Marksovo shvatanje čoveka, istorije i društva

Student: Miljko Zelić SO13/66 Menor: Jelena Pešić

• Marksov misaoni razvitak se svodi na dve faze: mladi Marks – svedočanstvo ili faza zasnivanja načela Marksove filozofije? Iako objektivno istraživanje pokazuje da je Marks u svojim kasnijim delima ostao dosledan svim fundamentalnim načelima koja se pripisuju isključivo fazi njegove mladosti, javljaju se uporni poikušaji da se “zreli” Marks odvoji od “mladog”.

• Marksova shvatanja se promišljeno osiromašuju iz pobuda koje se ne mogu smatrati opravdanim i objektivnim.

• Marksov stav prema Hegelovoj filozofiji je bio veoma složen. Marks je bio istovremeno Hegelov najtemeljitiji i najdosledniji sledbenik, ali i njegov najodlučniji kritičar. Ako se to zaboravi, o Hegelovom uticaju na Marksa ne može se suditi objektivno i ispravno.

• Marks je postao Hegelov sledbenik polovinom 19. veka. Usvojio je njegovu filozofiju kao filozofiju slobode i sa mladohegelovcima istupio kao radikalni protivnik postojećeg poretka.

• Želeo je da ispita i utvrdi da li je država otelovljnje razumne volje i objektivne moralnosti, tj. najviši oblik ljudske zajednice, kako je to Hegel trvdio. Koliko ima opravdanja Hegelovo shvatanje da narodi u isotriji otelovljuju svoj duh stvarajući države. Želeo je takođe da utvrdi stvarni smisao Hegelove poznate teze da je država iznad “građanskog društva” i da su građansko društvo i porodica niži stupenjevi u razvitku objektivnog duha. Rezulati do kojih je došao imali su presudan značaj za čitavu Marksovu orijentaciju.

• Hegelova filozofija prava obuhvata ne samo pitanja eknomije, politike, i morala, jasno je da je Marksova kritička analiza Hegelovog sistema pravne filozofije obuhvatila čitavu sferu društvenog života, a ne samo pravo.

• Za razumevanje Marksovog misaonog razvitka veoma je značajno to što je on svoju kritičku analizu Hegelove pravne filozofije izveo tako da je u prvi plan njegovih istraživana izbilo pitanje čoveka.

• Koren čoveka je sam čovek, pokazuje da on nije čoveka shvatao kao apstraktno biće, već je za njega proučavanje čoveka bilo proučavanje čovekovog sveta, a pre svega društva.

• Šta čoveka čini čovekom, i šta ga povezuje u zajednicu sa drugim ljudima?

• Tražeći odgovor na ovo pitanje Marks je započeo istraživanja koja nije prekinuo do kraja života. Zato se s razlogom može reći da su filozofska istraživanja čoveka, ili filozofksa antropologija, polazna tačka i osnova svih Marksovih istraživanja.

• Fojerbah je pre Marksa smatrao da je problem čoveka postao osnovni problem filozofije, ali put iz njegove antropologije nije vodio ka razvitku sociologije i društvenih nauka, jer je Fojerbahovo shvatanje bilo isuviše apstraktno.

Koren čoveka i njegovog sveta• Marks je smatrao da čovek nije samo prirodno biće već ljudsko prirodno biće, tj. biće

koje postoji samo za sebe, zatim rodno biće, koje se kao takav mora potrvrdiiti i manifestovati. To što je ljudsko potvrđuje se ljudskom delatnošću, samoproizvodnim radom, praksom. Praksa, samoproizvodni ljudski rad, ljudska delatnost, to je ono što čoveka čini čovekom. “Kada se govori o radu, reč je o samom čoveku”

• Čovek se potrvrđuje kao rodno biće upravo u obradi predmetnog sveta. Ta proizvodnja je njegov delatni generički život. Kroz nju se priroda pojavljuje kao njegovo delo i njegova stvarnost. Sam sebe posmatra u svetu koji je stvorio. Proizvodeći sebe, svoj ljudski rod, čovek postaje sve univerzalniiji. Univerzalni razvitak njegovih potencijala, a totalitet, celina njegovog ljudskog bića se pokazuje dvojako: individualno i generički.

• Individuum je društveno biće. Stoga je njegovo ispoljavanje života, ispoljavanje i potvrđivanje društvenog života. Čovek se dakle samo u društvu može izolovati, osamiti, a sve misli o usamljenom individuumu su puste iluzije. Ne može da živi izolovano, već u zajednici s drugim ljudima, dakle u društvu, njegov rad je uvek društvena delatnost.

Istorija• Suštinsko jedinstvo antropologije i istorije pokazuje se u tome što

čovek sebe samog porizvodi istorijski. Na taj način stvara svoju sopstvenu istoriju. Izvan ljudskih delatnosti nema istorije i zato se ističe da tek sa čovekom stupamo u istoriju.

• Od Hegela je Marks usvoijo misao da je nastanak čoveka progresivni isorijski proces i da je čovek najmanje čovek u nižim stupnjima razvitka, dok je još njegovo biće sasvim utonulo u prirodno stanje, a da progresivno postaje tim više čovek što više nadvladava i prevazilazi neposredni odnos prema prirodi.

• Marks je usvojio Hegelovo shvatanje istorije kao humanist. Njega je oduševila ideja da je istorija progresivni proces u kome je krajnji cilj apsolutna sloboda duha. Sa istog gledišta Marks je kritikovao i Hegelovu konzervativnost.

Marksovo shvatanje istorije• Čovek nije samo oruđe kojim se služi istorija za neke svoje

ciljeve, već naprotiv, upravo čovek stvara istoriju.• “Istorija ne radi ništa, ona ne bije bitke!” Stvarni čovek je taj

koji sve to radi, ima i bori se, nije istorija ta koja se služi čovekom kao sredstvom da bi ostvarila svoje svrhe. Dakle, čovek je tvorac svoje sopstvene istorije a ne njeno oruđe.

• Čovek sebe proizvodi kao društveno biće, a itorija nije ništa drugo nego područje te proizvodnje.

• Po načinu kako ljudi proizvode formiraju se odnosi među ljudima, društveni odnosi, u kojima se kriju glavne pokretačke snage društveno-istorijskog zbivanja.

• Čovek svrsishodno postavlja ciljeve i usmerava svoju delatnost prema njima. Na taj načiin njegovu praksu ne usmerava samo prošlost, već i budućnost kao cilj i kao motiv svrsishodne delatnosti (dimenzija budućnosti)

• Stvarna sfera u kojoj se čovek razvija kao biće je društvena istorija kao proces u kome se ostvaruje ljudsko postojanje kao suštinsko jedinstvo čoveka s prirodom. Priroda nije neposredno data ljudskom biću. Nju čovek prisvaja posredno, praksom u kojoj se čovekovo postojanje ostvaruje kao jedinstvo s prirodom.

• Istorija po Marksu i nije nista drugo nego stalno savladavanje zatečenih uslova, društvene nužnosti i sve slobodnije delovanje.

Problem otuđenja rada• Sama reč “otuđenje” se pojavila u ekonomskoj literaturi modernog

doba. Problem otuđenja postavljen je znatno ranije u okviru teologije.• Hegel – otuđenje pokazuje kao suprotnost između svesti i samosvesti,

između subjekta i objekta. Samosvest je za Hegela isto što i čovek.• Fojerbah – kritikuje Hegela. Religiozno otuđenje čoveka. Mislio je da

se ukidanjem religije ukida otuđenje i omogućuje vraćanje čoveka sebi.

• Marks – budući da čovek izgrađuje svoje ljudsko biće neprekidnim uvećanjem ljudskih potencijala, ukoliko nema mogućnosti da se ti potencijali realizuju oni postaju čoveku tuđi, otuđeni. Od čoveka se otuđuje ono što on stvara.

• Ekonomija skriva otuđenje u suštini rada na taj način što ne razmatra neposredni odnos između radnika (rada) i proizvodnje. Marks kritikuje političku ekonomiju što se nije potrudilia da shvati i objasni da rad stvara čudesna dela za bogataše, a osiromašenje za radnike, palate i jazbine, lepotu i osakaćenje... Gde je izvor otuđenja?

• “Kada se govori o radu misli se na čoveka”. Čovek je radnik i koren njegovog otuđenja je njegov rad. Radom čovek stvara svoje predmete, ali ti predmeti, ta životna sredstva postaju životna sredstva za drugoga. Otuđuju se od radnika, proizvođača. Zbog toga čovek oseća da ne pripada sebi već nekom drugom. A do toga dovodi rad kao nužda i prinuda. Rad je koren ne samo svih oblika čovekovog samoostvarenja već i samootuđenja. Potencijalno potvrđuje, a realno otuđuje.

• Tri vrste otuđenja: proizvoda rada od proizvođača, generičke suštine od čoveka i otuđenje čoveka od čoveka.

• Otuđenje je problem savremenog čoveka i savremenog društva.• Pojam otuđenja rada je jedno od najznačajnijih oruđa kojim se Marks poslužio

da objasni i definiše suštinu religije, klasa i klasnih podela, države...

Literatura: Veljko Korać, “Marksovo shvatanje čoveka, istorije i društva”, 1987, Naprijed, Zagreb, 35-68