MLAD MESEC EDWARDOWA PERSPEKTIWA UVOD Morao sam ju napustiti.Volio sam je previše duboko da bi ju i dalje stavljao u takve opasnosti,a posljedice su bile previše strašne za razmišljanje. Čak i kad sam pobjegao,moje srce je vrištalo na mene da se vratim. Da sam ga poslušao,bih li bio u mogućnosti spriječiti ovu strašnu tragediju? Slike u mom umu su začudo bile lijepe,savršene i ispunjene svim iskazima ljubavi. A ja sam tu ljubav izgubio zauvijek. Morao sam odlučiti,trebam li izdržati pakleni život muke i kajanja ili povjerenja u hladnom i konačnom zagrljaju smrti. Trebao sam biti s njom. Zauvijek. Život ili smrt? Izabrao sam smrt. 1.POČETAK KRAJA-1.dio Vrijeme je bilo rijetko pitanje za mene,besmrtnika. To je bio beznačajan faktor u mom životu,nešto što je prolazilo dok su se drugi mijenjali,a moja obitelj i ja ostajali nepromijenjeni. Zamrznuti. Bezosjećajni. Ukipljeni. Sada,kada je Bella bila u mom životu,vrijeme je bilo važno.Bella,čovjek u dobi u kojoj sam ja kao tinjedžer ostao zarobljen. Kada sam bio s Bellom,vrijeme se činilo kao da brže prolazi i ja to nisam mogao nikako spriječiti.Ona će nastaviti stariti,ostavljajući mene iza sebe. Hoće li me ona na kraju nadrasti? Starenje je značilo približavanje kraja života. Smrti. Sretno ću provesti ostatak mog života s njom,a kad dođe vrijeme,pokušat ću je slijediti najbrže što mogu. Danas je za mene poseban dan. Belli je osamnaesti rođendan. Ali Bella je bila odlučna u tome da ga ne proslavi.Nekoliko tjedana prije Bella je izjavila da nesmijemo na nikakav način obilježiti ovaj dan.Alice i meni je posebno zabranila kupovanje darova ili bilo što u vezi proslave njenog rođendana. Čak nam nije bilo dozvoljeno poželiti joj sretan rođendan. Alice je,naravno,prekršila sva Bellina

pravila. Jutros je na parkiralištu jasno i glasno čestitala Belli rođendan i najavila večerašnji party u čast Bellina rođendana. Iako nisam ometao Aliceine planove,nisam joj ni pomagao,a nije ni da bi Alice ikad dopustila da joj netko ometa planove. Očekivalo bi se da osoba bude sretna na dan njihova rođenja. Bella nije izgledala ni najmanje sretno. Siguran sam da neće htjeti ići. Moja obitelj je posebno bila uzbuđena zbog proslave nečijeg rođendana. Za nas je to bilo nešto sveto,jer predstavlja rast i promjene,a to više nije dio našeg postojanja.Emmett je bio posljednji od nas koji je proslavio rođendan,ali to je bilo prije više od 60 godina.Nije nam se činilo primjerenim čestitati rođendan nekome tko ne stari,pa smo ih samo ignorirali.Emmett je inzistirao na tome da se on i Rosalie vrate s njihova putovanja i prisustvuju proslavi. Alice je voljela izgovor za bilo kakve pripreme oko nekog događaja.Nije bilo šanse da Bellin rođendan prođe neopaženo s Alice u blizini.Čini se da Bella nije računala na to. Nisam izražavao zabrinutost zbog protjecanja vremena,ali Bella jest. Znao sam da ju to previše muči. Bila je starija,starija svaki dan dok sam ja ostajao nepromijenjen,zamrznut u mom sedamnaestogodišnjem tijelu zauvijek. Bellina zabrinutost za starenje bila je razlog zašto je htjela zanemariti svoj rođendan,ali to ignoriranje neće trajati dugo. Stvarnost će probiti te maske. Bellino ignoriranje rođendana neće spriječiti vrijeme u otkucavanju. Iako,tehnički nikad ne bih mogao doći do osamnaest godina u fizičkom pogledu,nisam se slagao u tome da Bella treba zanemariti svoj rođendan. Kiša je sipila iz oblaka koji su zasjenili gradić Forks. Završila je škola za danas,a Bella i ja smo hodali po parkiralištu. Išli smo u Bellinu kuću gledati 'Romea i Juliju'-to joj je bio izgovor da ne ide na proslavu. Kada smo stigli do njenog kamioneta,otvorio sam joj suvozačka vrata. To je bila kao neka pristojna gesta kojom bih je poštedio gnjavaže voženja starog kamioneta na njen rođendan. Bella je prekrižila ruke na prsima dok joj je lice bilo tvrdoglavo i kiselo raspoloženo. "Rođendan mi je,zar ne smijem voziti?" "Pretvaram se da ti nije rođendan,baš kao što si željela",odgovorio sam. "Ako mi nije rođendan,onda ne moram večeras u tvoju kuću..." Znao sam da će biti teško nagovoriti Bellu na proslavu,ali nisam mislio popustiti večeras. Normalno,ispunio bih bilo što što bi ona htjela...s nekim razlogom. Tu je bila jedna specifična stvar u vezi koje sam bio apsolutno odlučan da je Belli nikad ne dam. Besmrtnost. Morao sam se složiti s Alice za ovu prigodu. Bella ne bi trebala propustiti tako značajan datum u svom životu. Iskreno,osjećao sam da Bellu trebam nagovoriti na slavlje,uglavnom jer sam se osjećao krivim. Da ja ne postojim,Bella ne bi

brinula o nečemu što je prirodna pojava u ljudskim životima. Moj soj ne bi trebao postojati. Ja ne bih trebao postojati. Spriječavao sam Bellu da živi normalan ljudski život,a da to zapravo nisam želio. Moja ljubav prema njoj je bila previše duboka i neodoljiva,a ja nisam bio dovoljno jak da odem od nje...da se odreknem te ljubavi.Dakle,trebao bih nastaviti po Aliceinim vizijama,i pokušati ponovno uvesti normalnosti u Bellin život. Jer moja ljubav prema njoj ne bi trebala postojati. 1.POČETAK KRAJA-2.dio "Dobro onda",rekao sam,zatvorio suvozačka i otvorio vozačka vrata,"Sretan rođendan" "Psst",ušutkala me. Bila je tiha na putu kući,a jedini zvuk je bio gunđavi motor Bellinog zastarjelog i zapuštenog kamioneta. Ovaj kamionet nije bio pouzdano vozilo za bilo koga,a kamoli za Bellu,magnet za opasnosti. Volio bih da sam joj mogao kupiti novi auto za rođendan. Odlučio sam ispuniti tišinu između nas,i pokušao ju odvratiti od njenog tmurnog raspoloženja. "Tvoj radio ima užasan prijam",primjetio sam. Bella se namrštila: "Hoćeš fora liniju? Vozi vlastiti auto." Suspregnuo sam osmjeh. Belli će uskoro biti jasno zašto sam joj kritizirao radio. Čim je Bella parkirala kamionet ispred kuće,nagnuo sam se prema njoj i lagano joj uhvatio lice. Njezino srce je zakucalo malo brže zbog mog dodira. "Trebaš biti dobre volje,bar na današnji dan",dahnuo sam nježno. "A ako ne želim biti dobre volje?",njen dah je bio isprekidan. "Onda šteta",rekao sam,te se nagnuo da joj dotaknem usne. Prebacila je ruke iza mog vrata i pritisnula svoje usne jače uz moje. To je povečalo strast našeg poljubca. Mekoća njezinih usana. Pokreti usta. Okus. Neodoljiv miris njene krvi što juri njenim venama. Sve je bilo više nego dovoljno da me gurne preko granice moje kontrole. Emocije su prijetile preuzeti moje tijelo. Nevoljko sam se odmaknuo od nje i raspleo njene ruke iza moga vrata. "Budi dobra,molim te",prošaptao sam joj uz obraz,još jednom pritisnuo svoje usne na njene. U ovakvim trenutcima njena sigurnost je bila na kocki.

Nije bilo sumnje da bih je mogao ubiti kad bih izgubio kontrolu. Ruku na srce,preveliki rizik je bilo to što sam dopuštao ovakve trenutke. S druge strane,ne bi bilo fer prema Belli da joj uskratim sve fizičke užitke. "Msiliš li da ću se ikada snaći u ovome? Da će mi srce možda jednog dana prestati iskakati iz grudi svaki put kad me dotakneš?",pitala me Bella,gotov bez daha. "Stvarno se nadam da neće",odgovorio sam,donekle zadovoljan njenim reakcijama na mene. Iako,bilo bi zdravije za nju da tako ne reagira na mene. "Idemo gledati kako se Capulettijevi i Montecchijevi makljaju,može?",upitala je. "Tvoja želja,moja zapovijed." Izašao sam iz kamioneta i otvorio Belli vrata.Hodali smo mirno,ruku ispod ruke,prema njenoj kući. Šutnja nije bila nelagodna,ali moji osjećaji jesu. Ali to nije bio neobičan osjećaj:potencijal za katastrofu uvijek je bio prevelik. Št bi uopće moglo biti opasnije od vampira koji dijeli odnos s krhkim ljudskim bićem? Izvalio sam se na kauču dok je Bella puštala film. Nije me pretjerano zanimao film. Nakon toliko mnogo učnja o toj priči na studijima,priča mi je postala dosadna. Imali su predanost rođenu iz ljubavi ali Romeo je bio glup i nije imao dovoljno časti da brani svoju ljubav. Oni nisu umrli zbog nekog velikog razloga. Njihov odnos nije bio opasan,s nekim mitskim stvorenjem koji progoni njihove živote. Bella je sjela na rub kauča ispred mene,a ja sam omotao svoje ruke oko nuje,privlačeći je k sebi. Lagano je zadrhtala,što je činila uvijek kad bi osjetila dodir moje ledene kože. Uzeo samm pokrivač s naslona kauča i omotao ga oko nje. I ja sam jednom osjetio kako je to kada te dotakne koža vampira-hladna i tvrda. Maglovito sam se sjećao kako je bilo kad me Carlisle dotaknuo,kad sam bio čovjek i na rubu smrti. Belli sigurno nije mogao biti ugodan dodir moga tijela,koje je sličilo na santu leda,bez obzira što je ona to željela. Zahvalio sam svojoj sretnoj zvijezdi što ona nije poput mene,santa leda. Ljudi su održavali toplu temperaturu tijela da bi bili zdravi. Osjećaj moje ledene kože nije bio zdrav. "Znaš,nikad nisam imao naročitih živaca za Romea",rekao sam. "Što fali Romeu?",pitala je pomalo ogorčeno. "Pa,prije svega,zaljubljen je u tu Rosalinu-zar ti se ne čini da zbog toga djeluje pomalo ćudljiv? A onda,samo nekoliko minuta nakon njihova vjenčanja,on ubije Juliji bratića. To nije baš dično. Greška za greškom. Je li uopće mogao potpunije uništiti vlastitu sreću?". Bella je uzdahnula,jasno mi dajući do znanja da se ne slaže sa mnom. "Hoćeš da sama ovo odgledam?" "Ne. Ionako ću uglavnom gledati tebe. Hoćeš li pustiti suzu?".Nježno sam joj pomilovao glatku kožu uživajući u osjećaju topline na vršcima prstiju. "Vjerojatno,budem li obraćala pažnju."

"Onda ti je neću odvraćati",odgovorio sam,prije nego sam prislonio usne na njeno tjeme. Mogao sam gledati film u svom umu,premda nisam gledao u ekran. Većina moje pozornosti bila je usmjerena na Bellu,dirajući ju i povremeno joj ljubeći vrat,ruke i kosu. Istovremeno,dok sam promatrao njene reakcije na film,šaputao sam joj Romeov tekst na uho. Bella je zaplakala kad je Julija vidjela svoga muža mrtvog. Lagano sam joj se nasmijao. Bila je tako ljudska. To je samo priča. Beletristika. "Priznajem,pomalo mu ovdje zavidim",rekao sam,brišući joj suze s obraza. "Vrlo je lijepa",odgovori Bella. Bio sam ozlojeđen i bijesan zbog toga što je Bella mislila da mu zavidim zbog Julijina izgleda.Što se mene tiče,Bellu i Juliju se nemože usporediti. Nitko ne može biti ljepši od moje Belle. "Ne zavidim mu na djevojci-samo na lakoći samoubojstva. Vama ljudima je tako lako! Samo trebate strusiti sitnu bočicu biljnih ekstrakata..." "Što?",Bellina usta su se zgranuto otvorila. "O tome sam jedanput bio prinuđen razmišljati,a iz Carlisleova iskustva znao sam da neće biti jednostavno. Nisam uopće siguran na koliko se načina Carlisle pokušao ubiti u početku...nakon što je shvatio što je postao... A očito je i dalje izvrsna zdravlja." Samoubojstvo je bilo gotovo nemoguće za vampira. Nisam točno znao zašto se moje i Bellino mišljenje o vampirima razlikovalo...vjerojatno je bila užasnuta što moja obitelj i ja ne želimo biti ovo što jesmo. Nismo željeli ovaj život za koji smo bili prisiljeni. Budući da smo bili zajedno kao koven na drugačiji nain od ostalih vampira... Bili smo povezani ljubavlju,a to je nešto veliko,jer...bili smo obitelj. Očajnički smo pokušavali što više ljudskosti u sebi. Željeli smo biti ljudi. Moja obitelj ne želi ovaj život,ja ne želim ovaj život,jer sam sam imao razlog zašto je moja ljudskost važnija nego ikad. Razlog zbog kojeg sam bio voljan proći kroz najveće patnje da bih ponovo postao čovjek. Imao sam Bellu. Bella se okrenula u mom naručju i pogledala me. "O čemu ti to govoriš? Kako to misliš da si jedanput bio prinuđen razmišljati o tome?",oštro me upitala. Sjećanje se odmah pojavilo u mom umu.Nisam trebao uložiti napor da se

prisjetim te slike i osjećaja koji su pratili tu sliku. To živo sjećanje odvelo me natrag šest mjeseci;u doba proljeća,doba novih početaka i života. Bio sam u utrci s vremenom da spasim Bellu. Ona se otišla žrtvovati nemilosrdnom vampiru. Bio sam ljut,duboko zabrinut za Bellinu sigurnost. Kako je mogla biti tako nemarna? Nitko je ne može odvojiti od mene. Potisnuo sam režanje kao reakciju na to sjećanje,prije nego sam se otrgnuo tom sjećanju. Bilo je izuzetno teško razmišljati o tome. Govoriti je bilo još teže. "Prošlog proljeća,kad si... gotovo stradala... Naravno,nastojao sam se usredotočiti na to da te nađem živu,ali dio mojih misli bio je posvećen kovanju planova u slučaju neuspjeha. Kao što kažem,teže mi je nego čovjeku." Zbunjenost i strah prelijevali su se Bellinim licem. Odmahnula je glavom kao da pokušava otjerati od sebe to tamno sjećanje. Bellini prsti su dotakli ožiljak na ruci...gdje ju je James skoro....vrlo skoro...mogao ubiti ili ju osuditi na sudbinu goru od smrti. "Planoa u slučaju neuspjeha?",ponivila je. Bio sam iznenađen što još nije shvatila- svijet je bio ništa bez Bellinog postojanja. "Pa,nisam namjeravao živjeti bez tebe. Ali nisam bio siguran kako da to izvedem - znao sam da mi Emmett i Jasper nikad ne bi pomogli...pa sam mislio da možda odem u Italiju i već nekako isprovociram Volture." Smrt je prelijepo zvučala u odnosu na život u svijetu gdje ne postoji moja Bella. "Kakve to Volture?",pitala me je,glasom ispunjenim ljutnjom. "Volturi su obitelj. Vrlo stara,vrlo moćna obitelj našeg soja. Oni su najsličniji kraljevskom obitelji u našem svijetu,rekao bih. Carlisle je kraće vrijeme živio s njima ispočetka,u Italiji,prije nego što se doselio u Ameriku - sjećaš li se te priče?",objasnio sam. Jednom davno sam Belli ispričao sažetu verziju Carlisleove povijesti.Pokazao sam joj i neke slike,posebno jednu- Carlisle s Arom,Caiusom i Marcusom.nepobjedivim vođama Voltura. "Naravno da se sjećam",odgovorila je. "Uglavnom,Volturima se ne ide uz dlaku. Osim ako ti se ne mili poginuti - ili što god već s nama biva. Bella je zgrabila moje lice rukama. Gledao sam u njen užasnut izraz lica. "Da ti nikad,nikad,nikad više takvo što nije palo na pamet! Što god da se meni dogodi,zabranjeno ti je dići ruku na sebe!",Bellin glas je bio intenzivan i ispunjen emocijama. "Nikada te više neću dovesti u opasnost,tako da je to nebitno." "Dovesti me u opasnost? Zar nismo ustanovili kako sam ja kriva za sve ove

nesreće? Kako se samo usuđuješ takvo što pomisliti?" "A što bi ti učinila,kad bi situacija bila obrnuta?",izazvao sam je. "To nije ista stvar." Nasmijao sam se. Bella je zaboravljala dubinu mojih osjećaja.Nikada neće razumjeti koliko boli meni donosi misao o Bellinoj smrti. "Što i ako ti se nešto dogodi? Htio bi da se odem koknuti?" Bellino pitanje me ushvatilo nespremnog. Ta pomisao je donosila previše boli. Naravno,ne bih htio da to Bella učini. Nisam uzimao u obzir da se moji i Bellini osjećaji ni najmanje poklapaju. Međutim,to je drugačije za mene- nisam čovjek koji će jednog dana prirodno umrijeti. Ne znam može li smrt uopće doći sama od sebe kod mog soja. "Mislim da shvaćam što želiš reći...donekle. Ali što bih ja radio bez tebe?" "Isto ono što si radio prije nego što sam se ja pojavila i zakomplicirala ti postojanje",odgovorila je. "Tebi je to tako jednostavno",uzdahnuo sam. "I trebalo bi biti. Ja zbilja nisam tako zanimljiva. Otvorio sam usta da joj se usprotivim,ali prekinuo me zvuk auta Bellinog oca niz ulicu. Ionako bi bilo suvišno raspravljati s Belllom o tome. Ona bi ostala tvrdoglava. "Nebitno." Namjestio sam nas u pristojnu perspektivu sjedenja. "Charlie?",pretpostavila je. Nasmijao sam se kako je brzo shvatila moje pokrete. * * * "Onda,ako mi ne daš da ti kupim Audi,postoji li išta što bi voljela dobiti za svoj rođendan?",pitao sam dok smo se vozili prema mojoj kući. "Znaš ti što bih ja voljela",prošaptala je. Napravio sam grimasu. Bella se nikad neće pretvoriti u vampira,a posebno to neće dobiti kao rođendanski poklon. To je odvratno. Bila je spremna žrtvovati svoj život da postane puput mene. Vampir. "Nemoj večeras,Bella. Molim te." "Pa,možda mi Alice dade ono što želim",rekla je. Zarežao sam,razbiješnjen tom misli. Alice nikad neće promijeniti Bellu u vampira,niti će to učiniti bilo koji drugi član obitelji.

Nikad nheću dopustiti da se to dogodi. "Ovo ti neće biti posljednji rođendan,Bella",rekao sam kroz zube. "To nije fer!" Suspregnuo sam svoj komentar. * * * Moja obitelj je pozdravila Bellu glasnim:"Sretan rođendan!" Njena usta su se otvorila od šoka od pogleda na dekoracije u prostoriji. Stisnuo sam joj ruku oko struka kako bih je smirio. "Oprosti na ovome,Bella. Nismo mogli obuzdati Alice.",rekao je Carlisle. "Uopće se nisi promijenila. Očekivao sam osjetnu razliku,ali evo tebe,rumene baš kao i uvijek",rekao je Emmett. "Ma baš ti hvala,Emmette",odgovorila je Bella. Emmett je izašao vani instalirati liniju u Bellin kamionet. "Vrijeme je da otvoriš poklone",rekla je Alice. "Alice znam da sam ti rekla da ništa ne želim-",rekla je Bella. "Ali ja te nisam poslušala",rekla je Alice,"Otvori ovaj",gurnula je Belli u ruke jedan poklon. Maska zbunjenosti je bila na Bellinu licu kad je je otvorila poklon. "Ovaj...hvala",promrmljala je Bella. Smijeh je lagano zabrujao prostorijom. "To ti je autoradio za kamionet. Emmett ti ga upravo instalira tako da ga ne možeš vratiti.",objasnio joj je Jasper. "Hvala vam,Jaspere,Rosalie. Hvala ti,Emmette!",Bella se slatko nasmijala. Emmett je sa smijehom na licu ušao u sobu. "Otvori moj i Edwardov",rekla je Alice. "Obećao si",rekla mi je Bella s oštrim pogledom. "Nisam potrošio ni centa",rekao sam. "Daj mi ga",uzdahnula je Bella. Jasper,Emmett i ja smo se smijali. Moja sestra Alice se nasmijala kad je Bella nerado primila poklon. Čuo sam kad su Bellini prsti zastrugali ispod papira. Čuo sam nježan zvuk rezanja njene kože o papir. Presladak miris njene krvi udario me. U tom trenutku sve se promijenilo u potpunosti. Svijetla atmosfera zabave je isparila,a zamijenila ga je tamna i smrtonosna prisutnost. U sobi su bili samo smrtonosni predatori željni Belline krvi. A ja...

Ja sam bio jedan od njih. 2.KRVNA POŽUDA Krvi žedno čudovište probudilo se u meni,a opojni miris krvi prijetio je da će me nadvladati. Neugasiva žeđ palila mi je grlo. Neodoljiva želja da popijem krv kolala je mojim tijelom. Dragocjena kap krvi,najslađa koju sam ikada okusio,pala je na pod. Da,okusio sam je prije. Sjećanje na njen okus mi je ušlo u um,ali sada je njena krv bila još slađa. Prestao sam disati jer se nisam mogao koncentrirati. Krv. Bellina krv. Aroma Belline slatke,svježe krvi me hipnotizirala. Nije prošlo ni pola sekunde,a moja pažnja je bila preusmjerena. Jasper je izgubio kontrolu. Postao je smrtonosni lovac. Vidio sam njegov plan u glavi kako će napasti Bellu. "NE!!",režeći sam trčao prema Belli,bacivši je preko stola,kroz tortu. Staklo se raspršilo i grebalo po mojoj granitnoj koži,bezuspješno. Moje tijelo je automatski stalo u obrambeni položaj da zaštiti Bellu od Jaspera. U Jasperovim ustima je bio otrov,a zubi su mu se zadigli pokušavajući nekako maknuti mene s puta prema Belli. Osjećao sam veliku količinu krvi,ali nisam se usudio pogledati prema Belli. Nisam mogao popustiti nimalo u svojoj obrambenoj poziciji prema Jasperu. Nisam se sada smio omesti. Ali ja sam bio previše zabrinut za nju,nadajući se da je nisam ozlijedio previše. U sljedećem trenutku Emmett se pojavio iza Jaspera i prikliještio ga iza leđa. Jasper se pokušavao izvući iz stiska,pokušavao doći do Belle. U njegovim mislima nije bilo riječi,samo nagoni i osjetila lovca. Skenirao sam misli ostatka obitelji. Bili su namamljeni. Svi su se borili protiv svoje prirode i krvožednosti. Svi su gladno gledali u moju Bellu. Svi osim jednoga koji će preuzeti kontrolu. "Emmette,Rose,odvedite Jaspera iz kuće",Carlisle je rekao. Emmett je bacio Jaspera van. "Dođi,Jaspere",rekao je Emmett gurajući ga vani. 'Želim ju!',Jasper je u glavi vikao.

Odmah sam stao u Bellinu zaštitu. Ali kako je mogla biti zaštićena kad je soba puna vampira? Bio sam njen zaštitnik,ali ujedno sam bio i lovac. Esme je otvorila vrata za Jaspera. "Tako mi je žao,Bella",prošaptala je,prije nego je otišla za njima. "Pusti me da priđem,Edwarde",rekao mi je otac,pokušavajući se probiti do Belle kako bi je pregledao. Oklijevao sam,ne želeći razbiti svoju obranu. 'Edwarde! Trebam provjeriti njene ozlijede. Ima jako puno krvi.',rekao mi je u svom umu. Kimnuo sam i pustio ga. Carlisle je pregledavao Bellu,uz pomoć Alice,dok sam ja stajao nepomičan u svojim mislima. Miris Belline krvi još je bio u zraku,a ja se nisam usuđivao disati. Nisam želio izgubiti kontrolu kao Jasper. Opasnost! Rizik! Kako sam mogao biti tako neodgovoran? Posljedice mojih odluka u posljednjih devet mjeseci su počele ploviti mojom glavom. Od kada sam ju upoznao,uvijek je bila podvrgnuta najgorim opasnostima. Večeras su stvari došle u svoju stvarnost. Moj šok bio je nepodnošljiv. Još sam bio užasnut zbog ovoga što se dogodilo. "Bella,želiš li da te odvedem u bolnicu ili da te sredim ovdje?",pitao je Carlisle umirujućim glasom,ali osjećao sam malu dozu žurbe. "Ovdje,molim",odgovorila je. "Donijet ću ti torbu",rekla je Alice,prije nego što je otrčala u Carlisleov ured. "Odnesimo je na kuhinjski stol",rekao mi je Carlisle. Sagnuo sam se i podigao Bellu u naručje,nadajući se da joj to nije donijelo još više boli. Carlisle je nastavio održavati pritisak na njenoj ruci kako bi zaustavio krvarenje dok sam je nosio u kuhinju. "Kako se osjećaš,Bella?",pitao je kada sam ju spustio u stolicu. "Dobro mi je",samouvjereno mi je odgovorila. Ja nisam bio uvjeren. Alice je već bila tu,s Carlisleovom torbom. Bez oklijevanja,moj otac je počeo čistiti Belline rane. Stajao sam tamo. Ukočen.

Bez zraka. Prestravljen. Zavidio sam ocu na samokontroli i koliko mu je bilo lako biti kraj krvi. Njemu je jedva smetala,a dok je meni žed palila grlo. Čak je i Alice bila bolja od mene,stajala je pokraj Belle,a u umu je razmišljala o Jasperu. Meni je Bellina krv bila jača nego ikome drugom. Moja usta su plivala u otrovu. Jedva sam se suzdržavao. "Samo ti idi,Edwarde",rekla mi je Bella. "Mogu ja",rekao sam kroz stisnute zube. "Ne moraš se junačiti. Carlisle me može srediti bez tvoje pomoći. Idi na zrak." Znao sam da bi mi svježi zrak pomogao. Razmišljao sam o tome da izađem,kad se Bella trgnula od boli. Nisam ju mogao ostaviti ovdje s boli. Vidio sam da je njena bol gora od moje agonije. "Ostat ću",rekao sam. "Zašto si toliki mazohist?",promrmljala je. "Edwarde,bolje bi bilo da odeš naći Jaspera dok još nije predaleko odmaknuo. Siguran sam da je ljut na sebe,a sumnjam da će sada htjeti saslušati ikoga osim tebe.",imješao se i moj otac. "Da,idi naći Jaspera",Bella je nestrpljivo rekla. "Mogao bi stvarno učiniti nešto korisno",nadovezala se Alice. Nisam želio otići,ali nisam želio ni raspravljati,tako da sam odlučio otići. Moje oči su još jednom pogledale Bellu,prije nego sam istrčao van. Kad sam se udaljio dovoljno daleko od kuće,usudio sam se disati. Svježi zrak nije bio zagađen Bellinom krvlju. To je bio val olakšanja. Trčao sam sporo,kako bih organzirao svoje misli. Otišao sam pronaći Jaspera i razgovarati s njime. Dvije sekunde kasnije,osjetio sam kako Alice trči prema Jasperu. Našao sam ga duboko u šumi,kako sjedi na mahovinom obraslom tlu,s glavom u rukama,a Alice i Emmett su stajali kraj njega. Mogao sam čuti krivnju u njegovim mislima. Kad sam došao,Alice i Emmett su me pogledali. Jasper je držao glavu u rukama,ali znao je da sam ovdje. 'Žao mi je,Edwarde.',rekao mi je u glavi. Jasper se prisjećao napada....krvi...mene...svega... Ustao je i otrčao u šumu,a iza njega je ostalo 'Žao mi je'. "Jaspere!",povikala je Alice,zabrinuta i spremna poći za njim. "Ostavi ga,Alice. Pusti ga da se makne od svih ovih emocija",rekao sam joj tiho. Emmett je otišao pronaći Rosalie kako bi otišli u lov. Alice i ja smo se vraćali kući. Zadržao sam udaljenost od Belle.

Nisam mogao podnijeti pogled na nju. Osjećao sam previše krivnje. Kajanje me potapalo. * * * Krenuli smo doma. Šutnja je bila nelagodna. "Reci nešto",rekla je Bella nakon nekoliko minuta. "Što bi htjela da ti kažem?" "Reci mi da mi opraštaš." Ona se osjećala krivom za ovo što se dogodilo. "Da opraštam tebi? Na čemu?",pitao sam. "Da sam bila opreznija,ništa se ne bi dogodilo." "Bella,porezala si se na papir-teško da si time zaslužila smrtnu kaznu." "Svejedno sam ja kriva.",rekla je. Pukao sam:"Ti da si kriva? Da si se porezala u kući Mikea Newtona,uz Jessicu i Angelu i ostale normalne prijetelje,najgore što bi se uopće moglo dogoditi bilo bi što? Možda ti ne bi mogli naći flaster? Da si se spotaknula i sama srušila hrpu staklenih tanjura- da te netko nije bacio na nju- čak i tada,što bi bilo najgore? Zakrvarila bi im presvlake na sjedalima dok te voze na hitnu? Mike Newton mogao bi te držati za ruku dok te šivaju - i ne bi se odupirao porivu da te ubije cijelo to vrijeme. Ne pokušavaj sebe okrivit za išta od ovoga,Bella. Samo ću se sa, sebi još više gaditi." "Kako je,dovraga, Mike Newton dospio u ovaj razgovor?",pitala je. "Mike Newton je dospio u ovaj razgovor zbog toga što bi ti bilo itekako zdravile da budeš s Mikeom Newtonom",odgovorio sam,sve ljući. Ja bih se radije ubio nego vidio Bellu s Mikeom Newtonom. Ali,moja tvrdnja je bila istinita. Bilo bi joj zdravije biti s njim. "Prije bih umrla nego bila s Mikeom Newtonom. Prije bih umrla nego bila s bilo kim osim tebe." "Ne budi melodramatična,molim te",rekao sam,premda mi je bilo drago čuti to. "E pa ti onda ne budi smiješan" Opet je nastupila tišina. Kad smo došli njenoj kući,ona me je zamolila da ostanem. "Trebao bih kući." Bila mi je bolna pomisao da odem bilo kamo dalje od Belle,borio sam se s željom da budem u njenoj blizini. Ali večeras su se stvarni nepovratno promijenile. Ne moji osjećaji prema njoj - ne,oni se nikada neće promijeniti. Bilo je to nešto drugo,mome umu nepoznato,ali osjećao sam razliku. "Za moj rođendan?",upitala je molećivo. "Ne možeš imati i ovce i novce - ili želiš da ljudi ne mare za tvoj rođendan,ili da mare. Ili jedno ili drugo",prostenjao sam. Uzdahnula je:"U redu. Odlučila sam da želim da mariš za moj rođendan. Vidimo se gore." Izašla je iz kamioneta i uzela poklone.

"Ne moraš ih uzeti." "Želim ih." "Ne,ne želiš. Carlisle i Esme su potrošili novac na tebe." "Preživjet ću",rekla je. Izašao sam iz kamioneta i stao pokraj nje. "Daj me pusti da ti ih barem ponesem. Bit ću u tvojoj sobi." "Hvala",nasmijala se,zagrijavši moje srce. "Sretan ti rođendan",uzdahnuo sam i poljubio ju. Nestao sam iza zida s Bellinim poklonima. Sjedio sam u krevetu čekajući Bellu. * * * Bella je otvorila darove i bila je oduševljena. Pustila je CD koji smo joj dali Alice i ja. Šutili mo slušajući glazbu. Nisam se mogao koncentrirati na melodiju. Moj um je bio prepun misli. Znao sam da ne mogu promijeniti događaje večeras,premda bih volio da mogu. Trebao sam pronaći način kako bih ju zauvijek zaštitio. Moj odnos s Bellom bio je pogrešan. Neprirodan. Morao sam uspostaviti ravnotežu između mojih osjećaja prema njoj i njene sigurnosti. Možda je tu ravnotežu nemoguće pronaći. Kako bih mogao učinit ono ispravno,ono najbolje za nju? "Što sada misliš?",upitala me nakon nekog vremena. "Zapravo,mislio sam o tome što je ispravno,a što ne.",odgovorio sam. Gledao sam kako joj se oči malo šire. "Sjećaš se kad sam odlučila da želim da mariš za moj rođendan?",upitala je,pokušavajući me odvratiti od mojih misli. "Da." "Pa,baš si mislim,budući da mi je još uvijek rođendan,voljela bih da me opet poljubiš" "Večeras si pohlepna",rekao sam. "Da,jesam - ali,molim te,nemoj raditi ništa što sam ne želiš",rekla je. Nervozno sam se nasmijao. Htio sam Bellu. Htio sam biti s njom. Ali nisam želio da Bella želi biti sa mnom. Želio sam da je sigurna. "Sačuvaj Bože da učinim nešto što sam ne želim",rekao sam.

Strast je prostrujala mnome kad su nam se usne spojile. Pokušao sam se kontrolirati...ali nisam mogao. Očajna strast i želja su me nadvladale. Nisam prekinuo poljubac,niti sam želio da se prekine. Osjećao sam kako stavljam ruku u Bellinu kosu....kako sve više gubim kontrolu... Ali svejedno nisam prekinuo. Bellino srce je tuklo brzo. Čuo sam pumpanje krvi kroz njene vene i odmah sam je odgurnuo. Bez daha,Bella se svalila na krevet. Moj dah je bio isprekidan. Otišao sam predaleko. "Oprosti,nisam primjereno postupio".rekao sam. "Ja nemam ništa protiv",odgovorila je. "Pokušaj zaspati,Bella",namrštio sam se prema njoj. "Ne,hoću da me opet poljubiš." "Precjenjuješ moju moć samokontrole." "Što te više mami,moja krv ili moje tijelo?" Lagano sam se nasmijao:"Neodlučan sam. A sad,da prestaneš izazivati nesreću i nekako zaspiš?" "U redu",složila se. Privila se bliže meni,naslonila svoj obraz bliže meni. Na kraju je zaspala,ostavljajući me samog u uznemirujućim uspomenama večeri. 3.POVLAČENJE - 1.dio Sunce je napokon počelo izlaziti iz oblaka koji su prekrivali Forks. Osjećao sam se kao da sam proveo jednu od najdužih i najboljnijih noći moga postojanja.Cijelu noć sam se borio mislima o mome zaštitničkom zagrljaju oko Belle,zagrljaju koji sam želio da vječno traje. Kako sam se ikada mogao nadati da sam njen zaštitnik? Moja obitelj i ja smo opasni,a naša opasnost je jučerdosegla vrhunac. Ne - ne želim misliti o događajima koji su se jučer zbili,o Bellinom rođendanu u mojoj kući. Odbijao sam razmišljati o tome,ali ja sam vampir,,tako da istodobno mogu razmišljati o više stvari. Dok sam upotrebljavao svu snagu da blokiram sjećanje na jučer,ta sjećanja kao da su vrištala na mene,ne dopuštajući mi da ih zaboravim,i ne dopuštajući mi da mislim o bilo čemu drugom. To je bilo mučenje. Osjetio sam da sam hladan,hladan kao čudovište. Osjećao sam hladnoću svoje obitelji,ali nikad nisam primjećivao svoju. Bio sam u svom zamrznutom liku. Na mom licu je bio izraz kakav sam dobio jučer kad su Rose i Emmett vukli Jaspera van. Moje lice je ostalo nepromjenjeno,vizija šoka,krivnje i čiste agonije. Taj izraz je bio na meni cijele noći,dok sam razmišljao o svojim mogućnostima. Sumnjao

sam da će taj izraz ikad nestati. Moje razmišljanje prekinulo je Bellino vrištanje. Nisam mogao ništa drugo učiniti,pa sam samo privukao nju bliže sebi. Smirila se. Veći dio mog uma pitao se zbog čega vrišti,noćne more ili boli? Ako ju je boljelo,to je moja krivnja. Promrmljala je moje ime nekoliko puta,ali nisam osjetio zadovoljstvo kao inače. Jer bio sam uvjeren da ako sanja mene,sanja me samo u noćnoj mori. Znao sam što moram učiniti kako bih zaštitio Bellu. Samo,ako to učinim,ona više neće biti moja. Osjećaj odlučnosti je zamijenio osjećaj krivnje i boli koja me tako snažno proždirala. Brzo sam razmišljao,jer sam znao da će se Bella uskoro probuditi. Bella. Oh,kako sam želio biti s njom zauvijek. Osjećao sam ju u svojim rukama. Predivni miris njene krvi. Zauvijek. Želio sam biti s njom zauvijek. Ali Bella neće živjeti zauvijek. Ona je čovjek,a njezin život bio je ugrožen mojim postojanjem. Svaki trenutak je provodila uz mene i moju obitelj,a mi je ugrožavamo. Bella je iznenada otvorila oči,trepnula nekoliko puta,a zatim buljila u mene. Gledao sam u njene oči djelić sekunde,ali onda sam pogledao kroz prozor,jer je u meni bio prevelik osjećaj krivnje. Svaki put kad bih se zagledao u njene čokoladne oči,imao sam osjećaj da mogu vidjeti njenu dušu. Nisam mogao maknuti onaj izraz lica od jučer,pa sam ju bez riječi poljubio u čelo,i skočio kroz prozor. 3.POVLAČENJE - 2. dio Ušao sam među drveće i tiho trčao prema mojoj kući,odlazeći dalje od Belle. Bio sam uvjeren da je Alice već vidjela moju odluku u vizijama i obavijestila ostatak obitelji,osim ako nije bila previše zauzeta Jasperom. Čuo sam zvuk rijeke i znao sam da ću za nekoliko sekundi biti u kući. Stabla su postajala sve rijeđa. Čuo sam misli svoje obitelji dok sam prilazio kući,ali blokirao sam ih. Morao sam se koncentrirati na svoj plan. Morao sam uvjeriti da je odlazak najbolje rješenje. Čuo sam kako Alice govori u kući. "Edward je za nekoliko sekundi ovdje." U tom trenutku sam protrčao preko trijema i ušao u kuću. Moja obitelj me čekala kao što sam i očekivao. Alice je sjedila na stubištu tužno

naslonjena na zid - to mi je dalo do znanja da je vidjela moju odluku i da joj se ni najmanje ne sviđa. Esme,Carlisle i Emmett su sjedili na kauču,dok je Rosalie stajala kraj prozora u gledala u šumu. Jasper je bio ispod stubišta i buljio u pod. Još uvijek je bio obuzet osjećajem krivnje. "Ovo ti neće uspjeti,Edwarde. Ovo nema koristi.",rekla mi je Alice. Pokazala mi je u glavi viziju mene i Belle kao vampirice. Vizija je još uvijek bila čvrsta. Odmahnuo sam glavom. Ostatak obitelji me mislima pitao da li odlazimo. Čini se da ih Alice nije obavijestila o mojoj odluci. "Da",odgovorio sam na glas svim tim pitanjima,"odlazimo." "Edwarde",moj otac je nježno rekao,"To je bila samo nesreća zbog koje ne moramo otići. Mi se nećemo približavati Belli,ako hoćeš." ' Znam koliko boli će to zadati i tebi i njoj,ako samo nestanemo.',dodao je u mislima. 'Ne želim otići',rekla je Rosalie u svojim mislima,još buljeći kroz prozor. "Nije to samo zbog onoga što se dogodilo",pogledao sam u Jaspera koji je još uvijek buljio u pod," Ja ili bilo tko od nas tko je u blizini Belle ugrožava joj život. Volim je preduboko da bih ju mogao tome izlagati. Želim ju zaštiti,a jedini način je da ja odem i pitam vas želite li otići sa mnom. Ostavit ćemo je nekoliko godina,a ona će dotad već otići negdje drugdje,pa ćemo se mi vratiti ovdje. Trebamo otići. Je li previše da tražim od vas da mi pomognete održati Bellu,razlog mog postojanja,živom?" Svi su šutjeli trenutak,razmišljajući o mom zahtjevu. Carlisle je bio spreman otići sa mnom. Spreman napustiti posao koji je volio i grad u kojem se osjećao ugodno - samo radi mene. Osjećao sam zahvalnost prema čovjeku koji me promijenio. Bio je potpuno nesebičan. Zašto ja nisam mogao biti takav? Esme je također bila spremna otići. Bellu je smatrala članom obitelji. Voljela je gledati mene sretnoga zbog Belle. Ali otići će,ako ja to želim. 'Edwarde. Molim?',Alice me zazvala u glavi. "Ne,Alice",rekao sam. Razmišljala je o prijateljstvu između nje i Belle. Voljela je Bellu i smatrala je sestrom. "Alice,to je jedini način za održati Bellu sigurnom.",svaki put kad bih izgovorio Bellino ime,plamen boli bi prošao mojim kamenim srcem. 'Ima i drugih mogućnosti',rekao mi je Emmett u glavi. "NEMA DRUGOG NAČINA!!!",zarežao sam. Što je on mislio? U glavi sam mu vidio Bellu blijede kože i neljudskih osobina - besmrtnu Bellu. Vidio sam nešto slično kad je Bella tek došla u Forks. Ta Aliceina vizija još se nije promijenila,bez obzira na moju odluku. Kako? "Želiš da Bella svoj sadašnji život zamijeni životom ispunjenim vječitim

prokletstvom,Emmette?" "Edwarde - ",Esme je počela,ali ju je Emmett prekinuo. "Smiri se,Edwarde. Dobro znaš da Alice još vidi Bellu kao vampiricu. Ti ju ne bi izgubio,a mi ne bi morali otići.",Emmett je dodao još u glavi: 'Znam da želiš s njom provesti vječnost,ali jednostavno sada misliš samo na njenu sigurnost. Kad bi je promijenio,ostao bi s njom zauvijek. Zauvijek.' "Ne",prošaptao sam,skoro odustajući od svog plana. Zauvijek. Zauvijek s Bellom. Ne. To se nikada neće ostvariti. Trebao sam si priznati da sam to želio. Želio sam biti s Bellom zauvijek. Tada boh mogao biti s njom bez suzdržavanja. Stvarno bih mogao biti s njom i to bi bilo ispravno,baš poput Esme i Carllislea,Emmetta i Rosalie,Jaspera i Alice. Napokon bi bili jednaki. Ali ja ne mogu ostati s njom zauvijek - to bi bilo sebično. Bella to nije zasluživala - nije zasluživala život s vječnim prokletstvom -zasluživala je normalan ljudski život. Kako bih mogao biti toliko sebičan da joj uskratim ljudskost? Kako bih joj mogao oduzeti život? Nisam mogao. Ne mogu. Neću moći. "Ne",ponovio sam glasnije,"To nije mogućnost. Neću joj oduzeti život i neću dopustiti da to učini bilo tko od vas." Rosalie je počela misliti o Belli. Nije ju željela u blizini i mrzila ju je. Spremao sam se udariti Rosalie. "NE,Edwarde!",Alice je viknula.U glavi je dodala:'Ne isplati se,Edwarde.' Ispravio sam se napadačkog položaja. "Jeste li svi sa mnom? Hoćete li sa mnom napustiti Forks?",pitao sam. Lagano,nevoljko,,,ali svi su se na kraju složili. To je to. Odlazimo. Napustiti ću svoju Bellu,zauvijek. Nakon što je ostavim,više je nikada neću vidjeti. Kako će to djelovati na mene? Poslije ću razmišljati o posljedicama. Počeli smo raspravljati o tome kako ćemo ju napustiti. 'Bella je pametna,Edwarde. Shvatiti će da nešto nije u redu. Da li očekuješ od nas da joj lažemo? Da li očekuješ da Alice povrijedi osjećaje svoje najbolje prijateljice?',Carlisle me pitao u glavi. Bio je u pravu. Morao sam smisliti plan kako ću Bellu uvjeriti da odlazimo. "NE!",Alice je rekla. "Ne smijem porazgovarati s njom? Ne smijem se oprostiti od nje?",pitala je. "NEEE!",ponovila je. Znala je moju drugu odluku. Reći ću Belli da je više ne volim,da je više ne želim. Alice je otrčala u sobu.

Carlisle je počeo pripreme za odlazak,a ja sam se povukao u sobu. Trebao sam napustiti Bellu. Vidjet ću je još samo nekoliko puta,a onda ću zauvijek otići. Sve je bilo isplanirano. Trebao sam reći Belli da je nevolim. Kako će ona na to reagirati? Bio sam uvjren da ću trebati lagati najbolje što mogu da posijem i trunku sumnje u njen um. Sišao sam stubištem. Obavljali su pripreme,spremajući se za odlazak. Našao sam Alice. "Alice,znam da sam puno tražio od tebe,ali bi li mi učinila još jednu uslugu?".pitao sam ju. "Da",odgovorila je. "Od sada nemoj gledati Bellinu budućnost. Nikad više. Hoćeš li to učiniti za mene?",pitao sam. 'Znaš da ovo ništa ne znači. Ne možeš pobjeći od nje. Opet ćete se spojiti,to vam je sudbina. Ali,u redu,učinit ću to. I znaj da će ona postati moja sestra.',rekla mi je mislima. I tako sam provodio posljednje trenutke s Bellom. Malo smo razgovarali,a ja sam bio odsutan u mislima. Jesam li bio dovoljno jak da ju napustim? Nisam imao izbora,morao sam. Htjeo sam produžiti minute,ali sat mi nije pomagao. Vrijeme je letjelo. Tijekom dana me pitala za Alice,a ja sam joj slagao. Bella je otišla na posao,a ja u svoju usmaljenu kuću. Jedino su Carlisle i Esme bili u kući,a ostali su otišli. Otkako je Bella ušla u moj život,sve se promijenilo i znao sam da neću moći živjeti bez nje. Bila je dio mene,moja druga polovica. Cijeli svijet mi je bio preokrenut. Sve moje želje su bile na dnu,a ma vrhu je bila Bellina sigurnost. Navečer sam otišao u Bellinu kuću. S Charliejem sam gledao baseball,a ignorirao sam Bellu. Poslije sam se vratio svojoj kući i prepusti svojim mislima. Kako? Hoću li imati snage? I je li to ispravno? Kao osoba ,ostavljajući ljubav svog života,točnije postojanja,je li mi bilo dozvoljeno biti sebičan kako bih zaštitio svoju ljubav? 4.KRAJ Moja braća i sestre već su došli do svog novog doma. Voljeli smo brzu vožnju i nije nas ograničavalo vrijeme. Na takav ću put sutra ja poći. Preko granica Sjedinjenih Američkih Država,brzo,vozit ću svoj novi život bez sreće. Još nisam odlučio kamo ću ja otići. Nisam planirao biti sa tri zaljubljena para svoje obitelji. Najvjerojatnije ću otići negdje sam. Otići negdje i ležati u pepelu

svoje duše u izolaciji. Kad sam ušao u kuću,Carlisle i Esme su me čekali. Oko njih su bile kartonske kutije stvari koje nisu željeli ostaviti ovdje. Ionako se nećemo vraćati ovdje godinama ili čak nekoliko desetljeća. Ja se nikad neću vratiti u Forks. Oni hoće,ali ja ne. To bi bio prebolan podsjetnik na sve Belline i moje dane zajedno. Carlisle me dočekao s pristojnim osmjehom,a Esme me krenula zagrliti. "Kako ti je danas prošlo,dušo?",pitala me nježno. Onda joj je tuga prelila lice.'Oh. Kako loše izgleda. Nikad prije nisam vidjela Edwarda ovako emocionalno slomljenog. Stvarno ga je slomilo ovo napuštanje Belle.' "U redu sam",lagao sam joj. Njeno čelo se još više naboralo od brige. "Ozbiljno",još jednom sam pokušao smanjiti njenu zabrinutost. "Samo razmišljam o tome što ću raditi kad odemo odavde." 'Jesi li sigurno u redu,Edwarde? Znaš da se brinem za tebe.',rekla mi je mislima. "Jesam",odgovorio sam,u glas unijevši svu svoju samouvjerenost. Esme je desetljećima čekala da nađem nekoga tko će mi značiti kao njoj Carlisle. Moju drugu polovicu,moju srodnu dušu,moj novi razlog postojanja. Bila je presretna kad je Bella ušla u moj život,jer se moj život promijenio. Nisam više bio biće koje je živjelo bez svrhe života. Postao sam čovjek pun ljubavi koji ima planove i koji je sretan. Znala je što ću osjetiti kad ostavim Bellu. Ali također je razumijela zašto to radim i nije mi se protivila. "Jesi li bio u lovu danas,Edwarde? Esme i ja planirali smo ići za sat vremena ili tako negdje. Ako želiš,možeš nam se pridružiti",rekao mi je Carlisle. "Idite vi. Ja ću spakirati stvari koje želim ponijeti sa sobom",onda sam se ekorenuo prema Esme:"Treba li vama još što spakirati?" "Ne,hvala. Mi smo avršili svoje",rekla je,a u očima joj se vidjelo suosjećanje. Krenuo sam uzeti kartonsku kutiju i otići u sobu,kad sam se sjetio da nešto moram pitati Carlislea. "Carlisle,što je bilo s onom ostavkom u bolnici?" "Rekao sam ravnatelju da sam dobio novu ponudu koja je vrlo velikodušna i koju ne mogu odbiti. Zamolio sam ih da nikome ništa ne govore dok ne odem,i da ne želim ništa od oproštaja." "Gdje si rekao da si dobio?",upitao sam ga. U umu mu se pojavio grad koji nisam očekivao. Los Angeles? Uputio sam mu zbunjen pogled. "Pa,to sam rekao uglavnom zbog Belle. Ne mislim da će pitati,ali za svaki slučaj",rekao je. "U kakvom slučaju?",upitao sam još zbunjen. "U slučaju da Bella poželi ponovo pronaći tebe i pokuša saznati gdje smo tada",rekao je tiho. Zamrznuo sam se. Nisam uzeo u obzir da će nas Bella htjeti pronaći. Carlisle je nastavio govoriti naglas,iako sam mu riječi čuo u umu. "Bella je sposobna brinuti o sebi",rekao je,a ja sam mu se spremao suprostaviti. Carlisle je

primjetio da ću mu se suprostaviti,pa je brzo nastavio. "Ne u opasnim situacijama,Edwarde. Jednostavno kažem da je sposobna brinuti se o ljudskim potrebama. Predvidio sam da bi Bella mogla ići tražiti nas. Kad čuje da smo otišli u grad gdje je vječito sunce,znat će da nešto nije u redu. Znat će da smo lagali." Napokon sam shvatio. Bella će znati da mi nikad ne bi otišli na mjesto gdje je uvijek sunce. Budući da smo vampiri,nikad ne bismo mogli izaći na sunce a da ljudi ne shvate da smo nešto drugo. Naša koža bi svjetlucala kao dijamanti i svi bi shvatili da nismo ljudi. Bella je vrlo dobro znala za to,a kad čuje za Los Angeles,neće znati gdje nas tražiti. "Hvala ti,Carlisle. Nisam razmišljao o tome." Nakon što sam zapakirao svoje stvari,sišao sam u prizemlje. Carlisle u Esme se još nisu vratili,a kuća je djelovala prazno - baš kao i ja. Otišao sam do Belle trčeći. Protrčao sam pokraj zida njene kuće i skočio kroz prozor sobe u kojoj je bila Bella. Moja Bella. U stolici za ljujanje gledao sam ju u snu. Volio sam ju gledati dok spava. Kao da gledam svoje snove s nom. Nisam maknuo oči s nje cijelu noć. Kad se zora približila,skočio sam s Bellina prozora i otrčao. Dok sam trčao,umom su mi plovile misli o prethodnim noćima. Mogao sam zauvijek sjediti u stolici za ljujanje i gledati Bellu kako spava. Ovu noć se cijelo vrijeme okretala,ali nikako se nije probudila. Što je sanjala? Je li mene sanjala? Je li znala da nešto loše dolazi? Ušao sam u kuću,oprezan da ne bi ometao Carlislea i Esme. Bili su rastreseni odlaskom,tako da su me jedva primjetili. A odlazak je poslije Belline nastave. Bio sam užasnut. Taj dan je došao tako brzo. Usitinu sam bio zahvalan na mjesecima sreće uz Bellu-to je bilo više nego što sam zaslužio. A činilo se da će me ubiti to što se rastavljam od nje. Trebao sam više vremena. Kako usporiti vrijeme? Nemoguće. Otišao sam u školu. Vozio sam čak ispod granica brzine,pokušavajući produžiti vrijeme. Stigao sam prije Belle i pričekao je. U tišini smo ušli u školu. Učitelj engleskog joj je tri puta ponovio pitanje o Romeu i Jurliji prije nego što je shvatila da se obraća njoj. Uputila mu je zbunjen izraz,kao da on govori strani jezik. Šapnuo sam joj točan odgovor pretiho da bi itko osim nje čuo,a onda se ponovo vratio šutnji. Vrijeme je brzo prolazilo. Nismo ragovarali. Što radim? Zar ne bih trebao slušati njen glas dok još mogu,gledati njen osmijeh,osjećati toplinu njene kože? Htio sam to raditi,ali sada je bilo prekasno. Bol me proždrijela kad sam shvatio da imam još samo nekoliko sati s njom. Da me barem bol proguta kao isprika za Bellinu buduću patnju. Ostatak dana sam proveo razmišljajući o tome što ću reći Belli.

Nisam bio spreman. Nisam spreman. Nikad neću biti. Nisam znao što reći. Bio sam posve usamljen u utapao sam se u kajanju. Došli smo do kamioneta i Bella je otišla svojoj kući,a ja svojoj. Na trijemu me čekao Carlisle. Gledao je u mene. "Alice je zvala",rekao mi je a u umu mu je bila nada. Pa naravno. Alice je vidjela moju odluku. "To nije dobra ideja,Edwarde. Ako to sada ne možeš napraviti,nećeš moći nikada",rekao mi je. Bio je u krivu. Mogu ja to. Više od stoljeća sam čekao Bellu. Nisam proveo dovoljno vremena s njom. Trebao mi je još jedan dan,jedan dan s njom,makar ga proveo u dosadnoj srednjoj školi. Rado bih proveo sve dane tamo,ako bi to značilo vidjeti Bellu. "Samo još jedan dan,molim te?",zamolio sam ga. Njegove misli su bile zabrinute za mene. 'Izgledao porpilično očajno',razmišljao je Carlisle. Istina,očajan sam i nisam se bojao to priznati. "Jesam. Očajan sam",priznao sam mu. "Esme i ja ćemo ostati s tobom",odlčio je. "Ne. Ti i Esme idete danas,kao što je planirano. Iskreno,volio bih biti sam da se mogu pripremiti za oproštaj od Bel-",skoro sam se ugušio osjećajima izgovarajući joj ime. Zbogom. Nikad joj nisam želio reći zbogom. Ali trebam. Zbog njene sigurnosti. Sutra. Morao sam uspjeti uvjeriti Esme i Carlislea da me ostave samog. Nakon nekog vremena sam uspio. Otišli su. Oboje su polagali previše nade u mene. Ne smijem ih ovaj put iznevjeriti. Ne smijem iznevjeriti Bellinu sigurnost. Kuća je bila prazna. Svi su otišli. I ja ću otići...sutra... Nisam im spomenuo mogućnost da ne odem njima nego da odem negdje sam. Nisam još odlučio,ali Alice će im reći kad odlučim. Nisam otišao vidjeti Bellu nakon njenog posla. Ionako sam ju previše mučio svojom šutnjom posljednjih dana. Mrzio sam ju ugrožavati. Umjesto toga,otišao sam na našu livadu. Livada je blještala na suncu,a na travi je bilo kapljica kiše. unatoč tome što je

trava bila vlažna,legao sam u nju i zagledao se u nebo. Ljubičasti oblaci nagovještali su da će uskoro noć. Dok sam ležao,sijećao sam se prvog puta kad sam Bellu doveo ovdje. Dan kada smo otkrili svoje osjećaje. Dana kada su se naše usne spojile. Kad se moje mrtvo srce probudilo. Tog dana sam se ponašao primitivno. Oprostila mi je za to. Hoće li mi oprostiti i ovo sutra? To nije bitno-ionako ju nikad više neću vidjeti. Došavši ovdje,dobio sam veliki podsjetnik na sve što će ostati moje sjećanje. Moja Bella i sve uspomene na nju. Sutradan u školi je opet bila tišina,ali nisam ju previše osjećao. Bio sam rastresen. Moj um je pamtio svaki dio Belle. Sinoć,kad sam se vratio s livade,otišao sam u Bellinu sobu. Dok sam ju gledao kako spava,shvatio sam da mi je potrebno sjećanje kako bih preživio iduće godine života. To je ono što sam radio cijelu noć i cijeli dan:pamtio crte njenog lica,njene meke usne,čokoladne oči i dugu kosu. Ritam njena srca,i miris koji ju je obaviao. Kad je zvono zazvonilo za posljednji sat,svaka stanica u mom tijelu je gorjela od boli. Bio sam prestravljen. Došlo je vrijeme i moram obaviti ono što bi me moglo ubiti. "Smijem danas doći do tebe?",pitao sam ju kad sam došao do kamioneta. "Naravno da smiješ." "Sada?",upitao sam nadajući se negativnom odgovoru. "Jasno. Samo bih usput bacila u sandučić pismo za Renee. Nađemo se tamo." Bacio sam pogled na omotnicu na suvozačkom sjedalu. Unutra je vjerojatno bilo slika. Uključujući i njene slike sa mnom. Uzeo sam omotnicu. "Ja ću je poslati. I svejedno ću stići prije tebe",rekao sam i prisilio se nasmiješiti. Vozio sam kroz grad prema Bellinoj kući. Zaustavio sam se kako bih poslao pismo,ali prije toga sam izvadio sve slike mene. Izašao sam iz auta i otrčao u Bellinu sobu. Sve slike,poklone koje joj je moja obitelj dala sakrio sam pod parket. Ipak sam želio nešto svoje blizu nje. Ispod parketa ih ona nikad neće naći. Sišao sam dolje i napisao Charlieju poruku na papiru. Potpisao sam se kao Bella i imitirao sam njen rukopis. Ne bi me trebalo brinuti što će biti s njom kada odem,ali ako se ne vrati,Charlie će znati gdje je. Čuo sam Bellin kamionet. Izašao sam iz kuće prije nego što je Bella primjetila da sam bio u njoj. Sjedio sam u autu dok se Bella nije parkirala. Otvorio sam joj vrata i uzeo torbu kad je izašla. Onda sam torbu vratio natrag u kamionet.. "Dođi da prošetamo",rekao sam joj bezizražajno. Otišli smo u šumu i ja sam se zaustavio pod jednim stablom. Naslonio sam se na njega,misleći da će mi to dati barem malo podrške za ovo.

"Dobro,onda,da porazgovaramo",rekla je. Želio sam drugu priliku za ovo. Ostavit ću je za nekoliko minuta. Bol u mom tijelu dosegla je vrhunac. Ispunio sam pluća zrakom i progovorio. "Bella,mi odlazimo odavde." Bella je duboko udahnula. Šokiralo me to što joj je lice ostalo smireno. Mislio sam da će me moliti da ostanem. "Zašto sada? Još godinu dana i-",počela je. "Bella,vrijeme je. Koliko još možemo ostati u Forksu,na kraju krajeva? Carlisle jedva izgleda kao da mu je trideset,a sad tvrdi da ima trideset tri. Ionako bismo morali uskoro početi ispočetka",odgovorio sam ne želeći joj dati iskren odgovor. Zbunjenost je prolazila njenim licem dok me gledala. "Kada kažeš mi-",prošaptala je. Je li mislila da odlazimo s njom? Da bar mogu pobjeći s njom-ali to je nemoguće. "Mislim na svoju obitelj i sebe",odgovorio sam razgovjetno. Nekoliko puta je odmahnula glavom,ne vjerujući. Bella je šutjela,razmišljajući. Želio sam vidjeti što misli. Čekao sam strpljivo njen odgovor. Gledao sam u njeno lice-lice koje me osvojilo. Dok sam ju gledao vidio sam svoju ljubav,razlog postojanja,moj život. No,uskoro ćmo biti razdvojeni. Ja ću zauvijek biti sam. Bella će naći nekoga - nekoga tko će se brinuti o njoj i živjeti s njom na način na koji ja nisam mogao. Imat će njezinu ljubav. Ona će biti sretna. Suspregnuo sam režanje na pomisao da će ona pripadati nekome drugome i raditi sve što ne može sa mnom- a koliko sam samo želio biti čovjek! Zavidio sam osobi kojoj će moja Bella pripadati. Htio sam s Bellom imati vječnost i biti sretan. A to nikad neću moći biti. Nakon nekoliko minuta koje su se meni činile kao sati,Bella je napokon rekla. "U redu. Idem i ja s vama." Zar nije shvatila da je ona iznimka koja ostaje? Rekao sam joj da idemo samo moja obitelj i ja,a ne i ona? "Ne možeš,Bella." Lice joj još nije izgubilo hrabrost. Zašto mi ovo otežava? "Tamo kamo mi idemo... Tamo tebi ne bi odgovaralo.",rekao sam. "Gdje god si ti,tamo meni odgovara",odgovorila je uporno. "Ja tebi ne odgovaram",odgovorio sam joj,iskreno. "Ne pričaj koješta. Ti si apsolutno najbolji dio mog života",rekla je napeto. Ja sam najgori dio njenog života,a dio njenog najboljeg života dolazi nakon ovoga,nakon trenutka kada više ne budem postojao za nju. "Moj svijet nije za tebe." "Ono s Jasperom - to nije bilo ništa,Edwarde! Ništa!" Kako je to mogla misliti? Pa on ju je gotovo ubio! Napravio sam grimasu. Pa zar nimalo ne cijeni svoj život? "Imaš pravo. Upravo se to moglo i očekivati." "Obećao si mi! U Phoenixu si mi obećao da ćeš ostati-"

Prekinuo sam je. "Dokle god bi to bilo dobro za tebe." "Ne! Ovdje je stvar u mojoj duši,je l' tako? Čula sam to od Carlislea,i baš me briga,Edwarde. Baš me briga! Slobodno uzmi moju dušu! Što će mi ako nemam tebe - već je tvoja!" Gledao sam ju trenutak. Ne želim da Bella čuje tugu u mom glasu. Uzeo sam dubok udah i vratio hladnokrvnost. "Bella,ne želim da pođeš sa mnom",rekao sam te riječi kroz zube. Njeno lice šokirano. Moje srce stegnuto. Težina izgovorenih riječi. Najcrnija vrsta svetogrđa. "Ti...ne želiš...mene?",upitala je tiho. Bol se širila iz mog srca u svaki atom moga tijela. Htio sam vikati:Da! Uvijek te želim! Uvijek ću te željeti! Ali nisam smio. "Ne",odgovorio sam. Lice joj se iskrivilo od boli. Gledala me u oči,u potrazi za nečim. Što je našla-ne znam. Gledao sam u nju s nevjericom. Vjeruje mi. Mogao sam to vidjeti u njenim očima. Ne! Htio sam vrištati. Ne vjeruj mi! Kako joj svi moji iskazi ljubavi ništa ne znače? Zar ne shvaća koliko mi znači? Zar misli da sam joj lagao u prošlosti? Želio sam njen dodir,dodir kojim bi se isprala nova bol u meni. Bella izgleda ranjeno sada - ali to će izblijediti. Vrijeme će izliječiti rane koje joj sada zadajem. Ja se neću izliječiti. "Pa,to mijenja stvari",rekla je. Zagledao sam se u šumu,želeći pobjeći - ali dugovao sam Belli objašnjenje. Moram ju uvjeriti da je nevolim,makar me to poslije uništilo. "Naravno,uvijek ću te voljeti...na neki način. Ali ono što se neku večer dogodilo natjeralo me da shvatim da je vrijeme za promjene. Jer meni je...dosta pretvaranja da sam nešto što nisam,Bella. Ja nisam čovjek."Okrenuo sam se prema njoj da vidi moju neljudskost."Pustio sam da ovo predugo potraje,i žalim zbog toga." Da barem mogu biti čovjek. Platio bih bilo koju cijenu za to. Da mogu biti s Bellom. Bili bismo sretni,a ja ne bih morao otići. "Nemoj. Nemoj mi to raditi",rekla je glasom ispunjenim boli. Pogledao sam ju. Gdje je nestala uvjerenost u našu ljubav? Oh,kako sam želio ući u njen um i vidjeti kako mi može vjerovati.

Budući da sam vampir,imao sam jače osjećaje. Želio sam pasti na koljena i jecati u agoniji. "Ti meni ne odgovaraš,Bella",rekao sam,prisilivši se biti smiren. "Ako...ti tako želiš",rekla je. Kimnuo sam,nemoćan to izreći. Moja prsa su se potresla kad se moje mrtvo srec razbilo. Ne,nisam to htio. Zašto nije vikala i molila me da je ne ostavim? Njezino prihvaćanje ovoga je bilo nepodnošljivo. To je bio najbolniji trenutak mog postojanja - barem sam tako mislio. "Zamolio bih te,ipak,za jednu uslugu,ako ne tražim previše",rekao sam,ispunjen brigom. "Samo reci",odgovorila je,pokušavajući zvučati hrabro. "Nemoj učiniti ništa bezumno ili glupo. Shvaćaš li što ti želim reći?" Kimnula je glavom. "Mislim na Charlieja,naravno. Potrebna si mu. Čuvaj se - zbog njega." I zbog mene,dodao sam u glavi. "Hoću",prošaptala je. Malo olakšanja mi je prostrujalo tijelom,ali brzo je nestalo. Dok god ona živi - živjet ću i ja. "A ja ću tebi nešto zauzvrat obećati. Obećajem ti da me sada posljednji put vidiš. Neću se vratiti. Neću te više nikada podvrgnuti nečemu ovakvom. Možeš nastaviti živjeti bez ikakvih mojih daljnjih uplitanja. Bit će ti...kao da nikad nisam ni postojao." Bella se počela tresti,a srce joj je ubrzalo. Blago sam se osmjehnu. " Ne brini. Ljudsko si biće - sjećanja ti nisu gušća od sita. Vrijeme tvome soju liječi sve rane." "A tvoja sjećanja?" "Pa...",zastao sam. Uvijek će biti sa mnom. Zauvijek urezana u mom umu. "neću ih zaboraviti. Ali moj soj...lako nađe nešto novo." Odmaknuo sam se od stabla,spremajući napustiti ju."To bi bilo sve,pretpostavljam. Nećemo ti više smetati." Shvatila je da govorim u množini. "Alice se neće vratiti.",rekla je šokirano. Odmahnuo sam glavom. "Neće. Svi su otišli. Ja sam se samo zadržao da se oprostim s tobom." "Alice je otišla?",tupo me upitala. "Htjela se pozdraviti s tobom,ali uvjerio sam ju da bi čisti prekid bio bolji za tebe." Bella je izgledala dezorijentirano. Moram ju sada napustiti. To je to-kraj. Nema više laži,nema više nas. Ljubav,naša ljubav,zauvijek izgubljena. "Zbogom,Bella." "Čekaj!",plakala je. Njene noge su posrtale,pokušavajući doći do mene. Ihvatio

sam ju za zapešća i stavio joj ruke ur bok. Dodir njene kože poslao mi je val topline. Zatvorila je oči,a ja sam pritisnuo svoje usne na njeno čelo. "Čuvaj se",rekao sam udahnuvši njen miris posljednji put. Okrenuo sam se i pobjegao. Trčao sam šumom nedljudskom brzinom.Trčao sam kroz drveće brže nego što sam mislio da mogu,bez srca i duše. Krivnja,bol... Otrčao sam u auto i stisnuo papučicu gasa. Tijelo mi se lomilo dok sam prelazio granice Forksa,ostavljajući mojemrtvo srce iza. Krenuo sam,ne znam ni sam gdje... Možda u život pun boli. U život bez svrhe. Bez ljubavi. Bez duše. U život zauvijek progonjen sjećanjem. 5.SJEĆANJE Nije bilo ono što sam očekivao. Bilo je previše brzo i bolnije nego što sam zamišljao. Čeznuo sam za Forksom,da budem s njom i uživam u njenom mirisu. Sjećanje na naš bijedni razgovor,u kojem sam uspio uvjeriti Bellu da ju više ne volim. To je najgora laž koju sam ikad izrekao. Laž koja me boljela. Znam da sam dobar lažljivac,ali nisam mislio da će mi Bella u ovom povjerovati. Njeno spremno prihvaćanje da je više ne volim povećala je moju bol. Je li ovako bolje? Za mene nije. Ali morao sam vjerovati da za Bellu je. Prsa su mi bila prazna,gdje mi je prije bilo smrznuto srce,sada je bila bol koja je uništavala svaki djelić moga tijela, i znao sam da umirem iznutra. Bol tijekom moje transformacije je bila privremena,ali bol koju sam sada osjećao bit će vječna. Nisam imao pojma gdje sam i gdje idem. Bio sam samo maglovito svjestan da sam u autu i da mi je noga bila na gasu. Nisam mogao razmišljati racionalno. Nisam se mogao koncentrirati. Sve što sam mogao vidjeti bilo je Bellino lice sve više zgrčeno od boli. Nisam mogao skrenuti misli s te slike,premda me ta slika razapinjala. Znao sam da bi mi pomoglo kad bih udahnuo,ali nisam htio izvući Bellin miris iz sebe. Htio sam da ostane u meni zauvijek. Nikad nisam obraćao pozornost dok vozim. Vozio sam instiktivno. No,bol koja me uhvatila nije dopuštala da jedan dio mog mozga prati vožnju. Znao sam da će moje auto postati olupina ako nstavim. Iako se meni ništa ne bi dogodilo,nije bilo razloga da na sebe stavljam toliko gnjavaže. Nisam brinuo ni za moj auto ni za sebe,ali ako nastavim,mogao bih ozlijediti nekoga drugog. Što nije u redu sa mnom? Zašto mi mozak ne funkcionira normalno? Naslonio sam glavu na sjedalo i stinuo volan. Zagledao sam se kroz vjetrobransko staklo,ali sve što sam vidio bila je... Bella. Zatvorio sam oči.ali slika se samo još više povećala - kako je to bilo moguće?

Belline riječi su odzvanjale u mojoj glavi. 'Nemoj. Nemoj mi to radti.' 'Ti...ne želiš ... mene?' Kao i sve sada u mome umu,ove riječi su rezale rane u meni. To je bilo mučenje. Bellin riječi su nestale iz mog uma kad sam bio ranjen cijeli. Bilo je samo pitanje vremena kad će opet doći. Koliko dugo sam držao oči zatvorene? Koliko dugo sjedim u autu? Gdje sam sada? Otvorio sam oči. Oko mene je bila svjetlost. Zora. Sunce. Morao sam se maknuti. Došao sam u grad Weyburn. U sobi sam se prepustio boli. Sjećanju na moju Bellu. Krenuo sam za Itaku. Dok sam vozio,zamjećivao sam stvari koje sam dosad smatrao nevažnima. Parovi-neki se držeći za ruke,a drugi u nježnom zagrljaju. Kako sam im zavidio- cijeli život su mogli biti zajedno,sa zajedničkom budućnosti. Ja nikada neću biti sa svojom ljubavi. Ja nisam imao budućnost. Imao sam samo beskrajne godine praznine ispred sebe. Na poznati posjed stupio sam ubrzo. Kuća je bila slična onoj u Forksu i oko nje su bila stabla,osim što je bila tamno smeđe boje i mali trijem imala je oko cijele kuće. Na trijemu je stajala moja obitelj - bezizražajnih lica. Nisam želio biti s obitelji,pogotovo zato što bih bio prisiljen slušati njihove tužne misli. A više od svega,nisam mogao podnijeti pogled a tri zaljubljena para.Ono što Bella i ja nikad nećemo biti. Bojao sam se da će me to gurnuti preko litice na kojoj sam jedva imao ravnotežu. Atmosfera je bila napeta kad sam izašao iz automobila i krenuo prema njima. Odjednom,bez da sam primjetio njene kretnje,Alice me je grlila. Kao da me željela riješiti boli. 'Oh,Edwarde',tiho je šapnula u glavi. Ona se povukla i primila me za ruku,te odvela u kuću. 6.DAH BELLE Unutrašnjost kuće je bila svijetla,i bolno me podsjećala na Forks. Esme je uživala u svakoj mogućoj prilici za renoviranje,tako da je i ovu kuću prilagodila kao i svaku drugu nama,vampirima,tako da možemo biti na svjetlu bez izravnog udara sunca.

Alice me još držala za ruke kad smo okrenuli leđa obitalji i krenuli unutra. U mislima sam vidio da ne znaju što reći,a nisu bili sigurni ni da mogu. Pogledi su im bili uprti u mene. Šutnja je stvarala napetost,pa me uskoro Carlisle u mislima zazvao. 'Edwarde?' Nisam želio odgovoriti. Vampri ne trebaju disati,samo nam je to navika. Trebao sam udahnuti kako bih razgovarao,ali nisam želio pustiti Bellin miris koji je još uvijek bio u mome tijelu. Njen miris mi je trebao,tako da je moj posljednji udah bio na našem rastanku. Nisam se htio odreći tog mirisa. To je jedino osim sjećanja što mi je ostalo od nje. 'Edwarde? Jesi li u redu,dušo?',Esme me pitala mislima. Odgovorio sam joj oštrim kimanjem glavom. Njezino se čelo počelo mrštiti. Prišla je Carlisleu i tiho mu šapnula u uho. 'Što nije u redu s njim? Izgleda kao da je bolestan.' Nisam shvaćao zašto je šaptala kad je znala da ćemo ju svi čuti. "On ne diše",odgovorio joj je Jasper naglas. Htio sam se okrenuti i zarežati na njega. Zašto je morao osjećati ono što ja osjećam?-Potrebu da dišem,očajničku želju da ne ispustim dah. Premda nije skroz shvaćao zašto. 'Žao mi je,Edwarde',obratio mi se mislima kad je osjetio moje ogorčenje. Trebao sam predvidjeti da će Jasper kontrolirati moje emocije-kako bi ostatku obitelju objasnio što se sa mnom događa. Svi su bili zabrinuti za mene zbog Belle,čak i Rosalie. "Kako misliš da ne diše?",zbunjeno ga je upitao Emmett. "Znaš da ne znam razlog. Jednostavno,on sada ne želi disati",Jasper mu je tiho odgovorio. 'Edwarde?',Esme me ponovo zazvala mislima. Zašto ostatak moje obitelji nije mogao čitati misli? Bilo bi jednostavnije,jer bih tada mogao njima odgovoriti. "Edwarde,trebao bi disati. Nije dobro za tebe da sve to držiš u sebi",rekao mi je Carlisle. Srećom,nisu znali razlog zbog kojeg ne dišem,jer da su znali,mislili bi da sam lud. "Edwarde,molim te,razgovaraj s nama",zamolila me Esme nježno. "Hajde,braco,hajde",rekao je Emmett. Alice se pokraj mene ukočila i počela treptati,kao uvijek kad ima viziju. Jsper se stvorio kraj nje i primio ju za ruku. Svi ostali su ostali mirni. Gledao sam Aliceinu viziju. Šokirao sam se vidjevši da ću početi disati. Uspaničeno sam počeo odmahivati glavom. NE!,viknuo sam sam sebi u glavi. Alice je otvorila oči i napravila neki slabašan osmijeh. "Dajte mu minutu",rekla je. Svi su se zagledali u mene. Pritisak od svih tih pogleda postao mi je previše naporan. Moje grlo je bilo napeto zbog napetosti u plućima. Osjećao sam se kao da ću eksplodirati. Bio sam

prisiljen udahnuti. Čvrsto sam stisnuo usne,ne dopuštajući da mi dah izađe. Nisam mogao dopustiti sebi da ostanem bez Bellina mirisa - nisam još bio spreman za to. Moja pluća si počela ispuhivati zrak. Bio sam prisiljen udahnuti.I izgubiti one posljednje što mi je ostalo od Belle,a da je bilo materijalno. Aliceina vizija se ostvarila. Čvršće me stisnula za ruku,tješeći me. Počeo sam mahnito disati. Bio sam uspaničen. Esme se pojavila kraj mene. "Carlisle,što nije u redu s njim? Što se događa?",povikala je. Jedva sam bio svjestan toga da su me sestra i majka odvukle na kauč i legle. Bio sam uznemiren,prestrašen... Zašto sam ovo napravio? Je li ovo neki znak da Bella pati ili što? Kako se nisam mogao kontrolirati? "Jaspere",poviknuo je Carlisle. Tada me preplavila smirenost. Jasper me na to natjerao. To je bilo umirujuće. Stavio sam lice u ruke,pokušavajući shvatiti što mi se to upravo dogodilo. Esme me lagano pomilovala po ruci. "Žao mi je",prošaptao sam. Osjećao sam se glupo,a poniženje se širilo menom poput plamena. Nevoljko sam još jednom udahnuo miris oko sebe. Nije bilo mirisa koji sam želio - samo miris moje obitelji. Puno puta sam disao ovaj miris,i uvijek je bio smirujući - ali sada je to bilo nešto drugo. Osjećao sam kao da ovo nije moj dom. Želio sam zavrištati. Nikad više neću biti na mjestu kojem želim. Pored Belle. 'Edwarde?' Podigao sam pogled i vidio Carlisleov zabrinut pogled. "Oprostite. Nemam opravdanje.",rekao sam tiho. "dwarde,gdje si bio protekla četiri dana?",nježno me upitao Carlisle. "Alice vam nije rekla?",okrenuo sam se zbunjeno prema Alice. Ona je odmahnula glavom. "Vidjela sam kad si napustio Forks. Neko vrijeme je sve bilo mutno jer nisi znao što napraviti. Bio si na nekoj vožnji prema sjeveru,ali nisi znao gdje ideš. Onda neko vrijeme nisam vidjela ništa. To me zabrinjavalo. Od tada nisam vidjela ništa,do tvoje odluke dolaska ovdje",rekla je,te dodala mislima:'Znaš da ne volim biti u neznanju.' "Tako da nsii vidjela da sam bio blizu prometne nesreće?",upitao sam ju. 'Prometne nesreće?',misao je odjeknula u Esmeinim i Carlisleovim mislima. Ali je ponovo odmahnula glavom. "Prometna nesreća? Ali tvoj Volvo-",počeo je Carlisle,razmišljajući o mom Volvu parkiranom vani,netaknutom. "Ne. Nisam doživio prometnu nesreću. Ali da se nisam zaustavio,mogao sam",prekinuo sam ga. "Opa! Ozbiljno? To stvarno zanči da nisu u redu u glavi",rekao je Emmett.

"Emmett!",Rosalie mu je upozoravajuće siknula. "Što? Samo iznosim činjenice",slegnuo je ramenima. Nije odgovorila,samo je gledala u njega očima boje topaza. U normalnim trenucima bi uslijedilo cerekanje - ali,ne i sada. Nije bilo nimalo koristi u tome da im lažem - svi su bili svjesni da sam u gorem stanju psihički nego fizički. "Da,Emmette. Moja glava je skoro poludjela",rekao sam mu ozbiljno. "Nećeš ostati s nama? Vidim to",tužno je rekla Alice. Nisam joj odgovorio. "Zbog Belle,Edwarde? Ne možeš otići zbog nje. Sada svi moramo biti zajedno. Samo zato što nismo blizu nje,ne znači smo je zaboravili. Zar to očekuješ od nas? Da ju zaboravimo? Što ako ona napravi nešto glupo?",nastavila je sovju tiradu Alice. Spominjanje Belle me natjeralo da opet vratim sliku rastanka u misli. "Alice",Esme ju je upozorila. "Ona mi je obećala",morao sam i reći. "A ti,Alice,ne gledaj joj više u budućnost.Dosta smo joj već naudili. Molim te,Alice. To je najbolje što još možemo učiniti." "Ako nas ostavljaš,možeš li nam barem reći gdje ideš?",Carlisle je promijenio temu. "Stvarno nemam pojma",iskreno sam mu odgovorio. 'Voljela bih da ostaneš',pomislila je Alice. "Na koliko dugo ideš?",pitao me Jasper. "Ne znam." "U redu,Edwarde. Ako je to ono što misliš da je najbolje za tebe... Ali vrati se brzo,dušo",Esme je ježno rekla. Ona me shvaćala. Znala je da ne mogu gledati zaljubljene parove oko sebe. Tako se nikad neću oporaviti. Iako sam znao da i ovako i onako nikad neću zacijeliti. Rane koje sam sebi zadao napustivši Bellu nikad neće zarasti. "Ne idi,Edwarde",pokušao je Emmett. "Neka ide. Shvatiit će da je uzalud trošio vrijeme kad Bella ne bude više živa",hladno je rekla Rosalie. Zarežao sam. Emmett je stao ispred Rosalie,spreman ju obraniti ako ju napadnem. "Smiri se,Edwarde. Znaš Rosalie. Jesi li okej?",upitao je Emmett Rosalie. Ona ga je ognorirala i maknula ga. On ju je poečo stezati oko struka. To ju je djelomično smirilo. Htio sam ponovo zarežati,ali sam se suzdržao. Upravo sam ovo htio izbjeći. Htio sam pobjeći od ispitivanja i izlijeva pažnje i nježnosti. Ostavio sam masku smirenosti na licu,tako da nitko osim Jaspera nije znao koliko me boli probada u tim trenutcima. Rosalie je bila u krivu - nikad neću preboliti Bellu. Presvukao sam se u čistu odjeću i oprostio od obitelji. Prošao sam kraj Volva -

nije mi bio potreban. Htio sam se kretati. Potrčao sam kroz šumu - i počela je najduža i najtamnija noć mog postojanja. 7.NAJTAMNIJA NOĆ Morao sam pobjeći,opet. Ali ovaj put to je bilo bježanje od moje obitelji. Nisu osjećali bol zbog toga - samo neugodu. Sada,kada Jasper nije mogao utjecati na moje emocije,ponovo su me preplavili stari osjećaji. Pokušavao sam ih zaustaviti,ali nisam uspio. Što sam više trčao i trčao kroz šumu,bolne slike Belle su ulazile u moj um. Trčao sam sve brže i brže,zbog zvukova automobila na autocesti i ostalih zvukova. Želio sam tišinu. I usamljenost. Mišići su me počeli boljeti i bio sam prisiljen usporiti. Je li moguće da postajem umoran? Nikad nisam osjetio potrebu da se odmorim. Jer nikad nisam bio umoran. Pokušao sam nastaviti trčati,ali nisam uspio. Osjećao sam se prazno. Shavtio sam - postao sam oslabljen od osjećaja tuge. Nakon minute sam se potpuno zaustavio. Oko mene se čuo samo vjetar. Bio sam toliko slab - nisam mogao zaustaviti osjećaje. Raširio sam ruke da primim bol,i da mi um umre u njoj. Čekao sam da me bol proguta,i učinila je to. Pogodila me kao ubod tisuću noževa. Jecao sam u agoniji i srušio se na zemlju kako me bol sve više obuzimala. Bella. Moja Bella. Noževi sjećanja su me neumoljivo probadali. Sjetio sam se prvog dana - tada mi je bila običan čovjek. Bio sam frustriran činjenicom da joj ne čujem misli. Nikad mi se nije dogodilo da nečiji um ne mogu pročitati. Bio sam na biologiji kad sam prvi put uhvatio njen opojan miris. Skoro sam ubio jedan cijeli razred učenika kako bih popio njenu krv. Napustio sam grad samo da ju ne bih ubio. Trebao sam tamo i ostati. Nikad se nisam trebao vratiti u Forks. Ali,moj ponos je bio osramoćen i jednostavno si nisam mogao dopustiti da me jedan beznačajan čovjek otjera sa mjesta na kojem želim biti. Jesam li mogao biti gluplji? Trebao sam se odmah na početku potpuno maknuti iz njenog života - tada se ona nikad ne bi zaljubila u mene i ne bi bila izložena mome svijetu. Toliko stvari sam trebao drugačije napraviti-ali nisam,i to zbog toga jer sam bio sebičan. I zbog moje velike sebičnosti Bella je bila izložena opasnosti. To je nešto najsebičnije što sam ikad učinio. Ništa što sam dosad napravio nije u meni

izazvalo takvu bol i krivnju kao ovo - čak ni ubojstvo. Moje oči su me pekle od suza koje nikad neću moći isplakati. Neosjetljivi jecaji su se zajedno sa mnom počeli utapati u praznini. Napustio sam nešto što nisam mislio da ću napustiti kad sam napuštao Forks - napustio sam dio mene u kojemu će Bella biti zauvijek - moje srce. Prsa su me boljela od samoće. Bella je vratila moje osjećaje čovjeka. Osjećao sam da je moje srce oživilo svaki put kad bih bio sa njom. Svaki njen dodir bi me grijao. Tresao sam se od užitka na pomisao njenog dodira. Bila je tako topla,tako mila - i nije se bojala zagrljaja čudovišta. Oh,kako sam želio ponovo obaviti svoje ruke oko nje. I sada sam osjećao čovjeka u sebi,iako Bella više nije uz mene. Osjećao sam sve emocije koje su bile skrivene mojim vampirskim osjećajima. Osjećaje koje je Bella oživjela. Pitam se što Bella sada radi. Je li mislila na mene,kao što ja mislim na nju? Je li još patila zbog mog odlaska? Bellino lice ispunjeno agonijom se pojavilo u mom sjećanju. Sjećao sam se njenon izraza kad je mislila da je više ne želim - kao da je to moguće! Gledao sam ju dok sam kao kukavica bježao od nje šumom. Moja druga pogreška-ostavio sam ju u šumi. Što ako joj se nešto dogodilo? Čuo sam nekoliko njenih koraka kada sam otišao. Što ako me pokušala slijediti? Zar bi to učinila? Možda se izgubila,možda se ozlijedila ili možda joj se dogodilo nešto još gore - a ja sam ju tamo ostavio. Nisam tada razmišljao o tome. Bella je obećala - ništa glupo. Znat će da nema koristi da me prati. Ne trebam se brinuti - Bella mi je obećala. Rukom sam kopao po zemlji pokušavajući naći nešto što bi me moglo zaustaviti od raspada. Nije pomoglo - tu je bila samo zemlja. Bio sam slomljen. Raspadao sam se u stotine komadića. Nikad se ponovo neću sastaviti. To bi mogla učiniti jedino Bella. A to se neće dogoditi. Nikada. Nisam znao koliko sam dugo stajao ovako - niti me bilo briga. Moj um je bio obavijen oblacima Belle. Njen um koji ne mogu pročitati. Njezina svilenkasta smeđa kosa.

Njezin veličanstveni miris koji mi je palio grlo. Njezine čokoladno smeđe oči koje su mi pokazivale njenu dušu. Njeno savršenstvo. U jednom trenutku beskrajnih noći shvatio sam su sve moje misli i slike povezane uz Bellu. Osjećao sam novu vrstu užasa. Hoće li me zaboraviti? Koliko će dugo proći do tada? Nadao sam se da sam malo ubrzao taj proces,eliminirajući sve njene stvari koje su imale veze sa mnom. Ja,također,nisam imao ništa njenog. Slike iz Bellinog albuma sam bacio u smeće. Njen miris sam pustio. Odjednom se moj um sjetio nečega. Imam nešto što pripada Belli. Moje ruke su posegnule u džep hlača i izvukle nešto što bi nekome bilo potpuno beznačajno - ali za mene,to je bilo nešto posebno. Bio je to čep boce limunade,koji je meni sada bio sve. Uzeo sam ga kada sam prvi put bio s njom na ručku. Tada nisam sebe mogao držati daleko od nje. Ispunjavao sam svoje žudnje. A sada,nećuu biti toliko slab ni toliko sebičan - jer ostat ću dalje od nje. Namjestio sam se u sjedeći položaj da bolje proučim čep. Taj čep je bila tako obična stvar - ali pripadala je Belli. S njim sam se igrao onaj dan za ručkom. Bella je bila jedina koja ga je dirala.a to je bilo meni važno. Lagano sam skupio šaku oko čepa,da ga ne oštetim. Nakon nekoliko sekundi sam ga stavio natrag ne zemlju i pogledao u nebo. Nebo je bilo tamno i prazno,poput mene. Gdje je mjesec? Zvijezde? Jesam li dobro vidio? Zar mi je sjećanje na Bellu uništilo vid? Zašto se ovo događa? Znao sam da sam učinio ono što sam morao učiniti,i znao sam da će biti teško,ali nisam imao pojma koliko. I sada sam shvatio. Bella je bila moj mjesec,moje zvijezde. Otišao sam od nje - otišao sam od mjeseca i zvijezda. 8.ODLUKA Vrijeme je prolazilo iznimno sporo. Bol nije izblijedila,ali naučio sam živjeti s njom. Prihvatio sam činjenicu da će me uvijek boljeti zbog Belle. Protekla dva mjeseca proveo sam trčanjem i hranjenjem. Trčao sam cijelo vrijeme,pokušavajući naći mjesec i zvijezde. Možda,kad bih ih vidio,moj život bi dobio ponovo neki smisao. Nisam lovio često - samo kad bih to iznimno trebao. Vatra u grlu mi više nije

smetala. Samo sam osjećao neugodni svrbež,koji sam lako mogao zanemariti. To je bilo ništa nasuprot boli koju sam osjećao zbog gubitka Belle. Lovio sam samo zbog slučaja da ne naletim na nekog čovjeka,pa da moja grabežljivost prevagne. To je slično onome što mi se dogodilo prije nekoliko tjedana. Sjećanje mi je ušlo u um. Nisam lovio otkako sam napustio Forks,jer nisam vidio razlog za to. Hranio sam se sjećanjima Belle,što me znatno oslabilo. Hodao sam ljudskim tempom,nisam žurio. Odjednom su mi se usta napunila otrovom zbog mirisa koji je došao do mene. Ljudskog mirisa. Instikti su mi odmah proradili i ja sam krenuo prema mirisu. Miris me doveo do parkinga kraj nacionalnog parka. Vidio sam izvor mirisa. Ljudsko biće je parkiralo vozilo. Spustio sam se u lovački čučanj. Krenuo sam ju napasti kada se ljudsko biće okrenulo. Zamrznuo sam se. Bila je to mlada žena- sa čokoladno smeđim očima sličnima Bellinim. Nisu bile lijepe kao Belline,ali bile su dovoljne da me na trenutak zaustave,dovoljno da u tom trenutko shvatim što radim. Što mi je,dovraga? Nisam ju mogao ubiti. Bila je čovjek. Ja ne lovim ljude. Nisam mogao uzeti nečiji život na taj način. Ova nedužna žena to ne zaslužuje. A što ako ta žena nekome znači isto onoliko kao Bella meni? Što ako je ona nečija Bella? Na pomisao na Bellinu smrt automatski sam zarežao. Njagora stvar koja bi mi se ikad mogla dogoditi bila bi Bellina smrt. Nisam mogao živjeti u svijetu u kojem Bella ne postoji. Prisilio sam se da ustanem iz čučnja,i odjurim kroz šumu vičući na sebe u glavi. Bio sam okrutno neosjetljivo čudovište. Brzo sam ignorirao misli o Bellinoj smrti.Bio sam siguran da bi Alice vidjela moj pokušaj napada,ali nije me nikako mogla upozoriti - budući da mi je baterija na mobitelu bila prazna,a nije bilo načina da ga napunim dok sam živio u pustinji. Povremeno,kad bih bio u blizini nekog grada,kupio bih sebi neke stvari i otišao se u hotel osvježiti. Nikad nisam upalio televiziju dok bih bio tamo,tako da nisam imao pojma što se događa u svijetu. Pokušao sam izbjeći sve što me podsjećalo na Bellu,iako je svaka moja misao bila posvećena njoj. Dane sam proveo lutajući od mjesta do mjesta - nigdje određeno. Samo sam radio stvari koje bi mi pomogle maknuti sjećanja iz glave,no nikada nisam uspio. Ne dok su moje grudi bile prazne i bez srca. Jedina stvar koja me mogla zaustaviti od tračnja prema Forksu,prema Belli - bila je pomisao da je sada sigurna i da nikad više neće biti izložena mome svijetu. Noću bih legao u šumi i zagledao se u nebo u potrazi za mjesecom i

zvijezdama.nadajući da će se pojaviti i vratiti mi dio razuma i svjetla u život. No nikada se nisu pojavili. Nikad se nisam osjećao tako...osmaljeno,kao tada. U proteklih tjedan dana sam razmišljao o mogućnosti povratka mojoj obitelji. Vratiti se roditeljima,braći i sestrama. Možda bi mi to pomoglo ignorirati sjećanja. Sumnjao sam u to,no ipak sam se nadao. Nisam imao nikakve komunikacije s njima. Oni sui sigurno zabrinuti za mene,a ja sam bio sebičan i bezobziran. Promijenio sam smjer trčanja,i krenuo prema sjeveroistoku. Trebala su mi četiri dana do Itakia. Svaku noć bih proveo gledajući u nebo,nadajući da će se mjesec i zvijezde pojaviti. Nadajući se. Uvijek se nadajući. Odlučio sam otići u lov prije susreta s obitelji. Našao sam stado jelena na maloj čistini okruženoj stablima. Dopustio samd a me predatorska sjetila preuzmu. Popio sam krv iz jednoga,i kada sam počeo piti iz drugoga,začuo sam poznat zvuk. Tihi zvuk stopala što nečujno trče. Zvuk koji jedino vampiri mogu proizvesti. Moje oči su skenirale šumu tražeći opasnost. Tada sam čuo njihove misli. 'To smo mi,Edwarde',rekao mi je Jasper mislima. Ustao sam iz lovačkog čučnja. Na čistinu je uletila Alice,a za njom moj brat. Na Aliceinom licu je bio široki osmjeh,no oči su joj izgledale malo čudno. Ušao sam joj u misli. Mislila je o Belli. Jasper je ostao malo dalje od mene,još uvijek osjećajući krivnju. Bio sam bez riječi minutu. Bio sam prilično šokiran time što ih vidim. Činilo se kao da sam izgubio sposobnost govora. Alicein osmjeh se pokolebao,gledajući moj zbunjenost. Pronašao sam svoj glas. "Pa hej,Alice." Njen osmjeh se potpuno vratio. "Edwarde!" Zagrlila me,a ja sam joj uzvratio. Sve dosad nisam shvatio koliko mi je nedostajala. "Drago mi je što si se vratio",rekla je. Krenuo sam joj reći kako je ovo samo kratak posjet,kad me je ona zaustavila. "Znam,znam. Nećeš dugo ostati." Slabašno sam se osmjehnuo i pogledao svoga brata. "Hej,Jazz",pozdravio sam ga. "Žao mi je što smo te ovako iznenadili. Carlisle je rekao Alice da te pričeka u kući,no,znaš Alice." Alice mu je isplazila jezik. "U redu je. Drago mi je što vas vidim",rekao sam im. Alice me primila za ruku,a drugom uhvatila Jasperovu te smo zajedno krenuli trčati prema obitelji. Obitelj me dočekala raširenih ruku. Čak se i Rosalie oduševila kad me vidjela. Sjedili smo zajedno u dnevnoj sobi satima. Površno sam im prepričao što sam radio proteklih mjeseci. Nisu me pitali detalje,i

bio sam im zahvalan na tome. Oni su mi također ispričali njihov život. Shvatio sam da su svi oni nastavili svoje živote,dok sam ja zaglavio u mraku.Razmišljao sam o tome dok sam ulazio u svoju sobu. Možda sam trebao učiniti neke stvari,no ja nisam činio ništa. Samo sam lutao zemljom poput duha. Trebam naći neki hobi. Koga ili što bih trebao pratiti? Victoriu. Sjetio sam se prošlog proljeća.... Nisam znao gdje bih ju mogao pronaći. Možda bi mi Carlisle mogao pomoći. Ili možda neki njegov prijatelj. Prošlog proljeća u Victoriji nisam vidio veliku opasnost,no sudjelovala je u Jamesovu planu. Zbog toga je zaslužila umrijeti. Shvatio sam da je ona još uvijek negdje u ovom svijetu i da je potencijalni rizik. Moja glavna svrha je bljesnula u mojim mislima.-Držati Bellu sigurnom. I tada sam znao što učiniti. Uloviti ću Victoriju. 9.UNIŠTENJE Odlučio sam. Pronaći ću Victoriju. Dvije sekunde poslije sam začuo korake ispred vrata. "Uđi",rekao sam prije nego što je moj otac pokucao. Vrata su se lagano otvorila i Carlisle je ušao. "Edwarde,došao sam te pokušati odgovoriti od tvoje posljednje odluke." Inače Alice nije odmah govorila što je vidjela o meni,ali ako je bila zabrinuta,rekla bi im odmah. Onu su se bojali za zdravlje mog razuma,premda nije bilo potrebe za tim. "To je ono što moram učiniti,Carlisle",rekao sam mu. "Obećao si joj da se nećeš miješati u njen život,a praćenjem Victorije upravo to radiš. Kršiš obećanje dano njoj",rekao je.Pazio je da joj ne izgovori ime. Bio sam mu zahvalan na tome. "Tu se ne radi o njoj",lagao sam mu. Carlisle je podigao obrve.'Je li?',pomislio je. "Samo ispravljam prošlost. Victorije se treba riješiti. Moguće je da će jednog dana pokušati nas ubiti. Ubili smo Jamesa,a ona će se za to možda željeti osvetiti. Očuvat ću obećanje dano Belli:naše postojanje ju više neće ugrožavati." Nikad joj ne bih želio ponovo ugroziti život. "Edwarde,ne trebaš to raditi. Ne možeš ju zaštiti od svega,pogotovo sada,kada više nisi s njom." Prsa su me zaboljela od istinitosti tih riječi. Biti daleko od Belle je bilo nepodnošljivo - ali znajući da je nikada više neću vidjeti,postalo je još gore. Znao sam da ne mogu zaštiti Bellu od ljudskih nesreća - nesreća koje joj je subina pripremila i koje sam morao prihvatiti. Ali mogao sam uništiti stvorenje

koje će ju jednog dana možda potražiti. "Znam,ali ja mogu spriječiti neke nesreće",rekao sam mu. "Ne možeš ubijati svakog ne-vegetarijanskog vampira koji krene u Washington. To nije ni racionalno ,ni praktično",rekao je. Ustuknuo sam kada sam shvatio da Victoria nije jedino čudovište na svijetu. Misli su mi lutale. Bella je magnet za opasnost. Potrebna joj je zaštita - branitelj. Što ako neki vampir slučajno naiđe na njen miris? Njen miris nije bio ni izdaleka privlačan ostalima kao meni. Možda bih se mogao vratiti. Ne Belli. Ali natrag u Forks - kako bih ju zaštitio. Viđao bih je svaki dan i mirisao njen miris-u tajnosti. Pomogao bih joj da zaštiti sebe - da doživi starost,a da ju ja gledam sve do kraja. I onda i ja odem sa ovog svijeta. No obećao sam joj. To bi bilo kršenje obećanja. Ali kako bi bilo.... Obećao sam! Carlisle niej imao uspjeha u odvlačenju od moje odluke. Nitko od ostatka obitelji nije podržavao moju odluku osim Emmetta. Očajnički je želio ići sa mnom i molio je Rosalie da odgode medeni mjesec. Sakrio sam olakšanje kad Rosalie nije popustila. Emmett neće ići. Nitko neće ići. To je nešto što moram učiniti ja,jer je to moja dužnost. "Edwarde,molim te...Ako želiš zaštititi Bellu,mogu gledati",tiho je rekla Alice. "NE! Alice,ne želim da gledaš u njenu budućnost. Obećala si mi",podjestio sam ju. "No,taj način je sigurniji",rekla je Esme razložno. "Želim uništiti bilo koga ili bilo što što ikad može nauditi Belli. Ja,osobno",rekao sam smireno. Carlisle je znao dva tragača. No jedan se povukao u osamljenost,tako da je jedini preostao Demetri - jedan od garde Voltura. A ja nisam želio ići u Italiju. Uostalom,praćenje nije nešto što se može naučiti. Carlisle i Jasper su mi dali nekoliko savjeta. "Moraš biti usredotočen na miris što je više fizički moguće. Zapamti ga dobro. Edwarde,ako ga ne zapamtiš dobro,izgubit ćeš trag",rekao mi je Jasper. "Morati ćeš nekako doći do mjesta gdje je Victorijin miris jak. Da ne bi slučajno slijedio krivi trag",savjetovao me je Carlisle. Gdje je Victorijin miris bio najjači? Jedino mjesto za koje sam znao bio je Forks. Trebao bih se vratiti u Washington,u Forks. Odjednom sam bio uzbuđen - mogao bih provjeriti Bellu. U meni se vratilo sjećanje na njeno predivno lice i raskošni miris. 'Edwarde?',pozvao me Jasper u mislima. Osjetio je moju promjenu raspoloženja.

Ton njegovih misli me vratio u stvarnost. Ne mogu se vratiti u Forks. Obećao sam Belli. Nada mi se utopila,i moje uzbuđenje je isparilo jednako brzo kao što se pojavilo. Ali mogu se vratiti u Washington i negjde pronaći njen miris,ali neu Forksu. Krenuo sam nekoliko dana poslije. Trčanje u smjeru Washingtona,Belle,bilo je bez napora. Bilo je kao da me neka čelična žica vuče u Washington,i ja sam trčao brže i brže. Premda,nisam trčao na mjesto koje sam jedino želio. U Forks. Išao sam ispuniti svoju dužnost - uništenje. Dok sam trčao,moje misli su se vratile na Bellu.Kako bi bilo lijepo vidjeti ju. Vidjeti gdje ju je život odveo sada kada ja nisam dio njega. Neizliječene rane su me opet zaboljele. Bio sam ljubomoran na osobe koje su joj sada upotpunile život - tko god da su bile. Jer ja sam želio biti ta osoba. Nesvjesno sam trčao bez zaustavljanja noću u potrazi za mjesecom. Kad sam prešao granicu Washingtona,bila je zora. Padala je kiša. Počeo sam se uzrujavati. Mogao sam zamisliti Bellinu ruku u mojoj. Imam li dovoljno snage da ostane daleko od nje sada,kada sam joj toliko blizu. Ne smijem si dopustiti da prekršim obećanje. Rupe boli su bile u meni,pokušao sam ih spremiti u kutak tijela,no nisam uspio. Trebam locirati miris i pobjeći odavde. Bol na bjeg odavde me presjekla...opet. Jedina stvar koje sam u tom trenutku bio svjestan je da je Victoria još uvijek tamo,negdje. Htio sam se osvetiti. Osvetiti se za Bellu. Duboko sam udahnuo zatvorivši oči. Osjećao sam miris lišća i životinja. Hodao sam polako naprijed,istražujući svaki miris. Bezbroj milja sam prešao,kada sam osjetio dva nova mirisa. Jamesov i Victorijin. Bili su stari,a Laurent nije bio s njima. Svejedno,njihovi mirisi su ostali duboko usjećeni na ovom mjestu. Pretpostavio sam da je ovo mjesto gdje su se našli da se dogovore oko strategije,nakon što je Laurent otišao u Denali. Potisnuo sam režanje na to sjećanje. Otvorio sam oči i prepoznao okolicu. Bio sam samo nekoliko milja od Forksa. Prazne grudi su me stisnule. Bio sam joj tako blizu. Nisam se mogao nositi sa ovim. Sve moje nade i želje bile su unutar ovog područja. Očajnička nada me

obuzimala,tjerajući me da ju zadovoljim. Svaki atom tijela sam upotrijebio u to da se oduprem toj želji,toj nadi. Zatvorio sam oči još jednom,koncentrirajući se. Pratio sam miris,udaljavao se od Forksa. Njen miris je išao prema jugozapadu. Prešao sam u trčanje,još uvijek prateći miris a drugim dijelom odlazeći ponovo od svog srca. Počeo sam svoj prvi lov. Tragački lov. 10.FOKUS Praćenje je bilo strašno dosadno. Iritiralo me to što sam slijedio njen miris,a nisam imao ni najmanju naznaku gdje bi ona mogla biti. Gdje Victorija ide? Što planira učiniti? Zašto sada putuje? Dao bih puno toga da joj čujem misli na trenutak,pa da saznam njene planove. Počeo sam preispitivati svoje tragačke vještine. Nisam baš tako dobar u traganju. Što ako slijedim krivi trag? Što ako Victoria nije uopće otišla iz Washngtona? Što ako je baš u ovom trenutku u blizini Belle i Bella sada nema nikakve zaštite? Ne. Nisam vjerovao toj mogućnosti. Morao sam vjerovati da sam na pravom tragu ili će moja koncentracija uništiti sve. Biti će vrijedno na kraju - kad pronađem Victoriju. Ona ne zna što ju čeka. I što joj planiram učiniti zato što je potencijalna opasnost mojoj ljubljenoj Belli. Pratio sam njen miris na jug. Ostajao sam skriven u šumama što sam više mogao,prelazeći uzduž i poprijeko Ameriku. Izbjegavao sam ljude što sam više mogao jer nisam imao vremena loviti. Bilo mi je bitno ostati fokusiran kako bih zadržao miris u glavi. Slijedio sam Victorijin miris već tjednima,i sada sam bio blizu Teksasa. Nisam ubrzavao vrijeme - koristio sam što više vremena. Dok sam pratio miris bilo mi je iznimno teško ne misliti na Bellu. Kao posljedica slabosti,moj um bi često imao slike Belle. Pitao sam se što se događa u Bellinom svijetu. Što joj sada okupira život?I ono najvažnije - je li sada sretna? Očajnički sam želio znati svaki detalj. Želio sam osjetiti njen miris. Da sam pratio Bellin miris,ne bi bilo problema kao s

Victorijom. Prije nekoliko tjedana bio sam tako blizu nje. Bilo bi jednostavno ostati dio njenog života. Pratio bih je u sjenama - vidio bih njeno predivno lice. Nisam htio iznevjeriti posljednje zrnce Bellinog povjerenja i prekršiti obećanje koje sam joj zadnje dao - nikad se ne vratiti. 'Kao da nikad nisam ni postojao',proletjelo mi je umom. Pitao sam se gleda li Alice katkad njenu budućnost. I Bella je meni dala obećanje. Želio sam znati kad ga prekrši. A to ću moći znati jedino uz Alice. Mogu živjeti sve dok Bella živi. Ali zapravo,živim li ja uopće? Živjeti znači imati život i razlog za život. Ja sam imao više razloga za život,ali jedan mi je bio veći od ostalih. Bella. Bio sam spreman odustati. Htio sam odustati od praćenja i vratiti se bijedi mog života bez Belle. Ali morao sam očuvati Bellu sigurnom. Čim sam ušao u Teksas,Victorijin miris je postao jači. Je li moguće da je ona još uvijek u Teksasu? Je li se tobliži kraj moje potrage? Bila je blizu,mogao sam to osjetiti. Uskoro ću ostvariti svoju dugo iščekivanu osvetu. Ubrzao sam. Očajnički sam želio dovršiti sve ovo. Odjednom sam se morao zaustaviti. Victorijin miris se razdjelio. Jedan je trag išao na jug,a drugi na istok. To je čudno,osim ako nije bila više puta ovdje u zadnje vrijeme. U nastojanju da shvatim kojim tragom ići,htio sam nazvati Alice. Ona bi mogla vidjeti gdje je Victoria. Ali odlučio sam ne nazvati Alice,te krenuo za svježijim mirisom. Trčao sam na jug. Trag se činio beskrajnim i počeo sam brinuti da idem krivim smjerom. Ali nemoguće da sam pogriješio smijer. Uskoro sam prešao granicu Južne Amerike. Postajao sam sve uznemireniji. Kada i gdje je kraj traga? Odgovor sam dobio idućeg dana. Topli i sunčani Brazil. Trag je naglo nestao,i shvatio sam da nisam uspio. Pokušao sam naći trag,no ništa. Samo mirisi životinja i biljaka. Nije bilo traga Victorije. Ovaj trag u Brazil je bio lažan. Kako sam mogao biti tako slijep? Nikada mi nije palo na pamet da neću uspjeti. Prezirao sam se što sam bio tako naivan.

Zašto nemam sposobnosti tragača umjesto sposobnosti čitanja misli? Odjednom je moj dar bio beznačajan. Zašto nemam sposobnosti kojima mogu zaštiti Bellu? Pao sam na pod i glavu stavio među koljena. Um mi je bio u katastrofi. Bio sam zbunjen. Kako sam mogao ovako pogriješiti? Još važnije,što ću sada? Mogućnosti su mi se pojavljivale u umu. Mogao bih se vratiti u Teksas i slijediti drugi trag. Ili bih se mogao vratiti u Washington i sve početi ponovo. NE! Vrisnuo je moj um. Neću biti dovoljno jak da ponovno odem od Belle. Sve što sam želio bilo je da omotam svoje ruke oko Belle. Da ju ljubim. I tada sam se predao. Spreman sam. Spreman za povratak u Forks. Spreman povratku mojoj Belli. Lutao sam Riom osam dana - razmišljajući o planovima povratka. Bilo je kao da mi je mozak podjeljen na dvije strane. Jedna me nagovarala da se vratim Belli,a druga da ostanem u ovom svijetu boli. Bio sam doslovno raskidan. Morao sam se suočiti sa stvarnošću - ne mogu zaštiti Bellu. 11.POZIV Ponovno sam našao neko mjesto u šumi gdje mogu razmišljati o svojim planovima. Privlačnost Forksa-privlačnost Belle – je bila nemoguće jaka. Napustio sam Rio prije šest tjedana i sada sam lutao u smjeru Forksa. U nekim trenutcima ne bih mogao nastaviti. Bol i razočaranje bi bili jaki,i našao bih neke nove argumente protiv povratka. Osjetio sam vibraciju u džepu mojih hlača. Bio je to moj mobitel. Imao sam ga samo za hitne slučajeve. No nisam se javljao kad bih vidio da me često zovu. Mobitel je opet zavibrirao. To je već bio dvadeset peti put u dvadeset četiri sata. Razmislio sam o tome da im se javim. Možda je nešto važno. Možda je Carlisle. Još se uvijek nisam javljao. Proteklih nekoliko dana se uopće nisam micao jer sam se vraćao u moje tamne dane tuge. Besmisleno. Sve je bilo besmisleno. Moje postojanje je besmisleno. Cijeli svijet je beznačajan. Prazan. Pitao sam se koliko ću dugo moći stajati u položaju u kojem se ovih nekoliko

dana nalazim. Ako je moj pokušaj života bez nje osuđen na neuspjeh,kao što je praćenje Victorije bilo – Trebam li se prestati mučiti i vratiti u Forks? Želja je bila toliko snažna da je skoro uklonila sve moje rane. Mogao bih se vratiti sada. Bellino lice,uvijek u mojoj glavi,mi se nasmiješilo. Bio je to pozdravni osmjeh praštanja koji je grijao moje grudi.No,gledajući joj nasmiješeno lice koje je bilo urezano u moje srce,prisjetio sam se koliko je ona uistinu posebna i meni dragocjena. Zbog toga se nisam mogao vratiti. Uostalom,što je moja bol naspram njene sreće? Naspram njene sigurnosti? Ona je zaslužila sreću. Zaslužila je život bez straha i opasnosti. Zaslužila je normalnu ljudsku budućnost duše. Kada Bella napusti ovaj svijet,otići će na mjesto na koje mi je zauvijek oduzet pristup. Misao o konačnom rastanku koji nisam mogao kontrolirati boljela me toliko intenzivnije nego prije. Bella će otići na mjesto kojem pripada i na koje ja nikako ne bih mogao doći – raj. Neću izdržati život na zemlji bez nje. Mora postojati mogućnost zaborava. Mora postojati nekakvo olakšanje za mene. Obećao sam joj da se više neću miješati u njen život. Nisam htio prekršiti svoje obećanje. A da... da ju još jednom vidim? Samo jednom? Pomisao na povratak u oblačni gradić koji će uvijek biti moj pravi dom mi je prostrujala umom,ponovo. Samo da ju provjerim. Da vidim je li sigurna i sretna. Ne bih se miješao u njen život. Ona nikad ne bi saznala da sam tamo. Ostao bih u sjeni. I prije sam joj bio tako blizu,pa sam ostao podalje od nje. Mogao bih to opet učiniti. Mobitel mi je opet zavibrirao. "Prokletstvo",zarežao sam. K vragu,javit ću se. Da mi više ne dosađuju. Otvorio sam mobitel. Rosalie. Zašto bi me Rosalie zvala? Ona je vjerojatno jedini član obitelji koji je uživao bez mene. Hmm,mora biti da nešto nije u redu kad je ovako uporna da razgovara sa mnom. Naglo me preplavila zabrinutost za obitelj i javio sam se. "Da?" "O,wow. Edward mi se javio na mobitel. Osjećam se počašćeno." Čim sam čuo njen ton glasa,odmah sam znao da je s mojom obitelji sve u redu. "Ostavi me na miru",rekao sam i poklopio mobitel. Opet mi je mobitel zavibrirao. "Što želiš od mene,Rosalie?",ponovno sam joj odgovorio na poziv. Rosalie mi je na brzinu odgovorila. "Mislila sam da bi želio znati da je Alice u Forksu." Naglo sam otvorio oči. Što Alice radi u Forksu? Bijes me obuzimao. "Što?",pitao sam je bijesnim glasom.

"Alice misli da sve znao,kao i ti",odgovorila je podrugljivo. Alice mi se zaklela da će se pridržavati moje odluke,iako se ne slaže s njom. Obećala je da će se držati daleko od Belle sve dok i ja budem daleko. Obećala je da se neće miješati. Da nije... Da nije vidjela da se kolebam u vezi povratka u Forks? Ali nisam još u potpunosti odlučio. Dakle,što bi ona mogla raditi u Forksu? "Jesi tu,Edwarde?",Rosalien glas je dopirao iz zvučnika mog mobitela. Nisam joj odgovorio. I dalje sam razmišljao. Ako je Alice vidjela ono što još nisam odlučio...trebam li se sada vratiti zajedno s njom? NE. Obećao sam. Za ljubav svega svetog ću održati to obećanje. Bella zaslužuje život. Odmahnuo sam glavom pokušavajući očistiti misli od slike Bellinog prozora. Vrata moga svetišta. Ulaza u moj dom. Nije bilo sumnje da ću morati moliti Bellu za oproštenje. Napravit ću to bez problema,jer znam da nisam zaslužio njen oprost. Bez problema ću provesti idućih desetak godina na koljenima moleći njen oprost. "Edwarde? Ne želiš znati zašto je Alice u Forksu?",opet se Rosalie javljala. "Ne naročito",odgovorio sam,ali zapravo sam očajnički želio znato razlog. "Ne brini. Nije prekršila obećanje. Ti si ju upozorio da ostane daleko od Belle,zar ne? Ostatak Forksa nije važan?",nastavila je Rosalie. Trepnuo sam. Bella je otišla? Mojim mislima su letjele mogućnosti. Bella se preselila majci. Tamo ima sunca. To je dobro. Bella voli toplinu i sunce. A i ja bih mogao biti u sjenama.... A onda me pogodilo još nešto. Zaista me ostavila iza sebe,kao što sam želio. Prazna prsa su mi se zgrčila - moje je srce zauvijek izgubljeno. Pokušao sam progutati,i nisam mogao. "Eto vidiš,ne moraš biti ljut na Alice",Rosalie je rekla,a u glasu joj se čuo smijeh. "Pa zašto si me onda zvala? Ako Alice nije u nevolji? Zašto si me mučila?" "Čekaj! To nije razlog zašto sam zvala",uzviknula je. "A koji je onda razlog? Reci brzo,a onda me ostavi na miru!" "Pa...",oklijevala je. "Reci,Rosalie. Imaš deset sekundi." "Mislim da bi trebao doći kući",rekla je. "Umorna sam od Esmine tuge i Carlislea koji se nikako ne smije. Imaš obitelj,Edwarde." "Zanimljivi savjeti. A da ih i sama poslušaš?" "Mislila sam da je sve ovo s Forksom završeno",promrmljala je. "Forks nikada i nije bio razlog. Bella je bila. Samo zato što se Bella preselila na Floridu,ne znači da...",Rosalie me prekinula...

"Ovaaaj...",oklijevala je. "Što mi nisi rekla,Rosalie?" "Nisam...nisam rekla da se Bella preselila",rekla je. Moj um je postao prazan. Bella nije u Forksu,no nije se ni preselila? "Oni ti nisu željeli reći. No meni je dosta. Želim da ponovo budemo obitelj",rekla je Rosalie. "Edwarde?",zazvala je Rosalie nakon što joj nisam odgovorio. "Ne razumijem što želiš reći",rekao sam. Neko vrijeme nije ništa rekla. No nakon što je rekla,svijest mi se srušio. "Ona je mrtva,Edwarde." Svijet mi se odjednom zaustavio. Rosalie je nešto pričala,no nisam ju slušao. Poklopio sam mobitel. Sjedio sam u prašnjavoj tami. Bilo je kao da je vrijeme stalo. Kao i da je svemir prestao postojati. Ne. NE! To ne može biti istina. Rosalie me samo proocirala - u nadi da ću se vratiti. Da,tako je - ovo je Rosalienina laž. No svejedno,provjerit ću. Uzeo sam ponovo mobitel u ruku. Utipkao sam broj koji sam se zakleo da više nikad neću nazvati. Ako se javi Bella - poklopit ću. Ako se javi Charlie - pokušat ću izvući informacije. Dokazat ću da je ovo samo Rosaliena šala,a zatim se vratiti svojoj boli. Telefon je zvonio nekoliko sekundi. "Kuća Swanovih",rekao je neki glas. Zvučao mi je poznato,no sada nisam želio razmišljati o tome. "Ovdje dr.Carlisle Cullen. Mogu li dobiti Charlieja?",pitao sam ga savršeno oponašajući glas moga oca. "Nema ga kod kuće",odgovorio je ljutito. To me iznenadilo. No to sad nije važno. "A gdje je sada?",pitao sam. "Na pogrebu je",dječak je nakon duge stanke odgovorio. Mobitel se slomio u mojoj ruci. A ja... Umro sam. 12.CRNA RUPA Moje oci su se zamaglile i sve je postalo crno.

Dosao je kraj. Suvise brzo. Kako je ovo moglo da se dogodi? Bela je bila mrtva. Bio sam okruzen nistavilom. Moj svet je postao prazan. Moj zivot je bio gotov. Moje postojanje je bilo nistavno. Moja namera je prestala da postoji. Nisam imao vise da zivim ni za sta. Zaista sam verovao da bol, mucenje i patnja koju sam osecao zbog ostavljanja Belle je bila najgora zamisliva stvar. Porazavajuce sam gresio. Ne postoji nista uporedivo sa ovim. Bilo je mucno i previse tesko. Nije bilo drugih reci da se opise ovo. Potvrda da moja ljubav vise ne naseljava ovaj svet salje snimke bola do mesta u meni gde nikada ranije nisam osecao. Agonija je spalila moje telo - cepajuci me na delove. Osecao sam svoje srce da se lomi u hiljadu komada i nadao se da gde god zavrse delovi, da ce biti sa mojom Bellom Zeleo sam plakati. Osecao sam se neverovatno otupljeno i potpuno osuseno. Bio sam potpuno paralizovam bolom koji cak nisam imao energije ni da izdrzim bezsuzno. Moja zemlja je prestala da se okrece. Vreme je prestalo da otkucava. Moj svet je nestao. Bio sam upisan u tamnu rupu gde nema nicega sem krivice i patnje u kojoj sam boravio. Bio sam potopljen u ogromnu tugu. Kako je ovo moglo da se dogodi? Pitao sam sebe ponovo i ponovo. Bella... mrtva. Zalosno mi je bilo misliti o te dve reci u istoj recenici. Da li je pocinila samoubistvo? Rosalie je rekla da je skocila sa litice. Bilo je ocigledno da je namerno pokusala da eliminise samu sebe. Da li je to uradila zbog mene? Imao sam jak osecaj krivice da je to zaista uradila zbog mog postupka. Pitao sam se koliko sam je zaista povredio ostavljajuci je. Da li je snaga njene patnje bila dovoljna ja sebi oduzme zivot? O, boze, sta sam joj uradio? Napustio sam Forks da zastitim Bellin krhki zivot, ali umesto toga sam je povredio vise nego sto sam verovao. Slomio sam je, tako potpuno da je pala sa ivice, bukvalno. Bella. Mrtva. Otisla zauvek. Pokojna. Nikada se nece vratiti. Moja slatka, neuskladjena, lomljiva Bella. Gorko slatka secanja su me obuzela. Ona i ja zajedno. Njeno lice, njen dodir. Nikada vise necu imati sanse da vidim njeno prelepo lice opet. Kada je osvetljena sa njenim zadivljujucim osmehom - to me ispunjava radoscu. Kada je zajapurena od rumenila - zaustavljala mi je dah njena slatka krv ispod njene koze. Njen mekan

dodir slao je peckanje toplote kroz moje telo. Kada je razjasnila njenu ljubav prema meni, osetio sam da moje zaledjeno srce da ponovo kuca. Sve od toga je sada nestalo zauvek, izumrlo. Sada sam razumeo kako je to imati ljubav i izgubiti. Bol, ceznja i neodoljiva tuga bili su neopisivi. Ja sam voleo i izgubio onog dana kada sam napustio Bellu, samo tada to nisam shvatio. Da li je ova patnja i bol koju sada osecam onakva kakvu je Bella osecala kada sam odleteo? Da li je njoj bilo kao da sam ja umro? Nisam mogao da podnesem misao njenog trajnog mucenja i agonije kakvu sam ja sada osecao. Ali da okonca svoj zivot... kako je mogla to da uradi? Meni, njenoj majci, njenom ocu? To je ucinilo da pozelim da zavijam u agoniji. Nasao sam cudnu energiju u mom bolnom srcu i iznenada sam bio pod opsadom besa. Stisnuo sam ruke cvrsto u pesnice i skocio na noge oslobadjajuci se od mog stava. Sve sto sam zeleo za moju Bellu bilo je da bude bezbedna i srecna, umesto toga, ja sam je unistio. To je bila moja krivica. Ja sam je unistio: Charlija i Renee takodje - ja sam bio uzrok smrti njihovoj cerki. Ja sam bio pobedonosno cudoviste. Odbojno, nepravedno, ubilacko stvorenje. Zeleo sam da krvarim. Zeleo sam da umrem. Poceo sam grebati moju kozu, zario svoje nokte, zeleo sam da je probijem. Nije uspelo, nije cak ni bolelo. Bacio sam pogled na moju okolinu u potrazi za necim drugim sto bi moglo da me povredi. Napusteni magacin koji sam naseljavao u poslednjih nekoliko nedelja bio je bez namestaja. Sve sto sam mogao da vidim bili su budjavi zidovi u fazi raspada koji su me ogranicavali. Prisao sam zapadnom zidu i zabio svoju pesnicu u njega. Zid pod uticajem moje ruke se raspao pravo do spolja. Adrenalin je pulsirao kroz moje telo i ja sam nastavio da mlatim i rusim zid, sve dok nije ostala kolosalna rupa na strani zgrade. Osecao sam moja kolena kao ocaj koji je preuzeo oko moje destruktivne epizode. Sahranio sam moje lice u mojim rukama i prepustio se jecaju bola. Zeleo sam da umrem. Zasluzio sam da napustim ovaj zivot. Zeleo sam da se spalim u vatrene jame pakla. Bellin zivot je ukraden od nje. Smrt ju je uzela od mene zbog mojih akcija. Doslo je vreme da nadohnadim za svoje grehe.

Hteo sam da se iskupim za svoje grehe. Posao sam u Italiju. 13. VOLTURIJEVI Moj plan je bio sastavljen. Idem Volturijevima da budem ubijen. Zavrsni cin mog jadno dugotrajnog postojanja je da obezbedi da budem unisten. Nije bilo sanse za mene da zivim beskrajne dane praznine bez Bellinog prisustva na ovoj planeti. Ako je Bella napustila ovaj svet - i ja sam. Ja cu je pratiti i pokusati da pristupim bisernim kapijama raja. Sumnjao sam da su mi sanse velike jer nisam bio potpuno ubedjen da imam dusu; ali sam se i dalje nadao. Mislio sam o odlasku Volturijevima i pre ove situacije - onog proleca kada je James ukrao Bellu od mene. Prisetio sam se razgovora koji sam imao sa Bellom na njen 18. rodjendan pre sudbonosne zurke. "Proslog, proleca kada su te... skoro ubili. Naravno da sam se trudio da te nadjem zivu ali deo mojih misli je pravio rezervni plan. Kao sto sam rekao, za mene nije lako kao za ljudska bica." Zavrtela je glavom i pitala, "Rezervni plan?" "Nisam mislio da zivim bez tebe, ali nisam bio siguran kako to da uradim - znam da mi Emmett i Jasper nikada ne bi pomogli... Pa sam mislio da odem u Italiju i izazovem Volturijeve." Otresao sam sebe od tog secanja. Koliko puta je Bella bila skoro ubijena zbog mene? Ali, ovog puta ja nisam bio pored nje da je spasim. To je bila potpuno moja greska sto je ona sada mrtva. Samo bih otisao da je proverim, da se uverim da je u najmanju ruku bezbedna ako ne i potpuno srecna... Probadajuci bol zbog gubitka prosao je kroz moje telo, ali nije me oslabio ovog puta; znao sam i mnogo pre da ce uskoro sve biti gotovo. Volturijevi su bili drevna vampirska porodica koja je boravila u Volteri, toskanskom regionu Italije. Nikada nisam licno naisao na njih ali sam cuo o iskustvu mog oca sa njima mnogo puta, zajedno sa secanjima koja sam cuo vise puta u njegovoj glavi. Znao sam sve sto treba da uradim za moju nameru. Volturi se sastoje od tri staresine; Aro, Caius and Marcus - nocne mecene umetnika kako sam jednom rekao Belli. Takodje, tamo su i zene drevnih, i

njihova garda, sto ih cini najvecim kovenom vampira koji postoji. Njihovo jedinstvo im daje snagu, ali to nije jedini atrubut koji ih cini superiornim. Clanovi garde su birani na osnovu njihovih vampirskih sposobnosti. Svaki od njih je imao posebnu moc koja doprinosi poboljsanju vec ionako ogromne sile. Oni su elitni koven i oni su mislili o sebi kao o sprovodiocima zakona i cinili da postojanje nase vrste bude tajno. Bilo ko od nase vrste ko nas izlozi bice strogo kaznjen, jer posledice su bile trenutna smrt. Bilo je dobro sto sam se preselio sa velikom zurbom. Zeleo sam da se ovo zavrsi; nisam zeleo da imam vremena da mislim o posledicama moje akcije. Nisam zeleo da mislim na odanost i ljubav porodice i kakav ce efekat moja smrt imati na njih. Otisao sam iz starog napustenog magacina i potrcao u obliznju sumu. Bio sam samo nejasno svestan zadivljujuce zivopisnog okruzenja. Verovao sam da bi se Belli dopao Brazil; ona bi volela ovu lepotu, beskrajne nijanse zelene u Amazonu i ona bi jarko volela da vidi suncev sjaj i oseti toplotu na njenoj kozi. To bi bila savrsena lokacija za nas da odemo zajedno. Moje telo zadrhta malo pri toj pomisli - nisam zeleo da mislim o onome sto bi moglo da se dogodi. Trcao sam u pravcu najblizeg grada. Nisam mislio o tome gde idem - samo me je telo je nagnalo u kom pravcu cu da idem. Pustio sam moju podsvest da me vodi napred na moje odrediste. Moje krajnje odrediste. Negde tokom puta nestao sam u svojim mislima i zadrzao secanja. Svaki pedalj mog uma bio je zauzet; secanjem o svakom trenutku koji sam ikada proveo sa Bellom, svaki pokret njenog tela koji sam pamtio pre nego sto sam otisao, svaki put kada nam se koza dodirnula, svaki put kada su nam se usne susrele... svaku sitnicu. Nisam cuo nista sem Bellinog slatkog glasa i neznog lupanja njenog srca. Nisam osecao nista vise sem Bllinih mekih i toplih ruku obavijenih cvrsto oko mog torza, grleci me. Nisam video nista sem upecatljivog Bellinog lica sa svojim cokoladno braon ocima - punim toplih pozdrava - uperene u mene. Nisam osecao nista sem prijatnog mirisa Belle. Mislio sam o svemu.... svemu sem toga da je Bella otisla sa ove planete. Odbio sam da mislim o tome. Ruka u mom dzepu hvatala je jedinu vezu koja mi je ostala sa Bellom - poklopac boce limunade. Ako je to moguce da ucini moje uspomene jasnijim.

Iznenadni pokret u grcu me je vratio iz mojih zabluda u realnost. Otvorio sam oci i uneo brzo vazduh u svoja pluca dok sam posmatrao oko sebe. Bio sam svestan gde sam bio i koliko je vremena proslo. Bio sam u avionu. Gledao sam kroz mali pravougaoni prozor u tamu i prepoznao blesteca svetla u Firenci. Bio sam u Italiji. Kako sam dospeo ovde? Pitao sam se, ali nisam imao secanje na dogadjaje koji su me doveli ovde, mada, znao sam razlog. Bella je bila mrtva. Otisla zauvek. Uskoro, i ja cu biti. Sreca je bila na mojoj strani kada sam izasao na aerodromu. Sunce je pocelo da izlazi iznad horizonta, polako pocelo da se probija kroz senke iznad antickog grada. Odlucio sam da trcim, da dozvolim sebi vreme da se pripremim za pretstojeci susret. Moj plan je bio da samo budem direktan i pitam Volturijeve za svoju smrt. Na ovaj nacin ne moze biti prouzrokovane stete drugima i nesreca bi mogla biti izbegnuta. To je bio najjednostavniji nacin i najlakse resenje. Da li ce odobriti moj zahtev? Sta ako mi uskrate pravo da umrem, ili sta vec se desava mojoj vrsti? Kako bih bio u stanju da ih ubedim da oslobode svet od mene? Mozda bih mogao da iskoristim njihove misli u moju prednost da ih izazovem. Ipak nisam imao nameru da prema bilo kome iskazem nepostovanje, pre svega zbog poverenja koje je Carlise stekao prema Volturijevima pre nego sto je pronasao mene i ostatak porodice. Ne bih zeleo da mu otezam stvari. Samo sam zeleo da se moj zivot zavrsi. Istorijski grad Voltera rastao je u mom prikazu kako sam brzo trcao prema njemu. Bilo je zapanjujuce scenski. To je bila sramota da nisam mogao u potpunosti da cenim, ali nisam bio tamo da vidim mesta. Gurao sam sebe napred zeljan da moje zahteve prihvate vampiri koji zive tamo. Stigao sam do zida koji okruzuje grad. Skenirao sam svoje okruzenje kako bi se uverio da me niko nije gledao zatim preskocio veliki kamen utvrdjenja i skocio dole. Stigao sam na konacno odrediste.

Nije bilo mnogo ljudi u okruzenju pa sam bio u stanju da neupadjivo pronadjem prostor u senci od jarkog sjaja sunca. Trazio sam ulaz za jazbinu Volturijevih tako sto sam gledao kroz misli ljudi za pravac. Okrenuo sam se u uglu uske i mracne kaldrmisane ulice kada sam naisao na poseban miris. Vampiri. Dva oblika stajala su na kraju ulice gledajuci prema centralnom trgu. Prisao sam im pazljivo, ne zeleci da ih iznenadim i izazovem poremecaj. Video sam kroz njihove misli da su dva clana garde. Zvali su se Felix i Demetri. Cuo sam o Demetriju i ranije, on je bio vest tragac sto mi je rekao Carlise pre nego sto sam krenuo u lov Victorije. "Izvinite me, gospodine." Rekao sam kada sam se nacrtao pored njih. Bio je cudan osecaj cuti moj glas nakon sto je proteklih nekoliko meseci jedva koriscen. Morao sam da budem kulturam iako ono sto sam zeleo jeste da vristim na njih da me ubiju. Moje otupljeno telo plakalo je izunutra da ga treba popuniti sa bolom umesto da se beznadezno prazna. Felix i Demetri okrenuli su svoja misicava tela da me pogledaju. Gledali su me pazljivo kada sam se zaustavio ispred njih. "Ko si ti?", Demetri je groknuo. "Zovem se Edward Cullen. Ja sam ovde ba razgovaram sa vasim gospodarima. Da li bi bio ljubazan da me odvedes do njih?" ljubazno sam im odgovorio. "Cullen?" pitao je Demetri. Mora da je jedan od Carliseovih momaka. Pomislio je. "Da, moje prezime je Cullen, i da ja sam jedan od Carlesovih sinova." "Nisam to pitao-" "Ali si pomislio na to" odgovorio sam mu. Demetri je zevao u mene, pokusavajuci da razume kako sam to znao. "On ocigledno moze da cita misli." Rekao je Felix odgurnuo Demetria od piljenja. "Koje je prirode tvoj posao ovde, gospodine Cullen?" "To je poverljiva stvar." "U redu, podji. Pokazacemo ti put."

Felix mi je gestikulirao da ga pratim kada je hodao nazad kroz ulicu odakle je dosao. Usli smo dole u konstruktivan prilaz skriven od pogleda. Mogao sam samo da vidim suncevu svetlost na drugom kraju kada su se Felix i Demetri zaustavili ispred mene. Prilaz je bio koso na dole i izgledao je kao corsokak. Zeleo sam da znam gde me vode. Njihove misli nisu pokazala znak agresije ili planiranja napada. Onda sam video otvor u kaldrmisanom trotoaru. Felix je skocio dole bez napora, a Demetri mi je signalizirao da ga pratim. Napetost je rasla a moja otupljena forma bolno je krenula da zavrsi s tim. Bilo mi je drago kada su Demetri i Felix poleteli da trce. Ja sam ih pratio bez napora i uskoro smo bili stigli do lifta koji se peo ka recepciji. Pustio sam tihi uzdah. Stigli smo. izgleda kao da svejedno mozes da cujes moje misli, sacekaj ovde. Demetri je naredio u svojoj glavi. Kruto sam klimnuo glavom kada su on i Felix nestali niz hodnik. Osetio sam miris, ljudski miris pre nego sto sam cuo da je ta osoba usla u sobu. Moj e grlo je gorelo besno. Nisam lovio znacajno puno vremena. Nisam shvatio ranije da sam bio neverovatno zedan. Otupljenost i bol su sve vreme bili iznad moje zedji. Ali sada, kada sam bio u malom prostoru sam sa ovim ljudskim bicem... I zeleo sam da znam da li bi Volturijevi bili ljuti kada bih isusio njohovog slasnog roba. "Zdravo, ti tamo, ja sam Gianna." Rekla je. "Slobodno sedni dok cekas" "Hvala." Promrmljao sam. Oh, jos jedan prelepi. Izgleda tuzno; mozda bih trebala da ga pitam da li je dobro. Gianna je mislila za sebe. "Dobro sam, hvala." Odgovorio sam bez razmisljanja. Odmah je shvatila sta je moj vampirski talenat i malo se zacrvenela. Kada se zacrvenela, potsetila me je na to kako se Bella stalno zacrvenela zbog sramote. Uskoro cu biti sa njom. Ponovo cu moci da vidim njene crvene obraze. Nadao sam se. Nekoliko minuta kasnije, mala devojka smedje kose se pojavila. "Pa, zdravo Edwarde. Lepo je upoznati te. Ja sam Jane. Prati me, molim te, Aro, Caius i Marcus bi voleli da te pozdrave. Kada sam je pratio, poceo sam da se osecam zabrinuto.

Sacuvao sam secanja na Bellu u svojim mislima, ona su me smirivala, dala mi hrabrost i poboljsala cista utvrdjenja da sam za ono sto sam dosao da uradim. Usli smo u staru kamenu sobu. Nije bilo prozora da bi mogla da udje sunceva svetlost. Prema svom izgledu, to je bila glavna prostorija. Prepoznao sam Aroa, Caiusa i Marcusa. Stajali su na stedini prostorije na platnu u kancelaruji moga oca. "Edwarde!" Aro je pozvao kada je krenuo prema meni. "Veoma sam zadovoljan sto te konacno upoznajem. Braco, ovo je nas stari prijatelj, Carliseov sin. Kako je dragi Carlise?" "Dobro je, hvala." Odgovorio sam. "Zasto si dosao Edwarde?" Okrenuo sam pogled prema Jane, Felixu i Demetriju koji su stajali na vratima, kao da mi blokiraju izlaz. "Felix, Demetri, Jane molim vas ostavite nas nasamo." Caius je naredio. Svo troje su izasli iz sobe. "Sad Edwarde, sta je ono sto zelis?" Dosao sam da vas pitam za moju smrt. 14. PRESUDNI DAN Mnostvo misli su prolazle kroz njihove glave, bilo je tesko pratiti ih sve. Aro je bio zbunjen zbog mog zahteva. Nikada nije cuo da neki vampir zeli da bude ubijen. Doslo je do njega kao neocekivan sok. Caius je bio podjednako zapanjen, medjutim u njegovoj glavi pojavio se sadrzaj koji ga obavezuje da ispuni moj zahtev. Video sam u njegovoj glavi da je to uglavnom zbog cinjenice da je znao moju porodicu; moju veliku porodicu. On je smatrao da porodica - coven veliki kao moj moze da bude pretnja Volturijevima zato sto smo i mi velika talentovana grupa vampira. Carlise je imao dosta poznanika i njegova porodica je bila veoma dobro poznata. Sansa da eliminise jednog clana poznate porodice Cullen izgledala je zadovoljavajuca za njega.

Marcus, sa druge strane, nije reagovao kao njegova braca. On nije izgledao iznenadjeno; zapravo, on je imao posebno apaticno drzanje. Izgleda da je vise bio zapanjen mom direktnom pristupu i iskrenom zahtevu. U njegovim mislima bilo je secanje o vremenu kada je razmatrao o samoubistvu. Posle nekoliko trenutaka, povratili su se iz svog soka. Aro je bio ispunjen radoznaloscu. Cekao sam seriju pitanja ali nisam zeleo da se obrazlozi moj zahtev. "Molim?" Caius je pitao sa nevericom. "Cuo si me dovoljno jasno." Odgovorio sam. "Zasto bi zeleo tako neobicnu stvar Edwarde?" Aro je pitao radoznalo. Osecao sam se nerado da odgovorim. Da li ce oni razumeti nevolju i dubinu mog bola? Pretpostavljao sam da oni nikada ne bi razumeli moje razloge zbog nacina na koji su smatrali nase postojanje. "Ako nas ne upoznas sa razlozima, kako ocekujes da odobrimo tvoj hrabar zahtev?" Ponovo nisam odgovorio. Naravno da nisam ocekivao da ceda me ubiju omah kada pitam, osim mozda Caiusa. Aro je sada zeleo odgovore. Oni su zeleli objasnjenje za to zasto vise nisam zeleo da zivim. Volturijevi su smatrali vampire superiornim bicima; oni su se divili nasem postojanju. Nase zaledjene forme nikad ne stare. Nasa snaga i nasa potencijalna snaga su vecne. Oni ne bi razumeli zato bi se jedan od nas dobrovoljno odreko svog postojanja za nesto svakodnevno i ljudski, kao sto je smrt. Kako da im objasnim moju bol, moj gubitak i moje mucenje. Mozda sam trebao da napravim rezervni plan za moju akciju. Nesto sto ce ih prisiliti da me ubiju bez ispitivanja. Caius je postao nestrpljiv zbog mog cutanja. "Mozda postoji jos jedan nacin za preuzimanje informacija koje su vam potrebne." Predlozio sam. Aro je imao talenat slican mom samo sto je bio znacajno snazniji u jednom smislu. Jednostavnim dodirom mogao je da vidi svaku misao koja je nekome ikada pala na pamet. Ispruzio sam ruku signalizirajuci moju saradnju. "Sacekaj trenutak." Rekao je Caius. "Kako nam to moze pomoci da razumemo?" Pokazao je na sebe i Marcusa koji nije pokazivao interesovanje. Caiusu su sada

misli bile besne. "Siguran sam da Aro moze da vas informise." Odgovorio sam. Caius je zarezao u napetosti. "Vrlo dobro, Edwarde." Rekao je Aro kada je ispruzio ruku da dotakne moju i zatvorio oci. Poplava misli trcala je kroz moju glavu kada sam gledao svoje vlastite misli i secanja u Arovoj glavi. Moj zivot sinu i pred njegovim kao i pred mojim ocima. Moja porodica. Moje akcije. Moja Bella. Svaku misao i svako secanje koje sam posedovao bilo je i Arovo. Nisu bile vise samo moje sto me je iritiralo. One su bile moje vlasnistvo i jedini dokaz da je Bella ikada postojala. Moja secanja zadrzao sam na Bellu kada je bila znacajan deo mog postojanja. Losa secanja naterala su me da trepnem protiv svoje volje. Baletski studio i James. Jasperov napad. Moj odlazak iz Forksa. Traganje za Victorijom. Bolna patnja mog srca. Bol kome sam svedocio izgledao je beskrajan. Prijatna secanja koja sam video nisu me oraspolozila. Gledati Bellu samo me je potsecalo na to da je mrtva, da je nisam zastitio, da nisam uspeo u svom jedinom cilju i da sam bio razlog za njenu preuranjenu smrt. Proslo je nekoliko minuta dok Aro nije zavrsio sa gledanjem mojih misli i napokon mi pustio ruku. "Izvanredno." Aro je bio odusevljen. "Sta?" Caius je zahtevao. Aro je brzo sredio svoj izraz lica kada se okrenuo prema bratu. Njegove misli nisu zapravo bile vezane za mene ili Bellu. Video je nesto u mojim mislima sto ga je ucinilo zanesenim a meni ucinilo da pozelim da zarezim. "Edward ima fascinantan um i izgleda da je sam sebi stekao pratioca." Napravio sam grimasu na Arovu izjavu. Govorio je kao da je Bella bila ziva i kao da je bila moja - ni jedno od ta dva nije bila istina. "Kako je to inzvaredno?" Caius je upitao nestrpljivo. "Devojka je smrtna." Iznenada sam zadobio Markusovu paznju. "Smrtna?" Progovorio je prvi put. Do sada, Marcus je jedva pokazivao bilo kakav interes u mom prisustvu. On je donekle sokiran mojim tupim zahtevom ali se oporavio gotovo trenutno. Cak i njegove misli su bile diskretne.

Klimnuo sam glavom. Da li je to moguce? Klimnuo sam glavom ponovo, kao odgovor na njegove misli. "Ali kako?" Aro je odgovorio umesto mene. "Cini se da Edward ima zapanjujucu moc kontrole u prisustvu gospodjice Belle, ili bolje receno, imao je." Cuvsi Bellino ime izgovoreno naglas izazvalo je stegnut bol u mojim praznim grudima. "Da li je znala sta si ti? Da li je znala za nasu vrstu?" Upitao je Markus. "Da." Odgovorio sam iskreno. Zaleo sam da znaju da sam prekrsio pravilo. Mogao sam da se nadam da ce to da uzmu u obzir. "Sta?" Caius je eksplodirao. "Izlozio si se ljudskom bicu!" "Mir, brate." Aro je rekao umirujuce. "To menja stvari, Aro. Devojka na primer -" "Devojka nije problem, Caius." Aro ga je prekinuo. Prigusio sam ponovo rezanje na njegovu upotrebu reci "devojka". Bella nije bila samo devojka. Ona je bila neverovatno stvorenje - razlog mog postojanja. Vlasnica mog srca. "Nije problem?" Marcus je odgovorio. "Zao mi je da kazem da je Bella preminula." Izgovorivsi jos neko te reci naglas, ucinio ih je stvarnijim. Osetio sam se budnim. Zeleo sam da se srusim na zemlju i zaboravim na sve, ali sam zadrzao svoj stav. To je bio razlog zasto sam ovde. Usredsredio sam se na Marcusa. On se vratio svom apaticnom stavu dok je pokusavao da sakrije svoje misli od mene. Tada sam shvatio, on je gajio simpatije prema meni. On je razumeo moje pitanje jer je i on jednom imao iskustvo sa gubljenjem voljene osobe. Ipak, on je postovao zivot nase vrste i kao posredica toga, patio je ocajnicki i pokusavao to da izbegne. "I pored toga, on je prekrsio osnovno pravilo. Izlozio nas je." Caius je rekao antipaticno. zasluzio je da bude kaznjen; zato treba da odobri njegov zahtev. Zavrsio je njegovu presudu u glavi. Caius bi me rado unistio u ovom trenutku ali mogao sam da vidim da ce Aro biti blazi. "Edwarde?" Aro je pitao. "Da li bi nas molim te ostavio nasamo da diskutujemo o tvom zahtevu privatno? Mozes da sacekas na recepciji sa Giannom, ili bi voleo da odes u lov? Ako se odlucis za lov, molim te odi iz grada. Poslacu clana garde da te obavesti kakva je odluka doneta." Pojavio se Demetri u njegovim mislima. Odgovorio sam mu krutim klimanjem glave ali sam bio nezadovoljan. Nisam zeleo da cekam. Bilo je jasno da, da sam pitao, ne bih dobio odgovor dok se njihov sastanak ne zavrsi. Napustio sam glavnu sobu i uputio se nazad na recepciju. Nisam zeleo da se osecam nelagodno u blizini ljudskog bica kada nisam lovio tako dugo ali nisam imao nigde drugde da cekam. Mada, nisam mogao da stavim Giannu u vecu opasnost nego sto je vec bila. Ja sam se hranio zivotinjama - ziveci

vegetarijanskim nacinom zivota, dok su se njeni poslodavci hranili krhkim ljudima poput nje. Odlucio sam da lutam Volterom u pokusaju da nadjem mesto gde mogu da budem sam dok cekam. Gianna me je ljubazno usmerila ka najblizem izlazu. Bio sam siguran da ce Aro postovati privatnost koju sam mogao da im dam ako ne budem dovoljno blizu da cujem njihove misli dok diskutuju. Proslo je nekoliko sati dok nisam naisao na bilo kakvu smetnju. Locirao sam da su mesta severno od grada blokirana svetloscu sunca i ja sam nastanio ugao suzenih, kaldrmisanih ulica. Okolina je bila pusta - nisam mogao u blizini da cujem misli bilo koje osobe, sto znaci da sam sam - onako kako sam zeleo. Spustio sam glavu na svoja kolena i pustio sebe da upadnem u stanju sanjanja. Gde cu da odem kada napustim ovaj svet? Znao sam da cu se uvek secati Belle - necu dozvoliti da se ta secanja izgube. Ali da li je bilo sanse da ponovo budem sa njom? Carlise je verovao. Bella je verovala. Ja sam se nadao. I da imam dusu bila bi tamna i mucena. Da li bi odobrili pristup raju monstrumu tamne duse? Ako postoji ikakva pravda, odgovor bi bio ne. Kada sam sklopio oci, bio sam transportovan do moje ljubavi, moje Belle. To je bio razlog zasto sam zeleo da moje oci ostanu zatvorene - da bih mogao da provedem vecnost sa njom. Zauvek... Sa mojom pravom ljubavi. Znao sam u tom trenutku da je Bella i dalje ziva, da mogu da odem nazad u Forks i vratim se njoj. Osecao bih se ugodno u kisovitom gradu i preklinjao za oprostaj od moje Belle i obecao bih joj da bih ostao zauvek sa njom. Cuo sam Demetrijeve misli pre nego sto sam cuo njegove korake. On je bio poslan da me nadje. Kao tragac - potreban mu je bio samo sekund da sazna gde sam. Nista kao moji pateticni pokusaji da nadjem Victoriju. Vladari Volturijevih doneli su odluku. Demetri nije bio informisan o situaciji tako da nisam mogao da vidim zakljucak koji su doneli u njegovim mislima. Demetri me je uputio da se vratim sa njim. Kako je nas put brzo bio sve crnji nisam mogao a da se ne zapitam da li je ovo poslednji put da sam video svetlost dana. Uzeo sam poslednji udah svezeg vazduha pre nego sto sam usao u jazbinu Volturijevih - nadajuci se poslednji put. Demetri me je odveo u drugu sobu, umesto u glavnu sobu gde smo se upoznali

ranije. Ova soba je izgledala vise dobrodoslo, sa velikim kamenim ognjistem i elegantnom dekoracijom. Sacekaj ovde. Demetri je naredio u svojoj glavi. Tacno minut kasnije, otvorila su se vrata na drugom kraju sobe i usli su Aro a iza njega Caius, Marcus, Jane i jos jedan vampir koga nikada nisam upoznao ali mi je bio poznat, Zvao se Alec. Jane i Alec su bili brat i sestra, oboje sa izuzetnim i zlokobnim sposobnostima. Jane je mogla da muci ljude i da izazove uzasnu patnu njenim umom. Suprotno tome, Alec je mogao da oduzme ljudima cula, ucini ih slepim, gluvim i otupljenim. Njihove sposobnosti cine ih ekstremno vrednim gardi. Aro je bio odusevljen sto ih ima pod svojom kontrolim. Znao sam odmah odluku vladara. Nisu mogli da je kriju u svojim mislima. Caius je otezao - on je bio suprotnog glasa, jedini koji je bio voljan da srecno odobri moj zahtev, ali je izgledalo da Aro ima drugacije planove za mene. Predlog; jednu ponudu koju ne bih prihvatio... nikada. "Dobrodosao nazad, Edwarde." Aro me je pozdravio. "Nadam se da tvoje cekanje nije bilo previse nezgodno ali imali smo dosta toga da raspravljamo." "Razumem, i znam vasu presudu." Rekao sam sa iritacijom u glasu. Oslanjao sam se na njihovu odluku. Nisam vise zeleo da gubim vreme. Morao sam da smislim zaveru koja bi obezbedila moje izlaganje i izazvala brze i zestoke reakcije koje bi dovele do mog neposrednog istrebljenja. Moj zahtev je bio da napustim ovaj svet... odmah. "Edwarde?" Aro je prekinuo moje rastrkane misli. "Ovo je jedna jos nevidjena situacija, medjutim, odlucili smo da odbijemo vas zahtev. "Znam." Prosiktao sam. "Mada, voleli bismo da ti ponudimo mesto medju gardom. Tvoj talenat znacajno bi doprineo nasoj snazi. Smatramo da je tracenje da unistimo nekoga sa tvojim sposobnostima. Pored toga, ne bih zeleo da uvredim starog prijatelja." Slika mog oca usla je u njegovim mislima. Caius je bio nezadovoljan. Njegovo nezadovoljstvo zbog odluke mi je smetalo. Ako je zeleo da me ubije, mogao je to da uradi upravo sada. Nudi mu mesto u gardi, sa nama? Jane je pomislila u panici. Aro ocigledno nikog iz garde nije infornisao zasto sam ovde, Alec je takodje bio zbunjen. "Gospodare." Rekla je zabrinutim glasom. "Nemoj se brinuti, draga moja. Tvoje mesto u gardi je sigurno. Objasnicu okolnosti kasnije." Aro je okernuo svoju paznju nazad na mene. "Zasto ne bi sacekao malo i razmislio o svojim opcijama?" Slika njegove garde prosla mu je kroz misli, sa jednim novim clanom, citacem misli koji stoji kraj njega. Zasto bi morao da razmislja o tome? To je odlicna ponuda. Alec je pomislio. "Ja imam jos samo jednu opciju kao sto si i svestan, Aro. Zasto trositi vreme kada mozemo resiti ovo sada?" Janeine misli odjednom su postale zastitnicki

nastrojene prema svom gospodaru. "Ne." Odgovorio je energicno. "Ako zelis da nastavis sa svojim prethodnim planom, bicemo prisiljeni da reagujemo shodno tome, ali ne do tog trenutka."Video sam u njegovom umu da ako pokusam da izlozim sebe i nasu vrstu, strazar bi me posmatrao i cekao da me savlada u poslednjoj sekundi. Oslanjao sam se na tu sliku. Nisam imao sta vise da radim ovde pa sam shvatio da je vreme da odem. Aro je osetio neposrednost mog odlaska. "Razmisljaj pazljivo, Edwarde." Rekao je strogo pre nego sto je nastavio u svojoj glavi. Mogao bi da budes integralni deo ovoga sto imamo. Izasao sam iz sobe ne progovorivsi ni jednu vise rec. Primetio sam da je tama prekrila nebo kada sam izasao iz jazbine Volturijevih tako da nisam morao da izbegavam sunce. Nije da sam brinuo o tome da me neko vidi. Zeleo sam da budem izlozen. Izlaganje bi dovelo do moje smrti. Dok sam hodao kroz grad, razmisljao sam o stvarima koje bi mogle da izazovu gnev drevnog trija. Bio je ogranicen broj ljudi zbog doba dana. Potrebna mi je bila znacajna publika koja bi izazvala moju trenutnu smrt. Tama mi je dala vremena da razmislim. Kada sunce izadje, mogu da krenem u napad. Sta bi moglo da iznervira Volturijeve? Sta bi privuklo paznju na mene? Misli su mi trcale kroz mogucnosti. Demonstracija moje preterane snage? Napad na cuvara? Napad na ljude? Lov? Nastavio sam da prevrcem po svojim mislima. Verovao sam da ono sto bi izazvalo najvecu buku i izazvalo trenutnu reakciju strazara je lov u gradu, loviti ljude na javnom mestu. Sunce je pocelo da izlazi i nadao se da ce to da bude moj zadnji prizor zore. Kako sam se ja zadrzavao u senkama, video sam ljude kako pocinju da napustaju svoje domove i uzivaju u danu koji sledi, ili su bar tako mislili. Mozda ce neki od njih postati jedna od mojih zrtava... moj plen. Prolazio sam kroz misli ljudi da pronadjem informacije gde mogu da dobijem najbolji izbor ljudi koji bi bili svedoci moje monstrouzne aktivnosti. Sreca je bila opet na mojoj strani. Ironicno, danas je bilo dan Svetog Marcusa i bio je znak festivala tim povodom. Bice masa ljudi da posmatra moj napad. Trg u centru grada - Palazzo dei Priori -

je mesto gde ce se festival odrzati. To ce biti podijum za moj poslednji nastup. Isao sam sporo u tom pravcu. Ulice su vec bile pune ljudi. Udahnuo sam duboko, dopustivsi da se ljudski miris registruje kod mene. Osetio sam da mi grlo gori od zedji ali nisam imao zelju da zasitim tu zedj. Potsetio sam se da moram da se nahranim tim ljudima. To je ono sto sam morao da uradim da bih bio unisten. Kako sam prilazio, poceo sam brinuti. Ona je mrtva. Rosaline reci odjekivale su u mojoj glavi i dale mi odlucnost da nastavim. Primetio sam da se ljudi okupljaju na ivici trga. Nevinih ljudi. Odlucio sam da ih ubijem sve, citavu grupu prvo, skoro odmah, pre nego sto isusim krv iz njih. Usredsredio sam da se vratim nazad u lovacki cucanj slusajuci svoj vampirski instinkt koji je odbijao da me obuzme. Izbacio sam sve misli iz mog uma sa ogromnim naporom. Ceo napad ce biti primoran. Uzdahnuo sam i srusio se na ledja kada je Bellino lice uslo u moj um. Njeno ljudsko lice. Smesilo se potsticajno prema meni. Ispustio sam jecaj. Nisam mogao da razmisljam o tome. Bella je bila ljudsko bice. Nisam mogao da ubijem nekog od njene vrste. Bella me je zaustavila... opet. Potsetilo me je na to kada sam skoro napao tu zenu pre nekolliko meseci. Bella me je spasila i tada. Moracu da smislim neki drugi plan. Ovo me je u velikoj meri nezadovoljilo jer kraj nece doci dovoljno brzo. Kada sam ustao. primetio sam svetlucanje na mojoj ruci. Sunce je dotaklo moj dlan ucinivsi me da sijam. "Kao hiljadu sitnih dijamanata urezanih u tvojoj kozi." Bella mi je jednom rekla. To je bio razlog zasto vampiri ne mogu da izlaze na sunce. Kliknulo mi je u glavi. Sunce bi me izlozilo. Bio je slavan suncani dan. za moje zadnje trenutke na zemlji.... sijacu. 15.POMIRENJE Počeo sam razmatrati pojedinosti moga plana. Nitko neće biti povrijeđen osim mene. Zašto bi drugi patili zbog mene? Ne bi trebali.Izazvao sam bol već dovoljno ljudi. Belli. Bellinoj obitelji i prijateljima zbog toga što je umrla,a sada i svojoj obitelji. Osjećao sam krivnju što ću dovest moju obitelj u agoniju,ali ja jednostavno ne mogu živjeti u svijetu gdje nema Belle. Slijedit ću Bellu,gdje god išla iz ovog svijeta.

Odlučio sam da ću izaći na sunce kada ono bude u najvišoj točki - u podne. Podudarat će se s festivalom u Palazzo dei Prioriu. Biti će puno ljudi,što će mi dati veliku publiku i veći razlog da me Volturi ubiju. Izaći ću na sunce ispod zvonika kada otkuca podne. Za sada moram samo čekati. Mislio sam da će mi čekanje biti podnošljivono bio sam strahovito nestrpljiv. Vrijeme za koje ću ponovo biti s Bellom činilo se kao stoljeće daleko. Suprotno,kada sam se vraćao u Forks,vrijeme je letilo. Možda sam previše razmišljao. Vrijeme nije usporilo ili se zaustavilo. Sate sam proveo razmišljajući o našim posljednjem susretu. Kad se ponovo nađem s njom,hoće li mi oprostiti? Čak i u smrti? Iz sjene sam gledao kako se trg puni ljudima,što je označavalo da je uskoro vrijeme. Ulica gdje sam prvi put sreo Demetrija i Felixa bila je blizu zvonika. To je mjesto na kojem ću čekati posljednjih nekoliko minuta prije nego što izađem na sunce. ' Ne mogu živjeti u svijetu u kojem Bella ne postoji',moje riječi su mi odzvanjale umom. Ljutio sam se na sebe što je Bellin život tako brzo završio i ja nisam bio tu da ju spasim. Mrzio sam na njenu samoću. Sama skače i pada. Stijene ju udaraju i utapa se. Smrt ju u moru prima u svoj zagrljaj. Pokušava uhvatiti zrak,no samo ga ispusti iz sebe i ostaje zarobljena vodom. PRESTANI!,viknuo sam sam sebi u glavi. Nisam želio razmišljati o njenoj smrti,no um mi nije imao kontrolu. Podsjećao me na ono što je bila moja krivica. U zadnjim minutama prije nego što sam izašao na sunce,mislio sam da bih trebao razmisliti o onome što ostavljam iza sebe. Moju obitelj. Carlisle,moj stvaratelj,moj otac. Divio sam se njegovoj snazi,hrabrosti i suosjećanju. Bio je divna osoba. Esme,moja skrbnica,moja majka. Osoba koja može voljeti i brinuti se za svakoga. Oh,kako sam ju voli i divio joj se. Emmett,moj brat. Nasmijavao me i davao mi snagu. Jasper,moj noviji brat. Osjećao sam ogromnu zahvalnost što mi je pokazao da je moja ljubav moja jedina zaštita. Rosalie,većinom sebična osoba. No i ona mi je dala sestrinsku ljubav. Alice,moja najdraža sestra. Kako bih ikada mogao objasniti koliko je divna bila i

koliko sam ju volio? Nasmijavala me i unosila radost u moj život prije Belle. Najvažnija osoba nije dio moje obitelji,niti će ikada biti. Meni najdraža,najljepša osoba. Moja Bella. Razlg mog postojanja. Biti ćemo zajedno uskoro. Znao sam da ću povrijediti obitelj provođenjem mog samoubojstva,ali bolje im je bez mene. Moj život nije imao smisao sada kada Bella nije postojala u njemu. Volio sam ju beskrajno i nisam mogao živjeti bez nje. Žao mi je što su je njena obitelj i prijatelji izgubili. Žao mi je zbog njene smrti. Ispričavam se za njihovu bol. Žao mi je što sam ju slomio. Pun kajanja,moji grijesi će ostati sa mnom - čak i u smrti. Glavu sam odmarao na kamenu zgrade na kojoj sam bio naslonjen. Moja smrt dolazi. Sat je prvi put otkucao podne. Zvuk odjekivanja sata me umirio. Mogao sam čuti misli nekih članova garde u Volturijevom dvoru,no ignorirao sam ih. Zatvorio sam oči i ignorirao sve,te zakoračio na rub sjene. Spremao sam se otkriti svoj život,pa sam skinuo košulju i bacio ju pod noge. Sat je dalje odzvanjao,a ja sam čuo Bellu kako me zove. Nasmijao sam se. Toliko dugo sam čekao čuti njen glas. Njen glas mi je zvonio u ušima. Zvučao je kao i prije. Znao sam da haluciniram,no prepustio sam se ludilu. Ispod mojih zatvorenih kapaka je bila slika Belle. "Edwarde!",vikala je,pozivajući me u svjetlo. K sebi. 'Strpi se,Bella',pomislio sam,ne želeći svojim glasom uništiti zvuk njenog. "Edwarde,pogledaj me!" Jačina njenog glasa me zaprepastila i ja sam zakoračio prema njeom zvuku. Jedanaesti put sat je zazvonio,a ja sam zakoračio u svjetlo. Moj posljednji korak. Nešto se sudarilo sa mnom kada sam zakoračio. Ali nisam osjetio nikakvu bol. Instinktivno sam pružio ruke pred sebe - blokirajući ili hvatajući ono što me udarilo. Polako sam otvorio oči kada je dvanaesti put zazvonilo - napravivši ono što mi je

Bella maloprije govorila. Sve što sam vidio bila je Bella u mojim rukama. "Čudesno",prošaptao sam. Imao sam dušu. Bio sam uvjeren da vampiri nemaju dušu,ali sada sam znao da je to laž. Imao sam ju...i sada sam bio na nebu. Bio sam sa mojom Bellom. Bio sam ispunjen ljubavlju i začuđenosti. Osjećao sam ju u svome naručju. Prsa mi više nisu bila šuplja. Moje srce se vratilo. Ponovo sam bio cijeli. "Carlisle je imao pravo",misli sam izgovarao na glas. Podigao sam ruku da dodirnem Bellin obraz kako bi bio siguran da neće nestati. Nije nestala. Električni šokovi su prolazili mojim tijelom. Bila je stvarna. Bilo je kao da prošlih šest mjeseci nije ni postojalo,a ja sam bio s njom,ondje gdje sam pripadao. "Edwarde",šapnula je Bella ponovo i moje mrtvo srce je zatreperilo. Duboko sam udahnuo. Njen miris je strovio vatru u mom grlu. Nije bilo razlike. Miris joj se nije promjenio - slatki miris frezije raskošniji nego ikad dosad. Mogao sam čuti njeno srce kako glasno tuče pumpajući joj krv tijelom. Puls joj je bio ubrzan,ako i inače kad smo blizu jedno drugoga. Savršenstvo. Milovao sam joj kosu,začuđen. Moja smrt je prošla a da ju nisam ni primjetio. Volturi su me odmah ubili. "Ne mogu vjerovati kako se to brzo zbilo. Ništa nisam osjetio - vrlo su dobri",rekao sam. Poljubio sam joj kosu i zatvorene kapke. Sjetio sam se Bellinog prošlog rođendana kada sam joj rekao da zavidim Romeu na lakoći samoubojstva. I moje samoubojstvo je bilo jednostavno - samo sam izašao na sunce. "Smrt je isisala med iz tvoga daha,ali nije zadobila moći nad tvojom ljepotom",promrmljao sam rečenicu koju je Romeo izgovorio u grobnici. "Mirišeš upravo isto kao i uvijek. Pa neka je omda ovo pakao. Baš me briga. Prihvaćam ga",rekao sam. Iako,je li ovo pakao? S Bellom sam - to je važno. No ona je u raju. Siguran sam. Ona ne može biti u paklu. Pa zar sam s njom u raju? "Nisam mrtva! A nisi ni ti! Molim te,Edwarde,moramo odavde. Sigurno sad nisu

daleko!" Osjetio sam kako me pokušava gurnuti. Bio sam zbunjen njenim riječima i pokretima. Bili smo sretni i sigurni - što ona to govori? "Kako,molim?",upitao sam ju. "Nismo mrtvi,bar ne još! Ali moramo smjesta odavde prije nego što Volturi-" Moje oči bljesnule su kad sam začuo misli. 'Čovjek je s njim.' 'Znači,oboje će umrijeti. Možda će mi dopustiti da pojedem ljudsku i gledam Edwarda.' Razumijevanje se automatski pojavilo u mome umu. Nisam mrtav. Bella nije pokojna . ona je tu,u mojim rukama. Sada je prekasno. U sebi sam vikao psovke sam na sebe što sam ponovo Bellu izložio opasnosti...opet. Najgoroj mogućoj opasnosti. Bella je već nekoliko puta bila na rubu smrti. No,sada je smrt skoro neizbježna. 16.RAZLOG Dolazili su da nas presretnu. Mene i Bellu. Moju Bellu. Bella je bila ovde. Nisam mogao tako lako da poverujem da je stvarna. Ali i dalje je bila ovde - ovde u mom narucju. Nisam imao vremena da razmiljam o tome kako se ovo dogodilo a kamoli da trazim objasnjenje od nje. Oboje smo bili u smrtnoj opasnosti. Skoro da sam napravio jos jednu katastrofalnu gresku i ostavio Bellu ovde, nezasticenu, samo da je stigla jednu sekundu kasnije... U jednom brzom pokretu povukao sam je dublje u prilaz i gurnuo je, sto je neznije moguce, uza zid pre nego sto sam stao u zastitni stav ispred nje sireci ruke. U tom istom trenutku, Felix i Demetri na kraju prilaza - obojca ispod tamnih ogrtaca koji su prekrivali njihovu bledu kozu, sprecevajuci da sijaju na suncevoj svetlosti. Moje grudi su i dalje bile nage, majica mi je bila negde ispod mojih nogu. Nisam se usudio da spustim pogled da bih je pronasao.

Imao sam vaznije stvari o kojima sam trebao da obratim paznju - kao sto je to kako Bellu za izbavim iz ove zloslutne situacije. Morala je da pobegne. Nije bilo sanse da ostanem i borim se; nije bilo sanse da pratim dva mislicava vampira i u isto vreme da stitim Bellu. Posledice bi bile strasne. Ljubaznost je izgledala kao najbolja opcija za pocetak. Mozda ce biti blagi ako ne budem bio besan na njih. Sve sto sam zeleo bilo je da sacuvam Bellu sigurnom. Da je spasim kao sto je ona mene spasila - jos jednom. "Pozdrav gospodo. Mislim da mi danas nece trebati vase usluge. Ali bio bih vam jako zahvalan ako biste preneli moju zahvalnost vasim gospodarima." Rekao sam uctivim tonom bez pokazivanja bilo kakvog nagovestaja besa koji je zivnuo u mom zeludcu. "A da nastavimo ovaj razgovor na nekom primernijem mestu?" Felix je predlozio. "Ne verujem da ce to biti neophodno. Znam kakva naredjenja imas, Felixe. Nisam prekrsio ni jedno pravilo." Odgovorio sam kratko. Nisam zaista pokazao pravog sebe, ali sam pokusao - da li ce to biti dovoljan razlog za njih da me isprebe? "Felix je samo hteo da ukaze na blizinu sunca. Hajde da potrazimo bolji zaklon." Demetri je rekao smirujuce. Mogao sam da vidim u njihovim mislima. Nisu imali nameru da nam dozvole da pobegnemo. Bilo im je naredjeno da me vrate nazad, i posto je Bella bila ocigledno ljudsko bice - njoj ne bi moglo biti dozvoljeno da ode. Cak i tada, ne bi bilo stete da pokusam da ucinim da se prvo predomisle umesto da se odmah predam. Ne bih mogao da dozvolim da mi Bella bude oduzeta i nisam zeleo da je napustim - ali otisao bih sa njima ako bi Bella bila pustena. "Odmah dolazim. Bella, zasto se ne vratis na trg i uzivas u festivalu?" Nisam mogao da podnesem da budem rastavljen od Belle nakon sto smo se tek sastali - ali to je bilo jedino moguce resenje da bih oslobodio Bellu stete koju sam napravio. Definitivno ne. Demetri je pomislio. "Ne, povedi devojku." Felix se segacio. "Ne bih rekao!" Odgovorio sam ljutito. Apsolutno nije bilo sanse da Bella podje u jamu Volturijevih.

U redu. Prisilicemo vas da podjete. Felix je prosiktao u svojim mislima. Preuredio sam svoj stav kako bi bio siguran da je Bella potpuno zasticena u slucaju spontanog napada. "Ne." Bela je promrljala osecajuci sta radim. "Pst." Ucutkao sam je. Felix je poceo da se sprema za napad sto nije proslo neopazeno kod Demetrija. "Felixe, ne ovde." Upozorio ga je. Demetri je vratio svoju paznju nazad na mene kada je izgledalo da se Felix povukao. "Aro bi samo hteo da jos jednom razgovara sa tobom, ako si odlucio da nas ipak ne teras da protiv nase volje nesto preduzmemo." "Naravno." Slozio sam se. "Ali pustite devojku." Nisam koristio Bellino ime u pokusaju da ne sugerisem da je ona znacajna u pitanju pri ruci, iako je ona od najvece znacajnosti za mene. "Bojim se da to nije moguce. Imamo pravila kojih se moramo pridrzavati." Demetri je rekao sa zaljenjem u svom glasu. "Onda se ja bojim da necu moci da prihvatim Arov poziv, Demetri." "To je sasvim u redu." Zapreo je Felix. Mi cemo i dalje zahtevati tvoje prisustvo sa tvojom malom devojkom. "Aro ce biti razocaran." Uzdahnuo je Demetri. "Siguran sam da ce preziveti sto sam ga izneverio." Odgovorio sam. To nije od kljucne vaznosti, Edwarde. Vreme je da dodjes, sada. Oba clana garde Volturijevih krenuli su da okruze mene i Bellu, reseni da nas savladaju i prate uputstva svojih gospodara. Edwarde! Na sta si mislio? Kako si mogao da budes tako neodgovoran? Hvala bogu da smo stigle na vreme. Pa skoro na vreme, na kraju krajeva. Alicine uzurbane reci plivale su kroz moju glavu. Okrenuo sam glavu u pravcu iz koga su misli dolazile. Alice je bila ovde?

Naravno da jeste. Potpuno sam zaboravio da je ona mogla da vidi u svojim vizijama da idem Volturijevima. To je takodje objasnjavalo kako je Bella stigla ovde. Bio sam blago nezadovoljan sto je Alice dovela Bellu ovde. Kako je mogla da je uvuce u ovako nesto? U isto vreme, bio sam zahvalan Alicinom ucescu i prisustvu. Felix i Demetri postali su oprezni jer su culi tihe korake. Ko je tamo? Felix je pomislio kada su on i Demetri okrenuli glave u istom pravcu kao i ja. "Hajde da se lepo ponasama, hocemo li? Ovde ima i dama." Alice je rekla kada je doskocila do mene. Njeno drzanje je bilo opusteno, ali to je bilo pretvaranje. Mogao sam da vidim da preovladava neprijatnost u njenom umu. Oba clana Volturijevih uspravila su se zbog njenog prisustva. Felixov izraz je bio sumoran kada je pomislio; Trebalo bi da zavrsimo sa ovim odmah. Hajde da to uradimo pre nego sto mi se pridruzi jos neko od njegovih prijatelja. Oni ocigledno nisu zeleli da nas bude vise nego sto jeste. Bas kada sam se spremao da stanem u odbrambeni cucanj da se pripremim za napad, Alice je progovorila. "Nismo sami." Pratio sam njen pogled i shvatio na sta je mislila. Nisam primetio posmatrace. Mala porodica virila je prema prilazu. Cetvoroclana porodica gledala je u nas pazljivo, pogotovu na moji odbrambeni polozaj ispred Belle. Misli roditelja su bile brizne i neodlucne da li da pozovu pomoc ili da intervenisu. Zeleo sam da im povicem da beze. Ne bi trebalo da budu ukljuceni; to bi moglo da ih kosta zivota. Felix je vec razmisljao sta ce da radi s njima. Otac je odlucio da je vreme da upozori ljudskog clana obezbedjenja o ovoj situaciji u slucaju da se nesto desi. Demetri je zavrteo glavom. Edwarde, ne zelis da se nevini umesaju, zar ne? Ignorisao sam necujno pitanje. "Molim te, Edwarde, hajde da budemo razumni." Rekao je naglas. "Hajde, a sadacemo tiho otici, i nikom nista." Odgovorio sam. Ne mogu da ti dozvolim da to uradis. Demetri je uzdahnuo sa iritacijom. Znao je da moja odluka nije bila uticajna kada smo bili jednopravni, ne racunajuci Bellu - moje krhko ljudsko bice.

"Hajde barem da ovo raspravimo na nekom mirnijem mestu." Obezbedjenje je pozvalo pojacanje i sada je bilo nekoliko unifornisanih ljudi koji su bili neodlucni da li je ovo pravi trenutak da intervenisu. Cuo sam tihe korake, necujne ljudskim usima, kako ulaze dublje u prilaz. Jane. Edwarde! Prestani sa ovim vec jednom. Ona je bila poslata da pomogne Felixu i Demetriju da me dovedu unutra. Nije izgledala iznenadjeno mojim drustvom. "Ne." Prosiktao sam kroz zube. Felix se zlobno smeskao kada je cuo Janein pristup, jer su i on i Demetri znali da ce njihova mislija biti lako izvrsena nakon dolaska malene Jane. Nisam pogledao Bellu tokom sukoba, ali bilo sam siguran da je izraz na njenom prelepom licu bilo zabrinut. "Dosta." Jane je rekla sazeto. Ako ne pristupis sa mnom Arou onda cu biti prisiljena da primenim svoj talenat na tvojoj dragoj, maloj prijateljici. Oslikala je to u svojoj glav. Ona je pretila da ce da povredi moju Bellu. Kako se usudjuje? Bio sam besan i osetio neodoljiv nagon da je raskomadam na licu mesta. Nisam mogao da je odbijem. Morao sam da odem; svi smo morali. Sa zaljenjem i utucenoscu, spustio sam ruke u porazu i opustio moj odbrambeni polozaj. "Jane." Uzdahnuo sam sa besom ali i sa znakom saradnje. Alice je ljutito prekrstila ruke preko grudi ali je zadrzala neutralan izraz lica. Sta ona misli da je? Alice je frknula u svojoj glavi. "Podjite za mnom." Jane je rekla kada se okrenula i posla u pravcu odakle je dosla. Alice je posla za Jane dok je Felix pokazao rukom meni i Belli da ga

pratimo. Obavio sam ruku oko Bellinog struka i povukao je nezno pored sebe. Kada smo prolazili kroz niz poznatih uskih ulica prema jazbini Volturijevih, shvatio sam da je ovo bila prilika da dobijem neka objasnjenja. Bili su mi potrebni odgovori. Zeleo sam da znam zasto smo Bella, moja sestra i ja ovde. Kako smo svi zavrsili ovde? Sta je prouzrokovalo ovo? To mi je bilo vazno da shvatim pre nego sto se susretnemo sa pretstojecom opasnoscu. Felix i Demetri nisu uzivali u cinjenici da smo morali da hodamo ljudskom brzinom zbog Belle, ali zanemario sam njihove tihe zalbe i fokusirao se na dobijanje informacija koje su mi bile potrebne od Alice. Alicine misli bile su sa Jasperom - nedostajao joj je. Trebalo mi je da je brzo navedem kako bi njene misli bile konkretno vezane za nedavne dogadjaje. "Pa Alice, pretpostavljam da ne bih trebao da budem iznenadjen sto te vidim ovde." U tom trenutku video sam pomamno putovanje koje su imale ona i Bella iz Forksa da bi me spasile, i da je rekla drugim clanovima porodice da je ne prate u slucaju situacije u kakvoj smo bili sada. "Greska je bila moja. Na meni je bilo da je ispravim." Odgovorila je. Zao mi je, Edwarde. Nisam imala pojma da ce Rosalie biti tako zla da ti kaze odmah. Rekla bih ti ja sama, ali mislila sam da je prava stvar da prvo proverim sa Charliem. Nastavila je u svojoj glavi. "Sta se dogodilo?" Pitao sam opusteno, nadajuci se da ce mi dati kratak opis u svojoj glavi da ne bi culi Volturijevi a zatim razrade u njenom umu da bi me posmatrali. "Duga je to prica." Alice je prostrelila Bellu pogledom. Kao i sto je uobicajeno sa nasom Bellom Swan. "Ukratko, jeste skocila sa stene, ali nije pokusavala da se ubije. Bellu ovih dana jako zanimaju ekstremni sportovi." Nisam cenio Alicin sarkazam; zeleo sam da vristim od besa na ono sto sam vido u njenoj glavi. Bella. Skakanje sa stene. Drustvo vukodlaka. Svirepih stvorenja. Nisam razumeo. Obecala je da nece biti glupa i nesmotrena, ali ovo je bilo potpuno neodgovorno.

Ali bilo je i gore od toga. Drugi vampiri. Laurent i Victorija. Victorija se bila vratila u Forks - po moju Bellu. I sve to jer nisam mogao da je uhvatim. Trebalo je da budem bolji. Trebao sam da sprecim Victoriju da pokusava da dobije pristup Belli. Trebao sam da se vratim. Moj odlazak je bio uzrok svih tih novih divlje - opasnih delatnosti u kojima je ucestvovala Bella. Ja sam bio neodgovoran. Da li cu ikada prestati da ugrozavam moju ljubav? Mrzeo sam sebe vise nego sto sam mislio da je moguce. Secanje i osecaj da je Bella sada bila u mom narucju ucinilo je da ostanem miran. Povrh svega, nije bila bezbedna ni sada sa mnom. Iako sam obecao sebi da je nikada vise necu povrediti. "Hm." Uspeo sam da izustim. Sta sam to ucinio? Uveo sam Bellu u opasan mitski svet i ostavio je da se sa tim susretne sama. Izgleda da su vukodlaci bili pokusali da zastite Bellu, i jedan posebno - Jacob Black je formirao prilicno intenzivno prijateljstvo sa Bellom u mom odsustvu. Nisam mogao da kontrolisem osecaj ljubomore koji se uvukao u moju kicmu. On je bio tamo gde sam ja trebao da budem. Prijateljstvo sa vukodlakom? Zadrzao sam frktanje od gadjenja. Da, Bella je sigurno bila magnet za nezgode. Nerado, izbacio sam se iz Alicine glave i vratio u realnost. Alice je dobro kontrolisala svoje misli, ali sam znao da me je sprecavala da vidim nesto. Sta i zasto? Nisam imao vremena da je pitam, ali mi je bilo drago da razumem detalje nedavnih dogadjaja malo jasnije. Stigli smo do rupe u ulici u kojoj su me bili poslali Felix i Demetri prethodnog dana. Alice je nestala dole posle Jane. Bella je oklevala oprezno. Razmislio sam o tome da odem ispred i uhvatim je, ali nisam zeleo da je napustim ni na sekund, narocito sa dva krvozedna vampira iza nas.

"U redu je, Bella, Alice ce te uhvatiti." "Alice?" Sapnula je isprepadano kako bi se uverila da je ona tu. "Ovde sam, Bella." U redu je, Edwarde. Uhvaticu je. Spusti je dole. Bella se skupila kada sam sklonio ruku sa njenog struka i poceo da je spustam nezno u mrak podzemlja. "Spremna?" Pitao sam moju sestru, nadajuci se da ce uhvatiti Bellu sto je neznije moguce. "Spusti je." Alice je rekla u mom pravcu osetivsi moje opiranje. Zaustavio sam dah, olabavio moj stisak i pustio Bellu da pada u crnilo. Osetio sam svoje novo napunjene grudi kako se grce gubeci njen dodir. Cuo sam kada ju je Alice uhvatila i odmah posle sam skocio. Gotovo trenutno sam bio kraj nje, povukavsi je za ledja u zagrljaj. Bella je obavila ruke oko mene, sto je davalo osecaj toplote kroz moju zaledjenu formu. Podigao sam moju slobodnu ruku da dotaknem njeno lice, pokusavajuci da je smirim dok smo se zajedno teturali. Povremeno sam tiho ljubio njenu kosu, udisao njen opojan miris a ona se privila blize uz mene. Njene misli mora da su bile prepune pitanja o tome sta dolazi i gde idemo. Ali tisina je bila neophodna, najpre zbog prisluskivanja clanova garde Volturijevih koji su nas okruzivali.; nisam zeleo da pokazem bilo kakvu ranjivost i drugo, nisam znao sta nazire pred nama. Atmosfera je bila napeta, Felixa i Demetrija je iritirao nas spor tempo ali ja sam uzivao u njihovoj nelagodnosti. Shvatio sam da je Bella bila mokra kada je pocela da drhti. Zasto je bila mokra? Njeno drhtanje je postalo intenzivnije - verovatno zbog hladnoce i straha. Poceli su da joj cvokcu zubi i shvatio sam da joj temperatura moje ledene koze nije pomagala. Pustio sam je iz zagrljaja, nisam mogao da dozvolim da potpuno izgubim kontakt sa njenom kozom i nastavio sam da je drzim za ruku. "N-n-ne." Zacvoktala je i vratila mi se u zagrljaj. Poceo sam da joj trljam ruku pokusavsi da je zagrejem trenjem. Nije zelela da me pusti? Osetio sam neodoljiv osecaj ljubavi. Da li me je i dalje volela? Da li mi je oprostila? Mozda nikada necu saznati.

Cuo sam kako su se metalne kapije otvorile povodom naseg dolaska na konacno odrediste. Moja ljutnja se povecavala svakim korakom. Stisnuo sam zube da sprecim zlonamerno rezanje. Moji pateticni pokusaji da zastite moju dragu Bellu skoro da su unistili njen zivot, a sada sam je doveo u jos jednu smrtonosnu situaciju. 17. SMRTNE OKOLNOSTI Nije bilo izlaza. Barem ne za nas. Nisam skidao pogled sa Belle kada sam se skoncentricao na misli nasih protivnika za nekim znakom napada. Janeine misli postale su sadrzajne i samozadovoljne. Bila je ponosna na sebe sto je imala pod svoje samoubilackog vampira zajedno sa svojim neobicnim drustvom. Kada smo stigli na recepciju, primetio sam da Bella ispitivacki gleda Giannu - recepcionarku, i razumeo sam da je svesna da je Gianna ustvari ljudsko bice i da zivi i radi medju ovom zlim stvorenjima. Alice se trudila da se usedrsredi, pokusavala je da vidi sta ce se desiti i kakva ce biti presuda ali izgleda da vladari Volturijevih nisu jos nisu odlucili. Jane je pozdravila Giannu dok smo prolazili recepcijom i nastavili do skupih vrata od hrastovine gde nas je Alec cekao. "Jane." Pozdravio ju je. "Alec." Odgovorila je, grleci ga. Posle njihovog kratkog pozdrava, oboje su preusmerili paznju na Alice, Bellu i mene. "Poslali su te po jednog a ti se vratis sa dva... i po." Alec je rekao gledajuci Bellu. "Dobar posao." Ah, ova ljudska zenka mora da je Edwardova devojka. Pomislio je za sebe. Jane se prodorno nasmejala. Uzivala je u pohvali. "Dobrodosao nazad, Edwarde. Izgleda da si u nesto boljem raspolozenju." "Malcice." Odgovorio sam mladom decaku. Alec se zakikotao na moj tup odgovor a onda pogledao u Bellu koja se privila uz mene.

"A ovo je uzrok svih nevolja?" Prisilio sam sebe na osmeh dok sam zadrzavao zube da prikrijem rezanje koje se uvuklo u moje grlo. Moja je. Zedan sam a ona mirise ukusno. Odmah sam se skoncentrisao na misli vampira iza mene. Zeleo sam da zgrabim Bellu i potrcim. "Moja je." Felix je rekao naglas. Nisam mogao da ga kontrolisem. Nisam mogao da ga zadrzim. Okrenuo sam se i ispustio pretece rezanje. Nece dotaci moju Bellu. Nikada mu necu dozvoliti a joj pridje. Nikada. Felix je podigao ruku i ohrabrujuce pokazao prstima da pridjem. Hajde, Edwarde. Prvo cu srecno unistiti tebe pa onda nju. Zeleo sam da ga unistim. Zeleo sam da mu otkidam glavu svojim rukama. Spremao sam se da odgurnem Bellu i savijam ruke u kandze kada je nesto dotaklo moju ruku i prekinulo moj pretstojeci napad. Alice. "Strpljivo." Upozorila me je. Smiri se, Edwarde. Misli na Bellu. Bila je u pravu. Nisam smeo da izgubim kontrolu kraj Belle. Mogla bi da bude povredjena, ili nesto gore. Iako sam Bellu vec mozda stavio u smrtnu situaciju, napad na dragocenog strazara Volturijevih sigurno bi imao teske posledice. To me je nateralo da se zapitam, ko bi stitio Bellu ako nesto izbije? To je bila moja odgovornost. Moj jedini cilj. Uzeo sam dubok uzdah i prisilio sebe da se smirim. Kukavica. Felix je prosiktao u svojoj glavi. Pokusao da ga, sa ekstremnim naporom, ignorisem i uredsredim se na zadatak pri ruci - nas izlazak napolje....

zivi. "Arou ce biti jako drago da te opet vidi." Alec je govorio kao da sukob nikada nije ni nastao. Ali, mogao sam da vidim u njegovom umu da je bio razocaran sto me je Alice sprecila u napadu. "Hajde da ga ne drzimo u iscekivanju." Rekla je Jane. Klimnuo sam glavom. Poveli su nas Alec i Jane drzeci se za ruke. Dok smo hodali, otkrio sam iz njihovih misli da mesto gde su nas vodili nije bilo za diskusiju ili utehu. Neki su se vec bili okupili tamo. Cekajuci. To je bila trpezarija za vampire. I vampiri su se okupili cekajuci da njihov obrok stigne. To nije bilo mesto gde ne bih trebao da dozvolim da moja Bella ode. Nisam zeleo da se njena prelepa dusa zadrzi na ovom groznom mestu. Jedno krhko ljudsko bice usred puno zednih vampira. Oboje bismo bili mrtvi u sekundi. Bella zbog njene slatke kvi. Ja zbog toga sto je stitim. Nisam se usudio da pomislim sta bi se dogodilo. Sta bi moglo da se dogodi. Kada smo stigli u sobu, bio sam uzasno napet. Malo sam se opustio kada sam pogledao u njihove misli. Aro je svima striktno naredio da ne napadaju bez komande, ili bez opravdane provokacije, ali nije mogao da ocekuje da ce Bella biti prisutna. Bella je pogledala okolo, krajnje zapanjena. Gledao sam njene oci zalepljene za jednog konkretnog vampira u sobi. Aroa. Mora da ga je prepoznala sa platna koje sam joj jednom pokazao, u kancelariji mog oca. "Jane, draga, vratila si se!" Rekao je sa entuzijazmom. "Da, gospodaru. Dovela sam ga zivog, bas kao sto ste zeleli." Rekla je veselo. Njena velika zelja da ga zadovolji potsetila je je na to kako sam ceznuo da odusevim Bellu. "Ah, Jane. Ti si mi takva uteha." Njegov entuzijazam presao je u pravo uzbudjenje kada je video Alice i Bellu. Tragac buducnorti! Predvidjac buducnosti! Aro je uzviknuo u svojoj glavi. "A tu su i Alice i Bella!" Uzivao je, tapsuci tukama, prepoznavajuci ih kroz moja secanja. "Ovo jeste iznenadjenje! Divno!" Mislim da je vreme da dovedemo Caiusa i Marcusa ovde. Brzo se okrenuo ka Felixu, "Felixe, budi dobar i reci mojoj

braci za nase posetioce. Siguran sam da ne bi zeleli ovo da propuste." "Da, gospodaru." Felix je odgovorio pre nego sto je brzo nestao nazad kroz vrata odakle smo dosli. Aro je, zatim, preusmerio paznju na mene. Nisam mogao da razumem njegovo uzbudjenje jer je pokusavao da me blokira iz svojih misli. Da li je bio odusevljen sto smo bili zarobljeni? Mogucnoscu da nas unisti? "Vidis, Edwarde? Sta sam ti rekao? Zar ti nije drago sto ti nisam dao ono sto si trazio?" "Jeste, Aro, drago mi je." Slozio sam se. Cvrsce sam zagrlio Bellu - bezbednije sam je privio uz sebe. Bio sam uzasnut time da ona moze nestati. U drugu ruku, zeleo sam da ne bude ovde, da ne bude ukljucena. Zeleo sam, kao i uvek, da bude bezbedna. Ali je nedavno dokazano da sve sto sam zeleo za Bellu nije bilo uspesno da je ocuva sigurnom, ili sa mnom. Bella je ziva, posle svega. Mora da je Alice pogresila. Njen dar izgleda bez mane ali mozda nije dosledno tacan; svejedno, to je ogroman talenat. Aro je rekao u svojoj glavi. Njegova koncentracija je polako popustila dozvolivsi mi da udjem u njegove misli na trenutak. Trenutak je bio sve sto mi je bilo potrebno. Njegovo uzbudjenje je bilo zbog prisustva moje sestre. Alice. Ocajnicki ju je zeleo. Pa, zapravo je zudeo za njenim talentom. Zeleo je i mene - ali u tom trenutku, svedocenje njenog talenta kroz moje misli ucinilo je da je zeli u svom kovenu. Sada, nije mogao da veruje da ima toliko srece da stoji pred njim. "Volim srecne krajeve." Aro je uzdahnuo. Mogao sam da vidim sliku njegovog srecnog kraja u njegovoj glavi. Radilo se o meni i Alice kako stojimo kraj njega pod njegovom kontrolom, impresivna dva nova clana u vec sokantno efikasnom timu predatora. "Tako su retki. Ali hocu da cujem celu pricu. kako se ovo dogodilo? Alice?" Aro se okrenuo zeljno prema mojoj sestri dok joj je govorio. "Tvoj brat je izgleda mislio da si nepogresiva, ali cini se da je doslo do neke greske." "Oh, daleko sam ja od nepogresivog." Alice se nasmesila. Sta mu je Edward

rekao o meni? Pitala se, kada je stisnula sake u male pesnice kao da hoce da zadrzi iritiranost koju je osecala. Osecala se neprijatno jer je Aro znao toliko o njoj i bila je prestrasena. "Kao sto danas mozete da vidite, izazivam probleme jednako cesto kao sto ih resavam." "Previse si skromna." Aro je zamerio. "Video sam neke od tvojih impresivnih poduhvata, i moram da priznam da se nikada nisam susreo sa necim poput tvog talenta. To je divno!" Ona bi bila jedan zapanjujuci doprinos nasoj gardi. Oboje bi bili. Nastavio je u svojim mislima kada je slika mene i Alice prosla kroz njegovu glavu. Edwarde? Alice je okrenula glavu ka meni na delic sekunde kada je pomislila u svojoj glavi: Kako on zna toliko toga o meni? Zasto se ponasa kao da me poznaje? Alicin oprezan pogled ka meni nije prosao nezapazeno kod opazljivog vladara Volturijevih. "Izvinjavam se, nisu nas upoznali kako treba, zar ne? Samo imam osecaj kao da te vec poznajem, a imam osicaj da se zaletim. Tvoj brat nas je juce upoznao, na jedan neobican nacin. Vidis, ja imam slican talenat kao tvoj brat, samo sam ogranicen na nacin na koji on nije." Aro je objasnio. Njegov ton izlozio je nagovestaj ljubomore na cinjenicu da mogu da citam misli sa daljine. "I visestruko mocniji." Dobacio sam. I on moze da cita misli? Alice je tiho pitala. Moja sestra je i dalje bila pomalo zbunjena. Ona je cula Carlisleova secanja iz vremena kada je ziveo sa Volturijevima, ali u to vreme, on nije razradio specificne talente ovih vampira ovde. Ja sam bio zainteresovan o svakom detalju i pitao beskrajna pitanja u mnogim razlicitim prilikama. Trebao bih da joj sada objasnim, kako bi razumela. "Arou je neophodan fizicki kontakt da bi cuo necije misli, ali cuje mnogo vise nego ja. Znas da ja mogu da cujem samo sto nekome prolazi kroz glavu u tom trenutku. Aro cuje svaku misao koja ti je ikada bila na umu." Alice je podigla svoje obrve od iznenadjenja. Ali ne moze da cuje moje misli sada? Ne moze da cuje sta ti sada govorim u mojoj glavi? Klimnuo sam glavu kao odgovor. Znace na sta mislim. Mi smo cesto imali ovakve tihe razgovore. U nasoj porodici se to vec koristilo ali nekada nisu bili sasvim svesni toga. Bella, dosledna sebi, gotovo uvek primeti ali drugi ljudi su bili nesvesni.

Aro je, takodje, primetio ali je ignorisao, pomalo iritiran sto ne moze da cuje. "Ali da neko moze da cuje iz daljine..." Uzdahnuo je i pokazao na mene i Alice. "To bi bilo tako zgodno." Zasto se on vratio ovde? Cuo sam Caiusove misli kada je usao u sobu, pracen Marcuson i Felixom. Malo sam okernuo glavu i pogledao u njihovom pravcu. Alice je primetila moj pokret i prepoznala Arovu bracu sa poznatog platna ciju je sliku zamislila u glavi. Ko su ostali? Devojka je ljudska. Mislio sam da je mrtva. Caius je mrko gledao u tisini. Marcusov pogled se odmah zalepio u moju ruku oko Belle. On je procenjivao nasu vezu - koja je nekako tajnovita za njega. Bio sam zbunjen. Kako je jacina nase veze bila dovoljno jaka da ga zbuni? Bella i ja nismo dugo bili zajedno u tom smislu. Naravno, moja osecanja prema njoj nisu se promenila zbog trajanja nase razdvojenosti. Cak su moja osecanja prema njoj postala intenzivnija. Ona je bila moj spasitelj, moj andjeo. Ali nije bilo moguce da Bella i dalje oseca isto prema meni - povredio sam je previse. Marcusova paznja presla je na vezu koju sam pokazao prema mojoj sestri, a onda na vezu izmedju Alice i Belle. Mogao sam da vidim procene u njegovoj gavi i sada je bio zapanjen, iako nije pokazao ni naznaku toga. Nikada nije naisao na tako duboku ljubav i prijateljstvo izmedju vampira i definitivno ne izmedju vampira i ljudskog bica. "Marcuse, Caiuse, vidite! Bella je ipak ziva, i Alice je sa njom! Zar to nije divno?" Aro je zapevao. Niko od njih nije odgovorio, niti pokazao toliko odusevljenja kao njihov brat. "Da cujemo pricu." Marcus je odlebdeo do Aroa da mu pokaze svoje misli. Nakon kratkog kontakta, Aro je podigao obrve kada je video rezultate Marcusovog ispitivanja nase veze. Inzvanredno! Neverovatno to kako oni brinu jedni o drugima sa takvim intenzitetom. Pretpostavljam da je cinjenica da je Bella ziva dokaz Edwardove ljubavi prema njoj. Ali Alice i Edward nisu striktno povezani. I Alice i Bella? To je nemoguce. Frknuo sam na Arovu tihu analizu. Naravno da je bilo izvodljivo. Njegov brat mu je upravo to pokazao. Kako je mogao da sumnja? Ja sam zaista iskreno i bezuslovno voleo svoju porodicu. Alice i Bella su stvorile veoma razvijeno prijateljstvo, i sada su kao sestre. Nisam mogao ni da objasnim ljubav koju sam osecao prema Belli. Bila je puna strahopostovanja koje cak nisam ni razumem.

"Hvala ti, Marcuse. To je jako zanimljivo." Aro je rekao vrteci glavom i pokusavajuci da razume. "Neverovatno, potpuno neverovatno." O cemu on govori, Edwarde? Alice je tiho zahtevala, pokazujuci svoju frustraciju na zagonetan razgovor, razmene i komentare. "Marcus vidi veze i iznenadjen je jacinom nase." Objasnio sam Belli i Alice brzo i tiho iako je svaki vampir u prostoriji mogao da cuje. "Tako zgodno." Rekao je Aro. Da odgovara na neizgovorena pitanja. Nastavio je u svojim mislima. "Potrebno je prilicno da bi se Marcus iznenadio, to mogu da vam garantujem." Aro se sada skoncentrisao na moju ruku obavijenu oko Bellinog struka, dok se pitao kako sam mogao biti tako blizu nje kada je njena krv nesto za cim sam ceznuo tako ocajnicki. Morao sam da priznam da je situacija neobjasnjiva ali je za mene bilo skoro bez napora sto je Bella bila sada prisutna. Da li je to bilo zbog smrtnih okolnosti u kojima smo sada bili? Mora da je zato. Uvek sam imao neodoljivu zelju da je zastitim vise nego da je ubijem. Pre nego sto sam otisao iz Forksa, bila je konstantna borba da se kontrolisem. Sada je bilo nesto drugacije. Nesto sto nisam razumeo. Ne znam sta se promenilo. Njen miris je bio opojniji nego ikada. I dalje mi je goreo grlo. Ali vatra u mom grlu nije bila uzasna. Bila je iritirajuca, ali ne i bolna. Nije vise bila samo Bellina krv za cime sam zudeo, bila je iskljucivo njena dusa koju sam cenio. I Aro to nikada nece razumeti. On nikada nije iskusio bol slomljenog srca. "Samo je tesko razumeti, cak i sada. Kako mozes da stojis tako blizu nje?" Aro je razmisljao. "Nije bez napora." "Ali ipak - la tua cantante! Kakvo tracenje!" Zakikotao sam se na njegovu izjavu. To je bilo tacno. Bella je bila moja pevacica. Njena krv je pevala za mene. "Ja vise gledam na to kao na cenu." "Veoma visoku cenu." Aro je rekao neodlucno. "Vrednost propustene prilike." "Da je nisam omirisao kroz tvoja secanja, ne bih verovao da zov necije krvi moze biti tako jak. Ja sam nikada nisam osetio tako nesto. Vecina nas bi dosta toga

dali za takav poklon, a ti... "Ja ga tracim" Odgovorio sam sarkasticno, ponavljajuci svoju prethodnu primedbu. Postao sam nestrpljiv. Umorio sam se uctivog razgovora. Nisam vise zeleo da objasnjavam svoju ljubav prema Belli, iskreno, nije ih se ticalo. Aro se nasmejao dok se secao odlucnosti i uzdrzanosti moga oca. Carlisle nikada nije ubio ljudsko bice i pored vremena koje je proveo ovde u Volteri. Volturijevi su mislili da je nas nacin zivota, hranjenje zivotinjskom krvlju, nepraktican. Oni su mislili da treba da prihvatimo ono sto smo. Umesto toga, moja porodica se uzdrzavala tog dela vampirske prirode. "Ah, kako mi nedostaje moj prijatelj Carlisle! Podsecas me na njega - samo on nije bio ovako ljut." "Carlisle me nadmasuje i na mnogo drugih nacina." Odgovorio sam. "Svakako nikada nisam pomislio da cu videti da je neko bolji od Carlislea u samokontroli, ali pred tobom on moze samo da se postidi." Rekao je. "Tesko da je tako." Rekao sam netolerantno. "Srecan sam zbog njegovog uspeha. Tvoja secanja na njega veliki su poklon za mene, iako me izuzetno zapanjuju. Iznenadjen sam time koliko mi je... drago zbog njegovog uspeha na tom neuobicajenom putu koji je izabrao. Ocekivao sam da ce posustati, da ce vremenom oslabiti. Podsmevao sam se njegovom planu da pronadje druge koji ce deliti njegovu cudnu viziju. Ipak, nekako mi je drago sto sam pogresio." Nisam odgovorio. "Ali tvoje uzdrzavanje! Nisam znao da je takva snaga moguca. Da se boris protiv takvog zova sirene, ne samo jednom, vec stalno iznova- da nisam i sam osetio, ne bih verovao." Nisam ga udostojio svojim odgovorom. Moje nestrpljenje je raslo. Zasto ne mozemo raspravljati o pitanju pri ruci - nasoj slobodi? "Samo kada osetim kako te privlaci... Ozednim." Likovao je. Zaledio sam se od napetosti. Ne. Bella nece biti njegov obrok. Nikada. Aro je primetio moje shvatanje njegovih reci. "Nemoj da te to uznemiri." Rekao je ohrabrujuce. Potrazio sam temeljno kroz njegove misli. Nije bilo znaka napada. "Ne zelim joj nikakvo zlo. Ali tako sam radoznao, narocito u pogledu jedne stvari. Smem li?" Pitao je, gledajuci u nju

intenzivno. Pitao je mene da li moze da pokusa da pristupi njenim mislima? Nisam mogao da donosim odluke umesto Belle. "Pitajte nju." Naveo sam. "Naravno, kako sam nepristojan! Bela, fascinira me to sto si jedini izuzetak od Edwardovog impresivnog talenta- kako zanimljivo da se takva stvar desila! I pitao sam se, posto su nam talenti na mnogo nacina slicni, da li bi bila ljubazna da mi dozvolis da pokusam - da vidim da li si izuzetak za mene?" Bella je skrenula pogled prema meni gledajuci me sa uzasom. Klimnuo sam glavom da joj pruzim podrsku. Iako nisam zeleo da je dotakne, znao sam da je sada nece povrediti. Odvojila je pogled od mene. Mrzeo sam da je vidim uplasenu. Bella je pruzila ruku Arou. U trenutku kada ju je dotakao znao sam da njene misli nece mu garantovati uspeh. Osetio sam olaksanje sto nisam jedini koji ne moze da prodre u njene misli. Aro je bilo nezadovoljan ovim otkricem i pitao se kako funkcionisu Belline misli. "Prva. Pitam se da li je imuna i na nase druge talente... Jane, draga?" "Ne!" Zarezao sam besno. Apsolutno nema sanse! Alice je zgrabila moju ruku ali sam je otresao od sebe. "Da, gospodaru?" Jane se nasmesila prema Arou. "Pitao sam se, draga moja, da li je Bella imuna na tebe." Bio sam razjaren. Moje svirepo rezanje ispunilo je prostoriju. Morao sam da zastitim Bellu. Jane ce je bolno povredjivati samo zbog uzivanja. Moracu da je unistim prvo. Njoj nije bilo dozvoljeno da pridje Belli. Ikada! Jane se okrenula da pogleda Bellu sa djavolski zloslutnim izrazom. Ne!!! Vrisnuo sam u svojoj glavi. Brzo sam skocio ka njoj, da sprecim njen napad na moju Bellu. "Nemoj!" Alice je vrisnula. Na pola puta kroz vazduh ja sam se drmnuo i odmah pao na kamenom podu. Hiljade elektricnih sokova proslo je kroz moje telo cineci da se tresem energicno. Bol je bio mucan. 18.PREDOSJEĆAJ-1.DIO Moje tijelo je palo na kameni pod. Obuzela me nepodnošljiva bol. Htio sam vrištati - ali nisam mogao.

Nisam mogao dopustiti da Bella vidi u kolikoj sam boli - to bi joj bilo zastrašujuće. Žestoka bol koja me probadala,ipak nije bila najveća bol koju sam doživio. Kao i svaki trzaj tijela,i srce me podsjetilo da je bilo veće boli. Pretrpio sam veću bol od ove. Ovo što mi sada Jane radi je ništa u usporedbi s gubitkom Belle. Moj odlazak. Pokušaj življenja bez nje. Vjerovanje da je mrtva. Znao sam da nijedna bol nije ravna toj. Pustio sam da mi tijelo zadrhti. Zaslužio sam kaznu. Prihvatio sam da je to dio moje kazne za pokušaj ostavljanja Belle sigurne. Isto tako,ne postoji kazna koja bi bila dovoljna onoj koju sam doista zaslužio,jer sam čudovište. Ni Janeina bol - nanošenje snage. Ni Volturi. Čak ni sama smrt. Bellin slatki glas je dotakao moje uši. "Prestani!" Htio sam da skrene pogled - ne smije pogledat Jane u oči. "Jane",Aro joj je naredio da se zaustavi,što je mene šokiralo. "U redu je on",Alice je šapnula Belli. Bol je nestala. Uspravio sam se. 'To se dogodi kad me pokušaš napasti. Želiš ponovo?',Jane me upitala mislima. Ustao sam na noge i gledao u Bellu dok je Jane koristila svoju moć na njoj. Htio sam navaliti na Jane ponovo,ali me zbunilo to što se Bella uopće nije micala. Nije pala na pod. Nije ju rasparala bol. Prebacio sam pogled na Jane,koja je bila zbunjena. Napadala je. Ponovo je pokušala nanijet bol Belli. Uzdahnuo sam od olakšanja. Bellin um je zaštićen od Janeine moći. 'Kako je to moguće? Kako ne radi?',Jane je režala u mislima. Bio sam iznimno zadovoljan time što je Bellin um zaštićen od Jane i Ara. Poseban um. Nedostupan i intrigantan. U jednom pokretu sam preuzeo Bellu iz Aliceina naručja. Aro se počeo cerekati,očito zabavljen cijelom ovom situacijom,a Jane je bijesno

prosiktala na Bellu. "Ne dopusti da te to pogodi,mila moja.Sve nas ona zbunjuje",Aro joj je utješno rrekao. "Ha,ha,ha.Vrlo si hrabar,Edwarde,kad šutke trpiš.Zatražio sam jednom od Jane da mi to učini - iz puke znatiželje"nastavio je. Pogledao sam ga s gađenjem. Nisam bio hrabar. Hrabrost sam izrazio u nekim okolnostima. Za zaštitu. Uvjeravao sam Bellu. "Dakle,što ćemo mi sada s vama?",Aro je naglas upitao. Moje tijelo se ukipilo. Došlo je vrijeme za presudu. Odlučiti će o našoj sudbini. Napetost je bila opipljiva. 'Ubiti ih!',Caius i Felix su istovremeno pomislili. Bella je počela drhtati,vjerojatno od straha. Osjećao sam da bih i ja mogao zadrhtati. Nisam mogao ublažiti svoju tjeskobu. "Pretpostavljam da nisi promjenio mišljenje? Tvoj bi dar izvanredno upotpunio našu malu družinu.",Aro je optimistično upitao. 'Ona umire,i tako i tako,Edwarde,ako prihvatiš,život će ti biti sačuvan',dodao je u mislima. 18.PREDOSJEĆAJ-2.DIO Aro mi je dao ultimatum. Radije bih umro nego se pridružio njima,no imao sam važniji cilj - Bellina sigurnost. Možda bih to mogao iskoristiti kako bih osigurao Bellinu sigurnost i slobodu. Ako sam išta naučio u proteklih šest mjeseci,onda je to bilo da nikad neću dopustiti Bellinu smrt zbog mene. Već jednom sam osjetio kako ju je izgubiti. Vjerovao sam da je većim dijelom zbog mene skočila s litice. Ako nema drugog načina da spasim Bellin život osim da se pridružim Volturima,onda ću na to pristati bez oklijevanja. "Radije...bih...odbio",svaku riječ sam rekao odvojeno. "Alice? Bi li tebe možda zanimalo da nam se pridružiš?",Aro je pitao moju sestru. "Ne,hvala",pristojno mu je odgovorila. 'Radije bih se odrekla šopinga na mjesec dana,nego se pridružila njima',rekla mi je putem misli. Cijenio sam sestrin pokušaj dizanja mog raspoloženja,ali moram sam biti usredotočen na Ara. Što?! Što on,dovraga,radi? Osjetio sam kako moja ljutnja raste. Ne može.

Apsolutne ne može. "A ti,Bella?" Vidio sam zapanjujuće lijepu vampiricu u njegovoj glavi. Ispunila me tjeskoba. Bella je u prošlosti željela biti vampirica - želi li i sada? Hoće li prihvatiti Arovu ponudu? "Što?",viknuo je Caius. "Caiuse,jamačno uviđaš potencijal. Nisam vidio nadarenost koja toliko obećava još otkako smo našli Jane i Aleca. Možeš li zamisliti koje bi nam se sve mogućnosti otvorile kad bi ona postala jedna od nas?",objasnio mu je Aro. Caius ga je ignorirao,mrmljajući psovke u umu. Bio sam bijesan,pokušavajući suspregnuti režanje. "Ne,hvala",Bellin glas je drhtao dok je šaptala. Njezino odbijanje mi je donijelo olakšanje. "Žalim zbog toga.Kakva šteta",Aro je razočarano uzdahnuo. "Tako znači,pridružite nam se ili poginite? I sumnjao sam da će tako biti kad su nas doveli ovamo. Toliko o vašm zakonima",prosiktao sam. Morao sam vidjeti Arovu namjeru,a ovako sam ga poticao da pomisli o tome. "Naravno da nije. Već smo se bili okupili ovdje,Edwarde,jer smo čekali da se Heidi vrati. Ne zbog vas",odgovorio je. Bio je čvrst i nije mislio o našem ishodu. "Aro,zakon ih zahtjeva",Caius je prosiktao. 'Djevojka je ljudska.I to je kažnjivo.' "Kako to?",pitao sam,želeći da kaže svoje misli naglas. Gledao je u Bellu,dok su njegove riječi bile upućene meni. "Ona previše zna. Iznijeli ste naše tajne na vidjelo." "Nekoliko ljudi također zna za ovu vašu malu igru",rekao sam. "Da. Ali kad nam više ne budu od koristi,poslužit će nam kao okrepa. Izda li ona naše tajne,jesi li je spreman uništiti? Ne bih rekao",podrugljivo je odgovorio." "Ja ne bih-",Bella je počela govoriti,ali ju je ušutkao Caiusov pogled. "A nisi je spreman pretvoriti u jednu od nas. Stoga ona predstavlja ranjivu točku. Premda,točno,ovo se kažnjava samo njezinim životom. Vi možete ići,ako želite",rekao je,te mi dodao u mislima:'Ali sumnjam da ćete ju ostaviti.' Iskesio sam zube,a otrov mi je preplavio usta. Caius je vrlo dobro da neću ostaviti Bellu,te otići s Alice. "Tako sam i mislio",podmuklo je rekao. 'Idemo to obaviti prije nego što dođe Heidi.' "Osim ako..",Aro se ubacio. Mogao sam vidjeti njegove misli. Nije želio uništiti Bellu,kao njegov brat. Želio je ostati u dobrom odnos s mojom obitelji u očajničkom pokušaju da nam je jednog dana oduzme. Uz to,pokušavao je potšovati zakon. " Osim ako joj ipka ne namjeravaš podariti besmrtnost?" Razmislio sam na djelić sekunde. Oduzeti Belli dušu poslije,u zamjenu da joj očuvam život sada?

Mogu li to ispuniti? - Dati joj ono što sam cijelo vrijeme odbijao. Aro će sigurno provjeriti moje misli da se uvjeri,što znači da ne mogu lagati. "A ako namjeravam?",pitao sam. "Ma,onda biste mogli slobodno otići kući i prenijeti moje pozdrave prijatelju Carlisleu. Ali bojim se da bi morao imati iskrenu namjeru." Baš kao što sam i mislio,Aro je ispružio ruku prema meni tražeći da mi pročita misli...moje obećanje. 'Otkrit ćemo ti prave namjere',Caius je pomislio. Pogledao sam u Bellu,i vidio da ona gleda u mene. Zagledao sam se duboko u njene oči - do njezine duše. Dah mi je zastao. Mogu li joj uništiti dušu? Mogu li uništiti samu srž Belle? Odgovor je bio u mom smrznutome srcu - ne mogu. "Imaj iskrenu namjeru. Molim te",prošaptala je. Svaku molbu bih joj ispunio,no ne i ovu. Nisam mogao lagati mislima. Prije nego što sam smislio nešto drugo,moja sestra je istupila prema Aru. 'Nemoj se ljutiti,Edwarde',pomislila je. Alice je spojila ruku s Arovom,te sam gledao kako Aro zaviruje u svaki kutak njena uma - posebno u viziju Belle besmrtne. To me je zbunilo jer nisam mislio promjeniti Bellu,no onda sam shvatio da je Alice to odlučila. Želio sam zarežati na moju sestru. Kada je to obećala Belli? Nisam imao vremena razmišljati o tome sada,ili pitati to sada Alice...ali kasnije hoću. Dah sam zadržavao sve dok Aro nije pustio Aliceinu ruku. "Ha,ha,ha. Tako sam uživao u ovome!",Aro je rekao,zadivljen što je upoznao Alicein um. "Drago mi je da ti se svidjelo",odgovorila je Alice. "Vidjeti ono što si ti vidjela - pogotovo ono što se još nije zbilo!" "Ali što će se zbiti",podsjetila ga je. "Da,da,to je već posve zadano. Svakako više nema problema." Opustio sam se malo. Caius,Jane i Felix su bili nezadovoljni,a Marcus i Alec su ostali mirni i nepristrani. "Aro",rekao je Caius. "Dragi Caiuse,ne srdi se. Pomisli samo na sve mogućosti! Neće nam se danas pridružiti,ali ostaje nam nada za budućnost. Zamisli samo radost koju bi mala Alice donijela našem malom kućanstvu...K tome,tako me silno zanima kakva će Bella ispasti!" Mogao sam čuti udaljene korake ljudi u smjeru ove prostorije. Ljudi su se približavali - njhov ručak. "Onda sada slobodno možemo ići?",upitao sam.

"Da,da. Ali molim vas,dođite nam opet. Baš ste nas oduševili!" "A mi ćemo također posjetiti vas. Da se uvjerimo kako ćete ispuniti svoju stranu dogovora. Na vašem mjestu ne bih predugo odugovlačio. Mi ne pružamo druge prilike",upozori je Caius. Stisnuo sam zube. Felix je glasno zastenjao. Bellin miris ga je iskušavao. "Ah,Felixe. Heidi samo što nije stigla. Strpljenja",rekao je Aro. Morao sam izvući Bellu odavde - možda je već shvatila što znači Heidin dolazak. "U tom slučaju,možda bi bilo bolje da odemo što prije",nestrpljivo sam predložio. "Da,to je dobar prijedlog. Nezgode se ipak dogode. Samo,molio bih vas da pričekate u prizemlju dok ne padne mrak,ako vam nije teško",rekao je. 'Samo ostanite neprimjetni',uputio mi je misli. "Naravno",složio sam se. Nisam bio oduševljen činjenicom da ću još morati ostati u Volteri,ali nisam želio raspravljati. "I čuj",Aro je rekao dok je pozivao Felixa da mu se približi. Uzeo je njegov ogrtač i dao mi ga."Obuci ovo. Pomalo si upadljiv." Obukao sam ogrtač dok me Aro promatrao. "Pristaje ti",uzdahnuo je. "Hvala ti,Aro.Pričekat ćemo u prizemlju." "Do viđenja,mladi prijatelji",rekao je Aro. "Idemo",užurbano sam šapnuo. 19. NOCNA MORA "Ne idemo dovoljno brzo." Alice je promrljala kada smo krenuli ka izlazu iz sobe ljudskom brzinom. Moja sestra i ja pokusavali smo da zastitimo Bellu koliko smo mogli tako sto smo je cvrsto okruzili. Glasovi, oba izgovorena u tisini, bila su zaglusujuca i drugacija sada. Mrmljanje ljudi, bilo je skoro nemoguce napraviti razliku medju glasovima, ali sam shvatio da su neki bilo radoznali a neki uplaseni. Aro je pozdravljao nesrecnu publiku u sobi koju smo napustili pre samo nekoliko trenutaka. Bio sam zaista zgrozen. Znao sam da sam cudoviste - ubio sam puno ljudi u proslosti, ali ta bica bili sugrozni ljudi koja su pocinila uzasna dela, i dalje, to nije bilo ispravno - ali ovo sto su Volturijevi radili bilo je varvarski. Sakrio sam Bellino lice na svoje grudi kada smo se pomerili sa strane da grupa prodje. Demetri, koji nas je ispracao nazad do recepcoje, pozdravio je Heidi usput. "Dobrodosla kuci, Heidi." "Demetri."

"Dobar ulov." Pohvalio ju je kada je takodje pogledom pohvalio njen izgled. "Hvala. Dolazis?" "Za minut. Sacuvaj ih nekoliko za mene." Heidi je klimnula glavom, a onda radoznalo pogledala u moju Bellu. Sta ljudsko devojka radi ovde? Ona nije deo ove grupe, zar ne? Pitala se u tisini. Ubrzali smo tempo, ali nismo isli dovoljno brzo da ne cujemo vristanje iz sobe iza nas. Demetri nas je ponovo upozorio da ne idemo dok ne padne mrak a onda je otisao da uzme svoj deo obroka. Bella je grhtala energicno. "Da li si dobro?" Sapnuo sam joj. Nije mi odgovorila. Imala je krajnje uzasnut izraz lica. "Bolje je stavi da sedne pre nego sto padne. Raspada se."Rekla je Alice. Srcelomni jecaji pobegli su sa Bellinih usana kada sam je nezno stavio na sofu najudaljeniju od recepcionog stola, gde je stajala recepcionarka Gianna, radoznalo gledajuci u Bellino histericno stanje. "Shh, Bella, shh." Pokusao sam da je utesim recima. "Mislim da ima histerican napad. Mozda bi trebalo da je osamaris?" Uputio sam Alice zgrozen pogled. Samaranje Belle mojom vampirskom snagom bi sigurno odvojilo njenu glavu od ostatka tela. Ignorisao sam njenu besmisljenu ideju i koncentrisao se na pokusavanje da smirim Bellu. Oprosti. Alice se tiho izvinila. Oprostio sam joj. Pored svega, ja danas ne bih bio ziv da me nije spasila. Bellini jecaji postali su glasniji i ona se srusila u mom narucju predajuci se svojoj stalozenosti. "U redu je, na sigurnom si, uredu je." Ponovio sam nekoliko puta nadajuci se da ce slusati i smiriti se. I pored toga sto je Bella bila uzasno uznemirena, nisam mogao da se protivim uzitku sto mi je u narucju, gde sam mogao da osetim toplotu njene meke koze i udisao njen sladak miris. Moje misli nisu ih se pravedno secale.

Razumeo sam njenu patnju. Nije mogla da se pomiri sa mislima o mojoj vrsti kao o cudovistima. Ne posle onoga sto je videla i cula. "Svi ti ljudi." Zaplakala je. "Znam." "To je uzasno." "Jeste. Voleo bih da nisi morala to da vidis." Suze su potekle iz njenih umornih ociju i klizile nezno preko njenih jagodica. Uzeo sam kraj ogrtaca koji sam sad nosio da osusim vlagu na njenom licu. Blago sam se uspravio kada sam cuo korake i skoncentrisao se na misli koje su isle iz tog pravca. Gianna. "Mogu li nekako da vam poognem?" Pitala je uctivo. "Ne." Odgovorio sam zeleci da se vrati za svoj radni sto. Jadna devojka. Mora da ju je nesto zaista uznemirilo. Pomislila je. Da li je bila zaista toliko nesvesna? Nisam trosio vreme pitaju ci se sta je Gianna mislila i vratio sam svoju paznju na Bellu. Bella je izgledala kao da se postepeno smiruje, duboko udisuci. "Da li ona zna sta se ovde desava?" Pitala me je. "Da, zna sve." "Da li zna da ce je ubiti jednog dana?" "Nada se da ce odluciti da je zadrze." Bellino lice postalo je belo kao da je nestala sva ona divna boja sa njenih obraza. "Zeli da bude jedna od njih?" Prosaptala je zbunjeno. Klimnuo sam glavom i gledao intenzivno u njeno lice, cekajuci da odbojnost predje preko njenog lica. Ali nije presla.

U jednom trenutku, njeno telo je snazno zadrhtalo. "Kako moze da zeli to? Kako moze da gleda kako svi ti ljudi idu u tu strasnu sobu i da zeli da ucestvuje u tome?" Samo sam delimicno cuo dugo pitanje kada je moje misli iznenada obuzeo osecaj odbacenosti i moje srce kao da je propalo u mojim grudima. Mislila je o meni kao o losem bicu - kao sto su ovi ovde u Volteri. Nije me jos dugo zelela u svom zivotu. Prezirala je vampire. I bila je u pravu - kako je neko mogao da zeli ovakav zivot? Trebalo bi da mi je drago. Trabalo bi da sam srecan sto ona ne zeli ovakav zivot. Ali to je takodje znacilo da ne zeli mene. Nije zelela da me poznaje ili bar da nema nista sa mnom... Ne... Zapravo, ona to nije odlucila... jos uvek. Ocigledno je bilo dosta tema za razgovor, ali sada nije bilo ni vreme ni mesto. Mi, zapravo, jos uvek nismo pobegli od opasnosti. Ali kako god bilo, ja cu uciniti sta god ona bude zelela. "Oh, Edwarde." Bella je zajecala. Odjednom sam bio jos nervozniji. da li je ona bila u redu... zaista? "Sta nije u redu?" Upitao sam je. Nije se odmakla od mene kada sam poceo da joj nezno trljam ledja, cak, na moje iznenadjenje, obavila je ruke oko mog vrata i ja sam je zagrlio tesnije uz sebe. "Da li je zaista bolesno da budem srecna u ovom trenutku?" Glas joj je malo napukao sa njenim recima. Da li je bila srecna? Ja sam bio srecan, al znao sam razlog tome - Bella je bila ovde. Ali, zasto je Bella bila srecna?

Da li je to bilo zato sto nas Volturijevi nisu ubili? "Znam tacno na sta mislis." Odgovorio sam joj tankim glasom. Iako sam bio siguran da smo Bella i ja uzivali iz razlicitih razloga. "Ali imamo puno razloga da budemo srecni. Kao prvo, zivo smo." Nastavio sam. "Da, to je dobra stvar." "I zajedno smo." Dodao sam sa uzdahom. Bio sam blazeno presrecan sto smo opet bili zajedno, ali posto je Bella samo klimnula glavom kao odgovor - zakljucio sam da ne delimo srecu iz istog razloga. "I uz malo srece, i sutra cemo biti zivi." "Nadam se." Promrljala je. Njen odgovor ucinio je da moje srce potone jos dublje u mojim grudima. Uznemitujuce sam osetio da nesto nije u redu. "Izgledi su prilicno dobri." Alice nas je obavestila. "Videcu Jaspera za manje od dvadeset cetri sata." Alice je odlebdela i njene misli bile su sa Jasperom. Uzasno joj je nedostajao. Zagledao sam se u Bellu i bio sam pomalo sokiran onim sto sam video. Primetio sam stvari koje pre nisam - mada sam suvise bio usredsredjen na opsanost da bi ih primetio. Bella je izgledala tuzno i oprezno, kao i uzasno umorno. Tamni kolutovi ispod njenih ociju potsetili su me na moje vlastite kolutove - ali moji nisu bili zbog nedostatka sna. Njena tuga izgledala je dublja kao da ju je patnja veoma uplasila - nesto je povredilo njenu dusu. Izgeldala je slomljeno. Bio sam ocajan da saznam sta se dogodilo da ucini Bellu ovakvom ali imao sam osecaj da sam ja kriv za to. "Izgledas umorno." Reko sam joj kada sam presao prstima preko tamnih kolutova pod njenim ocima. "A ti izgledas zedno." Odgovorila je gledajuci u moje crne zenice i tamno ljubicaste mrlje pod mojim ocima. Bio sam zedan ali uopste nisam mislio na to. Sada kada me je Bella potsetila na moju vampirsku stranu, moza zudnja za krvlju postala je jaca, ali bio sam dovoljno jak i imao sam kontrolu nad svojoj zedji. "Nije to nista." Slegnuo sam ramenima, pitajuci se sta se to promenilo u meni.

"Jesi li siguran? Mogu da sedim sa Alice." Da li je zelela da lovim da ne bih dosao u iskusenje da je ubijem? Posle onoga sto je upravo videla ne bi bilo iznenadjujuce da je uplasena, ali nije bilo sanse da je sada ostavim. "Ne budi smesna. Nikada nisam imao bolju kontrolu nad tom stranom svoje prirode nego upravo sada." Uverio sam je. Bella je tada ucutala. Osetio sam da nesto kljuca u njenom umu dok je nosila veoma napet izraz na svom licu, koji nije bio zbog njenog umora. Izgledala je udaljeno ali je i ona piljila u mene dok sam razgovarao sa Alice tiho i brzo o planovima za putovanje. Nisam bio siguran da Bella cak razume. Gde cemo da odemo, Edwarde? Alice me je pitala u mislima? "Na aerodrom u Florenci." Odgovorio sam, ne pruzajuci joj odgovor koji je zelela. Znas na sta sam mislila. Da li se vracamo u Forks? Nisam odgovorio. Nisam bio siguran gde ce sada biti moje prebivaliste. Pa moramo da se vratimo. Makar samo da bismo Bellu vratili Charliu. Klimnuo sam glavom. Znao sam da ne zelim nikada vise da napustim Bellu. Zeleo sam da provedem vecnost kraj nje. Prethodni meseci su dokaz da ja jedva prezivljavam bez nje. Ali, sta je ona osecala? Sudeci po njenom ponasanju ponasanju prema meni; fizicka bliskost ali emocionalna distanca - mozda je ona krenula dalje, kao sto sam prvobitno mislio za nju kada sam napravio gresku i napustio je. Vracanje u Forks mene i moje porodice zavisilo je od Belle, ili onoga sto je ona zelela. To nije izgledalo obecavajuce. Ako je zelela moju porodicu u svom zivotu. Ja bih se, naravno, upravljao njenoj sreci, zelela ona moje drustvo ili ne. "Trebace nam prevoz do aerodroma." Alice je rekla. Nadam se da mozemo naci jos jedan Porshe, bio je zaista odlican. "Mozes izabrati koji god zelis kada izadjemo." Odgovorio sam svojoj sestri. "Kada izadjemo, pokupicu nase stvari sa mesta gde sam ih sakrila, pozvacu aerodrom da rezervisem sedista za sledeci let i mocicemo da kenemo." "Trebalo bi da pozoves Carlislea i ostatak porodice da ih obavestis o nasem dolasku. Mozes to da uradis na aerodrom, zelim da izadjem iz ovog grada sto je brze moguce."

"Da, hocu. Pozvacu Jaspera." Nedostaje mi. Zelim da cujem njegov glas. "Znam da ti nedostaje. Videces ga uskoro. Oh, i Alice?" Da? "Hvala ti na svemu." Nema na cemu, Edwarde. Uradila bih to ponovo za tebe. "Znam." Toplo sam joj se nasmesio. Volela bih da mozemo trajno da se vratimo u Forks. "Videcemo." "Sta je sve ono bilo o pevacicama?" Alice je promenila temu, osecajuci da to nije nesto o cemu bih zeleo da pricam, narocito pred Bellom. "La tua cantante." Izrecitovao sam. "Da, to." Zasto su Bellu nazvali pevacicom? Slegnuo sam ramenima. "Imaju ime za nekog ko mirise kao Bella meni. Nazivaju je mojom pevacicom - njena krv peva za mene." Volela bih da cujem kako Bella peva za tebe. Alice je zacurlikala u svom umu. Za vreme naseg cekanja u jazbini Volturijevih ispitivao sam Alice o njenim aktivnostima i dogadjajima kao i moje porodice u mom otsustvu. Alice mi je uglavnom odgovarala u svojim mislima. Nije se mnogo toga nedavno dogogdilo. Bili smo u posetu Tanyi, Kate, Eleazar i Karmen u Denaliju za prolecni raspust u Cornelli. Pitali su se za tebe, zeleci da znaju kako si. Naravno, mi nismo mogli da znamo za sigurno. Nikada nisi odgovarao na telefonske pozive kada je bilo ko od nas zvao. Nikada nas nisi kontaktirao. Znali smo da ti treba vremena u privatnosti. "Kako su Carlisle, Esme, Emmett i Jasper?" Pitao sam, zanemarivsi Rosalie. Cinilo mi se da je prosao citav zivot otkako sam dobio njen konacan poziv. Bio sam opravdano ljut na nju - poslala me je u smrt bez trenutka razmisljanja. "Svi su dobro." Sem Rosalie. Znam da ces biti ljut na nju, Edwarde, ali sam sigurna da zali zbog njene akcije. Bila je impulsivna i sebicna, ali nedostajao si

joj, kao i svima nama. Stvari su drugacije bez tebe, nesto morbidno. Nisam mogao a da ne osetim krivicu - nisam imao pojma kroz koje poteskoce sam upustio svoju porodicu ne ukljucujuci ih u moj zivot poslednjih sest meseci. Nisam cenio to sto je vecinja njih bila uznemirena zbog napustanja Belle. Nisam obracao paznju o njihovim osecanjima kao sto nisam ni o Bellinim. Bio sam potpuno sebican i cinjenica da su oni postovali moje zelje i ostavili me na miru da patim u samoci, dok sam jedva i mislio o bilo kom od njih, ucinilo je da se osecam jos vise krivim. Bilo je cudno to sto su se moje misli izgleda vracale u normalu. Shvatio sam da otkako sam opet u Bellinom prisustvu moje misli su bile sposobne da misle i o drugim stvarima sem Belle. Bio sam potpuno obnovljen. Moje srce. Moje misli. I to sve zato sto sam bio kraj Belle. Ne tako retko, podario bih Belli nezan poljubac - smo da osetim njenu kozu i budem siguran da je i dalje zaista tu. Mogao sam da je osetim u svom narucju, ali moji gestovi paznje kao da nisu imali na nju uopste uticaja, ne kao nekada, i to me je prisililo na teska pitanja u mojoj glavi. Sta sam to radio? Nisam mogao da ocekujem da zauzmem svoju prethodnu poziciju u Bellinom zivotu, zar ne? Moje misli su bile prekinute zvukom dolazecih koraka. Instiktivno sam zagrlio cvrsce Bellu, kao da je neko hteo da je otme od mene. "Slobodni ste da idete sada. Zamolili bismo vas da se ne zadrzavate u gradu." Rekao nam je Alec kada je usao na recepciju, naizgled veoma zadovoljan svojim nedavnim obrokom. "To nece biti problem." Odgovorio sam, uznemiren da sto pre ivedem Bellu sa ovog monstuoznog mesta, i dalje nije bila potpuno bezbedna... kao sto je i dalje bila u prisustvu vampira... cudovista... mene. Gianna nam je pokazala izlaz za koji sam vec nao iz moje prethodne posete. Glupa zena. Alice je pomislila za Giannu kada smo krenuli.

Izasli smo usred festivala koji je bilo u dobrom raspolozenju. Alice je gotovo trenutno nestala ali ne pre nego sto me je obavestila gde ce da se nadjemo. Zgrabicu nase stvari i pokupicu vas ispred ulaza sa automobilom. Jedva da sam tumacio njene reci kada je moja paznja vec bila preusmerena. Nebo. Sijalo je, puno zivota sa zvezdama. Morao sam dvaput da trepnem da se uverim da ne umisljam tracak svetla u crnoj noci. Na severu je treperio polumesec. Bio je upoadljivo predivan. Sijao je zaslepljujuce, donoseci ponovo svetlost i nadu u moj zivot. Proveo sam mesece trazeci, nadajuci se njima. Ozario je moj zivot bas kao sto je i osvetlio nebo. Moje noci vise nisi bile mracne. Svetlost je razjasnila moju ljubav prema Belli. Ona je zracila kraj mene. Kako sam ceznuo da se sjaj moje zvezde pojavi ali nisam mogao da se ne zapitam - koliko ce dugo ovo trajati? Bili smo okruzeni ljudima obucenim kao vampiri sa ogrtacima i plasticnim ocnjacima. Ne slazem se sa mislima nekih od njih koji su mislili da je to zabavno. To nije bilo duhovito. Mitska stvorenja postala su komercijalna. Ona su bila opasna bica a ne brojne bezopasne figure da se o njima misli sa komicnom vrednoscu. Mislio sam da je smesno da takav festival bude odrzan kao smanjene pretnji takvih opsanih zveri. "Smesno." Promrljao sam za sebe. "Gde je Alice?" Bella je oprezno prosaputala. "Otisla je da uzme tvoju torbu odakle je jutros sakrila." Bella je izgledala malo opustenije na moj odgovor - mozda je bila zabrinuta zbog vremena koje je provodila nasamo sa mnom. "I ukrasce neki auto, zar ne?" "Ne dok ne izadjemo odavde." Nasmejao sam se Bellinoj opazljivoj prirodi. Pridrzavao sam je dok smo isli da sretnemo Alice. Bella je otezano hodala od iscrpljenosti. Lako sam uocio Alice koja je bila u crnom vozilu koje je negodovala. Bila je iznervirana sto nema Porshea da se njime vratimo. Pomogao sam Belli da sedne na zadnje sediste i seo kraj nje. Bas pre nego sto je Alice dala gas punom brzinom. "Zao mi je. Nije bio neki izbor." Rekla je Alice i pokazala na merac brzine koji nije mogao da postigne brzinu koju je zelela.

"U redu je, Alice. Ne mogu sva kola biti Porshe 911 Turbo." Rekao sam, zabavljen njenom neugodnoscu. "Mogla bih da nabavim jednog takvog legalno. Stvarno je bilo odlican." "Poklonicu ti ga za Bozic." Obecao sam joj. To je bio mali gest, najmanje sto sam mogao da ucnim da joj zahvalim. Stvarno? Okrenula se da mi se da mi pokaze smoje ozareno lice. "Zuti." Rekla je naglas, potsecajuci me. "Sad mozes da spavas, Bella. Gotovo je." Rekao sam, zeleci da se odmori. Izgledala je potpuno dotrajalo. "Necu da spavam. Nisam umorna." "Pokusaj." Disao sam kraj njene koze kada sam nezno poljubio udubljenje pod njenim uvom. Zavrtela je glavom. "I dalje si podjednako tvrdoglava." Razmisljao sam na glas. Uspela sam da kupim avionske karte za Rim. Kada dodjemo tamo, moracemo kupiti karte za U.S. Alice mi je rekla u svojim mislilma. Klimnuo sam glavom. Zaista smo se vracali i bio sam zadovoljan time. Ali, zasto sam imao osecaj da mi sve izmice? Kada smo dosli na aerodrom, Alice mi je dala neku garderobu koju je kupila za mene. Uvek je bila spremna - jedan od njenih mnogobrojnih kvaliteta. Bacio sam ogrtac koji mi je dat u smece. To je bilo dobro oslobodjenje. Alice je odvela Bellu do kupatila da mogu obe da se presvucu i osveze. Bolelo me je to da ne budem kraj Belle cak i na trenutak. Bolelo me je od zelje da je drzim opet u svom narucju. Sastali smo se kada smo se ukrcali u nas avion za Rim. Nasa let je bio kratak i tih. Imali smo srece da uhvatimo let cim smo dosli u Rim. Kada smo cekali na nas sledeci avion za Atlantu, Bella me je iznenadila trazeci koka-kolu od pratioca. Ona nije dobro reagovala na kofein. Mogao sam da osetim zbunjen izraz na svom licu. Da li je bila toliko odlucna da ostane budna? "Bella?" rekao sam upitnim tonom. "Ne zelim da spavam. Ako sada zatvorim oci, videcu ono sto ne zelim da vidim.

Imacu kosmare." Njena zadnja recenica zaustavila me je u nagovaranju da se odmori. Nisam zeleo da ima kosmare. Bio bih ukljucen u njih. Pretpostavljao sam da ce zaspati kada ne bude vise mogla da drzi oci otvorene. Pasce na kraju. Nismo razgovarali dok je trajao let. Najveci deo drugih putnika je spavao, dok je Alice mrmljala na telefonu sa Jasperom - obavestavajuci ga o detaljima proteklih par dana. Mir mi je dao vremena da razmislim. Drzao sam Bellu blizu sebe - u svom narucju, ljubeci njenu golu kozu, i kosu, udisuci povremeno njen miris. U jazbini Volturijevih, nisam imao vremena da razmisljam o znacenu proteklih dogadjaja - moj um je bio preokupiran cuvanjem Belle na sigurno. Neprestano sam slusao i bio svestan okolnih misli, vekajuci da se neki neocekivan incident desi. Neverovatno, ali Bella je uspela da ostane budna ali je ostala tiha. Bilo bi nefer od mene da je stavim pod pritisak svojim pitanjima koja su mi se motala po glavi i cinila nelagodu. Da li me je i dalje volela? Bezbroj pitanja letela su kroz moju glavu; Zasto je Bella bila ovde? Da li cinjenica da je dosla ovde znaci da me je idalje volela? Koliko sam joj stete zaista naneo? - prisilivsi je da se druzi sa vukodlacima i skace sa stene. Jedno pitanje me je u sustini najvise bolelo da razmisljam o njemu - Koliko sam joj bola naneo? Bella nije izgledala kao i obicno - Bella koju sam znao proteklih sest meseci, i mogao sam da osetim da je Alice znala nesto vezano za to sto je za sada odlucila da sakrije od mene. Ceo let sam tragao za odogovorima. I nisam imao nijedan. Sve sto sam shvatio je bilo to da je Bella zelela da se oseca sigurnom i znala je da cemo Alice i ja da je zastitimo - sto je bio razlog zasto se drzala za mene kada sam je grlio i dozvolila mi da je poljubim, ali je emocionalno drzala distancu jel me nije jos dugo zelela.

Najzad je razumela koliko sam zaista opasan. Nastavila je sa svojim zivotom. 20.CHARLIE Trajanje leta činilo se nevjerojatno kratkim s obzirom na količinu neodgovorenih pitanja u mom umu. Kad smo sletjeli u zračnu luku Atlanta,Bella se razbudila,unatoč tome što je bila iscrpljena i pospana. Njezin izraz je prerastao u tjeskobu kad smo izašli iz aviona. Često bi me na brzinu pogledala. Pridržavao sam je da ne padne. Možda je mislila da ću ju ponovo napustiti. Neću. Ostat ću dok mi ona ne reče da odem. Misao o ponovnom odvajanju od nje bila mi je bolna. Bio sam odlučan u namjeri da ne izgubim svjetlost sada kada je ponovo ušla u moj život. Svjetlost koju je Bella donijela. Nisam htio ponovo izgubiti zvijezde...i opet se vratiti u crnilo usamljenosti. Alice me u avionu obavijestila da će nas obitelj čekati u zračnoj luci. Tako da nisam bio iznenađen kada sam osjetio misli svojih roditelja i kad sam ih vidio kako čekaju. Jasper je pronašao put kroz gužvu do Alice. Kada su pronašli jedno drugo,samo su se gledali s ljubavlju u očima. Nikad nisam u potpunosti razumio intenzitet ljubavi – sve dok nisam upoznao Bellu. Carlisle i Esme su stajali u mirnom dijelu,daleko od sumnjivih pogleda. Odjednom,osjetio sam sram za moje nedavno ponašanje. Da je ishod u Italiji bio drugačiji,ja bih bio odgovoran što su moji roditelji izgubili dvoje usvojene djece. Esme,koja je već jednom izgubila dijete,bila bi uništena. Znao sam koje je osjećaje gajila prema svima nama. Bili smo njena djeca. Postala je vampir dok je bila na rubu smrti. Pokušala se ubiti jer je izgubila dijete. Skoro sam ju opet doveo u tu patnju. „Hvala Bogu“,prošaptala je Esme. „Alice nas je obavijestila prije,draga“,Carlisle joj je ogovorio. „Znam,ali morala sam vidjeti da bih povjerovala“,idvratila je. Kad smo došli do njih,Esme je gotovo zgrabila Bellu u čvrst zagrljaj,ali ja sam nastavio držati svoje ruke oko nje. Shvatio sam da sam zapravo mogao oduzeti troje djece,jer je Esme smatrala Bellu svojom kćeri. „Od srca ti hvala“,šapnula joj je Esme. 'Edwarde,pa jesi li razmišljao? Nisam te mogla izgubiti!',mislima je vrištala kad me privukla u zagrljaj. „Nikada mi više nećeš priuštiti nešto takvo“,rekla je. „Oprosti,mama“,nasmiješio sam se ispunjen iskrenim kajanjem. 'Edwarde,ne možeš vjerovati koliko sam sretan što ste svi dobro. Ona je izvanredna djevojka',otac mi je rekao mislima.

„Hvala ti,Bella. Tvoji smo dužnici“,zahvalio joj je Carlisle. „Teško“,promrmljala je umorno. „Naravno,Rosalie. Nisi ti uopće bila kriva. Ja sam ta koja je skočila s vražje stijene. Naravno da ti opraštam“,Bella je ponovo svalila krivicu na sebe. „Ne računa se dok nije svjesna,Rosalie“,dobacio je Emmett. „Pri svijesti sam“,nerazgovjetno je odvratila Bella. „Pustite je da spava.“,naredio sam im. U automobilu je zavladala tišiina i Bella je zaspala. Emmett je prekinuo šutnju jer je bio previše radoznao. „Što se sve dogodilo,Edwarde? Jesi li bio dobar u traganju?“ Nisko sam zarežao. „Shvatit ću to kao negativan odgovor. Što misliš,kako će Charlie reagirati kad se pojavimo s njegovom odbjeglom kćeri?“ „Pretpostavljam da neće biti oduševljen“,Rosalie je odgovorila umjesto mene. Nisam želio odgovarati na pitanja. Nisam želio prepričavati nedavne događaje. Želio sam uživati u trenutku. U osjećaju Belle u mome naručju. U osjećaju njene blizine. Osječaj njene topline. Udisanje njenog mirisa. Gledanje dizanja i spuštanja njenih pluća dok diše. Slušanje njenog srca. Uživanje u njenoj prisutnosti. Ne želim razmišljati o Charliejevu bijesu sada. Kada smo prešli granice Forksa,počeo sam strahovati da ću se opet odvojiti od Belle. Želio sam da Emmett vozi sporije,a produžim vrijeme. Dok smo zalazili za ugao njene kuće,stisnuo sam Bellu čvršće uz sebe. Čuo sam kako Charlie dolazi do prozora i njegov pogled prema vani. 'Tko-?',misli su mu se prekinuče kada sam izašao van s Bellom u naručju.'Što on,dovraga,radi ovdje?' „Želiš da te pričekamo?“,brzo je upitao Emmett. „Da“,odgovorio sam. „Bella!“,povikao je Charlie. „Charlie“,promrmljala je Bella. „Psst. Sve je u redu;kod kuće si,na sigurnom. Samo spavaj“,šapnuo sam. „Ne mogu vjerovati da imaš petlje primirisati ovamo!“,Charlie je viknuo na mene. „Prekini,tata“,promrmljala je Bella. „Što joj se dogodilo?“,Charlie je pitao. 'Izgleda kao polumrtva!' „Samo je jako umorna,Charlie. Molim te,pusti je da se odmori“,rekao sam. „Nemoj ti meni govoriti što da radim! Daj mi je! Miči ruke s nje!“ Bella se čvršće stisnula uz mene. Pusti ga,tata. Ljuti se na mene“,rekla je.

„U to budi sigurna! Ulazi u kuću“,rekao je Charlie. „Dobro. Spusti me“,nevoljko mi je rekla. Pažljivo sam je stavio na noge. Pokušala je koraknuti,no njezine noge su bile umorne i njeno tijelo je počelo padati prema betonu. Brzo sam ju uhvatio. „Samo mi dopustite da je odnesem u sobu. Onda ću otići“,rekao sam. „Ne“,Bella je zacvilila. Zar ne želi da odem? Sada,kada je kući,ne želi da odem? Našao sam se zbunjen pokušavajući protumačiti Bellino ponašanje. Utvrdio sam da me Bella ne želi,zar ne? Što ona uistinu želi? Ostavio sam ju. Bez objašnjenja. Moj tajanstveni i nagli odlazak mora da ju je toliko pogodio da ju je ostavio s puno neodgovorenih pitanja? Želi odgovore. Odgovorit ću joj. Iskreno. Reći ću joj kako je bio taman život bez nje. Neću napustiti Forks sve dok mi Bella to ne kaže. „Neću biti daleko“,prošaptao sam joj da Charlie ne čuje. Krenuo sam u kuću,a Charlie za mnom. „Što misliš napraviti?“,promrmljao je Charlie iza mene. Dok sam spuštao Bellu na njen krevet,ona je još čvrsto držala moju košulju. Nevoljko sam joj maknuo prste. Osjetio sam kako mi srce opet pati jer idem od nje. Pokrio sam ju dekama,a Charlie se pojavio na vratima. Gledao je svoju kćer s ljubavlju. Bilo mu je neizmerno drago što je ponovo doma. „Izađi iz moje kuće“,rekao mi je nakon nekoliko sekundi. Slijedio me do vrata kuće,te dodao: „Ne želim te u ovoj kući. Ne želim te blizu Belle.“ Okrenuo sam se,a on je bio iznenađen brzinom moga pokreta. „Žao mi je,Charlie,ali zar ne misliš da bi Bella trebala odlučiti o tome?“ „Ne. Ja sam njezin otac i znam što je najbolje za nju. Ti... Ti si joj izazvao dosta patnje. Ne želim da se to ponovi. Nikada više nećeš kročiti u ovu kuću,jasno?“ Htio sam mu odgovoriti,no riječi su mi zapele kad sam vidio slike u Charliejevu umu. Bella. Bila je drugačija od one koju sam poznavao. Bolovala je od neke strašne boli. Ili gubitka. Kao da umire. Netko je umro? Ili ju je netko povrijedio? Netko ju je povrijedio emocionalno. Primjetio sam da je Bella imala istu odjeću kao onda kad sam ju napustio. Dan kada sam ju ostavio.

„Otišao je. Otišao je“,mrmljala je. Ja. Moja krivnja. Povrijedio sam ju. Slomio sam ju. Bio sam zaprepašten time što sam učinio. Povrijedio sam ju puno više nego što sam ikada mogao zamisliti. Srve mi razdiralo. Kako sam joj to mogao napraviti? Nije ni čudo da me više ne želi. Nije ni čudo što me Charlie ne želi u blizini nje. Moram otići...sada. Okrenuo sam se i brzo izašao iz kuće,s novom boli u grudima. Ušao sam u automobil,šokiran i zapanjen. „Kako je prošlo,braco? Charlie je izgledao poprilično izbezumljeno?“,Emmett me pitao. Nisam odgovorio. 'Edwarde,jesi dobro?',pitao me mislima. „Samo vozi“,propentao sam. Automobil se udaljio od mjesta gdje je ostala Trnoružica. Nisam se vozio do kuće. Izašao sam iz auta i potrčao šumom. Uništio sam ju rekavši joj da ju ne volim. Bio sam u pravu-povrijedio sam ju tako duboko da mi nikada neće oprostiti. Moram smisliti kako ispraviti pogrešku. Moj odlazak je više bio na štetu nego na korist. Hodao sam do kuće dok sam razmišljao. Jedna osoba iz moje obitelji bi mi mogla pomoći... Osoba koja je provela vrijeme s Bellom nakon našeg odlaska. Sestra me čekala ispred vrata. „Ne znam sve,Edwarde. Ali reći ću ti što znam.“ Ušli smo u kuću gdje je bio ostatak obitelji. „Ti znaš zašto je Bella drugačija. Znaš da nešto nije u redu. Znaš da sam ja kriv za to“,optužio sam Alice. „Da,vidjela sam sve kad sam došla u Forks. Nije mi puno rekla jer nije mogla podnijeti misliti o tebi. Charlie mi je ispričao.“ „Ali nisi mi ništa još rekla. Osjetio sam da ešto skrivaš od mene. Naučila si dobro kontrolirati misli.“ „Nije bilo ni vrijeme ni mjesto“,odgovorila je. 'Bio si nesiguran,Edwarde. Mogla sam to vidjeti. Trebali smo zaštititi Bellu',dodala je u mislima. Bila je u pravu. Da mi je to rekla u Volteri,to bi me pogodilo. A ja sam se trebao pobrinuti za Bellinu sigurnost. Otišao sam,a nisam znao kakvim ju opasnostima ostavljam. Vukodlacima. Sadističkim vampirima koji žele osvetu.

Volturima. Bella privlači sve opasnosti. „Što se dogodilo? Laurent? Victoria? Vukodlaci? Reci mi!“,rekao sam. „Laurent se vratio za uslugu Victoriji. Pronašao ju je dok je bio žedan,a vukodlaci su stigli na vrijeme i otjerali ga prije nego li je naudio Belli. Ubili su ga. Victoria je još pokušavala doći do Belle,ali vukodlaci su je štitili.“ „Štitili je?“,nesigurno sam pitao. Kako je to moguće? Oni su opasni. Prisjetio sam se mog prvog dolaska u Forks,prije nego su nas Alice i Jasper pronašli. Zapamtio sam ih kao ljuta i nestabilna bića. „Što su vukodlaci prije radili,Carlisle?“,pitala je Rosalie. „Ne znam“,odgovorio je. „Ne želim ih blizu Belle. Što ako se faziraju blizu nje? To će ju ubiti,ili ozlijediti“,rekao sam. „Možda nisu loši. Zaštitili su je“,rekla je Esme. „Morati ćeš se potruditi držati Bellu dalje od njih“,Alice je rekla. „Zašto?“ „Ona je bliska s njima.“ „Još nešto skrivaš od mene?“ Alice nije odgovorila. „Alice?“ „Reci mu,Alice“,Jasper ju je ohrabrivao. „Njezin najbolji prijatelj je vukodlak. Jacob Black.“ „Ozbiljno? Tipična Bella. Dečko vampir i najbolji prijatelj vukodlak“,Emmett je dobacio. Rosalie ga je opalila u rebra da ušuti. „Ima još nešto. Ja ne mogu vidjeti vukodlake. Zato sam mislila da je Bella mrtva. Jacob ju je spasio,a ja to nisam mogla vidjeti“,rekla je Alice. Nisam znao što reći ili napraviti. Jedino sam znao da trebam Bellu. Osjećao sam se hladno bez nje. „Ostajemo li?“,pitala je Rosalie. „Ne znam. To ovisi o Belli nakon što joj rečem zašto smo otišli. Reći ću joj istinu. Alice vam može prepričati što se dogodilo u Volteri. Sada idem Belli“,rekao sam. „Edwarde...“,Carlisle je počeo. „Neka ide“,rekla je Esme. Uputio sam joj zahvalni osmjeh i potrčao u smjeru kuće moje ljubavi. 21. MASTA Piljio sam kroz prozor kroz koji sam se popeo pre nekoliko sati. Dok sam zurio u mrak, video sam poznate debele oblake koji stalno prekrivaju Forks. Mada, bilo je nekoliko supljina koje su mi dozvoljavale da vidim zvezde koje su osvetljavale nebo. Zvezde su bile prisutne zbog cuda da ona spavca u krevetu iza mene.

Moja Bella. Ni zvezde nisu bile dovoljno lepe u poredjenju s njom. Pre nego sto sam upoznao Bellu, nikada se nisam divio nebu kao sada. Mogao sam samo da se setim da mi je bilo nezanimljivo. Bella je unela svetlost koja je sijala pravo kroz mene. Mogao sam da cujem Charilja kako ohrabrujuce hrce u susednoj sobi. Ne spava dugo. Dolazio je da proveri Bellu nekoliko puta otkako se vratila. Svaki put sam skakao kroz prozor da me ne bi video. Njegov bes je popustio sada kada mu je cerka bila kod kuce i kada je verovao da sam otisao. Njegovo svirepo rapolozenje bi se bez sumnje vratilo kada bi znao da nemam nameru da je napustim. Ceznuo sam da se vratim noci u kojoj sam Bellu drzao kraj sebe. Gledajuci je kako spava. Slusajuci nezne otkucaje njenog srca. Slusajuci mrmljanje njenog slatkog glasa. Udisuci njen opojan miris. Sada kada je Charlie spavao, mogao sam da budem kraj nje. Morao sam da je osetim u svom narucju; znao sam da nemam njenu dozvolu da je zagrlim ali moja potreba za tim bila je nepodnosljivo ocajna. Osecaj koji me je poneo bio je neopisiv. Bila je to neodoljiva toplina koja je prosla kroz moje zamrznuto telo. Kopca oko mog bezivotnog srca koje je drhtalo od zadovoljstva, skoro kao da kuca. Lego sam u krevet prema njoj i nezno je zagrlio. U tom trenutku sam bestidno uzivao iako sam bio svestan svih uzasnih stvari koje sam ucinio. Mogao sam da osetim krivicu kako se svaljuje na mene ali bila je nadjacana prisustvom Belle. Ona nije bila samo secanje. Ona nije bila samo moja masta. Ona je bila stvarna. Bella je spavala vec dosta vremena i poceo sam da razmisljam o cemu sanja. Dobio sam odgovore na svoja pitanja u nekoliko trenutaka Bellinog nesvesnog pricanja u snu. Nocne more. Ni jednom nije izgovorila moje ime ali bio sam siguran da su neki njeni komentari direktno upuceni meni - u znacenju da sam predstavljao strah u njenim snovima. "Nemoj da ides."

"Preksano je." Par puta za vrisnula naglas sto me je izuzetno brinulo ali nisam imao vremena da delujem kada je Charlie dosao trceci u pripravnosti. Ceznuo sam da utesim moju Bellu i ublazim lose snove koje sam izazvao. Dok sam bio ovde kraj nje, pokusavao sam da se pretvaram da se prethodnih sest meseci nisu dogodile i uzivam u sadasnjim trenucima ali nisam mogao da blokiram uzasavajuca secanja. Bol. Patnju. Bojao sam se da ce se uskoro probuditi i reci mi da odem. Otisao bih ako ona to zeli. Mozda sam je povredio suvise duboko da bi mogla da uopste razmisli da mi oprosti. Nisam zasluzivao oprostaj - ali bio sam dovoljno sebican da ga trazim. Sa zadovoljstvom cu pasti na kolena i moliti je za oprostaj. Traziti od nje da me oslobodi mojih grehova. Preklinjem je da vrati moju ljubav. Bio sam sve vise ubedjen da je Bella nastavila sa svojim zivotom - dalje od mene. Mogao sam da osetim kako klizi dalje od mene, sve vise i vise svakim minutom. Sve zbog bola koj sam joj naneo i opasnosti koje sam joj doneo u zivotu. Bella mi nije uzvratila ni jedan oblik mog obozavanja prema njoj, mada, dozvolila mi je da je poljubim, dodirnem, zagrlim - nije me odgurnula od sebe. Pri povratku se drzala za mene al bez sumnje iz straha - tamo nije bilo ljubavi. Nastavila je sa svojim zivotom - kao i sto sam bio naumio za nju. Zaista sam je izgubio. Jedinu i jedinu stvar koju sam ocajnicki voleo i zeleo vise nego ista - izgubio sam. Telo mi je stegla tuga i oci su pocele da me svrbe kao da cu briznuti u plac. Ovo je bio kraj zivota. Obavezao sam se s Bellom na nacine koje nisam mogao cak ni da objasnim. Pripadao sam njoj. Stvoren sam za nju.

Jedini nacin na koj sam mogao da zivim - da postojim, bio je da budem sa Bellom. Bellina nova poznanstva svakako komplikuju stvar ako ona zaista moze da razmotri ideju da ima vukodlaka za prijatelja. Nije mogla da ih zaista poznaje kao i njihovu nepredvidivu prirodu. Pitam se kako su se vukodlaci vratili. Moja porodica je verovala da je njihova vrsta medju Quileutima izumrla kada smo se vratili u Forks pre nekoliko godina. Zasto su se vratili sada? I jos vaznije - zasto su morali da napadnu Bellin zivot? Trebalo bi da na neki nacin, budem zahvalan sto su stitili Bellu ali to nije umanjilo moju frustraciju zbog njihovog prisustva. Pretpostavljam da je ovo drugacije pleme vukodlaka kao sto i Jacob Black nije bio ziv zadnji put kada je moja porodica naisla na vukodlake ovde u Vasingtonu. To sto je Jacob Black vukodlak bila je samo jos jedna stvar da mi se taj momak ne dopada. Jos pre mi se nije dopadao kada je Belli rekao za moju porodivcu da smo vampiri, tehnicki krseci sporazum. Takodje je igrao znacajnu ulogu u mojoj odluci da odem u Italiju i sada da naglasava njegovo dalje prisustvo, bio je Bellin najbolji prijatelj. Barem sam imao sansu da stitim Bellu od vukodlaka. Ipak, vukodlaci nisu jedina opasnost koja je nazirala preteci Bellinom zivotu. Volturijevi. Jednog dana u bliskoj buducnosti oni ce doci da provere da li je Bella postala besmrtna. Ako je nadju kao ljudsko bice ubice je bez oklevanja ili objasnjenja. Mogu li da ostvarim zadatak koj je Alice obecala da sprovede? Piljio sam u lice moje drage, nisam mogao da joj oduzmem rumenilo sa obraza, njene prelepe oci boje mahagonija, njeno srce koje kuca, njen zivot i najvazniju stvar od svega - njenu dusu. Nisam mogao to da uradim. kako to da izbegnem? Bellin napad straha nod vampira u Volteri dokazao je da ona ovo ne zeli. Pokusacu da je odrzim na sigurnom ako mi to dozvoli. Preobrazaj u vampira ili smrt? Da li je bila jos neka opcija? Bio sam siguran da Volturijevi nece doci bar za par godina. Posto je njihovo postojanje bilo beskonacno oni su gledali godine kao ljudi dane i nedelje. Ali na

kraju ce doci, bez sumnje po Caiusovoj komandi. Sa Demetrijem kraj sebe, sa sposobnoscu da nas trazi bez napora, mi bismo bili bespomocni. Ocajnicki sam zeleo da nadjem drugu opciju da spasem Bellin zivot otkako nam je Aro dao ultimatum. To je bio razlog zasto sam oklevao da se rukujem sa Aroom. Mogao bi da vidi moje misli. Kada bi znao da sam trazio nacin da pekrsim obecanje ubio bi Bellu odmah. Kako da produzim Bellin ljudski zivot? Kad Demetri ne bi postojao to bi bilo moguce. Kada je bio poslat u Volteri da me nadje dok sam cekao presudu, pronasao me je u trenutku. Njegova tragacka sposobnost je urodjen talenat - nesto sto sam zeleo da imam dok sam tragao za Victoriom. Suspregao sam rezanje na pomisao zle zene koja je proganjala moju Bellu. U tom trenutku otkrio sam nesto zapanjujuce. Moj um je poceo da pravi novi plan. Belline misli bile su nedostupne. Ne samo za mene, vec i za Aroa i Jane takodje. S tim, bio sam siguran da Demetri ne moze da nadje Bellu; njegova sposobnost ne moze da pristupi njenom umu da bi je pronasao. Morao bi da trazi mene ili nekog clana moje porodice da bi je pronasao. Sto sam vise razmisljao o tome, sve mi je logicnije izgledalo. Moje nade su postale nesto. Postajale su sanse da Bella bude bezbedna. Moje prethodne misli nestale su kada je Bella duboko udahnula i pocela da dobija svest. Nezno sam joj polozio ruku na celo, nadajuci se da nece biti obuzeta sokom kada shvati da nije sama u sobi. Nije reagovala na moj hladan dodir, ali, kada je otvorila oci i ugledala me, uzdahnula je. "Oh." Rekla je pre nego sto je prekrila lice rukama. "Da li sam te uplasio.?" Pitao sam oprezno. Kada nije odgovorila, postao sam uznemiren; nisam zeleo da se uplasi. Da li nije zelela da budem ovde? Trepnula je nekoliko puta kao da je pokusala da shvati jasnije situaciju. Tisina je bila iritirajuca, samo je pojacavala moju uznemirenost.Da sam samo mogao da joj citam misli... Gledao sam je intenzivno, pokusavajuci da shvatim sta je u njenim mislima. Da li je razmisljala o nacinu kako da m otera odavde? Da li se prisecala svog najblizeg skoro-smrtnog iskustva? Otezan izraz razumevanja presao je preko njenog lica.

"O, sranje." Bella je iznenada rekla suvim glasom, obojenim spavaljem. "Sta nije uredu, Bella?" Pogledala je mrko sa frustracijom sto je samo povecalo moju zabrinutost. "Mrtva sam, zar ne? Udavila sam se. Sranje, sranje, sranje! Ovo ce ubiti Charlija!" Mislila je da je mrtva? Zasto? Da li je to bilo jer sam ja ovde - da li je mislila da je u paklu? "Nisi mrtva." Obavestio sam je, nesposoban da prekrijem tugu koja je mrstenjem presla preko mog lica. "Zasto onda nikako da se probudim?" "Budna si, Bella." Zavrtela je glavom prema meni. "Naravno, naravno. To je ono sto zelis da mislim. A onda ce biti jos gore kada se probudim sto se nece desiti jer sam mrtva. To je uzasno. Jadan Charlie, Renee i Jake..." Ljubomora je prosla kroz mene kada je izgovorila zadnje ime. Bila je zabrinuta za vukodlaka. Alice je bila upravu. Sa mukom sam namestio lazan osmeh na lice. "Vidim kako mozes da me pomesas sa kosmarom. Ali ne mogu da zamislim sta bi uradila da zavrsis u paklu. Jesi li pocinila mnogo ubstava dok me nije bilo?" rekao sam, pokusavajuci da opustim zategnutu atmosferu. "Naravno da ne. Da sam u paklu, ti ne bi bio sa mnom." Nisam bio siguran da li je napravila grimasu na moj komentar ili cinjenicu da sam bio sa njom. Uzdahnuo sam na njenu dvosmislenu primedbu. Bio sam zbunjen kako se razgovor neraskidivo jasno okrenuo. Zeleo sam da budem otvoren i pitam Bellu sta zeli - samo da ugasi sve moje bede i razbije moje nade. Da li je zelela da odem? Da li je zelela da ostanem? Ali nisam se usudio da je pitam jer sam se plasio njenog odgovora. Bila je tisina ponovo, dok je Bella prebirala svoje misli. Kako je mogla da veruje da je mrtva? Da se ona stvarno udavila, splet dogadjaja kasnije bi bio potpuno drugaciji - ja vise ne bi postojao. Kraj slican Romeu i Juliji.

Da li Bella nije shvatala da ne mogu da zivim bez nje? Toplo rumenilo pojavilo se na njenim obrazima kada se njeno lice ozarilo shvatanjem. Voleo sam da vidim kako krv juri pod njenom kozom. Pomisao na krv ucinila je da moje grlo pomalo gori. Nisam lovio znatno dugo vremena, ali vatra nije bila dovoljno jaka da mi smeta u tom trenutku. "Da li se onda sve ono zaista dogodilo?" Upitala je Bella. Ceznuo sam da joj kazem da je sve to bio san, uzasan kosmar. Da se zadnjih sest meseci nisu zaista desile a kamoli zadnja tri dana. Morao sam da budem iskren, imala je pravo da zna. Njen zivot je bio u pitanju. "Zavisi. Ako mislis na to da su nas skoro poubijali u Italiji onda da." "Bas cudno. Stvarno sam bila u Italiji? Znas da ja nikada nisam bila istocnije od Albukerkija?" Rekla je, izgledajuci vise kao da prica sama sa sobom. Prevrnuo sam ocima. Ona nije bila uplasena pri podsecanju na nju i njena iskusenja. Mozda zato sto nije bila potpuno budna i nije bila skroz svesna opsnosti od Volturijevih. "Mozda bi trebalo da nastavis da spavas. Pricas nepovezano." Predlozio sam. Idalje je izgledala umorno. "Nisam vise umorna. Koliko je sati? Koliko dugo sam spavala?" "Nesto vise od tri ujutru. Znaci, oko cetrnaest sati." "Charlie?" "Spava." Namrstio sam se, prisecajuci se da sam prkosio njegovom nalogu da nikada vise ne udjem u ovu kucu. Teoretski, prestupio sam ga. "Trebalo bi da znas da ovim sada krsim pravila. Pa, tehnicki ne, jer je rekao da ne smem da udjem kroz njegova vrata a ja sam usao kroz prozor. Svejedno, namera mu je bila jasna." "Charlie ti je zabranio ulazak u kucu?" Bella je pitala neverujuci, izgledala je iziritirano ovom informacijom. "Ocekivala si nesto drugo?" Pretpostavio sam ne, kada nije odgovorila na pitanje. "Kako glasi prica?" Pitala je umeso toga.

"Na sta mislis?" "Sta da kazem Charliju? Sta mi je izgovor za nestanak na... U ostalom, koliko dugo me nije bilo?" "Samo tri dana. Zapravo, nadao sam se da ti imas dobro objasnjenje jer ja nemam." Odgovorio sam. Iskreno, nisam ni razmisljao o tome. Moje misli bile su preokupljene njom. "Divno." Zajecala je. "Pa, mozda Alice nesto smisli." Predlozio sam. "Pa, sta si radio do pre tri dana?" Njeno pitanje ucinilo me je opreznim. Nisam zeleo da joj priznam koliko patetican sam bio za vreme dugih meseci kada smo bili razdvojeni, ili da joj objasnim koliko sam patio sto nisam kraj nje - patnu koju sam i sada osecao. "Nista posebno." "Naravno da ne." Napravila je izraz lica koj sam mogao da protumacim samo kao razocaranje. "Zasto pravis takvo lice?" Ugrizla je usnu, razmisljajuci. "Pa, da si samo san, upravo bi tako nesto reko. Mora da mi ponestaje maste." Nije mogla da veruje da je ziva... ili budna. "Ako ti kazem, da li ces napokon shvatiti da ovo nije kosmar?" Uzdahnuo sam. "Kosmar!" Izrugala se sa prezirom pre nego sto je nastavila. "Mozda, ako mi kazes." Oklevao sam. Nije bilo nicega sto bih mogao da joj kazem a da ne ispadnem poremecen, osim - "Bio sam u lovu." Odgovorio sa na zalost. To je bila jedina aktivnost u kojoj sam ucestvovao a da nije trazenje raja za tracak drage i neuhvatljive svetlosti. "Da li je to najbolje sto umes? To definitivno ne dokazuje da sam budna."

Napravio sam pauzu ne zeleci da spomiljem Victoriu, tako da sam pazljivo birao reci pre nego sto sam ih izgovorio. "Nisam lovio hranu... Zapravo sam se okusao u pracenju tragova ali nisam bas bio dobar u tome." "Cije si tragove pratio?" Bella je ocigledno povratila svoje moci opazanja i ugavnom radoznalost kaja je deo njene prirode. Sta bi ona pomislila kada bih joj rekao kog sam pratio? "Nikog znacajnog." Odgovorio sam, pokusavajuci da zadrzim bes kao podsetnik na moj neuspeli pokusaj. "Ne razumem." Sama pomisao na crvenooke vampire ucinila me je besnim, samo povecavajuci moju napetost. Nisam zeleo da priznam Belli da ne mogu ni da je zastitim. Sada je bilo vreme da objasnim, da se izvinim. "Ja.." Oklevao sam, udisuci duboko, uterujuci vazduh u svoje telo da bih se malo smirio. Udahnuo sam Bellin miris i skupio hrabrost da nastavim. Odjednom, reci su pocele da jure iz mojih usta. Kao da su se trkale do glavnog cilja - da joj izjasnim svoju ljubav. "Ti dugujem izvinjenje. Naravno da i dugujem mnogo vise od toga ali moras da znas da nisam imao pojma. Nisam znao koji nered ostavljam za sobom. Mislio sam da si bezbedna ovde. Dovoljno bezbedna. Nisam verovao da ce Victoria..." Zarezao sam pri pomenu njenog imena "-da se vrati. Priznajem, kada sam je video prosli put, vise sam obracao paznju na Jamesove misli ali nisam imao predstavu da je u stanju da tako reaguje, nisam znao da je tako vezana za njega. tek sam sada shvatio da je bila tako sigurna u njega, nije mogla da ga zamisli kako gubi. Bila je tako sigurna u njega da je sakrila osecanja prema njemu - zbog cega nisam mogao da vidim vezu izmedju njih. Nije da postoji izgovor sto sam te ostavio ovde da se suocis sa svim. Kada sam cuo sta si rekla Alice, sta je ona sama videla, kada sam video da si svoj zivot poverila vukodlacima - nasilnim, prevrtljivim bicima najgoroj stvari pored same Victorie." Polako sam usporio, brzo udahnuvsi vazduh. Kada sam rekao ove reci naglas, moja krivica je postajala sve veca, jasnija, strasan osecaj je poceo da obuzima moje telo. "Znaj da nisam imao pojma o svemu ovome. Zao mi je, zao da strzi, cak i sada kada vidim da si bezbedna u mom narucju. Ja sam najbedniji izgovor za-" "Stani." Bella je naredila.

Piljio sam u nju ne trepcuci, pum agonije, cekajuci da me obaspe besom. Lice joj je bilo bezizrazajno, cineci teskim za razumevanje govor njenog tela na koj sam bio naviknut. Mogao sam vec sada da osetim da je Bella zelela da zavrsi sa razgovorom, da ga usmeri u drugom pravcu. Da li sam pogresio? Da li nije zelela moje odgovore? "Edwarde." Bella zastade, oci su joj izgledale prilicno nervozno. Zaustavio sam dah u grudima dok sam cekao da nastavi. "Ovo mora odmah da prestane..." Moje srce je propalo. Nada je izgubljena. Recice mi da me ne zeli. Prekrsio sam obecanje. Moja akcija nas je razdvojila. Da li sam bio dovoljno glup da poverujem da ce mi oprostiti vremenom? Povredio sam je daleko vise nego sto sam mislio da je moguce; stvorio rane koje su ostavile za sobom bolne i trajne oziljke. Nadao sam se da je znala da pored svega sto sam ucinio da je volim. I da ta ljubav postaje sve jaca iz dana u dan. Ovo je bio kraj kao i sto sam zasluzivao. Slomljeno nekucajuce srce. Mogao sam da predosetim reci koje dolaze kao i sto sam mogao da osetim bol odbacivaja iz unutra. "Ne mozes da mislis tako. Ne mozes da dozvolis da ta.. krivica... upravlja tvojim zivotom. Ne mozes da preuzmes odgovorsnost za nesto sto se meni dogodilo ovde. Nista od toga nije tvojom krivicom, to je samo deo onoga kakav zivot jeste za mene." Nije zelela ni da je stitim, znala je kako sam neuspesan u tome. "Pa, ako izletim pred autobus ili sta god mi se dogodi sledeci put, moras da shvatis da nije tvoj posao da okrivis sebe. Ne mozes samo da otrcis u Italiju ako ti je palo lose so me nisi spasio. Cak i da sam skocila sa te litice sa namerom da poginem, to bi bio moj izbor a ne tvoja greska. Znam da je u... tvojoj prirodi da pruzmes krivicu na sebe, ali ne mozes da ides u krajnost sa tim! Veoma je neodgovorno - pomisli na Esme i Carlislea i..." Bella je napravila pauzu da duboko udahne. Izgledala je kao da ce eksplodirati, dok ja nisam mogao da se pomaknem od zbunjenosti i olaksanja. Bella je mislila da sam otisao da se ubijem jer nisam mogao da je spasim? Zato sto sam osecao krivicu? Znao sam da sam vredan stida, kajanje me je izjedalo ali

to nije bio razlog zasto sam ceznuo za smrcu. "Isabella Marie Swan. Da li verujes da sam pitao Volturijeve da me ubiju jer sam se osecao krivim?" Prosaputao sam, pitajuci za potvrdu onog sto sam razumeo da je rekla. "Zar nisi?" "Osecao krivim? Izuzetno. Vise nego sto mozes da zamislis." "Onda... o cemu govoris? Ne razumem." "Bella, otisao sam u Italiju jer sam mislio da si mrtva. I da nisam imao nista sa tvojom smrcu.." Stresao sam se pri pomisli. Bol koju je izazvalo verovanje da je ona mrtva bila je uzasna. "I da nije bila moja greska, otisao bih u Italiju. Naravno, trebalo je da budem pazljiviji, da direktno razgovaram sa Alice umesto da primim informaciju od Rosalie iz druge ruke. Ali, stvarno, sta sam trebao da pomislim kad je onaj decak rekao da je Charlie na sahrani? Koje su sanse?" Da se samo decak Jacob nije javio, da nije bio deo Bellinog zivota, ona bi se javila na telefon. Cuo bih njen divan glas i to bi me neosporno iskusalo da se vratim nazad. Mogao bih da se vratim mojoj Belli. "Sanse... uvek su protiv nas. Greska za greskom. Vise nikada necu kritikovati Romea" Dodao sam. "I dalje ne razumem. U tome je cela poenta. Pa sta?" "Molim?" Pitao sam, nesiguran na sta se to odnosi. Na sta je mislila? "Pa sta i da jesam mrtva?" Bella je odgovorila. Piljio sam u nju ne verujuci sta pita. "Da li se secas icega sto sam ti pre rekao?" "Secam se svega sto si mi pre rekao." Rekla je u jednom dahu. Nezno sam dotakao njenu donju usnu prstom, osecajuci mekocu njene koze, i pokusavajuci da se setim osecaja njenih usana na mojima. Zatvorio sam oci kada sam progovorio, i razmiljao kako mogu da razjasnim stvari. "Bella, ti si izgleda nesto pogresno shvatila. Mislio sam da sam dobro to objasnio ranije. Bella, ja ne mogu da zivim u svetu u kom ti ne postojis."

"Ja sam... Zbunjena." "Dobar sam u laganju, Bella. Moram da budem." Bellia se ukocila od soka na moj komentar. Protresao sam je nezno, pokusavajuci da je opustim. "Dopusti da zavrsim." Zatrazio sam. "Dobar sam u laganju ali da mi tako lako poverujes, to je bilo izuzetno bolno." Stresao sam se kada sam se setio Bellinog uzasnutog izraza na dan mog odlaska. Bio je neunistivo ugraviran u moje secanje. Nastavio sam da govorim sapatom. "Kada smo bili u sumi, kada sam ti govorio zbogom.. Nisi nameravala da se otkacis od mene, to sam mogao da vidim. Nisam zeleo to da uradim - cinilo mi se da ce me ubiti, ali znao sam da ce ti ako te ne ubedim da te ne volim trebati mnogo vise vremena da nastavis sa svojim zivotom. Nadao sam se, ako budes mislila da sam ja nastavio da ces i ti." "Da jednostavno prelomimo." Bella je prosaputala, jedva pomerajuci usne kada je nastavila da pilji u mene, ne verujuci sta joj govorim. Zaista sam umanjio poverenje koje je nekada imala u mene. "Tacno. Ali nisam verovao da ce biti tako lako! Mislio sam da ce biti skoro nemoguce. Mislio sam da ces biti toliko ubedjena u istinu da cu morati satima da te lazem da bih posejao seme sumnje u tvojoj glavi. Lagao sam i zao mi je - zao sto sam te povredio, sto je bilo uzaludno. Zao mi je sto nisam mogao da te zastitim onoga sta sam. Lagao sam da bih te spasio i nije uspelo. Zao mi je. Ali kako si mogla da mi poverujes? Nakon sto sam ti hiljadu puta rekao da te volim, kako je jedna rec mogla da slomi tvoju veru u mene?" Napravio sam pauzu, dopustajuci Belli da odgovori. Da li je bila ljuta ili samo zapanjena, to nisam mogao da procenim. Moje srce je isipalo svaku emociju koju je Bella unela u mom postojanju, i otvoreno izlozio svoju ljubav prema njoj. Sve sto sam osecao prema njoj, iskazao sam u govoru, nadajuci se da ce napokon razumeti. Od prvog trenutka kada sam shvatio da je volim... Nikada nisam osetio toliko emocija za mojih 108 godina. I da sam mogao sve to da uradim ponovo, uradio bih, samo da vidim njeno lice. Kada Bella nije odgovorila, nastavio sam. "Mogao sam da ti vidim u ocima. Zaista si verovala da te ne zelim! Kakva apsurdna, besmisljena zamisao! Kao da ja mogu da postojim bez potrebe za tobom!" Bella je idalje ostala bez odgovora. Moja uznemirenost je rasla kako sam sve manje znao sta je mislila. Uzdahnuo sam iz frustracije. Da li me je slusala? Da li

je shvatala koliko mi znaci? "Stvarno, Bella, na sta si mislila!" Blago je zadrhtala kada su suze krenule niz njeno lice. Tuga je pocela da obuzima moje telo, gledao sam bespomocno svaku suzu koja je lila niz njeno lice. Osecao sam se kao da jecam zajedno s njom. "Znala sam! Znala sam da sanjam!" Bella je zaplakala. Ispustio sam neveseo smeh. "Nemoguca si. Kako da ti objasnim a da mi poverujes? Ne spavas i nisi mrtva. Ja sam ovde i volim te. Uvek sam te voleo i uvek cu te voleti. Video ti lice u mislila svakog trenutka dok me nije bilo. Kada sam ti rekao da te ne zelim to je bilo najcrnje moguce svetogrdje." Bella je zavrtela glavom, ne verujuci dok su suze nastavile da teku niz njeno lice. "Ne verujes mi, zar ne? Kako mozes da poverujes u laz a ne i u istinu?" "Nikada nije imalo smisla da me volis. To sam oduvek znala." Smrknula je. Morao sam da joj dokazem svoju ljubav. Pokazacu joj da je budna. Dokazacu joj da je volim. Zadovoljstvo je proslo kroz moje telo dok sam se pripremao da dokazem svoje obozavanje prema Belli. "Dokazacu ti da si budna." Rekao sam kada sam joj uhvatio lice rukama. 22. SIGURNOST Kada sam priblizio lice Bellinom, njeno srce je pocelo brze da kuca. Zvuk je bio poznat i neverovatno umirujuc. Takodje sam mogao da osetim kako se meskolji u mom zagrljaju jer sam joj se priblizio, sto sam verovao da je zbog uzbudjenja. "Molim te, nemoj." Prosaputala je. "Zasto ne?" Da li su ustvari njeni pokreti bili borba da se oslobodi iz mog zagrljaja? Da li je bilo suvise kasno da budemo ponovo intimni? "Kada se probudim-"

Otvorio sam usta da se pobunim, ali nisam stigao nista da kazem pre nego sto se ispravila i nastavila. "-Dobro, zaboravi na to. Kada opet odes, bice mi dovoljno tesko i bez ovoga." Posmatrao sam Bellu najveci deo vremena dok je spavala ali njen izgled nikada nije uspeo da me sokira. Psihicke promene na njoj bile su koliko vidljive toliko i emocionalne. Njeno telo je bilo slabo od uznemirenosti, izlozeno gubitku tezine i zamoru - sve zato sto sam je napustio. Morao sam da objasnim kako se secam - sada je znala za moju prevaru i izdaju kao i da je sve bila laz ali ona nije izgledala zbunjeno. Da li nije verovala u ono sto sam joj rekao? Opet sam bio sebican - nisam uzeo u obzir Bellina osecanja! Kako se osecala? Da li me je zelela? Da li me je idalje volela? Sva ta pitanja vrtela su mi se u glavi. Sada je nesumnjivo bilo vreme za odgovore. Kao prvo, nisam mogao da nadjem reci koje su mi bile potrebne da dokazem svoju potrebu za njenom ljubavi, da vidim da li postoji i tracak nade. Strah od njene reakcije me je zadrzala nazad. Kako da ikada prezivim ako me napusti kao sto sam ja bio napustio nju? "Juce, kada bih te dodirnuo bila si tako suzdrzana a ipak idalje ista. Moram da znam zasto. Zato sto sam zakasnio? Zato sto sam te previse povredio? Zato sto si nastavila sa svojim zivotom kao sto sam prvobitno mislio za tebe? To bi bilo..." Moje srce se smrvilo, moj um je tiho plakao u mojim mislima. Nisam mogao da nadjem pave reci koje bih rekao a da se ona ne oseca pod pritiskom ili bezvredno, a u isto vreme da kazem ono sto je razumno. "-sasvim fer. Necu se protiviti tvojoj odluci. Zato nemoj da vodis racuna o mojim osecanjima, molim te. Samo mi kazi da li mozes i dalje da me volis posle svega sto sam ti uradio. Stisao sam glas pri kraju govora i sa preostalo malo vazduha u plucima prosaputao poslednje dve reci- "Mozes li?" "Kakvo je to idiotsko pitanje?"

"Samo mi odgovori... molim te." Prakticno sam preklinjao. Bella je piljila u mene sekundu koja se cinila kao vecnost. Moje telo je plakalo, cekajuci reci odbijanja da me udare. Sve vreme dok sam drzao dah i nadao se, ceznuo, moleci se da odgovor bude potvrdan i ispuni moje zelje. "Ono sto osecam prema tebi se nikada nece promeniti. Naravno da te volim! I ne postoji nista sto mozes da uradis s tim!" Bella je rekla. Njene reci... reci koje sam ocajnicki zeleo da cujem izazvale su neraskidivu silu u meni. Njena izjava obnovila je nadu u mom zivotu. Odjednom, bila mi je neophodna vise nego ikad. Trebao mi je njen dodir. Morao sam da je osetim kraj sebe. Zudeo sam da milujem njene usne svojima. "To je sve sto mi je trebalo da cujem." Rekao sam, kada sam pritisnuo svoje usne na njenim. Poljubac je bio intenzivan, hitan i oivicen zarom koj je pulsirao kroz moje telo. Potsetio me je na zadnji put kada sam poljubio Bellu - na njen sudjen 18. rodjendan. Bio je snazan, neukrocen i zapravo strasan. Ipak, ovog puta, hitnost nije bila zbog porazno opsesivne potrebe da je zastitim kao sto sam tada osecao. Sada je bio prozet cistom pozudom i ceznjom. Pritisnuo sam svoje telo blize njenom kada je pocela svojim rukama da prelazi preko mog lica intenzivno dodirujuci moju granitnu kozu. Moje telo je drhtalo, ispunjeno opojnim zadovljstvom. Bella me je mamila kretanjem svojih neznih usana, cineci moju zudnju sve vecom. Njen uzbudljiv miris samo je povecao moje zadovoljstvo - cineci me divljim. Osetio sam da sam presao svoju granicu kao i da su sve bolne, napacene i radosne emocije preplavljene na mojim usnama. Nezno sam dotakao njeno lice rukama, osecajuci mekocu njene koze. Ukus joj je bio neodoljiv. Presao sam spoljnim delom njenih usana vrhom svog jezika pre nego sto je razdvojila usne i njen jezik je sreo moj. Uzbudjenje je jurilo kroz moje telo, paleci me i postavljajuci moj svet u vatri.

Moja granica je predjena. Znao sam da trebam da prestanem ali nisam. Odbio sam da dozvolim da nam se usne razdvoje. Ne zeleci nikada da izgubim ovaj osecaj. Ne zeleci nikada da se odvojim od Belle. Osecajuci da je Bella ostala bez daha, povukao sam se malo. Samo na sekundu su se moje usne razdvojile od Bellinih. Oboje smo bili bez daha ali to nije sprecilo da nastavimo sa ljubljenjem. "Bella." Prodahtaao sam njeno ime pre nego sto sam jos jednom prilepio svoje usne uz njene i nas zagrljaj je postao intenzivniji kako je strast naseg poljubca povecana. Samo nekoliko sekundi kasnije - rekao sam sebi. Mogao sam da osetim kako gubim kontrolu dok sam Bellu drzao sve blize sebi i nase usne koje su se kretale mnogo intenzivnije. Sa svim naporom i snagom koju sam posedovao uspeo sam da prekinem nas poljubac ostavljajuci nas oboje da dahcemo za vazduhom. Jedina stvar koja je bila dovoljno jaka da savlada moju ceznju da nastavimo nas intimni zagrljaj bila je moja zelja za Bellinom bezbednoscu. Nisam zeleo nikada vise da izazovem njen bol. Moja unutrasnjost je pulsirala brzo kao i Bellini otkucaji srca. Bio sam ustanju da kazem samo jedno dok sam uspevao da kontrolisem svoje disanje i malo se smirim. "Inace, ne napustam te." Bella nije odgovorila, njeno srce je i dalje brzo kucalo od naseg poljubca, stalozenost je brze dosla meni nego njoj. Sada, izgleda da nije bila ubedjena u moju izjavu. "Ne idem nigde. Ne bez tebe. I prvu put sam te ostavio da ti pruzim sansu za normalan, srecan, ljudski zivot. Mogao sam da vidim sta sam radio - stalno sam te dovlacio na ivicu opasnosti, odvlaceci te od sveta kome si pripadala, rizikovao tvoj zivot svakog trenutka dok sam bio s tobom. Zato, morao sam da pokusam. Morao sam da ucninim nesto i napustanje tebe mi je izgledalo kao jedini nacin. Morao sam da mislim sta je najbolje za tebe inace, nikada ne bih naterao sebe da odem. Suvise sam sebican. Samo si ti mogla da budes vaznija od onog sto zelim... od onog sto mi je potrebno. A ono sto zelim i ono sto mi je potrebno je da budem sa tobom, i znam da nikada necu biti dovoljno snazan da te napustim ponovo. Imam suvise izgovora za to - hvala bogu na tome! Izgleda da ti ne mozes biti bezbedna koliko god kilometara je izmedju nas. "Nemoj nista da mi obecavas." Bella je rekla sapatom. "Mislis da te sada lazem?" Bio sam besan na sebe. Razjaren - jer sam unistio svo poverenje koje je Bella

imala u mene. Jednom skandaloznom lazi. Jedna zla laz koja je unistila sve njene nade i vere. Jedna laz je izazvala suvise bola, da je Bella morala da se zapita za sve moje namere i svaku moju rec koju sam ikada izgovorio. Jedna opaka laz koja je imala moc da unisti njen duh i rani nas oboje - trajno. Bella je vratila svetlost i uzivanje u mom zivotu, samo svojim prisustvom. I ona je bila zadovoljna voleci me. Shvatio sam da rane koju sam stvorio Belli ne mogu da se izcele kao sve. Bella je zavrtela glavom. "Ne - ne da me lazes. Mozes to da mislis sada. Ali sta ce biti sutra kada se setis svih razloga koje si imao da me napustis ili sledeci put kad Jasper nasrne na mene?-" Stresao sam se na secanje koje se nehoticno vratilo u mojim mislima. Svedocio sam tome bezbroj puta otkako se desilo, ali i dalje me je podjednako uzasavalo. "Nije da nisi dobro razmotrio prvu odluku, zar ne? Na kraju ces ipak uraditi ono sto mislis da je ispravno." "Nisam tako jak kao sto mislis. Ispravno i pogresno mi ne znace vise mnogo.Svejedno bih se vratio nazad. Pre nego sto mi je Rosalie javila vesti, vec sam prolazio kroz fazu da prezivim jednu nedelju, cak i jedan dan. Borio sam se da prezivim jedan sat. Bio je samo pitanje vremena - i to ne mnogo vremena - da se pojavim na tvom prozoru i preklinjem te da me primis nazad. Rado cu preklinjati i sada ako to zelis." "Uozbilji se, molim te." Bella se namprstila. Mogao da razumem njeno oklevanje i njenu nespremnost da poveruje, ali svejedno je bio razdrazujuce. Zeleo sam da Bella razume tacno sta osecam prema njioj. Kako mi je neverovatno vazna. Zasto sam toliko zudeo za njom. Zasto mi je bila neophodna. "O, jesam. Hoces li molim te pokusat da cujes sta ti govorim? Hoces li mi dozvoliti da ti objasnim koliko mi znacis?" Piljio sam u Bellu nekoliko dugih trenutka. Kada nije odgovorila, shvatio sam to kao da slusa i nastavio. " Pre tebe, Bella, moj zivot je bio poput noci bez meseca, vrlo mracan ali video sam zvezde - tacke svetla i razuma. Onda si ti preletela preko mog neba kao meteor - iznenada je sve svetlelo, pojavila se blestavost, pojavila se lepota. Kada tebe nije bilo - kada bi meteor pao iza horizonta - sve je postalo crno. Nista se nije promenilo ali oci su mi ostale zasljepljene od svetlosti. Nisam vise mogao da vidim zvezde i nije bilo razloga ni za sta." Mislio sam da sam opisao na najbolji moguci nacin najtamnije noci koje sam iskusio za vreme dok nismo bili zajedno.

"Oci ce ti se prilagoditi." "U tome i jeste problem.Ne mogu da se prilagode." I nece - trazio sam dugo i dovoljno naporno, zeleci da se zvezde ponovo vrate. Zvezde i mesec, svetlost i smisao - bili su prisutni u mom zivotu jedino dok je i Bella. Bez jednog od njih moj zivot bi bio mracan i bezvredan. "A sta je sa tvojim razbibrigama?" Zakikotao sam se bez humora - kao da je moglo nesto da preusmeri moju paznju od Belle. Ona je bila u svakoj mojoj misli. Sve se vrtelo oko nje. "Sve je to samo deo lazi, ljubavi. Nije bilo razbribrige od... agonije. Srce mi ne kuca vec devedeset godina ali ovo je bilo kao da ga nema, kao da sam supalj. Kao da sam sve sto sam imao izunutra ostavio ovde sa tobom." "Zanimljivo." "Zanimljivo?" Pitao sam, pomalo zbunjen. Kako je to bilo zabavno? Kako je mogla da misli da je izrazavanje mojih najdubljih osecanja duhovito. Pomislio sam u sebi, pomalo povredjen. "Htela sam da kazem cudno - mislila sam da se to desava samo meni. I meni kao da je nedostajalo mnogo delova. Dugo nisam mogla stvarno da disem." Pauzirala je i duboko udahnula. Secao sam se osecaja da ne mozes da dises. Ali ja zapravo nisam hteo da izdahnem, previse uplasen da izgubim moju jedinu vezu sa Bellom - njen miris. Previse uplasen da udahnem svez, nepoznat i pust vazduh. "I moje srce, i ono je definitivno bilo izgubljeno." Talasi krivice poceli su da se zavijaju oko mene kada sam zatvorio oci i nezno polozio glavu na njene grudi da cujem jasnije zvuk njenog srca koje kuca. Bilo je tamo... i kucalo u harmoniji. Mozda mi je Bella sada verovala. Mozda ne. Ali me je volela kao sto sam i ja voleo nju. Zasita je bila moja Bella ponovo. Bio sam presrecan tom cinjenicom i ucinicu sve da zadrzim nasu ljubav. Morao sam da je zastitim. Zastitim ljubav koju smo delili. Zastititi je od predstojecih opasnosti. Sve je to znacilo iskorenjivanje odredjenih problema. Victoria mi je bila prioritet. Sada kada sam znao cilj, njen potencijalni pravac - nacicu je. Ovog puta necu pasti.

Bella je spustila svoj obraz na mojoj kosi. "Pracenje tragova onda nije bila razbibriga?" "Ne, to nikada nije bila razbibriga. bila je obaveza." "Sta to znaci?" Zastao sam, pitajuci se da li da kazem celu istinu Belli o mom pracenju tragova ili da joj ispricam jos jednu laz. Pre nego sto sam napustio Forks, obecao sam da joj se vise necu mesati u zivot. Iako Bella nije bila umesana ili prisutna u mojim aktivnostima, njihov glavni povod bio je da se eliminise bezosecajno stvorenje koje je bilo pretnja u Bellinom zivotu. Odlucio sam da budem iskren prema Belli - morala je da zna istinu, iako sam bio postidjen svojim neuspehom. "Znaci da, iako nisam ocekivao neku opasnost od Victorie, nisam mogao da dozvolim da se izvuce sa... Pa, kao sto sam rekao, nisam bio nesto uspesan u tome. Pratio sam je do Texsasa a onda sam krenuo laznim tragom do Brazila a ona je dosla ovde! Nisam bio ni na pravom kontinentu. A za to vreme, gore nego u mojim najvecim kosmarima-" "Lovio si Victoriu?" Bella je kriknula, prekidajuci me. Visina njenog glasa ucinila je da se Charlie pomeskolji u snu u susednoj sobi. Srecom, nije ga probudio. "Ne dobro." Priznao sam sa zaljenjem. "Sledeci put cu biti bolji. Nece ona jos dugo zagadjivati svojim disanjem savrseno dobar vazduh." "To... ne dolazi u obzir." Bella je rekla strogo." Nisam razumeo njen bes. Bilo je ocigledno da Victoria ne sme vise da postoji. Pomisao sta bi mogla, ili, jos gore, sta bi uradila kad bi imala sansu, poslala je uzasan osecaj gadjenja niz moju kicmu. "Prekasno je za nju. Mozda bih presao preko onoga sto je uradila prosi put, ali ne sada, ne nakon-" "Zar nisu upravo obecao da neces otici?" Bella me je prekinula. "To nije zapravo u skladu sa dugim tragackim putovanjem, zar ne?" Pitala je. Osetio sam brigu u njenom tonu. "Odrzacu svoje obecanje, Bella. Ali Victoria ce umreti. Uskoro." Rezanjem sam izgovorio njeno ime, ispunjen cistom odvratnoscu. Moj bes je rastao, vracajuci rezanje u mom grlu pri pomisli na crvenokosu vampirku koja tumara okolo sa

namerom da ubije moju Bellu. "Hajde da ne pozurujemo. Mozda se nece vratiti. Jacobov copor mora da ju je zastrasio. Zato, nema razloga da tragas za njom. Imam ja vecih problema od Victorie." Divio sam se Bellinom trudu da ostane smirena, ali mogao sam da vidim strah pod njenom fasadom. Ipak, bio sam iznenadjen da je Bella shvatila da su vukodlaci opasni. Na kraju krajeva, mozda i nece biti tako tesko da eliminisem njiovu prisutnost u njenom zivotu. "Tacno, vukodlaci su problem." Bella je frknula. "Nisam mislila na Jacoba. Moj problemi su veci od sacice adolescentnih ukova koji stalno upadaju u nevolju." Ocigledno, moje prethodno misljenje je bilo netacno. Spremao sam se da negodujem i raspravljam da su vukodlaci najveci problem, ali sam razmislio malo bolje o tome. Nisam zeleo da uznemirim Bellu govoreci neljubazno o njenim novootkrivenim prijateljima. "Sta bi onda bio tvoj najvecu problem? Pored cega bi Vicoriin dolazak za tebe pretstavljao nista?" "A da kazem drugi po velicini?" "U redu." Slozio sam se, pomalo zabrinut zbog mogucih opasnosti za koje jos nisam obavesten. "Jos neko ce doci da me trazi." Prosaputala je. Uzdahnuo sam u talasu blagog olaksanja i priznanja. Olaksanje je bilo jer nije imalo nikakve dodatne opasnosti a priznanje zbog glavne opasnosti, ona koja predstavlja znacajnu pretnju za par godina. "Volturijevi su tek na drugom mestu?" Rekao sam, pitajuci se sta bi moglo da bude toliko lose da zauzme prvo mesto. "Ne izgledas previse uznemiren oko toga." "Pa imamo dosta vremena da razmisljamo o tome. Njima vreme ima drugaciji znacaj nego tebi, ili cak meni. Racunaju godine kao dane. Ne bi me cudilo da napunis trideset pre nego sto opet pomisle na tebe."

Bella je prebledela kao da je sva boja sa njenog lica premaskirana uzasnutim izrazom. Njene oci ponovo su pocele da budu vlazne pre nego sto su suze potekle niz njeno lice. "Nemoj da se brines zbog toga. Necu im dozvoliti da te poverede." "Dok si tu." Zeleo sam da mi veruje; samo da poveruje da je vise nikada necu napustiti. Uhvatio sam joj lice rukama i piljio u njene suzama ispunjene oci. "Nikada te vise necu napustiti." "Ali rekao si trideset. Sta, ostaces ali ces me pustiti da skroz ostarim? Super." "Upravo to cu da uradim. Koj drugi izbor imam? Ne mogu da zivim bez tebe ali ne mogu da ti unistim dusu." "Da li je ovo stvarno..." Belin glas je napukao pre nego sto je zavrsila recenicu. "Da?" Zatrazio sam. Oklevala je na trenutak, a onda pocela opet da govori. Ali i mislio sam da ce to reci. "Sta kada ostarim i ljudi pomisle da sam ti majka? Onda baka?" Mogao sam da vidim tugu u njenim ocima. Nije da nisam zeleo da ne postane deo moje porodice. Zeleo sam to vise nego ista - da budemo jednaki, da mozemo zaista biti zajedno, kao pravi par. Ali nisam mogao da unistim njen ljudski zivot. Odbio sam da je pretvorim u cudoviste sto je ona ocajnicki zelela da postane. Necu rizikovati sa njenom dusom - suvise je dragocena. Suze su klizile niz Belline obraze i sagnuo sam se da poljubim oba. "To meni nista ne znaci. Ti ce uvek biti nesto najlepse u mom zivotu. Naravno..." Pauzirao sam, pokusavajuci da formulisem reci koje su bolno proletele kroz moje misli - Bella koja odraste, zeli vise u svom ljudskom zivotu, sretne druge ljude i ostavi mene u mojoj zaledjenoj formi. Trepnuo sam na tu pomisao ako je to ono sto Bella bude zelela. To bi me unistilo ali bih je pustio da ode. "Ako me prerastes - ako budes zelela nesto vise - razumecu. Obecavam da ti necu stajati na putu ako budes zelela da me napustis." "Ti shvatas da cu jednog dana umreti, zar ne?" Shvatao sam da cemo na kraju biti razdvojeni njenom smrcu i znao sam da cu poci za njom kada se to dogodi. Ne bih bio u stanju da postojim bez moje Belle. Moj skorasnji put u Italiju je to

dokazao. "Pocicu za tobom cim budem mogao." "To je stvarno... Bolesno." Bella je rekla zgrozenim tonom. "Bella, to je jedini pravi izbor koji nam je ostao..." Pokusao sam da budem razuman, pre nego sto me prekine jasnim glasom, obojenim ljutnjom. "Hajde stani na minut. Secas se Volturijevih? Ne mogu zauvek da ostanem ljudsko bice. Ubice me cak i ako ne pomislje na mene pre nego sto napunim trideset, da li stvarno verujes da ce zaboraviti?" Svecano sam zavrteo glavom. "Ne, nece zaboraviti, ali..." "Ali?" "Imam nekoliko planova." Nasmesio sam se, prisecajuci se ideje o kojoj sam razmisljao dok je Bella spavala. Demetri je trebao da se izbegne a ja sam mozda imao plan kako da uradim bas to. "Ti planovi... Oni su vezani za mene kao ljudsko bice, zar ne?" Bella je bukvalno prosiktala na rec "ljudsko bice" kao da joj je bilo lose od toga. "Naravno." Slozio sam se. Bella me je samo gledala. Zasto je zudela da postane cudoviste? Mogla je da me ima citav svoj ljudski zivot. I ja sam piljio u nju obezbedjujuci joj shvati da na moju odluku nije mogla da utice. Bella je duboko udahnula i pitao sam se o cemu sada razmislja. Iznenadila me je kada je ustala sa utvrdjenim i poslovnim izrazom na licu. "Da li zelis da odem?" Pokusao sam da to kazem a da ne pokazem povredjenost u svog glasu. Ne mogu da ostanem ako mi kaze da odem. "Ne, ja odlazim." "Mogu li da te pitam gde ces?" Pitao sam prestraseno dok sam je gledao kako trazi po sobi - verovatno cipele, a vec je bila obucena u garderobu kojoj se vratila iz Italije. "Kod tebe." Zgrabio sam cipele koje su bile kod ivice njenog kreveta, pokusavajuci da ne izgledam sumnjivo dok sam se pitao zasto zeli da ide do kuce moje porodice u sred noci. Imao sam osecaj da je njena neplanirana poseta

vezana za to da pronadje nacin da preokrene moju odluku da ostane ljudska. "Evo ti cipela. Kako tamo planiras da stignes tamo?" "Svojim kamionetom." Odgovorila je. "To ce verovatno probuditi Charlija." Obavestio sam je, nadajuci se da ce odloziti put i ostati u mom narucju. Moze da vidi moju porodicu sutra - za samo nekoliko sati. Uzdahnula je. "Znam. Ali iskreno, Bicu kaznjena nedeljama. U koju jos nevolju mogu da upadnem?" "Tacno, Charlie ce kriviti mene a ne tebe." "Ako imas bolju ideju, slusam." "Ostani ovde." "Nece moci, ali ti slobodno sedi, osecaj se kao kod svoje kuce." rekla je kada je krenula prema vratima sobe. Prestigao sam je u jednom trenutku i stao pred vratima, blokirajuci joj izlaz. Bella je napravila grimasu i krenula prema prozoru. O cemu ona razmilja? Ubice se! Uzdahnuo sam porazeno. "Okej, ja cu te odvesti tamo." "Kako god. Verovatno bi i ti trebalo da budes tamo." "Zasto?" Upitao sam. "Zato sto si neverovatno tvrdoglav ali sigurnam sam da i ti zelis da iskazes svoje misljenje." "Misljenje o cemu?" Rekao sam kroz zube, shvatajuci da sam bio upravu. "Nije vise sve oko tobe. Nisi ti centar sveta. Ali ako nameravas da nam navuces Volturijeve na vrat zbog neceg tako glupog kao sto je moje ostajanje u ljudskom zivotu, onda i tvoja porodica ima prava da se izjasni." "Da se izjasnim o cemu?" Rekao sam polako, ne zeleci zaista da cujem odgovor. "O mojoj besmrtnosti. Stavljam je na glasanje." Progutao sam rezanje potpune patnje.

23.ZAHTJEV Nisam se ljutio na Bellu. Bio sam bijesan zbog toga što je željela. Bilo je još gore jer sam znao kako će moja obitelj glasovati. Moja obitelj,s izuzetkom Rosalie,već je smatrala Bellu članom obitelji,te su spremni da postane jedna od nas. Čudovišta. No,bez obzira na odluku obitelji,svim svojim snagama ću je zadržati ljudskom. „Dobro,onda,penji se“,rekao sam kroz zube i pomogao joj da mi se popne na leđa. Kada se Bella smjestila,počeo sam trčati punom brzinom. Mogao sam uživati u osjećaju brzine,dok je Bella sa mnom...čineći me potpunim. Zrake svjetlosti mjeseca su obasjavale šumu,davajući svemu srebrn sjaj. Noć je bila oko nas dok smo letjeli šumom. Jedini zvukovi su bili zvižduk zraka dok trčim,i tihi šapat noćnih životinja. Na trenutak sam pustio da gnjev ispari iz mog tijela i koncentrira se na blaženstvo trčanja s Bellom. Bella je okrenula glavu i poljubila me u obraz. Njene glatke usne su poslale pulsirajuću toplinu mojim tijelom. „Hvala. Znači,ipak smatraš da si budna?“,pitao sam ju. Slatki zvuk njenog smjeha odjeknuo je šumom. „Ne baš. Prije da se,kako god bilo,više neću truditi buditi. Ne noćas.“ „Nekako ću ja već opet zaslužiti tvoje povjerenje. Pa sve ako mi to bude zadnje što ću učiniti“,obećao sam naglas. „Imam ja povjerenja u tebe. Samo sebi ne vjerujem.“ „Objasni mi to,molim te“,rekao sam,odlučivši usporiti i produljiti vrijeme s Bellom. Bili smo blizu kuće,a ja sam želio još barem malo biti udaljen od planova za besmrtnost,pa sam prešao u hod. „Pa... Ne vjerujem da ću ti biti...dovoljna. Da ću te zaslužiti. Nema ničega u meni što bi te moglo zadržati“,tiho je rekla. Njena izjava me zaustavila. Mislila je da sam previše dobar za nju? Kada će vidjeti da nisam savršen? Kada će shvatiti da sam sretan što mi dopušta da budem s njom? Onaj koji je duboko i bezuvjetno voli. Onaj koji joj je dužan na neobjašnjiv način. Onaj koji ju nikad ne bi ponovo ostavio. Povukao sam Bellu s leđa i ona se našla u mome naručju. „Držiš me trajno i neraskidivo. Nikad ne smunjaj u to“,šapnuo sam ju. Nesigurnost joj je prešla licem,no nije odgovorila. „Nisi mi još rekla...“počeo sam,nesiguran u to želim li čuti odgovor. „Što?“,pitala me.

„Što je tvoj najveći problem?“ „Imaš pravo jedanput pogađati“,rekla je,dotaknuvši vrh moga nosa. Pa,barem mi je potvrdila da sam ja opasnost,ali nisam si mogao pomoći a da ne osjetim ubod tuge. „Gori sam od Voltura. Zaslužio sam to,nego što.“ Bella me pogledala namršteno. „Volturi me mogu ubiti,i to je najgore što mi mogu učiniti.“ Čega se više boji negoli smrti? Bella smatra da sam gori od smrti? „Ti me možeš ostaviti. Volturi,Victoria...oni su ništavni u usporedbi s tim.“ Srce mi se stislo kad sam se sjetio slike Belle u Charliejevu umu. Uvijek ću žaliti što sam otišao. „Nemoj. Nemoj biti tužan“,prošaptala je dotaknuvši mi lice. Pokušao sam se osmjehnuti,ali nisam uspio. „Kad bih ti samo nekako mogao pokazati da te ne mogu ostaviti. Vrijeme će te,nadam se,uvjeriti u to“,rekao sam. „Okej“,rekla je ozareno. Neko vrijeme ništa nismo govorili. „Onda-kad već ostaješ,možeš mi vratiti moje stvari?“,Bella me pitala dok smo hodali. Zahihotao sam se na Bellin pokušaj brisanja moje tjeskobe. „Nisam ti ni odnio stvari. Znao sam da to nije u redu,jer sam ti obećao mir bez podsjetnika. Bilo je to glupo i djetinjasto od mene,ali htio sam ostaviti nešto svoje uz tebe.Onaj CD,fotografije,karte-sve je to pod tvojim parketom.“ „Stvarno?“ Kimnuo sam. „Mislim...Nisam sigurna,ali pitam se...nekako sam to cijelo vrijeme znala.“ „Što si to znala?“,pitao sam. „Nešto u meni,možda podsvijest,nikada nije prestala vjerovati da je tebi i dalje stalo do toga jesam li živa ili mrtva. Vjerojatno sam zbog toga i čula glasove.“ Bio sam zbunjen. Bella je imala halucinacije? Oh,što još nisam saznao? „Glasove?“ „Dobro,samo jedan glas. Tvoj. Duga priča“,rekla je oprezno,kao da joj je žao što je to spomenula. Možda je mislila da ću misliti da je luda.Moram priznati da je ludo zvučalo,no nakon svih ovih mjeseci... Bella je u podsvjesti čula moj glas? U noćnim morama? I što su joj ti glasovi govorili. "Imam vremena“,rekao sam. „Priča je prilično bijedna.“ Čekao sam da nastavi. Bella je oklijevala,kao da se bojala onoga što će reći. Bojao sam se što bih mogao čuti.

„Sjećaš se kad je Alice spomenula ekstremne sportove?“ Sjetio sam se onoga što mi je Alice rekla u Volteri. Bio sam bijesan na Bellu,jer mi je obećala da neće raditi gluposti. Osjećao sam se blago razočarano jer je prekršila obećanje,ali bio sam licemjeran – koliko obećanja sam ja prekršio? „Skočila si s litice jer ti je to bilo zabavno.“ „Ovaj,tako je. A prije toga,na motociklu-“ „Motociklu?“,moj glas je zvučao mirno,ali moj bijes se povećao. „Alice ti očito nije i to spomenula.“ „Nije“,iskreno sam odgovorio. „Pa,što se toga tiče...Vidiš,otkrila sam da se...dok radim nešto opasno ili glupo...mogu jasnije prisjetiti tebe. Mogla sam se prisjetiti kako ti zvuči glas kad se ljutiš. Čula sam ga kao da stojiš tik do mene. Uglavnom sam se trudila ne misliti o tebi,ali ovo nije tako boljelo-bilo mi je kao da me opet štitiš. Kao da ne želiš da nastradam. I eto,pitam se jesam li te jasno čula upravo zbog toga što sam u dubini duše znala da me nisi prestao voljeti.“ Nisam ju prekidao i slušao sam napeto. Bijes je sve više rastao u meni. Nisam mogao vjerovati. Sve opasno što je radila bilo je samo da čuje halucinacije. Bio sam kriv za više toga nego što sam mislio. Osjećao sam se kao da mi nestaje zraka. „Ti si...stavljala...svoj život na kocku...da čuješ-“ „Psst. Strpi se malo. Mislim da upravo proživljavam prosvjetljenje“,prekinula me. Pričekao sam nekoliko minuta s nestrpljenjem,ali tiho. Minute su se činile sporima,a ja sam razmišljao o tome što je Bella radila dok me nije bilo. Onda sam postao radoznao. Poštivao sam Bellinu privatnost,ali želio sam znati o čemu misli. Moja glavna briga bila je Bellina sigurnost. Sada,kada sam se vratio,njene opasne avanture će prestati. Nisam mislio da je moja Bella luda,ali sam shvatio da je moj odlazak prouzročio to da ona potone na dno prema ludilu. Ja sam kriv. Ponovo sam ugrozio njen život. Brinuo sam se zbog utjecaja koji imam nad njom. Brinuo sam se zbog toga što je sudjelovala u opasnom vampirskom životu. Odjednom mi se u glavu uvukla misao o Belli tužnoj slomljenoj. Što bi bilo da se nisam vratio? Bi li se i dalje neodgovorno ponašala? Bi li postala toliko opsjednuta halucinacijama da bi bila na granici ludila? Bi li se ona doista ubila? Bella je prekinula moje misli,i bio sam zahvalan na tome. „Oh!“ „Bellla?“,nervozno sam pitao. „Oh. U redu. Shvaćam.“

„Tvoje prosvjetljenje?“,ponovo sam nervozno pitao. „Ti me voliš.“ Srce mi se ispunilo. Vjerovala mi je. Moje usne su se razvukle u blistavi osmjeh,istinski i bez napora. „Iz dna duše.“ Čuo sam Bellin oštri udah. Kada sam joj primio lice rukama,osjetio sam da mi je srce još veće. Poljubio sam ju s ljubavlju. Opio me osjećaj njenih mekih usana na mojima. Oslonio sam čelo na njezino,dok smo teško disali. U odnosu na mene,Bella je provodila vrijeme pametnije. Pokušavala je preživjeti – trudila se. A ja sam dopustio tuzi da me guta. „To ti je išlo bolje nego meni,znaš.“,rekao sam. „Što mi je išlo bolje?“ „Preživljavanje. Ti si,barem,uložila napor. Ustajala si ujutro,nastojala biti normalna za Charlieja,slijedila si ritam svoga života. A ja sam,dok se nisam bavio praćenjem,bio...potpuno beskoristan. Nisam mogao biti sa svojom obitelji- nisam mogao biti ni sa kim. Sramota me to priznati,ali više-manje sam se samo sklupčao i prepustio jadu da me odnese. To je bilo daleko jadnije nego da čujem glasove. A ti,naravno,znaš da i ja to mogu.“ Iako sam osjećao veliku krivnju što sam ostavio Bellu,tješilo me to što je i njoj bilo slično. Prošlih mjeseci sam se uvijek pitao kako je Bella,što radi. Živi li svoj život,i je li me prebolila. Uvijek je bila u mom umu. Uvijek je bila sa mnom,baš kao i što sam ja bio s njom u njenoj podsvijesti. Možda smo preživjeli od onih malih sretnih sjećanja. „Ja sam čula samo jedan glas“,Bella me podsjetila,odvraćajući me od mojih misli. Nasmijao sam se,i čvršće omotao ruke oko nje. Vodio sam ju kroz drveće na prostranu predvorje moje kuće. „Samo ti udovoljavam ovime. Nije ni najmanje bitno što će oni reći“,rekao sam. „To se sada tiče i njih.“ Slegnuo sam ramenima,ne odgovorivši zbog toga što bi moj glas mogao odati bijes koji se ponovo nakupio u meni. Bella se neće promjeniti. Nikad. Neću to dopustiti. Ljutila me misao da moja obitelj želi drugačije. Učinit ću sve da ih spriječim u tome. Alice je obećala Belli da će je promjeniti jer je željela da joj Bella bude sestra. Kad smo se približili,čuo sam misli članova moje obitelji po sobama. Alice nas je uzbuđeno čekala. Ušli smo na prednja vrata.

„Carlisle? Esme? Rosalie? Emmett? Jasper? Alice?“,pozvao sam ih. Charlisle je dotrčao do Belle i pozdravio nas. 'Dobrodošao kući,Edwarde',tiho je pomislio. „Drago mi je da si nam se vratila,Bella. Možemo li ti ikao jutros pomoći? Pretpostavljam,s obzirom na doba dana,da ovo nije tek posjet iz pristojnosti?“ „Htjela bih razgovarati sa svima odjednom,ako je to u redu. O nečemu važnom.“ „Naravno. Predlažem da porazgovaramo u susjednoj sobi.“ Carlisle nas je poveo u blagovaonicu. Bella je sjela na vrh stola,a Carlisle i ja do nje. „Dajem ti riječ“,Carlisle je kimnuo prema Belli. Primio sam Bellinu ruku ispod stola. „Eto. Nadam se da vam je Alice već ispričala sve što se dogodilo u Volterri?“,Bella je pitala. „Sve“Alice je potvrdila. „A putem?“ Ljutnja me opet obuzela. Tijekom putovanja Alice je obećala Belli da će je promijeniti. „I to.“ „Dobro,onda svi znamo o čemu se tu radi“,Bella je napravila kratku pauzu. „Dakle,preda mnom je problem. Alice je obećala Volturima da ću postati poput vas. Oni će poslati nekoga da to provjeri,a ja sam sigurna da to nije dobro – da bi to trebalo izbjeći. I tako ste,sada,svi uključeni u to. Žao mi je zbog toga. Ali,ako me ne želite,onda vam se neću nametati,bila Alice voljna ili ne“,rekla je Bella. Esme je htjela progovoriti,no Bella ju je prekinula. „Molim te,dopusti da završim. Svi znate što ja želim. A sigurna sam da znate i kako Edward gleda na to. Mislim da bi jedini pošteni način bio taj da svi dadu svoj glas. Odlučite li da me ne želite,onda ću...pa,valjda ću se sama vratiti u Italiju. Ne mogu dopustiti da oni dođu ovamo.“ „Dakle,uzmemo li u obzir to da neću dovesti nikoga od vas u opasnost,kako god bilo,htjela bih da glasate s da ili ne da li da me pretvorite u vampira“,vidio sam kako su se Belline usne lagano osmjehnule dok je izgovarala riječ 'vampir'. Nisam želio da izgubi dušu. Je li ona žrtvovala svoju dušu samo zbog mene? Ili tu ima još nekih razloga? „Samo malo“,rekao sam. „Htio bih nešto dodati prije glasanja“,počeo sam.„O opasnosti koju Bella spominje. Mislim da se ne trebate previše zabrinjavati. Znate,postoji više razloga iz kojih se na kraju nisam htio rukovati s Arom. Ima nešto čega se nisu sjetili,a ja im to nisam htio natuknuti.“ „A to je?“,Alice me pitala. „Volturi su previše samouvjereni,i to s dobrim razlogom. Kad odluče naći nekoga,to im nije nikakav problem. Sjećaš se Demetrija?“,pitao sam Bellu. Kimnula je. „On pronalazi ljude – to je njegov dar,zato ga drže. E,sad,cijelo vrijeme dok je bilo tko od njih bio kraj nas,proučavao sam im misli u potrazi za bilo čine što bi

nas moglo spasiti,uzimajući od njih koliko god informacija mogu. I tako sam vidio kako Demetrijev dar djeluje. Tragač je – tisuću puta darovitiji tragač od Jamesa. Njegovo umijeće pomalo je srodno onome što ja mogu,ili što Aro može. On hvata...okus? Me znam kako bih to opisao...narav...nečijeg uma,te je slijedi. To funkcionira na golemim razdaljinama. Ali nakon Arovih malin pokusa,eto...“,slegnuo sam ramenima,nadajući se da će ovo prihvatiti kao rješenje. „Misliš da me neće moći pronaći“,Bella je rekla. „Siguran sam u to. On se potpuno pouzdaje u to drugo čulo. Kad ne bude imao uspjeha u tvom slučaju,svi će oni biti slijepi“,rekao sam,osjećajući se samozadovoljno. „I kako će to išta riješiti?“ „Očito,Alice će nam na vrijeme dati do znanja kad nas odluče posjetiti,a onda ću te ja sakriti. Bit će bespomoćni. Bit će im kao da traže slamku u stogu sijena!“ „Ali mogu pronaći tebe“,Bella je strogo rekla. „A ja se za sebe mogu pobrinuti.“ „Izvrstan plan,braco“,Emmett se nasmijao. „Ne.“,Roslaie je prosiktala. „Ne dolazi u obzir.“,Bella je rekla. „Lijepo.“,Jasper je rekao. „Kreteni.“,Alice je iziritirano promrmljala. Bella se uspravila na stolici,vraćajući se na glasovanje. „Dobro,onda. Edward vam je pružio alternativnu mogućnost. Glasajmo.“ 24. PREDLOG, 1. deo Automatski sam se ukocio, to je bio bolje od iskaljivanja besa koji sam nosio u sebi. Bella je prvo pogledala u mene. Vec je znala moji odgovor ali je htela da bude uctiva i pita. "Zelis li da se pridruzim tvojoj porodici?" Bio sam siguran da je namerno izmenila oblik pitanja da bi me uhvatila nespremnog. Ona je vec bila deo moje porodice - bila je moj zivot. "Ne na taj nacin. Ostajes ljudsko bice." Klimnula je glavom; njeno lice nije pokazivalo emocije niti promenilo izraz, a onda se okrenula prema Alice. "Alice?" "Za." Alice je odgovorila radosno. "Jasper?"

Okrenuo sam se da pogledam svog najnovijeg brata. Njegovo lice je poprimilo ozbiljan izraz i misli su mu bile oprezne. Izvini, Edwarde. Mislim da je ovo najbolji nacin da... se sprece incidenti u buducnosti. Rekao mi je u svojim mislima. Sudeci po njegovom nedostatku kontrole, izabrao je ono sto je najbolje za njega a ne za Bellu. "Za." Odgovorio je Belli. Bes u mojim grudima se povecala, kao sto je i Jasper osetio dok je isprobavao moje raspolozenje. Smiri se, Edwarde. To je ono sto bella zeli. Potsetio me je. Zanemario sam njegove napore da me smiri njegovim talentom da kontrolise raspolozenje drugima i koncetrisao sam se na Bellu kada je brzo presla na sledeceg clana moje porodice. "Rosalie?" Zahvalna sam joj ali je i dalje tako naivna. Zasto bi zelela ovakav zivot? Rosalie je oklevala pre nego sto je odgovorila. "Protiv." Rekla je Belli, pomalo postidjeno. Moje raspolozenje se malo popravilo na njen odgovor; znati da je neko na mojoj strani bilo je utesno. Bella je piljila u nju na trenutak, verovatno se osecajuci odbaceno ali nisam bio siguran - lice joj je i dalje bilo smireno. Moja sestra je podigla ruke kao da hoce da odbrani svoju odluku. "Dozvoli mi da objasnim. Ne kazem da imam nekakvu odbojnost prema tebi kao prema sestri. Samo... ovo nije zivot kakav bih izabrala za sebe. Volela bih da je neko glasao protiv kad sam ja bila u pitanju." Bella je izgledala pomalo zapanjeno, ali je klimnula u odgovor i okrenula se ka Emmettu. Samo pomisli kako zabavnija bi Bella bila da nije ovako lomljiva. Emmett je pomislio pre nego sto je glasao. "Ma nek ide do djavola, za. Nacicemo neki drugi nacin da izazovemo Demetrija." Moj stomak se svirepo izokrenuo. Pre samo minut, Emmett se slagao sa mojim planom, ali sada se odlucio protiv toga. Udahnuo sam duboko i potsetio sebe da se glasovi ne racinaju i da su bili neophodni samo da bi Bella shvatila i prihvatila to da je moja porodica zelela da je ukljuci. Bella se zakikotala i okrenula ka Esme. "Za, naravo. Ja te vec smatram kao delom porodice." Nisam cuo Bellin odgovor jer sam se skoncentrisao na misli mog oca. Obracao mi se u mislima.

Glasacu za, Edwarde. Znas da nikada ne bih svojoj voljom oduzeo neciji zivot, ljudski ili neki drugi. Ipak, Bella zeli da postane vampir. To je, takodje, najbezbednija opcija za nasu porodicu posto si ti odlucio da ostanes u njenom zivotu. Mrko sam gledao u njega, ispunjen osecajem izdaje. Oslanjao sam se na Carlisleov glas razuma. "Edwarde." Zar ne vidis da je ovo jedini nacin? "Ne." Zarezao sam. "Ovo je jedini izbor koji ima smisla. Izabrao si da ne zivis bez nje i to mi ne da drugi izbor." Smiri se, Edwarde. Alice mi je dala instrukcije u mislima kada je primetila moj bes. Nisam mogao da podnesem da pogledam u bilo kog od njih, njihove misli su me probole kao nozevi, svaki noz kao izdaja. Pustio sam Bellinu ruku i istrcao iz sobe, sikcuci ispod glasa. Nisam trebao nikada da dovedem Bellu ovde - svi su billi previse uzrujani, previse sukobljenih misli je bilo u igri. Moja kontrola je bledela, moje odbrane su bile skoro prekrsene. Naredio sam sebi da zadrzim bes pod kontrolom - bilo mi je potrebno da organizujem svoje misli. Nisam mogao da racunam na svoju porodicu - oni su bili za da promene moju Bellu ali znao sam da mogu da pronadjem snagu da sacuvam Bellinu predivnu dusu. Posao sam u dnevnu sobu pokusavajuci da obuzdam svoj bes koji je u udarao u ritmu mog hoda. "Pretpostavljam da znas kako glasam." Cuo sam Carlislea kako govori u susednoj sobi. Obuzeo me je usijani bes, vec emitovan kroz mene zauzeo je svaki pedalj mog tela. Zgrabio sam objekat koji mi je bio na dohvat ruke - plazma TV koji je visio na zidu - i razbio ga o pod. Zvuk lomljenja je prigusio zvuke i misli iz trpezarije. Imao sam potrebu da nekontrolisano rusim sve sto je u dnevnoj sobi, bas kao sto sam radio kada sam mislio da je Bella mrtva. Ako su u susednoj sobi sklopili zaveru da uniste najlepsu stvar na svetu onda ne bi bilo vazno ako unustim beznacajan namestaj. Zeleo sam da vristim od besa i unistim sve sto mi je na putu, kao da me nije briga. Trenutno, zaista, nisam mario. Ali morao sam da budem racionalan, da se kontrolisem. Bellin glas me je potsetio da je prisutna. "To je sve sto mi je trebalo. Hvala vam sto zelite da me zadrzite, i ja osecam isto prema svima vama." Glas joj je bio ispresecan emocijama.

Blokirao sam misli drugih u sobi u slucaju da to rasplamsa moj bes. Esme je krenula da umiri Bellu. "Draga Bella." Rekla je kada ju je nezno zagrlila. Jedini deo informacije koji me je smirio bila je cinjenica da je Bella blizu opsega moje krize. Njena zaprepascujuca dusa bila je idalje netaknuta i u susednoj sobi. Znati to bilo je dovoljno da smiri moje razbesnelo stanje. Vec sam iskusio gubljenje Belle - necu rizikovati unistavanjem druge sanse koja mi je data. "Pa, Alice, gde zelis da ovo uradimo?" Moje telo se odmah ukocilo, paralizovano Bellinim recima. Razjaren od besa, potrcao sam nazad u trpezariju. "Ne! Ne! NE!" Povikao sam kada sam se naglo zaustavio ispred Belle, nadvijajuci se nad njom kako bih piljio u njene oci. Sta je, do djavola, to radila? Obecao sam sebi da necu dozvoliti da se to desi. Racunao sam na to da cu imati vremena da nadjem izgovor... ali Bella je zelela da to uradi sada? "Da li si poludela? Jesi li potpuno sisla sa uma?" Kriknuo sam. Edwarde, sine, smiri se. Carlisle je cvrsto zahtevao u svom umu, kada je Bella prekrila usi u odgovor na moj povisen glas. Ne mogu to da uradim. Alice je gotovo zaplakala u svooj glavi. Nisam spremna, previse je brzo. "Umm Bella, nisam sigurna da sam spremna. Morala bih da se pripremim..." Alice je rekla naglas. Bella se okrenula od mojih sevajucih ociju i pogledala ispod moje ruke Alice "Ali obecala si!" Bella joj je rekla. "Znam ali... ozbiljno. Bella! Nemam pojma kako da te ne ubijem!" "Mozes ti to. Verujem u tebe." Zarezao sam sa gadjenjem kada je neizgovoren bes nasilno prosao kroz moje telo. Zadrzao sam svoj pogled na Bellu, zeleci da smanjim svoj bes. Necu. Ne mogu. Previse je rizicno. Alice je mrmljala u svojoj glavi. "Carlisle?" Bella je upitala sa nadom u glasu. NE! zavristao sam u svojoj glavi. Podigao sam ruku prema Carlisleu kao upozorenje kada sam svojoj drugom rukom uhvatio Bellino lice nezno koliko sam mogao, okrecuci joj lice i prisilivsi je da gleda u mene. Prisilivsi je da vidi ljutnju u mojim ocima, ocajnicki pokusavajuci da je nateram da vidi razlog. Ocajnicki pokusavajuci da joj pokazem bol na svom licu. Carlisle me je ignoriosao i

odgovorio Belli. "Mogao bih to da uradim. Nema opasnosti da bih izgubio kontrolu." "Zvuci dobro." Bella je odgovorila prigusenim glasom jer sam joj drzao lice. Stisnuo sam zube kako bih sprecio rezanje. Kako Carlisle moze da se slozi da oduzme ljudski zivot? Bio je izuzetan lekar koji je vekovima radio na ocuvanju ljudskih zivota a sada je bio spreman da unisti jedan, tako spremno, da je ponudio da sam to uradi. "Samo malo, ne mora to da bude sada." Ubacio sam se. "Nema razloga da ne bude sada." Bella je uzvratila. Edwarde, duso, pusti joj lice. Esme je rekla u svojim mislima. Ignorisao sam je i skoncentrisao se na Bellu.Zasto nije mogla da vidi smisao? "Ja mogu da smislim nekoliko." Obavestio sam je. "Naravno da mozes. A sad me pusti." Odgovorila je. Pustio sam njeno lice i presavio ruke preko grudi. Razbesneo me je Bellin stav i zelja da umre. Posati vampir je nacin smrti. Bella nije razmisljala previse o posledicama njenog zahteva. Nije predvidela znacajne faktore ili samo ih nije smatrala previse vaznima. Njena porodica. Njeni prijatelji. Njen ljudski zivot i sve sto taj zivot podrazumeva. Ona je bila spremna da odustane od svega toga zbog mene. To je dovelo do ogromnog osecaja ljubavi u meni da je bila spremna da zrtvuje svoj zivot za mene ali sam je ipak morao spreciti. Necu dozvoliti da odustane od svog zivota zbog mene. Sam gest i spremnost bili su dovoljni da dokazu njenu ljubav prema meni. Morao sam da podsetim Bellu na ono sto zrtvuje. "Za oko dva sata, Charlie ce te traziti. Ne bi me iznenadilo da umesa policiju." "Svu trojcu policajaca." Napavila je grimasu. Njen izraz lica bio je dokaz da nije racunala na svog oca u celojh toj prici, sto verovatno znaci da nije mislila o svojoj majci kao ni o skoli. Zavrsetak njenog zivota dok je tako mlada, bio je zlocin sam od sebe, pogotovu

ukljucujuci bol koji ce izazvati kod njenih roditelja. "U interesu ocuvanja neupadljivosti, predlazem da ovaj razgovor nastavimo u najmanju ruku dok Bella ne zavrsi srednju skolu i seli iz Charlijeve kuce." Rekao sam svojoj porodici. "To je razuman zahtev, Bella." Ponudio je Carlisle. Po prvi put veceras, bio sam zahvalan svom ocu. Bio sam pun nade da ce se Bellina odlucnost smanjiti za nekoliko meseci. Bella je skupila usne dok je razmisljala. "Razmislicu o tome." Napokon je odgovorila. Uzdahnuo sam od olaksanja. Pre nego sto bude bilo sanse da se diskutuje o jos necemu, moram da izvedem Bellu odavde. Plasio sam se da ce traziti da odmah bude promenjena. "Verovatno bih trebao da te odvedem kuci, u slucaju da se Charlie probudi ranije." Rekao sam. "Posle mature?" Bella je pitala Carlislea. "Imas moju rec." Odgovorio je. Progutao sam rezanje. Bella je izdahnula od olaksanja i nasmesila se mom ocu i obecanju koje joj je upravo dao. "Uredu. Mozes da me odvedes kuci." Bella mi je rekla. Izveo sam je iz kuce pre nego sto se mogla odrzati jos neka razmena. Nisam joj dao sansu da se oprosti od moje porodice. Nakon sto sam svakom od njih nakratko pogledao u um, napustio sam porodicu razmisljajuci o nedavnim dogadjajima. Nikome od njih izgleda da nije smetalo ono sto je odlucno. Rosaliein prezir prema Belli se ponovo pojavio ali je pokusavala da ga sakrije. Ona je Belli zavidela i dala bi sve da postane covek. Zeleo sam da Bella moze da vidi sta je u Rosalieinom umu - da vidi stvari koje su vredne u ljudskom zivotu. Esme je razmisljala o Belli i svojoj porodici. Nije zelela da Charlie i Renee pate zbog gubitka cerke nakon sto je osetila kako je to izgubiti dete. Emmett se razbesneo sto sam rasturio televizor i planirao je osvetu. Alice je bila zahvalna sto nece morati da ispuni obecanje koje je dala Belli zahvaljujuci Carlisleu.

Carlisle i Jasper su ocekivali od mene da se smirim i prihvatim ono sto je odluceno. Jasper je razumeo moju ljutnju jer je vec pokusao da je kontrolise. Opustio sam se jer smo Bella i ja napustili kucu ali necu se pomiriti sa odlukom... nikada. Bella i ja smo tiho hodali ivicom sume. Popela se na moja ledja i poceo sam da trcim punom brzinom; dalje od mojih najvecih strahova, pravo ka njenoj kuci. Nismo govorili. Uzbudjenje zbog brzine nije me opustilo ovog puta, to je jos uvek bila trka sa uplasenim i zabrinutim mislima. Bio sam besan na svoju porodicu zbog crtanja smrti moje Belle. Odredjivanje njene zivotne promene. Potreban mi je bio nepredvidjeni plan. Morao sam hitno da ubedim Bellu da se predomisli. Znao sam da ne zeli da ostari a ja ostanem u svojoj zaledjenoj formi sedamnaestogodisnjaka. Brinula je o tome od njenog zadnjeg rodjendana. Da li bi, na kraju, nastavila dalje ako ne bude promenjena. Prerasla me? To bi me unistilo ali nisam mogao da budem tako sebican i da odvojim Bellu od njenog ljudskog zivota. Ako je to znacilo ocuvanje Belline duse, predao bih svoju srecu bez oklevanja. Bella mi je donela vise srece za mesece koje smo bili zajedno nego sto sam doziveo u mojih 109 godina. Zbunjenost mog uma dala je oblacnost mojoj proceni. Naravno da sam zeleo Bellu zauvek ali vec sam bio dovoljno sebican. Da li bi trebalo da dodam i besramnost i samougadjanje na vec grehom ispunjenoj listi? Jedna strana mog mozga vikala je DA! Druga strana je vristala NE! Bella je bila tako vaznija od mene. RAZLOG, 2. deo Kada smo stigli Bellinoj kuci, popeo sam se uza zid neusporavajuci i skocio kroz prozor u njenu sobu. Spustio sam je sa svojih ledja i stavio je da sedi na krevetu. Bio sam krajnje pazljiv dok sam hodao po sobi, zeljan za svojim otkrovljenjem, u nadi da cu otkriti izlaz iz ove ne-pobednicke situacije. Nisam zeleo da branim Belli bilo sta sto je zelela ali, u isto vreme, nisam mogao da dozvolim da postane vampir. Nisam zeleo da se slozim kao i moja porodica. Kako sam mogao to da izbegnem? Nije bilo drugih opcija. Bio sam uzasnut jer sam morao da se pomirim sa neizbeznim: prihvatiti odluku koja je doneta. Mada, mozda pronadjem nacin da

nekako produzim Bellin ljudski zivot. Samo da mi da dovoljno vremena da nadjem drugi nacin da promenim njenu odluku ili barem nadjem kompromisno resenje. Bella je prekinula moje misli. "Sta god da planiras, nece upaliti." "Psst, razmisljam." "Uhh." Zajecala je i legla u krevet prekrivajuci glavu jorganom. Hladnoca je prosla kroz moje telo pri nestanku njenog lica. Nisam voleo da prekriva lice tako da ne vidim njenu lepotu. Proveo sam puno meseci ne videci je stvarno vec samo slike secanja na nju u svojoj glavi. Zeleo sam da iskoristim svaki trenutak dok sam bio s njom. Geldajuci je. Udisuci njen miris. Slusajuci njen predivan glas. Sve sto sam propustio kroz moje samonametnuto izgnanstvo. Legao sam tiho kraj Belle na krevetu i spustio jorgan kako bih mogao da je vidim. Podigao sam ruku i sklonio joj kosu sa jagodica. Osetio sam sustinsku smisao obozavanja dok sam gledao u njene cokoladno-braon oci. Nacin da ja postojim - jedini nacin da budem ziv, bio je da budem sa Bellom. Zeleo sam da budem onaj ko ce je grliti, onaj kome ce pricati o cemu razmislja, onaj ko ce je najvise voleti. Onaj koji ce je ciniti srecnom, koji ce joj dati sta god pozeli ne ocekujuci nista za uzvrat. Onaj koji ce je razumeti i utesiti, koji ce zauvek biti kraj nje. Nasao sam svoju drugu polovinu. savrsenu osobu koja me ispunjava. Promenila me je. Spasila me je. Bila je moj andjeo. Doneo sam svoju odluku - zeleo sam da Bellu zauvek zadrzim kraj sebe. To je bilo ono sto sam zeleo, ono sto je ona zelela. Bilo je obecano. Odluceno. Bilo je neizbezno, trebalo bi da se prigrlim za to. Voleo bih je bezuslovno i u ovom kao i u sledecem zivotu. Uradio bih sta god je cini srecnom. Nisam zeleo da ponovo izgubim Bellu. Rodio sam se u svetu punom tradicije. U svetu u kome kada nadjes ljubav, zagrlis je i sacuvas zauvek. Pitacu Bellu da postane moja verenica.

"Ako nemas nista protiv, radije bih da ne skrivas lice. Ziveo sam bez njega onoliko koliko sam mogao da izdrzim. Sad, reci mi nesto." "Sta?" Bella je skepticno upitala. "Da mozes da imas bilo sta, bukvalno bilo sta, sta bi to bilo?" Zurio sam nesigurno u Bellu, cekajuci njen odgovor. Cekajuci da cujem sta njeno srce zeli kako bih to mogao da iskoristim u pregovoru kompromisa. "Ti." Odgovorila je. Zavrteo sam glavom, neverujuci kako ne shvata da cu ja uvek biti njen, ona ce uvek drzti moje srce... "Nesto sto vec nemas." Trazio sam da nastavi. "Volela bih... da Carlisle ne mora to da uradi. Volela bih da me ti promenis." "Sta bi bila spremna da das u zamenu za to?" Brzo sam pitao, odbacujuci vulgarnu sliku sebe kako uranjam zube u Bellin vrat i ukus njene slasne krvi.Secanje na taj ukus izazvalo je vatru u mom grlu ali sam je lako zanemario. Zapanjena mojom nepokolebljivom staloznoscu Bella je bubnula, "Bilo sta." Nisam mogao pomoci a da se ne osmehnem njenom nerazmisljanju. Nisam bio ubedjen da je bila voljna za razmenu icega, to je samo rekla bez razmisljanja. "Pet godina?" Izazivao sam je. Uzasnut izraz presao je preko njenog lica. "Rekla si bilo sta." Potsetio sam je. "Da ali... ti ces to vreme iskoristiti da nadjes izgovor da se izvuces. Moram a kujem gvozdje dok je vruce. Osim toga, suvise je opasno biti ljudsko bice - barem za mene. Tako da, bilo sta sem toga." "Tri godine?" "Ne!" "Zar ti to nista ne znaci?" Upitao sam je. Ako je Bella zaista zelela ovo trebalo bi da je spremnija da produzi svoju ljudskost. Bella je razmisljala na trenutak pre

nego sto je odgovorila. Bilo mi je neprijatno da diskutujem o zavrsetku Bellinog zivota. "Sest meseci." Pokusala je da napravi kompromis ali neuspesno. Sest meseci je jedva malo duze od njene mature. "Nije dovoljno dobro." Rekao sam odlucno. "Onda godinu dana." "Daj mi barem dve." "Nema sanse. Na devetnaest cu pristati ali ne idem ni blizu dvadeset. Ako ti zauvek ostajes tinejdzer, ostajem i ja." Bila je tisina na minut dok sam ja razmisljao, zamisljajuci kako bi bilo provesti vecnost sa svojom dragom. Nikada nisam sebi zaista dozvolio da razmisljam o buducnosti sa Bellom; ne verujuci da je to moguce. Sada, pod datim okolnostima, dozvolio sam sebi da se zapitam... Ziveti sa Bellom, deljenje zajednickog zivota. Deliti dom. Ozeniti je - moju drugu polovinu, biti ispunjen - da napokon postanemo jedno. Beskrajne godine koje bismo proveli zajedno pune neplaniranih mogucnosti. Svi ostali clanovi moje porodice bili su u braku. Ja sam bio vuk samac. Sada kada sam pronasao svoju srodnu dusu, trebao bih da je zadrzim zauvek. Zasto nisam mogao da imam tu posebnu povezanost sa Bellom? Privrzenost braka, uciniti je zaista svojom... zauvek. "U redu, zaboravi na ogranicenja. Ako zelis da ja budem taj moraces da ispunis samo jedan uslov." "Uslov? Kakav uslov?" Bella je suvo rekla. Duboko sam udahnuo i zagledao se u njene oci, pokusavajuci da prikrijem svoju uznemirenost. Rekao sam sporo, izgovarajuci svaku rec precizno. "Prvo se udaj za mene." Belline oci su se rasilile u soku dok je piljila u mene. Ukocio sam se od napetosti dok sam cekao da mi odgovori. "U redu. Koja je poenta vica?" Rekla je neodlucno. Ubod bolnog odbijanja udario me je kroz grudi.

"Ranjavas mi ego, Bella. Upravo sam te zaprosio a ti mislis da se salim." Odgovorio sam, nezadovoljan. "Daj, molim te, uozbilji se." "Stopostontno sam ozbiljan." "Ma hajde, imam samo osamnaest godina." Bella je rekla glasom oivicenim panikom. "Pa, meni je skoro sto deset. Vreme mi je da se skrasim." Bella je skrenula svoj pogled od mene i usmerila ga ka prozoru dok je polako svitalo. Atmosfera je bila kombinacija opustenog i duboke uznemirenosti i tuge. "Vidi, brak i nije na visokom mestu na mojoj listi prioriteta, znas? Za Charlija i Renee to je nesto kao poljubac smrti." Prepoznao sam ironiju u njenom glasu. "Interesantan izbor reci." Rekao sam. "Znas na sta mislim." Mogao sam da osetim pukotine kako se pojavljiju u mom tek obnovljenom srcu, bilo je kao razbijanje... ponovo. Ali ovog puta bilo je zbog Bellinog odbijanja. Moje prethodne misli o Belli koja zeli da postane vampir i kvaliteti vecnog zivota postajali su pravi. Moje sumnje su potvrdjene. Imao sam potrebu da pobegnem na slobodu u samoci i razmisljam o odbacivanju. Ali ostao sam jak - necu tako lako odustati od Belle. Znam da me je volela, ali je pitanje stalno prolazilo kroz moju glavu - zasto nije zelela da se uda za mene? Da li je bila uplasena od obavezivanja? "Molim te, nemoj mi reci da se plasis vezivanja." "Ne zapravo... Plasim se... Renee, ima veoma jake stavove o udaji pre tridesete." U trenutku sam osetio olaksanje. Bella je odbijala brak zbog roditeljskih principa i ubedjenja kakva ce biti njihova reakcija. "Zato sto bi ona radije da budes vecno prokleta nego udata?" Negodovao sam. "Mislis da je to smesno." "Bella ako uporedist obavezanost braka sa vecnim trampom duse kao vampir..." Pauzirao sam, pitajuci se kako je Bella bila protiv braka a imala naklonost tome da postane cudoviste. Nikada necu razumeti nacin na koji rade njene misli, sto ih

je ucinilo samo vise fascinantnim. Nije bilo netacno da Bella nije hrabra, ali to moze biti izlozeno i na drugaciji nacin. Brak je izgledao kao nevazna obaveza u poredjenju sa unistenjem humanosti. "Ako nisi dovoljno hrabra da se udas za mene, onda-" "Dobro, sta ako jesam? Sta ako bih ti rekla da me ovog trenutka vodis u Vegas? Da li bih da tri dana bila vampir?" Bella me je prekinula. Iako sam znao da blefira, ideja o mogucnosti da budemo posveceni jedno drugom prema zakonu bila je primamljiva. "Naravno. Idem po kola." Nacerio sam se. "Do djavola. Dacu ti osamnaest mececi." Shvatio sam da sam pronasao nacin da produzim Bellin ljudski zivot. Kao sto je odbila moju prosidbu, nece dobiti ono sto je zelela dok ne prihvati. Sudeci po nacinu na koji je pokusavala da utice na kompromis, pretpostavio sam da nece biti spremna uskoro da prihvati. "Nema sanse. Svidja mi se ovaj uslov." "Dobro, pitaci Carlislea posle mature." Slego sam ramenima. "Ako je to ono sto zaista zelis." Jarko sam se nasmejao, pokusavajuci da je zaslepim kako je rekla da sam mogao. I uspelo je. "Nemoguc si. Pravo si cudoviste." Zajecala je. "Da li zato ne zelis da se udas za mene?" Ponovo je zajecala. Gledao sam u nju. Vreme se cinilo kao da stoji dok sam pokusavao da joj zavirim u dusu. Ceznuo sam za njom. Bila mi je potrebna. Zeleo sam da bude moja zena. "Molim te, Bella." Prosaputao sam. Njeno srce je pocelo odjednom mnogo brze da kuca. Posle dugog trenutka, zavrtela je glavom i trepnula od zaprepascenja. "Da li bi ovo bolje proslo da sam imao vremena da kupim prsten?" "Ne! Bez prostenja!." Bella je prakticno povikala, dovoljno glasno da probudi oca u susednoj sobi. Cuo sam kako je zastenjao dok se pripremao da ustane. Onda su njegove misli registrovale da je Bella kuci i da je bezbedna. Bolje da dodjem i da je proverim. Pomislio je.

"E, sad si uspela." Promrljao sam Belli. "Ups." Posto Charlie dolazi u sobu, to je znacilo da moram da idem. Moje prisustvo u ovoj kuci bilo je zabranjeno, a Charlie bi bio spreman da pokusa da me upuca kada bi znao da sam ovde. Nisam zeleo da napustim Bellu. Sama pomisao da ne budem sa njom izazivala mi je fizicki bol. Bilo je zapravo mucenje da ne budem kraj nje, cak i vise sada, nakon nedavnih dogadjaja. Meseci koje sam proveo daleko od nje ucinili su da mi bude samo neophodnija u zivotu. "Charlie ustaje. Bolje da odem." Cuo sam kako je Bellino srce na trenutak stalo dok se panika odrazavala na njenom licu. Verovatno, bila je uznemirena ako ponovo odem i ne vratim se. Odmah me je obuzela tuga, nisam zeleo da bude uznemirena ili uplasena. Nikada je vise necu napustiti. Pogledao sam okolo po sobi trazeci potencijalno mesto da se sakrijem. Orman na uglu sobe bio je dovoljno veliki da me sakrije. "Da li bi onda bilo detinjasto da se sakrijem u orman?" "Ne, ostani, molim te." Izjasnila se. Nasmesio sam joj se toplo pre nego sto sam otisao brzo u orman i sakrio se unutra. Cuo sam Charlija kako je prisao vratima Belline spavace sobe. Oklevao je pre nego sto je usao. Bio je zabrinut povratkom moje porodice u Forks i kako ce to delovati na Bellu. Bio je ubedjen da efekti nece biti prijatni. Zelim da znam sta se do djavila desava i zasto su se vratili. Charlie je pomislio. Cutao sam i pazljivo sve slusao. "Jutro, tata." Bella je pozdravila svog oca kada je otvorio vrata. "Oh, zdravo Bella, nisam znao da si budna." Charlie je odgovorio, pomalo ponizeo jer je uhvacen da je proverava. Znao je da je Bella poprilicno nezavisna i da nije volela da drugi brinu o njoj. Mislio sam da ce spavati. Pomislio je. "Pa da, samo sam cekala da se probudis da mogu da odem da se istusiram." "Cekaj malo, harde da porazgovaramo na minut." Video sam kroz rupe ormana da se svetlost odjednom poplavila sobi. "Znas da si u nevolji." Charlie je rekao.

"Da, znam." Bella se slozila. "Samo sto nisam poludeo prethodna tri dana, dodjem kuci sa Harrijeve sahrane a tebe nema. Jacob je umeo samo da mi kaze da si otrcala negde sa Alice Cullen i da misli da si u nevolji. Nisi mi ostavila broj niti si me zvala. Nisam znao gde si ni kada ili da li ces se vratiti. Imas li ideju kako...?" Charlie je pauzirao, u nemogucnosi da zavrsi recenicu zbog stresa. Duboko je udahnuo da se smiri pre nego sto je nastavio. "Mozes li da mi das bar jedan razlog da te ne posaljem u Jacksonville ovog trenutka?" "Zato sto necu da idem." Bella je otvoreno rekla. "Samo trenutak, mlada damo..." "Vidi, tata." Bella ga je prekinula. "Preuzimam punu odgovornost za ono sto sam uradila, i mozes da me kaznis koliko hoces i radicu sve kucne poslove dok ne budes mislio da sam naucila lekciju. Pretpostavljam i da imas prava da me izbacis iz kuce ako hoces ali ni to me nece naterati da odem na Floridu." Od kad je ona postala ovako otvorena i zahtevna? Mora da je to njegov uticaj na nju. Charlie je razmisljao, misleci na mene i nemajuci dovoljno postovanja ni da pomisli na moje ime. "Da li bi mi objasnila gde si bila?" "Nesto je... iskrslo." Bella je odgovorila sa nervozom u glasu. Charlie nije smeo da zna istinu a mi nismo pricali o objasnjenju za Bellin iznenadni nestanak iz Forksa. "Ne znam sta da ti kazem, tata. Uglavnom je bio nesporazum. Rekla - kazala, ispalo je iz transa." Bas je neko objasnjenje. Charlie je pomislio sumnjicavo dok je cekao da Bella nastavi. "Pa, Alice je rekla Rosalie da sam skocila sa litice..." STA!!?? Charlie je momentalno eksplodirao. Skakanje... sa... litice!!! On nije bio jedini koji je bio besan na Bellino nemarno ponasanje; delio sam bes sa Charliem. Charliev sok mora da je bio jako izrazen na njegovom licu jer je Bella odmah nastavila da objasnjava. "Pretpostavljam da ti nisam rekla za to. Nije bilo nista, samo plivanje sa Jakobom. U svakom slucaju, Rosalie je to rekla Edwardu i bio je uznemiren.

Slucajno je to rekla tako da zvuci kao da sam htela da se ubijem ili tako nesto. Nije hteo da se javi na telefon tako da me je Alice odvukla u... Los Angeles da mu licno objasnim." "Da li si pokusala da se ubijes?" Charlie je pitao, uznemiren. "Ne, naravno da ne. Samo zezanje sa Jacobom. Deca iz La Pusha to stalno rade. Kao sto sam rekla, nije nista." Nije izgledao ubedjeno. Charlieva bas se povecala toliko da su mu misli bile u rasulu. "Zasto je Edwarda Cullena uopste briga? Sve ovo vreme te je ostavio bez reci-" "Jos jedan nesporazum." Bella ga je prekinula. "Znaci sada se vratio?" "Nisam sigurna kakav je tacno plan. Mislim da su se svi vratili." Bes je pulsirala kroz njega. Mogao sam da osetim njegovu mrznju prema meni. Ali nije mogao da me prezire onoliko koliko sam ja prezirao sebe. On ce unistiti sav napredak koji je postigla. Posle onoga sto joj je ucinio kako je mogao opet da se vrti ovuda? Necu mu dozvoliti da je dvaput unisti. Charlie je pomislio kad se ista slika njegove cerke slomljenog srca, koju sam video pre nekoliko sati, pojavila u njegovoj glavi. Trepnuo sam pri potsecanju na ono sto sam ucinio Belli. Zauvek cu zaliti zbog toga. "Zelim da ga se klonis, Bella. Ne verujem mu. Los je za tebe. Necu dozvoliti da te opet uznemiri kao tada." Charie je rekao kroz stisnute zube. "U redu." Odgovorila je strogo. Bio sam kao i Charlie zapanjen njenim odgovorom. Da li je lagala oca da bi izbegla raspravu? Ili se slaze sa njim da me vise ne vidja? Moje grudi su se skupile od bola, ali ignorisao sam agoniju i nastavio da slusam. "Mislio sam da ces se buniti." "I bunim se. Htela sam da kazem: U redu, iselicu se." Charlie je uzdahnuo sa zestinom dok je bol u mojim grudima izbledela. "Tata, ja ne zelim da se iselim. Volim te. Znam da si zabrinut ali moras da mi verujes za ovo. I moras da budes blazi prema Edwardu ako zelis da ostanem. Zelis li da zivim ovde ili ne?" Bella je rekla, uvodeci podmicivanje u razgovor.

"Nije fer, Bella. Znas da zelim da ostanes." "Onda budi dobar prema Edwardu jer ce on biti gde i ja." Bella ga je uverila. Njene reci ucinile su da se moje srce naduje predanoscu. "Ne ispod mog krova." Bella je uzdahnula. "Vidi, necu ti davati vise uslova za veceras - ili bolje receno ujutru. Samo razmisli o ovome, vazi? Ali imaj na umu da Edward i ja idemo u paketu ili tako nekako." "Bella-" Poceo je Charlie. "Mislim da smo zavrsili. I dok razmisljas, da li bi mogao da mi das malo privatnosti? Stvarno moram da se istusiram." Charlie je ispalio iz sobe, mrmljajuci grubo uvrede u svojoj glavi a vecina njih se odnose na mene. Osecao sam se uzasno jer sam bio uzrok Belline svadje sa ocem. Cim sam cuo da se Charlie spustio niz stepenice, izasao sam iz granica svog sklonista i seo na stolici za ljuljanje na drugom kraju sobe. Bella je spustila jorgan na dnu kreveta i ustala. "Izvini zbog ovoga." Prosaputala je kada me je videla. "Nije da nisam zasluzivao i mnogo gore. Nemoj pocinjati nista sa Charlijem zbog mene, molim te." "Ne brini oko toga. Pocecu tacno onoliko koliko je neophodno, ili ti to pokusavas da mi kazes da nemam gde da odem?" Bella je pitala oprezno. "Uselila bi se u kucu punu vampira?" Pitao sam, zapanjen njenom hrabroscu i poverenjem u moju porodicu. "To je verovatno najbezbednije mesto za nekoga poput mene. Jos ako me Charlie izbaci iz kuce onda vise ne moram da cekam do mature, zar ne?" Nacerila se. Stisnuo sam zube kako bih sprecio rezanje. Moracu da radim na toj ideji o braku. Mozda, kada bi znala sta to znaci da bude vezana za nekoga na taj nacin, mozda bi razumela kako divno to moze biti. "Tako zeljna da bude vecno prokleta." Promrljao sam.

"Znas da zaista ne verujes u to." "Ne verujem?" Rekao sam sa dozom ljutnje u svom glasu. "Ne. Ne verujes." Bella je uzvratila. Kada ce razumeti da su vampiri cudovista? Cudovista nemaju dusu. Spremao sam se da objasnim Belli da sam bezdusno cudoviste ali ona me je pretekla. "Da zaista verujes da si izgubio dusu onda bi odmah kada sam te nasla u Volterri shvatio sta se desava umesto sto si mislio da smo oboje mrtvi - zajedno. Ali nisi, rekao si "Neverovatno, Carlisle je bio upravu", jos uvek u tebi ima nade." Bio sam zbunjen Bellinim recima. Ostao sam bez teksta. Zaboravio sam taj osecaj verovanja da sam pronasao raj. Taj neverovatan osecaj. Mozda je moja podsvest prekrivala moju originalnu presudu. Ali jos uvek nisam verovao da vampiri imaju netaknutu dusu. "S toga, dopusti da se oboje nadamo. Nije da mi je to previse vazno. Ako ti ostanes, meni ne treba raj." Bella je rekla. Ustao sam i prisao joj ljudskom brzinom. Nezno sam joj uhvatio lice rukama i gledao ispunjen ljubavlju u njene oci. "Zauvek." Obecao sam. To obecanje cu nesumljivo odrzati. Kroz put u buducnost mog vecnog postojanja pojavila se svetlost, puna nade i sjaja kao da su se zvezde ponovo vratile u moj zivot. KRAJ