Naslov originalaMILAGRÁRIO PESSOALJosé Eduardo Agualusa

Miss Smilawww.balkandownload.org

Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige

U znak sećanja na angolskog anarhistuInosensija Kamaru Pireša

Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pintade Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski

jezik, pored dvorišta, naravno.

PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novihreči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zborii o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, kojemalo ko primeti.

Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlikeumiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvoranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojojokolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge imneprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih,uzvišene su i nežne orhideje.

Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha,nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi zapotencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iznovina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi putpričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kakopodiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate,ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, saMoulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika.Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok pevasa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti dazajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže iprizivaju nove izraze.

Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim,pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet-stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje.Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajnovežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad sezgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio,kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imalisreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?Jara je očekivala to pitanje:Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim ienfadonhos.

Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio samprimoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogisu bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnostimeđu novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.

I sada ovo!Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem

nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama,budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao ianoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica:„Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove,kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimoda je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. Unedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa:„Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičanizgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznovasam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilonemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovikoje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme,kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnojkonstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamogore, odakle je potekla.

Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu

ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik

Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi sedešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa.Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika sutajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:„Četvrtak, 1. jun 2006.Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam

koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na

rumbu.“„Nedelja, 6. jul 2008.Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina.

Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračkeoči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim senasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke1 rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih danaću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam boljerazmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve

oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim zaoplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađemživog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levidlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatnisjaj.“

„Petak, 28. avgust 2009.Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam

se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio.‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mije Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogodaleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa.

Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala semnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:Ne verujem! Dajte da vidim.Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš.

Moja lična čuda.Lična čuda?Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci

od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatratimalim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateramda pocrveni.

Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me jeudarila u rame i vratila se neologizmima: Veoma mi se sviđa taj vaš Lični

čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to.Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi,zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancijaprirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđomlepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što seobičnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vratakoji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti,rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove?Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme tosu, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.

Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi.Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnomstoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonamaod običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama,i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nijeprogovarala. Njena tišina je blistala.

U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari,oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean izvisina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatraosam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, izatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, punezavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, nakraju, same uplitale.

Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako sunailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi sesmanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar iosamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram,posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenukonstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga,samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi imazelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer jeogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:

Pogledajte, profesore, nisam luda!Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost

često pati od psihotičnih pojava.

Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene,razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.

To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme,kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvekkoristili.

Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihomjecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografijumajmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnijemi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke izvisokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka iaristokratske mačkice.

Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice.Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili većintegrisane u jezik.

Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako

savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimoda su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako dase nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:Da li si još sa nekim razgovarala?Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam.

Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta daradim. Ako možete da mi pomognete, profesore.

Ja? Zašto ja?...Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam.

Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo samogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivimafoto-aparata. Kasnije,kako sam stario,počeo sam da tražim drugu vrstuogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenatapretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara jedošla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.

I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj

mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u

ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem jeapsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili,stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnostiveoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi pričaporodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva,dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio jesvojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoječetiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečakakući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao,tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjemcvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radiokao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Nastablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, poredmehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga jebaobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

Misliš da je izvor isti, zar ne?Da, profesore. Sigurno je isti.Neki genijalni um?Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka

vrsta akademije logoteta.Vidim. Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je

ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina,crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo,Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel deBaros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše ujeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena ukamenje, biljke, životinje, stvari.Sledeći nivo bio bi da već preinačena bićagovore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.Rodio bi se govor praskozorni adamski,edenski, postanjski -Koji bi pesnici naučili – ako se vrate dabudu deca koja su biliŽabe koje su bili

Kamenje koje su bili.

Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali iAngolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada jepročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu uZelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da budemilitantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravipisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došaopreko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama uportugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvonekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato

što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatimzato što mi je nagli nemir spopao duh.

Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znamčega te je strah.

Kako to?Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna,

ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za

koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, višene možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju,takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednucivilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.

Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi

misle.Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u

Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada.Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.

Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kakobilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem.

Profesore, hoćete li mi pomoći?Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima

bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozorotvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio samda bi mi ovo prijalo.

DRUGO POGLAVLJE

O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu SaoPaulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice Žinga, uosamdeset trećoj godini života, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takođeotkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadrže zbirku novih reči– dakle, paleoneologizama – ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.

Te noći dogodili su se tigrovi, i to u čitavoj zemlji. U gradu Sao Paulo daAsunsao, koji najstariji kao što sam ja, još uvek zovu Luanda, stotina ovihdivljih mačaka prešla je svojim gipkim somotskim šapama kroz uspavanostIngombote2. Mnogi su ih videli. Svetlost njihovih očiju sekla je lutanje zore,zadržavali su se tu i tamo da pomirišu žar skoro ugašene vatre, ili srknuizmučeno blato iz neke rupe za vodu. Produžili su zatim preko trga, gde senalaze kuće i palate guvernera i glavnih kapetana ovih delova kraljevstva iosvojenih teritorija, zatim garda, i, nekoliko koraka dalje, Biskupska palata,odmah pored Saborne crkve. I tako su nastavili dalje, uzbudivši četuempakasejra, koji su se potrudili da im ne postanu plen pre nego što su seveoma vešto razbežali uz glasne uzvike i negodovanje. Empakasejri su crnivojnici. Svi su naoružani puškama. Oko bedara nose tange napravljene odneke divlje životinje, veoma zategnute oko struka, a na glavi perjanicu. Naglasu su kao hrabri vojnici, i hrabri ljudi, ali u ovom slučaju nisu opravdaliglas kojim se diče, jer su pobegli, kao što rekoh, uz veliku vrisku, a to jeprobudilo porodice u njihovim palatama i vilama, mnogi su izašli na terase ivideli, u neverici, isto što sam i ja video: tigrove, desetine njih, kako prolazeulicama. Sutradan, pronela se sa više strana glasina da ti tigrovi nisu bili ništadrugo do ona izopačena svita od šeststo muškaraca obučenih kao ženke, kojaje donu Anu de Souzu, kraljicu Žinga, svuda pratila.

Kada su Holanđani zauzeli glavni grad ovog dela kraljevstva, provincije ivlastelinske posede, i Portugalci se našli u očajničkom bekstvu ka Vila daVitorija Masangano, nekolicina oficira predložila je, a bili su to ljudi koji sumudro umeli da iskoriste teren i običaje, da se angažuju crni vračevi koji biučinili da u grad uđu divlje mačke, lavovi i tigrovi, i da te zveri, razdražene,pojedu jedinice agresora. Usprotivio se biskup, osoba snažne vere, rečima dastrategija nije dostojna, jer to nije pravedno ratovanje, ako nije i priličnonepravedno, s obzirom da bi se pribeglo veštinama zla, tako da se pomenutipredlog nije realizovao, što je po mom sudu bilo šteta.

Samo je jedan čovek imao smelosti da se suoči s tigrovima, i to je bioPernambukanac po imenu Paulo Moreno, jedan od crnih musketara EnrikeaDijasa, koji je, s drugima kao što je on, došao u Angolu da se bori protiv

Flamanaca. Pernambukanac se bacio na zveri naoružan običnim nožem ihrabro se borio, da bi prvo izgubio stopalo, pa deo leve ruke, zatim i desnušaku, pre nego što je dušu predao Tvorcu. Sledećeg jutra, pronašli su njegovotelo, ili ono što je od njega ostalo, u zagrljaju s jednim golim ratnikomprerezanog grla, za koga je svet poverovao da je jedan od onih izopačenih sdvora done Ane de Souze, sa kojeg je, kada je ispustio poslednji dah, spalačarolija, i on se rastigrio, vrativši se u svoje originalno obličje.

Godine 1645, iskrcalo se u zatonu Kikombo dvesta Brazilaca kojima jekomandovao glavni vodnik Domingos Lopes Sikejra, i tu su ih odmah izzasede napale jezive Žage, koje su žavitima (sekiricama) istranžirali telapoginulih, smekšali komade tako što su ih dugo marinirali u palminom vinu,soli i nekoj vrsti veoma mirišljave i ljute papričice malagete, koju mi, decazemlje, zovemo gindungo de kaombo, ispekli su ih i najeli se, svi radosni, togtužnog mesa. Neki od pojedenih bili su Indijanci Potigare, koji su se istaklipod komandom svog poglavice don Antonija Felipea Kamaraoa, uPernambuku, u akcijama protiv Holanđana. Bili su naoružani strelama ikopljima i batinama, lica obojenih shodno tradiciji, i posedovali su sjajnutehniku udaraca nogama i drugih borilačkih veština. Nije im mnogo vredelo.Obrati sada pažnju na ritmove i kontraritmove uz koje svet igra, i mi s njim:hrabri indijanski ratnici, potomci, možda, istih onih koji su jeli Portugalce uzelenim brazilskim šumama, svršili su svoje dane pojedeni u Angoli, jer suslužili i mnogo voleli našeg presvetlog kralja Pedra II.

Samo su dva čoveka preživela pokolj, s tim da je jedan od njih bio većpomenuti Paulo Moreno. To je još veća ironija, jer je Pernambukanac izbegaoda ga Žage pojedu 1645. godine, da bi na kraju poginuo, nakon osamnaestgodina, napola pojeden od strane ljudoždera istog porekla, ali opasnijeg, jer jeslužio Ocu Paklenog Mraka.

Drugi preživeli bio je jedan Indijanac koga su zvali Fasanja, MarijanoFasanja, veoma veran i privržen Paulu Morenu. Njih dvojica su uspeli dastignu do imanja jedne bogate luandske gospođe, done Ane Matozo deAndrade, dvadesetak kilometara severno od Kikomba, presrećni što su jezatekli na njenom posedu kako priprema i oprema karavan crnaca. Dona Anaim je izvidala rane, nahranila ih, smestila ih u udobne ležajeve, i učinila daživi i zdravi stignu u ovaj naš grad. U godinama koje su sledile, Paulo Morenoi Indijanac Fasanja lovili su slonove, trgovali slonovačom, iznajmljivali svojeusluge u poterama za robovima u unutrašnjosti zemlje, povezali se sa jošnekoliko kompanija. Iako se nikada nisu obogatili, ne može se reći ni da ih je

život izdao ili maltretirao. U noći 17. decembra 1663, kada se suočio s tigrom,ili sa čovekom u obliku tigra, Paulo Moreno bio je dostigao položajpoštovanog stanovnika ovog našeg grada.

Iste noći kada je kraljica Žinga umrla, i kada su tigrovi navalili na Luandui uporišta Ambaka, Kamambe i Pedras de Pungo-Andongo, uznemirile su sevode Kuanze3, i mnogo stotina guštera, takođe poznatih kao krokodili,zauzeli su plaže Mušime, odmah do crkve u kojoj se slavi slika Device odZačeća, pod komandom veoma visoke i nage žene, koja je u rukama nosiladete. Žena je došla do ulaza u crkvu, spustila dete na stepenište, i vratila se,veoma spokojna, širokom rečnom toku.

One koje ovaj događaj iznenađuje, i smatraju ga malo verovatnim,podsećam na priču koja se pre ne mnogo godina desila jednom trgovcu ovogagrada Luande. Desilo se ovo što pričam u reci Dande.

Krenuo je taj putujući trgovac da pređe na drugu stranu vodenog tokakada je odjednom veliki gušter skočio na plovilo i zgrabio jednu crnkinju kojaje s njim putovala, i koja je bila ženskinja lepe spoljašnjosti. Tražio ju je čovekpo toj reci, po obali, da bi joj tako pokazao deo naklonosti koju je prema njojosećao, a naklonost je bila velika, ali je nikada nije našao. Dve godine kasnije,kada se putujući trgovac vraćao istim putem, u susret mu je došla njegovacenjena robinja, hvaleći ga zbog sve ljubavi koju je prema njoj gajio, i unaručju je nosila malog sina. Robinja mu je objasnila da je dečak siroče jednogcrnca iz tog kraljevstva, u međuvremenu upokojenog, koji se u nju zaljubio, ikoji se pretvorio u guštera da bi do nje došao i posedovao je. Pošto je toispričala, pokazala mu je ožiljke od strašnih zuba kao dokaz svoje priče.Mnogo puta čuo sam priču o ovom događaju od kapetana Antonija de OlivejreKadornega, uvaženog čoveka, pravednog i veoma čuvenog, pisca obimneOpšte istorije angolskih ratova.

Da se vratimo na čudo o detetu koga su doneli gušteri i jedna veomavisoka žena koja ih je jahala, njega je odgajio mesni vikar, koji je u isto vremebio i pešadijski kapelan, i on mu je dao ime Mojzes. Odrastao je između reke icrkve, snažan i zdrav i izuzetno vičan u umetnosti pisanja i čitanja svetihknjiga, a dičio se čak i određenim znanjem latinskog. Sa dvadeset godina, akoi toliko, već je bio uspešan trgovac voskom. Upoznao sam ga, Mojzesa daKonsejsaoa, dobro se bio situirao u svim onim raštrkanim atarima ipustarama i šikarama i isprepletanim i bodljikavim lavirintima. U principu,vosak koji crnci proizvode lošeg je kvaliteta, ili zato što ne umeju da gapročiste, ili samo zato što im je taj posao odbojan. Dosta puta ga namerno

mešaju i povećavaju mu težinu nečistim materijalima, i tako nadoknađujuštetu koju imaju pri kupovini falsifikata i podmetanja Evropljana, koji istočine sa rakijom i drugom robom koju im prodaju. Mojzes da Konsejsao,naprotiv, proizvodi i prodaje vosak čist i veoma beo i veoma cenjen, i za tokoristi pitome pčele, što nije običaj u ovoj zemlji, gde je skoro sve varvarsko idivlje i veoma loše prirode i karaktera, uključujući tu i bube i buve i komarce iostalu instektadiju.

Prilikom putovanja po unutrašnjosti, dok se peo uz Kuanzu i lovio morskekonjice, Marijano Fasanja sreo je Mojzesa de Konsejsaoa i očarao se njime. Iztog prijateljstva nastao je zanimljiv skup rukopisa, od kojih ističem Uporednirečnik opšteg jezika brazilskih Indijanaca i jezika bunda ili angolskog, objašnjenihna portugalskom, koji su potpisala dva prijatelja. Drugo delo, nazvano Dobrevesti za portugalski jezik, iako je pomalo jeretičko i nedosledno, deluje mi jošbitnije. U ovom poslednjem, Mojzes da Konsejsao, uz pomoć MarijanaFasanje, ustvrđuje bliskost nekih gramatičkih pravila u jeziku bunda iportugalskom jeziku i prognozira da će ta sličnost olakšati penetraciju iukorenjivanje našeg jezika u afričkim prostranstvima, kao i u provincijama uBrazilu, gde crnci i melezi, slobodni ili u ropstvu, imaju tendenciju danadmaše Indijance u broju i snazi. Piše Mojzes da Konsejsao da portugalskijezik, kada već ima afričku matricu zbog dugog suživota s arapskim, koji ga jemnogo zagadio, treba još više da pocrni i tako se prilagodi geografskomsklopu mesta gde se nalazi najviše ljudi koji ga govore.

Sudbina nam je da gutamo jedni druge, rekao mi je Mojzes da Konsejsaokada sam ga pre nekoliko godina sreo u ovom našem gradu Luandi, gde ga jedovela trgovina voskom. Ako su Portugalci jeli od Angolaca, i tako jeste idalje, treba i Angolci da pojedu svoje parče Portugalaca, i tako, kada svi budulepo nahranjeni, lakše ćemo se suočavati s onim što dolazi i pohlepom drugihnaroda.

Pred kraj života, Mojzes da Konsejsao postao je blizak s jednim crncemkoji je bio poznat kao čarobnjak i spiritista, za koga narod oveZapadne.Etiopije veruje da je sposoban da izvede različite čudotvorije, naprimer da vaskrsne i kontroliše leševe, ili da učini da divlje životinje govore,bilo na jeziku bunda, bilo na portugalskom, ali uvek savršeno razumno irazgovetno. Odveo ga je taj spiritista u varoš Masangano, gde mu jepredstavio nekoliko ptica sporog i trudnog leta, gustog perja plave i zeleneboje s purpurnom krestom na glavi koja podseća na kardinalske kapice, a tesu se ptice pokazale veoma vešte u razmišljanju i umešne u govoru. Na

osnovu nekoliko razgovora s pomenutim pticama doktorima, koje domorocizovu onduve, Mojzes da Konsejsao skupio je kolekciju ekstravagantnih reči,veoma korisnih, kako mi se poverio Indijanac Marijano, zarad prosvetljenjanaroda koji žive u ovoj zemlji i, još više od toga, za prirodu života i njegovenajveće misterije.

Potomci Angolaca jednog dana govoriće sjajan portugalski, zaobljen imuzikalan, i ko ih bude slušao, možda će moći da čuje u odjeku određenihreči prostrani huk Kuanze dok hodi ka moru, raznobojni cvrkut njenihmnogih ptica, zujanje insekata, dobovanje kiše, brundanje gromova, fijukvlažnog vetra koji duva kroz trsku.

Smrt Mojzesa da Konsejsaoa, a nije baš pravo ni upotrebiti tako zlehudureč, radije bih je nazvao putovanjem, na kraju je bila slična njegovom dolasku.Jednog jutra, iz voda Kuanze iskočio je džinovski gušter, prošao je sav uzvišenkroz uplašen narod, i zaustavio se pred Mojzesovom kućom. Trgovac ga jeočekivao. Pojavio se veoma miran, obučen u taft lila boje, i ukrašen kaosvetac na oltaru, pozdravio je krokodila s velikim poštovanjem, zajedno snjim otišao do reke, i pošto su obojica u nju ušli i snažna struja ih ponela, unjoj su nestali.

Marijano Fasanja imao je skromniji kraj. Preminuo je u svojoj kući naostrvu Luanda, od dugih groznica i nepobedive melanholije, a u nasledstvo mije ostavio kolekciju rukopisa koju sam već ranije spomenuo. Predajem svomsinu nasledniku sva dela Mojzesa da Konsejsaoa i Paula Morena, i druge kojesam sam napisao, kao dokaz angolske pameti u vremenu u kojem ona tolikonedostaje.

Domingoš Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubia.

TREĆE POGLAVLJE

U ovom poglavlju filozofira se o sposobnosti biblioteka da iznedre nove knjige,i o zakonu privlačenja čudesnih činjenica, prema kojem jedno čudo imasklonost da privuče ili iznedri drugo, iste prirode i kvaliteta. Pojavljuju se i dvanova lika: Mara Bruto da Košta, novinarka koja piše putopisne reportaže, ipernambukanski pesnik sebastijanske inspiracije, Alešandri Anjanguera.

Ne znam koliko tačno imam knjiga kod kuće. Pre nekoliko godina odlučiosam da sredim biblioteku, ali sam ubrzo odustao. Radije koristim ovo malovremena što mi je ostalo da ponovo pročitam klasike i otkrivam nove pisce.Računam da imam između dvadeset i dvadeset pet hiljada naslova: veomamnogo literature na portugalskom, nekoliko desetina metaraLatinoamerikanaca, poezije, bogatu kolekciju biografija i eseja o istoriji.Takođe kupujem, prilikom napada na antikvare u Rio de Žanejru, Sao Paulu,Lisabonu, Parizu, retka izdanja različitih tekstova o Angoli. Knjige sereprodukuju, umnožavaju, kada se drže zajedno u velikim količinama. Ako ihstavimo deset u fioku, ništa se neće desiti. Kada otvorimo fioku posle pedesetgodina, tamo ćemo ih pronaći, istih onih deset. Svaki bibliofil, opet, već jeimao to iskustvo da otkrije nepoznate naslove, mnogo puta na misterioznimjezicima, pomešane s drugim, veoma poznatim. Uplaši to malo, kao dapronađete nepoznatog dečaka kako spava u dečijoj sobi. U jednoj od mojihnoćnih mora koje se ponavljaju, tražim nekog od mojih omiljenih pisaca,Fernanda Pesou, Ferejru Gulara, Mašada de Asisa, i nabasam na neobičnuknjigu. Ne prepoznajem korice. Naslov mi ništa ne znači. Nikada nisam čuoime pisca. Otvaram knjigu i otkrivam da je štampana – mora biti štampana –2030. godine, ili nekog drugog datuma negde u budućnosti.

Onog popodneva pošto si otišla od mene, krenuo sam da tražim jednu odsvojih knjiga, studiju o portugalskom koji se govorio u Angoli u XIX veku, inisam je našao. Zauzvrat, pala mi je šaka pozamašna knjiga, požutelog papira,već pomalo istrošena vremenom, naslovljena Hronike iz Bengele, ManoelaAlveša da Kunje, koju je u Lisabonu 1907. godine objavila Knjižara Fereira.Nemam predstavu kako je završila u mojoj biblioteci. Otvorio sam je,znatiželjno, i naleteo između strana na tri rukom pisana lista. Odmah samprimetio da se radi o mnogo starijem tekstu. Kaligrafija je bila neprocenjiva,ortografija arhaična, papir mnogo bolji, dobro očuvan, proizveden od lanenihtraka. Papir koji za osnovu ima drvenu kašu, koji koristimo od polovine XIXveka, ima kratak životni vek. Knjiga stara sedamdeset godina, ma koliko jepažljivo čuvali, požuti, dobija fleke i postaje krta. U godinama u kojima jesam,imam bolju kožu – oprostite mi na neskromnosti – nego knjige koje sam

kupio kao adolescent. Pokazao sam listove svojoj sekretarici, otvorio ih ičitao, uznemiren, tekst reprodukovan u prethodnom poglavlju, bezskraćivanja ili izmena bilo koje vrste, osim neizbežnog osavremenjivanjapravopisa.

Kao što je neka velika biblioteka u stanju da iznedri ili privuče noveknjige, izuzetni događaji imaju moć da prizovu druge izuzetne događajevezane za njih. To je jedan od onih empirijskih zakona koje nauka još nijepriznala, ali koji bilo koja osoba u poodmaklom dobu, kao što je moj slučaj,može da potvrdi.

Pozvao sam Jaru preko skajpa. Pojavila se na ogromnom monitoru 16:9mog kompjutera, iMaku od dvadeset sedam inča, na sebi je imala crnu majicusa tankim bretelama, koja je otkrivala njenu ključnu kost u punom nežnomsjaju. Setio sam se jedne od najpoznatijih Vinisijusovih pesama, „Recept zaženu“: „Od ključne je važnosti pitanje ključne kosti: žena bez izraženihključnih kostiju isto je što i reka bez mostova.“ Pokazao sam joj dokument.Pročitao sam ga prisiljavajući se da kontrolišem nervozu. Jara sezainteresovala, ali ne onoliko koliko sam očekivao.

Profesore, imate li spisak?Koji spisak?Spisak koji je taj Mojzes sastavio.Ne, ne znam šta se desilo s rukopisima Mojzesa da Konsejsaoa. Imam

samo ovo, deluje kao nekakav testament, ili deo testamenta. Da li znaš ko jebio Domingoš Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubija? Nemam pojma. Da li bitrebalo?

Mogla bi da znaš. Žoze Bazilio da Gama, brazilski pesnik iz XVIII veka,slavio ga je elokventnim stihovima. Kitubija je bio angolski kapetan koji seistakao u takozvanim crnim jedinicama, a borio se zajedno s portugalskimtrupama. Potrudio sam se da pronađem te stihove:

Moćni kapetan Crne vojske.Odvažni Kitubija, Težo znaKoliko vrednosti u tvoje grudi staje,Od Oca nasledio si Ime i dostojanstvo,Koji su bili strah i trepet podlog Puka:Učinio si da osete našeg mača moć;I noseći u rukama moćnu munjuSpržio si Dvor besne Kraljice.Ali dobio si ti, više no što je on imao,

Novo Pravo na Besmrtnost:Štit tvoj Vernost je tvoja;Titulu koju nosiš dala ti je Viktorija:Krvlju svojom kupio si sebi slavu.Iako te tamna boja ta prekriva,Prolio si je za svog Kralja; plemenita je ona.

Da li ti se sviđa? Bazilio da Gama, zatim, u mnogim stihovima, nastavljada pripoveda o Kitubijinim vojnim uspesima. Na kraju krajeva, ovo je tekpočetak. Sada možemo da istražujemo. Možda u Narodnoj biblioteci, u KuliTombo, kod ovog ili onog antikvara, bude moguće otkriti nešto o Mojzesu daKonsejsaou ili Marijanu Fasanji.

Jara se zasmeja. Podrugljivim grohotom, kratkim:Vi mislite da spisak reči ukraden od ptica može da nam pomogne?

Iznervirao me je njen ton. Nervira me uskovidost.Različite mitologije, svuda u svetu, pominju postojanje jezika ptica.

Zmajeva krv, na primer, onome ko je popije daje moć da razume ptice.Zigfrid, junak istoimene opere Riharda Vagnera, ubija Fanfira, po kojem sam,uzgred, nazvao svog mačka, i kada popije njegovu krv, slučajno, i tonaglašavam, ne iz bednog gastronomskog hira, ubrzo shvata da može darazume šumske ptice. Solomon je, prema Talmudu, stekao mudrost jer jesavladao jezik ptica. Persijski pesnik sufističkog obrazovanja, Rarid ud-DinAtar, napisao je poznatu mističnu kompoziciju od 4.647 stihova, Skup ptica,čiju sam odličnu adaptaciju za pozorište pre mnogo godina video u Lisabonu,a autor adaptacije bio je Piter Bruk. I Demokrit, Ezop ili Anaksimandar opštilisu sa ptičadijom. Jezik ajmara, kojim danas govori više od dva miliona ljudi uPeruu, Boliviji, Čileu i Argentini, i koji nosi nadimak „Adamov jezik“ zbogsvoje lepote, poseduje ogroman broj onomatopejskih reči, među kojima su ipokušaji da se reprodukuje poj ptica. Prema nekim lingvistima, sama reč Čilejeste jedna od tih reči. Na kraju, prilično je setiti se zelenog jezika, ili jezikaptica, koji su koristili alhemičari, i koji se smatra savršenim jezikom, jedinimna kojem je moguće izraziti najdublje misterije postojanja. U nekimevropskim zemljama, u vreme renesanse, razvijalo se nekoliko jezika koji sezvižde, za koje se verovalo da poseduju magična svojstva, i koji su bilu usrodstvu s tajnim jezikom alhemičara. Jezici koji se zvižde, naime, nisuretkost. Postoje na svim kontinentima, iako ih je u Evropi vrlo malopreživelo. Glavna prednost? Omogućavaju da ljudi između sebe opšte narazdaljinama većim od deset kilometara. Takvi su i mobilni telefoni, naravno,

i zato su ti jezici danas u opadanju.Jara je dozvolila da završim sa objašnjavanjem. Smeškala se i lagano

klimala glavom dok me je slušala.Veoma zanimljivo, rekla je kada sam završio. Dakle, vi, profesore, držite

da moji neologizmi potiču sa spiska Mojzesa da Konsejsaoa? Smatrate da jeneko pronašao taj spisak i odlučio da reči ptica integriše u jezik?

Ne znam. Smatram da treba da uzmemo u obzir sve mogućnosti.Jara ponovo poče da se smeje. Ovog puta je smeh bio jasniji, tečniji i

sjajniji.Ah! profesore, da imate manje od pedeset godina, udala bih se za vas.

Život pored vas mora da je veoma zanimljiv, neprestana avantura. Eto tapriča, na primer, kako je lepa, tako je poetična. Nažalost, ne mogu u nju dapoverujem. Imate li neku drugu ideju da mi date?

Predrasuda protiv poezije, shvatanje da je ona beskorisna razbibriga, akone i koliko-toliko opasna, odavno postoji. Međutim, poezija se javila kaomagijska disciplina, sa praktičnim rezultatima, konkretnim, u ljudskojsvakodnevici, i od onda se nije baš mnogo promenila. Daću vam primer:poznajete li bolji put do ženskog srca od poezije, uključujući tu i žene kaoJara, koje u sebi gaje uzvišeni skepticizam? To joj nisam rekao, nisam glup.Prosledio sam drugim putem:

Da li znaš u kojim tekstovima su se pojavili tvoji neologizmi?Da, naravno.Da li među prvima ima nekih potpisanih?Da, četiri su potpisana.Ima li tekstova sa više od jednog neologizma?Znam na šta mislite, profesore. Već sam proverila. U jednom od prvih

tekstova javljaju se tri neologizma. Sledećih dana iste novine objavile sučlanke drugih novinara, koji su ponavljali te neologizme i uvodili nove. Oneviše nego savršene, one koji su na mom spisku.

Ko je autor prvog članka?Mara Bruto da Košta, piše za Publiko.Bruto da Košta? Poznajem familiju s tim prezimenom, poreklom iz Goe.

Koja je njena oblast?Oblast?Da, za šta je specijalizovana – za kulturu, privredu, međunarodnu

politiku?Članak je objavljen u dodatku o putovanjima. Napisala je reportažu o

Olindi, gradu na severoistoku Brazila.Hajde da razgovaramo s njom!Ah, ne! Ne bih znala šta da joj kažem.Ne brini. Ja ću da pričam. Imam mnogo slobodnog vremena, ništa me ne

košta.Pozdravio sam se s Jarom i pozvao Publiko.Dobar dan želim, izvinite na smetnji, rekoh kada se javila telefonistkinja.

Lepo vaspitanje je luksuz prošlog veka na koji su telefonistkinje i sekretaricejoš uvek osetljive. Želeo bih da razgovaram s novinarkom Marom Bruto daKošta.

Mara je, rekla mi je telefonistkinja, na sastanku. Tražila mi je broj telefonai obećala da će se novinarka javiti što pre. Nisam, zaista, čekao ni desetminuta. Glas me je iznenadio. Baršunast, pun i topao – ostavljao je posebanutisak. Shvatam, dok pišem, da njenom glasu pripisujem prideve koji pristajuvinu. Kada kažemo topao, u slučaju vina, želimo da kažemo da poseduje visoksadržaj alkohola. Marin glas mi se, zaista, učinio opojnim. Predstavio sam se.Imao sam sreće. Rekla mi je da je čitala moja sećanja iz Španskog građanskograta. Zanimalo ju je kako se desilo da se jedan mladi angolski anarhista, alizaista veoma mlad, uključi u tako dalek sukob. Razmenili smo nekolikorečenica o knjizi. Iskoristio sam prvu pauzu da objasnim zašto je zovem.

Radim na eseju o neologizmima. Jedna od vaših reportaža privukla mi jepažnju.

Nije se začudila. Nije postavila nijedno pitanje. Rekla mi je da predvečesvratim do redakcije, da pojedemo nešto u obližnjem kafeu. Bilo je tačnoosamnaest sati kada sam se predstavio portiru. Publiko se nalazi u otmenojzgradi u Pikoasu, blizu parka u zatvorenom prostoru u kojem se nalaze mnogikafei i restorani. Mara je sišla. Zamišljao sam je visoku, tamnog tena i ravnekose vezane u dugačku kiku. Pogodio sam samo ten. Kosa, kratka,narogušena, davala joj je pomalo muški izgled, agresivan, koji su blagebademaste oči odmah poricale. Odvela me je do dela sa restoranima ikafeima. Oktobarsko svetlo, plitko i nežno, zlatno kao lišće na drveću,osvetljavalo je prostor. Naručila je kafu; ja – čaj od matičnjaka.

Odlično se držite. Dala bih vam najviše šezdeset i pet.To je problem ljudi kao što sam ja, koji predugo žive, mogu da nam skinu

dve decenije s pleća i da i dalje budemo matori.Mara se nasmejala:Dakle, šta želite od mene?

Ponovio sam ono što sam joj preko telefona rekao: radim na eseju oneologizmima, i dok sam pre nekoliko dana čitao reportažu o Olindi koju jeona potpisala, iznenadio sam se kada sam naleteo na tri nepoznate reči.Rekao sam joj o kojim se rečima radi. Voleo bih da znam gde ih je našla.

Te reči su nove?! Širom je otvorila lepe oči u izrazu iskrenog čuđenja. Ne,ne može biti da su nove. Niste nikada čuli te reči?

Nisam. Nikada ranije nisu upotrebljene, barem ne u Portugalu. Nema ih urečnicima.

Čudno! Zažmirila je zamišljeno. Zanimljivo, zaista zanimljivo. Pročitalasam negde da se evropski portugalski više promenio u poslednjih nekolikovekova nego brazilska varijanta.

Da, delimično da. Periferije umeju da budu konzervativnije od centra.Da li bi to onda mogli da budu arhaizmi? Reči koje su nestale u Portugalu,

ali koje se i dalje koriste na severoistoku Brazila? Pa nam zato delujupoznato. Možda sam ih čula tamo, u Resifeu, u Olindi, i toliko su mi se učinilemojima da sam nesvesno počela da ih koristim.

Moguće, složio sam se. Nažalost, tih reči nema ni u brazilskim rečnicima.Nisam ih pronašao ni u knjigama, novinama, blogovima, nigde, ni ovde nitamo, nigde pre nego što su se pojavile u vašem tekstu. Da li imate predstavugde ste mogli da ih čujete?

Mara je odmahnula glavom. Oči su joj blistale. Oko nas, grad je tonuo umrak. Izgledalo je kao da je sva popodnevna svetlost završila u njenim očima.Setio sam se jedne žene, iz nekog prošlog života, koja me je privukla žaromistih takvih očiju. Pokušao sam da se usredsredim na ono što je Mara govorila:

U Olindi, u jednom malom baru. Ne znam ni da li se uopšte može takonazvati, možda bolje piljarnica, u ulici Amparo, zove se Bodega do Vejo4, gdeima svega pomalo, od sardina do belog sira, i koja se u poslednjih nekolikogodina pretvorila, u predvečernjim časovima, u mesto okupljanja mladih izkraja. Nema stolova. Pije se s nogu, nasred ulice, smeh, razgovor. Veselje.Popila sam bila već tri piva kada mi je prišao jedan gospodin u godinama.Delovalo mi je da se ne uklapa u okolinu, među momke u šarenimbermudama, devojke s golim pupkovima. Nosio je laneno odelo, belelakovane cipele, a na glavi je imao besprekorni panamski šešir, kao ufilmovima. Čuo je moj naglasak i želeo da proveri da li sam Portugalka. Reklasam da, Lisabonka, i on je krenuo da priča o manastiru Žeronima, belemskimkorpicama, o uličicama Šijada i Bajra Alta, po kojima je kružio FernandoPesoa. Kada sam ga pitala koliko puta je posetio grad, zadovoljno se

nasmejao: nijednom. Nikada u životu nije napustio Pernambuko. Predstaviose: Alešandri Anjanguera, pesnik. Da li ste čuli za njega?

Da, potvrdio sam. Alešandri Anjanguera je pedesetih godina objavio, sodređenim uspehom, zbirku pesama sebastijanske inspiracije. Pročitao samnekoliko stihova u antologijama, i učinili su mi se donekle bizarnim što setematike tiče, ali ne potpuno lošim.

Godine 1838. bogobojažljivi Žoao Antonio dos Santos sanjao je DomSebastijana. Mladi kralj obećao mu je da će vaskrsnuti u prostranstvimaPernambuka, sa ciljem da tamo ustanovi kraljevstvo pravde i blagostanja, i daje za to neophodan obred tokom kojeg dve ogromne stene na planini Katoletreba da budu oprane ljudskom krvlju. Pokret, koji je preuzeo zet vernikaŽoao Ferejra, uspeo je da privuče hiljade verujućih u taj kraj. Osamdeset njihbačeno je s litice. Dom Sebastijan, kako se čini, nije se nikada pojavio. Moždaje smatrao da treba još malo krvi.

Alešandri Anjanguera slušao je kao dete legende koje su se stvorile okonjegovih zemljaka sebastijanaca. To je ostavilo dubok utisak na njega. Stvorioje pokret za oživljavanje i slavljenje lokalnih običaja. Anjanguera je, uzgredbudi rečeno, prezime indijanskog porekla, iz plemena Tupi. Znači stara duša,ili stari život, i daje ime entitetu koji štiti šume i divlje životinje. Jezuiti, kojisu na početku kolonizacije pokrštavali Indijance, brkali su Anjangueru sađavolom. Prezime ne podrazumeva da Alešandri ima indijansko poreklo. UXIX veku, inspirisane patriotskim pobudama, mnoge brazilske aristokratskeporodice promenile su portugalska prezimena prezimenima iz tradicije TupiIndijanaca.

Mara me je saslušala do kraja. Novinari su dobri slušaoci, vole da slušaju.Rekla mi je, najzad, da se setila Alešandrija Anjanguere kada sam spomenuoneologizme. Starac joj je ispričao pomalo čudnu priču. Zabavnu, ali pomaločudnu.

Snimila sam razgovor. Imam ga ovde na svom ajfonu. Hoćete li da čujete?Mislim da će vam se svideti.

ČETVRTO POGLAVLJE

O poznatom burdelju u Pernambuku, gde su noćne dame svojim ljubavnicimaredom poveravale na uvo misteriozne reči i tako od njih dobijale boljerezultate, veću vitalnost, i takođe, darežljiviju naknadu.

Bio sam dečak, tek što sam proslavio petnaesti rođendan. Tata je imaomlađeg, najmlađeg brata, čika Bernarda, veoma zanimljiv lik je on bio. Bio jesolipsističan tip, solipsista, znate?, verovao je da univerzum postoji samo unjegovoj glavi. Svi ljudi oko njega, reke koje teku, sunce koje prži zemlju,vetar koji razvlači ptice, miris pržene ribe u nekoj ulici u Kuala Lumpuru,krađa bicikla u Amsterdamu, adolescent koji seče vene u stanu u Harlemu,Bertrand Rasel kako sisa mleko iz dojke svoje majke, hiljaditi Peleov gol,sirotinja u Kalkuti, tromi pesak Sahare i svaki list svakog stabla amazonskeprašume. Ništa se nije desilo, ništa se nije dešavalo, a da nije bilo proizvodmašte Bernarda Anjanguere. Osim toga, mnogo je čitao Vilhelma Rajha, onogludog Jevrejina, psihoanalitičara, koji je napisao Svrhu orgazma, i koga suAmerikanci uhapsili, i koji je umro u zatvoru. Čika Bernardo je konstruisaoakumulator orgonijuma po Rajhovim idejama, za koje je, kao svaki dobarsolipsista, verovao da su njegove. Zar nije on izmislio Vilhelma Rajha? Ondasu mu i Rajhove ideje pripadale, kao i Kamoešovi soneti ili Pikasova platna.

Akumulator orgonijuma, ili seksualne energije, bio je obična drvena kutijau obliku kocke. Moj stric bi seo u nju, da meditira, ili da spava, češće da spava,i iz nje izlazio revitalizovan. Jednog popodneva me je uveo u kutiju. U njoj je,kao neka mačka, bila šćućurena mekana tišina. Isprva mi se učinilo veomaprijatno. Ubrzo je postalo vruće. Znojio sam se. Dobio sam napad panike.Pomislio sam, nalazim se u čika-Bernardovoj glavi, ja sam samo njegovafantazija, u trenutku kada moj stric prestane da misli na mene nestaću, puf!,kao oni ljudi koji nestaju u cirkusu kada mađioničar samo pucne prstima.Bernardo je umro petnaest godina kasnije, od raka pluća. Čekao samuzbuđeno starčev poslednji dah, u strahu da ću istog trenutka nestati. To senije desilo. Možda je čika Bernardo učinio da sanjam njegovu smrt. Ili ipak,kao što počinjem da verujem, ja nisam, a ni vi niste, san druge osobe. Ali da sevratim na akumulator orgonijuma, izašao sam odande posle čitave večnosti,natopljen znojem, i obuzet neizdrživim nagonom za seksom. Stric je toprimetio. Mislim da je to i očekivao.

Noćas ćeš postati muškarac, prokomentarisao je uz osmeh.Odveo me je u jedan burdelj u Starom Resifeu, čija je gazdarica bila Magda

Maga5, ili Magda-a-Meiga6, uzgred, etimologija je ista, mago i meigo su rečikoje proizlaze iz iste persijske reči. Sećam se larme devojaka. Vazduha usobama, vlažnog i teškog, crvene svetlosti koja se lepila za kožu, stola zašminkanje sa flašicama parfema poređanim po bojama, emajliranog lavora,usamljenog anturijuma u veoma visokoj vazni, ogledala u kojima je mojausamljenost delovala još veća.

Oltar seksualne perverzije, promrmljao je neki debeli tip, dok je iskakao,ili mi je tako izgledalo, iz jednog od ogledala. Kasnije sam istog tog debelogiznenadio dok je s mojim stricem pričao isprazne priče.

Te reči!, uzviknuo je u nekom trenutku: ne radi se o onome što kurverade, već o onome što govore.

U povratku je Bernardo Anjanguera delovao odsutno. Da su njegove misliodržavale svet, kako je smatrao, mnogi bi te noći nestali. Duboko samuzdahnuo, da se okuražim, i upitao sam ga na šta je debeli mislio:

Koje reči?Moj stric se nadneo nad mene:Jednog dana ćeš i ti ići u krevet sa Magdom, reče, a njegov pomalo kiseo

zadah me je uznemirio. Ona potiče od stare loze mesalina.Zvao ih je mesaline. Da li poznajete nekoga ko danas kaže mesaline?

Meni je to bilo divno, mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da se ta rečodnosi na istorijsku ličnost, Valeriju Mesalinu, treću ženu cara Klaudija. Pričase – priča Plinije u svojoj Naturalis Historia – da je jedne noći Mesalinaorganizovala seksualno takmičenje sa poznatom prostitutkom. Takmičenje jepotrajalo dvadeset i četiri sata, i Mesalina je pobedila, pošto je zadovoljiladvadeset i pet partnera. Bilo koja devojčica iz Resifea bi je bez problemapobedila danas, a Karioke i Pauliste da ne spominjemo. Bernardo je takođekoristio i druge retke reči kada je govorio o profesionalkama u seksu:palandre, funfe, kurtizane, nečasnice, šupljače, kokote, fukse, prostitutkinje.Meni se čini prirodnim da postoji mnogo reči koje opisuju nekoga ko se bavitako starim zanatom, tako bitnim za dobru ravnotežu u društvima. A čudnomi je, i te kako, da se ljudi ograničavaju i koriste skoro uvek istu, koja je povrhsvega ružna, veoma prostog i nezanimljivog porekla.

Magda, nastavio je moj stric, uspaljuje muškarce pevajući opscene stihove.To su veoma stare pesme. Neke reči prepoznajemo u srcu, iako ih nikadaranije nismo čuli. Magda je prenela ovu umetnost nekolicini devojaka, alinijedna u tome nije vična kao ona. Kažu da je svojim misterioznim rečimaMagda uspela da vaskrsne vitalnost staraca na samrti. Tako je osvojila

naklonost mnogih. Zaradila je mnogo novca, obogatila se. Kupila je nakit ikuće.

Posle mnogo godina, vratio sam se bordelima Starog Resifea, sam ili udruštvu prijatelja, ali nikada više nisam pronašao Magdu Meigu. Pokušao samda saznam šta se s njom zbilo. Jedan mornar me je ubeđivao da je madampobegla u Evropu, za nekim cirkusom i njegovim artistima, pošto se zaljubilau mladog italijanskog žonglera. Jedna bivša prostitutka, danas vlasnica maloghotela u Boa Viažemu7, pokazala mi je zanimljivu razglednicu, koja se, kadase otvori, pretvarala u papirni dvogled. Kroz njega se videlatrodimenzionalna Ajfelova kula. Magda je razglednicu poslala iz Pariza. Napoleđini, crvenom olovkom, kitnjastim rukopisom napisala je samo jednurečenicu: „Najteža patnja je ona koja se ne može podeliti na sopstvenomjeziku.“

PETO POGLAVLJE

Navala novih neologizama – uz izvinjenje za pleonazam – dovodi Jaru do ivicenervnog sloma. Putovanje u Pernambuko, u potrazi za izvorom više negosavršenih neologizama.

Samo što sam došao kući, počeo sam da tražim knjige AlešandrijaAnjanguere. Pronašao sam Pesmu kamenju iz 1953. godine, zavučenu izmeđuantologije brazilskog haikua koju je pripremio Rodolfo Vicig Gutila, podnaslovom Dobro društvo, i jedne druge, Poezija sedamnaestog veka, za koju jeodgovoran Alsir Pekora. Nisam se sećao nijedne od njih. Posle pola sata,naleteo sam na drugu knjigu koju je Anjanguera potpisao: Monolog dobroglopova, kratak tekst za pozorište. Na brzinu sam ga pročitao i učinio mi seboljim od stihova. Prikupio sam pola tuceta zanimljivih arhaizama, kako uknjizi poezije, tako i u pozorišnom komadu. Nisam otkrio nijednu reč koja jeu vreme objavljivanja bilo kojeg od ta dva izdanja mogla biti smatrananeologizmom. Brzom pretragom na internetu saznao sam da je AlešandriAnjanguera rođen 1930. u porodici koja je imala sklonosti ka moći, diplomiraoje na Pravnom fakultetu u Resifeu, a i dalje živi u Olindi, u istoj vili u kojoj jeprvi put ugledao svetlost dana. Bio je (ovlaš) novinar i pozorišni režiser, doknije otvorio, 1975. godine, malu izdavačku kuću, Ošenći!8, specijalizovanu zaknjiževnost severoistoka Brazila. Žustar je polemičar, ali ipak duhovit,poznate su neke od njegovih žestokih javnih prepiski koje je vodio, i nakojima i dalje insistira, s mladim pernambukanskim pevačima ikompozitorima koji su otvoreni za spoljne uticaje, pogotovosevernoameričkog roka i hip-hopa. Sin, unuk, praunuk generala izemljoposednika, strasni nacionalista, zamalo ksenofob, Anjanguera bi uEvropi bio smatran intelektualcem desničarem. U Brazilu, njegovi stavoviprotiv američkog kulturnog imperijalizma i strast s kojom se bori za odbranunarodne kulture, razlog su ugledu koji ima među levičarskom omladinom.

Pozvao sam Jaru da pojedemo nešto u Nubaju, pored vidikovca SantaKatarina. Po sunčanom vremenu terasa Nubaja veoma je prijatno mesto, čak iusred zime. Lisabon, uzgred budi rečeno, nalazi zadovoljstvo (ili je nalazio,vreme se s vremenom menja) u odricanju od zime. Doživeo sam fantastičnaletnja popodneva na mojoj terasi, na Šijadu, sa Fanfirom ugnežđenim međunogama i dobrom knjigom u rukama, u novembru, decembru, pa čak i ujanuaru, sumornom i nepouzdanom mesecu. U februaru putujem na jug. Većmnogo godina ne provodim februar u Evropi. Februar, evropski februar, nije

mesec – već kazna. Tog popodneva nije bilo skoro nikoga u Nubaju. Nanekoliko metara od nas zaljubljeni par ljubio se kao da ceo svet nije ništa višedo nepostojana scenografija i samo oni i njihova stvarna ljubav zaslužuju dapostoje.

Jara mi se učinila još mršavijom, još odsutnijom. Podsetila me je na nekeslike koje proganjaju veoma stara ogledala, i koje dozvoljavaju da ih vidimosamo ako se pretvaramo da radimo nešto drugo i ne gledamo direktno u njih.Rekla mi je da prošlih nekoliko noći nije dobro spavala. Izvadila je iz fasciklelist hartije i pokazala mi stotinak reči koje je njen program ulovio. Pročitaosam ih naglas, potresen, u zanosu koji je rastao kako se njihova savršenostiskazivala, potvrđivala, osvetljavala prošlost i budućnost našeg jezika.

Još su savršenije, promrmljao sam. Jara je potvrdila. Njene lepe oči bile suvlažne, osmeh čudan. Čine da esplendor9 zvuči kao prostačka reč, reče.

Da, dodadoh ja:Ili devojčice,Afago,Açucena,Lume,Pitanga,Langue,Morena,Quissanje,Morança,Desamparinho.

Jara se nasmejala: Quissanje?. Pitanga? Da li je to vaša afrička krv,profesore?

Pitanga nije afričkog porekla, ispravio sam je. Potiče iz jezika tupi i značirumen. Quissanje, da, naravno. Açucena i afagar već imaju arapski koren.

A poslednje dve? Sada ste ih izmislili?Ne, naravno da ne. Morança je kreolska reč iz Gvineje. Označava nekoga

ko je pridružen porodici. A desamparinho, po mom mišljenju jedna odnajlepših reči na zelenortskom kreolskom, ona daje ime onom radosnomtrenutku na kraju popodneva, kada dan ustupa mesto noći, vrućina jenjava, astarci sedaju na šetališta i uživaju u nadolazećoj svežini i zrikavcima dokgledaju kako devojke prolaze i njišu kukovima.

Onda se ne važe, usprotivi se Jara. Ove poslednje se ne važe. Važe samo

portugalske reči.E pa sad!, bio je red na mene da se pobunim. To jesu portugalske reči!

Kreolski jezici portugalskog porekla, kao oni što postoje na Zelenortskimostrvima, u Gvineji Bisao, Sao Tome i Principe ili u Kazamansu, u Senegalu,svi oni čuvaju pojmove iz našeg jezika. Neke koje smo zaboravili. Druge kojenikada nismo koristili, ali koji dele duh jezika. Oni nam takođe pripadaju.

Tokom nekoliko minuta, zabavili smo se sastavljajući spiskove svojihomiljenih reči. Kaži mi koje su ti reči drage, i reći ću ti ko si. Evo Jarinih desetomiljenih:

Serena,Chama,Subtil,Perfume,Alvo,Murmurinho,Alma,Aia,Âmbar,Cisne.10

Od svih ovih pojmova, najinteresantniji mi je, sa etimološke i semantičketačke gledišta, murmurinho, koji potiče od reči murmurio, izražajneonomatopeje kojom je u latinskom pokušano oponašanje zaobljenog šuštanjamora; aia (baba, takođe na latinskom) i âmbar, još jedna reč arapskog porekla.Alma mi se učinila predvidljivom. Skoro sam siguran da bi u nekomplanetarnom istraživanju značajan procenat ljudi stavio reč duša, na svojemjeziku, među deset najdražih. Parfem.plamen, suptilna, mirna ili labud delujukao reči stvorene da se opiše Jara, ili se desilo suprotno: moja bivša učenica seuobličavala11, kako je rasla, prema njihovom naličju i lepoti. Volim ovu reč:afeigoar, i njeno dvostruko značenje: znači i razviti simpatiju i uobličiti se. Jerse upravo to i dešava – kada se za nekoga ili nešto mnogo emotivno vežemo,malo pomalo počinjemo da poprimamo oblik te osobe ili stvari. Muškarac injegova supruga postaju toliko slični posle pedeset godina zajedničkog života,kao da su brat i sestra. Stari pas imitira vlasnikov kašalj.

Kao što mi stvaramo jezike, i jezici stvaraju nas. Čak i ako to ne radimonamerno, svi imamo sklonost da biramo reči koje najčešče koristimo, i taupotreba nas formira ili deformiše, telesno i duhovno. Kočijaš, kako rečnicidefinišu, bilo da je onaj koji upravlja kočijama ili onaj koji se prostački

ponaša, malo pomalo poprima odbojnu prirodu tabuizama koje koristi.Tabuizam, poštedeću vas ovog puta traganja po rečniku, jeste naziv za reči inaglaske koji se smatraju prostačkim ili previše agresivnim. Psovke. Političars vremenom dobija prezriv izgled, mutan, neubedljiv, od vokabulara kojisadrži pojmove kao što su ustavno, kompromis, koegzistencija, itd. (dugačkozevanje). Klovnovi koriste, ili dozvoljavaju da ih koriste, široke i šarene reči(dobar izgovor ne dolazi u obzir). Vojnici – kao i reperi – više volejednosložne reči, skraćenice, čvrste i tvrde termine, kao rat, germanskogporekla, skoro kao krik koji diže kosu na glavi.

Možemo ovu tezu proširiti na različite nacije. Naravno, što jegeneralizacija šira, veća je mogućnost greške. Sadakada smo dali ovoupozorenje, ništa nas ne košta da opsednutost melanholijom koju nalazimo uPortugalaca pripišemo neregulisanoj upotrebi reči saudade12, u fadu, u poeziji,u govorima filozofa i političara. Bilo bi zanimljivo proučiti koliko je kult rečisaudade sprečio, i dalje sprečava, napore za razvojem Portugala. Opet,famozna arogancija i optimizam Angolaca mogli bi biti plod insistiranja narečima kao što je bué13 („Angola kuia bué!14“), budućnost, nada ili pobeda. Štose tiče brazilske razdraganosti, možda bismo mogli da je imputiramo dvemaili trima snažnim rečima koje odavno prate izgradnju i rast zemlje:mulat/mulatkinja, guzica, karneval.

Pošto smo iscrpli temu omiljenih reči, zabavljali smo se dosta dugo, Jara ija, pokušavajući da sastavimo etimologiju neologizama koje mi je donela.Neki očigledno imaju korene u latinskom, što se, uzgred, dešava sa mnogimrečima koje nam danas stižu iz engleskog. Primer? Deletar15. Pretpostavljamda je Alešandri Anjanguera u dilemi po pitanju reči kao što je ova. Mrzi je,naravno, jer u njoj vidi još jednu pobedu kulturnog imperijalizma SeverneAmerike, ali ne može da se ne divi njenom besprekornom klasičnom poreklu.Iz drugih neologizama koje je Jara donela izbija vitalna svežina, miris vlažnezemlje, kao da su upravo iskrsli iz tropske prašume. U svakom slučaju, svi suukorenjeni u nekoj od glavnih tradicija u kojima obitava naš jezik, i to je ono,verujem, što ih čini tako poznatim i istinitim.

Vidite li?!, uzdahnula je Jara. Ne znam kako smo mogli da živimo tolikodugo bez ovih reči.

Prepričao sam joj svoj susret sa Marom Brutom da Koštom. Zatim sam jojpokazao transkript intervjua koji je novinarka napravila sa AlešandrijemAnjanguerom. Nisam očekivao da će se Jara mnogo zainteresovati – da će mi

skočiti u zagrljaj i uzviknuti fantastično!, da će me ljubiti u obraze – i nije.Ah, profesore!, zatreperila je, u glasu blag metalni ton. Nemojte opet sa

tim fantazijama. Potrebne su nam činjenice. Moramo da se uhvatimo zakonkretne podatke. Ostavite snove za noć.

Snovima se poprilično ne veruje. Radi se o istoj kretenskoj predrasudi skojom skeptici pristupaju poeziji, o čemu sam ranije već govorio. Neću sadada raspravljam o tumačenju snova, o njihovoj korisnosti ili beskorisnosti, biloda to rade spiritisti na seoskim vašarima ili ugledni psihoanalitičari. Želeo bihsamo da skrenem pažnju na činjenicu da su mnogi pisci u svojim snovimapronašli dobru temu i bolje likove. Arhitekte sanjaju zgrade pre nego što ihnacrtaju. Naučnici su u snu shvatali kako funkcioniše određeni fenomennebeske mehanike. Francuski pesnik Sen Pol Ru imao je običaj da kada odena spavanje, na vrata svoje sobe stavi natpis: „Tišina, pesnik radi.“ Snovi,dakle, mogu biti od znatne koristi. Pomislio sam sve to, ali odlučio sam da sene raspravljam. Promenio sam temu.

Idem u Brazil, rekao sam Jari. Idem u Olindu. Hoću da razgovaram sAlešandrijem Anjanguerom. Ove godine sam mnogo putovao. Nakupio sammilje, nagradne, moram da ih utrošim do kraja meseca. Nudim ti da pođeš samnom. Voleo bih da pođeš sa mnom.

Jara me je pogledala, uplašena:Bože gospode, profesore, da li vi to ozbiljno pričate?Ponekad kažem i nešto ozbiljno.Ne, ne mogu da prihvatim.Plašiš se da ću da te muvam?Ha! Ha! (Uznemiren smeh.) Ne, ne. Imamo strašno mnogo posla u

Institutu. Morala bih da uzmem dane od odmora. Nije baš najbolji trenutak.Pet dana...Pet dana?! Mislite da možemo nešto da otkrijemo za pet dana?Ne znam. Vredi pokušati.Jara se predala. Pozvao sam svoju putničku agenciju i rezervisao dve karte

u biznis klasi Lisabon-Resife-Lisabon.

Sedam dana kasnije, ukrcali smo se u avion za Resife. U avionu je jedna odstjuardesa prepoznala Jaru. Žena je imala duge, trijumfalne noge kao gazela.Oči, one su se već odavno predale. Debeli sloj šminke nije uspevao da sakrijezamor kože. Zaustavila se ispred moje bivše učenice sa izrazom iskreneradosti.

Valentina! I dalje si lepa, draga.

Jara pocrvene. Ustala je da je zagrli.Kamia. Ti si domaćica aviona?Ova se tužno nasmeši:Šta bih drugo? Prestala sam sa revijama pre pet godina. A ti, čime se ti

baviš?Kada je, nekoliko minuta kasnije, Jara ponovo sela, smejao sam se slatko –

i radoznalo. Ućutkala me je naglim pokretom i strogim pogledom pticegrabljivice:

Da, bila sam manekenka. Čudite se? I da, zovem se Valentina. JaraValentina. Slobodno se smejte.

Nisam odgovorio. Otvorio sam knjigu i pravio se da čitam. Između nas sestvorila trnovita tišina. Na kraju je Jara prestala da se pravi da nešto radi(čitala je časopis?, dremala?, gledala film na malom televizoru?), okrenula seprema meni i obratila mi se:

Trebalo je to ranije da vam ispričam, profesore. Izvinite. Mislim da me jebilo sramota...

Sramota?! Zašto?...Kako zašto? Već imam velike probleme da me ozbiljno shvate, profesore,

moja šefica, ostale kolege, čak i ovako dok krijem neke delove svoje prošlosti.Ljudi su puni predrasuda. Za fudbalere se misli da su glupi, polupismeni, dadaju izjave u stilu „šutirao sam nogom koja mi je bila pri ruci“, ili “kada jeutakmica napeta skače mi naftalin“, ha! ha! (prodoran smeh). Od jedne misicese ne očekuje da je pročitala više od Malog princa. Manekenke su većanoreksične, šmrču kokain, i samo umeju da pričaju o krpicama. Zamislite daneki fudbaler odluči da objavi roman. Skoro sam sigurna da bi ga razapeli prenego što bi pročitali knjigu. Jadnik bi prvo morao da prekine karijeru ipostane profesor semiotike na nekom univerzitetu.

Shvatam...Ne shvatate vi ništa!Slušaj me dobro, Jaro, ako neko zna šta su predrasude, onda sam to ja.Jara se polako smirivala. Ponekad noću, priznala je, sanja o starosti. Želela

je da bude starija. Malo povijena. Izborane i zagasite kože. Možda tada ne biviše morala da se trudi da ljudi ne primećuju nju, već ono što govori.

Starost je sranje, suprotstavio sam se. To čak nisu ni moje reči. ŽoržiAmado je tako odgovorio jednoj novinarki koja je pohvalila njegove godine.Da, draga moja, starost je sranje. Nema nijedne prednosti u tome što gubišzube ili kosu, ili kontrolu nad bešikom. Niko ne zaslužuje da ostari, a

ponajmanje veoma lepe žene. Smrt me ne plaši, ne smeta mi, smatram da jeneophodna. Kada si večan, šta je sto godina? Isto što i jedna sekunda. Hiljadugodina? Isto što i jedna sekunda. Milion godina? Isto što i jedna sekunda. Bogtrepne i to je večnost. Smrt dolazi i spasava nas. Sve u svemu, ne bi trebalo dabudemo primorani da trpimo poniženje propadanja. To ne.

Taksi nas je u Olindi ostavio ispred pansiona Amparo, u istoimenoj ulici.Pansion mi je preporučio prijatelj, moj zemljak, pisac, koji mi je pričao orustičnom šarmu stare vile i širokog i dubokog dvorišta ispunjenog cvrkutomptica. Upozorio me je na komarce, u sumrak: „Nemoj slučajno da ti se desi daostaneš da pišeš, ili čitaš, pošto sunce zađe. Komarci će te živog pojesti.“

Za sebe sam izabrao sobu po imenu „tvrđavica“, sa verandom koja gledana krivudave ulice grada. Volim terase: volim da posmatram. Osim toga,terase su mesta sklona pirkanju vetra, svežina se uvlači u njihove pločice,zajedno sa udaljenim glasovima, lavežom u daljini, crkvenim zvonima.Zrikavci zavode terase. Ako je sreće, svici ih predveče osvetljavaju. Mislilišta –tako ih je zvao moj otac. Pored njega naučio sam da ih volim, kao inadstrešnice, vidikovce, uostalom, sva uzdignuta mesta uopšte.

Moja saputnica odsela je u sobi „iluzije“. Ima plitak balkon, koji začudozauzima stara kada sa nogama u obliku lavljih šapa. Nije mi bilo teško damaštam o Jari, nagoj, ispruženoj u kadi, i njenoj koži koja se presijava udubokoj zvezdanoj noći. Video sam je na trenutke u svojim snovima kako naleđima pluta po vlažnom vazduhu, njeni mekani pramenovi talasaju se kaomorske sase, talasaju se kao anafore.

Da li vam je jasno? Moja mašta je toliko plodna i brza, kao u nekogmomčića. Mašta je prvo što kod ljudi uvene. Neki se već rode skoro mrtvi, ilipotpuno mrtvi, ali su toliko nemaštoviti da svoje stanje ne mogu ni dazamisle, pa insistiraju da dišu kao da su živi. Kod mene je potpuno suprotno,mene opseda, bez predaha, divlja mašta. Uzbuđuje mi srce i kida ga. Pali mi izateže uvelu kožu. Ne da mi da umrem.

Sledećeg jutra, pozvao sam jednog prijatelja, Lulu Araesa, koga samupoznao u Alžiru početkom sedamdesetih godina, bio je dete. Otac, MigelAraes, jedna od ličnosti koja se najviše istakla u borbi protiv brazilskogvojnog režima, živeo je u egzilu u Severnoj Africi od 1965. do 1979. godine.Kasnije, kada se diktatura raspala, postao je guverner Pernambuka. Lula,lekar i pisac, odlično poznaje intelektualne krugove Resifea i Olinde. Istogtog popodneva, posle ručka, odveo nas je u kuću Alešandrija Anjanguere, dva

koraka od pansiona Amparo. Jedna mršava gospođa, toliko crna da bih porednje mogao da prođem kao belac, odvela nas je do biblioteke, prostranogodeljenja s visokim plafonom, u kojem je vazduh bio svež, uprkos policamaprepunim knjiga, zidovima prekrivenim platnima lokalnih slikara, sdesetinama keramičkih i drvenih figura na podu ispred prozora. Tu je još ijedan klavir i radni sto, neuredan, na kojem, pretpostavljam, Anjanguerakomponuje svoje stihove.

Budite ljubazni, sedite, ponudila nam je gospođa. Pripremiću vam nekohladno piće.

Izabrao sam izlizanu kožnu fotelju po kojoj se prosipala oskudna i skorozelena svetlost iz dvorišta. Jara je sela ispred mene, veoma pravih leđa.Učinila mi se elegantnom, kao i uvek, uprkos tome što ju je obuzeo osećajnekakve napuštenosti, nemira brodolomca. Lanena košulja boje slonovače, savezenom kragnom, zalepila joj se za telo. Kosa,veoma crna, izgubila je oblik inemoćno se spuštala niz ramena. Napolju je vrućina davila.

Sanjao sam te, rekoh joj. Sinoć sam te sanjao.Mene?!Da, bila si gola. Plivala si po vazduhu balkona.Za ime boga!, siknula je. Pokušajte da kontrolišete svoje snove.Ulazak Alešandrija Anjanguere spasao me je njenog besa. Pesnik je ušao u

pratnji veoma tamnoputog muškarca, krivog nosa, ali ne van proporcija,bradice oštre kao u jarca. Mefistofeles, pomislio sam, ovaj tip misli da jeMefistofeles glavom i bradom.

Alešandri Anjanguera pružio mi je ruku:Lula mi je rekao da ste Angolac. Slučajno sam ugostio ovde u kući, ostaće

ovde kod mene još nedelju dana, jednog vašeg zemljaka. Načinio je širokpokret, teatralan, u pravcu tog drugog čoveka: Dozvolite mi da vampredstavim Plasida Dominga! Ovaj ovde ne ume da peva, ne. Osim toga,smatram ga stvarnijim od tenora. On je toliko plácido16, i toliko domingo17 dasvaki put kada nas poseti, vreme uspori. Zaboravimo da pogledamo na sat.

Mefistofeles napravi dva koraka u mom pravcu. Nasmejao se.Jasan.osvajački osmeh:

Ja vas znam, Vi ste, profesore, legenda.Mršava gospođa vratila se tada, sa poslužavnikom na kojem je s

poteškoćama balansirala četiri čaše i bokal pun crvenkaste tečnosti.Sok od pitange, objavila je.Miriš ovog voća prebacio me je pravo u detinjstvo. Bio je jedan visok

bedem i na njega naslonjen razbarušen žbun, čije je veoma zeleno lišćeisflekalo sunce. Pitange su osetljivi svetovi. Razmazuju se po prstima. Onda ihsisamo (prste) i osetimo pomalo gorak, blag i divalj ukus zemlje. Zatvorio samkapke i zabacio glavu unazad za tren. Kada sam se vratio u sadašnjost, susreosam se s očima Plasida Dominga fiksiranim na mojim:

Šta je domovina?, upita. Glas mu je bio topao i melodičan, kao u nekoghipnotizera. Domovina može biti jedan miris. Mešavina mirisa. Pitange,vlažna zemlja, isečena trska.

Ili jedan stih,dodade Alešandri Anjanguera,jedan običan stih. Ima stihovau koje staje čitava moja domovina.

U sledećih nekoliko minuta diskutovali smo o toj ideji. Na kraju je PlasidoDomingo podigao desnu ruku kao znak da traži reč. Rekao je da je, iakorođen u Angoli, poreklom Indus, i već niz godina živi u Goi, gde upravljaporodičnom imovinom. Mnogo je putovao po Istoku. Nekoliko meseci ranije,u Diliju, nebitnoj prestonici Istočnog Timora, čuo je izuzetnu priču.

ŠESTO POGLAVLJE

Zanimljiva priča timorskog učitelja Fadarija da Luza do Ešpirita Santa, koji jeza vreme indonežanske okupacije obilazio gradove i sela i recitovao, na tajnimskupovima, Kamoešove sonete.

Fadario. Tako se zvao. Fadario da Luz do Ešpiritu Santu. Može vam to imeizgledati malo moguće. Možda biste lakše poverovali u priču koju želim davam ispričam da se moj lik zove, na primer, Žoze Karluš Antuneš. Ja, opet,smatram da je ime Žoze Karluš Antuneš mnogo čudnije od imena Fadario daLuz do Ešpiritu Santu. Ne razumem zašto toliko ljudi krsti decu imenima čijeznačenje zanemaruju, ili o kojem nikada nisu razmislili, ili čak imenima bezikakvog značenja.

Zovem se Plasido Domingo. Mnogi se smeju svaki put kada se predstavim:Plasido Domingo?! Ha! Ha! Kako je to smešno.Pruže mi ruku: Antonio Barata18, Žoakim Rato19, Manuel Muškitu20.Barata? Rato? Muškitu? Prezivate se miš i drugom se smejete?U Portugalu ima mnogo više miševa nego lavova. Poznajem kamile,

zečeve, pauke, prasiće, ali nikada nisam imao privilegiju da upoznam tigra iliorla. Bubašvabe, njih ima na hiljade. Prava pošast. U isto vreme, množe se sasvih strana nerazumne kombinacije prezimena, a da većina oštećenih toganije svesna. Jedna se zove Marija do Rego Leal21, drugi Žoze Penetra Muršo22.Još su gora lična imena koja ljudi izmišljaju tako što kasape već postojeće, iliseku i spajaju delove nekoliko različitih. U Brazilu sirotinja deci daje imenabogatih i moćnih: Kenedi dos Santos, Vašington Kardozo, Supermen da Silva.I na kraju imamo hintanhafore, reči bez ikakvog značenja, izabrane samozbog svoje zvučnosti. Sve može. I upravo se ti ljudi, sa nerazumnim ličnimimenima, sprdaju sa severnoameričkim i brazilskim Indijancima, ili nekimtradicionalnim afričkim narodima, koji i dalje veruju u važnost reči,njihovumagijsku prirodu, i deci daju imena koja ih štite, da bi im obezbedili srećnusudbinu, ili zato što preko imena koja im daju žele da podsete na događajebitne za njihovu zajednicu.

Fadario je bio profesor portugalskog u gimnaziji u Diliju. Otac, takođeprofesor portugalskog, došao je sa Sao Tomea po kazni, oženio se u Timorupetnaestogodišnjom devojčicom, i nikada se više nije vratio na svoje maloostrvo. Podigao je šestoro dece i svakom od njih preneo iskrenu ljubav premaportugalskom jeziku, ali pri tom ne i prema Portugalu, jer ga je neobuzdanamržnja koju je čitavog života gajio prema kolonijalnom režimu nemalo puta

zaslepljivala, tako da ga je poistovećivao s malecnom Salazarovomdomovinom. Indonežanska invazija Timora 1975. godine iznenadila je mladogFadarija. Neki ljudi s kojima sam pričao ubeđivali su me da se pridružiogrupama bradatih gerilaca u gustim i maglovitim šumama, gde se borio idržao časove portugalskog. Razgovarao sam, međutim, s nekima od tihgerilaca, koji su danas uredno obrijani, s kravatom oko vrata, na ministarskimfunkcijama,poslaničkim, u državnoj službi, i nijedan ga se ne seća. Činjenicaje da se u Diliju pojavio ponovo osamdesetih godina, mršav, veoma mršav, sbradom proroka, dužom od one koju su imali revolucionari, jer mu jeslobodno i gusto padala preko grudi, i uprkos tome što nije prešao tridesetu,već mu je skoro čitava bila seda. Pojavljivao se iznenada u mračnoj prostorijimračne kuće, gde ga je deset, dvadeset ljudi čekalo u tišini, muškarci su sedelina stolicama, žene su stajale iza njih, deca i omladina su čučali na podu,otvarao je veoma ishabanu knjigu i počinjao da recituje:

Ako sam, kad vas izgubih, moja nado,I sećanje sâmo izgubio skupaNa slatku prošlost i zlu sadašnjost ovu,Jedva da osetih boli promene te.

Ali Ljubav, u koju imadoh veru,Nevoljno ona u ime moje zboriKoliko se puta videh radostan, čioŠto mi je život sećanje uskratio.

Stvari od kojih je još samo tračak bio,Zato što sve ih zaboravu dadoh ja,Kroz uspomene me sada progone.

Ah, surova zvezdo moja! Ah patnjo silna!Koje zlo može veće biti, od mog zlaDa sećam se davne slasti koje sad nema?

Pričali su mi da je čitao zatvorenih očiju i da je stihove pratio vrhovimaprstiju kao da je slep, a stihovi odštampani Brajevim pismom. Takođe su mirekli da je recitovao s blagim brazilskim naglaskom. Ovaj mi se detalj činizanimljivim, jer, činjenica je da neki stihovi ne zvuče kao savršenidvanaesterci ako se čitaju sa savremenim portugalskim naglaskom. DanašnjiPortugalac reč esperança izgovara esprança. Tako da bi stih kao što je prvi u

sonetu koji sam upravo deklamovao, Se quando vos perdi minha esperança,zvučao pomalo sakato kada bi ga izgovarao Portugalac. U mojoj verziji tobolje zvuči, jer sam iz Angole. Takođe bolje zvuči ako se izgovori s blagimbrazilskim naglaskom, koji je, kako se čini, bio naglasak kojim su govoriliKamoeš i Portugalci njegovog vremena.

Fadarijevi nastupi privlačili su sve više gledalaca. Bilo je sve više mladih.Malo ih je razumelo šta profesor deklamuje, a skoro niko od njih nije ni čuopre toga za Kamoeša. Uprkos tome, slušali su ga, fascinirani, ukočeni. U timgodinama izolacije, kada su gradovi i sela bili pod kontrolom indonežanskihtrupa, radio-stanice emitovale govore na jeziku bahasa, a crveno-bela zastava(Bendera Merah Puti) bila istaknuta na svim javnim zdanjima, slušati nekogako recituje na portugalskom zahtevalo je hrabrost, bio je to čin otpora inepokornosti. Fadario se setio da fotokopira Kamoešove sonete i pre svakogčitanja delio je papire prisutnima. Oni koji su umeli da čitaju pratili su stihovemrmljajući, kao da se mole, a neki su ih naučili napamet, kao što neki kažu,srcem. Na kraju nastupa, ljudi su se grlili i plakali.

Niko nije zaista znao gde Fadario spava. Možda nije imao stalnokonačište. Jedne noći bi prostro pokrivač u dvorištu, druge bi mu nekisveštenik tajno odškrinuo vrata crkve. Recitator se hranio onim što su muljudi davali, i nije tražio ništa više: supu, malo voća, čašu vina. Jednogpredvečerja, tri čoveka u civilu, ljudi iz SGI, Satuan Gabungan Intelijen23,upali su u kuću starog kineskog trgovca u aveniji Sa da bandeira, bacili se naFadarija, prekinuli ga, žestoka i okrutna ljubavi, mračna srećo, deklamovao jeon, i odvukli su ga uz udarce rukama i nogama. Pet ili šest mladića, oddvadesetak koliko je prisustvovalo nastupu, pratili su SGI do ulice, prvopovicima, a kasnije kamenjem. Bio je to beskoristan čin hrabrosti. Indonežanisu ubacili Fadarija u zadnji deo kamioneta i uz škripu guma nestali u noći.

Neko je sa zemlje podigao knjigu Kamoešovih soneta. Video sam je.Vlasnik kuće u kojoj je Fadario uhapšen čuva je i danas, kao relikviju. Stranicesu prazne, ili skoro prazne. Na nekima su ostale usamljene reči, kratkezalutale fraze:

... ljubav...

... zaborav...

... čuđenje...

... sangvinične...

... suzdržanost...

... vatra koja prži...

... zlo se sprema...

Šta se desilo s Fadarijem?Čuo sam da su ga nekoliko meseci držali u Sipinangu, poznatom zatvoru,

kroz koji će godinama kasnije proći i Šanana Guzmao. Priča se da je prilikomispitivanja, uz prisustvo prevodioca za portugalski, na sva pitanja odgovaraostihovima Kamoeša, Fernanda Pesoe i Kamila Pasanje. Kako me je ubeđivaojedan mladi timorski lekar koji je studirao u Džakarti, Fadario se sprijateljio sjednim od indonežanskih oficira koji su ga ispitivali. Oženio se jednom odćerki pomenutog oficira i danas radi u nekom velikom hotelu uindonežanskoj prestonici. Kuvar je.

SEDMO POGLAVLJE

O tome kako je jedan čudan san doveo do žučne diskusije o rastućem uticajuengleskog jezika na sve ostale jezike, a naročito na portugalski. U kojem sespekuliše o poreklu i sudbini reči iz Magda-a-Meiga.

Druge noći koju smo prespavali u pansionu Amparo ponovo sam sanjao Jaru.Nije se radilo o erotskom snu. Draže bi mi bilo, priznajem, da sam se vratio uprethodnu noć. Voleo bih da sam s njom plivao po vlažnom vazduhu, iznadunutrašnjeg dvorišta, dok zvezde plešu valcer na širokom nebu. Poslednjihgodina seksualno sam bio zadovoljan samo u snovima. Ne žalim se. Imamnogo muškaraca koji ni u svojim najboljim snovima ne uspeju da imajuerekciju. Ja u snovima nikada nisam omanuo.

Dalje: u tom snu sam otkrio da je Jara članica tajnog ekstremističkogdruštva koje za cilj ima odbranu portugalskog jezika po svaku cenu. „Jezik jenaša matria“ – bio je njihov moto. Da bi postali članovi društva, iskušenici sumorali da prođu niz ispita, od kojih je poslednji bio da ubiju jednogneprijatelja jezika. Hteo sam da saznam da li je i ona ispunila taj zahtev.

Naravno, potvrdila je uz sladak osmeh, svi moramo nekoga da ubijemo.Odmahnuo sam glavom u neverici:Ne mogu da verujem! I koga si ti ubila, može li se znati?...Jara se ponovo nasmejala:Nina.Nina?! Kog Nina?Nina Viejru, bivšeg predsednika Gvineje Bisao.Lažeš. Nino je ubijen u razmirici s pobunjenim oficirima...Ha! Ha! To vi mislite, profesore. To sam bila ja. Sve sam tako namestila da

izgleda kao da je razmirica. Platila sam oficirima da insceniraju čitav tajcirkus. Stvarno sam to bila ja.

Bože blagi! Pa zašto?Moralo je tako biti. Sećate se kako je mučio gramatiku? I još na položaju

na kojem je bio, do vraga, bio je šef države, nismo mogli da dozvolimo da namtako maltretira jezik.

Ujutru sam je zatekao kako mirno jede tapioku i pije sok od papaje ipomorandže. Na sebi je imala belu tuniku, veoma laganu i prozračnu, ispodkoje se nazirao oblik njenih grudi.

Ponovo sam te sanjao, rekoh joj.Jara se zagrcnula:

Ne želim da znam! Ima stvari koje radije ne bih da znam.Imaš pravo, složih se. Ali nije ono što misliš. U mom snu si ubila Nina

Viejru.Koga sam ubila?Ubila si Nina Viejru jer je kasapio gramatiku. Davao je užasan primer

svojim zemljacima.Shvatam, deluje mi kao razuman razlog, profesore. Ali vidite, kada bismo

ubili sve koji maltretiraju jezik, uključujući i šefove država, bože blagi!, bio bito pravi pokolj.

Alešandri Anjanguera nas je pozvao na ručak. Bila je subota, ptice su jošdremale na svojim granama. Stabla manga lenjo su širila svoje krošnje podvorištima. Psi su besciljno lutali. Njuškali su bedeme. Njuškali su jedni druge.Silazili smo pločnikom i tu i tamo se zadržavali da provirimo kroz vrata, krozprozore otvorene u parovima, slike na zidovima, male skulpture od drveta ikeramike, famozne džinovske lutke od krep-papira, koje veseljaci nose poulicama tokom karnevalskih popodneva. U Olindi ima više likovnih iprimenjenih umetnika po kvadratnom metru nego golubova na lisabonskimtrgovima.

Jara je insistirala da posetimo jedan od ateljea. Kupila je crnog anđela sazlatnim krilima.

Pogledajte, reče. Liči na vas.Na mene? Nemam krila, mala.Ne, činjenica je da nemate krila, profesore. Ali pogledajte lice.Morao sam joj dati za pravo. Stvorenje je imalo iste povučene oči i

pravilna usta koje sam nasledio od majke. Široko lice, to sam nasledio od oca.Seda brada, bujna kosa – da, anđeo je imao bradu. Umetnik je bio stručnjak zabradate anđele. Neki me smatraju sličnim Hemingveju. Upoznao samHemingveja. Video sam ga u Španiji, na desnoj obali Ebra, 1938. godine, akada sam ga video, podsetio me je na mog oca. Moj otac bio je lep mulat.Nikada nije radio. Nasledio je kuće u Luandi i Lisabonu, imanja u južnojKuanzi. Tokom života trošio je porodičnu imovinu a da nikada nije izgubioosmeh i eleganciju. Umro je mlad, sa trideset pet godina, u lovu. Da se to nijedesilo uspeo bi da nas odvuče u najcrnju bedu. Znam da danas nije uputnokoristiti izraze tog tipa, najcrnja beda, jer tako mogu da razbesnim brigadepolitički korektnog razmišljanja. Nebrojeni su zabranjeni izrazi: crna lista,crna ovca, crno tržište, crna magija, crno nam se piše. Ili koji sadrže semitskiprizvuk, u smislu da je neko privržen materijalnim dobrima; ciganisanje,

galicijada24, neki su od mnogih takvih. Uskoro nam neće dozvoliti da kažemoda je neko zao kao zmija. Zmijama bi to moglo da se ne svidi, a osim toga, oneposeduju drugačiji sistem moralnih vrednosti od nas.

Dalje.Alešandri Anjanguera nas je čekao na svojoj verandi, u prelepoj stolici za

ljuljanje od plemenitog drveta i slame. Plasido Domingo je dremao porednjega, u identičnom komadu nameštaja. Pesnik je ustao da nas dočeka.Nasmejao se kada je primetio moje zanimanje za stolice:

Znate li ko je izmislio stolicu za ljuljanje? Jedan Brazilac. Da, verujte, radise o dobro dokumentovanoj stvari. Bio je to Pernambukanac FransiskoGravata, bogati zemljoposednik rodom iz Bom Sosega25, obližnje varoši južnoodavde. Gravata je izmislio i ventilator, peškir za plažu i šapice od krabe. UMuzeju odmora u Bom Repouzu26 izložen je jedan od prvih ventilatora kojeje Gravata proizveo. Vredi pogledati. Složena naprava koja se pokrećepedalama. U velikoj kući na svom imanju, Fransisko Gravata je godinamadržao petnaest robova pedalaša, koji su se danju i noću preznojavali da bisaloni i sobe uvek imali svežeg vazduha. Plasido Domingo se probudio izsvoje ošamućenosti:

Iza spokoja manjine stoji znoj većine, reče. Marks je bio u pravu. Nastavilismo razgovor za stolom, nad izdašnim pernambukanskim ribljimđakonijama. Poveden hranom, mirisom korijandera, kao i vinom, euforičnimčileanskim belim, ispričao sam svoj san o tajnom društvu čuvara jezika.Anjanguera se grubim grohotom nasmeja: Ovde u Brazilu postoji nešto vrloslično, samo što još uvek ne ubijaju. Grupa ludaka se oblači u vojne uniformeda bi se borili protiv vila i gnomova. Znate one nalepnice koje idioti lepe nakola, na kojima piše „Verujem u vile“? Oni preko tih nalepnica lepe druge, nakojima piše: „Ne verujem u vile i ako na neku naletim, zgaziću je. Živeo SasiPerere27!“

Napravili su i nalepnicu protiv Noći veštica: „Noć veštica je živ kurac!Živela domaća kultura.“ Odbijaju da koriste tuđice. Bacaju kamenje na izlogeradnji sa engleskim imenima. Zasipaju me svojom propagandom. Žele mojupodršku.

Plasido Domingo ga je pogledao uz ironičan osmeh:Maestro, i vi biste zgazili gnoma kada biste ga videli, priznajte.Ne, ne, to je samba ludog crnca. Nemoj me mešati s ljudima koji nose

vojne uniforme. Nikada nisam voleo vojake, a još manje lažne. Preziremnasilje. Nasilje je predaja inteligencije.

Rekao sam mu da mi je jedna novinarka, Mara Bruto da Košta, pričala onjemu. Alešandri Anjanguera je se odlično sećao:

Jedna crnka? Simpatična devojka. Baš smo se ovde upoznali, u uliciAmparo, preko puta pansiona u kojem ste odseli, bio sam u svojoj higijenskojšetnji. Primetio sam je jer je ličila na Brazilku, ali nije njihala guzicom kaoBrazilka. To me je zaintrigiralo.

Hajde sad!, usprotivio se Plasido Domingo. U Brazilu su sva lica moguća,opravdana i neophodna. Brazil je skup svih lica. Mešavina svih lica. To činiveličinu ove zemlje.

Da, to je istina, složio se pesnik. Ipak, ima onih koji izgledaju više kaoBrazilci nego drugi. Ili, ako hoćete, ima žena čije je dupe više brazilsko negokod drugih. Kao što sam rekao, nisam posumnjao na osnovu lica već naosnovu guzice. Lice može da prevari, ali dupe nikad ne laže. Guzice suiskrene. Na kraju krajeva, prišao sam joj i razgovarali smo. Posle me je Maraintervjuisala za portugalski časopis.

Mara mi je pričala o bordelu koji ste poznavali u mladosti. Rekli ste joj daprostitutke, tamo u tom bordelu...

Prelepa priča. Vidite li onu sliku?Pokazao je na ogromno platno koje je visilo na zidu ispred nas. Na njemu

je bila naga žena, bleda, koja leži na strani, ispružena na crvenom kanabetu.U ogledalu iza nje videla se njena okrugla i bujna zadnjica.

Lepa je, zar ne? Koža bela kao vosak, dojke kao u device, lice svetice. Iguzica, budimo iskreni, presveta guzica.

Plasido Domingo ga je prekinuo:Znaš li da na malajskom bunda28 znači svetica?Vidi ti to! Malajci su baš mudri ljudi. Niti ima boljeg oltara od savršene

zadnjice. Da se vratimo na sliku. Autorka je Tereza Kosta Rego29. Velikaslikarka. Žena vanredne lepote, i samo da znate da je prešla osamdesetu.Terezina ljubavna priča je grandiozna. Potiče iz bogate porodice, bila je udataza nekog važnog tipa, kada joj se u životu pojavio jedan revolucionar,najzagriženiji komunista od svih brazilskih komunista, Dioženes Aruda,čovek koji je ponovo osnovao Komunističku partiju Brazila, i tako je Terezaostavila sve, muža, decu, i otišla za tim čovekom. Živi ovde u Olindi. Žena naslici, tako barem Tereza tvrdi, a ona je mnogo slikala prostitutke, javne kuće,trebalo bi da je Magda-a-Meiga. Kruži tu jedna legenda. Magda je poznavalaneke tajne reči, misteriozne reči, koje su mogle da povrate muškost čak ipandi.

Nas zanimaju nove reči, rekoh. Jara radi sa neologizmima. Biraneologizme koji treba da uđu u rečnike.

Alešandri Anjanguera se stresao i razmenio brz pogled s PlasidomDomingom.

Zaista?! Ti si, dakle, neka vrsta granične policije za tuđice? Odlučuješ kojetuđice mogu, a koje ne mogu da uđu u naš jezik?

Jara pocrvene:Nisu baš svi neologizmi tuđice.Ne treba da dozvolite ulaz nijednom, nastavi Anjanguera. Glas mu je

postao sigurniji. Smeškao se, istina, ali bio je to pomalo kriv osmeh. Ne,nisam puritanac, dete moje. Možeš me nazvati nepoverljivim. Narod kojidozvoli svom jeziku da se degradira tako što prihvata svakakve tuđice,bespotrebne dodatke, uskoro će biti na kolenima.

Ako neka reč nije neophodna, onda ne ulazi u jezik, branila se Jara. Jezikje odbacuje, isto kao što naš organizam odbacuje strano telo. Ulaze samo rečikoje su jeziku potrebne.

Veruješ li u to?Priznajem da sam nekada verovala više, uz smeh reče moja mlada

prijateljica. Bilo kako bilo.jezici se razvijaju, evoluiraju, hrane se drugimjezicima. Portugalski je, konkretno, pokupio reči iz čitavog sveta. Rečgaroto30, na primer, dolazi od francuskog gars; branco31, od germanskog blank,što takođe znači blistavo ili čisto. Carimbo32, iz kimbundua ka’rima; bule33, odmalajskog buli; leque34, od kineskog lieu kjeu; jangada3535 je došla odšandgadam, malajske reči iz Malabara u Indiji, itd. Anglicizmi kojih se tolikoplašite samo su još jedan doprinos. Anjanguera se uzbudio:

Ne, ne! Nisu to! Te reči, te larve36, ja bih pre rekao larve, jer one su zamene to, odvratne larve koje se hrane mesom našeg jezika. Te larve su svuda.Uzmete novine, bilo koje novine, i ne možete da pročitate nijednu rečenicudo kraja a da se ne sapletete o neku od njih.

Shvatio sam da će larve, ako ne promenimo temu, upropastiti ručak. Bilabi to nepravda prema tako ukusnoj ribi. Ništa mi drugo nije palo na pamet doda otkrijem osnovni motiv koji nas je dovde doveo: više nego savršenineologizmi. Ispričao sam priču od početka, iliti, od onog čudnog popodnevakada je Jara prvi put spustila pogled na skup reči koje je njen programpretrage interneta upecao. Alešandri Anjanguera pogledao je PlasidaDominga, obojica su pogledala u nas, i na licu oba prijatelja bio je isti izrazzapanjenosti.

Vixe Maria!37, uzviknu pesnik, pokazujući još jednom lični talenat zaregionalne uzvike. Fantastično, to!

Plasido Domingo ispusti dug zvižduk. Odavno nisam čuo takav zvižduk,tako savršen, tako precizan u izražavanju zaprepašćenja. Moj otac je isto takozviždao. Odlično je umeo da zviždi. Setio sam se zviždanih jezika i odmahzatim, u nastavku, onomatopeja. Jedna struja među lingvistima tvrdi da su, napočetku, svi jezici počeli kao skupovi onomatopeja. Ne postoji nijedan jezik ukojem se do današnjih dana nije održao veliki broj reči inspirisan određenimprirodnim zvukom. Neke su očigledne. Drugima taj koren možda nije tolikoočigledan, ali dovoljno je malo zagrebati i pronaći ga. Uzmimo za primer rečtapa38, slap na engleskom. Šamar zaista može tako da zvuči: slap, ili tapa. Alibofetada39?! Hajde malo da zagrebemo: dolazi od bufete, a bufete odfrancuskog buffe, zahvat ili snažan udarac. Buffe, složićemo se, već sepribližava zvuku udarca, iako ne snažnog. Blag udarac u mlitavo telo, naprimer.

Pronašao sam tekst iz XVII veka, otkrio sam dvojici prijatelja. U tomtekstu je priča o angolskom trgovcu koji je naučio da opšti sa pticama. Iznavedenog dokumenta može se shvatiti da je on neke od tih reči doneo uportugalski. Reči ukradene od ptica.

Plasido Domingo se zainteresovao:Fantastično! Možemo li da vidimo taj dokument?Rekao sam im da mogu, da mi je u sobi. Pre toga, ipak, voleo bih da se

vratim na priču o Magdi-a-Magi.Zvala se Magda-a-Meiga, ispravio me je Anjanguera. Ili Magda Maga.Dobro, složih se. Upotrebili ste reč „legenda“. Da li to znači da je priča o

rečima izmišljotina?Možda nije trebalo baš tu reč da upotrebim, složio se Alešandri

Anjanguera. Recimo da između Magdinih magičnih reči i priče o Dlakavojnozi više verujem u Magdine magične reči.

Dlakava noga?!Da, da. Jedna od naših urbanih legendi, objasnio je. Pre nekoliko godina

jedan novinar je, kada su ga poslali u lov na vesti, pribegao upotrebi maštekada nije pronašao ništa zanimljivo. Objavio je reportažu o dlakavoj nozi kojau gluvo doba noći šutira neoprezne građane. Ovu laž su lepo dočekali lokalnibonvivani i brzo se proširila. S vremena na vreme poneko prijavi da je videoDlakavu nogu.

A reči?, upitah. Od mušterija koje su posećivale bordel sigurno postoji

neko ko bi mogao da potvrdi priču, zar ne? Možda slikarka, žena koja jenaslikala ovo platno?

Tereza? Mislim da Tereza ne zna za tu priču, ne.Dobro, ali možda bi čak bilo moguće pronaći nekoga ko bi se setio reči.

Mora da postoji neko.Alešandri Anjanguera glasno uzdahnu. Na lice mu se vratio suv, žućkast,

isti iskrivljeni osmeh kojim je reagovao na otkriće da se Jara baviprikupljanjem neologizama.

Moguće. Znate, profesore, za mene, pesnika, ili barem nekoga ko imanapade poezije, nema većeg blaga od jezika. Neko kao ja mora biti na oprezu.Poezija nam se javlja na mestima na kojima je najmanje očekujemo. Evo bašdanas sam uključio radio i čuo neku devojku kako peva. Ne znam ko je. Nesviđa mi se taj stil. Malo elektronski. Hteo sam da promenim stanicu kada meje jedan od stihova iznenadio: „Sagradila sam sebi gnezdo na tvom vratu.“Meni se to učinilo vrlo lepim.

Iznenađuje vas da čujete lep stih u brazilskoj pop muzici?, odape Jarastrelicu, besna.

Pesnikov osmeh iskrivi se još malo.Da, u ovoj novoj muzici, koja je više buka nego muzika, iznenađuje me. Ali

eto, ponekad se i to desi. Ono što želim da kažem jeste da su sve rečimagične, samo treba napraviti pravu kombinaciju. Ponekad se to dešavaskoro slučajno. Pogrešimo, i ta greška se pokaže kao pogodak. Zrak svetlosti.Posao pesnika nije ništa drugo do da rečima vrate njihov stari sjaj. Njihovumagiju. Ako jednog dana nabasam na izvor tajnih reči, verujte, čuvaću ih snajvećom pažnjom. Ubijaću za njih.

Alešandri Anjanguera sedeo je naspram mene. Malo sam se nagnuo kanjemu. Pogledao sam ga pravo u oči:

Vi znate gde je ona, Magda, zar ne?Možda znam. Zašto je to bitno?Pa odakle su te reči došle?Alešandri Anjanguera se zavali u naslon stolice. Kućna pomoćnica je

služila kafu. Prvi put sam obratio pažnju na nju. Ima ljudi koje nikada nestignemo da pogledamo. Da bismo ih primetili, moramo dosta da sepotrudimo. Dalje. Pesnik se izvinio i ustao od stola. Nekoliko trenutakakasnije vratio se s knjigom u ruci. Tanka knjižica, potamnela, s neupadljivimkoricama, na kojima su se mogla pročitati već pomalo izbledela slova:„Priručnik sanjara – naracija – Žulio Brankinjo. Štamparija Garsa, 1933“

Znate li ovu knjigu? Setio sam je se kada ste mi ispričali svoj čudni san.Nisam znao za nju. Jara je odmahnula glavom, ni ona nikada nije čula za

knjigu s takvim naslovom. Još manje za pisca.Naravno, uzdahnu pesnik. Skoro niko ne zna. Ima takvih knjiga, javne su,

najzad ih neko objavi, ali na neki način ostaju tajne.Vratili smo se u pansion kada se popodne već opustilo. Drveće se sa svojim

tamnim i mirišljavim frizurama naginjalo nad bedeme. Senke su se vukle popločniku kao neki kineski ideogrami. Nikoga na ulici. Pansion je delovaonapušteno. Popeli smo se. Vrata moje sobe bila su samo pritvorena. Koferotvoren. Odeća razbacana po krevetu.

Jaro!, viknuo sam.Došla je. Uplašila se:Lopovi?Tako se čini.Nisam se mnogo zabrinuo. Poneo sam malo novca i držao sam ga u džepu

sakoa, zajedno sa kreditnim karticama. Nije bilo ničeg vrednog u sobi, osimjednog fotoaparata, „lajke“. Aparat je bio tamo gde sam ga ostavio, naupadljivom mestu, na noćnom stočiću.

Rukopis!, setila se Jara. Testament. Tekst o ptičijem jeziku.Otvorio sam fasciklu u kojoj sam ga držao. Nisam ga našao.

OSMO POGLAVLJE

Priručnik sanjara: prevara, delirijum zavisnika o morfijumu, ili genijalnaknjiževna tvorevina? Ili čak ništa od toga – obična salonska podvala. AlešandriAnjanguera nam je pročitao delove knjige a da nam pri tom nije dozvolio ni daje prelistamo. Prema Anjanguerinim informacijama, Žulio Brankinjo je dao dase odštampa samo sto primeraka njegovog dela. Većina je izgorela u požarukoji je izbio u piščevoj kući. Spasle su se samo dve ili tri knjige. Anjanguera jesvoj primerak pronašao u jednoj antikvarnici u Resifeu.

U stara vremena, kada su ljudi i životinje delili Zemlju, čovek je mogao da sepretvori u životinju ako je tako želeo, i životinja je mogla da se pretvori učoveka. Ponekad su bili ljudi, a ponekad životinje, i nije bilo nikakve razlike.Svi su govorili istim jezikom. U ono vreme reči su bile magične. Ljudski umposedovao je misteriozne moći. Slučajno izgovorena reč ponekad je izazivalaneobične posledice. Dešavalo se da reč odjednom oživi, i ono što su ljudiželeli da se desi, događalo se. Samo je bilo potrebno reći pravu reč. To nijeimalo objašnjenja. Naprosto je bilo tako.“

Setio sam se navedenih reči dok nam je Alešandri Anjanguera čitaonekoliko pasusa Priručnika sanjara. To su reči jedne šamanke, ili, kako viševolim da kažem, šamamanke, koja je imala ime Nalunžijak, i otkrio sam ih uveoma zanimljivoj knjizi, naslovljenoj The Language of the Birds – Tales, Texts,& Poems of Interspecies Communication, koju je sastavio Dejvid M. Gas. Samsam ih preveo s engleskog, ali mogu se naći na internetu u nekoliko verzija.Autoru Priručnika sanjara, Žuliju Brankinju, sigurno bi bilo drago da je mogaoda upozna Nalunžijak.

Žulio Brankinjo počinje skiciranjem ironičnog autoportreta, u kojem sebeopisuje kao jednostavnog čoveka, bez nekih izuzetnih osobina osim urođeneljubavi prema knjigama i defekta na desnoj nozi koji ga prati od rođenja.„Hrom sam“, napisao je. „Talasam se dok hodam. Ljudi me primećuju kao štoprimećuju svetionik. Naučio sam sledeće: oko više voli krivine nego pravelinije. Ali nije uvek dobro biti krivina.“ Živeo je sam u malom stanu, koji seoslanjao na zidine Dvorca Svetog Ðorđa u srcu Lisabona i u čijem je prizemljuotvorio prodavnicu vina. Jedne noći, pošto je večerao lepu porciju graška sjajima, seo je u kuhinju da čita Posmrtna sećanja Brasa Kubasa, Mašada deAsisa, prvo izdanje iz 1881. godine, i zaspao. Javio mu se tigar:

Da li si ti odavde, ili iz drugog trena?, upitala ga je životinja.Žulio Brankinjo je oklevao. Tigar je pred sebe bacao snažnu svetlost, sa

lepim crnim linijama, imao je žute oči, moćne i intenzivne, koje su sezabadale u njega i zbunjivale ga.

Kojeg drugog trena?Tigar se dobronamerno nasmeja:

Trenova ima bezbroj, objasni. U ovom sam ja tigar. Ti – čovek. U drugomsi ti tigar, a ja čovek. U sledećem sam larva, a ti ptica koja me guta. Zatim siriba, a ja ribar. Ne postoji ništa što ne može biti nešto drugo svakog trenutka.

Žulio Brankinjo se probudio neraspoložen. Obećao je sebi da više nikadaneće večerati grašak s jajima. Razmislio je malo bolje. Obećao je sebi danikada neće ponovo čitati roman Mašada de Asisa noću, posle obilnog obrokagraška s jajima. Sledećeg jutra je u radnju sišao u tišini, zamišljen. Palo mu jena pamet da ako ono što jedemo, ono što čitamo pre spavanja, može da utičena ono što sanjamo, možda onda i svetlost, tanki zraci koji padaju s ulice,mogu da prizovu određene snove ili da odbiju druge. To i još mnogo više:položaj u kojem zaspimo, muzika koju slušamo u sumrak, određeni pokreti,mentalne vežbe, specifičan parfem, sveća koja gori u nekom uglu sobe,tekstura čaršava. Trgovac je tako započeo naporan niz eksperimenata. Svakenoći je menjao jedan od parametara. Na primer, ponovio je grašak s jajima,ali, umesto Mašada de Asisa, odabrao je Esu de Kejroša.

Tigar se iznova pojavio, ovog puta mnogo mršaviji, s mislilačkom kozjombradicom i oštrim ženskim glasom:

Opet vi, zevnula je velika mačka ne pokušavajući da sakrije dosadu. Vidimda učiš da se snalaziš u snovima.

Izgleda da je tigar imao problem s načinom obraćanja. Žulio Brankinjo bioje, međutim, toliko oduševljen što ga je ponovo video, da to nije ni primetio,ili još bolje, da je primetio, primetio je, jer je taj nesklad zapisao kada seprobudio, ali to ga nije pogodilo. Objasnio mu je svoj metod. Tigar ga je slušaoi desnom šapom gladio bradicu.

Dobro, reče mu. Imaš metod, ti. Metod je bitan, kakav god da je. Mogao bitakođe da koristiš zvezdani put.

Zvezdani put?!Da, zvezdani put, insistirao je tigar. Mogao si da se baciš na pečurke,

momče. Ili da probaš hašiš. Opijum. Možda i morfijum.Predlog je pogodio Žulija Brankinja. Trgovac je poznavao zavisnike od

morfijuma. Bio je tu jedan pesnik koji je običavao da ruča u kafani udaljenojpar koraka od njegove radnje i koji je svakim danom postajao sve suvlji itamniji, kao da ga iznutra neki drugi čovek puši. Žulio ga je ponekad viđaokako uznemireno prelazi ulicu, trči tamo, trči vamo, dok se na kraju nijeponovo pojavljivao sa širokim osmehom i uobičajenom pitomom ljubaznošću.Setio se i portugalskog lekara odgovornog za balsamovanje Lenjinovog tela.Njega je u Moskvi intervjuisao Rejnaldo Ferejra, Reporter X, koji se

zahvaljujući tome pročuo u javnosti. Kada se vratio u Lisabon, radio je sahisteričnim gospođama i balsamovao im je mace i kuce. Imao je običaj da sesubotom ujutru zadrži u njegovoj radnji proučavajući boce koje će poneti dapije tokom naredne sedmice. Jednom se ukazala prilika i pričao mu je opopodnevima koja je proveo sa Rejnaldom Ferejrom, ne u Moskvi već uParizu, kada su razgovarali, pili apsint i ubrizgavali morfijum. Ispričao mu jeda Rejnaldo Ferejra nikada nije nogom kročio u Rusiju. Izmislio je svojereportaže, koje je objavio u novinama ABC a da nikada nije napustio udobnasvetla francuske prestonice, na osnovu pravih reportaža drugih novinara,priča ruskih izbeglica i onoga što mu je doktor lično ispričao.

Jednog od tih subotnjih jutara, Žulio je skupio hrabrost i obratio sedoktoru. Objasnio mu je, mucajući, da mu treba malo morfijuma u naučnesvrhe. Čovek ga je saslušao, veoma ozbiljno. Zamolio ga je za olovku, napisaoadresu svoje ordinacije na kartici i, bez ijedne reči, pružio je vlasniku radnje.Sledećeg ponedeljka, Žulio Brankinjo ga je potražio u ordinaciji. Doktor ga jeveoma ljubazno primio. Razgovarali su o knjigama. Na izlazu, doktor mu jepružio jedan paketić, koji je vlasnik radnje otvorio tek u bezbednosti svogdoma. Unutra je pronašao špric, parče gumenog creva i bočicu morfijuma.

Zahvaljujući morfijumu, eksperimenti Žulija Brankinja dobili su novuenergiju. Sve se ubrzalo. Tada je počeo da sanja reči. Pišem, pazite dobro, dasanja reči, a ne da sanja s rečima. U početku, da, sanjao je s rečima, većpostojećim rečima, ali koje su u njegovim snovima dobijale veoma različitaznačenja. Tako je, na primer, pauza bila vrsta ptice s kratkim krilima i perjemekstremne crnine. Rano, kožna bolest od koje koža postaje bela ifluorescentna, svetli u mraku. Ljubav je bila reč kojom se opisivala boja nebatrenutak pre nego što će Sunce da nestane u moru. To je trajalo nekolikosedmica, možda meseci. Žulio Brankinjo je za to vreme stvorio jezik koji je,pošto je zvanično bio potpuno isti kao naš, sa istom gramatikom i leksikom,izražavao svet naopačke. Govorio je, pretpostavimo:

Video sam svraku kako tužno nadleće polje kukuruza.A to je značilo:Pronašao sam zanesenjaka hermafrodita sakrivenog u satu s kukavicom.Sanjati reči za Žulija Brankinja predstavljalo je napredni stadijum vladanja

oniričkom materijom. Citiraću ga iz glave, rizikujući da ga loše citiram, aliAlešandri Anjanguera nam nije dozvolio da kopiramo knjigu, čak ni da jeprelistamo:

Sanjati reči bilo je kao otkrovenje. Svakog jutra budio sam se okupan u znoju,

drhtav, u sjajnom zanosu. Izgubio sam mnogo reči, jer sam ih po buđenjuodmah zaboravljao, očajan, kao neko ko gleda kako mu more na pesku brišeznake budućnosti. Pored kreveta sam držao svesku, zvao sam je Sveskaspasenih, i u nju sam, samo što bih otvorio oči, upisivao reči kojih sam sesećao. Pretpostavljam da su neke izgubile početnu svetlost, drugima je ostalaoskudna suština, ali i pored toga ih zapisujem, da bi čitalac mogao da proceninjihovu neophodnost i kvalitet.

Zapisivao je zatim, prema Alešandriju Anjangueri, oko dvesta reči, svihtoliko jasnih da ih nije trebalo objašnjavati.

Luksuzne, tako ih je opisao pesnik.Ipak, odbio je da ih podeli s nama.Jara se iznervirala:Možete li nam barem reći da li se neki od tih neologizama nalazi na mom

spisku?Alešandri Anjanguera se grohotom u slast nasmeja:Zavitlavam vas. Toliko se slatko smejao da su mu suze krenule. Čitav ovaj

poslednji deo sam izmislio. Ne, Žulio Brankinjo nikada nije sanjao reči. Knjigaje veoma zanimljiva, uči ljude da kontrolišu svoje snove. Ali ne radi se oneologizmima, ne. Veoma mi je žao. Izvinite. Izgleda da sam zaista detinjast.

DEVETO POGLAVLJE

Stara ljubavna priča. Ispovest o izdaji i njenim nastavcima. Čudna, divna noć.

Krađa testamenta nije me pogodila sama po sebi, već zbog njenog

značenja40. Ili, još bolje, zbog nedostatka značenja. Glagol značiti dolazi odlatinske izreke čiji je smisao razumevanje putem znakova. Ja, ma koliko setrudio, ne uspevam da razumem znake.

Ko bi, koga vraga, bio zainteresovan da ukrade potpuno bezvredanrukopis?

Verovatno ima vrednost za onoga ko ga je ukrao, usprotivi se Jara.Raspravljali smo dvadeset minuta. Na kraju je ustala, razdražena:Umirem od vrućine, reče. Ne mogu više. Iskoristiću kadu na mojoj terasi.

Ako želite, popnite se da nastavimo razgovor, napraviću vam čaj. Tamo gorećemo valjda uspeti da preživimo. Uvek pirka neki vetrić.

Presvukao sam se. Obukao sam stare bermude, buntovničku majicu sanatpisom „Every morning I wake up on the wrong side of capitalism“, koju mije poklonila prijateljica Amerikanka pre mnogo godina, i popeo sam se uJarinu sobu. Pozvonio sam. Čuo sam njen glas, pomalo prigušen, slobodnouđite, profesore, popnite se, tako da sam gurnuo vrata, prošao kroz sobu,uspeo se uz stepenice koje vode u dvorište, dok se crna svetlost noćipresijavala na zidovima. Zatekao sam Jaru kako leži u kadi. Nasmešila mi se ipokazala na stolicu i mali plastični sto na kojem je veoma bela šolja izgledalakao da levitira. Dve debele crvene sveće činile su da senke plešu unaokolo.

Sedite, ponudi mi Jara. Pripremila sam vam čaj od đumbira s medom.Na sebi je imala crni bikini. Duge noge, koje je podigla na ivicu kade,

blistale su isto kao šolja na stolu. Porcelan, pomislih. U sećanje mi se vratilajedna figurica koju sam video u gradu Vista Alegre41, predstavljala jeispruženu nimfu, za koju je moj otac bio izuzetno vezan. Slučajnopodudaranje položaja figure i srećnog prizora preda mnom izazvalo mi jeosmeh. Jara je uvukla noge.

Smejete se mom celulitu?Molim?Celulitu! Ja sam obična žena. I ja patim od celulita.Ne, ne. Nisam video nikakav celulit, video sam samo noge.Sreća. To je razlika između optimiste i pesimiste. Pesimista bi primetio

samo celulit. Odvratna sam, starim. Imam celulit i na stomaku. Strije i celulit.Vidim samo pupak, draga. Jedan divan pupak. Veoma poštujem pupkove.

U Africi je običaj da se pupčana vrpca zakopa u zemlju odmah po rođenjudeteta, da bi se osigurala veza deteta s tlom njegovih predaka. Kada vidimpupak, i to tako savršen pupak kao tvoj, vidim nastanak sveta.

Jara se nasmejala prozirnim grohotom.Da li ste bili oženjeni,profesore?Neko vreme. U drugom životu.Lažete. Ispričajte mi, hajde, ispričajte mi...Ti, u stvari, hoćeš da ti ispričam ljubavnu priču, zar ne?Da, da. Volim ljubavne priče. Pokloni ženi ruže, daj joj lepu ljubavnu

priču, i dobićeš sve od nje. Sve.Znaš li da sam učio za sveštenika?Vi, profesore?!, smejala se slatko. Ne, ne verujem.

Slušaj kako je to bilo. Period adolescencije možda je najokrutnije životnodoba. Užasne godine, kada sve u nama eksplodira i menja se. Osećamo seotuđenima od onog tela po kojem odjednom počinju da se razvijaju brkovi,malje, i druga misteriozna dešavanja, kao Gregor Samsa koji se jednog jutrabudi u svom krevetu iz nemirnih snova. Jednog lepog jutra, takođe seprobudimo, i iz grla nam izlazi očev glas. Mesecima živimo s timpozajmljenim glasom, plašeći ostatak porodice. U isto vreme, suočavamo se svelikim životnim pitanjima i glupošću odraslih. Želimo odgovore koje niko neume da nam pruži. Još uvek mi se srce steže kada se setim teskobe koja me jepritiskala kada sam imao dvanaest godina.

Doživeo sam, kao što se to dešava s mnogim dečacima u tim godinama, ilise dešavalo, pretpostavljam da je to danas malo ređe, mističku krizu. Bio samprvi crkvenjak u crkvi Karmo. Kasnije, pritisnut težinom božijeg pogleda, zakoji ne znam da li je bio šaljiv, besan ili nemoćno milostiv, preklinjao sammajku da me upiše u luandsko semenište. U to vreme u gradu je živeosveštenik sa Sao Tomea, kanonik Frota, plemenit čovek, veoma pošten, čijisam bio pomoćnik na misama. Primetio me je. Skromnost na stranu, isticaosam se. Kanonik Frota je razgovarao s mojom majkom. Uspeo je da je ubedida pristane da me pošalje u Rim, da studiram na Papskom gregorijanskomuniverzitetu, kojim upravljaju jezuiti. Roditelji su sinove slali na Gregorijanskiuniverzitet da bi postali biskupi. Kardinali. Mnogi su sanjali purpurnumantiju. Ja ne. Nisam hteo da budem papa. Hteo sam da budem svetac. Lakose može posumnjati u stav da je semenište, katolička škola, najpogodnije

mesto za buđenje anarhističkog duha. Međutim, kako kaže jedna italijanskaizreka, videti Rim znači izgubiti veru. Pokušajte da zamislite Večni grad tihgodina, viđen očima dečaka kao što sam ja, koji nikada ranije nije napustioLuandu. Sprijateljio sam se s jednim starijim momkom, uzgred, svi mojiškolski drugovi bili su stariji, i on me je odveo da upoznam određena mestakoja nisu baš preporučljiva za buduće biskupe. U jednom od tih zabitih mestaupoznao sam mladi ća, ushićenog Andalužanina, Paka, neočekivanog sinaanarhistu iz fine seviljske porodice, i on me je odvukao u Španiju. Kakva je toavantura bila! Najveća koju sam doživeo. Ili nije, a meni se tako čini samozato što je bila prva. Bio sam veoma mlad, veoma visok, previše tamnoput,privlačio sam poglede. Muškarci su se prema meni ponašali kao prema nekojekscentričnosti. Žene su me štitile. Nisam dospeo do bojnog polja. Pomagaosam u nezi ranjenika. Čistio sam oružje. Jadan brigadir Kinez, da, bilo je iKineza koji su se borili u Španskom građanskom ratu, dao mi je da opalimnekoliko metaka u pravcu nekih senki, veoma udaljenih, pomalo zaklonjenihizmaglicom, i to je najbliže što sam bio u prilici da nekoga ubijem. Danas seužasavam oružja. Gnušam se nasilja. Sanjam o ukidanju vojske uopšte.

Fransisko Mašado, Pako, zvani Dobri, bio je veren, i verenica mu je bilaFrancuskinja. Moj drug je imao veliko srce. Ludo, takođe, donekle nestalno,uvek spremno za zabavu. Ipak, bilo je to veliko srce. Čitao je malo, pisaojedva. Molio me je za pomoć svaki put kada je hteo da piše verenici. Sazadovoljstvom sam mu pomagao. Posle određenog vremena, počeo samsamostalno da pišem pisma, imitirajući njegov rukopis i potpis. Zatim sam muih čitao da ih odobri. Moj drug se oduševljeno smejao, grlio me, uvekponavljao da bolje to radim od njega, mnogo bolje, da bi bilo užasno kada biverenica otkrila prevaru. Rozen, verenica, pisala nam je sve duža pisma, a jasam joj odgovarao preteranim i lažljivim pismima.

Kao što se dalo pretpostaviti, zaljubio sam se.E sad, Pako, on se zaljubio u Rosu, rođaku s kojom je odrastao u Sevilji,

koju nikada nije primećivao, i koju je sreo u Barseloni tek što je napustilabesano detinjstvo, ali već sposobna da uzbudi bilo kojeg muškarca sjajemsvojih crnih očiju, vlažnim usnama i sigurnim zavodljivim pokretimaCiganke. Bila je to jedna od onih ljubavi kojima nema leka, iznenadna,surova, toliko nemilosrdna, da je familija, u početku sablažnjena, shvatila damora da je prihvati. Pako mi je naložio da napišem pismo Rozen.

Reci joj da sam umro, prvo je tražio.Ne, to nije u redu, ispravio se dva dana kasnije. Moramo da joj kažemo

istinu, brate, moramo da joj priznamo da sam se zaljubio u drugu ženu.Probudio me je sav uzbuđen sledećeg jutra pošto mi je to rekao:Jesi li pisao Rozen? Još nisi? Hvala dragom Bogu! Ne možemo joj reći da

sam se zaljubio u drugu ženu. To bi je ubilo. Hajde da joj kažemo da sampoginuo u borbi. Da, to, hajde da joj kažemo da sam poginuo uzvikujući njenoime.

Složio sam se, ali Rozen ništa nisam rekao. Tada sam već živeo samo zanjena pisma. Nastavio sam da joj pišem kao da se ništa nije desilo, i skoroneprimetno prestajao sam da budem Pako i postajao sve više ja iz pisma upismo. U međuvremenu smo gubili rat. U septembru 1938. republikanskavlada naredila je ukidanje Međunarodnih brigada. Prešao sam granicu unovembru, pošto sam sanjao ogromnu pustoš, u kojoj, pod surovim čeličnimsuncem, hiljade ljudi sakate jedni druge ubodima bajoneta, noževima,mačetama. Svi su imali moj lik. Barselona je pala na dan kada sam stigao uPariz. Iznajmio sam sobu u jeftinom pansionu i odmah se uputio na Rozeninuadresu. Pakova verenica poticala je iz porodice izdavača. Otac, mesjeMendron, postojan i strog čovek, primio me je u početku s više radoznalostinego nepoverenja. Kada sam se na kraju dana vratio u svoj pansion, već seprema meni odnosio samo s nepoverenjem. Majka je bila suprotnost, mala inervozna, sa sklonošću ka brizi i radoznalosti. Što se Rozen tiče, učinila mi selepšom nego na ono malo fotografija na kojima sam je video. Oči, skoronestvarne plave boje, izgledale su, ovako uživo, pokretne, tražeći moje, manjestvarne nego na fotografijama.

Rekao sam joj, kada sam stigao, da sam ostavio Paka u Barseloni,spremnog da se do smrti bori za republiku i demokratiju. Od onda nisam odnjega imao vesti. Rozen mi je postavila dva ili tri pitanja. U jednom trenutkuroditelji su izašli. Ostali smo sami. Kamin je goreo. Iz patosa, izglancanognedugo pre toga, oslobađao se miris voska i lavande. Na zidu je visilo platnona kojem je anđeo držao jabuku.

Da li ti levitiraš?Kako to misliš?Deluje mi da si lakša od vazduha.Rozen uzdahnu i naže se. Uzela je moju desnu šaku u svoje male mekane

ruke.Zašto ste to uradili?U početku iz prijateljstva, uspeo sam da izgovorim. Pako je moj najbolji

prijatelj.

A posle?Posle sam se zaljubio. Zaljubio sam se u vas.I sada?Sada?!Šta će biti s nama sada?Dva meseca kasnije ukrcali smo se na brod za Rio de Žanejro. Rozen je

ostavila pismo roditeljima. Nije pokušala da se pravda, još manje da tražioproštaj.

Ne treba da se izvinjavam, reče mi, ljubav ne moli za oproštaj. Ljubav jeneosudiva.

U pismu je roditeljima saopštila da je odlučila da ode sa mnom u noviživot, u zemlju koja ne zna za kajanje, daleko od mržnje, gneva, slepog besakoji deli Evropu.

U to vreme, jedna jedina zgrada dodirivala je nebo Rio de Žanejra, sedištel ista A Nojći, na trgu Maua. Duž obale Kopakabane bile su postrojenedvospratne vile, iza kojih je mogao da se vidi, u pozadini, delić planina.

Brda vuku pogled ka nebu, primetila je Rozen, zato su ovim ljudima očitako pune svetlosti. Složio sam se. I danas je isto. Lepota prirode je zarazna iza Karioke i za posetioce.

Živeli smo u Grand hotelu Internasional, u Santa Terezi, predivnom zdanjusagrađenom krajem XIX veka da bi u njega bio smešten sanatorijum. Ugodinama koje su sledile, mnogi evropski umetnici, izbegli od rata, potražilisu tamo utočište, a među njima i Arpad Seneš i Viejra da Silva. Rozen je išlana časove kod Arpada. Počela je da slika. Što se mene tiče, nisam imaoproblema da se zaposlim, prvo u prodavnici tekstila, i kasnije kao novinar. Pozavršetku rata vratili smo se u Pariz. Mesje Mendron je umro nekoliko meseciranije, od srčanog udara. Gospođa Mendron nas je, veoma pogođenamuževljevom smrću, primila s olakšanjem i nežnošću. U godinama koje susledile posvetio sam se obnavljanju izdavačke kuće, bez velikog uspeha, i uisto vreme sam studirao klasične jezike na Sorboni. Rozen je slikala. Primilismo u našoj kući prve angolske i mozambičke azilante. Bili su to divni dani.Verujem da smo bili srećni.

Šta se desilo?Jednog popodneva Rozen je šetala s majkom po Šanzelizeu, kada se

kamion nekontrolisano popeo na pločnik i pokupio obe. Na mestu supoginule. Nekoliko dana zatim, dok sam sedeo u svojoj kancelariji uizdavačkoj kući, praveći se da još uvek imam život, ugledao sam kako ulazi

visok čovek, lepo obučen, čije mi lice nije bilo nepoznato, jer se relativnočesto pojavljivalo u portugalskim novinama. Covek iz suparničkog rova,visoki funkcioner Salazarovog režima i kolonijalne vlasti.

Tu počinje novo poglavlje u mojoj biografiji. Uzgred, prilično diskutabilno.Ti si mi, međutim, tražila ljubavnu priču. Nju sam završio. Sada bih voleo dačujem tvoju.

Noć se otvarala kao nar.Prirodni vatromet: zvezde zavijaju na nebu. Svici. Udaljeni zvuk cvrčaka.

Vlažni miris života koji izbija iz dvorišta (na drugom mestu ću govoriti odvorištima, toliko bitnoj ustanovi u tropskim predelima u kojima se govoriportugalski).

S druge strane bedema, dolazio je glas Kaetana Veloza, koji pevaportugalskim jezicima:

Volim da osetim kako mi jezik jaše jezik Luisa de KamoešaVolim da jesam i da budemI želim da se posvetim stvaranju prozodijskih zbrkaI obilja parodija koje skraćuju mukeI podvaljuju boje kao kameleoniVolim Pesou u personiRužu u RoziI znam da je poezija proziKao ljubav prijateljstvuI ko može da porekne da joj je ona superiorna?I neka Portugali umru od gladi„Moj jezik je moja domovina“Da te čujem Mangejra! Da te čujem!Cvet fada i sambeLuzitanska Amerika latinski u prahuŠta želiŠta može ovaj jezik?

Crvene sveće bacale su vatrenu svetlost na Jarino lice.Ja sam bila prevarena, reče Jara. Ne, ne onako kako mislite.Zvao se...Još uvek mi je teško da izgovorim njegovo ime. Zato, hajde da

pretpostavimo da se zvao Felipe. Držao je časove joge u jednoj sali blizumesta gde sam živela. Bio mi je instruktor. Kliše, znam da je kliše da se žena

zaljubi u svog instruktora joge. Pa šta?, volim klišee, daju mi sigurnost.Anksiozna sam ličnost, to ste primetili. Sve mora da mi bude sređeno, usuprotnom mi bude zlo, dobijam bol u grudima, teško dišem. Svakog jutraustajem u sedam, ručam tačno u podne, večeram u osam. Idem u bioskop, pomogućstvu uvek u isti, subotom predveče. Rutina me smiruje.

Felipe je bio vrlo pažljiv prema meni. Slao mi je cveće na posao, koleginicesu umirale od zavisti. Vodio me je na večere u minijaturne i misterioznerestorane, gde su nam služili, uz svetlost aromatičnih sveća, povrće iz Indijeili sa Tibeta, koje su budistički monasi uzgajali najčistijom vodom i veomastarim molitvama. Pisao mi je osrednje pesme, plagijate dobrih pesnika.Pored toga, bio je malo viši od mene, imao je svež osmeh i zdravo telo,defmisano i savitljivo, kao što priliči, naravno, jednom instruktoru joge.

Čitao je, da, dosta je čitao. Da li vas to iznenađuje?Ne znam zašto. Voleo je Filipa Rota. Voleo je japanske filmove. Ah da!

Ovo je vrlo bitno: voleo je da putuje. Ja takođe. Bili smo zajedno nešto više oddve godine kada sam dobila poziv za reviju u Rio de Žanejru. Trebalo je dazajedno s ostalim manekenkama predstavim kolekciju nakita englesko-brazilske kreatorke Žulije Blank, moje odlične drugarice. Pozvala sam Felipeada pođe sa mnom. Platila sam njegov put. Otišli smo nedelju dana ranije iodseli smo, na Žulijin poziv, u Kopakabana palasu. Fantastično smo se provelite nedelje. Peli smo se starim stazama kroz šumu do spomenika HristuSpasitelju. Vozili smo pedalino po jezeru Rodrigo de Frejtas. Jeli smo mesosušeno na suncu i manioku u restoranu u Santa Terezi, koji služi hranu saseveroistoka Brazila. Skakali smo paraglajderom sa Pedre bonite. Trčali smopo šetalištu pored okeana. Pili smo sok od kažua u Bibiju. Probali smofamozni keks „globo“. Bili smo na Lapi da slušamo šorinjo. Proveli smo čitavopopodne u knjižari Travesa u Ipanemi, razgledajući i kupujući knjige i ploče.Žulija je ostvarila manekensku karijeru u Londonu, dok je u isto vreme išla nakurs za dizajn nakita. Odlično se udala, za engleskog aristokratu, ušla je udruge društvene krugove, i to joj je pomoglo u poslu. Upoznala sam je nasamom početku. Samo što je bila došla iz malog grada Paso Fundo42 na juguBrazila, da okuša sreću u Engleskoj. Obe smo bile veoma mlade, bezazlene,donekle čak i glupe. Tokom petnaest meseci delile smo stančić u ružnom imračnom kraju severnog Londona, dok se nisam umorila od engleske hrane,sivih dana, i vratila se u Lisabon. Možda je to najveća greška koju sam uživotu napravila.

Na kraju krajeva, od čitavog iskustva ostalo mi je prijateljstvo sa Žulijom.

Dakle, te noći kada je bila revija, nestala je ogrlica. Izuzetno vredna.Ja sam je nosila na pisti.Žulija se uznemirila, ja još više.Profesore, vi ste me već videli iznerviranu. Skoro uvek, priznajem, bez

ozbiljnog razloga.Možete zamisliti kakva sam bila.Odveli su me u svlačionicu. Došao je policajac, jedan čak lep tip, srednjih

godina, prosede kose, veoma lepo oblikovane brade. Na početku je biosimpatičan. Postavljao mi je jednostavna pitanja o mom životu, roditeljima,nedelji koju sam provela u Riju. Zatim je postao agresivan:

Gde ti je dečko?Tamo napolju, odgovorila sam. Trebalo bi da je tamo napolju. Ostavila

sam bila Felipea u svojoj svlačionici, ali pretpostavila sam da je umeđuvremenu otišao u publiku.

Policajac se nasmejao:Tamo napolju? Zaista mnogo napolju. Zbrisao je. Tip je pobegao sa

ukradenim predmetom. Da li ste sami sve smislili, ili ste imali saučesnike?Osetila sam ubod u grudima, nesvesticu. Morala sam da sednem da ne bih

pala.Znaš šta će sad da ti se desi, devojko?Izgubila sam se potpuno. Iscepala sam mu lice noktima. To nije pomoglo.

Šest nedelja sam provela u zatvoru, odvratno je tamo bilo, ne želim ni da sesećam, u iščekivanju suđenja. Za sve to vreme pokušala sam da stupim ukontakt s Felipeom. Telefon je stalno bio zauzet. Imala sam ključ njegovogstana koji je iznajmljivao, u Anžosu43. Otišla sam tamo dva dana nakonpovratka u Lisabon. Probala sam ključ, nije odgovarao. Pozvonila sam.Otvorio mi je neki mladi Italijan. Živeo je tamo tek nekoliko dana. Nijepoznavao skoro nikoga u gradu. Kasnije sam srela jednu zajedničkuprijateljicu i ona me je ubeđivala da se Felipe preselio u Buenos Ajres. Nikadaviše ništa o njemu nisam čula. Takođe nikada više nisam razgovarala saŽulijom.

Majka mi je umrla od raka dojke malo pre nego što sam napunila petnaestgodina. Ostala sam sama s ocem, neosetljivim i strogim čovekom, ćutljivim,nesposobnim da razume, ili barem da pokuša da razume dezorijentisani svetjedne adolescentkinje. Ni ja nisam bila slatka. Vikali smo jedno na drugo kadasam odlučila da se posvetim manekenskoj karijeri. Otišla sam od kuće iponovo ga videla tek tri godine kasnije. Zamislite kako se osećao kada sam

mu telefonirala da mu kažem da sam uhapšena u Rio de Žanejru, optužena zakrađu i napad na predstavnika vlasti. Na moje iznenađenje, nije me grdio.Došao je da me vidi. Da mi pomogne. Posećivao me je u zatvoru. Donosio mipoklone. Videla sam ga kako stari tih dana. Nije dugo poživeo posle toga.

To je moja priča. Siroče sam i nemam poverenja u muškarce.Motivi su mi dovoljno dobri, zar ne mislite?

Utihnula je. Cvrčci su zaspali. Neko je isključio radio u susednom dvorištu.Samo se čulo udaljeno zavijanje zvezda na crnom somotu noći. Onda je Jarakleknula u kadi. Stavila je ruke na leđa, čineći pokret koji sve žene odličnoizvode i koji mi se uvek čini kao delo nekog genijalnog koreografa, i skinulagornji deo kostima.

Da li sam lepa? Recite da jesam, profesore, tako mi je potrebno da točujem.

DESETO POGLAVLJE

Priča koju skoro da sam zaboravio, ili o tome kako je muzika, bez sumnje,najsavršeniji i najotporniji govor od svih. Pesme ne stvaraju rđu.

Početak?Početak neke priče nije uvek lako pronaći. Ova je imala jasan početak. Sve

je počelo jednog jutra, belog i mekanog kao pulpa anone, u gradu Bara do RioGrande, na severoistoku Brazila, prve nedelje marta 1995. godine. Pobegaosam iz Lisabona, u februaru, kao po običaju, da izbegnem hladnoću, tu oštru,mračnu i zlu tugu, i na kraju sam se zadržao duže nego što sam planirao podsuncem severoistočnog Brazila. Sedeo sam na verandi malog pansiona, blizuluke uronjene u svetlost. Sećam se da sam podigao pogled da bih posmatraoreku. Zažmurio sam, na trenutak, zbog zaslepljujućeg sjaja, i knjiga mi jeispala iz ruku. Kada sam otvorio oči, video sam čoveka kako stoji predamnom.

Luzijadi? Vratio mi je knjigu: mi smo bez sumnje odjeci starijih glasova.Sve postoji samo da bi se ponovilo.

Ne bih umeo da ga nacrtam. U međuvremenu sam zaboravio obliknjegovog lica, da li je bio preplanuo, da li mu je nos bio tanak, usne mesnate,kosa ravna ili kovrdžava. Sećam se očiju, to da, širokih i otvorenih očiju, injihovog sjaja. Kada bih ga danas ponovo sreo, u nekoj prometnoj lisabonskojulici, mogao bih ga prepoznati samo po očima. Ispričao mi je da je njegovdeda po ocu bio prijatelj Ričarda Fransisa Bartona, velikog engleskog putnikaXIX veka, jednog od prvih Evropljana nemuslimanske veroispovesti koji suposetili sveti grad Meku, i prvi koji je ugledao jezero Tanganjika. Barton jegovorio dvadeset devet jezika, svaki sa ispravnim naglaskom, motivisanplemenitim ciljem da bolje razume ostatak čovečanstva. Motivisan takođe izadovoljstvom, ne manje plemenitim, da vređa svo to čovečanstvo nasopstvenom jeziku. Ser Ričard Barton bio je, priznajmo, majstor za uvrede.Pročitajmo samo šta je napisao o Goanima i Portugalcima iz Goe, sa upornimi kreativnim besom, u Goa and. the Blue Mountains. U naporu da se približidrugima ne bi li ih bolje upoznao i izvređao, Barton se pretvarao u njih. Bio jeavganistanski musliman u Meki; fizički radnik Ciganin u kanalima Inda, OcaReka, koji je dao ime čitavom potkontinentu; derviš tokom meseci kada je zaenglesku Krunu istraživao najudaljenije krajeve Pendžaba. Godine 1869.Ričard Barton se spustio rekom Sao Fransisko, lepa avantura, opisana sa

mnogo detalja, plašim se čak i previše detalja, u knjizi Putovanje čamcem odSabare do Atlantskog okeana.

Upravo je u onoj luci, reče mi čovek, njegov deda upoznao RičardaBartona. Razvijalo se iznad sporog stenja, iznad razbacanih kuća, iznadnehajnih voda stare reke, isto takvo jutro. Na severoistoku Brazila, inače, svase jutra ponavljaju. Sva popodneva liče. Veliki putnik čitao je Kamoeša.Kasnije će prevesti Luzijade, ne na savremeni engleski, što mu se činilonaivnim zadatkom, skoro dečijim, već da, na zahtevno narečje kojim segovorilo u Engleskoj u XVI veku.

Čovek mi pruži ruku. Predstavio se: Domingos da Pajšao Neto, vama nausluzi. Oči boje meda sjajile su se više od reke koju je sunce nežno milovalo.

Znate šta je Bartona zainteresovalo za Luzijade?Nisam znao.Domingos privuče stolicu i sede pored mene. Dao je znak konobarici,

tužnoj devojci, veoma mršavoj, i naručio vrlo hladno pivo za nas dvojicu.Pričao je polako, onim melodičnim pernambukanskim naglaskom, kao što jesvetlost postajala sve veća i moćnija dok se reflektovala na dugačkomvodenom ogledalu. Morali smo da se sklonimo pre jedanaest, oteranišibanjem sunca.

U Portugalu još uvek čitaju Luzijade?Da, potvrdio sam. Mladim Portugalcima je to obavezna lektira u srednjoj

školi. To objašnjava zašto ih mnogi nisu pročitali.Domingos da Pajšao Neto uzdahnu rezignirano:Treba da ih zabrane. Treba da povuku iz prodaje sve postojeće primerke.

Možda čak i da ih spale. Kada bi ih zabranili, postali bi ogroman hit.Zamislite kada bi ih još javno spalili na trgu, pred televizijskim kamerama.Bio bi to međunarodni hit.

Kupio je dva velika imanja, tu u blizini, na desnoj obali reke, oblastipoznatoj po proizvodnji vina. Gajio je marihuanu između loze. Najboljumarihuanu u Brazilu. A vino tek onako. Svakog dana se molio Svetom JudiTadeju, čuvaru nemogućih poduhvata, da mu da snage da se bori protivekologa, hipika i sve ostale glupe baraberije koja se zalaže za legalizacijulakih droga.

Slatko je ono što je zabranjeno. Da nije tako, pogledajte Adama i Evu, našeroditelje, živeli su u tropskom raju. Tropski raj mi, inače, zvuči kaopleonazam. Raj može da bude samo u tropima. Niko ne zamišlja Raj uŠvedskoj, ma koliko Šveđanke bile dobre ribe, a ima ih, to je fakat, mada, za

moj ukus, u sisama imaju višak koji im nedostaje u guzicama. Tamo, u Raju,mama i tata su na raspolaganju imali dobar mango, ananas, papaje, guave,kažue, marakuje, možda čak i acerole, kaže, graviole. Zašto bi se interesovaliza jabuke, potpuno nezanimljivu voćku, glupu i bezukusnu? Jeo bih jabukesamo kada bi mi rekli da je zabranjeno.

Spustio je na mene radosni sjaj svojih očiju.Bilo je to u Africi, reče. Bilo je to u Keniji, na istočnoj obali Afrike, kada se

Barton zainteresovao za portugalske pomorske avanture. Dođite kod mene.Pokazaću vam pismo koje je Barton napisao mom dedi.

Pet meseci kasnije, iskrcao sam se u Najrobiju. Jedan stari kenijskipolitičar, moj prijatelj još iz pariskih dana, pedesetih godina, nije se začudiokada sam ga preko telefona pitao da li u Malindiju zna nekoga koga zovuMendo. Da, reče mi. Idi do Krokodilskog imanja i pitaj za Džozefa. Džozef jeglava familije Mendo. Reci mu da sam ga pozdravio.

Zatekao sam Džozefa Menda sa malim krokodilom u rukama. Uzmi ga!Uzmi ga!, navaljivao je, dok je unosio životinju u lice veoma riđe žene, čije jekoža bila zasejana pegama. Žena je odbijala, sklanjala se, uz smeh i vrištanje,dok su prijateljice, dve bliznakinje podjednake visine kao ona, ali plavokose,blistavo plave kose, ponavljale uglas sa Kenijcem:

Uzmi ga! Uzmi ga!Krokodila kao da je bilo sramota zbog žalosne predstave. Sigurno su ga

terali na to svakog dana, ili su ga možda ošamutili pre početka sa tri dobraudarca motkom. Samo je mlitavo mahao repom, bez energije, bez pobune,bez trunke dostojanstva. Sačekao sam da se turisti udalje i prišao samDžozefu Mendu. Mislio sam da će me zasuti nepoverljivim pitanjima.Zamišljao sam ga kao mračnog, nedruželjubivog, kao mutnu reku usredmećave. Bio sam siguran da će energično pokušati da negira mojupretpostavku: Banda wa Mreno? Ne, ne, bvana, nikada nisam čuo za takonešto!

Banda wa Mreno, što na svahiliju znači Portugalska kuća, bila je razlogmog dolaska tamo. Desilo se obrnuto: Džozef Mendo se nasmejao. Razvukaoje usne u širok osmeh, koji je pokazao nanizani sjaj predivnih zuba, dok mi jeu isto vreme pružao koštunjavu i iskrenu ruku:

Došli ste kod prave osobe.Imao je tanku liniju dlaka izvučenu iznad usne u stilu Klerka Gejbla, i to

ga je, ne znam zašto, činilo još simpatičnijim. Te noći sam večerao u njegovojkući, skromnom domu sa limenim krovom, spavaćom i dnevnom sobom, u

zapuštenom kraju Malindija. Viktorija, Džozefova žena, bila je debela i sjajna,hodala je kao da pluta, a pričala kao da uzdiše. Ličila je na balon, veomaokrugla, i svakako lakša od vazduha.

Kada smo završili s večerom, čim je Viktorija sklonila šoljice za čaj, DžozefMendo me je odveo u sobu. Otvorio je ogroman orman i izvadio, iz gornjefioke, ogrtač od satena, veoma istrošen, koji mi je stavio u ruke. Zatim jekleknuo i ispod kreveta izvadio neki dugačak predmet umotan u čaršav. Kadaga je odmotao, video sam da se radi o maču.

Čitaj!, naredio mi je i prstom pokazao na sečivo. Na škrtom svetlu jedinelampe u sobi, nagnuo sam se nad nju kao nad senke istorije, i jedva uspeo dapročitam, pored dugogodišnje rđe i upornog habanja vekova, jedno staro ime– Diogo Mendeš.

Ponovo sam se video sa Džozefom Mendom dva dana kasnije, bila jesubota, u servisu jednog od rođaka. Starim džipom su me odvezli do osnovneškole. Tamo nas je, u učionici, dočekala čitava familija, ili barem dobar njendeo, nekih trideset muškaraca i žena, oni u crnim pantalonama i belimkošuljama, blistavo belim, one u crnom suknu, sa teškim maramama naglavama.

Prislonili su stolice duž zidova. U vrhu učionice, iznad katedre, sjajio semač Dioga Mendeša.

Nakon rituala pozdravljanja, sa dugim zagrljajima, pitanjima, smehom,ponudili su mi stolicu. Grupa se podelila kao neki hor, žene s desne strane,muškarci s leve. Dva muškarca, koja su bila ispred svih, nosili su dugačkebubnjeve domaće izrade, sa dobro zategnutom kožom antilope. Treći je držaofrulu. On je započeo ceremoniju, izvodeći laganu melodiju, pomalo arapsku,kojoj su se, nakon dva minuta, pridružili bubnjevi, najpre kao šum, zatim svebrže, u brzom galopu, i onda je jedan od muškaraca zapevao moćnimtenorom, a za njim je krenuo hor. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim,zapanjen, da pevaju na portugalskom, ili još bolje, na narečju u ruševinama,koje je pre mnogo vekova bilo naše. Trebalo mi je mnogo više vremena, četiriili pet dana, da shvatim da to što pevaju predstavlja odlomke iz jednogdnevnika – svedočanstva mornara koga je Vasko da Gama ostavio u Melindeu(ti mornari su se zvali lançados44), i koji je tamo pravio decu. Kako se čini,mnogo dece.

Cenim da su potomci Dioga Mendeša odlučili da dedin dnevnik pretvore upesme, i u tom formatu ga kasnije prenose s generacije na generaciju, kako bi

ga bolje sačuvali. Malo pomalo, međutim, kako su zaboravljali značenje reči,počeli su da im pripisuju magična svojstva.

Džozef Mendo mi je objasnio da svaka pesma, svaki odlomak dnevnika,služi (služio je) za drugu svrhu. Jedna je služila da se oteraju zli duhovi;drugom se privlačila sreća. Ona je čuvala od malarije, sa ovom se borilo protivtuge. Tako, na primer, Mesečeva pesma, koja je u stvari odlomak dnevnika ukojem Diogo Mendeš veliča lepotu žena Melindea i njihov talenat za ljubavneigre, pevana je u noćima punog meseca devojčicama koje su upravo dobilemenstruaciju, u verovanju da će im tako biti osigurana plodnost.

Danas ništa više od toga nije u upotrebi. Bio sam, bojim se, poslednjaosoba koja je čula udaljeni glas Dioga Mendeša. Ili ne – ko zna, možda jemuzika zaista jača od čelika jednog mača.

(Odlomci pisma Ričarda Fransisa Bartona Domingosu da Pajšau,napisanog u Damasku, februara 1869)

[...] Rekli su mi da na ostrvu ima Portugalaca. Želeo sam da ih upoznam.Odveli su me do jednog čoveka, crnog kao i ostali, po imenu Piter Mendo, kojimi se poverio, bez drhtaja u glasu, da je potomak mornara Vaska da Game –jednog langada. Slatko sam mu se nasmejao u lice. Potomak langada? Moždaje i moguće. Kasnije mi je taj smeh preseo, kada se Piter Mendo slatko smejaobez trunke zlobe.

[...] Takozvani Portugalci iz Melindea, ili Malindija, žive od ribarenja, i neki,malo njih, od trgovine suvim kokosom. Niskog su rasta, mršavi, sklonialkoholu i maštanju i, generalno, prezreni od strane ostalih naroda. Za razlikuod većine stanovnika obale, koji slede Muhamedovo učenje, Portugalci izMelindea tvrde da su hrišćani – čudno je to njihovo hrišćanstvo, kojesjedinjuje sveti Hristov krst i primitivne i prostačke animističke invokacije.Osim toga, veseli su i vole slavlja, najviše od svega vole da igraju tokomkarnevala.

(Odlomci dnevnika Dioga Mendeša – zanimljiv eksperiment usmenearheologije)

O ženama iz Melindea:

Imaju ženskinje Melindea tamna čela, i kovrdžavu kosu tako lepo izdeljenu umarljivo izrađene pletenice i tako sjajnu i zdravu, da se ne umaram nikad od

gledanja u njih. Dojke slobodne u vazduhu, veoma podignute i živahne. Perleoko vrata, i veo koji malo pokriva ono što među nama stid naređuje da sakrititreba. One su, Gospode, moja propast.

O narodnim veseljima:

Mnogo je veseo puk u ovim krajevima! Mnogo pevaju i plešu i ako mi je napočetku smetalo uhu da podnosi prostačku grmljavinu bubnjeva i atabuka,sada me taj zvuk obuzima, i ja plešem s gomilom.

O pučkim kućama:

Nemaju vrata, ni drugo kakvo obezbeđenje kuće crnaca, a jesu, ipak, veomasigurne, jer u njih ne ulaze oni što kradu, kao što je kod nas loš običaj. Ipodnose najhladniji mraz i najjače pljuskove, čuvajući od jare, kao i odokrutnosti ovog velikog sunca koje ovde sija, ostajući uvek sveže i udobne.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Kratke beleške za esej o ulozi dvorišta u tropskim kreolskim društvima podportugalskim uticajem. Povratak u Lisabon sa više pitanja nego odgovora. Ukojem počinje da se javlja nova pretpostavka za pojavu više nego savršenihneologizama. Fanfir, mačak slikar i – ponovo – govor ptica.

Kada su ga pitali kakav je njegov odnos prema portugalskom i kimbundu,Mario Pinto de Andrade imao je običaj da kaže da je u njegovom detinjstvuportugalski bio jezik kuće, a kimbundo jezik dvorišta. U buržoaskoj udobnostisobe za dnevni boravak – obratite pažnju na izraz: „za dnevni boravak“, ne„za dnevni život“ – govorio se samo portugalski. U dvorištu, s poslugom idrugovima, koristio se kimbundo. Tako je Mario bio luzofon u dnevnomboravku, da bi se u dvorištu smatrao Bantuom, ili skoro Bantuom. Sa mnom jebila slična priča. I ja sam odrastao podeljen između dnevne sobe i dvorišta.Podeljen? Napisao sam podeljen? Izvinjavam se, ponekad se zanesem pa malopogrešim. Dozvolite mi da se ispravim: uvećavao sam se, rastao, izmeđudnevne sobe i dvorišta. U jednom od svojih najpoznatijih eseja, Ubilačkiidentiteti, Amin Maluf brani stav da što više identiteta imamo u sebi, posebnijipostajemo. Slažem se. Mi, Luanđani, veoma smo posebni.

U Luandi, u Dundu, u Šibiji, dvorišta su oduvek bila prijatni prostoridruženja i razmene. Pravili su se dugi i veseli subotnji ručkovi u svežoj sencistabala manga i mulembe45. U sumrak, kako je ostavio napisano pesnik Ajrešde Almejda Santuš:

Deca su sedala u krug,da slušaju, razrogačenih očijustaru Žažu i njene pričeod kojih se koža ježio vraču Katimbi.

Na kraju bi se mulemba osušila, a s njom i radost klinčadije iz kraja. MarioPinto de Andrade je, međutim, zaboravio da doda da se u dvorištima nijegovorio samo kimbundo. U dvorištima Luande kimbundo se mešao sportugalskim. Kao i u Brazilu, dvorišta su bila mesto gde se Afrika odmaralaod ropskog rada. Tamo su se pričale priče, poštovali kultovi predaka i oriša46,i slavio se život. U gradovima kao što su Salvador, Resife, Sao Luis doMaranjao, Ouro Preto, ili Rio de Žanejro, naš jezik se družio s indijanskim iafričkim jezicima, i oni su ga obljubljivali i širili.

Volim da uđem u ta ogromna dvorišta u Olindi ili u Bengeli, da milujem

umorne bedeme od ćerpiča, sklanjam teške listove banane i zagušljivu vlagu,da bih najzad seo na zemlju, glavu naslonio na grubo stablo nekog stoletnogdrveta. Avokada. Manga. Smokve. Hlebnog drveta. Sklapam oči i vrlo brzolagani žamor glasova izbija iz crne zemlje.

Dvorišta su puna glasova. Da biste ih čuli, potrebna je spremnost duha,iliti vreme i pamet, zbir osobina koje u danima koji teku malo ljudi poseduje.

Poslednje noći u Olindi probudila me je vesela gungula i smeh. Skočio samiz kreveta, malo uznemiren, i izašao u dvorište. Jutro se rađalo. Krošnje suvrvele od insekata. Mravi su na leđima nosili kapi svetlosti. Video sam jednubogomoljku da se prekrstila pre nego što je napala i pojela skakavca. U dnu,iza malog bazena na suprotnom kraju dvorišta, gde je noć poslednjomsnagom potražila utočište, razabrao sam siluetu čoveka. Stajao je, nagnutnapred, kao da ga gura veoma jak vetar. Napravio je dva koraka ka meni:

Pogledajte samo, obradovao se, pokazujući ka meni. Stari Crnac!Nasmejao sam se.jer je on upravo bio slika i prilika Starog Crnca, onog

mudrog i plemenitog bića sede kose, vrlo bele brade, uvek s lulom u ruci,poštovanog u kultovima umbande i kandomblea. Prišao je još malo, popeo seuz strme stepenike dok nije izronio iz senki kao kralj. Pružio sam mu ruku.Držao ju je stegnutu dugo i srdačno. U očima je imao šeretski sjaj.

Podsećate me na dragog druga, rekoh mu. Te vaše oči.Čovek se nasmeja:Na još jednog Starog Crnca?Istina, na još jednog Starog Crnca. Zvao se Mario. Mario Pinto de

Andrade. Osnovao je i vodio Narodni pokret za oslobođenje Angole. Bio jesekretar za kulturu Gvineje Bisao, u vreme kada je panafrikanizam još uvekimao neki smisao. Mario je čitav život posvetio oslobođenju Afrike.

Aha. I, jel’uspeo?Da li je uspeo da oslobodi Afriku?To.Afrika se oslobodila evropske kolonijalne dominacije, ali ne i siromaštva,

neobrazovanosti, nasilja. Još manje od domaćeg kolonijalizma. Bila je topolovična pobeda.

Je l’ umro, prijatelj?Jeste.Voleo je reči, kao i ti, zar ne?Da, potvrdio sam, iznenađen. Studirao je filologiju, kao i ja.Priđite ovamo, šapnuo je i povukao me za ruku. Imam jedan poklon za vas

od njega. Reči. Nove reči, sjajne i šarene kao perlice. Najlepše reči na svetu.Prislonio je usne na moje uvo. Kosa mu je mirisala na vlažnu zemlju.Probudio sam se tog trenutka. Neko se napolju smejao. Možda neko dete.

Onda se desilo masovno preletanje ptica, i zatim veliki spokoj koji se opetuspostavio nad svim stvarima.

Ptice po prolasku ostavljaju umirujuću tišinu.

U Lisabon smo se vratili jednog subotnjeg popodneva. Lula Araes došao jedo pansiona oko pet sati, da nas odbaci na aerodrom. Sišli smo s prtljagom.Nekoliko minuta kasnije pojavili su se Alešandri Anjanguera i PlasidoDomingo, obojica u elegantnim belim odelima, panama šeširima, s finimštapovima i ruku podruku, kao sijamski blizanci koji su upravo stigli iz nekogsrećnijeg vremena. Pesnik mi je poklonio grafiku na platnu lokalnogumetnika, na kojoj se Lampiao47 u paklu karta s đavolom.

Obratite pažnju na to kako je zli zapanjen. Sada mi recite: zašto je usnatitako oduševljen? Moje je mišljenje da ga iznenađuje i veseli bezazlenost ovogdrugog. Kangasejro igra karte kao da je moguće prevariti zloću. Nakratko senasmejao. Zatim se uozbiljio, promenio ton i temu: Onaj rukopis o kojem stenam pričali, profesore, možemo li ga videti?

Ukrali su ga, odgovori Jara. Ton joj je bio tako grub da je izgrebao vazduh.Neko je ušao u profesorovu sobu i odneo dokument.

Anjanguera namršti čelo:Zaista?! Da li su još nešto ukrali?Plašio sam se da će mu Jara skočiti zavrat. Ona je bila ubeđena da je krađa

pesnikova zamisao. Nebrojeno puta smo o tome raspravljali. Meni je tozvučalo besmisleno. Zašto bi Anjanguera ukrao rukopis? Dao bih mu kopiju.Koliko god kopija da mi je tražio.

Odneli su samo rukopis, odgovorih. To je najčudnije.Da, veoma čudno. Da li ste prijavili krađu policiji?Čemu? Deluje mi bespredmetno. Gubljenje vremena.Imam dobre prijatelje u policiji. Mogu da popričam s njima.Nema potrebe, prekidoh ga, pomalo već grubim tonom. Pustite to. Nikada

u životu nisam tražio pomoć policije. Ne volim ni popove ni policajce. Jošmanje vojsku.

Pesnik mi je pružio ruku.Shvatam. Ni ja ne volim vojsku. Moje antipatije tu prestaju. Mislim da mi

fali hrabrosti da prezrem policajce i popove. Posebno popove. Sve u svemu,

ako vam budem potreban za bilo šta, nemojte se ustručavati.Plasido Domingo me je stegao srdačnim zagrljajem:Bila mi je čast upoznati vas. Godinama sam želeo da razgovaram s vama,

mogu samo da zamislim koliko ste propatili. I za razliku od toliko drugih, kojisu dozvolili da ih iskvari gorčina, nikada vas nisam čuo da kritikujete zemlju.

Zemlja je nevina.Da, znam to vrlo dobro, ali mnogi popuste u iskušenju da optuže ne samo

režim već i zemlju. Vi to nikada niste učinili. Čitao sam nekoliko vašihintervjua i uvek me je impresioniralo vaše dobro raspoloženje, vera ubudućnost.

Zahvalio sam mu se, bez ikakvog oduševljenja. Istina je da mi podjednakosmetaju kritike mojih prošlih odluka u životu, koliko i pokušaji da mi seolakša krivica.

Vratili smo se u Lisabon sa više pitanja nego odgovora. Kiša jenemilosrdno pljuštala kao iz kabla. U poređenju s blistavim sjajempernambukanskog neba, portugalska zima mi se učinila nepodnošljivim,gorkim i zlim godišnjim dobom, koje nikakvo proleće ne može spasiti.Odmah sam zaboravio lepe sunčane dane u kojima sam uživao usreddecembra. Jara je reagovala još gore: hoću vene da isečem, reče mi prekotelefona, tek nekoliko sati pošto smo sleteli. Problem je što nemam snage nida držim sečivo. Trebalo bi da postoje agencije koje pomažu u samoubistvu.Lepo pozoveš i dođe neko s pravim pilulama, ili s dobrim sečivom i čvrstomrukom.

Moja kućna pomoćnica zove se Žina Lolobrižida. Ona je jedna zelenortskagospođa, pouzdana i praktična, koja se prema meni ophodi kao da sam joj sin,sin buntovnik i pomalo lud, uprkos činjenici da je dobrih trideset godinamlađa od mene. Otac je, pretpostavljam, gajio strasnu ljubav prema oblinamai krivinama poznate italijanske glumice. Verovao je da će se, ako joj da imesvoje omiljene zvezde, devojčica razvijati u zadati savršeni oblik i bujnost.Tokom procesa, međutim, nešto je pošlo naopačke, ne toliko što se tičebujnosti, koliko što se tiče njenog harmoničnog rasporeda, i ono što je trebaloda bude inspiracija i počast,pretvorilo se u surovu šalu. Žini to nimalo nesmeta. Ponosna je na ime i nosi ga izvezeno na uniformi. Učinilo joj se dasam smršao kada sam stigao, i insistirala je da mi zagreje kašupu48 sa jajetomna oko, koje sam pojeo iako nisam bio gladan, samo zato što mi jezadovoljstvo da je usrećim. Tek mi je onda donela žutu kovertu, četvrtastu, sa

ručno napisanom mojom adresom, crnim mastilom,kaligrafskim slovima. Nijebilo imena pošiljaoca.

Stiglo je jutros, reče Žina. Ostatak pošte sam stavila na vaš radni sto.Rasejano sam otvorio kovertu. Izvadio sam kartu preklopljenu napola, i,

kada sam je otvorio, šarena ptica je poletela po prostoriji. Uhvatio sam je. Bilaje to prelepa sprava, napravljena od plastike, i predstavljala je onduvu, ilianduu, sa običnim lastišem, umotanim, koji pokreće krila. Na karti je pisalo:

U šumi u kojoj je andua pevalasve se utišalo.Ko ti je naložio da pustiš reči, lovče?Sada lete kao slepe ptice.Nose svetlost, ali nose i bol.

Prvi stih podsetio me je na pesmu Valdemara Bastosa, Nduva – smrtpevačice, napisane na osnovu pesme Raula Davida, koji je, opet, inspiracijunašao u tradicionalnom melosu Ovimbunda49.

Ko je mogao tako nešto da pošalje?Stavio sam anduu na radni sto i više o tome nisam mislio. Volim

zagonetke, ali od njih zahtevam barem minimalnu doslednost. Jara jepredveče došla do mene. Uplašila se kada je videla anduu.

Dobila sam istu takvu, objasnila je. Uz nju sam dobila kartu.Pokazala mi je kartu:

Ako želiš da jedeš mravlju džigericu, prvo moraš da naučiš da tranžiraš.

Šta to znači?Nasmejao sam se, iznenađen i obradovan. To je angolska poslovica,

objasnio sam. Nisam je čuo pedeset godina. Ne razumem. Ne znam ko bimogao da stoji iza ovoga. Ali ako si je i ti dobila, siguran sam da se ne radi otajnoj obožavateljki. Šteta, jedna tajna obožavateljka prijala bi mom egu.

Šta će vam tajna obožavateljka? Dovoljno vam je moje javno obožavanje.Čoveku koga ja obožavam nije potrebna pažnja niti ljubav bilo koga drugog.Mislite li da su nam oni poslali andue?

Oni?Oni, logoteti.Ne znamo ni da li ti ljudi postoje. Pretpostaviti to odmah na početku, kao

što smo učinili, možda je bilo plod lenjosti ili nedostatka mašte. Zar ti nije

palo na pamet da bi taj proces mogao da se dešava bez ičijeg namernoguplitanja?

Za ime boga, profesore...Ne veruješ da jezici imaju koristi od napada kreativnosti?Napada kreativnosti?Da, trenutaka intenzivne stvaralačke nadahnutosti njihovih govornika.Glupost. A zašto bi došlo do te stvaralačke nadahnutosti? Kako objasniti,

pored toga, doslednost neologizama?Ne znam.Ne znate?Ne znam, ali mogu da spekulišem, barem po pitanju eventualnog napada

kreativnosti. U prošlih trideset godina Portugal je veoma mnogo napredovao.Izašao je iz vekovne zaostalosti. Opismenio je stanovništvo. Stvorio je odličnumrežu javnih biblioteka...

Imamo dobre biblioteke, tačno, ali što se tiče opismenjavanja, ne slažemse s vama. Naš obrazovni sistem je veoma loš. Ðaci stižu do fakulteta skoronepismeni. Mladi su prestali da čitaju.

Očekivao sam da ćeš mi to reći. Pravi Portugalac izražava svojeportugalstvo umanjujući Portugal. Statistika, naprotiv, pokazuje da se nikadanije toliko čitalo, ovde, u ovom malecnom pravougaoniku uronjenom u suncei pesimizam. Godine 1960. bilo je sto korisnika biblioteka na hiljadustanovnika. Dok ih je 2003. bilo već više od osamsto. Statistika takođe kaže dasu najčešći čitaoci mlađi od trideset godina. Portugalska književnost prolazikroz odličan trenutak. Svake godine se pojavljuju novi pisci. Brazil, umeđuvremenu, nastavlja da raste. Svet se trese i krivi pod ozbiljnimekonomskim krizama, a Brazil raste. Svetom ovlada panika, svet se smiri, aBrazil se ne zaustavlja, insistira na rastu. Ekonomski razvoj izaziva kulturnueuforiju bez presedana u istoriji zemlje. Muzika, film, likovna i primenjenaumetnost, književnost. Sve je u pokretu. U Angoli i Mozambiku, uprkosznatno skromnijem nivou, dešava se nešto slično. U poslednjih petsto godinauvek je bilo rata, oružanih sukoba, na nekoj teritoriji gde se govoriportugalski. Sada ne. Po prvi put imamo luzofoni mir.

Vi, profesore, dakle, verujete da kolektivni mir i blagostanje dovode dospontanog pokreta obnavljanja jezika?

Nisam rekao da verujem, draga moja. Izneo sam pretpostavku.Sad mi je lakše, jer znam da verujete u čuda. Ali ja ne verujem.Još ću te uveriti.

Šta ste danas zabeležili u svoj Lični čudesnik?Danas? Čekaj da vidim. Otvorio sam svesku i pročitao:„Fanfir je jutros naslikao moj portret. Znam da sam to ja, jer na slici mrak

osvetljava livadu. Kada bih odlučio da napravim svoj metafizički autoportret,napravio bih nešto veoma slično.“

Fanfir je naslikao vaš portret? Pričate o Fanfiru, onom Fanfiru?Pokazala je (u neverici) na Fanfira, mačka koji je spavao, odsutan i srećan,

pored kamina.Da, Fanfir. On slika. I to odlično. Učestvovao je na dve izložbe mačje

umetnosti, na Novom Zelandu. Na drugoj je dobio nagradu od dvadeset pethiljada evra. Nisi znala da mačke slikaju?

Nikada ne znam kada se šalite, a kada ste ozbiljni.Samo šalu treba ozbiljno shvatati. Svako dete će ti to reći. Što se mačaka

tiče, da, generalno pokazuju da imaju ukusa i talenta za slikanje. Imamajmuna, gorila, orangutana, koji su se prilično proslavili svojim likovnimdelima. Meni se lično najviše sviđa mačja umetnost.

Smatram da je dinamičnija. Fanfir, kao i većina mačaka, gaji pravu strastprema akrilnim bojama. Ova platna ovde u radnoj sobi skoro sva su njegova.

Jara je odmahivala glavom:Ne verujem!Mogu da ti pokažem Fanfirove fotografije kako slika svaku od njih. Mačja

platna imaju vrednost samo ako postoje fotografije koje prikazuju tokstvaranja, razvoj svakog dela.

Otišao sam po Fanfirov album. Lično sam ga fotografisao i razvio slike.Jedna mi se posebno sviđa. Prikazuje ga u skoku, spremnog da se sretne splatnom, sa ispruženim prednjim šapama sa kojih cure okrugle i sjajne kapiindijske žute. Pogled mu je fiksiran van platna, kao da se sprema da ulovineku ideju – zar to, na kraju krajeva, ne rade svi veliki slikari?

Neverovatno, uzdahnula je Jara. Da nisam videla, ne bih poverovala.Mislila sam da me, kao po običaju, zavitlavate.

Bila je impresionirana s kakvom posvećenošću moj mačak radi. To uzbudisvakoga. Sedam godina ga gledam kako slika i dan-danas mi srce brže lupa sasvakim njegovim skokom. Fanfir nekoliko minuta proučava platno. Bira bojetako što njuši posude koje poređam po podu, svaku sa različitom bojom.Uroni prvo jednu od šapa, zatim drugu, zatim se sav zategne i skoči. Slika poplatnu naglo i odlučno. Jedna plava kriva. Druga. Nagli crni udarac. Obe šape,u isto vreme, cepaju u centru fleku crvene svetlosti. Na slici, završenoj,

uramljenoj, ostaje nepokorena energija s kojom joj se Fanfir predao.To je pomalo zastrašujuće, priznala je Jara. Osećam da želi nešto da nam

saopšti. Uznemirava me, ni sama ne znam zašto, činjenica da ga skororazumem.

E pa vidiš, rekoh joj, ako jedan mačor može da komunicira s tobom, putemslika, zašto ti je toliko teško da prihvatiš da su ptice mogle da doprinesusvojim tajnim jezikom obnovi našeg?

Jara se nasmejala. Pogledala me je, porumenela i puna energije.Koliko ste žena imali, profesore?Jednu, već sam ti rekao.Laž. Opet me lažete. Vi ste kompulzivni lažov.Jesam. U pravu si. Istina je, što se mene tiče, veoma precenjena. Ali, u

ovom slučaju, princezo, možeš verovati. Sve žene koje sam imao, a imao samih mnogo, bile su samo nesavršene varijacije prve.

DVANAESTO POGLAVLJE

Afrička prepiska Kamila Kaštela Branka

Kao dečak proveo sam neko vreme s jednim od četiri sina koje je Žoze do

Teljado50 ostavio u Angoli. Veljo Tejšejra radio je kao sipajo51 na jednom odimanja moga oca (bič oko pojasa, kolonijalni šlem na glavi), što je bila skoroneizbežna sudbina za siromašnog mulata, ne previše glupog niti nepismenog.Ostao mi je u pamćenju u nepouzdanim fragmentima. Sećam se neodređenogmršavog lica, koščatog, i glasa koji je otezao reči kroz nos, ali ipak bio moćan.Kada sam ga upoznao, sigurno je već bio blizu osamdesete. Po ceo dan jepričao priče iz starih vremena, dok je na suncu grejao nogu deformisanuelefantijazom. Ponekad bih ga video kako razgovara s nekim belcima. Hoćeda saznaju nešto o Zeu do Teljadu, objašnjavala mi je majka. Otac VeljaTejšejre, Žoze Tejšejra da Silva, zvani Ze do Teljado, bio je poznati razbojnik iubica. Godinama je izazivao portugalske vlasti tako što je krao od bogatih idelio sirotinji, barem tako legenda kaže, iako je meni lakše da verujem uDeda Mraza nego u Robina Huda. Kada je uhapšen, osuđen je na doživotnoprogonstvo u Angolu, prvo je živeo u Malanžu i posle u Lundasu, gde jetrgovao gumom, voskom i slonovačom, i krao više nego ranije, ali ovoga putasamo za sebe i bez straha da će ponovo biti bačen u okove.

Ze do Teljado umro je kada mu je bilo pedeset sedam godina, zarastao ubradu i zamišljen, govoreći malo na jeziku šokue, još malo na kimbundu,pušeći marihuanu i ispijajući kisangvu52. Zvali su ga Kimuenzu, bradonja, akada je umro, ispao je svetac. Njegov grob u selu Sisa, u opštini Kakulama,kraju dobrog manga, počeli su da posećuju posvećenici, hiljade i hiljade njih.Narod je iz daleka dolazio da moli pokojnika za usluge i pali sveće naneuglednoj nadgrobnoj ploči od cigle. Ne zanima me šta se s tim kultomdogodilo. Ne bi me iznenadilo da je preživeo petnaest godina naučnogsocijalizma i četrdeset godina raznih ratova. Ubice se posle smrtipreobražavaju u uporne svece.

Šezdesetih godina, već posle smrti moje majke, pronašao sam međunjenim stvarima kutiju za cipele na kojoj je lila slovima bilo ispisano ime –„Veljo Tejšejra“. U njoj je bila sačuvana, verujem, suština života starog sipaja:

Fotografija dva zagrljena gospodina. Ispred njih se isticala stolica, i, na

njoj, drvena statueta žene koja sedi na krokodilu.Fotografija odštampana na kartonu, već prilično istrošena, prelepe

besangane53 (gospođe u suknu).Reka i palme duž njene obale (akvarel).Raspeće od slonovače.Izdanje iz 1862. godine Sećanja iz tamnice, Kamila Kaštela Branka.Šest pisama potpisanih od strane Kamila Kaštela Branka, upućenih Žozeu

Tejšejri da Silvi.

U vreme kada mi je ta kutija došla u ruke, već sam bio vatrenikamilijanac54. Svet autora Ljubavi za propašću malo me je zanimao. Privlačilome je (i dalje me privlači) bogatstvo rečnika. Kaštelo Branko bio je prvi pisacportugalskog jezika koji je živeo samo od prodaje svojih knjiga. Jedankamilijanac, za razliku od, na primer, jednog kejrozijanca 55, posedujenedostižnu prednost: može da uživa u svom omiljenom piscu mesecimazaredom, možda i godinama, a da nijednom ne pročita istu knjigu. Dotrenutka kada se 1890. godine slep i očajan ubio, Kamilo je bio napisao iobjavio preko dvesta šezdeset različitih književnih tekstova, među kojimaima romana, pripovedaka i pozorišnih komada. Zna se da potreba razvijadovitljivost. Uzbudljiv život pisca poteklog od seoske aristokratije, ali koga sustranputice života primorale da živi sa svakakvim ljudima, objašnjava doneklebogatstvo njegovog rečnika. Nezasita znatiželja koja ga je odlikovala takođeje pomogla. Nije teško zamisliti ga kako među ribarima u Povoa do Varzimu,nadničarima u Vizeuu ili lopovima u zatvorskim ustanovama kroz koje jeprošao, skuplja regionalizme i izraze izašle iz upotrebe.

Kamilo Kaštelo Branko bio je uspešan kod suprotnog pola. Čist prostakluk– već je moj otac tako mislio. Nije lako muškarcu da pronađe ženu pored kojeće sve ostale da izgledaju kao višak. Kamilo je imao sreće. On je svojupronašao. Zvala se Ana Plasido i na malo fotografija koje su do nas stigle onaima široko, belo i apatično lice, nalik na tanjirić. Teško je poverovati da ju jelepota ikada posetila. Skoro je bila napunila šesnaest i još je uvek bilaneudata, kada ju je zauzeti pisac upoznao. Kamilu je bilo draže da je vidiudatu da bi je kasnije zaveo. Možda vam deluje kao podlaštvo, a možda je ibilo, ali ispostavilo se da je to, na srednji rok, bila poprilično ispravna odluka.Muž, „Brazilac“,kako su tada zvali iseljenike povratnike, bogate ili skorobogate, pošto su godinama skupljali svaku crkavicu u zemlji Vera Kruza, zvaose Manuel Pinjejro Alveš, imao je četrdeset tri godine i dao je da se izgradi

prelepa gospodska kuća u mestu Sao Migel de Sejde, opština Famalikao, naseveru zemlje. Godine 1860. pisac je oteo voljenu.„Brazilac“ je umornopočešao široko čelo i prijavio slučaj sudu. Ana je ubrzo bila uhapšena.Ljubavnik je pobegao, ali ne zadugo. Presuda se na kraju pokazala korisnom.Na prvom mestu, par je pobrao simpatije javnosti, dirnute dramom koja jedelovala kao da je izašla iz srceparajućih stranica romana uhapšenogzavodnika. Na drugom mestu, dala je, naravno, materijala za nekoliko novih.Na trećem mestu, baš tada je u zatvoru Kamilo upoznao Žozea Tejšejru daSilvu. Anin muž umro je nekoliko godina pošto je par oslobođen, i tada su onimogli da se presele u kuću u Sao Migelu de Sejdeu.

Vratimo se susretu Kamila i Zea do Teljada. Pisac se, kao što se mogloočekivati, zbližio sa banditom. Njegova ličnost ga je razočarala: „Nimalo nijelik iz romana, jer u ovoj zemlji ne može da se nađe ni lopov za roman“,napisao je u Sećanjima iz tamnice. U redovima koji slede otkrio je ubilačkuprirodu oca i dede Zea do Teljada: „Njegov otac bio je poznati Žoakim doTeljado, vođa lopova, hrabar s oružjem, i strah i trepet za Francuze, koje jeubijao jer su bili Francuzi, i zato što su bili lopovi, pod pretpostavkom da je,kao član opljačkane nacije, gospodin Žoakim samo sebe smatrao nacionalnimdobrom. Deda-stric Žozea Tejšejre već je bio bandit na glasu, i godinama jepustošio oblast Marao. Ako bismo ispratili rodoslov gospodina Žozea doTeljada, zatekli bismo verovatno nekog njegovog askurđela u Rimu, s otetomSabinjankom u krilu.“ Kamilo nam priča da se, bežeći od neuzvraćene ljubavi,Ze do Teljado prijavio u drugi kopljanički puk, i učestvovao 1837. godine ubitkama kod Šao da Fejre i Ruivaesa. Kako je lično saopštio piscu, istakao sepo hladnokrvnosti pred opasnošću:„Tamo sam čuo pesmu prvih metaka, ineki su mi spržili kosu, a govorili su mi da ostanem smiren. Baron odSetubala jednom mi je rekao da pljušte meci; pokazao sam mu koplje i rekao:‘Evo kišobrana, generale moj: neka pljušti!’“

Put od heroja do bandita bio je brz, što potvrđuje moju pretpostavku da senjihove prirode malo razlikuju. U svom svedočenju, Kamilo iznosi dugačkispisak zločina i hvalisanja Žozea do Teljada, do njegovog hapšenja, osude iprogona. U drugom izdanju knjige dodao je belešku: „Novine su pisale opoduhvatima Žozea Tejšejre do Teljada protiv crnčadije. Afrička trgovinamnogo mu duguje, i očekuje još više od te čelične ruke i žeđi za krvlju. Crnciplaćaju nepravde koje su im belci naneli ovde. Ako Žoze Tejšejra budepametan, može umreti, u najmanju ruku, kao kralj tih krajeva.“

Pisac je ostao u kontaktu s banditom posle njegovog progonstva u Angolu.

Pisma u mom posedu, vremenski razbacana između 1861. i 1874. godine,navode na zaključak da je Kamilo imao intenzivnu korespondenciju saŽozeom do Teljadom. Objavio sam, pre mnogo godina, kratak tekst o ovimpismima u jednom stručnom časopisu. Trudio sam se, tih godina, dapronađem neka izgubljena pisma. Nameravao sam da ih objavim u knjizi.Odustao sam. Zaboravio sam, počeo sam da zaboravljam Žozea do Teljada injegove veze s Kamilom Kaštelom Brankom. Onda se Jara pojavila kod menes novostima o neologizmima. Jedne noći naglo sam se probudio, uplašivšiFanfira, koji je sklupčan spavao u dnu kreveta.

Bože blagi, Kamilova pisma Zeu do Teljadu!Među nebrojenim rečima koje su iz kimbunda i drugih angolskih jezika

prešle u naš jezik nalaze se neke za koje neupućeni i ne sumnjaju: minhoca56,koja dolazi od nhoca, zmija na većini bantu jezika; cambada57, na kimbunducamba, prijatelj; zatim i xingar, cachimbo, quezília, macambúzio, caçula58, i kozna koliko još. Kamilo Kaštelo Branko postao je svestan afričkog izvorišta iveć je u prvim pismima svom poluprijatelju, polusabratu Žozeu Tejšejri doTeljadu, insistirao da mu piše o svom novom životu u toj, kako je rekao,„zaraženoj zemlji sprženoj suncem“ i da ga ne štedi pojedinosti, ali takođe ida ni kada ne propusti da zapiše i pošalje mu„nove reči koje puk koristi, makoliko se proste ili besmislene one činile“.

Krenuo sam u potragu za pismima. Sačuvao sam ih, sa ostalim stvarimakoje su pripadale Velju Tejšejri, u jednom kožnom koferu. Stavio sam u istikofer štos pisama koja sam tokom dugog niza godina dobijao od Marija Pintade Andradea i Marija Antonija de Olivejre. Palo mi je na pamet, tada, da bidva Marija uživala u društvu. Zatim sam kofer bacio na tavan i nikada ga seviše nisam setio. Trebalo mi je neko vreme da ga pronađem. Godinama nisamulazio tamo. Predmeti, slično kao i knjige, množe se kada su napušteni.Osetio sam se kao da sam se vratio u kuću u kojoj sam odrastao i zatekaodvorište zaraslo u travu. Krčio sam put kroz tršćak od sasušenog žutog papirakorov od kartona i plastike, paučine, dugogodišnje prašine, dok nisampronašao, u jednom uglu, osušeni leš kožnog kofera. Izvukao sam ga, pažljivoočistio vlažnom krpom, otvorio ga i iz njega izvadio crvenu kovertu u kojojsam sačuvao Kamilova pisma. U poslednjem, pisanom 25. aprila 1874. godine,zanimljive li slučajnosti, pronašao sam pasus koji mi se javio u snovima, i kojisam tokom godina zaboravio.

Evo ga:

Pričajte mi još o tom dobrom gospodinu vrlo crne boje za koga tvrdite daume da govori latinski kao svoj jezik i francuski sa ne manjom veštinom, osimportugalskog, i čiji su preci išli da skupljaju reči iz melodičnog govora ptica.Ponekad vas smatram pesničkom dušom, dragi moj Žoze Tejšejra, veomapesničkom zaista, sposobnom da se uzdigne do visina mašte, toliko sufantastična čudesa koja mi u pismima prepričavate. Ispričajte mi više o onojmagli u koju tvrdite da ste upali tokom lova, kada ste osećali da gubite razumdok hodate. Magla opija, to i ja znam. Glava slabi. Neprijatno zujanje se javi uušima. Nikada nisam čuo, opet, za tako gustu maglu u kojoj vaša ekselencija,moj cenjeni sabrate, tvrdi da ste se izgubili, i na kraju pronašli skromnu kućui u njoj tog gospodina veoma crnog. A reči? Šta na kraju tvrdi taj vašgospodin? Da su te reči, iako više nisu prisutne u jeziku (u našem ili u jezikucrnaca?), ostavile svoju melodiju i duh utisnute u njega? Preklinjem vas da mirazjasnite.

Vaš zahvalni prijatelj, K. K. Branko

TRINAESTO POGLAVLJE

Ja, izdajnik domovine. Pamćenje vode, i kako je plahoviti Kamilo iskoristio zasvoj rad informacije koje je dobio od Žozea do Teljada.

Prvi put kada sam u angolskim novinama pročitao izraz „izdajnik domovine“pored svog imena, osetio sam da mi se srce steglo. Uplašena životinjica kojase skupila u grudima. To je bilo 1975. ili 1976, odmah posle nezavisnosti. Tadasam već živeo u Lisabonu četiri ili pet godina. Vraćao sam se u Luandu urazličitim prilikama, i ostajao manje-više dugo, kao istraživač ili gostujućiprofesor. Moji bivši drugovi, oni koji nisu otišli u egzil, niti bili uhapšeni, ikoji su održavali diskretnu nacionalističku aktivnost, s pokojim pozivom upoliciju, primali su me mlako, ali ne i s nepoverenjem. Shvatali su mojerazloge. Oni u ezgilu ne. Napadali su me, vređali. Među najžešćima samprepoznao neke kojima sam dao krevet i sto u Parizu nakon što su mi,gologuzi, pokucali na vrata.

Visoki portugalski funkcioner ušao je u moju kancelariju, pružio mi ruku,predstavio se i pitao da li može da sedne. Znao sam ga, svi smo ga znali, znalismo da je održavao prijateljske odnose s liderima opozicije i čak s bitnimličnostima nacionalističkog afričkog pokreta. Amilkar Kabral ga je poštovao.Mario Pinto de Andrade takođe. Mozambički sociolog Eduardo Mondlane,žrtva naručenog ubistva iz zasede 1969. godine u Dar Es Salamu, upoznao gaje dok je radio kao savetnik u Ujedinjenim nacijama i držao ga je za prijatelja.

Portugalac je seo. Rekao je da žali zbog nedavne smrti moje supruge.Tragedija, reče, i delovalo mi je da je iskren. Neko vreme smo pričali oizdavačkom svetu u Francuskoj. Moja mala firma bila je na ivici stečaja. Bio jes tim upoznat. Pohvalio je moj akademski rad, iz-

davački rad, ali se šalio na račun mog preduzetničkog talenta. Bio je upravu. Smejao sam se. Smejali smo se zajedno. Zatim je prekrstio ruke i senkamu je pala na lice. Rekao mi je da je neki dan pre toga bio u Luandi i da mi nedonosi dobre vesti.

Vaša gospođa majka...Šta je s mojom majkom?Bolesna je. Veoma je teško bolesna.Pogledao sam ga, ošamućen. Verovatno je pročitao moje misli.Ona je jaka žena. Pretpostavljam da vam nije spominjala bolest da vas ne

bi opterećivala. Razgovarao sam s njenim lekarom. Hteo sam da saznam ima

li smisla dovesti je ovamo u Pariz na lečenje. Portugalska država bi platila puti troškove lečenja, a vi biste mogli da je posećujete. Nažalost, vaša majka jeodbila da ide iz Luande, i lekar joj daje za pravo. Predlažem vam sledeće.Možete da se vratite u Angolu da budete pored nje. Niko vas neće dirati,dajem vam svoju kavaljersku reč, ali samo ako vi, gospodine profesore, budetediskretni i ne budete se mešali u antiportugalske aktivnosti.

Tako sam se vratio u Luandu. Negovao sam majku do kraja. Umrla mi jena rukama. Nekoliko nedelja posle sahrane dobio sam poziv Lisabonskoguniverziteta da predajem romansku filologiju. Prihvatio sam. Bio samrazoren, bez cilja i bez bilo kakvog plana. Da volim da pijem, postao bihalkoholičar. Ovako, postao sam workaholic i dobar profesor. Skromnost nastranu, odličan profesor. Radio sam kao opsednut, dan i noć,pripremaopredavanja, držao predavanja, istraživao i pisao. Preživeo sam. Kada je jutro25. aprila 1974. na ulice Lisabona donelo vojnike koji mašu crvenimkaranfilima i radosnu i zbunjenu masu, već sam bio počeo da verujem unemoguće stvari, šest ili više pre doručka. Meni se revolucija desila prerano,ili možda nije, zavisi od tačke gledišta. Da se desila 1977, na primer,najverovatnije bi me ponovo zatekla u egzilu, ili u nekom zatvoru, kako seborim protiv kolonijalizma. Vratio bih se u Luandu kao heroj. Odmah zatimbio bih ponovo uhapšen, sa drugovima iz Revolta Aktiva59 i drugihdisidentskih grupa. Tako je najgore što mi se desilo bilo da vidim svoje ime uangolskim novinama pored izraza „izdajnik domovine“.

Izdajnik domovine?Posle šoka, srama, došla je pobuna.Moja domovina je moja lična misterija. Češljam njenu dugu i tvrdu kosu u

hladnom polumraku svoje sobe. Grlim njeno mršavo telo i plačem. Mojadomovina je raspršen žamor. Ngola ritmos kako pevaju Mušimu, i svi su većmrtvi, ili skoro svi. Dečaci koji puštaju papirne zmajeve po veoma plavomnebu, a nijedan od njih nisam ja. Oblaci na kojima sam video iscrtanu svojubudućnost i koji su se ubrzo raspršili. Moja majka kako šije na starojSingerovoj mašini odelo koje moj otac nikada nije stigao da obuče. Mojadomovina je sablasna bol, kao rana koja pulsira na nozi mladog vojnikamnogo nakon što su mu je odsekli.

Neki intervjui koje sam dao za portugalske novine tokom tih prvih godinahaosa i nasilja nisu nimalo doprineli mojoj rehabilitaciji – vrlo popularnomterminu u onim danima. Sećam se, naročito, jedne debate na televiziji,između mene i jednog mladog pisca, militantnog člana partije i bivšeg gerilca.

U određenom trenutku, već pomalo iznerviran, usudio sam se da dovedem upitanje izraz „rat za oslobođenje“.

Nijedan rat ne oslobađa, pobunih se. Nasilje zarobljava svoje počinitelje ukrugu mržnje. Nisu slučajno sve bivše kolonije gde je bilo takozvanihoslobodilačkih ratova uronile posle dobijanja nezavisnosti u nove ratove.Zemlje koje su do nezavisnosti uspele da dođu putem pregovora uspele su,naprotiv, da održe mir. U slučaju Angole, ono što mi zovemo rat zaoslobođenje, a Portugalci kolonijalni rat, počelo je kao masakr koji jeorganizovala Unija angolskih naroda, UPA, pokret Bakonga, koji ništaprogresivno nije imao u sebi, protiv portugalskih farmera, njihovih porodica iradnika Ovimbunda. Da budemo jasni, to je već bio građanski rat. Tokomčetrnaest godina, do Revolucije karanfila, gerilci iz MPLA borili su se protivgerilaca iz UPA i onih iz UNITA koliko i protiv portugalskih vojnika. S drugestrane, od određenog trenutka kolonijalne trupe su u svojim redovima imaleAngol ce. Hiljade Angolaca. Ko danas vodi državnu vojsku? Generali koji su seu vreme kolonije borili na strani Portugalaca.

Ova debata je, kao što rekoh, imala odjeka u Angoli. Izazvala je čak iodređeni skandal, učvršćujući moju reputaciju plahog reakcionara, čoveka sneprestanom sklonošću da izdaje domovinu. Tako mi se jednog zimskog jutrakod kuće pojavio drug iz starih borbi. Želimo da se vratiš, reče mi. Ono što jebilo treba da se zaboravi. Potreban si zemlji. Moraš i ti, kako je napisaopredsednik Agoštinjo Neto, da staviš kamen u temelj sveta. I zatim, da, imaćešpravo na svoju krišku hleba.

Posavetovao sam ga, uz osmeh, mirnim glasom, da ide da pase travu.Prošlo je još godina. Pao je zid u Berlinu. Sovjetsko carstvo srušilo se od

čistog umora. Angolski lideri zamenili su naučni socijalizam za kapitalizam izadovoljno su se smejali, jer su najzad mogli da prikažu, otekli od ponosa iholesterola, blagostanje koje su do tada, zbog revolucionarne ideologije imorala, morali da kriju. Jednog vrelog letnjeg popodneva pokucao je na mojavrata drugi stari drug. Moraš da se vratiš, reče mi. Potreban si zemlji. Svi sebogate, a ti ovde, u metropoli, prosiš crkavicu od belaca.

Rekao sam mu da ide da pase travu.Koju nedelju unazad, zazvonio mi je telefon i s one strane mi je afektirani

glas najavio da gospodin ministar kulture Angole želi da razgovara sa mnom.Rekao sam joj da prebaci vezu gospodinu ministru kulture, ma ko on bio, jerje bilo sunčano i probudio sam se odlično raspoložen. Sekretarica je prebacilapoziv gospodinu ministru, koji me je, glasom još više afektiranim od njenog, s

besprekornim lisabonskim naglaskom, obavestio da angolska vlada imanameru da mi uruči odlikovanje za zasluge u oblasti nacionalne kulture.

Zahvalio sam se. Verujem i da sam ustao. Malo sam spustio glavu.Hvala, ekselencijo, rekoh mu. Veoma sam dirnut.Dakle, prihvatate odlikovanje?Ne, ekselencijo. Možete da ga pojedete. Pojedite ga s travom.Ubeđuju me da je trava veoma zdrava. U modi je. Lično sam u Rio de

Žanejru probao sok od hlorofila, i svideo mi se.

Dogovorio sam se s Jarom da se nađemo u Brazilejri do Šijadu. Seo sam zasto pored bronzane statue Fernanda Pesoe, i dok sam čekao, naručio koka-kolu i mlečne korpice. Mlečne korpice su u Brazilejri daleko od savršenstva,testo je uvek mekano, gnjecavo i hladno, što me nervira. Cene su skandaloznei povrh toga konobari su spori. Da stvar bude gora, ponašaju se premagostima kao prema prevarantima, jer traže da se plati čim donesu naručeno.Uprkos svemu tome, tamo i dalje zakazujem svoje sastanke. Kada sam uBrazilejri, osećam se kao da sam na nekoj ogromnoj verandi iznad Lisabona.Volim da sedim i posmatram ljude. Jara je kasnila petnaest minuta. Došla jezadihana, nervozna. Poljubila me je. Sela je pored mene. Kosa vlažna,zalepljena za vrat, spuštala se crna i živa niz leđa i činila da izgleda mnogomlađa. Osetio sam snažnu potrebu da je zagrlim, ne kao što muškarac grlisvoju ljubavnicu (mada i to) već kao otac koji teši malu ćerku.

Ispričajte mi sve, preklinjala je.Sve?Ono što ste mi rekli preko telefona, profesore. Kamilovo pismo. Imate li

ga kod sebe?Izvadio sam iz torbe crvenu kovertu i pokazao joj pismo. Jara ga uze

drhtavim rukama. Pročitala ga je.Kako ste mogli da zaboravite tako fantastičnu stvar?Zaboravljam skoro sve, princezo. Kada sam pronašao Kitubijin rukopis o

pticama doktorima iz Masangana, u meni se javio neki neprijatan osećaj većviđenog, ali ništa više od toga. Onda sam noćas sanjao kako se Žoze doTeljado gubi u magli i odjednom sam se probudio sećajući se pisama. Možda jei rukopis bio vlasništvo Velja Tejšejre.

Rekli ste mi da su stvari Velja Tejšejre bile u kutiji za cipele.Da, ali kasnije sam ih stavio u kofer. Pretpostavljam da je Kitubijin rukopis

takođe bio u kutiji. Moja majka ga je verovatno uzela da ga pročita. Zatim, iznekog razloga, ili zbog rasejanosti, stavila ga je u knjigu, gde sam ga ja, toliko

godina kasnije, pronašao. Njenu biblioteku sam preselio u Lisabon. To bimoglo objasniti prisustvo te knjige među mojima.

Ima smisla, da. Možemo onda pretpostaviti da je i spisak Mojzesa deKonsejsaoa negde u nekoj drugoj knjizi u vašoj biblioteci.

Možda.Koliko knjiga imate?Nekih dvadeset hiljada. Možda više.Auh. Biće to veliki posao.Obradovao me je njen entuzijazam.Želim da te poljubim, šapnuo sam joj u uvo. Mogu li?Jara je pogledala okolo, uplašena. Nebo se nad Lisabonom širilo kao plavi

čaršav, prostrt da se suši, opran i sjajan, sa kojeg još uvek kane poneka kapčiste vode. Turisti su se razvlačili po stolicama. Jedan mladi Zelenorćaninizvlačio je veselu mazurku iz violine koja je vrlo loše izgledala.

Sada hoćete da me poljubite, profesore? Ovde? Šta će ljudi da pomisle?Poljubio sam je.Da li si čula za pamćenje vode?Ne.Homeopate tvrde da voda zadržava sećanje na hemijske supstance koje se

u nju stave. Homeopate veruju da je moguće razrediti određeni lek u voditoliko da od njega ne ostane nikakav trag, i zatim koristiti nekoliko kapi tevode umesto aktivne supstance. Kapi vode, tvrde oni, zadržavaju lekovitasvojstva leka.

Da li je to dokazano?Ne sasvim. Dokazano je da molekuli vode pamte promenu izazvanu

kontaktom s drugim supstancama, to da, ali to pamćenje traje zanemarljivokratko. Sada slušaj: zamisli da umesto vode imaš jezik. Možda jezici čuvajupamćenje na reči ili zvuke s kojima su živeli, iako su te reči ili zvuci umeđuvremenu nestali.

Molim?U naglasku, na primer. Mogu da sačuvaju melodiju tih reči.Jara se nasmejala:Melodiju jezika ptica doktora?Da.Kako to da vas ljudi shvataju ozbiljno sve ove godine? Zar niko nije

primetio da ste ludi?Bilo je insinuacija, naravno. Ali uvek sam bio mnogo viši i jači od bilo kog

od mojih klevetnika. Osim toga, princezo, bio sam čovek s prošlošću. Znaškako su me drugi profesori zvali iza leđa?

Ne.Terorista. Tako je bilo do 25. aprila. Onda su počeli da me zovu Fašista. To

je trajalo neko vreme. Kada sam se penzionisao, nekoliko godina pre nego štoćeš ti da se upišeš na fakultet, već su me zvali Žaga. Stari Žaga.

Stvarno? Stari Žaga? Kao oni što su pojeli brazilske Indijance? Dakle,plašili su vas se?

Mnogo. Portugalci su kukavice.Ne budite rasista, profesore. Ne stoji vam dobro.Rekao sam kukavice. Portugalci koji su imali hrabrosti i ambicije otišli su

na karavelama, da grade svetove, uništavaju druge svetove. Ostali su samostarci na prelima, siroti, koji se samo žale na krizu i reumu i koji su uz mukuprenosili slabe gene, pored straha, na nove generacije.

Znači, moji geni ne valjaju?Tvoji? Ne, tvoji geni mi se čine odlični. Čuda se, kao što ti već rekoh,

dešavaju relativno često.Jara se smejala.Dosta, profesore. Već ste se previše zapetljali.U pravu si. Ali istina je da su me se neki profesori plašili. Drugi,

progresivniji, smatrali su me zanimljivim. Čitavog života sam viđen kaopomalo egzotično biće koje je teško klasilikovati i asimilovati. Verujem da suneka moja mišljenja shvatana, skoro uvek, kao deo te ekscentričnosti. Odmene se očekivalo da smišljam čudne i opasne pretpostavke, pomalo kao štose od jegulje očekuje da izluči elektricitet i povredi onoga ko pokuša da jojnaudi ili je uhvati. Jeguljama se oprašta, zar ne? U krajnjem slučaju, u njihovojje prirodi da se električnim šokovima brane od potencijalnih neprijatelja.

Istog tog popodneva otišli smo, na Jarino insistiranje, u Nacionalnubiblioteku. Satima smo čitali manje poznate tekstove Kamila Kaštela Branka.Iako nisam verovao da je moguće doći do nekog velikog otkrića, nečega što bizaslužilo kratak zapis u mom Ličnom čudesniku, tekstovi su mi se učinilizabavni i uzbudljivi. Bio sam se zaneo u čitanje teksta Vino Porto – Procesengleske gluposti, kada je Jara, koja je sedela pored mene, ispustila prigušenuzvik oduševljenja. Uzbuđeno je držala tanku knjigu, naslovljenu Crne stene,koju je u Portu 1875. godine objavila Kaza Kruz.

Prepričala mi je radnju:Pedro Evanželista, mladi lekar, obrazovan, ubija sveštenika braneći

sestrinu čast, i biva uhapšen i prognan u Angolu na neodređeno vreme. Uzatvoru Pungo Andongo, na famoznim Crnim stenama na koje se odnosinaslov pripovetke, upoznaje italijanskog avanturistu, koji smišlja plan bekstvakoji uspeva. Drugog dana obojica su premoreni, skoro mrtvi od žeđi i kožeiscepane trnjem. Lekar već razmišlja da odustane i da se preda, kada se nanjih spusti gusta magla, koja je, piše Kamilo, „sve brkala, sve potamnjivala,kao u dugoj nemirnoj noći“.

Zajedno smo čitali preostale redove. Srce mi je udaralo kao da hoće daiskoči.

Ne, nismo u noveli pronašli mesta koja govore o pticama doktorima. Jošmanje smo naišli na neki savršen neologizam. Ipak, kao što Kamilo kaže upismu Žozeu do Teljadu, čudna magla koja se spustila na dva junaka takođe jeimala omamljujuće dejstvo i takođe ih je dovela do udžerice u kojoj ih ječekao, u kožnoj fotelji, gospodin veoma tamne puti.

Pre prelistavanja još nekih stranica Crnih stena možda bi bilo bitnonaglasiti da je Kamilo Kaštelo Branko stvorio zanimljive likove afričkogporekla, ponajpre doktora Negra iz novele Ćerka advokata Negra:

„Kadetov gazda bio je advokat Negro. Bio je to nadimak advokataFransiska Simoeša de Alpedrinje, zato što je bio mulat rođen u Brazilu, udubokoj unutrašnjosti carstva, sin crnca, diplomca iz Rio de Žanejra,poznatog po slovoljublju i čestitosti. Fransisko de Alpedrinja diplomirao je1785. godine na Univerzitetu u Koimbri. Kada je završio studije, odlučio je daportugalskim vazduhom zameni obećane prednosti svog Brazila. Rešio je daživi u Portu i tu je otvorio advokaturu.

Boja kože nije bila prepreka za sticanje klijenata. Počeo je fantastično,braneći optuženog koji je bio poznat i pod protekcijom. Nadmašio je svaimena iz struke i vrlo brzo su svi teški i unosni slučajevi bili poveravanistručnosti i strategiji advokata Negra.“

Advokat Negro bio je, objašnjava Kamilo, „rob etimološkog pravopisa“, štoga je odmah suprotstavilo pisaru Žoau Krizostomu, nemogućoj ljubavi njegovećerke, jer je „mladić razumno težio ka pojednostavljivanju koje je g. Kastiljo,pedeset godina kasnije, izložio s velikim traćenjem pameti i bespotrebnimstrpljenjem“. Može se, međutim, dokazati da je već u XIX veku pravopisportugalskog jezika delio duhove. Kamilo naglašava u noveli kontradiktornuprirodu doktora Negra, spremnog da se bori za jednakost ljudi kada je bojakože u pitanju, ali nesposobnog da prevaziđe klasne predrasude.

Crni gospodin koga su dva junaka sreli u magli je, slično kao i kod

Fransiska Simoeša de Alpedrinja, obrazovan čovek, uspešan i arogantan dogluposti. Ponosan je na svoje poreklo, bogatstvo, poznavanje sveta, dok u istovreme ne skriva prezir prema „bosim i neotesanim crncima“ (ovaj izraz jeKamilov). Tvrdi da se zove Manoel da Mata i otkriva da je unuk poznatogvojskovođe, sin bogatog robovlasnika. Pretpostavljajući, a čini mi se da je toočigledno, da je Kamilo bio inspirisan „crnim gospodinom“ Žozea do Teljada,može se razumeti uzbuđenje koje smo Jara i ja osetili kada smo na 35. straninaišli na sledeći pasus:

„Crnac nas je pogledao s visine svog ugleda. Stavio je monokl na desnooko. Nasmejao se. Ne pišem romane – reče. – Ne izmišljam čudesa. Moj otacje dobio od mog dede, a ovaj od svog oca, blago reči toliko čistih i toliko finihda samo kada ih čuje svaka dama gubi svest.“ Manoel da Mata ne staje ovde.Nekoliko pasusa dalje, nekoliko zdravica kasnije, duha već zanesenogalkoholom, ponovo pominje nasleđeni dragoceni vokabular koji je do njegastigao direktno od predaka:

„- Sa smrću mog gospodina oca na meni je da čuvam te reči. I daobezbedim da ih i moj sin čuva.

Italijan je uzvratio agresivnim sarkazmom:- Reči, reči. To su samo reči, gospodine moj. Reči ne utoljuju glad. Ne

kupuju palate niti konje, a što se žena tiče, radije ću ih zavoditi zlatom isrebrom nego rečima. Zlato je tvrđe od svake reči.

Pedro Evanželista je skočio, ljubazno, u pomoć Manoelu da Mati:- Reči su ono što nam ostaje i teši nas kada sve izgubimo.- To su izmišljotine! – uzvratio je Italijan. – Pre bih bio nem i milioner,

nego imućan i rečit kao vaša ekselencija.Tada je Angolac ustao, ogroman, s paklenim žarom u očima:- Postoje reči koje spasavaju. Postoje reči koje ubijaju. Postoje reči koje

izlaze iz usta anđela, i u svojoj prirodi još nose sjaj neba. Ne možemo mi da ihiskvarimo. Nikada!

Pošto je to izrekao, sručio se u svoju fotelju i zaspao, zahrkao, glasnozahrkao, uz grčenje koje mu je treslo ogromno telo, kao divlja životinja.“

Sledećeg jutra, tačno u osam, Jara se pojavila u mojoj kući. Koristim ovdeglagol pojaviti se u metafizičkom smislu te reči: „Naglo pojavljivanje božanskeprirode“, jedna

Pojava.

Stajala je preda mnom sva u belom, preplanula na suncu Olinde.Ti si prvo čudo današnjeg dana, rekoh joj. Moram to da zabeležim u mom

Ličnom čudesniku. Hvala bogu da nisam zasadio česvine u bašti.Česvine?Da. Pojave pokazuju posebnu simpatiju ka česvinama. Svetice i bogorodice

vole da vežbaju svoju svetost lebdeći iznad česvina – nisi znala?U tom slučaju, verovatno sam svetovna pojava, nasmeja se ona. Ne prija

mi svetost. Radije bih s nekim vodila ljubav nego lebdela.Hvala bogu! Ti si savršena pojava.Pozvao sam je da uđe. Odveo sam je u dvorište. Na stolu je, posebno za tu

priliku, bio prostrt prelep vezeni stolnjak koji sam pre mnogo godina kupio uFortalezi. Stolnjak je postigao željeni efekat. Jara je pohvalila moj ukus.Ponudio sam joj krišku torte od banane (recept moje majke). Poslužio sam jojdvopek od integralnog hleba i crveni čaj od rojbosa. Jela je s apetitom. Pila ječaj dok smo ćaskali o nebitnim stvarima.

Pa? Hoćemo li da radimo?, upitala je najzad.Proveli smo ostatak jutra prevrćući police. Nismo pronašli ništa.Ništa nije ni moglo da se nađe.Bio sam sakrio spisak Mojzesa de Konsejsaoa.

KRATKO SUPROTSTAVLJANJE SMRTI

Aristofanes, moj deda po ocu, patio je od zavisnosti od reči. Bio je veomavisok čovek, korpulentan i skladno građen. Smatrao se originalnom osobom,čak izvanrednom, a tako je i pričao, govor mu je bio raskošan i raznobojan, izabavljao je ili zamarao slušaoce, u zavisnosti od njihovog raspoloženja. Pričase (ispričao mi je otac) da ga je nekom prilikom jedan lisabonski advokat,njegov stari protivnik, optužio za krasnorečivost. Aristofanes se slatkonasmejao: Krasnorečiv, ja? Ja sam samo krasne reči gost.

Poistovećujem se s tim mojim dedom, verujem, čak i više nego sa svojimocem. Aristofanes je umro mnogo pre nego što sam se ja rodio. Nije mi biloteško da ga prepoznam kada sam pročitao kako ga je Kamilo opisao,inspirisan, bez ikakve sumnje, nekim od pisama koje mu je napisao Žoze doTeljado. Tokom nekoliko decenija obilazio sam sve antikvare u Lisabonu iPortu u potrazi za afričkom prepiskom Žozea do Teljada. Razgovarao sam uLuandi, još u vreme kolonijalizma, s jednim od sinova Velja Tejšejre. Nikadanisam pronašao ništa dostojno pažnje.

Ah, da, takođe sam išao i u Nacionalnu biblioteku, mnogo godina pre negošto sam tamo bio s tobom, da istražujemo manje poznate Kamilove tekstove.Mislio sam da ih sve poznajem. Da sam ih pretresao uzduž i popreko. Mojeiznenađenje bilo je stvarno, srce je počelo da mi lupa, kada si počela da čitašonaj deo Crnih stena.

Znaš li gde se nalazim?Na putu za Masangano.Ako budeš tražila na Google Maps, naći ćeš jedan drugi Masangano, na

severu Angole, blizu Soja, starog Kraljevstva Sonjo60, kasnije nazvanog SantoAntonio do Zaire. Portugalci su reč Sojo čuli kao Sonjo, i tako je došlo dojedne od onih lepih grešaka koje nikada nije trebalo ispraviti. GradMasangano, ka kojem putujem, bio je već glavni grad Angole, ali jedini put donjega danas je s mukom prokrčen prolaz kroz visoku travu, skoroneprohodan u kišnoj sezoni. Kako se čini, nestao je sa savremenih mapa.

Verovatno se pitaš šta radim ovde.Kao što znaš, u Lisabonu postoji, u delu gde se nalazio Ekspo 98, Paviljon

upoznavanja. Vredi ga posetiti. Ja bih, međutim, više voleo da me odvedu daposetim Paviljon nepoznavanja. Mesto gde bi bili sakriveni svi veliki strahovičovečanstva, sumnje, nikada neodgovorena pitanja, sve u svemu, velikaopservatorija senki. Tamo bi bili:

Smrt, kako igra zagrljena sa Životom.Bog i njegovi anđeli, uključujući tu i Lilit i Lucifera, Dobro i Zlo.Oriše.Vreme.Prva Reč.Fermaova Poslednja teoremaItd.

Na neki način, idem ka takvom jednom mestu.Stigao sam u Luandu u zoru, po veoma jakoj kiši. Jedan daleki rođak,

toliko dalek da sam ga godinama smatrao skroz naskroz mrtvim, sačekao meje na aerodromu. Video sam grad u kojem sam se rodio i odrastao kako kliziniz automobilska stakla, raskošan i umoran, kao neka gospođa u poodmaklimgodinama s noktima desne šake lakiranim u jarkocrveno, a onim na levojizgriženim, požutelim i iskrzanim. Teško mi je bilo da se ponovo sretnem sazgradom u kojoj sam živeo s majkom i jednom tetkom, odmah nakon očevesmrti. Ta moja tetka, dona Glorija, obolela je od retke vrste malarije, koja sedanas zove prozopagnozija, ali koju su tada starice zvale naprosto „Glorijinabolest“. Dona Glorija nije mogla da prepozna nikoga, čak ni najbliže osobe.Čak joj je i sopstveni odraz u ogledalu bio nepoznat. Zgrada izbledelozeleneboje stoji i dalje, zato što je, u međuvremenu, dobila korenje. Žbunje buja izzidova, iz krova, iz pokoje terase, i dokazuje da se zgrada nalazi u ubrzanojtranziciji ka biljci. Kada sam bio mali, bilo je dovoljno da oko vrata stavimmaminu ogrlicu pa da prevarim tetka-Gloriju. Stara gospođa raspoznavala jeosobe ne po licu, jer su joj se u njenom bolesnom mozgu svi mešali, već pofunkciji jednog ili drugog predmeta koje je povezivala sa svakim od nas. Doksam narednih dana hodao blatnjavim ulicama Luande, osetio sam se kao da ija patim od „Glorijine bolesti“, prevaren od strane neke perverzne duše kojase tokom trideset godina zabavljala tako što je menjala mesta spomenicima,menjala nazive trgova, parkova i bioskopa, sakatila i ponižavala plemenitolice moga grada.

Pet dana kasnije, napustio sam Luandu u pravcu Masangana. Kiša je i daljepadala, surova i uporna, na stare jednospratnice donjeg grada, mnoge od njih

u ruševinama, velike museke61 koji se tiskaju oko grada, šatore bednikaprisiljenih da napuste sve da bi bili sagrađeni novi luksuzni kompleksi.

Pretpostavljam da si već pogodila prvu stvar koju želim da ti kažem:potomak sam Domingoša Ferejre da Asumpsaoa, zvanog Kitubija, kapetanacrnih jedinica i tendale62, to jest tumača i prevodioca u službi guverneraAngole, i upravnika grada Rio de Žanejra, Salvadora Koreje de Sa iBenevidesa. Rukopisi Marijana Fasanje i Mojzesa da Konsejsaoa, među kojimaje i spisak reči ptica doktora, nalaze se u posedu moje familije već desetgeneracija. Moj otac mi ih je pokazao onog dana kada sam napunio trinaestgodina. Po njemu, Kitubijini dokumenti dokazivali su duboku vezu našefamilije s ovom jedinstvenom zemljom, i nešto više. Ja sam, naprotiv, biofasciniran. Još uvek dečak, obećao sam sebi da ću proučiti poreklo i značenjespiska reči ptica doktora. Znao sam da je to nešto više od obične porodičnezanimljivosti, ali sam tek mnogo kasnije, u Parizu, shvatio važnost onoga štosam nasledio. Nisam odabrao da postanem lingvista, kao ti: morao sam dapostanem lingvista. Čak i danas, međutim, nije mi poznato odakle su došle tereči. Zabavlja me da razrađujem pretpostavke. Evo nekoliko:

1 – Najnemaštovitija pretpostavka, paradoksalno ona za koju je potrebnonajviše otvoriti duh, pretpostavlja prihvatanje originalne verzije: više negosavršene neologizme prenele su nam ptice putem nekog procesaomogućavanja dijaloga između vrsta. Šamani u brazilskim prašumama, ili uledenim sibirskim tundrama, gutaju određene supstance, kao što je ajahuaska,iliti urin irvasa koji su jeli halucinogene pečurke, i tako uspevaju da opšte sbićima drugih vrsta. U Angoli, kao i u većini afričkih zemalja, bezbroj jemitova o ljudima koji se pretvaraju u životinje. Afrička usmena književnostbez suzdržavanja prihvata prelaske iz vrste u vrstu i iz tela u telo. Meni todeluje veoma savremeno. U budućnosti će biti tako.

1 – Priča o pticama doktorima nije ništa više do zgodna alegorijanamenjena da zabavi i prosvetli veoma malu grupu posvećenika. Krajem XVII,početkom XVIII veka, osnovano je u Luandi nekoliko tajnih udruženja snamerom da se odbrane interesi samozvanih sinova zemlje: gradskihporodica, crnačkih i mešanih, koje su se obogatile trgovinom robljem. Jednood tih tajnih društava pokazalo se kao izuzetno aktivno: Kolegijum Ljudi-ptica, koje je sjedinjavalo elemente magijske tradicije ambunda,kriptojudaizma i rozenkrojcerijanizma. Možda je spisak neologizama rezultat

zajedničkog rada grupe ovih Ljudi-ptica sa ciljem da putem suptilnekolonizacije portugalskog jezika dostignu dominaciju kolonizatora (ErnestoDelgado je prikupio popriličnu količinu dokumenata o Kolegijumu Ljudi-pticai drugim sličnim organizacijama u knjizi Tajna društva Angole, Livros daMaianga, Luanda, 1969).

2 – Mojzes da Konsejsao je izmislio reči i zatim, teran neukrotivomradošću književnog stvaralaštva, mit o pticama doktorima.

3 – Kitubija je smislio neologizme i izmislio mit o pticama doktorima,Mojzesa da Konsejsaoa, Marijana Fasanju i Paula Morena.

4 – Neologizmi su čist plod moje mašte, kao i mit o pticama doktorima iveličanstveni životopis mog dede Kitubije, uključujući i pohvalne stihoveŽozea Bazilija da Game, i sam Žoze Bazilio da Gama, kao i Mojzes daKonsejsao, Mariano Fasanja i Paulo Moreno.

Bilo koja od ovih pretpostavki, a pogotovo prva, uzjoguniće tvoj praktični iskeptični duh. Svrha poslednje jeste da izazove lepotu tvog osmeha. Pošto tedobro poznajem, siguran sam da ti se druga učinila malo manje nedostojnom.Nažalost, godinama sam tragao za dokazima, ali nikada nisam uspeo ništa dapronađem.

Stižem sada do najtežeg dela svog pripovedanja.Pošto me je Rozen ostavila, imao sam bezbroj žena. Nisam imao nijednu.

To sam ti već rekao. Prošle su kroz moj život kao kroz nemi film, ne sećam imse ni glasa, samo nekih pokreta, kako je jedna uplitala moju nogu izmeđusvojih da bi zaspala, kako je druga gledala kao da je mogla da vidi iza stvari(bila je kratkovida). Sećam se tužnog osmeha. Piskavog smeha. Drvenogčešlja ostavljenog u fioci komode. Nervoznog rukopisa umetnice s kojom samse pet godina dopisivao. Nekoliko dugih prstiju, savršenih noktiju, lakiranih uplavo. Sitnih ništa. Odjeci, rasejani odblesci moje prve ljubavi. I onda si se tipojavila, sa svojim tankim zglobovima, krupnim očima tako punim svetlosti,tako teškim od ćutljivih senki, jetkim smehom i krhkim raspoloženjem.Desilo se u jednom dahu: jednog trenutka sam bio svestan, a sledećegzaljubljen.

Ustanem,pogledam se u ogledalo, i znam da sam ostario. Da nemaogledala, doveo bih u pitanje podatke iz moje lične karte. Prešao samosamdesetu, ja, koji u svojim snovima još uvek preskačem bedeme daukradem najviše plodove manga?

Nemoguće.

Još uvek, ovakavkakav jesam, sa već pomalo opuštenim mišićima, mekšimkostima, stalnim bolovima u zglobovima, mogao bih da preskačem istebedeme i da se verem uz stara razgranata stabla manga iz mog detinjstva.Nedostaje mi daha, priznajem, da bežim od komšijinih ptičara.

(Bila su tri ptičara: star i miran mužjak, zvao se Tokio, i dve besne ženke.Popeli bismo se na bedem i praćkom ispaljivali kamenje da isprovociramopse, čekali smo da ženke skoče, pomamljene, i onda smo skakali na drvo.Kada bismo ubrali tri ili četiri manga, velika i sočna, zadatak je bio vratiti se snjima uvijenim u majicu, spuštajući se niz zgodnu granu koja se nadvijala nadbedemom i omogućavala da preskočimo na drugu stranu. Jednog danakomšija se isteturao iz kuće u gaćama i potkošulji, s lovačkom puškom u ruci,i opalio je dva puta. Hteo je samo da nas uplaši, naravno, ali bio je toliko pijanda je loše nanišanio i par zrna sačme završilo je u pozamašnoj zadnjiciapotekarevog sina Pedrita. Eto dobrog primera nekoga ko je u želji dapromaši pogodio, počinivši tako još veću grešku. Od tog nesrećnog događaja,Pedrito je postao poznat kao Olovno Dupe, nadimak koji je nosio čitavogživota, što, pretpostavljam, nije bilo lako, pogotovo jednom sudiji.)

Sada nemam cilja, kao ni ovaj prolaz kroz čestar koji me vodi uMasangano. Srećan promašaj, prijateljice, radosna greška. Radujem se suncu,kao gušter. Sjaj čestara ispunjava mi dušu opuštenom i zelenom snagom. Dokti ovo pišem, reka teče oko mene, izvire iz čestara, dolazi do mene kao pitomipas i liže mi stopala.

Nikada nisam video bem-ći-vi63. Ne znam ni kako izgleda. Međutim,jedna me je spasila. Desilo se to pre mnogo godina. Godine 1971. vratio sam seu Brazil da pokušam da pronađem prijatelja koga je vojska otela, i tako sam isam završio u uskoj ćeliji zatvora Uja Grande. Sećam se jedne vrlo mračne ivlažne zore kada sam se probudio spreman da više nikada ne otvorim oči.Čuo sam tada kako napolju peva jedan bem-ći-vi. Hteo sam da saznam kopeva s tako čistom radošću. Jedan sveštenik, povezan s malim pokretomgradske gerile, drug u nevolji, našalio se s mojim neznanjem: „Da li jemoguće, profesore! To je bem-ći-vi.“ Nisam mogao da ga vidim. Ali čuti ga biloje kao videti ga. Došao sam sebi gledajući kroz njegove oči. U svojoj ćeliji širiosam krila i leteo širokim srećnim nebom te ptičice. Nekoliko meseci kasnije,onaj isti visoki portugalski funkcioner koji me je posetio u Parizu i ponudiomi da se vratim u Luandu da posetim svoju majku, uspeo je da me iščupa izruku brazilske vojske i vrati me u Lisabon. Mnogo sam mu posla zadao.Mnogo mu dugujem. Taj čovek je još uvek živ. Dobro se uklopio u

demokratski Portugal i danas je ličnost koju svi poštuju.Priču o ptici sam ispisao na ovim stranama zato što si me, kao i ona,

naterala da poželim da otvorim oči. Iz čiste dosade prihvatio sam ponuduustanove u kojoj radiš da držim kurs istraživačima. Kopnio sam zatvoren ukući, u društvu matorog mačora nazvanog po zmaju, dobrog slikara, aliosrednjeg društva, i debelog plagijata Ðine Lolobriđide. Upoznao sam te ivratio se u život. Bio sam srećan tih meseci kada sam predavao samo tebi.Međutim, kako se kraj kursa približavao, nemir koji nije bilo mogućekontrolisati počeo je da mi melje duh. Tada mi se javila ideja kako da do tebena neki način stignu reči ptica doktora. Znao sam da ćeš biti oduševljena,uplašena, i da ćeš tražiti moju pomoć.

Kome si drugom pa mogla da se obratiš?Sledeći korak nije bio težak. U Prokopiju, lisabonskom baru u koji dolaze

političari i novinari, upustio sam se u malo žustriju raspravu s direktoromjednog lisabonskog nedeljnika, mojim zemljakom iz Luande koji je takođe većgodinama u Portugalu, ali koji je, za razliku od mene, uvek branio režim uAngoli. Za našim stolom bio je i mladi fotograf, momak Mare Bruto da Košte(to sam tek kasnije saznao), jedna novinarka koja se bavi kulturom, prelepa,uzgred budi rečeno, i jedan poznanik, politički analitičar. Tokom razgovorapustio sam pola tuceta neologizama. Osećao sam se kao da delim čokoladehalapljivoj deci. Niko se nije nimalo začudio kada ih je čuo. Počeli su odmahtamo da ih koriste, prikladno i pametno, kao da su ih uvek koristili. Ciljinfekcije bio je, dakle, taj bar, stari Prokopio, u blizini prelepog, ali i daljeskoro tajnog vrta Amorejras. Više nego savršeni neologizmi raširili su se izProkopija po celoj zemlji, po svetu, i sada su svuda gde se govori naš jezik.

Obradovao sam se kada sam saznao da su se prvi neologizmi pojavili ureportaži Mare Bruto da Košte o Pernambuku. U tome sam video znak odbogova. Možda se osećaš kao da sam ti spremio zamku. U pravu si, spremiosam ti zamku. Mogu da zamislim tvoj bes. Ne znam da li sam ti to već rekao,ali bes ti lepo stoji. Koža počne da ti gori, kao olujno nebo, kosa postaje crnjai bujnija. Sva porasteš. Naučio sam da volim grmljavinu. Ništa ne čini da seosetim živim koliko natmurena lepota razjarenog neba.

Stoga, ni za čim ne žalim.Još manje očekujem da mi oprostiš.Olinda me je iznenadila. Izmislio sam za tebe ličnost, pesnika Alešandrija

Anjangueru, ali kao svi dobri likovi taj mangup je izbegao kontroli. Promenioje temu. Počeo je da improvizuje i na kraju nas je oboje vukao stazama koje

nikako nisam mogao da predvidim. Anjangueri i onom mom misterioznomzemljaku, Plasidu Domingu, nije trebalo mnogo da shvate prevaru. Sećam sepesnikovog osmeha, nekako iskrivljenog sjaja, kada smo mu pokazalinekoliko više nego savršenih neologizama. Pogledao je u mene, pa u tebe, inasmejao se. Ti ništa nisi primetila, skoro uvek si rasejana. Odsutnost činideo tvog šarma. Ja, međutim, nisam imao ni najmanji problem da mu čujemmisao. Telepatiju je lako savladati. Zahteva minimalno poznavanje ljudskeprirode i nešto posmatračkog duha.„Matori perverznjak“,pomislio jeAnjanguera,„sve je ovo osmislio samo da bi zaveo devojku.“ U isto vreme, nijemogao da sakrije pohlepu. Nije mogao da poveruje – a ko bi pa mogao? – dasam sam uspeo da otkrijem ili izmislim tako veliki broj genijalnihneologizama. Krenuo je od načela, vrlo pametno, da sigurno ima još reči.Pravo blago. Sećaš se šta je rekao? „Ako jednog dana nabasam na izvor tajnihreči, verujte, čuvaću ih s najvećom pažnjom. Ubijaću za njih.“ Poslao jenekoga, verovatno nekog od posluge, da ukrade Kitubijin testament. Poneosam bio kopiju, original sam ostavio u Lisabonu. Nisam glup.

Zatim je došla ona noć: mesto gde ću živeti kada umrem. Skinula si gornjideo bikinija i, ne skidajući pogled s mene, bacila ga brzim pokretom napraznu stolicu, blizu stola na kojem su gorele dve debele crvene sveće. Nisiimala sreće. Pao je na jednu od sveća. Potrčao sam da ga spasem. Sveće su seugasile, tkanina je nagorela, smežurala se uz blago cijukanje, kao nekaopijena životinjica. Čuo sam tvoj smeh iza leđa. Kada sam se okrenuo, već sibila skinula i donji deo bikinija.

(Ne postoji, sada sam tek shvatio, posebna reč za svaki od delova kojisačinjavaju bikini. To mi se čini neoprostivom greškom. Ako Inuiti imaju storeči za sneg, jer im je sneg bitan, i mi bi trebalo da se opskrbimo još mnogimakoje bi nam dozvolile da elegantno nazivamo gornji i donji deo bikinija. Da,znam, to je laž, čist mit, u rečnicima inuitskog jezika ne može se naći više oddve reči za sneg. U ovom trenutku, međutim, taj mit mi odgovara, zato temolim da na nekoliko trenutaka zaboraviš istinu.)

Voda u kadi bila je tamna, kao da se tu rađala jedna privatna noć, duža odjavne.još mirisnija i nestvarnija. Pružila si ruku ka meni. Prihvatio sam tvojenervozne prste, dugačke, veoma bele, trudeći se da sakrijem sopstvenouzbuđenje.

Padala je kiša sledećeg jutra. Sećaš se?Kada sam se probudio, nisi bila pored mene. Ustao sam, osećao sam se kao

da plutam u teškom i toplom vazduhu, kao da sam se probudio u potopljenom

gradu. Izašao sam u unutrašnje dvorište, gde sam te zatekao kako gola i bosa,zatvorenih očiju, igraš po kiši sporim i prosvetljenim pokretima meduze. Seosam na jednu od stolica, tiho, i posmatrao te.

Nebo blista, plavo i udubljeno, iznad moje glave. Sigurno je puno anđelabez krila, kao onih koje sam video jednog jutra bez drugih čuda, pre mnogogodina, u kupoli Sikstinske kapele. Znam to jer ovde gde se nalazim osećamkako dišu. Razmišljam o svim mestima koja bih voleo s tobom da posetim. Štabih voleo s tobom da radim – a neću nikada:

Da ti naglas čitam Borhesove Maštarije.Da se smejemo, dok plivamo među delfinima, u moru bez zlobe Fernanda

de Noronje.Da spavamo u pustinji.Da ti skuvam dobar muzonge, po receptu koji mi je ostavila majka.Da te naučim najnežnijim rečima na jeziku umbundo (najnežnijem jeziku

na svetu).Da te naučim da plutaš u mirnom moru Musola (ostrvo Doš Padreš).Da te naučim da igraš tango.Da te čujem kako pričaš o umetnosti hodanja manekenki.Da te fotografišem golu.Da ljubim tvoje usne pošto smo zajedno jeli sladoled od pitange.Da s tobom gledam Bog i đavo u zemlji sunca Glaubera Roše. U stvari, da s

tobom gledam sve filmove Glaubera Roše.Da projektujemo, a zatim sagradimo savršenu kuću.Da balonom preletimo iznad planina oblasti Huila i pustinje Namibe64.Da šetamo parkom Guel u Barseloni, držeći se za ruke.Itd., itd., toliko stvari koje nikada nećemo raditi.

Putujem u iznajmljenom džipu. Unajmio sam vozača, mladića od dvadeseti nešto godina, koji ima zanimljivo ime – Bejža-Flor65. Iako se rodio iodrastao u Luandi, odakle, uzgred, nikada nije mrdnuo, Bejža-Flor nimalo sene ponosi našim gradom. Naprotiv, insistira na tome da svima objasni da sumu roditelji iz Bengele. Upoznao sam ga na ulici. Prodavao je ptice. Prvo samprimetio ptice, siripipije, estrilde, katuite, crvenoleđe mišjakinje, golubove,češljugare, i odmah mi se u sećanju javio niz slika pohranjenih u fasciklusrećnog detinjstva. Tamo odakle ja dolazim, pevaju ptice svih boja. Zatim samse divio vešto izrađenim kavezima od žice i bambusa, koje je prodavac ručno

napravio. Neki oponašaju konstrukciju starih kolonijalnih kuća, drugipodsećaju na kapele. Najimpresivniji ima oblik Čelične palate, zgrade koja senalazi u donjem delu prestonice, proizašle iz škole Gistava Ajfela, renoviranei okrečene u skandaloznu žutu boju manga. Boja toliko dreči, da bi se polepom vremenu mogla videti s Meseca. Zapodenuo sam razgovor sa Bejža-Florom. Tri godine je vozio kombi. Skoro šest nedelja ranije izgubio je posao.Pijani kamiondžija ga je pokupio u jednoj krivini. Gazda, kao navrag, nijehteo da sluša ko je kriv, i otpustio ga je. Prodavac ptica mi je priznao da mu jenajveća želja da ponovo vozi, po mogućstvu van Luande. Svideo mi se.Unajmio sam ga. Tokom čitavog puta zviždao je stare angolske pesme: Muadiedia Mušima,Mbirim Birim, Kolonial, Monami, Kubata dia Rozinja, itd.

Dakle, kolibri me vozi na susret s anduama.Sviđa mi se to.Bejža-Flor nije dobio ime zato što se bavi trgovinom pticama i

proizvodnjom kaveza, s tim poslom je nedavno počeo, već zbog ljubavi premaistoimenoj školi sambe iz Rio de Žanejra. Luanđani su uvek pokazivali velikesimpatije za brazilsku popularnu kulturu. Bogati dane karnevala provode uRiju. Siromašni na gradskim ulicama, ali s pogledima uprtim u Brazil.

Ovog jutra Bejža-Flor hteo je da zna zašto idem u Masangano.Ne znam.Pogledao me je pomalo uznemireno:Ne znate? Znači deda ide samo da prošeta?Idem da tražim andue.Andue? Ha! Dakle, stari se zanima za ptice.Hoću da razgovaram s njima, s anduama.Bejža-Flor je bio zadivljen:Vi, deda, umete da pričate s pticama? Moj tata mnogo priča s pticama.

Naučio je u ratu. On kaže da su u šumi vojnici iz njegove jedinicekomunicirali između sebe na različitim ptičjim dijalektima da ih neprijateljne bi otkrio. Danas to radi u lovu. Ya, cotta66, baš tako. Pozove ptice i onedođu. Hvata ih rukama.

Setio sam se svog strica Esaua, pronađenog kao dete u stablu baobaba, kojije čitavog života pokazivao neverovatnu sposobnost da komunicira s pticama.

I, šta kažu ptice tvom tati?Žale se. Niko ne voli da bude zarobljen.Šta još?Svaka ptica ima svoju priču. Ptica je kao čovek.

Kada je to rekao, izgubio je interesovanje za dalju priču. Počeo je da zviždiHumbi-humbi, tradicionalnu pesmu umbundoa, koju su snimili mnogiizvođači, među kojima su Angolci Valdemar Baštuš i Felipe Mukenga, iBrazilci Džavan i Flora Purin. Pesma je o ptici humbi-humbi, koja voli da letivisoko i da izaziva druge ptice da joj se pridruže. Setio sam se plastične anduekako leti po mojoj radnoj sobi. Tog jutra sam shvatio da u ovoj igri nisam sam.U početku sam mislio da je posredi šala Alešandrija Anjanguere i PlasidaDominga. Koji dan kasnije, zazvonio je telefon u vreme mog popodnevnogodmora. Nevoljno sam ustao i javio se:

Halo?...Imate nešto što nam pripada, rekao je ženski glas. Naglasak me je

prebacio u Bengelu. Bilo je u njemu blagog uticaja naglaska iz Rija. Možda seradilo o Bengeljanki koja je nekoliko godina živela u Rio de Žanejru. Ženanastavi: Imate nešto što nam vekovima pripada i koristili ste ga bez našedozvole.

Ne znam o čemu pričate?Zar niste dobili anduu?To ste bili vi?Da, mi.A ko ste vi?Ne moram da vam kažem.Vidite, ja sam osoba koju privlači apsurd, koja voli neverovatno, juri

iznenađenja. Osim toga, ponosim se prefinjenim smislom za humor. Ali čak imoje verovanje ima svoje granice.

Onda već znate ko smo.Kolegijum Ljudi-ptica?!Možete nas tako zvati.Ha! Ha! Nemojte tako sa mnom da se šalite. Ne u ovo doba dana.

Probudili ste me.Mi nastavljamo rad naših starih, znate? Mislim na ono što me najviše

zanima, na reči ptica.Šta tražite od mene?Imate spisak koji nam pripada, a odlučili ste da ga koristite bez naše

dozvole, uprkos činjenici da savršeno dobro znate kakve su posledice takvogčina. Kolegijum će se okupiti da proceni slučaj. Voleli bismo da budeteprisutni.

Praviću se da vam verujem. Gde će biti taj skup?

U Masanganu.Slatko sam se nasmejao:U Masanganu? Za ime boga! Masangano ne postoji.Videćete. Ja znam da postoji.Rekla mi je datum i prekinula vezu. Vratio sam se u stolicu za ljuljanje u

unutrašnjem dvorištu, gde, kada je lepo vreme, sedam posle ručka daodspavam. Fanfir me je u tišini upitno gledao.

Uhvatiše me, rekoh šaljivo. Moram da se vratim u moju zemlju.Ono što mi je po podne, pod čistom prolećnom svetlošću, delovalo

potpuno nerazumno, preteran san, zabavan koliko i besmislen, počelo je dadobija na smislu kako se noć navlačila, nežna i lagana, na tvoj tako lepi gradLisabon. Što sam više mislio o Masanganu, više mi je delovao kao srećan kraj.

Kraj.Plaši li te ta reč?Mene ne. Da, zgražava me da osetim da svakog trenutka koji prođe

ostajem bez prošlosti (koliko uspomena izgubimo u sekundi?)Zgražava me i sporo propadanje mog tela.Ne želim, za razliku od El-Rei-a dom Sebastijana, da umrem polako.Dozvoli mi da ti ispričam jednu zabavnu priču. Kada sam stigao u Luandu,

u autobusu koji nas je prevezao od aviona do zgrade aerodroma primetio sammali natpis pored onog malog čekića koji treba da se upotrebi u slučajuopasnosti. Pretpostavljam da je taj natpis rezultat kompjuterskog prevoda,kao na primer Google prevodioca, s engleskog na naš jezik:

Uputstvo za upotrebu:1. Rastavite bezbedni čekić.2. Potrudite se da udarite slomljenu čašu.3. Vozite do sigurnog mesta.Trebalo bi tako da postoji neko staklo u našim životima koje bismo mogli

da slomimo u slučaju opasnosti, i zatim iskočimo na onu stranu.Sledeći uputstva Google prevodioca, rastavili bismo bezbedni čekić,

potrudili bismo se da udarimo slomljenu čašu, i zatim bismo se odvezli namesto bezbedno od propasti i zaborava.

U ovom mom životu, najsličniji tome je Masangano.

Bejža-Flor još ne zna, ali pokloniću mu put u Lisabon. Hoću da ti odneseovo pismo, hoću da ga preda u tvoje ruke, kao u staroj pesmi iz mogdetinjstva, koju smo igrali u krugu:

Leti, leti, kolibriNosi ovo pismo mojoj ljubavi.Reci joj na uvo reči zlatne.Reci joj da joj ostavljamKljuč od blaga.

Kao dete sam, posle smrti svog oca, mesecima pisao nevidljivi dnevnik,sledeći metod kojem me je on naučio kada smo se igrali špijuna, a sastojao seod toga da se u penkalo stavi limunov sok. Izgubio sam svesku. Pronašao samje kao adolescent, malo pre nego što ću poći za Rim u potrazi za svetošću.Znao sam da su te stranice pune sećanja, u međuvremenu zaboravljenih, alilistao sam ih i ništa nisam video. Jednog dana sam ostavio svesku na suncu.Iznenadio sam se kada sam je ponovo otvorio i video da je toplota otkrilareči. Vreme, koje ima još veću snagu od sunca, ponovo ih je izbrisalo. Sačuvaosam, tokom svih ovih godina, taj nevidljivi dnevnik. Na pokojoj stranici jošuvek može da se nasluti, kao u knjizi Kamoešovih soneta, onoj koja jepripadala timorskom patrioti Fadariju da Luzu do Ešpiritu Santu, dah jedne ilidruge reči. Držim ovde u rukama moj Nevidljivi dnevnik. Listam ga s istomarhaičnom i mračnom verom s kojom jedna Pitonka gleda u karte ili školjke.

Danas mi je izašla stranica saStrahoviZatim:SanAmbisSamoćaSpoj mi se čini zanimljivim, iako ne baš povoljan. Prilikom petog

otvaranja naišao sam na čitavu rečenicu:„Sutra me nikada više niko neće probuditi.“

Kako se zove mesto gde spavaju reči pre nego što uđu u upotrebu?„Vokabularijum“?

Tamo idem.

Let Lisabon-Natal, 28. april 2010.

Beleške, zahvalnice i bibliografija

Voleo bih da se zahvalim Žoau Nunu Alsadi, koji mi je poklonio tripozamašna toma Opšte istorije angolskih ratova Antonija de OlivejreKadornega, u izdanju Agencia Feral do Ultramar (1972). Kadornegino delo biloje stalna inspiracija prilikom pisanja drugog poglavlja, pogotovo zbog žaraangolizama i neologizama koji obasjavaju svaku stranicu. Isto poglavljetakođe nešto duguje Žozeu Akursiju daš Nevešu i njegovom delu Politička itrgovinska razmatranja o portugalskim otkrićima i posedima u Africi i Aziji(1830).

U desetom poglavlju preneo sam pripovetku napisanu na pozivportugalskog nedeljnika Ešpreso za ilustrovano izdanje Luzijada, i koja jekasnije objavljena u zbirci Katalog senki. Aktuelna verzija, dosta drugačija odranijih, mnogo je bliža svedočenju osobe koja je služila kao modelpripovedaču.

Zahvaljujem se Luli Araesu, iz Resifea, na strpljenju, volji i ljubaznosti,bilo zato što je nadgledao moj brazilski portugalski, bilo zato što mi je slaoknjige, dokumenta i druge materijale neophodne za napredovanje ovogprojekta.

Istoričarka i pesnikinja Ana Paula Tavareš, moja mlađa majka, dala mi jedragocene informacije o Domingošu Ferejri da Asumpsioau, zvanom Kitubija.

Ideja za pisanje ovog romana javila mi se za vreme večere u domu PablaFerona, dok sam slušao lingvistkinju Mafaldu Antuneš kako priča o svomposlu lovca na neologizme. Dugujem joj takođe za nekoliko bibliografskihsaveta i ispravki. Zahvaljujem se najzad i spisateljici Patrisiji Reiš i mojoj prvojmajci, Dorindi Agvaluzi, koje su mi, kao i uvek, pomogle da pregledamoriginalni tekst.

O AUTORU

Rodio se 1960. godine u Huambu (Angola). Danas je jedan od vodećih mladihknjiževnih glasova Angole, kao i portugalskog govornog područja uopšte. Većideo života proveo je u Angoli, Portugalu i Brazilu, radeći kao novinar i pisac.Njegova prva knjiga, Zavera, istorijski roman smešten u Sao Paolo u Luandi uperiodu između 1880. i 1911. godine, oslikava izvanredan portret društvaobeleženog suprotnostima, u kome šanse za uspeh imaju samo oni koji susposobni da se prilagode. Poznati su i njegovi romani Tržnica prokletih i Kišnasezona. Objavio je i tri knjige kratkih priča, i zbirku poezije U srcu šume.Njegov roman Creole, koji je upoređivan s romanom Brusa Četvina VicekraljUide, dobio je portugalski Gran pri za književnost, dok je Knjiga okameleonima (Dereta, 2008) ovenčana nagradom časopisa Independent zanajbolji strani roman 2007. godine. Za istu nagradu je nominovan i 2009, zaroman Žene moga oca (Dereta, 2010). Afrički Lisabon, napisan u saradnji sFernandom Semedom i fotografom Elzom Roš, jedna je od najpoznatijihknjiga o afričkoj zajednici u Lisabonu. Veliki je poznavalac afričke muzike iknjiževnosti, a njegov život je podeljen između Angole, Brazila i Portugula.

1⇒ Stanovnica Rio de Žanejra (prim. prev.)

2⇒ Deo Luande koji izlazi na Atlantski okean. (prim. prev.)

3⇒ Najveća reka u Angoli, uliva se u more južno od Luande. (prim. prev.)

4⇒ Kafana kod matorog. (prim. prev.)

5⇒ Čarobnica (prim. prev.)

6⇒ Nežna (prim. prev.)

7⇒ Srećan Put (prim. prev.)

8⇒ Uzvik čuđenja tipičan za severoistok Brazila, nastao krivljenjem uzvika„ô gente!“, što znači „ljudi moji!“ (prim. prev.)

9⇒ Sjaj (prim. prev.)

10⇒ Mirna, Plamen, Suptilna, Parfem, Cilj, Žuborčić, Duša, Pratilja, Ćilibar,Labud. (prim. prev.)

11⇒ U originalu – afeiçoar, reč koja ima dvostruko značenje, kao što će sevideti u sledećoj rečenici. (prim. prev.)

12⇒ Čežnja, reč za koju Portugalci smatraju da se ne može prevesti ni najedan drugi jezik. (prim. prev.)

13⇒ Mnogo (prim. prev.)

14⇒ „Angola me mnogo uzbuđuje“, čest uzvik na patriotskimmanifestacijama u Angoli, uključujući utakmice reprezentacija. (prim.prev.)

15⇒ Izbrisati, od engleskog delete (prim. prev.)

16⇒ Miran (prim. prev.)

17⇒ Nedelja (prim. prev.)

18⇒ Bubašvaba (prim. prev.)

19⇒ Miš (prim. prev.)

20⇒ Komarac (prim. prev.)

21⇒ Marija od Vernog Dupeta (prim. prev.)

22⇒ Žoze Uđe Mlitav (prim. prev.)

23⇒ Kombinovana obaveštajna jedinica, tajna služba indonežanske vlade uIstočnom Timoru. (prim. prev.)

24⇒ Nerazumljiv govor. (prim. prev.)

25⇒ Port. Dobar Spokoj (prim. prev.)

26⇒ Port. Dobar Odmor (prim. prev.)

27⇒ Lik iz brazilskog folklora, najčešće nestašni crnac koji nema jednu nogui puši lulu. (prim. prev.)

28⇒ Port. guzica, zadnjica. (prim. prev.)

29⇒ Portugalsko prezime, čije je značenje jarak, rov, razdeljak, ali užargonu i zadnjica, dupe. (prim. prev.)

30⇒ Dečak (prim. prev.)

31⇒ Belo (prim. prev.)

32⇒ Pečat (prim. prev.)

33⇒ Čajnik (prim. prev.)

34⇒ Lepeza (prim. prev.)

35⇒ Splav (prim. prev.)

36⇒ Ovde se autor igra rečima, reč palavra (reč) pretvara u palarva, što neznači ništa, ali je razumljiva poruka. (prim. prev.)

37⇒ Varijanta uzvika Virgem Maria! (Device Marija!), koja je karakterističnaza severoistok Brazila. (prim. prev.)

38⇒ Šljaga (prim. prev.)

39⇒ Šamar (prim. prev.)

40⇒ U originalu, significar. (prim. prev.)

41⇒ Port. Radostan Pogled (prim. prev.)

42⇒ Dubok Korak (prim. prev.)

43⇒ Anđeli. (prim. prev.)

44⇒ Izgovara se „lansaduš“. Porinuti, ili odapeti. (prim. prev.)

45⇒ Afrička smokva (prim. prev.)

46⇒ Orixá, božanstvo u tradiciji Joruba (prim. prev.)

47⇒ Legendarni brazilski razbojnik (kangasejro) iz Pernambuka, policija gaje ubila 1938. godine. (prim. prev.)

48⇒ Tipično jelo Zelenortskih Ostrva (prim. prev.)

49⇒ Jedna od etničkih grapa u Angoli, čini 37% stanovništva (prim. prev.)

50⇒ Žoze sa krova (prim. prev.)

51⇒ Policajac domorodac u portugalskim kolonijama (prim. prev.)

52⇒ Pivo od kukuruza, veoma populamo piće (prim. prev.)

53⇒ Afrikanka koja pripada srednjoj klasi (prim. prev.)

54⇒ Obožavalac Kamila Kaštela Branka (prim. prev.)

55⇒ Obožavalac Ese de Kejroša (prim. prev.)

56⇒ Glista (prim. prev.)

57⇒ Banda (prim. prev.)

58⇒ Psovati, lula, antipatija, tužan, najmlađe dete (prim. prev.)

59⇒ Aktivna pobuna, grupa koja se odvojila od MPLA, Pokreta zaoslobođenje Angole. (prim. prev.)

60⇒ San (prim. prev.)

61⇒ Predgrađa Luande (prim. prev.)

62⇒ Titula osobe koja je imala ulogu administratora i sudije u kraljevstvu(prim. prev.)

63⇒ Ptica čije ime znači „dobro te videh“ (prim. prev.)

64⇒ Delovi Angole. (prim. prev.)

65⇒ Kolibri. (prim. prev.)

66⇒ Da, stari (prim. prev.)