Miloš Šumonja

Pedagoški fakultet u Somboru, Univerzitet u Novom Sadu

Podogorička 4, 25 000 Sombor, Republika Srbija

milossumonja@gmail.com

Metaetički ekspresivizam i deflacioni pojam istine

Sažetak: Zastupnici metaetičkog ekspresivizma listom prihvataju deflacioni pojam istine

sa namerom da pomoću njega reše Frege-Gičov problem. Međutim, Pol Bogosjan i

Ronald Dvorkin dokazuju da deflacionizam podriva ekspresivističku poziciju zato što

moralnim sudovima omogućava prelak pristup istini. Na osnovu uvida da je napetost

između ekspresivizma i deflacionizma izraz dubljeg sukoba u njihovim teorijskim

motivacijama – revizionističkoj i antirevizionističkoj – ja ću nastojati da pokažem da ta

dva stanovišta zaista nisu spojiva, ali ne iz razloga koji Bogosjan i Dvorkin ističu. Naime,

premda ekspresivista može da računa na usluge deflacionizma ukoliko ga upotrebi u

širenju svog stanovišta na čitav jezik, pomenuti sukob ponovo izbija u neočekivanom

obliku – kada se deflacionizam i ekspresivizam do kraja spoje, metaetički ekspresivista

više nije u stanju da objasni šta ga razlikuje od metaetičkog realiste.

Ključne reči: metaetički ekspresivizam, deflacioni pojam istine, Frege-Gičov problem,

globalni ekspresivizam, Pol Bogosjan, Ronald Dvorkin, revizionizam, antirevizionizam.

1. Metaetički ekspresivizam

1.1. O čemu pita metaetika?

Svakodnevni život obiluje situacijama koje zovemo moralnim sporovima.

Zamislimo da Milan i Nenad razgovaraju o vojnoj intervenciji u Libiji. Pretpostavimo da

Milan tvrdi da je ona moralno ispravna, i da on taj svoj stav zasniva na uverenju da je

moralna obaveza i pravo međunarodne zajednice da u slučajevima nekih teških kršenja

ljudskih prava od strane vlasti određene država zanemari međunarodnopravno načelo

državne suverenosti i upotrebi neophodnu silu u cilju zaštite civila. Pretpostavimo i to da

1

Nenad tvrdi da je pomenuta intervencija pogrešna. On pri tome ne spori da je Gadafijev

režim rđav, ali veruje da će vojna intervencija uzrokovati dodatna materijalna razaranja i

civilne žrtve. Ovde je reč o jedanom moralnom sporu: Milan i Nenad se ne slažu oko toga

šta je ispravno u datoj situaciji.

Recimo da Milan, nezadovoljan sagovornikovim upornim odbijanjem da promeni

svoj moralni stav, upita Nenada: „Ali, šta ti uopšte podrazumevaš pod moralno ispravnim

činom?“ Tim pitanjem težište njihove rasprave premešteno je na teren nauke o moralu:

sagovornici se sada spore oko toga zašto je ono što oni smatraju ispravnim – ispravno.

Milan veruje da su moralno ispravni samo oni postupci koji su motivisani nekim

univerzalnim moralnim imperativima, nezavisno od posledica koje ti postupci mogu da

imaju. Nenad pak smatra da su ispravni samo oni postupci koji doprinose uvećanju sreće

najvećeg mogućeg broja ljudi. Sada zamislimo da im se u razgovoru pridruži Zoran. On

nije zainteresovan mi za moralni spor u pogledu vojne intervencije u Libiji, ni za etički

spor između neokantovaca i utilitarista. I njega zanima kako Milan i Nenad razumeju

značenja reči „ispravno“ i „pogrešno“, ali na jedan sasvim drugi način: ne kako i zašto

oni primenjuju te vrednosne predikate na slučaj vojne intervencije u Libiji, već šta je to

što oni čine kada primenjuje te predikate? Zoran se pita na osnovu čega karakteristični

predikati etičkog diskursa znače to što znače? Da li oni opisuju neko „stvarno“ svojstvo

postupaka i osoba kao što su, recimo, „brz“, „plav“ ili „visok“? Gde i kako možemo da

pronađemo ta svojstva na metafizičkoj karti sveta? A ukoliko „dobro“ nije „u svetu“

poput kamenja i Libije pa moralni sudovi ne služe opisivanju moralne stvarnosti, ukoliko

oni nisu o nečemu, otkuda njima značenje koje imaju i čemu služe? Ova i slična pitanja

jesu metaetička – ona se ne tiču sporova oko toga šta je pogrešno a šta ispravno, ni zašto

je ono što je pogrešno pogrešno a ispravno ispravno, već pitanja o takvim pitanjima.

Metaetički ekspresivizam jedna je od teorija koja odgovara na njih.

1.2. Kako odgovaraju ekspresivisti?

Ekspresivizam ćemo najbolje da razumemo kroz kontrast sa semantičkim

realizmom, filozofskom kristalizacijom zdravorazumske predstave o značenju kao vezi

između jezika i nezavisno postojećeg sveta. Postoji nekoliko razloga za takav pristup

2

ekspresivizmu. Prvo, gledajući iz istorijsko-filozofske perspektive, on je, iako začet još u

Hjumovoj (David Hume) filozofiji, rođen kao „siroče“ logičkog atomizma i

neopozitivizma, sa zadatakom da objasni značenje nekih gramatički ispravnih,

deklarativnih rečenica koje, smatralo se, govore o nepostojećim – moralnim –

činjenicama i otuda ne zadovoljavaju pretpostavljene semantičke kriterijume. Drugo,

najkraće određenje ekspresivizma, makar u prvoj fazi njegovog razvoja, jeste ono

negativno: budući da ekspresivizam poriče primenjivost semantičkog realizma u

objašnjenju značenja moralnih sudova, on predstavlja jedan vid oblasnog semantičkog

antirealizma. I treće, sazrevanje metaetičkog ekspresivizma kao samosvojnog stanovišta

obeleženo je nastojanjem njegovih zastupnika da prilikom revizije metafizičkog statusa

etičkog diskursa nekako opravdaju njegovu realističku sintaksu.1 Idemo redom.

Recimo da Zoran, tragajući za odgovorima na gore postavljena metaetička pitanja,

a u nameri da pre svega teorijski učvrsti svoja opšta zdravorazumska uverenja o jeziku,

uzme u ruke Vitgenštajnov Traktatus (Wittgenstein 1987). Nesumnjivo, Zoran će da bude

vrlo zadovoljan pročitanim jer je i čuveni filozof, makar na prvi pogled, tvrdio da stvari

sa jezikom stoje približno onako kao što i on sam misli: reči predstavljaju predmete;

rečenice opisuju činjenice; kao što više reči čini neku rečenicu tako i više predmeta čini

neku činjenicu; odnosi između reči u datoj rečenici odslikavaju odnose između predmeta

u datoj činjenici; ako predstavljena činjenica postoji rečenica je istinita, ako ne postoji

onda nije; itd. Iako se Zoran možda ne bi izrazio baš tim rečima, on, kao i Vitgenštajn,

smatra da je značenje rečenice „Sneg je beo“ određeno odgovarajućim uslovima

istinitosti – pomenuta rečenica istinita je ako i samo ako je sneg beo, a neistinita ako nije.

Međutim, pri kraju knjige našeg metaetičara čeka hladan tuš: Vitgenštajn tvrdi da su

moralni sudovi besmisleni (Wittgenstein 1987: 183)! Da stvar bude gora, njegovo

objašenjenje vrlo je uverljivo: moralni sudovi besmisleni su zato što oni, za razliku od

naučnih, ne opisuju ni postojeće ni nepostojeće činjenice; naime, moralni sudovi ne mogu

1 Iako je metaetički ekspresivizam najrazvijeniji oblik ekspresivizma, on nije i jedini. Kripke-Vitgenštajnovo skeptičko rešenje paradoksa značenja najčešće se tumači kao ekspresivizam u pogledu semantičkog diskursa (Kripke 1982); pored njega srećemo ekspresivizam u pogledu estetičkog diskursa (Prinz 2004), kondicionala i logičkog rečnika (Schroeder 2008) itd. Ipak, ono što je najinteresantnije je to da je i deflacionizam zapravo ekspresivizam u pogledu istine, zato što, kasnije će se pokazati, deflacionista analizira značenje istinitosnog predikata isto kao što ekspresivista analizira značenje moralnih predikata. Ovaj rad predstavlja pokušaj je da se istraže implikacije te veze.

3

da budu opisi sveta zato što reči od kojih su oni uobičajeno sastavljeni ne predstavljaju

ništa u svetu činjenica, u kom, smatra Vitgenštajn, ima mesta za sneg, ali ne i „dobro“ ili

„rđavo“. Pred Zoranom je sada izbor pred kojim se našla i prva generacija savremenih

metaetičara: ili da odbaci oskudnu scijentističku metafiziku i nastani svet moralnim

entitetima, ili da na neki drugi način opravda svakodnevni govor o moralnim pitanjima.

Prvu mogućnost – metaetički realizam – predstavlja teorija Džordža Mura (George

Moore 1959). On se odlučio da sagradi metafizički most između semantičkog realizma i

etike tvrdeći da, pored činjenica čije postojanje nauka priznaje, postoje i normativne

činjenice, koje ne superveniraju nad činjenicama materijalnog sveta već imaju svoj

poseban metafizički sui generis status. Nasuprot njemu, Džon Meki (John Mackie 1977),

autor metaetičke „teorije greške“, naprosto je konstatovao metafizičku provaliju u jeziku i

zaključio da moralni sudovi, koji su istovetni deskriptivnim u pogledu semantičke

funkcije, počivaju na velikoj metafizičkoj zabludi – na verovanju u postojanje moralne

stvarnosti.

Treću mogućnost čini metaetički ekpresivizam. On predstavlja pokušaj da se

pomire tri suprotstavljene sile: naše intuitivno uverenje da jezik uglavnom služi

opisivanju sveta, naturalističko podozrenje prema murovskoj metafizici morala i potreba

neopozitivističkog duha da poštedi svakodnevno moralno suđenje traktatusovske presude

na besmislenost. Po ugledu na poznato Kripkeovo shvatanje Vitgenštajnovog misaonog

razvoja na putu od Traktatusa do Filozofskih istraživanja (Kripke 1982), možemo da

kažemo da se u korenu ekspresivizma nalazi metodološki obrt od pitanja šta opisuje jezik

ka pitanju šta činimo sa jezikom. Naime, za razliku od semantičkog realiste, ekspresivista

ne počinje svoje istraživanje pitajući o metafizičkoj prirodi nekog spornog eniteta –

moralne vrednosti – već pitanjem o nečemu oko čijeg postojanja se svi slažemo, a to je

delatnost moralnog prosuđivanja (Chrisman 2011: 30-31; Gibbard 2003: 6).

Odgovarajući na pitanje čemu služe moralni sudovi, Alfred Ejer (Alfred Ayer), u

kanonskoj formulaciji središnjeg ekspresivističkog uvida, piše:

Ako nekome kažem: „Postupio si neispravno kradući novac“, ja ne tvrdim ništa

više nego što bih da sam jednostavno rekao: „Ukrao si novac“. Dodajući da je taj

postupak moralno neispravan, ja ne iznosim nikakvu dalju tvrdnju o njemu. Ja sam

4

jednostavno izrazio svoje moralno neodobravanje. To je kao da sam rekao: „Ukrao

si novac“ posebnim tonom užasavanja ili zapisao uz to nekoliko znakova uzvika.

Ton ili znaci uzvika ne dodaju ništa doslovnom značenju rečenice. Oni služe samo

tome da pokažu da njihovu upotrebu prate određena osećanja govornog lica (Ayer

2001: 107).

Razmotrimo pobliže implikacije ovih tvrdnji. Crvena nit koja prožima sve

ekspresivističke teorije jeste njihovo temeljno semantičko uverenje da stavovi kao što su

„Sneg je beo“ i „Vojna intervencija u Libiji je rđava“ crpe svoje značenje iz različitih

izvora: dok prvi opisuje nezavisno postojeću stvarnost, drugi izražava mentalna stanja

određenog govornog lica (Blackburn 2006: 244). Neposrednu posledicu takvog shvatanja

jezičke uloge moralnih sudova čini druga važna ekspresivistička tvrdnja da oni nemaju

istinitosnu vrednost: pošto ne služe opisivanju činjenica, moralni sudovi ne mogu da budu

ni istiniti ni neistiniti (Blackburn 1984: 167; Jackson, Oppy & Smith 1994: 287; Miller

2010: 321). Treba primetiti da, iako je i „teorija greške“ motivisana metafizičkim uvidom

da ništa u svetu ne egzemplificira svojstva označena karakterističnim predikatima etičkog

diskursa, Mekki ipak nije oblasni semantički antirealista, zato što on smatra da moralni

sudovi pokušavaju da opišu svet i, sledstveno, da oni imaju istinitosnu vrednost (doduše

uvek istu – oni su uniformno neistiniti, jer svet, takoreći, odbija da odgovori na njihov

poziv). I dok je semantički antirealizam, shvaćen kao postavka o različitim jezičkim

ulogama normativnih i deskriptivnih stavova, ostao trajno obeležje ekspresivizma,

njegova kasnija istorija istorija je borbe za emancipaciju od metafizičkog antirealizma i

pokušaj da se razveje sumnja da iza svakodnevnog govora o moralnim pitanjima stoji

jedna velika metafizička greška.

Sa druge strane, budući da moralni sudovi ne opisuju svet, oni ne mogu da izraze

saznajna mentalna stanja, te je ekspresivizmu svojstven i psihološki antikognitivizam:

umesto sadržaja čija se istinitost može oceniti, moralni sudovi izražavaju motivaciono-

voljna mentalna stanja, odnosno nesaznajni odnos nekog govornog lica prema određenoj

osobi, postupku ili sistemu normi (Blackburn 1984: 167; Dreier 1996: 409). Na ovom

mestu treba biti precizan i razlučiti ekspresivizam od subjektivizma. Jer, svedemo li

ekspresivizam na tvrdnju da se prilikom moralnog suđenja deskriptivni semantički okvir

5

ispunjava nekim nesaznajnim mentalnim sadržajem, izjednačićemo moralne sudove sa

izveštajima koji govorna lica daju o svojim mentalnim stanjima. U tom slučaju, moralni

sudovi bi ipak imali uslove istinitosti, te bi ekspresivizam, kao oblasna teorija značenja,

postao izlišan. Da bi izbegao ovu zamku, ekspresivista mora, na osnovu bitnih osobina

izraženog sadržaja, da povuče i formalnu razliku između deskriptivne i ekspresivne

upotrebe jezička. Evo kako on to može da učini: budući da saznajna i voljna mentalna

stanja imaju drugačiji „smer uklapanja“ sa svetom (dok saznajna stanja nastoje da se

prilagode svetu opisujući ga kakav on uistinu jeste, voljna pokušavaju da prilagode svet

sebi propisujući kakav bi on trebalo da bude), ekspersivista ističe da čin izražavanja ima

konstitutivni značaj za motivaciono-voljna, ali ne i za saznajna mentalna stanja. Stoga,

kada kažem da ne odobravam vojnu intervenciju u Libiji, ja ne iskazujem opis činjenice o

svom vrednosnom stavu, već pokazujem taj stav i pozivam druge da ga usvoje.2

2. Frege-Gičov problem i deflacioni pojam istine

2.1. Fregeova poenta

Nevolje za ekspresivistu počinju sa prostim zapažanjem da mi u svakodnevnom

govoru tumačimo moralne sudove kao istinite ili neistinite, da raspravljamo o njima kao

što raspravljamo o opisnim stavovima, da verujemo u njihovu objektivnost, mogućnost da

o njima razložno raspravljamo i nešto saznamo; ukratko, da između moralnih i ne-

moralnih stavova postoji semantički kontinuitet, koji se ogleda u tome što mi u

svakodnevnom životu pripisujemo rečenicama etičkog diskursa upravo one osobine koje

im ekspresivista poriče. Pomenutu teškoću dalje zaoštrava problem moralnog

2 Nije teško uočiti da ekspresivizam ima važnu prednost u odnosu na druge metaetičke teorije, zato što on može jednostavno da objasni intuitivnu vezu između moralnih sudova i delovanja. Na pitanje zašto bi neko ko iskreno tvrdi da je pogrešno lagati trebalo da bude motivisan da govori istinu, ekspresivista može da odgovori: zato što njegov sud izražava mentalno stanje nalik želji – da ljudi budu iskreni. Nasuprot njemu, metaetički realista, čije mišljenje je da moralni sudovi izražavaju verovanja, odnosno saznajna mentalna stanja, suočava se sa problemom koji otkrivaju razmatranja zasnovana na učenju o motivacionom internalizmu i hjumovskoj teoriji motivacije: ako, prvo, moralni sudovi izražavaju verovanja o svetu; drugo, nijedno verovanje nije želja; i treće, motivacija podrazumeva mešavinu verovanja i želje, onda metaetički realizam ima kontraintuitivnu posledicu da moralni sudovi ne mogu da motivišu govorno lice na delovanje. Vidi: Smith 1994: 4-5.

6

zaključivanja. Primera radi, ukoliko primenimo ekspresivističku teoriju na značenje

rečenice „Ubistvo je rđavo“ u modus ponensu:

a) Ako je ubistvo rđavo, onda je podstrekivanje na ubistvo rđavo;

b) Ubistvo je rđavo;

c) Podstrekivanje na ubistvo je rđavo;

prinuđeni smo da priznamo da je ovaj – očigledno valjan – zaključak pogrešan usled

logičke greške ekvivokacije. Jer, prema ekspresivističkim kriterijumima, stav „Ubistvo je

rđavo“ poseduje različita značenja u premisama a) i b): dok je on u premisi b) upotrebljen

kao tvrdnja pa ekspresivistički prevod njegovog značenja može da se odigra, u premisi a)

to nije slučaj. Ovo je čuveni Frege-Gičov problem. O čemu se radi?

Pođimo od nesporne činjenice da mi iste reči upotrebljavamo na različite načine:

jednom pomoću njih nešto opisujemo, drugi put nešto pitamo, treći put izražavamo

nekakav moralni stav. Međutim, značenje reči ne zavisi isključivo od konteksta njihove

upotrebe zato što bi, u suprotnom, ono bilo neodređeno i nestalno, a mi bismo se našli

usred semantičkog haosa. Bolji put za razumevanje funkcionisanje jezika je pretpostavka

da se značenje širi tako što jednostavniji jezički izrazi čine gradivo za složenije. Ali, i

ovde postoji jedno „ali“: da bi mogao da sastavi različita značenja, teoretičar prvo mora

da pronađe neki način da ustanovi koje su gradivne jedinice jezika. Tačnije, on mora

nekako da izdvoji značenja datih jezičkih izraza iz konteksta u kojima ih govorna lica

svakodnevno upotrebljavaju i utvrdi njihov nezavisni semantički sadržaj. Ovaj zahtev,

koji, prema Gičovom (Peter Geach) mišljenju, ekspresivista ne može da ispuni, čini

Fregeovu poentu: jezički izrazi moraju da imaju isto značenje nezavisno od toga kako su

oni upotrebljeni (Geach 1965: 449).

Pogledajmo ponovo slučaj moralnog modus ponensa. Nužan uslov njegove

valjanosti je da rečenica „Ubistvo je rđavo“ ima isto značenje u obe premise. Metaetički

realista nema poteškoća sa pomenutim uslovom budući da on tvrdi da je značenje

rečenice „Ubistvo je rđavo“ u oba slučaja određeno time što je ona istinita ako i samo ako

je ubistvo rđavo, a neistinita ako nije. Ekspresivista, sa druge strane, ima ozbiljan

problem. Jer, dok u premisi b) značenje rečenice „Ubistvo je rđavo“ mi možemo da

razumemo kao izraz nečijeg neodobravanja ubistva, u premisi a) to ne moramo da

učinimo, zato što pomenuta rečnica može, kao antecedens hipotetičkog suda, da bude

7

upotrebljena tako da neko govorno lice pri tome ne izrazi nikakav moralni stav; ono može

da ostane vrednosno neutralno u svom odnosu prema ubistvu.

Možemo zaključiti da je ekspresivista razapet između dva suprotstavljena zahteva:

on mora istovremeno da objasni semantički kontrast između normativnih i deskriptivnih

sudova, bez kog uopšte nije ekspresivista, i njihov semantički kontinuitet, bez kog postaje

žrtva Frege-Gičove kritike.

2.2. Privlačnost deflacionizma

Obe vodeće ekspresivističke strategije odbrane od Frege-Gičove kritike, semantička

i sintaktička, oslanjaju se na deflacioni pojam istine, pridajući mu različitu ulogu i

važnost u rešavanju pomenutih teškoća. Da bismo videli zašto ga ekspresivisti uopšte

koriste u tu svrhu, neophodno je da prvo nešto više kažemo o razlici između

tradicionalnih i deflacionih terija istine.

Tradicionalne (ili robusne) teorije istine tvrde da istinitosni predikat govori o

nekom sustantivnom svojstvu rečenice, koje može dalje da se analizira.3 Kao takav, on je

važan teorijski pojam pomoću kog izražavamo najosnovnije filozofske stavove o jeziku i

svetu. Ako, na primer, verujemo u to da su istinite one rečenice koji odgovaraju

nezavisno postojećim stanjima stvari, onda eo ipso verujemo i u to da su jezik i svet dva

metafizički različita i nezavisna entiteta potencijalno povezana istinitim rečenicama.

Pored toga, za filozofa jezika pojam istine može i najčešće predstavlja ključ za

objašnjenje prirode značenja: semantički realista smatra da se značenje neke rečenice

mora objasniti uslovima pod kojima je ona istinita. Nasuprot tome, umesto kao teorijsko

sidro semantike, deflacionisti vide pojam istine kao bezazleno jezičko oruđe, koje je

lišeno bilo kakvog eksplanatornog potencijala. Naime, oni smatraju da: i) istinitosni

predikat ne označava neko supstantivno svojstvo rečenice i da on nije podložan dubljoj

analizi; ii) tvrditi „S je istinito“ samo je posredan način da se tvrdi rečenica „S“; c) shema

ekvivalencije između značenja rečenica „S“ i „S je istinto“ iscrpljuje značenje

istinitosnog predikata; i, na kraju, iii) korist od upotrebe istinitosnog predikata ogleda se u

3 Premda u ovu grupu teorija ubrajamo i koherentističku i pragmatičku, ekspresivisti, kao i njihovi kritičari, ponajpre na umu imaju najstariju i najrašireniju – korespodentističku teoriju istine.

8

povećanju izražajne moći jezika, u mogućnost da se izraze beskonačne disjunkcije i

konjukcije, a ne u mogućnosti da se pomoću pojma istine objasne neki drugi fenomeni,

kao što je značenje.4 Da objasnim.

Recimo da mi neko u svakodnevnom razgovoru kaže da „Zarade bankara rastu

usprkos ekonomskoj krizi“, i ja odgovorim „To je istina“. Očigledno, moja tvrdnja

izražava slaganje sa sagovornikom, a ne metafizičku upadicu. Jedina tema našeg razovora

su bankari i njhove zarade. Ako se ne slažem sa sagovornikom, ja mogu predložiti da

proverimo da li zarade bankara rastu. Bilo da one rastu ili ne, jedino pitanje ostaje da li

one zaista rastu. Ne postoji dodatno pitanje, naime, da li je istina da zarade bankara rastu.

Za razliku od deflacioniste, tradicionalista smatra da postoje dva pitanja: svakodnevno

pitanje da li zarade bankara rastu, i filozofsko pitanje da li je rečenica „Zarade bankara

rastu uprkos krizi“ stvarno istina. Deflacionista veruje da jednom kada otkrijemo da li

zarade bankara rastu, mi možemo, bez povećanja „teorijske temperature“ (Blekburn), da

kažemo „I to je istina“. Time smo samo ponovili zaključak do kog smo već došli: da

zarade bankara rastu. Upravo tu leži razlog zbog kog deflacioni pojam istine spada u

obavezan teorijski inventar metaetičkog ekspresivizma. Naime, ukoliko je tačno da nam

shema ekvivalencije otkriva sve što je važno o istini, i budući da iz nje sledi istoznačnost

rečenica „Ubistvo je rđavo“ i „Istina je da je ubistvo rđavo“, ekspresivista, čini se, nema

poteškoća da objasni zašto mi u svakodnevnom govoru moralnim sudovima pripisujemo

istinitosnu vrednost, zašto verujemo u njihovu objektivnost, mogućnost da pomoću njih

zaključujemo i o njima nešto pouzdano saznamo. Uostalom, zar nije izvor svih

ekspresivističkih problema bio u pretpostavci da moralni sudovi nemaju uslove

istinitosti?

Ipak, Sajmon Blekburn (Simon Blackburn 1984, 1993) i Alan Gibard (Allan

Gibbrad 1990, 2003), najistaknutiji predstavnici savremenog metaetičkog ekspresivizma,

gaje relativno skromna očekivanja od deflacionog pojma istine. Zastupajući semantičku

strategiju rešavanja Frege-Gičovog problema, oni ukazuju na to da deflacionizam,

prazneći pojam istine od svakog sadržaja, oslobađa ekspresivistu od teorijskih obaveza

4 Ovaj popis odnosi se na zajedničke karakteristike deflacionih teorija. Različite deflacione teorije na različit način određuju „nosioce istine“ (kao rečenice, propozicije, jezičke činove), na različit način pravdaju (ili ne pravdaju) činjenicu da mi prihvatamo primere šeme ekvivalencije, itd. Za više informacija o deflacionizmu vidi: Armour-Garb & Beall 2005.

9

koje donosi pojam istine bremenit metafizičkim implikacijama i tako mu omogućava da

ponudi svoje „dubinsko“, semantičko objašnjenje pred-teorijskog realizma prisutnog u

svakodnevnom govoru o moralnim pitanjima. Od najveće važnosti za ovu strategiju je da

se prevođenje realističke sintakse etičkog diskursa na njegovu ekspresivističku semantiku

obavi ispod jezičke površine, tako da se ni najmanje ne ospori primena klasične logike na

moralne sudove. Jer, na osnovu poverenja u blagotvorni uticaj deflacionizma, Blekburn i

Gibard odlučno odbacuju samu pomisao da postoji bilo šta sumnjivo u pogledu

metafizičke opravdanosti stavova kao što je „Istina je da je ubistvo rđavo“. Ilustrovano na

primeru pomenutog moralnog modus ponensa, to znači da zastupnik semantičke

strategije, u ovom slučaju Blekburn, prevodi logički imperativ prihvatanja valjanog

moralnog zaključka u moralni imperativ neprihvatanja međusobno nekonzistentnih

nesaznajnih stavova. Ukoliko neko govorno lice prihvata kondicionalni iskaz a), ono

zapravo prihvata nesaznajni stav višeg reda prema stavovima b) i c): ono, naime, izražava

osudu svakog moralnog poretka koji prihvata b) ali ne i c) (Blackburn 2006: 247).

Pošto rasprava o sintaktičkoj strategiji jasnije prikazuje kako očekivanu korist od

uvođenja deflacionizma tako i teškoće sa kojima se ekspresivista suočava kada povuče taj

potez, ona će biti moj glavni interes u ovom radu. Zastupnici sintaktičke strategije (Price

1994; Stoljar 1993; Swan 2002) imaju velika očekivanja od deflacionog pojma istine,

zato što oni u njemu ne prepoznaju samo teorijski katalizator za rešenje problema

moralnog zaključivanja, ideju koja pomaže ali ne učestvuje u odgovoru na Gičovu

primedbu, već sredstvo pomoću kog ekspresivista može u korenu da predupredi pojavu

tog problema. Njihova ideja je sledeća: nakon što usvoji deflacioni pojam istine pa

pripiše moralnim sudovima istinitosnu vrednost na osnovu njihove sintakse, ekspresivista

može lako da izbegne Gičovu optužbu da je odgovoran za logičku grešku ekvivokacije

tvrdnjom da rečenica „Ubistvo je rđavo“ ima, zahvaljujući deflaciono shvaćenim

uslovima istinitosti, isto značenje u obe premise moralnog modus ponensa! Pored

jednostavnosti, primetna prednost sintaktičkog rešenja Frege-Gičovog problema u odnosu

na Blekburnovo ogleda se u tome što ekspresivista sada nije u obavezi da nekim

podzemnim semantičkim radovima podupre svakodnevni govor o moralnim činjenicama i

istinama, te valjanost moralnog modus ponensa ostaje logičke prirode.

10

Rezimirajmo ovo poglavlje jednim poređenjem: nakon uvođenja deflacionizma,

razlika između metaetičkog realiste i ekspresiviste u pogledu uslova istinitosti moralnih

sudova nije ista kao i razlika između vernika i ateiste u pogledu Božijeg postojanja, već je

pre kao razlika između malbranšovskog okazionaliste i vernika koji poriče

okazionalizam. Premda nijedna od suprotstavljenih strana ne spori da Bog postoji, one se

bitno razlikuju u pogledu toga da li bi i koliki eksplanatorni teret on trebalo da ponese

(Schroeder 2010: 152).

3. Dva inkompabilistička dokaza

U potencijalni „brak iz interesa“ između metaetičkog ekspresivizma i deflacionog

pojma istine potonji unosi nezanemarljiv miraz u vidu jednostavnog rešenja Frege-

Gičovog problema. Uzevši to u obzir, pre nego što definitivno ozvaničimo sretnu

zajednicu, moramo da pitamo da li neko ima nešto protiv. Kao što ćemo da vidimo, za reč

su se javili neki od najistaknutijih filozofa analitičke provenijencije. U ovom poglavlju,

razmotrićemo dokaze Pola Bogosjana (Paul Boghossian) i Ronalda Dvorkina (Ronald

Dworkin). Oba autora dokazuju nespojivost ekspresivizma i deflacionog pojma istine:

Bogosjan zato da bi pokazao nužnost upotrebe robusnog pojma istine u formulaciji

ekspresivizma, Dvorkin zato da bi pokazao da ekspresivizam nije metaetičko već etičko

stanovište.

3.1 Bogosjanov dokaz

Pol Bogosjan (Paul Boghossian 1990) izveo je dokaz nespojivosti ekspresivizma i

deflacionog pojma istine, u kom tvrdi da, bez nekog robusnog pojma istine (npr. istine

kao odnosa korespondencije između jezika i nezavisno postojećeg sveta) na raspolaganju,

ekspresivista nije u stanju da povuče razliku između deskriptivnih i normativnih stavova,

koja je konstitutivna za njegovo stanovište.5 Shodno tome, ukoliko je Bogosjan u pravu,

5 Pre Bogosjana, isti problem uočili su Džon Mekdauel (John McDowell) i Kolin MekGin (Colin McGinn). Vidi: McDowell 1981: 229. i McGinn 1984: 71. Za detaljnu analizu Bogosjanovog dokaza vidi: Šumonja 2011.

11

ekspresivista ne može da se posluži deflacionim pojmom istine prilikom rešavanja Frege-

Gičovog problema.

Bogosjan polazi od uvida da svaki pojam istine implicira odgovarajuće shvatanje

uslova istinitosti. U pitanju su kriterijumi koje neka rečenica mora da zadovolji da bi

uopšte mogla da poseduje istinitosnu vrednost; kriterijumi koje upitne ili zapovedne

rečenice očigledno ne zadovoljavaju. Pošto se, prema deflacionom shvatanju istine,

tvrdnja „S je istinito“ svodi na tvrđenje same rečenice „S“, deflacioni uslovi istinitosti

istovetni su uslovima koje rečenica „S“ mora da ispuni da bi mogla da izrazi neku

tvrdnju: da bi iz „S“ moglo da se zaključi „S je istinito“, „S“ mora da bude gramatički

ispravna, deklarativna rečenica sa utvrđenom upotrebom. Sa druge strane, robusne teorije

istine zahtevaju više od rečenice „S“. Na primer, pristalica teorije korespondencije

očekuje i to da ona sadrži izraze koji označavaju nešto u izvanjezičkom svetu.

Koherentista bi pak mogao da zahteva da rečenice iz udaljenih jezičkih oblasti zadovolje i

neku vrstu redukcionističkog uslova, recimo to da normativni sudovi budu svodivi na

deskriptivne sudove prirodne nauke.

Budući da rečenica „Ubistvo je rđavo“ jeste gramatički ispravna i deklarativna, i da

ekspresivista ima sopstvenu teoriju o njenoj upotrebi, proizlazi da ona poseduje

deflacione uslove istinitosti. S obzirom na to da takav zaključak izričito protivreči

ekspresivistinom temeljnim semantičkim uverenjima da moralni sudovi ne opisuju

moralne činjenice i nemaju istinitosnu vrednost, on mora da pretpostavi neke robusnije

shvatanje uslova istinitosti. Imajući u vidu da to shvatanje, prema pretpostavci dokaza,

mora da potekne iz nekog robusnog pojma istine, Bogosjan zaključuje da ekspresivizam i

deflacionizam nisu spojivi (Boghossian 1990: 163-166).

3.2 Dvorkinov dokaz

Dvorkin, za razliku od Bogosjana, osporava metaetički ekspresivizam kao takav, a

ne stanovište koje nastaje njegovim spajanjem sa deflacionizmom. Međutim, kako

Dvorkin smatra da je deflacioni pojam istine sastavni deo ekspresivizma, možemo da

kažemo da je i njegov dokaz inkompabilistički.

Dvorkin najpre uočava da metaetika pretpostavlja mogućnosti teorijskog uspona na

12

arhimedovsku tačku sa koje možemo neutralno da sudimo o moralnim stavovima kao što

je „Ubistvo je rđavo“. Ako je ekspresivista, metaetičar zastupa „spoljni skepticizam“ u

pogledu objektivne istinitosti svakodnevnih moralnih sudova. Govoreći sa teorijske

distance, metaetički ekspresivista tvrdi da rečenica „Ubistvo je rđavo“ nema

odgovarajuće uslove istinitosti, zato što ona ne pripisuje ubistvu objektivno postojeće

moralno svojstvo „biti rđav“, već služi kao izraz nečijeg vrednosnog stava prema tom

postupku. Sve ovo već nam je poznato. Ali, Dvorkin nastavlja u neočekivanom pravcu pa

kaže: „Svaki uspešan – zapravo, svaki inteligibilan – dokaz da vrednosni sudovi nisu ni

istiniti ni neistiniti mora i sam da pripada vrednosnom domenu“ (Dworkin 1996: 89). On

ukazuje da ekspresivista, poričući da rečenica „Ubistvo je rđavo“ poseduje istinitosnu

vrednost, zapravo iznosi supstantivnu normativnu tvrdnju, da bi otuda zaključio da je

ekspresivizam, kao metaetičko stanovište, samoprotivrečan. Zašto Dvorkin ovo misli? I

kakva je uloga deflacionog pojma istine u njegovom rasuđivanju?

Prema Dvorkinu, ekspresivizam sažima stav da postoji razlika u značenju između

rečenica „Ubistvo je rđavo“ i „Istina je da je ubistvo rđavo“: pošto ekspresivista smatra

da prva rečenica ne izražava neki semantički sadržaj koji je podložan istinitosnoj oceni,

on je skeptičan u pogledu druge. Ipak, Dvorkin smatra da ekspresivista uopšte ne može

da se popne na željenu arhimedovsku tačku i povuče, za njega ključnu, razliku u značenju

između moralnih i metaetičkih sudova. Naime, dok ekspresivista temelji svoje stanovište

na skeptičkom odnosu prema realističkom tumačenju rečenica kao što je „Istina je da je

ubistvo rđavo“, Dvorkin tvrdi da takvo tumačenje nije najprirodniji način da se razume ta

i njoj slične rečenice, zato što je „tvrdnja da moralna uverenja korespondiraju stvarnosti,

sama po sebi, jednostavno izlišna“ (Dworkin 1996: 103). Jer, podsetimo se, iz deflacione

teorije istine proizlazi da rečenica „Istina je da je ubistvo rđavo“ predstavlja samo

posredan način da se kaže „Ubistvo je rđavo“. Sada, pošto je pripremio teren, Dvorkin

može da poentira: kada ekspresivista poriče rečenicu „Istina je da je ubistvo rđavo“, on u

stvari poriče rečenicu „Ubistvo je rđavo“. Pošto rečenica „Ubistvo nije rđavo“ očigledno

izražava jedan normativan stav, Dvorkin zaključuje da je metaetički ekspresivizam

samoprotivrečno stanovište.

4. Kritika Bogosjanovog i Dvorkinovog dokaza

13

Ekspresivistički otpor Bogosjanovom i Dvorkinovom dokazu moguć je na dva

načina. Prvi način čini pokušaj da se opovrgne Bogosjanova prepostavka da postoji nužna

veza između deflacionog pojma istine i deflacionog shvatanja uslova istinitosti. Drugi

način je da se opovrgne pretpostavka oba autora da srž ekspresivizma čini stav da moralni

stavovi nemaju uslove istinitosti.

4.1. Robusni deflacionizam

Nasuprot Bogosjanu, Džekson, Opi i Smit ističu da deflacioni pojam istine ne

implicira deflaciono shvatanje uslova istinitosti (Jackson, Oppy and Smith 1994: 289-

291). Oni ukazuju na važnu razliku između dva pitanja: jedno se tiče razlike između

istinitih i neistinitih rečenica, drugo se tiče razlike između rečenica koje imaju i onih koje

nemaju istinitosnu vrednost. Premda deflacionista veruje da nema supstantivnog

odgovora na prvo, to ne znači da on takav odgovor ne može da pruži na drugo pitanje.

Sledeći Krautov trag (Kraut 1993), ovu ideju možemo da nazovemo robusnim

deflacionizmom, gledištem da pristalica deflacionizma nije u obavezi da svaku gramatički

ispravnu deklarativnu rečenice sa utvrđenom upotrebom smatra istinitom ili neistinitom,

pod uslovom da ponudi neki dodatan kriterijum za razlikovanje između rečenica koje

poseduju uslove istinitosti i onih koje ih ne poseduju. U ekspresivističkom kontekstu, koji

bi to kriterijumi mogli da budu?

Džekson, Opi i Smit predlažu psihološke kriterijume, ističući prvo metodološku

nedoslednost pokušaja da se deflacioni uslovi istinitosti objasne svođenjem na primerenu

sintaksu i utvrđenu upotrebu rečenice. Naime, ukoliko je suština deflacionog metoda to

da se potraga za kriterijumima koje neka rečenica mora da zadovolji da bi imala

istinitosnu vrednost obustavi tek nakon što se utvrde neki sasvim opšti i, u najširem

smislu, intuitivni principi dovoljni za objašnjenje pojma istine, onda je neophodno

uključiti sve takve principe (Jackson, Oppy and Smith 1994: 294). Međutim, Bogosjan

previđa jedan od njih – analitičku vezu između uslova istinitosti i verovanja. Princip koji

nedostaje kaže da neka rečenica može da poseduje istinitosnu vrednost ukoliko govorno

lice može da je upotrebi kao izraz svojih verovanja. Posmatran iz ugla ekspresivističkog

14

objašnjenja intuitivne veze između moralnih sudova i delovanja, ovaj uvid daje sledeći

dokaz spojivosti deflacionizma i ekspresivizma:

i) Moralni sudovi moraju da poseduju inherentnu motivacionu snagu;

ii) Verovanja nisu, sama po sebi, motivišuća mentalna stanja, već mogu da proizvedu

delovanje samo u sadejstvu sa željama;

iii) Sposobnost neke rečenice da posluži kao izraz nečijih verovanja deo je deflacionih

uslova istinitosti;

iv) Iz i), ii) i iii) sledi da „deklarativne rečenice etičkog diskursa nisu kandidati za

istinitosno vrednovanje, jer ako bi one zaista izražavale verovanja a ne želje, onda

ne bi bile u neophodnoj vezi sa voljom i motivacijom za delovanje“ (Smith 1994:

5).

Nažalost, navedni dokaz ima nekoliko nedostataka. Pre svega, deflaciona metodologija

nikako nije ekspresivistin saveznik. S obzirom na to da ona zahteva da eksplicitna

uverenja imaju prvenstvo nad implicitnim, Bogosjan i Dvorkin bi mogli jednostavno da

primete da su ljudi uglavnom uvereni u postojanje moralnih činjenica (O'Leary-

Hawthrorne & Price 1996: 283-284). Drugo, kako naglašavaju Divers (John Divers) i

Miler (Alexander Miller), u paketu sa deflacionim uslovima istinitosti dolazi i

odgovarajući pojam verovanja, što implicira da svaka gramatički ispravna, deklarativna

rečenica sa utvrđenom upotrebom izražava verovanja govornog lica u nekom

minimalnom smislu (Divers & Miller 1994:16–18; 1995: 37-41). I treće, čak i ako

zanemarimo pomenute nedostatke, poziv na psihološke kriterijume može da posluži kao

odbrana samo od Bogosjanovog, ali ne i od Dvorkinovog dokaza. Naime, Dvorkinov

središnji uvid u istoznačnost moralnih i metaetičkih stavova oslanja se na shemu

ekvivalencije: on, za razliku od Bogosjana, ne govori o odnosu između ekspresivizma i

deflacionog shvatanja uslova istinitosti, u kom slučaju bi ideja robusnog deflacionizma

imala svoje opravdanje, već o napetost u odnosu između ekspresivizma i deflacionog

shvatanja istine (Swan 2002: 276).

Treba primetiti da sve navedene kritike igraju na kartu protivrečnosti između ideje

robusnog deflacionizma i ekspresivistinih razloga za uvođenje deflacionog pojma istine.

Naime, ekspresivista, pristalica robusnog deflacionizma, zaboravlja da je na deflaciono 15

shvatanje istine pristao upravo zato da bi opravdao realističke pretenzije etičkog diskursa.

Međutim, ako moralni sudovi nemaju istinitosnu vrednosti, kako to proizlazi iz robusnog

deflacionizma, šta onda pojam istine radi u svakodnevnom govoru o moralnim pitanjima

(O'Leary-Hawthrorne & Price 1996: 283-284)?

Prema mom mišljenju, uzaludnost žrtvovanja robusnog pojma istine na oltar Frege-

Gičovog problema pokazatelj je dubljeg sukoba u teorijskim motivacijama između

deflacionizma i ekspresivizma. Sa jedne strane, deflacioni pristup izučavanju jezika je

antirevizionistički: deflacionista smatra da je sa svakodnevnim jezikom sve u redu i da

mi, kada rasteretimo pojmove kao što su „istina“ i „činjenica“ od nanosa metafizičkog

tumačenja, možemo sa punim pravom da ih upotrebljavamo u običnom govoru o

moralnim pitanjima, kao i u svim drugim jezičkim oblastima gde tim pojmovima naizgled

nije prirodno mesto. Nasuprot tome, ekspresivistino polazište je revizionističko:

oslanjajući se u izražavanju svoje sumnje u postojanje moralne stvarnosti na pojmove kao

što su „istina“ i „činjenica“, on smatra da realističke pretenzije etičkog diskursa pokazuju

da sa njim nešto nije u redu, odakle zaključuje da je nužno preispitati značenje i ulogu

moralnih sudova. Bogosjanov i Dvorkinov dokaz samo obelodanjuju ovaj sukob.

4.2. Globalni ekspresivizam

Zastupnici sintaktičke strategije smatraju da je pomenuti sukob samo prividan. Ako

pravilno razumemo ekspresivistino gledište, kao i njegova očekivanja od deflacionizma,

uvidećemo da Bogosjan i Dvorkin greše kada pretpostavljaju da on pomoću pojma istine

pokušava da objasni značenje moralnih sudova. Rečima Pola Horviča (Paul Horwich):

Pouka nije da su minimalizam [deflacionizam] i emotivizam inkompatiblini, već da

bi emotivizam trebalo re-formulisati. Jer, minimalista bi mogao da prihvati

središnje emotivističke uvide: naime, da su funkcija i asertorički uslovi moralnih

sudova fundamentalno drugačiji od onih koje imaju empirijski opisi, i da će nam

uvažavanje te razlike pomoći u rešavanju filozofskih problema vezanih za pojam

etičke činjenice (Horwich 1998: 84).

16

Da bismo lakše razumeli o čemu je reč, potrebno je da ponovo razmotrimo anatomiju

ekspresivizma. U najgrubljim crtama, on se sastoji od negativno-semantičke i pozitivno-

pragmatičke teze. Uobičajeno, prva teza glasi da moralni sudovi nemaju uslove istinitosti,

dok druga govori da oni služe izražavanju nesaznajnih stavova. Prema zastupnicima

sintaktičke strategije, inauguracijom deflacionizma u vladajuću teoriju istine,

ekspresivista posredno saopštava svoju negativno-semantičku tezu da rečenice etičkog

diskursa (kao ni rečenice u drugim oblastima jezika) nemaju robusne ulove istinitosti. I to

je, kako oni tvrde, sve što ekspresivista treba i mora da kaže o semantici etičkog diskursa,

zato što, nasuprot Gičovom, Bogosjanovom i Dvorkinovom tumačenju, emotivno

„značenje“ nije semantički sadržaj moralnih sudova, već njihova pragmatička svrha. A

pragmatički aspekt, predočen odgovorom na pitanje čemu služe moralni sudovi, čini srce

metaetičkog ekspresivizma (Horwich 1994: 20; Stoljar 1993: 87; Swon 2002: 279-280).

Nastavljajući poređenje sa kraja drugog odeljka, možemo reći da, gledano iz ugla

sintaktičke strategije, ekspresivistin odnos prema moralnim istinama liči na deistin odnos

prema Bogu: kao što je deisti pojam Boga suvišan u objašnjenju svetskih događaja, ali tek

nakon što pomoću njega objasni stvaranje sveta, tako je ekspresivisti pojam istine suvišan

u objašnjenju svakodnevnog govora o moralnim pitanjima, ali tek nakon što pomoću

njegove deflacione verzije reši Frege-Gičov problem.

Moglo bi se da prigovoriti da zastupnici sintaktičke strategije previđaju činjenicu da

se deflacionistin antirevizionizam ponajpre ispoljava u njegovom temeljnom uverenju da

pojam istine ništa ne objašnjava, ponajmanje značenje. Koristeći ga za rešavanje Frege-

Gičovog problema, oni zanemaruju Dametov (Michael Dummett) dokaz da semantički

realista, filozof koji objašnjava značenje uslovima istinitosti, ne može da zastupa

deflacionu teoriju istine. Kako je Damet pokazao, budući da ta teorija istine počiva na

ekvivalenciji između značenja rečenica „S“ i „S je istina“, jasno je da rečenica „S“ mora

da ima neko prethodno utvrđeno značenje, odakle sledi da ona ne može ga dobije na

osnovu deflacionih uslova istinitosti (Dummett 1959: 148-149). Shodno tome,

ekspresivista mora da reši Frege-Gičov problem pomoću neke teorije značenja moralnih

sudova a la Blekburn ili Gibard pre nego što upotrebi deflacioni pojam istine radi

opravdanja realističke sintakse svakodnevnog govora o moralnim pitanjima (Dreier 1996:

37-39).

17

Međutim, Hju Prajs (Huw Price) i Dejvid Mekartur (David Macarthur) ispravno

primećuju da dijalektička igra između ekspresivizma i deflacionizma nije završena sa

ovim zaključkom. Jer, ako deflacionistinu antirevizionističku privrženost sintaksi

svakodnevnog jezika razumemo kao izraz meta-semantičkog gledišta da sve rečenice

odgovarajućeg gramatičkog oblika sa utvrđenom upotrebom opisuju činjenice u nekom

minimalnom i teorijski nezanimljivom smislu, onda nam deflacionizam – pokazujući da

nijedan filozofski relevantan zaključak o značenju rečenica iz bilo koje jezičke oblasti ne

može da glasi da one imaju ili nemaju uslove istinitosti – u stvari pruža motiv za

globalizaciju ekspresivizma (Macarthur & Price 2007: 106).6 Drugim rečima,

deflacionizam primorava ekspresivistu da odbaci semantički realizam kao opštu teoriju

značenja, i tako mu omogućava da odagna sumnju u metafizičku opravdanost

svakodnevnog jezika i izbegne obavezu da raspravu o prirodi moralnih sudova uopšte

povede na teorijskom nivou na kom se javlja Frege-Gičov problem.

Ipak, Bogosjan i Dvorkin imaju pravo kada tvrde da su ekspresivizam, shvaćen kao

oblasna teorija značenja, i deflacionizam nespojivi. Jer, ako pojam istine nema nikakvu

teorijsku ulogu, onda on ne može biti upotrebljen u određenju granica neke jezičke

oblasti koja se, gledajući iz ugla lokalnog ekspresiviste, nalazi sa druge strane ograde.

Uprkos tome:

Čitava poenta je to da deflacionizam implicira da ne postoji takva jezička oblast pa

samim tim ni takva ograda. Prema tome, tačno je da deflacionizam destabilizuje

lokalni ekspresivizam – ali zato što on imlicira globalni ekspresivizam, a ne zato što

implicira globalni realizam (Price 2008: 120).

Jedino što ekspresivistu zanima u vezi deflacionog pojma istine je to što u vezi njega

nema ništa zanimljivo – u svojoj negativnoj funkciji, kao teorija koja oduzima pojmu

istine eksplanatornu ulogu, deflacionizam je conditio sine qua non ekspresivističkog

obrta. Odlučujući metodološki značaj deflacionizma za uspostavljanje ekspresivizma

ogleda se, ironično, upravo u njegovoj antirevizionističkoj bezazlenosti: prazneći od

6 Prajs napominje da u kontekstu ovog argumenta pojam „ekspresivizam“ označava neku opštu anti-reprezentacionalističku teoriju jezika. Vidi: Price 2008: 120.

18

teorijskog sadržaja ključne pojmove Frege-Tractatus tradicije – istina, uslovi istinitosti,

činjenica, referencija, verovanje – on omogućava ekspresivisti da svoje stanovište proširi

na čitav jezik, da zadrži svo filozofski relevatno pravo na svakodnevnu upotrebu tih

pojmova i konačno, da novu mapu jezika nacrta u skladu sa sopstvenim pravilima, vodeći

računa o ulozi koju stavovi iz neke jezičke oblasti imaju u životima govornih lica.

5. Zaključak

Na prvi pogled, globalni ekspresivista uspeva u isti mah da iskoristi deflacioni

pojam istine za rešavanje Frege-Gičovog problema i da pomiri teorijske motivacije dva

stanovišta. Prema njegovom mišljenju, svakodnevni govor o moralnim pitanjima u redu

je takav kakav jeste, sve dok ne pokušamo da ga provučemo kroz Prokrustovu postelju

semantičkog realizma, u čemu nas sprečava usvajanje deflacionog pojma istine. Cena

koju metaetički ekspresivista mora da plati za tu uslugu jeste širenje ekspresivizma na

čitav jezik, ali on sa tim može da živi ako pronađe neki svoj način da povuče granicu

između normativnih i deskriptivnih stavova na istom mestu gde se ona nalazila pre

usvajanja deflacionog pojma istine.

Uprkos tome, ja mislim da sukob u teorijskim motivacijama između deflacionizma i

ekspresivizma ne može da se reši globalizacijom ekspresivizma zbog problema „puzećeg

minimalizma“ (Dreier 2004). Stvar je u sledećem: ako globalni ekspresivista zaista može

da kaže o moralnim sudovima sve ono što o njima tvrdi metaetički realista, odnosno ako

on kada „govori sa narodom“ o moralnim činjenicama i istinama nema zadnju misao – da

moralne istine i činjenice zapravo ne postoje, iako mi sa svakodnevno govorimo kao da

one postoje – šta njega onda uopšte čini ekspresivistom a ne metaetičkim realistom? Čak

i ako svoje stanovište odredi kao neki minimalni metaetički realizam, u tom tvrdeći da je

taj oblik realizma drugačiji od onog tobože „pravog“ metaetičkog realizma koji je samo

iluzija nastala usled inflatornog shvatanja pojma istine, on je i dalje dužan da kaže po

čemu se tačno razlikuje od teoretičara koji smatra da moralne činjenice jednostavno

postoje. Otuda možemo da zaključimo da se ekspresivistin početni problem semantičkog

kontinuiteta između normativnih i deskriptivnih jezičkih oblasti na kraju preobražava u

problem teorijskog diskontinuiteta između deflacionizmom indukovanog ekspresivizma i

19

metaetičkog realizma. I premda problem „puzećeg minimalizma“ nije ostao bez

odgovora, posluživši pri tome kao ferment za proliferaciju neoekspresivističkih

metaetičkih teorija (Bar-On & Chrissman 2009; Chrissman 2008; Price, Blackburn,

Brandom, Horwich & Williams 2013), činjenica da sve te teorije odbacuju revizionističku

sumnju u metafizičku opravdanost moralnih sudova pokazuje da je tradicionalna

ekspresivistička paradigma iscpljena.

Bibliografija:

Armour-Garb, Bradley & Beall, JC (2005), „Deflationism: The Basics“, u B. Armour-

Garb & JC Beall (eds.), Deflationary Truth, Chicago: Open Court, str. 1-29.

Armour-Garb, Bradley & Beall, JC (eds.) (2005), Deflationary Truth, Chicago: Open

Court.

Ayer, A. J. [1936] (2001), Language, Truth, and Logic. London: Penguin Classics.

Bar-on, Doritt & Chrisman, Matthew (2009), „Ethical Neoexpressivism“, u R. Shafer-

Landau (ed.), Oxford Studies in Metaethics, Vol. 4, Oxford: Oxford University Press.

Blackburn, Simon (1984), „The Individual Strikes Back", Synthese 58: 281-302.

Blackburn, Simon (1993), Essays on Quasi-Realism, Oxford: Oxford University Press.

Blackburn, Simon (2006), „The Semantics of Non-factualism, Non-cognitivism, and

Quasi-realism”, u M. Devitt & R. Hanley (eds.), The Blackwell Guide to the Philosophy

of Language, Oxford: Blackwell, str. 244-252.

Boghossian, Paul (1990), „The Status of Content”, Philosophical Review 99:157-84.

Chrisman, Matthew (2008), „Expressivism, Inferentialism, and Saving the Debate“,

Philosophy and Phenomenological Research 72: 334-352.

Chrisman, Matthew (2011), „Ethical Expressivism“, u C. Miller (ed), The Continuum

Companion to Ethics, London: Continuum, str. 29-55.

Divers, John & Miller, Alexander (1994), „Why Expressivists about Value Should Not

Love. Minimalism about Truth”, Analysis 54: 12-19.

Divers, John & Miller, Alexander (1995), „Platitudes and Attitudes: A Minimalist

Conception of Belief”, Analysis 55: 37-44.

Dreier, James (1996), „Expressivist Embeddings and Minimal Truth”, Philosophical

Studies 83: 29-51.

20

Dreier, James (2004), „Meta-Ethics and the Problem of Creeping Minimalism”,

Philosophical Perspectives 18: 23-44.

Dummet, Michael (1959), „Truth“, Proceedings of the Aristotelian Society 59: 141-62.

Dworkin, Ronald (1996), „Objectivity and Truth: You'd Better Believe It”, Philosophy

and Public Affairs 25: 87-139.

Geach, Peter (1965), „Assertion”, Philosophical Review 7: 449-465.

Gibbard, Alan (1990), Wise Choices, Apt Feelings, Oxford: Clarendon Press.

Gibbard, Alan (2003), Thinking How to Live, Cambridge, MA: Harvard University Press.

Horwich, Paul (1994), „The Essence of Expressivism“, Analysis 54: 19-20.

Horwich, Paul (1998), Truth (Second ed.), Oxford: Blackwell.

Jackson, Frank, Oppy Graham and Smith, Michael (1994), „Minimalism and Truth

Aptness“, Mind 103: 287-302.

Kraut, Robert (1993), „Robust Deflationism“, The Philosophical Review 102: 247-263.

Kripke, Saul (1982), Wittgenstein, Rules and Private Language, Cambridge, Mass.:

Harvard University Press.

Macarthur, David & Price, Huw (2007), „Pragmatism, Quasi-realism and the Global

Challenge“, u C. Misak (ed.) The New Pragmatists, Oxford: Oxford University Press, str.

91-120.

Mackie, John (1977), Ethics: Inventing Right and Wrong. New York: Penguin.

Miller, Alexander (2010), „Non-Cognitivism", u J. Skorupski (ed.) The Routledge

Companion to Ethics, New York: Routledge, str. 321-335.

Moore, G. E. [1903] (1959), Principia Ethica, Cambridge: Cambridge University Press.

O'Leary–Hawthorne, John & Price, Huw (1996), „How to Stand Up for Non-

Cognitivists“, Australasian Journal of Philosophy 74: 275-292.

Prinz, Jesse (2004), „The Emotional Basis of Aesthetic Judgment,” American Society for

Aesthetics, Houston, October 2004.

Price, Huw (1994), „Semantic Minimalism and the Frege Point“, u S.L. Tsohatzidis

(ed), Foundations of Speech Act Theory: Philosophical and Linguistic Perspectives, New

York: Routledge, str. 132-55.

21

Price, Huw (2008), „The Semantic Foundations of Metaphysics“, u I. Ravenscroft (ed.),

Minds, Ethics, and Conditionals: Themes from the Philosophy of Frank Jackson, Oxford:

Oxford University Press, str. 111-141.

Price, Huw with Blackburn, S., Brandom, R., Horwich, P., & Williams, M., (2013),

Expressivism, Pragmatism and Representationalism, Cambridge, Mass.: Harvard

University Press.

Price, Huw (2015), „From Quasi-Realism to Global Expressivism—and Back Again?“, u

R. Johnson and M. Smith (eds.), Passions and Projections: Themes from the Philosophy

of Simon Blackburn, Oxford: Oxford University Press, str. 134-152.

Schroeder, Mark (2008), Being For: Evaluating the Semantic Program of Expressivism,

Oxford: Clarendon Press.

Schroeder, Mark (2010), Noncognitivism in Ethics, London: Routledge.

Smith, Michael (1994), „Why Expressivists about Value should Love. Minimalism about

Truth”, Analysis 54: 1-11.

Stoljar, Daniel (1993), „Emotivism and Truth Conditions”, Philosophical Studies 70: 81-

101.

Swan, Kyle (2002), „Emotivism and Deflationary Truth“, The Pacific Philosophical

Quarterly 83: 270-281.

Šumonja, Miloš (2011), „Kripke-Vitgenštajnov paradoks značenja i problem istine“,

Filozofski godišnjak 24: 17-44.

Wittgenstein, Ludvig (1987), Tractatus logico–philosophicus, Sarajevo:Veselin Masleša.

Metaethical expressivism and deflationary concept of truth

Abstract: In order to solve the Frege-Geach problem, most proponents of metaethical

expressivism accept deflationary concept of truth. Yet, Paul Boghossian and Ronald

Dworkin argue that those two theories are incompatible because deflationism subverts

expressivism by making it too easy for ethical sentences to be truth-apt. Taking the

tension between expressivism and deflationism to be the indicator of their conflict in

theoretical motivations – revisionist and antirevisionist – I will try to show that they

22

indeed are incompatible, but not for reasons that Boghossian and Dworkin point out.

Namely, although expressivist can use deflationism to globalise his view on the whole of

language, motivational conflict breaks out anew in an unexpected way – once

deflationism and expressivism are fully integrated, expressivist is no longer able to

explain what sets him apart from methaethical realist.

Keywords: metaethical expressivism, deflationary concept of truth, Frege-Geach

problem, global expressivism, Paul Boghossian, Ronald Dworkin, revisionism,

antirevisionism.

Miloš Šumonja

Faculty of Education in Sombor

University of Novi Sad

23