение казалось ещё бесспорнее после 1945-го,

когда соединившиеся, наконец, учёные славянских стран давали за

место под солнцем для этих венетов-венедов настоящий бой

“нахальству немцев”* (Артамонов, 1946, с. 71). В славянской

истории был выделен тогда специальный “венедский период”,

соответствующий I - IV вв. н. э. (Tyminieski, 1949, s. 112

-113), а в археологии Polski ludowej- соответствующая “kulturа

wenedzkа”, официально называвшаяся именно так вплоть до

недавнего времени (Kostrzewski, Chmielewski, Jaźdźewski, 1965,

s. 242 - 254; Jaźdźewski, 1981, s. 485).

Эта “венедская” (пшеворская) культура в 1920-40-е гг. буквально

отвоёвывалась у немецкой археологической науки, в которой она

традиционно считалась германской - вандальской, лугийской

(Kossina, 1914, s. 141; La Baume, 1934, s. 108). Ю. Костшевский

тогда начал стал доказывать исконно славянскую принадлежность

отошедших к Польше территорий Силезии и Померании. Согласно его

новой точке зрения, праславянской в польских землях являлась

уже лужицкая культура бронзового - начала железного века, а

дальнейшее развитие автохтонного населения привело в I в. н. э.

к сложению здесь “венедской” культуры. Наименование её

носителей, переданное Тацитом как ‘lugios, на самом деле

звучала, по Ю. Костшевскому и Т. Лер-Сплавинскому, именно

по-славянски:: ‘łużane, или даже ‘łuzyczane (Kostrzewski, 1946,

s. 71 - 76; Lehr-Spławiński, 1948, s. 266). Советской

археологией тезис об исконно славянской принадлежности “древней

Лузации” был поддержан самым решительным образом: “… лугийские

племена, писал, например, П.Н. Третьяков, которые в буржуазной

литературе обычно считаются германцами, в действительности

являлись племенами, родственными венедам” (Третьяков, 1953, с.

105). Впрочем, древними славянами тогда считались… даже

Тацитовы ‘suebi (Удальцов, 1946, с. 65 - 89). Впрочем,

сопоставление различных проявлений пшеворской культуры именно с

венедами, в частности южнопшеворских памятников Словакии и

Поднестровья - с ‘venadae и‘venadae sarmatae Певтингеровых

таблиц, продолжали встречаться и гораздо позднее (Щукин, 1976,

с. 17 - 77).

Кстати, славянство венедов было тем уникальным тезисом, который

одинаково отстаивала как советская историческая наука, так и

“антисоветская” эмигрантская. Так, у Я. Пастернака читаем: “…

все славянские археологи единодушно считают венедов

праславянами, предками западных славян” (Пастернак, 1961, с.

432). Таким образом, именно национальная обусловленность данной

трактовки признавалась вполне откровенно.

Однако и немецкими учёными славянская атрибуция

венетов/венедов, собственно, также никогда не отрицалась. Даже

очень нелюбимый нашей историографией “лидер германской

националистической археологии” Г. Коссина считал Тацитовых

венедов именно славянами (Kossina, 1924, s. 161).

Л. Шмидтом и М. Эбертом венеты Иордана, побеждённые

Германарихом, отождествлялись с верхнеднепровским славянами.

Позднее о том же писали ещё многие, к примеру, Э. Шварц

(Schmidt, 1910, s. 99; Ebert, 1921, s. 361; Schwarz, 1956, s.

88). Даже в переводе Тацитова сочинения “Germsnia”, как

эквивалент латинского ‘venethi, содержит немецкое ‘die Wenden,

с последующим разъяснением: т. е. ‘die Slawen (Tacitus, s. 41,

61). Это совпадает с традиционным наименованием славян, в форме

‘winden, ‘wenden сохранившимся в немецком языке до

современности в форме ‘winden, ‘wenden. Существует аналогичное

финское, ‘venë, ‘veneä, ‘venäjä, с тем же значением, и, кроме

того, также ‘Venädä - “Россия”. А Польшу, в частности,

средневековые скандинавские источники именуют ‘Weonodland

(Blume, 1912, s. 207). Земли к востоку от Эльбы и Заале,

населённые прежде славянскими племенами, и после их

окончательного онемечивания долго продолжали именоваться

‘Vinedaland (Zeuss, 1925, s. 67). Всё это казалось вполне

надёжным основанием для истолкования, в качестве обозначений

таких же славян, только дпевних, также и этнонимов, переданных

авторами I - VI вв. в форме ’venethi - ’venedi - ’Oύευέδοι.

Поэтому вполне естественно, что для “расшифровки” последних

привлекались данные именно славянского языкознания. И

получилось следующее: “венд” → “ант”; → “вят(ич)”; “wenetowie”

= “ludzi wielkie, potęźny” (Мавродин, 1945, с. 28; Tymieniecki,

1948, s. 251).

Как известно, соединить подобным же лингвистическим “мостиком”

с достоверными славянами не только венедов, но и ставанов

пытался ещё сам М.В. Ломоносов. Самые авторитетные гарантии

возможность подобной трансформации неизменно получала и в

дальнейшем. Так, согласно П. Шафарику, первоначально писалось

именно ‘ΣΤΛΑΎΑΝΟΙ, но потом буква 'Λ была спутана с ‘Α, а

впоследствии выпала вообще (Шафарик, 1848, с. 345). Согласно Г.

Ловмяньскому, Птолемеевы ‘Stauanoί, - ни что иное, как

испорченное самоназвание славян, передать которое правильнее

было бы как ‘Stlabanoί, или даже ‘Sυlabanoi (Lowmiański, 1964,

s. 197). “Достройка” данного “мостика” привела к

отождествлению, по крайней мере, территориальному, этих

“ставанов” - “стлавен” с Тацитовыми венетами (Мичинский, 1976,

с. 90; Мачинский, 1981, с. 34).

Психологическая мотивация славянской этнической интерпретации

известий о ставанах и венетах, в общем, ясна; она была

отчётливо обозначена, в частности, у К. Годловского. “В

античных источниках I - IV вв. н. э., писал он, между средним

Дунаем и Балтикой упоминаются народы кельтского, германского, и

балтского происхождения (галинды, судины); на этом фоне

отсутствие данных о славянах выглядит чем-то невероятным”

(Godlowski, 1979, s. 7). Видимо, априорной славянской

этнической атрибуцией восточноевропейских венетов, упоминаемых

у античных писателей, был обусловлен во многом также и сам

суммарный подход к известиям последних. “Венедский” этап в

истории славянства увязывается со средневековым, а сообщения

греко- и латиноязычных авторов о венедах и ставанах - с

известиями авторов византийских об антах и склавенах, потому

что они, согласно, Иордану, происходят из одного корня и были

известны его современникам под тремя именами (Славяне…, 1990,

с. 5). В связи с этим может показаться вполне оправданной и

одна из недавних попыток такого “суммирования информации разных

авторов”, когда топографизировать венетов/венедов в Повисленье

путём объединения известий Плиния, Тацита, Птолемея и

Певтингеровых таблиц попытался В.В. Седов (Седов, 1996, с.35 -

36). Впрочем, раньше подобный “коктейль” был ещё сложнее, ведь

сюда добавляли даже Геродотовых ’Ενετοί (Третьяков, 1953, с.

99) … Итак, “венедско-славянский” эпизод в истории нашей науки

ещё отнюдь не закончился. Ведь, в частности, представление

именно о славянстве Тацитовых венетов послужило, наверное,

одним из оснований для выдвижения “качественно новой концепции

славянского этногенеза”, которая, однако, вновь провозглашает

старый постулат автохтонности славянства между Одером и Днепром

(Козак, 1996, с. 54 - 56).

Между тем не усомниться в вере в славянство венетов невозможно,

если учесть весьма объёмную и объективную информацию. Начнём с

того, что одним из “догматов” этой веры была именно славянская

принадлежность, или, по крайней мере, полиэтничность,

“венедской” пшеворской культуры - но с обязательностью наличия

также и славянского компонента в её составе (Седов, 1976, с.

62). Убедительное опровержение данных представлений является

одной из заслуг покойного К. Годловского. Ему принадлежит вывод

о том, культура славян эпохи их великой экспансии в VI - VII

вв. по самой своей структуре принципиально отлична от

развивавшихся в сфере римских влияний - то есть, в данном

случае, от той же пшеворской. По К. Годловскому, сколько-нибудь

определённых свидетельств об обитании славян на территории

Польши в первой половине I тыс. н. э. в соответствующих

античных письменных источниках обнаружить невозможно

(Godlowski, 1979, s. S. 7 - 16). C другой стороны,

археологические сведения о динамике развития, в том числе и об

экспансии в южном и юго-восточном направлении пшеворской

культуры, аттестованной у К. Годловского в качестве “довольно

единой культурной общности”, находят свои убедительные

параллели в античных известиях о германских племенах лугиев и

вандалов (Godlowski, 1984, s. 327 - 350). Культурное единство

лугиев и вандилиев рубежа нашей эры рубежа нашей эры считается

археологически доказанным (Hachmann и др., 1962, s. 56), а

интерпретация в качестве вандальских пшеворских древностей, в

том числе и территории Украины, теперь уже не выглядит чем-то

необычным (Koval’, 1993/1994, s. 31 - 56).

Именно с пшеворской культурой уверенно связывается, по мнению

Р. Хахманна, происхождение древнего германоязычного населения

средней, а частично также и западной Германии (Hachmann, 1970,

s. 305). Прежний же тезис о славянской принадлежности бывшей

“kultury winedskiej” I - II вв. н. э. в Польше смог продолжить

своё существование лишь в довольно причудливой форме. “Даже

если принять во внимание, что внутри основного массива

пшеворской культуры сохранились некоторые славянские

группировки, читаем мы у В.Д. Барана, то всё равно приходится

признать, что не они определили облик материальной культуры

этого периода” (Славяне…, 1990, с. 326). Получается, что эти

загадочные славяне римского времени существовали в Повисленье

среди пшеворских германцев не иначе, как incognito ...

В изучении происхождения славян возникла весьма противоречивая

ситуация. К примеру, российским археологом, убедительно

обосновавшим неславянский характер досредневековых древностей

Поднепровья, Подвинья и Понемонья, для раннеславянской культуры

типа Прага-Корчак предполагаются именно пшеворские корни;

пшеворская культура сопоставляется при этом с

“венедами-сарматами” Певтингеровых таблиц (Седов, 1976, с. 117;

Седов, 1996, с. 26). Но его польский коллега настаивает на

обратном, утверждая, что своих истоков эта культура в

Повисленье не имеет, и, в свою очередь, считает весьма

вероятной славянскую атрибуцию как раз Колочина и Банцеровщины

(Parczewski, 1988, s. 90; Parczewski, 1993, s. 124). Впрочем,

украинские исследователи по-прежнему продолжают придерживаться

представления о зарубинецкой культуре, как о неком ядре

славянского этногенеза. Однако, по их мнению, “скудные и

неточные упоминания о венедах, содержащиеся в сочинениях Плиния

Старшего, Тацита и Птолемея, не дают серьёзных оснований для

соотнесения их с носителями славянской зарубинецкой

археологической культуры” (Славяне…, 1990, с. 23).

Таким образом, археологическое обоснование славянства

восточноевропейских венетов представляется весьма

проблематичным. Появление сопоставлений с ними древностей,

славянский характер которых проблематичен ещё более, выглядит

поэтому совсем не случайным. Например, согласно М. Казанскому,

Иордановы венеты - это не только киевская культура, но также

днепро-двинская и штрихованной керамики (Kazanski, 1992, s.

122). Впрочем, такое отождествление венетов по крайней мере с

одной из несомненно древнебалтийских культур чем-то совершенно

новым и неожиданным не является. Ведь о том, что у античных

авторов на рубеже и в начале нашей эры венедами могли

именоваться также и балты, писал уже П.Н. Третьяков (Третьяков,

1970, с. 17). Правда, Р. Венскуом то же самое предположение, о

наличии среди этих венедов не только славян, но и балтов,

высказывалось ещё ранее (Wenskus, 1961, s. 45). Впоследствии,

кроме балтов, в число гипотетических венедов были включены

также и финны, по-видимому, прибалтийские (Мачинский, 1976, с.

89).

Что это было не собственное их имя, а название славян у

соседей, приверженцами тождества их с венедами подчёркивалось

неизменно (Мавродин, 1945, с. 28; Мачинский, Тиханова, 1976, с.

62 - 63; Седов, 1996, c. 37): впрочем, также вслед за немецкими

коллегами (Much, 1900, s. 34; Much, 1937, s. 415; Hirt, 1905,

s. 127; Zeuss, 1925, s. 68), однако всегда без каких-либо

ссылок на них. В немецкой же историографии допущение о

непосредственном контакте двух этносов, венетского и

славянского, встречалось вплоть до недавнего времени. “С

ассимиляцией северных венетов славянами их имя, в понимании

германских соседей, переходит на славян”, читаем мы в одном

фундаментальном издании (Welt der Slawen, 1986, 22).

Сторонниками славянства венетов, перенявшим данный тезис, было

воспроизведено также и связанное с ним старинное положение

немецкой науки о лужицкой культуре, как об археологическом

соответствии этому индоевропейскому этнониму (Labuda, 1980, s.

41). Однако такое некритическое заимствование явно не

согласовывается с тем, что хорошо известно как о славянах, так

и о носителях лужицкой культуры. Последние немецкой наукой

начала ХХ в. рассматривались отнюдь не в качестве славян, а как

северное ответвление иллирийцев (Kossina, 1915, s. 113 - 114;

La Baume, 1934, s. 6). Это подтверждали данные языкознания,

согласно которым, в частности, названия больших рек лужицкого

ареала, Эльбы, Одера, Вислы, этимологизировались именно из

иллирийского (Pokorny, 1938, s. 19). Однако позднее лингвистами

была установлена самостоятельность венетского, представлявшего

собой, наравне с иллирийской, германской и пр., самостоятельную

ветвь “индогерманской” - индоевропейской языковой семьи (Krahe,

1954, s. 44). Эти-то древние венеты и были уверенно

сопоставлены с носителями лужицкой культуры ещё в 1950-е гг.

(Milojćić, 1952, s. 318 - 325; Schwarz, 1956, s. 33). Позднее с

теми же неславянскими, но древнеиндоевропейскими венетами

лужицкая культура, по крайней мере, западная часть её массива,

стала сопоставляться также и польской археологией (Pradzieje

ziem polskich, 1988, s. 756).

Таким образом, археология не позволяет нам предполагать

какую-то непосредственную связь славян с этими лужицкими

венетами, наподобие отношений орденских немцев с балтскими

пруссами, от которых сохранилось само имя, в форме ‘Preusen.

Ведь финал лужицкой культуры отделён от появления достоверных

славян на территории Польши примерно тысячелетием. Этот

промежуток заполнен, как известно, вселением сюда многих

племён, притом явно неславянских, таких, как бастарны, вандалы

и готы, а также уходом их в дальние страны, за ‘limes romanus.

Поэтому, если верить Прокопиеву рассказу об уходе герулов на их

северную родину, от Карпат и до варнов на Балтике простиралась

огромная пустующая область (Procop., Bell. Goth, II: 2, 14 -

15). Причём это было накануне славянского расселения на запад и

как раз на месте будущей немецкой Vinedaland. Населённая уже

славянами, она по-прежнему была, для потомков древних

германцев, “страной венедов”: на наш взгляд, в том же самом

смысле, в каком Северное Причерноморье неизменно оставалось для

римлян и византийцев “Скифией”, а переселявшиеся туда готы,

русичи и тюрки, превращались, соответственно, в “скифов”. То

есть, как славяне - в “вендов”. Что подобное предположение

допустимо, следует, наверное, также из того, что те же cлавяне,

заселившие оставленное силингами и лангобардами восточное

пограничье немецких земель, у Адама Бременского называются

‘vandali, или ‘vinnili (Bierbrauer, 1998, s. 410).

Явной исторической параллелью термину ‘Wenden, ‘Winden в

значении “славяне” является такое же старонемецкое ‘Walch,

‘Walche, в адрес, на этот раз, западных и юго-западных,

романских соседей: например, ‘Walhôland - “Италия”. Но

первоначально это было германское названием нероманизированных

ещё кельтов, как таковых, ‘Walchen. Оно считается производным

от имени одного из племён - ‘volcae, или ‘volcae tectosagae,

переселившееся в среднюю Германию, согласно Цезарю, из Галлии.

(Müllenhoff, 1900, s. 100 - 104; Schwarz, 1956, s. 27 - 28).

Соответствующие славянские названия, ‘волохъ, ‘влах, ‘Wŀoczy,

безусловно, германские заимствования - как, между прочим, и

финские ‘vene,‘Venäjä (Much, 1937, s. 415).

Кроме неудовлетворительности как лингвистических, так и

археологических доказательств славянства венетов, методически

оказался совершенно неудовлетворительным и сам “суммарный”

подход, как таковой, к известиям древних авторов об энетах -

генетах- венетах - венедах. Напомним, о каких именно источниках

идёт речь.

Первыми на их страницы попали малоазийские генеты, упомянутые

Гомером в Пафлагонии (Hom., Il., III: 852). Полтысячелетия

спустя о балканских, иллирийских энетах, ΄Ιλλυρίών ΄Ενετοι,

обитавших, как полагают, на северной границе Македонии (Zeuss,

1925, s. 151; Much, 1937, s. 414; Labuda, 1980, s. 31),

сообщается Геродотом (Herod., I, 196). По-видимому, с этими же

энетами-иллирийцами было связано и Эврипидово сообщение об

“Энете, городе в эпире” (Esch., Hippolyt), а также Страбоново

упоминание о городе Ουένδον, или ‘Ουενδω, на западе Балканского

полуострова, принадлежавшего иллиро-кельтскому племени иаподов

(Strabo, IV: 6, 21, VII: 5, 4). Один из иаподских кланов,

согласно Аппиану, назывался тоже Αύένδεάταί (Illyr., IV: 16 -

18).

Наравне с балканскими, у Геродота упоминаются также италийские

внеты-΄Ενετοι на Адриатическом море (Herod., V: 9). Об этих же

адриатических генетах - энетах - венетах, обитавших в

северо-восточной Италии на р. По, упоминали потом многие

авторы: Страбон (Strabo, IV: 4, 1; V: 1, 4 - 5), Полибий (Pol.,

II: 17), Плиний (Plin., NH, XXXVII: 43.) и др. На другом, уже

атлантическом побережье, в галльском Арморике с венетами

столкнулся Цезарь, победивший их в морском сражении (Caesar,

Bella gallica, III: 8). Этих же венетов, как одно из племён

белгов на берегу Океана, несколько раз упоминает потом и

Географ (Strabo, IV: 6, 9). К I в. н. э. относятся сведения о

племени ‘venedi, которое где-то в бассейне Балтийского моря

впервые упоминается Плинием: “… эта страна тянется вдоль

Вистулы и населена сарматами, венедами, скирами и гиррами”

(Plin., NH, IV: 97). Несколько позднее о тех же прибалтийских

венедах сообщил, на основании Марина Тирского, также и

Птолемей. Кроме самих ‘Оϋενεδαι, “великого народа Сарматии”, им

упомянуты ещё и Венедские горы, а также Венедский залив

Сарматского океана (Ptol., Geogr., III: 5,1, 5, 7 - 10, 28).

‘Оϋενεδικος Κολρος, Венедский залив, с впадающими в него

реками, упоминается Маркианом Гераклейским (Marc. Heracl., II:

38). Несмотря на очень возможное искажение их истинного

местоположения, всё же на самом берегу моря, омывающего Европу

с севера, неких ‘venadi sarmatae показывает и Tabula

peutingeriana (segm. VIII: 1), восходящая, как полагают, к

III-му, или же, шире - к середине II - IV вв. н. э. (Miller K.,

1962; Lowmiański, 1964, s. 181). C прибалтийскими же венедами

как будто связано сообщение об “индах”, доставляющих янтарь, у

Корнелия Непонта (Corn. Nep., fr. 7). С другой стороны,

название ‘Lacus Venetus, “Венетское”, то есть, теперешнее

Боденское, озеро, упомянутое Помпонием Мелой, от остальных

известий античных авторов о венетах как будто изолировано

(Mela, De chorographia, III: 24).

Отдельным блоком представлены, видимо, также латиноязычные

источники о венетах на востоке Европы. Эти венеты, в отличие от

всех упомянутых выше, были удалены на значительное расстояние

от любого из морей. Самое раннее сообщение здесь - из Тацитовой

“Германии”, законченной к 98 г. н. э., где сообщается о

венетах, расселившихся восточнее Вислы, между певкинами и

феннами (Tac., Germ., 46). Тацитовой, по общему впечатлению,

примерно соответствует локализация венетов у Иордана. “У левого

их (Альп, т. е. Карпат

- С.Р.) склона, спускающегося к северу, начиная с места

рождения реки Вистулы, на безмерных пространствах расположилось

многолюдное племя венетов”, говорит готский историк. И,

комментируя современную ему ситуацию середины VI в. н. э.,

продолжает: “Хотя их наименования теперь меняются

соответственно различным родам и местностям, всё же они

преимущественно называются склавенами и антами” (Iord., Getica,

34). Ко второй четверти IV в., исходя из Иордановой же

относительной хронологии, обычно бывает приуроченным его

сообщение о готско-венетском конфликте: “После поражения

герулов Германарих направил войско против венетов” (Iord.,

Getica, 116 - 120). Локализация событий не уточняется.

Несмотря на довольно широкую её популярность, нельзя считать

доказанной и локализацию ‘venadi Певтингеровых таблиц в

северо-западном Причерноморье - в Буджакской Украине или южной

Молдове (Tab. peut., segm. VIII: 1). В этих таблицах реальные

координаты географических объектов искажены, так как здесь все

расстояния по оси W - O чрезвычайно увеличены, а по оси N - S,

наоборот, в такой же степени сокращены. В результате,

внутриконтенинтальные народы оказались отодвинутыми к морским

берегам. В своё время на это обстоятельство обратил внимание К.

Мюлленгоф, отметивший невероятность размещеня ‘lupiones

sarmatae, то есть, ‘lugiones - лугиев - на балтийском берегу,

рядом с ‘venadi sarmatae. По его мнению, оба народа должны были

быть гораздо южнее, а именно вблизи язигов западнее Карпат и

бастарнов восточнее этих гор (Müllenhoff, 1892, s. 80).

Компенсируя сходным образом такое же искажение, мы должны будем

и ‘venadi изъять из числа придунайских народов, переместив их

из низовий Агалингуса-Днестра на север, в его верховья.

Но считается, однако, что присутствие в середине III в. н. э.

вблизи Дуная каких-то “венедов”, а, следовательно, и

локализацию ‘venadi в Певтингеровых таблицах, косвенным образом

подтверждает титул императора Волусиана: ‘Venedico Volusiano

Augusto (Рикман, 1975, с. 327). Однако в действительности

никаких венедов этот соправитель незадачливого Требониана Галла

не побеждал, и ссылка Э.А. Рикмана на Зосима ничего не даёт. В

Зосимовой “Новой истории” среди варваров, разорявших имперские

провинции на Дунае “во время беспечного правления Галла” (251 -

253 гг.), ни о каких венедах не упоминается (Zos., I: 23 - 28).

Очевидно, что это - всего-навсего титул-девиз, перекликающийся

с амбициями Максимина “Сарматского” покорить все северные

страны “до самого Cарматского Океана” (у Волусиана - до Балтики

и прибалтийских венедов) (Jul. Capit., Vita Maximini, V).

Итак, были упомянуты, кажется, все известия различных античных

писателей о различных племенах и народах с названиями типа

΄Ενετοι,’Venethi, ‘Оϋενεδαι, ‘Venedi, ‘Venadi. Проблема

объяснения созвучия этих названий возникла, кажется, ещё в

эпоху античности. Таким образом, “суммарный подход” к венетам

не есть изобретение современной науки, ведь чуть ли первым его

попробовал применить ещё сам Географ. Страбон попытался

объединить венетов италийских с галльскими, предполагая

основание последними колонии на Адриатике. Излагается им также

и другая версия - о происхождении этих адриатических от генетов

малоазийских, которые якобы эмигрировали в Италию вследствие

Троянской войны (Strabo, IV: 4, 1; V: 1, 4 - 5). Впрочем, ещё

Геродоту был известен один из вариантов того же самого

энетского народного предания, также рассказывавшего о выселении

их предков из Азии и приходе на Адриатику. “А как они попали

туда из Мидии, я не могу объяснить”, писал “отец истории”

(Herod., V: 9), тем самым усомнившись, - первым, - в

правомерности “суммарного подхода” к происхождению венетов.

Зато у Иордана подобные сомнения, по-видимому, отсутствовали, и

поэтому анты и склавены, успешные конкуренты германцев, его

соплеменников и современников, были объявлены готским историком

прямыми наследниками бесславия древних венетов, побеждённых и

покорившихся Германариху (Iord., Getica, 116 - 120). Правда,

это уже навлекало на Иордана подозрение, что он “…как бы

спроецировал в IV в. события VI в.” (Рикман, 1975, с. 372). В

самом деле, какое-либо подтверждение реальности этих событий

отсутствует, и покорение венетов Германарихом, в сущности,

достоверно не более, чем фантастический Иорданов поход готов

против фараона Египта… Кроме того, вопреки Иорданову

утверждению о том, что у славян “теперь три имени: венеты, анты

и склавены”, фактически поставлена под сомнение даже сама

реальность существования в VI в. н. э. отдельного славянского

племени, соответствующего первому из названных у готского

историка имён. Локализация этих “собственно венетов” была бы

даже, согласно Е. Окуличу, “методически ошибочной” (Okulicz,

1984, s. 132 - 134). “Попытка локализации этих венетов,

согласно М. Парчевскому, привела бы нас в сферу фантазии”. На

фоне надёжной идентификации носителей пражской культуры со

склавенами, а пеньковской с антами, это становится ясным

особенно отчётливо (Parczewski, 1988, s. 107). Обратим

внимание: негерманскими Иордановыми современниками, в отличие

от него, никакие венеты, как предки народа ΄Σλαυανοι не

упоминаются (Procop., Bell. goth., 27). Что, в общем,

неудивительно, ведь этот древний этноним точно соответствует

именно готскому ’winiÞa (Much, 1937, s. 414 - 415). Готское

самоназвание ‘Gutans, ‘Gutôs, как известно, приобрело в

“Гетике” явно фиктивную связь с относительно близким по

звучанию древнефракийским ‘Gаetae. Не была ли такой же

искусственной также и связь между ’winiÞa, то есть, по-готски,

“славяне”, с похожим архаическим этнонимом ‘venethi, в VI в. н.

э., возможно, тоже уже лишь только книжным? Итак, что

происхождение антов и склавенов, номинальных Иордановых

“венетов” VI в. н. э., от одноименных, но IV-го века,

достаточных доказательств не имеет. Получается, однако, что

последние лишаются не только потомков, но и предков. Ведь

трудно оспорить вывод, уже сделанный на этот счёт Д.А.

Мачинским: “Никаких прямых указаний на связь между venethi IV -

VI у Иордана и venedi - venethi, упоминаемых у авторов I - II

вв. ни у самого Иордана, ни у других древних авторов не

имеется” (Мачинский, Тиханова, 1976, с. 62).

Однако, в противоположность этому дифференцированному,

предлагалось, по существу, восстановление древнего “суммарного”

подхода. Ведь снова, как и у Страбона, у Т. Сулимирского

имеется в виду миграция с п-ва Бретань на Адриатику. Согласно

его гипотезе, и все остальные венеты, - балканские,

малоазийские, восточноевропейские между Одером и Вислой, -

происходят, в принципе, из одного корня. В середине II тыс. н.

э. из Нижней Саксонии, где находилась прародина этого

древнеиндоевропейского этноса, началось длительная многоэтапная

экспансия, одним из результатов которой было венетское

завоевание праславянской лужицкой культуры (Sulimirski, 1973,

s. 381 - 387, Abb. 1). Впрочем, по замечанию Г. Биркхана,

“Курьёзное предположение, что венеты переселились на Адриатику

из Бретани, находит отдельных приверженцев также и в

современной науке” (Birkhan, 1997, s. 201). Им подчёркивается

также, что одно и то же название, “венеты”, известное в разное

время и на разных, удалённых одна от другой территориях,

очевидно, обозначало племена совершенно разной этнической и

культурной принадлежности, и поэтому его невозможно истолковать

моногенетически: оно возникло в разных местах независимо. В

самом деле, ведь ещё у Полибия отмечается отличие, по языку,

италийских венетов от кельтских (Pol., II: 17). Название

венетов в Галлии считается производным от кельтского ‘wen,

“любить”, или от такого же, но ещё индоевропейского, со

значением “дружественные” (Much, 1900, s. 35). В значении

“родственники”, оно объясняется из древнегерманского ’veni -

“друг”, ’venia - “родня”, “род”, “племя” (Much, 1937, s. 414 -

415). Здесь имеется, однако, и другой вариант - от готского

‘vinja, “пастбище”; таким образом, венеты - “народ, обладающий

многими хорошими пастбищами” (Müllenhoff, 1900, s. 514; Zeuss,

1925, s. 67). Безусловно, интересна также интерпретация Е.

Колендо, сопоставляющего наименование восточноевропейских

венетов с латинским ‘venetus, “голубой” (или “небесный”).

Наименования этих отдалённых племён связываются им также с

именем италийских венетов, ещё в III в. завоёванных Римом.

“Название венетов, отмечает Е. Колендо, было для римлян вполне

понятным и удобным в произношении, в отличие от многих

этнонимов Барбарикума” (Kolendo, 1984, s. 640). Кстати говоря,

в соответствиях из народной латыни видят основу также и других

названий североевропейских племён, например, для Птолемеевых

карбонов - ‘carbones (Tymieniecki, 1949, s. 114). С другой

стороны, теперь напрочь отвергаются известные сопоставления

имени античных венетов с праславянским *vety,

церковнославянским “вятший”, а также племенным “вятичи”

(Labuda, 1980, s. 33). Что, впрочем, вполне понятно:

древневенетский Kentum-язык, так или иначе,

западноиндоевропейский (Schwarz, 1956, s. 33).

Таким образом, необходимость, взамен “суммарного”, именно

дифференцированного подхода к известиям древних авторов о

венетах была вполне очевидна. Ведь, к примеру, при желании на

тех же основаниях, на которых балтийские венеты, Плиниевы и

Птолемеевы, объединяются с континентальными Тацитовыми, с

последними сопоставимы, в принципе, также и адриатические

венеты на р. По - уж точно не славяне. Что приморские венеты

континентальным вовсе не идентичны, со всей убедительностью

было обосновано Е. Колендо. Им подчёркнута обычность подобных

дуплетов и даже триплетов в этнической номенклатуре

Барбарикума. Дуплет из континентальных Тацитовых ‘venethi и

прибалтийских Плиниевых ‘venedi, соответствующих Птолемеевым

‘Оϋενεδαι, дифференцирован у Е. Колендо следующим образом: с

первыми cопоставлены ‘Stauanoι Птолемея, а со вторыми - ‘aesti

Тацита. “Венедские горы”, согласно Е. Колендо, это вовсе не

Карпаты, а гораздо более скромная возвышенность - Самбийская,

или Эльблонгская. Таким образом, по его мнению, статусом

“великого народа” приморские венеды были обязаны не обширности,

а скорее удачному расположению занятой ими территории. Это

небольшое племя древних балтов обитало где-то восточнее устья

Вислы - как раз у выхода “янтарного пути” к местам добычи

желанного для римлян ‘glaesum (Kolendo, 1984, s. 637 - 651).

Итак, получается, что от прибалтийских, или балтских, венедов

Плиния и Птолемея венеты Тацита независимы примерно так же, как

и от кельтских венетов Галлии, генетов Пафлагонии, и т. д. По

наблюдению М.Б. Щукина, всеми Тацитовыми комментаторами, не

связанными со славянской проблематикой, его венеты неизменно

помещаются восточнее Вислы (Щукин, 1972, с. 110). Однако в

распоряжении сторонников славянской атрибуции венетов Тацита

остаётся, как будто, ещё следующий аргумент: эти венеты,

во-первых, территориально соответствуют упоминаемым несколько

позднее Птолемеевым ставанам, и во-вторых, самоназвание

последних было, на самом деле, “славяне”.

Но при более внимательном рассмотрении истории вопроса

обнаруживается: глубоко укоренившееся представление, что

Птолемеево ‘Stauanoi следует, якобы, читать как ‘Sτlabanoi

(Havlik, 1973, s. 154; Мачинский, 1981, с. 34), с точки зрения

классического языкознания представляет собой грубую ошибку,

притом обнаруженную уже довольно давно. Согласно К. Мюлленгофу,

прочтение ‘Stauanoi как ‘Sτlabanoi недопустимо потому, что в

греческом в озвончении (anlaut) τl никогда не пишется; сами

греки писали Σκλαβοι, Σκλαβινοι (Müllenhoff, 1887, s. 21).

Кстати, на своём смелом предположении замены, якобы, ‘Λ на ‘A

особенно не настаивал и сам П. Шафарик, которым предлагалось

ещё и прочтение Птолемеева ‘Stauάnoί как “ставяне”, то есть

“обитатели озёр” (‘staw - “озеро”). Что выдающийся славист, к

сожалению, обращался с этнической номенклатурой Барбарикума

очень вольно, свидетельствует также и его “перевод” Птолемеева

‘Σαυαροι как “северяне” (Шафарик, 1848, с. 105, 345).

Славянство этих “ставян” и “северян” с историко-лингвистической

точки зрения оказывается ещё более проблематичным, если мы

припомним также, что и у самого Птолемея, и у Плиния, и многих

других древних авторов легко можно найти многое множество

псевдославянских этнонимов, типа ‘Serboi на реке Ра (Ptol.,

Geogr. V: 9, 17 - 22), ‘sirbi на Меотиде (Plin., NH. III: 22).

В самом деле, если “стабаной” опять читать как “стлаваной”, то

тогда древнепаннонских ‘aravisci и‘oseriates мы должны

сопоставить с раннесредневековыми славянскими этнонимами

‘maravi /moravi и ‘oseriane… Но ведь прочтение гидронимов

римской Дакии на славянский лад, ‘Patissus как “Потиссье”,

Pistra -“Быстрица”, 'Tsierna - “Черная” (Мавродин, 1945, с.

22), вместе с соответствующими гипотезами, уже принадлежит,

кажется, только прошлому науки, когда, по замечанию И.С. Пиоро,

считалось прогрессивным всюду искать и “находить” древних

славян (Пиоро, 1990, с. 6). Кстати, ставанов, в форме

‘Στονίνοι, Птолемей ещё раз называет не только в Лигурии, но и

в глубине Азии. Учитывая это их интересное положение, К. Цейсс

пришёл к следующему выводу: “Ставаны, соседи алаунов или

аланов, были аланским или сарматским народом, так как то же

самое название, 'Staυηνοί, 'Στbaίi и ΄Astaβαηνοί, Птолемеем

снова будет названо применительно к Ариане, Персиде и Гиркании”

(Zeuss, 1925, s. 271). Также и в современной лингвистике для

объяснения Птолемеева этнонима ‘Stauanoi предлагается

санскритское ‘stávāna, древнеиранское авестийское ‘stavana -

“хвалимый”, а также осетинское ‘stavun, “хвалить” (Абаев, 1949,

с. 183; Трубачёв, 1979, с. 41). Такая этническая интерпретация,

вместе с соответствующей ей географической, безусловно,

интересны, однако в названных у Птолемея вместе с ними ‘Γαλινδι

и ‘Σουδινι традиционно видят первое упоминание западных балтов

- судавов и галиндов (Laur, 1954, s. 266; Седов, 1987, с. 410;

Kolendo, 1998, s. 51). Птолемеевы ‘Stauanoi также могли

принадлежать к древнебалтским племенам, кажется, несмотря на

свои сармато-иранские параллели. Ведь тех же Плиниевых

‘sarmatae, соседей германцев и венедов на нижней Висле, считать

иранскими номадами вряд ли возможно (Plin., NH, IV: 95).

Поэтому вполне естественно, что, наравне со славянской и

иранской, издавна имеет хождение также и балтско-прибалтийская

этногеографическая атрибуция Птолемеевых ставанов. К. Мюлленгоф

видел в них “восточных литовцев на другой стороне среднего

Немана между его верхним течением и Вилией, вплоть до

болотистой части Белоруссии, или до Березины” (Müllenhoff,

1887, s. 21). Позднее как аргумент в пользу подобной

локализации указывалось даже наличие в средней Беларуси

названий типа Столбцы, Столовичи и т. д., но ассоциация их со

ставанами, кажется, была явным курьёзом (Bagrow, 1945, p. 381).

Территория ставанов, по К. Мюлленгофу, соответствует, в общем,

ареалу штрихованной керамики, с чьими носителями они и были

сопоставлены Д.А. Мачинским, исходившим, как видно, из похожей

географической интерпретации Птолемеевых известий об этом

племени (Мачинский, 1981, с. 34).

Итак, хотя ставаны к числу “великих народов Сарматии”, согласно

Птолемею, и не относятся, им принято было отводить громадную

территорию. Например, как у Е. Колендо: между Мазурским

Поозёрьем, где галинды, и судины, степным Причерноморьем, где

были аланские кочевья (Kolendo, 1998, s. 54). Однако историками

географии отмечается, что сетка долгот у Птолемея как бы

растянута на восток и отличается от современной на 20°

(Бронштэн, 1988, с. 141). В результате у него наблюдается

смещение тех или иных объектов, иногда очень значительное.

Интересно, в этой связи, что у Ю. Кулаковского, которым также

учитывалась ошибка градусной сетки в “’Γεωγραφίχή Ύφήγησις”

примерно на одну треть, ставаны отнесены к одной и той же

территориальной группе не со степными аланами, а с балтийскими

галиндами и судинами (Кулаковский, 1899, с. 13 - 22).

Наверное, подобная локализация этого племени должна считаться

более предпочтительной, но как тогда объяснить Птолемеево

утверждение “ …и ставаны - до аланов” (Ptol., Geogr., III: 5,

9)? Видимо, автор “Географического руководства” испытывал нужду

как-то заполнить лакуну между причерноморскими и прибалтийскими

племенами, и решил эту задачу за счёт самого южного из

последних. То есть, как у Иордана, который, однако, “расселяет”

далеко на лесной север причерноморских степняков-кочевников:

“…берег Океана держат эсты, вполне мирный народ. К югу соседит

с ними сильнейшее племя акациров, не ведающее злаков, но

питающееся от скота и охоты” (Jord., Getica, 37). Таким

образом, Птолемеевы ‘Stauanoi территориально сближаются скорее

с Тацитовыми ‘aestii, чем с его же ‘venethi.

О них автором “De origine et situ Germanorum” сообщается,

буквально, следующее: “ …Здесь конец Свебии. Отнести ли

певкинов, венедов и феннов к германцам или сарматам, не знаю,

хотя певкины, которых некоторые называют бастарнами, речью,

образом жизни, оседлостью и жилищами повторяют германцев. Из-за

смешанных браков их облик становится всё безобразнее, и они

приобретают черты сарматов. Венеты переняли многое из их

нравов, ибо ради грабежа рыщут по леам и горам, какие только не

существуют между певкинами и феннами. Однако их скорее можно

причислить к германцам, потому что они сооружают себе дома,

носят щиты и передвигаются пешими, притом сбольшой быстротой;

все это отмежевывают их от сарматов, проводящих всю жизнь в

повозке и на коне” (Tac., Germ., 46).

Интерпретации этогоТацитова сообщения, в том числе локазизации

его венетов, посвящена уже довольно значительная литература.

Традиционно авторы делятся здесь на сторонников широкой и узкой

локализации. Так, в польской археологии, в частности,

представлены обе точки зрения. Согласно Е. Колендо, Тацитово

описание венетов - figura retoryczna. Они не могут быть

локализованы сколько-нибудь точно, так как, подобно Птолемеевым

ставанам, размещены на огромном пространстве, и, по-видимому, с

той же целью - заполнить территориальную лакуну. Тацитовых

певкинов, пишет Е. Колендо, следовало бы считать степными

кочевниками, а фенны, это, возможно, дъяковская культура, где

для изготовления самых разнообразных орудий широко применялась

кость. Венетов же можно соотнести с какой-то частью

зарубинецкой культуры (Kolendo, 1984, s. 648 - 649). Согласно

В. Новаковскому, локализация Тацитовых венетов выглядит гораздо

определённее, поскольку с певкинами им сопоставляются

поянешти-лукашевские памятники, в том числе Верхнего

Поднестровья, а с феннами - массив лесных древностей далеко вне

границ римских влияний, и не только дьяковских, но и

примыкающих к ним с запада, у истоков Днепра. С самими же

венетами им сопоставляются постзарубинецкие древности типа

Рахны-Почеп (Nowakowski, 1990, s. 75 - 96; Nowakowski, 1992, s.

218 - 230).

Параллельно с польской, несколько иная версия локалиации и

археологической идентификации Тацитовых венетов развивалась в

российской, а также в украинской, историографии. Основным её

отличием является, пожалуй, совсем другое представление о

северо-восточном ориентире - Тацитовых феннах. Д.А. Мачинским

они отодвигаются в Лапландию, однако, на наш взгляд, вряд ли

обоснованно. “В последних исследователи Тацита с достаточным

основанием усматривают соприкосавшихся с германцами на севере

Скандинавии далеких предков саами-лопарей”, утверждает он,

ссылаясь при этом только на Р. Муха (Мачинский, 1976, с. 88,

100). Однако в действительности этим немецким исследователем

совсем не приводятся обоснования тождества Тацитовых ‘fenni

именно с древними саамами финской Лапландии. Наоборот, им

подчёркнуто специально, что лопари в древнескандинавских

источниках именовались иначе, чем собственно финны (самоназв.

‘Suomi, др-герм. ‘Fennōz, ‘Finnōz): ‘Skridi-finnōz,

‘Skridefinnas, то есть, буквально, “Schneeschufinnen” - “лыжные

финны”. Финнов, под именем ‘Φίννοι, называет также Птолемей, у

которого они не только близ Вислы рядом с готами, но и,

действитедьно, на севере ‘Σκανδία Однако у Р. Муха эти сведения

приводятся отнюдь не для локализации феннов Тацита, а с целью

показать его отличие, на этот счёт, от Птолемея (Much, 1937, s.

414 - 416). Правда, отождествление Тацитовых феннов именно с

саамами, чья древняя топонимия фиксируется на юге Эстонии,

Псковщины и Новгородчины, действительно уже имеется в научном

обороте (Анфертьев, 1988, с. 118 -120), но не появилась ли

данная гипотеза под влиянием самого Д.А. Мачинского? У него же

самого, в результате фактического отказа от одного из

ориентиров локализации венетов, по существу произошла

давальвация Тацитовых известий об этом народе. Ведь Д.А.

Мачинскому пришлось поделить его на венетов “реальных”,

обитавших вблизи прикарпатских бастарнов, и … остальных -

следовательно, нереальных, которые картографированы им, между

Припятью и верхним Днепром, лишь со знаком вопроса (Мачинский,

1976, с. 90, рис. 1).

Представление об этих так называемых “реальных” венетах в

дальнейшем подверглось трансформации, и весьма своеобразной.

“Согласно анализу Д.А. Мачинского, пишет Д.Н. Козак,

определённая Тацитом территория проживания венедов совпадает с

ареалом зубрицкой культуры, которая занимает регионы Зарадной

Волыни и Западной Подолии. Совпадают данные о границе венедов и

германцев - соответственно, ареалов зубрицкой и пшеворской

культур. Значительный интерес вызывают данные письменых

источников, которые свидетельствуют, по Д.А. Мачинскому, что

венеды во второй половине I в. н. э. появились между Припятью и

Днестром как новое, только что прибывшее население, которое ещё

не полностью освоило территорию” (Козак, 1991, с. 139).

Итак, на первый взгляд может показаться, что наконец-то удалось

преодолеть “археологическую неуловимость” Тацитовых венетов. Во

всяком случае, их сопоставление с западноволынскими и

верхнеднестровскими древностями так называемой зубрицкой группы

второй половины I - конца II вв. н. э. выглядит .

предпочтительнее размещения в зоне “археологической пустоты” по

нижней Припяти, Ужу и Тетереву, куда из южной части ареала

культуры штрихованной керамики в Тацитово время будто бы

проникло население с археологически не фиксируемым поребальным

обрядом (Мачинский, 1976, с. 95). Однако становится ясно, что,

только формально основываясь на гипотезе Д.А. Мачинского, Д.Н.

Козак по существу, развил собственную, в корне отличную. Ведь

Д.А. Мачинский, вместе с М. Бабешем и М.Б. Щукиным продолжая

ещё довоенные исследования Г. Коссины, К. Такенберга, В. Ла

Бауме и др., много сделал для установления идентичности

носителей как поянешти-лукашевской, так и классической

зарубинцкой культуры именно древнегерманским бастарнам

(Kossina, 1914, s.147, 154; Tackenberg, 1929, s. 232 - 244; La

Baume, 1934, s. 86; Babeş, 1973, s. 213; Мачинский, 1973, с. 54

- 55; Щукин, 1972, с. 109; Щукин, 1987, с. 104, 109). Притом,

по замечанию М.Б. Щукина, эта бастарнская принадлежность всей,

или почти всей, зарубинецкой культуры приобрела со временем ещё

бόльшую очевидность, чем это вытекало из прешествующих работ

Д.А. Мачинского (Щукин, 1993, с. 94). Д.Н. Козак же исходит из

того, что “зарубинецкая культура - стержнь, вокруг которого

развивалась древнеславянская общность на рубеже эры”. Зубрицкие

памятники он именует “западновенедскими” и особо подчёркивает

их близость зарубинецким и позднезарубинецким, -

соответственно, “восточновенедским” (Козак, 1993, c. 24 - 25).

Однако, как оказалось на поверку, эта гипотеза о венедах лишь

внешне согласуется с представлениями о них как Д.А. Мачинского,

так и, по-видимому, самого Корнелия Тацита. В самом деле,

согласно Д.Н. Козаку, так называемая зубрицкая группа начала

окончательно оформляться в результате притока в пшеворскую

среду на западе Волыни и Подолии, вслед за липицкими с юга,

также ещё и новых эмигрантов с севера. Какие-то ещё неясные

пока причины обусловили во второй половине I в. н. э.

разрушение припятского варианта зарубинецкой культуры и

массовое бегство его носителей в разных направлениях: на

северо-запад в Подлясье, где ими оставлен могильник Гриневичи

Вельки, на юго-запад в Любельщизну, где складывается такая же

смешанная пшеворско-зарубинецкая черничинская группа

памятников, и, в основном, на юг. “Наверное, как справедливо

предполагает Д.Н. Козак, зарубинецкие племена двигались с

Полесья небольшими разрозненными, вероятнее всего, семейными

группами и не основывали отдельных поселений. Они

останавливались на уже существующих пшеворских, вступая в

тесный контакт с их обитателями” (Козак, 1991, с. 32, 114).

Считать этих беженцев грозными венетами Тацита, рыскавшими

“ради грабежа”, наверное, затруднительно. Завоевание Подолии и

Волыни было явно не их ролью, и очевидно, что гораздо более

обоснованно протекавший здесь процесс характеризуется как уход

зарубинецкого населения “под прикрытие щитов верхнеднестровской

группировки бастарнов, представленной памятниками типа

Колоколина - Чижикова - Звенигорода - Гринева” 109). Гринева”

(Щукин, 1987, с. 109). Итак, во-вторых, опять же, вопреки Д.Н.

Козаку, эти смешанные пшеворско-липицкие памятники Верхнего

Поднестровья, к которым позднее добавился зарубинецкий элемент,

Д.А. Мачинским сопоставляются не со славянскими венедами, а с

германскими бастарнами (Мачинский, 1976, с. 91). Получается,

что так называемая зубрицкая группа памятников, вопреки

“западновенедской” версии Д.Н. Казака, должна сопоставляться не

с самимиТацитовыми венетами, а, скорее, с их юго-западными

соседями-германцами.

Итак, поиски Тацитовых венетов привели нас в страну бастарнов у

подножия Карпатских гор. Между прочим, согласно Ф. Брауну, их

название в греческой передаче ‘Karpáton, связано с бастарнской

формой *HarЂaþa. Так или иначе, название Карпат, по Tabula

peutingeriana, это ‘Alpes Bastarnicae, к востоку от которых

отмечены сами ‘Blastarni, то есть бастарны (Браун, 1899, с.

107, 173). Конечно, о тех же горах речь идёт также и в

“Естественной истории”. Плиний, упомянув сарматских язигов на

равнине, сообщает, что “горные хребты и ущелья до реки Патиссы

(занимают) прогнанные ими даки. От реки Мара, или Дирии,

отделяющей их от царства Ваннианского, говорит он далее,

противоположные области занимают бастернеи и затем другие

германцы” (Plin., NH.,IV: 75). “Понятие “германцы” у Плиния

достаточно конкретно и среди перечисленных им “германских

народов” нет ни одного, чья принадлежность к германцам в

современном значении этого термина могла бы быть поставлена под

сомнение”, констатируют Д.А. Мачинский и М.А. Тиханова. Для

этих Плиниевых “других германцев” соавторами была предложена

вполне опредепённая локализация: севернее бастарнов на Днестре,

восточнее Вислы и южнее Океана. Однако именно там, вместо этих

‘germani, у них картографированы … Тацитовы ‘venethi, притом

тоже в полном соответствии с источником (Мачинский, Тиханова,

1976, с. 66 - 67).

Таким образом, совпадение локализации обоих древних этнонимов -

отнюдь не новое открытие. Но данное соответствие требуется,

наконец, обосновать, тем более что это особой сложности

представлять не должно. Начать уже с практически

хронологического совпадения между известиями Плиния и Тацита,

ведь “Естественная история” и “Германия” были закончены ими,

соответственно, в 77-м и 98-м гг. н. э. Соответствуют также и

географические рамки: у обоих этих римских авторов говорится, в

частности, о пространстве между Океаном, или Свебским морем, и

Истром, или Дунабием, восточнее Вистулы, которую они одинаково

считают текущей ещё по землям германцев. Ориентир для

локализации племён внутри хинтерланда также одинаков: область

обитания бастерниев, или певкинов (ср.: Plin., IV: 75 - 100;

Tac., Germ., 1 - 46). Различие заключается, собственно, в том,

что у Плиния указан только юго-западный ориентир, ‘basternеi, а

у Тацита - как юго-западный, так и юго-восточный, ‘peucini и

‘fenni**. В этом отношении Плиний оказывается ближе к Страбону,

чем к своему современнику Тациту. Страбон, также называя для

бастарнских атмонов и сидонов только их юго-западных соседей,

трегетов, признаётся, однако, в своей неосведомлённости

относительно северных и северо-восточных пределов, даже сильно

преувеличивая таковую, “ибо мы не знаем ни бастарнов, ни

савроматов и вообще никого из живущих выше Понта” (Strabo,

Geogr., VII: 2, 4; VII: 3, 15 - 17). По-видимому, как раз

поэтому со Страбоновыми бастарнами сперва осторожно

сопоставлялся не вся зарубинецкая культура, а только её южный

вариант на среднем Днепре (Мачинский, Тиханова, 1976, с. 75 -

76). Может показаться, что Плинием даётся для подобной

осторожности ещё бóльший повод: ведь он, в отличие от Географа,

попытался компенсировать такую же свою неосведомлённость

относительно реальной этногеографии внутренних территорий

некритическими заимствованиями из Геродота (Рассадин, 1999, с.

30). Тем не менее, несмотря на то, что его сведения о “других

германцах” при желании тоже можно приурочить только к южной

окраине их расселения, они представляются вполне пригодными для

сопоставления с Тацитовыми известиями о венетах.

Тацитовы венеты сопоставляются с наследием бастарнской

зарубинецкой культуры уже многими исследователями. В своё время

эта точка зрения была подробно аргументирована также и в

специальной публикации (Рассадин, 1992). Отметм, между прочим,

что ещё раньше эти венеты сопоставлялись даже непосредственно с

самой зарубинецкой культурой (Kolendo, 1984, s. 130). Её

германские корни стали очевиднее, когда фактически была, так

сказать, разорвана “клёшевая” линия генеалогии древних славян.

Напомним, что в межвоенный и послевоенный период Ю. Костшевский

выступая против древнегерманской этнической атрибуции die

Gesichturnenkultur, которую отстаивали немецкие археологи. Эта

kulturа urn twarzowych была связана им сперва с западными

балтами, а потом и с поморским ответвлением праславян (Z

Polskiego Towarzystwa Prehistorycznego, 1928, s. 11 - 12;

Kostrzewski, 1946, s. 71). Много позднее похожий подход снова

встречается у В.В. Седова, которым данная культура разделяется

на две: собственно поморскую, западнобалтскую , и

раннеславянскую подклёшевую. Этническая традиция последней

могла, по его мнению, обусловить принадлежность также и

зарубинецкой куьтуры (Седов, 1979, с. 76). Однако подобный

раздел этой довольно монолитной общности, - видимо, всё же

раннегерманской, - был сочтён позднее неправомерным, и

объясняется как элемент не всегда корректной дискуссии с

немецкими археологами (Malinowski, 1992.). Как немецкие

археологи 1930-х, Ю.В. Кухаренко в 1960-м г. указывает снова на

именно поморские корни зарубинецкой культуры (Кухаренко, 1960,

с. 109). Правда, позднее с этой поморской генетической версией

стала успешно конкурировать “ясторфская”, акцентированная на

исторических связях зарубинецкой общности не с Померанией, а с

нижней Эльбой и Ютландией (Niewegłowski, 1986, s. 205; Щукин,

1993, c. 91).

Однако, в любом случае, весьма затруднительно полагать, что в

свой финальный период, к которому и относятся, собственно,

Тацитовы сведения о венетах, зарубинецкая культура имела уже

иное, не германское, этническое содержание. Одно из

подтверждений обратного - Плиниевы известия о “других

германцах”.

Литература:

Абаев В.И., 1949. Осетинский язык и фольклор. М., Л.Анфертьев А.Н., 1988. Сведения Тацита о народах

Северо-Восточной Европы: опыт интерпретаци // Археология и

история Пскова и Псковской земли. Тез. докл. науч.-практ. конф.

Псков.Артамонов М.И. 1946. Венеды, невры и будины в славянском

этногенезе // Вестник ЛГУ. № 2.Баран В.Д., 1974. Славяне в середине I тысячелетия нашей эры //

Проблемы этногенеза славян. Киев.Браун Ф., 1899. Разыскания в области гото-славянских отношений

// Сборник отделения русского языка и словесности Императорской

Академии Наук. Спб. Т. LXIV. № 12.Бронштэн В.А., 1988. Клавдий Птолемей: II век н. э. М.Козак Д.Н., 1991. Етнокультурна iсторiя Волини (I ст. до н. э.

- IV ст. н. е.). Киïв.Козак Д.Н., 1993. Взаємовідносіні слов’ян і германців на

терріторії України в першій половині I тис. н. е. //

Археологія. Вип. 2.Козак Д.Н., 1996. Формування давньослов’яньских пам’яток на

територiї Волинi i пивничної Галичини в першй чвертi I тис. //

Археологiя. Вип. 2.Кулаковский Ю., 1899. Карта Европейской Сарматии по Птолемею.

Киев.Кухаренко Ю.В., 1960. К вопросу о происхождении зарубинецкой

культуры // СА. № 1.Мавродин В.В., 1945. Образование древнерусского государства. Л.Мачинский Д.А., 1973. Кельты на землях к востоку от Карпат //

АСГЭ. Вып. 15.Мачинский Д. А., 1976. К вопросу о территории обитания славян в

I - VI веках // АСГЭ. Вып. 17.Мачинский Д.А., 1981. Миграция славян в в I тысячелетии н. э.

(по письменным источникам с привлечением данных археологии) //

Формирование феодальных славянских народностей. М. 1981.Мачинский Д.А., Тиханова М.А., 1976. О местах обитания и

направлениях движения славян в I - VII вв. н. э. (по письменным

и археологическим источникам) // Acta Archaeologica Carpathica.

1976. T. XVI.Пастернак Я., 1961. Археологія Украĩні. Торонто.Пиоро И.С., 1990. Крымская Готия. Киев.Рассадин С.Е., 1992. Венеты и бастарны // Barbarcum. T. III.Рассадин С.Е., 1999. Племена и народы “заскифского” Севера и

Северо-Востока. Автореферат дисс. … доктора исторических наук.

Минск.Рикман Э.М., 1975. Этническая история населения Поднестровья и

прилегающего Подунавья в первых веках нашей эры. М.Седов В.В., 1976. Происхождение и ранняя история славян. М.Cедов В.В., 1987. Балты // Археология СССР. Финно-угры и балты

в эпоху средневековья. М.Седов В.В., 1996. Современное состояние проблемы этногенеза

славян // SА. Т. XXXVII.Славяне юго-восточной Европы в предгосударственный период,

1990. Киев.Третьяков П.Н., 1953. Восточнославянские племена. М.Третьяков, 1970. У истоков древнерусской народности. Л.Трубачёв О.Н., 1979. “Старая Скифия” Геродота и славяне // ВЯ.

№ 4.Удальцов А.Д., 1946. Племена Европейской Сарматии II в. н. э.

// СЭ. № 2.Шадыра В.І., 1993. Фіна-угры, балты і славяне на поўначы

Беларусі ў I тыс. н. э. // Весці АН Беларусі. Сер. грамадск.

Навук. № 3.Шафарик П., 1848. Славянские древности. М. Т. I. Кн. I.Щукин М.Б., 1972. Сарматские памятники Среднего Поднепровья и

их соотношение с зарубинецкой культурой // АCГЭ. Вып. 14.Щукин М.Б., 1976. Археологические данные о славянах II - IV

веков. Перспективы ретроспективного метода // АCГЭ. Вып. 17.Щукин М.Б., 1987. О трёх путях археологического поиска предков

раннеисторических славян. Перспективы третьего пути // АСГЭ.

Вып. 28.Щукин М.Б., 1993. Проблема бастарнов и этнического определения

поянешти-лукашевской и зарубинецкой культур // Петербургский

археологический вестник. № 6.Babeş M., 1973. Germanische laténezeitliche Einwanderungen im

Raume östlich der Karpaten (zum heutigen Stand der Forschung

über die Poienesti-Lukaśevka-Kulturgruppe // Aktes du VIIIe

Congres International des sciences prehistoriques et

protohistoriques, Beograd 9 - 5 septembre 1971. Tome troisieme.

Beograd.Bagrow L., 1945. The Origin of Ptolem'ys Geographia //

Geografica Annaler. T. 27.Bierbrauer V., 1998. Gepiden in der Wielbark-Kultur (1. - 4.

Jahrhundert n. Chr.)? Eine Spurensuche // Studien zur

Archäologie des Ostseeraumes. Von der Eisenzeit zum

Mittelalter. Kiel.Birkhan H., 1997. Kelten. Versuch einer Gesamtdarstellung ihrer

Kultur. Wein.Blume E., 1912. Die germanischen Stämme und die Kulturen

zwischen Oder und Passarge zur römischen Keiserzeit. Würzburg.Ebert M., 1921. Südrußland im Altertum. Bonn.Godlowski K., 1979. Z badań nad zagadneniem rozpzestrzeinienia

słowian w V - VII w. n. e. - Kraków.Godlowski K., 1984. „Superiores barbari” und die

Markomannenkriege im Lichte archäologischer Quellen //

Slovenská Archeolôgia. R. XXXII.Hachmann R., 1970. Die Goten und Skandinavien. Berlin.Hachmann R., Kossak G., Kahn H., 1962. Völker zwischen Germanen

und Kelten. Neumünster.Havlik L., 1973. Einige Frage der Ehtnogenese der Slawen im

Lichte der römischen und byzantischen Historiographie (I Hälfte

des 1. Jahrhunderts) // Berichte üdth den II Internationalen

Kongreß für slawische Archäologie. Berlin. 1973. Bd. III.Hirt H., 1905. Die Indogermanen. Ihre Verbreitung, ihre Heimat

und ihre Kultur. Strassburg. Bd. I.Jaźdźewski K., 1981. Pradzieje Europy środkowej, Wrocław -

Warscawa - Kraków - Gdańsk.Kazanski M., 1992. Les arctoi gentes „l’emperie” d’Hermanarich.

Commentaire archéologique d’une source écrite // Germania.

Jahrgang 70.Kolendo J., 1984. Wenetowie w Ewropie środkowej i wschodniej.

Lokalizacija i rzeczywistość etniczna // Przegląd historyczny.

T. LXXV. Zeszyt 4.Kolendo J., 1998. Swiat antzczny i barbarzyncy: Teksty,

zabytki, refleksija nad przeszloscia. Seria podrecznikow, tom

1. Warszawa.Kossina G., 1914. Die deutsche Vorgeschichte. Würzburg.Kossina G., 1915. Die illyrische, die germanische und die

keltische Kultur der frühesten Eisenzeit im Verhältnis zu dem

Eisenfunden von Waren bei Leipzig // Mannus. Bd. VII.Kossina G., 1924. Zu meine Ostgermanenkarte // Mannus. Bd. 16.Kostrzewski J., 1946. Germanie przedhistoryczny w Polsce // РА.

T. VIII.Kostrzewski J., Chmielewski W., Jaźdźewski K., 1965. Pradzieje

Polski. WrocławKoval’ I., 1993/1994. Kultura przeworska na Ukraine

zakarpatskiej // Wiadomosci Аrcheologiczne. T. LIII.Krahe H., 1954. Sprache und Vorzeit. Heidelberg.La Baume W., 1934. Urgeschichte der Ostgermanen. Danzig.Labuda G., 1980. Udział wenetów w etnogenezie słowian //

Etnogeneza i topogeneza słowian. Materiału z konferencji

naukowej zorganizowanej przez Komisje Slawistyczna przy

Oddziale PAN w Poznania w dniach 8 - 9 XII 1978. - Warszawa -

Poznań.Laur W., 1954. Esten, eine germanische Volksbezeichnung im

baltischen Raum // Zeitschrift für Ostforschung. 3. Jahrgang.Lehr-Spławiński T., 1948. O staroźytnych lugiach // SA. T. I.Lowmiański H., 1964. Poczatki Polski. Warszawa. T. I.Malinowski T., 1992. W sprawie tzw. kultury grobów kloszowych

// Zemie polskie w wczesnej epoce źelaza i ich powązania z

innymi terenami. Przezow..Miller K., 1962. Die peutingersche Tafel. Stuttgart.Milojćić V., 1952. Zur Frage der “Lausitzer Wanderung” //

Germania. Bd. 30.Much R., 1900. Deutsche Stammeskunde. Leipzig.Much R., 1937. Die Germania des Tacitus. Haidelberg.Müllenhoff K., 1887. Deutsche Altertumkunde. Berlin. Bd. II.Müllenhoff K., 1900. Deutsche Altertumkunde. Berlin. Bd. IV.Niewegłowski A., 1986. Uwagi o chronologii i genezie kultur

zarubinieckiej i przeworskiej // AP. T. XXXI.Nowakowski W., 1990. Ludy na polnocno-wschodnich skrajach

Barbaricum. „Germania“ Tacyta w swietle analizy zrodel

archologicznych // Meander. № 2/ 3.Nowakowski W., 1992. „HIS SVEBIAE FINIS“ - Concept of the

Border of the Barbarous World at the East Baitic Coast in the

Roman Period // Barbaricum. T. 2.Okulitz J., 1984. Einige Aspekte der Ethnogenese der Balten und

Slawen im Lichte archäologischer und

schhprachwissenschaftlicher Forschungen // Questiones Medii

Aevi. - 1984 - T. 3.Parczewski M., 1988. Najstarsza faza kultury

wczesnoslowiańskiej w Polsce. Krakòw.Parczewski M., 1993. Die Anfänge der frühslawischen Kultur in

Polen. Wien.Pokorny J., 1938. Urgeschichte der Kelten und Illyrier. Halle.Pradzieje ziem polskich, 1988. Tom I. Od paleolitu do

środkowego okresu lateńskiego. Część 2. Epoka brązu i pocątki

epoki źelaza. Warszawa - Łódź.Schmidt L., 1910. Geschichte der deutsche Stämme bis zum

Ausgange der Völkerwanderung. Die Geschichte der Ostgermanen.

Berlin.Schwarz E., 1956. Germanische Stammeskunde. Heidelberg.Sulimirski T., 1973. Die Veneti - Venedae und deren Verhältnis

zu den Slawen //: Berichte über II Internationalen Kongreß für

Slawische Archäologie. Berlin. Bd. III.Tacitus Publius Cornelius, 1957. Germania. Die Annalen.

München.Tackenberg K., 1929. Die Bastarnen // Volk und Rasse. Bd. IV.Tymieniecki K., 1948. Wenetowie, nazwa i rzeczywistośċ

historyczna // SA. T. I.Tyminieski K, 1949. Droga Gotów na południe // Archeologia. -

T. III.Welt der Slawen. Geschichte. Gеgesellschaft. Kultur, 1986.

München.Wenskus R., 1961. Stammesbildung und Verfassung. Das Werden der

frühmittelalterischen gents. Köln - Graz.Z Polskiego Towarzystwa Prehistorycznego, 1928 // Z otchłani

wiekow. T. III.Zeuss K., 1925. Die Deutschen und Nachbarstämme. Heidelberg.

Примечания:

* Так в тексте - С.Р.** Этих Тацитовых феннов уже предлагалось помещать в

Белорусском Подвинье; впоследствии финно-угорская этническая

основа днепро-двинской культуры получила также новые

подтверждения (Рассадин, 1992, с. 12; Шадыра, 1993, с. 83 -

90).

Сокращения:

АСГЭ - Археологический сборник Государственного Эрмитажа.AP - Archeologia PolskiРА - Przegąd archeologiczny.SA - Slawia antiqua.СЭ - Советская этнография.ВЯ - Вопросы языкознания.

Синтаксис сноски:

C.Е. Рассадин. Между Альпами и Океаном: венеты - “другие

германцы”? // Восточноевропейский археологический журнал, 5(18)

сентябрь-октябрь 2002,

(http://archaeology.kiev.ua/journal/050902/rassadin.htm)

Между Альпами и Океаном:венеты - “другие германцы”?C.Е. Рассадин, МинскВосточноевропейский археологический журнал, 5(18), 2002

Вера в славянство венетов в учёной среде передаётся от

поколения к поколению. От П. Шафарика и Л. Нидерле эта эстафета

достигла наших современников, что позволило в 70-е гг.

констатировать следующее: “Большинство учёных специалистов

считает, что венеды - это этноним славян… Это положение в

настоящее время уже почти не вызывает споров” (Баран, 1974, с.

7). Данное положение казалось ещё бесспорнее после 1945-го,

когда соединившиеся, наконец, учёные славянских стран давали за

место под солнцем для этих венетов-венедов настоящий бой

“нахальству немцев” [Так в тексте - С.Р.] (Артамонов, 1946, с.

71). В славянской истории был выделен тогда специальный

“венедский период”, соответствующий I - IV вв. н. э.

(Tyminieski, 1949, s. 112 -113), а в археологии Polski ludowej-

соответствующая “kulturа wenedzkа”, официально называвшаяся

именно так вплоть до недавнего времени (Kostrzewski,

Chmielewski, Jaźdźewski, 1965, s. 242 - 254; Jaźdźewski, 1981,

s. 485).

Эта “венедская” (пшеворская) культура в 1920-40-е гг. буквально

отвоёвывалась у немецкой археологической науки, в которой она

традиционно считалась германской - вандальской, лугийской

(Kossina, 1914, s. 141; La Baume, 1934, s. 108). Ю. Костшевский

тогда начал стал доказывать исконно славянскую принадлежность

отошедших к Польше территорий Силезии и Померании. Согласно его

новой точке зрения, праславянской в польских землях являлась

уже лужицкая культура бронзового - начала железного века, а

дальнейшее развитие автохтонного населения привело в I в. н. э.

к сложению здесь “венедской” культуры. Наименование её

носителей, переданное Тацитом как ‘lugios, на самом деле

звучала, по Ю. Костшевскому и Т. Лер-Сплавинскому, именно

по-славянски:: ‘łużane, или даже ‘łuzyczane (Kostrzewski, 1946,

s. 71 - 76; Lehr-Spławiński, 1948, s. 266). Советской

археологией тезис об исконно славянской принадлежности “древней

Лузации” был поддержан самым решительным образом: “… лугийские

племена, писал, например, П.Н. Третьяков, которые в буржуазной

литературе обычно считаются германцами, в действительности

являлись племенами, родственными венедам” (Третьяков, 1953, с.

105). Впрочем, древними славянами тогда считались… даже

Тацитовы ‘suebi (Удальцов, 1946, с. 65 - 89). Впрочем,

сопоставление различных проявлений пшеворской культуры именно с

венедами, в частности южнопшеворских памятников Словакии и

Поднестровья - с ‘venadae и‘venadae sarmatae Певтингеровых

таблиц, продолжали встречаться и гораздо позднее (Щукин, 1976,

с. 17 - 77).

Кстати, славянство венедов было тем уникальным тезисом, который

одинаково отстаивала как советская историческая наука, так и

“антисоветская” эмигрантская. Так, у Я. Пастернака читаем: “…

все славянские археологи единодушно считают венедов

праславянами, предками западных славян” (Пастернак, 1961, с.

432). Таким образом, именно национальная обусловленность данной

трактовки признавалась вполне откровенно.

Однако и немецкими учёными славянская атрибуция

венетов/венедов, собственно, также никогда не отрицалась. Даже

очень нелюбимый нашей историографией “лидер германской

националистической археологии” Г. Коссина считал Тацитовых

венедов именно славянами (Kossina, 1924, s. 161).

Л. Шмидтом и М. Эбертом венеты Иордана, побеждённые

Германарихом, отождествлялись с верхнеднепровским славянами.

Позднее о том же писали ещё многие, к примеру, Э. Шварц

(Schmidt, 1910, s. 99; Ebert, 1921, s. 361; Schwarz, 1956, s.

88). Даже в переводе Тацитова сочинения “Germsnia”, как

эквивалент латинского ‘venethi, содержит немецкое ‘die Wenden,

с последующим разъяснением: т. е. ‘die Slawen (Tacitus, s. 41,

61). Это совпадает с традиционным наименованием славян, в форме

‘winden, ‘wenden сохранившимся в немецком языке до

современности в форме ‘winden, ‘wenden. Существует аналогичное

финское, ‘venë, ‘veneä, ‘venäjä, с тем же значением, и, кроме

того, также ‘Venädä - “Россия”. А Польшу, в частности,

средневековые скандинавские источники именуют ‘Weonodland

(Blume, 1912, s. 207). Земли к востоку от Эльбы и Заале,

населённые прежде славянскими племенами, и после их

окончательного онемечивания долго продолжали именоваться

‘Vinedaland (Zeuss, 1925, s. 67). Всё это казалось вполне

надёжным основанием для истолкования, в качестве обозначений

таких же славян, только дпевних, также и этнонимов, переданных

авторами I - VI вв. в форме ’venethi - ’venedi - ’Oύευέδοι.

Поэтому вполне естественно, что для “расшифровки” последних

привлекались данные именно славянского языкознания. И

получилось следующее: “венд” → “ант”; → “вят(ич)”; “wenetowie”

= “ludzi wielkie, potęźny” (Мавродин, 1945, с. 28; Tymieniecki,

1948, s. 251).

Как известно, соединить подобным же лингвистическим “мостиком”

с достоверными славянами не только венедов, но и ставанов

пытался ещё сам М.В. Ломоносов. Самые авторитетные гарантии

возможность подобной трансформации неизменно получала и в

дальнейшем. Так, согласно П. Шафарику, первоначально писалось

именно ‘ΣΤΛΑΎΑΝΟΙ, но потом буква 'Λ была спутана с ‘Α, а

впоследствии выпала вообще (Шафарик, 1848, с. 345). Согласно Г.

Ловмяньскому, Птолемеевы ‘Stauanoί, - ни что иное, как

испорченное самоназвание славян, передать которое правильнее

было бы как ‘Stlabanoί, или даже ‘Sυlabanoi (Lowmiański, 1964,

s. 197). “Достройка” данного “мостика” привела к

отождествлению, по крайней мере, территориальному, этих

“ставанов” - “стлавен” с Тацитовыми венетами (Мичинский, 1976,

с. 90; Мачинский, 1981, с. 34).

Психологическая мотивация славянской этнической интерпретации

известий о ставанах и венетах, в общем, ясна; она была

отчётливо обозначена, в частности, у К. Годловского. “В

античных источниках I - IV вв. н. э., писал он, между средним

Дунаем и Балтикой упоминаются народы кельтского, германского, и

балтского происхождения (галинды, судины); на этом фоне

отсутствие данных о славянах выглядит чем-то невероятным”

(Godlowski, 1979, s. 7). Видимо, априорной славянской

этнической атрибуцией восточноевропейских венетов, упоминаемых

у античных писателей, был обусловлен во многом также и сам

суммарный подход к известиям последних. “Венедский” этап в

истории славянства увязывается со средневековым, а сообщения

греко- и латиноязычных авторов о венедах и ставанах - с

известиями авторов византийских об антах и склавенах, потому

что они, согласно, Иордану, происходят из одного корня и были

известны его современникам под тремя именами (Славяне…, 1990,

с. 5). В связи с этим может показаться вполне оправданной и

одна из недавних попыток такого “суммирования информации разных

авторов”, когда топографизировать венетов/венедов в Повисленье

путём объединения известий Плиния, Тацита, Птолемея и

Певтингеровых таблиц попытался В.В. Седов (Седов, 1996, с.35 -

36). Впрочем, раньше подобный “коктейль” был ещё сложнее, ведь

сюда добавляли даже Геродотовых ’Ενετοί (Третьяков, 1953, с.

99) … Итак, “венедско-славянский” эпизод в истории нашей науки

ещё отнюдь не закончился. Ведь, в частности, представление

именно о славянстве Тацитовых венетов послужило, наверное,

одним из оснований для выдвижения “качественно новой концепции

славянского этногенеза”, которая, однако, вновь провозглашает

старый постулат автохтонности славянства между Одером и Днепром

(Козак, 1996, с. 54 - 56).

Между тем не усомниться в вере в славянство венетов невозможно,

если учесть весьма объёмную и объективную информацию. Начнём с

того, что одним из “догматов” этой веры была именно славянская

принадлежность, или, по крайней мере, полиэтничность,

“венедской” пшеворской культуры - но с обязательностью наличия

также и славянского компонента в её составе (Седов, 1976, с.

62). Убедительное опровержение данных представлений является

одной из заслуг покойного К. Годловского. Ему принадлежит вывод

о том, культура славян эпохи их великой экспансии в VI - VII

вв. по самой своей структуре принципиально отлична от

развивавшихся в сфере римских влияний - то есть, в данном

случае, от той же пшеворской. По К. Годловскому, сколько-нибудь

определённых свидетельств об обитании славян на территории

Польши в первой половине I тыс. н. э. в соответствующих

античных письменных источниках обнаружить невозможно

(Godlowski, 1979, s. S. 7 - 16). C другой стороны,

археологические сведения о динамике развития, в том числе и об

экспансии в южном и юго-восточном направлении пшеворской

культуры, аттестованной у К. Годловского в качестве “довольно

единой культурной общности”, находят свои убедительные

параллели в античных известиях о германских племенах лугиев и

вандалов (Godlowski, 1984, s. 327 - 350). Культурное единство

лугиев и вандилиев рубежа нашей эры рубежа нашей эры считается

археологически доказанным (Hachmann и др., 1962, s. 56), а

интерпретация в качестве вандальских пшеворских древностей, в

том числе и территории Украины, теперь уже не выглядит чем-то

необычным (Koval’, 1993/1994, s. 31 - 56).

Именно с пшеворской культурой уверенно связывается, по мнению

Р. Хахманна, происхождение древнего германоязычного населения

средней, а частично также и западной Германии (Hachmann, 1970,

s. 305). Прежний же тезис о славянской принадлежности бывшей

“kultury winedskiej” I - II вв. н. э. в Польше смог продолжить

своё существование лишь в довольно причудливой форме. “Даже

если принять во внимание, что внутри основного массива

пшеворской культуры сохранились некоторые славянские

группировки, читаем мы у В.Д. Барана, то всё равно приходится

признать, что не они определили облик материальной культуры

этого периода” (Славяне…, 1990, с. 326). Получается, что эти

загадочные славяне римского времени существовали в Повисленье

среди пшеворских германцев не иначе, как incognito ...

В изучении происхождения славян возникла весьма противоречивая

ситуация. К примеру, российским археологом, убедительно

обосновавшим неславянский характер досредневековых древностей

Поднепровья, Подвинья и Понемонья, для раннеславянской культуры

типа Прага-Корчак предполагаются именно пшеворские корни;

пшеворская культура сопоставляется при этом с

“венедами-сарматами” Певтингеровых таблиц (Седов, 1976, с. 117;

Седов, 1996, с. 26). Но его польский коллега настаивает на

обратном, утверждая, что своих истоков эта культура в

Повисленье не имеет, и, в свою очередь, считает весьма

вероятной славянскую атрибуцию как раз Колочина и Банцеровщины

(Parczewski, 1988, s. 90; Parczewski, 1993, s. 124). Впрочем,

украинские исследователи по-прежнему продолжают придерживаться

представления о зарубинецкой культуре, как о неком ядре

славянского этногенеза. Однако, по их мнению, “скудные и

неточные упоминания о венедах, содержащиеся в сочинениях Плиния

Старшего, Тацита и Птолемея, не дают серьёзных оснований для

соотнесения их с носителями славянской зарубинецкой

археологической культуры” (Славяне…, 1990, с. 23).

Таким образом, археологическое обоснование славянства

восточноевропейских венетов представляется весьма

проблематичным. Появление сопоставлений с ними древностей,

славянский характер которых проблематичен ещё более, выглядит

поэтому совсем не случайным. Например, согласно М. Казанскому,

Иордановы венеты - это не только киевская культура, но также

днепро-двинская и штрихованной керамики (Kazanski, 1992, s.

122). Впрочем, такое отождествление венетов по крайней мере с

одной из несомненно древнебалтийских культур чем-то совершенно

новым и неожиданным не является. Ведь о том, что у античных

авторов на рубеже и в начале нашей эры венедами могли

именоваться также и балты, писал уже П.Н. Третьяков (Третьяков,

1970, с. 17). Правда, Р. Венскуом то же самое предположение, о

наличии среди этих венедов не только славян, но и балтов,

высказывалось ещё ранее (Wenskus, 1961, s. 45). Впоследствии,

кроме балтов, в число гипотетических венедов были включены

также и финны, по-видимому, прибалтийские (Мачинский, 1976, с.

89).

Что это было не собственное их имя, а название славян у

соседей, приверженцами тождества их с венедами подчёркивалось

неизменно (Мавродин, 1945, с. 28; Мачинский, Тиханова, 1976, с.

62 - 63; Седов, 1996, c. 37): впрочем, также вслед за немецкими

коллегами (Much, 1900, s. 34; Much, 1937, s. 415; Hirt, 1905,

s. 127; Zeuss, 1925, s. 68), однако всегда без каких-либо

ссылок на них. В немецкой же историографии допущение о

непосредственном контакте двух этносов, венетского и

славянского, встречалось вплоть до недавнего времени. “С

ассимиляцией северных венетов славянами их имя, в понимании

германских соседей, переходит на славян”, читаем мы в одном

фундаментальном издании (Welt der Slawen, 1986, 22).

Сторонниками славянства венетов, перенявшим данный тезис, было

воспроизведено также и связанное с ним старинное положение

немецкой науки о лужицкой культуре, как об археологическом

соответствии этому индоевропейскому этнониму (Labuda, 1980, s.

41). Однако такое некритическое заимствование явно не

согласовывается с тем, что хорошо известно как о славянах, так

и о носителях лужицкой культуры. Последние немецкой наукой

начала ХХ в. рассматривались отнюдь не в качестве славян, а как

северное ответвление иллирийцев (Kossina, 1915, s. 113 - 114;

La Baume, 1934, s. 6). Это подтверждали данные языкознания,

согласно которым, в частности, названия больших рек лужицкого

ареала, Эльбы, Одера, Вислы, этимологизировались именно из

иллирийского (Pokorny, 1938, s. 19). Однако позднее лингвистами

была установлена самостоятельность венетского, представлявшего

собой, наравне с иллирийской, германской и пр., самостоятельную

ветвь “индогерманской” - индоевропейской языковой семьи (Krahe,

1954, s. 44). Эти-то древние венеты и были уверенно

сопоставлены с носителями лужицкой культуры ещё в 1950-е гг.

(Milojćić, 1952, s. 318 - 325; Schwarz, 1956, s. 33). Позднее с

теми же неславянскими, но древнеиндоевропейскими венетами

лужицкая культура, по крайней мере, западная часть её массива,

стала сопоставляться также и польской археологией (Pradzieje

ziem polskich, 1988, s. 756).

Таким образом, археология не позволяет нам предполагать

какую-то непосредственную связь славян с этими лужицкими

венетами, наподобие отношений орденских немцев с балтскими

пруссами, от которых сохранилось само имя, в форме ‘Preusen.

Ведь финал лужицкой культуры отделён от появления достоверных

славян на территории Польши примерно тысячелетием. Этот

промежуток заполнен, как известно, вселением сюда многих

племён, притом явно неславянских, таких, как бастарны, вандалы

и готы, а также уходом их в дальние страны, за ‘limes romanus.

Поэтому, если верить Прокопиеву рассказу об уходе герулов на их

северную родину, от Карпат и до варнов на Балтике простиралась

огромная пустующая область (Procop., Bell. Goth, II: 2, 14 -

15). Причём это было накануне славянского расселения на запад и

как раз на месте будущей немецкой Vinedaland. Населённая уже

славянами, она по-прежнему была, для потомков древних

германцев, “страной венедов”: на наш взгляд, в том же самом

смысле, в каком Северное Причерноморье неизменно оставалось для

римлян и византийцев “Скифией”, а переселявшиеся туда готы,

русичи и тюрки, превращались, соответственно, в “скифов”. То

есть, как славяне - в “вендов”. Что подобное предположение

допустимо, следует, наверное, также из того, что те же cлавяне,

заселившие оставленное силингами и лангобардами восточное

пограничье немецких земель, у Адама Бременского называются

‘vandali, или ‘vinnili (Bierbrauer, 1998, s. 410).

Явной исторической параллелью термину ‘Wenden, ‘Winden в

значении “славяне” является такое же старонемецкое ‘Walch,

‘Walche, в адрес, на этот раз, западных и юго-западных,

романских соседей: например, ‘Walhôland - “Италия”. Но

первоначально это было германское названием нероманизированных

ещё кельтов, как таковых, ‘Walchen. Оно считается производным

от имени одного из племён - ‘volcae, или ‘volcae tectosagae,

переселившееся в среднюю Германию, согласно Цезарю, из Галлии.

(Müllenhoff, 1900, s. 100 - 104; Schwarz, 1956, s. 27 - 28).

Соответствующие славянские названия, ‘волохъ, ‘влах, ‘Wŀoczy,

безусловно, германские заимствования - как, между прочим, и

финские ‘vene,‘Venäjä (Much, 1937, s. 415).

Кроме неудовлетворительности как лингвистических, так и

археологических доказательств славянства венетов, методически

оказался совершенно неудовлетворительным и сам “суммарный”

подход, как таковой, к известиям древних авторов об энетах -

генетах- венетах - венедах. Напомним, о каких именно источниках

идёт речь.

Первыми на их страницы попали малоазийские генеты, упомянутые

Гомером в Пафлагонии (Hom., Il., III: 852). Полтысячелетия

спустя о балканских, иллирийских энетах, ΄Ιλλυρίών ΄Ενετοι,

обитавших, как полагают, на северной границе Македонии (Zeuss,

1925, s. 151; Much, 1937, s. 414; Labuda, 1980, s. 31),

сообщается Геродотом (Herod., I, 196). По-видимому, с этими же

энетами-иллирийцами было связано и Эврипидово сообщение об

“Энете, городе в эпире” (Esch., Hippolyt), а также Страбоново

упоминание о городе Ουένδον, или ‘Ουενδω, на западе Балканского

полуострова, принадлежавшего иллиро-кельтскому племени иаподов

(Strabo, IV: 6, 21, VII: 5, 4). Один из иаподских кланов,

согласно Аппиану, назывался тоже Αύένδεάταί (Illyr., IV: 16 -

18).

Наравне с балканскими, у Геродота упоминаются также италийские

внеты-΄Ενετοι на Адриатическом море (Herod., V: 9). Об этих же

адриатических генетах - энетах - венетах, обитавших в

северо-восточной Италии на р. По, упоминали потом многие

авторы: Страбон (Strabo, IV: 4, 1; V: 1, 4 - 5), Полибий (Pol.,

II: 17), Плиний (Plin., NH, XXXVII: 43.) и др. На другом, уже

атлантическом побережье, в галльском Арморике с венетами

столкнулся Цезарь, победивший их в морском сражении (Caesar,

Bella gallica, III: 8). Этих же венетов, как одно из племён

белгов на берегу Океана, несколько раз упоминает потом и

Географ (Strabo, IV: 6, 9). К I в. н. э. относятся сведения о

племени ‘venedi, которое где-то в бассейне Балтийского моря

впервые упоминается Плинием: “… эта страна тянется вдоль

Вистулы и населена сарматами, венедами, скирами и гиррами”

(Plin., NH, IV: 97). Несколько позднее о тех же прибалтийских

венедах сообщил, на основании Марина Тирского, также и

Птолемей. Кроме самих ‘Оϋενεδαι, “великого народа Сарматии”, им

упомянуты ещё и Венедские горы, а также Венедский залив

Сарматского океана (Ptol., Geogr., III: 5,1, 5, 7 - 10, 28).

‘Оϋενεδικος Κολρος, Венедский залив, с впадающими в него

реками, упоминается Маркианом Гераклейским (Marc. Heracl., II:

38). Несмотря на очень возможное искажение их истинного

местоположения, всё же на самом берегу моря, омывающего Европу

с севера, неких ‘venadi sarmatae показывает и Tabula

peutingeriana (segm. VIII: 1), восходящая, как полагают, к

III-му, или же, шире - к середине II - IV вв. н. э. (Miller K.,

1962; Lowmiański, 1964, s. 181). C прибалтийскими же венедами

как будто связано сообщение об “индах”, доставляющих янтарь, у

Корнелия Непонта (Corn. Nep., fr. 7). С другой стороны,

название ‘Lacus Venetus, “Венетское”, то есть, теперешнее

Боденское, озеро, упомянутое Помпонием Мелой, от остальных

известий античных авторов о венетах как будто изолировано

(Mela, De chorographia, III: 24).

Отдельным блоком представлены, видимо, также латиноязычные

источники о венетах на востоке Европы. Эти венеты, в отличие от

всех упомянутых выше, были удалены на значительное расстояние

от любого из морей. Самое раннее сообщение здесь - из Тацитовой

“Германии”, законченной к 98 г. н. э., где сообщается о

венетах, расселившихся восточнее Вислы, между певкинами и

феннами (Tac., Germ., 46). Тацитовой, по общему впечатлению,

примерно соответствует локализация венетов у Иордана. “У левого

их (Альп, т. е. Карпат

- С.Р.) склона, спускающегося к северу, начиная с места

рождения реки Вистулы, на безмерных пространствах расположилось

многолюдное племя венетов”, говорит готский историк. И,

комментируя современную ему ситуацию середины VI в. н. э.,

продолжает: “Хотя их наименования теперь меняются

соответственно различным родам и местностям, всё же они

преимущественно называются склавенами и антами” (Iord., Getica,

34). Ко второй четверти IV в., исходя из Иордановой же

относительной хронологии, обычно бывает приуроченным его

сообщение о готско-венетском конфликте: “После поражения

герулов Германарих направил войско против венетов” (Iord.,

Getica, 116 - 120). Локализация событий не уточняется.

Несмотря на довольно широкую её популярность, нельзя считать

доказанной и локализацию ‘venadi Певтингеровых таблиц в

северо-западном Причерноморье - в Буджакской Украине или южной

Молдове (Tab. peut., segm. VIII: 1). В этих таблицах реальные

координаты географических объектов искажены, так как здесь все

расстояния по оси W - O чрезвычайно увеличены, а по оси N - S,

наоборот, в такой же степени сокращены. В результате,

внутриконтенинтальные народы оказались отодвинутыми к морским

берегам. В своё время на это обстоятельство обратил внимание К.

Мюлленгоф, отметивший невероятность размещеня ‘lupiones

sarmatae, то есть, ‘lugiones - лугиев - на балтийском берегу,

рядом с ‘venadi sarmatae. По его мнению, оба народа должны были

быть гораздо южнее, а именно вблизи язигов западнее Карпат и

бастарнов восточнее этих гор (Müllenhoff, 1892, s. 80).

Компенсируя сходным образом такое же искажение, мы должны будем

и ‘venadi изъять из числа придунайских народов, переместив их

из низовий Агалингуса-Днестра на север, в его верховья.

Но считается, однако, что присутствие в середине III в. н. э.

вблизи Дуная каких-то “венедов”, а, следовательно, и

локализацию ‘venadi в Певтингеровых таблицах, косвенным образом

подтверждает титул императора Волусиана: ‘Venedico Volusiano

Augusto (Рикман, 1975, с. 327). Однако в действительности

никаких венедов этот соправитель незадачливого Требониана Галла

не побеждал, и ссылка Э.А. Рикмана на Зосима ничего не даёт. В

Зосимовой “Новой истории” среди варваров, разорявших имперские

провинции на Дунае “во время беспечного правления Галла” (251 -

253 гг.), ни о каких венедах не упоминается (Zos., I: 23 - 28).

Очевидно, что это - всего-навсего титул-девиз, перекликающийся

с амбициями Максимина “Сарматского” покорить все северные

страны “до самого Cарматского Океана” (у Волусиана - до Балтики

и прибалтийских венедов) (Jul. Capit., Vita Maximini, V).

Итак, были упомянуты, кажется, все известия различных античных

писателей о различных племенах и народах с названиями типа

΄Ενετοι,’Venethi, ‘Оϋενεδαι, ‘Venedi, ‘Venadi. Проблема

объяснения созвучия этих названий возникла, кажется, ещё в

эпоху античности. Таким образом, “суммарный подход” к венетам

не есть изобретение современной науки, ведь чуть ли первым его

попробовал применить ещё сам Географ. Страбон попытался

объединить венетов италийских с галльскими, предполагая

основание последними колонии на Адриатике. Излагается им также

и другая версия - о происхождении этих адриатических от генетов

малоазийских, которые якобы эмигрировали в Италию вследствие

Троянской войны (Strabo, IV: 4, 1; V: 1, 4 - 5). Впрочем, ещё

Геродоту был известен один из вариантов того же самого

энетского народного предания, также рассказывавшего о выселении

их предков из Азии и приходе на Адриатику. “А как они попали

туда из Мидии, я не могу объяснить”, писал “отец истории”

(Herod., V: 9), тем самым усомнившись, - первым, - в

правомерности “суммарного подхода” к происхождению венетов.

Зато у Иордана подобные сомнения, по-видимому, отсутствовали, и

поэтому анты и склавены, успешные конкуренты германцев, его

соплеменников и современников, были объявлены готским историком

прямыми наследниками бесславия древних венетов, побеждённых и

покорившихся Германариху (Iord., Getica, 116 - 120). Правда,

это уже навлекало на Иордана подозрение, что он “…как бы

спроецировал в IV в. события VI в.” (Рикман, 1975, с. 372). В

самом деле, какое-либо подтверждение реальности этих событий

отсутствует, и покорение венетов Германарихом, в сущности,

достоверно не более, чем фантастический Иорданов поход готов

против фараона Египта… Кроме того, вопреки Иорданову

утверждению о том, что у славян “теперь три имени: венеты, анты

и склавены”, фактически поставлена под сомнение даже сама

реальность существования в VI в. н. э. отдельного славянского

племени, соответствующего первому из названных у готского

историка имён. Локализация этих “собственно венетов” была бы

даже, согласно Е. Окуличу, “методически ошибочной” (Okulicz,

1984, s. 132 - 134). “Попытка локализации этих венетов,

согласно М. Парчевскому, привела бы нас в сферу фантазии”. На

фоне надёжной идентификации носителей пражской культуры со

склавенами, а пеньковской с антами, это становится ясным

особенно отчётливо (Parczewski, 1988, s. 107). Обратим

внимание: негерманскими Иордановыми современниками, в отличие

от него, никакие венеты, как предки народа ΄Σλαυανοι не

упоминаются (Procop., Bell. goth., 27). Что, в общем,

неудивительно, ведь этот древний этноним точно соответствует

именно готскому ’winiÞa (Much, 1937, s. 414 - 415). Готское

самоназвание ‘Gutans, ‘Gutôs, как известно, приобрело в

“Гетике” явно фиктивную связь с относительно близким по

звучанию древнефракийским ‘Gаetae. Не была ли такой же

искусственной также и связь между ’winiÞa, то есть, по-готски,

“славяне”, с похожим архаическим этнонимом ‘venethi, в VI в. н.

э., возможно, тоже уже лишь только книжным? Итак, что

происхождение антов и склавенов, номинальных Иордановых

“венетов” VI в. н. э., от одноименных, но IV-го века,

достаточных доказательств не имеет. Получается, однако, что

последние лишаются не только потомков, но и предков. Ведь

трудно оспорить вывод, уже сделанный на этот счёт Д.А.

Мачинским: “Никаких прямых указаний на связь между venethi IV -

VI у Иордана и venedi - venethi, упоминаемых у авторов I - II

вв. ни у самого Иордана, ни у других древних авторов не

имеется” (Мачинский, Тиханова, 1976, с. 62).

Однако, в противоположность этому дифференцированному,

предлагалось, по существу, восстановление древнего “суммарного”

подхода. Ведь снова, как и у Страбона, у Т. Сулимирского

имеется в виду миграция с п-ва Бретань на Адриатику. Согласно

его гипотезе, и все остальные венеты, - балканские,

малоазийские, восточноевропейские между Одером и Вислой, -

происходят, в принципе, из одного корня. В середине II тыс. н.

э. из Нижней Саксонии, где находилась прародина этого

древнеиндоевропейского этноса, началось длительная многоэтапная

экспансия, одним из результатов которой было венетское

завоевание праславянской лужицкой культуры (Sulimirski, 1973,

s. 381 - 387, Abb. 1). Впрочем, по замечанию Г. Биркхана,

“Курьёзное предположение, что венеты переселились на Адриатику

из Бретани, находит отдельных приверженцев также и в

современной науке” (Birkhan, 1997, s. 201). Им подчёркивается

также, что одно и то же название, “венеты”, известное в разное

время и на разных, удалённых одна от другой территориях,

очевидно, обозначало племена совершенно разной этнической и

культурной принадлежности, и поэтому его невозможно истолковать

моногенетически: оно возникло в разных местах независимо. В

самом деле, ведь ещё у Полибия отмечается отличие, по языку,

италийских венетов от кельтских (Pol., II: 17). Название

венетов в Галлии считается производным от кельтского ‘wen,

“любить”, или от такого же, но ещё индоевропейского, со

значением “дружественные” (Much, 1900, s. 35). В значении

“родственники”, оно объясняется из древнегерманского ’veni -

“друг”, ’venia - “родня”, “род”, “племя” (Much, 1937, s. 414 -

415). Здесь имеется, однако, и другой вариант - от готского

‘vinja, “пастбище”; таким образом, венеты - “народ, обладающий

многими хорошими пастбищами” (Müllenhoff, 1900, s. 514; Zeuss,

1925, s. 67). Безусловно, интересна также интерпретация Е.

Колендо, сопоставляющего наименование восточноевропейских

венетов с латинским ‘venetus, “голубой” (или “небесный”).

Наименования этих отдалённых племён связываются им также с

именем италийских венетов, ещё в III в. завоёванных Римом.

“Название венетов, отмечает Е. Колендо, было для римлян вполне

понятным и удобным в произношении, в отличие от многих

этнонимов Барбарикума” (Kolendo, 1984, s. 640). Кстати говоря,

в соответствиях из народной латыни видят основу также и других

названий североевропейских племён, например, для Птолемеевых

карбонов - ‘carbones (Tymieniecki, 1949, s. 114). С другой

стороны, теперь напрочь отвергаются известные сопоставления

имени античных венетов с праславянским *vety,

церковнославянским “вятший”, а также племенным “вятичи”

(Labuda, 1980, s. 33). Что, впрочем, вполне понятно:

древневенетский Kentum-язык, так или иначе,

западноиндоевропейский (Schwarz, 1956, s. 33).

Таким образом, необходимость, взамен “суммарного”, именно

дифференцированного подхода к известиям древних авторов о

венетах была вполне очевидна. Ведь, к примеру, при желании на

тех же основаниях, на которых балтийские венеты, Плиниевы и

Птолемеевы, объединяются с континентальными Тацитовыми, с

последними сопоставимы, в принципе, также и адриатические

венеты на р. По - уж точно не славяне. Что приморские венеты

континентальным вовсе не идентичны, со всей убедительностью

было обосновано Е. Колендо. Им подчёркнута обычность подобных

дуплетов и даже триплетов в этнической номенклатуре

Барбарикума. Дуплет из континентальных Тацитовых ‘venethi и

прибалтийских Плиниевых ‘venedi, соответствующих Птолемеевым

‘Оϋενεδαι, дифференцирован у Е. Колендо следующим образом: с

первыми cопоставлены ‘Stauanoι Птолемея, а со вторыми - ‘aesti

Тацита. “Венедские горы”, согласно Е. Колендо, это вовсе не

Карпаты, а гораздо более скромная возвышенность - Самбийская,

или Эльблонгская. Таким образом, по его мнению, статусом

“великого народа” приморские венеды были обязаны не обширности,

а скорее удачному расположению занятой ими территории. Это

небольшое племя древних балтов обитало где-то восточнее устья

Вислы - как раз у выхода “янтарного пути” к местам добычи

желанного для римлян ‘glaesum (Kolendo, 1984, s. 637 - 651).

Итак, получается, что от прибалтийских, или балтских, венедов

Плиния и Птолемея венеты Тацита независимы примерно так же, как

и от кельтских венетов Галлии, генетов Пафлагонии, и т. д. По

наблюдению М.Б. Щукина, всеми Тацитовыми комментаторами, не

связанными со славянской проблематикой, его венеты неизменно

помещаются восточнее Вислы (Щукин, 1972, с. 110). Однако в

распоряжении сторонников славянской атрибуции венетов Тацита

остаётся, как будто, ещё следующий аргумент: эти венеты,

во-первых, территориально соответствуют упоминаемым несколько

позднее Птолемеевым ставанам, и во-вторых, самоназвание

последних было, на самом деле, “славяне”.

Но при более внимательном рассмотрении истории вопроса

обнаруживается: глубоко укоренившееся представление, что

Птолемеево ‘Stauanoi следует, якобы, читать как ‘Sτlabanoi

(Havlik, 1973, s. 154; Мачинский, 1981, с. 34), с точки зрения

классического языкознания представляет собой грубую ошибку,

притом обнаруженную уже довольно давно. Согласно К. Мюлленгофу,

прочтение ‘Stauanoi как ‘Sτlabanoi недопустимо потому, что в

греческом в озвончении (anlaut) τl никогда не пишется; сами

греки писали Σκλαβοι, Σκλαβινοι (Müllenhoff, 1887, s. 21).

Кстати, на своём смелом предположении замены, якобы, ‘Λ на ‘A

особенно не настаивал и сам П. Шафарик, которым предлагалось

ещё и прочтение Птолемеева ‘Stauάnoί как “ставяне”, то есть

“обитатели озёр” (‘staw - “озеро”). Что выдающийся славист, к

сожалению, обращался с этнической номенклатурой Барбарикума

очень вольно, свидетельствует также и его “перевод” Птолемеева

‘Σαυαροι как “северяне” (Шафарик, 1848, с. 105, 345).

Славянство этих “ставян” и “северян” с историко-лингвистической

точки зрения оказывается ещё более проблематичным, если мы

припомним также, что и у самого Птолемея, и у Плиния, и многих

других древних авторов легко можно найти многое множество

псевдославянских этнонимов, типа ‘Serboi на реке Ра (Ptol.,

Geogr. V: 9, 17 - 22), ‘sirbi на Меотиде (Plin., NH. III: 22).

В самом деле, если “стабаной” опять читать как “стлаваной”, то

тогда древнепаннонских ‘aravisci и‘oseriates мы должны

сопоставить с раннесредневековыми славянскими этнонимами

‘maravi /moravi и ‘oseriane… Но ведь прочтение гидронимов

римской Дакии на славянский лад, ‘Patissus как “Потиссье”,

Pistra -“Быстрица”, 'Tsierna - “Черная” (Мавродин, 1945, с.

22), вместе с соответствующими гипотезами, уже принадлежит,

кажется, только прошлому науки, когда, по замечанию И.С. Пиоро,

считалось прогрессивным всюду искать и “находить” древних

славян (Пиоро, 1990, с. 6). Кстати, ставанов, в форме

‘Στονίνοι, Птолемей ещё раз называет не только в Лигурии, но и

в глубине Азии. Учитывая это их интересное положение, К. Цейсс

пришёл к следующему выводу: “Ставаны, соседи алаунов или

аланов, были аланским или сарматским народом, так как то же

самое название, 'Staυηνοί, 'Στbaίi и ΄Astaβαηνοί, Птолемеем

снова будет названо применительно к Ариане, Персиде и Гиркании”

(Zeuss, 1925, s. 271). Также и в современной лингвистике для

объяснения Птолемеева этнонима ‘Stauanoi предлагается

санскритское ‘stávāna, древнеиранское авестийское ‘stavana -

“хвалимый”, а также осетинское ‘stavun, “хвалить” (Абаев, 1949,

с. 183; Трубачёв, 1979, с. 41). Такая этническая интерпретация,

вместе с соответствующей ей географической, безусловно,

интересны, однако в названных у Птолемея вместе с ними ‘Γαλινδι

и ‘Σουδινι традиционно видят первое упоминание западных балтов

- судавов и галиндов (Laur, 1954, s. 266; Седов, 1987, с. 410;

Kolendo, 1998, s. 51). Птолемеевы ‘Stauanoi также могли

принадлежать к древнебалтским племенам, кажется, несмотря на

свои сармато-иранские параллели. Ведь тех же Плиниевых

‘sarmatae, соседей германцев и венедов на нижней Висле, считать

иранскими номадами вряд ли возможно (Plin., NH, IV: 95).

Поэтому вполне естественно, что, наравне со славянской и

иранской, издавна имеет хождение также и балтско-прибалтийская

этногеографическая атрибуция Птолемеевых ставанов. К. Мюлленгоф

видел в них “восточных литовцев на другой стороне среднего

Немана между его верхним течением и Вилией, вплоть до

болотистой части Белоруссии, или до Березины” (Müllenhoff,

1887, s. 21). Позднее как аргумент в пользу подобной

локализации указывалось даже наличие в средней Беларуси

названий типа Столбцы, Столовичи и т. д., но ассоциация их со

ставанами, кажется, была явным курьёзом (Bagrow, 1945, p. 381).

Территория ставанов, по К. Мюлленгофу, соответствует, в общем,

ареалу штрихованной керамики, с чьими носителями они и были

сопоставлены Д.А. Мачинским, исходившим, как видно, из похожей

географической интерпретации Птолемеевых известий об этом

племени (Мачинский, 1981, с. 34).

Итак, хотя ставаны к числу “великих народов Сарматии”, согласно

Птолемею, и не относятся, им принято было отводить громадную

территорию. Например, как у Е. Колендо: между Мазурским

Поозёрьем, где галинды, и судины, степным Причерноморьем, где

были аланские кочевья (Kolendo, 1998, s. 54). Однако историками

географии отмечается, что сетка долгот у Птолемея как бы

растянута на восток и отличается от современной на 20°

(Бронштэн, 1988, с. 141). В результате у него наблюдается

смещение тех или иных объектов, иногда очень значительное.

Интересно, в этой связи, что у Ю. Кулаковского, которым также

учитывалась ошибка градусной сетки в “’Γεωγραφίχή Ύφήγησις”

примерно на одну треть, ставаны отнесены к одной и той же

территориальной группе не со степными аланами, а с балтийскими

галиндами и судинами (Кулаковский, 1899, с. 13 - 22).

Наверное, подобная локализация этого племени должна считаться

более предпочтительной, но как тогда объяснить Птолемеево

утверждение “ …и ставаны - до аланов” (Ptol., Geogr., III: 5,

9)? Видимо, автор “Географического руководства” испытывал нужду

как-то заполнить лакуну между причерноморскими и прибалтийскими

племенами, и решил эту задачу за счёт самого южного из

последних. То есть, как у Иордана, который, однако, “расселяет”

далеко на лесной север причерноморских степняков-кочевников:

“…берег Океана держат эсты, вполне мирный народ. К югу соседит

с ними сильнейшее племя акациров, не ведающее злаков, но

питающееся от скота и охоты” (Jord., Getica, 37). Таким

образом, Птолемеевы ‘Stauanoi территориально сближаются скорее

с Тацитовыми ‘aestii, чем с его же ‘venethi.

О них автором “De origine et situ Germanorum” сообщается,

буквально, следующее: “ …Здесь конец Свебии. Отнести ли

певкинов, венедов и феннов к германцам или сарматам, не знаю,

хотя певкины, которых некоторые называют бастарнами, речью,

образом жизни, оседлостью и жилищами повторяют германцев. Из-за

смешанных браков их облик становится всё безобразнее, и они

приобретают черты сарматов. Венеты переняли многое из их

нравов, ибо ради грабежа рыщут по леам и горам, какие только не

существуют между певкинами и феннами. Однако их скорее можно

причислить к германцам, потому что они сооружают себе дома,

носят щиты и передвигаются пешими, притом сбольшой быстротой;

все это отмежевывают их от сарматов, проводящих всю жизнь в

повозке и на коне” (Tac., Germ., 46).

Интерпретации этогоТацитова сообщения, в том числе локазизации

его венетов, посвящена уже довольно значительная литература.

Традиционно авторы делятся здесь на сторонников широкой и узкой

локализации. Так, в польской археологии, в частности,

представлены обе точки зрения. Согласно Е. Колендо, Тацитово

описание венетов - figura retoryczna. Они не могут быть

локализованы сколько-нибудь точно, так как, подобно Птолемеевым

ставанам, размещены на огромном пространстве, и, по-видимому, с

той же целью - заполнить территориальную лакуну. Тацитовых

певкинов, пишет Е. Колендо, следовало бы считать степными

кочевниками, а фенны, это, возможно, дъяковская культура, где

для изготовления самых разнообразных орудий широко применялась

кость. Венетов же можно соотнести с какой-то частью

зарубинецкой культуры (Kolendo, 1984, s. 648 - 649). Согласно

В. Новаковскому, локализация Тацитовых венетов выглядит гораздо

определённее, поскольку с певкинами им сопоставляются

поянешти-лукашевские памятники, в том числе Верхнего

Поднестровья, а с феннами - массив лесных древностей далеко вне

границ римских влияний, и не только дьяковских, но и

примыкающих к ним с запада, у истоков Днепра. С самими же

венетами им сопоставляются постзарубинецкие древности типа

Рахны-Почеп (Nowakowski, 1990, s. 75 - 96; Nowakowski, 1992, s.

218 - 230).

Параллельно с польской, несколько иная версия локалиации и

археологической идентификации Тацитовых венетов развивалась в

российской, а также в украинской, историографии. Основным её

отличием является, пожалуй, совсем другое представление о

северо-восточном ориентире - Тацитовых феннах. Д.А. Мачинским

они отодвигаются в Лапландию, однако, на наш взгляд, вряд ли

обоснованно. “В последних исследователи Тацита с достаточным

основанием усматривают соприкосавшихся с германцами на севере

Скандинавии далеких предков саами-лопарей”, утверждает он,

ссылаясь при этом только на Р. Муха (Мачинский, 1976, с. 88,

100). Однако в действительности этим немецким исследователем

совсем не приводятся обоснования тождества Тацитовых ‘fenni

именно с древними саамами финской Лапландии. Наоборот, им

подчёркнуто специально, что лопари в древнескандинавских

источниках именовались иначе, чем собственно финны (самоназв.

‘Suomi, др-герм. ‘Fennōz, ‘Finnōz): ‘Skridi-finnōz,

‘Skridefinnas, то есть, буквально, “Schneeschufinnen” - “лыжные

финны”. Финнов, под именем ‘Φίννοι, называет также Птолемей, у

которого они не только близ Вислы рядом с готами, но и,

действитедьно, на севере ‘Σκανδία Однако у Р. Муха эти сведения

приводятся отнюдь не для локализации феннов Тацита, а с целью

показать его отличие, на этот счёт, от Птолемея (Much, 1937, s.

414 - 416). Правда, отождествление Тацитовых феннов именно с

саамами, чья древняя топонимия фиксируется на юге Эстонии,

Псковщины и Новгородчины, действительно уже имеется в научном

обороте (Анфертьев, 1988, с. 118 -120), но не появилась ли

данная гипотеза под влиянием самого Д.А. Мачинского? У него же

самого, в результате фактического отказа от одного из

ориентиров локализации венетов, по существу произошла

давальвация Тацитовых известий об этом народе. Ведь Д.А.

Мачинскому пришлось поделить его на венетов “реальных”,

обитавших вблизи прикарпатских бастарнов, и … остальных -

следовательно, нереальных, которые картографированы им, между

Припятью и верхним Днепром, лишь со знаком вопроса (Мачинский,

1976, с. 90, рис. 1).

Представление об этих так называемых “реальных” венетах в

дальнейшем подверглось трансформации, и весьма своеобразной.

“Согласно анализу Д.А. Мачинского, пишет Д.Н. Козак,

определённая Тацитом территория проживания венедов совпадает с

ареалом зубрицкой культуры, которая занимает регионы Зарадной

Волыни и Западной Подолии. Совпадают данные о границе венедов и

германцев - соответственно, ареалов зубрицкой и пшеворской

культур. Значительный интерес вызывают данные письменых

источников, которые свидетельствуют, по Д.А. Мачинскому, что

венеды во второй половине I в. н. э. появились между Припятью и

Днестром как новое, только что прибывшее население, которое ещё

не полностью освоило территорию” (Козак, 1991, с. 139).

Итак, на первый взгляд может показаться, что наконец-то удалось

преодолеть “археологическую неуловимость” Тацитовых венетов. Во

всяком случае, их сопоставление с западноволынскими и

верхнеднестровскими древностями так называемой зубрицкой группы

второй половины I - конца II вв. н. э. выглядит .

предпочтительнее размещения в зоне “археологической пустоты” по

нижней Припяти, Ужу и Тетереву, куда из южной части ареала

культуры штрихованной керамики в Тацитово время будто бы

проникло население с археологически не фиксируемым поребальным

обрядом (Мачинский, 1976, с. 95). Однако становится ясно, что,

только формально основываясь на гипотезе Д.А. Мачинского, Д.Н.

Козак по существу, развил собственную, в корне отличную. Ведь

Д.А. Мачинский, вместе с М. Бабешем и М.Б. Щукиным продолжая

ещё довоенные исследования Г. Коссины, К. Такенберга, В. Ла

Бауме и др., много сделал для установления идентичности

носителей как поянешти-лукашевской, так и классической

зарубинцкой культуры именно древнегерманским бастарнам

(Kossina, 1914, s.147, 154; Tackenberg, 1929, s. 232 - 244; La

Baume, 1934, s. 86; Babeş, 1973, s. 213; Мачинский, 1973, с. 54

- 55; Щукин, 1972, с. 109; Щукин, 1987, с. 104, 109). Притом,

по замечанию М.Б. Щукина, эта бастарнская принадлежность всей,

или почти всей, зарубинецкой культуры приобрела со временем ещё

бόльшую очевидность, чем это вытекало из прешествующих работ

Д.А. Мачинского (Щукин, 1993, с. 94). Д.Н. Козак же исходит из

того, что “зарубинецкая культура - стержнь, вокруг которого

развивалась древнеславянская общность на рубеже эры”. Зубрицкие

памятники он именует “западновенедскими” и особо подчёркивает

их близость зарубинецким и позднезарубинецким, -

соответственно, “восточновенедским” (Козак, 1993, c. 24 - 25).

Однако, как оказалось на поверку, эта гипотеза о венедах лишь

внешне согласуется с представлениями о них как Д.А. Мачинского,

так и, по-видимому, самого Корнелия Тацита. В самом деле,

согласно Д.Н. Козаку, так называемая зубрицкая группа начала

окончательно оформляться в результате притока в пшеворскую

среду на западе Волыни и Подолии, вслед за липицкими с юга,

также ещё и новых эмигрантов с севера. Какие-то ещё неясные

пока причины обусловили во второй половине I в. н. э.

разрушение припятского варианта зарубинецкой культуры и

массовое бегство его носителей в разных направлениях: на

северо-запад в Подлясье, где ими оставлен могильник Гриневичи

Вельки, на юго-запад в Любельщизну, где складывается такая же

смешанная пшеворско-зарубинецкая черничинская группа

памятников, и, в основном, на юг. “Наверное, как справедливо

предполагает Д.Н. Козак, зарубинецкие племена двигались с

Полесья небольшими разрозненными, вероятнее всего, семейными

группами и не основывали отдельных поселений. Они

останавливались на уже существующих пшеворских, вступая в

тесный контакт с их обитателями” (Козак, 1991, с. 32, 114).

Считать этих беженцев грозными венетами Тацита, рыскавшими

“ради грабежа”, наверное, затруднительно. Завоевание Подолии и

Волыни было явно не их ролью, и очевидно, что гораздо более

обоснованно протекавший здесь процесс характеризуется как уход

зарубинецкого населения “под прикрытие щитов верхнеднестровской

группировки бастарнов, представленной памятниками типа

Колоколина - Чижикова - Звенигорода - Гринева” 109). Гринева”

(Щукин, 1987, с. 109). Итак, во-вторых, опять же, вопреки Д.Н.

Козаку, эти смешанные пшеворско-липицкие памятники Верхнего

Поднестровья, к которым позднее добавился зарубинецкий элемент,

Д.А. Мачинским сопоставляются не со славянскими венедами, а с

германскими бастарнами (Мачинский, 1976, с. 91). Получается,

что так называемая зубрицкая группа памятников, вопреки

“западновенедской” версии Д.Н. Казака, должна сопоставляться не

с самимиТацитовыми венетами, а, скорее, с их юго-западными

соседями-германцами.

Итак, поиски Тацитовых венетов привели нас в страну бастарнов у

подножия Карпатских гор. Между прочим, согласно Ф. Брауну, их

название в греческой передаче ‘Karpáton, связано с бастарнской

формой *HarЂaþa. Так или иначе, название Карпат, по Tabula

peutingeriana, это ‘Alpes Bastarnicae, к востоку от которых

отмечены сами ‘Blastarni, то есть бастарны (Браун, 1899, с.

107, 173). Конечно, о тех же горах речь идёт также и в

“Естественной истории”. Плиний, упомянув сарматских язигов на

равнине, сообщает, что “горные хребты и ущелья до реки Патиссы

(занимают) прогнанные ими даки. От реки Мара, или Дирии,

отделяющей их от царства Ваннианского, говорит он далее,

противоположные области занимают бастернеи и затем другие

германцы” (Plin., NH.,IV: 75). “Понятие “германцы” у Плиния

достаточно конкретно и среди перечисленных им “германских

народов” нет ни одного, чья принадлежность к германцам в

современном значении этого термина могла бы быть поставлена под

сомнение”, констатируют Д.А. Мачинский и М.А. Тиханова. Для

этих Плиниевых “других германцев” соавторами была предложена

вполне опредепённая локализация: севернее бастарнов на Днестре,

восточнее Вислы и южнее Океана. Однако именно там, вместо этих

‘germani, у них картографированы … Тацитовы ‘venethi, притом

тоже в полном соответствии с источником (Мачинский, Тиханова,

1976, с. 66 - 67).

Таким образом, совпадение локализации обоих древних этнонимов -

отнюдь не новое открытие. Но данное соответствие требуется,

наконец, обосновать, тем более что это особой сложности

представлять не должно. Начать уже с практически

хронологического совпадения между известиями Плиния и Тацита,

ведь “Естественная история” и “Германия” были закончены ими,

соответственно, в 77-м и 98-м гг. н. э. Соответствуют также и

географические рамки: у обоих этих римских авторов говорится, в

частности, о пространстве между Океаном, или Свебским морем, и

Истром, или Дунабием, восточнее Вистулы, которую они одинаково

считают текущей ещё по землям германцев. Ориентир для

локализации племён внутри хинтерланда также одинаков: область

обитания бастерниев, или певкинов (ср.: Plin., IV: 75 - 100;

Tac., Germ., 1 - 46). Различие заключается, собственно, в том,

что у Плиния указан только юго-западный ориентир, ‘basternеi, а

у Тацита - как юго-западный, так и юго-восточный, ‘peucini и

‘fenni [Этих Тацитовых феннов уже предлагалось помещать в

Белорусском Подвинье; впоследствии финно-угорская этническая

основа днепро-двинской культуры получила также новые

подтверждения (Рассадин, 1992, с. 12; Шадыра, 1993, с. 83 -

90)]. В этом отношении Плиний оказывается ближе к Страбону, чем

к своему современнику Тациту. Страбон, также называя для

бастарнских атмонов и сидонов только их юго-западных соседей,

трегетов, признаётся, однако, в своей неосведомлённости

относительно северных и северо-восточных пределов, даже сильно

преувеличивая таковую, “ибо мы не знаем ни бастарнов, ни

савроматов и вообще никого из живущих выше Понта” (Strabo,

Geogr., VII: 2, 4; VII: 3, 15 - 17). По-видимому, как раз

поэтому со Страбоновыми бастарнами сперва осторожно

сопоставлялся не вся зарубинецкая культура, а только её южный

вариант на среднем Днепре (Мачинский, Тиханова, 1976, с. 75 -

76). Может показаться, что Плинием даётся для подобной

осторожности ещё бóльший повод: ведь он, в отличие от Географа,

попытался компенсировать такую же свою неосведомлённость

относительно реальной этногеографии внутренних территорий

некритическими заимствованиями из Геродота (Рассадин, 1999, с.

30). Тем не менее, несмотря на то, что его сведения о “других

германцах” при желании тоже можно приурочить только к южной

окраине их расселения, они представляются вполне пригодными для

сопоставления с Тацитовыми известиями о венетах.

Тацитовы венеты сопоставляются с наследием бастарнской

зарубинецкой культуры уже многими исследователями. В своё время

эта точка зрения была подробно аргументирована также и в

специальной публикации (Рассадин, 1992). Отметм, между прочим,

что ещё раньше эти венеты сопоставлялись даже непосредственно с

самой зарубинецкой культурой (Kolendo, 1984, s. 130). Её

германские корни стали очевиднее, когда фактически была, так

сказать, разорвана “клёшевая” линия генеалогии древних славян.

Напомним, что в межвоенный и послевоенный период Ю. Костшевский

выступая против древнегерманской этнической атрибуции die

Gesichturnenkultur, которую отстаивали немецкие археологи. Эта

kulturа urn twarzowych была связана им сперва с западными

балтами, а потом и с поморским ответвлением праславян (Z

Polskiego Towarzystwa Prehistorycznego, 1928, s. 11 - 12;

Kostrzewski, 1946, s. 71). Много позднее похожий подход снова

встречается у В.В. Седова, которым данная культура разделяется

на две: собственно поморскую, западнобалтскую , и

раннеславянскую подклёшевую. Этническая традиция последней

могла, по его мнению, обусловить принадлежность также и

зарубинецкой куьтуры (Седов, 1979, с. 76). Однако подобный

раздел этой довольно монолитной общности, - видимо, всё же

раннегерманской, - был сочтён позднее неправомерным, и

объясняется как элемент не всегда корректной дискуссии с

немецкими археологами (Malinowski, 1992.). Как немецкие

археологи 1930-х, Ю.В. Кухаренко в 1960-м г. указывает снова на

именно поморские корни зарубинецкой культуры (Кухаренко, 1960,

с. 109). Правда, позднее с этой поморской генетической версией

стала успешно конкурировать “ясторфская”, акцентированная на

исторических связях зарубинецкой общности не с Померанией, а с

нижней Эльбой и Ютландией (Niewegłowski, 1986, s. 205; Щукин,

1993, c. 91).

Однако, в любом случае, весьма затруднительно полагать, что в

свой финальный период, к которому и относятся, собственно,

Тацитовы сведения о венетах, зарубинецкая культура имела уже

иное, не германское, этническое содержание. Одно из

подтверждений обратного - Плиниевы известия о “других

германцах”.Aleksandar M. PetrovićSrpske starineOpisi i tumačenja srpske povesniceNovi Sad2002Elektronsko sažeto izdanje knjige "Praistorija Srba" (Pešić i

sinovi, Beograd 2001) specijalno za Projekat Rastko priredio

Autor.

POSVETA :Svetlim senima mog dede Nikole Petrovića,koji je kao načelnik žandarmerije spasao mnogerodoljube i nakon dugog pružanja otpora okupatoruzarobljen u neprijateljskoj ofanzivi 1942. godine,mučen pola godine u ljotićevskom logoru "Banjica"i spaljen u koncentracionom logoru Mauthauzen 1944.

Uvod

1. Predmetna orijentacija za upoznavanje srpskih starina

2. O starijem pominjanju srpskog imena, i njegovoj

rasprostranjenosti

3. Dešifrovanje slovenskog i starosrpskog areala, prema drevnim

istočnicima

4. Put prema povesnom značaju balkanskih istočnika

5. Ranosrednjovekovna svedočanstva o Srbima

6. Opisi Srba i Slovena kao uporište za autohtonistička povesna

ishodišta

7. Izvodi iz hronika koje pominju Slovene značajni za srpsku

istoriju

o JORDANES, De origine actibusque Getarum (Berolini,

1882; Mommsen Th.) o PROKOPIJE CEZARIJSKI, De bello Gothico libri IV.,

(Bonna 1833-1838; Dindorfii ) o MAVRIKIJE /ili Pseudo-Mavrikije/, Artes militares

(Upsaliae, 1664, Scheffer) o TEOFILAKT SIMOKATA, Historia (Lipsiae, 1887, Boor) o FREDEGAR, Chronica, Hannoverae (1888, Krusch) o O POKRŠTAVANjU KARANTANACA, Monumenta Germaniae

historica, Scriptorum T. XI, Hannoverae (1854, Pertz) o PAVLE ĐAKON, De gestis Langobardorum Libri VI

(Amsterdam, 1655, Grotius) o MENANDER PROTIKTOR, Historici graeci minores

(Lipsiae, 1871; L. Dündorf) o AJNHARD, Annales regni Francorum (Monumenta

Germaniae historica, T. 1. Hannoverae, 1826, Pertz) o KRALj ALFRED Schriften der skandinavischen

Gesellschaft (1815, Dahlmann) o BAVARSKI GEOGRAF, Reg. historia (Berlin, 1836,

Raumer) o KONSTANTNI PORFIROGENIT, De administrando imperio

(Paris, 1711, Banduri) o HERBORD, Monumenta Germaniae historica, T. XX

(1854, Pertz) o HELMOLD, Chronica Slavorum, - Mon. Germ. hist., T.

XXI (1868, Pertz) o TITMAR (Ditmar), Chronicon, Hannovre (1889, Kurze) o SAKS GRAMATIK, Historia Danorum, Strassbourg (1886,

Holder)

Napomene

CONCLUSION

ZUSAMMENFASSUNGUvod

Drevna istorija nas uči, da se pri zadržanoj istovetnosti

naroda, menjaju njegova imena - stara odumiru, nova se

pojavljuju, a posebna imena ogranaka prelaze na jedan ceo

narod, nasuprot tome da se opšta imena jedne celine naroda

utapaju u posebna imena siromašno malih ogranaka, da jedan isti

narod može da se vodi pod različitim imenima, jedno domaćim, a

više stranim. Ovaj sled zbivanja obuhvata, može se reći

prirodni zakon, koji je dokazan svuda, pa bez izuzetka važi i

za Slovene i Srbe.

Ime Srb nalazimo kod Plinija (pre 79. g.n.e.) i Ptolomeja (161.

god. g.n.e.) kao ime jednog srpsko-sarmatskog naroda između

Zakavkazja i Donjeg Podunavlja. Čisti oblik Serbi, Sirbi,

poznat je preko nekog grčkog geografa i ostao je da do sada

gotovo stereotipno stoji pored starijeg skitsko-grčkog Sarmat,

ili Vend, Tribal, Spor, Sigin, čija je poznatost oskudna u

starini. U pogledu situacije osporavanja, Šafarik je davno

napisao: "Ovim istorijski potvrđenim prioritetom imena Serb

potpuno se objašnjava pojava koja inače pada u oči, da se pod

ovim imenom vode Srbi u Ilirikumu i u Lužici u dva jezika veoma

udaljena na izvestan način na suprotnim krajevima plemena dva

slovenska dijalekta. "Sličnost imena vendskih i ilirijskih Srba

- kaže Dobrowsky - nije slučajna, već potiče iz prastarih

vremena; pod ovim imenom su se podrazumevala oba reda

slovenskih naroda pre nego što se pojavilo opšte ime Slaven."

W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd. Čak i okolnost, što ne može da se

više uđe u trag značenju korena ove reči, dok se ona druga

opšta i posebno slovenska imena naroda mogu manje ili više da

lako dokažu, govori o njenoj starosti. Najstarija etimologija

imena Srb je ona od cara Konstantina: " Servli Σέρβλοι autem

Romanorum Lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα

(čitaj Τζέρβουλα, Tzervula, kao dole) vulgo servorum

calceamenta appellantur (ali to je črevl'e, crevl'e, slovački

črjeve, črjevy , krain. zhreul, češki trevjc, strevj, poljski

trzevik, ocreae cipela, dakle sasvim različiti koreni!); et

Tzervulianos Τζερβουλιανους illos voc amus, qui ita viliter ac

pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic

cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent." De. A.I.

XXXII.[1] Svako vidi besmislicu i budalaštinu ovog izvođenja. U

praškom rukopisu Mater Verborum Salomonis iz godine 1102 čita

se sledeće: " Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi

viventes" p. 302. col. 2., i "Sarmatae.... Sirbi dicti, a

serendo i.e. quasi sirbntuiu" p. 303. c. 3. I ovo objašnjenje

je nejasno i nezadovoljavajuće. " Significatum radicis sr''b''

(srbal', sr'''bin, sr''bin'', sr''blin'', sr''bka, sr''bkinja,

sr''badija) zemlja Srba - V. Stefanović Karadžić, Rečnik

srpskohrvatskog, v., sr''bad'', sr''b'' coll. za narod i

zemlju, kao rous', čoud', se'ver' i dr.), consultis etiam

dialectis omnibus nondum licuit eruere" kaže veteran naš,

jezički istraživač, J. Dobrowsky. Inst.I.sl.p.154. Istina je da

je to teško da se o značenju reči da i sama pretpostavka. Ali

misaoni duh se oseća priseljen, da i tamo gde mu svetlost sunca

zalazi traži put saznanja i istine i pri slabom svetlucanju

meseca... " (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki

von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, s. 129-138)

Takođe i jadranskim Venedima i Ilirijcima nije bilo nepoznato

ime Srb, Srbin, Srbalj, što dokazuju imena njihovih gradova:

Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum i dr. Reč Anti (u nekim

rukopisima Jordanesa stoji i Eneti što je približno reči Heneti

kod starih pisaca) je, germanski dijalektički varijetet, moguće

i od reči Wenden, Vinden. Na taj način odgovara reč Vend, Ant

svuda domaćoj reči Srb, Srbalj, Srbin = Sarmat. Osim toga

Sloveni su došli u Ilirikum u staništa njihovih starih

plemenskih srodnika, Srba i pomešali su se sa njihovim

preostacima, čime nije osporena istovetnost reči Sloven, pa

kako slovo tako i slava počivaju na istom korenu slvouju, što

odgovara grčkom Κλυω. Početkom VI veka ime Sloven bilo je

svojstveno jednom posebno ratničkom i mnogoljudnom plemenu

između donjeg Dunava i Dnjestra, koje se nalazilo prema severu:

"Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti,

Antes, Sclavi." Jord. c.23. "Vinidarun natio populosa.. guorum

nomina licet nunc per varias familas et loca mutentur,

principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur." Id.c.5.

Vizantijskim istoričarima tog doba Šafarik zamera nedovoljno

dobre opise i poznavanje imena, sasvim opravdano smatrajući da

je njima svojstvena nekorektnost učinila čitavu

antropogeografsku situaciju poprilično zbrkanom. Svakako on za

to daje i umestan argument: "Jer da je glavno pleme Srba nakon

odvajanja mnogih ogranaka u njihovo vreme još uvek nastanjivalo

u zbijenim masama sever Karpata, proizilazi mnogostruko već iz

prethodno dotaknutih najava, što i potvrđuje navod u starom

bavarskom kodeksu: "Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo

cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut

affirmant ducant" koji jasno i zadovoljavajuće objašnjava, s

obzirom na ostale poimence navedena plemena i srodnike da se

radi o Srbima, stanovnicima stare Sarmatije." (Über die Abkunft

der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik,

Ofen, 1828, s. 136)

Ovaj omanji podsetnik, koji bi da obuhvati takve autohtone

uvide, do kojih je dospela nauka o istraživanju srpskih starina

i slovenske civilizacije, nastojao je da upozori na te

neosvetljene i skrajnute pretpostavke. Širu razradu ove teme

već sam objavio u knjizi Praistorija Srba, koja je štampana u

izdavačkoj kući "Pešić i sinovi", 2001. g.1. Predmetna orijentacija za upoznavanje srpskih starina

Način fenomenološkog razmatranja povesnih datosti, ovde ili

onde razbacani kao ponuđena građa, u osnovi obezbeđuje onu

neophodnu prohodnost pitanju o poreklu i starini Srba, koje je

u stanju da stvar drži u otvorenosti, tako da tekuća

neodređenost pravca istraživanja hvata smer koji se nadaje i

dopire mu do ishodišta. Tako je smisao vazda smisao onog pravca

kojim je pitanje upućeno, a put prema znanju vodi upravo kroz

takvo ispitivanje koje proizvodi argumentaciju.

Pitanja koja se ne nameću, koja ne izbijaju iz predmetnosti i

ističu nešto, zapravo i nisu u stanju da pokrenu dijalektički

tok mišljenja, ne dozvoljavajući da se ostane pri uobičajenom

mnevanju, time što će se odmeravati i stvarna težina

suprotstavljenog mnjenja, kao i pronalaženja ishodišta kroz

njih, kroz ono što ih i nosi kao impuls koji vidimo i kod

Šafarika, kada je on 1848 g. ustao svojom teškom mišlju u

odbranu prava slovenskih naroda na njihovu izvornu povesnost,

koja se manifestuje u stvaranju autentičnih država, a u kojima

bi kao u "realnim duhovnim bićima" mogli da ostvaruju svoj

zadatak na zemlji, bez heteromorfizma spoljašnjih normativa

kojeg im je namenila moćna austro-ugarska imperija, ma kako da

njen univerzalni karakter srednjeevropske države u kulturnom

pogledu imao sasvim očigledne komunikativne prednosti. Okrenut

nabačajima propitivanja fenomena i krčeći put kroz nagoveštaje

koji vode do pratemelja, on je tu teško ili nimalo razumljiv,

pa i čujan. Ulazeći u poreklo stvari do svetlila ponora on

zaranja u tamu povesnog, katehujući iskonske linije nastajanja

svega što jeste i biva. Razumevajućim tumačenjem sveta u svom

događanju i onom što ga omogućava da jeste, mi se povesno

upućujemo u njegove osnove, ulazeći tim putem u vidokrug

prirodnog svetla koje je gradilo ljudsku civilizaciju. Uz njeno

građenje povezano je i pravedno buntovništvo, bez kojeg bi

osećaj slobode i slobodoljubivosti bio samo isprazna reč. Ovim

ne želi da se kaže kako je i Šafarik, predsedavajući

Sveslovenskim kongresom u Pragu 1848. g., u nekakvom

buntovničkom političkom naboju pripremao panslovensku

neoimperijalističku varijantu. On je to i činio u ubeđenju da

upravo Slovenima hegemonija i imperijalizam nisu svojstveni,

već da uvažavajući drugog poštuju smisao vlastitog nasleđa,

njegovu unutrašnju intenciju kao nameru pravaca razvoja

evolucije duha kao sve ubedljivije približavanje iskonu kao

tamnom moru svesti ili iskonskoj, dubinskoj svesti koja

nadilazeći svako vremenovanje povezuje sa beskrajem i ostvaruje

najizvornije namere bivstvovanja, totalitet slobode kao izvorno

čovekovanje ljudskog bića. To on nedvosmisleno pokazuje

naglašavajući naročito verodostojna stanja ljudskog duha koja

dopuštaju hvatanje u koštac sa dubinskim povesnim fakticitetom-

"Ne mogu se uzdržati da priznam, da bih želeo da jedan tako

stvoren sistem od postojećih, kao i krajnje manjkavih i

nezadovoljavajućih materijala grčkih i rimskih pisaca, iz

domaćih predanja, saga i natuknuća povezan u organski spoj sa

praistorijom drugih evropskih naroda, ukoliko me sasvim ne vara

slika svega koja mi lebdi pred razumom, u saglasnosti sa

osnovnim mišljenjem, zadovoljavajuće razrešim i otklonim mnoge

od najgrubljih i očevidnih protivurečnosti i zabluda, koje su

učinile praistoriju Slovena nerazmrsivo haotičnom i do muke

otužnom. Ipak još jako nedostaje detaljnih, trajno sigurnih

krajnjih rezultata prihvatljivih prethodnih radova o

pojedinačnim narodima srednje i severne Evrope pre i posle

Hristovog rođenja, a da bi pojedinac bez zaplitanja pri svakom

koraku u mukotrpnom objašnjavanju najosobitijih pitanja, mogao

da preduzme izvođenje sa zadovoljstvom i uspehom. Još uvek je u

imenu - haos naroda i plemena srednje i severne Evrope,

neobično mnogo slovenskog, koje u delima starih pisaca pliva i

leluja se, što mora da se uoči, izdvoji, prečisti i kao

izgubljeno nasleđe velike srpsko-slovenske porodice naroda

povrati. Doduše, u novijem vremenu su Nemci pohvalnom revnošću

i besprimernim trudom istražili i ispitali praistoriju Evrope i

Azije geografski, istorijski i lingvistički i pri tom su se

osvrnuli i na prapleme Slovena; samo pažljiv i nepristrasan

posmatrač ne može da prećuti, da se zbog preovladavajuće

Nemcima svojstvene težnje ka univerzalnosti, gube mnoga

specijalna ispitivanja ili se obrađuju samo površno i da

slovenska istorija i lingvistika nije baš polje, na kojem

procvetava izvrsnost nemačke nauke. Najzad, i ne može da bude

drugačije zbog zakona nacionalnih snaga koji svojim čudom

deluju u celoj prirodi! Ali, kod nas Slovena je istorijsko

istraživanje i veština, bez obzira što imamo već jednog

Naruszewicz-a, Karamzina i dr., na koje smo s pravom ponosni,

još uvek velika retkost; i sa žaljenjem se vidi da je slovensko

staro doba obrađivano do sada većinom samo od nekritičkih

skrpljača, kao na pr. što su Tatiljčew, Dolci, Raič, Appendini,

Sestrncewič-Boguš, Dankowský i dr. a da se od boljih istoričara

nasuprot tome prelazilo samo otmeno hladnim prezirom ili

oskudnim prikazom od strane nemačkih vođa. Tumaranje tamo amo

po lavirintu hijeroglifskog registra imena i po polurastočenim

sagama, tumačenje sibilskih izreka, građenje iz ruševina čini

se naravno istorijskom empiričaru manje isplativim nego

prepisivanje i dopisivanje dobro očuvanih pergamenata i povelja

nego građenje isečenim kamenjem. Kada bi samo ubuduće mnogi

naučnici jednako naoružani znanjima i otadžbinskim plemenitim

osećanjem postavili slovensko staro doba kao predmet njihovog

stalnog istraživanja i kada bi iscrpljujućim ispitivanjima

pojedinačnih geografskih i istorijskih prethodnih pitanja

postepeno prokrčili put stvaranju jednog zatvorenog sistema

slovenske praistorije! Donjedunavski Sloven se oseća pobuđenim,

da ovu želju ureže u dušu njegovoj braći preko Karpata, a

posebno na severu i istoku, pošto su oni neposredni naslednici

staništa, iz kojih su Sloveni poduzimali svoje zadnje seobe i

pošto istorijsko-geografska, posebno topografska ispitivanja,

kao što nas to uči iskustvo, mogu da se sprovode najlakše i

najuspešnije na licu mesta, gde sagledavanje stvari često

čudesno blagodatno pomaže u tumačenju njihovih tajanstvenih

odnosa. Samo ovim putem bi moglo nešto što je sada jedva

verovatno da se dokaže kao sigurno, i da čak mnogo toga, što je

niska duša, što je zbunjena sumnja, što mnogi glasovi

sadašnjice odbacuju kao proizvoljno, slučajno, neobjašnjivo i

neistorijski, da postane verovatno; i samo na ovaj način mogla

bi najstarija istorija Slovena da jednom dostigne onaj stepen

unutrašnjeg povezivanja, doslednost i verodostojnost, koji ona

uopšte može da dostigne na osnovu stanja ljudskog duha i težine

predmeta. "(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki

von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, str. 140-142)

Povest time ne treba da bude obično pobrajanje ovakvih ili

onakvih činjenica istoriografije, koja je u svojoj teorijskoj

suštini za njih same nezainteresovana, već po svojoj

pretpostavci vanja da bude povesnica koja pribavlja naročit

dignitet dokumentarnosti (historia rerum gestarum), i koja

izbija u svom sjaju ukazivanja na pojavu kroz sam smisao

pojavljivanja /res gestae/. Pojava-fenomen time za

fenomenološki pristup ima značaj približavanja samoj izvornosti

bivstvovanja, tj. smisao predmetnosti koja se putem teorijskog

rasvetljavanja susreće sa svojim pretpostavkama koje ih i

omogućavaju na njima svojstven način. Time povesnice valja da

progovore smislom i jezikom samih događanja, ostvarujući pismo

u kojem izveštaji-saopštenja /hronologija/ nisu nezavisni ne

samo od motivacionih stanja duha, nego ni od artikulacije tih

fenomena u razlaganju izloženog. Reduktivnost i sažetost koja

je time uslov restringovanja / neko bi rekao i dekonstrukcije/

tradicionalnog poimanja, postavlja pitanje o izvornosti, kao i

karakteru sagledavanih pojava. Tek tako zapravo, povest i njeno

tumačenje ne ostaje nešto nama samo spoljašnje i

objektivistički predmet; nešto podobno samo za tzv. "akademske

rasprave" i "diskusiju dokoličarskih krugova". Uspavanost u

umovima udobno smeštenim u aktuelnim sinekurama, koji sa

buđenjem teorijskog nerva iz tzv. "anonimnih intencionaliteta

predmetnosti" osećaju nelagodnost u postignutoj komociji,

pokazuje se kao suvoparnost i dosada nastala kao posledica

ekskomunikacije sopstvenog zadatka istraživanja i njegovog

razumevanja. Na takav tip pristupa istraživanjima davno je

upozorio naš odlični Šafarik: "Nepristupačnost predmeta i

razlike u pogledima istraživača o njihovom obrađivanju su uzrok

što su krajnji rezultati njihovih studija iz ove oblasti stalno

utoliko manje slični, ukoliko je naučnik produhovljen, a

ukoliko se pri tom služi što samostalnijom metodom

istraživanja. Jer, dok jedan velik deo istoričara veruje da

dnevni rad svog visokog zvanja mora da otpočne iz religiozno

bojažljivog poštovanja za čistu sigurnu istinu, utvrđenu

neospornim činjenicama i svedočanstvima ili zbog otmenog

udobnog nerada tamo gde je sunce istorije već obasjalo narod i

gde je započeo svetao dan njegovog života i delanja, dok drugi

hrabriji i željniji znanja od onih usmeravaju svoje poglede u

tamu da bi po mogućnosti spoznali ranije, pre potpunog

razotkrivenja željno očekivanu tajanstvenu pojavu obavijenu

lažnim velom magle, tragaju mnogi na krilima fantazije da

dospeju kroz neodmerene prostore istorijske noći naviše do

izvora svetlosti, koje još nije dostigao nijedan pregalac i da

sputani neizbežnom sudbinom zastanu u ponoćnom času, gde

prestaje vlast čoveka i započinje gledanje duhova.

Ali različitost rezultata istraživanja o praistorijama naroda

ne oduzima zato zasluzi istraživača dužnu pohvalu. Čovek koji

stremi ka većem obrazovanju treba da upozna istoriju svog

naroda u celosti, jer samo na istorijskom putu može da se

zadovoljavajuće pouči o svom i tuđem postanku i bitisanju; a

svaki pokušaj približavanja ovom cilju, bilo da je još toliko

nesavršen, zaslužuje poštovanje."(Über die Abkunft der Slawen

nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828,

s. 3-5) Drugim rečima, pozitivističko posmatranje povesnih

stvari nema u vidu karakteristike epohalnog delovanja svesti,

njenog života i tvoračkih momenata, pa im ona, premda biva

iskušavana, tako da misli, istražuje; ostaje u osnovi

nevidljiva i nerazumljiva. Smisao reči evidencija time ne može

da se redukuje na posredno pribavljena znanja bez uključenosti

razumevanja kroz intencionalne akte svesti, bez energičnih

procesa povezivanja stvari u samom njihovom poimanju, koja

imaju svoj epohalni ili generativno-osmišljavani razlog

egzistentnosti. Izveden na čistinu taj razlog predstavlja

smisao izložen u teorijski osvetljenoj čistini nazvanoj

evidencija, a koja je dovedenost stvari na videlo, izdvajanje

njenog pravog sjaja.2. O starijem pominjanju srpskog imena, i njegovoj

rasprostranjenosti

Najstariji dokumentovan podatak o srpskom imenu nalazimo

najkasnije 69. ili 75. g. naše ere, u poznatoj knjizi Plinija

Cecilija Drugog Poznavanje prirode. U Plinii Caecilii Secundi

Historia naturalis, VI, c. 7, § 19/ Leipzig, 1875/, nailazimo

na srpsko ime u latinizovanom obliku - Serbi. On doslovno kaže:

"A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii"

(Pored Kimerana stanuju Meotici, Vali, Srbi, Zingi, Psesi).

Topografija tla na kome se srpski etnik prvi put jasno imenuje

jeste severoistočno od Bosfora kod Kimerana, Sarmata i Međana.

Čitav vek posle ovog Plinijevog navoda /najkasnije 175. g. n.

e./, nailazimo na pomen srpskog imena u delu Geografija velikog

egipatskog naučnika koji je svoja dela pisao na starogrčkom

jeziku, Klaudija Ptolomeja: "Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και

του Ρα ποταμου Οριναιοι και Ουαλοι και Σερβοι (Σιρβοι)"(Između

Keraunskog gorja i reke Ra /smešteni su/ Orineji i Vali i

Srbi).[2] Pored ovog antropogeografskog podatka po kome pleme

Srba obitava područje Zakavkazja u pontskom zaleđu, on nam daje

za nas još značajniji podatak da u Panoniji postoji i

grad-naselje koji se naziva Σερβίνος-(Serbinum). Ovaj "Srpski

grad" ili "Srbica" ubeležen je na njegovoj mapi Donje Panonije

ili Podunavskih regija negde u savskom porečju, na mestu

današnje Gradiške, ili je moguće čak da ide i severo-zapadnije

do Siska i Zagreba. Postojanje imena mesta koje je svoj toponim

dobilo, očigledno prema narodu koji u njemu živi, prvorazredno

je svedočanstvo kako to nije mogla da ostvari neka slučajna

plemenska zajednica koja se tu zatekla, ili neki novopridošli

element u Panoniju bez odgovarajućih karakteristika naroda sa

kulturnim identitetom, koji se pre svega ogleda u samosvesnom

nošenju vlastitog imena. Za srpsko ime svedoči i toponim za

reku Ksant, često pominjanu još od Homerovog doba, za koju

antički geograf Strabon 63-19 g. st. ere, kaže: "ειθ ο Ξανθος

ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον" /Kako su reku Ksant

Srbica nazivali ranije/ (Strabonis rerum geographicarum libri

septemdecim, Basileae, 1571., s. 763/ Dokumentacija kojom se

raspolaže u ovom pravcu jeste i ona koja potiče od Jermenina

Mojseja Horenskog (370-487/492.), čiji su tekst Šafarik i

Surovjecki preveli na nemački jezik dajući i latinični

transkript originala, ovako: "Das Land der Thraken liegt

cstlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien f'nf

kleinere Provinzen und eine Grosse, in welcher f'nf slawische

Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch

hat es Berge, Füsse, Seen, und Inseln, und zur Hauptstadt das

glüchliche Constantinopel." (Zemlja Tračana leži istočno od

Dalmacije kod Sarmatije, i Trakija ima pet malih i jednu veliku

provinciju u kojoj živi pet slovenskih plemena, gde su se

skrasili i Goti, imajući gradove, reke, more i ostrva, prema

glavnom gradu srećnom Konstantinopolju). Na str. 143. istog

spisa iz koga navodimo citat, O poreklu Slovena, Šafarik daje

imena tih provincija - Evropa, Trakija, Hemimont, Rodopi,

Mezija i Skitija, kao i - Sarmatija. U spornoj tezi da su Srbi

i Sloveni tek nakon šestog veka naše ere nastanjeni na tlu

Balkana, kod Šafarika vidimo izuzetno kritičko učešće mišljenja

koje je vredno da se navede ponovo - " Isto tako ne manjkaju

istorijski majstori koji su hteli da nadmaše cara Konstantina i

u ovoj geografskoj jasnosti. Najpre je iz njegovog dobro

poznatog Baribaria ili Bagivaria postao kao čarobnim štapićem

Babigoria, Babje gorz, jedan vrh Karpata, po ovom imenu jedva

poznat najbližim stanovnicima, a učenom svetu tek nakon

Dlugoša, iako ono skoro doslovce verno odgovara istovremeno

latinsko-franačkom Bajobaria, Bajuvaria Bajoaria, Bojoaria,

iako ono po imenu zvuči kao karpatski vrh, biće da ga prema

svakoj ljudskoj verovatnoći, nikada nije čulo Konstantinovo

uho. Zatim se htelo zaključiti da bi se priča svela od brega do

brežuljka, na osnovu okolnosti, da su se Srbi u povratku

vraćali preko Beograda (isto kao kada bi morale putujuće horde

naroda kretati se iz Makedonije za Češku i Šleziju po

matematički ravnoj liniji preko vrhova Šare i Velebita): da je

Konstantin mislio da su severnokarpatska Hrvatska (Chrowatine)

i Srbija u Galiciji i Voliniji ali da se bog nedostatka karti

zbog nepoznavanja pravog položaja zemalja, samo pogrešno

izrazio. Rado ću priznati da car nije imao pred sobom bečke ili

pariske karte generalštaba o Velikoj Krovaciji i Srbiji; ali ne

mogu da mu pripišem tako nemoguće apsurdno geografsko neznanje,

da bi mogao da ostavi da ostanu preci njegovih štićenika u

ruskoj Srbiji, o čijem se položaju u ostalom na drugom mestu

izrazio zadovoljavajuće, da su potčinjeni franačkom kralju Otu,

i njihovi sinovi koji su odatle otišli u Ilirikum u nasleđenom

franačkom ropstvu. Ali da Konstantin nesumnjivom sigurnošću

dozvoljava da se isele njegovi Horwati iz češko-šleske

Horvatske i njegovi Srbi iz češko-majsensko-lužičke Srbije,

mora da izgubi verodostojnost njegovog kazivanja kod svih

prosvećenih i punoletnih. Jer nikako se ne može složiti onaj

koja je na osnovu poznavanja istorije slovenskih jezika stekao

čvrsto ubeđenje, da su današnji slovenski dijalekti u celini

ili mali izuzeci postojali već u VII veku, da su se ilirijski

Srbi i Horvati odvojili tek polovinom VII veka od lužičkih i

šlezijskih, kao ogranak plemena. Srpsko na Elbi i ono na Savi

nalaze se na suprotnim krajevima dva slovenska jezička poretka

i u VII veku nisu mogli da čine jedan dijalekt i nisu mogli da

pripadaju jednom plemenu. Da je Konstantin svoje kazivanje

crpio iz čisto pismenih ili usmenih izvora, a da nije veštački

ispreo jednostavnu činjenicu o srpskom naseljavanju pod

Herakliusom na Haliakomon-u, nakon tri stotine godina u jednom

političkom apologu, ne bi se tako grdno mogao ogrešiti. Jer

nemoguću činjenicu nisu mogli kao stvarnu da prikažu čisto

pismeni ili usmeni izvori, kao nešto što se stvarno dogodilo.

Na osnovu napred rečenog, manje će nas začuditi, da Konstantin

dopušta da je car Heraklius poklonio Horvatima i Srbima zemlju,

koju sam nije posedovao, koju su posedovali još prema njegovom

sopstvenom svedočenju, od 449. godine ili prema nekima od 549.

godine Huno-Sloveni (Konstantin navodi Avare kao Hune), a prema

Paul Winfrid-u od 569. god. ili prema Vizantijcima od 598. god

Avaro-Sloven i iz koje su sada Horvati i Srbi izgleda one prve

izbacili krvavim ratom, samo da bi postigli da u zemljama koje

su sami osvojili, budu podanici grčkog cara. Car Konstantin je

jako dobro poznavao fizičku snagu, političku zrelost i faktičnu

nezavisnost Bugara, Srba i Horvata; bol za gubitkom ovih

provincija izbija svuda u njegovim spisima; on ponavlja stare

odnose istih prema grčkom carstvu i ropstvo Horvata i Srba do

unuka na osnovu Herakliusovog poklanjanja zemlje; i svuda se

vidi nastojanje da se sve ovo dokaže barem perom kao

pravovaljano, što su tek nakon njega mogli stvarno da ozakone

mačem Basilius bugarski dostojanstvenik i Manuel Komnenus. Ja

lično verujem da je došlo do delimičnog upada Horvata i Srba

krajem VI i početkom VII veka u grčki Ilirikum; da se ovo

doseljavanje pod Herakliusom dogodilo na način kako je to

ispričao Konstantin, ne mogu da se uzdržim od sumnje. Uporedi

Katanscich de Istro p. 199 ss. Nakon odbacivanja ovog jedinog

datuma koji se najavio krajnje pouzdanim, a na osnovu bližeg

posmatranja veoma nesigurnim, pa gde je jedan jedini određen

podatak o epohi naseljavanja Slovena u Trakiji i Ilirikumu? Zar

se na kraju ne svodi sve na ono " verovatno" ? Istoričar se

veoma rado izdiže iznad poteškoća istraživanja i brzim korakom

prelazi iz oblasti verovatnoće u izvesnost. Osvajanje Mezije od

strane Slovena, predstavlja primer za to. U celokupnoj istoriji

ne nalazi se ni slovce o vremenu ovih događanja; a ipak svi

noviji istoričari smeštaju ovo vreme hronološkom određenošću u

vreme vladavine cara Herakliusa. Ova pretpostavka teško da se

slaže sa stvarnim činjeničnim stanjem. Pred nama se nalazi

barem jedno jasno svedočanstvo Mojseja od Horene, koji ovome

protivureči. Među svim Slovenima, koliko mi je poznato, F.

Durich je jedini koji je spomenuo i odmerio ovaj čudan zapis

armenskog istoričara; jer oni pisci koji na njega gledaju

katkad, samo kao na jedan citat, a da ga nisu ni pročitali, već

na njega bacili samo iskosa jedan pogled, ne mogu biti ovde

uzeti u obzir. Ali Durich je koristio samo krajnje pogrešno

Londonsko izdanje 1736. Mosesa Horene na čijem se izopačenom

tumačenju ne mogu graditi čvrsta mišljenja. Zahvaljujem

ljubaznoj dobroti P. Arsenius-u Anthimosian-u, članu

Mehitarijskog reda u Veneciji, zaslužnog za širenje religiozne

i literarne kulture Armena i navodim prepis u izvornom jeziku,

pribavljen nakon brižljivog poređenja sa najboljim i

najstarijim rukopisima navedenog istoričara, ali nažalost ne na

osnovu rukopisa. On glasi: (str. 140 originala) latinični navod

" Tragatzotz aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri

Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz,

horum jen Sglawajin askk jota. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni

qerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig

mairakahaku Gonsdandinubaulis," i doslovno prevedeno: Zemalja

Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmacije; i Trakija ima

pet manjih provincija i jednu veliku u kojoj je pet slovenskih

rodova, u čija sedišta su se doselili Goti; ima i brda, reke,

gradove, mora i ostrva, a kao glavni grad srećan

Konstantinopolj." Ako se ovaj navod uporedi sa Vistonskim

izdanjem (Whistonsche Ausgabe), proizilazi, da je sasvim

ispuštena Sarmatija navedena u ovom navodu iz svih rukopisa i

da je broj sedam rodova, konstatovan u najboljim rukopisima,

pretvoren na nesrećan način u 25, što se može objasniti s time,

što su u armenskom pismu veoma slini znakovi za brojke 7 i 5.

Još postoji razlika što se reč S g l a w a j i n, adjektiv

singulara, koja stoji u rukopisima, pojavljuje u oba dotadašnja

izdanja kao Sglawatzotz, substantiv plurala. Poznato je da

literarna delatnost Mojseja od Horene, istoričara i pesnika,

kao hvaljenog prethodnika armenske literature, pada u prvoj

polovini V veka, a da je on prema dokumentima od Arzerun-a,

rođen u drugoj polovini V veka i da je umro u starosti od 120

godina, da je obrazovan u Aleksandriji, Rimu i Grčkoj, da je

punovažni očevidac velikih događaja, koji su se odigrali u

njegovoj blizini, na istoku Evrope i na zapadu Azije. O

istinitosti i velikoj upotrebljivosti njegove, doduše, kratke

ali zato ne manje veoma dragocene armenske hronike koju je

delimično crpeo iz zapadnih spisa, postoji samo jedna

saglasnost među svim poznavaocima; ali podeljena su mišljenja o

kratkom izvodu o poznavanju sveta koji je on pridodao u svim

rukopisima njegove hronike, koju su Armeni kroz sve vekove

priznavali za njegovo delo, u kojem se upravo nalazi spomenuto

mesto o Slovenima."/Šafarik, isto, str. 143/

Što se tiče teze, (koja je ozloglašena), da su stari Iliri isto

tako neki protosrpski etnik; o tome Šafarik, kaže sledeće: "Jer

da su stari Iliri bili stvarno istrebljeni, te da Sloveni

nemaju ništa drugo do "razrovane gradove po celoj Iliriji", ili

da su našli pustinju bez ljudi, kako bi onda došlo do toga, da

još i danas postoje sva imena, koja su spomenuli stari geografi

i istoričari u Iliriji i Trakiji, uz neznatne izmene? Bez

neposrednog jezičkog nasleđa među ljudima, to bi se moglo

objasniti još jedino božanskim otkrićem."(Über die Abkunft der

Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., s. 151)

U svojim Slavjanskim starožitnostima (I, 98), nakon izvođenja

svedočanstava o rasprostranjenosti srpskog imena i njegovih

izvedenica, on kaže: "Ein so uralter, in der Heimat tief

eingewurzetel, bei den Fremden ungewchnlicher Name kann seinen

Ursprung und seine Bedeutung am nat'rlichsten nur in seiner

Heimat gefunden haben." (Jedno tako prastaro i u zavičaju

duboko ukorenjeno ime, a za strance neobično, moglo je da vodi

svoje poreklo i da ima najprirodnije značenje samo na svom

zavičajnom tlu) /P. J. Schaffarik, Slawische Alterthümer, Band

I, Leipzig, 1843, s. 98/

Činjenje ovih podataka spornim (obično na taj način da se uzima

za grešku u rukopisu, ili da se podrazumeva slučajna

podudarnost sa nekim nedefinisanim etnikom koji iza toga

stoji), što se i uobičajilo nakon iščezavanja zastupnika tzv.

"romantičarske istorije" i upornog potiskivanja onih koji su

istraživali i mislili autohtono, više je nego čudna pojava.

Miloje Milojević sa svojim delom Odlomci istorije Srba /I, II,

Beograd, 1872/, kao i Sima Lukin-Lazić sa svojom Kratkom

povjesnicom Srba /Zagreb, 1894/, prosto su ismevani sa

propratnim anegdotama o njihovom pristupu stvarima,

obaveštenosti i obrazovanju, a Jevstatije Mihajlović sa svojom

knjigom Iliri i Srblji .../N. Sad, 1843/, prošao je otprilike

jednako nezapaženo kao i onaj na čiju se knjigu o poreklu

Slovena najčešće i najradije pozivao - Pavle Josif Šafarik.

Kasnije osude koje se često graniče i sa gotovo otvorenim

prezirom, očigledno je da su došle iz duboko puštenih korenova

u konzervativne vizantinsko-hrišćanske interpretativne modele,

kojima je radi penetracije vlasti i neugroženosti "širenja

vere" pogodovala klima notornih iskrivljavanja ovih

(preostalih) očiglednih činjenica, kao i u potonje "nordijske

teorije", koje su sa osloncem na ove već zgotovljene

vizantijske samo pojačale tretman obeskorenjivanja naroda na

ovom tlu, za potrebe "Drang nach Osten"; a koji je i očigledno

pokušan u svetskim ratovima ovog veka. Čitava plejada

vizantinskih istoriografa, uz poneki časni izuzetak, uspevala

je u veoma nenaklonjenim i nesrećnim okolnostima po srpski /i

uopšte slovenski/ živalj (najčešće preko prestiža koji je

postignut kroz podanike u Hristovoj crkvi), da razvija i širi

tako uobličene teorije. Misionarska hrišćanska provenijencija

(vođenje politike drugim sredstvima), vodila je u uterivanje

osećaja nedostojnosti i nižerazrednosti ili u posrtanje pred

duhovnom okupacijom, a kompleks obeskorenjenosti sasvim dobro

je nalegao na otvoreni program konvertitstva i neofitizacije[3]

.

Sa time su nam ova četiri izvorna podatka, koja ne potiču od

samih Srba ili iz moguće pristrasnih slovenskih izvora,

prvorazredno svedočanstvo s početka naše ere o topografskom

postojanju Srba u Zakavkazju i Donjoj Panoniji. Iz istog

perioda mi slovenske dokumente ni nemamo, ali oni iz

jedanaestog veka (kontaminisani hrišćanskim "pogledima na

svet"), ne mora da znači da su jedino rukovođeni interesima

evidentnim u rimskom terminološkom korpusu toponima. Recimo:

Ilirik, kao "Iljurik", "Inorik" ima i neku vezu sa "Iliosom",

(trojanskom starodrevnom dogrčkom državicom), kao što se

spominje u Nestorovoj hronici; takođe sa tvrđenjem da su

Sloveni poreklom sa Podunavlja.[4]

Pored ove neosporne dokumentacije postoji i čitav niz naziva za

Srbe, koje su im davali grčko-rimski istoričari - Neuri,

Budini, Kimeri, Sarmati (Herodot), Venedi (Tacit, Ptolomej,

Jordanes ), Anti, Spori, Pali (Prokopije) it.d., za šta je naš

i svetski najveći slovenolog, Pavle Josif Šafarik, u svojoj

knjizi koja govori o poreklu Slovena, objavljenoj još početkom

prošlog veka, a pri tome ne dopuštajući sebi da posrne pred

duhovnom okupacijom pretećeg vizantijskog cezaropapističkog

autoriteta ili potonjih pangermanskih istoriografskih holizama

centriranih u tzv. "nordijskoj školi", uopšteno izveo pravi

zaključak: "Zaista je čudno da mi tim starim piscima

pripisujemo sveznanje i nepogrešivost, o čemu čak ni oni sami

nisu sanjali! Strabon priznaje na više mesta, da niti on, a

niti oni pre njega nisu u tom smislu nešto više i nešto

zasigurno znali. Ptolomej je, istina, sabrao iz raznih starijih

i savremenih izvora gomilu imena, dobivši naziv "božanskog

geografa", a opet, on bi se i sam našao u neobranom grožđu,

kada bi neko zatražio, da napravi klasifikaciju tih njegovih

imena po jezičkoj, ili pak krvnoj srodnosti naroda na koje se

ta imena odnose.

Tacit, poznat kao glavni izvor o Germaniji, koji uostalom,

dolazi sam sa sobom u protivrečnost, sa drugim piscima pa čak i

sa činjenicama i prirodom stvari, priznaje, da ništa ne zna

jasno o odnosu i srodstvu Germana, Veneda i Sarmata, premda je

bio u Germaniji. A Prokopijevo naklapanje o Skito-Gotima i

Sarmato-Germanima treba za nas /još i/ da bude kanon

genealogije naroda? ! Ne! Svedočanstva ni jednog ni drugog,

niti više takvih svedoka, ovde ne može da odluči; kroz takav

jedan lavirint može da nas vodi jedino sveukupno istraživački,

istinski i sveobuhvatan rad."/Paul Joseph Sachaffarik nach

Lorenz Surowiecki, Über die Abkunft der Slawen, Ofen, 1828, s.

79;80/ Takav rad metodološki i sadržinski izveden je naročito u

njegovom dvotomnom delu Slovenske starine (Prag, 1836; 1837),

tako da je u njemu iscrpljena gotovo sva relevantna istorijska

građa na najbolji naučni način, a to znači da su u njoj već

date pretpostavke ili tematizovane mogućnosti za produbljeniju

tematsku obradu i širenje pitanja ka produbljenijim dimenzijama

tako dokučene istorije događanja ili povesnice. Pravi fenomen

takve arheografije koji se ne javlja samo kao goli epifenomen

istorije ili efemerija nekog bezličnog sudbinskog toka, jeste i

fenomen srpskog imena, koji kao fenomen baca svoj sjaj kroz

dokumentaciju i šifrovane poruke u oskudnim i nedovršenim

slikama prostora i vremena, a koje sami valja rekonstruktivno

da oblikujemo i tumačeći dovoljno dobro da razumemo.

U krajevima između Dnjepra i severoistočnih Karpata obitavaju

Srbi u svojoj zemlji "Bojki" prema navodima Konstantina

Porfirogenita iz X veka n.e., ali i bez tog svedočanstva

postoje potvrde za njihovo obitavanje u nekadašnjoj oblasti

tzv. "Tripoljske civilizacije" koja starinom seže do dva

milenijuma pre n.e. Naučnik Lubor Niderle u svom delu Slovanske

starožitnosti, Puvod a počatky Slovani jižnich, V Prage, 1906

/I, 1741/, upozorio je da narod koji Herodot imenuje kao Neuri,

nosi suštinska obeležja slovenskog etnika, kao što je to pre

njega Šafarik konstatovao za Budine. O tome Herodot kaže: "A

Neuri imaju skitske običaje. Za vreme jednog pokolenja pre

Darija morali su da napuste svoju zemlju zbog zmija. Mnoge su

se zmije pojavljivale iz njihove zemlje, a još više ih je

upadalo spolja, iz pustinje, dok nisu bili prisiljeni da

napuste zemlju i da se nasele među Budine. Izgleda sa su svi

ovi ljudi čarobnjaci, jer Skiti, pa i Heleni nastanjeni u

Skitiji, pričaju da se svaki Neur jedanput godišnje pretvara u

vuka, a zatim ponovo dobija svoj prvobitni oblik. Mene nisu

mogli u to da uvere, ali oni uporno tvrde da je to istina, pa

se čak i zaklinju."/Herodot, Istorija, IV, 105/

Ime Budini teško da može da potiče od nečeg drugog sem od

slovenskog apelativa "biti budan", za šta i Šafarik

nedvosmisleno utvrđuje kako: "prinalažegj dle wšij podobnosti

ku kmenu windickemu čili srbskemu" (Slov. starož., II, 157;

Budini/, utemeljujući takvo shvatanje na raspoloživom njihovim

opisu kod Herodota. On nas izveštava o velikom plemenu veoma

plavih očiju γλαυκόν τε παν ισχυρως, koje je riđe kose i gradi

kuće i hramove od drveta. Oni su starosedeoci (αυτόχτονης), i

stočari (νομάδες), koji se bave vrtlarstvom i hrane hlebom

/Her. Ist., IV, 108;109/. Pozivajući se na navedeni izveštaj o

svetloj kompleksiji i ksilotektonskoj arhitekturi koju prati

gostoljubivost i dopuštanje pridošlicama da slave boga Dionisa,

Šafarik smatra da su oni, isto kao i Neuri brodoteče -

slovenski živalj, jasnije vindski ili srpski. To se slaže i sa

kazivanjem u Ptolomejevoj Geografiji (I, 3. c. 5): "Και παλιω

μεταξυ Πευκινον και Βαστερνων Καρπιανοι, υπερ ους Γεουβινοι,

ειτα Βωδενοι."/Opet, između Peukina i Bastrana su Kaprijani,

iznad kojih su Gebini, bilo Bodeni/Bodini/). Njih spominje i

Pomponije Mela, navodeći da Budini i Gelonci nastanjuju drvene

gradove, kao i Plinije: - "A Taphris per contineutem introrsus

tenent Auchretae apud quos Hypanis oritur: Neuri apud quos

Borysthenes, Geloni, Thussagetae, Budini, Basilidae et caeruleo

capillo Agathyrsi"(Od Tafrisa se dalje protežu naslonjeni na

Auhete koji stane Hipan: Neuri, koji su kod Boristena

/Dnjepra/, Geloni, Tusageti, Budini, Basilide i Agatirsi

plavičaste kose.) /Plinius, Nat. hist., IV, 12., § 88/ Ove

grčke, egipatske i rimske izveštaje dopunjavaju i Res gestae

Amijana Marcelina, velikog vojskovođe propaganskog cara

Julijana Apostate, i njegovog glavnokomandujućeg za Istok, čije

se središte nalazilo u Sremskoj Mitrovici: "Inter hos Neuri

mediterranea incolunt loca, vicini verticibus celsis, quos

praeruptos geluque torpentes aquilones adstringunt. Post quos

Budini sunt et Geloni perquam feri, qui debractis peremptorum

hostium cultibus indumenta sibi equisque tegmina conficiunt,

bellatrix gens."(Među tima Neuri naseljavaju sredozemna mesta,

baš okrenuti susedima čije strmine povezuju zaleđene severne

strane. Posle takvih su veoma srčani /ljuti/ Budini i Geloni,

koji su neprijateljima koje ispražnjavaju oduzimali kožna

/kultna/ odela i sebi sačinjavali iste odore; ratoboran

narod./) /Ammianus Marcellinus, Res gestae, XXXI, c. 2, § 14/

Mada su ove militarističke opaske Amijana Marcelina (rođen oko

330. g. n.e., vojnik već od dvadesete godine i ubrzo postao

trupni oficir garde, 363. g. pratio cara Julijana Apostatu u

pohodu na Istok, te 395. napisao svoje Res gestae), nešto što

samo potvrđuje određeni mentalitet slovenskog življa koji se

očuvao i do danas (nešto kasnije slične će konstatacije da

iznese i Mavrikije u svojim Strategematama), za nas je

značajnije to što potvrđuje Herodotove izveštaje, a navodi i

podatak da se u Podunavlju i današnjoj Bačkoj nalazila i čuvena

"Villa pistrensis", u kojoj su živeli "varvari", a što

neodoljivo može da nas asocira na dan danas postojeći toponim

"Ribnjak", moguće i na sremskoj strani Dunava, preko puta Novog

Sada. Na slične neobične podatke možemo da naiđemo i u već

davno poznatim i priznatim spisima. Takva je i studija Đerđa

Fejera o poreklu i prvim pojavama Mađara, ali i ostalih naroda

oko Crnog Mora - Aborigines et incunabula Magyarorum ac gentium

cognatarum populi pontici, Pontus; disquisivit Georgius Fejer.

- Budae: Typis Regiae Universitatis Hungaricae, 1840. (R 19 Lat

III 1) Ova paleoistorijska i geografska (bolje reći

antropogeografska) studija, koju je odlični Fejer kao

bibliotekar i poznavalac izvora pisao stručno i odmereno,

sadrži i jednu geografsku kartu datovanu na 1449. godinu, koja

predstavlja rasprostranjenost Rusije, na kojoj se "Alba

Serblia" nalazi od Alpa niz celu Posavinu, a između Danske i

Poljske - Slavonija. Ona potvrđuje opis koji je čuveni

istoričar Helmold još davno ostavio u Letopisu Slovena: "Laba,

opet, delimično teče isprva snažno u Češkoj i takođe kod

Soraba, a u srednjem toku deli Slovene od Saksonaca, deleći i

najnoviju hamburšku parohiju id bremenske, ulazeći u slavni

britanski Okean. Druga reka, to jest Odra, spuštajući se iz

Boreja, prolazi sredinom naroda Vinula, deleći Pomerane od

Vilcija (Ljutića), kod kojih su vrata što ih pomorci zovu

Baltičkim. Nekada je tu bila najgospodstvenija država Veneta,

koja se sastojala od najslavnijih naselja Varvara i Grka, što

su bili u vezi. O njihovim čuvenim gradovima, čija se veličina

nekada isticala sa pouzdanom snagom, koliko je mogućno

podsetiti se, uzvišenog je statusa. Najviše od svih zdravih

gradova, od kojih je sačinjena Evropa, bejahu oni koje su

naseljavali Sloveni sa ostalim mešanim narodima, grčkim i

varvarskim."[5]

Spominjući sasvim jasno i Neure i Budine, za koje od Herodota

znamo da žive kao susedi Skita (oko skitskog etnika poprilična

je zbrka, ali preovlađuje uverenje da su to takođe denominovani

Sloveni), Marcelin nas još više utvrđuje u uverenju da je to

tako. Sam Herodot produžava: "Jedna od skitskih reka je, dakle,

Ister /Dunav od ušća sa Savom do Crnog Mora/, a druga je Tiras

/Dnjestar/; i on izvire na severu, iz jednog velikog jezera

koje se nalazi na granici između Skita i Neura. Na njegovom

ušću naselili su se Heleni, takozvani Tirenjani." /Hdt., Ist.,

IV, 51/ Skitska su očito južnoslovenska plemena u Donjem

Podunavlju i Podnjestrovlju, a oni koje naziva Tirenjanima,

Tirsenima (prema drugim dokumentima - Pelazgi, Rasi i Rašani),

jesu sami autohtoni prethodnici, oni "preci Helena" koji su od

njih u davnini osvojeni i asimilovani. Svakako, tu nailazimo na

jedan jasan rez koji će trajati neizvesno do kog vremena, jer u

tom načinu posmatranja ovoga o čemu mi pokušavamo da nađemo u

povesnici - naprosto nema. I gospodin Radivoj Pešić našao se

pred tom čudnom nedoumicom: "O samom prisustvu Slovena na

Balkanu i slovenska i neslovenska istoriografija ponudila je

dokumentaciju koju je ostavio Konstantin Porfirogenit, a prema

kojoj, kao što je poznato, ne nalazimo prisustvo Slovena na

Balkanu pre VI veka naše ere. Ali Porfirogenit na zalazi u

detalje. On ne navodi koji su to Sloveni. Je li to samo novi

talas ili prvi talas seobe i naseljavanja? Nisu li ti Sloveni

samo nov prodor Slovena na svoja stara ognjišta. Jermenski

hronograf Mojsije Horenski (Moses Von Chorene) koji je stariji

od Porfirogenita punih pet stotina godina ukazuje da u Trakiji

još u njegovo vreme, a prema njegovim izvorima i u dubljoj

prošlosti, u pet oblasti živi sedam slovenskih plemena." Sa

ovom konstatacijom, on nastavlja: "Trakija je, kao što znamo na

Balkanskom poluostrvu, ali sa kakvim opravdanjem su savremeni

istoriografi potcenili i odbacili navode jermenskog pisca, nije

izvesno, kao što nije izvesno ni to koji su sve razlozi

doprineli da istoriografi novijeg doba zapostave i odbace

navode gotskog pisca Jordanesa koji je takođe stariji od

Porfirogenita punih pet stotina godina, a koji piše da su Anti

i Veneti dva najveća slovenska plemena. To nisu samo oni Veneti

koje ćemo naći u Paflagoniji i na severu današnje Italije,

Austrije, Švajcarske sve do Baltika, već i oni Beneti koji su

pre Trojanskog rata i posle njega, bili nastanjeni u oblasti

srednjeg Podunavlja, duž Timoka i Morave, sve do izvora

Vardara, a otud preko današnje Crne Gore i na severnom delu

istočne obale Jadranskog primorja."/Radivoj Pešić, Zavera

poricanja, Beograd, 1996., str. 42/

Umesto da se nejasna istorijska razdoblja sve više

rasvetljavaju, profesor Pešić je primetio da se u nuđenju

koncepcija nedokumentarnih i kreiranih prošlosti ta razdoblja

sve više zamućuju zarad ideoloških ili političkih preimućstava,

iz čega sledi: "Iz ovoga su proizišla dva osnovna pravca u

istoriografiji: takozvani dogmatski koji je bio u isključivoj

službi cara i gospodara, i takozvani jeretički koji je težio

istini mimo volje cara i gospodara. Prvi je pisao istoriju bez

glave, a drugi je gubio glavu zato što je pisao istoriju.

Jeretičari su istraživali univerzalnu ideju sveta, dogmatičari

su univerzalnost te ideje parcelisali sa tendencijom otuđenja i

međusobnog suprotstavljanja, ali u ime univerzalnog.

Jeretičarima su posečene glave, a dogmatičari imaju dugovečan

život i bez glave."/isto, str. 43/

Ubeđenje Radivoja Pešića, kao i Milana Budimira i mnogih drugih

koji su ostvarili uvide u drevne povesnice, sastoji se u

sledećem: "Najstariji među njima (drevnim narodima) su Pelasti

čija je istorijska prisutnost dokumentovana na područjima

današnjeg Balkana, Male Azije i Apeninskog poluostrva. Na tim

prostranstvima nalaze se i Tračani i Iliri, Mezapi i Mizijci,

Japodi Japigi, Pelagonci i Peonci, Dardanci i Brigi, odnosno

Frigi (Frižani), Enetoi, Vendi, odnosno Veneti koji se protežu

od Paflagonije u Maloj Aziji, preko današnjeg Balkana, u

srednjem Podunavlju, duž Timoka i Morave do Vardara, i dalje

preko severne Italije, današnje Švajcarske, Austrije i Nemačke

do Baltika, a nauka ih je dokumentovano otkrila kao Slovene"

/isto, str. 49/3. Dešifrovanje slovenskog i starosrpskog areala, prema drevnim

istočnicima

Kako smo to već izneli, navedeni Plinijevi Serbi i Ptolomejevi

Σέρβοι, javljaju se u onim oblastima koje se nalaze u Panoniji

i istočno od Bosfora, a gde se prema sasvim nespornim

arheološkim podacima uklapa i prostor tzv. "Tripoljske

civilizacije", za koju nema više nedoumica oko naroda koji ju

je nosio. To su neosporno Sloveni na tlu Ilirika, koji su tu

oblast nazivali nekim svojim imenom, "Severin", "Inorik"

"Sabatija /Istok/". Činjenje ovih podataka spornim (obično na

taj način da se uzima za grešku u rukopisu ili da se

podrazumeva slučajna podudarnost sa nekim nedefinisanim

etnikom), koja se gotovo potpuno uobičajila nakon iščezavanja

zastupnika tzv. "romantičarske istorije" (premda uopšte nije

jasno zašto tu ubacuju i sasvim skrupuloznog i argumentima

naoružanog Šafarika), ima svoje duboke korene u posrtanju pred

duhovnom okupacijom koju je ovom našem balkanskom tlu namenila

ekspanzionistička politika misionarske vizantijsko-hrišćanske

provenijencije, kao i potonje tzv. "nordijske škole", koja je

uzdizala Germane iznad svih i svega.

Ovde ne valja smetnuti s uma ni čitavu plejadu vizantijskih

istoričara, koji su, uz nekoliko časnih izuzetaka, uspevali

mnogo uspešnije, usled ugleda i uticaja Pravoslavne crkve kroz

koju su te teorije širene, da zbog sličnih motiva Srbima

nametnu kompleks naroda bez korena i stabla, nekih dođoša pod

njihove granice u VII veku naše ere, čak "ropskih priroda" i

"po etimološkom imenu Srba", kako je to videvši obuću na

njihovim nogama (verovatno opanke), baš "celomudreno" zaključio

hrišćanski car Konstantni Porfirogenit u 10.-om veku.

Kao što je to Šafarik još davno primetio, to je očigledno jedna

veoma dobro smišljena politička podvala[6], jer analiza ostalog

istorijskog materijala (kao i nekih oskudnih arheoloških

svedočenja koja smo dobili zahvaljujući sjajnom Miloju M.

Vasiću, ali ne i njegovim "sledbenicima"), kazuje o daleko

starijoj prisutnosti Srba na Balkanu, o čemu prvo treba pružiti

kraću skicu, a zatim i šire razrade u relevantnoj literaturi

koja se bavila izučavanjima tih sadržaja. Šafarik, naime

smatra, bez obzira na uzuse verifikacije hijerarhije

nacionalnog ustrojstva tadašnjih država, kao standardizovanih

realnih središta moći tadašnje Evrope, uz presudnu slovensku

solidarnost, koja se ne zapaža kod mnoštva potonjih srpskih

istraživača, kako su Srbi obitavali i na Balkanu i Podunavlju i

pre "Velike seobe", te da su se jednostavno prema

Porfirogenitovim izveštajima sudeći, selili oni Srbi iz

Propontida i Zakavkazja u svoje takođe matične predele, gde su

već obitavali istoimeni njihovi srodnici. Ovaj hrabar Šafarikov

zaključak nije se mogao braniti jedino delovanjem u društvenom

kontekstu oblikovanom stratigrafijom poimanja rimokatoličke

dominante uticaja na socijalni život, politiku, nauku i

obrazovanje habzburške monarhije, tako da su to "romantičarske

slabosti" koje su u to vreme bile prihvatljive, a da su inače

neutemeljene. Tako bi "pravo na slabosti" malih opozicionih

naroda prema ideji i delovanju velikonemačkog hegemonizma i

poravnavajućeg uniformisanja, gde bi se "kao iz šešira"

izvlačili neki prastari Srbi i Sloveni, bilo više nego

nepoželjno. Šafarik je i stoga morao da bude više nego

skrupulozan u dokaznom postupku i iznošenju materijala na kojem

je zasnivao svoje tvrdnje. Baš ova verodostojnost učinila je to

da i do danas mnogi rezultati njegovih istraživanja odole

ispitima vremena, te ostanu neprevaziđeni, kao oni koji se nisu

podredili tekućim interesima vlasti i moći. U delu koje je pod

naslovom: "Slovanske starožitnosti okres drugy od 476 pred. Kr.

až do 988 po kr.", a koje je priredio i u Pragu izdao njegov

takođe sjajni sinovac Konstantin Jireček 1863. g., Šafarik

analizira izvore koje pronalazi kod Herodota (485-425. p. n.

e.), zatim Gaja Plinija Cecilija Drugog (23-75. n. e.), Gaja

Kornelija Tacita (oko 55-116. n. e.), Klaudija Ptolomeja

(?-175. n. e.), Mojsija Horenskog (370-489), Prokopija iz

Cezareje (500-562), sve do Adama Bremenskog (+1076), Nestora

Kijevo-pečerskog monaha (1056-1116) i kneza Helmolda (+ 1170),

uzimajući od njih podatke o slovenskom imenu i starini,

ističući posebno i Srbe. U grčkim, latinskim, slovenskim i

starogermanskim izvorima, Sloveni se spominju pod imenima:

Slovani, Slavi, Slaveni, Sklavini, Vindi, Vendi, Anti, Srbi,

Spori, Serveti, Zeruiani, Veneti, Heneji, Vineti, Vindoni,

Hvinidi, Gvinidi, Budini, Neuri, Navri i td., kako već na

početku svoje rasprave ističe Šafarik. Izveštavajući o raznim

mogućim etimologijama, kojima se utvrđuje značenje slovenskog

imena, on smatra da je najbliža istini ona koja kreće od pojma

SLOVO (vidi, str. 50), a za najraširenije ime smatra da je među

slovenskim narodima samim: Sloveni i Srbi. On dokumentuje

srpsko ime u oblastima ruskih Slovena, u oblastima pribaltičkih

i srednjeevropskih Slovena (i danas ostao etnonim Lužički Srbi,

kao i oni Polapski), kao i svakako među Južnim Slovenima na

Balkanu, što opet ide na ruku teoriji, još od Vuka Stefanovića

Karadžića iznesenoj, da su "Srbi svi i svuda", tj. da je na

neki način moguće "prvobitno ime" svih Slovena bilo Srbi. Još

je Milan Budimir primetio da je Vuku tako pripisivan

"pansrbizam", mada se on u svom spisu uopšte nije pozivao na

Lužičke Srbe ili stare Zeriuane ili Zervane (= Srbljane), a

gotovo isto mišljenje Šafarikovo prosto je ignorisano, mada je

iznošeno sa doslednim pozivanjem na izveštaje Plinija,

Ptolomeja, donekle Prokopija i ostalih relevantnih

istoriografa. Šta tek onda reći na one poznate stihove iz

Osmana Dživa Gundulića:

"Pri moru, ukraj srpskih strana, u pržinah pusta žala,Leži Troja ukopana, od grčkoga ognja pala..."

U svom delu Ideen zur Philosophie der Geschichte der

Menschheit, 1791, Johan Godfrid Herder je učenoj evropskoj

javnosti obratio pažnju na Slovene, smatrajući da su oni do

tada "zauzimali više mesta na zemlji, nego u istoriji", jer su

postali usled svog miroljubivog duha žrtve jačih i surovijih

suseda - Nemaca, Mađara, Tatara i Turaka. Skloni domaćinskom

životu i vezani za zemlju, Sloveni su više trpeli nuždu

ratovanja nego što su to želeli, a posledica je bila da su

skloniji agresivnosti uspevali da ih potisnu i umanje njihov

etnički i istorijski značaj u evropskoj civilizaciji. Herder

piše: "Oni su voleli zemljoradnju, zalihu u stadima i žitu, a i

poneku domaću veštinu, i razvijali su na sve strane sa

proizvodima svoje zemlje i svoga truda korisnu trgovinu. Duž

Istočnog mora, počev od Libeka, sagradili su pomorske gradove,

među njima Vinetu na ostrvu Rigenu, koja je bila slovenski

Amsterdam; tako da su održavali vezu i sa Prusima, Kurlanđanima

i Letoncima, kao što pokazuje jezik ovih naroda. Na Dnjepru su

sagradili Kijev, na Volhvi Novgorod, koji su uskoro postali

napredni trgovački gradovi, spajajući Crno more sa Istočnim, i

donoseći proizvode Istoka severnoj i zapadnoj Evropi. U

Nemačkoj su se bavili rudarstvom; razumevali su se u topljenju

i livenju metala, spravljali su so, izrađivali platno, kuvali

medovinu, sadili voćke i na taj način provodili veseo i

zadovoljan, muzikalan život. Bili su darežljivi, gostoljubivi

do raspikućnosti, voleli su slobodu u zemlji, ali su bili

pokorni i poslušni, neprijatelji otimačine i pljačke. Sve im to

nije pomoglo protiv ugnjetavanja; štaviše, doprinosilo je

ugnjetavanju. Jer, kako se nikako nisu otimali o prevlast u

sveti i nisu imali među sobom ratobornih naslednih vladara, i

kako su više voleli da plaćaju danak ako bi im samo bilo moguće

da na miru stanuju u svojoj zemlji, to su se o njih jako

ogrešile mnoge nacije, a najviše narodi nemačkog stabla.

Već pod Karlom Velikim nastali su ugnjetavački ratovi, koji su

očigledno za povod imali trgovačke koristi, mada su za izgovor

imali hrišćansku veru; jer za junačke Franke moralo je, dabome,

da bude udobno da sa jednom nacijom, koja se bavi zemljoradnjom

i trgovinom, postupaju kao sa slugama, umesto da sami nauče i

upražnjavaju te veštine. Što su počeli Franci dovršili su Sasi;

u takvim pokrajinama bili bi Sloveni istrebljeni ili pretvoreni

u robove, a njihove zemlje razdeljivane među vladike i plemiće.

Njihovu trgovinu na Istočnom moru uništili su Skandinavski

Germani; njihov grad Vineta završio je žalosno zahvaljujući

Dancima, a njihovi ostaci u Nemačkoj nalik su na ono što su

Španci učinili Peruancima. Da li bi bilo čudno ako bi se nakon

čitavih vekova podjarmljenosti i najdublje ogorčenosti ove

nacije na njene hrišćanske gospodare i razbojnike njen meki

karakter srozao do podmukle, svirepe tromosti svojstvene

slugama? Pa ipak se svuda, naročito u zemljama u kojima imaju

nešto slobode, može poznati njihovo negdašnje obeležje.

Nesrećan je postao taj narod stoga što se, sa svojom ljubavlju

prema miru i domaćoj radinosti, nije mogao trajno organizovati

za rat, mada mu nije nedostajala hrabrost u snažnom otporu.

Nesrećan, jer njegov položaj među narodima ga je doveo na

jednoj strani u blizinu Nemaca, a na drugoj ostavio njegovo

zaleđe otvoreno za sve napade istočnih Tatara, pod kojima je,

čak i pod Mongolima mnogo stradao, veoma propatio. Točak

vremena koje donosi promene, okreće se; nezadrživo - i kako ovi

narodi mahom stanuju u najlepšem kraju Evrope, kada bi on bio

sasma obrađen i još se iz toga razvila i trgovina, te kako se

drugačije ne da ni zamisliti nego da će se u Evropi

zakonodavstvo i politika umesto ratničkog duha sve više morati

da potpomažu, i zaista će da se potpomažu, tihu vrednoću i

međusobni saobraćaj naroda, to ćete i vi, tako duboko pali,

nekada vredni i srećni narodi, najzad probuđeni iz svog dugog

tromog sna, oslobođeni svojih ropskih lanaca smeti da koristite

svoje lepe krajeve od Jadranskog mora do Karpata, od Dona do

Moldave, kao vlastitu svojinu, i da slavite u njima svoje stare

svetkovine mirne marljivosti i trgovine." (Johann Gottfried

Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit,

Berlin, 1784-1791., s. 24-26)

On je prvi jasno izrazio uverenje koje je Šafariku moralo

duboko da imponuje, a to je da će se Sloveni prilagoditi

uslovima civilizacije i ojačati je svojom svežom krvlju.

Značajno nadahnuće izvršila je i njegova ideja da će slovenski

um /Verstand/ da prosvetli i obnovi svet u vladanju iznurenih

Latina i Germana, kao odmorna i sveža grupacija naroda. I

poređenje da će to biti otprilike kao što su germanski varvari

bili zauzeli mesto razmaženih Rimljana, nosi u sebi svojevrsnu

simboličku težinu.

U tezi o pitanju postojanja jezika, koju iznosi pri početku

spisa O poreklu Slovena, /tamo., str. 45/, postoji osvrt na

jezičnost jezika, dakle pozabavljenost smislom i značenjem

povesnog postojanja slovenske kuće bivstvovanja, gde Šafarik

zvuči sasvim uključeno u savremene rasprave o starini i

drevnosti jezika i pisma:"Sloveni su imali svoju azbuku, koja

se zvala bukvica, ili bogviedica, nesumnjivi zato što su njenim

posredstvom objavljivane božanske zabrane i saznanja za vreme

verskih obreda. A da su od pradavnih vremena pisali svoje

zakone na tablama, za to postoje višestruki i nesumnjivi

dokazi! Između ostalog, u severnim pričama - Zagama, važili su

još u davno doba Sloveni uopšte uzev kao prosvećeni. Tako su na

pr. Normani slali u "zemlju Vana", tj. severnih Srba, čiji su

ostaci današnji Lužički Srbi, koje Nemci nazivaju još uvek

Vendima, svoje bogove i svoje slavne ljude da kod njih steknu

znanja i mudrosti. Tako je došlo do toga da su oni od "Vana"

uzeli ne samo mnoštvo reči, već i više božanstava, čija su

imena ranije upotrebljavali kao sinonime uporedo sa svojim."

Da bi ovoj studiji obezbedio plauzibilnost i iscrpnost koju

zahteva naučni karakter istraživanja stvari, Šafarik je

pripremio obimno delo o slovenskoj arheografiji u kojoj je

navedena teza osnažena dobijanjem podrške u ekstenzivnim

navođenjima građe i detaljnijim opisima. U Slavjanskim

starožitnostima, nakon izvođenja svedočanstava o

rasprostranjenosti srpskog imena i njegovih izvedenica, on u

smirenom tonu jednostavno zaključuje:"Jedno tako prastaro i u

zavičaju duboko ukorenjeno ime, a za strance neobično, moglo je

da vodi svoje poreklo i da ima najprirodnije značenje samo na

svom zavičajnom tlu."/ Schafarik, P. J., Slawische Alterthümer,

Bd. I, Leipzig, 1843., s. 98/ U razmatranjima istorije

slovenskog jezika i književnosti, predćirilska pismenost takođe

mu se čini nesumnjivom:"Sasvim je moguće, da su Sloveni doneli

slovno pismo iz Indije, ali znanje pisanja koje su prirodno

posedovali samo malobrojni, moralo se izgubiti zbog večitog

lutanja tolikih plemena; neizvesno je, da li je od tog drevnog

pisma nešto prešlo u ćirilicu ili ne. Prastare pesme, koje su

tek u najnovije vreme srećom otkrivene kod Čeha i Rusa, dok su

kod Srba sabrane, ukazuju na njihovu originalnost i čistotu, i

na daleko ranije duhovno formiranje naroda, nego što se to

obično uzima, pa svakom pada u oči da mnoge po njihovoj

pripadnosti sežu u duboke starine (in die heidische Periode

gehcren)."/Schaf., Gescichte der Slawischen Sprache und

Literatur, (1833) s. 18/

Od kasnijih autora, anonimni bavarski geograf je onaj koji

svedoči o takvoj starini. Od njega je sačuvan prepis rukopisa

ranijih verzija iz XI, XII i XIII veka u redakciji nirnberškog

lekara Hartmana Šedela (+ 1514), poznatog po svojoj inkunabuli

o Langobardima. List 148b ovog rukopisa, koji je objavio i

Šafarik u katalogu svedočanstva o slovenskim starinama kaže:

"Zeriuani quod tantum est regnum, ut ex eo cuncte gentes

Sclauorum exorte sint et originem, sicut affirmant, ducant./

Zeriuani (Srbljani), čije je kraljevstvo toliko, da su od njih

potekli svi slovenski narodi i, kako tvrde, od njih vode

poreklo./" Ovaj podatak o rasprostranjenosti srpskog imena iz

severnih evropskih krajeva ne kazuje ništa o tome da su Srbi

stariji od drugih naroda, nego da je njihovo ime najpoznatije i

najprisutnije među Slovenima. Svakako, sam pisac ističe da to

sami Srbi za sebe kažu, ali ipak ne bi mogao da se nadoveže na

tezu Laonika Halkokondila iz XV veka da su "Srbi... narod

najstariji". Uz svo poštovanje prema autoru knjige sa upravo

tim naslovom[7] , valja istaći da je Halkokondil uzdizao Srbe

zbog očekivanja kolaborativnosti u suprotstavljanju Turcima, i

da bi naudio turskim imperijalnim nagonima, otvarajući prostor

za buduće balkanske "heterije" i "omonije" (premda ne valja

smetnuti s uma da su baš takve zamislili Karađorđu došle i

glave). Izveštaji iz "Nestorovog letopisa", monaha

Kijevo-pečerske lavre /1056-1116/ koji se odnose na najstariju

istoriju slovenskih naroda, ne tvrde da su "Srbi... narod

najstariji", spominjući i mnoga druga slovenska plemena, ali

zato ističu da potiču iz jedinstvene postojbine čija je

otadžbina lokalizovana na Podunavlje, od domorodaca verovatno

zvana "Srbija"ili možda "Istok" ili kasniji rimski Ilirik.

Jedan drugi monah iz X-XI veka, ostavio je zapis kako Sloveni i

pre nego što su pokršteni (= civilizovani?) "pisahon i gatahon

čertami i rezami", a što potvrđuje i nordijski biskup Ditmar,

koji se takođe uverio da su Sloveni koristili pismo koje je

nazvao Wendischen Runen /Vendske Rune/. Novgorodski letopis

(1208. g.) pominje "novgorodske daščice" sa amanetom

staroslovenskih paganskih kneževa /s. 732, 744/: "A čdo na

doskach, a to knjazju ostaviše i daša dosky knjazju

Svjatoslavu, i bjaše na njich bez čisla." Rukovođen ovim

naznačenjima o pismenosti starih Slovena, a sasvim dobro

upoznat sa arheološkim radovima Miloja M. Vasića, koji je prvi

ukazao na postojanje tragova "Vinčanskog pisma", upornim

dešifrovanjem, uspeo je prerano preminuli g. Radivoj Pešić da

pruži jedno od rešenja koja deluju verodostojno. Proničući u

tzv. pelasto-slavistički areal koji je metodom

paleolingvističke deskripcije razgrnuo Milan Budimir u nizu

svojih zaista genijalnih nasluta i potvrdio ih snažnom

argumentacijom, Pešić je još neposrednije povezao stare

Pelaste, Srbe i Etrurce pod jedinstvenim kodom Rasenske, Raške

kulture, locirane na panonsku oblast, basen Podunavlja i

vinčanski areal. Resenska ili Rasenska civilizacija

rodonačelnik je te trajne ljudske svetlosti, za koju kaže:

"Balkanski lokaliteti iz doba neolita sa veoma bogatom

dokumentacijom pisma, odbaciće tako doskorašnje teorije o

nastanku pisma na jugu, u ovom slučaju slovnog pisma koje

proizlazi iz svog sistema u koje je hronološki determinisano

daleko pre svih familija pisama u Egiptu, Mesopotamiji,

Anadoliji ili Grčkoj. Linija vinčanskog pisma ucrtana je

dubokim urezom da označi nastanak jedne civilizacije koja će se

dalje širiti na jug i sever, na istok i zapad. Kameno doba,

doba koje ne poznaje granice ljudske komunikacije, ostavlja

svoje tragove upravo na kamenu i keramici, ne samo stoga što

kamen ima miris ljudske duše koji proizlazi iz slojeva čiste

svesti, već i stoga da otisne stanje svoje svesti, da ostavi

ogledalo svoga duha kao molitvu ili poruku o svom identitetu.

Ili, kao opomenu i pouku budućim naraštajima i vremenima".

(Radivoj Pešić, Sillabario Etruscum, Arezzo, 1980; "Seobe ili

geometrija identiteta, svedočanstva i kontroverze o kretanju

evropskih naroda u prethrišćanskoj eri"; iz Zavera poricanja,

Beograd, 1996, str. 72;73) Takođe i čuveni lingvista

paleoslavističke orijentacije, O. N. Trubačov izlaže svoje

mišljenje o poreklu Slovena na Podunavlju, potvrđujući tako

stare izveštaje po kojima je to i matična slovenska teritorija

(vidi O. N. Trubačov, Etnogenez i kul'tura drevneйљih Slavjan,

Moskva, 1991). Tu teritoriju određuje slovenski jezik čija

arheološka dimenzija seže do nekoliko milenijuma pre naše ere,

sačuvana pre svega u prenošenim semiološkim građama božanskih

naziva i imena. Teonimi su izvoran trag izvornosti i mešanja

jezika, a situaciju antropogeografske rasprostranjenosti

prikazuju nam analize informacija dobijenih u izvornoj

dokumentaciji starih naroda.4. Put prema povesnom značaju balkanskih istočnika

Kako smo pokazali, navedeni Plinijevi Serbi i Ptolomejevi

Σέρβοι javljaju se u onim oblastima koje se nalaze istočno od

Bosfora, gde se, prema već sasvim nespornim arheološkim

nalazima od Kijeva proteže i prostor tzv. "Tripoljske

civilizacije", za koju je potvrđeno da je slovenska. U toj

oblasti i Porfirogenit u prvoj polovini desetog veka smešta

Srbe, što će reći da njegovi informatori znaju kako srpski

Sloveni obitavaju prostor između istočnih Karpata i Dnjepra, a

pokazuje da se srpsko ime javlja znatno ranije od imena ostalih

slovenskih plemena, kao i od samog naziva Sloven. Upravo na tom

prostoru Herodot pominje postojanje plemena Kimerana i Naura,

ne ostajući dužan ni za izveštaje o plemenu koje se nalazi

"preko Istera" i za koje je dočuo da se nazivaju Sigini. Budući

da su ovo podaci zabeleženi u petom veku pre naše ere, treba ih

navesti. On kaže: "Jedini za koje sam bio u stanju da doznam da

stanuju preko Istera (Dunava) jesu ljudi kojima je ime Sigini,

a koji se odevaju kao Međani. Konji istih dlakavi su po celom

telu i do pet prstiju dugačke dlake, mali pak i tupoglavi

(odozdo izvinute njuške) i ne mogu da nose čoveka, dok su

upregnuti u kola brzi, pa ih stoga oni koji ih koriste i uprežu

u kola. Njihovi prostori (zemlje) protežu se sve do Eneta na

Jadranu. Kazuju da su napustili Mediju, a kako su napustili

Mediju, ja ne mogu da objasnim, jer bi sve to moglo da nastane

u dugom vremenskom razdoblju. Siginima nazivaju Ligijci koji

stanuju iznad Masalije trgovcima, a Kiprani kopljima"

Stanovnici "iznad Dunava", dakle, prema ovom Herodotovom

izveštaju, za koje zna da im se zemlja proteže do drugih

Protoslovena (V)Eneta na Jadranu, premda ne može da objasni

kako to da su se doselili iz predazijske Medije, zovu se Sigini

ili Siguni. Kako se tu radi i o naročitoj vrsti kratkog

lovačkog koplja, savremeni filolozi uglavnom se slažu da je to

reč pristigla u grčki rečnik sa severa. Značenje tog imena je

veoma široko, od "sused" i "sprežnik, suveznik" do "saveznik,

srodnik", pa se ono javlja i van najstarijeg regiona obitavanja

Simbera-Kimbera i karpatsko-podunavskih Kimerana (toponim

Serb/l/ia na tesalskoj Bistrici i Gordoserba, kao i Servokorija

kod vizantijske Nise, dokumentovani u VII veku n, e., te

toponim Serfidže kao turkoformans u Tesaliji (Petar Skok) i

Serbica ili Serbice. U krajevima između Dnjepra i

severoistočnih Karpata obitavaju srpski Sloveni koje u desetom

veku navodima verifikuje K. Porfirogenit, ali i bez tog

svedočanstva postoje potvrde u tipologiji imenovanja za njihovo

obitavanje u nekadašnjoj oblasti Tripoljske civilizacije.

Veliki naučnik Lubor Niderle u svom delu Slovanske

starožitnosti, (Prag, 1906., I, 1741) upozorio je da narod koji

Herodot imenuje kao Neuri nosi suštinska obeležja slovenskog

etnika, kao što je to ranije Šafarik konstatovao za Budine.

Herodot izveštava (IV, 105): "A Neuri imaju skitske običaje. Za

vreme jednog pokolenja pre Darija morali su da napuste svoju

zemlju zbog zmija. Mnoge su se zmije pojavljivale iz njihove

zemlje, a još više ih je upadalo spolja, iz pustinje, dok nisu

bili prisiljeni da napuste zemlju i da se nasele među Budine.

Izgleda da su svi ovi ljudi čarobnjaci, jer Skiti, pa i Heleni

nastanjeni u Skitiji, pričaju da se svaki Neur jedanput

godišnje pretvara nekoliko dana u vuka, a zatim ponovo dobija

svoj prvobitni oblik. Mene nisu mogli u to da uvere, ali oni

uporno tvrde da je to istina, pa se čak i zaklinju." Kako je

ime "Budini" očigledno slovenski apelativ od "biti budan", i

kako Šafarik kaže, pripadaju vindskom /srpskom/ imenu,

pozivajući se na Herodotov izveštaj o velikom plemenu veoma

plavih očiju i riđe kose, te da grade kuće i hramove od drveta

(Hrd. IV, 108), kao i da su starosedeoci stočari koji se hrane

hlebom i bave vrtlarstvom (Hrd. IV, 109). Dakle, pozivajući se

na ove izveštaje o svetloj kompleksiji i ksilotetkonici koju

prati gostoljubivost i dopuštanje pridošlicama da slave boga

Dionisa, Šafarik smatra da su oni, isto kao i Nauri brodari,

slovenski živalj. I Ptolomej u svojoj Geografiji (I, III, s. 5)

iznosi: "Opet, između Peukina i Bastrana Karpijana, iznad kojih

su Gebini, žive Bodeni /Bodini/" Njih spominje i Pomponije Mela

u kontekstu da Budini i Gelonci nastanjuju drvene gradove, i

Plinije (Nat. hist.IV, 12, 8) - "A Taphris per contineutem

introrsus tenent Auchretae apud. quos Hypanis oritur: Neuri

apud quos Borysthenes, Geloni, Thussagetae, Budini, Basilidae

et caeruleo capillo Agathyrsi." /Od Tafrisa se dalje protežu

naslanjajući se na Auhete i počinju (rastu): Neuri, koji su kod

Boristena (Dnjepra), Geloni, Tusageti, Budini, Basilide i

plavičaste kose Agatirsi/.

Kasniji navodi potvrđuju Herodotove izveštaje, apostrofirajući

i Neure i Budine, za koje od Herodota saznajemo da žive kao

susedi Skita; mada je poprilična zbrka oko skitskog etnika koji

i sami ponekad mogu da budu denominovani Sloveni: "Jedna od

skitskih reka je, dakle, Ister, /Dunav/, a druga je Tiras

/Dnjestar/; i on izvire na severu, iz jednog velikog jezera

koje se nalazi na granici između Skita u Neura. Na njegovom

ušću naselili su se Heleni, takozvani Tirenjani." (Hr. Ist. IV,

51)

Jednako tako on nam navodi i značajne podatke vezane za

poprilično nejasnu onomasiološku stratigrafiju imena Sarmata.

Za područje od Donjeg Podunavlja do obala Crnog mora /Meotije

do Propontida/, glavnokomandujući rimske vojske za Istok kod

cara Julijana Apostate kaže: "Circa haec ultima extimaque

plures habitant gentes, sermonum institutorumque varietate

dispariles, Jaxamatae et Meotae, et Jazyges Roxolanique, et

Alani et Melanchlaenae, et cum Gelonis Agatyrsi, aliique ultra

latentes, quod sunt omnium penitissimi"/Ammianus Marcelinnus,

Res gestae, XXII, 8/ Severoistočni Sarmati su po plemenima,

dakle - Budini, Srbi, Vali, Cicmeni, Maseniani, Cistoboci,

Hoatre itd., sa velikom mogućnošću za slovensku narodnost

naseljenu na zemlji Meotiji između Boristena i Tanaisa. Strabon

navodi plemena Jaziga i Hamaksonaca, a Pomponije Mela ih vidi

na severnom i istočnom predelu Karpatskog kotla (od Karpata do

Dunava i Ponta) - Sarmatia intus quam ad mare latior, ab iis,

quae sequuntur, Vistula amne discreta, qua retro abit usque ad

Istrum flumen immittitur"/Mela, III, 4/. Jazigi i Roksolani

/verovatno starosrpski Dačani i Poljaci/ kao susedi Alana

rasprostiru se od srednjeg Podunavlja do Elbe kao kasniji

istočnopoljski Surpe i Srben Kralja Alfreda[8] /871-901 g./,

koje zove i Sarmente, Sarmate, a Hamaksobiji ili u drugim

rukopisima /Košnički vladika Salomon u svom etimološkom

rečniku/ - Maksobiji ili Maseji, izgleda da su Mazovjeni,

Mazuri.

Šafarik ovu poprilično zamršenu situaciju oko imenovanja

pokušava da razjasni i raspelja smatrajući da je daleko

prirodnije je da se pretpostavi, da se pod Sarmatima vodio samo

mali broj starih naziva rodova, a da su drugi bili pod posebnim

nazivima porekla kao što su stari pisci svojim rečima Sarmatae

Vagi, Venadi S. Lupiones S., Amaxobii S., Arraei S., Epageritae

S, Hy perboraei S., Basilici S., Hipophagi S. itd. Sporno je i

koliko su to antički pisci pouzdano navodili kao samo

zajedničko poreklo ovih naroda ili samo geografski položaj

jednih pored drugih, (ali ne želeći da kažu da su se oni

stvarno vodili pod imenom Sarmata) i da se u kasnijim naletima

i seobama opšte ime Sarmat izgubilo i ustupilo mesto posebnim

imenima plemena. Ono je ostalo, drži Šafarik, u svom čistom

starom obliku Srb, kod više udaljenih plemena na Elbi, Drini i

duboko u unutrašnjosti Sarmatije (u Voliniji, u Crvenoj Rusiji

(Rothrussland) do kasno u srednjem veku i vodi se još dan-danas

kod Slovena južno od Save i severno od Elbe. Šafarikova

primedba da kazivanja starih pisaca o divljini i varvarstvu

Skita i Sarmata miriše ili previše na staru grčku izmišljotinu,

koja je bila prirodna potreba lakomislenom Helenu željnom čuda

i fantazija, ili su očito preterana, sasvim je umesna. Koliko

god da malo doslovno verujemo pričama Pytheas-a o postojanju

morskih pluća kod Tule u kojima sve lebdi, zemlja i more, ili

staroj čudesnoj legendi o letećem perju u Skitiji, koje

ispunjava vazduh; toliko malo smemo da smatramo istinitim

kazivanja starih pisaca o androfagima i amazonkama, naime sagi

o postanku Sarmata iz mešavine Skita i Amazonki, za priču

Jordanesa o postanku Huna oko godine 215. iz odnosa žena i

veštica, ili za Prokopija o rođenju Justinijana nakon noćne

posete zlog demona kod Bjeglenice Hist. Arc. c.12.

Kaže se da su Sarmati, prema svedočanstvima starih pisaca, bili

Skiti i nomadi. Šafarik tu tvrdi: "Ovo prvo je samo na osnovu

zamene pojmova i imena kod nekritičkih skrpljača, a ovo zadnje

samo delimično, ne može da prođe, jer Ptolomej naziva sarmatske

gradove svojim imenima. Dalje se kaže da su običaji Sarmata

skitsko-varvarski, da nisu bili slovenski. Na ovo odgovaramo da

su stari pisci pripisivali Sarmatima samo što je drugim

narodima pripadalo, upravo zato što su iste zamenjivali sa

Skitima i Goto-Germanima (Alanima, Roksolanima, Jutunzima =

Jazigima, dalje da običaji Slovena u V veku pre Hrista i u V

veku posle Hrista nisu mogli biti isti na Tanais-u i na Visli.

Ne može se prevideti da se stari pisci ne podudaraju u

opisivanju Sarmata. Strabon nam je sačuvao sledeća važna mesta

iz Efora (340 pre Hrista) o običajima Sarmata: "Ephorus quatro

historiarum libro, qui inscribitur Europa, partibus Europae ad

Skythiam usque explicando peragratis, ad finem scribit, quum

aliorum Scytharum, tum Sauromatarum non unum esse vitae

institutum. Qosdam emim eo immanitatis progredi, ut humanis

etiam animantibus obstinere. Atque alii quidem, ait, de

crudelitate eorum verba faciunt, quod soiunt animos rerum

atrocium ac terribilium narratione percelli; quum tamen in

alteram partem neque, quod dicatur, desit, neque exempla. Haque

ipse, inquit, de iis loquor, qui moribus utuntur probissimis.

Sunt enim quidam de vagis se nomadibus Scythis, qui equorum

lacte vescuntur, justitia omnibus hominibus superiores."VII. 9.

Strabon potvrđuje najbitnije iz njegovih kazivanja: " Communi

quadam et priscorum et posteriorm fama creditum est, nomadum

eos, qui maxxime ab alis hominibus essent remot, lacte vesci,

opibus carere et esse justissimos." Id. ib. Sarmatae limigantes

ili Servi, to su stvarni genetski Sarmati, ne njihovi

gospodari, alanski Jazigi (Jazy ges metanastae) imali su prema

Amm. Marcellinus konjicu i pešadiju "pedites" stalne stambene

kuće "casae trabibus compactae firmissimis" i sopstvena vozila

"gentiles lembi, nota remigia.". XVII.13. Njihov karakter

obeležio je Priscianus, ovako jednom reči: "Germani truces et

Sarmata bellax atque Getae nec non Basternae". Ono što stari

pisci kazuju o hrabrosti sarmatskih žena, možda je preterano

ali ne sasvim izmišljeno. U slučajevima opasnosti borile su se

slovenske žene isto tako hrabro kao i njihovi muževi. Ovde neću

da podsećam na dalmatske kraljice iz doba Rimljana, na Libušu i

Vandu, na češke ratove koje su vodile devojke, u kojima mora da

postoji barem neki istiniti događaj: Pohodi Horvata (Chorwaten)

pod vođstvom kneginje Tuge i Buge, Slovena na Vizantiju 626,

Rusa u Bugarsku pod Svetoslavom (Swd toslaw) (955-972) husitske

ratove itd. koji nam govore o nama bližim dokazima o herojstvu

slovenskih žena. Sličnih primera mogao bi da se seti svaki

Sloven iz istorije svoga plemena. "Celebris est, piše Katančič,

apud Illy rios Marula divojka, quae Turcis a. 1475 Lemnum

obsidentibus, patre urbis praefecto caeso, sumtis ejus armis et

veste, adeo fortiter irruit in hostem, ut militem metu

correptum excitarit hoste a moenibus repulso." Orb. Ant. I.

243. Gde naći bliže podatke o ovoj junakinji, vrednoj pera

nekog slovenskog Šilera? Uostalom, daleko sam od toga da se

zanosim dobroćudnošću i blagošću svih Sarmata i Slovena. Slika

koju nam prikazuju Grci i Nemci o njihovoj surovosti u VI-X

veku (na pr. Prokopije B. H. III.38., Ditmar i dr.) može da je

veoma preterana, iskrivljena; ali njihovi pohodi nisu

izmišljeni. Često još današnjih dana gledamo furije rata kod

hrišćanskih civilizovanih naroda razbuktale svim životinjskim

strastima ljudi; kako bi to moglo da bude drugačije kod heroja,

kod kojih je surovost prema neprijatelju važila za hrabrost? Da

li su u tom pogledu bili Goti i Germani nešto bolji nego

Sloveni?

Dok su godine 360. u crkvi svetog Pavla u Konstantinopolju

čitali gotski sveštenici na gotskom jeziku jevanđelje i o tome

propovedali; nalazimo kod njihovih srodnika na drugim krajevima

još uvek običaje preuzete od Skita: pijenje iz jezive

harnis-scala (lobanje), prolivanje krvi po gomili zabodenih

sablji i nabijanje na kolac ljudi i životinja. Žrtvovanje ljudi

i miris konjskog mesa, dabrova, gavranova, vrana, roda,

trgovina robovima nisu bili u starom dobu odomaćeni samo kod

Sarmata već i kod Germana i svih paganskih naroda. Prava

hrišćanska dobrota i blagost običaja su u celokupnoj Evropi tek

kasno sazreli plod hrišćanstva i njegovog božanskog učenja. Ko

je bliže upoznat pravim karakterom Slovena iz iskustva i

istorijskih studija, tome ne može da promakne, njihova tajna,

jedna mnogostranost, koja često prevazilazi suprotne krajnje

ciljeve, blaga prilagodljivost pri kojoj je malo bezbedna

nezavisnost postojanja u odnosu na strane uticaje. Kakvo čudo,

ako su na visokom severu i na Meotisu živeli sa Skitima

pomešani Sarmati i ako su prihvatili i skitske običaje i živeli

delimično kao nomadi! Potrebno je samo čuvati se, da se kao

istiniti smatraju podaci starih pisaca o životinjskoj surovosti

severnih Evropejaca, po imenu Germana i Sarmata. Ništa na ovom

svetu nije takvo zlo kao predstava koju obično imamo o nemačkoj

i slovenskoj prošlosti, a koju nam uvek ponavljaju naše

istorijske knjige. Taština kojom Grci, oholost i ponos kojom

Rimljani, vladajući svetom, gledaju na ostale nacije zemljine

kugle, kao na varvare, još uvek deluje na nas, tako da

ponavljamo po Grcima i Rimljanima da su u jedno isto vreme,

kada su oni postigli najviši stepen duhovne kulture, ostale

nacije bile utonule u najdublju surovost, da su tek započele da

se uzdižu iz prostaštva skoro životinjskog bitisanja, bez

obzira što su se sa onima graničili, sa njima stalno

kontaktirali, razmenjivali međusobno robe, posećivali se preko

izaslanika, služili im godinama kao vojnici, itd. Imajući u

vidu ove odnose ne može se drugačije verovati nego da Makedonci

i Tračani, Gali i Germani i Sarmati nisu ipak bili surovi

varvari, iako se nisu nalazili na nivou grčke i rimske

prosvećenosti, već da su imali državu, zakone, da su podizali

gradove, državne institucije, da su štitili vlasništvo itd."/

Schaff., Über die Abk. der Sl., s. 95-97/

U kazivanjima starih pisaca o običajima i navikama, kao i o

srodnosti jezika i porekla Sarmata nema zaista uopšte ničega

zbog čega isti ne bi mogli biti preci današnjih Slovena; pa

otud sve zavisi od ubedljivosti razloga koji se uzimaju za

istovetnost oba naroda. Veza koja proizilazi sa Pejtingerove

karte, Venadi Sarmatae, kao i slična Sarmatae Lupiones

(Ljubiči? ) konačno je potpuno odgovarajuća da se posumnja u

sada uobičajeno razdvajanje reči Sarmatis Venedis kod Plinija

IV 27. i dokazuje neosporno, da su se Venedi smatrali

Sarmatima. Diodorus Siculus II 43., P. Mela "(Sarmatae) gens

habitu armisque Parthicae proxima" IV 3. i Plinije "Sarmatae

Medorum, ut fuerunt, soboles" VI. v. 7. postojbinu Sarmata

izvode iz Medije. Tvrdi se da su ime i narod Sarmata sasvim

nestali nakon 471. god. i nijedan pisac iz toga vremena nije se

usudio da novonastupajuće Slovene naziva Sarmatima. Šafarik,

opet smatra, da nijedan pisac iz istoga doba, ni Jordanes ni

Prokopije nije zabeležio Slovene pod imenom Sarmati, počiva

otuda pošto su oni najpre bolje poznavali samo južno pleme

velikog naroda, prave Slovene, kod kojih je već odavno nestalo

ime Sarmat (Serb), a one udaljenije, gde je ovo ime i dalje

živelo, zabeležili su keltsko germanskim imenima Veneda i Anta,

a osim toga bili su naviknuti da uobičajenom zamenom

geografskih imena pod imenom Sarmata obuhvate gotsko-germanske

narodnosti, (Alane, Roksolane i Jutungalane /Jazige/). Ali

izgleda da su kasniji pisci rano otkrili tajnu: jer jedva

stotinu godina nakon Prokopija nalazimo reč Sarmat, pravilno

upotrebljenu prema prvobitnom određenju i važenju od severnih

Srba, potomaka pravih genetskih Sarmata. Nastavljač Chronicom

paschale (oko 630. god.) navodi Sarmate kao narod na severu

koji je još stvarno postojao u njegovo vreme, a ovaj se termin

mogao razumeti samo od Slovena (pravih Srba). Od toga perioda

je upotreba reči Sarmat za severne Slovene skoro neprekidna.

Teofan (817. god.) govori o toku Volge nakon njenog izviranja

najpre kroz zemlju Sarmata δια της των Σαρματων γες /kroz

zemlju Sarmata/ Ed. Par. p. 296. U IX-XI veku istu zemlju i

narod na severu Karpata nazivaju neki pisci Srbija,

Velika-Srbija, a drugi Sarmatija. Car Konstantin sigurno nije

izmislio reči Velika-Srbija, Velika-Horvatija, već ih je

pronašao ali pri njegovoj omiljenoj zamisli da prikaže ilirske

Srbe kao franačke izbeglice koje su Vizantinci prihvatili iz

milosti, sasvim ih je netačno upotrebio. Cuido Ravennas (oko

900. god.) piše: “Item juxta oceanum est patria, quae dicitur

Roxolanorum, Suaricum, Sauromatum, per quam patriam inter

cetera transeunt flumina, quae dicuntur, fluvius maximus, qui

dicitur Vistula, quia nims undosus in oceano mergitur, et

fluvius, qui nominatur Lutta (prema mišljenju Gatterer-a Rutta

ili Russa; jedna pritoka iste, još se uvek zove Letta)."[9] Ed.

Par. 1688. p.140. Na jednom drugom mestu kaže on: “Iterum ad

septemtrionalem, juxta, oceanum, nominatur patria Sarmatorum,

quae confinalis exstit, cum praenominata Roxolanis;…ex cujus

Sarmatiae montibus eseunt plurima flumina; inter cetera unum

procedit oceano, quod divitur Bangis, et aliuf vent quasi ad

partem Danubii, quod dicitur Appion"[10]. Ib. 293. Kralj Alfred

(871-901. god.) upotrebljava reč Surpe (Serben, Srbi) za

plemena koja su mu bila bliža na Elbi ali celu teritoriju

zemalja na istoku od Švedske i ostrva Bornholma, a na severu od

Megtalanda, dakle današnje Istočne Poljske i jugozapadne

Rusije, gde bi se smestila istovremeno zvana Velika-Srbija,

naziva imenom Sermente, što znači Sarmatija. Biskup iz Kostnice

Salomon (umro 920. god.) pisac jednog etimološkog rečnika:

Mater verborum objašnjava Sarmate rečju Sirbi: "Sarmatae

nuncupati... Sirbi tum dicti." Cod. Mus. Boh.p. 303.c.3.

Nemački hroničari srednjeg veka nazivaju bez razlike takođe

slovenske narode Sarmati. Tako se na pr. navodi Borislav, knez

Pomeranije, kod Frodoarda (umro 966. god.) kao knez Sarmata, a

kod Snoroa nasuprot tome, kao kralj od Vinland-a, što znači

zemlje Venda, anglosaksonski Veonodland. Svim ovim dokumentima

može se pridodati delo /učenog Čeha/ Wacerad-a, jednog stručnog

domoroca koji poznaje stanje stvari, nadmašujući sve svojom

osnovanom snagom dokazivanja, koji je delo biskupa Salomona iz

Košnice proširio češkim glosama i prepisao u godini 1102. Isti

govori o istovetnosti Sarmata i Srba sledećim jasnim rečima:

“Sarmatae populi, Sirbi." Cod.Mus.Boh p. 471 c. 1. Dokumenta

istorije koja toliko mnogo govore o istovetnosti Sarmata i

Srba, sasvim su dovoljno ubedljiva kroz ove navod

Antropogeografsku situaciju daje ovaj navod: "A dalje je za

njih, govori li se o spoljnoj Evropi, prohodne planine Rifeja

sve do mnogih obala Okeana dokle dopire Gades kazivano. Mnoga

ostrva bezimena tom se mestu pridaju. Iz takvih pre Skitije,

koju nazivaju Banonom, jedan kažu da izdvajaju put, u kojem je

zaista izbila električna reka, kako iznosi Timaj. Ta retka

pojava ipak nije potvrđena. Okean: zovu ga Amalhije Hekatejski

iz Paropamisa, što Skitiju beleže, a ime jezika njenih plemena

označavaju tvrdim. Filemon Monimarusa ga naziva prema Kimbrima,

to jest morem mrtvih, negde ispred Rubeasa, još dalje od

Kronida. Ksenofon Lampsakenski kraj obala Skitskih prenosi da

kormilareći oko ostrva ima neizmerno Baltika, a te Pitejskim

Vasilejima imenuje. Biće da su i oni u čijim ptičijim jajima i

ptičarstvu okruženi žive, koji su sa ljudima jednakim stopalima

rođeni Hipopodima nazvani; pa nalikuju Fanesovom soju što golih

tela snažnim su ovojima obmotani. Što se tog tiče, jasniji je

glas o plemenu Ingevona, koje prvobitno beše u Germaniji.

Planina Sevo njima je nepristupačna, kao i Manji obronci

Rifeja, što pripada Kimbrima, što su tu rasprostrti a zovu ih

Kodanima i ispunjavaju ostrva koja su najlepša Skandinavija,

ponajviše neispitana, u najvećem delu što je poznat, a gde se

nalazi narod Hilevona, što svoje gradove i zemlje drugačije

zovu. Manje poznata nije ni Eningija. Ti su obitavali kod

Vistule reke u Sarmatiji s Venetima, Skirima, Hirima po priči.

Sinus Klipernus kazivaše, da su i kod vrata njihovog ostrva

Latrina; a zamalo da uđu u područje Lagnuma nabranog gde su

Kimbri. Vrhovi Kimbera strše nad dugim poluostrvima na moru, pa

ih u stvari zovu Kartrima i t. d."... "Isto mesto Bosfor, isto

uz Aziju kao i Evropu, savija se na Meotin. Pozadi ulaza u

Bosfor prvo je Hermonasa, zatim Kepi Milesijski, vrata

Stratoklija i Fanagorska, i gotovo pustinja Apatura jednoznačno

kod vrata Kimerana, za koje se kaže da su do Kerbera. To među

Meoćanima, rupom u Evropi je nazvano."..."Blizu Kimerana

stanuju Meotici, Vali, Srbi, Arehi, Zingi, Psesi, zatim Tanain

reka, oplakujući mesto i utičući u more, gde teže Sarmati, Medi

ako smeraju podmlatku, a ti su u mnoge rodove podeljeni i t.

d."/Plinije, Poznavanje prirode/ Nesporno je to slovenski naziv

za etnik, koji se do dan danas još tako zove Srbi spominje u

tim oblastima i kod Plinija i kod Ptolomeja. Sasvim je moguće

tvrditi da nekoliko hiljada godina stare ere stari Srbi nemaju

nikakve veze sa kasnijim narodom Srba kada su se slovenska

plemena etnički isprofilisala i dobila svoja posebna imena, ali

je neosporno da je ime ostalo isto, kao i to da postoje oskudni

i mršavi tragovi o njihovoj vezi. Srbi se nalaze kasnije

naseljeni i uz reku Labu, tzv. Polapski Srbi, kao i na

severozapadnim evropskim prostorima kao Lužički Srbi, a da

zaista gotovo da nemaju nikakve jezičke i običajne veze sa

južnoslovenskim Srbima, sem u naznakama i dalekim podsećanjima.

Anonimni Bavarski geograf u spisu Descriptio civitatum et

regionum ad septentrionalem plagam Danubii - "Opis gradova i

oblasti na severnoj obali Dunava", napominje njihovo mnjenje da

Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes

Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant -

od Srba potiču svi Sloveni i da je "njihovo kraljevstvo"

ogromno, prema razmerama rasprostranjenosti tog imena. U ovu

najverovatnije izvorniju varijantu tumačenja, kako je to

odlično pokazao Šafarik, uneo je izvestan raster sa svojim

nedoumicama Oleg Nikolajevič Trubačov. Budući da one pomažu u

rasvetljavanju situacije, valja ih navesti: "Niderle, ne

verujući u Podunavsku pradomovinu Slovena, lokalizuje Zeriuani

u Prikarpatje, sa čime mi sada ne možemo da se složimo.

Naprotiv, nas privlači mnjenje S. Zakrševskog, koje obraća

pažnju na to da saopštenje o Zeriuani zauzima posebno mesto u

vezi s čime su i češki izdavači dokumenta sasvim pažljivo

referisali tu poziciju: "S. Zakrewski hleda Zeriuani pri

Dunaji. Uvadi, že v oblasti pri hranicich pozdejšich Uher,

Srbska s Bulharska leželo teritorium zname v uherskych

dokumentech jako terra Zeurini (vel Banatus Szoreny, albo terra

regalis Severinensis). V drivejšich dobach...mohlo mit toto

teritorium rozsahlejši hranice. Na jeho uzemi podle

Zakrzewskeho mohlo byt centralni uzemi Slovanu..."/28, s. 39/.

U svakom slučaju, prelazeći na jezik lingvistike i lingvističke

geografije, za nas je jasno, da naziv Zeuirani (Zeruiani), iza

kog nesumnjivo stoji (pra)slovensko *severjane, orijentacioni

naziv, ono ne zvuči prirodno samo u ustima samih severnjaka,

nego i u ustima tih, koji se od njih odseljavaju, udubljujući

se, reći ćemo, prema jugu (prisetimo se negativnog principa

toponimike V. A. Nikonova). S time što se oblast koju su

zauzimali podunavski slovenski *severjane, odmah poklapa sa

rumunskim Banatom na levoj obali srednjeg Dunava, ona

predstavlja jedan od važnih centara slovenskih migracija s

Dunava, koji je proneo ime severjan daleko šire, zajedno sa

širećim se slovenstvom. Svedočanstvo o srednjedunavskim

severjanima, kao minimum od trista godina prethodeći onome, što

je napisano kod letopisca Nestora, teško je vrednovati, i ne

govoreći o tome da su naša obaveštenja o srednjedunavskoj

slovenskoj etnonimiji veoma oskudna." (Oleg Nikolajevič

Trubačov, Slavica danubiana continuata, Beograd, 1996., s.

27-28) Trubačov to naprosto smatra nazivom proizvoljno uzetom

prema strani sveta, mada sam iskaz govori o etniku koji je

zasigurno morao da ima i svoje vlastito ime pored uzgrednih

denominativnih formi kojima su ga opskrbljivali drugi, kako je

to beskrajno lucidno zaključio Šafarik. On navodi još jedino

Jordanesovo mišljenje da Hi paludes silvasque pro civitatibus

habent (imaju blatna drveća umesto gradova) i odatle izvlači

analogiju za "Blatni grad" Balaton u Panoniji, da bi sve doveo

u vezu, ni manje ni više, nego sa Turn-Severinom u današnjoj

Rumuniji. Antropogeografski takva analogija sasvim je

opravdana, ali ostaju ranije primedbe koje on opkoračivanjima

izostavlja kao očevidne previde, a za koje ćemo mi da se

potrudimo da nam ne izmaknu, ili se pak utope u neko ravno

redanje podataka.

Najpreče ispitivanje biće usredsređeno na učinak očiglednosti

osnovnog pitanja, a to je pitanje starosrpske postojbine u

Podunavlju, na Balkanu i u Zakarpatju, prema prvim pisanim

izvorima u kojima se spominje srpsko ime. Herodotov izveštaj o

seobi usled masovne pojave zmija, govorio bi o još jednoj

takvoj seobi među saplemenike Budine, a još i danas

upotrebljava se ime čarobnjaka sinonimno za volhovar ili

volšebnik (od idolonima "vuk"), što ukazuje na tipične

srpskoslovenske topose i apelative. Za razliku od A. Šahmatova

i J. Rozvadovskog koji su pod uticajima nemačke lingvistike

tražili najstarija slovenska naselja na dalekom severu, premda

je prema klimatskoj teoriji u modernoj nauci, sasvim potvrđenoj

od Milutina Milankovića tzv. "linija bukve" išla južnije od

stratigrafije Kalinjingrad-Odesa (verovatno do delte Dunava, pa

su iznad "oni u severnoj klimi" - Hiperborejci); kao što smo

izložili kod Niderlea, sa čime se slaže i M. Rostovcev, u

pontsko-karpatskim Neurima vide se najstariji Sloveni u oblasti

tzv. Tripoljske civilizacije, a prema razaznatim denominacijama

i Starosrbi. Zalažući se za ovaj argument koji je dosledno

sproveo u svojoj studiji Problem bukve i protoslovenske

domovine (Rad. JAZU, knj. 282, 5; Zagreb, 1951), Milan Budimir

se poziva na datovanje arheologa P. Boš-Gimpera (Etudes

Celtiques, 1950 - 51, 365), koji veže lužičku oblast sa

tripoljskom u dubinu XII veka stare ere, kao i na slavnog

asirologa, koji je dešifrovao klinopis, B. Hroznog, koji

polihromnu keramiku iz tripoljske oblasti iz drugog milenijuma

p. n. e., vezuje sa prostorom Zakavkazja. Tu mu je od pomoći

upravo onaj detalj koji smo istakli: "Za slovenski karakter

Herodotovih Neura, vezanih upravo za tu tripoljsku

civilizaciju, govorio bi još jedan detalj koji nam saopštava

Herodot. To je priča o Neurima koji se svake godine za nekoliko

dana pretvaraju u vukove i koje stoga njihovi skitski i grčki

susedi smatraju čarobnjacima (Hrd. IV, 105). Veza između vuka i

natprirodnih sila poznata je naročito severnim i balkanskim

Indoevropljanima (v. Schrader-Nehring, Reallexikon II, 667).

Stoga imamo dovoljno razloga da u slovenskoj leksičkoj grupi

volhvi (od starijeg *ulqu-su-), volhovanije, prepoznamo

korensku imenicu sa značenjem "rod", te bi ova idioglotska

složenica značila bukvalno "vučiji rod". Čini nam se da u tom

pravcu treba tražiti poreklo priča koje su Herodotu ispričali

grčki kolonisti u tripoljskoj oblasti. Vradžbinama i

proročanstvima bave se i kimeriski kolonisti u Kampaniji, inače

poznati kao vešti rudari, koji su, bilo preko Balkana, bilo

dunavskim putem, dospeli na Apeninsko poluostrvo (uporedi - M.

Budimir, Quaestio de Neuris Cimmeriisque, Bgd., SAN, 1954, s.

37). Pored ovog leksikološkog pravca, postoji i folklorni

obrazac na koji je upozorio Veselin Čajkanović (Mit i religija

u Srba, Bgd., SKZ 1973), posmatrajući vuka kao totemsku

starosrpsku životinju, ili kao božanski simulakrum kulta

predaka, te teriomorfnu teologiju starog srpskog predstavljanja

božanskih epifanija. Svakako, i pesnik zadojen tirsenskim ili

doklasičnim rasenskim pričama, Vergilije, kome je Čajkanović

posvetio punu istraživačku pažnju, peva u svojoj osmoj

pastirskoj pesmi:

"Ove mi čarobne trave u Pontu sabrane MerisDao je sam, - u Pontu množina ih golema raste.Često Merisa vidjeh, gdje krije se po šumi ovomPretvoren u vuka travom, gdje duše ih grobova zoveI žito posijano na polja prevodi druga."

/Virgilius, Publius Maro, Bucolica VII, 94, T. Maretić/

Kao čovek izuzetne osetljivosti na starinska predanja, Vasko

Popa je ovu vergilijansku teriomorfnu pretvaračku moć izuzetno

pronikao pevajući: "Podigni kamen sa svog srca / Hromi vuče / I

pokaži mi kako pretvaraš / Kamen u sunconosni oblak / I kako

oblak u jelena zlatoroga / I ako te to ne zamara pokaži mi /

Kako pretvaraš jelena u beli bosiljak / I kako bosiljak u

šestokrilu lastu / I pokaži mi ako se još sećaš/ Kako pretvaraš

lastu u žar-zmiju / I kako zmiju u alem kamen / Podigni kamen

sa svoga srca / I na moje ga položi Hromi vuče"(Popa, V.,

Pesme, Beograd, 1988., str. 158-159) On ga moli da se

odobrovolji i dopusti da mu priđe, da mu dodirne "zvezdu na

čelu i kamen na srcu" i poljubi "ranjenu božansku šapu

naslonjenu na oblak", te da ga ne zastrašuje svojim "svetim

zevanjem", nadahnjujući ga ognjem iz čeljusti koje će omogućiti

da propeva pramaternjim jezikom u njegovo ime. Moli ga i da mu

ispiše nebeske crte i reze kandžom na čelu, ne bi li stasao u

tumača ćutanja Hromog Dabe, Hromog vuka, prostrt pred njim

između "kipova unakaženih i zapaljenih i preodevenih u blato".,

nastavljajući mu svoje predstavljanje kao neku divnu svetovnu

liturgiju: "Pao sam između njih / Licem u tvoje svete koprive /

I zajedno sa njima gorim / Puna su mi usta / Njihovog drvenog

mesa / I zlatnih obrva / Prostro sam se pred tobom / Daj mi

režanjem znak da se dignem / Hromi vuče." (isto, str. 156) I

odatle proističe samo pesniku udostojeno viđenje: "Vidim sine

zemlju našu raspetu / Između četiri ocila / Na kojima vuk zube

oštri / Vuk se nad nju nadnosi / I ogleda ljutito / U zelenim

njenim očima / Iskre sa ocila / Stvaraju mu zlatokrug za

zlatokrugom / Oko lepe glave / Četiri će ocila znati sine /

Oštri li vuk zube za nju raspetu / Ili za one koji su je

raspeli" (isto, str. 173) Simbologija vuka kao totemske

životinje, naročito kod Srba, pretpostavlja i religiju koja je

nosi. Zapisi o staroj slovenskoj i starosrpskoj religiji

očuvani su u oskudnim i veoma slabim crtama, te je za njihovo

izučavanje nesiguran, ali zato autentičan memofond koji može da

pruži verodostojne podatke - usmeno predanje i folkloristika.

Na neke tragove kako je ta religija izgledala nailazimo i u

starim zapisima, poput onih iz Rusije u vreme Vladimira

Svjatoslaviča /XI vek/.

U Povesti vremenih let, dakle ranosrednjevekovnoj hronografiji,

kaže se: "da bude proklet od Boga i Peruna ko prekrši svoju

zakletvu.", a na drugom mestu da su se ratnici zaklinjali

svojim oružjem i - "Perunom bogom svojim i Volosom, skotjim

bogom."/Pov. SRL, 2-izd., T. 1., 1926/ U Kijevu je 980. g. knez

Vladimir postavio ispred svoje palate kipove Peruna sa zlatnom

bradom i srebrnom kosom, Svaroga i Daboga i t.d., a takođe i u

Novgorodu. Za to znamo iz niza izvora koji govore o Perunovom

božanstvu u vezi sa uništavanjem njegovih kipova, koje služi

kao dokaz prihvatanja novouvodeće religije hrišćanstva. Kod nas

je zadržan naziv za cvet "perunika", zajedno sa narodnim

verovanjem da se "ne valja krstiti" kada grom udara. I kao što

hronike iz X veka Zevsa iz grčkog teksta označavaju pod

slovenskim imenom - Perun, tako se i hramovi posvećeni Zevsu na

vrhovima brda preimenjuju u hramove posvećene sv. Iliji. Isto

tako i "skotji bog" Veles ili Vles, biva supstituisan za sv.

Vlasa ili Blaža, kao pastira i zaštitnika stoke kod nas, ali i

u Cezareji u Kapadokiji[11]. Tablica br. 30 otkriva nam zamisao

veličanstvenosti Svarogove prirode i sasvim jasno pokazuje

jedinstvenost pogleda na božansku prirodu: ”I kad bi postojao

neki između nas, koji bi u zabludi brojao bogove, želeći da ih

odvoji od Svaroga, trebalo bi da bude prognan iz plemena, jer

mi nemamo bogova izvan Svaroga, u kome su svi predstavljeni,

pošto je bog jedan i jedinstven u množini, i ne deli se, i niko

ne može da tvrdi da imamo puno bogova; jer vrhovni ulazi u nas

i mi ćemo biti njega dostojni”.[12] Već smo istakli da se da

videti kako je Svarog otac Dabogov koji predstavlja solarno,

predarijevsko božanstvo za koje Veselin Čajkanović kaže: ”O

Dabogu postojali su, za vreme paganizma, i božanski mitovi; on

je bio glavna ličnost u čitavim ciklusima narodnih epskih

pesama. Dosta od toga sačuvano je do današnjeg dana, samo,

razume se, sa racionalističkim izmenama, i u formi koja se

prilagodila novim prilikama. Ličnost Dabogova u tim pesmama

skrivena je, preinačena do tog stepena da se jedva može

prepoznati..."/O srpskom vrhovnom bogu, Beograd, 1941., str.

146-147/

Daleko pre ovih Čajkanovićevih razmišljanja, razvio je

Aleksandar Famicin, ruski muzikolog i antropogeograf, plemić u

carskoj službi, svoju rekonstrukciju važnosti Svarogovog kulta:

”Njemu , bez sumnje, kao glavnom bogu, bejaše posvećen konj

koji se držao pri hramu, prema čijem su kretanju sveštenici

hrama gatali i saznavali volju božanstva. U vezi sa prirodom

stvari za boga sunca (Svarožića) išlo je i predanje, po kome,

kada je pretila da se proširi međusobna borba, iz mora je, na

brdu na kome je stajao imenovani hram, izlazio ogromni vepar,

sa belim blještavim kljovama, i kretao se po brdu koje je

podrhtavalo, uz stravične potrese tla. Skulpture bogova hrama u

Retri, a tu je verovatno ubrojana i skulptura glavnog boga

Svarog/ić/a, bile su odevene u šlemove i pancir, i imale su

sledstveno, vojnički karakter. To je s obzirom na boga sunca

sasvim prirodno, budući da se od najranijih vremena, kod

najvećeg broja arijskih naroda, predstavljao kao ratničko

božanstvo, kao pobedonosni razbijač tame i zlih duhova. Bojevi

karakter Svarožića dokazuje se i time, što je u svetilištu, gde

je on igrao prvenstvenu ulogu, čuvano i znamenje koje se

iznosilo iz hrama samo u vreme pohoda.” (A. Famicin, Božanstva

drevnih Slovena, Sankt-Petersburg, 1884., str. 173) Sjajni

moderni lingvista čija je pasija antropogeografija, nedavno je

za teonim Svaroga napisao sledeće: "Inovacijom-pozajmicom u

skitsko doba pokazuje se i slov. *Svarog , čija je

prinadležnost za kult sunca, a takođe sačuvanost -s- etimološki

dozvoljava jedino prihvatanje etimologije iz st.iran. *Svarga

‘nebo’ (kao “sunčani put”) ... Dovoljno je da se navede

slovenski teonim *Svarog i njemu odgovarajući staroindijski

/naziv/ Svarga ‘nebo’. Na taj način procenjuje se indoiransko

ulaganje u slovensku terminologiju i praslovensku teonimiju,

što samo po sebi karakteriše ravan tih dodira...”(N. O.

Trubačov, Etnogeneza i kultura najstarijih Slovena, Moskva,

1991., str. 41)

Budući da kod Srba, barem prema mogućim obaveštenjima, nema

nekih naočitih tragova o Svarogovom kultu, kao ni u

onomastičkim zadrškama (prema Sabljarevom slavonskom rečniku,

Zagreb se u rimsko doba zvao Soroga, tj. Svarogovo mesto[13]),

izgleda da je njegovo istrebljivanje u narodnom memofondu

usmenih predanja uspelo. Moguće je da se stvar vrti i oko

socijalnog problema monogamije, koji je on po predanjima

zahtevao da se uvede u ‘slovenskom raju’, što konstatuje na

svoj način Rastko Petrović. Naime, iz nekih starih izvora je

informisan da se: ”sam Dažbog odrekao zakona svog oca Svaroga,

te u raju više niko na njega ne pomišlja.”[15]5. Ranosrednjovekovna svedočanstva o Srbima

U spisima vizantijskih hroničara ranog srednjevekovlja, Srbi

se, osim svog pravog i osnovnog imena, nazivaju i Veneti, Anti,

Spori i Sloveni. Jedan od značajnih slovenologa, Gregor Krek, u

istorijskom ekskursu svoje knjige Uvod u slovensku književnu

povest, piše: "Bei fremden Schriftstellern und als

geschichtliche Volk erscheinen die Slaven zundcht unter zwei

verschiedenen Namen und dies unter dem einheimischen,

schriftlich wenig verbereitteten Namen Serben Serbi bei

Plinius: Nat. hist VI, 7. 19, Σερβoι und Σιρβoι bei Ptolemaios:

Geogr. V. 9. 21) oder variirt Sporen (Σπορoι bei Prokopios: De

bello Goth, III, 14 ed. Bonneus, pg. 336. 3) und unter der weit

verbereiteten von dem Germanen auch den südlichen Nachbarn

übermittelten und in Schriften dieser wie jener gedrungenen

Benennung Veneter (Venedi bei Plinius; Nat. hist. IV, 13, 97,

Veneti bei Tacitus: Germ. c. Oυενεδαι bei Ptolemaios: Geogr.

III XLVI , 5. 7.; Veneti, Venedi in der Tabula Pentingeriana;

Venethi, Veneti, Venethae, Venetae, Vinidae, Vinadae bei

Jordanes: Get. c XXIII, 119, und V. 34. e. t. c." (Gegor Krek,

Einleitung in die slavische Literaturgeschichte, Graz, 1887, s.

246) Navodeći ovu listu "stranih pisaca" koji pominju

istorijski narod Slovena kao Srbe i Spore, a zatim u potonjim

varijetetima Veneti, Anti, Spali i Pali, Krek samo sledi onu

trasu koju je svojim ogromnim delom sačinio Pavel Jozef

Šafarik. Ovaj dugogodišnji profesor patronatske gimnazije u

Novom Sadu, duboko se zamislio nad rečenicom nepoznatog

bavarskog geografa, koju je nimberški lekar Hartman Šedel

sačuvao svojim prepisom iz HV veka, a koja glasi: "Zeriuani,

quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum

exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant"/Srbljani,

čije je kraljevstvo toliko da su od njih nastali svi slovenski

narodi i, kako tvrde, od njih vode poreklo./ Upravo ona

ponukala je Šafarika da zađe dublje u prošlost i konstatuje na

osnovu Plinijevih i Ptolomejevih izveštaja, da su Srbi u

starini veoma rasprostranjen narod po svom imenu i ugledu,

naročito među slovenskim življem uopšte. Njegova dokumentacija

o starim pomenima srpskog i slovenskog imena, koju je

priključio svojim Starožitnostima to i potvrđuje toliko

egzaktno, da ni danas nema bogzna šta da joj se doda.

Hronološka lista pisaca koji u svojim delima spominju Srbe i

Slovene, počinje sa Kajem Plinijem Mlađim (23-79. g. n. e.) i

Klaudijem Ptolomejem (70-147. g. n. e.) i izgleda ovako:

Jordanes (551. g.), Prokopije iz Cezareje (551), Jovan Efeški

(584), Mavrikije (582-602), Teofilakt Simokata (oko 629),

Fredegar (660), Pavle Đakon (720-799), Teofan (817), Ajnhard

(770-840), Vindukind (867), Geograf Bavarski (oko 826-890),

Geograf iz Ravene (oko 886), Alfred I (871-901), Vulfstan i

drugi Peripli (pre 990), Lav VI (886-911), Ibn-Foslan

/Ibn-Fadhlan/ (921), Ibn-Dasta (Ibn Dusteh (10. vek), Al-Masudi

(10. vek, + 956), Konstantin Porfirogenit (945-959), Al-Istahri

(oko 950), Al-Bekri (oko 965), Ibn-Hankal (oko 976), Titmar od

Marzeburga (976-1018), Adam od Bremena (posle 1076), Ebo

(1151-1158), Herbord (1158, 1159), Helmold (oko 1168), Saks

Gramatik (1181-1208).

Ova hronološka lista sastavljena je na osnovu podataka koje je,

kako smo već istakli, najekstenzivnije i mikrofilično prikupio

Šafarik, a dopunjena je sa još nekim podacima koje navodi

Gregor Krek, kao i Ludvig Difenbah u obimnom delu Origines

Europae, Die Alten Völker Europas mit ihren Sippen und

Nachbarn, Frankfurt am Main, 1861., gde na str. 206. ptvrđuje

Plinijeve Srbe, pokazujući nešto od onoga što su Sloveni i

Germani baštinili u starini, kako to smatra i Avgust Bjelovski:

"Sic et Theutonici, eum Slavis regna contigua habentes, simul

conversatione incedunt, nec alique gens in munde est sibi tam

communis et familiaris, velut slavi et Theutonici". /Tu su i

Tevtonci imali dodir sa slovenskim kraljevstvom, sve dok su

drugarski napadali, da nikakav narod na svetu nije bio bliži i

srodniji od Slovena i Tevtonaca." (A. Bielowski, Monumenta

Poloniae historica, Lwow, 1872. (Pomn. dziej. pol. II 471).

Isto tako, u spisu o starini prava baltičkih Slovena piše A.

Kotljarevskij (Prag, 1874). A. J. Garkavi u knjizi Skazanija

musulomanskih'' pisateley o Slavjancah i Russkih. S polovini

VII veka do konca H veka po r. Hr., St. Petersburg, 1870., daje

nam popis od 26 "muslomana" koji su pisali o Slovenima.

Karakteristično ime Veneti prvi spominje Ptolomej u svojoj

Geografiji (III, 5. 10), gde kaže παλιν δε την μην εfεξης τω

Oυενεδιkω kολπω Παρωkανιτιν kατεχoυσιν Oυελεται; /ponajviše pak

izlaze Veneti u naborima koji su kod okeana, vezujući Velete/.

Veleti ili Voloti, kako je očito iz Pt. Geo. III, 5. 9, jesu

prarusko pleme Ljutice, a slični su i Galindama i Sudinima ili

današnjim Litvancima. On još jednom spominje Venete u vezi sa

Sarmatima, čime podupiranje teze Milana Budimira o

srpskoslovenskom identitetu Kimerana. To biva osnaženo,

pridružimo li i zapis Prokopija iz Cezareje koji kazuje o

sličnom. Ptolomej kaže (ΙΙΙ, 5. 7.): "kατεχει δε την Σαρματιαν

εθνη μεγιστα oι τε Oυενεδαι παρ ολoν τον Oυενεδιkoν kολπoν"

(povezali su narod Sarmata najveći, koji su Veneti po celom

Venecijanskom svodu), a iz zemlje Kimerana Prokopije beleži još

jedan etnik, koji je denominativno srpski - kαθυπερθεν ες

βoρραν ανεμoν εθνη τα Αντων αμμητρα ιδρυνται /a iznad naroda

severnog vetra počivaju nebrojeni Anti/ (Proc. De bello Goth.

IV. 4) Ovi Prokopijevi "nebrojeni Anti" u prethodnoj glavi

istog dela identifikuju se sa Slovenima, a uvode se i Spori:

"Kαι μεν kαι ονονoμα Σkλαβηνoις τε kαι Ανταις εν τo ανεkαθεν

εν. Σπορoυς γαρ το παλαιον εkαλoυν, οτι δη σπoραδην oιμαι, oι

εσkηνημενoι την χωραν oιkoισι. διο δη kαι γην πολλην τινα

εχoυσι το γαρ πλειστoν της ετερας τoυ Ιστρoυ οχθης αυτoι

νεμoνται." /Pa i ime Slovena i Anta jedno je izjavljivalo. Jer

Spori su stariji od oba po čuvenju, budući da su, mislim,

usamljeni (rasuti), razasuti po zemlji koju nastanjuju. Jer

većina ovih drugih uz obale Istera (Dunava) nastanjuje se."

(Ib. III, 14) Nakon ove potvrde o Podunavcima Sklavenima i

Antima u prvoj polovini šestog veka naše ere, dok naši

arheolozi smatraju da tu ne može da bude reči o ostacima

slovenske kulture sve do desetog (oni zvanični, akademici); evo

sada i punog iskaza o Budimirovoj tezi za pelaško jedinstvo

kimerskog i srpskoslovenskog naroda: "Ανθρωποι δε, οι ταυτη

(παρα την Μαιυτιν) οθκηνται, Κιμμεριοι μεν το παλαιον ωνομαζον

τω τα ωυω δε Οωτουργουροι καλουνται. Και αυτων καθυπερθεν ες

βαρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμμετρα ιδρυται." (ljudi koji to

(pored Meonaca) nastanjuju, Kimerani im je stari naziv, a danas

se Uturgurima nazivaju. A iznad naroda severnog vetra počivaju

neodređeni Anti.) /Procop. Gotthica, IV, 4/ To da su Kimerani

Uturguri, kao neko zakavkasko turansko pleme, mnogi su

arheografi dovodili u vezu sa Bugarima, što može na neki način

da stoji, ali se onda Bugari nisu slovenizovali tokom

srednjevekovlja, nego u dalekoj i dubokoj starini pelaškog

areala. Upravo osobine koje su pripisivane Kimberima, Naurima i

Budinima kao veštim jahačima i nezgodnim ratnicima

(izrađivačima metalnog oružja), hronograf Mavrikije (582-602

g.) u svojim Strategematama pripisuje Slovenima koji su

neukrotivi i neposlušni: "ατακτοι και αναρχοι ωσπερ Σκλαβοι και

Ανται" /neuskladivi i neukrotivi kao Sloveni i Anti/

(Mauricius, Strategemata, XI, 5) Prokopijevim i Teofilovim

opisima o naseljenosti Slovena u šestom i sedmom veku n. e. na

Podunavlju, Lubor Niderle posvetio je posebnu pažnju. Prema

Herodotovom opisu (IV, 51) oni su se pod skitskom najezdom u

sedmom veku naše ere iseljavali sa teritorija zapadno od

Dnjepra (Boristen), duž reke Bug (Hispanes) prema donjem

Dnjestru (Tiras), sve do velikog jezera (Kaspijskog mora), koje

ih odvaja od Skita-orača, a koji bi mogli da budu pre slovensko

nego hunsko pleme. Avari su od njih imali vajde, jer im pomažu

u prelaženju preko Dunava gradnjom čamaca. Kornelije Tacit

(55-116/20 g.) u četrdeset šestom odeljku svog spisa Germanija,

opisuje Venete - "srpsko-slovenski živalj", kako kao ratnici

prolaze kroz šume i planine, razmešteni između Germana i

Sarmata, te istočnokarpatskih Bastrana i Fenija lovaca.

"Veneti" grade kuće i bore se koristeći pešadijsku taktiku, a

štit im je značajno oružje za odbranu, te zbog lakšeg

naoružanja okretni su i brzonogi (pedum usu acpernicitate

gaudent), katehujući narod Sarmata prema Plinijevom citatu, kao

i Anti-Sloveni što u prožimanjima pelaškog kulturnog areala

katehuju Kimerane, s tim da su antropogeografski gledano sva

ova imena etnika samo uslovna, kako je to odlično pokazao u

navođenim raspravama Milan Budimir. Niderle navodi i podatak da

kopija jedne rimske karte puteva iz IV veka beleži postojanje

Slovena severno od Dakije i na severu ušća Dunava (tzv.

"Pejtingerova tabla"). To je dopustio odlazak Germana s Ponta,

te se uz širenje na jug, jedan deo uputio u Panoniju i to u

severnu Ugarsku i Erdelj sve do Dunava. Zato neće biti zgoreg

da se upustimo u kraći istorijski ekskurs. Donja Panonija

oduvek je bila plodna i bogata zemlja na kojoj su želeli da

obitavaju mnogi narodi. Među njima ni starosrpski živalj nije

izuzetak, prema svedočanstvima drevnih spisa.

Pisci nekih savremenih monografija skloni su maniru da na

osnovu Ajnhardorvih spisa iz osmog veka govore o hrvatskom

kontinuitetu u Panoniji. Ta priča odnosi se na Ljudevita

Posavskog, vojvodu Donje Panonije, ali i sasvim izvesno njegova

se vlast prostirala na područje Karantanije (in Carantanorum

regionem), gde je pobeđen i isteran od Forjulijaca, Borne vođe

Dalmacije i vlastitog tasta Dragamuža. Kako je Ljudevit harao

po Dalmaciji, Bornin napad prisilio ga je da napusti to

područje 822. g., a iz Italije poslana je vojska u Panoniju da

ga porazi do kraja, i ispred koje je Ljudevit

pobegao:"...napustivši Sisciju, pobeže Sorabima, za koji se

narod kazuje da zauzima velik deo Dalmacije, i ubivši na

prevaru jednog od njihovih vođa, koji ga je primio njegovu

državu vrže pod svoju vlast."(Monumenta Germaniae hist., T. 1.,

s. 209) Tako je srpski kontinuitet u Panoniji antropogeografski

obezbeđen, makar i važilo uverenje da su hrvatsko i srpsko ime

najverovatnije apofonske permutacije srb/v/ u hrb/v/, kako je

skrenuo pažnju Gregor Krek /Einleitung in die slavische

Literaturgeschichte, Graz, 1887, s. 246/. Hrovati i Srvati ili

Hrbati i Srbati, očigledno su slične osnove harv/sarv = *harb;*

sarb, kako smatra i Gregor Krek, uzimajući za osnovne oblike

*Sru-a-t i *Kru-a-t /Einleitung in die slavische

Literaturgeschichte, Graz, 1887/. Kasnija istorija pokazaće svu

silu ravnodušnosti prema izvorima i saznanjima o naseljima i

etnicima iz istočne kulture, a hegemonistički prestiž postignut

pod zapadnim imperijalističkim nagonom, gotovo da će zatrti

pominjanje srpskog imena i kulture u Panoniji. Još 1843. g. o

ovoj pojavi oštro je pisao Jevstatije Mihajlović u knjizi Iliri

i Srblji, ili pregled narodnosti starosedelaca Ilirika :"O

imenu posta raspra. "Braća" naša Horvati, i proči njiovi

jednomislenici radi su, i trude se sve po-iliriti, što je god

južno-evropejskog slavenskog naroda, ime Ilira kao točku

sojedinjenja vzirajući; - a naprotiv toga Srblji, za imenem

svoim, i slavom praotaca svoij pod imenem Srba stečenim ginući,

nikako ne dopuštaju imena svog lišiti se; nego za pravo sude,

da se bez razlike predela, i veroispovedanija svi opštenarodnim

imenem Srb, ili Srbin nazivati moraju. Ko će one, koi sebe

Srbima imenuju nagovoriti, da ime svoje izbrišu, i Ilirima se

nazivaju? Kad oni u Srbskom imenu, koje je svetu pre nego

slavensko poznato bilo, ponos i diku i slavu nalaze." /tamo,

str. 2/

Hipotezom po kojoj su svi Indoevropljani stanovali negde na

krajnjem evropskom severozapadu, gde su izgradili, kao

jedinstven narod, odnosno rasa izuzetnih sposobnosti, svoju

superiornu kulturu i odakle su krenuli u osvajanja prema

Sredozemlju. Ali ne radi se tu samo o nemačkoj nauci i njenim

slovenskim sledbenicima, jer su i ostali zapadnoevropski

stručnjaci, kao A. Meje i drugi, zastupali manje-više istovetna

shvatanja o nekom "indoevropskom narodu". Koliko mi je poznato,

prof. M. M. Vasić bio je prvi u našem delu Evrope koji se digao

protiv nordizama, i koji je karpatsko-podunavsku kulturu doveo

u vezu sa kulturama Anadola i Istočnog Sredozemlja. Kako su

nemački stručnjaci gotovo podrug veka gospodarili evropskom

naukom, naročito u pogledu Antike i Istoka, trebaće još truda i

vremena da se izvrši revizija tradicionalnih shvatanja,

izgrađenih u duhu nordizma." (M. Budimir, Antika i Pelasti, ŽA,

Skopje, 1951, str. 98) A Veliki dubrovački pesnik Dživo

Gundulić peva: "Tjem u njih se jak začinja / što se u pjesan

slavi od davna, / Od Lesandra Srbljanina / Vrh svijeh cara,

cara slavna"6. Opisi Srba i Slovena kao uporište za autohtonistička povesna

ishodišta

Među poslednjima koji piše o Slovenima, kao i o Srbima i

Hrvatima poimence u H veku, jeste Konstantin Porfirogenit. Na

osnovu njegovih opisa njihovog razmeštaja, uglavnom se na Srbe

gleda kao na neke "dođoše" na Balkanu koji nisu samo varvarskih

običaja kako to procenjuje Prokopije, nego i neuglednog i

ropskog imena. Teško da se u istoriji može naći veća srbomrzija

od one koju je Porfirogenit ispoljio u svom spisu De

administrando imperio (s. XXXII): "Srbi se po rimskom dijalektu

robovima nazivaju /δoαλoι/, kao što je serbula zajednička

nošnja od robova nazvana obuća /opanci?/, i serbulijani kako se

dobro kaže i za one koji nose izderanu obuću. Srbi će da imaju

takav naziv i po tome što su postali robovi Romejskog kralja."

U tako razvijanoj istoriji slovenski narodi ostali su gotovo

bez identiteta, da bi vrhunac denominacije usledio po navedenom

Porfigorenitovom citatu, gde su Srbi "po vizantijskom

dijalektu" imenovani - robovima[15]. Zaista, teško da može da

se nađe sličan primer, da nakon toliko vekova

leksičko-etimološkog rada reč Srbin od prvobitnog saveznika i

saradnika bude protumačena i kao rob. Smešno vezivanje te

etimologije za opanke "srbljane" potvrđuje se i činjenicom da

su postali vizantijski robovi. Navedeni citat zapravo je ujedno

i objašnjenje stavova koje je zastupao Konstantin Porfirogenit,

za razliku od anonimnog bavarskog geografa iz IX veka, dakle

njegovog savremenika. Jer, pitamo li se, kako o jednom istom

narodu u periodu od 50. godina mogu da se daju toliko suštinski

oprečne kvalifikacije, ono što nam ostaje za objašnjenje ipak

su motivacioni faktori koji stoje u osnovi želje za dominacijom

i podešavanje činjenica prema zahtevima centara moći. Isti

fenomen ispoljiće se i u HH veku u tzv. "nordijskim teorijama"

koje su zavladale u evropskoj arheografiji, tako da recimo E.

Norden smatra Pelazge i Protoslovene starosedeocima na

balkanskom tlu, ali ga naziva Stara Evropa iz sasvim drugog

motiva sagledavanja, nego čuveni arheolog Marija Gimbutas.

Nordenov 'Alteuropeisch', odnosno 'Pelasgisch' jeste

predindoevropski i time neindoevropski areal, tako da

pelasto-slavističku argumentaciju prosto unapred odbacuje. Tako

ostaje solucija jedino za Alt-Germanien.[16] Da li to znači da

to mora da bude i jedina solucija? Za nas svakako to ne znači

da mora. Uporište za drugačiji pristup i gledanje ne može da se

nađe drugde nego u ponovnom temeljitom bavljenju dostupnom

dokumentacijom, s time što će na nju da se obrati veća pažnja i

konstituiše filosofija istorije, koja će sobom da ostvari

artikulaciju previđenih ili neuočenih elemenata, što govore

sasvim drugačije. Stoga barem osnovnu dokumentaciju, makar

selektovano, valja ponovo ispostaviti u osnovnim crtama.7. Izvodi iz hronika koje pominju Slovene značajni za srpsku

istorijuJORDANES, De origine actibusque Getarum (Berolini, 1882;

Mommsen Th.)

Od izvora reke Vistule preko nemerivih prostora stanuje

mnogobrojni narod Veneta, čija se imena menjaju prema

različitim porodicama i mestima, načelno se nazivajući

Sklavenima i Antima. Sklaveni prebivaju kod grada Novijetunena

i jezera koje se zove Mursijsko, sve do Danastra i na sever sve

do Viskle: za naselja imaju močvare i šume. Anti opet, od onih

koji su najjači, tamo gde se sužava Pontsko more, protežu se od

Danastra sve do Danapra, a te reke udaljene su jedna od druge

mnogo konaka (Gotica, V, 34-35)

Posle poraza Herula podiže protiv Veneta Hermanarik oružje

ponovo a ovi /Veneti/, premda nikakvi u junaštvu, ali brojem

jaki, iz početka pokušaše da se odupru. Ali ništa ne vredi

neratnička veličina, naročito tamo gde i bog /to/ dopušta i

dolazi mnoštvo naoružanih. A ovi, kao što smo počeli da

kazujemo na početku izlaganja ili u katalogu naroda, od jednog

kolena potekavši, tri imena sad izneše, to jest Veneti, Anti,

Sklaveni; pa premda sada usled naših grehova posvuda besne,

tada su ipak svi služili vlastima Hermanarikovim. (Gotica,

XXIII, 119)PROKOPIJE CEZARIJSKI, De bello Gothico libri IV., (Bonna

1833-1838; Dindorfii )

Ovim narodima, Sklavenima i Antima ne vlada jedan čovek, već od

starine žive u demokratiji i usled toga uvek zajednički

obavljaju poslove i povoljne i one nepovoljne. Isto im je tako

i ostalo (kako je rečeno) zajedničko svima, a to od ranije

imaju slično ovi varvari. Veruju da postoji samo jedan bog,

tvorac munje, i da je on jedini gospodar svega, te mu žrtvuju

goveda i sve žrtve. Ne poznaju usud, niti inače priznaju da ima

bilo kakvog uticaja na ljude, ali kad im je smrt već na domaku,

ili ih svlada bolest, ili su u ratu, zavetuju se ukoliko

izbegnu, da će odmah da žrtvuju bogu za dušu, i, spasivši se

žrtvuju kako su obećali, te misle da su tom žrtvom otkupili

svoj spas. Uz to poštuju i reke i nimfe i druga neka božanstva,

te im svima žrtvuju i po tim žrtvama vračaju. Stanuju u

skromnim kolibama znatno udaljeni jedni od drugih, često svi

menjajući mesto naseljenja. Krenuvši u boj na neprijatelja idu

pešice u velikom broju, noseći u rukama male štitove i koplja,

a oklope nikad ne oblače. Neki nemaju ni košulju ni ogrtač, već

navlače samo gaće do ispod pojasa i tako idu protiv

neprijatelja. I jedni i drugi imaju jedan jezik, sasvim

varvarski. A ni po spoljašnjosti se ne razlikuju jedni od

drugih, jer su svi visoki i neobično jaki a tela i kose niti su

odviše bele, niti plave, niti im se sasvim preliva u crno, nego

su svi riđi. Žive teško i ubogo kao Masageti, i kao i oni uvek

su puni nečistoće. Nisu ni rđavi ni zlikovci ni najmanje, već

po jednostavnosti slične Hunima. Pa i ime beše nekad Sklavinima

i Antima zajedničko. Ranije su ih zajedno nazivali Sporima

zato, što smatram da mestimično stanuju po zemlji. Radi toga

imaju i prostranu zemlju. Oni naseljavaju najveći deo onostrane

obale Istera (Dunava). Toliko dakle o tim narodima i tako se

drži. (Gotica, 38. 8. III)MAVRIKIJE /ili Pseudo-Mavrikije/, Artes militares (Upsaliae,

1664, Scheffer)

Kako treba postupati sa Sklavima i Antima i sličnima. Plemena

Sklava i Anta imaju isti način života i običaje i slobodna su,

te se nikako ne daju porobiti i učiniti podanicima, naročito u

svojoj zemlji. Mnogobrojni su i izdržljivi, lako podnose i

vrućinu i studen i vlagu i obnaženost tela i oskudicu u

namirnicama. Prema strancima su ljubazni i dobronamerni, te ih

čuvajući provode iz mesta u mesto gde im ustreba. Ako se

nebrigom domaćina dogodi da stranac nastrada, na njega napadne

onaj što mu ga je predao, da po dužnom običaju osveti stranca.

One koji su kod njih zarobljeni ne zadržavaju sve vreme u

ropstvu kao drugi narodi, nego određujući im izvesno vreme

ostavljaju im da odluče hoće li da se vrate u svoju zemlju uz

neki otkup, ili da onde ostanu slobodni i kao prijatelji. Imaju

mnoštvo raznovrsnih konja i u ambarima svakovrsnih plodova, te

najviše žita i prosa. I žene su im preko svake ljudske mere

čestite, tako da mnogima od njih smrt njihovih muževa donosi

smrt i njima samima, jer se same dragovoljno dave, ne želeći da

provode život kao udovice. Stanuju po šumama, oko reka, po

močvarama i pri jezerima, gde se teško pristupa; a često izlaze

iz naselja zbog razumljivih neprilika koje ih tu snalaze. Nužne

stvari potajno zakopavaju, ne posedujući preko mere javno

ničeg, pa žive kao kradljivci. Sa svojim neprijateljima vole da

se sukobljavaju u grmlju, klancima i strmim mestima. Vešto se

služe zasedama, prepadima i lukavstvom, i noću i danju

podešavajući mnoge načine. I u prelaženju reka veštiji su od

svih ljudi. Odlično izdržavaju u vodi, pa često neki od njih,

iznenađen kakvom opasnošću u svojim naseljima, zagnjuri u

dubinu i drži u ustima trske udešene za takvu priliku, duge i

sasvim izdubljene da dopiru do površine vode, pa nauznak ležeći

u dubini, dišu kroz njih i dugo vremena izdržavaju tako da

nestane svakog podozrevanja prema njima. A kad se dogodi da se

vide trske van vode, neiskusni misle da su izrasle iz vode.

Zato oni koji ovo znaju, prepoznavajući trsku po rezu i po

položaju, ili im pomoću njih probodu usta, ili ih istrgnuvši

izvlače iz vode, pošto tamo više ne mogu da ostanu. Svaki se

čovek naoruža sa po dva mala koplja, a poneki od njih i sa

štitovima, dobrim, ali teškim. Služe se i drvenim lukovima i

malim strelicama natopljenim otrovom, koji veoma snažno deluje

ukoliko se takav ranjenik ne posluži lekovitim napitkom ili

drugim veštinama poznatim iskusnim lekarima, ili, ako odmah ne

obrežu ranu da ne zahvati i ostalo telo. Bez vlasti žive i u

međusobnoj mržnji, te ne poznaju red. Ne nastoje ni da se u

boju dobro usklade, ni da se ukazuju na golim i ravnim mestima.

A kada se dogodi da se usude u upuštanje u pravu bitku, krenu

se malo napred uglas vičući, pa ako se protivnici od te vike

zaplaše napadaju svom žestinom. Ukoliko ne, beže nazad ne

žureći da imaju dodira sa snagama neprijatelja. Teže šumama

imajući tamo jaku podršku, znajući da se vešto bore u

tesnacima. Često izlažu plen kao usled neke prave smutnje, te

ga tobože prezirući ostavljaju u šumama, pa kad dođu drugi i

pobiju se oko plena, ovi složno nasrnu i pobiju ih. Tako vole

rado da iznose mamac za svoje protivnike na razne načine.

Sasvim su nepouzdani i krše ugovore, namamljeni više od straha

nego od darova. Kako kod njih vlada razlika u mišljenjima, ili

ako se ne slože ili se pak slože pa ipak drugi brzo prelaze

preko onog što se odredi, kako su svi strasno jedni protiv

drugih i pošto niko nije voljan da ustupi /popusti/ drugom.

Treba da borbeni poduhvati protiv njih bivaju više u zimsko

doba, kada ne damo da drveće ogoli pa ne mogu zgodno da se

sakriju, nego i kad sneg pokazuje tragove begunaca, i kada im

porodica, budući oskudna, gotovo ogoli, pa uostalom, i reke

zbog leda postanu povoljne za prelaz.

Treba se čuvati, koliko je moguće, da se nesmotreno ne ulazi u

neprohodna i gusta mesta za vreme leta ni u kom slučaju, kad su

neprijatelji najviše na okupu, pre nego što ih izagnaju pešaci

ili konjanici.

Kako je među njima mnogo poglavara pa su međusobno nesložni,

nije neumesno neke od njih primamiti ili rečima ili poklonima,

a naročito one bliže granici; te napadati druge da ih

neprijateljstvo ne bi sve složilo i ujedinilo pod jednu upravu.

Na one tzv. prebege ili uskoke, koji se nude da pokazuju puteve

ili da izveštavaju, treba dobro paziti. Ima čak i Vizantinaca

koji tokom vremena i zaboravivši na svoje, radije ukazuju

ljubav neprijateljima. Njih treba nagraditi kada čine dobro,

kao kad čine zlo kazniti. Namirnice nađene u obližnjoj zemlji

ne valja nerazumno uništavati, već se potruditi da se prenesu u

svoju zemlju, na stoci ili na lađama. Kako se njihove reke

slivaju u Dunav, lako se obavlja prenošenje pomoću lađa.

Kako naselja Sklava i Anta leže jedno za drugim uz reke, te

tako među njima nema rastojanja dostojnog spominjanja, a

uobičajeno su oko njih neposredno šuma ili bare ili ritovi, to

onda u pohodima protiv njih odmah treba svu vojsku krenuti s

udarom na prvo selo, jer će ostala sela, pošto su susedna i

blizu šume, njihovo previranje osetivši, lako sa svojima da

odbegnu. Iznenađeni i nespremni, kako se zateknu, njihovi

mladići napadaju vojnike, a stoga ne mogu nikakvu veliku štetu

da načine protiv neprijatelja koji ih napada. (VIII, 272-290)TEOFILAKT SIMOKATA, Historia (Lipsiae, 1887, Boor)

Sutra dan kraljevske štitonoše uhvatiše tri čoveka iz plemena

Sklavina koji sa sobom nisu imali ništa od železa ili ratne

opreme. Imali su kitare i ništa drugo nisu nosili. Kralj ih

stoga upita iz kog su naroda i gde su im boravišta, te razlog

bavljenja oko romejskih mesta. Oni kazaše da su iz naroda

Sklavina i da su nastanjeni na kraju zapadnog Okeana, te da je

Hagan čak tamo do njih poslao poslanike da okupljaju bojnu silu

i da časte poglavice velikim poklonima, te da su oni, primivši

darove, odbili savezništvo, navodeći da im je teška dužina

puta, i da su baš njih, zarobljenike, poslali Haganu da kažu

razlog za to. Petnaest su meseci na putu, a Hagan,

prenebregnuvši zakon o poslanicima, sprečio im je povratak. Oni

su čuli za narod Romeja da je bogat i naročito čovekoljubiv,

tako reći najslavniji, pa su ulučili dobru priliku i dokopali

se Trakije. Kitare nose jer nisu uvežbani da nose oružje na

telu, a njihova zemlja ne poznaje železo, te stoga provode

život miran i nepomućen, pa sviraju na lire i ne umeju da

duvaju u bojne trublje. Njima je rat bio nepoznat, a govoraše

da su im po prirodi milija vežbanja u muzici. A kralj na te

reči, diveći se ovom plemenu, varvare udostoji gostoprimstva,

/premda/ se slučajno s njima našao, čudeći se veličini njihovih

telesa i razvijenosti udova, pa ih pošalje u Herakleju. (VI, 2.

223-224)

I naredi Hagan Sklavinima da naprave mnogo malih lađa, da bi

imao savladan Istar (Dunav) za prelazak. čestim napadima

stanovnici Singidona kvarili su poslove nekim od Sklavina i

palili njihovu građu za preplovljavanje. Usled toga varvari

opsednu Singidon. Došavši do najgore bede, grad je imao slabu

nadu na spas, kad sedmog dana Hagan zapovedi varvarima da

napuste opsedanje i dođu njemu. Pošto su to čuli varvari ostave

primivši dve hiljade darovnih zlatnika, zlatom vezen stolnjak i

optočen sto. Onda prešavši pet parasangi Hagan premesti tabor u

Sirmion, a množinu Sklavina spremi da majstorišu, e da lađama

pređe reku zvanu Sava. On je žurio u rat, a ovi prema naredbi

pripremaše lađe, te to brzo dovršiše iz straha od nekih

zapovednika. Kada su već lađe ležale gotove pred varvarinom,

varvarska vojska pređe susednu reku. A Hagan, odabravši jedan

deo vojske zapovedi da ide napred i Romejima zadaje strah od

njegovog napredovanja. Petog dana stiže u Bononiju. (VI, 3-4)FREDEGAR, Chronica, Hannoverae (1888, Krusch)

Četrdesete godine Hlotareve vlasti, čovek imenom Samo, po

nacionalnosti Franak iz oblasti Senoag, pozvao je mnoge trgovce

sa sobom i otišao među Sklave koji se zovu i Vinedi /Winedos/

da trguju. Sklavi su već počeli da se bune protiv Avara zvanih

Huna i njihovog kralja gagana. Još od starine Vinidi su Hunima

bili alternativna podrška /bifulci/, pa kad su Huni išli u boj

protiv kog naroda postavljali su svoju sakupljenu vojsku pred

tabore, a u stvari su ratovali Vinidi. Kada je pobeda bila

sigurna dolazili bi Huni da ugrabe plen, a kada su Vinidi bili

savladavani, opet bi obnavljali napade potkrepljeni hunskom

podrškom. Stoga ih Huni pozvaše bifulcima, jer su išli pred

Hunima u bojnom sukobu spremajući dvostruka borbena odeljenja.

Preko godine Huni su Sklavinima dolazili na zimovanje, pa su

obljubljivali /strato amuebant/ sklavinske žene i kćeri; a

pored drugih nameta Sklavi su plaćali Hunima i danak. Sinovi

hunski što su ih sa ženama i kćerima vinidskim izrodili nisu

više mogli da podnose opakosti i pritisak, pa su odbacili

hunsku vlast, kako sam pre spomenuo, i počeše se buniti. Kad su

Vinidi s vojskom pošli protiv Huna, napred pomenuti trgovac

Samo pođe s njima u borbu i toliko je koristio protiv Huna, da

je bilo za divljenje kako ih je ogroman broj (mirijade) bio

sasečen od vinidskog mača. Videći tu važnost Samovu, Vinidi ga

izaberu za svog kralja, pa je tu srećno vladao 35 godina. Za

njegove vlade Vinidi su imali više sukoba s Hunima, ali

njegovim savetom i valjanošću Vinidi su Hune uvek savladali.

Samo je imao dvanaest žena vinidskog porekla, od kojih je dobio

22 sina i 15 kćeri. (IV, 48)O pokrštavanju Karantanaca, Monumenta Germaniae historica,

Scriptorum T. XI, Hannoverae (1854, Pertz)

Za vreme slavnog franačkog kralja Dagoberta neki Samo po imenu

Sklaven, obitavajući među Karantancima, postao je vođa tog

naroda. On je zapovedio da se pobiju trgovački putnici kralja

Dagoberta i opleni kraljevski novac. Kad je to saznao kralj

Dagobert, poslao je svoju vojsku i zapovedio da se nadoknadi

šteta koju mu je taj Samo naneo. Tako oni što ih je poslao i

učiniše, te ove podvrgoše kraljevoj službi. Nakon malo vremena

te Karantance teško su počeli da uznemiravaju Huni

neprijateljskim metežom. A tada je bio njihov vođa po imenu

Borut, koji je Bogoarima javio da će hunska vojska da krene

protiv njih, te da ih zamoli da mu dođu u pomoć. Oni požurivši

zaista pomognu Karantance i izgnaše Hune, pa ih podvrgoše

kraljevskoj službi isto kao i njihove susede. Odatle su odveli

i taoce u Bagoarsku. Među njima je bio Borutov sin po imenu

Kakacije, za kog je njegov otac zamolio da se vaspita po

hrišćanskom načinu i pokrsti, kao što je i učinjeno. Isto je

tako molio i za Heitmara, svog sinovca. A kad je umro Borut, po

naredbi Franaka, Kakacija koji je već pokršten, Bagoari poslaše

tim istim Sklavima koji su ga tražili, te ga oni učiniše svojim

poglavarem. (T. XI, s. 7)PAVLE ĐAKON, De gestis Langobardorum Libri VI (Amsterdam, 1655,

Grotius)

U tim mestima stanovali su Sklavi. Kad ovog /begunca/ opazi

jedna žena, već starica, odmah primeti da je begunac i da pati

od gladi. I sažalivši se nad njim sakri ga u svojoj kući i

potajno mu je davala hrane malo po malo, da ne bi, kada bi mu

dala hrane da se zasiti, na mestu umro. A ipak mu je nudila da

jede toliko, da bi oporavljen mogao da prikupi snagu. Kad je

videla da je već toliko krepak, da može da putuje, dajući mu

hrane, uputi ga na koju stranu treba da ide. (I, 165-166)

Kad je umro Grizulf, forjulijski vojvoda, njegovi sinovi Taso i

Kako, uzeše da vladaju nad istim vojvodstvom. Oni su u svoje

vreme posedovali sklavijsku oblast, koja se zove Zelja, sve do

mesta kome je ime Medarija. Ti su Sklavi otud sve do vremena

vojvode Ratkisa plaćali danak vojvodama forojulijskim. (I,

166-167)MENANDER PROTIKTOR, Historici graeci minores (Lipsiae, 1871; L.

Dündorf)

Četvrte godine kraljevanja Kajsara Tiberija Konstantina u

Trakiju nagrnu pleme Sklavina, njih oko stotinu hiljada, da

oplene Trakiju i mnoga druga.

Kako su Sklavini pljačkali Heladu i kako su joj sa svih strana

pretile opasnosti, nemajući snage dovoljne za borbu ni protiv

jednog dela protivnika a ni protiv celine, i ne mogavši ni

ratom da ih spreči, stoga što su romejske snage bile zauzete u

borbama na Istoku, Tiberije spremi poslanstvo Bajanu, poglavici

Avara, koji tada nije bio neprijateljski raspoložen prema

Romejima, a inače je bio tobože voljan od početka vladanja

Tiberijevog da prijateljski živi s našom državom. Tako ga i

nagovori da zarati sa Sklavinima. Odavde opet prošavši kroz

zemlju Ilira, zatim došavši do skitske, pripremi se da pređe na

drugu stranu preko Istra /Dunava/ u takozvanim dvokrmnim

lađama. Zatim, prešavši na drugu stranu reke, odmah popali

sklavinska sela i opljačka polja, te odvede i odnese sve, a da

se nigde niko od tamošnjih varvara nije usudio da se upusti u

borbu, već se bejahu razbegli po šipražju i u gustine šume. Ali

ovaj pokret Avara protiv Sklavina nije bio samo radi careva

poslanstva i iz želje da se Bajan pokaže zbog toga Romejima

zahvalan, što ga je sam Kajsar najviše odlikovao, nego što su

mu i samom bili /Sloveni/ najmrži zbog vlastite nenavidi

/mržnje/. Vođa Avara poslao je onom Davrentiju i narodnim

upravljačima (poruku), naređujući im da slušaju Avare i da se

obavežu na plaćanje danka. A Davritas i one vođe s njim "tako

dakle" rekoše: "Kakav je to čovek i da ga greju sunčani zraci,

koji će učiniti da se pokorimo? Jer obiknuli smo da vladamo

zemljom drugih, a ne drugi našom. I to je za nas potvrđeno, dok

god bude ratova i mačeva." Kad su Sklavini odgovorili ovako

drsko, nisu drugačije postupili ni Avari služeći se

hvalisanjem. Zatim iz tog nastaše psovke i uvrede, pa onda

zametnuše međusobnu svađu, budući kao varvari bukovih glava i

divlji. Ne mogući obuzdati srdžbu, Sklavini ubiju poslanike što

su tu došli, a s druge strane nisu se ustezali da to jave

Bajanu. Eto, stoga Bajan odavno okrivljavaše Sklavine, potajno

iz mrzeći, i inače ljutit, što mu se nisu pokorili... (str.

98-100)AJNHARD, Annales regni Francorum (Monumenta Germaniae

historica, T. 1. Hannoverae, 1826, Pertz)

Iz Italije u Panoniju poslana je vojska da dovrši Ljudevitov

rat, ali Ljudevit na njen dolazak napustivši Sisciju pobeže

Sorabima; za koji se narod kazuje da zauzima velik deo

Dalmacije, te ubivši na prevaru jednog od njihovih vođa koji ga

je primio, njegovu državu vrže pod svoju vlast. Ipak posla

svoje izaslanike carevoj vojsci, i obeća da želi da dođe pred

cara. Kad je prošao jesenji lov, ode car preko Rena na

zimovanje u mesto koje se zove Frankonofurd, te tu sakupivši

opšti sabor, raspravljaše neke nužne stvari za napredak

istočnih delova svog carstva, po svečanom običaju, sa

najboljima koje je zapovedio da za to pozovu. Na tom saboru

sasluša njemu upućena poslanstva s darovima svih istočnih

Sklava, to jest Abodrita, Soraba, Viltcora, Bohemaca,

Marvanaca, Pedenecenta i Avara, koji su stanovali u Panoniji.

(s. 209)KRALj ALFRED Schriften der skandinavischen Gesellschaft (1815,

Dahlmann)

Severoistočno od (Baltičkog) Mora postoje Daleminceri

(Dalamesani), i istočno od Dalemincera Horiti, a severno od

Dalemincera Sorbi (Surpe). Bonholmeri su imali svoju pomorsku

vojsku, i Šveđani (Svei) su na severu, istočno su bili Sarmati

(Sermende), te južno Sorbi (Surbi ili Surfi). (str. 75-85)BAVARSKI GEOGRAF, Reg. historia (Berlin, 1836, Raumer)

Zeriuani /Srbljani/, čije je kraljevstvo toliko, da su od njih

potekli svi slovenski narodi i, kako tvrde, od njih vode

poreklo. (l. 100)KONSTANTNI PORFIROGENIT, De administrando imperio (Paris, 1711,

Banduri)32. O Srbima i zemlji koju sada nastanjuju

Treba znati da Srbi vode poreklo od nekrštenih Srba, nazvanih i

Beli, naseljenih s one strane Turske /t. j. Mađarske/, u kraju

koji se kod njih naziva Bojki. Njima je u susedstvu i Franačka,

isto kao i velika Hrvatska, ona nekrštena, koja se zove i Bela.

Tamo su, dakle, i ovi Srbi od davnine nastanjeni. Pošto su dva

brata nasledila od oca vlast nad Srbijom, jedan od njih,

preuzevši polovinu naroda, prebegne Irakliju /Herakliju/, caru

Romeja. Car Iraklije ga primi i kao mesto naseljavanja da mu u

solunskoj temi Serbliju /Servliju/, koja taj naziv nosi od

tada. Srbi na jeziku Romeja znači robovi, pa se stoga i ropska

obuća obično naziv serbula, a cerbulijani oni koji nose jeftinu

i siromašku obuću. Ovo ime dobili su Srbi kada su postali

robovi cara Romeja. Posle nekog vremena isti Srbi odluče da se

vrate u svoje zemlje i car ih otpusti. Kada su prešli reku

Dunav /Danubion/, pokaju se i preko stratega koji je tada

upravljao Beogradom, jave caru Irakliju da im dodeli drugu

zemlju za naseljavanje. I pošto sadašnja Srbija i Paganija, i

zemlja Zahumljana i Travunija, i zemlja Konavljana behu pod

vlašću cara Romeja, a te zemlje od Avara opusteše (jer iz

tamošnjih zemalja oni izgnaše Romane koji sada stanuju u

Dalmaciji i Draču), to car u ovim zemljama naseli iste Srbe i

oni su bili potčinjeni caru Romeja. Car ih pokrsti dovođenjem

sveštenika iz Rima, i nauči ih da pravilno izvršavaju dela

pobožnosti, izloživši im hrišćansko veroučenje. Kada Bugarska

beše pod vlašću Romeja (...), pošto je umro onaj upravnik Srbin

koji je prebegao caru Irakliju, po nasledstvu zavlada njegov

sin, a potom unuk, i tako redom upravnici iz njegova roda.

Posle izvesnog broja godina rodi se od njih Višeslav i od njega

Radoslav, a od njega Prosigoj, od ovog Vlastimir, te od ovog

Vlastimira Bugari su živeli mirno sa Srbima kao bliski susedi,

voleći jedni druge, nalazeći se u službi i potčinjenosti prema

carevima Romeja i primajući od njih dobročinstva. Za vlade

istog Vlastimira zarati protiv Srba Persijam upravnik Bugarske,

želeći da ih potčini, ali tri godine ratujući, ne samo da ništa

nije postigao, već je izgubio i većinu svoje vojske. Posle

smrti upravnika Vlastimira vlast u Srbiji naslediše njegova tri

sina: Mutimir, Strojimir i Gojnik, podelivši zemlju. Za njihovo

vreme pojavi se upravnik Bugara Mihailo Boris, želeći da osveti

poraz svoga oca Presijama, pak otpočne rat. Srbi ga tako potuku

i zarobe njegovog sina Vladimira, sa dvanaest velikih boljara.

Zbog sinovljevih muka, tada Boris, premda preko volje, sklopi

mir sa Srbima... (T. I., gl. 32)HERBORD, Monumenta Germaniae historica, T. XX (1854, Pertz)

Pred hrišćanima su /Sloveni/ besni, nenaklonjeni, trupkaju

nogama, sklanjaju oči uz sav rod nepristojnosti i grehova i

hrišćane teraju z hrišćansko. Nek je od nas daleko takva

religija! (II, 26)HELMOLD, Chronica Slavorum, - Mon. Germ. hist., T. XXI (1868,

Pertz)

S južne strane naseljeni su slovenski narodi, od kojih su sa

istoka prvi Rusi (Ruzi), zatim Poljaci (Poloni), imajući sa

severa Pruse (Pruzos), a sa juga Čehe (Bojemos), te one koji se

zovu Mora/vc/i (Morahi) ili Karinti (Carinthi), a takođe i Srbi

(Sorabi). (I, s. 1)

Ako, dakle na kraju govorimo o Poljskoj, ona je pretvorena u

najmnoštveniju provinciju Slovena, od onih što su od starine

Vandali, a sada se Viniti (Winithi) ili Vinuli (Winuli) zovu.

Od njih su prvi Pomeranci (Pomeranii), čija su se naselja

protegla sve do Odre. Odra je najbogatija reka slovenskih

oblasti, i ulazi u najdublje gorske šume Moravaca što potiču iz

istočne Češke, a njoj je Laba (Albis) načelno posestrima. Nije

po nesreći da je /među njima/ dugo prostorno rastojanje, već

teku različitim putevima. Laba, opet, delimično teče prvo

snažno u Češkoj i takođe kod Soraba, a u srednjem toku deli

Slovene od Saksonaca, deleći i najnoviju hamburšku parohiju od

bremenske, ulazeći u slavni britanski Okean. Druga reka, to

jest Odra, spuštajući se iz Boreja, prolazi sredinom naroda

Vinula (Vinulorum), deleći Pomerane od Vilcija (Wilzis;

Ljutića), kod kojih su vrata što ih primorci zovu Baltičkim.

Nekada je tu bila najgospodstvenija država Veneta, koja se

sastojala od najslavnijih naselja Varvara i Grka, što su bili u

vezi. O njihovim čuvenim gradovima, čija se veličina nekada

isticala sa pouzdanom snagom, koliko je mogućno podsetiti se,

uzvišenog je statusa. Najviše od svih zdravih gradova od kojih

je sačinjena Evropa, bejahu oni koje su naseljavali Sloveni sa

ostalim mešanim narodima, Grčkim i Varvarskim. (I, s. 2)

Duše Slovena prirodno su nepoverljive i takođe podložne

đavostima narod opak i izvitoperen, zemlja strahova i praznih

samoća (I, 27)

Među mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid

/Zvantevith/ bog zemlje Rujana. To je onaj bog, čija su

proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek

polubogovi. Da bi mu ukazali i naročitu počast, prinose mu, po

običaju, svake godine na žrtvu po jednog hrišćanina, koga

određuju kockom. Sem toga, slali su mu iz svih slovenskih

krajeva svake godine razne darove za žrtvu. Naročito obožavaju

i poštuju hram ovog boga, ne dopuštaju da se u njega olako

zaklinju, niti da se pristup do njega umrlja ma čim i u samom

ratu. Sa svih strana dolaze tu Sloveni da im se proriče, i

šalju ponešto za žrtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju ne

mogu ništa ni da prodaju ni da kupe, ukoliko na žrtvu nisu

prineli nešto skupocenije od svoje robe. (I, 52)

Mi odosmo u onostranu Sklaviju i uđosmo u jednu šumu. Tu između

vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu /Perunu/,

bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se

na dvoja vrata ulazilo. U svim selima ove zemlje ima mnoštvo

kućnih bogova /penates/ i idola; ali ovo je mesto glavno

svetilište za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, sveštenici, svi tu

dolaze radi suđenja sporova. Pristup u svetilište dopušten je

samo sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu, ili onima

kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo

zaštite. Jer, Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, da ne

dopuštaju da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik

njihovog hrama. (I, 83)TITMAR (Ditmar), Chronicon, Hannovre (1889, Kurze)

U unutrašnjosti hrama podižu se rukom sagrađeni bogovi, noseći

svaki svoje urezano ime, obučeni u neki strašan oklop sa šlemom

na glavi. Prvi među njima zove se Zuarisci (Svarožić). Njega

svi neznabošci obožavaju više nego sve ostale. Iza ovih bogova

nalaze se njihove zastave koje se iznose iz hramova samo pri

polasku u rat. Koliko o istim u nekim njihovim oblastima

kazujem, dragi čitaoče, tako mnim da njihova prazna sujeverja

treba iz tog neshvatljivog naroda odstraniti, budući da su ih

(bogove Lužice) obožavali snažnim veličanjem. (IV, 23)

Ono što su regioni u svojim delovima, to su takve hramove

(Sloveni) imali i slike-statue pojedinih demona, da ih

neznabožački služe. (IV, 24)SAKS GRAMATIK, Historia Danorum, Strassbourg (1886, Holder)

Kod Slovena u Arkoni na (ostrvu) Rujnu bio je jedan idol koji

su urođenici naročito obožavali, kao i narod iz okoline, ali je

lažno prozvan Sveti Vid /Sanctus Vitus/.

U zgradi (hrama) beše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi;

imao je četiri vrata i četiri glave, dve spreda, a dve sa leđa;

i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na

levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose

Rujani; a u desnoj ruci držao je jedan rog spravljen od raznih

metala i sveštenik ga svake godine puni vinom. Po stanju ovog

pića on je predskazivao žetvu za tu godinu. Leva /mu/ ruka drži

jedan luk spušten niz telo. Jedna haljina pokriva idolovo telo

i spušta se do nogu. Idol bejaše sagrađen od raznih drveta, i

tako vešto sastavljenih, da se ivica mogla primetiti tek posle

najtežeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi

kako je za nju bio pričvršćen. Pored idola vide se uzda, sedlo,

i razni drugi znaci božanstva. Naročito su se divili jednom

kolosalnom maču, čije korice i balčak behu od srebra naročito

izrezanog. (XIV, 444)

Ostatak dana posvećen je gozbi da jedu meso na žrtvu prinesenih

životinja. One ih tada navedu i na neumerenost. Ali, na ovakvim

svetkovinama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i

napiti se), znači izvršiti čin pobožnosti. Svi ljudi i žene,

svake godine, daju po jedan novčić za kult bogu. Svešteniku

dodeljuju trećinu plena, kao da je on doprineo pobedi. Za svoju

službu on ima 300 konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem

ili pljačkom zadobije, poverava se na čuvanje svešteniku. On

pravi zastave i ukrase. Plen su čuvali u sanducima u kojima je

bilo dosta srebra i upotrebnih predmeta. Tu su se gomilali i

svi državni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni

prosioci. Ovaj kip, koji je dobijao darove iz cele Slavije,

isto tako ih je dobijao od pograničnih kraljeva. Tako je danski

kralj Sveno, da bi ga pridobio za sebe priložio jedan skupocen

sud, pretpostavljajući na taj način tuđu veru svojoj. Ali

kasnije, za to obesvećenje svoje vere, on bi kažnjen tragičnom

smrću. (XIV, 565)Napomene

1 "Srbi se po rimskom dijalektu nazivaju robovima, kao što je

serbula zajednička nošnja od robova nazvana opanci, te

serbulijani kako se dobro kaže za one što nose poderanu obuću.

Srbi imaju takav naziv i po tome što su postali robovi

romejskog cara."

2 Navod prema izdanju: Claudii Ptolemaei Cosmographia...,

Ulmae, 1486, V, s. 9. To što u rukopisima postoji razlika u

pisanju "Serboi" ili "Sirboi", ne menja ništa značajno

karakteristike imenske osnove, koja se nedvosmisleno odnosi na

kasnije prenošeno, i do dan danas jednako nazivano ime Srba (

Srbalja, Sirba, Soraba, Surba ili čak Simbera, Sembera).

3 Pored razmatranja Milana Budimira i Anice Savić-Rebac o ovim

temama /- pogledaj moju knjigu Ispisi nasleđa, Novi Sad,

1996./, ovu temu je najupečatljivije predstavio književnim

sredstvima Dragan Jovanović svojim delom – Žitije Savino po

Bogumilu monahu, Beograd, 1995.

4 Postoji po svom poreklu nalaženja i spletovima čudnih

okolnosti koji su pratili njeno monografsko publikovanje ili

javno obelodanjivanje, zaista neobična Vles knjiga iz IX veka

naše ere, koja kazuje o starini Slovena sve do 1500 godina st.

e., a ona ne samo da pominje Srbe, nego i Hrvate na već

spominjanim lokacijama, kao autohtone i po karakteristikama

prepoznatljive narode među ostalima. Prema ne naročito

teorijski opremljenoj knjizi Borisa Rebindera, Život i religija

Slovena prema Vles knjizi, Beograd, 1995, na str. 84. on kaže i

sledeće:"Želeo bih da istaknem da u Evropi postoji još jedan

narod koji zaslužuje isto tako poštovanje. On je mali po svojoj

brojnosti, ali je veliki po plemenitosti svog duha. U svojim

Crnim Planinama (Blotti) su prema beleškama u Vles knjizi

živeli vekovima prolivajući reke krvi da odbrane svoje zemlje,

ali nikad nisu pokušali da osvoje zemlju svojih suseda.

Shvatili ste da je ta zemlja Crna Gora." Sa prilično istaknutim

kroatističkim favorizacijama i prohrišćanskim teologizujućim

tendencijama, ova studija još se i drži prilično solidno spram

sličnih pokušaja. Svakako da je mi uzimamo u smislu

ilustrativnosti, a ne produbljenog razumevanja, koje bi u

njenim granicama teško moglo da dođe do izraza

5 Helmold, Chronica Slavorum, , I, c.2. – "Monumenta Germaniae

historica", T. XXI, 1868, (Pertz) U knjizi Schaffarik, Pavel

Joseph, Slawische Alterthümer, T. II., Leipzig, 1844. Šafarik

navodi izdanje Henriha Bangerta u Libeku iz 1659. godine, gde

je navedeni tekst originalno prenesen iz četvrtog odseka u

drugom poglavlju. Njegov faksimil kao dokumentacioni materijal

priključio sam svojoj knjizi o arheografiji Srba (str. 170).

Vidi i odštampani faksimil karte iz knjige Đerđa Fejera u istoj

knjizi – Kratka arheografija Srba, Srbi prema spisima starih

povesnica, Novi Sad, 1994., str. 181.

6 "...in einem politischen Apollogie kunstvoll umgesponnen" –

veoma vešto smrsio s jednom političkom apologijom; kako kaže u

spisu o poreklu Slovena na str. 138., smatrajući za

Porfirogenitove kolizije i kontradikcije sledeće: "Dopuštam da

car nije imao bečke ili pariske karte glavnih štabova, ali

takvo besmisleno geografsko neznanje ne mogu da prihvatim. Jer,

po njemu, preci vizantijskih štićenika, koji su napustili rusku

Srbiju, trebalo je, ili su pak po tome želeli da se vrate u

kraj, koji je bio nasledno podložan Franačkoj, da bi tamo

nastavili da žive u ropstvu."(tamo, str. 137) Oko ovoga sasvim

se prirodno ne slažu mišljenja naučnika, kao i u pogledu

porekla i pradomovine Slovena. U svojoj studiji Slavenska

poredbena gramatika, Zagreb, 1970., Stjepan Ivšić se oslonio na

Hirtova, Šrederova i mišljenja Rozvadovskog, razmatrajući

pitanja pradomovine Indoevropljana (svakako, onu nordijsku tezu

uzima kao izvesnost), da bi u sedmoj glavi uvoda razmatrao i

samu "slovensku pradomovinu". Tu on dopušta pradomovinu Slovena

na prostoru između Karpata i reka Visle i Depra (Niderle),

spominjući kao mogućnosti Podunavlje (Nestor) i Njemna,

Podvinje, Ilmensko jezero (Šahmatov-Rozvadovski). Sledi i

konstatacija, o kojoj sam Ivšić ništa ne kaže: "Šahmatov je u

Povisalje kao susjede metnuo Venede, koje je identificirao sa

Keltima, ali je kritika njegovo mišljenje odbila. Roznjadovski

misli da Vendi, čije je ime prešlo na Germane i poslije na

Slavene, nijesu bili Kelti, nego samo s njima srodni." /tamo s.

16/ Valja imati u vidu i izjave Skilicine istorije (II, 714),

gde kaže da je za vladanja Mihaila VIII Duke narod Srba, koji i

Hrobatima nazivaju oterao porobljene Bugare; kao i Zonarin, da

su u naletu zaposeli bugarsku zemlju. Ove plemenske međusobice

govore i o bliskosti naroda na tom tlu.

7 Ovaj Halkokondilov iskaz, stavila je gospođa Olga

Luković-Pjanović u naslov svoje obimne monografije o Srbima

(trotomnih 830 strana), navodeći zapostavljenu naučnu građu u

pozamašnom nizanju veoma zanimljivih detalja. Pored ove

povedenosti za halkokondilovskom formulacijom koja je

motivaciono naivna, metod kumulativno zasnovane argumentacije

stvari pokazuje u pristupačnijem svetlu modernom čitaocu hvale

vredne napore.

8 "Severoistočno od mora postoje Daleminceri i istočno od

Dalemincera Horiti, a severno od Dalemincera Sorbi...

Bonholmeri su imali svoju pomorsku vojsku, a Svei su na severu;

istočno su bili Sarmati, te južno Sorbi" (Schriften der

skandinavischen Gesellschaft, 1815, Dahlmann, s. 75)

9 "Ispred tog okeana je domovina za koju kažu da je od

Roksolana, Suarika, Sarmata, preko koje domovine prelazi reka

za koju kažu da je najveća, a zove se Visla, što se u daljem

toku uliva u okean, te reka koja se zove Luta /Leta/"

10 "Pored morske obale ispred okeana, imenovana je domovina

Sarmata, koji konačno postoje sa ranije spomenutim

Roksalanima;...iz kojih planina Sarmatije ističu mnoge reke; a

među mnogima jedna se uliva u okean, što je zovu Bangis, i ona

unekoliko delimično prolazi kraj Dunava, kog zovu Apion."

11 Vidi i knjigu Sretena Petrovića, Mitologija, kultura,

civilizacija, Beograd, 1995., gl. IV, str. 312-446.

12 Navod prema tekstu prevedenom u zborniku Catena Mundi, Bgd.,

1992, – Boris Rajhbinder, Hrišćanstvo i Velesova knjiga.

13 "SOROGA, gl. Zagreb – SOROŽIĆ gl. Seržići"; "Zagreb (nem.

Agram, mgj. Zabrag, lat. Zagrabia, njegda: Zbreg, Greč, Grič,

Gorica, grečka ili grička, Gradac, pod rimljani: Quadrata,

Saroga ili Soroga, Sisopa i kasnije: Glazophylacium po

Belostenecu), kr. Sl. Grad I glavno miesto kraljevinah

Hervatske I Slavonije; stolica bana trojedne

kraljevine…"Sabljar, Vinko: Miestopisni riečnik kraljevinah

Dalmacije Hervatske i Slavonije, U Zagrebu: Nakladom i

berzotiskom A. Jakića, 1866., str. 388; 480.

14 Rastko Petrović, Burleska gospodina Peruna boga groma,

Beograd, 1974., str. 16.

15 Držimo sasvim umesnim komentar Miloša S. Milojevića, koji

povodom ovakvih teza konstatuje: "Stari Grci nisu ništa drugo

do ostaci vojenih čadora asirskih, koji su se, kao i Ramzesi u

Italiji, smešali sa srpskim plemenima živećim tu, a tako isto i

ostaci vojenih trupa Ramzesovih, ili Sezostrisa II, egipatskog

cara "(Odlomci istorije Srba, I, Beograd, 1872, str. 180) Bez

potrebe da se upuštamo u neku istorijski razrađivanu

antropogeografsku genezu porekla grčkog življa, jer oni nas

zanimaju samo u meri u kojoj se tiču neposrednog doticaja i

uticaja na paleologičku situaciju Starosrba i slovenskih

naroda, smatramo da takođe treba obratiti pažnju na jednu

savršenu dijagnozu i beskrajno lucidnu procenu situacije

vremena u koju tugaljivi car Romejskog potamnelog imperija

smešta Srbe kako ih on vidi kao roblje – "Tako isto vidimo da

sa Hakanom avarskim u trećem (oko 676.) i četvrtom (678.g.)

pohodu ratovahu i Srbi na Solun...(Hakan? odvede preko 270 000

glava muških i ženskih roblja grčkog, ne računajući u ovo decu

i ostalo; zauzima jednom rečju sve zemlje grčke van

Carigrada...Svako će se uveriti da Srbi nisu iskali zemlje od

onih, koji ih nemahu, niti su bili toliko glupi, da se upuštaju

u borbu sa najvećom silom i množinom avarskom. samo zato, da

postanu grčke sluge, da prognaju ove iz nekadašnje rimske

carevine, pa da sami dragovoljno podnesu Grcima te zemlje

zalivene svojom krvlju kao neku dužnost svoju da svoje šije

svojevoljno vrgnu u čelični jaram grčki! Svako će znati da Srbi

nisu bili sojuznici sa Grcima...(čija vlast) pade u ruke

Avarima...A ovo što su oni držali, ne beše grčko, niti je moglo

biti njihovo." (isto, T. II, str. 38-39)

16 Proglašavanjem Pelasta ili Pelazga grupom neindoevropskih

naroda koji navodno nisu bili u stanju da "nose civilizaciju",

jedan je od načina da se u staroevropskom arealu gleda navodna

primitivnost kroz nedostatke tehničke kulture i

institucionalizovanja, koje moderni naučnici pod narkotičnim

dejstvom instrumentalizacije uma često vole da spočitavaju.

Ratničko-osvajački mentalitet teško bi, takođe, mogao da se

uklopi u sliku o "kulturnim zamecima", ali tu vrstu divljačkih

motivacija takvi naučnici rado koriste da bi ukazali na neki

navodni "indoevropski kulturni razvoj". Označavanje sa

"pelaški" ili "staroevropski" u ovom drskom krivotvorenju

kulturnog horizonta o kojem dokumenti svedoče sasvim suprotno,

ukazuje na psihološku slabost naučnog stava, od koje, na

žalost, nije bilo daleko i do praktikantskih "praktičnih

primena". Ne treba posebno isticati kako je u periodu od

dolaska na vlast Nacionalsocijalističke radničke partije

Nemačke, pored žigosanja Jevreja i slovenski živalj bio

podvrgnut naročitoj vrsti sumnjičenja u pogledu "arijevskog"

porekla sa tzv. "neindoevropskim karakteristikama". Bez obzira

na bezumlje rasističkog stava kao takvog, videli smo da čak i

po fizikusu deskripcija svetle kompleksije Slovena tome više

odgovara nego sam germanski živalj. Uostalom, promoter

praktikanstva takvih do bezobzirnosti suludih ideja, Adolf

Hitler, zato je i držao da su pravi uzor arijevstva Englezi, a

ne njegovi sunarodnjaci Nemci. Ova ničim potkrepljena nadmenost

mada je davno viđena i preživljena, izgleda da otkačinje

mehanizam njihovog stavljanja u pogon, kad god nekoj

totalitarizmu sklonoj vlasti to ustreba. Utoliko je groteskna

slika kada iz prošlosti izvađeni i retuširani arhaizmi postaju

velikodržavne floskule, pa često i bez ikakvog oslonca u nečem

što bi to moglo da podrži jer se tad nema vremena za teoriju

nego se sve rešava "praktičnošću intuicije", nema ni barem

onoliko strpljenja za stvaranjem okvirne slike koja bi pružila

utisak verodostojnosti oko koje se izuzetno potrudila tzv.

"nordijska škola", nego se neovarvarski i krajnje

konzervativističkim demagoškim sredstvima proizvode situacije

raspamećivanja naroda, ne bi li obezbedili za sebe i svoje

grupe ulov u tom proizvedenom mutljagu. Ono što je tu imenovano

"civilizovanim" protivreči svim pretpostavkama nastanka i

izgradnje ljudske civilizacije, a to nas ne upozorava samo na

zamenjivanje teza ili činjenje greški protiv smisla, nego i na

opasno susedstvo opsesivnim idejama podmuklih htenja, da se

teško postizavana i mukotrpna postignuća ljudskih saznanja i

samosvesti opstanka u kosmosu, zatru bednim mimikrijama surovih

i agresivnih vlastoljubaca i njihovih autoritarnih programa

"preuređivanja" socijeteta.

CONCLUSION

In ancient times, when Europe was settled and resettled by

peoples pushing through its eastern gates in search of new

pastures and land, the Wends /Venedae/ settled areas of today's

Poland, on both sides on Vistula river, to the Adriatic Sea and

reaching to the west as far as today's Germany. The

configuration of their lands situated to the north of Rome's

European borders corresponds with the map of Roman Empire from

117 AD. In the same time we have a pure word Serbs in the north

of Balkan peninsula. A few centuries later, Wends were referred

to as Polabian Slavs and Lusatian Serbs, and settled in Eastern

Germany all the way to the Baltic Sea and with other Western,

Eastern, and Southern Slavs were Europe's citizens in big

numbers. To as it is transmitted through German sources, and

because of it we have the knowledge of exact

antropogeographical and historical aspects of their presence in

that ancient times. In the north, they settled the Hamburg area

and the Baltic Station regions. In the west, their boundary was

the Elbe river /Laba/, all the way past Dresden. In the east,

the Oder river /Odra/ and its tributary the Nysa /Nisa/ created

a natural boundary, while in the south the Lusatian Mountains

in today's Czech Republic were their highlands.

The Balkan Slavs /Sclavi/ are maintained in the Ptolemy's map,

also with showing a Serbian name, with the facsimiles of text

by some author, and brilliantly show Serbs belonging among the

ancient nation of the Old-European civilisation. Thanks to

Pliny and Ptolemy, we learn of a genuine Serbian name in the

first and second centuries AD. The reports of Moses Horenian in

the fifth century AD presents them as an ancient Balkan people

like the Thracians (as Herodotus mentions) and the Illyrians in

the Danubian area. Pliny says: "Beside the Kimerani, live the

Meotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesi…", and locates the Serbs in

the north-eastern Black Sea Coast territory /Zakarpatje/. A

hundred years after Pliny, the Egyptian scholar Claudius

Ptolemy, mentioned the Serbs in his book Geography and located

them in beyond the Caucassus, but in the same time he quoted a

very interesting detail which said that in Pannonia, near the

holy river Ister, in the Sava river basin /Posavina/, there was

a Serbian town /present Gradiška/. In search for a old Serbs

name we put again attention to the researchs done by Pavle

Josif Schaffarik, who held the view that the Serbs inhabited

the Balkan and the Danubian region even before the so-called

"Great Migration". Schaffarik-whose many results withstood the

test of time, analyses the sources which he find in Herodotus

/485-425 BC./, Gaius Plinius Secundus /23.-75 AD./, Gaius

Cornelius Tacitus /55-116 AD./, Claudius Ptolemaius from second

century, and many other writers in north. He mentioned, for

example, an anonymous Bavarian geographer, of whom there is a

preserved manuscript copied from earlier version, dating from

XI century, the edition of which was published by a Nuremberg

doctor Hartmann Schedel. In that manuscript was written:

"...Zeruiani /The Serbs/, whose kingdom is so great, that from

them all the Slav peoples came into being and are said to

originate from them." It was not mention anything about the

Serbs being older than other peoples, but only that their name

is the best-known and the most frequent one among the Slavs.

According to the descriptions of two independent historians –

one Gothic, Jordanes, and the other Byzantine, Procopius of

Cesarea – the Antae were known between the 3rd and 6th

centuries as a powerful people and force warriors who engaged

not only the Avars and Goths, but also the Byzantines. They

joined forces with the Sclaveni on the Danube in the 6.

century. They were skilled in agriculture which they developed

to a high level, and they proved themselves talented craftsmen

producing fine work in iron. Excavations near Hungarian border

/Gomolava, Dalj, Vucedol, Horgos/ enough could confirm that

Slavs were in the Danube area by the 5th century and also that

they frequented the route between the Dnieper and Danube rivers

more often than recorded history has shown. The bond among

Slavs is evident by their common ancient religious philosophy,

customs, social organisation and languages, who all developed

from old Slavic language; also a religious links and similarity

in cosmogonies. Slavs was also mystical in their comprehension

of life and death. Their preoccupation with death /cult of

dead/, is the basis for many rituals that have been practiced

among Serbs and other Slavs from time immemorial until this

very day. Medieval historians in the West take notes of the

elements of old pagan Slavic religion (Svarog, Swantevit,

Daibog etc.), and we learn in detail about it from the Ipatiev

Cronicle from the 12th century, and complete those informations

with so-called Novgorod Boards or Vles Book (the book of Veles,

god of beasts) probably from 9th century. As prof. Relja

Novakovic mentioned in his book about an "unknown Milos

Crnjanski" (the ancient Serbs on the British soil, Belgrade,

1997, p. 39), - "and Wales was Venedotia in the historical

times of England". The eminent scholar, Veselin Čajkanović,

completed the collecting of evidences for the existence of old

Serbian religion, emphasizing the supreme Serbian national god

– deity of sun – Dabog (so called "Hromi Daba"); and Milan

Budimir discovered his female match in the goddess named

Daibabe. He doubted the correctness of considerations of Slavic

and Serbian origin and history of the scientists of so-called

"Nordic school", and also opposed triumphalistic view of

history, together with our famous archeologist Miloje M. Vasić.

This Germanocentric school, like Byzantinocentric earlier,

built theories on the motivational structures of needs for

domination and superiority to other /especially Slavic/

nations. Later, mr. Radivoje Pesic joined those efforts

personally contributing to, first of all, work at decoding of

Old Balkan alphabet "Vincanica" and pointing out the

informations that are deliberately disregarded and neglected.

Dr Relja Novakovic have some good explanation of that

phaenomena: "In the region of the Middle Danube Basin and on

the northern part of the Balkan Peninsula there were, so to

say, ideal conditions for survival and the development of

hunting, fishery, cattlebreeding, agriculture and pottery too,

with which the natives occupied themselves since the Stone Age.

In the Balkans and beneath the Carpathian Mountains and the

Transilvanian Alps, rivers are full of gold and there are many

deposits where different minerals are found for the development

of mining and metallurgy. Therefore, there existed conditions

for melting of copper, as it happened et Rudna Glava, on the

territory of Serbia today, from about 5000 years B.C. or maybe

in earlier times. Less than one and a half millennia later came

the alloying of copper with tin and making bronze. If there

happens to exist all the conditions for making the means for

survival by their own production, and not by wandering and

grabbing from other people, and such a way of life lasts for

millennia, then it enters the genes and forms the hereditary

character and mentality which are Serbs, i.e. Slavs or Panonii.

They were fishermen, cattlebreeders, farmers, craftsmen and

traders also, because they were able to produce more means for

survival than they needed for themselves and so they had the

ability to exchange and barter their products with others. All

of this was a prerequisite for the development of a culture and

civilisation. So it was possible to attain literacy in the

region of the Middle Danube Basin. We do not need to mention

the finding place at Lepenski Vir, which originated from the

distant prehistory. Let us mention that on the territory of

today Serbia the Vinca script was discovered, dating from 4500

years B. C., which is older than the Sumerian cuneiform. So it

seems that the Vinca latter is the oldest letter in Europe and

the Near East. Besides, it has to be mentioned that the Slavs

had had their own script before the Cyrillic alphabet. Probably

Cyril and Method, the Slavic apostles, only reformed the

already existing Slavic alphabet, e.g. as "Veles book". If the

Arabs used to call the Slavic world as "The world of

book"…"/Relja Novakovic, The Carpatian and Lycian Serbs,

Belgrade, 1997., p. 136-137/

Word book and mythos, cultus, are plain of mystery. Special

possibility is in the capacity of transforming old tales into

some kind of controlled awareness by virtue of a specialized

form of attention, called second attention. In the antique

pattern of Platos tale about (Zoroast)Er death and afterdeath

living of his consciousness, we see the same ground of idea

like in the tales of power of earth consciousness in the modern

scauting of truthnees in the books of phaenomenological

experience. Same characteristics in mythos concept we see also

in the tales about Old Slavic bird Mater Slawa (or Mater Sva),

like the glory of earth. How it is possible to talk about

something like that and think of the truthness of them?

In possessing by rational mind to make attitude of pure

reasoning, but who says that only we are some living beings are

on the earth, and which we capable to see by our aesthetic

eyes? There are some beings which existence is something

un-expectable for our every-day consciousness attention. The

world of anorganic beings begin in the middle of the chemical

and organic passes of living. To meet it we must have a

intention for meetings and special tonus of awareness to be in

condition to correspond with something like this.

For that purpose we must make a changes of our termina

technica, and in the first step, the term of intention and

description of beings. Great power lay in a subtle modification

of the scholastic notion of "intention", the form in the mind

which enables the mind to refer to what is not part of itself,

and to what may or may not exist in the real world beyond

itself. The scholastic term intention was a strange piece of

machinery designed to carry out a strange task, on which it

threw not the smallest light, we must substitute the task for

the machinery, the performance for the instrument, so that an

intention ceased to be something that explained mental

transcendence or supramental area, and simply became a case of

transcendence itself. In this self-transcendence of supramental

situations, this intentionality of the mental is simply a plane

of mentality where life is lived outside of itself. Points

beyond itself is concerned with matters objective to the same

itself and which need not thought they also may, be part and

parcel of their own make-up or structure.

On that way we have a situation of turning a difficulty into a

conceptions and make him visible in the light of thinking eye,

i.e. it simply consists in recognising what is most deeply

characteristic of "consciousness" in the life. Acts of body and

mind, one psychophysic organism, can never be fully described

in terms of their mere characters or elements or internal

structure, but only also in terms of what they intend, of what

they are directed to, of what without language they "mean". It

is saying without language, but it must be say also and without

thinkings, and some kind of understanding with nonlinguistic

knowledge. About that talk to us all processes of passes from

chemical to organic passes and trades of energy (also mental

energy). All our energies are by the command of the our

physical body and we don't have so much choices in the liberum

arbitrii of bring the understandings of our own life. Our own

mind is not our mind, our spirit is just vanished conception of

power of dark see of consciousness, and our really reason is so

far from us. How it is possible? It is possible in the moment

of silence, moment of blackness, a moment still more silent

than the moment of shutting of the internal dialogue. That

moment of blackness or silence gives rise to the intent to

direct the second attention, command to it to do things.

Because of that it's called will; will is the intent and

effect. Intent gives rise and push to make a things, command it

to make effect, but not in the ordinary sense. The will we

don't feel because we think that it should be something we know

for sure that we doing or feeling, like getting angry for

instance. The will belongs to the other self and it is very

quiet, unnoticeable. Tales about it are the tales of the

secrets of the luminous beings in the ground of earth

consciousness.

Even if the Slavic civilization and the Serbs in it did not

quite show a tendency for technical improvement and for

institutionalized forms of societal activities (above all, for

work upon linguistic, scientific, artistic and philosophical

self-consciousness), it does not mean at so-called "Neolithic

stage of conscience". It really means that they moved their

cultural habitude in a direction of achieving a selfmaking

personality and of a reunion, characterized by personal and

communitarian relations, with Justice, or in same meaning in

Slavic languages, with Truth. Although it could be hardly

spoken of some "Serbian idea of being", but it has to be

underlined that most of the old documents about the Serbs, that

are in various denomination forms of expressing, emphasize that

the Serbs are affable, candid and not malicious to strangers,

but, first of all, very freedom-loving. And probably that love

of freedom will always demand a reconsideration of nationally

constructive forms of society existence. So a certain "Serbian

idea of existence" could be anticipated in that freedom, no

matter how many of the most heterogeneous patents of so-called

"the best solutions" were deeply rooted (it seems that the idea

of freedom in the fundamental concepts of Hegel's speculative

philosophy of absolute spirit, was make a space for Marxistic

teachings in the second level). A peaceful politic of

coexistence will be its good and exemplary sign through which

it is possible to have a system of building the society

pledging equal rights for all, without a concentration of power

in the hands of a few of the privileged and untouchable, and in

which it is also possible to deal with the a "religious

confusions" in the "competent conversations of the soul with

itself".ZUSAMMENFASSUNG

Die Serben gehören zu den Urvölkernder alteuropäischen

Zivilization. In der Geschichte eines Volkes ist der Moment der

Denomination wichtig, der der Geschichte ihre

Unvoreingenommenheit ermöglicht, wie auch den Sinn für die

Wahrheit überhaupt. Aber der interdisziplinäre Zugang zu dem

Thema, das nachträglich denominiert wurde, bringt Ordung in die

Verwirrung, die wegen der auflehnender Motive der Domination

entstanden ist. So erfahren wir aus den griechichen und

römischen Geschichtsbüchern zum ersten Mal im ersten und

zweiten Jahrhundert unserer Zeitrechnung den ursprünglichen

sebischen Namen, dank den Geschichtenschreiber Plinium und

Ptolemaios. Moses von Chorene's Berichte aus dem fünften

Jahrhundert zaigen uns die Serben als ein altaässiges Volk, mit

den Trakiern (schon bei Herodot) und den Ilyrien im Donaugebeit

gleichgestellt. Procopius erwähnt Mitte des sechsten

Jahrhunderts die Sklabenen, Antenen und Sporen im Donaugebeit,

was wahrscheinlich eine informative Kolision in der

phonetischen Rezeption darstellt, weil er typisch serbische

Charakteristika des Ethnikums beschreibt. Der serbische Name

reicht bis nach Kaukasus in Anadolien und bis zum Europazentrum

und der Elbe im Norden (Polabische Slovenen, Lausitzer Sorben).

Identifikation mit dem pelasgischen Volkskorpus ist in

griechischen Geschichten denominiert, weil die die Serben in

diesem Korpus auf der Linie der Vertreidigung der alten und

heiligen Stadt Troja waren. Diese Identifikation kommt auch in

den paleoglotologischen Forschungen von Milan Budimir zum

Vorschein, der den serbischen Namen bei den Völkern von Nauren

und Kimmeran, Sigin und Semberien erkannte, und danach in

seinen pelasto-slawistischen Sprachstudien bestätigte. Die

Probleme mit den archäologistischen Befunden bewegen sich

vorwiegend von der schwachen Beständigkeit der Ksilotektonik

und der Identifikation der Keramik (wären denn die Befunde aus

der Tripolischen Zivilization kein ma˙gebender Rahmen?) bis zum

Nekia und den Nekropolen. Herodotus Erwähnen der großen

kimmerischen Nekropolis ist ein ganz gutes Signal.

Id der alten Zeit verbindet man mit dem serbischen Namen die

Schriftkundigkeit und zwar im Rahmen der Berichte, die für die

Slowenen im allgemeinen Gültigkeit haben; die Herstellung von

Textilien (besonders der erhabenen roten Farbe), wie auch das

Können von der Schriffahrt und kriegerischen Fähigkeiten. Die

mittelalterliche byzantinische Historiographie beschreib das

serbische Volk vorwiegend unter dem allgemeinen Namen der

Slowenen, wie auch der Anten und Sporen, aber auch Surbi, Surfi

und Sorabi. Ihre Beschreibung folgt meist den antikischen

hellenischen Historiographen, die das serboslowenische Volk als

ein "barbarisches" betrachten, indem sie noch den Akzent der

Verminderung ihrer Bedeutung vom Standpunkt der gro˙staatlichen

Hegemonie propagandistisch hinzufügen, wie auch ihren

promotiven religiösen Status.

Die wesentlichen mittelalterischen Geschishtsschreiber besitzen

kein so ausgesprochenes Interesse zum Aufdrängen ihrer

Konzeptionen, so schreiben sie über die Sreben weniger

voreingenommen und ohne auffallende Unterschätzung, aber viel

seltener und inhaltlich kurz. Sie beschreiben Elemente alter

heidnische Religion (Svarog, Svantevit, Perun, Dabog, usw.);

ausführlicher erfahren wir darüber aus: Ipatijevski letopisi

aud sem 12. Jahrhundert, damit diese Kenntnisse die sogenannten

Novgorodske daščice oder Vles knjiga (das Buch Veles, des

skotje Gottes) aus dem (wahrscheinlich) 9. Jahrhundert

vervollkommen. Beweise über das Bestehen einer alten serbischen

Religion hat vorzüglich Veselin Čajkanović abgegründet, indem

er den serbischen nationalen Hauptgott – den Sonnengott –

Daboga (den sogenannten "Hromi-Daba", /der hinkende Daba/ )

hervorhob, und Milan Budimir fand sein wibliches Gegenstück in

der Göttin mit dem name Dajbabe. Er hat sich auch den

triumphalistischen Auffassungen in der Geschichte

entgegendesetzt, zusammen mit unserem bekannten Archeologen

Miloje M. Vasić, indem er die Richtigkeit der Betrachtungeweise

des slowenischen und serbiscen Volkes und seiner Geschichte

seitens der Wissenschaftler der sogenannten "nordischen Schule"

in Zweifel zieht, die ihre Theorien auf den motivationen

Strukturen des Bedarfs nach Domination und Selbsthervorhebung

über andere Völker aufbauten. Diesen Bemühungen gestellte sich

auch der unlängst verstorbene Dr Radivoj Pešić, der Begründer

"Des Institutes für die Erforschung der slowenischen

Zivilisation", indem er vor allem persönlich dazu beitrug, die

altbalkanische Schrift "Vinčanica" zu deschiffrieren, wobei er

auf das abzischtliche Umgehen und Vernachlässingen des Wissen

hinweis. Wenn die slowenische Zivilization und die Sorben in

ihr nicht gerade sehr geneigt waren, sich tehnisch zu ausbilden

und institutionelle Formen der sozialen Tätigkeit za

entwickeln(vor allem die Tätigkeit am sprachlichen

Selbstbewu˙tsein, an wissenschaftlichen, künsterlischen und

philosophischen), bedeutet das nicht gleichzeitig auch eine

primitive Zurückgebliebenheit auf dem sogenannten "neolitischen

Stadium des Bewu˙tseins", sondern ein Bewegen des kulturellen

Habitus in der Richtung des Selbstverwirklichung der

Persönlichkeit und des Gemeinwesens als personell-kommunitäre

Bezeihungen mit Gerechtikeit (=Wahrheit). Seit der methodischen

Konzeption der diese Begriff, in die widersprechenden

Bestimmungen selbst eingehenden und aus höherer Stufe wieder

hervortretenden Einheit und damit seit der Beseitigung des

Dualismus von Reflexion und intellektueller Anschauung

zugunsten eines einheitlichen Vernunfterkennens wurde dann

Forderung möglich, aus den höhere Einheit zu entwickeln. Diese

Forderung nach Weiterentwicklung ergibt sich also aus eigener

spekulativer Dialektik mit solchem positiven Resultat. Die

höhere Einheit jener Wiedersprüche wurde von ihnen als der

»positive Ausdruck der göttlichen Lebens«, als »wahrhafte

Enthüllung aller Mysterien des göttlichen Wesens« angesehen in

Geschichtliche Denken.

Obwohl von keiner "serbischen Idee" gesprochen werden kann, muß

betont werden, daß die meisten alten Dokumente, die über die

Serben in verschiedenen denominationen Formen berichten,

hervorheben, daß die Serben aufgeschlossen, offen und gutmütig

zu den Fremden waren, und vor allem sehr freiheitsliebend.

Dieser Drang nach Freiheit wird wahrscheinlich immer aufs neue

eine Neuerforschung der staatlichen Formen der Geselschaft

erforden, so daß man gerade in diesem Drang eine gewisse

"serbische Idee des Daseins"erahnen könnte, ungeachtet dessen,

daß sich sehr verschiedene Patente der sogenannten "beste

Lösungen" zeitweise festgelten. Die friedliche Politik der

Koegzistenz wird bestimmt ihr gutes und vorbildliches Zeichen

sein, unter dem das System des Aufbaus einer gerechten

Gesellschaft ohne Konzentration der Macht in den Händen

weiniger Privilegierten und Unantastbaren möglich sein wird,

ebenso das Lösen "der religiösen Verwirrung" durch "das

eigentliche Gespräch der Seele mit sich selbst".

carte mappemonde claudius ptolemaeus

Mappemonde de la Géographie de Ptolémée - Édition de Bâle de

1545(in H. KRAEMER, L'Univers et l'Humanité, vol III, Bong et Cie,

Paris, 190X)

carte empire romain I-II siecles

-49 - -44 :

César

-27 - +14 :

Auguste

* La Dynastie Julio-claudienne - Tableau généalogique * Succession d'Auguste et de Tibère - Tabl. généalogique * Cléopâtre : recueil des citations antiques - Par Ph.

Boyer

14 - 37 :

Tibère

37 - 41 :

Caligula

41 - 54 :

Claude

* Suétone et Chrestos

54 - 68 :

Néron

* De Murena à Lollia Paulina (sur site "PEPLUM") * Néron, des livres et des liens * Néron, decendant d'Antoine - Tableau généalogique * Néron, decendant d'Auguste - Tableau généalogique

68 - 69 :

Galba Tiberius Claudius Vandalius ruled from AD 65 to AD 79

69 :

Othon

69 :

Vitellius

69 - 79 :

Vespasien

* La Dynastie flavienne - Tableau généalogique

79 - 81 :

Titus

81 - 96 :

Domitien

96 - 98 :

Nerva

98 - 117 :

Trajan

* La "Dynastie des Antonins" - Tableau généalogique

117 - 138 :

Hadrien

137 - 138 :

Aelius César

138 - 161 :

Antonin le Pieux

161 - 166 :

Lucius Verus

161 - 180 :

Marc Aurèle

175 :

Avidius Cassius

180 - 192 :

Commode

* Le film "Gladiator"

192 - 193 :

Pertinax

193 :

Didius Julianus

193 - 211 :

Septime Sévère

* La Dynastie des Sévères - Tableau généalogique

193 - 194 :

Pescennius Niger

193 - 197 :

Clodius Albinus

211 :

Geta

211 - 217 :

Caracalla

217 - 218 :

Macrin

218 :

Diaduménien

218 - 222 :

Élagabal (Héliogabale

222 - 235 :

Sévère Alexandre

235 - 238 :

Maximin le Thrace

238 :

Gordien I et Gordien II

238 :

Maxime Pupien et Balbin

238 - 244 :

Gordien III

244 - 249 :

Philippe l'Arabe

* Philippe l'Arabe, empereur chrétien ?

247 - 249 :

Philippe II

248 :

Jotapianus

248 :

Pacatianus

249 - 251 :

Dèce

* La Persécution de Dèce

251 :

Herennius

251:

Hostilien

251 - 253 :

Trebonianus Gallus

253 :

Volusien

253 :

Émilien

253 - 260 :

Valérien

* La Persécution de Valérien

253 - 268 :

Gallien

258 :

Valérien le Jeune

260 :

Salonin

268 :

Aureolus

Sarmati - preci modernih Srba

Do početka hrišćanske ere, u starim pisanim spomenicima, naziv

Belosrbija, odnosno Sarmatija, zamenio je ime Skitija, kojim se

ranije označavao istočni deo Evrope. On je bio izveden od imena

Sarmata, naroda koji je došao na mesto Skita u stepama severno

od Crnog mora. Sarmati (Sauromati, Saurobati, Sarbati) zbiran

je naziv za brojna srpska plemena, koja prvi put pominje

Herodot u petom veku pre n. e, pod nazivom Sauromati. Ime Srbin

docnije pominje Plinije u I veku, Ptolomej u III veku, brojni

rimski istoričari i vizantijski hroničari (Pseudo-Skilaks).

Srbi su pripadali indoevropskim narodima sa iranske visoravni i

bili su u srodstvu sa Skitima, Međanima, Parćanima i

Persijancima; njihov prvobitni jezik bio je srodan Avesti.

Herodot kaže da su se oni služili skitskim jezikom,“ali su ga

govorili iskvareno“. Ni jedan od pisanih tekstova Serboa (kako

ih naziva Ptolomej), nije sačuvan, izuzev izvesnog broja ličnih

imena, obično vladarskih. Ali, govor današnjih Srba iz Srbije i

Oseta, iz srednjeg dela Kavkaza, koji se razvio iz

sarmatsko-alanskih dijalekata (od Alana današnji Srbi iz Srbije

vode direktno poreklo), može se smatrati modernim sarmatskim

jezikom.

ODJEK KOPITA SARMATSKE KONJICE

Kada su počeli da huče talasi Velike seobe naroda, Sarmati su

se razlili preko zapadne Evrope, dopirući do njenih

najudaljenijih kutaka. Na kraju su, sa Pirinejskog poluostrva,

prešli u severnu Afriku, osnovavši jako vekovno carstvo. Kako

su za Sarmatima ostajale nepregledne oblasti stepe, gde su se

napasala stada njihovih brzih i krajnje plahovitih konja, tako

se, polako, topilo i rastakalo ime Sarmata, nestajući sa

istorijske pozornice.

Ptolomejevo delo je važan izvor za onomastiku vezanu za Srbe;

kod njega nalazimo: Serbinum, Sarbacum, Sirbonis (jezero),

Sauranium, Sarvena; Sarbina, Sura, Saura, Sarvon, Sarba,

Sarabis (reka) i mnoge druge nazive koji potvrđuju prisustvo

Srba na širokom prostoru Azije, Evrope i Afrike.

Očita je geografska veza sa iranskom visoravni i oblašću

Lugistana - Laristana, srpske prapostojbine, gde se uočavaju

nazivi: Sarabend, Serbendan, Serbenan, Serbistan i Serbas.

Strabon u Likiji navodi grad Sirbis, Saraptu, Saru... Saronas u

Palestini, Sarus u Kilikiji, Surijum i Sarapanu na Kolhidi.

U Plinijevo vreme, oko 79. g, u zaleđu i oko Azovskog mora,

žive srpsko-sarmatska plemena:“Vali, Serbi, Areci, Zingi,

Psesi“. Sva ova plemena pripadaju Sarmatima - Vali mogu biti

pomorci, a Psesi ili Pljesi oni koji su živeli u močvarnim

predelima. O kavkaskoj, tzv. „labo-srpskoj“ zemlji, Plinije

kaže:“ Sav prostor, od Kura do Azovskog mora, zahvataju

Labanci, posle njih Iverci, koje deli reka Lazana, utičući u

Kuru. Odmah na granici Labije, na svim vrhovima planinskim,

živi svirepi narod Silvi (ljudi iz šume, Drvljani ili

Divljani), a niže njih LJubeni. Po nazivima ovih plemena nije

teško zaključiti da su u pitanju Sloveni.

Nastaviće seNepoznati od ostalog sveta

Apostrofirajući da su Sauromati grčki, a Sarmati rimski naziv,

Plinije locira dva sarmatska područja - jedno u Aziji, a drugo

u Evropi. On, sledeći uobičajenu predstavu svojih prethodnika,

Agripe i Mele, o podeli zemlje na tri kontinenta (Evropa,

Afrika, Azija), oslanja se na njihovu procenu da se teritorija

od Istra do Okeana prostire dužinom od 2.100 i širinom od 4.400

milja do reke Vistule(Visla), te da pripada pustoši Sarmatije.

U Naturalis Historia, on kaže: „ U Evropi, svi koje srećemo su

Skiti, premda razni narodi zauzimaju priobalje; na jednom mestu

Geti, koje Rimljani nazivaju Daki, na drugom Sarmati, koje Grci

zovu Sauromate i Hamaksiobi ili Aorsi, njihova grana; potom,

opet oni skitske loze i potomci robova, ili Trogloditi; a,

posle njih, Alani i Roksolani.

Viša područja, između Dunava i Herinijskih šuma, sve do

zimovnih delova Panonije i Karnutuma, pa do germanskih granica,

zauzimaju sarmatske Jazige, koji naseljavaju ravnice i polja,

dok Dačani, koje su oni potisli sve do reke Patisus,

naseljavaju planine i šumske lance. Dalje od reke Marus, prema

toku Durije, koja ih razdvaja od plemena Sueva i kraljevstva

Vanius, nalaze se Bastarani, a posle njih druga plemena

Germana, koja zauzimaju suprotnu stranu“. Po Pliniju, skitsko

ime se svuda proširilo, čak i na Sarmate i Germane; no, ovaj

stari naziv sada je dat samo onima koji žive iznad ovih naroda,

nepoznati od ostalog sveta.

PESNIKOVA OPČINJENOST

Ovidije, čuveni rimski pesnik je bio prognan u Sarmatiju, gde

je naučio da govori „getski i sarmatski jezik“. Po njemu,

Sarmati žive kraj Ponta i Dunava, kao prvi susedi Rima, u

zemlji koja se prostire od Karpata i severno od Crnog mora.

Boraveći u Tomi (Tomis), Ovidije opisuje Sarmate kao divlje

pleme iz planina koje za prevoz koristi kola, što je pesnika

očito fasciniralo.

Hipokrat (oko 400.g. pre n.e.) Sauromate smešta u Evropu:“ U

Evropi postoji skitski narod, zvan Sauromate, koji su naseljeni

oko Meotskog jezera. Oni se razlikuju od svih drugih, po tome

što se i njihove žene bore protiv neprijatelja“. Znatno ranije,

pre Herodota ili Hipokrata, srećemo se sa imenom Sarmata, u

Skilakovom vodiču za moreplovce, gde on opisuje obale, luke i

reke. Skilak (Skyladž) iz Karianda, je živeo u VI veku pre n.e,

a od njegovih zapisa ostali su samo fragmenti: Indica i

Periplus, gde pominje Surmate koji obitavaju u Evropi, istočno

od Skita, prema Tanaisu, koji je granica Evrope i Azije. On

kaže, da su na drugoj obali Tanaisa, gde počinje Azija, prvi

narod na Pontu su Sauromati, „kojima žene vladaju“ ( tzv.

matrilinearni poredak ), a čiji su neposredni susedi Meoti, što

se graniče sa Sindima.

Naziv Surmati (Surmatai), koristi i Eudoks iz Kinda koji, pod

uticajem Plinija, spominje Sarmate oko Kaspijskog mora

(Kaspija), u Aziji, gde nalazi i Aors(k)e, Dribike, Baktre i

Sarpare. Aristotelov učenik Teofrast ( 370- 287 pre n.e.), u

delu „O vodama“, spominje zemlju Sarmatiju, a kod Posejdonija,

koji je uticao na Marinusa i Ptolomeja, Sarmatija se prostire

iznad Tanaisa i Boristena, ispod Hiperborejskog okeana,

povezujući Evropu i Aziju. Sa zapada se graniči Germanijom, a

na istoku Skitijom ( Scythia intra Imamum ). Strabon, u

„Geografiji“, kao i Polibije u svojim rukopisima, spominju

Sarmate južno od Skita; potom, Aorse i Sirake, sve do Kavkaza.

Po Strabonu, Sarmatija je prvi deo severnog dela Azije i neka

je vrsta poluostrva.

Srbi u odbrani kineskih granica

Novi luk bio je ojačan umecima od kostiju, iz njega su se izbacivale teške strele sa troperim šiljkom. To je bio pronalazak koji je Srbima omogućio nadmoć nad njihovim protivnicima

Između 174. i 160.g. pre n.e, dolazi do prekretnice u istoriji Serboa, koji su ostali u svojoj prvobitnoj postojbini, istočno od Volge. Do tog vremena su živeli pod vlašću drugih naroda, uglavnom Masageta, koje su, sada, porazili Huni i, Srbi su mogli da zbace tuđinsku vlast. Ostaci Masageta su se stopili sa njima. Istokom su vladali Huni; koliko je njihova moć bila velika, govori podatak da je 125.g. pre n.e. jedno kinesko poslanstvo došlo do Sarmata sa namerom da ih podstakne da zarate sa Hunima i tako smanje strahovit pritisak na kineske granice.

Ove promene su dovele do preobražaja srpske kulture, koja ulazi u novu fazu svog razvoja, nazvanu „srednji sarmatski period“. To je bilo vreme sjedinjavanja i zanemarivanja oblasnih razlika. U grobnim prilozima, sa cele sarmatske teritorije istočno od Volge, zapažaju se male razlike. Dugi mačevi ređe se sreću, zamenjuju ih kratki bodeži, sa ocilom, umesto jabuke, na vrhu balčaka ( preteče kasnijih, manjih,“peroreza“ ).

Vojska od 100.000 strelaca

Najpoznatiji Sarmati, iz srednjeg perioda, su oni koji su prešli preko Dnjepra i počeli da „pritiskaju“granice Rima. Aorsi, koji su živeli uglavnom istočno od Volge, bili su najudaljeniji. Posle poraza Masageta, oni su ojačali i postali moćno pleme. NJih pominju kineski letopisci iz 130.g. pre n.e, gde kažu da su imali vojsku od sto hiljada strelaca.

Koplja i džiliti javljaju se samo izuzetno. Do kraja ovog perioda ( I vek), istočni Srbi nisu više bili teško naoružani konjanici; najčešće oružje bilo je jedan nov, bolji luk, namenjen borbi protiv konjice koja je, ranije, bila nepobediva. Novi luk bio je ojačan umecima od kostiju, iz njega su se izbacivale teške strele sa troperim šiljkom. To je bio pronalazak koji je Srbima omogućio nadmoć nad njihovim protivnicima. Ovo oružje, tokom zajedničkog pohoda, preko Dunava na Balkan, preuzeće i usavršiti Huni.

Grčki geograf Strabon ( I vek ), kaže da je preko njihove teritorije išao važan trgovački put i da su bili dovoljno bogati da nose zlatan nakit. Jedan ogranak Aorsa (begunci iz glavne grupe), naselio se zapadno od Volge, oko donjeg toka Dona. Na tom području, kod Novočerkaska, otkopan je, 1864.g, najraskošniji od svih srpskih grobova iz srednjeg perioda. Bio je to grob neke žene, verovatno plemenske poglavarke ili kraljice. U njemu je nađeno oko sto trideset zlatnih predmeta, većinom dekorisanih životinjskim motivima i ukrašenih dragim kamenjem - tirkizom, ametistom i koralom. Među njima, bilo je i bogato dekorisanih dijadema, grivni, bočica za mirise, kutija i posuda. Jedna posuda imala je dršku u obliku jelena, istog tipa kao krčazi iz običnih srpskih grobova. Osim toga, bilo je na stotine ukrasnih pločica prišivenih na odeću.

Dinastija srpsko-tračkog poreklaSrbi, koji su, u IV veku pre n. e, ušli u pontsku stepu (oblast između Dona i Dunava), prvi su stupili u kontakt sa jednim delom „klasičnog sveta“-Bosforskim kraljevstvom. Počeci ovog kraljevstva padaju u VI vek pre n. e, kada su Grci osnovali nekoliko kolonija na severnoj obali Crnog mora. U V veku pre n. e, u sastav Bosforskog kraljevstva ulazile su sve kolonije na obali Azovskog mora, (Palus Maeotis, blato Meotsko; Azovsko more se još zvalo Palus Sarmatiae, sarmatsko blato; Cymmeria paludes, Kimerijsko blato; Scythica stagna, skitski sprudovi i Ponti Eudžini mater - majka Crnog mora).

Prvo je ovaj kraj bio negostoljubiv, pa je u skladu s tim nosio i ime Pontus, divljina; kada su ga civilizovali Grci-Jonjani, prozvano je gostoprimljivim - Eudžinus), kao i širok pojas zemlje, duž istočne

obale, na kojem su živela najpre meotska, a kasnije srpska ili sarmatizovana (posrbljena) plemena starosedelaca.

Cilj države na Bosforu je bio da grčke gradove štiti od stepskih nomada, ali Skiti i, posle njih Srbi, nisu napadali grčke gradove - mudro su ih koristili kao posredničke, trgovačke centre. Tokom sarmatskog perioda, grčki gradovi su očuvali svoj položaj proizvodnih i izvoznih središta. Pošto je apsorbovalo uzastopne talase srpskih plemena, Bosforsko kraljevstvo je, 110. g. pre n. e, palo pod vlast pontskog vladara Mitridata, koji ga je uvukao u rat sa Rimom.

SRBI – BOSFORCI

Bogata srednja klasa, koja se uglavnom bavila trgovinom i industrijom, bila je većinom grčkog porekla, ali, veliki deo stanovništva činili su, samo delimično helenizovani, starosedeoci: Meoti, Tračani, Trako-Skiti, Skiti i Srbi. Zvanični jezik bio je grčki, a pogrebni obredi srednje klase pokazuju da se ona trudila da očuva grčku tradiciju. Ali, Bosforci, kakvi su prikazani u antičkim opisima gradova u severnom Pontu, na nadgrobnim stelama sa vajanim figurama (naročito na slikama u grobnicama), očigledno izgledaju kao Ptolomejevi „Serboi“.

U vreme vladavine Farnaka, Mitridatovog sina, koji je bio na čelu kraljevstva kad i Pompej u Rimu, dakle oko 70. g. pre n. e, Strabon opisuje Sarmate iz ovih krajeva. Posle toga i jednog perioda nesređenih odnosa, na vlasti se učvrstila nova dinastija srpsko-tračkog porekla. Ona je vladala sve do dolaska Gota u III veku. Pripadnici ove dinastije imali su, uglavnom, tračka ili sarmatska imena, a jedno od čestih vladarskih imena bilo je Auromaton. Vrhovnu vlast nad njihovom državom imao je, nominalno, Rim.

Evo šta piše Strabon: „U zapadnoj Aziji do Kavkaskih planina žive Srbi i Brđani (Aorsi), jer gde su god Srbi, tu su i Aorsi, kao pleme srpsko, ili ljudi koji žive po planinama i koji se odlikuju svojom rusom kosom, plavim očima itd. Jedni se skitaju, drugi žive pod salašima, a treći rade zemlju“.

Nosili su čakšire, obuću od meke kože (opanci), duge ogrtače (vuna), što je u potpunosti skitsko-sarmatski tip nošnje. I njihov oklop bio je sarmatski. Bosforski plemići su prikazani kao konjanici sa konjičkim kalpakom, ljuspastim ili karičastim oklopom, dugim kopljem, bodežom (srpa), mačem, sa okruglom jabukom od kamena na dršci, a nosili su i luk, tobolac (korito) i mali štit. Srbi su prikazani na Trajanovom stubu (pleme Roksolani), i na Galerijevom slavoluku, u Solunu. Pešaci obično nisu nosili oklop, bili su naoružani kopljima, „džilitima“, velikim štitovima i lukom sa otrovnim strelama.

Kraljevstvo na BosforuSibir svoje ime duguje Serboima-Sirbima; srpsko ime Sibin odnosi se na stanovnika Sibira - Sibirna, Srbina. Ovde je, sudeći po raznolikosti grobova, postojala zajednica podeljena na društvene slojeve i klasne grupe. Grobni prilozi su većinom iranskog, srednjeazijskog ili orijentalnog porekla; u zapadnom delu ovog područja, nađeni su i grčki importi (keramika, fibule). Žene su često sahranjivane s oružjem, što neki autori (Tomson, Vernadski, Grakov), smatraju ostatkom „amazonske tradicije“.

U bogato opremljenim grobovima, često je pronalaženo celo telo ovce ili konja, ali uvek bez glave. Do 338.g. pre n.e, Srbi su prešli preko Dona. Ovo je poznato iz grčkih istorijskih zapisa i arheoloških nalaza. U IV veku pre n.e, u oblasti zapadno od Dona, živeli su Skiti, koji su podigli veličanstvene kraljevske grobnice u kubanskoj dolini(severozapadni deo Kavkaza).

Krajem istog veka, oni su nestali sa Kavkaza i njihovi tragovi su nađeni mnogo dalje, na zapadu, s druge strane Dnjepra. To bi moglo da znači da ih je na zapad potisnuo prvi talas Sarmata, koji su, nesumnjivo, bili pod pritiskom drugih sarmatskih plemena, još dalje, pristižućih sa istoka. Do 300.g. pre n.e, oni su svoju vlast proširili na celu oblast između Dona i Dnjepra.

Jedini delovi, koji se mogu povezati sa kraljevskim Srbima, su ostaci konjske opreme i pribora za jelo (viljuške, kašike od zlata ili pozlaćenog srebra), felere (phaelerae), koje potiču iz II veka pre n.e. Svi,

odreda, imaju reljefne ornamente, s geometrijskim ili životinjskim motivima, koji podsećaju na stari asirski ili jonski stil, ali su tesno povezani sa grčko-indijskom umetnošću.

KRALJICA MAGA

Ovi, zapadni Srbi, bili su ujedinjeni pod jakom centralnom vlašću. U pisanim spomenicima nazivaju se „kraljevskim Sarmatima“. Skiti, iz jednog ogranka koji se povukao u krimsku oblast, postali su njihovi vazali, a Olbija, grčki grad na ušću južnog Buga, plaćala im je danak. Jedan od njihovih kraljeva, Galatije (Galat), pominje se u mirovnom ugovoru koji je kralj Ponta (u Turskoj, južno od Crnog mora), zaključio oko 180.g. pre n.e, a jedna kraljica, po imenu Maga (uspešno se bavila vračanjem i magijom), javlja se u zapisima, nekoliko decenija kasnije.

Viljuške za jelo, tog tipa, nađene su na jedanaest lokaliteta, uglavnom na teritoriji gde su živeli kraljevski Srbi. Dve su nađene van te oblasti, jedna u Transilvaniji i druga u bugarskom Podunavlju. Ova druga može da se poveže s jednim drugim ogrankom kraljevskih Srba, koji je morao da se povuče dalje na zapad, pod pritiskom drugih sarmatskih plemena. Od tog vremena, moć Kraljevskih Srba bližila se kraju - najveći deo stanovništva činili su došljaci, dok su neka plemena, nastojeći da sačuvaju svoju samostalnost, krenula dalje, na zapad.

Nastaviće se

Nesuđeni mir u svojoj zemlji

Sauromatima nije bilo suđeno da mirno žive u svojoj zemlji. Selili su se, s vremena na vreme, sve dok Aleksandar Veliki nije srušio ahamenidsko carstvo u Persiji, 331. g. pre n. e

Ptolomej svedoči da su „Serboi“, odnosno „Sirboi“ živeli na Volgi, Azovskom moru i na reci Don. Gvidon Ravenski (Anonim, + 880) dovodi u vezu Srbe, Slovene i Skite: „Sedžta ut hora noctis Scytharum est patria Sclavinorum edžorta est prosapia: sed et Vites et Chymbes edž illis egressi sunt“. Vacerod Čeh, u „ Mater Verborum“ (920), naznačava da su se žitelji stare Sarmatije nazivali Srbima, tj: „Sarmathe, Sirbi tum dicti, a serendo id est ljuasi Sirbutiu“ i „Sarmathe, populi Zirbi“ - Sarmati, narod srpski. Vrlo je važno ovde istaći da su se monasi, koji su ovim teritorijama širili hrišćanstvo, nazivali Sarabitima (Sarabaitae), Srbima ili, kako navodi Čeh u Mater verborum: „Sarabitae proprie currentes vel Sirbi, viventes Zirbi“, što svedoči o hristijanizaciji Srba u apostolska vremena.

Za zemlju Sauromata Herodot kaže da se nalazila „na tri dana hoda“, istočno od Dona i severno od Azovskog mora. Arheološka istraživanja su pokazala da su oni živeli u prostranoj travnoj ravnici, na granici između Evrope i Azije, koja je obuhvatala teritoriju, istočno od Dona, skoro do reke Ural, a na severu se pružala uz Volgu do Saratova. Bili su mešovitog porekla i u njihovoj kulturi se zapažaju razni elementi naroda poznog bronzanog doba, naročito Meota i Skita, s kojima su Sauromati održavali bliske veze. Nisu imali stalnih naselja; živeli su na konju, a njihova boravišta su bila kola u koja su uprezali volove.

OPANCI I ŠAJKAČA

Po nošnji, običajima i kulturi, nisu se razlikovali od Skita. Nosili su opanke, čakšire i specifične kape (šiljate), koje su se, vremenom, transformisale u šajkače. Vizantijski hroničari, uključujući i Porfirogenita, o srpskoj nošnji govore sa prezirom. Ovaj prezir vuče poreklo od političke netrpeljivosti Vizantinaca spram Srba i njihove buntovne prirode. Srpske žene zadržale su stari, „amazonski način“ života - pridruživale su se svojim muževima u lovu i ratu, te nosile istu odeću kao muškarci. Ni jedna devojka nije mogla da se uda, dok ne ubije bar jednog neprijatelja.

Međutim, Sauromatima nije bilo suđeno da mirno žive u svojoj zemlji. Selili su se, s vremena na vreme, u potrazi za novim pašnjacima za svoju stoku, sve dok Aleksandar Veliki nije srušio ahamenidsko carstvo u Persiji, 331. g. pre n. e. Zbivanja u srednjoj Aziji, u IV veku pre n. e, imala su velikog uticaja na dalji

razvoj Srba, jer je Aleksandar Makedonski, u sledeće dve godine, uspeo da podjarmi Horoazme i Masagete, narode koji su živeli dalje, na severu. NJegova osvajanja su imala za posledicu stvaranje čvrstog saveza ta dva naroda, tako da su oni zagospodarili svim nomadskim plemenima srednje Azije; čak su i Huni morali da priznaju njihovu vlast.

Kultura Masageta bila je tipično stepska, mada se u njoj zapaža jak uticaj ahamenidske civilizacije Persije. Proširenje njihove vlasti stoga je značilo i rasprostiranje ahamenidske kulture i ideja. Srbi su bili jedan od naroda na koje su ta kultura i civilizacija izvršile dubok uticaj.

Masagetsko-horoazmatska vladavina, ili neka vrsta političke podređenosti, ostavila je dubokog traga na staroj sarmatskoj kulturi.

Nastaviće se

Ukrajinske stepe pod vlašću Srba

Osvajanje stepe i zauzimanje skoro potpuno srbizovanog (sarmatizovanog) Bosforskog kraljevstva imalo je dubokog uticaja na kulturu Ostrogota i dovelo je do usvajanja mnogih sarmatskih elemenata

Prvi pokušaji Alana - Serboa da se prošire bili su usmereni na rimsku prednju Aziju. Oba napada bila su odbijena. Nakon Partije (123. g. n. e.), napadnuta je i Medija, deset godina kasnije. Napadi su izvršeni posle uspešnog prolaska kroz Derbentski prolaz. Istoričar Josif ostavio nam opis Alana u borbi: „Oni su došli u velikom broju, iznenada se sručili na Međane i opljačkali njihovu zemlju bez otpora. Međanski kralj Pekor je pobegao i sve im prepustio. Svoju ženu i naložnice spasao je tako što im je za njih platio otkup od sto talanata“.

Alani su, zatim, ušli u Jermeniju, gde im se suprotstavio kralj Tiridat. U borbi je jedan Alan lasom uhvatio kralja, koji nije uspeo mačem da preseče uže, tako da ga je on privukao sebi i ubio. Serboi su posle toga opustošili zemlju, a veliki broj ljudi i mnogo drugog plena, iz oba kraljevstva, poterali su sa sobom u svoju zemlju. Ukrajinske stepe, istočno od Dnjepra, takođe su pale pod vlast Srba. Ali, pre nego što su mogli doći do Dakije i pojačati već postojeći pritisak na rimske granice, oni su morali da se suoče sa jednim novim neprijateljem sa severa - Gotima.

PUT DNJEPRA DO BALTIČKOG MORA

Početkom III veka n. e. pojavila se nova opasnost - sa Baltika, prema Crnom moru, probijali su se Goti. Godine 332, oni su zauzeli „srbizovano“ Bosforsko kraljevstvo; kasnije su se i oni priključili pohodu na Rim. Stručnjaci se ne slažu potpuno u pogledu vremena kada su Goti stigli u oblast Crnog mora. Razdoblje oko 230. g. n. e. čini se najverovatnijim, a po jednoj pretpostavci, koju potvrđuju arheološki nalazi, oni su, iz svoje ranije postojbine, na obali Baltičkog mora, došli krećući se duž Dnjepra.

Oko 250. g. n. e gotska plemena su zauzela Olbiju, grad pod rimskom zaštitom, na ušću južnog Buga. Bosforsko kraljevstvo, još uvek pod nominalnom zaštitom Rima, bilo je pokoreno; 332. g. prestalo je kovanje bosforskog novca. Poslednji bosforski kralj bio je Reskupor IV, koji je umro 362. g. Obično se smatra da se istočni ogranak Gota, ili Ostrogotsko carstvo, nalazilo na Donu. Arheološki podaci pokazuju da se ono pružalo samo do Dnjepra, ili do stepa nešto istočnije od te reke, a da je, severno od Azovskog mora, Gotima pripadao samo srazmerno uzak pojas.

Osvajanje stepe i zauzimanje skoro potpuno srbizovanog (sarmatizovanog) Bosforskog kraljevstva imalo je dubokog uticaja na kulturu Ostrogota i dovelo je do usvajanja mnogih sarmatskih elemenata. Bosforske radionice počele su snabdevati mnoge kupce, prilagođavajući stare sarmatsko-bosforske oblike nakita ukusu svojih novih gospodara, dodajući neke nove elemente koje su doneli došljaci. Nova gotska umetnost, koja se tako razvila, kasnije se proširila po celoj zapadnoj i srednjoj Evropi, gde su je doneli i negovali Goti i drugi narodi, uključujući i Srbe, koji su se povlačili pred Hunima.

Nastaviće se

Knjigu Stari srpski vek možete naručiti od izdavača na tel: 065-839-6202/011-2665-411 po ceni od 660 dinara

Visoki i lepi, svetle kose

Za Alane Marcelin veli da robove nisu imali, jer su svi plemenitog roda. Alani su morali činiti vladajuću klasu, pošto su pisci tog vremena ovu zemlju pominjali isključivo kao Alaniju ili Belosrbiju

U vreme gotskih najezdi, najzapadniji ogranak Alana-Serboa živeo je u severnoj polovini Besarabije i u susednom delu Moldavije, na drugoj strani reke Prut (Alanska reka). U ovoj oblasti, stanovništvo je uglavnom bilo slovensko, ali Alani su morali činiti vladajuću klasu, pošto su pisci tog vremena ovu zemlju pominjali isključivo kao Alaniju ili Belosrbiju, a Prut, kako rekosmo, nazivaju Alanskom rekom (Alanus fluvius).

Ova grupa Alana može se skoro sigurno poistovetiti sa Antima, narodom koji je, kako je zapisano, živeo u toj oblasti u IV veku n. e. Amijan Marcelin, pisac iz IV veka n. e, ostavio je jedan zanimljiv opis Alana, koji je skoro istovetan sa Herodotovim prikazom Sauromata, napisanim osam stotina godina ranije. Način života i navike stepskih nomada nisu se, izgleda, stolećima menjale.

Amijan Marcelin kaže:“Alani piju velike količine mleka. Koliba nemaju, već borave u kolima, s krovovima od kore. Oni putuju preko velikih prostranstava i na mestima bogatim travom postavljaju svoja kola u krug i tu ostaju dok ima hrane za stoku, a zatim se opet sele.

BRONZANA OGLEDALA

Alanski grobovi u Besarabiji i Moldaviji sadrže tipične sarmatske priloge: bronzane prstenove i drugi lični nakit, ogrlice sa perlama od stakla ili karneola, poneki gvozdeni mač, a u jednom slučaju i jedan stakleni pehar, rimske izrade. Od naročitog su značaja bronzana ogledala i jedna kamena ploča, sa ugraviranim znacima“tamga“, koja pokazuje da se ranija postojbina tih Sarmata nalazila u susedstvu Bosforskog kraljevstva.

Kola su njihova stalna boravišta; u njima oni žive i u njima se njihova deca rađaju i rastu. Gde dođu, oni to mesto smatraju svojim domom. Muškarci se od najranijeg detinjstva navikavaju na jahanje, a pešačenje smatraju nedostojnim“.

„Skoro svi Alani“, nastavlja dalje Marcelin, „visoki su i lepi, a kosa im je obično svetla; od njihovog strašnog pogleda čoveka podilazi jeza. Oni su vešti i okretni u rukovanju oružjem. Po načinu života i običajima, oni su manje divlji od Huna.“ (Zanimljivo je da su Goti i Danci verovali da su Huni bili Srbi, kao što se kaže u sagi Hervrar:“Pod imenom Huna, naši su stari smatrali Srbe i baltičke Slovene, a tu su od iskona živeli samo kao Srbi, ponekad Saksonci, koje docnije nazivahu Vindima ili Vendima“. Ili, na drugom mestu:“U leto je kralj Hajdrek (Heidrekr) otišao u rat i došao sa vojskom svojom u zemlju srpsku - hunsku, kojom vladaše kralj Hlum (ili Hum) i u kog beše kći Slava“.) Uživaju u opasnostima i ratovanjima. Čoveka koji pogine u borbi smatraju srećnim, dok one koji ostare i umru prirodnom smrću napadaju i prekorevaju kao slabiće i kukavice. Oni se ponose ako ubiju bilo koga i kao slavni plen otkidaju glave protivnika, deru kožu s njih i vešaju ih, kao ukras, na svoje konje“.

„Kao svoje božanstvo rata“, ističe istoričar Marcelin, „oni su obožavali goli mač (srpa) poboden u zemlju. Oni predskazuju budućnost na zanimljiv način. U određeno vreme, skupljaju potpuno prave vrbove grančice i razmeštaju ih, pevajući neke bajalice i, tako tačno pogađaju šta će se desiti“. Ovaj tip proricanja zadržao se u Srbiji sve donedavno i iz njega je nastao praznik „vrbice“, a očuvan je u

elementima pevanja, igranja i kićenja vrbovim prućem. Za Alane Marcelin veli da robove nisu imali, jer su svi plemenitog roda.

Nastaviće se

Баш ме заболе шта ће ко да помисли, ето... Занимају ме само аргументи, а не котрљајући смајлији, злонамерни коментари или нечије предрасуде. Поновићу део поста где delfinella говори о наслову теме, односно књиге, да могу и ти злонамерни Хрвати да виде о чему се ради.

А наслов књиге је цитат из дела грчког (византијског) историчара Л.Халкокондила који , у оригиналу гласи :

«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων... »

У латинском преводу

“Tryballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo...”

преведен на српски:"Роg Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поузgано знам... "___________________________

О књизи Православни поглед на свијет и савремене науке о природи сам отворио тему пре око годину дана овде. Тако да ко жели да исмева овај научни рад, може то урадити на тој теми.

О Назарету сам такође давније дана отворио тему овде, такође без одговора.

Omarska07-14-2004, 04:40 PMSRBI NAROD NAJSTARIJI

JOVAN I. DERETIC

SRPSKA DRZAVA TRAJE 4.000 GODINA

Drevna drzava Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. - Ilirska, Daccka i Karpatska SrbijaU casopisu "Nase slovo" ekskluzivno objavljujemo prilog dr J.I. Deretica o Srbima, narodu najstarijemZahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske skole na polju istrazivanja stare srpske istorije, mi danas mozemo govoriti o tragovima stare srpske drzavnosti, o prvim srpskim drzavama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile. Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu. Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu.Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu ubrajamo i Grcku. Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama.

U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava -polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu

http://www.stormfront.org/forum/member.php?u=84632

http://stormfront.org/forum/showthread.php?t=458185

http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=468031

grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa. Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku. Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada - vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna - anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.

Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo "kmeta", koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren.

Zatim imamo zvanje "kneza" ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: "Tarkin knjaz Rumass". Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u antickom vremenu. Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe.

Kao trece imamo zvanje "vojvode", i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul.

Cetvrta titula je "ban", koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije.

Peto zvanje je jedna vojna titula, "brano", davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus.

Sesto zvanje je "bato", koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji.

Sedmo zvanje je "verhogetornik", sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik

Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje.

Osmo zvanje je "zupan", koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik.

Deveto zvanje je "karan", siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik.

Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao "Karanides" isto kao sto pominju Nemanjice kao "Nemanides".

Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic.

Deseta titula je "kralj", a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus. Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je "car", cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine. Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovogpovratka pa sve do srednjeg veka.

Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime "Ninssar". Na Bliskom Istoku su pisali car kao "sar" ili "ssar". I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih - Kleopatre, nosili su titulu "ka" i car. "Ka" je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka et sar, kaesar.

Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e., koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i

Ninovo, na tri kontinenta. Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali - Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze - Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija.

Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi. Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare. On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja. Tako su nazivali i drzavu cara Agrona, sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace - Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena. Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena - Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom. Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju. Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja. Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija - Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije.

Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

------------------------------------------------------------------------

TRAGANJA DR DERETICA

Istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje

gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju - dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.

Übersoldat07-15-2004, 04:37 PMPostoji li možda ovaj tekst na engleskom? Rado bi je pokazao svim svojim cyber-"drugovima" da nesto nauce o slavnoj srpskoj istoriji a pogotovo svojim zapadnim Srbima (hrvatima).

Zivjela Srbija

:clinck:

SerbianStormTrooper07-15-2004, 09:24 PMGde da nadjem knjigu?

Gromovnik07-16-2004, 05:42 AMIma i ovdje dosta toga na istu temu

http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=118865&page=1&pp=10&highlight=najstarije+srpsko+poreklo

LAZARICA07-16-2004, 06:05 AMIma i ovdje dosta toga na istu temu

http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=118865&page=1&pp=10&highlight=najstarije+srpsko+porekloSRBI NAROD NAJSTARIJI naziv je knjige koja je izasla u dva toma od autorke Olge Lukovic - Pjanovic pre desetak godina a u kojoj se moze naci izuzetna istorijska gradja upravo na ovu temu koju obradjuje i dr. Jeretic . Njegova knjiga se ne moze naci kod nas , postoji samo u skriptama koje sam ja citala pre sest godina . Moze se jedino fotokopirati , ima oko 600 strana .

Omarska07-16-2004, 07:02 AMPostoji li možda ovaj tekst na engleskom? Rado bi je pokazao svim svojim cyber-"drugovima" da nesto nauce o slavnoj srpskoj istoriji a pogotovo svojim zapadnim Srbima (hrvatima).

Zivjela Srbija

Vjeruj da ne znam dali postoji ovaj sjajni tekst na engleskom jeziku. Pokusaj google ili ako imas vremena sam je prevedi pa postavi ovde na forumu.

Ajd onda zivio i ti meni i pozdravi te svoje zapadne Srbe.

:clink

Gromovnik07-16-2004, 08:16 AMIma i ovdje dosta toga na istu temu

http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=118865&page=1&pp=10&highlight=najstarije+srpsko+poreklo

SRPSKA DRZAVA TRAJE 4.000 GODINADrevna drzava Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. - Ilirska, Daccka i Karpatska Srbija]Ti vjerujes da bi ovo mogla biti istina?SRBI NAROD NAJSTARIJI naziv je knjige koja je izasla u dva toma od autorke Olge Lukovic - Pjanovic pre desetak godina a u kojoj se moze naci izuzetna istorijska gradja upravo na ovu temu koju obradjuje i dr. Jeretic . Njegova knjiga se ne moze naci kod nas , postoji samo u skriptama koje sam ja citala pre sest godina . Moze se jedino fotokopirati , ima oko 600 strana .Уствари књига покојне Др.Олге Луковић-Пјановић је њен текст за докторат на факултету у Сорбони,Француска. Изгледа да су је француски професори-доктори-магистри много озбиљније схватили од многих Срба и Кроата....

Luzicki Srbi (ili kako ih jos zovu Sorbi (korijen je valjda Sorabi))imaju nacionalnu zastavu slicnu nasoj PlavoCrvenoBijeloOdkud Srbi na kraju svijeta (dobro, malo blize) ako nisu ...

- Klanjam se, Ekselencijo!- Moja je titula viša – upozori ga Tesla- Visočanstvo? – promuca portir- Još viša – kaže Tesla- Veličanstvo? - jedva izgovori portir- Još više – kaže hladnokrvno TeslaTu već portir zanijemi, jer veće titule nije znao- Ja sam Srbin - rastumači mirno i dostojanstveno Tesla.http://www.astrologyinserbia.com/images/tesla-nikola-1.jpgNavedeni dijalog se vodio između Tesle i portira hotela De la Societee & Encouragement u Parizu, 19. februara 1892.g., gde je održao predavanje zajedničkom skupu Francuskog društva za fiziku i Međunarodnog francuskog društva električara. Predhodno je održao predavanje u Udruženju elektroinženjera Velike Britanije u Londonu 3. februara i ponovio isto predavanje članovima Kraljevskog instituta Velike Britanije 4. februara 1892. god.

SRBI NAROD NAJSTARIJIJOVAN I. DERETICSRPSKA DRZAVA TRAJE 4.000 GODINADrevna drzava Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. - Ilirska, Daccka i Karpatska SrbijaU casopisu "Nase slovo" ekskluzivno objavljujemo prilog dr J.I. Deretica o Srbima, narodu najstarijemZahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske skole na polju istrazivanja stare srpske istorije, mi danas mozemo govoriti o tragovima stare srpske drzavnosti, o prvim srpskim drzavama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile. Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu. Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu.Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj

Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu ubrajamo i Grcku. Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama.U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava -polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa. Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku. Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada - vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna - anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo "kmeta", koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren.Zatim imamo zvanje "kneza" ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: "Tarkin knjaz Rumass". Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u antickom vremenu. Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe.

Kao trece imamo zvanje "vojvode", i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul.

Cetvrta titula je "ban", koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije.

Peto zvanje je jedna vojna titula, "brano", davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus.

Sesto zvanje je "bato", koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i

Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji.

Sedmo zvanje je "verhogetornik", sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje.

Osmo zvanje je "zupan", koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik.

Deveto zvanje je "karan", siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik.

Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao "Karanides" isto kao sto pominju Nemanjice kao "Nemanides".

Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic.

Deseta titula je "kralj", a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus. Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je "car", cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine. Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovogpovratka pa sve do srednjeg veka.

Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime "Ninssar". Na Bliskom Istoku su pisali car kao "sar" ili "ssar". I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih - Kleopatre, nosili su titulu "ka" i car. "Ka" je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka et sar, kaesar.Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e.,

koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i Ninovo, na tri kontinenta. Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali - Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze - Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija.Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi. Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare. On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja. Tako su nazivali i drzavu cara Agrona, sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace - Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena. Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena - Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom. Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju. Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja. Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija - Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije.

Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

------------------------------------------------------------------------

TRAGANJA DR DERETICA

Istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju - dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.

http://www.astrologyinserbia.com/images/tesla-nikola-1.jpgNavedeni dijalog se vodio između Tesle i portira hotela De la Societee & Encouragement u Parizu, 19. februara 1892.g., gde je održao predavanje zajedničkom skupu Francuskog društva za fiziku i Međunarodnog francuskog društva električara. Predhodno je održao predavanje u Udruženju elektroinženjera Velike Britanije u Londonu 3. februara i ponovio isto predavanje članovima Kraljevskog instituta Velike Britanije 4. februara 1892. god.

Zvezdodrag01-24-2009, 04:23 PMJa duboko verujem da su Srbi najstariji narod od svih rasa i svih naroda na svetu.Verujem da smo stariji narod od KIneza,Jevreja i svih drugih naroda na svetu.:)Od kog dogadjaja mi Srbi merimo vreme po kome je ovo 7500 i neka godina kako sam cuo da se prica, na Kosovskom polju pise da je Kosovska bitka bila leta gospodnjeg 6000 i neke godine, neznalica sam pa oprostite, izvinjavam se mnogo sto ne znam tacno koja je godina sada po tom starom kalendaru, moze to neko valjda sa foruma da kaze i imamo li mi Srbi jos neki stariji kalendar koji smo zaboravili?Da li smo mi Srbi potomci i Atlantidjana?Moze clanak ili neki drugi dokaz, ma kakav?Mi Srbi smo prvi, najveci, najlepsi i najpametniji od bele rase i imamo li veze i sa prastarim civilizacijama (Supercivilizacijama) od pre 40000 godina ili pre ili kasnije, i to sam cuo da se prica, pa jel moguce i jel istina?Goj braco Srbi!Srpkinje su naj u svemu, pa smo valjda i mi muskarci Srbi tu negde, zar ne?:clink

delfinella02-19-2009, 01:20 PMSRBI NAROD NAJSTARIJI naziv je knjige koja je izasla u dva toma od autorke Olge Lukovic - Pjanovic pre desetak godina a u kojoj se moze naci izuzetna istorijska gradja Ово је пок. Олга http://img527.imageshack.us/my.php?image=olgalpmh8.jpgНасловна страна првог издања књиге из 1990.г.http://img253.imageshack.us/my.php?image=naslovnastranaow3.jpgпдф формат, цела књига http://www.scribd.com/doc/9727035/olukovicPjanic-SrbiNarod-Najstarijiпо поглављима www.srbinarodnajstariji.blog.comА наслов књиге је цитат из дела грчког (византијског) историчара Л.Халкокондила који , у оригиналу гласи :«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων... »У латинском преводу“Tryballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo...”преведен на српски:"Род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам... "http://img527.imageshack.us/my.php?image=olgalpmh8.jpg

Rasen77702-19-2009, 03:47 PMМа тај календар је изгледа заснован на старозаветним будалаштинама по којима је бог створио свет пре 7500 година... Мислим да би требали са резервом узимати те године.Колико ја знам,

такво рачунање времена је постојало и пре појаве Хришћанства, које га је усвојило. Жидови (5769. ако се не варам) касне 2 000 година за нама (Србима, Словенима).

Svevlad02-19-2009, 04:46 PMКолико ја знам, такво рачунање времена је постојало и пре појаве Хришћанства, које га је усвојило. Жидови (5769. ако се не варам) касне 2 000 година за нама (Србима, Словенима).У праву си, сада јесте јеврејска 5769, али и ово друго рачунање времена има везе с Хришћанством. Јеврејско и Хришћанско поимање старозаветних догађаја се разликују (ево на брзину, ископао сам један текст овде (http://abbaaw.blogspot.com/2007/09/birobidzhan-shulem-friends.html)). Ова бројка 7516, колико ја знам, води порекло из Византије, није то никаква српска нова година, већ Ортодоксна, Православна. Не знам из којих су разлога одређени Родоверци ту годину преузели за своју.

delfinella02-19-2009, 06:31 PM*Ja lično mislim, kao Zvezdodrag, da smo imali drugačiji, stariji kalendar..Sećate se onog linka a ruskom (na temi Rodoverja) gde se sve računa od 40 000 godina pre n.e.???A ne znam da u Rusiji ima paleolitskih nalaza dok kod nas ima...Територија Србије настањена је пре четрдесетак хиљада година,,, (pišu arheolozi i dokumentuju nalazima-dunavski, moravski, timočki deo...)http://www.rastko.org.yu/arheologija/srejovic/dsrejovic-paleolit_c.html... из којих су разлога одређени Родоверци ту годину преузели за своју

Pretpostavka:**Arjunci/Arijevci opisani u knjigama Veda poznaju vaseljenu i kalendar takođe.. (Legenda je da je "Knjigu Koleda"- astronomske računice, darovao BogSunca, a Grci su je ukrali iz Suroža...) U tom predelu ima jedna analogija sa ovih 7517 godina: čuvena bitka izmedju rođačkih vojski (Arjune iz plemena Pande s jedne strane) odigrala se na Kuruk-polju, a današnji hinduski astronomi računaju da je to u ovo vreme (plus minus 60 godina,ako dobro pamtim tekst, bio je na engleskom).Posle te bitke počele su seobe arijevaca prema "nazad" odnosno na zapad...Iransku visoravan i Kaspijsko more..Ова бројка 7516, колико ја знам, води порекло из Византије, ... .Ja pamtim da je Vizantija (oformljena u 4.veku) je preuzela iz Sirije ("Antiohije" - prekoputa Ohije? ) taj broj: da je svet nastao 5508 godina pre n.e...A čuven je Sozigen, čovek iz Misira, po čijem se kalendaru računalo od 46.god pre n.e. u obe Rimske Imperije, pa sve do 16.veka..(Mada bi tačno antiohijsko "vreme" bilo 5968.g. pre n.e.; aleksandrijsko "vreme" 5493 pre n.e., a rimska crkva raćuna 4713 pre n.e. Judejci su poslednji stvorili svet :)), računaju 3761.pre n.e. )I jeste da su svi srednjevekovni vladari dinastije Nemanjića pisali po tom broju, po kome je danas 7 517.g.

Ta sirijska antiohija nije istražena, nekako se stalno pominje samo njen pogrčeni naziv...- ko je smislio i izračunao, ko se starao o kalendarima tada tu?? (pretpostavljam da se radi o nekom krupnom prevratu, kao što je nulta godine "nove ere" ustanovljena.Tako je moralo i ovo da se u 6.mil.pre n.e. dogodi- nešto bitno...)Podaci su nedovoljni:Čini se da u pretpovijesti mjesto gdje je danas Antiohija nije bilo u potpunosti nenastanjeno. U istočnim predgrađima grada postoje arheološki ostaci mjesta Meroe, u kojem je bilo svetište božice Anaite ( Anahita je persijska i armenijska boginja, predstavljana sa dva lava u rukama, kao i etrurska boginja i naša "Serbona" )..

Nalazi se na reci "Oront",(dodaću kasnije kako je zovu naši autohtoničari) i u stvari ima bogatu istoriju pre nego što su Grci nazvali "Anti-ohijom":

( pominje se u vezi sa sumerima).."možemo izvući zaključak, da reka s koje je krenuo Gilgameš mora biti Oronta."http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2007/latinica/100.html

(у вези са хетитима и egipćanima)" u Kvadesu, na Orontu...Pete godine vladavine Ramzesа II odigrala se bitka sa Hetskim vladarom Muvatalijem,u Kvadesu na Orontu ." Reka (kasnija oront) je pripadala hetitskoj državici Kadeš.http://sh.wikipedia.org/wiki/Hetiti

A da uporedite lakše (i zbunimo se još više:))) tu gde su se graničili Misir i Hetiti (oko Kadeša na reci Oront) u 13 veku pre nove erhttp://sh.wikipedia.org/wiki/File:Hittite_Empire.png2000 godina ranije bila je Nova Srbija (Sarbarska)

http://img243.imageshack.us/my.php?image=seobesrbaiyindijeuv6.jpg

Svevlad02-19-2009, 07:11 PMА само се још треба присетити Велесове књиге, која каже да се Словенско време броји од распећа Буса Белојара (последње реинкарнације Вишњег), које се десило негде око 348. године нове ере (ако се не варам)... како нико није обратио пажње на тај податак?

slobacar02-23-2009, 02:59 AMBog Dagon je sleteo 5508.,godine pre nove ere na Lepenski Vir i od tada se računa nova civilizacija i srpski kalendar i vreme. Boj na Kosovu je bio 6897.godine i to je zapisano na spomeniku. Oni koji su sumnjičavi to je njihova stvar...Srbi jesu najstariji narod i najstarija svetska civilizacija. Inače,Jevreji su politička kategorija i nikada nisu postojali kao narod,kao ni Hrvati... Kompletna "zvanična" istorija je čist falsifikat.! Najnovija knjiga gospođe Slavice Šetine "Srbija - majka svih rasa" daje nova objašnjenja i baca novu svetlost na kompletnu istoriju čovečanstva.

mssdm02-23-2009, 08:23 AMУ праву си, сада јесте јеврејска 5769, али и ово друго рачунање времена има везе с Хришћанством. Јеврејско и Хришћанско поимање старозаветних догађаја се разликују (ево на брзину, ископао сам један текст овде (http://abbaaw.blogspot.com/2007/09/birobidzhan-shulem-friends.html)). Ова бројка 7516, колико ја знам, води порекло из Византије, није то никаква српска нова година, већ Ортодоксна, Православна. Не знам из којих су разлога одређени Родоверци ту годину преузели за своју.

Prvo treba da se prisetimo da je sama, po tebi, vizantijska/hriscanska vremenska racunica, navodno proizasla iz Septuaginta ("Jevrejska" Predanja is 3 veka pne) nama poznatog Starog Zaveta. Ako je taj(vizantijski/hriscanski) datum izveden iz jevrejskog kako to da se razlikuju 2000 god.

Drugo, Rodnoverni nisu imali nijedan razlog da uzimaju tudje pogotovo hriscansko merenje vremena koji su ih proteravali i ubijali, jer je to njihovo izvorno merenje vremena. J. Deretic govori da smo prvih osam vekova mi (Srbi) vladali Vizantijom tako da smo mi uveli taj datum kod njih i u hriscanstvo. Ako samo podjemo od toga da jevreji nisu vecinom svoje istorije bili civilizovani (solomon, arap. suleiman - srp. Silan Mane [moje misljenje] je bio srbin ciji hram nalici zoroastrijskom i u cijem je centru gorila varta kao u zoroastrijskom), niti izabran narod niti prorekli radjanje Isusa niti je judeizam njihova izvorna vera niti je sam Isus bio Jevrejin tako da to sve pobija ovo gornje navedeno.

Isus je bio Med i Zoroastrijske (navodno Jasna sekte po nekima - ime bogosluzbena knjiga zoroastra) vere. Tri mudraca su bila Zoroastri i Medi.Zar se neko nije upitao zasto jevrejski verski poglavar(i) nije dosao da mu se pokloni? To je naravno zato sto kad su jevreji prihvatili nasu jednobozacku veru [1] (srbi/sloveni su bili oduvek jednobosci [verovali su u mnoge forme Boga kao sto sada verujemo da je Bog svuda]) naucili smo ih da ce se mesija roditi medju nasem (Srpskom) narodu mada su oni to preneli na sebe nakon njihove poduke tao da nisu mogli prepoznati Isusa kao mesiju jer "po predanju" on je trebao biti "naseg [jevrejskog] naroda". (Oni Avrama [verovatno Javram - jav, dan, obelodaniti, prosvetiti, probuditi] smatraju za svog rodonacelnika [jer im je doneo veru] koji je ustvari bio stranac iz

grada Ura [Sumer - a sumere su naknadno po samom sumerskom ucenju beli ljudi naucili svemu]) [2].Takodje Zoroastri spominju Gajo Smertan (pridev smertan je ocigledno skoro identican u srpskom (smrtan) jer je posle potopa verovatno prvi vladar koji je drasticno manje imao zivotni vek[3]) koji je od velike poplave spasio ceo svoj narod koji se potom rasuo po svetu (zoroastrijsko predanje). Tu se vidi da je to prica o Noji koju su jevreji prepravili od Gaje (goja je u jevrejskom postala rec za pod-coveka, gamad, stoku - kao uvreda za nejevrejina). U Zoroastrizmu se dalje spominju prva dva bica koja se zovu Masha i Mashan (uocljiv musko-zenski sklad njihovih imena kao kod Slovena kao i da se sama imena koriste kod nas). Bog je naknadno stvorio jos sest para blizanaca (koja nisu bila krvno u srodstvu kao i njihovi potomci) - Srpski broj 7 koji je pored broja 3 vazan za Srbe.

Takodje po nasim srodnickim odnosima nas najstrariji predak (16. koleno) se zove beli orao/bela orlica koji su povezani sa nasim grbom koji nije vizantijski niukom slucaju. To je nasa prica o postanku Mashe i Mashana koji su po Zoroastrizmu (tj spskoj/slovenskoj veri) bili spojeni u kuku i trbuhu bas kao i nasi beli orlovi.

PS. Palestinci tvrde da su svi apostoli njihovi a Palestinci/Palestina su Beli-stanci/Beli-stan, gde beli ljudi stanuju tj Srbi.[1] Velesova Knjiga je dokaz toga kao i radovi Pesica. Takodje tu je i Zoroastriska vera koja je izvorno nasa. [2] Sumeri su takodje slavili slavu koja je prenosena sa muske linije pokolenjima. Takodje kad smo vec kod paralela nas i istoka Zoroastri za Navruz (ima mnogo imena slicna jedna drugom mada potice od srp. nov rod) koji se slavi 22. marta kao obnova godine (prolece - koje se kod slovena tradicionalno slavilo) za koj se spremaju bojena i isarana jaja kao za uskrs i kolac ekvivalentan slavskom kolacu, zito u rastu (jos uvek zasadjeno na parcetu zemlje stavljeno u ciniji) i jos cetiri stvari sve zvano Haft Sin (Sedam S) - opet 7, a zanimljivo je i to da sve sto se pristavlja na stolu kao darovi pocinju sa slovom S. U Rumi, Vojvodin se takodje to pravi za slavu (takvo zito u zemlji u ciniji sa vodom tako postavljeno da zito lebdi nad vodom - isto kao za navruz - i slavski kolac) dok se za uskrs naravno spremaju bojena i isarana jaja sto ne moze da bude puka slucajnost.[3] Ruski fizicar i bogoslov Timotej Alferov je napisao udzbenik u kome govori da je zemlja drasticno mladja nego sto se govori (oko 25.000 do 30.000 godina mislim da kaze) i da je pre potopa zemlja imala idealnu klimu, da nista nije izumiralo vec da se samo obnavljalo i regenerisalo tako da to potporava da su i sami ljudi ziveli veoma dugo (stotine godina (pricitajte njegove lekcije na http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Nauka/Nauka.htm (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Nauka/Nauka.htm) )...Велесове књиге, која каже да се Словенско време броји од распећа Буса Белојара (последње реинкарнације Вишњег), које се десило негде око 348. године нове ереTo zvuci malo sumnjivo. Zasto bi neko brojao vreme od poslednje reinkarnacije Boga - zasto nebi od pocetka sveta, ili prve reinkarnacije ili prvog susreta s Bogom ako je do toga bilo sve u svemu nesto prvobitno iskonsko - to vuce ljudsku narav da broji a ono sto se zadnje desilo da zapamti i nista vise. Takodje zasto nije to igde (nadgrobnim spomenicima i slicno) zapisano (datumi rodjenja ili slicno) i pronadjeno. A od kad to Sloveni veruju u reinkarnaciju? To je cista laz. Verodostojnost Velesove Knjige je ionako kontraverzna.

Svevlad02-23-2009, 12:42 PM1. Постоји један проблем са делом аутохтониста: место праве аутохтоне историје, врло често се убацује сензационализам. Није ми јасно како од свих великих људи и добрих Срба који су написали нашу праву историју - Јован Рајић, Милојевић, Лазић, део људи просто жељан нечег још вишљег се одмах хвата за Деретића, па им и то није довољно. Деретић је добар за неке ствари. Али када је стари век у питању, лично сам се уверио да прави грешке. Као на оном обелиску (Ксантос ваљда беше), када је он сам прочитао име Арса, а пише нешто тотално десето (Ур Нина сар Ширпурла). Ал ајмо редом:

J. Deretic govori da smo prvih osam vekova mi (Srbi) vladali Vizantijom tako da smo mi uveli taj datum kod njih i u hriscanstvo.

Јао, па ми смо вековима водили крваве ратове жељећи да побегнемо од тих истих Византинаца (и Грка и Бугара), а сад ово...

Прескачем деретићевски део. Већ сам навео које историчаре ценим, моја је препорука да се све то узима с резервом што Деретић говори, а да се већа пажња посвети нашим старим паметаристима. Деретић може да дође на крају, када се формира мишљење на основу рада тих наших старих, формирати мишљење на основу Деретића је потпуни промашај.

To zvuci malo sumnjivo. Zasto bi neko brojao vreme od poslednje reinkarnacije Boga - zasto nebi od pocetka sveta, ili prve reinkarnacije ili prvog susreta s Bogom ako je do toga bilo sve u svemu nesto prvobitno iskonsko - to vuce ljudsku narav da broji a ono sto se zadnje desilo da zapamti i nista vise. Takodje zasto nije to igde (nadgrobnim spomenicima i slicno) zapisano (datumi rodjenja ili slicno) i pronadjeno. A od kad to Sloveni veruju u reinkarnaciju? To je cista laz. Verodostojnost Velesove Knjige je ionako kontraverzna.

Ако ти је Велесова књига сумњива, ево директно шта каже Асов, о прародитељу Арију:

Прво рођење као Јар, Бог Сунца, и заједно са Кришњем одводи Словене са крајњег Севера;Друга, као Ариј, син Дајбога (као Вишњег) и Живе, брат Богумира;Стари Ариј, или Јаруна у Пенџи, под којим многа племена Словена стижу у Русију;Четврти пут, на Јужном Уралу, рађа се као Ариј-Оседња, који води многе родове Прасловена са Урала у Русију. Прима завет од Бога на планини Елбрус;Пети пут, као Аријанта, цар Скита,Шести пут, рађа се Бус Белојар, који завршава епоху Белојара и минули дан Сварога.

Сличне аналогије се јављалу када се прати линија Вишњи - Кришњи - Дајбог, итд итд...

2. Bog Dagon je sleteo 5508.,godine pre nove ere na Lepenski Vir i od tada se računa nova civilizacija i srpski kalendar i vreme.

Срби и Дагон немају везе. Већ сам једном прочитао на неком форуму да неко Дагона својата у Српство. Зна се који Богови чине српски пантеон, Дагон није наш. Друго, откуд то да је он слетео баш у Лепенски Вир? :rolleyes:

Inače,Jevreji su politička kategorija i nikada nisu postojali kao narod,kao ni Hrvati.

Хрвати јесу постојали као народ, шта год ми мислили. Постојао је и Хрватски језик (и данас се користи понегде). А то што ови данашњи причају српском ијекавицом, и што су покатоличени Срби, то је друга прича.

Ово о Јеврејима није тачно такође. Али нећу о томе, много би раширили причу.

BelBog02-23-2009, 05:26 PM− Originally posted by mssdm: "...srbi/sloveni su bili oduvek jednobosci..."

• Друже mssdm ако није проблем јел може (пошто сам сада збуњен) мало детаљније о овоме, хвала унапред.

− Originally posted by mssdm: "Tri mudraca su bila Zoroastri i Medi."

• Види сад, па ја сам "погрешно" мислио да су та "три мудраца" биле неке звезде, а не стварни људи, било Зороастрианци или Маги?!

− Originally posted by mssdm: "..sumere su naknadno po samom sumerskom ucenju beli ljudi naucili svemu..."

• Има једна "лепа" сумерска статуа где белог човека плавих очију гута (ера) риба. У утроби "рибе" се налази бели човек до рамена, а уста су му избрисана те не може да дозива у помоћ.

− Originally posted by mssdm: "Ruski fizicar i bogoslov Timotej Alferov je napisao udzbenik u kome govori da je zemlja drasticno mladja nego sto se govori (oko 25.000 do 30.000 godina mislim da kaze)..."

• Не може Земља да буде толико млада (25-30.000 година), ту се вероватно поткрала нека грешка или код тог Тимотеја Алферова или код тебе.

− Originally Posted by slobacar: "Bog Dagon je sleteo 5508.,godine pre nove ere na Lepenski Vir i od tada se računa nova civilizacija i srpski kalendar i vreme."

• Волео бих о овоме да чујем нешто опширније, или ако може бар извор, јер се Дагони (Догони) спомињу - не код нас - него негде другде (и то у множини) у Африци. Имали га какав линк за ту тврдњу и тсл.? Веома интерасантно то о слетању "бога" Дагона у Лепенски Вир. Извор?

mssdm02-24-2009, 05:47 AMsvevladПостоји један проблем са делом аутохтониста: место праве аутохтоне историје, врло често се убацује сензационализам. Није ми јасно како од свих великих људи и добрих Срба који су написали нашу праву историју - Јован Рајић, Милојевић, Лазић, део људи просто жељан нечег још вишљег се одмах хвата за Деретића, па им и то није довољно. Деретић је добар за неке ствари. Али када је стари век у питању, лично сам се уверио да прави грешке. Као на оном обелиску (Ксантос ваљда беше), када је он сам прочитао име Арса, а пише нешто тотално десето (Ур Нина сар Ширпурла).

Deretica sam samo spomenu sto se tice vladanja u Vizantiji mada ako ti on nije verodostojan mozda bi trebao procitati Pavela Safarika koji je svetski uvazen kao najveci slavista preproslog veka (a i danas je postovan). Sve u svemu ja sam rekao da su Srbi vladali tu do osmog veka tako da su potom dosli Grci na vlast sa kojima smo suziveli pa su tek kasnije dosle nesuglasice i ratovanja sa njima o kojima govoris.

Evo nekih drugih cinjenica koje mora da se spomenu o srpskom bitisanju u Anadoliji. Prvo treba da se pogleda jedno malo pleme koje i dan danas zivi po Turskoj. Da bi odrzalo svoju, kako oni kazu, cistu srpsku krv, medjusobno su se mesali tako da su i dan danas ostali ridjokosi i plavih ociju mada urodjavanjem su postali malog rasta. Pre jedno 10 godina je TRT (turska radio televizija) snimila emisiju o njima kao jedno opetotkriveno pleme.

Drugo. Juzni Kurdi se i danas znaju pod imenom GORANI kao i da Jugozapadni Iranski jezici se zovu tako. Upoznao sam jednog Kurda pre nekoliko meseci koji se predstavio kao Milan. Zacudjeno sam ga upitao odakle mu takvo ime na sta je on odgovorio da je to staro Goransko (Kurdsko) ime. Takodje tradicionalna Kurdska igra je tipicno srpsko kolo (dva koraka nadesno, desna noga napred, leva noga napred pa opet dva koraka nadesno itd itd). Sve ovo govori o starosedilastvu Srba na tom tlu. Ovo nista nije skriveno niti kontraverzno zato ako zelis da saznas nesto sem "7. vek i divlji srbi" potrazi sam.

Ovo sledece nije povezano sa ovim ali mada nije na odmet. Decius Traian, Rimski car (249-251), rodjen u selu Budalia (danas Martinci) pored Sirmiuma (danas Sremska Mitrovica). Ocigledno je da se radi o srpskoj reci Budal(ij)a kao i o gradu Sirbiumu i da se car zvao Trojan/Trajan (vidi naslov narodne bajke "U cara Trojana kozije usi"). Sin mu se zvao Herennius Etruscus (Rasanin). I da ne zaboravim; na prvom

casu arheologije pricali smo o najstarijem zdanju Rima zvano Servian (Serbian) Zid koji su sagradili Rasani (Etrurci).

Za grad PADova u Italiji se kaze da je kraljevic Troje sa svojim izbeglim narodom podigao nakon PADa Troje. Naravno etimologija se pogodno tog grada (kako kazu zapadni istoricari) ne zna. Venetia (Venecija) tj Vendija su izgradili sloveni. I danas se Luzicki Srbi zovu Vendi, no?

Samo pogledaj toponime, koji su u istorijografiji nepobitan dokaz bitisanja jednog naroda, po celoj Evropi koji se mogu objasniti samo pomocu slovenskih jezika jer u drugima su nepoznate i dovoljno je da ubedi bilo koga u suprotno od onog sto tvrde zapadnjaci.

U knjizi ceskog istoricara Jiriceka spominje se vrsta bikova/volova zvana "runjati zubr" Plinije naziva “iubati bisontes” sa malim i natrag povijenim rogovima (Konstantin Jiricek, Istorija Srba Knjiga 1, 1988). Ovaj ceski istoricar je pristalica slovenske seobe u 7. veku i ovo je naveo usput dok je diskutovao o zivotinjama koje su sloveni gajili i nije vise komentarisao na tu recenicu jer nije bio svestan da je zapisao da je sam Plinije nazivao "iubati" tj "zubati" bizon na slovenskom. Ovaj istoricar je unuk Pavela Safarika i treba da ga je stid i sramota u kakvu zakrzljotinu je postao uceci Zapadnu Skolu.

Deretic je upravu u mnogim stvarima mada velika je greska sto povezuje svoje radove na Bibliji sto je veliki promasaj. Samo pomisli na seobu Slovena u tada vec okupiranim zemljama Ilirije, Trakije, Dakije itd koji su bili veoma ratoborni narodi cim su toliki otpor zadavali rimskoj carevini mada cim su Sloveni dosli na njihovo podrucje oni su carobno nestali sa lica zemlje. Ili kako je moguce da takvom brzinom i dobrovoljstvom domorodaca sve njih preobratimo u Slovene a da se takav podvig ne spomene u nikakvom dokumentu. Nemoguce je.

Takodje pogodno si zapostavio upadljive identicnosti Sumera i Iranaca sa nasom kulturom i verom. Zeleo bih da znam kako bi otpisao te cinjenice kao senzacionalizam ili bljuvotinu. Nasa je greska sto previse kritikujemo i analiziramo svaku rec autohtonista dok ono sa zapada gutamo i trazimo jos.

svevladХрвати јесу постојали као народ, шта год ми мислили. Постојао је и Хрватски језик (и данас се користи понегде). А то што ови данашњи причају српском ијекавицом, и што су покатоличени Срби, то је друга прича.

Не знам да ли сте имали прилику да читате книгу John Fine-а "When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans" (имате то на Google books (http://books.google.com/books?id=p3oGybOY1w4C&printsec=frontcover&dq=when+ethnicity+did+not+matter+in+the+balkans&ei=iIyCSZTgKIquywTekoTeBg#PPA281,M1); истина као ограничен преглед, али ипак се доста тога може online прочитати). Човек није могао да пронађе ниједан документ (буквално ниједан) којим би се могло поткрепити да је народ који је живео на територији данашње Хрватске себе икада идентификовао као Хрвати. У Далмацији и Славонији углавном се помињао словински (словенски) језик, док се хрватски нигде не помиње до пред крај друге половине XИX века. Ево шта каже ДАИ у глави 30:

"Од реке Зентинас почиње земља Хрватска (Hrobatias) те се протеже уздуж, на страни обале све до граница Истре (Istrias), а то је до града Лабина (Albounou), а на страни планине, на неки начин, прелази преко провинције Истре, а у подручју Tzentina и Hlebena постаје сусед Србији (Serblias). То је зато што земља Србија лежи пред другим земљама, али на северу она је сусед Хрватској а на југу Бугарској."

Читајући горње редове, пре би се могло рећи да Порфирогенит ту уопште не говори о оним Хрватима које данас знамо под тим именом, већ о народу који нам је данас познат под именом Словенци. Заправо, ту би могло бити говора у Карантинцима или Хорутанима. У Вуково доба, како знамо, у почетку нико није помињао хрватски језик. Зашто? Зато што га никада до тада у историји није било.

(gornji tekst skinut sa http://vukotic.atspace.com/mark_chat.htm (http://vukotic.atspace.com/mark_chat.htm))

Takodje ako samo pogledamo ime Hrvat odmah cemo uvideti da se radi o jednoj od verzija imena Srbin (Srbad); Srb>Hrv + zbirni sufiks -ad. To nije nikakav novoromantizam vec prosta izmena slova. Takodje Hrvati nisu mozda daleko od istine kad kazu da su (slovensko pleme iako to poricu) sa istoka jer Hetiti na istoku su Geti na zapadu opet izmena slova -verovatno zbog uticaja semitskih jezika izvesna slova prelaze u "h" (pre dve-tri godine jedna Srpskinja koja je magistrirala na Sorboni za svoju magistarsku diplomu podnela je rad s tvrdnjom da su Hetiti Sloveni sto je priznato i proglaseno kao tacnost i cinjenica mada ipak nije bilo povoljno da se razglasi kao jedno senzacionalno otkrice jer Zapad vlada istorijom i zeleo je da to zataska).

"Izvorni hrvatski jezik" nije nista vise neko Slovenacki dijalekat.

svevladвеликих људи и добрих Срба који су написали нашу праву историју - Јован Рајић, Милојевић, Лазић

Oni su MOZDA bili veliki i dobri Srbi mada uceci becku skolu nisu imali prilike da cuju nista drugo pa to sto su naucili su samo iovo nanovo izneli na papir. Isto tako da li uopste otstupaju ti istoricari u svojim radovima? Ja mislim da ne, zato sto samo ponavljaju sta je neki prethodni rekao tako da imamo hiljade primeraka hiljade istoricara koji govore jedno te isto jer samo ponavljaju tog jednog porfirogenita koji je jedini izvor za tu nasu "pravu" istoriju koju je neki Fric upisao u svoju knjigu iz koje svi crpe citate.

belbogДруже mssdm ако није проблем јел може (пошто сам сада збуњен) мало детаљније о овоме, хвала унапред.

Kao sto sam rekao, procitaj Velesovu knjigu i Pesiceve radove - njegovim radovima sam ja potvrdio moje uverenje i ubedjenje da nismo mnogobosci sto je jedna od najvecih zabluda zapada. Takodje Zoroastrianizam je izvorno nasa vera koja je jednobozacka (zoroastrianizam je najstarija jednobozacka vera na svetu - mada verovatno najstarija vera uopste).

belbogНе може Земља да буде толико млада (25-30.000 година), ту се вероватно поткрала нека грешка или код тог Тимотеја Алферова или код тебе.

Zemlja moze biti i jeste toliko stara. Zato sam ti (i ostalima) postavio link kako bi mogao da se uveris (jer taj covek je fizicar i ima naucne dokaze za to) a ne da pricas napamet. Njegove lekcije su prihvacene od strane ruskog obrazovanja i koriste se u srednjim skolama tako da prvo skoci pa kazi hop.

belbogВиди сад, па ја сам "погрешно" мислио да су та "три мудраца" биле неке звезде

Ti Magi (Avestanska rec za zoroastriskog svestenika) su bili ljudi koji su nakon dolaska u pecini otisli svojim zemljama i pretvorili Zoroastriske hramove u kojima su sluzili u crkve jedna od kojih i danas stoji. Zato da li ti verujes da si "pogresio" ili pogresio nije moj problem niti menja to sto jeste.

belbogИма једна "лепа" сумерска статуа где белог човека плавих очију гута (ера) риба. У утроби "рибе" се налази бели човек до рамена, а уста су му избрисана те не може да дозива у помоћ.

Ne znam sta si ovim hteo reci. Da li porices ili potvrdjujes moju izjavu ili samo navodis neku Sumersku statuu.

Svevlad02-24-2009, 07:18 AMmssdm

Први део твог поста нећу коментарисати, јер си у праву, углавном. Ја и нисам ни причао о томе...

Oni su MOZDA bili veliki i dobri Srbi mada uceci becku skolu nisu imali prilike da cuju nista drugo pa to sto su naucili su samo iovo nanovo izneli na papir. Isto tako da li uopste otstupaju ti istoricari u svojim radovima? Ja mislim da ne, zato sto samo ponavljaju sta je neki prethodni rekao tako da imamo hiljade primeraka hiljade istoricara koji govore jedno te isto jer samo ponavljaju tog jednog porfirogenita koji je jedini izvor za tu nasu "pravu" istoriju koju je neki Fric upisao u svoju knjigu iz koje svi crpe citate.

Ово је катастрофа што си написао. Јован Рајић, Милош Милојевић, Симо Лукин Лазић, јесу представници аутохтоне српске школе! Нема говора о њиховом наводном "западњаштву". И који црни Порфирогенит, тога нема ни трунке у њиховим радовима? :confused:

Овако како си написао, добијам утисак да од аутохтониста знаш једино за Деретића. А то је потпуно погрешно, учити историју почев од њега. Њега може човек читати, али тек онда када добро проучи Милојевића, Шафарика, и остале старије. Погледај Милојевићеву историју, па ћеш видети да си у заблуди када је он у питању.

mozda bi trebao procitati Pavela Safarika koji je svetski uvazen kao najveci slavista preproslog veka (a i danas je postovan).

Читао.

Zemlja moze biti i jeste toliko stara. Zato sam ti (i ostalima) postavio link kako bi mogao da se uveris (jer taj covek je fizicar i ima naucne dokaze za to) a ne da pricas napamet. Njegove lekcije su prihvacene od strane ruskog obrazovanja i koriste se u srednjim skolama tako da prvo skoci pa kazi hop.

Земља стара 25000 година? :rofl:rofl:rofl Страшно...

А шта би са Дагоном?

Rasen77702-24-2009, 10:58 AMBelBog (http://stormfront.org/forum/member.php?u=106698), -Друже mssdm ако није проблем јел може (пошто сам сада збуњен) мало детаљније о овоме, хвала унапред.

Ведски период памти и сведочи о томе да је религија била монотеистичка:"46 They call him Indra, Mitra, Varuṇa, Agni, and he is heavenly nobly-winged Garutmān.To what is One, sages give many a title they call it Agni, Yama, Mātariśvan." http://www.sacred-texts.com/hin/rigveda/rv01164.htm (http://www.sacred-texts.com/hin/rigveda/rv01164.htm) У Маздаизму се користе разни термини за Бога, као што су Свемоћни, Пресветли, Свезнајући, Бескрајни, Створитељ и још десетине сличних, али се увек ради о истом Богу (Ахура Мазда).

О старој србској вери (тзв. Родоверју), као монотеистичкој религији, је писао нпр. и др Војислав Шешељ позивајући се на одређене изворе (види овде (http://www.gorandavidovic.com/forum/showthread.php?t=1248)). Види сад, па ја сам "погрешно" мислио да су та "три мудраца" биле неке звезде, а не стварни људи, било Зороастрианци или

Маги?! Нема сумње да су мудраци древни Аријевци иранске висоравни, а Звезда није било три, него једна коју су мудраци препознали као Његову (види Матеј, 2:2)______________mssdm (http://stormfront.org/forum/member.php?u=154787),

Ti Magi (Avestanska rec za zoroastriskog svestenika) su bili ljudi koji su nakon dolaska u pecini otisli svojim zemljama i pretvorili Zoroastriske hramove u kojima su sluzili u crkve jedna od kojih i danas stoji.Знам за многе сличности између Хришћанства и Маздаизма/Заратустризма, али да постоји овакав континуитет то први пут чујем. :eek: Можеш ли, молим те, рећи нешто више о томе? Бар име Храма како бих могао пробати наћи нешто Интернет-претрагом.

Иначе, у вези оног што си говорио за Жидове - ту се слажем. Издавачка кућа Пешић и Синови је у едицији Трагом Словена објавила интересантно дело Изгубљена племена Израела, које би заинтересовани за ову тематику требали прочитати. Такође сам видео на нету и Један од најстаријих културних народа (http://www.sendspace.com/file/vvvkhm)и прочитао у једном даху._______________

Ово је изузетно занимљива тема, и сви би се трабали потрудити да дискутујемо аргументирано и да избегавамо иронију, спрдачину и остало...:flame

delfinella02-24-2009, 09:06 PMАјмо полако, много текста, много збрке. Много журбе и исхитрености, па онда и нетачности..Kažu Nemci "Langsam, uber zuher";)Kao sto sam rekao, procitaj Velesovu knjigu i Pesiceve radove - njegovim radovima sam ja potvrdio moje uverenje i ubedjenje da nismo mnogobosci sto je jedna od najvecih zabluda zapada. Takodje Zoroastrianizam je izvorno nasa vera koja je jednobozacka (zoroastrianizam je najstarija jednobozacka vera na svetu - mada verovatno najstarija vera uopste).

Rodna, stara vera Srba je monoteisticna, solarocentrična, tačnije rečeno.Ја сам, конкретно, потврдила своје уверење народним песмама, па ми ни Пешић ни Изенбекове таблице нису много новог донеле...

No Zarduštizam (pošto je pravo ime njegovo bilo Zardušt, a ne ovo Za,pa RA ,pa TUS, pa TRA) je , pre svega, hronološki mnogo kasnija "vera" od iranskih drevnih verovanja..Mislim na čist mitraizam, solarocentričnu religiju..Давну и прадавну, али не и најстарију...A da je najstarija, ili verovatno najstarija- ne može da bude..Jer se medju precima na tom prostoru (iranskog platoa, današnjeg Teherana i gore, oko Kaspijskog mora) pominju neki drugi "likovi" iz opevane iranske/persijske proslosti: Sarbar i Sorab napr..

E sad, odakle taј Mitra??? Pišu ovako danas:

Na obali reke Raška, koja potiče od mitske reke RA''A, rođen je MitRA.Na obali reke Raška Mitra je ubio Bika/Vola..

Two place names mentioned in the Avesta and the Vedas have been associated with the Arax river: [28] the great semi-mythical river Raha ..Legend identifies the banks of the Arax river with the birthplace of the god Mithra..It was by the banks of the Arax, too, apparently, that Mithra killed the primeval Ox.. http://rbedrosian.com/Imyth.htm

Reka Raška,Raški ili RA reka je današnja reka ARAS, ,izvire na drevnoj gori Araratu, ,izliva se u Kaspijsko more, a na nekoliko kilometara od njegove obale reke Rashki na iranskoj strani, nalazi se mesto RASHTIN, a oko 20 km zapadno od njega i mesto SARDAB. Tačno 23 km južnije nalazi se mesto SARPA, a 125 km jugoistočno nalazi se i mesto SARAB. Gruzijci su zadržali naziv Raški, Armeni je zovu Aras, Grci su je preimenovali u Arax(as).

На енкарти се види један градић на обали Каспијског мора, припада Ирану и зове се РАШТ.. ПОмиње се да је име вероватно дато по митском хероју Ростану.. Tako Eglezofili pišu ,možda je bio RAštan ili Rastan ili Ra-dušt ili Ra-stan..ne znam izvorni oblik ..А највећа занимљивост је да је Ростан имао сина, такође великог јунака али и бунтовника..Звао се СОРАБ..Иранци то пишу као СОХРАБ.. Сораб се оженио јунакињом- ратницом по имену Гордафарид, кћери човека који се звао „Газдама” ..То су јунаци из персијске збирке песама које су, као и наше, преношене усмено, с колена на колена. Касније су ове песме прикупљене и записане, а збирка се зове Сахахнама..http://img175.imageshack.us/img175/4015/41c4f0s5m1lss500oy7.jpg

Ali na obali reke Raški, nije Mitra ubijao nikakvog bika..To je samo simbolično ispričana priča o prolasku ere BIKA i dolasku sledeće u kojoj će biti MITRA..(prijatelj na sanskritu , odatle i Mitrovice)..И Белбог лепо каже, нису оно три мудраца, оно су три звезде..После су их отелотворили неки што не умеју да схвате небеско него само телесно.

Ti Magi Ti Magi (oni što mogu) su bili veliki znalci..Pre svega zvezdoznanci...Nosili su opanke (nadjite sliku "tri mudraca" iz Ravene i gledajte u noge onoga što ga zovu "Balta Car" (šalim se --tražite "Baltazara")..Bili su tamo mnogo pre Persijanca ( u originalu Farsi narod, grci ih pogrčili u "perse") u državi svojoj, bliže Kaspijskom moru no južnom delu iranskom platoa..Njihovi ime mi bi izgovarali kao Međani ili Medjaši....Opšte ime, u kojoj su "MAGI" (Možni ljudi ?Moćni?) bili kao danas sveštenićka kasta, žreci, zvezdoznanci, obredovršioci i obredoznalci. Bez njih ništa nije počinjalo niti se završavalo..(A to što su ih naveli u almanahu , to ne mora da znači da se desilo tako)Mnogo su interesantni, nikako da nadjem vremena da stavim malo više o njima na Ist.odgonetanja..

Što sam se raspisala ovoliko ?Zato što je učenje proroka Zardušta mnogo kasnije od mitraizma, a mitraizam je, po toponima sudeći , nastao u vreme kad su Srbi,Sorabi,Sohrabi,Sarbari i sl . živeli tamo. Mnogo davno.Dakle, daleko je mitraizam od najstarije religije.I nisu je Persijanci stvorili.

Deo se vidi na mapi..kako god krenule u seobe, prolazili su tim "iranian" platoom..http://img243.imageshack.us/my.php?image=seobesrbaiyindijeuv6.jpg

mssdm02-24-2009, 11:24 PMsvevladОво је катастрофа што си написао. Јован Рајић, Милош Милојевић, Симо Лукин Лазић, јесу представници аутохтоне српске школе! Нема говора о њиховом наводном "западњаштву". И који црни Порфирогенит, тога нема ни трунке у њиховим радовима?Upravu si. Manje vise samo sam skenirao ocima tvoj komentar ne osvrcuci se na imena. Odavno sam procitao Milosa Milojevica (Dela Prave Srbije – sto je totalno druga tema – tako da nisam znao da je autohtonista) dok Simu Lazica I Jovana Rajica nisam (u Australiji su mi resursi oskudni pa nemam bas neke knjige na raspolaganju). Na internetu sam danas nasao dve knjige Sime Lazica koje naravno tek treba da procitam. Zbog tih razloga sam tvoj komentar drugacije shvatio – da su ti istoricari pro-becki – odbacivajuci Deretica mislio sam da opovrgavas autohstonsku skolu. OK znaci moja greska izvini i hvala na navedenim istoricarima (ako znas gde mogu da se skinu [ako uopste ih I ima] na internetu knjige M. Milojevica I Jovana Rajica bio bih zahvalan).

svevladЗемља стара 25000 година? Страшно...

Po treci put govorim, prvo procitaj pa prosudi. Nama se i dan danas beckoskolci ismejavaju iako to ne menja istinu. U novelu “Veronika je odlucila da umre” pisac Paulo Koeljo pise da smo svi ludi samo da univerzalno prihvacena ludost cini njene sledbenike (prividno) normalnim. Volter je rekao "hiljadu p,uta

ponovljena laz postaje istina". Nista te valjda ne kosta da procitas sta taj covek ima da kaze.Meni je smesnije da jednom racionalnom i logicnom umu bude naucno i istinito da je Zemlja milijardama godina stara. Cista izmisljotina po analogiji “nekada davno preko sedam mora I preko sedam gora zivela je zarobljena princeza koju je cuvao strasan zmaj” – nego neznaju kako da zalgupe i obmanu ljude pa izmislise pedeset nula kako niko nebi mnogo proturao po proslosti trazeci odgovore (kao da je i moguce) i zalepili mu etoketu ‘naucno dokazano” Iako jedini “dokaz” toga je metoda radiougljenika koja moze d aide u proslost tek 5.700 god a onda postaje neverodostojna jer pocinje da odstupa u godinama.

svevladОвако како си написао, добијам утисак да од аутохтониста знаш једино за Деретића

Procitao sam Koncara, Pjanovicku, Vukotica, Deretica, Pesica, Safarika, Zivancevica – sve one do kojih sam mogao doci putem interneta jer mi je on jedino “vrelo” ikakvog znanja (bilo koje) nase istorije.

svevladА шта би са Дагоном?

Neznam nista o Dagonu. Pitaj slabocara ciji je to komentar.

delfinellahronološki mnogo kasnija "vera" od iranskih drevnih verovanja.

Istorijska je cinjenica da je najstarija vera - naravno nista nije sto posto sigurno mada istorijski dokazi navode na to, iskopine, mitovi, motivi, price itd kao i tvrdnje vernika zoroastrizma (sve navodi na 6. milenijum pne). Sve u svemu te "vere" mogu biti neki kultovi (deo neke vere kao i da pokazuju neke proto-verske motive jer i danas ako pogledamo kult svetaca i njihovog slavljenja to ne pretsavlja samostalnu veru/religiju) iz kojih je Zoroastrizam proizasao kao vera – moze da se kaze Zoroastrizam je neprekidni kontinuitet tih kultova znaci jedno te isto pod drugim imenom. Zoroaster je bio nesto poput reformatora.

delfinellaZato što je učenje proroka Zardušta mnogo kasnije od mitraizma, a mitraizam je, po toponima sudeći , nastao u vreme kad su Srbi,Sorabi,Sohrabi,Sarbari i sl . živeli tamo. Mnogo davno.

Mitraizam je proizasao iz Zoroastrizma. Mitraizam dotire is 15. veka pne dok Zoroastrizam dotire iz 6. milenijuma pne.

delfinella I nisu je Persijanci stvorili.

Naravno da je nisu Persijanci stvorili – bar ne ovi koje danas smatramo Persijancima – vec mi. Srbi su i dole na istoku vladali (prvi glavni grad Persije se zvao Pasargard tj “Pozaren(?) grad”* kao sto se danas zove glavni grad Iraka Baghdad sto znaci “Bog dade” [ovo nije moje misljenje nego doslovno to znaci I kod danasnjih iranaca koji su mu znacenje zadrzali]). I mi imamo ime Persa/Persida kod nas jos uvek. Takodje Persijanci imaju isti koren kao i Mede (medjani – bakar). Prvom caru Persije (Kiru Velikom [Cyrus the Great]) je tast bio Kralj Medije.

* Nazaren, ozaren grad kao sto je potom postao Nazaret.

Svevlad02-25-2009, 08:51 AMUpravu si. Manje vise samo sam skenirao ocima tvoj komentar ne osvrcuci se na imena. Odavno sam procitao Milosa Milojevica (Dela Prave Srbije – sto je totalno druga tema – tako da nisam znao da je autohtonista) dok Simu Lazica I Jovana Rajica nisam (u Australiji su mi resursi oskudni pa nemam bas neke knjige na raspolaganju). Na internetu sam danas nasao dve knjige Sime Lazica koje naravno tek treba da procitam. Zbog tih razloga sam tvoj komentar drugacije shvatio – da su ti istoricari pro-becki – odbacivajuci Deretica mislio sam da opovrgavas autohstonsku skolu. OK znaci moja greska izvini i hvala na navedenim istoricarima (ako znas gde mogu da se skinu [ako uopste ih I ima] na internetu knjige M. Milojevica I Jovana Rajica bio bih zahvalan).

Далеко од тога да оповргавам аутохтонисте... Само скрећем пажњу на тог Деретића... много он прича и што треба и што не треба, и што јесте и што није.

Што се литературе тиче, ја сам почео понешто да прикупљам, ево овде (http://www.gorandavidovic.com/forum/showthread.php?t=2146). :clink

BelBog02-25-2009, 03:57 PM− Originally posted by mssdm: "Ruski fizicar i bogoslov Timotej Alferov je napisao udzbenik u kome govori da je zemlja drasticno mladja nego sto se govori (oko 25.000 do 30.000 godina mislim da kaze)... (...) Zemlja moze biti i jeste toliko stara. Zato sam ti (i ostalima) postavio link kako bi mogao da se uveris (jer taj covek je fizicar i ima naucne dokaze za to) a ne da pricas napamet. Njegove lekcije su prihvacene od strane ruskog obrazovanja i koriste se u srednjim skolama tako da prvo skoci pa kazi hop."

• Друже mssdm не знам шта бих сада рекао?! Ево прво да се захвалим на одговору и на постављеном линку − међутим − не може мене тај линк, па ни тај ¨физичар и богослов¨ да увере у то да је Земља стара свега 25.000 до 30.000 година из једног простог разлога што када мало размислим увек долазим до закључка да је то сувише мало година да би се могао формирати тако комплексан и разноврстан живи свет на једној планети. Разумем је тог (¨физичара¨ и) богослова што има потребу да тако нешто каже, јер по томе испада да је нека паранормална (да не кажем ненормална) сила, како год да је назовемо, узела неки чаробни штапић и онда − пуф,... ћири-бу, ћири-ба, и настаде Земља,... и онда се за само једну годину (или дан) охладила сва та усијана маса, па је онда тај ¨неко¨ - мада ми је јасно зашто тај богослов наводи воду на своју воденицу − створио све те мале људе, биљке и животињице,... ваљда да му не би било досадно наредних пар хиљада година?! Када смо већ стигли и до скакања и речи ¨хоп¨, стварно ми је жао што се (ако је то истина) такве ствари и тврдње уче у средњим школама. Могу само да мислим шта ће бити са том децом када од њих постану људи – поново ће неко морати да доказује да је Земља округла и да се окреће око Сунца. Ако може само још један линк да се види у којим се то средњим школама изучава овако фантастична теорија? И на којем предмету? Чекај да погодим – јел на веронауци можда?

− Originally posted by Rasen777: "Нема сумње да су мудраци древни Аријевци иранске висоравни, а Звезда није било три, него једна коју су мудраци препознали као Његову (види Матеј, 2:2)."

• Joooj,... друже Расен 777 − па зар сада треба да учим још из (претпостављам јеванђеља) по Матеју? Немојте људи тако, па овај форум читају и други људи, јел сада треба да испадне да смо оперисани од мозга и да учимо из којекаквих јеванђеља? Какво јеванђеље, какви бакрачи?! Те три Звезде су ови више-миленијумски лажови и преваранти (смрдљиве јеврејчине) сакрили у та некаква измишљена ¨три мудраца¨ како би украли људима знање о звездама! Право питање је зашто су то писали шифровано, из којих побуда и са којом намером? Знање је моћ − украсти ¨гојима¨ знање значи логично и украсти им моћ! Не краду се само новац и материјална добра −

краде се и знање, још и како! Кроз генерације су тако људи били све мање склони знању и размишљању, а све више веровању,... али то је сада већ нека друга прича.

− Originally posted by Rasen777: "Ово је изузетно занимљива тема, и сви би се трабали потрудити да дискутујемо аргументирано и да избегавамо иронију, спрдачину и остало..."

• Слажем се у потпуности − само треба поставити овде питање ко се овде спрда? Ова тема (тред) је веома озбиљна и на њој не би требало да буду такве спрдње и спрдачине неког богослова (Тимотеја Алферова), који је уз то још и ¨физичар¨, па каже да је Земља стара свега 25.000 до 30.000 година. Шта то значи? То значи да се онда овај тред обесмишљава и чини неозбиљним, па када неко буде читао све остало, тема »Срби народ најстарији« пада у воду! Па ће се онда појавити неки ¨паметњаковић¨ са подфорума СФ Хрватска и рећи ону њихову чувену паролу: ¨Амебе па Срби¨. Јел то треба да се деси? Дакле, ко се овде спрда са људским мозговима и разумом, не бих о томе, а да сам ироничан и саркастичан – јесам, јер овакве небулозе не би требало да стоје на озбиљној теми! И да се, рецимо, прешло преко тога, да није било реакције других чланова форума, шта би било (?), сви испадосмо ненаромални, а цео тред оде у ¨жуту штампу¨. Ако неко хоће да убеди остале да је Земља и сав живот на њој стар (или млад) свега 25.000 до 30.000 година, ако модератори дозволе, нека се отвори нова тема на општој дискусији, па можемо тамо да причамо о томе. (...) Све остало читам и пратим, веома је интересантно и лепо је када човек научи нешто ново, добро, има сада ту неких неслагања око Деретића и других аутора, али у то се не петљам, јер сматрам да има много компетентијих од мене у историји, али она тврдња боде очи и раздире здрав разум.

delfinella02-25-2009, 07:22 PMMitraizam je proizasao iz Zoroastrizma. Mitraizam dotire is 15. veka pne dok Zoroastrizam dotire iz 6. milenijuma pne.. Prvom caru Persije (Kiru Velikom [Cyrus the Great]) je tast bio Kralj Medije...Nazaren, ozaren grad kao sto je potom postao Nazaret.

Za Zardušta, ja računam ovako (kao u citatu nadjenom na brzinu) .Ako grešim u postavljanju mitraizma hronološki pre "Zorastarijanca" , ispravite me!

The religion was founded by Zardusht or Zarathushtra. According to Zorastarians, he was born around 1738 B.C. in northeastern part of the Iranian Plateau. (Although other scholarsbelieve he lived around the time of the Rig Veda, the oldest of the Hindu scriptures. That is usually dated between 1500-1260)B.C. Still, others believe he lived as recently as 600 BCUz naznaku da Rg vede pominju Mitru, a ne Zardušta.

http://garyleazer.org/CISBulletin/CIS_Bulletin_zoroastrianism.pdf

Kuroš Bozorg. kršten po dedi Elamcu, pogrčen kao Kir Veliki uze ženu od Medjana? (Persijanci su način odevanja i nošnju uzeli od medjana takođe). Da ne misliš na majku??On je bio polu-Medjanin, po mami. Po očevoj liniji i dedinoj je Elamac.

Kuroševa mama- imala je ime kakvo se često sreće u našim narodnim pesmama o Sekuli Bani i bjeloj vili Mandalini, ili o mudrim devojkama Mandama- zvala se Mandana .(zamandaljena ili odmandaljena?)Bila je kraljica Medjana i uzeli su joj za muža kralja sa Zagroskih planina(Farsi), baš da ne bi bio ugrožen presto Medjana.(No, Kir je to posle ugrozio, i "pokorio" medjane kao prvi "persijanac", elamsko /medjanske krvi i ako ne grešim upo gledu Elamava,- mešanac..Jer Mandana i svi Medjani (i menju njima Magi ) bili su bele

rase...To bi objasnilo i zašto je zdušno pomogao susedima , izbeglicama iz Egipta, pod vodjstvom egipatskog žreca Mozesa ili Mošte... kako ga često hvale.. )

http://www.parmidarugs.com/images/DSC_0019.jpghttp://en.wikipedia.org/wiki/Mandane_of_Mediahttp://en.wikipedia.org/wiki/Anshan_(Persia)

Nazaret nikad nije pronadjen kao grad, da je ikad postojao (ni arheološki, ni na guugl-earth:)))Materijalno nije dokazano da je ikad nastao..Nepostojeći "ozaren" grad verovatno je pogrešan termin (ipak su jevandjenja pisali na grčkom i znatno kasnije u odnosu na datu temu) i odnosi se ,kako većina teoretičara istorije religije smatra- na naziv jedne grupe bliske esenima-nazarene. Ne znam da li su oni bili ozareni, no, svejedno, na ovoj temi nisu bitni..

"46 They call him Indra, Mitra, Varuṇa, Agni, and he is heavenly nobly-winged Garutmān.To what is One, sages give many a title they call it Agni, Yama, Mātariśvan."http://www.sacred-texts.com/hin/rigveda/rv01164.htmOvo mi je skrenulo pažnju,Rasene777. Govore o Suncu (Indra,Mitra, Varuna-Svarog, Oganj, krilata ptica Garuda- sve je to Sunce).. a medju naznačenim imenima: Agni (Oganj,Vatra, dakle Sunce), Yama (Bog smrti-suprotnost od svetla) je i ženska trećina trojstva- Materis-vani, aktivni princip, slovenska Matersva.

No, od ovih čakulanja nema svrhe,a štete može biti.. što kaže Belbog

Ова тема је веома озбиљна

Pitam se, da li ste stigli da pogledate ili pročitate Olginu knjigu, retko ko je čitao do sada..Tiraž je bio ograničan i raznešen..Žena je znala mnogo jezika , obradila je svakojake teme, otvorila čitav ciklus pitanja i sve... lepo dokumentovala..

mssdm02-26-2009, 03:03 AMbelbogДруже mssdm не знам шта бих сада рекао?! Ево прво да се захвалим на одговору и на постављеном линку − међутим − не може мене тај линк, па ни тај ¨физичар и богослов¨ да увере у то да је Земља стара свега 25.000 до 30.000 година из једног простог разлога што када мало размислим увек долазим до закључка да је то сувише мало година да би се могао формирати тако комплексан и разноврстан живи свет на једној планети. Разумем је тог (¨физичара¨ и) богослова што има потребу да тако нешто каже, јер по томе испада да је нека паранормална (да не кажем ненормална) сила, како год да је назовемо, узела неки чаробни штапић и онда − пуф,... ћири-бу, ћири-ба, и настаде Земља,... и онда се за само једну годину (или дан) охладила сва та усијана маса, па је онда тај ¨неко¨ - мада ми је јасно зашто тај богослов наводи воду на своју воденицу − створио све те мале људе, биљке и животињице,... ваљда да му не би било досадно наредних пар хиљада година?! Када смо већ стигли и до скакања и речи ¨хоп¨, стварно ми је жао што се (ако је то истина) такве ствари и тврдње уче у средњим школама. Могу само да мислим шта ће бити са том децом када од њих постану људи – поново ће неко морати да доказује да је Земља округла и да се окреће око Сунца. Ако може само још један линк да се види у којим се то средњим школама изучава овако фантастична теорија? И на којем предмету? Чекај да погодим – јел на веронауци можда?

Necu da ulazim dalje u raspravu. Ako ne verujes ne veruj. Ni nama mnogi ne veruju da smo to sto jesmo pa nista - zivot tece dalje. Ti nastavi da verujes u "pretke" majmujne i njihov "неки чаробни штапић и онда − пуф,... ћири-бу, ћири-ба" i oni prohodase na zadnje noge, pocese da pricaju, razmisljaju i stvaraju sto je prvi i jedini slucaj u istoriji "sestomilijardne" istorije Zemlje. To je do tebe i niko ti ne brani da verujes u to sto verujes mada veoma pristrasno jer nisi ni dao sansu tom coveku i njegovim dokazima. I onda se cudimo kako postoje ignoranti po svetu koji nece da uslusaju nas i cinjenice koje

iznosimo o tome ko su Sloveni i sta su stvorili. Rasprava o Zemlji nadam se da je sada zavrsena.

delfinellaNazaret nikad nije pronadjen kao grad, da je ikad postojao (ni arheološki, ni na guugl-earth ))Materijalno nije dokazano da je ikad nastao..

Naravno - po najnovijim (zapadno-jevrejskim) istrazivanjima kako bi mogli najlakse da opovrgnu bilo sta sto bi se moglo povezati sa Nazaretom. Prica je sasvim suprotna. Iskopine na stanistu Nazareta datiru od 5. veka pne mada pod drugim imenom sto znaci da je to (verovatno) ime dobio nakon Isusovog zivota i propovedanja na Zemlji. Galileja je bio nejevrejska oblast u doba Isusa sto postavlja jos jedno pitanje kako je onda Isus Jevrejin? Nikako. Mnogi Jevreji (kao i neki istoricari) veruju da Isus nije cak ni postojao.

delfinellaDa ne misliš na majku??Tako sam ucio u srednjoj skoli - bio mu je tast kralj Meda i da je podigao ustanak protiv svog tasta kako bio oslobodio svoj narod njegove vlasti. Mada citajuci sada o njemu po internetu ocigledno je da ne treba verovati bezuslovno nastavnicima i profesorima. Medjani i Persijanci su istog roda. Elamiti su podlegli Persijancima (Achaemenes, osnivac prve dinastije Persije je njihovu drzavu osvojio mada se kaze da je bio legendarna licnost pa se zato njegovom sinu Teispes-u dodeljuje titula prvom kralju sto ce kasnije biti Persija i osvajacu Elamita) tako da oni [navodno] nemaju nista sa rodom Persijanaca. Kazem navodno jer tu moze biti zabune slicne - Tracani, Sarmati, Dacani, Rasani, Iliri, su svi slicni kulturno mada svi "zasebni" narodi sto je netacno - tako da su Persijanci, Medjani i Elamiti mozda istog roda. Samo spekulacija.

delfinellada li ste stigli da pogledate ili pročitate Olginu knjigu

Procitao sam njeno delo. Toliko istorije pokriva da mi je zao sto ne ide detaljnije o nekim stvarima. Da li je ikad napisala drugi tom?

BelBog02-26-2009, 03:52 AM− Originally posted by mssdm: "Necu da ulazim dalje u raspravu. Ako ne verujes ne veruj."

• Наравно не желим ни ја да улазим даље у расправу, ко чита странице ове теме сам ће просудити које тврдње су озбиљне, а које неозбиљне. Само бих хтео да напоменем још ово – проблем управо лежи у том ¨веровању¨! Мене су од малих ногу учили да размишљам, а не да верујем. Веровање је ирационална категорија,... такође, ја нисам нигде спомињао ни мајмуне ни 600 милијарди година Земље, па није у реду да ми се то сада импутира. Бићу искрен − не знам колико је Земља стара, а претпостављам да не знају ни научници, већ да могу само хипотетички да нагађају и поставе неки оквир. (...) Није ми само јасно како неко истовремено може да буде ¨физичар и богослов¨?! Ето само толико.

p.s. − Него, друже, ниси ми одговорио у којим се то школама учи та теорија и на којем предмету? Хвала унапред на одговору.

mssdm02-26-2009, 06:06 AMbelbog• Наравно не желим ни ја да улазим даље у расправу, ко чита странице ове теме сам ће просудити које тврдње су озбиљне, а које неозбиљне. Само бих хтео да напоменем још ово – проблем управо

лежи у том ¨веровању¨! Мене су од малих ногу учили да размишљам, а не да верујем. Веровање је ирационална категорија,... такође, ја нисам нигде спомињао ни мајмуне ни 600 милијарди година Земље, па није у реду да ми се то сада импутира. Бићу искрен − не знам колико је Земља стара, а претпостављам да не знају ни научници, већ да могу само хипотетички да нагађају и поставе неки оквир. (...) Није ми само јасно како неко истовремено може да буде ¨физичар и богослов¨?! Ето само толико.

Pametno su te naucili. Kad bi ljudi vise razmisljali bilo bi bolje. Razmisljanje je umno razmatranje koncepta u ovom slucaju koliko je Zemlja stara. Razmisljanje moze biti racionalno ili irracionalno. Tvoja odluka i zakljucak mogu biti jedno od sledecih; pristalica jedne teorije, pristalica druge teorije ili pristalica neceg treceg - to je sada tvoj stav, a stav je (po definiciji) licno verovanje u nesto. Znaci ti verujes da neznas koliko je Zemlja stara i da verujes da neznaju ni naucnici. Sve dovodi do zakljucka da je; verovanje proizvod racionalne (ili iracionalne) misli. Potom opet zavisi pojedincu da razmislja i razmatra koji je stav racionalan ili neracionalan, logican ili nelogican, sto samo tera ciklus unakrug i u beskraj. I za kraj sta vecina vidi kao tacan i racionalan stav zelim da povezem sa vecnavedenom parafrazom Paula Koelja - da smo svi ludi (citaj. iracionalni) samo da univerzalno prihvacena ludost cini njene sledbenike (prividno) normalnim (citaj. racionalnim). Da li uopste postoji racionalnost i njen protivpojam? Nacistima je stav (ubedjenje) bio da su jevreji unistioci kulture, sloveni nosioci kulture, a nemci (arijevci) stvaraoci kulture. Po njima racionalni proizvod je unistenje jevreja i porobljavanje slovena. Na drugoj strani imas ceo svet koji vidi to kao iracionalno i ludo ponasanje jer su (po njihovom ubedjenju) svi ljudi jednaki. Svi koncepti su proizvoljni zavisivsi od uverenja pojedinaca pa tako i celokupno, jednog naroda ili jedne ideje. Ti prazni koncepti su s razlogom stvoreni - kako u svetu nebi nastao haos.

Drugo. Ti si negirao ono sto sam ja napisao bez obrazlozenja i tvog licnog stava tako da nisam mogao nista drugo da pomislim nego da si pristalica suprotnog - sestomilijardna starost Zemlje a uz to ide i evolucija, amebe i ostale gluposti.

Trece. Zasto nemoze neko biti i bogoslov i fizicar. Postoje i lingvisti-ekonomisti, istoricari-arhitekte. Covek je prosto zavrsio fakultet bogoslovije i fakultet nauke (tj fuziku). Ja licno studiram ekonomiju i umetnost - pravac istorija. Dvostruka diploma - bicu i dimplomirani istoricar i ekonomista. Ne vidim sta je tu cudno i nezamislivo.

belbogp.s. − Него, друже, ниси ми одговорио у којим се то школама учи та теорија и на којем предмету? Хвала унапред на одговору.

U srednjim skolama i naravno iz nauke. Mislim da koliko teorija sestomilijardne starosti Zemlje, amebe i evolucije imaju prava da se uce ima i ova - objektivnost i nepristrasnost ijednome je valjda cilj same nauke - pa tako neka sami ucenici i ucitelji odluce sta je njima racionalno i logicno a sta ne. Samo je Bog sveznajuci tako da nemogu da ti imenujem cak i skole u kojima se to uci.

ps. Nema svrhe vise raspravljati o ovome. Bolje da se vratimo na prastarost naseg naroda i njegovoj kulturi.

Svevlad02-26-2009, 09:46 AMps. Nema svrhe vise raspravljati o ovome. Bolje da se vratimo na prastarost naseg naroda i njegovoj kulturi.

Ево и овде да пренесем књигу по којој је и ова тема добила име:

Олга Луковић Пјановић

Срби, народ најстарији

http://img7.imageshack.us/img7/4591/olgarm7.jpg

Преузми фајл (http://www.sendspace.com/file/71wtmu) - пдф формат

Ширите по форумима, читајте, и учите. Деретића читати, али не учити од њега.

Rasen77702-26-2009, 10:55 AMДруже mssdm (http://stormfront.org/forum/member.php?u=154787),Ниси ми одговорио на питање, па га понављам:Ti Magi (Avestanska rec za zoroastriskog svestenika) su bili ljudi koji su nakon dolaska u pecini otisli svojim zemljama i pretvorili Zoroastriske hramove u kojima su sluzili u crkve jedna od kojih i danas stoji. Знам за многе сличности између Хришћанства и Маздаизма/Заратустризма, али да постоји овакав континуитет то први пут чујем. :eek: Можеш ли, молим те, рећи нешто више о томе? Бар име Храма како бих могао пробати наћи нешто Интернет-претрагом.Па ће се онда појавити неки ¨паметњаковић¨ са подфорума СФ Хрватска и рећи ону њихову чувену паролу: ¨Амебе па Срби¨. Јел то треба да се деси?Баш ме заболе шта ће ко да помисли, ето... Занимају ме само аргументи, а не котрљајући смајлији, злонамерни коментари или нечије предрасуде. Поновићу део поста где delfinella (http://www.stormfront.org/forum/member.php?u=84632) говори о наслову теме, односно књиге, да могу и ти злонамерни Хрвати да виде о чему се ради.

А наслов књиге је цитат из дела грчког (византијског) историчара Л.Халкокондила који , у оригиналу гласи :

«Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων... »

У латинском преводу

“Tryballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo...”

преведен на српски:"Род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, поуздано знам... "___________________________

О књизи Православни поглед на свијет и савремене науке о природи сам отворио тему пре око годину дана овде (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=468031). Тако да ко жели да исмева овај научни рад, може то урадити на тој теми.О Назарету сам такође давније дана отворио тему овде (http://stormfront.org/forum/showthread.php?t=458185), такође без одговора.

delfinella02-26-2009, 04:23 PMDanas pažljivo iščitam sve što je mssdm ispisao, diskutovao i reagovao i "zaista vam kažem" ( bez obzira koliko mu je naslova i strana prošlo kroz ruke i koliko mu je želja velika u pogledu srbistike) vise štete nanosi nego što doprinosi. Gledala sam i linkove što je dao i tako to..Prvo počela da pravim spisak šta je sve izmešao, da korigujem šta znam..Da l od ovih Elamaca (Semovih sinova), dal ????....pa onda shvatila koliko je to veliki posao...

Kod pomenutog Rusa tražila godine koje je mmsdm citirao i branio,a li ne nadjoh..samo ovo je slično. kad govori o teorijama i stavlja primedbe :Количина воде коју они заједно избацују се процјењује на износе према којима би се сва данас на планети Земљи постојећа вода морала скупити за 350 000 000 година,.... добиће се да се сва Земљина кора само захваљујући ерупцијама вулкана морала формирати не касније од 500 000 000 година.http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Nauka/Nauka03.htm

Razmišljala o tim australijskim sistemima- gde za nekoliko semestara učiš i istoriju umetnosti i ekonomiju (nesrodne nauke)- koliko to daje realnog znanja? A koliko površnog odnosa prema obe discipline..?Da li i kuvari paraleno dobiju diplomu astronauta ? Pedikirke i manikirke mogu istovremeno da budu filolozi?Kurs je kurs, što da ne..

I na kraju sam. da ne dužim, ovako zaključila:Možda bi bilo poštenije i svrsishodnije , posle ovoliko nas što smo izreagovali na različite stvari mssdm-a, da nam, a posebno meni, ostavi ovu temu bez svojih tekstova..tako da tema ostane posvećena Olgi i onome što je žena godinama sakupljala- da možemo to da komentarišemo ili ne..

A sam mssdm, (mislim da nije sporno i da ce me shvatiti pravilno) mogao bi da otvori novu temu, svoju i da na njoj izloži svoje stavove o istoriji Srba, pa ćemo se mi, ako želimo priključiti ili ne..Mi ili neki drugi., nebitno je..

Da ne mešamo žabe i babe. Nauku i caffe- ćaskanja.

mssdm02-27-2009, 12:31 AMdelfinellaKod pomenutog Rusa tražila godine koje je mmsdm citirao i branio,a li ne nadjoh

Ocigledno nisi pazljivo procitala. Bilo bi stvarno smesno s moje strane da izmisljam nesto sto moze tako lako da se proveri.

delfinellaRazmišljala o tim australijskim sistemima- gde za nekoliko semestara učiš i istoriju umetnosti i ekonomiju (nesrodne nauke)- koliko to daje realnog znanja? A koliko površnog odnosa prema obe discipline..?

Australija ima tri univerziteta koja su ubrajana medju najboljima u svetu. Jedan u Kanberi, drugi u Sidneju i treci u Melburnu. Ja studiram na Univerzitetu Sidneja koji je u socijalnim disciplinama 5. u svetu.

Svakog semestra se uce po 4-5 predmeta sto znaci 8-10 godisnje. Ako studiras samo umetnost ili ekonomiju studira se 3 godine (sa isti broj predmeta) dok ako zelis dvostruku diplomu onda je 5 godina (naravno zavisi od dimplome koju zelis - na primer medicina zasebno je 7 god). Tako da niti su to neki “kursici” niti koledzi, niti nemarnosti prema ijednoj disciplini.

delfinellaDa li i kuvari paraleno dobiju diplomu astronauta ? Pedikirke i manikirke mogu istovremeno da budu filolozi?Kurs je kurs, što da ne..

I na kraju sam. da ne dužim, ovako zaključila:Možda bi bilo poštenije i svrsishodnije , posle ovoliko nas što smo izreagovali na različite stvari mssdm-a, da nam, a posebno meni, ostavi ovu temu bez svojih tekstova..tako da tema ostane posvećena Olgi i onome što je žena godinama sakupljala- da možemo to da komentarišemo ili ne..

A sam mssdm, (mislim da nije sporno i da ce me shvatiti pravilno) mogao bi da otvori novu temu, svoju i da na njoj izloži svoje stavove o istoriji Srba, pa ćemo se mi, ako želimo priključiti ili ne..Mi ili neki drugi., nebitno je..

Da ne mešamo žabe i babe. Nauku i caffe- ćaskanja.

Iznenadjen sam tvojim ispadom. To sto se ne slazes sa nekim stvarima ne znaci da moras postati prosta i uvredljiva. Naravno da zelim da diskutujem o gdji Olgi i njenom delu (mada ne vidim kako je tema iskljuciivo o njoj). O starosti Zemlje i fakulteta je bilo usput (i na tome je trebalo da ostane) iako nije bilo iste teme treda – mada nemoj mi molim te reci da sam ja prvi i jedini koji je to uradio. Samo pogledaj post-ove ove teme koji su otisli sa 4.000 godina srpske drzave na atlantidu pa na srpski kalendar i Vizantiju (a i tvoji post-ovi na drugim temama nisu bas svi povezani sa temom treda). O Kurdima, Zoroastrima i Sumerima takodje ne vidim kako je bilo na odmet da se sazna.

[COLOR=black][FONT=Verdana]Drugo. Belbog je taj koji je postavljao dalje pitanja a bilo bi sasvim nevaspitano da mu ne odgovorim. Ako si mozda propustila citajuci moje komentare, nekoliko p,uta sam hteo da zavrsim sa raspravom ostalog i predusredim se na temu treda. Sama si rekla "posle ovoliko nas što smo izreagovali na različite stvari mssdm-a' - vi ste produzavali temu. Sve u svemu ono sto sam rekao sto se ticalo istorije Srba i povezanosti sa Kurdima Sumerima itd nevidim kako je bilo van teme i neobrazovno.

Bolje da si zapocela diskusiju o temi treda kako bi se odmakli sa ("moje") nezeljene diskusije nego sto sama nastavljas o tome trazeci moj odgovor.Bolje da si mi odgovorila na pitanje da li postoji drugi tom Olginog rada nego sto si se skoncentrisala na ono sto zelis da izbegnes.

BelBog02-27-2009, 07:16 AM− Originally posted bymssdm: "Nacistima je stav (ubedjenje) bio da su jevreji unistioci kulture, sloveni nosioci kulture, a nemci (arijevci) stvaraoci kulture. Po njima racionalni proizvod je unistenje jevreja i porobljavanje slovena."

• Ето га сад,... прочитај нешто са овог форума из одељка »Идеологија« о дислокацији јевреја на острво Мадагаскар – не ради се уопште о ¨уништењу јевреја¨ као што ти кажеш већ о намери њиховог одтсрањивања из националног ткива и живота европских народа због њиховог штетног деловања. Што се тиче тог твог ¨поробљавања Словена¨ могао би да прочиташ шта је Хајнрих Химлер мислио и говорио о Словенима као припадницима аријевске расе и културе, а пронађи негде на интернету и брошуру РОА, или ¨Русија − Русима¨ где је лично Адолф Хитлер, по теби ¨нациста¨ (јел?) рекао поводом Русије... и тога да би Русија требало да припадне након рата Русима и да руски народ влада самим собом, а не да њиме управља и влада та кужна жидовска раса!

− Originally posted by mssdm: "Zasto nemoze neko biti i bogoslov i fizicar. Postoje i lingvisti-ekonomisti, istoricari-arhitekte,..."

• Наравно да неко може бити истовремено и лингвиста и економиста, као и историчар и архитекта, али богослов и физичар?! Природне науке су егзактне науке, емпиријски доказиве, искуствено и кроз екесперименте, што значи да је нешто искуствено и експериментално потврђено (или да се бар на томе ради),... не знам само како ће тај богослов кроз екперименте да докаже да бог постоји

и да је он створио Земљу и сав живот на њој за 7 дана. То бих баш волео да видим! (...) О рационалности и ирационалности си тамо замумуљио и закукуљио, тако да је намера збуњивања (неких) читалаца пропала, и поново ми импутираш да ја ¨верујем¨ у ово или оно. Боље је и нешто не знати него веровати, а бити искрен је врлина, уметати некоме у уста да је нешто рекао, иако није - је мана. Пошто видим из твојих постова да си у Аустралији и да се информишеш преко Паула Куеља, интернета и онога што си учио у школи – де ми реци, у оним школама у Русији, на којем предмету се изучава та тврдња о старости Земље? Твој одговор: "U srednjim skolama i naravno iz nauke." Из које ¨науке¨. Ја бих овако могао да кажем да је то из веронауке, а ти ми реци? (...) Цитат: "Samo je Bog sveznajuci tako da nemogu da ti imenujem cak i skole u kojima se to uci." – овим си ми рекао и више од онога што сам хтео да знам. То је већ веома добар сигнал да напустим ову дискусију и останем само (неми) посматрач шта ће се још даље из твог пера нанизати на овако озбиљној теми, а што може комплетно да је угрози.

− Originally posted by Rasen 777: "Баш ме заболе шта ће ко да помисли."

• Ето видиш, то је веома погрешно – човек треба да зна шта му мисле комшије, људи на послу са којима ради, његови пријатељи,... итд., али и његови непријатељи! Овакав аутизам, као да ми сви живимо на неком острву у пацифику, може само да нас одведе у нестанак. Стварно, после овога више ништа нећу написати на овој теми, која је све до пре једну или две странице била веома озбиљна (док није почело да се прогурава ¨теза¨ о Земљи од 25.000 – 30.000 година, религијским наклапањима и томе слично). Када религија почне да утиче на науку,... бојим се да од науке неће остати ништа. Толико од мене на овој теми.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

p.s – Хвала Свевладу за линк ( http://www.sendspace.com/file/71wtmu) књиге »Срби, народ најстарији« од Олге Луковић Пјановић. Велики поздрав и моја наклоност Делфинели и Свевладу који стоје чврсто на земљи и промишљају о свакој реченици коју исписују.

delfinella02-27-2009, 09:18 AMВелики поздрав Делфинели и Свевладу који стоје чврсто на земљи и промишљају о свакој реченици коју исписују.

Хвала теби, но битно је за све.., посебно у темама које дотичу српство, бити промишљен.Јер једна ситница или произвољност, коју непријатељи и угњетавачи српства чекају, може да поништи истину..А истина о Србима (чији је само један део Олга истражила колико је могла) преокренуће досадашње токове .

Пре 5 година (скинула сам из архиве форума Б92) кренули су неки од њих да панично траже контрааргументе:

Hitno mi trebaju konkretni podaci o eventualno starijem narodu od Srba, u Evropi!Reč je o političkoj debati, gde će verovatno druga strana dokazivati kako su Srbi najstariji!-каже неки "Merry" i posle malo dodaje, pošto mu se predlog o Baskijcima ne dopada, Ma treba mi neki podatak iz pouzdanih izvora, da se neki od evropskih naroda spominju iz vremena pre nego sto su se doselili stari Sloveni!

Довољно!

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,

Jer put neizvestan uvek je put vražiji.Ne boj se jastreba nego kukavica,Ne boj se lažova nego njine laži

mssdm02-27-2009, 11:19 PMbelbogЕто га сад,... прочитај нешто са овог форума из одељка »Идеологија« о дислокацији јевреја на острво Мадагаскар – не ради се уопште о ¨уништењу јевреја¨ као што ти кажеш већ о намери њиховог одтсрањивања из националног ткива и живота европских народа због њиховог штетног деловања. Што се тиче тог твог ¨поробљавања Словена¨ могао би да прочиташ шта је Хајнрих Химлер мислио и говорио о Словенима као припадницима аријевске расе и културе, а пронађи негде на интернету и брошуру РОА, или ¨Русија − Русима¨ где је лично Адолф Хитлер, по теби ¨нациста¨ (јел?) рекао поводом Русије... и тога да би Русија требало да припадне након рата Русима и да руски народ влада самим собом, а не да њиме управља и влада та кужна жидовска раса!

Mislim da je na mene red da se smejem. Znaci masovna ubijanja jevreja je bilo sta? Plan B, jer nisu mogli doci do Madagaskara. Ocigledno nemas pojma o nicemu. Hitler ih je nazivao crvima i parazitima covecanstva koji treba da se unisti (“odstrani” kao eufemizam za njihovo unistenje). Hitler je naravno smatrao Slovene kao deo arijevske rase mada pomesanu i isprljanu tatarima, mongolima itd. Naravno on je po nasim slovenskim zemljama ipak nalazio “pogodne” arijevce koji su mogli biti deo njegovog novog drustva – poljska, ceska, slovenija (mada je samo poljsku kulturu i narod smatrao kao jedinim slovenskim narodom na istom stupnju sa nemackim). U glavnom nas je smatrao nizim od njih i podnosioci culture koju su nemci stvorili. Kad je Hitler zamisljao svoj veliki muzej u svom rodnom mestu samo je 2-3 kulturna dela iz (samo) Rusije zeleo da prikaze i sacuva (mada su i oni bili dela zapadnih slikara kao rembrandt na primer) a sve drugo nije smatrao pogodnim svog novog drustva i sve ostalo je zeleo da unisti. To sto je on mislio da su komunizam (iako ima nacizam velike slicnost sa njim sem sto je nacizam na rasama utemeljen – kako bi lakse mogao da osvoji nemacki narod) i boljsevizam jevrejska podmetacina to nema nista sa njegovi rasnim pogledom na nas. Umesto sto lupetas bolje idi procitaj nesto sto se ne nalazi na internet forumima – bar jedanput – ako si u stanju.

belbogПриродне науке су егзактне науке, емпиријски доказиве, искуствено и кроз екесперименте, што значи да је нешто искуствено и експериментално потврђено (или да се бар на томе ради),... не знам само како ће тај богослов кроз екперименте да докаже да бог постоји и да је он створио Земљу и сав живот на њој за 7 дана.

Da li si normalan?! Prvo, ja stvarno ne razumem kako je to tebi nedokucivo da je covek i naucnik i bogoslov - i zasto treba da dokazuje Boga samo zato sto je obadva (iako se u Alferovom slucaju zadesilo da zeli da iskoristi znanje fizike koje je stekao pre ucenja bogoslovije i pritom uvideo slicnost s verom). Skoro sam citao o jednom neuropsihijatru (za tebe koji ne razumes to znaci da je zavrsio nauku/medicinu) koji u svojim 50-im zavrsio (katolicku) bogosloviju - niti zeli da dokazuje nesto niti mu je to palo na pamet. Jao, Boze me sacuvaj, pa kako i neuropsihijatar i bogloslov a pritom nije zeleo dokazati da sa mentalno poremeceni "namerno oznaceni od Boga za njihove grehe" itd itd - bum tras kakvo otkrovenje. Stvarno otkaceni zakljucci. Cudak si nema sta.

Cisto sumljam da T. Alferov zeli da dokazuje da je Bog stvorio svet u 7 dana. Ni sama crkva ne veruje da je Bog bukvalno stvorio svet u 7 dana vec je to uzeto metaforicno - samo dokazujes kolika si neznalica. Nasuprot tebi, gdin Alferov je visoko obrazovan i ozbiljan naucnik. Ono sto se poklapa s verom je naucno dokazao. Uporno lupetas, jer nisi ni procitao sta taj covek ima da kaze , i sam “импутираш да [on] ¨верује¨ у ово или оно” – zar ne vidis koliko si kontradiktoran sam sebi. Sam si rekao; “уметати некоме у уста да је нешто рекао...- је мана.” Ti mu guras reci u usta kako bio ga diskreditovao i omalovazio - iako stvaras kontraefekat.

belbogТо бих баш волео да видим! (...) О рационалности и ирационалности си тамо замумуљио и закукуљио, тако да је намера збуњивања (неких) читалаца пропала

To sto si ti priglup i ne razumes jedno od najprostijih aspekta psihologije i filozofije to je tvoj problem.

belbogПошто видим из твојих постова да си у Аустралији и да се информишеш преко Паула Куеља, интернета и онога што си учио у школи – де ми реци, у оним школама у Русији, на којем предмету се изучава та тврдња о старости Земље? Твој одговор: "U srednjim skolama i naravno iz nauke." Из које ¨науке¨. Ја бих овако могао да кажем да је то из веронауке, а ти ми реци? (...)

Samo je Bog sveznajuci tako da nemogu da ti imenujem cak i skole u kojima se to uci”. овим си ми рекао и више од онога што сам хтео да знам.

Sta sam ti to silno rekao. Druze belbog molim te objasni. Unapred hvala na tvom odgovoru.

Prvo ne znam u koje se skole uci mada je bilo kretenski od tebe da pitas tako nesto sprdajuce a veoma naivno od mene sto sam odgovorio tvoje kretensko pitanje. Vidim da je to bio samo nacin kako bi mogao da vredjas i podsmejavas.

Da nije protiv pravila ovog foruma da se veruje u Boga? Jer hoces da kazes da bi bio bezuslovno pristrasan prema evoluciji samo zbog toga sto sam ateista ili agnostic na primer. Budalastina. Katolicka crkva se bavi i psihologijom i biologijom i sta god ne iako je verska ustanova. Dve od stalnih tema na ovom forumu su “rodoverje” i “pravoslavlje” – na kojima se delfinella, i ti, sa drugima dopisujete. Da nisi mozda rodovernik? Da zbog toga ne volis pravoslavlje i njihov pogled na svet pa zato tako lagodno ismejavas mene i gdina Alferova? Ili bolje, da nisi mozda komunista (ili nevernik uopsteno) ("druze" ovo, "druze" ono) pa te zato iritira sve sto se tice Boga?– kao ti tako svako moze doci do crnobelih zakljucka (mada u mom slucaju ne verujem da sam daleko od istine) koji pri tome nemaju veze s diskusijom koju smo vodili. Nemas pojma sa zivotom.

belbogДелфинели и Свевладу који стоје чврсто на земљи и промишљају о свакој реченици коју исписују.

Delfinella je svojim ispadom pokazala da bas i ne razmisli o svakoj svojoj recenici. Nego ostavi ti delfinellu i svevlada na miru i prestani sa prostim i nezrelim laskanjem kako bi zadobio vise bodova kod njih pa pogledaj svoje smejurije koje si ispovracao gore i pocni da mislis - jer razmisljanje je, s tvojim trenutnim sposobnostima, nemoguce.

ps. Zbogom. S vama (tobom uglavno) ocigledno nema diskusije jer kao i zapadnjacki ignoranti ono sto vi mislite da je tacno uzimate za jedino i pravo neslusajuci ostale a paradoksicno kinjite na njih (zapadne ignorante) i njihovu plitkost jer ne zele da uslusaju vas (istocne ignorante).

BelBog02-28-2009, 07:48 AM− Originally posted by mssdm: "Znaci masovna ubijanja jevreja je bilo sta? (...) Ocigledno nemas pojma o nicemu. (...) Da li si normalan?! (...) Jao, Boze me sacuvaj. (...) Čudak si nema šta. (...) To što si ti (možda) priglup i ne razumeš jedno od najprostijih aspekta psihologije i filozofije to je tvoj problem. (...) Prvo ne znam u koje se škole uči mada je bilo kretenski od tebe da pitaš... (...) Katolicka crkva se bavi i

psihologijom i biologijom i sta god ne iako je verska ustanova... (...) da nisi mozda komunista ("druze" ovo, "druze" ono)... kao ti tako svako moze doci do kretenskih zakljucka... Nemas pojma sa zivotom. (...) Druze belbog molim te objasni. Unapred hvala na tvom odgovoru."

• Господине mssdm када се пробудите из те ваше религијске коме и када ја будем ¨имао неког појма¨, не будем био ¨приглуп¨, или када не будем долазио до ¨кретенских закључака¨ и будем имао ¨појма са животом¨ - Ви и ја ћемо се веома добро слагати и разумети,... чак и око тога како је католичка црква ¨изучавала биологију¨ разним справама за мучење и како се ¨бавила психологијом¨ обмањујући људе да је Земља центар свега и да је равна плоча, да постоји горе неки чика који брине о свима нама овде доле, и како ће нас тај чика сачувати од свих завојевачких војски када оне дођу на наш праг,... довољно је само да кажемо: "Jao, Boze me sacuvaj." И све те силне војске ће се разбежати и вратити тамо одакле су дошле. Што се тиче овога: "Znaci masovna ubijanja jevreja je bilo sta?" и овога: "da nisi mozda komunista ("druze" ovo, "druze" ono)..." − господине mssdm веома сте далеко од истине. Пробајте још мало да читате Паула Куеља, сигуран сам да ћете тамо пронаћи одговор на сва ваша питања. Надам се да је одговор био задовољавајући. (...) Иако сам рекао да нећу више ништа писати, сматрао сам за сходно да вам одговорим пошто сте ми се унапред захвалили на одговору.

− Originally posted by mssdm: "Mislim da je na mene red da se smejem."

• Ето, сад можете комотно да се смејете, себи или мени, више није ни битно.

mssdm02-28-2009, 09:17 AM− Originally posted by mssdm: "Znaci masovna ubijanja jevreja je bilo sta? (...) Ocigledno nemas pojma o nicemu. (...) Da li si normalan?! (...) Jao, Boze me sacuvaj. (...) Čudak si nema šta. (...) To što si ti (možda) priglup i ne razumeš jedno od najprostijih aspekta psihologije i filozofije to je tvoj problem. (...) Prvo ne znam u koje se škole uči mada je bilo kretenski od tebe da pitaš... (...) Katolicka crkva se bavi i psihologijom i biologijom i sta god ne iako je verska ustanova... (...) da nisi mozda komunista ("druze" ovo, "druze" ono)... kao ti tako svako moze doci do kretenskih zakljucka... Nemas pojma sa zivotom. (...) Druze belbog molim te objasni. Unapred hvala na tvom odgovoru."

• Господине mssdm када се пробудите из те ваше религијске коме и када ја будем ¨имао неког појма¨, не будем био ¨приглуп¨, или када не будем долазио до ¨кретенских закључака¨ и будем имао ¨појма са животом¨ - Ви и ја ћемо се веома добро слагати и разумети,... чак и око тога како је католичка црква ¨изучавала биологију¨ разним справама за мучење и како се ¨бавила психологијом¨ обмањујући људе да је Земља центар свега и да је равна плоча, да постоји горе неки чика који брине о свима нама овде доле, и како ће нас тај чика сачувати од свих завојевачких војски када оне дођу на наш праг,... довољно је само да кажемо: "Jao, Boze me sacuvaj." И све те силне војске ће се разбежати и вратити тамо одакле су дошле. Што се тиче овога: "Znaci masovna ubijanja jevreja je bilo sta?" и овога: "da nisi mozda komunista ("druze" ovo, "druze" ono)..." − господине mssdm веома сте далеко од истине. Пробајте још мало да читате Паула Куеља, сигуран сам да ћете тамо пронаћи одговор на сва ваша питања. Надам се да је одговор био задовољавајући. (...) Иако сам рекао да нећу више ништа писати, сматрао сам за сходно да вам одговорим пошто сте ми се унапред захвалили на одговору.

− Originally posted by mssdm: "Mislim da je na mene red da se smejem."

• Ето, сад можете комотно да се смејете, себи или мени, више није ни битно.

Koliko se secam zeleo sam objasnjenje tvog zakljucka koji si napisao za moj pred-pretposlednji komentar - "овим си ми рекао и више од онога што сам хтео да знам" - tako da to nista nije imalo sa pretposlednjim komentarom na koj si "odgovorio" - vadeci sve iz konteksta. Malo si pobrkao loncice.

Nisam znao da katolici vise ne izucavaju biologiju i ostale nauke, mislim, jer vise ne muce ljude i ne propovedaju plocastu zemlju. Hvala Darvinu sto je Inkvizicija bila na snazi do druge polovine 19. veka jer u suprotnom nikad Mendel (za priglupe, i svestenik i naucnik) nebi postao "otac genetike". Eto sad se pitam zasto uopste drze i danas do toga da Bog postoji kad nam je tu Darvin i "fosil covekolikog majmuna". Cudni ljudi stvarno, ne samo oni no i sve ostale vere. Ne znam kako uopste mogu biti objektivni kad veruju u Boga. Kad se bolje prisetim i Darvin bese hriscanin...

E zurim na let pa ne mogu vise reci. Veoma sam znatizeljan da vidim tu cuvenu spomenplocu na Madagaskaru tolikim Jevrejima koji su se mucenicki podavili zeleci da pobegnu od svog zatocenickog zivota na tom "prokletom" ostrvu. Necemo se dugo cuti pa zelim da ti kazem; citaj dalje internet forume - pogotovo stormfrontovu ideologija sekciju (nikako ne zalazi na rodoverje ili pravoslavlje sekcije - eevvgghh), nikako ne otvaraj knjige, ne prestaj lupati napamet, i ne zaboravi da "razmisljas"! Pozeli mi dobar let. Hvala unapred. Zdarvinom.

neumann02-28-2009, 12:21 PM@mssdm:

'Ajde pa sretan let, i da jato ptica ne uleti u motor aviona, smatrao bih to mozda bozijom promislju.

Klasican si primer kako covek velikih kapaciteta moze zbog religijskih zabluda da skrene sa pravog ****.

delfinella02-28-2009, 07:58 PMДа узвратим Белбогу похвалу од пре неки дан ..Заиста си освојио много "бодова" (парафразирам један много смешан део на који је Белбог овако одговорио) у мојим очима овим племенитим коментаром:Господине .. када се пробудите - Ви и ја ћемо се веома добро слагати и разумети,... Треба имати живаца , као ти..:clink

Zvezdodrag03-08-2009, 04:46 PMDelfinella, svaka cast za podatke i trud da ih pronadjes.:clinkZnas li mozda sta je sustina knjige Atlantida i Prasloveni od Ščerbakov Vladimir?Da li su neki Srbi poreklom od Atlantidjana?To nije fantazija i sf vec istorijska istina.Da li sam u pravu?:confused:(http://www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.osoba?o_id=6638)Gledano sa grčke strane o Tribalima:

Урокљиво племе Трибала„Постоји Тракија земља, што Марс је штити бојни, земља далека.” Виргилије (Енеида)

Kako su Grci prepričali priču o Perunu koji ubija Alu ili "Skiper-zver":Quote:За старе Грке Балкан је био тамно и магловито суседство о чијим народима никада нису имали сасвим јасну представу. Ипак, многи митови и записи говоре о блиским везама балканских народа и племена и старих Хелена. Тако грчка митологија прича како је бог Тифон (или Сафон) покушао да завлада светом сукобивши се с врховним богом Зевсом.

У бици, Тифон је стигао у Тракију одакле је бацао планине на Зевса. Зевс се бранио муњама које су разбијале планине. Уместо на циљ, планине су пале на нападача створивши Тифону крваве ране. Планина Хем (Хемус), односно Стара планина – Балкан добила је име по Тифоновој крви. Стара планина била је и граница између два позната балканска народа – Трачана на југоистоку и Трибала у средишту Балкана. Quote:Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, Поморавља, доње Посавине, Колубаре, источне и јужне Србије, као и западне Бугарске. У многим деловима Србије нађене су богате гробнице које су припадале трибалским владарима. У 5. веку пре наше ере Трибали су у бици поразили и убили трачког краља Сталка, краља Одриза (424. г. пре наше ере). Касније, ратовали су готово до истребљења с многим племенима на Балкану: Македонцима, Аутаријатима (Илири), Скордисцима (Келти), Готима, Дарданцима. У једној бици поразили су Филипа ИИ Македонског (339. године пре наше ере). Тек је Филипов син Александар Велики успео да их обузда и заувек сломи њихову силу. Кад су се Римљани појавили у овим крајевима, Трибали готово да нису више имали снага за јачи отпор. Међутим, још у доба позног Римског царства постојала је „јединица Трибала” коју је предводио цар Максимин Трачанин (235. године). Римски писац Плиније Старији у свом делу „Природна историја” у ком преноси фантастичне приче о разним народима, наводи да Трибали имају моћ да „зачарају или изазову смрт неке особе, посебно старије, ако је довољно дуго нетремице посматрају”. Занимљиво је да су византијски хроничари средњег века, код којих је постојала „мода” да користе античка имена, Србе најчешће називали Трибалима, док су, на пример, Угаре звали Пеонци (тј. Панонци). Ова „веза” између древних Трибала и Срба на неки начин одржала се до модерног доба: тако су Карађорђеви устаници на својим заставама носили такозвани грб Тривалије – слику главе вепра чије је чело прободено стрелицом. Блиски Трибалима били су Сигини (Синги), народ дачко-скитског порекла, који су насељавали Банат, Бачку, као и подручје ушћа Саве у Дунав. Келтско племе Скордисци, који су на ово подручје дошли касније, вероватно су по Сигинима стари Београд називали Сингидунум. Naziv tvrdjave u našem glavnom gradu Singidunum , dakle stariji je od Valaškog naziva (starogermanski izraz koji kod Grka glasi Keltoi), odnosno srbaljski /tribalski je.Ne treba zaboraviti ni Adu Siganliju, rečno ostrvo na Savi.

Нестали народи БалканаУрокљиво племе Трибала

„Постоји Тракија земља, што Марс је штити бојни, земља далека.” Виргилије (Енеида)

За старе Грке Балкан је био тамно и магловито суседство о чијим народима никада нису имали сасвим јасну представу. Ипак, многи митови и

записи говоре о блиским везама балканских народа и племена и старих Хелена. Тако грчка митологија прича како је бог Тифон (или Сафон) покушао да завлада светом сукобивши се с врховним богом

Зевсом. У бици, Тифон је стигао у Тракију одакле је бацао планине на Зевса. Зевс се бранио муњама

које су разбијале планине. Уместо на циљ, планине су пале на нападача створивши Тифону крваве

ране. Планина Хем (Хемус), односно Стара планина – Балкан добила је име по Тифоновој крви. Стара планина била је и граница између

два позната балканска народа – Трачана на југоистоку и Трибала у средишту Балкана. Поред примитивних Трибала, грчки свет је упознао и ратоборне Дарданце и сурове келтске ратнике. У доба позног Римског царства (3–4. век) романизација балканског

становништва већ је била поодмакла. Трачани су били народ географски најближи Хеленима (Грцима). Херодот је писао да се Тракија налази „према мору, испред Скитије” и да су „Трачани после Инда највећи

народ на свету”. У стварности, Трачани су насељавали југоисточни део Балкана, у долини реке Марице, од планина Хем на северу и Родопа на западу, до Егејског и

Мраморног мора на југоистоку. У грчким митовима Тракија је била земља сурових владара, попут Диомеда који је своје коње хранио људским месом, али и земља

великих музичара, песника и пророка, попут чувеног Орфеја који је од владара постао митско божанство. Велика трачка племена били су Одризи, Беси и Корбизи, али

постојало је и на десетине других. Најпознатија трачка божанства били су богиње Бендидо и Котито, Дионис (бог вина) и Аскелепије (бог лекар) као и познати трачки

коњаник Херос кога налазимо на многим споменицима и у римско доба у облику младића на коњу, у лову или у мирном ставу. Трачани су имали обичај тетовирања.

Што је човек био угледнији, тиме би имао више цртежа на рукама и лицу. Највећи успон трачка држава имала је у петом веку пре наше ере, за време краља

Сеута И који је владао између Црног мора и Јадрана. Касније су Македонци освојили Тракију, а многи Трачани учествовали су у походима Александра Великог. У

Александровим походима на Азију, од укупно 32.000 војника, 7000 војника били су Одризи (Трачани), Трибали и Илири, као и још 1000 стрелаца – Пеона.

Након владавине Келта, трачку државу коначно су укинули Римљани 46. године, од када је Тракија царска провинција. Као посебан народ, Трачани су постојали до 4. века

да би се, након преузимања хришћанства, стопили с придошлим варварима. Северније од Трачана, у деловима средишњег Балкана, живели су Мези, Трибали, Дарданци и Дачани. Етничке везе између ових народа и Трачана и Илира нису у

потпуности јасне. Данас преовладава мишљење да су дачко-мезијска племена међусобно била најближа, али да су истовремено језички и етнички била повезана и с Трачанима. Римљани су 15. године створили провинцију Мезију на подручју данашње источне Србије, северне Бугарске и југоисточне Румуније. Племе Меза је у току 1. века

пре наше ере пружало највећи отпор Римљанима, због чега је историчар Флорус у „Мезијским ратовима” писао да Мези „по суровости, дивљаштву и варварству

превазилазе све остале варваре”. Пред битку с Марком Красом (29. године пре наше ере) Мези су пред војском жртвовали коња, уз заклетву да ће после битке јести утробу својих непријатеља. У једном сатиричном памфлету упућеном грађанима Антиохије,

император Јулијан „Отпадник” (3. век) каже за себе да је „трачкога рода” и иронично објашњава да древних врлина има и код „Меза, који се налазе између Трачана и Пеона и живе на самим обалама Истера (тј. Дунава), одакле потиче баш и мој род, потпуно сиров, строг, незгодан, неосетљив на љубав, род који се чврсто држи својих одлука...”

Трибали и остали

Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, Поморавља, доње Посавине, Колубаре, источне и јужне Србије, као и западне Бугарске. У многим

деловима Србије нађене су богате гробнице које су припадале трибалским владарима. У 5. веку пре наше ере Трибали су у бици поразили и убили трачког краља Сталка, краља Одриза (424. г. пре наше ере). Касније, ратовали су готово до истребљења с

многим племенима на Балкану: Македонцима, Аутаријатима (Илири), Скордисцима (Келти), Готима, Дарданцима. У једној бици поразили су Филипа ИИ Македонског

(339. године пре наше ере). Тек је Филипов син Александар Велики успео да их обузда и заувек сломи њихову силу. Кад су се Римљани појавили у овим крајевима, Трибали готово да нису више имали снага за јачи отпор. Међутим, још у доба позног Римског царства постојала је „јединица Трибала” коју је предводио цар Максимин Трачанин

(235. године). Римски писац Плиније Старији у свом делу „Природна историја” у ком преноси фантастичне приче о разним народима, наводи да Трибали имају моћ да

„зачарају или изазову смрт неке особе, посебно старије, ако је довољно дуго нетремице посматрају”.

Занимљиво је да су византијски хроничари средњег века, код којих је постојала „мода” да користе античка имена, Србе најчешће називали Трибалима, док су, на пример,

Угаре звали Пеонци (тј. Панонци). Ова „веза” између древних Трибала и Срба на неки начин одржала се до модерног доба: тако су Карађорђеви устаници на својим

заставама носили такозвани грб Тривалије – слику главе вепра чије је чело прободено стрелицом.

Блиски Трибалима били су Сигини (Синги), народ дачко-скитског порекла, који су насељавали Банат, Бачку, као и подручје ушћа Саве у Дунав. Келтско племе

Скордисци, који су на ово подручје дошли касније, вероватно су по Сигинима стари Београд називали Сингидунум.

Јужно од Трибала, у доњим деловима сливова Мораве и Вардара, живели су Дарgанци, племе вероватно блиско Илирима. Сматра се да је по њима прозван и пролаз

Дарданели, а Дарданос је био родоначелник тројанске краљевске лозе. Ратовали су с Пеонцима и Македонцима, који су их поразили. Испод Петрове цркве у Новом Пазару истражена је велика хумка која је припадала племенским старешинама – кнежевима, у

којој је нађена права ризница златног и другог накита, скупоцених грчких ваза и украса. У ратовима између Рима и Македоније (2. век пре наше ере), Дарданци су били римски савезници. Након стварања римске провинције Мезије, име Дарданаца више се не помиње иако је вероватно да су нека племена сачувала аутономност све до великог досељавања Словена у 6. и 7. веку, кад се стопио највећи број преосталих аутохтоних

становника Балкана. У југозападном делу Балкана живела су многобројна илирска племена.Легендарни

илирски краљ био је Кадмо, који је претходно основао Тебу да би у старости са женом Хармонијом отишао у земљу Енхелејаца (народ – јегуља), где је основао град Бутое (данашња Будва). Његов син био је Илир, родоначелник илирских племена, чији је главни тотем била змија. Међу илирска племена спадали су и Далмати, Ардиеји,

Тауланти, Јаподи, Либурни и други. У илирска божанства спада ратни бог Медаур на ватреном коњу са завитланим оружјем, заштитник града Ризона (Рисан у Боки Которској). Бог воде и извора био је Бинд. Илири су ратовали с македонским

краљевством у 4. веку пре наше ере, да би у време краља Аргона и краљице Теуте дошли у сукоб с Римљанима. Последњи илирски краљ Генције са 270 бродова и 15.000

војника сукобио се 180. године пре наше ере с легијама Луција Аниција и био је поражен. Од тада је Илирија подељена на три римске области. После битке код

Акцијума, кад је Октавије поразио Антонија и Клеопатру (31. г. пре н. е), некадашњи илирски слободни градови постају римске колоније (на пример Дирахион – Драч). Скадар, Бутуа (Будва) и Ризон (Рисан) помињу се као „градови римских грађана”. Аутаријатису били илирско племе које је насељавало средњи и западни Балкан, укључујући и Подриње и Подунавље. Осим сточарства, бавили су се занатством и прављењем метала (бронзе), као и трговином с Грцима и Италицима. У 6. веку пре

наше ере основали су државу која се сукобљавала с Трибалима и Ардиејима. Историчар Страбон наводи да су Аутаријати „некада били најјаче илирско племе”, али су их касније потиснули Келти. По њима су вероватно назване планина и река Тара. Келтису се населили између Саве и Дунава крајем 4. века пре наше ере. Ратовали су

против Трачана и Трибала, против Пеонаца и Илира, као и против краљевства Македоније (у 3. веку пре н. е). Победа над Трибалима и Трачанима донела им је проширење до Мораве и даље на исток. Огромна келтска војска прегазила је 270.

године пре наше ере Македонију и зауставила се тек у средњој Грчкој, опседајући и чувено пророчиште у Делфима. Део Келта касније се вратио на Дунав и Мораву (Мали

и Велики Скордисци). Верује се да су Скордисци први изградили утврђења Сингидунум и Таурунум (Земун). У току 2. века пре наше ере Скордисци су се у више битака сукобили с римским легијама. Близу Солуна нађена је надгробна плоча на којој

је забележена погибија Секста Помпеја (деда чувеног војсковође и Цезаровог супарника који је носио исто име) у бици са Скордисцима код места Стоби (у

Македонији). У бици која се одиграла у планинама западне Србије, године 114. пре наше ере Скордисци су победили легије предвођене Гајем Порцијем Катоном, али су их неколико година касније поразили и покорили Римљани. Од времена цара Трајана (2. век) Скордисци су постепено били романизовани и постајали су римски грађани.

Реформе чувеног римског цара Диоклецијана крајем 3. века и брзо ширење хришћанства у 4. веку избрисали су све постојеће етничке и културне разлике у

Илирику. Сви становници царства постали су постепено лојални поданици римске

државе и хришћански верници и све снаге усредсредили су на одбрану од нових варвара који су готово без престанка, у свакој генерацији, надирали преко северних

граница империје.

Пут на лимесу преко Балкана

Прво што су Римљани изградили након заузимања неке области били су путеви. Римски војни пут који је спајао Сингидунум (Београд) с Византом (данас Истанбул) преко целог Балканског полуострва, био

је широк око девет корака (6 метара). Тај пут детаљно је описан у једном од најстаријих „путних

водича” римског доба (Итиниерариум Бурдигаленсе). У тексту ходочасника који је 333. године прешао пут од Бордоа (римска Бурдигала)

до Јерусалима, наведена су сва насеља и путне станице на том путу, као и њихова растојања.

Војни пут је од Сингидунума ишао два дана хода дуж десне обале Дунава (Данувиус), па је код

Виминацијама кретао ка унутрашњости земље. Трећег дана пута стизало се у насеље Муниципиум,

а четвртог дана, преко Јовис пагусаи Баусау Мансио Идимум. Петог дана пута стизало се у највеће насеље у унутрашњости провинције Горње Мезије – Хорреум Марги(данас Ћуприја). Ту се налазила и фабрика оружја која је снабдевала посаде и јединице целе

Горње Мезије. Насеље се налазило усред низије, између ушћа Раванице и Мораве, одакле су ишли путеви на све четири стране света. Римљани су овде имали мост ради везе с Рудничким рудницима. После двочасовног јахања, пролазила се граница између

провинција Мезије и Дарданије (односно „Средоземне Дакије”). Седмог дана пута долазило се у котлину Наиса(Ниша), једне од најважнијих раскрсница целог Балкана, где се стицало чак шест путева с разних страна. Након Наиса, пут ка Византу је после два сата у равници улазио у шуме и брда. Између Наиса и Сердике (Софије) требало је

прећи три тешка кланца. На врху кланца напуштала се област Наиса и улазило се у област насеља Ремезијане (Бела Паланка). Деветог дана пута прелазио се високи превој

и спуштало се у равницу у којој лежи данашњи Пирот (стражара Туррес). Путеве су градили римски војници. Римски путеви били су тако добро грађени да су

могли да опстану вековима. Након обележавања пута, великим, правоугаоним камењем означаване су стране. Доњи слојеви пута засипани су камењем – према врху све ситнијим. Најзад, горња површина поплочавана је великим камењем и посипана песком, па је пут био мало заобљен ка средини како би се олакшало отицање воде у

сливнике поред пута. На стеновитим местима пут је усецан у стене. Преко река, потока и провалија грађени су камени мостови (ређе дрвени). У начелу, пут је ишао право,

заобиласци су се избегавали па је пут често ишао низбрдо и узбрдо с великим нагибом. Цели пут био је измерен и означен. На сваку римску миљу (милле пассуум), која је чинила 1482 метра, био је постављен по један камени стуб с натписом (миллиаре,

лапис). На путу је постојао велики број грађевина предвиђених за удобност званичних, државних путника. Преноћиште (мансио) налазило се сваког дана хода, по правилу у

неком већем насељу. За време дана мењани су коњи или кола на појединим поштанским станицама – смеништима (мутатио). За надгледање пута служила су многобројна утврђења саграђена у облику четвороугла (цастелла, праесидиа) или појединачне куле (туррес). Поред војних потреба, римски путеви служили су и за

превоз робе и трговаца, путовања ходочасника и приватних лица који су одлазили у бање, посете познаницима и родбини или посећивали позната места.

Од Сингидунума до Византа на укупно 670 римских миља било је 31 преноћиште (мансио) и 43 станице за измену коња и кочија (мутатио). Путне станице на виа

милитарис кроз данашњу Србију након царева Трајана и Хадријана (средина 2. века) грађене су и у време династије Севера (крај 2 – почетак 3. века). Следећа грађевинска

фаза наступила је у време цара Константина И Великог који је знатну пажњу посветио царској пошти. Путне станице у Горњој Мезији користиле су се до провале Хуна, око

441. године

Душко Лопандић

Илустровао Горан Горски

mnogi kvari

Documents