Sadržaj

Uvod........................................................................................................................................2

Obrada pripovetke Pohod na mjesec Branka Ćopića u osnovnoj školi...................................3

Zaključak................................................................................................................................13

Literatura................................................................................................................................14

1

Uvod

Metodika nastave srpskog jezika u književnosti, i u osnovnoj i u srednjoj školi, daje

smernice za najuspešnije puteve za sprovođenje ciljeva nastave. Međutim, nove intencije su

da se nastavi i jezika i književnosti pristupi što kreativnije, ne bi li se unapredila nastavna

praksa.

Kada je u pitanju proučavanje književnih dela u školi, naravno, u skladu sa svim

principima usklađenosti sa uzrastom i ostalim karakteristikama učenika, ali i kada je u

pitanju proučavanje jezika, reči subjektivne ocene i proučavanje ekspresiva u jeziku

umetničkog dela, poželjno je i opravdano. Iz mnogo razloga – istaći ćemo neke: zahvaljujući

takvom pristupu jeziku književnog dela lakše dolazimo do same suštine književnog teksta;

na taj način učenici proširuju svoja znanja o jeziku na mnogo lakši način, uvideći da jezičke

strukture nisu samo pravila i norma, već da umetnik – književnik, različitim izborom

jezičkih jedinica stvara nov, umetnički svet.

Neki su autori jako pogodni za takvu vrsu analize. Dela Branka Ćopića su svakako

jedna od takvih, i u osnovnoj i u srednjoj školi, s tim što bi se pristup razlikovao u zavisnosti

od uzrasta učenika.

Zato ćemo pokušati da osmislimo čas obrade jedne od Ćopićevih pripovedaka u

osnovnoj školi, Pohod na mjesec, pristupajući delu implementirajući proučavanje sinonima

upotrebljenih u pripoveci kao segmenta analize.

2

Obrada pripovetke Pohod na mjesec Branka Ćopića u osnovnoj školi

Nastavni ciljevi

- Postupnim uživljavanjem u zbivanja i saživljajem sa glavnim junakom ostvariti

dublji estetski doživljaj pripovetke, i tako pripremiti učenike za analitički pristup delu.

- Intenzivno proučiti svet mašte i osećaja u kome živi dečak Baja i svet odraslih koji

ga okružuje, sa posebnim osvrtom na jezik dela zahvaljujući kome pisac stvara umetnički

svet dela, posebno na sinonime.

- Što potpunije doživeti i iscrpno analizirati dečakova „opčinjenja mesečarska tkanja”

–njegovu silnu, ustreptalu želju da dokuči mesec, te na taj način saznati dublja značenja ovih

dečakovih želja i duševnih stanja.

- Proučiti dečakov odnos prema samardžiji Petraku i dedi Radu, njegovu raspetost

između ova dva čoveka i dva sveta u koji ga vode; i tako doživeti i razumeti dečakovu

potrebu za oba životna smera koji mu oni pokazuju.

- U sintetičkom osvrtu sto dublje doživeti i shvatiti ideju i misao pripovetke: saznanja

– poruke o širini i bogatstvu ljudske prirode i o čovekovoj potrebi da se ostvari i potvrdi kao

potpuno ljudsko biće.

1. čas obrade:

Pripremni deo časa

Uvodni deo časa usmerićemo na doživljajno-saznajnu motivaciju za interpretaciju

pripovetke u celini zbirke „Bašta sljezove boje”, a donekle i u književni opus B. Ćopića.

Istaći ćemo da je svet detinjstva iz piščevog zavičaja najčešće tematika njegovih

pripovednih dela o deci. Pisac se „priseća“ tih davnih dana „bosonogog detinjstva”, i sa

vremenske udaljenosti, a iz iskustva odraslog čoveka vidi ih kao drage, nezaboravne

uspomene ispunjene nemirnim i smelim uzletima mašte. Svi, pa i oni doživljaji obeleženi

nemaštinom i oporošću seoskog života, u njegovom zanesenom, zaljubljeničkom sećanju

čine mu se čudesno lepi kao da su se zbili u čarobnom svetu bajki.

3

Ukazaćemo da su ovakve slike piščevog detinjstva najlepše u prvom ciklusu („Jutra

plavoga sljeza”) i njegove čuvene zbirke „Bašta sljezove boje”, odakle ćemo pročitati i

obraditi priču Pohod na mjesec.

Reći ćemo da je B. Ćopić najradije i najuspešnije pisao o ljudima ovoga zavičaja i da

ih je slikao u izvesnom bajkovitom svetlu. Pročitaćemo kako i sam pisac u uvodu ovoj zbirci

(Pismo Ziji Dizdareviću) to i sam izrečito tvrdi: „Žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima.

Njene sjene su mi posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta, i obnavlja

se”.

Izražajno čitanje priče

Recepcija ove pripovetke, njeno prvo doživljavanje i intuitivno–maštovito poimanje

njenih dubljih slojeva, ponajviše zavisi od prvog čitanja, od podešenosti ovog čitanja

umetničkoj prirodi dela. Samo će uspešnim interpetativnim čitanjem do učenika doprati ona

tanana nostalgija i lirski zanos kojim pripovedač kao nekom izmaglicom zastire prostore

priče. Takvo čitanje će moći da oživi složeni i bajkoviti svet dela u kome se sukcesivno, čas

setno, čas umorno, sudaraju nemirni uzleti mašte i želja glavnog junaka, sa „stegama i

zabranama” u tvrdom neograničenom svetu. Tako se već samim čitanjem mogu istaći dve

perspektive pripovedanja, koje se u delu smenjuju i ukrašavaju, i tom svojom dinamikom

doprinose intuitivnom naslućivanjem idejnog sloja pripovetke.

Naime, moguće je odgovarajućom intonacijom, logičkim akcentovanjem pojedinih

izraza i elementarnih slika, adekvatnim podešavanjem tempa i sl. dočarati setno-humorno,

distancirano pripovedanje odraslog čveka, koje se prepliće i sučeljava sa zaljubljeničkim

i ,,mesečarskim tkanjima” dečaka koji još živi u piščevoj duši.

Produbljivanje doživljaja i uočavanje kompozicione strukture pripovetke

Nakon čitanja sledi iskazivanje prvih utisaka, produbljivanje i korigovanje prvog

doživljaja priče, na osnovu ovakvih pitanja i zadataka:

- O kakvom to neobičnom pohodu govori ova Ćopićeva priča? – Šta vas je u njoj

iznenadilo ili začudilo? – Da li biste možda i sami krenuli u ovakav pohod iako znate da se

ne može ostvariti njegov cilj?

- Pažljivo čitajte u sebi priču i dočarajte u mašti sliku vedrog i nestašnog dečaka Baje

kad za njega dođu ,,petrakovi razvezani dani”. – Dok čitate zamišljajte pojedine događaje

4

kao scene na filmskom ekranu: npr. dečaka Baju u sobi noću, kad mesec ispluta i zaviri kroz

prozor, a on zanesen krene za njim. – Pokušajte da zamislite i sebe u toj situaciji.

- Dok budete čitali i u mašti oživljavali priču, zapažajte o čemu pojedini delovi teksta

govore i koji za sebe mogu činiti smisaone celine.

Nakon usmerenog čitanja tražimo da učenici kazuju iz kojih je većih, relativno

samostalnih delova, sastavljena pripovetka i da sažeto ispričaju (imenuju) o čemu pojedine

celine govore.

Istovremeno ćemo tragati za naslovima uočenih celina nastojeći da se što više služimo

rečima iz tog dela teksta. Učenici takođe dobijaju sugestiju da obnove svoje znanje o

sinonimima i da ih pronađu u tekstu, da razmisle o njihovom značenju.

Kompozicioni plan priče

1. Niču zabrane sa svih strana.

2. Petrakovi razvezani dani .

3. Dođe tako jednom na red i mjesec.

4. Nad nama razgoreno nebo.

5. Kako je drag svaki korak povratka.

6. Sjutradan sve je bilo kao san.

2. čas obrade:

Analitički pristup umetničkom svetu pripovetke

Proučavanje pripovetke nastavićemo na drugom času i temeljićemo ga na svim

prethodnim učeničkim poniranjima u umetničke prostore priče, tako da analiza može slediti

kao izvesno osvešćavanje ranijih doživljajnih poimanja dela. Osnovni tok analize može se

razvijati prema sačinjenom planu priče, ali tako što bi tumačenje pojedinih delova sintetički

sagledavali kao delove poznate celine. Upravo na drugom času, jezičku građu možemo

koristiti za već navedene ciljeve.

5

Niču zabrane sa svih strana

Učenici su već pri stvaranju plana priče uočili da prva dva odeljka čine prvi, uvodni

deo pripovetke. Tražićemo da odgovore na sledeća pitanja:

- Šta nam dečak Baja kazuje o sebi u ovom prvom delu priče? – Zašto možemo tvrditi

da nas ovaj deo uvodi u osnovu problematike pripovetke? – Kako nam ova celina pomaže da

bolje pratimo i razumevamo tok zbivanja u priči?

Zaključujemo da je ova kratka deonica teksta uvod pripovetke zato što nas upoznaje sa

glavnim junakom i problemima koje ga muče, a o čemu svaka celina u priči na određeni

način govori. Tu saznajemo da je glavni junak petogodišnji dečak, koji ispovedno priča o

sebi, zapravo negoduje što je okružen zabranama i stegama i u svetu odraslih, koji njegovu

radoznalost i želju da upozna svet oko sebe nazivaju budalaštinama i prete mu batinama.

Dečak svoj protest najživlje iskazuje rečima: „Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a

nisam ja”.

Tako su već na samom početku pripovetke naznačene osnovne sklonosti i osobine

dečaka, a istovremeno nagovešten njegov sukob sa shvatanjima i stavovima odraslih. Time

je pripremljen zaplet u priči i probuđena radoznalost za razvoj događaja u delu.

Učenici će već u uvodu uočiti da priču kazuje glavni junak, te će tako na početku biti

pripremljeni da sve o čemu bude reči posmatraju iz njegove perspektive.

Petrakovi „razvezani dani”

Proučavanjee ovog dela priče podstići ćemo ovim pitanjima:

- Kako se dečak Baja ponaša kad dođu za njega „Pertakovi razvezani dani”? - Zašto

tada po čitav dan „šije tamo-vamo“? - Pročitajte delove teksta i podvucite izraze koji najjače

ističu dečakova raspoloženja. - Koje ste sinonime pronašli? – Zašto upotrebljava baš te

sinonimne oblike? - Protumačite izraz grakće. – Kako dečak doživljava „susrete“ sa

mesecom? – Gde je to najživlje dočarano?

U ovom delu priče saznajemo da za dečaka Baju „stega popušta” tek kad dođu

„Petrakovi razvezani dani”. Tada u njihovoj kući boravi „neumorna skitnica“, samardžija

Petrak, i tada je dečaku „mnogo šta dozvoljeno”. On „neumrno šije čitav dan” po okolini,

zaneseno istražuje i maštom oživljava tajanstveni svet oko sebe. Dečak je tada ustreptao,

zanesen i presrećan, jer nema opomena i zabrana, koje ruše njegov čarobni svet u kome je

sve moguće. O dečakovim raspoloženjima naročito svedoče pripovedačeve reči: „A ti

6

Petrakovi dani... obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i

ošamute da ne znam kud bih prije...”

Učenici su verovatno pronašli sl. sinonime: odmaglim, zgodio i prekardašimim.

Odmaglim – pobegnem, izgubim se, nestanem – Zašto je pisac upotrebio baš ovaj izraz? –

Da pokaže kakvu slobodu Baja stiče sa dolaskom Petraka. Sinonimi zgodio i prekardašim –

preteram imaju istu funkciju.

Učenici će pronaći i izraze: čeljad i avlija – i nadovezaće se na govorno područje

kojem je pisac pripadao. I samim učenicima na ovom podneblju su ovi turcizmi vrlo bliski.

Dečaka najviše uzbuđuje susret sa mesecom. On ga vidi kao neko tajanstveno i moćno

živo biće koje svojom bleštavom svetlošću i prividnom blizinom mami da ga dohvati i da sa

njime zaplovi u daleke i nepoznate svetove: „Noću iznenada prene se iz sna: viri mjesec

kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće: -

Hajdemo!”

Iz ovih kazivanja o dečakovim nemirnim lutanjima i neobičnim željama saznajemo da

je Baja dečak bujne i poletne mašte, živog i radoznalog duha da ga ponese i povuče svet

nepoznatog i tajanstvenog, da za njega svet nema granica.

Dođe tako jednom na red i mjesec

- Ko su likovi sa kojima se susrećemo u ovom delu priče i šta o njima ovde

saznajemo? – Kako se odnosi dečakov deda, a kako samardžija Petrak prema dečakovoj želji

da dohvati mesec? – Kakvo je mesto ove kompozicione deonice u celini pripovetke?

Odgovori na ovakva pitanja dovešće učenike do saznanja da se ovim delom začinje

glavni događaj (zaplet) pripovetke. Dok deda Rade sa prijateljem samardžijom Petrakom

peče rakiju jedne noći, dečak Baja posmatra mesec i pita dedu da li bi se mesec mogao

dohvatiti grabuljama. Dečak je svedok zanimljivog razgovora, prepirke dvojice staraca o

njegovoj želji da dotakne mesec. Dok se deda iščuđava Bajinoj neobičnoj želji i zbog nje se

boji za svoga unuka, starac Petrak zastupa Baju tvrdeći da „dječak ima pravo”. Svoj stav

dokazje ličnim gorkim iskustvom. On se, naime, živo seća da je i sam kao dečak želeo da

dohvati mesec i da ga je otac zbog toga grdio i grubo kažnjavao. Zato misli da je zbog

takvog odnosa oca prema njegovim dečačkim željama mnogo izgubio, pa kaže: „Zatuče me

tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu”. Tako saznajemo da su ovakve dečje, naoko

besmislene želje i neobuzdani uzleti mašte, lepi i neobično značajni i za docniji život

7

odraslog čoveka. Ako ih stariji „zatuku” u detetu, ono će „izgubiti dušu” – izgubiće i moć i

želju da slobodno misli, oseća, da uvek teži za nečim novim i boljim.

Nad nama razgoreno nebo

- Tražim od učenika da protumače sl. sinonime: - Zašto deda neće da se petlja, a ne da

se meša u ideju o jurenju Meseca?

- Učenici ističu da su glagoli: mešati se i petljati se u nešto sinonimi, ali da glagol

petljati odn. ne želi se petljati kazuje o stavu dede koji njihovu ideju smatra fantazijom,

budalaštinom, a da je upotrebljen drugi oblik, ne bi bilo negativne konotacije od strane dede.

- Kako dečak doživljava ovaj pohod? – Koje slike u tekstu to najizrazitije dočaravaju?

- Kakva osećanja obuzimaju dečaka dok se nalazi između mesečevog požara i dedine vatrice

u dolini? – Šta u toku ovog neobičnog pohoda dečak oseća prema samardžiji Petraku koji ga

vodi, a šta prema dedi koji ga odozdo doziva da se vrati? Kako to u srcu dečaka kljuca tuga?

Zašto ga Petrak prima za ruku, a ne uzima za ruku? – Kako objašnjavate njegove potrebu za

blizinom i jednog i drugog starca?

U ovom delu pripovetke prikazan je glavni događaj, dečakov pohod na mesec sa

starcom Petrakom. Dok „zabeknuti” deda Rade ne može da poveruje u njihovu nameru,

dečak uzima grablje i sa samardđijom uzbuđeno kreće uz „mračan i zašaptan brijeg” , prema

„razgorenom nebu”, koje „najavljuje najtajanstvenijeg putnika, mjeseca”.

Deda Rade nikako ne može da shvati zašto su pošli na tako besmislen put, pa ih poziva

da se vrate nazivajući ih magarcima i „vantazijama”. Deda Rade ustvari ne može da shvati,

kao što može „neumorni skitnica” Petrak, da smisao i uzbudljiva lepota toga pohoda nije u

nekoj konkretnoj svrsi već u pohodu samom – u želji i nameri da se dosegne nedostižno.

Dečak je zanesen, naprosto opčinjen ovim podvigom. Njemu se čini da se najzad

njegovo „opčarano mesečarsko tkanje” pretočeno u stvarnost; da se predmet njegovih želja i

maštanja nalazi nadomak ruke. Ovo dečakovo stanje zrači gotovo iz svake reči u ovome delu

teksta.

Tako dečaku breg uz koji se penju izgleda „zašaptan“, čini mu se da je nad njima

„razgoreno nebo“, da je mesec „najtajanstveni putnik”. Koliko je zanesen svojom

avanturom, dečak zaboravlja i tugu za ostavljenim dedom. „Kad mi kroz krošnjato drveće

bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja vse zaboravljam i uzbuđeno

protepam: Evo ga”.

8

Kad dečak, stigavši do samog vrha, ugleda da je mesec umanjen odskočio - klisnuo

iznad susedne brdske kose, on počinje da shvata da je lov, a ne sam mesec ono što je

uzbudljivo i lepo.

Istovremeno dečak oseća da je raspet između mesečevog požara i uboge dedine

vatrice, a takođe, između dva čoveka koji su mu podjednako dragi i potrebni: na jednoj

strani je „smjeli i nevezani” samardžija Petrak, „koji sve hoće i sve može”, a na drugoj

„dobri i dragi gunđalo”, čija ga ljubav greje, koji ga čeka i misli na njega „dolje u toploj

dolini”. Dečak tada uviđa da se „dalje ili ne može ili ne ide”, jer se nalazi na opasnoj granici

„gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom”. Utešen Petrakovim obećanjem

da će ovamo ponovo doći, Petrakovim primanjem za ruku, dečak se rado vraća dedinoj

vatrici i njegovoj ljubavi. On se ne oseća ni prevaren ni razočaran, naprotiv, vraća se srećan

u dolinu osećajući da može „smeo”, a „mesečarski opčaran” hrliti u visine, jer ga posle

takvih uzleta čeka topla dedina vatrica –„sigurnost tvrdog zemaljskog života”, za kim ga

tuga u srcu kljuca – opominje na dedu koji ga čeka. Jedan bez drugog – njegov zanesenjački

odlazak i radosni povratak - ne bi imali svoju lepotu ni smisao.

Kako je drag svaki korak povratka

Analizu ove celine usmeravamo ovakvim pitanjima:

- Kako dečak doživljava povratak u dolinu? – Šta ga tamo vuče i šta mu pokazuje put?

– Pronađite delove teksta u kojima je to najpotpunije iskazano. – Šta u dečakovom

ponašanju i raspoloženjima svedoči da je ovaj pohod za njega bio nešto što se nikad ne

zaboravlja?

Obuzet neobičnim doživljajem dečak se rado vraća u dolinu. U njegovom srcu lagano

trne ogromni i hladni mesečev požar, a sve više razgara topla dedina vatrica. Mesečerska

opčaranost njegovog odlaska prerasta u opojnu radost povratka: „Nogu pod nogu naniže, po

mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka”.

Deda Rade se podsmeva putnicima: „budalašima” i sa nesmanjenom ljubavlju prima

svoga unuka među kolena gde će uzbuđen i umoran ubrzo zaspati. A „plamičak djedove

vatre” preseliće se u njegov san i tamo „razrasti u moćan i stravičan mjesečev požar”. U snu

će se ujediniti te dve vatre: ona koja greje srce sa onom koja raspaljuje maštu i želje – obema

je mesto u dečakovoj duši.

9

- Ko dečaka smiruje te noći? Učenici će odmah istaći da je to bila dečakova majka

koja mu je prišila šamar – očekujem da primete da je taj sinonim upotrebljen kao

humorističan, učenici i sami znaju kako je to kad im se prišije šamar.

Istaći ćemo da smo i ovim saznanjima došli do idejnih slojeva pripovetke kao i u

prethodnoj celini.

Sjutradan je sve bilo kao san

Završni deo pripovetke doživljava se kao otrežnjenje junaka i kao izvesna protivteža

sanjarskim i bajkovitim zbivanjima u priči. Tu se pojavljuje i stric Nidžo, koji svojom

račundžijskom, skučenom prirodom, svađalačkim ponašanjem, uspostavlja atmosferu onog

tvrdog, ograničenog, svakodnevnog života.

- Kako je dečak Baja sutradan video svoj noćni doživljaj? - Zašto svi ćute o minulom

doživljaju sa mesecom? - Kako ste u toj atmosferi razumeli Nidžovo brundanje i zvocanje? -

- Na šta ovi sinonimi upučuju?

- Kako se pisac kao odrastao čovek nosi prema tim davnim doživljajima iz svog

detinjstva? - Kako shvatate njegove nedoumice na kraju priče? - Da li je izbor reči važan u

književnom delu? - Zašto?

Sutradan dečak svoj pohod na mesec vidi kao san. Svi su o tome ćutali kao da je svima

bilo zazorno da se podsećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti . Ali to ne

znači da su dečak i Petrak zaboravili na svoj noćni pohod, ili da su ga se stideli kao nečeg

budalastog. Oni su zapravo u sebi skrivali i tako čuvali svoj noćni doživljaj od „zdrave”

pameti ljudi kakav je bio stric Nidžo koji se prethodne noći bio naljoskao. U to nas uverava

Nidžino brondanje kad je nagazio toga jutra na Bajine osvajačke grablje. Za njega je važno i

dobro samo ono od čega se ima neka praktična korist, a oni koji tako ne misle rasipnici su ili

mjesečari. Ali ni stric Nidžo nije spokojan u svom postojanom račundžijskom svetu, pa se

zato „tješi rakijom”.

Piščevo razmišljanje na kraju pripovetke takođe privlači pažnju:

„I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet između smirene djedove vatrice,

koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i

nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato”.

I premda pripovedač kaže da stoji između dva sveta raspet, uviđamo da mu oba sveta

pripadaju – da su oba potrebna čoveku, te da treba da teži da ih nekako izmiri, da izmiri te

suprotnosti, da ih ujedini u svome življenju, kako se ne bi, kao junak priče, žalovito pitao:

10

„Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti

se rakijom kao moj strikan?”

Jezik dela, izbor reči, upotreba sinonima – sve to doprinosi bogatijem umetničkom

doživljaju. Učenici će prepoznati da je izbor reči veoma važan da bi što bolje razumeli delo i

što više se uživeli u delo, a istaći će da najbolji pisci u stvari jesu i majstori jezika.

Likovi i idejni smisao dela

Iako smo pojedine kompozicione celine proučavali kao swonice jedinstvene celine, na

kraju ćemo se sintetički osvrnuti na na delo sa težištem na objedinjavanju i uopštavanju

saznanja o likovima i idejnim značenjima pripovetke.

Ovaj sintetički osvrt provešćemo na osnovu sledećih pitanja:

- Osvrnimo se na pripovetku u celini? – Ko kazuje priču? – Iz koje perspektive glavni

junak priča o svom detinjstvu? – Šta možemo zaključiti: koje neobične i vredne osobine ima

dečak Baja? Da li biste voleli da se družite sa njim i zašto? – Kako pripovedač predstavlja

ostale junake priče? – Zašto su dečaku bliski i samardžija i deda? – Zašto su dečak i

samardžija vantazije?

- Pripovedača na kraju muče neke nedoumice u vezi sa osnovnim pitanjima o kojima

priča govori. Šta vi o tome mislite obogaćeni iskustvom junaka pripovetke i vlastitim

iskustvom? Kakav je jezik Branka Ćopića?

Pripovetka je ispričana u prvom licu, kazuje je centralni junak, ali i kao odrastao čovek

i kao dečak. To je priča odraslog čoveka koji se seća svog detinjstva i koji svoje detinjstvo

oživljava iz dečje perspektive. S druge strane, pisac svoj začarani svet smešta u okvire

stvarnog, svakodnevnog života, pa nam ga tako čini uverljivijim i prisnijim.

Dečak Baja je živ, vedar i radoznao kao svako dete, ali ima bujnu maštu, koja

oživljava sve čega se dotakne, i otkriva nepoznato i tajanstveno u svemu što ga okružuje.

Njegovu maštu pokreće veoma živa radoznalost, kojoj se pridružuje snažna osećajnost. Rado

bi se družili sa dečakom jer je zanimljiv. Sa takvim ljudima i obične stvari postaju lepe i

neobične.

Samardžija Petrak je retki dedin gosti pobratim, Ostao je smeo i slobodan, slobodne

misli i nemirnog duha, dečački bujne i zanesene mašte. Sa njim za dečaka dolaze razvezani

dani, i čitav svet se pretvara u san. Njega i dečaka spajaju njihove najvažnije osobine: oni

su zaneseni maštari, nemirni i neukrotivi tragači za nepoznatim i tajanstvenim, zatočenici

slobodnog života u svetu bez stega i granica, između sna i jave.

11

Ali najbliži dečakovom srcu je njegov deda Rade. Njegova ljubav greje i dečak je bez

nje usamljen, nesiguran i tužan. Deda Rade ima veliko srce za sve skitnice i potukače. On ne

može da poleti na krilima mašte, ali ih razume i uvek ih u okrilje svoje ljubavi prima. On

nije sitničav i uskogrud, niti zakleti protivnik mesečara i rasipnika, kao stric Nidžo. Deda je

negde između Petraka i Nidže. U njemu je široko srce jednog i potreba za radom drugog.

Deda Rade i samardđija Petrak su dva čoveka uz koja dečak Baja raste. Oni su u

njemu razvili potrebu za dva prividno suprotna životna smera, između kojih stoji raspet i kao

odrastao čovek. Iako se junak i kao odrastao čovek pita koji je smer pametnije slediti, mi iz

priče u celini, iz prisnog drugovanja sa junakom, uviđamo da su oba potrebna. Jednolični,

obični život nije dovoljan čoveku, čovek mora ići i drugim putem. Oba su sveta potrebna.

IZ priče u celini uviđamo da nam pisac i svojom dilemom na kraju priče poručuje: da

treba slediti oba životna smera i težiti da se oni ne sukobljavaju, već da se usklađuju i

dopunjuju, kako bi čovek bio potpuniji i srećniji.

- Pogledajte koje smo izraze i sekvence podvukli. Jeste li primetili još neke neobične

reči? Učenici komentarišu. Šta možemo zaključiti o jeziku B. Ćopića? U tekstu su neobične

reči vrlo zastupljene – sinonimi, deminutivi i sl. (RSO). Pripovetka je odličan primer za

povezanost umetničkog sadržaja i jezičkih sredstava sa kojim je ostvaren. Reči su vedre,

osećajne, upečatljive i greju srce. Nasmeju nas.

12

Zaključak

Ono što bi se trebalo istaći odmah na početku je da je ova pripovetka, kao, čini mi se, i

ostale pripovetke Branka Ćopića, vrlo zahvalna za uporedno istraživanje jezika i ideja koje

taj bogati piščev jezik nosi. Pripovetka obiluje i rečima subjektivne ocene i mnogim drugim

ekspresivnim rečima. U ovoj pripremi pažnju smo fokusirali samo na sinonime, ali bi bilo

jako interesantno pristupiti obradi proučavajući i ostale jezičke segmente, kao što smo mogli

videti u knjizi Dragane Veljković Stanković – Reči subjektivne ocene u nastavi srpskog

jezika i književnosti.

U suštini, šta bi trebao biti cilj svakog nastavnika srpskog jezika i književnosti – da

iznalazi nove puteve za rad u učionici. Svaki umetnički tekst sadrži neke specifičnosti koje

bi mogle predstavljati okvir neke knove, inovativne, kreativnije analize. Kod Branka Ćopića

i nekih drugih umetnika to može biti jezik dela, kod drugih pisaca to je nešto drugo. A

upravo to nešto nastavnik današnjice mora pronaći i iskoristiti. Zašto?

Zato što je to cilj nastave srpskog jezika i književnosti. Zato što učenici više nisu

onakvi kakvi su bili u vreme naših roditelja – zainteresovani za školu i znanje. Zato što, na

žalost, i (svi) nastavnici nisu što su nekad bili, stručnjaci u svojoj oblasti i pedagoški uzori,

zato što roditelje danas više zanima ocena nego znanje učenika, zato što živimo u teškim

vremenima domimamtnog negativnog društvenog uticaja.

U ovom našem svetu književnost se mora predstaviti učenicima na takav način da ih

primami, jer ako nema toga, nema ni književnosti u životima velikog broja učenika. Zato

savremeni nastavnik mora pokušati da svoju nastavnu praksu obogati i učini kreativnijom i

zanimljivijom.

13

Literatura

1. Branko Ćopić: Bašta sljezove boje

2. Dragana Veljković Stanković: Reči subjektivne ocene u nastavi srpskog jezika i

književnosti

3. Milija Nikolić: Metodika nastave srpskog jezika i književnosti

4. Ivan Klajn i Milan Šipka: Veliki rečnik stranih reči i izraza

14