ISTORIJA RUSIJEPONOVLJENO IZDANJE

ZAGREB 2009.

P A V L E M I L J U K O V , A R L S E N J O B O S , L U J E Z E N M A N

I S T O R I JA RU S I J ENAPISALI:

PAVLE MILJUKOV, RANIJI PROFESOR MOSKOVSKOG UNIVERZITETA,

. SENJOBOS , PROF. PARISKOG UNIVERZITETA,L. EZENMAN , PROF. PARISKOG UNIVERZITETAISTORIJA RUSIJE, NARODNA KULTURA, BEOGRAD 1939 .

Saradnici pri originalnom izdanju:

Kamena Dalmeda, profesor univerziteta u Bordou; General G. Danilov, raniji naelnik taba ruske vojske; P. Gronski, raniji profesor politehnikog instituta u Petrogradu; A. Kizeveter, raniji profesor Moskovskog univerziteta, profesor univerziteta u Pragu; V. Mjakotin, profesor univerziteta u Sofiji; B. Mirkin-Gecevi, raniji profesor univerziteta u Petrogradu; L. Niderle, honorarni profesor univerziteta u Pragu.

Prvo izdanje je bilo prepuno tamparskih greaka i nedoslednosti u prevodu, zbog urbe izdavaa pri objavljivanju knjige. Tako se dogaalo da su iste linosti prevedene na razliiti nain - esto na susednim stranicama. Veina tamparskih greaka je ispravljena u ponovljenom izdanju, prevodi su ujednaeni, a jedina intervencija u tekstu je transkripcija Potemkin mesto Paomkin, koje je potpuno neubiajena u srpskom jeziku i u ono vreme (pre Drugog svetskog rata).

REDAKTOR PONOVLJENOG IZDANJA OGNJEN EKULJICA

SADRAJ

Predgovor 12

KNJIGA PRVAOd poetaka do smrti Petra Velikog

Izvodi za istoriju Rusije i ruska istoriografija 12

I. Geografska slika Evropske Rusije 25

II. Kratak pregled preistorijske arheologije ruske zemlje 391. Preslovensko doba 392. Slovensko doba 463. Starine okolnih neslavenskih naroda 48

III. Ruske zemlje od poetka do kraja tatarske najezde 501. Slovenska plemena i stvaranje kijevske kneevine 502. Kijevska kneevina i ruske zemlje u XI i XII veku 543. Pokrajinski ivot ruskih zemalja u XII i XIII veku 654. Tatarske najezde i njihove posledice 70

IV. Moskva, Rusija i ujedinjenje ruske zemlje 741. Severoistone kneevine u XII i XIII veku i stvaranje moskovske kneevine 742. Moskovski kneevi 763. Ivan Trei Vasiljevi 804. Vasilij Trei 865. Ivan etvrti Grozni 87

V. Doba nemira i dolazak Romanova na vlast 951. Politiki nemiri i plemiska reakcija 952. Socijalni nemiri narodne rulje 983. Tuinsko meanje i narodno buenje 100

VI. Prvi Romanovi: od Mihajla do Petra Velikog 1041. Mihail Fjodorovi 1052. Aleksej Mihailovi 1093. Sjedinjenje Malorusije sa moskovskom dravom 1164. Unutranje ureenje u XVII veku 1265. Preobraaj ivota i obiaj pod tuinskom vlau u XVII veku 1316. Crkvena reforma i crkveni rascep 137

2

7. Duhovni ivot u XVII veku 1398. Knjievni i umetniki ivot u XVII veku 1449. Neposredni prethodnici Petra Velikog 148

VII. Petar Veliki 1541. ivot i rad Petra Velikog do rata na severu 1552. Ruenje staroga poretka 1663. Prva sistematska reforma 1834. Posle Poltave 1925. Rezultati reforme: haos 201

VIII. Petar Veliki (nastavak) 2051. Od Baltikog Mora do Kaspijskog jezera 2052. Obnova 2083. Socijalne posledice Petrove reforme 2234. Narodna prosveta i reforme crkve 2285. Nezadovoljstvo zemlje i carevia 237

KNJIGA DRUGAPoslednici Petra Velikog,

od autokratije sa podrkom plemstva do birokratske autokratije

IX. Od Katarine Prve do Katarine Druge 2471. Katarina Prva i Petar Drugi 2472. Ana Ivanovna 2523. Ivan esti 2634. Jelisaveta Petrovna 268

X. Od Katarine Prve do Katarine Druge (nastavak) 2791. Petar Trei 2792. Unutranje stanje u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka 283

XI. Katarina Druga 3011. Revolucija 3012. Prve upravne mere 3053. Komisija 314

XII. Katarina Druga (nastavak) 3251. Spoljni rat i Pugaevljeva buna 3252. Zakonski rad 3323. Spoljni rat 3404. Kraj vladavine 346

3

XIII. Pavle Prvi i unutranje stanje 3511. Pavle Prvi 3512. Ekonomsko i socijalno stanje krajem XVIII veka 3593. Duhovni ivot u Rusiji u drugoj polovini XVIII veka 367

XIV. Aleksandar Prvi 3751. Liberalna reforma 3752. Reakcija 3873. Materijalni i duhovni napredak za Aleksandra Prvog 3944. Spoljna politika 397

XV. Nikola Prvi 4121. Stupanje na presto 4122. Poetak vladavine 4193. Konzervativna politika i rad dravne uprave (18311855) 433

XVI. Nikola Prvi (nastavak) 4471. Vlada i duhovni ivot Nikole Prvog 4472. Spoljna politika 458

KNJIGA TREA

XVII. Aleksandar Drugi 4721. Kraj rata na istoku 4722. Doba velikih reforma 474

XVIII. Aleksandar Drugi (nastavak) 5051. Ocevi i deca 5052. Poeci revolucionarnog pokreta 5103. Reakcija i teroristiki pokreti 5184. Evropska politika i ekspanzija u Aziji 536

XIX. Aleksandar Trei 5571. Pobeda reakcije 5572. kolska i duhovna reakcija 5723. Ekonomska politika 5784. Spoljna politika 581

XX. Nikola Drugi 5871. Odravanje reakcije 5872. Ekonomski i finansiski rad 5913. Porast opozicije i priprema revolucije 597

4

4. Spoljna politika 604

XXI. Nikola Drugi (nastavak) 6181. Prva revolucija 6182. Od manifesta do sastanka Dume 6313. Prva Duma ili Duma narodnog preziranja 6434. Od prve do druge Dume 6505. Druga Duma 6536. Trea Duma ili Duma plemia 657

XXII. Nikola Drugi (nastavak) 6651. Spoljna politika (1905-1914) 6652. Spoljna politika (1914-1917) 6783. Uloga Rusije u Svetskom ratu 685

XXIII. Nikola Drugi (nastavak) 7011. etvrta Duma 7012. Revolucija iz februara 1917 712

XXIV. Rusija pod sovjetskim reimom 7331. Ratni komunizam i Lenjin 7332. Nep i borba o vlast posle Lenjina 7473. Petogodinji plan i Staljinizam 7604. Kulturna revolucija 771

Napomena o ovom izdanju 783

5

PREDGOVOR

I

Ova Istorija Rusije ponikla je iz saradnje nekolicine ruskih istoriara koje je velika katastrofa izgnala iz njihove otadbine. Ona je zajedniko delo ljudi vinih istoriografskom poslu, koji su hteli omoguiti Francuskoj da se koristi njihovim znanjem steenim u Rusiji. Onaj koji je, zajedno sa g. L. Ezenmanom i sa mnom, zamislio ovo delo i rukovodio njegovim stvaranjem, g. Miljukov, ije su radove o ruskome drutvu istoriari ve ranije visoko cenili, nosi ime koje je danas postalo slavno irom celoga sveta zbog njegove dravnike uloge. On lino napisao je veliki broj odeljaka ovoga dela, esto najoriginalnijih i najvanijih, a posebice glave o revolucionarnoj krizi u XX veku kojoj je prisustvovao kao svedok i u kojoj je uestvovao kao sudelova. Pisci ovoga dela hteli su da prue francuskim itaocima rezultat prouavanja vrenih u Rusiji po arhivskim dokumentima, privatnim dnevnicima, memoarima i prepiskama, prouavanja koja su veinom skoranjega datuma, malo poznata u Francuskoj, i iz kojih je ruska istorija izila obnovljena.

Nije potrebno naglaavati korisnost ovakvoga dela. Francuz, eljan da upozna prolost ovoga velikog naroda, ija uloga u oveanstvu raste iz dana u dan, ne moe jo i danas da nae delo koje bi potpuno zadovoljilo njegovu opravdanu radoznalost. Jer na francuskom jeziku postoji veoma mali broj knjiga o istoriji Rusije. Najpounija Istorija Rusije od Ramboa, opravdano cenjena u svoje vreme, pretstavlja danas samo istoriska znanja sa kraja XIX veka; ona ak ponekad prua izopaenu sliku ruske istorije usled uticaja francusko-ruskog saveza i tenje za preteranim divljenjem caristikom reimu. Mala Istorija Rusije od Platonova, prevedena na francuski, moe imati za cilj samo da prui ukupan pregled, i ona se zaustavlja na pragu savremenoga doba. Niz monografija Vasiljevskoga o najglavnijim ruskim vladarima i njihovoj okolini sainjavaju sjajnu zbirku, zanimljivu i prijatnu za itanje, dramskih i skandaloznih anegdota; ali ona ne moe da pretstavlja istoriju ruskoga naroda. Mnogo temeljnija dela nemakih pisaca, Hermana, Briknera, imana, Heea i telina, nisu prevedena na francuski; ona, uostalom, i ne sainjavaju povezanu celinu.

Da bi popunili tu prazninu, pisci i izdavai ovoga dela odluili su da objave na francuskom jeziku jednu celokupnu istoriju ruskoga naroda od njenoga poetka. Oni su eleli da prue istorisku sliku svih vidova ruskoga ivota, unutranjega politikog reima i spoljne politike, kretanja stanovnitva i organizovanja drutva, zemljoradnje, industrije i trgovine, knjievnosti i umetnosti, nauke i prosvete. Pokuau da objasnim zato mi se ini da su oni u tome poslu uspeli, i eleo bih isto tako da rasvetlim razliku u gleditima izmeu ruskih istoriara i onih koje u Rusiji nazivaju zapadnjacima.

6

II

Opti plan ovoga dela dri se koliko god je moguno hronolokoga reda, to je prirodno za svaku istoriju. Kaem koliko god je moguno, jer ma da je celina podeljena na hronoloke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od ovih perioda opiu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: politikih, socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice izmeu perioda uzete su iz unutranje politike; ona prua okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo dravnih vlasti prua kroz sve oblasti narodnoga ivota, a utoliko pre u jednoj zemlji gde je vlada, imajui pred oima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od volje jedne jedine linosti, i gde su presudni dogaaji bili promene na prestolu.

Pravilna srazmera odrana je izmeu uzastopnih perioda kao god i meu raznorodnom graom. Niko se nee iznenaditi to izlaganje dogaaja postaje sve obimnije ukoliko se pribliuje naem dobu. Opravdano je to se brzo prelazi preko svih poetnih vekova zakljuno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su malo proueni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez dogaaja zbog nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek bee otpoelo, imala je tada veoma razreeno stanovnitvo u kome se nije jo mogao da ispolji skoro nikakav javni ivot. Isti sluaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo vie mesta XIX veku, dobu kada je ruski narod, postavi najmnogobrojniji narod itave Evrope i mnogo vei od svih ostalih, poeo da ivi snanim ivotom koji je do sitnica poznat iz ogromne gomile najverodostojnijih dokumenata. italac se nee poaliti, nadam se, to vidi kako se uveava obim izlaganja kada se doe do poslednje revolucije iz koje je neposredno potekao sadanji reim u Rusiji, utoliko pre to je pisac te povesti, kao svedok i znaajan sudelova, tada bio na najboljem poloaju odakle je mogao da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.

Ne treba se isto tako uditi to e se naii na vie pojedinosti iz unutranje nego iz spoljne politike, a naroito kad bude potrebno da se objasni jedna od najoriginalnijih pojava u istoriji Rusije: one neobine inicijative samodrca, one nepredviene samovolje koje odluuju o budunosti jednoga velikog naroda. Krvava oprinina Ivana Groznog, revolucionarni ukazi Petra Velikog, zakonodavni prohtevi Katarine, mistina matanja Aleksandra I, liberalni pokuaji Aleksandra II, sva ta dela ruskih samodraca mogu se objasniti jednome zapadnjakom itaocu samo pomou podrobnog prouavanja ivotnih prilika za vreme svakog pojedinog vladara, dok odnosi sa drugim dravama, koji pretstavljaju grau spoljne politike, ulaze u zajedniku oblast istorije Evrope koja je naem itaocu ve poznata. U tom podruju bilo je dovoljno izneti tano posebna stremljenja i postupke ruske vlade; i u tom pogledu obim izlaganja je veoma proiren, naroito od godine 1876.

Najnoviji deo za itaoca je, razume se, istorija drutvenog, ekonomskog i duhovnog ivota. O kretanju stanovnitva, tako vanom u toj zemlji veoma

7

skoranjeg i veoma brzog naseljavanja, o stvaranju velikih industriskih preduzea, o uveanju proizvodnje i trgovine italac e nai veliko izobilje obavetenja, cifara i karata. Tu e se videti koliko Rusi u statistiku imaju poverenja (koje je na Zapadu veoma poljuljano) i koliko im je u volji izraunavanje procenata, u emu sada boljevici idu do besmislenosti, jer u desetnim razlomcima izraunavaju procenat svoje industriske proizvodnje koja je jo u povoju.

Jedno veoma zanimljivo otkrie za Francuze, koji su tako malo obaveteni o unutranjem razvitku ruskoga naroda, bie objanjenje dveju najoriginalnijih crta ruskoga drutva, a to je prelaz u plemstvo vladarevih slubenika, i preobraaj seljaka u robove; jer se u tome najjasnije vidi obratni tok drutvenoga razvitka u Francuskoj i u Rusiji. Dok su u Francuskoj, zemlji koja je veoma davno poela da se obrauje, ratnici kao posednici velikih oblasti sami sebe proglasili za plemie za vreme meusobnih ratova, i dok su se seljaci, veoma davno vezani za zemlju kao sebri, postepeno uzdizali iz ropstva do slobodnog posedovanja zemlje preobraajem njihovih odnosa sa velikim posednicima, pri emu je kraljeva mo mogla da igra samo sporednu ulogu, - u Rusiji je, naprotiv, vladar silom svoje svemoi, a iz potrebe za zajednikom odbranom od susednih naroda, stvorio jednu klasu ratnika koji su za vreme svoje slube nagraivani ustupanjem zemlje u veoma siromanom i jo neobraenom kraju, gde je zemlja, kao jedini izvor bogatstva, dobijala vrednost samo radom seljaka. Da bi izdravala ratnike, a tako isto da bi prikupila potreban novac najpre za danak tatarskome hanu a poznije za dravne izdatke, dravna uprava je postepeno vezivala za zemlju zemljoradnike bez kojih ona ne bi davala ni dug ratniku ni porez caru. Ratnici, postavi najpre nasledni posednici svoje zemlje, a potom u XVIII veku osloboeni svake obaveze i ovlaeni da postupaju po svojoj volji sa seljacima vezanim za njihov posed, stekli su veoma visok poloaj koji ih je najzad izjednaio sa plemstvom ostalih evropskih zemalja. Seljaci, privezani za odreeno zemljite i ostavljeni na milost plemia, spali su sa poloaja slobodnih zemljoradnika na stupanj sebarstva, koje se jedva malo razlikovalo od ropstva antikoga doba.

Duhovni ivot obraen je u ovoj knjizi onim hronolokim redom to ga je nametnuo politiki ivot, sa naroitim isticanjem razliitih vidova koje je taj ivot dobijao u raznim periodima, i to vie sa gledita istorije nego sa gledita umetnosti. Vanost jednoga dela ili jednoga pisca odmerena je prema mestu u razvitku ruskoga duhovnog ivota vie nego prema njegovoj estetskoj vrednosti. Poetna natucanja ruskoga knjievnog ivota, ti pokuaji nezgrapni za nae zapadnjake oi, obraeni su sa isto toliko obzira, a ponekad i sa vie ljubavi kego remek dela XIX veka, iji su zraci obasjali itavo oveanstvo.

Nauni ivot, zapoet u Rusiji najpre u obliku vebanja u tehnikim zanatima, dugo vremena bio je samo popularisanje radova evropske nauke; on je morao da saeka drugu polovinu XIX veka da bi se uzdigao do visine originalnih istraivanja. On je mogao da zauzme samo skromno mesto u slici ruskoga ivota.

8

A naprotiv, dato je - i to opravdano - najire mesto istoriji nastave, koja je prirodna dopuna istorije nauka.

III

Nije samo istoriska sadrina ovoga dela pouna za itaoca, ve isto tako i gledite sa koga ruski istoriari posmatraju istoriju svoje otadbine. Oni dovoljno poznaju Rusiju i Evropu, te zapaaju tesne veze koje ih spajaju; oni dakle nisu dolazili u iskuenje da osobine svojstvene ruskom narodu pripiu azijatskom poreklu ili temperamentu. Oni su se u dovoljnoj meri oslobodili iluzija sveslovenskog romantizma, te vie ne veruju da je ruski narod pozvan da preporodi evropske narode u ime jednoga novog shvatanja ljudskoga ivota. Oni znaju da je njihov narod po poreklu evropski narod, stvoren kao i drugi okolni slovenski narodi ujedinjavanjem nekolikih stalno nastanjenih plemena pod vlau jednoga ratnikog voe. Poto je u istoriski period ula mnogo docnije nego zapadna Evropa, Rusija je u XII veku dostigla otprilike isti stupanj razvia evropskih naroda koji je Francuska dostigla u VIII a Nemaka u X veku. Bilo je to doba pre feudalnog reima, kada je zemlja bila podeljena izmeu kneeva od kojih je svaki imao oko sebe krug ratnika. Dva dogaaja usled geografskog poloaja Rusije na granicama Azije prelaz u pravoslavlje krajem X veka i najezda i gospodarenje Tatara od XIII veka, najpre su je odvratili a potom sasvim odvojili od evropske zajednice i bacili u usamljenost koja je zaustavila njen razvitak. Ona je ponovo dola u dodir s Evropom tek posle ponovnog zakanjenja, te je zaostala za pet ili est vekova, i nije imala ni viteki stale, ni gradsku buroaziju, ni Renesans, ni Reformaciju, ve je bila potinjena svevlasti jednoga jedinog vladara, samodrca ruskih zemalja, ija je vlast bila tiranska, jer je bila liena konica aristokratije i oblasnih zlasti koje su u Srednjem veku ponikle u Evropi i ograniavale ak i vlast apsolutnih monarhija. Dovde su ruski istoriari saglasni s nama, sem to umanjuju vanost tatarskoga gospodarstva.

Ali posle narodnoga otpora u poetku XVII veka protivu pokuaja Poljske i vedske, i im je Rusija ponovo dola u stalan dodir sa evropskim narodima, koji su bili odmakli u prosveenosti, itav njen unutranji ivot ukazuje se nama zapadnjacima samo kao kopija reima, obiaja i shvatanja Zapada. Petar Veliki stvara vojsku i flotu po uzoru na Evropu, Senat, vea i finansiski sistem po uzoru na vedsku, a Sinod po ugledu na protestantske crkve; kneevi i kneginje nemakoga porekla u XVIII veku obrazuju plemstvo, plemiske sabore, zanatska udruenja i buroaziju po nemakom uzoru. Aleksandar I ugleda se na Napoleona, a Nikola I upravlja svojom vojskom po pruskom nainu; Aleksandar II zavodi u Rusiji francuske sudove i porote, univerzitete i gimnazije kao u Nemakoj, a mesne i pokrajinske sabore kao u Evropi; pa i Duma Nikole II stvorena je po nemakim uzorima. Za ta dva veka nazivi ustanova, inova i poloaja su skoro uvek zapadnjaki; tu su odbori stvoreni po zapadnjakoj modi

9

da pripreme sve reforme, i ideal ruske dravne uprave ostao je uvek prosveeni despotizam iz evropskog XVIII veka.

Isti je sluaj i sa opozicijom. U svima svojim uzastopnim oblicima ona je uvek traila svoj ideal u politikom i socijalnom reimu pozajmljenom od zapadnjakih praksa i teorija. Dekabristi iz 1825 godine traili su ustavnu monarhiju po ugledu na francusku, a liberali iz 1860 godine parlamentarnu monarhiju po ugledu na englesku; revolucionari posle 1875 godine radili su za evropski socijalizam, a komunisti za nemaki marksizam, i najvii stupanj originalnosti to ga je Rusija postigla sastoji se danas u tome da ostvaruje jednu teoriju koja je u Evropi ostala u stanju utopije.

Nije samo u politici Evropa sluila kao uzor. U svim oblastima ivota, u zemljoradnji, industriji, trgovini, knjievnosti, umetnosti, nauci, nastavci, u nainu odevanja, drutvenim obiajima i zabavama, Rusija je dobivala potstrek od Zapada, usvojila njegove prakse i sledovala njegovim modama. Njena knjievnost je otpoela prevoenjem i preraivanjem zapadnjakih spisa, a njena nauka popularisanjem evropske nauke.

Takav utisak ini istorija Rusije na duh jednoga zapadnjaka. Ali, kada se taj dugaki niz podraavanja posmatra sa ruskoga gledita, on dobija sasvim drugi izgled. Panju ruskog istoriara ne privlai vie strani uzor, nego rad izvren u Rusiji da bi se taj uzor prilagodio prilikama ruskoga ivota. I upravo taj rad na prilagoavanju postaje za njega glavni predmet prouavanja; reklo bi se da evropski uzor postoji tek od trenutka kada je nekoji saradnik ruske vlade saznao za njega. Zbog toga ruski istoriar veoma briljivo prouava pripremne radove za reforme, careve line utiske ili matanja, uticaje koji su vreni na njegovu volju, suparnitva u njegovoj okolini, rasprave u njegovom kabinetu ili u odborima kojima je stavljeno u dunost da ispitaju ta pitanja, prouavanja to su ih vrili njegovi saradnici, izmene unete u prvobitni nacrt, oblik konanih odluka i mere preduzete za njegovu primenu. Ruski istoriar se interesuje ak i za neusvojene nacrte, jer oni bacaju svetlost na shvatanja male grupe upravljaa i upoznaju nas sa oseanjima, predrasudama i otporom onoga to se u Rusiji smatra za javno miljenje.

Francuski italac moe uostalom samo da se raduje ovakvoj sklonosti ruskoga duha, jer upravo ta neprekidna tenja da se podraavanja Zapadu pretstave kao ruski pronalasci pruaju itaocu izobilje obavetenja o delima i linostima dosada skoro nepoznatim u Francuskoj. Tako e se upoznati sa onima koji su stvarali projekte za Petra Velikog, Katarinu i oba Aleksandra. Podroban pregled radova uvene Katarinine zakonodavne komisije pokazae mu jasno ve otro izraen pokret protivu sebarstva i pomaman otpor povlaenih protivu svake reforme u tome pogledu, ime se objanjava neuspeh toga pokuaja. Prouavanje diskusija i spletaka u komisiji i oko komisije kojoj je Aleksandar II stavio u dunost da pripremi osloboenje sebara objasnie itaocu kako se vlada mogla odluiti na tako znaajnu reformu i zato je unela u nju tako vana ogranienja.

10

Sa toga ruskog gledita moe se lako uoiti kako se jedna tuinska ustanova presaena u Rusiju preobrazila toliko da je postala kao neka domaa tvorevina. Zemstvo, stvoreno po ugledu na pokrajinske zajednice Zapada, postalo je u Rusiji organ politikog ivota mnogo snaniji nego njegov slabaki zapadnjaki uzor; ono je mnogo dublje prodrlo u narodnu masu. Svojim ustanovama za lekarsku pomo, za osnovnu nastavu, za zemljoradnju i statistiku, zemstvo je intelektualce, lekare, uitelje, statistiare i agronome dovelo u linu vezu sa seljacima; njegova delatnost probudila je unutranjost zemlje koju je birokratija bila dovela do obamrlosti; ono je naviklo ljude razliitog drutvenog nivoa da sarauju kao meusobno ravni, i ono je uinilo da ak i u sela prodre oseanje jednakosti pred zakonom.

Slinim preobraajem su se ruske politike stranke, iaka ponikle iz zapadnjakih stranaka od kojih su ak i nazive pozajmile, izmenile usled isto ruskih prilika koje su na njih uticale. Ni ustavna stranka, ni liberali, ni socijalisti, ni radnika stranka nisu postupali kao njihovi evropski imenjaci. Rascep - ije su posledice bile sudbonosne za zemlju -izmeu parlamentarnih liberala i grupa sa socijalistikim tenjama potekao je iz suprotnosti izmeu dveju uzastopnih generacija, i njega su ovde potpuno rasvetlili ubedljivi navodi uglednih pisaca iz oba tabora. Posle 1875 godine rusku omladinu odvratilo je od parlamentarne opozicije oseanje nesavladljivog nepoverenja prema njenim starijim drugovima liberalima, osumnjienim da gaje potajne aristokratske tenje. Tako se objanjava oduevljeno stremljenje ka ekstremnim reenjima, koje je u ovoj knjizi oznaeno kao revolucionaran pokret i koje je, sluei se i dalje zapadnjakim obrascima, naposletku nametnulo Rusiji jedan reim sasvim razliit od reima ostalih evropskih drava.

Razlika u gleditima ne oslovljava uostalom i razliitost u nainu naunog obraivanja. Pisci ovoga dela, dobro upoznati sa primenom istoriske metode koja se upotrebljava u itavoj Evropi, izvebali su se u prouavanju izvora i oni znaju za predostronosti koje kritika zahteva. Oni su umeli da oiste teren od lanih povesti i anegdota koje su nagomilala dva veka eretanja na dvoru i po ambasadama, a takoe i od pogrenih zapaanja i tumaenja tuinskih putnika. Tako su oni uspeli da rasture opsenu romantinih iluzija o staroj Rusiji (naroito o miru i Saboru).

Praktina potreba da se ogranie razmere ove istorije i vrsta italaca kojima je ona namenjena nisu doputale da se ovo delo otromi mnogim objanjenjima u obliku napomena. Ipak e jedan podroban odeljak o kritinim delima omoguiti itaocu da stvori tanu sliku izvora za istoriju Rusije i upoznae ga sa vanim monografijama i iscrpnim delima u kojima su izneti rezultati steeni prouavanjem dokumenata.

elim da zavrim izraavanjem svoje zahvalnosti za ast koja mi je ukazana da francuskim itaocima pretstavim delo od tako velike vrednosti.

. Senjobos

11

IZVORI ZA ISTORIJU RUSIJE I RUSKA ISTORIOGRAFIJA

Najstariji izvori za istoriju Rusije jesu letopisi (ili hronike) i dela. Letopisi izlau dogaaje hronolokim redom, prema spisima pisanim u manastirima i crkvama, a ponekad i na dvorovima. Ostali su nam od njih mnogi prepisi pisani od XIV do XVII veka. Najvanije od njih objavila je Petrogradska arheografska komisija u zbirci Polnoe Sobranjije Ljetopisej (Potpuna zbirka ruskih letopisa), u 22 sveske infolio.

Od sredine XIX veka ne smatra se vie da je prvi letopisac bio monah Nestor iz Peerskog manastira u Kijevu. Najstariji deo letopisa (od 850 do 11101116) pripisuje se Silvestru, igumanu Vidubickog manastira u Kijevu, koji izgleda da je preradio zbirku nekih ranijih letopisa; u jednoj analizi moda preterano opreznoj A. ahmatov raspoznaje u dosada poznatim tekstovima Povesti minulih vremena (Povjes vremennih ljet) itavih pet uzastopnih slojeva, od kojih prvi potie iz sredine XI veka. to se tie obavetenja koja se odnose na prve poetke, letopisi ih crpu iz narodnih legendi i vizantiskih hronika, kojima su dodali najstarije sauvane dokumente: ugovor sa Grcima iz 911 i 945 godine, i Rusku istinu (Ruskaja Pravda). Kasnije, u XII i XIII veku, rad letopisaca gubi svoje obeleje celokupnosti: piu se razliite hronike u Kijevu, Novgorodu, Perejaslavlju (junom), u Galiu, u Voliniji, Vladimiru, Rostovu itd. Od XIII veka, letopisi severnih i junih pokrajina konano se odvajaju i piu se nezavisno. Od kraja XV pa sve do XVII veka, istodobno sa stvaranjem politikog jedinstva Rusije, rezultati tih razliitih radova ponovo se skupljaju u pregledne celine. Poslednje ovakvo celokupno delo, najopirnije ali i najmanje kritiko, napisano je po nareenju patrijarha Nikona, ije ime i nosi. Ipak, u ovo doba letopisi gube konano svoje anonimno i strogo pripovedno obeleje; oni postaju izbor dogaaja namenjenih da dadu tendenciozno objanjenje prolosti, saobrazno novim politikim i verskim shvatanjima Moskve; ili se pak preobrauju u memoare savremenika koji opisuju dogaaje svoga doba. Politike tendencije preovlauju isto tako i u prvom udbeniku ruske istorije sastavljenom po ugledu na istorisku knjievnost Poljske, Sinopsisu, koji je objavljen u Kijevu godine 1674, a napisao ga na osnovu hronika Teodosije Safonovi. Broj memoara (ili kazivanja) uveava se, naroito poev od Doba Nemira (1613); od kraja XVII veka oni se reaju bez prekida i sainjavaju glavni izvor za prouavanje ruskoga ivota. Njima treba dodati i prianja tuinaca o Rusiji, od kojih je najstarije napisao Sigismond fon Herbertajn, Rerum Moscoviticarum Commentarii, 1549 godine.

Prouavanju dela pristupili su ruski istoriari znatno kasnije nego prouavanju letopisa; ali su postepeno ti dokumenti o unutranjem ivotu, dravnoj upravi, pravu, ekonomiji, finansijama itd. zauzeli glavno mesto u istoriografiji. Izvesno, za najstarija razdoblja oni su mnogo oskudniji nego oni kojima raspolae zapadna Evropa: od XII do XV veka oni su veoma malobrojni: dokumenti koji se tiu istorije Moskovske drave pojavljuju se u znatnoj koliini

12

tek od druge polovine XVI veka. Najstariji takvi dokumenti uvani su prvenstveno u manastirima; odatle su ih uzimala privatna lica, muzeji, biblioteke, Arheografska komisija sastavljena naroito u tome cilju (18271834), i naposletku dravni arhivi. Zbirke dokumenata nekadanjih javnih ustanova bile su velikim delom unitene poarima, naroito za Doba Nemira, a isto tako u godini 1626 i 1812. Ipak, znatan broj tih dokumenata, onih koji su poticali iz centralnih ustanova a naroito iz oblasnih uprava, sauvani su, i to uglavnom posle Doba Nemira; ima ih izobilno poev od vladavine Katarine II. To su najpre dokumenti o diplomatskim odnosima, o vojnoj administraciji i finansijama; potom policiska akta (o javnoj bezbednosti i moralu); i naposletku akta pravosua, koje se stapalo sa administracijom. Diplomatska akta od kraja XV veka bila su prouavana i objavljena najpre u Zbirci dravnih akata i ugovora (Sovranjije gosudarstvenih aktov i dogovorov), u 4 sveske, od 1813 do 1822 godine, a potom u Zborniku Drutva za rusku istoriju, gde su objavljeni i izvetaji stranih diplomatskih pretstavnika u Rusiji (od kraja XVII veka). Kasnije se prelo na prouavanje vojnih i finansiskih akata, kao i rodoslovnih knjiga (Razrjadnija knjigi, zvanino ustanovljena 1556 i 1686 godine) koje su odreivale mesta na koja su imali prava izvesni lanovi iz najviih plemiskih porodica. Meu dokumentima o zemljinim posedima plemstva obaveznog da vri vojnu ili javnu slubu (lena i domeni) i fiskalnih dokumenata, da navedemo knjige za upisivanje (piskovija) i knjige za oporezivanje (perepisanjija), koje su s vremena na vreme ustanovljavane da bi se odredio porez: u prve, starije po postanku, upisivana je zemlja koja treba da plaa porez; u druge, koje potiu iz tree decenije XVII veka, upisivana su isto tako ognjita (dvor) poreskih obveznika. Od svih sudskih dokumenata najbolje su proueni zakonici: Ruskaja Pravda, Sudebnjih, Zakonik (Uloenije) cara Alekseja Mihailovia. Potpuni zbornik zakona kasnijih od Zakonika, I serija, od 1649 do 1825 godine, u 46 svezaka, objavljen je 1830 godine. U arhivima se uvaju takoe mnogobrojni dokumenti koji se odnose na pravne nauke. Akta iz privatnog prava manje su sauvana; meu najinteresantnijim spomenuemo ona koja su odreivala razne stupnjeve line potinjenosti (od sebarstva pa sve do obaveza dunika prema poveriocima), ugovore o prodaji i kupovini, brane ugovore, testamente.

Nauno prouavanje ruske istorije zapoeo je u XVIII veku najpre Rus Tatiev (16861750) i Nemac orijentalist Vajer (16941738), potom Rus Lomonosov (17111765) i Nemac Miler (17051772), i naposletku Rus erbatov 17331790), kao i njegov takmac Boltin (17351792), prvi koji je razmiljao o unutranjoj istoriji Rusije, Nemac lecer. Bajer i lecer bavili su se samo najstarijim periodom ruske istorije; Bajerovi radovi sauvali su i danas svoju vrednost; naprotiv, lecer, slavni osniva istoriske kritike, poao je od pogrene pretpostavke da su letopisi, zvani Nestorovi, delo jednoga istog pisca, da su sve njihove varijante samo prosta preinaenja prepisivaa, i da se moe uspostaviti prvobitni tekst kao to se uspostavlja tekst klasinih pisaca

13

izbacivanjem tih preinaenja. Tatiev i erbatov nameravali su, iako se nisu za to dovoljno bili pripremili, da na osnovu letopisa sastave povezanu istorisku povest. Tatiev je samo grupisao sasvim mehaniki, prepriavajui ih jezikom svoga doba, sva obavetenja koja je naao u raznim rukopisima letopisa; ako je njegovo delo sauvalo do danas izvesnu vrednost, to je stoga to se on posluio nekojim dragocenim rukopisima koji su se kasnije izgubili. erbatov je, naprotiv, umanjio vrednost svoje dokumentacije jednim pokuajem pragmatikog izlaganja prema knjievnom ukusu svoga doba; pa ipak, on nad Tatievim ima to veliko preimustvo to je osim Letopisa iskoristio i diplomatske note, iju je istorisku vanost ve bio naglasio Miler, vredni upravnik arhive Ministarstva spoljnih poslova u Moskvi od godine 1765. Miler, koji je pomogao erbatovu da napie svoju Istoriju, imao je takoe nameru da objavi diplomatske dokumente. Njegovu nameru ostvario je tek posle njegove smrti kancelar N. P. Rumjancev (Zbirka dravnih akata i ugovora, u 4 sveske; poetak V sveske sauvan je u nepovezanim listovima), koji je naredio da se sistematski istrauju najstariji rukopisi sauvani po manastirima; ta istraivanja omoguila su sem toga Kalajdoviu i Stroevu da sastave dragocene spiskove starih rukopisa.

uvena Istorija Ruske drave od N. M. Karamazina obino zanemaruje rad istoriografa XVIII veka. Karamzin, koji je kao i Lomonosov smatrao istoriju za knjievno delo, popularisao je rusku istoriju i pridenuo svojim junacima sentimentalne ideje svoga doba. Glavna je mana njegove Istorije to je sauvao tendenciozni karakter istoriskih radova XVIII veka slavei monarhiju i svodei itavu rusku evoluciju na ove tri faze: ujedinjenje, raspadanje i ponovno uspostavljanje dravne oblasti (Kijev, apanae, Moskva pod samodrnim vladarima); zbog toga su mu najmlai njegovi savremenici uskoro zamerali to mu nedostaju kritiki smisao i filosofske ideje. Jedan uenik lecerov, profesor Kaenovski, zasnova skeptiku kolu i pokua da primeni na istoriju Rusije shvatanja zapadnjakog romantizma. Pod izgovorom da je prvobitna istorija svih naroda zasnovana na prostonarodnim legendama, te je uvek basnoslovna, on je izjavio da je itav poetak ruske istorije, kako ga opisuju letopisi, pun bajki. Njegovi uenici ili su ak dotle da su tvrdili, no bez dovoljno dokaza, kako je ruska istoriografija verodostojna tek od XIII veka, doba kada izgleda da je sastavljena istorija prethodnih stolea. Pri tom oni preteruju, poput lecera, u isticanju prvobitnog divljatva ruskih plemena. Njihovi protivnici, Butkov i Pogodin, nisu imali nimalo muke da pobiju njihova tvrenja, te je skeptika kola uskoro izgubila svaki uticaj.

Prouavanje elingove i Hegelove filosofije nagnalo je tadanju mladu generaciju da se zapita kakva je bila uloga Rusije u svetskoj istoriji. P. J. aadaev, koji je prvi postavio sebi to pitanje, tvrdio je kako ruski narod nije nimalo sklon da igra istorisku i svetsku ulogu, kako je njegova prolost prazna i kako on nema budunosti, sem ako bi usvojio jedinu ideju koja ima istorisku i svetsku vrednost: ideju hrianstva u njegovom zapadnjakom obliku katolicizma. Meutim organsko shvatanje istorije, koje su mladi ruski naunici pozajmili od nemake

14

filosofije, propovedalo je naprotiv da budunost proistie iz prolosti, kao plod iz setve, te prema tome ako je ruski narod sposoban da igra kakvu ulogu u istoriji oveanstva, to dolazi otuda to je klica njegove istoriske misije ve postojala u njegovoj prolosti. Pogodin, postavljen godine 1836 za profesora istorije na Moskovskom univerzitetu i zvanino pozvan da brani istorisko pravoslavlje od kleveta skeptika, poduhvatio se prvi da istrauje dokaze za tu misiju. Iako je mnogo zasluan za rusku istoriografiju, naroito zbog svog podrobnog prouavanja letopisa, on je veoma neveto i jednostrano ispunio filosofski deo svoga zadatka. U tenji da otkrije postojanje zakona uzronosti u istoriskom razvitku, on se okomio da dokae kako svi dogaaji, ak i oni najsitniji, imaju izvesnoga smisla, i da u njima vidi dokaze natprirodne i udesne misije Rusije. U toj osobitoj milosti provienja on je video glavni dokaz uzviene uloge dodeljene Rusiji u budunosti. Nestruni istoriar N. Polevoj nastavio je njegov pokuaj sa vie vetine. On je prvi raskinuo, iako bojaljivo, sa patriotskim i monarhistikim shvatanjem koje je bilo glavno obeleje ruske istoriografije do Tatieva i Karamzina. Po njemu, zadatak istoriara nije da u ivopisnom obliku iznosi dramske dogaaje i junane linosti, nego da obelei unutranji razvoj istorije i istinsku vezu meu dogaajima; da istakne uzastopne periode narodne istorije i njene odnose sa sveoptim razvitkom. Zato on odbija da prizna kako je ideja monarhije bila ostvarena jo od poetka istorije. On dokazuje da podela Rusije na apanae nije nastupila kao vraanje unazad posle tobonje sjajne epohe pod samodrnom vlau, ve da je to naprotiv bio potreban prelaz u istoriskom razvitku Rusije koji je donosio postupno jaanje njene politike moi, i da je tatarska vladavina bila isto tako neophodna. Ali i kod njega ta neophodnost postaje malo po malo smisaona, te se na kraju krajeva istorija Rusije i dalje svodi na istoriju vrhovne vlasti. Meutim, prema novom uenju, treba u samom narodu traiti osnovu itavoga istoriskog razvitka, i ta osnova treba da bude pre jedna ideja nego kakav stvarni dogaaj.

Slavenofili su na svoj nain reili tako postavljeni problem; u istonjakom pravoslavlju i zemljoradnikim zajednicama ili miru oni su videli dvostruki vid, verski i socijalni, jedne specifino ruske ideje; i uopte uzev, oni su zapadnjakoj dui, racionalnoj i loginoj, gde je sve jasno koliko i ogranieno, suprotstavili istonjaku duu, sutastveno emocionalnu, kojoj se koreni gube u carstvu mistike i vanzemaljskog ivota. Konstantin Aksakov primenio je ova shvatanja na istoriju. Po njemu, ruska istorija otpoinje jednim idealnim dobom ivota u zajednici, opteia, koje je prekinuto stvaranjem drave, i on je narod i zemlju, te elemente unutarnje istine, suprotstavio dravi, knezu i njegovim ratnicima, tim tuinskim elementima unesenim iz Skandinavije (Varezi), Vizantije i od Tatara. Poto je jedan mlad istoriar, S. M. Solovjev, usvojio i razvio teorije dvojice profesora univerziteta u Dorpatu, Eversa i Rajca, pravnih istoriara koji su tvrdili da je ruska drava ponikla ne iz optinske zajednice, nego iz plemena, od kojega su jedan primer videli u razgranatoj lozi ruskih kneeva, razvila se

15

iva prepirka izmeu zapadnjakih istoriara, pristalica teorije plemena, koja se mogla primeniti na Zapad kaogod i na Rusiju, i slavenofila, branilaca teorije optinske organizacije, koja je bitno ruska.

Iako su zemljoradnika zajednica i mir u Rusiji relativno pozni oblici zajednikog zemljoposednitva, slavenofili su uporno dokazivali da su to njegovi najstariji oblici, te su toga radi poeli prouavati socijalnu istoriju Rusije, dotada potpuno neispitanu. Istovremeno objavljen je u Aktima arheografske ekspedicije rezultat istraivanja vrenih od 1829 do 1834 godine po arhivama dravnih manastira, to je pruilo prvu osnovicu za prouavanje te istorije, kojoj se posvetio I. D. Bjelajev. Oi je upravio svoju panju na istoriju plemstva, svetenstva, seljaka, graana, zemljoradnje i zemljoposednitva, finansiskog i monetarnog sistema, vojske, pravnih akata i ustanova, a objavio je takoe i dela o istoriskoj geografiji, etnografiji i statistici. Kao sekretar Drutva za rusku istoriju i starine u Moskvi od 1848 do 1867 godine, on je ispunio svojim radovima 27 svezaka asopisa toga drutva, i oni su dugo bili dragocen izvor za prouavanje ruskoga ivota, iako nisu uspeli da potvrde teorije slavenofila.

Zapadnjaci su uneli isto toliko oduevljenja u svoja istraivanja, koja su sa isto istoriskoga gledita imala mnogo vei obim. Rukovoen radovima Eversa, Rajca, Polevoja i Pogodina, Solovjev (18201879) je pokuao da postavi zakon istoriskoga razvitka Rusije, polazei od razvoja plemenskog reima na kome su se zasnovali odnosi izmeu kneeva vladajue dinastije. Po njegovom tvrenju je taj sistem socijalnog ureenja postojao u Rusiji sve do Petra Velikog, i tek za njegove vladavine ustupio je mesto dravnom ureenju. Ipak, u meuvremenu su socijalni uslovi koji su proisticali iz plemenskoga ureenja i preovlaivali na jugu, u Kijevu, imali vremena da se izmene na moskovskom severoistoku, gde se bio usredsredio ruski ivot potisnut nomadskim najezdama. Knez, koji se na jugu oseao pre svega lanom plemena, neprestano zauzet brigom da razdeli razne gradove lanovima svoje porodice, poeo je na severoistoku da smatra sebe za naslednoga gospodara i poeo je da zasniva svoje odnose na linoj svojini.

Ova teorija nije uspela da zadovolji istoriare ruskoga prava. K. D. Kavelin postavio je sebi cilj da je izmeni polazei od naela unutarnjega jedinstva i traei u njemu zapadnjake elemente. Za pravnika postoji istinski pravna organizacija tek od trenutka kada porodica prevagne nad plemenom. A pobeda porodice i porodine svojine nad plemenom i nad odgovarajuim sblicima svojine prestavlja stalan potstrek. I ba u tome potstreku, koji je sveopta osobina oveanstva, treba traiti uzrok neotklonjivog i prastarog raspadanja plemena, kao i izvor privatne svojine. Isto se tako u toku toga raspadanja plemenskog ureenja ostvarivala postepeno pobeda i osloboavanje pojedinca. Do toga zapadnjakog naela o evoluciji pojedinca dolazi Kavelin; ali, po njegovom miljenju to naelo ne samo da nije pozajmljeno od zapadne Evrope, ve je ono rezultat potpuno logian iako veoma zakasneo sopstvenoga razvoja Rusije.

Drugi jedan pravni istoriar, pisac vanih studija o istoriji ruskih ustanova i privrenik Hegelove filosofije, ierin, odbio je da prizna tu ulogu pojedinca.

16

Po Hegelu, pojedinac je izvor samovolje i sebinosti; ne pojedinac, ve je, u istoriji, drava izraz najvee duhovne slobode; zbog toga, nasuprot Kavelinu, ierin stavlja vladavinu pojedinca na poetak istoriskog razvoja Rusije, koji se po njegovom tvrenju zavrio stvaranjem naela o dravi. Plemenski reim, potom doba porodine i privatne svojine, kao i reim zemljoradnike zajednice za njega su samo pojave iz oblasti privatnoga prava; prema tome Rusija, kao i svaka zajednica u kojoj prvenstvuje privatno pravo, prema Hegelovom tvrenju nije bila drava, ve graanska zajednica.

Prepirka slavenofila i zapadnjaka bila je vrlo iva u godinama 1850 i 1860; ali su naunici ubrzo napustili te dve filosofije o ruskoj istoriji da bi se vie posvetili stvarnim injenicama.

Izmeu stare i nove istoriografije, nauni rad Bestuev-Rjumina (18291897), poslednjeg pristalice Karamzina, posluio je kao prelaz. U iskuenju da se sloi sa shvatanjima slavenofila, ovaj istoriar pokaza se upoetku raspoloen da uzme za lozinku nacionalnost; ali je kasnije tvrdio sve upornije da je neophodno potrebno temeljno i kritino prouavanje izvora. Njegova Ruskaja Istorija, izdata u Petrogradu u 2 sveske 1872 i 1885 godine, jeste zbornik dogaaja, sa pozivanjem na neposredne izvore. Preterivanje u primeni njegove metode dovelo je najzad petrogradsku istorisku kolu do besplodnosti.

Sasvim razliit bio je u ovom prelaznom dobu rad moskovske kole. I. Zabjeljin posveuje se istoriji spoljnih oblika ruskoga ivota i daje sliku, na osnovu dokumenata iz dvorskih prikaza (centralnih arhiva), ivota i obiaja u Moskvi u XVII veku, u Domanjij bit ruskih carej (Domai ivot ruskih careva) 1862, i Domanjij bit ruskih caric (Domai ivot ruskih carica) 1869 godine; F. Buslaev izuava prvenstveno rusku umetnost i njene odnose sa knjievnou; Afanasijev objavljuje svoje Narodnija legendi i skazki (Narodne legende i pripovetke), tu dragocenu zbirku ruskoga folklora, kojoj je donekle umanjio vrednost poputajui tenji koja je tada bila omiljena da objasni narodne pripovetke oboavanjem sunca. Zabjeljin je hteo takoe, ali bez velike sree, da napie istoriju naroda a ne drave ruske; njemu je nedostajala nauna priprema koja bi mu omoguila da govori o najstarijim vremenima; zato je on nagomilao sasvim nekritike pretpostavke o slovenskom poreklu preistoriskih stanovnika ruske teritorije. Mnogo sreniji bili su radovi koje je M. Kostomarov (18171885) dao posle istraivanja po arhivama i koje je naroito posvetio istoriji Male Rusije ili Ukrajine; u njegovim Monografijama i Istraivanjima (Monografii i izsledovanija), Petrograd, 20 svezaka, 18681889, oduevljenje za ideju posebne ukrajinske narodnosti praeno je istinski monim izraavanjem. Njegovo je delo i Ruskaja Istorija v biografijah (Istorija Rusije u ivotopisima), 1872 popularno delo koje opisuje ivot i rad najznamenitijih linosti ruske istorije, i koje je dugo vremena ostalo glavna istoriska itanka i narodni udbenik.

Naunici koje smo spomenuli pojavili su se krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina prologa veka, a to e rei u vremenu kada su intelektualni

17

ruski krugovi, posle teke reakcije za vlade Nikole I, oekivali liberalne reforme Aleksandra II. O nacionalnoj ideji, koja im je bila zajednika, oni su ve bili dali suprotno vladinim oekivanjima liberalno tumaenje. Ali su njihove politike ideje uskoro bile nadmaene. Istoriografija ezdesetih i sedamdesetih godina prologa veka bila je ispunjena borbom konzervativaca sa liberalima, kao to su prethodne decenije bile ispunjene rasprama slavenofila i zapadnjaka. Konzervativci se nisu regrutovali samo iz redova nekadanjih slavenofila, niti pak liberali samo iz redova zapadnjaka; oba tabora su se podelila i stvorila etiri posebne stranke: konzervativnih slavenofila, konzervativnih zapadnjaka, liberalnih slavenofila i liberalnih zapadnjaka.

Prva od ovih stranaka pokuala je, kao i prirodnjak N. Danilevski, da stvori oslanjajui se na prirodne nauke pojam osobene slovenske due. Danilevski (18221885), koji je bio antidarvinist, pozajmio je od nemakog istoriara Rikerta doktrinu o nepromenljivosti i neizmenljivosti istoriskih tipova civilizacije, slinih nepromenljivim vrstama iz biljnoga i ivotinjskog carstva. Ruski poraz na Krimu koji je delimino bio povod teoriji Danilevskoga i poljski ustanak 1863 godine vratili su mnoge umerene liberale nacionalizmu. To se dogodilo sa Bestuev-Rjuminom i njegovom petrogradskom kolom, sa Kostomarovom i naroito sa njegovim prijateljem Kuliem. Jedan mlai naunik, Kojalovi, istoriar zapadne Rusije i pisac jedne Istorije ruske nacionalne svesti (Istorija Ruskago samosoznanjija), usvojio je odmah krajnja shvatanja nacionalizma o narodnoj svesti i potrebi da se iz ruske due uklone sve kasnije pozajmljene osobine, unesene spolja, koje su izmenile istotu te nacionalne svesti, osobito u viim i obrazovanijim drutvenim redovima. Da bi se suzbijao taj obrazovani stale (inteligencija), suprotstavljene su mu uroene osobine prostoga naroda. To shvatanje delili su u isti mah i branioci prava naroda nastanjenih na granicama Rusije, i ljudi koje su u Evropi netano nazivali panslavistima, a to he rei pristalicama jedne sveslovenske federacije sa prevlau Rusije i Carigradom kao prestonicom, to je bio i san Danilevskoga. Konzervativno slavenofilstvo ilo je ak dotle da je tvrdilo, zajedno sa Konstantinom Leontijevom, da liberalni i ravnopravni napredak naposletku dovodi do propasti svaki narod, i da se Rusija moe spasti Jedino ako se najreakcionarnijim merama primora da se dri vizantiskih naela. Pod uticajem tih nacionalistikih tenji preduzeta su izvesna isto istoriska istraivanja, izmeu ostalog i ona to su ih vrili samouci Zabjeljin, Ilovajski i Samokvasov, koji su pokuali da dokau pomou popularne etimologije osobnih imena da su Istoni Sloveni bili prastari stanovnici ruske zemlje, i uporno su poricali normansko poreklo prvih ruskih knezova.

Konzervativno zapadnjatvo naroito je pretstavljao reiti publicist Katkov i pravni istoriar B. ierin. Ovaj je, kako smo ve kazali, primenio na istoriju Rusije hegelovsku teoriju o prvenstvenosti drave; svoja istraivanja upravio je on na stvaralaku ulogu drave, kojoj je pripisivao osobenosti drutvenog ivota stare Rusije. Poznije je napustio istoriska prouavanja radi

18

teoriskih radova iz oblasti politike, sociologije i filosofije, kojima je bio cilj da suzbijaju radikalne doktrine toga doba.

Liberalno slavenofilstvo, koje je propovedalo teoriju populizma (narodnjiestvo), nalo je svoga prvog pretstavnika u originalnoj linosti A. P. apova (18301883), koji je hteo da na prouavanje istorije primeni metod prirodnih nauka, kojima je bila oduevljena generacija ezdesetih godina prologa stolea. Poto je proao kroz ideje slavenofila i zemljoposedniki liberalizam, apov je godine 1864 poeo da razmilja o odnosima izmeu sila i zakona spoljnoga sveta i snage ljudske prirode, o zakonima koji upravljaju njihovim uzajamnim delovanjem i o ispoljavanju tih zakona u istoriji. Tada mi je postalo jasno pie on da je i najsavrenija apstraktna socijalna i pravna teorija nepostojana i proizvoljna ako ne poiva na naunim osnovama, fizikim i antropolokim, jedinim koje su postojane. Iako nije mogao, usled svojih ivotnih tekoa, da nauno razvije svoje ideje onoliko koliko su one zasluivale, ipak je on ostavio itav niz veoma interesantnih radova koji objanjavaju osobenosti ruske istorije primitivnim ekonomskim ureenjem zemlje, za ije su naseljavanje i iskoriavanje bila potrebna mnoga stolea. Pod uticajem Bukleove knjige on je pokuao kasnije da objasni istoriju Rusije istorijom prepreka koje je fiziki i etnoloki razvitak ruskoga naroda suprotstavio njegovom umnom usavravanju koje bi se vrilo na naunim i racionalnim osnovama, i on je smatrao da su te prepreke pomogle ruskom narodu da sauva samoniklost svoga prirodnog uma. Ovo je, kako vidimo, znailo odrei se konano ponovnog uzdizanja i slavljenja drevnih osnova ruskoga ivota. Tek od vremena Petra Velikog, apov utvruje da se razvija jedan nov evropski umni tip, i to poglavito pod uticajem prirodnih nauka.

Populistika teorija poklanjala je panju samo prouavanju aktivnih manifestacija volje, misli i oseanja narodne mase, i ona je tvrdila da se ta volja i ta misao, koje sputavaju drava i obrazovani slojevi, ispoljavaju uvek i svuda gde narod sam stupi na poprite i dela nagonski, kao u istoriji raskola (crkvenog rascepa) i sekti u oblasti vere, i kao u istoriji kozaka i seljakih pobuna za vreme ropstva u socijalnoj oblasti. U tome pravcu otpoee dakle populisti svoja istraivanja. Jedan prijatelj Kostomarova, Mordovcev, specialisao se u prouavanju antidravnih elemenata u prolosti, i Aristov je poao za njegovim primerom. Ve krajem pedesetih godina prologa veka Kelsijev poe da prouava verske sekte u Rusiji, kao to su kasnije korisno inili Melnikov i Prugavin. V. J. Semevski bavio se posebno sebarstvom, o emu je ostavio dokumentarne radove prvoredne vanosti. V. A. Mjakotin, koji je bio blizak prijatelj Semevskoga, pripada u izvesnom smislu toj koli; u odeljku ove Istorije gde on govori o Kijevskoj epohi, naii e italac na obavetenja o tome koliko je narod uestvovao pri osnivanju drave u junoj Rusiji.

Liberalno zapadnjatvo okupilo je izvestan broj naunika koji su manje obraali panju na istoriski razvitak, no koji su nauno ispitivali mnogobrojne

19

dokumente o postupnom evropeiziranju zemlje. Tu treba na prvom mestu spomenuti S. M. Solovjeva, ija uvena i ve spomenuta Istorija ide do godine 1774 i oslanja se na arhivske dokumente koje je on prvi upotrebio i koje je on esto navodio doslovno. Nema tesne veze izmeu glavnih ideja i prianja Solovjeva, koji se pre svega brine da ispuni svoju pripovedaku dunost; ali, meu optim pogledima na koje se nailazi u njegovoj knjizi ima ideja o postupnoj evropeizaciji Rusije. I on usvaja pretpostavku da postoji organska veza izmeu te evropeizacije i raznih faza u unutranjem razvitku Rusije; ali je njemu nedostajalo vremena da izbliza proui taj razvitak, te zbog toga i nije dublje prouio niti dovoljno dokazao svoju glavnu misao. Brikner, profesor u Dorpatu, zasluuje istu zamerku; on se iskljuivo ograniava na to da poredi spoljne uticaje koji objanjavaju evropeizaciju Rusije, ne vezujui ih za unutranju istoriju zemlje.

A. N. Pipin ( 1904), koji je odluno nameravao da pobije slavenofilske teorije o prolosti Rusije, napisao je o slovenskoj knjievnosti, o etnografiji raznih ogranaka ruskoga naroda i socijalnom pokretu nove Rusije niz opirnih studija, koja donose mnogo novih injenica to ih je pisac nagomilao da bi potkrepio svoju tezu o liberalnom zapadnjatvu i koje ostaju dragocena pomona dela.

Istoriari ruskoga prava, a naroito A. D. Gradovski ( 1889), pokazali su se otroumniji. Gradovski polazi od gledita koje izgleda da treba da ga uvrsti meu liberalne slavenofile, ali on dolazi do rezultata koji ga stavljaju u red liberalnih zapadnjaka. Jer, iako on polazi od slavenofilskoga shvatanja da je narodni organizam aktivan inilac i sposoban za napredak, ipak prouavanje ruskih ustanova, a naroito prouavanje ruske provincije, nije mu pruilo nijednoga primera u prolosti da je narod igrao ulogu aktivnog inioca, kaogod to mu nije otkrilo da su postojali najneophodniji uslovi za normalan drutveni ivot. Ipak, njega to ne navodi da poput ierina oajava zbog naroda niti da svu svoju nadu poloi u dravu. Iznenaen postupnim osloboavanjem ruskih drutvenih stalea poev od druge polovine XVIII veka, on se nada da e taj razvoj dovesti u budunosti do oblasne autonomije. U svakom sluaju, daleko od toga da narod smatra za tromu i trpeljivu masu, on u njemu vidi jednu ivu snagu, jednu moralnu linost; i ba to naelo aktivnosti sainjava za njega binost nacionalnog pitanja; tako on oduzima od konzervativaca dajui mu demokratski opseg pojam nacionalizma koji su oni bili monopolisali.

V. I. Sergejevi, drugi jedan istoriar ruskoga prava, veruje vie u aktivnu ulogu naroda u prolosti. Po njemu, samo je za vreme moskovskog perioda ruske istorije, i to privremeno, narod ostao miran posmatra, umesto da upravlja dogaajima; klice politikih sloboda postojale su u Rusiji, kaogod i u ostalim evropskim zemljama, ali su one tu bile uguene tatarskom vladavinom i vizantiskim svatanjima. I on je posvetio sav svoj znalaki trud da pronae tragove tih klica. On vidi njihov potpuni razvoj u odnosima izmeu vjea (narodnoga skupa) i kneza u staroj Rusiji; on ih otkriva i kasnije, u XVI i XVII veku, u Zemskim Soborima, skuptinama koje su liile na savremene pretstavnike

20

ustanove na Zapadu. On se ak trudi da ih otkrije i u pokuajima koje je vlada inila u XVIII veku da okupi zakonodavne odbore koji su imali da izrade graanski zakonik. Jedan uenik Sergejevia, Latkin, posvetio je naroite studije Zemskim Soborima i zakonodavnim odborima XVIII veka.

Tvrdei da su slinosti to ih pokazuju te ustanove sa zapadnjakim ustanovama tako mnogobrojne, da ih nikako ne treba pripisivati sluaju i da se mogu objasniti samo dejstvom istih uzroka, Sergejevi je zaao u uporednu istoriju, ali je M. M. Kovalevski, uenik Engleza Enria Samner Mena, uistini prvi zaveo u Rusiji uporedno prouavanje istorije, iako se on nije naroito odao ruskoj istoriji. Ova uporedna metoda duboko izmenjuje shvatanja istoriara. Pre svega, ona ponitava tvrenja slavenofila, koji su iz originalnosti ruske istorije izvlaili ubeenje da se ona ne moe porediti ni sa jednom tuom istorijom. Ona konano unitava i predrasudu da je svaka slinost izmeu ruske istorije i istorije zapadnih zemalja posledica neposrednog pozajmljivanja, i ona objanjava slinosti ne pozajmljivanjem, nego uporednou bitnih razvoja istoriskoga ivota.

I tako je pitanje evropeiziranja Rusije potisnuto u drugi red. Sada je bilo glavno ustanoviti stepene slinosti ili razlike izmeu Rusije i Zapada u toku istoriskoga razvitka, zanemarujui pri tom tehnike i spoljne pozajmice koje je Rusija uzela od zapadne Evrope. Da bi se to postiglo, trebalo je pribei sociolokim metodama. Ruski istoriari od 1880 do 1900 godine prihvatili su u veoj ili manjoj meri ovo novo shvatanje. Sve do 1905 godine ova generacija naunika radila je mirno i pod normalnim uslovima naunog ivota, posveujui se u isti mah i univerzitetskoj nastavi. Zbog toga je korisno pozabaviti se univerzitetima koji su unapreivali nauno istraivanje i stvorili razliite kole.

Najglavnija od njih bila je neosporno moskovska kola, koja je posluila kao uzor drugim kolama. Solovjev, sav zauzet pisanjem svoje Istorije, ne bee stvorio svoju kolu. Zasluga za popularisanje novih shvatanja i metoda pripada pre profesorima opte istorije nego profesorima ruske istorije. U Moskvi su naroito Maksim Kovalevski i Pavle Vinogradov bili prvi propovednici tih shvatanja. Kada ih je autokratska vlada primorala da napuste svoje katedre i da se nastane u tuini, gde je Vinogradov uskoro stekao veliki ugled svojim predavanjima u Oksfordu i svojim radovima o istoriji engleskoga prava u srednjem veku, oni su ostavili dosta svojih uenika u Moskvi, gde je 1897 godine odlini naunik Kljuevski zamenio ostarelog Slovjeva. Svojom vetinom da ocrta istoriske linosti, kao i svojom otroumnom analizom izvora, svojim darom istoriskog oivljavanja i svojom jasnovidnou, Kljuevski, iji Pregled ruske istorije objavljen pri kraju njegova ivota ili posle njegove smrti ni izbliza ne odrazuje ar njegove ive rei, izvrio je veliki uticaj na javnost i na svoje uenike. Pod uticajem Vinogradova i njega, moskovski istoriari posvetie se vie prouavanju ruskih ustanova i socijalnim pitanjima, a to e rei unutranjoj istoriji. Ovoj koli pripadaju i P. N. Miljukov i A. A. Kizeveter, koji su napisali nekoliko odeljaka ove knjige.

21

Na Petrogradskom univerzitetu uticaj Bestuev-Rjumina jo dugo je gospodario. On je smatrao da itava savremena generacija treba da se posveti iskljuivo prethodnoj kritici izvora, naroito onih iz najstarijeg istoriskog doba, a da se uzdri od pisanja ruske istorije ili pojedinanih spisa na osnovu arhivskih dokumenata. Jedan od njegovih uenika Zamislovski, otiao je do krajnjih granica toga odricanja od svakog izvoenja zakljuaka i svakog istoriskog konstruisanja; ali najmlai od ovih istoriara, naroito S. F. Platonov, potrudie se da dovedu u sklad tu tradiciju svoje kole sa ivljim metodama Kljuevskoga i moskovskih istoriara; iako se jo nailazi na uticaj Bestueva i Zamislovskoga u radovima E. murloa, nasuprot tome Lapo-Danilevski, Druinjin, akonov, Prjesnjakov i Pavlov-Silvanski usvojili su potpuno pravac moskovske kole. Ipak, nacionalni pravac, koji takoe potie od Bestueva, jo postoji i njega pretstavljaju Filevi i euljin.

Petrogradska istoriska kola izvrila je svoj uticaj i na radove Ikonjikova, profesora Kijevskog univerziteta, pisca jedne vane studije, iako donekle bezobline i glomazne, o istoriografiji i bibliografiji ruske istorije. Uticaj pravnih istoriara istoga univerziteta, Gradovskoga i Sergejevia, bio je veoma jak, na primer na Droek-Drozdovskoga, Lohvickoga, Petrovskoga i Filipova u Moskvi; na Vladimirski-Budanova i Romanovi-Slavatinskoga u Kijevu; na Zagoskina u Kazanju, i Ditjaina u Harkovu, od kojih imamo, osim nekoliko optih pregleda, itav niz dragocenih rasprava o istoriji prava i raznih ustanova, posebice sredinih ustanova.

Na Kijevskom univerzitetu, ije istoriske tradicije potiu od Kostomarova, prouavala se naroito oblasna istorija ukrajinskoga juga. Prouavanje oblasne istorije zapoeo je u Moskvi svojim radovima Bjelajev, za kojima su doli radovi Korsakova, Peretjatkovia. Ilovajskoga, Borzakovskoga i M. Ljubavskoga, koji se naroito bavio istorijom zapadne Rusije i Litvanije. Ali u Kijevu ta prouavanja dobie veoma jasno politiko obeleje, jer postavie sebi za cilj, prema uenju Kostomarova, da dokau pravo oblasnog stanovnitva i teritorija na kojima ono stanuje ka samoupravu ili ak i na nezavisnost. Tvorac te kijevske kole je V. Antonovi, istoriar velike kneevine Litvanije. Njegovi uenici, na koje je on izvrio jak uticaj, odali su se prvenstveno prouavanju istorije junih ruskih kneevina u doba prevlasti Kijeva; Hruevski, Bahaljev, Molanovski, Andrijaev, Golubovski, Dovnar-Zapoljski, P. Ivanov, V. Ljaskoronski i Evarnicki, pored ostalih, objavili su korisne rasprave. M. Hruevski, kada je 1894 godine postao profesor univerziteta u Lavovu, uze na sebe ulogu branioca novih ukrajinskih tenji. Bahaljev je igrao, u manjoj meri, slinu ulogu na Harkovskom univerzitetu.

Doba marksistikog upliva obeleava, poev od 1890 godine, pretposlednju fazu ruske istoriografije. Iako je, teoriski, marksizam pripomogao da se unite izvesne istoriske predrasude koje su se bile rairile oko 1870 godine u doba populistikog uticaja, on ipak nije uneo mnogo novina u istorisko prouavanje dogaaja. Pod njegovim uticajem napisana je najpre knjiga Tugan-

22

Baranovskoga o ruskoj fabrici, a potom znaajno delo N. Rokova o seoskoj ekonomiji u XVI veku, i prilino interesantna Ruskaja Istorija u 4 sveske, izdavana vie puta, od M. X. Pokrovskoga. Veina mlaih istoriara, uenici Kljuevskoga, nisu poli za tim novim pravcem, ve su se i dalje posveivali prouavanju unutranje istorije, naroito ekonomskoj i socijalnoj istoriji, kao Bologovski, Gautier, Jakovljev, Bahruin, Zaozerski, Vernadski i drugi.

Nedavno je jednu novu istorisku doktrinu stvorila jedna grupa ruskih izbeglica iz mlae generacije, i oni su se nazvali evrazisti. Najglavniji meu njima su knez N. S. Strubeckoj, P. N. Savicki, L. P. Karsavin i P. P. Suvinski. Pod uplivom protivtuinskog posleratnog pokreta, kao i Danilevski posle poraza na Krimu, oni su najpre pokuali da se vrate slavenofilskom pokretu, trudei se da dokau kako je ruski duh originalan, kako njegova originalnost dolazi od pravoslavlja, a da je nalazila politikog izraza u monarhiji. Potom, kako im se slovenstvo uopte uinilo odve proeto evropskom kulturom, radije su ga zamenili azijatstvom. Ruska carevina, kako je oni shvataju, bila je nekadanja carevina Dingis-Hana, koja se geografski nalazila izmeu granica Evrazije, a to je kontinent istone Evrope i zapadne Azije, ogromna teritorija koja nije ni Evropa ni Azija, ali koja obrazuje jednu ekonomsku i geografsku celinu i dovoljna je sama sebi. Nekoliko evrazista, Suvinski, Karsavin, Svjatopolk-Mirski, kasnije su se odvojili od ostalih i obrazovali leviarsku grupu. Oni su se pomirili sa idejom jedne sovjetske Rusije, koja im se ukazuje kao poetak azijatskoga carstva o kome oni sanjaju, sposobnog da zapone eru preobraaja materije i oduhovljavanja ivota, a pod upravom jedne ideokratske vlade koja bi pretstavljala jednu demotinu upravljaku klasu. G. Vernadski, u Obrisu ruske istorije (Naertanije ruskoj istorii), pokuao je bez velikog uspeha da napie jednu evrazisku istoriju Rusije; njegov novi udbenik, A history of Russia, to ga je objavio univerzitet u Yale-y 1929 godine, ima skromnije tenje.

Strani istoriari, nemaki, francuski i engleski, dali su korisnih priloga za rusku istoriju, bilo saimajui istraivanja ruskih istoriara u skupne preglede ili pojedinane rasprave, bilo uzimajui iz arhiva ministarstva spoljnih poslova raznih zemalja grau za originalna dela o meunarodnim odnosima Rusije. Takva su dela: Geschichte des russischen Staates, Kamburg i Gota, 7 svezaka, 18321866, od trala i Hermana; sjajan pregled od Teodora fon Barhardija, Gesshishte Russlands u. der Europ. Politik (18141831), Lajpcig, 3 sveske, 18631877; studija Teodora imana u Onkenovoj zbirci, Russland, Polen und Livland bis im XVII Jahrhundert, Berlin, 1886, i njegova Geschichte Russlands unter Kaiser Nikolaus I, Berlin, 4 sveske, 1904 1913; i najzad ve spomenuti radovi A. Briknera. Najskoranjiju studiju u kojoj su iskoriena nova ruska istraivanja napisao je Karl telin, koji je zamenio imena na katedri istorije istone Evrope na Berlinskom univerzitetu; ta studija, pod naslovom Geschichte Russlands seit den Anfngen bis zur Gegenwart, treba da izie u tri sveske, od kojih je prva izila 1928, a druga 1931 godine.

23

U Francuskoj se nije mnogo pisalo o celokupnoj istoriji Rusije, Odlina knjiga Anatola Lerua-Boljea, L' Empire des Tsars (3 sveske), ipak daje veoma taan i dubok opti pregled. L' Histoire de la Russie od Alfreda Ramboa, koju je objavio E. Oman (7. izdanje), jo uvek je korisna i sadri bibliografiju dosta potpunu za svoje doba. K. Valievski posvetio je niz knjiga, nejednake vrednosti, razdoblju koje poinje od Ivana Groznog pa do Aleksandra I; njegovu panju privlai skoro iskljuivo anegdotina istorija i intimni ivot pojedinih linosti; ipak, njegova lina istraivanja po savremenim memoarima i arhivskim dokumentima omoguila su mu da pokatkad stvori interesantne istoriske slike.

Na engleskom, osim celokupnog dela Ser D. Makenzija Valasa, Russia, 1912, mogu se navesti: dobar udbenik Morfila, Russia, u zbirci Story of the Nations, Njujork, 1891, i njegova History of Russia, Njujork, 1902; niz monografija, slinih monografijama Valievskog, od Nisbeta Beina; potom u The Cambridge Modern History (sv. XIXII), Reastion and Revolution in Russia (18611909) od Cep. B. Pejrsa. A History of Russia, od ovoga pisca, pretstavlja izvod iz njegovih predavanja na Londonskom univerzitetu i daje bibliografiju. Za XIX vek, Skrajnova knjiica The expansion of Russia, 1915 (Kembrid, istoriska serija), koja sadri bibliografski spisak, zasluuje takoe da se spomene.

24

I. GEOGRAFSKA SLIKA EVROPSKE RUSIJE

Istona polovina Evrope, koja obuhvata celokupnu Evropsku Rusiju, u poreenju sa zapadnom polovinom pokazuje viestruke suprotnosti: suprotnosti u spoljnim konturama, klimi, vodenim slivovima, ne spominjui jo mnoge druge. Oblici su joj masivni, a obale slabo razgranate; pa i te obale su obale mora meusobno veoma udaljenih; Moskva je na 650 km. od najbliega mora, a Perm na vie od 1.000 km. Ova mora su ili potpuno zatvorena, kao Kaspisko More, ili su suena pri izlasku, kao Baltiko i Crno More; jedino otvoreno more nalazi se s one strane polarnoga kruga, i to je Severno Ledeno More.

Ovim ve odavno poznatim razlikama, iji su odrazi na istoriski razvitak Rusije oigledni i mnogobrojni, pridruuju se i razlike koje nam je otkrilo geoloko i topografsko prouavanje te zemlje. Dok ostali deo Evrope pokazuje tektonske neravnine, mnogobrojne i iz veoma razliitih vremena, i kao posledicu toga esto veoma ispresecan reljef ije uobliavanje kao da jo nije zavreno, u Evropskoj Rusiji takvi potresi dogodili su se samo na njenom obimu; oni su se rano zavrili, te izraz ruska zaravan koji se esto upotrebljava, dosta dobro izraava taj ne mnogo nemiran ivot i jednolikost reljefa koji otuda proistiu.

Zemljite i reljef. Ako se uzme u obzir relativna starost terena koji su uzeli uea u sainjavanju ruskoga zemljita, onda se na najstarije formacije nailazi na periferiji. Finska i Karelija otkrivaju posmatrau moda najstarije stene na zemljinoj kugli. Druge arhajske stene, one preko kojih Dnjepar prelazi tako teko na svojim dobro poznatim brzacima ili porogima, sainjavaju na jugozapadu drugu otpornu masu. Najzad, trea vrsta stena sainjava istonu padinu Urala. U ovako ogranienu prostoriju, po dnu razliite dubine, razastrla su uzastopna geoloka mora svoje naslage, mora koja su se as irila u pravcu uporednika ili se pruala smerom podnevaka, i iji je opstanak bio pokatkad prekidan dugim periodima izdizanja dna. Samo su u tri maha dejstvovale bregotvorne snage: prviput u Finskoj, malo poznije na jugozapadu, i najzad na Uralu, ije je stvaranje zavreno pri kraju primarnog doba. Izloeni posle toga stalnom skresavanju usled atmosferskih sila, ti reljefi imaju danas samo skromne visine i najee ublaene oblike sasvim istroenih planinskih lanaca. Jedva da su kasnije nekoliki onii nabori pogdegde poremetili horizontalnost slojeva i primorali reke da se suze izmeu njih, ili su prelomi ogranienog obima snizili i uzdigli po koji deli zemljita, kao na zavijutku iguli gde vijuga srednja Volga, ili pak izneli na videlo lokalizovane eruptivne mase, kao na junoj obali Krima. Konano izdignuta iz mora krajem sekundarnoga doba skoro itavom povrinom, Rusija kasnije nije imala morskih poplava osim na krajnjem jugu. One su se javljale naizmenino sa periodima izdizanja zemlje iznad vodene povrine, sve dok se Crno More, kada je jednom izgubilo vezu sa Kaspiskim Morem nije spojilo sa Sredozemnim Morem kroz Bosforski Moreuz.

25

Bilo bi pogreno ako bi se, zbog ovako malo burne istorije, poverovalo u nedostatak raznolikosti zemljita u Rusiji. Ako bi se prokrstarilo prostorijama ponekad veoma velikim, i ako bi se otkrile nepomine stene pod nanosom koji ih esto pokrivaju, zapazilo bi se da najrazliitije formacije, pogodne za svakovrsnu upotrebu, sainjavaju osnovu te ogromne teritorije: raznovrsni graniti, kriljci ponekad uljeviti. gipsevi puni peina, vrsti krenjaci pogodni za zidanje, litice od krede, trone krene gline, slojevi kristalne soli i uglja, rude gvoa i dragocenih i retkih metala. Ma koliko da su te stene istroene u toku vremena, one su ipak dovoljne da dobro objasne posebnosti reljefa, ije i najmanje neravnine izazivaju u klimi i prorau posledice koje su znane seljaku.

Ipak, odluni dogaaj u stvaranju ruskoga zemljita bila je, u poetku najnovijega geolokog doba, najezda jedne dinovske ledene kore koja je dolazila sa severozapada. Na ogromnoj prostoriji koju je ona pokrila, vidljivo tle sastoji se skoro potpuno od nagomilanih raspadnutih materija, krene gline i ilovae u komau. Ovde onde, naroito na severozapadu, blokovi granita divlje kamenje kako ih zovu seljaci obeleavaju geologu put kojim ih je led na sebi doneo iz Finske i Karelije. Dugaki i uzani zalivi koji tako udno reckaju severnu obalu jezera Onjega jo i danas pokazuju pravac kojim se kretao led. Sve do malo nizvodno od Kijeva na Dnjepru, od Pavlovska na Donu, i do Ninjeg-Novgoroda na Volgi, nailazi se pod biljnim pokrivaem na te iste naslage raspadnutih materija, gde je materijal, dovuen izdaleka, pomean sa ostacima iskrunjene podloge, i tu naslage kriljca, peska, komae stena i ljunak obrazuju skoro sami korisno zemljite, umovito ili pogodno za obraivanje, na kome se pojavilo prorae posle povlaenja leda i na kome ovek ivi i radi. Skandinavski gleeri su darovali tu rusku zemlju koju e ujediniti moskovski kneevi.

Taj dar je, uostalom, veoma nejednake vrednosti. Ne samo da crnica na jugu, koja je istina neposredna tvorevina gleera, nadmauje u prirodnom i stvorenom bogatstvu zemljite isto gleersko u Srednjoj i Severnoj Rusiji, nego i u tome zemljitu, koliko razliitih izgleda uprkos zajednikog porekla! Ima predela gde komae stena izobiluje, kao u Severnoj Voliniji, gde se klee ugaono kamenje za kue, dok nedaleko odatle jedva moe da se nae dovoljno ljunka da se odagna pas. Korito gornje Volge je posejano stenjem to ga je gleer ostavio, onim samcima koje laari tako dobro znaju, dok na drugome mestu eleznika pruga, u nedostatku ljunka, lei na kriljcu koji se troi, te nema dovoljnu vrstinu koju zahtevaju velike brzine vozova.

Tome gleeru iz prolosti imaju Srednja i Severozapadna Rusija da zahvale za onu ivopisnost koja moe da postoji u zemlji malih. uzvienja. Duguljasti breuljci, bilo usamljeni, bilo u grupama, razdvajaju udoline ili kotline. U ovima dremaju jezera, od kojih su jedna bistra i puna ribe, a druga postepeno pretvorena u ritove usled proraa koje se sve vie iri. U reim sluajevima povrh niskih kosa, za koje bi se pomislilo da su vetaki nasipi, prua se put. Na drugome mestu breuljci ili dugaki slojevi peska raspoznaju se

26

po zagasitom zelenilu borova, koje odudara od jasnog zelenila livada. Sve to stvara prizore kojima ne nedostaje ni lepota ni raznolikost.

Povlaenje gleera ilo je postupno. Tim stupnjevima povlaenja odgovaraju nizovi gleerskih povijaraca, koji se ponekad pruaju veoma daleko i koji svojom relativnom topografskom vanou nisu bili bez uticaja na ivot i istoriju Rusije. Meu najskoranjijima, a to e rei najbolje ouvanim, tri takva povijarca ograniavaju kao neke kotline u kojima se nalazi po jedno veliko i mnogo malih jezera: dvostruko Pskovsko i Pejpusko jezero, jezero Ilmelj, Bjeloe Ozero (Belo Jezero). Meutim, na obalama ili na izlasku svakoga od njih nailazimo na najstarija sredita naseljavanja Rusije: Pskov, Veliki Novgorod, nekadanje prestonice drava koje su izbegle tatarskoj najezdi i dugo bile nezavisne i od same Moskve. Jo starija pa usled toga i najoteenija jeste jedna iroka gleerska kosa, du ijeg se ela nerazdvojno pruaju put i eleznika pruga od Moskve do Bea na Bugu, preko Smolenska i Minska, i koja je bila mea izmeu Tverske i Moskovske kneevine, a malo dalje izmeu Litvanije i Bele Rusije. U itavoj toj talasastoj zemlji koju je gleer svojim iezavanjem otkrivao, dok su se veliki politiki centri sklanjali u udoline, seosko stanovnitvo, naseljenitvo, trailo je osrednje uzviice, bolje odvodnjene, sa njihovim bujnim umama punim divljai, njihovim pogodnostima za saobraaj i zemljitem zgodnim za obraivanje. Tako je napredovalo, polazei od jugozapada, naseljavanje koje su vrili Krivii, zemljoradniko slovensko pleme koje je polako pretopilo u sebe skoro itavo finsko stanovnitvo toga kraja. Jo i danas se vidi velika suprotnost u pogledu naseljenosti izmeu gleerskih uzviica sa mnogim selima i skoro pustih vlanih udolina gde blatni ritovi i barutine esto otimaju zemlju od krljavih uma.

Ukoliko se elo gleera koji je iezavao povlailo ka severozapadu, utoliko je otkrivena naslaga blata, kriljca i stenja bila izloena vodi od otopljenog leda, koja je troila, prebirala i prenosila te delove na razne daljine prema njihovoj veliini. Tako je razasut, poevi od ela gleera, najpre krupan ljunak, potom sitniji, pa naposletku pesak. Svakom stupnju povlaenja gleera odgovara obino pojas peska; takav je pesak u Poljesju, danas u Poljskoj; takav je i pesak u Rjazanjskoj guberniji. Taj pesak, manje vlaan nego kriljac, no koji kada se slepi moe da zadri vodu na svojoj povrini u obliku jezera ili bare, sainjava nekorisno i pusto zemljite gde jo ima mnogo uma. Re bor, koja se esto javlja u ruskim nazivima mesta, oznaava u isti mah i taj pesak i borove ume koje na njemu rastu. Jo i danas, u krugu tvrave Kremlj u Moskvi, crkva zvana Spas na boru (Spasitelj na boru) potsea na davno doba kada je borova uma bila na vrhu toga breuljka. A jo optije uzev, ima mnogo naziva reka i sela rasturenih po toj oblasti kuda su tekle gleerske reke, kao to su Peski, Pesonjaja, Pesanka.

Kada napustimo lepe i hladovite ume po kojima su rastureni letnjikovci kijevskih graana, pa se uputimo ka jugu, ubrzo emo zapaziti kako se drvee

27

proreuje, a zemljite postaje ujednaenije, ravnije, izuzev vododerina zvanih ovrag i balka to ih stvaraju plahovite kie. Pesak je ustupio mesto crnici (ernozjom), zemlji koja postaje lepljiva i porozna kada je natopi snenica ili kia, a prainasta za vreme sue, te je tada vetar nosi nadaleko. I ta zemlja je jamano u obliku praine nagomilana kada su usled jakih barometarskih pritisaka to su vladali na povrini sve manjega gleera istoni i severoistoni vetrovi, suvi i jaki, raznosili nadaleko najsitnije delie gleerskog taloga, koji je ve bio istroen tekuim vodama, te tako ta zemlja, koja je nekada imala izgled stepe a danas postala itorodna, pretstavlja kao i neplodni pesak bora posredni dar gleera u toku iezavanja.

Na golemoj prostoriji po kojoj su rasturene ove formacije, razlike u reljefu mogu se uoiti tek posle marljivoga prouavanja. Tek u dananje vreme je utvreno da postoje dve velike i iroke visoravni: visija u Srednjoj Rusiji i visija u oblasti Volge. Visija Srednje Rusije pretstavlja jednostavnu i neprekidnu visoravan, koja se prostire u duinu 1.400 km. od Valdajske Visoravni na severu do povijaraca prema Donecu na jugu. Visina tu dosee 322 m na severu kod Kamenika, a 375 na povijarcima kod Doneca. Visija u oblasti Volge, koja izbliza nadviuje desnu obalu reke od Ninjeg-Novgoroda do Caricina i prua se ka zapadu do Tambova, uzdie se do 405 m. na jugu, a do 345 m. kod igulija, pa se tako prostire od severa ka jugu skoro 1.200 km. Izmeu tih dveju prostranih visoravni nalazi se jedna ugnuta ravnica po kojoj tee Oka od Rjazanja do svoga sastavka sa Volgom, i ta ravnica nia je za 40 m. od uvenih barutina kod Pinska, gde Pripjat leno vue vodu koju donosi Dnjepru. Da bi se nailo na vee visine, treba otii na periferiju, gde se jedna sijenitska visija na poluostrvu Koli uzdie oko 1,200 m.; gde se dugaak venac Urala, tako lak za prelaz na mnogim mestima, die do najvee visine od 1.710 m. na Jaman-tau i esto prelazi 1.500 m.; gde na krajnjem jugu krenjake visoravni Krima, poto su se spustile ili uzdigle du linije preloma, dostiu visinu od 1.544 m. na Roman Kohu. Nigde u Evropskoj Rusiji nema visija na kojima bi poivao veiti sneg.

Ravnica je, dakle, glavni oblik ruske topografije, i tome zemljitu sa retkim neravninama prilagodio se ivot ruskoga seljaka, na umskim proplancima isto kao u obraenoj stepi. Njegov ideal je ravnica ravna kao javorov list, koju je Bog stvorio na korist ljudi, dok su sve grube neravnine zemljita delo neastivoga, koji e zbog toga morati da odgovara pred Bogom. Uzviice su samo sklonita: kalueri su na njima podigli svoje manastire a varoi svoje tvrave (kremlje), iji zidovi uvaju u sebi svetilita i prihvataju stanovnike u sluaju opasnosti. Zar uostalom nije svakome poznato da je na vrhu makar i najmanje visije hladnoa otrija a vetar silovitiji, i da se prorae koje uspeva u njenom podnoju ne bi moglo na njoj zakoreniti?

Klima. Ako se zanemare ove isto mesne posebnosti, ako se izuzme krajnji sever gde drvee prestaje da raste, potom juni deo Krima gde se nailazi na donekle sredozemno podneblje, i krajnji jugoistok gde ve poinje aziska pustinja, moe se ustanoviti da klima Rusije, naroito u najsuprotnijim godinjim

28

dobima, nije nita manje jednolika od njenoga visinskog oblika, i da su ega kao i hladnoa otprilike podjednako rasporeene i usred leta kao i usred zime. Leti seljak radi u koulji na obalama Neve isto kao i na Krimu, a dinja sazreva u gradinama Perma kao i u stepama na jugu. Zimi se moe u saonicama prei itava Rusija od severa do juga, od Arhangelska do Astrahanja. Najudaljeniji krajevi zemlje, u pogledu godinjih doba, razlikuju se manje njihovim krajnjim temperaturama nego njihovim trajanjem: leto traje due a zima je kraa na jugu nego na severu. Nigde u Evropi uticaj geografske irine na klimu nije tako mali: Krim ima u januaru temperaturu Stokholma, a u julu temperaturu Madere.

Porazni pohod iz 1812 godine osvetao je uvenu otrinu ruske zime, i to se vie ide ka Uralu, sve vie opada srednja temperatura u januaru, kreui se od 8 4 u Smolensku do 13'*8 u Kazanu i 16 u Permu; od 6 u Kijevu do 108 u Saratovu. U Srednjoj Rusiji svake godine temperatura pada i na 30; ak i u Novoj Rusiji, na jugu, temperature od 20 nisu retke, a na junoj obali Krima, toj maloj povlaenoj oblasti, termometar se sputa na 8. Za vreme naroito otrih zima bilo je sluajeva da se iva smrzne, sa temperaturom od 412 u Kursku, na geografskoj irini Londona; od 408 u Lugansku, na irini Pariza; od 45u Permu. Takav sluaj dogodio se dvaput u Moskvi u toku XIX veka. Uostalom, iako zima due traje u Petrogradu nego u Moskvi, ona je tamo, i pored vee geografske irine, blaa; to je posledica blizine Finskog Zaliva, otkuda esto duvaju zapadni vetrovi, oni isti vetrovi koji u jesen spreavaju oticanje Neve i izazivaju tada, kao 1924 godine, poplavu u niim delovima prestonice.

Razume se da se svake zime zamrznu reke u celoj Rusiji. Izuzev murmansku obalu na Severnom Ledenom Moru, gde postoji oblast slobodnih voda, morske obale su opkoljene ledom u Belom Moru, finskom Zalivu i na Baltikom Primorju; isto se dogaa u Azovskom Moru, a ponekad i u Odesi. Ali zima, iako je neprijatna oveku zbog svoje uasne studi i snenih meava, ipak olakava saobraaj; sneg pokriva zemlju za vreme od dva do est meseci, prema oblasti, te omoguava upotrebu saonica svuda gde se u drugim godinjim dobima prevoz kolima ima da bori sa blatom i prainom; reke se prelaze preko leda. Nekoliko najposeenijih vaara u Rusiji odravani su u zimu; kao za trgovinu i prevoz, tako je zima uklanjala prepreke i za vojne snage meusobno zaraenih kneevina. Najzad sneg, u toj umereno vlanoj zemlji, pretstavlja za reke kada se one oslobode leda dragocen izvor za snabdevanje vodom, i njegovo postepeno otapanje usporava opadanje reka u leto. Dodajmo da sneni pokriva spreava rashlaivanje zemlje, i da bi skoro cela Rusija, kad ne bi bilo snega, bila u nemogunosti da gaji ozima ita; oskudne ili gladne godine su esto puta one kojima je prethodila zima kada nije bilo izobilno snega ili se on nije dugo zadravao na njivama.

Poto topljenje snega oduzima mnogo toplote, prolee u Rusiji je hladno i sumorno; nakvaeno zemljite pretvara se u blatite. To je peto godinje doba u

29

seljakom kalendaru, raspuica, a to e rei doba kada nema prohodnih puteva. I sami gradovi oseaju nezgode i runou toga doba.

Ranije ili kasnije, prema oblastima, relativno prerano na istoku i jugu, a kasnije na zapadu i severu, leto se zbog dugog zadravanja sunca iznad horizonta, to je posledica velikih geografskih irina, javlja sa egama kakve se na Zapadu javljaju samo na znatno manjim geografskim irinama. U julu je srednja temperatura Petrograda ista kao u Brislu; u Kazanju kao u Tuluzi; u Moskvi kao u Nantu; u Orenburgu kao u Tangeru. Ponekad se termometar penjao do 43 u Astrahanju, do 391 u Samari, do 375 u Moskvi, do 361 u Petrogradu; prelazio je 25, a ponekad ak i 30 s one strane polarnoga kruga. Toplota je istina samo za vrlo kratko vreme strahovita po livadama u dolinama krajnjega severa, gde seljak koji radi teke poslove dok ga ujedaju komarci, naziva istom reju i patnju i kosidbu. Zahvaljujui toj velikoj toploti u leto, loza uspeva i groe sazreva ne samo na osmanlucima june obale Krima, nego i du donjega toka Dona i donje Volge; gajenje lubenica, dinja, krastavaca i suncokreta dopire do velike geografske irine u oblastima izmeu Volge i Urala. Na srednjem toku Volge, uzvodno od Ninjeg Novgoroda, jabuka se gaji kao loza du Rajne. uvene su trenje iz okoline Vladimira i Muroma, tih istoriskih gradova Srednje Rusije; na 57 severne irine Rostov se specialisao u gajenju povra. Mnogo raznovrsnih vonih pia pravi seljak leti, i carica Jelisaveta Petrovna dobijala je za svoj dvor razne proizvode iz vrtova June i Jugoistone Rusije, koje joj je vona pota donosila iz Astrahanja i sa Dona preko Voronjea i Moskve.

Ali leto ne donosi samo blagodeti. Pregrejana atmosfera esto stvara oluje s pljuskovima. Godinje se mogu nabrojati po dvadesetak oluja s pljuskovima u oblasti crnice i preduralskoj oblasti. Strahoviti pljuskovi obaraju se na nepostojano zemljite i odravaju promenljivu i razgranatu mreu jaruga sa ivicama koje se rone; na drugom mestu se eleznika pruga ugiba pod kratkotrajnom poplavom. S druge strane, na rekama, iji se nivo sniava usled isparavanja, plovidba postaje sve tea: to je doba kada brodovi zakanjuju i nasukuju se na sprudove, sve dok ih prve sante ne oteraju u zimovnike zaklonjene od opasnosti prolene bujice. Posle jeseni koja obino kratko traje, i kada studen izvri svoje prve jurie, zima, koja ve vlada na severu i istoku, naposletku se gnezdi svuda, sa zadocnjenjem samo na Krimu, gde se produuje letovanje.

Prorae i nastanjenost. Isto koliko razlike u zemljitu, i nejednako trajanje godinjih doba daje raznolik izgled biljnom svetu Rusije. Na krajnjem severu, gde je srednja godinja temperatura nia od 0, zemlja se odmrnjava samo do izvesne male dubine. Ispod nje vlada merzlota, a to e rei sloj veito zamrznut, kroz koji voda ne prodire i koji je odve blizu povrine da bi drvee moglo da razvije svoje korenove. Iznad toga sloja merzlote nalazi se zemljite bez drvea koje Laponci nazivaju tundrom. Tundra je polarna stepa koja se od obala Severnoga Ledenog Mora prua u nejednakoj irini sve do ivice uma.

30

Samo u dolinama, gde se nivo merzlote sputa, uma puta nekoliko izdanaka u pustome predelu. Izmeu njih iri se, prema prirodi i vlanoi zemljita, prljavouti zastor liaja ili irvasova mahovina, drhtavo tresetno zemljite, zakrljale vrbe i breze koje ne premauju visinu kolena. Razumljivo je da u tundri mogu da stanuju samo nomadi, jer irvas, karakteristina ivotinja tih oblasti, brzo popase liaj na velikom prostoru, te ga moraju neprestano seliti s mesta na mesto. Godinja doba utiu takoe na seljenje -ovih opora, koji se leti pribliuju moru da bi izbegli ubode komaraca. Stalan ivot moguan je samo u dolinama, i kroz njih se Rus uvukao meu uroenike nomade, kao i drvee u tundru. On tamo kosi seno za svoju kravu, toga neophodnog pomonika u njegovoj ekonomiji; on tamo zasejava njivu ili povre; tamo see drva, koja su mu neophodno potrebna za graenje zgrada, za alat i ogrev. Granicu do koje raste drvee Rus je dosegao dosta davno, o emu svedoi naseljavanje Novgoroana na poluostrvu Koli ve u XIII veku, ali je on tu granicu retko kad prelazio, i to mnogo kasnije i veoma malo.

umarci sa sitnim drveem i poumljeni breuljci nagovetavaju veliku umsku oblast Rusije, ija je povrina skoro etiri puta vea od povrine Francuske. uma je ostavila traga da zemljite, jer je pretvorila kriljac gleerskog nanosa u sivu i tronu zemlju, podzol, koja njoj jedino i godi. Na tome pogodnom zemljitu raznovrsnost drvea je u suprotnosti sa jednolikou njihove podloge; ima vrsta koje se sve vie rasprostiru, kao to su omorika i sibirski bor, koji se ire na raun svojih evropskih jednovrsnika; obratno, hrast, koga je bilo u izobilju juno od jezera Ladoge i u oblasti Novgoroda u preistorisko vreme, postao je tamo prava retkost. U odnosu na svetlost, preovlaivanje bilo drvee koje voli senku, kao to je jela, bilo ono koje je eljno svetlosti, kao to su breza, bor, jasika. Sastav ume menja se neprestano, ne usled lagane promene u klimi, nego zbog suparnitva koje iskoriuje najrazliitije okolnosti. Neka poar uniti neki umski kraj ili neka ovek zanemari raskreno zemljite, obino e nekadanju umu zameniti uma sasvim razliita od nje; pa ak i kada ovek nije svedok tih promena, one mu se posrednim putem otkrivaju: tako, na primer, pokrov od vresa potsetie nas na iezlu borovu umu, a leskovi ibljaci nadivljuju hrastove, u ijem su se drutvu zakorenili.

Ruska uma retko kad da je sauvala obeleja nekadanje guste praume, tajge pune divljai, sa veoma visokim i starim stablima, po kojima su, kao danas u Sibiru, lovci provodili zimu traei ivotinje sa krznom. Skoro nedirnute ume postoje jo samo u veoma malo naseljenim oblastima Severne i Severoistone Rusije, od Karelije do Kame i Peore. Na drugim mestima je stalna eksploatacija proredila poumljenu povrinu, koja se sada sastoji samo od mladih drveta. Ponekad je uma ustupila mesto ljadi, gde retka drveta nadviuju iblje. Naroito u predelima nedovoljno isuenim, uma je krljava, jer vodi nejednaku borbu sa tresetnim movarama; ta nemona uma, to je mara, gde mahovina nagriza

31

oronula stabla, gde se noga zaglibljuje u biljne materije u raspadanju, i kuda ovek retko zalazi.

uma prestaje onde gde poinje duboko zemljite, porozna oranica, crnica, a to e rei stepa. Ali ta granica nije strogo odreena. Ima umskih ostrvaca u stepi, kao to postoje ostrovca stepe, sa svojim posebnim biljkama, okruena umom poput prirodnih proplanaka, koje Rusi nazivaju polje. Osim toga, izgleda da su se u prolosti drveta, a naroito hrast i bor, pruali na jug dalje nego danas.

Dva zastoja u prorau, jedan u zimu a drugi u leto, karakteriu stepu. Naroito od aprila do juna zapaa se onaj bujni ivot i raznolikost boja koje je slavio Gogolj u jednom odeljku svoga romana Taras Buljba. Beskrajna je raznolikost trava, jednogodinjih ili dugovenih, biljaka ije veoma dugako korenje ponire u dubinu da tamo trai vlagu, i pokretnih biljaka koje vetar nosi kada se sasue; usnatice, krstaice, kormonika, slez, leptiraste i krinaste biljke stvaraju biljni zastira koji prestaje tek u blizini Kaspiskog Mora, da ustupi mesto pustinjskom prorau to raste u usamljenim grupama. Kao oblast sitnih glodara i velikih travojeda, stepa je imala sve do kraja XVIII veka jednu podvrsgu divljega konja. Tek tada, kada je otpoelo naseljavanje i kada ju je zemljoradnja preobrazila, stepa je izgubila svoju divlju lepotu da bi pretrpela, razume se u drugim srazmerama, iste spoljne promene kao i prerija Severne Amerike. Ali drvo se tamo javlja samo izuzetno: tek poinje da se ukorenjuje na stranama jaruga koje se uvruju prelazei iz stanja ovraga u stanje balke; uz velike trokove gradovi u Junoj Rusiji odravaju drvee u svojim parkovima; po selima policija zatiuje belu vrbu, koja svojim debelim liem za vreme jakih ega stvara dragocenu hladovinu oko domova.

Da bi se ponovo nailo na umu, treba otii do planina na Krimu, gde se iznad hrasta i graba pon