Ljubav i trauma

Zoran Ilić

Želim da mrem s tobom,

bez ispovedi i bez Boga

Raspet u bolu svom

Obgrljen i sapet mržnjom

E. Sabato – O junacima i grobovima

Svakoga dana ordinacije i odeljenja psihijatara se pune velikim brojem nezadovoljnih, depresivnih, decenijama zlostavljanih žena koje ostaju u braku i pored toga što veza liči na ronjenje pored predivnog koralnog spruda kojim pliva jato pirana. Preplavljujuća kupka emocionalnog saharina prelazi u indiferentnost, otuđenost i dijaboličnu erupciju lave besa, a zatim možda ponovo u ljubav. Jer, mnogi nisu u stanju da uspostave optimalnu distancu, osciliraju između straha od bolne usamljenosti i straha od potpunog stapanja i tuđe dominacije. Kako Šopenhauer kaže „Kao ježevi u zimskoj noći, ako se suviše približe izbošće se, a ako se suviše udalje smrznuće se“1.

Uvek su čudne bile veze između članova sekte i vođe sekte, pristalica kulta i gurua. Slično ponašanje možemo zapaziti i kod žrtava incesta, žrtava koncentracionih logora, kao i kod sledbenika nekih apsolutističkih vođa. 1973. godine je pažnju javnosti privukla oružana pljačka Stokholmske banke, gde su pet dana pljačkaši držali četiri žene kao taoce, da bi se mesec dana nakon oslobađanja jedna od njih verila za pljačkaša a druge skupljale novac za njihovu odbranu. Nekoliko meseci kasnije je Patty Hearst, ćerka poznatnog bogataša koja je kidnapovana i mesec dana zlostavljana od strane članova Simbionske Oslobodilačke Armije, preuzela nov identitet, uzela konspirativno ime Tania i nastavila sa njima da pljačka banke. 1985, kada su na Bejrutskom aerodromu oslobodjeni poslednji muškarci taoci pošto su u samom početku otmice oni oslobodili žene i decu, na pitanje kakvi su bili otmičari jedan je od talaca izjavio «Da FBI nije bio sa druge strane vrata otmičari bi bili potpuno normalne osobe, dali su mi da jedem, pijem i nisu me ubili».Tako je Stokholmski sindrom kada « neko preti životu, promisli i ne ubije te» (Simonds 1980)2.

Kako objasniti ovo kompleksno i naizgled bizarno ponašanje tzv. traumatsko vezivanje? Gde su koreni takvog ponašanja, ljubavi prema zlostavljaču, ako je to uopšte ljubav? Ko su ljudi koji se ovako vezuju? Da li je to ponavaljanje traume i kakva bi to bila potreba da ponovljamo traumu? Da li je u pitanju adikcija i, ako jeste kako je lečiti?

1

Charcot, Janet i Freud su primetili da fragmetnisana sećanja traumatskih događaja dominiraju mentalnim životom njihovih pacijenata, pacijenti bivaju fiksirani za traumu, imaju teškoće da asimiluju novo iskustvo i neku vrstu prisilne potrebe za ponovnom traumatizacijom. U repeticiji kompulzije Freud nalazi pokušaj da se ovlada traumatskom situacijom, međutim kliničko iskustvo govori da se to retko dešava, ponvaljanje traume uslovljava dalju patnju za žrtvu, ali i za ljude u okolini3.

Ljudima je potrebna «sigurna zona», baza za normalan socijalni i biološki razvoj. Traumatizacija se dešava kada su unutrašnji i spoljašnji oslonci neadekvatni i nedovoljni da se bore sa spoljnom opasnošću. Telesna i emotivna zrelost kao i untrašnje varijacije psihološkog odgovora na uočenu opasnost igraju centralnu ulogu u formiranju kapaciteta reakcije na spoljnu opasnost. Nekontrolisano uništenje ili distorzija veze sa objektima sigurnonsti u detinjstvu i rana traumatizacija mogu voditi i kompleksnim posttraumatskim stresnim poremećajima i vrlo često sa graničnim poremećajima ličnosti. Istraživanja u poslednjoj dekadi o etiologiji graničnih poremećaja ličnosti su pokazala čvrstu vezu sa ranim traumatičnim iskustvima: više od 87% graničnih poremećaja ličnosti su proživeli neki oblik traume u detinjstvu, 40-71% je bilo seksualno zlostavljano a 15-71% je bilo fizički zlostavljano.4 Ideje proizašle iz psihoanalize u vezi sa teorijom vezivanja i formiranjem identiteta su našle emprijsku podršku. Efekat zlostavljanja izgleda da zavisi od stepena psihološkog razvoja, što se ranije dogodi više oštećuje i ovo je verovatno zbog kognitivne nezrelosti i značajne nemogućnosti da se da smisao traumatičnom iskustvu5.

Teorija vezivanja postulira da se uplašeno dete vraća roditelju u udobnu, sigurnu zonu gde dobija razuveravanje da nema čega da se plaši. Ali, ako u toj situaciji roditelj nema razrešene svoje traume to remeti mogućnost da se fokusira na svoju negujuću ulogu. To dodatno plaši dete, ali je roditelj i sam uplašen evociranjem slika svojih nerazrešenih trauma. U takvom stanju ne može da ostvari afektivni kontinuitet u svom unutrašnjem svetu, a kamoli da ublaži uznemireno dete. Dete se brani ulaskom u stanje disocijacije, odvoja se od surove realnosti i tako ublažava strah, a roditelj posmatrajući nerazrešivu dilemu deteta na koju stranu da krene i sam ulazi u stanje disocijacije i krug se zatvara 6. Ne postoji zadovoljavajuća tačka ravnoteže i moguć je ishod u vidu tzv, izbegavajućeg vezivanja gde se dete približava umereno ugrožavajućoj zoni, ali ne suviše blizu ili tzv. ambivalentnom vezivanju gde se dete prislanja nesigurnoj, nekonzistentnoj figuri vezivanja.7 Pored traumatizacije roditelja izgleda da i drugi faktori igraju ulogu u odnosu dete - majka: konfuzija uloga (roditelj koristi dete kao surogat roditelja), negativizam, intruzivnost, dezorijentacija, asinhronicitet u razmeni emocija (nisu na istoj talasnoj dužini) i nemotivisano emocionalno povlačenje.8

Centralno mesto doživljaja traume predstavlja gubitak veze sa drugima, gubitak poverenja i doživljaj bespomoćnosti9, a hronično psihološko preterano razdraženje se nastavlja kroz ceo život i aktivira se i pojačava kasnije u životu kroz okidače, reminescencije traume. Osoba doživljava kao da se trauma ponovo vraća bez svesnosti veze sa starom traumom i ovo zahteva hitnu psihološku reakciju. Na nivou ponašanja osoba se vraća starim porodičnim obrascima čak i kad izazivaju bol. Ranije

2

traumatizovani sada preuzima aktivnu ulogu i emocija straha se tako momentalno izbegava, ali na duže staze ovakvo ponašanje nema funkciju jer se potisnute emocije prošlosti ne menjaju ako ostanu neprimećene.Strah se pretvara u bes koji se prazni prema drugima, slabima ili se okreće ka sebi.

Svi primati koji su zlostavljani ili zanemarivani u ranom životu su posebno osetljivi i uključuju se u veze pune nasilja u kasnijem životu3 . Veliki broj žena koje su doživele nasilje u primarnoj porodici često se udaju se za čoveka čiju agresivnost, u početku uočavaju kao potencijalno zaštitiničku i spasonosnu. Sa druge strane, i agresivnost muškarca predstavlja repeticiju agresivnog ponašanja doživljenog u detinjstvu. Studije Carmen i saradnika10 ukazuju da zlostavljani dečaci imaju tendenciju da se identifikuju sa agresorom i kasnije viktimizuju druge, dok su zlostavljane žene sklone vezivanju za muškarce zlostavljače i ne uspevaju da zaštite ni sebe ni decu od zlostavljanja. Izloženi nasilju u detinjstvu očekuju takva ista dešavanja kao način života. Rano su otkrili da nemaju nikakvu kontrolu nad situacijom u kojoj je majka hronično bespomoćna, a otac naizmenično pun ljubavi i agresije. Osoba pokušava da ljubavlju poništi prošlost, ne uspeva i smisao se daje toj situaciji kroz samooptuživanje i učvršćivanje niskog samopoštovanja. Ako i postoji mala, povremena uspešnost u nenasilnom razrešenju razlika, partner očekuje ponavljanje ovakvog ponašanja koje vodi harmoniji, kada to ne uspe oba partnera ulaze u stanje bespomoćnosti i tada reči postaju beskorisne i nedovoljne, vraća se staro i potisnuto, repeticija traume detinjstva i mehanizmi umrtvljenja kroz emocionalno povlačenje, alkohol i fizičko nasilje.

U pomenutom Stokholmskom sindromu potrebe žrtve da prežive su veće od impulsa da mrzi osobu koja je kreirala ovu situaciju, kroz racionalizaciju, minimizaciju zlostavljanja i kroz «holističko poricanje» koje abolira zlostavljača od svega lošeg što on čini. Kroz identifikaciju sa agresorom pojačava se veza sa zlostavljačem i stvara iluzija kontrole. Psihološka strategija preživljavanja se fokusira na uočavanje i hipertrofisanje minimalnih gestova dobre volje zlostavljača čime se uspostavlja patološka ravnoteža.

Ipak, postoji izvesna razlika između situacije uslovljene situacijom zatočenja taoca i domaćeg nasilja: dobrovoljnost odnosa i raniji ljubavni odnos pre zlostavljanja, dugotrajnost ovog vezivanja, žrtva je ostavljena sebi, najčešće nema spoljnje pomoći i žrtva sama pregovara sa zlostavljačem obično koristeći decu kao sredstvo da smiri zlostavljača.

Osnov za tzv «traumatsko vezivanje» je u disbalansu snage i ponavljanim smenama dobrog i lošeg ponašanja zlostavljača11. Disbalans snage kreira zlostavljač i uzrokuje takvu dinamiku da i žrtva i zlostavljač postaju zavisni jedno od drugog, a „toplo- hladni tuševi“ i smene ekstremnih ponašanja onemogućavaju napuštanje zlostavljača. Žrtva se fokusira na dobre aspekte ponašanja zlostavljača i ova vezanost može da potraje čak i nakon napuštanja zlostavljača. «On je divan kad ne pije» kažu mnoge supruge alkoholičara. Walker opisuje tri faze: u prvoj dolazi do porasta tenzije, u drugoj se dešava eksplozija nasilja, da bi sledila treća faza «mirnog ljubavnog odmora»12. Nasilje dopušta intenzivna katarktična emocionalna pražnjenja i dramatične scene opraštanja, pomirenja i fizičkog kontakta koji restaurira fantaziju simbioze i fuzije. Tako se smenjuju dva izvora

3

potkrepljenja, povišeno razdraženje pre eksplozije i mir predaje nakon nasilja, što uslovljava vezivanje. 15

Odgovor na pitanje zašto žrtva hronične traumatizacije ne napusti zlostavljača možemo tražiti u tzv «teoriji stečene motivacije oponentnim procesima» Solomona koja objašnjava kako i strah i negativne senzacije, a ne samo prijatne kao npr skakanje padobranom, sauna, maraton i džoging mogu postati prijatna senzacija i kako «zakonitosti socijalnog vezivanja mogu biti identitični zavisnosti od droga»13. Tu možemo tražiti i odgovor na pitanje zašto ne uspeva repeticija kompulzije da dovede do gospodarenja situacijom ponovljene traume, umesto razrešenja traume javlja se zavisnost. 1 Shopenhauer, A.(1981). The Pessimist's Handbook: A Collection of Popular Essays. Trans. T.B.Sauders, ed.H.E.Barnes. Omaha: University of Nabraska Press.

2 The Stockholm Syndrome. The Peace Encyclopedia.<http://www.yahoodi.com/peace/stockholm.html>.

3 van der Kolk BA. The compulsion to repeat the trauma: re-enactment, revictimization, and masochism. Psychiatric Clinics of North America 1989;12(2):389-411.

4 Perry, J. C. & Herman, J. L. (1993) Trauma and defense in the etiology of borderline personality disorder. In Borderline Personality Disorder: Etiology and Treatment (ed. J. Paris). Washington, DC: American Psychiatric Press.

5 Bandelow, B., Krause, J., Wedekind, D., Broocks, D., Hajak G, Ru¨ther, E. Early traumatic life events, parental attitudes, family history, and birth risk factors in patients with borderline personality disorderand healthy controls. Psychiatry Research 134 (2005) 169–179

6 Main M, Solomon J. Discovery of a new, insecure-disorganised disoriented attachment pattern. In: Brazelton T, Yogman M, eds. Affective development in infancy.Norwood, NJ: Ablex, 1986; 39–51.

7 Holmes,J.(2003) Borderline personality disorder and the search for meaning: an attachmentperspective. Australian and New Zealand Journal of Psychiatry; 37:524–531

8 Lyons-Ruth K, Jacobvitz D. Attachment disorganisation unresolved loss, relational violence and lapses in attentional and behavioural strategies. In: Cassidy J, Shaver P eds. Handbook of attachment .New York: Guilford, 1999; 520–574.

9 Herman JL. Trauma and Recovery. Basic, New York, 1992.

10 Jaffe P, Wolfe D, Wilson SK, et al: Family violence and child adjustment: A comparative analysis of girls' and boys' behavioral symptoms. Am J Psychiatry 143:74-77, 1988

11 Dutton, D. G., & Painter, S. (1993). Emotional attachments in abusive relationships: A test of traumatic

bonding theory. Violence and Victims, 8 (2), 105-120.

12 Walker L: The Battered Woman. New York, Harper and Row, 1979

4

Na biološkom nivou, pored uključenosti neurotransmitera kao što su kateholamini i serotonin, postoje jasni dokazi o uključenosti i opioidnog sistema: pri izloženosti različitim stresorima dolazi do porasta naših prirodnih, unutrašnjih opijata: enkefalina i plazma beta endorfina: ranjeni vojnici prilikom operacija zahtevaju manje doze morfijuma jer jake emocije pojačavaju lučenje unutrašnjih opijata i smanjuju bol, a ponovno izlaganje stresu ima isti efekat na smanjenje napetosti i rasterećenja kod aplikacija egzogenih opijata, tako vijetnamski veterani posmatrajući filmove iz Vijetnama imaju smanjenu percepciju bola.17Endogeni opijati smanjuju centralnu noradrenergičnu aktivnost i povišeno razdraženje kod hronično traumatizovanih kao i sposobnost moduliranja snažnih osećanja. Zanemarena i zlostavljana deca zahtevaju mnogo veću spoljnu stimulaciju endogenih opijata od onih koji su imali dobru negu u detinjstvu i zato su sklonija različitim oblicima zavisnosti, to takođe postižu i ponavljanjem traumatskog iskustva sa nekim ko hronično traumatizuje.

Aleksandrova priča

Kada je prvi put ušao u ordinaciju pre nekoliko godina Aleksandar je izgledao znatno mlađe iako mu je tada bilo više od 30 godina. Brzih pokreta, teško je sedeo na jednom mestu. Mučile su ga fantazije: homoseksualne, perverzne, muškarci uriniraju po njemu, gotovo prisilno su se nametale misli, povremeno je imao jasne želje zbog kojih se kajao. Došao je zbog želje da ostvari vezu, da sazna da li je «homo, hetero ili biseksualac, mazohista, od svega po malo ili šta?», došao je zbog neizdržive patnje koje je jasno povezivao sa zlostavljanjem koje je trpeo celo detinjstvo.

Prvih pet godina života se ne seća, rodjen u Nemačkoj, za majku je čuo da se možda bavila i prostitucijom, bila je trgovački putnik, viđao ju je povremeno kada bi dolazila u Dom za nezbrinutu decu da ga poseti, njega i tri godine stariju sestru, a kasnije i tri godine mlađeg brata koji je došao u Dom kada je Aleksandru bilo 11-12 godina iz hraniteljske porodice koju Aleksandar nikad nije imao. Kada je promenio treći dom zbog nediscipline i sve češćih tuča, više nije morao da gleda već ozbiljno psihijatrijski bolesnu majku kako prekopava kontejnere ispred Doma. Umrla je u Štimlju u psihijatrijskom azilu, a njen stan je izgoreo, verovatno su «podmetnuli požar komšije». Oca je video samo jednom, na nekoj grupnoj fotografiji, majka mu je pričala kako ju je tukao kišobranom.«Bio sam majušan, i valjda su me svi zato tukli, zlostavljali i iživljavali se na meni- i vaspitači i druga, starija deca u Domu. Najteže mi je bilo što je i sestra bila na njihovoj strani». Sestra je, kada su već poodrasli otišla da živi u Španiju, kasnije je pozvala i mlađeg brata, on je jedini ostao ovde. Užas okoline je mogao da ublaži učitelj koji je bio „beskrajno dobar čovek“ i koga želi da sada potraži. Jedini spas od nasilja je pronašao u

13 Solomon RL: The opponent-process theory of acquired motivation: The costs of pleasure and the benefits of pain. Am Psychol 35:691-712, 1980

5

zahtevu da ide u specijalnu školu, tu je bio siguran, kasnije završava i srednju specijalnu školu iako mu je IQ veći od 100. Sam, na ulici, da bi preživeo počeo je da krade i odmah biva osuđen na 6 meseci zatvora. U zatvoru ga ponovo maltretiraju zatvorenici. Nakon izlaska iz zatvora menja poslove, radi da bi jeo i platio iznajmljeni stan na periferiji i čvrsto motivisan da sazna uzroke i promeni ponašanje uspeva da plaća psihotereapiju kod psihologa u trajanju od dve godine.Imao je nekoliko kratkih emotivnih veza i primetio je da kad god se oseti voljenim počinje da beži. Takođe, «...jedine devojke koje hoće da razgovaraju sa mnom imaju neizdrživu potrebu da mi govore o tome kakve su sve traume preživele, kao da mi nije dosta mojih trauma i mojih zlostavljanja, i ja se prosto lepim za takve!». U praznom hodu, kada nema nikoga u blizini javljaju se perverzne fantazije, sledi doživljaj krivice. Poslednje tri godine Aleksandar izuzetno redovno dolazi na psihodramsku psihoterapijsku grupu, promenio se, postao strpljiviji, uspeva da zadrži posao, grupa je postala njegova druga porodica.

Sinopsis Aleksandrove psihodrame

Uvod i I scenaU dosadašnjim psihodramama je Aleksandar uglavnom imao potrebu da ponovo vidi i oseti traumatske događaje iz života pravdajući to time da želi da «jednom savlada traume, da pobedi». Aleksandar u ovoj psihodrami želi da radi na temu besa koji oseća prema ljudima koji demonstriraju moć i za direktora (terapeuta koji će voditi psihodramu) bira dr Zorana Đurića. Aleksandar se seća da gleda borbu Bušidu boraca na Tv-u. Dok je bio u ulozi jednog od likova koji se bore, izabran je koterapeut (dr Zoran Ilić) za ulogu drugog borca, a zatim je borba simulirana kroz psihodoramsku akciju.To ga je podsetilo na Mikija, Aleksandrovog zlostavljača iz detinjstva i da ga je plašio dok je bio mali, izigravajući vampira.

II scena U drugoj sceni vidimo scenu u Domu gde Miki objašnjava da plaši Aleksandra zbog toga što je nejak i mali, direktor interveniše aktiviranjem članova grupe koji predstavljaju podršku Aleksandru. To je ohrabrilo Aleksandra da može da se obrati Mikiju koji je podigao majcu sa rol kragnom preko lica i tada Aleksandar prepoznaje u njemu sve svoje zlostavljače. Tada je rekao da bi voleo da ih nikada nije ni bilo, da bi želeo da ih sada nema, da su mrtvi, te je nakon ovoga usledila direktorova intervencija da Miki padne na pod. Međutim, nakon tog odigravanja, Aleksandar kaže da on ne vidi tako Mikija i da on to ne želi da vidi.

III scena

Odjednom se prisetio scene iz 1995 godine u stanu gde živi sa bratom. Aleksandar prikazuje kako Mikija nenajavljeno dovodi kod Aleksandra njegov brat. Aleksandar je vidno uznemiren i zbunjen a Miki skrušeno sedi daleko od njega. Direktor pita da li bi hteo da se obrati Mikiju i jednog pored drugog postavlja dva člana grupe: Mikija iz onog

6

vremena i ovog sadašnjeg, taksistu koji sada ima porodicu. Sledi nekoliko razmena uloga u kojoj Aleksandar postaje sve smireniji sa svakim novim saznanjem da je i Miki bio zlostavljan, da je i sam agresivan prema deci, da mu je žao i da se kaje. Koterepeut u ulozi Mikija mu kaže da je Aleksandar različit i da je bolji od njega, Aleksandar se rastužuje, dolazi do Mikija, zagrli ga, zaplače se i kaže da ga voli. Nakon drame članovi grupe dele svoja osećanja i sećanja na svoja traumatična iskustva zlostavljanja i zanemarivanja u svojim porodicama.

Aleksandrovo iskustvo drame:14

«Drama je počela. Đurić je stajao sa mnom na sceni i kao, «trebalo» je da otvorimo temu zbog koje sam se javio da radim (strah od odbacivanja devojaka i osećanja niže vrednosti), ali osetio sam strah koji sam odmah želeo da sakrijem, bio je to strah od Zorana Đurića kao direktora. Uplašio sam se da će svi u grupi da misle da sam kukavica i posle dve-tri sekunde rekao sam čoveku da ga se plašim. Bože, nisam verovao šta to pričam, ali ipak sam rekao i osetio razumevanje i podršku po izrazu lica direktora.

Došli smo do toga da je taj strah sličan strahu od zlostavljanja i ušli u «kao kad» situaciju.Počeo sam da pravim scenu u svojoj sobi gde ja imam otprilike 6-7 godina. Imao sa želju da (ne znam kako) okončam sa osvetoljubivim mislima, željom da bilo ko od zlostavljača umre u najgorim mukama kako sam uvek razmišljao i da kao zreo čovek osetim smirenost i prihvatanje i da je tako bilo, da sam bio nemoćan i bez krivice. Sto puta mi je prošlo kroz glavu da su mnogi bili zlostavljani, a osuđivao sam ih i dalje jer je trebalo da se zaustave, ali...

Moja scena. Scena je bila u domu u sobi gde stariji domac zastrašuje mene, gasi svetlo, glumi zombija i ja ga molim da prestane... Bilo je jezivo, užasno. Đurić je želeo da izvedem Mikija (domca, zlostavljača) i ja sam izabrao Ilića. Sedeo je naspram mene. Ja sam bio u sadašnjem vremenu, a i on je . Nešto smo pričali, a onda sam se prisetio važne scene gde Miki dolazi 1995u gajbu gde smo Marko (brat) i ja živeli i trenutak kada ga Marko dovodi u stan. Imao sam pomešana osećanja. Više sam osećao radost -60%, a bes 40%. Mislim, uvrnuto, s tim što bes nije bio prihvatljiv tada. Prvo sam osećao bes prema bratu što ga je doveo, a Miki je bio skrušen. Rekao sam mu kako se osećam i isterao ga.

Onda smo se vratili u scenu sa Mikijem u sadašnjem vremenu i Mikijem u ondašnjem sa 16-ak godina otprilike. Sa leve strane bio je , sada porodičan čovek a sa desne Miki koji me je zlostavljao i tim izgledom. Pitao sa ga šta je imao od toga, kako se osećao (zamena). Rekao je da oseća moć i slično a ja sam shvatio koliko je on žalosno biće i kako su razlozi jadni i mizerni. Osudio sam to ponašanje. Razgovaram sa starijim Mikijem. Pitam ga da li ga je sramota, da li bije svoju decu. Bez zamene uloga (Ilić originalno «skida» Mikija pa nema potrebe, super!), Miki odgovara da se stidi i kaje, ali da ponekad prebije decu: «kad zatreba».

14 Pisana ispovest pacijenta nakon psihodrame

7

Osećam, razumem neznanje, ali kad mi je rekao da mu je žao osetio sam tugu, kao neko osećanje sete: «Eh što ranije nisi shvatio da nije dobro, mogli smo da budemo bolji...»Jer, bilo je lepih momenata s njim: išli smo na orahe, trešnje, pričao mi je o Brus Liju, zmijama, Bitlsima... Prvo sam ga mnogo voleo, u stvari, pa je počeo da me maltretira. Bio sam poštar za devojku iz razreda koja je izgledala starije a on joj je poslao pismo više puta od kojih sam jedno, «najvažnije» izgubio. Bila je najbolja riba u školi a u jednom pismu koje je Marija meni dala za j...... Mikija, nazvala me je komarcem i Miki mi je pročitao i smejao se...

Sećao sam se svega ovog i osetio žalost što nije bilo bolje. Rekao je da je i on bio zlostavljan i da nije znao drugačije. Gledao sam u čoveka i osećao da se iskreno kaje i da mu je žao. Bio sam na ivici da zaplačem, dirnut sam bio. Ustao sam sa stolice i zagrlio Mikija. Dug zagrljaj. Plakao sam, volim ovog čoveka, opraštam mu. Kao da sam uvek želeo da kažem, ne tuci me, pa ja te volim više od bilo koga u životu. Kada se setim...Bože, kakav mazohizam...Osećaj niže vrednosti, totalna inferiornost i verovanje da sam bio za sve ja kriv jer sam ovo, ono i sve najgore.

Sve u svemu, zagrlio sam ga iskreno na kraju (zagrljaj je bio i za Zokija Ilića, mog psihoterapeuta).

Analiza drame:

Fokusiraćemo pažnju na dve ključne scene u psihodrami.

Terepeut je poučen ranijim iskustvom u radu sa Aleksandrom znao da Aleksandar ima prisilnu potrebu da ponovi scenu u kojoj je zlostavljan, da se preplavi strahom i da na taj način pokuša da ovlada traumom15. U terapijskom smislu jedini razlog za prihvatanje da pacijent u terapijskoj situaciji ponavlja traumu, bez obzira da li je reč o individualnoj ili grupnoj, verbalnoj ili akcionoj psihoterapijskoj metodi je da se uspostavi svesna kontrola nad nevoljnim ponovljenim preživljavanjima traume kroz sećanje ili čin, akciju, sa konačnim ciljem uspostavljanja kontrole nad životom. Scena Bušido boraca na TV-u predstavlja okidač za povišenje razdraženja kod protagoniste i aktivira sećanje na realno zlostavljanje. Protagonista želi da ponovo vidi kako Miki plaši malog Aleksandra, ali direktor umesto te scene traži podršku članova grupe koje ojačavaju Aleksandra da može da obavi dijalog, da osećanja pretvori u reči umesto da reaguje, tako da scena nije ni odigrana. Ovim se štiti Aleksandar od retraumatizacije i formira nova, bolja «sigurna zona». Formiranje sigurne zone je neophodan preduslov za dalje terapijske intervencije.Kao i u životu, u psihodrami protagonista želi da ide do kraja, do uništenja, osvete. Zbog toga je direktor, umesto da napravi celu sledeću scenu u kojoj bi protagnosta sproveo čin ubistva zlostavljača u «kao da» psihodramskoj situaciji, naložio koterapeutu da padne kao da je već ubijen. Takođe, magijski, ovaj «prljavi posao» ne obavlja protagonista već se to

15 Prepiska analize procesa psihodrame između Dr Zorana Đurića i Dr Zorana Ilića

8

dogodilo «po nalogu direktora» Ovo je ponovljeno nekoliko puta i na taj način se protagonista štiti od preplavljivanja strahom i na neki način desenzitizuje. Ovakva desenzitizacija ima preventivnu funkciju i sprečava odigravanje agresije u životu. Time što nije obavljen ceo čin već samo završetak fantazije dovodi do toga da uznemirenje ne bude veliko, da se ne ponovi ceo adiktivni ciklus razdraženja i smirenja. Istovremeno, «kao da situacija» omogućava da objekat ne bude ceo osvetnički uništen već dobri delovi zlostavljača mogu da prežive, kao i dobri delovi Aleksandra. Bivaju uništeni samo loši delovi Aleksandra projektovani u zlostavljača. Ovo je ujedno i zdraviji supstitut za egzorcistička pražnjenja kroz svakodnevna autodestruktivna ponašanja tzv «patološka sigurna zona» kako ih zove Holmes.16 Ovakav terapijski manevar omogućava dalji rad, otvara vrata mogućnosti za ljubav.

Ključna, završna scena je ona u kojoj u Aleksandru dekreščendo mržnje smenjuje kreščendo ljubavi prema Mikiju. Ovde je teapeut u ulozi zlostavljača podigao preko lica svoju crnu majcu sa rol kragnom i time omogućio nekoliko stvari: pružila se nova prilika za osvetu, kao kad pred egzekuciju vežu osudjenom oči, ali se i snage rebalansiraju time što ne vidi lice, oči. Istovremeno, napravljen je i kontinuitet između mladog Mikija koji ga je plašio i starijeg, porodičnog čoveka. Takodje, ovim je omogućeno da Aleksandar vidi sve svoje zlostavljače u terapeutu. I video ih je. Pitao je da li je terapeutu žao, pitao je da li tuče svoju decu. I u toj sekundi, kao u usporenom filmu, terapeut vidi scenu iz svog života u kome se tako nešto i dogodilo. U terapeutu je aktivirano prepoznavanje traume, prvo se javila slika u kojoj to terapeut radi svojoj deci, zatim i kratkotrajni flash back traumatizacije terapeuta u detinjstvu od stane roditelja. Terapeut to uspeva da kontejnira i da vrati protagonisti rečima: «ti si različit od mene, ti to ne radiš, ti si bolji». U tome trenutku terapeut se setio reči svoga ujaka koje je jednom izgovorio kada je majka bila agresivna na terapeuta dok je imao pet godina: «Nemoj da ga diraš, on je sada veliki». Vrlo je bitno postojanje tzv. «pomažućih svedoka» kako ih naziva Allice Miller, koji ne mogu da spreče traumatizaciju, ali mogu da je ublaže dajući joj smisao i ukazujući na nepravdu.To je bila majka Dostojevskog pored njegovog brutalnog oca, ili sestra Kafke, Otla koja je ublažila zanemarivanje i sprečila da mu se život ne pretvori u atmosferu romana Zamak. Za Aleksandra je to bio učitelj. Njegovu ulogu je sada preuzeo terapeut koji je iskoristio svoja kontratransferna osećanja koja su pomogla da Aleksandar prepozna sličnost i doživi pozitivnu različitost kroz reintrojekciju terapeutovih detoksikovanih osećanja. Na ovaj način je sprečeno ponavljanje nerazrešive dileme «prići-udaljiti se», sa mogućom regresijom i pogoršanjem (ambivalentni obrazac) ili sa udaljenjem (izbegavajući obrazac).

A da li je to ljubav?

16 Holmes J. The search for the secure base. In:Attachment theory and psychotherapy . London: Taylor & Francis, 2001.

9

Aleksandar je ustao, prišao, zagrlio svog zlostavljača, zaplakao se i rekao da ga voli. Psihodinamski gledano na kontinuumu kapaciteta za zaljubljivanje i ljubav po Kernbergu, granični pacijenti pripadaju tzv. „trećoj konfiguraciji“ koju karakteriše primitivna idealizacija partnera sa dečjom, očajničkom prislanjajućom zavisnosti i izvestan kapacitet za genitalno zadovoljenje. Primitivna idealizacija „sve-dobrog“ partnera je odbrana od generalizovane projekcije agresije u višestruke „sve- loše“ objekte koje tako svemoćno kontroliše, bori se protiv njih ili beži od njih. Ova idealizacija se razlikuje od zrelije idealizacije koja je povezana sa integracijom pocepanih „dobrih“ i „ loših“ objektnih relacija i razvijenog kapaciteta za krivicu, brigu, depresiju i potrebu za reparacijom17. Kako Wisdom kaže ova, zrelija idealizacija nastaje neutralizacijom i reparacijom loših objekata, a ne odvajanjem idealizovanih objekata potpuno dobrih splitingom, ovo je idealizacija depresivne pozicije a ne paranoidno shizoidne. 18 Aleksandar nije zaboravio, čini se da je oprostio, pojavila se seta i osetila se čežnja. Ova tuga je, činilo se, autentična i zrela i omogućava empatiju i razumevanje, prepoznavanje sličnosti uz podnošenje razlika.

Ljubav nije samo ljubavni odnos zasnovan na poverenju i posvećenosti, nije samo ljubavno ponašanje jer može biti zasnovano na osećanju dužnosti, recipročnim normama ili igrama u kojima voljena osoba može biti izmanipulisana i iskorišćena. Ljubav reflektuje različita emocionalna stanja, a ne samo jednu emociju, tako se na primer, razlikuje i facijalna ekspresija kada je u pitanju nežna ili erotična ljubav.19 Johnson20

postulira filozofske centralne tačke ljubavi: postojanje objekta ljubavi, pomeranje ka tom objektu ljubavi, visoko vrednovanje objekta ljubavi, a postoji i motivaciona i afektivna komponenta. Rempel i Burris13 tako definišu ljubav kao motivaciono stanje u kome je cilj da se uspostavi i zadrži dobrobit objekta koji se poštuje . Ljubav je tako, način na koji možemo dobiti ono najbolje od druge osobe. O zreloj ljubavi govorimo kad zadovoljenje te druge osobe prethodi našem zadovoljstvu, a da naše zadovoljstvo nije primarni i konačni cilj. Ljubav može biti i često je traumatično iskustvo, traumatičan je doživljaj nevoljenosti, svaki raskid ljubavnog odnosa je traumatičan. Biti voljen kao dete obezbedjuje sigurnost, poverenje, kapacitet za ljubav, a kad se to ne dogodi ostaje da u terapijskom postupku pokušamo da ostvarimo mogućnost da se robovi trauma oslobode bremena ponavljanja, da izađu iz začaranog kruga zavisnosti, da budu korak bliže

17 Kernberg OF.1995. Love Relations. Normality and Pathology.Yale University Press. New Haven and London.

18 Wisdom, J. O. 1970 Freud and Melanie Klein: psychology, ontology, and Weltanschauung. In:Psychoanalysis and Philosophy ed. C. Hanly & M. Lazerowitz. New York: International Universities Press, pp. 327–362

19 Rempel, JK,. Burris, CT. 2005..Let me count the ways: An integrative theory of love and hatePersonal Relationships, 12, 297–313.

20 Johnson, R. M. 2001. Three faces of love. DeKalb: Northern Illinois University Press.

10

mogućnosti za zrelu ljubav. Mržnja i želja za osvetom se topi kada se smiri strah, otvaraju se vrata opraštanju. Oprostiti zlostavljaču ne znači voleti ga, znači samo veću slobodu da se ne ponovi traumatsko vezivanje, da se stekne i mogućnost da se prihvati tuđa ljubav i voli. U terapijskom postupku moramo im pomoći da prvo završe svoje nezavršene poslove sa svojim ranim zlostavljačima, da ponovo uspostave ravnotežu snaga i steknu doživljaj kontrole nad svojim životom. „Nikad nije suviše kasno da budete ono što ste mogli biti“, kako kaže George Eliot.

Reference

11