meĐunarodno–pravni tretman rata2 - · pdf filecvajg, „jučerašnji...

223

Slavko MRKIĆ1 UDK: 341.3Biblid 0025-8555, 61(2009)Vol. LXI, br. 3, str. 223-243

Izvorni naučni radJun 2009.

MEĐUNARODNO–PRAVNI TRETMAN RATA2

APSTRAKT

U ovom radu autor predstavlja i analizira raznovrsnepokušaje subjekata međunarodne zajednice da utvrdi određena pravilaponašanja u vođenju rata kao sredstva opštenja država u rešavanjumeđusobnih problema. Predstavljajući najpre istorijat (viševekovnih)pokušaja ograničavanja vođenja rata, autor najveću pažnju posvećujenastojanjima Društva naroda između dva svetska rata, i stvaranjuregulative u tretmanu rata u okviru Ujedinjenih nacija posle Drugogsvetskog rata. Autor naglašava da su Ujedinjene nacije izgradile jedansveobuhvatni sistem ograničavanja vođenja rata, koji, između ostalog,zabranjuje ne samo vođenje agresivnog rata, već i svaku druguupotrebu oružane sile i pretnju upotrebe sile. Određeni vidovi vojnihintervencija mogu se voditi samo uz odgovarajuću proceduru u okviruUN. Činjenica da i pored takvog pravnog regulisanja tretmana rata uUN, rat egzistira u savremenom svetu proizvod je postojećihpolitičkih i ekonomskih međunarodnih odnosa. Rat i sila se i dalje,vrlo često na najgrublji način, koriste u praksi i time se krše odredbemeđunarodnog prava koje regulišu pravila i tretman rata umeđunarodnim odnosima, zaključuje autor.

Ključne reči: država, rat, agresija, ograničenja, zabrane, ratni zločini,međunarodno pravo, Društvo naroda, Ujedinjene nacije

1 Prof. dr Slavko Mrkić, redovni profesor Beogradskog univerziteta i Centra Visokih vojnihškola, Beograd, adresa: Ulica Paunova 73, Beograd.

2 Ovaj rad je prethodno objavljen kao 8. glava u knjizi: Slavko Mrkić, Josip Broz Tito o ratui politici, SUBNOR, Beograd, 2008. Ova izmenjena verzija posebno je pripremljena zanaš časopis.

RASPRAVE I ČLANCI

224

Mrkić S., Međunarodno–pravni tretman rata, MP 3, 2009,(str. 223-243)

1. POJAM RATA I NJEGOV TRETMAN U MEĐUNARODNOM PRAVU

Usavremenoj međunarodnoj zajednici suverene države u izgradnjimeđusobnih odnosa rukovode se „nekada moralom, nekadameđunarodnim pravom, nekada silom, a uvek sopstvenim interesom”.

Sila je krajnje sredstvo u međunarodnim odnosima, a njen najgrublji vid je rat.

Međunarodno pravo rat najopštije definiše kao „oružani sukob država ucilju postizanja političke nadmoćnosti, sredstvima koja predviđa međunarodnopravo”.3 U teoriji međunarodnog prava susreću se, međutim, i mnoge drugedefinicije, kao što je na primer, ova: „Rat je položaj jedne nacije koja traži dasilom postigne ono što smatra svojim pravom” (Valter);4 „Rat predstavlja skupprinudnih mera pomoću kojih svaka ratujuća strana pokušava da drugu potčinisvojoj volji” (Lous Renault),5 itd.

S obzirom na činjenice: a) da međunarodno pravo nije nikada ranije uistoriji tako precizno i jasno definisalo problem rata, kao što je to učinilaGeneralna skupština Ujedinjenih nacija 1974. godine svojom definicijom rata;b) da isto (međunarodno pravo) nikada ranije nije tako grubo kršeno nego štose krši danas; c) kao i da rat nikada ranije nije imao tako pogubne sveukupneposledice koje ima danas, to ćemo najpre da prezentujemo najvažnije odrednicemeđunarodnog prava o ratu i sili od njegovog nastanka do naših dana.

Pokušaji da se ograniči pravo na rat u istoriji ljudskog društva su veomastari. U staroj Mesopotaniji, čak dve hiljade godina pre n.e., pokušava se napravdu gledati kao na pravo, a ne kao na privilegiju, na šta nam ukazujuzakonici tog vremena. (Ur – Nammuov, Lipit – Ištanov, Bilalamov iHamurabijev Zakonik). Neki zapadni umovi poruke narednih zapovestipovezuju s Mojsijem, koji je, kao što verujemo, izdao poznatih deset zapovestiu XIV veku pre n.e. Za Mojsija i Isaija, neki pisci vezuju i prve nagoveštaje oprevazilaženju rata koji su nagoveštavali vreme kada će ljudi... „raskovatimačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod nanarod, niti će se više učiti boju”.6 U međunarodnom javnom pravu postoji i

3 Dr Smilja Avramov, Međunarodno javno pravo, Savremena administracija, Beograd,1973, str. 363.

4 Dr Miloš Radojković, Rat i međunarodno pravo, Beograd, 1947. godine, str. 3.

5 Ibid.

6 Stari zavet, četvrta knjiga Mojsijeva koja se zove BROJEVI, 31. cit. prema: FilipDžajgentes, Moć i pohlepa, Beograd, 2003, str. 51.

225


danas spor oko toga da li su starija međunarodna prava o mirnim ili ratnimodnosima između država. Mnogi ističu da u prvobitnim državnim odnosimanisu ni postojala neka pravna pravila o međunarodnom opštenju država u miru,nego da se potreba za njima pojavila tek onda kada su ti odnosi bili poremećeni– kada je izbijao oružani sukob među ljudskim zajednicama državama.

Tako Platon u svom poznatom delu Država konstatuje da Organizacijalegitimne vlasti ima svoje poreklo upravo u konfliktu interesa što se ogleda učinjenici da ljudi tek pošto „pričine dovoljno zla jedni drugima”, „odlučuju datraže spas u dogovoru”... „da se udružuju i stvaraju zakone”.

Poznato je, međutim, da se „tradicionalno međunarodno pravo delilo napravo u doba mira i pravo u doba rata ”. Oni su u nauci egzistirali uporedo, alidržave su, u svojim međusobnim odnosima, dugo vremena istovremenoprimenjivale samo jedno – pravo koje je važilo za rat. „Stanje mira regulisanojednim sistemom pravila, i stanje rata regulisano drugim, podjednako susmatrani zakonitim pravnim odnosima”;7 države su, dakle, slobodno biraleono pravo za koje su smatrale da im bolje odgovara.

Prve izvore ratnog prava činila su međunarodna običajna prava imeđunarodni ugovori. Ne zna se tačno od kada potiču prva običajna pravila,ali se zna da su veoma stara.8 U drugoj polovini prošlog veka države supristupile kodifikaciji ovih pravila u vidu opštih konvencija.9 Iz ovog periodadatiraju i prvi važniji izvori ratnog prava ugovornog karaktera, kao što suPariska deklaracija o pomorskom ratu (doneta 1856. god.), Petrogradskadeklaracija od 1868, Haške konferencije 1899. i 1907. godine i dr.

Prvi teoretičari koji su se studioznije bavili problemom ratnog pravapojavili su se pre više od sto godina. Pre više od 300 godina, poznati holandskipravnik Hugo Grocius (1583–1645), pokušao je da u međunarodnom pravuprecizira ne samo uslove po kojima jedna država može pribeći ratu, nego i kojasredstva (oružje) može upotrebiti u ratu.

Kroz ceo XVIII i XIX vek glavna pažnja usredsređena je na preciziranjepravila o načinu vođenja rata, dok je pitanje uslova pod kojima jedna državamože pribeći ratu bilo zaustavljeno. Drugim rečima sve do Prvog svetskog rata

7 Dr Smilja Avramov, Međunarodno javno pravo, op. cit., str. 306.

8 Hugo Grocius je 1625. godine u svom delu “De Jure Belli ac Pacis” pisao da je u svomizučavanju došao do saznanja da postoji „običajno pravo koje reguliše pitanje rata iodnose u ratu” (H. Grocius: De Jure Belli ac Pacis, Problogomena 28, p. 20. cit. prema drSmilja Avramov: Međunarodno javno pravo, str. 306).

9 Dr Smilja Avramov, Međunarodno javno pravo, op. cit., str. 325.

226


međunarodno pravo nikad nije ni pokušavalo da stavi rat van zakona.Odnosno, i pored niza pokušaja da se rat ozakoni i odrede pravila njegovogvođenja, on nikada pre Prvog svetskog rata nije bio proglašen međunarodnimzločinom. Bio je dakle zakonit. Žan Žak Ruso, u svom čuvenom deluDruštveni ugovor, to konstatuje sledećim rečima: „Rat nije uopšte veza čovekas čovekom, već veza države s državom u kojoj su pojedini neprijatelji slučajno,a ne kao ljudi niti kao sugrađani, već kao vojnici. Čak ni kao pripadniciotadžbine, već kao njeni branioci. Najzad, svaka država može imati zaneprijatelja samo drugu državu, a ne pojedinca, pošto se između stvari različiteprirode ne može uspostaviti nikakav pravni odnos”.10 Problem ograničenjaprava država na vođenje rata stavljen je na dnevni red tek posle katastrofalnihposledica Prvog svetskog rata,11 da bi, najzad, svoj puni smisao dobio uPovelji Ujedinjenih nacija.

Naime, pravna zabrana rata, koja se odnosila na sve članice međunarodnezajednice, definisana je tek u Povelji Ujedinjenih nacija. Poveljom UNzabranjuje se ne samo rat, nego i svaka pretnja ili upotreba sile „na način kojinije u skladu sa ciljevima Ujedinjenih nacija”. Na samom početku Povelje ističese da su narodi UN rešeni da spasu „buduća pokolenja užasa rata, koji je dvaputu toku našeg života naneo čovečanstvu neopisive patnje”.12 U stavu 4. člana 2.Povelje ističe se da se države članice UN „... odriču u svojim međunarodnimodnosima pretnje silom, ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integiteta ilipolitičke nezavisnosti ma koje države, ili na svaki drugi način nesaglasan saciljevima Ujedinjenih nacija”.13 Time je ranije pravilo o zabrani agresorskograta, stvoreno u poretku Društva naroda, sada prošireno u pravilo o zabraniupotrebe sile i pretnje upotrebom sile protiv teritorijalnog integiteta ili političkenezavisnosti svake države. U članu 39. daje se pravo Savetu bezbednosti dautvrđuje, u svakom konkretnom slučaju, da li postoji ugrožavanje mira ili akt

10 Remon Aron, Mir i rat među nacijama, Izdavačka kuća Z. Stojanovića, SremskiKarlovci – Novi Sad, 2001, str. 143.

11 „Verovali smo da je sa Prvim svetskim ratom likvidiran rat kao takav, da je ukroćena iličak uništena neman koja je opustošila naš svet ... Ali ta preterano pouzdana vera urazum, koji će u poslednjem času sprečiti bezumlje beše naša velika krivica” (StefanCvajg, „Jučerašnji svet”)

12 Dr Branimir Janković, Međunarodni odnosi u razvoju političke misli, GodišnjakPravnog fakulteta u Sarajevu, 1962, str. str. 341.

13 Milan Šahović, Pojam mira i savremeno međunarodno pravo, Encyclopedia moderna,izd. Instituta za filozofiju znanosti i mir Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti,Zagreb, 1970. godine br. 12, str. 77.

227


agresije i da, u vezi s tim, preduzima odgovarajuće mere, a u članu 51. Poveljeodređuju se i konkretne mere koje će Ujedinjene nacije preduzeti protiv stranekoja ugrožava mir, narušava ga ili vrši agresiju bilo koje vrste.

Pravna zabrana rata, na žalost, ne znači i stvarnu nemogućnostotpočinjanja rata od strane jedne ili više država. U to nas ubeđuje isvakodnevna praksa – ratovi koji su vođeni od donošenja Povelje UN i koji sei danas vode. Tvorci Povelje su verovatno i predviđali mogućnost njenogkršenja, pa su zbog toga predvideli mogućnost zakonite upotrebe oružja – usamoodbrani, kolektivnoj odbrani, kao i u akcijama svetske organizacije protiveventualnog prekršioca Povelje. Ako se ovome doda i činjenica da Poveljapredviđa i potrebne organe i sredstva čiji je zadatak da obezbede poštovanjedatih odredbi, onda se sa sigurnošću može konstatovati da Povelja predstavljapotpuno nov kvalitet u razvoju ograničenja prava rata – jer po prvi put ratproglašava protivpravnom radnjom za sve zemlje.

Put do Povelje UN bio je veoma dug, što potvrđuje sledeći fragmentiistorijata postanka i razvoja načela zabrane rata i upotrebe sile uopšte.

Prva ograničenja za vođenje rata bila su poznata u staroj Kini, u VII vekupre n.e., još tada se rat smatrao pravnim odnosom i bilo je zabranjeno vođenjeratova između bratskih kineskih državnika. U antičkoj Grčkoj rat je biodozvoljen „samo u slučaju kad za to postoji opravdan razlog”. Hrišćanstvo jetakođe u svom početku osuđivalo ratove.

Učvršćivanjem načela državne suverenosti u međunarodnom pravu, sveviše se ističe pravo svake suverene države da povede rat.14 Mnogi teoretičari,međutim, i tada su tražili propisivanje određenih ograničenja (uvažavanjeslobodne trgovine, slobode migracije, slobode mora i nepovredivostiprotivničke imovine i dr.)

Najzad, posle niza pokušaja da se zabrani rat ili bar da se ublaže posledicenjegovog vođenja, krajem prošlog veka i početkom ovog stoljeća – na Haškimkonferencijama mira – usvajaju se konvencije o zabrani upotrebe mnogih oružjau ratu, a šire se pokušaji da se spriječi izbijanje rata uopšte. Tako se u članu 1.Konvencije o mirnom rešavanju sporova od 29. jula 1899. godine državeobavezuju da će učiniti sve u cilju obezbeđenja mirnog rešavanja sporova.15

Na žalost, pravo na rat (Jus ad Bellum) time još nije bilo zabranjeno. Ali,samim preciziranjem pravnih okvira njegovog vođenja, učinjen je značajan

14 Dr Branimir Janković, Međunarodni odnosi u razvoju političke misli, op. cit., str. 185.

15 Dr Boško Jakovljević, Načelo zabrane upotrebe sile i pretnje silom, Institut zameđunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1963, str. 6.

228


korak ka tome. Naime, agresorski rat je pravno smatran dozvoljenimsredstvom općenja među državama sve do 1919. godine, kada je pod uticajemkatastrofalnih posledica Prvog svetskog rata, a „pod okriljem Društva narodaproglašen međunarodnim zločinom.”16

Zbog toga Pakt Društva naroda, donesen 1919. godine, označava početaknove faze u evoluciji međunarodnog prava. Na žalost, Pakt nije zabranjivaosvaki rat,17 ali je obavezivao države – članice da, pre nego otpočnu rat, morajuproći kroz određenu proceduru na koju ih Pakt obavezuje, a koja je imala ciljda obaveže zemlje na pokušaj da se spor reši bez upotrebe sile. SkupštinaDruštva naroda 1927. godine usvojila je i posebnu rezoluciju o zabrani svakogagresorskog rata.18 U rezoluciji se pošlo od stava da „napadački rat nikad nemože da služi stišavanju međunarodnih razmirica i da je s toga međunarodnizločin”.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata i van Društva naroda donetisu mnogi međunarodni akti usmereni na oganičenje upotrebe oružane sile. Takosu Nacrt ugovora o uzajamnoj pomoći od 28. septembra 1923. godine i„Ženevski protokol” od 2. oktobra 1924. godine agresorski rat proglasilimeđunarodnim zločinom,19 a zemlje ugovornice Briand–Kellogovog Pakta(1928)20 potpisale su da osuđuju pribegavanje ratu radi rešavanjameđunarodnih sporova, i da ga se odriču kao oruđa nacionalne politike u svojimmeđunarodnim odnosima. Iste godine 21 američka država na Pan-američkojkonferenciji donose rezoluciju u kojoj napadački rat proglašavaju„međunarodnim zločinom”, time je prvi put izričito bio zabranjen napadački rati pozitivnim međunarodnim pravom.21 U Nirnberškoj presudi se čak konstatuje

16 Dr Miloš Radaković, Međunarodna zajednica i razoružanje; Međunarodna politika,Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, br. 547, str. 1.

17 Pakt je razlikovao dve vrste ratova – nedozvoljene i one koji nisu zabranjeni.Nedozvoljeni ratovi su bili oni kojima su države pristupale protivno odredbama Pakta.Nezabranjeni ratovi su bili oni ratovi koje su države mogle da vode pošto prođuproceduru određenu Paktom.

18 Dr Boško Jakovljević, Načelo zabrane upotrebe sile i pretnje silom, op. cit., str. 7.

19 U članu 1. Nacrta ugovora kaže se: „da napadački rat predstavlja međunarodni zločin”i da države „uzimaju svečanu obavezu da neće izvršiti ovaj zločin”.

20 Briand-Kellogov Pakt je prilikom izbijanja II svetskog rata 1939. godine bio obavezanza 63 države.

21 Dr Boško Jakovljević, Načelo zabrane upotrebe sile i pretnje silom, op. cit., str. 8; DrMiloš Radojković, Međunarodna zajednica i krivična odgovornost u doba oružanogsukoba, op. cit., str. 154.

229


da „otpočinjanje napadačkog rata nije samo međunarodni zločin”, već da je to

„najviši međunarodni zločin, koji se razlikuje od ostalih ratnih zločina samo u

tome što u sebi sadrži nagomilano zlo svih ovih zajedno”.22

Drugi svetski rat je inače svojim katastrofalnim posledicama bio višestruka

pouka po čovečanstvo. Pre svega, on je još jednom potvrdio da rat nije više

podesno sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova. I što je još važnije:

ozbiljno je upozorio čovečanstvo na moguću kataklizmu ukoliko se ozbiljnije

ne suprotstavi ratu.

Iskustvo Drugog svetskog rata snažno je uticalo i na međunarodno pravo.

Poveljom UN zabranjuje se ne samo rat, nego i svaka pretnja ili upotreba sile

„na način koji nije u skladu sa ciljevima Ujedinjenih nacija”. Ova pravna

zabrana agresivnog rata, na žalost, nije poštovana od imperijalističkih i

hegemonističkih snaga, pa je rat i dalje stalno prisutan u međunarodnim

odnosima. Zbog toga međunarodno pravo daje za pravo svakoj zemlji da se

brani od agresije.

Ovo „pravo na odbranu”, međutim, agresor je ubrzo počeo da koristi kao

svoje „pravo” na taj način što je svoju agresiju proglašavao „odbrambenim

ratom”. Time su agresori postali još licemerniji, a što je, miroljubivim snagama

u njihovoj borbi protiv rata, bio – još jedan problem više.

Više od dve decenije progresivne i miroljubive snage vodile su upornu

borbu u UN na definisanju samog akta agresije. Pristalice definisanja agresije

isticali su da bi definicija imala ne samo moralnu, nego i pravnu snagu – što bi

međunarodnoj zajednici olakšalo primenu potrebnih sankcija protiv

eventualnog agresora. Protivnici definicije su, naprotiv, dokazivali da je još

uvek nemoguće tako precizno pravno definisati agresiju, da bi tom definicijom

bili obuhvaćeni svi mogući aspekti, što bi agresor mogao zloupotrebiti.

Problem je bio tim veći što su se i među samim pristalicama definisanja

agresije pojavila mnoga neslaganja. Postavilo se pitanje: da li definicija treba

da bude opšta, jedinstvena za sve vidove agresije, ili treba da u sebi,

pojedinačno, istakne i sve moguće vidove agresije. Najzad, kao problem

pojavilo se i pitanje obima pojma agresije – da li pojam agresija treba da

obuhvati samo upotrebu oružane sile (posredno ili neposredno) ili i druge

vidove agresije.

22 Dr Miloš Radojković, Međunarodna zajednica i krivična odgovornost u doba oružanogsukoba, op. cit., str. 153.

230


2. POKUŠAJ DEFINISANJA AGRESIJE U DRUŠTVU NARODA

Prvi pokušaji preciznijeg određivanja pojma agresije usko su povezani sarazvitkom borbe za zabranu rata na međunarodnom planu. Naime, ranije, dokje postojalo pravo svake suverene države da pribegne ratu, nije bilo ni odposebnog značaja određivanja države koja je prva napala. Društvo naroda jeosuđivalo određene kategorije rata, ali – kao što smo već isticali – nije izričitozabranjivalo rat. To je otvorilo problem obezbeđenja nezavisnosti članicameđunarodne zajednice; zato je i bilo veoma važno pravno preciznoodređivanje ko je prvi počeo ratne operacije.

U traganju za takvim rešenjima došlo je do zahteva da se definiše agresija.Naime, praksa u međunarodnim odnosima je jasno pokazivala da sama objavarata nije dovoljan i pouzdan kriterij za tačno određivanje agresora. Trebalo je,dakle, pronaći i precizno odrediti i druge kriterijume, pomoću kojih bi semogao odrediti agresor. Ovo je posebno postalo aktuelno tridesetih godina,kada je fašizam počeo otvoreno da krši odredbe Pakta Društva naroda.

Uporedo sa nastojanjem da se ograniči pravo na rat, činjeni su i napori dase agresor što preciznije definiše. U tom pravcu napredovalo se sporo. Uperiodu 1923/1924. god. učinjena su dva pokušaja određivanja pojma agresije(Nacrt ugovora o uzajamnoj pomoći, 1923. i Ženevski protokol o mirnomrešavanju međunarodnih sporova). U Nacrtu ugovora agresija se izričito nedefiniše, nego se samo konstatuju određeni elementi za njeno negativnoodređivanje; u protokolu se, pak, jasno ističe da je „agresor svaka država kojapribegne ratu kršeći obaveze predviđene u Paktu i u ovom Protokolu”.23

Zbog ovako sporog i nedovoljnog napredovanja u rešavanju ovog problema,neke zemlje su, u želji da osiguraju ličnu bezbednost, zaključivale međusobnesporazume: u njima su određivale i posebne kriterijume za lakše utvrđivanjeagresora. Tako se Rajnskim paktom,24 u definisanju agresije ide korak dalje uodnosu na definisanje u Paktu Društva naroda. U njemu se pojam agresijerazlaže na „prostu” i „flagrantnu”25 agresiju. U slučaju flagrantne agresijedržavama potpisnicama daje se za pravo da intervenišu i pre odluke Saveta.

23 Miodrag Sukijasović, Pojam agresije u međunarodnom pravu, Institut za međunarodnupolitiku i privredu, Beograd, 1967, str. 47.

24 Rajnski pakt je sklopljen oktobra 1925. godine, između Belgije, Velike Britanije,Francuske, Italije i Nemačke o bezbednosti u Rajnskoj oblasti.

25 Prema odredbama Rajnskog pakta, pod „prostom” agresijom se podrazumevala agresijačije se postojanje nije moglo uvek evidentno ustanoviti, dok se pod „flagrantnom”agresijom podrazumevala agresija čije se postojanje nije moglo nikako negirati.

231


Drugi zapaženiji pokušaj definisanja agresije učinjen je na Konferenciji zasmanjenje i ograničenje naoružanja 1933. godine. Na ovoj konferenciji sovjetskadelegacija podnela je „Nacrt deklaracije o definisanju agresora”, u kome je izložilakriterije za identifikaciju napadača, kao i okolnosti na koje se agresor ne bi mogaopozvati u cilju pravdanja svog akta agresije. Predlog je, uz manje dopuneamandmanima grčkog delegata, bio u osnovi prihvaćen. Tako je nastala definicijaagresije poznata u teoriji Međunarodnog prava kao Politis (grčki predstavnik) –Litvinova (sovjetski predstavnik) definicija. Definicija je usvojena i od Komitetaza pitanja bezbednosti, a 3. i 4. jula 1933. godine u duhu iste u Londonu supotpisane dve konvencije o nenapadanju koje u sebi sadrže i definiciju agresora.Prva konvencija je zaključena između Sovjetskog Saveza i zemalja sa kojimagraniči – Estonije, Letonije, Poljske, Rumunije, Avganistana, Persije i Turske, adruga, samo dan kasnije, između Sovjetskog Saveza, Male Atante i Turske.

U tim konvencijama države potpisnice, pored isticanja prava svih državana nezavisnost i slobodan razvitak, prihvataju i definiciju agresora. Tako se učlanu 2. konvencije ističe da će biti označena agresorom ona država koja prvabude izvršila jedan od sledećih dela:

1. Objavi rat drugoj državi.

2. Izvrši invaziju na teritoriju druge države oružanim snagama, sa ili bezobjave rata.

3. Izvrši napad svojom kopnenom, pomorskom ili vazdušnom vojnom silom,sa ili bez objave rata, na teritoriju, brodove ili vazduhoplovstvo jednedruge države.

4. Izvrši blokadu obale ili pristaništa druge države i

5. Koja da pomoć oružanim bandama koje bi, formirale na njenoj teritorijineke druge države ili odbile da, i mimo zahteva napadnute države,preduzme, na svojoj sopstvenoj teritoriji, sve mere koje od nje zavisi da lišipomenute bande svake pomoći i zaštite.

Pored pet navedenih i jasno naznačenih akata agresije, u Konvencijama seističe i to: da nikakve posebne okolnosti unutar zemlje neće moći poslužiti kaoopravdanje za izvršenje agresije, bez obzira da li su iste bile političke,ekonomske, vojne ili neke druge prirode, kao ni određeni postupci drugihdržava na međunarodnom planu.

Mada se u Londonskim konvencijama nigde precizno ne određuju sankcijeprotiv agresora, i mada navedena definicija nije bila opšteprihvaćena – pa takonije ni bila obavezna za sve države (za one koje nisu akt potpisale), – ona ipakpredstavlja određeni napredak u odnosu na sva ranija nastojanja da se pojam

232


agresije definiše. Ovo tim pre što je definicija prvi put ušla u važeće ugovorei, na taj način, postala deo pozitivnog međunarodnog prava.

3. DEFINISANJE AGRESIJE U UN

Povelja Ujedinjenih nacija, takođe, ne sadrži definiciju agresije. Ali, kaošto smo već istakli, Specijalni Komitet UN za razmatranje, konačno je 1974.godine usvojio tekst definicije agresije. Rad na njegovom konačnom usvajanjuišao je, ukratko rečeno, sledećim tokom.

Pokušaje da se definiše agresija imamo već na Londonskoj konferenciji1945. godine, prilikom donošenja Nirnberškog statuta po kome je trebalosuditi Hitlerovim zločincima. Problem je postavljen i u San Francusku istegodine – prilikom razmatranja odredbi Povelje o sankcijama i funkcijamaSaveta bezbednosti. Ali, to su stvarno bili samo pokušaji jer je, u oba slučaja,preovladalo negativno mišljenje po pitanju definisanja agresije.

Ozbiljnije razmatranje ovog problema počelo je tek na Petom zasedanjuUN – 1950. godine, povodom rata u Koreji.

Na tom zasedanju Jugoslavija je pokrenula pitanje donošenja rezolucije uGeneralnoj skupštini Ujedinjenih nacija o dužnostima država u slučajuizbijanja neprijateljstva. Rezolucija je imala za cilj „da ubrza i olakša akcijuUjedinjenih nacija na utvrđivanju agresije”. Predlog je usvojen.

Novembra meseca 1950. godine Sovjetska delegacija je podnela Generalnojskupštini predlog definicije agresije koji je sadržavao uglavnom sve oneelemente koje je sadržavao i predlog iz 1933. godine podnet Društvu naroda.Predlog je odmah dostavljen na proučavanje i Komisiji za međunarodno pravo.Godinu dana kasnije (1952) donosi se odluka da se obrazuje i Specijalni komitetod 15 zemalja članica koji treba da se bavi ovim problemom.

Specijalni komitet je osnivan četiri puta i, tek u izmenjenimmeđunarodnim odnosima i pod snažnim uticajem nesvrstanih zemalja, 1974.godine, usvojio je tekst definicije agresije koji je usvojila Generalna skupštinaUjedinjenih nacija na svom redovnom zasedanju 1974. godine.

Tekst definicije agresije26

Član 1.

Agresija je upotreba oružane sile od strane neke države protiv suvereniteta,teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili koja je na

26 Dokument Ujedinjenih nacija: A/AC, 134/L-46, 12. aprila 1974.

233


bilo koji način nespojiva s Poveljom Ujedinjenih nacija, kao što to proizilaziiz ove definicije.

Član 2.

Prva upotreba oružane sile države u suprotnosti sa Poveljom činiće, primafacliie, dokaz (svedočanstvo) o aktu agresije, mada Savet bezbednosti može, usaglasnosti sa Poveljom, zaključiti da odluka: da je akt agresije izvršen ne bibila opravdana u svetlu drugih relevantnih oklonosti uključujući fakt da akti okojima je reč ili njihove konsekvence nisu dovoljne težine (značaja).

Član 3.

Svaki od sledećih akata, bez obzira na objavu rata, predstavlja, zavisno odi u saglasnosti sa odredbama člana 2, akt agresije:

a) Invazija ili napad oružanim snagama neke države na teritoriju drugedržave, ili bilo kakva vojna okupacija, makar i privremena, koja proizilaziiz takve invazije ili napada, ili bilo kakva aneksija, upotrebom sile,teritorije druge države ili njenog dela;

b) Bombardovanje od strane oružanih snaga jedne države teritorije nekedruge države, ili upotreba bilo kakvog oružja od strane druge države;

c) Blokada luka ili obala jedne države oružanim snagama neke druge države;

d) Napad oružanim snagama neke države na kopnene, pomorske ilivazduhoplovne snage, ili na mornaričku i avioflotu neke druge države;

e) Upotreba oružanih snaga neke države, koje su stacionirane na teritorijidruge zemlje sporazumno sa državom koja ih prima, u suprotnosti sauslovima koje obezbeđuje ugovor ili produžavanje njihovog prisustva natakvoj teritoriji posle isteka ugovornog roka (o odlasku);

f) Postupak neke države kojim dopušta da njeno područje, koje je stavila naraspolaganje nekoj drugoj državi, bude upotrebljeno od strane te drugedržave za izvršenje akta agresije protiv neke treće države;

g) Upućivanje, od strane ili u ime neke države, naoružanih bandi, grupa,dobrovoljaca ili najamnika, koji izvode (izvršavaju) akte oružane sileprotiv druge države takvog značaja, kakav imaju akti navedeni napred (uprethodnim članovima), ili sadrže u sebi suštinu napred opisanih akata.

Član 4

Pobrojani akti ne obuhvataju sve akte agresije i Savet bezbednosti možeodlučiti da i drugi akti znače agresiju, na osnovu odredbi Povelje;

234


Član 5.

Nikakvi obziri bilo kakve prirode, političke, ekonomske, vojne ili nekedruge ne mogu služiti kao opravdanje za agresiju.

Agresivni rat je zločin protiv međunarodnog (svetskog) mira.

Agresija povlači međunarodnu odgovornost.

Teritorijalna prisvajanja ili posebne prednosti koje proizilaze iz agresijenisu i neće se priznati kao zakonita.

Član 6.

Ništa u ovoj definiciji ne treba tumačiti kao da na bilo koji način proširujeili sužava domašaj Povelje, uključujući njene odredbe koje se odnose naupotrebu sile koja je dopuštena.

Član 7.

Ništa u ovoj definiciji, a posebno ne član 3, ne može ni na koji način ići nauštrb (štetiti) pravu na samoodređenje, slobodu i nezavisnost, kako proizilazi izPovelje, narodima silom lišenog tog prava i označenog (utvrđenog) u Deklaracijio principima međunarodnog prava što se tiče prijateljskih odnosa i saradnjeizmeđu država u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, posebno narodima podkolonijalnim i rasističkim režimima ili drugim formama strane dominacije; nitipravu ovih naroda da se bore do kraja i da traže i dobiju podršku u skladu saprincipima Povelje i u saglasnosti sa gore pomenutom Deklaracijom.

Član 8.

U interpretaciji i primeni gornje odredbe su međusobno zavisne i svakaodredba treba da se tumači u kontekstu ostalih odredbi. Kao što se iz tekstavidi, definicija agresije je bazirana na Povelji Ujedinjenih nacija i predstavljadalju razradu njenih principa. Kao takva, definicije agresije će svakopredstavljati značajan doprinos kako jačanju pravila međunarodnog prava uodnosima među državama, tako i u jačanju uloge OUN u održavanju ikonsolidaciji mira u svetu. Naime, precizno definisanje akta agresije će nesamo olakšati progresivnim snagama da lakše otkriju počinitelja agresije, negoće i samim Ujedinjenim nacijama omogućiti da uspešnije primenjujukolektivne mere bezbednosti u skladu usvojenih normi međunarodnog prava.

4. OGRANIČENJA U RATU

Pravnom zabranom rata problem nije potpuno rešen. Zbog togaprogresivne snage sveta, svesne mnogobrojnih poteškoća i nemogućnosti da

235


spreče otpočinjanje rata i vođenje agresivnih ratova, pokušavaju da i putemodredbi međunarodnog prava – u cilju da „što je moguće više humanizuje ovajpatološki međunarodni odnos” – preciziraju i određene uslove pod kojima serat može voditi, odnosno kakve snage i sredstva se u ratu mogu upotrebiti akodo njega ipak dođe. Naime, međunarodno pravo je postavilo određenaograničenja, koja se odnose kako na pojedine delove stanovništva zaraćenihstrana i njihova dobra, tako i na sredstva i načine ratovanja.

Pojedina ograničenja su veoma stara. Tako je upotreba nekih oruđa, kao štosu razne vrste otrova, zatim podmukli način borbe i sl. osuđena veoma rano uistoriji, bilo iz etičkih ili verskih motiva. Na primer, još u staroj Indiji upotrebapojedinih oružja kao i nehumani postupci prema ratnicima bili su zabranjeni.U Indijskom zakoniku „Manu” kaže se da se u borbi ne treba služiti zupčastim,otrovnim ili zapaljivim strelama, kao ni oružjem koje prouzrokuje suvišepatnje.27 Prema istom zakoniku, zarobljenici koji su se sami predali i molili zamilost nisu se smeli pogubiti.28

Rano hrišćanstvo je bilo protiv „svakog prolivanja krvi svojih bližnjih, mako oni bili”. Islam je takođe, dugo zabranjivao upotrebu zatrovanih strela ikopalja.29 Daljim razvojem društva dolazi do proizvodnje sve ubitačnijegnaoružanja i, zbog toga, javlja se sve veća „potreba za čvršćimustanovljavanjem ovih zabrana na jednoj ugovorenoj bazi”. Tako mnogiobičaji dobijaju jedan čvršći pravni osnov u mnogobrojnim međunarodnimugovorima. U Evropi ova pravila dobijaju širu primenu u XVIII veku, da bi, udrugoj polovini XIX veka, rat već bio naveliko regulisan. Izvršena suograničenja, ne samo u pogledu upotrebe određenih oružja koja se moguupotrebiti u ratu, i na način ratovanja, nego i ograničenja u pogledu uništavanjaodređenih delova stanovništva i njihovih materijalnih dobara. Ovde ćemopomenuti samo neka od nabrojanih ograničenja.

Ograničenja u pogledu lica odnose se na zaštitu lica koja ne učestvuju uratu – starci, deca i žene – trudnice, zatim lica koja su u borbi onesposobljenaza dalju borbu – ranjenike, bolesnike i vojnike koji se predaju. Dalje,zabranjuje se prisiljavanje državljana protivničke strane da se bore protiv svojezemlje, zatim bombardovanje civilnog stanovništva koje ne učestvuje u

27 Gavro Perazić, Međunarodno-pravna zabrana upotrebe sredstava za masovnouništavanje u ratu, Naučna knjiga, Beograd, 1968, str. 20-21.

28 Branimir Janković, Međunarodni odnosi u razvoju političke misli, op. cit., str. 177.

29 Gavro Perazić, Međunarodno-pravna zabrana upotrebe sredstava za masovnouništavanje u ratu, op. cit.

236


oružanoj borbi (član 23. Ženevske konvencije od 1949. god. čak nalažestranama ugovornicama da omoguće slobodan promet lekova i sanitetskogmaterijala za vreme rata).30

Ograničenja u pogledu dobara odnose se na sve objekte koji nisu vojni, ato znači: sva civilna naselja koja nisu branjena (zgrade, naselja, sela i gradovi),kao i sanitetske i neutralizovane zone i zone bezbednosti, zatim kulturna dobrai sva druga nevojna pokretna i nepokretna dobra (ako to nije „apsolutnoneophodno radi izvođenja vojnih operacija”) itd.31

Ograničenja u pogledu sredstava borbe, pri savremenom razvoju ratnetehnike, od posebnog su značaja za celokupnu međunarodnu zajednicu.Međunarodno pravo, pored ostalog, zabranjuje: projektile koji se šire uljudskom telu (dum-dum metak), otrove, bojne otrove i bakteriološka sredstva,oružje koje nepotrebno povećava ljudsku patnju, nuklearno oružje i dr.32

Interesantno je napomenuti da nuklearno oružje nije izričito zabranjeno niu jednom međunarodnom aktu! I pošto nema izričitih pravila koja gazabranjuju, to jedan broj pravnika međunarodnog prava (i znatno veći brojpolitičara i, naravno, vojni teoretičari) pokušavaju da dokažu kako njegovaupotreba u ograničenim količinama ne bi bila protivpravna. Tako se upriručniku Ministarstva kopnene vojske SAD iz 1956. godine, pored ostalog,kaže: „U nedostatku običajnog pravila međunarodnog prava ili međunarodnekonvencije, koja bi ograničava njegovu upotrebu, upotreba eksplozivnog„atomskog oružja” od strane vazduhoplovnih, pomorskih ili kopnenih snaga nemože se smatrati protivna međunarodnom pravu.33 Poznato je, međutim, daeksplozije nuklearnog oružja prouzrokuje uništenja koja se mogu podvesti podmnogobrojne ugovore i običajna pravila međunarodnog prava, jer je isto iotrovno – dejstvo radijacije, i nečovečno – jer prouzrokuje masovna uništenja isnaga i sredstava koja se ne mogu pravdati nikakvom „ratnom neophodnošću”.Zbog toga je Jugoslovensko udruženje za međunarodno pravo u svojojrezoluciji od 14. jula 1957. godine konstatovalo „da upotrebu u ratu nuklearnogi termonuklearnog oružja ne dozvoljavaju postojeća načela i pravilameđunarodnog prava”. U vezi sa tim Jugoslovensko udruženje zameđunarodno pravo – kaže se dalje u rezoluciji – „proglašava najodlučnije

30 Dr Branimir Janković, Međunarodno javno pravo, op. cit., str. 321.

31 Ibid.

32 Gavro Perazić, Međunarodno-pravna zabrana upotrebe sredstava za masovnouništavanje u ratu, op. cit., str. 26–98.

33 Ibid, str. 75–76.

237


svoje uverenje o već postojećoj zabrani upotrebe nuklearnog i termonuklearnogoružja ma u kom oružanom sukobu, bilo protiv vojne sile ili civilnogstanovništva”.34

5. OSVAJAČKI RAT JE PRAVNO ZABRANJEN

I PROGLAŠEN „MEĐUNARODNIM ZLOČINOM”

Zabrana osvajačkog rata kao sredstva opštenja u međunarodnim odnosimai određivanje međunarodno – pravnih normi o uslovima pod kojima seodređeni rat može voditi, nisu, na žalost, sprečili izbijanje osvajačkih ratova,niti pak, prisilili agresora da rat vodi sa onim naoružanjem i na način kako jeto dozvoljeno po međunarodnom pravu.

Zbog toga je novo međunarodno pravo pokrenulo pitanje odgovornosti isankcija protiv država i fizičkih lica koja te države dovode da vrše takvezločine, kao i međunarodnog krivičnog sudstva – organa međunarodnezajednice pred kojim bi se krivično odgovaralo za nanesene povredemeđunarodnog prava. Ovo je bilo neophodno iz razloga – kako s pravomkonstatuje Nicolas Politis – što ... „svako pravo, da bi bilo od stvarne vrednosti,mora imati sankciju, i sankcije međunarodnog prava su ustanovljene, u skladusa posebnom prirodom toga prava, sredstvima zasnovanim na iskustvu, više –manje efikasnom, prema tome da li su kažnjavane povrede predstavljale delopojedinaca ili delo upravljača”.35

U cilju doslednijeg uvažavanja i primene međunarodno – pravnih normi,Institut za međunarodno pravo (osnovan 1873. god.) stavlja sebi u zadatak,pored ostalog, i rad „na poštovanju ratnih zakona”. Da bi svoju delatnostučinio korisnijom za međunarodnu zajednicu, 1880. godine rediguje Priručnikzakona suvozemnog rata, koji je, pored ostalog, imao za cilj da sugerira ipomogne državama u izradi sopstvenih zakonodavstava u kojima treba danađu mesto i krivične sankcije. Na primer, u članu 84. Priručnika stoji da„narušioci ratnih zakona zaslužuju kazne koje su posebno naznačene ukrivičnom zakonu”. Posle Prvog svetskog rata u pojedinim zemljama prišlo sei realizaciji sankcija nad počiniteljima krivičnih dela. Tako na primer, poredgrađanske odgovornosti Nemačke, Austro-Ugarske, Turske i Bugarskepokreće se pitanje krivične odgovornosti ovih zemalja i njihovih rukovodilaca.

34 Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, br. 1. 1957, str. 146.

35 Nicolas Politis, Les nouvelles du droit international, Paris, 1927. p. 95. cit. prema: DrMiloš Radojković, Međunarodna zajednica i krivična odgovornost u doba oružanogsukoba, op. cit., str. 129.

238


Podignute su optužbe u Engleskoj, Rusiji, Francuskoj i dr. državama „zahotimičan zločin i masovno ubistvo” ne samo protiv nemačkih oficira koji suneposredno komandovali jedinicama, nego i protiv nemačke vlade i cara kojisu izdavali naređenja.36 U tom cilju je 25. januara 1919. godine, naKonferenciji mira u Parizu, ustanovljena komisija od 15 članova zaproučavanje ratnih odgovornosti. Sankcije za povredu ratnih zakona preciznosu definisane u Versajskom ugovoru koji je zaključen sa Nemačkom 28. juna1919. godine (član 227–230).37 U članu 227. Ugovora doslovno se kaže: da„sile savezničke i udružene optužuju javno Vilijema II Holencolerna za najvišupovredu međunarodnog morala i osveštarog poštovanja ugovora”. Odmah izatoga, u čl. 228. stoji da „nemačka vlada priznaje savezničkim i udruženomsilama slobodu da stave pod svoje vojne sudove lica koja su optužena da suizvršila dela protivna zakonima i običajima u ratu”.

Vašingtonska konvencija o pravilima pomorskog rata i o upotrebi gasova,od 6. februara 1922. godine u članu 3, pored ostalog, ističe: da će „... svakolice u službi ma koje bilo sile, postupajući po naređenju ili bez naređenjastarešine, koje povredi jedno od navedenih pravila, smatraće se da je povrediloratne zakone i biće u položaju da bude suđeno i kažnjeno kao da je izvršilodelo masovnog razbojništva”.

Mnogobrojna zverstva fašističkih oružanih snaga u drugom svetskom ratuubrzala su rad progresivnih snaga na izradi sankcija za lica koja su počinilaratne zločine. Tako da se već oktobra 1942. godine u Londonu oformljujeKomisija Ujedinjenih nacija za ratne zločine, da bi godinu dana kasnije naKonferenciji u Moskvi (od 19. do 30. oktobra 1943) bila donesena posebnadeklaracija o nemačkim zverstvima koju su potpisali Ruzvelt, Čerčil i Staljin.U ovoj Deklaraciji se, pored ostalog, kaže i sledeće: „... kada bude datoprimirje ma kakvoj vlasti obrazovanoj u Nemačkoj, nemački oficiri i vojnici,kao i članovi nacističke stranke koji su bili odgovorni ili koji su dali svojpristanak za svireposti, ubijanja i streljanja o kojima je bilo reči, biće upućeniu zemlje u kojima si izvršili svoja gnusna zločinstva radi suđenja i kažnjavanja

36 Saveznici su od Nemačke tražili izručenje 890 lica radi suđenja, a pred nemački sudizvedeno je samo 43 ratna zločinca. Vojna enciklopedija, drugo izd. knj. 8, str. 41,Beograd, 1974.

37 Slične obaveze za izvršene ratne zločine preuzele su i Austrija (u Sen-Žermenskomugovoru zaključenom 10. septembra 1919. – čl. 173–176), Bugarska (u Nejskomugovoru od 27. novembra 1919. – čl. 118–120) i Mađarska (u Trianonskom ugovoru od4. juna 1920. – čl. 157–160).

239


shodno zakonima tih oslobođenih zemalja i slobodnih vlada koje u njima buduorganizovane”...

Pred sam završetak Drugog svetskog rata, na Krimskoj konferenciji(februara 1945) Ruzvelt, Staljin i Čerčil su se saglasili da „pitanje glavnihratnih zločinaca prouče tri ministra inostranih poslova radi podnošenjablagovremeno izveštaja po završetku Konferencije”.

Kapitulacijom Nemačke konačno se prilazi realizaciji nekih od navedenihodredbi. Staljin, Truman i Atli 2. avgusta 1945. godine potpisuju Postdamskudeklaraciju u kojoj se, pored ostalog, nalaže da „ratni zločinci i oni koji suobuhvatili ili imali za posledicu zverstva ili ratne zločine imaju se uhapsiti ipredati sudu”. Samo 6 dana kasnije, predstavnici SAD, Velike Britanije,Sovjetskog Saveza i Francuske potpisuju tzv. Londonski sporazum38 ogonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca.

Suđenje nemačkim ratnim zločincima održano je u Ninbergu od 20.novembra 1945. do 30. septembra 1946. godine pred Međunarodnim vojnimsudom sastavljenim na osnovama odredaba Londonskog sporazuma i usvojenePovelje Suda. Sudski kolegijum i Komitet glavnih tužilaca sačinjavali supredstavnici četiri velike sile SSSR, SAD, Velike Britanije i Francuske.Optužena su za ratne zločine njih 24 i to za dela: 1. zločin protiv mir (pripremai vođenje agresivnog rata); 2. ratne zločine (povrede ratnog prava i običaja); i3. zločin protiv čovečnosti.

Međunarodni vojni sud je proglasio krivim 21 optuženog, a tri optuženaoslobodio. Na smrt vešanjem osuđeno 12 optuženih – Gering, Ribentrop,Kajtel, Kaltenbruner, Rozenberg, Frank, Frik, Štrajnher, Zaukel, Jold, Bormani Saja-Inkvart; na doživotnu tamnicu osuđeni su Res, Funk i Reder; na 20godina tamnice Širah i Šper; na deset godina Denic. Trojica oslobođenih suŠaht, Paper i Friče.39

Za ovo suđenje posebno važno je istaći činjenicu da su krivcima ne samoizrečene oštre kazne, nego su te kazne i izvršene – što nije bio slučaj sakrivcima iz Prvog svetskog rata.40

38 Sporazum su ubrzo potpisali: Grčka, Danska, Jugoslavija, Holandija, Čehoslovačka,Poljska, Belgija, Etiopija, Australija, Honduras, Norveška, Panama, Luksemburg, Haiti,Novi Zeland, Indija, Venecuela, Urugvaj i Paragvaj.

39 Mala enciklopedija Prosvete, Prosveta, Beograd 1969, str. 180.

40 Na konferenciji mira u Parizu 1919. godine bila je oformljena posebna Komisija od 15članova za proučavanje ratnih odgovornosti. Komisija je zaključila da se ratni zločincimoraju kazniti uključujući čak i samog šefa države – cara Viljema II. Ovoj Komisiji (za

240


Pored toga, suđenje ratnim zločincima u Nirnbergu predstavlja velikidoprinos evoluciji međunarodnog prava: zbog toga što je ovim suđenjemprekinuta ranija praksa međunarodnog prava – da štiti šefove država i drugenjene visoke predstavnike od sankcija u sličnim situacijama. Sud u Nirnberguje čak zaključio: da „onaj koji krši zakone rata ne može steći imunitet radeći uime državne vlasti, ako država, naređujući ovu akciju, prelazi prava koja imaprema međunarodnim zakonima”.41

Suđenje u Nirnbergu i izvršavanje donetih presuda, na žalost, nije postalapraksa međunarodne zajednice. U mnogobrojnim ratovima vođenih širomsveta posle Drugog svetskog rata mnoga lica (uključujući i pojedine šefovevlada) počinila su mnoge ratne zločine (slične onima iz Drugog svetskog ratazbog kojih su njihovi počinitelji kažnjeni) za koje do danas nisu krivičnoodgovarali. Time je napravljen veliki korak nazad, ne samo za međunarodnopravo, nego i za mir u svetu u celini.

Činjenica da mnogobrojni ratni zločinci nisu krivično odgovarali za svojazlodela počinjena u ratovima koji su vođeni posle Drugog svetskog rata,naravno, ne znači da je međunarodno pravo prestalo da deluje, niti da jepočiniteljima zločina učinjeno delo oprošteno. Naprotiv, smatra se da semeđunarodno pravo neprekidno razvija u posleratnom periodu – uporedo saopštim razvojem međunarodne zajednice (kao i da sve ratne zločince trebaadekvatno kazniti). U tom cilju se i apeluje na potrebu upornijeg angažovanjane samo međunarodnog prava, nego i progresivnog čovečanstva u celini naiznalaženju efikasnijih mera u kažnjavanju ratnih zločinaca svih vrsta (bezobzira na kakvoj se dužnosti nalazio, od običnog vojnika do predsednika vlade,u vreme izvršenja zločina i kasnije i – kojoj državi, maloj, srednjoj ili supersili,pripadali). Ustanovljavanje međunarodnog krivičnog suda, koji bi presuđivao okrivičnoj odgovornosti kako pojedinca tako i organizacija i vlada – za kojim seoseća potreba već duže vremena – bio bi vidan korak na tom putu.

Na osnovu svega što se do sada pokušalo – i postignutim rezultatima nazabrani agresivnog rata kao sredstva općenja u međunarodnim odnosima, -može se zaključiti sledeće:

Prvo, začeci ograničavanja prava na rat potiču još iz vremena stare Kine;

kažnjavanje šefa države) suprotstavila se američka delegacija. Oslobođenjemmeđunarodne odgovornosti Viljema II kao vrhovnog zapovednika za izvršenje delaprotivnih odredaba međunarodnog prava, praktično je bilo onemogućeno i suđenje svimdrugim ratnim zločincima iz Nemačke koji su te zapovesti izvršavali.

41 Nirnberška presuda, str. 90.

241


Drugo, da je, praktično, sve do usvajanja Pakta Društva naroda, rat „ulaziou sastav međunarodnog javnog prava sa istim pravom i razlogom kao i mir”;

Treće, da je napadački rat izričito bio zabranjen pozitivnim međunarodnimpravom prvi put tek 1928. godine u Briand-Kellogovom paktu;

Četvrto, pravni sistem Ujedinjenih nacija zabranjuje ne samo svakiagresivni rat, nego i svaku drugu upotrebu oružane sile i pretnju upotrebomsile. Time je, konačno agresivni rat stavljen van zakona, a mir proglašenjedinim legalnim stanjem međunarodnih odnosa. To praktično podrazumeva,kako s pravom konstatuje dr Milan Šahović, da se, „međunarodno pravo nemože više deliti na pravo mira i pravo rata, čime je zatvoren krug započetzabranom rata utvrđenom u Paktu Društva naroda, proširen sa Briand-Kellogovim Paktom i, najzad, završen odricanjem od pretnje ili upotrebe sileiz Povelje Ujedinjenih nacija”.42

Kao što se vidi, na polju zabrane rata kao sredstva općenja umeđunarodnim odnosima i međunarodnom pravu, postignuti su izvanrednirezultati. Činjenica da i pored toga rat egzistira u savremenom svetu, proizvodje postojećih ekonomskih i političkih međunarodnih odnosa, a ne pravnih.Mada je definicija agresije potpuno jasna i veoma precizna, izvedene agresijei posle njenog usvajanja u Generalnoj skupštini UN (u Vijetnamu, SRJugoslaviji, Avganistanu, Iraku i mnogim drugim), govori, nažalost, da se rat isila i dalje, vrlo često na najgrublji način, koriste u praksi i time svesno kršesve odredbe međunarodnog prava koje to regulišu.

VAŽNIJA LITERATURA

1. Aristotel, Politika, Beograd, 1975.

2. Avramov, dr Smilja, Međunarodno javno pravo, Beograd, 1973.

3. Baganjin, K. A., Agresija – tjagčajšeje meždunarodnaje prestuplenije. Kvoprosu ob predelenii agresii, Moskva, 1955.

4. Bartoš, dr Milan, Nove tendencije ratnog prava, Međunarodna politika, broj468, 1969.

5. Ciceron, Filozofski spisi, Beograd, 1955.

6. Džajgenets, Filip, Moć i pohlepa, Beograd, 2003.

7. From, Erich, Anatomija ljudske destruktivnosti, Zagreb, 1975.

42 Milan Šahović, Pojam mira i savremeno međunarodno pravo, op. cit., str. 81.

242


8. Hantington, Semjuel, Sukob civilizacija i preuređenje svetskog poretka,Podgorica, 1998.

9. Craig, Gordon, Krieg, Politik und Diplomatie, Wien-Hamburg, PerazićPerazić Paul Zsolnaj, Verlag, 1968.

10. Makijaveli, Nikolo, Vladalac, Beograd, 1964.

11. Marks – Engels, Izabrana dela, Beograd, 1949-1950.

12. Mječislav, M., Moral i rat, Beograd, 1976.

13. Mrkić, dr Slavko, Teorija rata, Beograd, 1976, 1978, 1981.

14. Mrkić, dr Slavko, War and Politics, Socializsm in the world, 51, 1985,Beograd.

15. Mrkić, dr Slavko, Rat i savremeno društvo, Poslovna politika, Beograd,1986.

16. Mrkić, dr Slavko, Josip Broz Tito o ratu i politici, Beograd, 2008.

17. Čomski, Noam, Intervencije, Novi Sad, 2008.

18. Pečujlić, Miroslav, Dva lica globalizacije, Beograd, 2003.

19. Perazić, dr Gavro, Međunarodno ratno pravo, Beograd, 1966.

20. Perazić, dr Gavro, Rambuje ili rat, međunarodno-pravna dilema, Beograd,2001.

21. Platon, Država, Beograd, 1976.

22. Radojković, dr Miloš, Rat i međunarodno pravo, Beograd 1947.

23. Aron, Remon, Mir i rat među nacijama, Izdavačka kuća Z. Stojanovića,Sremski Karlovci – Novi Sad, 2001.

24. Rostovcev, V., Istorija starog sveta, Novi Sad, 1990.

25. Simić, M., Savremeni međunarodni odnosi i rat, Beograd, 1988.

26. Sukijasović, dr Miodrag Pojam agresije u međunarodnom pravu, Beograd,1967.

27. Sun Cu Vu, Veština ratovanja, Beograd, 1952.

28. Šahović, dr Milan „Mir i međunarodno pravo”, Encyclopedia moderna,Zagreb, broj 12/1979.

29. Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, Podgorica, 2001.

243


Prof. Dr. Slavko MRKIĆ

INTERNATIONAL LEGAL TREATMENT OF WAR

ABSTRACT

In this paper, the author presents and analyses various attempts made by thefactors in the international community to define the rules of behaviour in waging waras a means of communication among states in resolving their mutual problems.Presenting first the history (several centuries long) of attempts to restrain war wagingthe author focuses on the endeavours of the League of Nations in the period betweenthe two world wars as well as on the creation of regulations by the United Nationsafter World War II. The author points out that the United Nations has built acomprehensive system of waging war restraint that, among other things, not onlyprohibits aggressive war waging, but also any use of armed force or threat of use offorce. Some forms of military interventions could be taken only within the UNcorresponding procedure. In spite of the fact that the treatment of war is regulated bythe law within UN, it is present in the contemporary world as a result of the existingpolitical and economic relations. As the author concludes, war and force keep onbeing used in practice, sometimes in a very violent way. Thus, they violate theprovisions of international law that regulates the rules and treatment of war ininternational relations.

Key words: state, war, aggression, restraints, prohibitions, war crimes, internationallaw, League of Nations, United Nations.

meĐunarodno–pravni tretman rata2 - · pdf filecvajg, „jučerašnji...

Documents