"Milan Rakić je u književnost ušao slučajno. (Kasnije je to postala

navika. Jedva je čekao da to prestane.) Mada, po svemu što je tom

ulaženju prethodilo, ne bi se moglo reći da je to bila slučajnost...

Otac Milanov je Mita Rakić, poznati prevodilac sa francuskog i

nemačkog jezika.147 No čini se da je veći uticaj na Milana Rakića izvršio

deda po majci, Milan Đ. Milićević, koji je, 'objavio preko sto originalnih ili

145 Predrag Palavestra, Istorija moderne srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1986.

146 Todor Manojlović, Osnovi i razvoj moderne poezije, Filip Višnjić, Beograd, 1987.

113prevedenih dela: pedagoških, etnografskih, istorijsko - geografskih i iz lepe

književnosti. Milan Đ. Milićević, rođen 1831. živeo je do 1908. godine. I kao

formiran pisac, Milan Rakić je strepeo od strogog suda svoga dede. Koliko

je Rakić bio vezan za majčinog oca pokazuje nam i njegova želja da starost

provede u okolini njegovog mesta rođewa - Ripnja'...

Prve stihove, naime, napisao je u jednom pariskom pansionu, gde je

tada bilo dvadesetak mladih ljudi i devojaka, koji su jednog dana 'iz duga

vremena' organizovali poetski konkurs. Sudija je bio Koča Kumanudi.

Naravno, u tom pansionu nisu svi razumeli srpski jezik, pa je Rakićeve

stihove Kumanudi prevodio...

No, Kumanudi na te sonete nije zaboravio. Po svoj prilici da su ga i

opterećivali: neprestano je proveravao njihovu vrednost. Pokazivao ih je

drugima ne otkrivajući ko je njihov pisac. Tako je Dučić, ne znajući da ih je

Rakić pisao, našao da su pesme dobre. Presudan je ipak bio susret sa

Bogdanom Popovićem na jednom putovanju u Zagreb. Nepotpisane pesme

Milana Rakića Bogdan Popović je prihvatio za Srpski književni glasnik',

nesiguran da je pisac 'potpuno ispravan čovek'. Naime, Srpski književni

glasnik je u ono doba bio oštar opozicioni časopis i strogo se pazilo ko će

biti primljen kao saradnik. Za nepoznatog Milana Rakića garantovao je

Koča Kumanudi i tako su dva soneta Surovo će vreme naša dela strti i

Celivasmo ga u lice i čelo izašla pod znakom Z, u broju od 16. marta 1902.

godine. Posle toga Rakić još pet pesama objavljuje pod „pseudonimom“ Z.

Tek 1. marta 1903. godine dve pesme (Jednoj pokojnici i Osvit) potpisuje

punim imenom.

Dakle, zahvaquju}i slu~ajnosti u liku Ko~e Kumanudija, Milan

Raki} je u{ao u kwi`evnost...

Rakić je rođeni Beograđanin. Pomenuli smo već intelektualnu

porodicu u kojoj se formirao. No, mora se znati da je Mita Rakić posle smrti

ostavio kuću u dugovima. Udovica je ostala sa troje dece i malom

penzijom u zaduženoj kući. Posle mirnog i srećnog života Rakić se našao u

bedi i nemaštini. Neka i taj podatak o Rakiću bude u sećanju čitalaca. Jer,

Rakić je jedan pad izdržao. Kada mu se dogodio drugi, bio je potpuno

nespreman...148

Dakle, bez oca ostaje 1890. godine, sa jedva četrnaest godina.

Završava gimnaziju u Beogradu 1891. godine. Posle jedne godine

provedene ne Filozoskom fakultetu, upisuje Pravni fakultet (1895. godine).

147 Mita Rakić (1846 - 1890) je prevodio Igoove Jadnike u dva navrata (1869. i 1874. godine)

i Hajpea. Jedna od njegovih prevodilački vrlina je i ta što Hajnea nije prevodio bukvalno. Uzor za

prevod našao je u Daničićevom prevodu Biblije. Jedino što bi mu se u tome moglo zameriti je

posrebljavanje nemačkih imena. No, ono što je posebno važno jeste da je inao izuzetno razvijenu

svest o sopstvenom jeziku i o jeziku uopšte.

148 Reč je o Rakićevom iznenadnom penzonisanju.

114Tri godine posle, sa stipendijom koji je dobio, otišao je u Pariz, u kojem ja

završio prava 1901. godine (Iz Pariza je i ona scena sa pisanjem poezije na

zadatu temu.). Zatim počinje Rakićevo službovanje. Prvo je, 1902, godine,

po povratku iz Pariza stupio u službu kao činovnik u Izvoznu banku

('prodavao je suve šljive i pekmez')... Premešten je u ministarstvo

finansija, gde je prvo bio statističar u carinskom odeljenju, a zatim

đumrugdžija na Savi... U Ministarstvo Inostranih dela premešten je 1904.

godine. Za vicekonzula u Prištini odlazi 1905. godine, a zatim je u Skoplju:

po drugi put je u Prištini 1906. godine, potom je u Solunu (1907), da bi se

iz ovog grada ponovo vratio u Prištinu 1908. godine. Unapređen je u šefa

konzulata 1909. godine. U Prištini je - za koju je, po svoj prilici, sudbinski

bio vezan - do 1911. godine. Rakić taj period u svom životu naziva

vremenom kada 'nema događaja'...

U Beograd se vraća 1911. godine. Učestvuje u Prvom balkanskom

ratu, a 1914, godine biva postavljen za generalnog konzula u Skadru, ali u

taj grad nije išao. Prvi svetski rat, koji tada izbija, uputio ga je na drugu

stranu. Prvo je bio u Ministarstvu u Nišu, zatim odlazi na dužnost savetnika

u Bukurešt. Povlači se zajedno sa Rumunima; krajem 1916. godine je

otpravnik poslova u Stokholmu, a potom, posle nekoliko meseci

'savetnikovanja' u Londonu, 1918. godine odlazi za poslanika u

Kopenhagen i Kristijaniju (današnji Oslo). Od 1921. godine je u Sofiji, a od

1927. pa do 1933. godine u Rimu. Penzionisan je na uvredljiv način i

nezasluženo...

Posle dve neuspele operacije (1936. i 1938.) u Nejiu u Francuskoj,

Milan Rakić umire u Srebrnjaku kod Zagreba 30. juna 1938. godine. Telo

mu je preneseno u Beograd 2. jula 1938."