Viša poslovna školaČačak

SEMINARSKI RAD

Predmet:MENADŽMENT RAČUNOVODSTVA

Tema:

PRINCIPI KNJIGOVODSTVA

Profesor, Student,Prof. dr Bogdan Mrdović Ana Binić, 100-067-06

Čačak, 2007.

2

SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

OSNOVNI PRINCIPI ORGANIZACIJE KNJIGOVODSTVA.....................................................4

Princip potpunosti..................................................................................................4

Princip ekonomičnosti...........................................................................................5

Princip mogućnosti provere pouzdanosti-dokumentovanosti................................6

Princip ažurnosti....................................................................................................7

Princip materijalne ispravnosti- istinitosti.............................................................8

Princip jasnosti.......................................................................................................9

Princip hronološkog reda.....................................................................................11

ZAKLJUČAK................................................................................................................................14

Litratura:........................................................................................................................................14

3

UVOD

Uloga računovodstva u poslovanju različitih organizacionih i pravnih formi preduzeća se vremenom menjala. Rudimentarne evidencije se svakako karakterišu neformalnim i sasvim individualnim zapisivanjima, beleženjima nekih važnijih poslovno-finansijskih događaja preduzetnika - obično dužničko-poverilačkih odnosa, stanja imovine i sl. - da se ne bi zaboravili. Vremenom se nastojalo da se otkloni nesređenost nesistematičnost u beleženju poslovnih događaja. Značajnu ulogu na tom putu imalo je prosto knjigovodstvo, kao nerazvijen sistem nepotpune i izolovane evidencije o pojedinim imovinskim delovima i obavezama preduzeća.

Ipak, tek sistem dvojnog knjigovodstva (dopika) sa svojim principima dvostrukog knjiženja svake poslovne promene na sredstvima i izvorima te rashodima u prihodima preduzeća, svojim zatvorenim krugom računa i kasnije utemeljenoj jednoobraznoj evidenciji, predstavljao je celovit i potpun kontni i knjigovodstveni sistem koji je i danas osnova svih knjigovodstava. Razvoj knjigovodstava je u osnovi bio uslovljen razvojem privrede i transponovanim zahtevima privredne prakse računovodstvenoj teoriji za uspostavljanje takvih teorijsko-organizacionih rešenja koja će biti u funkciji informacionih potreba brojnih i različitih interesnih grupa i pojedinaca - stejkholdera, zainteresovanih za osnivanje, opstanak, rast i razvoj preduzeća i uopšte za realizaciju ciljeva preduzeća i vlastitih interesa u tome.

Tokom svog dugogodišnjeg razvoja, računovodstvena teorija i praksa usvojila je određena pravila odnosno smernice za obavljanje računovodstvenih poslova.U stručnoj literaturi je prošireno mišljenje da su "Principi urednog knjigovodstva" zahtevali pravila prema kojima se poslovni ljudi upravljaju-kod vođenja knjiga, inventarisanja, sastavljanja inventara i bilansa da bi sa ovim računskim sredstvima (instrumentima) mogli da ispune postavljene ciljeve.

Računovodstvena literatura obrađuje veliki broj principa u vezi sa definisanjem računovodstvenih kategorija, knjigovodstvenom evidencijom, računovodstvenom kontrolom, računovodstvenim planiranjem, revizijom i dr.

4

OSNOVNI PRINCIPI ORGANIZACIJE KNJIGOVODSTVA

Pored polaznih računovodstvenih načela postoje i principi o kojima se naročito mora voditi računa prilikom organizacionog ustrojstva računovodstvene funkcije, posebno u odnosu na povezanost sa drugim funkcionalnim područjima, i to u tolikoj meri da se o njima može istovremeno govoriti i kao načelima ili bolje reći principima organizacije knjigovodstva, ili bar najmanje kao i načelima koja se najviše tiču organizacije računovodstva. Iako literatura iz oblasti organizacije računovodstva nema jedinstvenih stavova o tome, obično se u grupu takvih principa svrstavaju:

- princip potpunosti (sveobuhvatnosti),

- princip ekonomičnosti,

- princip pouzdanosti (dokumentovanosti),

- princip ažurnosti,

- princip urednosti i preglednosti.

Princip potpunosti

Ovaj princip zahteva sveobuhvatnu knjigovodstvenu evidenciju računovodstvenih kategorija i promena koje se na njima dešavaju tokom poslovanja preduzeća. U skladu sa ovim zahtevom, neophodno je da inventarisanjem budu obuhvaćeni svi delovi imovine sa kojima preduzeće raspolaže na dan bilansa i da svi poslovni događaji koji nastanu u toku poslovanja, a tiču se imovine, kapitala i obaveza, budu proknjiženi na odgovarajućim računima. Ovaj princip polazi od toga da, kao što računovodstvo treba da obezbedi praćenje svih poslovno-finansijskih transakcija u preduzeću, organizacijom računovodstva treba obuhvatiti sve delove računovodstvene funkcije, bez obzira na način njihove segmentacije. Drugim rečima, organizacionim ustrojstvom računovodstvene funkcije treba obezbediti izdavanje, prikupljanje i obradu računovodstvene dokumentacije i podataka predračunskog i obračunskog karaktera kao i prezentaciju (dostavljanje) potrebnih pokazatelja i informacija odgovarajućim korisnicima na svim nivoima i u svim organizacionim jedinicama.

Nedostatak potrebnih pokazatelja i informacija o ukupnim aktivnostima svih segmenata preduzeća uslovio bi nedovoljnu povezanost određenih elemenata i celine kao i nedovoljnu informacionu osnovu za upravljanje svim delovima

5

procesa ukupne aktivnosti preduzeća. S druge pak strane ni organizaciona rešenja koja teže stvaranju suvišnih detaljnih podataka i informacija nisu uvek prihvatljiva. Takva rešenja imaju za posledicu glomaznu, neefikasnu i iznad svega skupu a nepotrebnu organizaciju računovodstvene funkcije.

Rešenje je upravo u obuhvatanju organizacionim rešenjima svih segmenata računovodstvene funkcije, ali sa prethodno utvrđenim optimalnim obimom stvaranja i distribuiranja potrebnih podataka, pokazatelja i informacija korisnicima.

Princip ekonomičnosti

Za realizaciju aktivnosti u okviru bilo koje poslovne funkcije preduzeća neophodno je angažovanje odgovarajućih materijalnih, ljudskih, finansijskih i informacionih činilaca. Uspostavljanje i funkcionisanje racionalne organizacione strukture računovodstvene funkcije treba da rezultira postizanje odgovarajuće efektivnosti računovodstva, kao sintetizovanog izraza njegove uspešnosti. Međutim, princip ekonomičnosti svodi se na zahtev da se i u okviru aktivnosti računovodstvene funkcije, kao užeg - decentralizovanog organizacionog dela iz neproizvodnih aktivnosti preduzeća - ostvari produkovanje podataka, pokazatelja i informacija koje će po kvalitetu i obimu zadovoljiti zahteve eksternih i internih korisnika, ali sa što manjim ulaganjima finansijskih sredstava i sa što manjim troškovima.

Respektovanje ovog principa podrazumeva da se pri organizaciji računovodstvene funkcije preduzeća sagleda odnos između zadatka koji stoji pred računovodstvenom funkcijom i troškova koji će nastati pri realizaciji tih zadataka u budućim obračunskim periodima. Dosledna primena ovog principa naročito tangira organizatora, odnosno menadžera računovodstvene funkcije, bez obzira da li se troškovi ovog funkcionalnog područja tretiraju kao:

- posebna funkcionalna grupa troškova, koja se ne uključuje u troškove ostalih funkcionalnih područja istog preduzeća, već se kao troškovi tekućeg perioda rashoduju na teret prihoda istog perioda, odnosno smatraju se konačnim odlivom novčanih i ekonomskih vrednosti u momentu nastanka troškova, ili kao

- posebna funkcionalna grupa troškova, ali da su isti ipak svojim iznosom uslovljeni proizvodnim, prodajnim ili i drugim funkcionalnim područjima, pa se kao takvi mogu uključiti u obračunsko-kontrolnom smislu, u troškove ostalih funkcija.

Upravljanje troškovima računovodstvene funkcije nužno se oslanja na princip ekonomičnosti. U tom smislu, organizacionim rešenjima treba težiti da se po kvalitetu i obimu zadovolje informacioni zahtevi ostalih funkcija, menadžerski zahtevi na svim nivoima, ali sa izazivanjem što manjih troškova, naročito troškova materijalnog i ljudskog činioca. Dakle, stvoriti, odnosno produkovati ni manje ni

6

više od potrebnog obima i kvaliteta podataka, pokazatelja i informacija, uz što niže troškove. Tako se ovaj princip može shvatiti i kao jedan od osnovnih zadataka organizatora - menadžera računovodstvene funkcije.

Princip mogućnosti provere pouzdanosti-dokumentovanosti

Računovodstvena metodologija je manje-više strogo formalizovana i institucionalizovana. Osnovu te metodologije čini knjigovodstvena dokumentacija i finansijski (računovodstveni) izveštaji. Obavezujuća računovodstvena regulativa zahteva da se ni jedna poslovna promena u preduzeću ne može knjigovodstveno obuhvatiti (kontirati i proknjižiti) bez odgovarajuće knjigovodstvene dokumentacije, koja treba da bude suštinski, računski i formalno provereno tačna.

Pouzdanost računovodstvenih podataka, pokazatelja i informacija sadržanih u oficijalnim računovodstvenim iskazima i internim izveštajima ostvaruje se upravo korišćenjem ovako shvaćene knjigovodstvene dokumentacije, odnosno zahvaljujući njihovoj dokumentovanosti i istinitosti.

Princip dokumentovanosti u organizaciji računovodstvene funkcije se realizuje organizacionim rešenjima koja moraju respektovati najmanje dva momenta, i to:

- prvi, po kome organizator mora imati u vidu sve probleme koji tangiraju izdavanje, formiranje, cirkulaciju, kompletiranje, priticanje, naročito kontrolu, obradu, odlaganje i čuvanje knjigovodstvenih dokumenata, i

- drugi, koji se odnosi na probleme adekvatnog, upravljački orjentisanog računovodstvenog izveštavanja različitih korisnika.

U prvom slučaju poenta je na kontroli knjigovodstvene dokumentacije, na proveri pouzdanosti svih podataka na svakom mestu na putu kojim dokumentacija cirkuliše i u svako vreme, kako bi greške bile svedene na najmanju moguću meru.

U drugom slučaju, organizacionim rešenjima se mora obezbediti i pouzdana komunikacija informacija između računovodstva i korisnika, budući da se odluke koje se zasnivaju na pouzdanim računovodstvenim informacijama donose olakšano i brže.

I na jednoj i na dragoj strani mogu se javiti neuobičajeni problemi koje treba da reši organizacija računovodstva. Način njihovog rešavanja može biti uslovljen različitim specifičnim faktorima. Otuda, nema čvrstih pravila, ali se princip pouzdanosti (dokumentovanosti) svakako mora analitički uvažavati.

7

Princip ažurnosti

Sam naziv ovog principa potiče od francuske reči a jour, što znači dnevno. Ažurnost u knjigovodstvenom smislu znači blagovremeno, dnevno proknjižiti sve ili što više nastalih poslovnih promena, kako bi podaci, pokazatelji i informacije bili aktuelni i upotrebljivi u upravljačke svrhe i za korisnike uopšte. Dnevnu ažurnost veoma često nije moguće postići za sve nastale poslovne promene, jer to može biti uslovljeno različitim faktorima, ali se svakako može smatrati okvirnim ciljem kojem treba težiti. Zbog toga, Zakon o računovodstvu ostavlja mogućnost da sve poslovne promene budu proknjižene u roku od. osam dana (čl. 8. ZOR-a), a što praktično znači da se ažurnim knjigovodstvom smatra i ono koje kasni sa knjigovodstvenim obuhvatanjem nekih poslovnih promena ne duže od osam dana.

Princip ažurnosti smatra se jednim od najvažnijih principa. Prema ovom principu, sve nastale poslovne promene treba proknjižiti u najkraćem mogućem roku ili, ako je to moguće, odmah po njihovom nastanku. U savremenim uslovima primene računara u knjigovodstvu uglavnom je rešen problem blagovremenog evidentiranja poslovnih promena, s obzirom na to da je moguće veliki broj promena registrovati u knjigovodstvu u momentu njihovog nastanka.

Organizacionim rešenjima treba postaviti vremenske zahteve, odnosno precizne rokove u vezi izdavanja, formiranja, cirkulacije, priticanja, kontrole, obrade knjigovodstvene dokumentacije i prezentacija podataka, pokazatelja i informacija sadržanih u odgovarajućim računovodstvenim izveštajima, kako bi se ostvarila zahtevana ažurnost.

Ažurnosti se veoma često pri organizaciji računovodstvene funkcije ne posvećuje potrebna pažnja, a šta ima svoje korene u ranijem shvatanju primarne uloge računovodstva kao sredstva za polaganje računa odnosno za potrebe izveštavanja eksternih korisnika - interesenata. Budući da su eksterni informacioni zahtevi periodični i kreću se od 15-to dnevnih do tromesečnih, polugodišnjih i godišnjih, smatra se da računovodstvu i nije potrebna veća ažurnost, a to je, razumljivo, pogrešno.

Međutim, danas je gotovo suvišno govoriti o značaju ažurnog, pravovremenog posedovanja potrebnih računovodstvenih informacija za upravljanje poslovnim aktivnostima preduzeća. Neažurne, zastarele informacije su gotovo irelevantne za poslovno odlučivanje, za preduzimanje mera, za akcije. Što je niži nivo odlučivanja utoliko je veća neophodnost ažurnijih informacija. To nekada može biti zahtev ne samo za dnevnim informacijama, već često i za informacijama iz sata u sat, časovnim ili polučasovnim informacijama.

8

Princip materijalne ispravnosti- istinitosti

Ovaj princip je u tesnoj vezi sa principom potpunosti i tiče se, takođe, materijalne urednosti knjigovodstva. Naime, ako knjigovodstvena evidencija nije potpuna onda i informacije koje knjigovodstvo priprema nisu istinite. Da bi se obezbedila materijalna ispravnost knjigovodstva, ovaj princip zahteva da iskazivanje vrednosti u inventaru bude u skladu sa važećim zakonskim propisima, načelima urednog bilasniranja i računovodstvenim politikama preduzeća, a istovremeno zabranjuje iskazivanje u inventaru nepostojećih imovinskih dobara ili prava kao i knjiženje poslovnih događaja koji nisu nastali. U skladu sa ovim načelom je i zahtev da nastali poslovni događaji budu tačno proknjiženi.

Princip istinitosti zakonski propisi samo nagoveštavaju. Razlog tome je taj što pojam istine ima pre svega etičko značenje i kao takav treba da ima apsolutnu vrednost. Međutim, ne postoje pozicije finansijskih izveštaja čije se vrednosti mogu smatrati objektivnim i jedino mogućim. Iz tih razloga za finansijsko izveštavanje relevantna je relevantna istina, istina koja se određuje u odnosu na nešto. Relativna istinitost se određuje u odnosu na osnovne oblike regulativa, tj. zakonsku, profesionalnu i internu, u kojima se posebno naglašavaju ciljevi finansijskog izveštavanja. Neka pozicija je tačno procenjena u odnosu na te regulative, ali ta procenjena vrednost nije istinita. Iz tih razloga računovodstvena praksa je zahtevala modifikovanje principa istinitosti u smislu da finansijski izveštaji budu tačni i da je u sastavljanju tih izveštaja isključena samovolja. Otuda su proizašla dva principa: princip tačnosti i princip isključivanja samovolje. Za razliku od principa jasnosti, koje determiniše formalnu stranu finansijskih izveštaja, princip tačnosti i princip isključenja samovolje, determinišu materijalnu stranu finansijskih izveštaja u smislu da finansijski izveštaji treba da pokažu adekvatnu, valjanu, jasnu, preciznu i kompletnu sliku o finansijskoj situaciji preduzeća, njegovom uspehu (rentabilnosti) i promenama finansijskog položaja. knjigovodstva. Iz navedenih zahteva načela tačnosti proizilazi princip potpunosti finansijskih izveštaja i princip zabrane iskazivanja pogrešnih i fiktivnih pozicija.

Princip zabrane iskazivanja pogrešnih i fiktivnih pozicija tiče se pitanja uključivanja u finansijske izveštaje nepostojećih predmeta imovine ili predmeta imovine pod lažnim nazivom, kao i pitanja unošenja u finansijske izveštaje predmeta imovine u neopravdano visokim iznosima, kakav je slučaj sa neadekvatnim pokrićima ili rezervisanjima. Logično je da se finansijski izveštaji sastavljaju prema subjektivnom uverenju profesionalnog računovođe, ali da pri tom računovođa mora isključiti sopstvenu samovolju i da se mora pridržavati pomenutih regulativa u oblasti finansijskog izveštavanja, kao i načela urednog knjigovodstva. Samo takvim pristupom računovođa daje sliku stvarnosti preduzeća oslobođenu samovolje. Poštovanje načela isključenja samovolje znači da se računovođa kreće u okvirima koje daju pomenute regulative. Pri sastavljaju finansijskih izveštaja profesionalni računovođa mora imati u vidu da bi vrednosti, koje je on utvrdio, morao utvrditi svaki računovođa profesionalac na osnovu

9

raspoloživih podataka i činjenica. U tom smislu, finansijski izveštaji moraju da obuhvate sve poslovne transakcije i druge događaje i to kako one koje su nastale do dana sastavljanja finansijskih izveštaja, tako i one koje su poznate i posle tog datuma, ali najkasnije do dana sastavljanja finansijskih izveštaja. Takve transakcije i drugi događaji najčešće su vezane za procenu nenaplativosti potraživanja, nastanak rizika, koji su povezani sa nastankom pokrića ili rezervisanja.

Načelo istinitosti i njegovi zahtevi važe i za napomene uz finansijske izveštaje, kao i za izveštaje o poslovanju, tj. izveštaje za menadžment, kada su predviđeni internim regulativama.

Princip jasnosti

Princip jasnosti i preglednosti su osnovni kriterijumi formalne urednosti knjigovodstva. Formalna urednost knjigovodstva pretpostavlja pre svega, da se ono vodi na način da se u njemu može snaći ne samo onaj koji ga vodio nego i svako stručno lice sa strane (revizor knjiga,poreski savetnik i dr) kao i da se u svako doba može proveriti (ispitati). U vezi sa mogućim nejasnoćama koje bi onemogućavale lak uvid u promene evidentirane u poslovnim knjigama, izgrađena su neka osnovna pravila koja ulaze u sastav principa jasnosti i preglednosti, a koja se odnose naročito na:

a) raščlanjavanje računovodstvenih kategorija na uže delove i jasno adekvatno označavanje tako raščlanjenih delova (grupa, podgrupa i računa), kako bi se iz samog naziva mogao uočiti njihov sadržaj; ovaj princip može biti narušen kako nedovoljnim tako i preteranim raščlanjavanjem. Pravilo raščlanjavanja pozicija finansijskih izveštaja podrazumeva uvažavanje sledećih zahteva:

- jasno i adekvatno sagledavanje sadržine pojedinih pozicija,

- raščlanjavanje delova imovine, kapitala i obaveza prema poslovnim ciljevima ne prema njihovim objektivnim svojstvima,

- potpuno obaveštavanje o svim stanjima imovine, kapitala i obaveza preduzeća,

- razdvajanje različitih stanja delova imovine, kapitala i obaveza sa aspekta prirodnih vrsta pravnog povezivanja i specifičnih rizika i

- jasno prikazivanje međusobnih veza unutar jednog složenog preduzeća,

b) upotrebu bruto principa, koji nalaže da se poslovne promene knjiže u stvarnim iznosima i da se računovodstvene-kategorije iskazuju u punom iznosu, bez međusobnog prebijanja odnosno saldiranja aktivnih i pasivnih računa (računa stanja) i računa prihoda i rashoda (računa uspeha). U literaturi i praksi se uvođenje ovog principa smatra

10

veoma značajnim. Smatra se da je zabrana prebijanja znatno unapredila jasnoću finansijskog izveštavanja. Zahtevi za upotrebu bruto principa nužno su išli u prilog upotrebi tzv. indirektnog otpisivanja, materijalnih i nematerijalnih sredstava.

c) na zabranu korišćenja različitih naziva za iste računovodstvene kategorije u uzastopnim obračunskim periodima i zabranu obuhvatanja zajedničkim nazivom predmeta koji nemaju ništa, ili imaju nedovoljno, zajedničkog.

Iz principa jasnosti izvedeni su princip pojedinačnog procenjivanja i princip zabrane prebijanja (saldiranja). Princip jasnosti dobio je u svom kvalitetu sa pojavom dodatnih finansijskih izveštaja, tj. aneksa, a kada je reč o međunarodnim računovodstvenim standardima taj kvalitet je značajno poboljšan sa napomenama uz finansijske izveštaje. Ovo iz razloga što se u dodatnim finansijskim izveštajima pojedine pozicije finansijskih izveštaja dodatno objašnjavaju i to kako kvantitativno tako i kvalitativno. U tim izveštajima se kvalitativno pružaju informacije o odnosima odgovornosti koji se u osnovnim obrascima finansijskih izveštaja ne mogu uočiti, kao što je slučaj sa primljenim i datim garancijama, hipotekarnim zajmovima i sl.

Ovaj princip se izvlači iz zakonskih odredbi i zahteva da finansijski izveštaji moraju da budu jasni i pregledni i da u okviru zakonske, profesionalne i interne regulative pružaju vernu sliku o finansijskom stanju, uspehu ili rentabilitetu i promenama finansijskog položaja preduzeća i to kako sa formalne tako i sa materijalne strane. Pri tome se materijalna sadržina ovog principa vezuje za transparentnost i čitljivost finansijskih izveštaja, dok se formalna strana ovog principa vezuje za spoljni izgled i formalnu urednost finansijskih izveštaja. Zahtevi ovog principa proizašli su iz činjenice, da valjanost finansijskih izveštaja može da bude ugrožena ne samo u precenjivanju pojedinih bilansnih pozicija u vidu formiranja latentnih rezervi, već isto tako nejasnim i nepreglednim prikazivanjima bilansnih pozicija. To znači da princip jasnosti svoju sadržinu izvlači iz mogućih nejasnoća koje mogu da proizađu iz:

a. nedovoljne detaljnosti pozicija

b. davanja neodređenih ili pogrešnih naziva pozicijama finansijskih izveštaja

c. sažimanja više pozicija aktive ili pasive

d. razdvajanja jedne pozicije u više stavki

e. prebijanja (sažimanja) pozicija finansijskih izveštaja.

11

Princip hronološkog reda

Upotrebljivost informacija koje pruža knjigovodstvo obezbeđuje se hronološkim beleženjem nastalih ekonomskih promena. Hronološki red se poštuje u svim knjigovodstvenim instrumentima, a kao dominirajući kriterijum za klasifikaciju ekonomskih promena koristi se u dnevniku.

Dnevnik spada u osnovne i obavezne poslovne knjige u kojoj se hronološkim redom svakodnevno - iz dana u dan, sprovode knjiženja poslovnih promena (događaja) koje su predmet bilansne i vanbilansne evidencije. Dnevnik se nekada smatrao osnovnom, najvažnijom knjigom, jer su knjiženja u njemu služila kao osnov za knjiženja u glavnoj knjizi, a istovremeno je imao funkciju kontrole proknjiženih stavki pomoću automatizma dvojnog knjigovodstva.

Primenom savremenih kompjutera u realizaciji knjigovodstvene procedure, dnevnik gubi na značaju, jer je gotovo izgubio osnovne funkcije koje je imao u razvoju računovodstva. Nadalje, dnevnik kao poslovna knjiga u ovom načinu knjigovodstvene obrade nije uvek u fizičkom smislu prisutan, mada faktički jeste, jer se može prema potrebi prikazati na ekranu ili odštampati u određenom trenutku. Njegova forma (izgled) i sadržaj su manje-više identični klasičnom dnevniku.

Glavna knjiga u sistemu dvojnog knjigovodstva predstavlja poslovnu knjigu u kojoj se sprovodi sistematsko knjiženje nastalih poslovnih promena. Izraz sistematsko knjiženje - evidencija, potiče još iz perioda kada su se sve poslovne promene prvo obuhvatale u dnevniku, što je istovremeno značilo i kontiranje poslovnih promena, a potom su se one sistematski prenosile na odgovarajuća konta glavne knjige.

Glavnu knjigu čine sva konta (kartice) u finansijskom knjigovodstvu i/ili pogonskom knjigovodstvu na kojima se knjiže sve nastale poslovne promene na sredstvima i potraživanjima, kapitalu i obavezama, rashodima, prihodima, finansijskom rezultatu i delu vanbilansne evidencije. Poznato je da se glavna. knjiga formira raščlanjavanjem pozicija bilansa stanja na odgovarajuća konta, a otvara se na osnovu bilansa osnivanja preduzeća, dakle danom započinjanja poslovnih aktivnosti, a potom na osnovu godišnjeg bilansa, odnosno zaključka. Isto tako, na osnovu glavne knjige sastavlja se zaključni list, a na osnovu njega sastavljaju se Bilans stanja i Bilans uspeha preduzeća.

Glavna knjiga se po pravilu sastoji iz od osnovnih ili sintetičkih konta -kartica (finansijskih kartica) koje se mogu voditi u povezanoj knjizi ili u slobodnim listovima. Oblik konta - kartica koje čine glavnu knjigu može biti različit, i uglavnom je uslovljen primenjenim tehničkim sredstvima i metodom unošenja podataka u glavnu knjigu. U uslovima primene ručne ili mehanografske obrade podataka, glavna knjiga - konta (kartice) su u slobodnim listovima i apsolutno podudarne po kolonama sa dnevnikom, a koje zajedno čine kartoteku finansijskog knjigovodstva ili kartoteku obračuna troškova i učinaka.

12

Savremene uslove organizacije računovodstva sve više karakteriše vođenje glavne knjige putem medija elektronske obrade podataka i sa korišćenjem datoteka i baza podataka. Primena kompjutera u obradi računovodstvenih podataka u glavnoj knjizi ostvaruje se unosom podataka iz naloga za knjiženje ili direktno iz dokumentacije u memorije kompjutera i to uz pomoć odgovarajućeg aplikativnog programa, kojim se realizuju računovodstveno-organizaciona rešenja u vezi knjiženja u glavnoj knjizi i uopšte obrada računovodstvenih podataka. Dakle, glavna knjiga je ne samo obavezna već i osnovna i najvažnija poslovna knjiga u knjigovodstvu preduzeća.

Pomoćne knjige se javljaju zbog nedovoljne preglednosti i informativnosti glavne knjige i preduzećima sa većim i razuđenijim obimom poslovnih aktivnosti. Pomoćne knjige imaju za cilj da određene segmente poslovnih aktivnosti knjigovodstveno obuhvate raščlanjeno, detaljnije u odnosu na glavnu knjigu. To raščlanjeno praćenje delova neke celine - imovine, obaveza, kapitala, rashoda, prihoda u konkretnom preduzeću, može se knjigovodstveno organizovati pomoću:

a) Analitičke evidencije predstavljaju raščlanjenu evidenciju pojedinih osnovnih (sintetičkih) konta ili grupa konta iz okvira glavne knjige. Analitičke evidencije se mogu uspostaviti kako u okviru glavne knjige finansijskog knjigovodstva, tako i u okviru glavne knjige obračuna troškova i učinaka. Neki delovi imovine, preduzeća, njihovo stanje i kretanje, mogu biti knjigovodstveno praćeni u jednom ili u drugom knjigovodstvu. U tom smislu, u analitičke evidencije koje se najčešće organizuju u srednjim i velikim preduzećima, a koje pripadaju finansijskom knjigovodstvu spadaju:

- analitičko knjigovodstvo osnovnih sredstava,

- analitičko knjigovodstvo kupaca (potraživanja),

- analitičko knjigovodstvo kapitala,

- analitičko knjigovodstvo dobavljača (obaveza),

- analitičko knjigovodstvo ličnih zarada,

- analitičko knjigovodstvo poreza, doprinosa i drugih dažbina.

U analitičke evidencije koje pripadaju obračunu troškova i učinaka -pogonskom knjigovodstvu spadaju:

- analitičko knjigovodstvo proizvodnje - nosilaca troškova i

- analitičko knjigovodstvo gotovih proizvoda.

U analitičke evidencije koje se mogu organizovati ili u finansijskom ili u pogonskom knjigovodstvu spadaju:

- analitičko knjigovodstvo materijala i

- analitičko knjigovodstvo robe.

Knjiženje u navedenim analitičkim knjigovodstvima može se realizovati upotrebom samo odgovarajućih analitičkih kartica, ali, što je češći slučaj, i

13

upotrebom posebnih dnevnika. Oblik kartica i dnevnika u uslovima primene kopirne metode treba da bude istovetan, podudaran, mada sami oblici mogu biti:

- finansijske kartice sa jednim parom kolona,

- materijalne (robne i kartice gotovih proizvoda) sa više pari kolona, radi obuhvatanja količinske, cenovne i vrednosne komponente.

U uslovima zastupljenosti kompjutera, knjiženja u analitičkim evidencijama se obavlja automatski, obično samo u odgovarajućim analitičkim karticama, pri čemu se to čini posebnim aplikativnim programima, koji, pored ostalog, trebaju da osiguraju potrebnu kontrolu knjiženja za svaku pomoćnu knjigu. Unošenje podataka u memoriju računara, odnosno sama knjiženja u analitičkim knjigovodstvima pomoću računara mogu se organizovati na jednom ili više mesta, na karticama različitog oblika i sa mogućnošću dobijanja istih na ekranu ili štampanjem na papiru pojedinačno u zadatom obliku ili svih analitičkih kartica konkretnog analitičkog knjigovodstva.

Analitičke evidencije podrazumevaju češće, a najmanje krajem svakog meseca, usklađivanje sa osnovnim, sintetičkim kontom.

b) U druge pomoćne (povezane) knjige spadaju:

- knjiga blagajne,

- knjiga, osnovnih sredstava (inventara),

- knjiga ulaznih faktura,

- knjiga izlaznih faktura,

- trgovačka knjiga,

- knjiga deoničara (akcionara),

- knjiga primljenih menica,

- knjiga datih menica i dr. pomoćne knjige.

Sve navedene pomoćne poslovne su u povezanim listovima. Njihov osnovni smisao sastoji se u dopunjavanju potrebnih informacija koje ne obezbeđuju osnovne poslovne knjige i analitičke evidencije. Nekada su neke od navedenih pomoćnih knjiga bile obavezne, na primer knjiga osnovnih sredstava, čak je bila predviđena i njena overa i pečaćenje jemstvenikom. Neke od njih se koriste radi povećanja ažurnosti, a neke pak služe radi što uspešnije realizacije kontrolne funkcije knjigovodstva i sl.

14

ZAKLJUČAK

Očigledna je brojnost i raznovrsnost razmotrenih principa. U računovodstvenoj literaturi mogu se sresti i druge sistematizacije, nekada i drugi principi ili neki po suštini ista, ali pod drugim nazivima. Učinjen izbor i sistematizacija predstavljaju pokušaj da se odgovori teorijskom aspektu ove problematike u ovom vremenskom momentu. Razumljivo, vremenom će se pojaviti i nova načela, neka će izgubiti na značaju i izostati, neka će biti još više potencirana. Dakle, ona nisu jednom za svagda data. Vremenom, pod uticajem različitih faktora, nastaju nova, ali i nestaju neka postojeća.

Njihovo poznavanje i uvažavanje pri organizacionom strukturiranju računovodstvene funkcije preduzeća je svakako neophodno i treba da bude u funkciji realizacije ciljeva oranizacije računovodstva, računovodstvene funkcije i samog preduzeća u celini. Njihova uloga i značaj u tome najlakše se mogu razumeti ako se postavi pitanje realizacije ciljeva računovodstva koje nije organizovano u skladu sa razmotrenim načelima.

Tako postavljena organizacija računovodstvene funkcije svakako ne bi odgovorila svojim ciljevima i ciljevima računovodstva uopšte. Poznavanje i uvažavanje izloženih principa olakšava uspostavljanje adekvatne organizacione strukture računovodstvene funkcije preduzeća, odnosno pomaže menadžmentu računovodstva u modeliranju, ciljevima i zadacima primerenoj, računovodstvenoj funkciji preduzeća. Nadalje, oni su svakako od koristi i pri reorganizaciji računovodstvene funkcije, kao, uostalom, i pri upravljanju računovodstvenom funkcijom uopšte.

Litratura: [1] dr Slobodan Malinić: Računovodstvo za menadžere u trgovini,

Beograd, 2001.

[2] dr Slobodan Malinić: Organizacija računovodstva, Kragujevac, 2001.

[3] dr Blagoje Novićević: Bilansiranje i računovodstveni standardi

15