Branislava Radevi-Stojiljkovi

Prevela

4

5

Naslov originala Brenda Reid The House of Dust and Dreams

Copyright Brenda Reid 2010 First published by Orion, London Translation copyright 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Dejvidu, s ljubavlju

6

7

Gde su ona tvoja dokona popodneva, ona jutra blistave svetlosti? Kladenci tvoji i zvonici u sumrak, crkve tvoje blede na meseini? Gde su tvoje kue bele golubice sada, blagi vetrovi tvoji i vode tvoje, Vesela tvoja vreva leti, zlatni tvoji sinovi i keri? Ognjeni trenutak jedan sve ih je spalio, krovove i zidove pokidao, I zavitlao ih, plamtee, u nebo, kroz kapije raja Da ivimo u moru zajedno u drugom zlatnom dobu, U asti, dostojanstvu, slavi i mudrosti, kao uveni Grci starine!Georgios Psihundakis Kritski glasnik (prema engleskom prevodu Patrika Lija Fermora)

8

9

Ostrvo Krit, Grkaleto 1936.

10

11

HeVeNLi

Staru Orfanudakisovu kuu prvi put sam ugledala jednog toplog, sunanog poslepodneva; nita se nije ulo sem kreketa aba i brujanje zrikavaca. Selo oko nje bilo je usnulo. Trebalo je nedelju dana da se iz Atine hidroavionom stigne na ostrvo, a onda pet sati uspona uskom planinskom stazom od Kritskog mora. Poslednji deo puta preli smo kolima s magareom zapregom, iji je vlasnik bio ribar Petros. Vozili smo se u drutvu njegove majke, dvoje od njegovih estoro dece i raskokodakanih kokoaka u sanducima; kad se Petros zaustavio na seoskom trgu, pokazao je na kuu ispred; dostojanstvenu graevinu to se uzvisuje nad skupinom majunih belih kua s prozoriima poput mijih rupa. Potrala sam uza stepenike iroke ulice i stala pred njom. Dodue, oronula je, ali bila sam sigurna da to nije nita to se ne moe popraviti. Oduevljena, okrenula sam se Hjuu, ali on se borio s naim prtljagom; u ruci mu je sevnuo srebrni novi obasjan sunevim zracima, nakon ega su nas Petros i njegova porodica zasuli poljupcima, zagrljajima i uzvicima dobrodolice: Kalos orisate!

12

Brenda Rid

Kua praine i snova

13

Strala sam, ali Hju je jednim pokretom ruke odbio moju ponuenu pomo. Doi da vidi, divno je!, uzbueno sam uzviknula. On je posrtao pod teretom prtljaga, znojav i zajapuren. Stvarno je stara, rekla sam, i ini mi se da je ista kao kad je tvoj deda bio ovde. Pradeda, promrmljao je, zadihan. Ja sam pak obgrlila samu sebe i ushieno skakala, tako jako da mi je slamnati eir pao s glave i otkotrljao se niz ulicu. Onda se stvorio pored mene. Gospode svemogui, ivedni, prodahtao je, ne moemo odsesti ovde. Ovo je ruevina. Pogledala sam zatvorene drvene kapke du prednje terase. Na njima gotovo vie nije bilo boje i klimavo su visili sa arki. Ali meni su otvorena vrata, na jednoj arci, izgledala gostoljubivo, a na drugoj, gornjoj terasi, u velikom kamenom upu, veselo su cvetale grimizne mukatle. O, Hju, ne budi takav matori pesimista! Malo farbe, dva-tri eksera, i sve e biti u redu. Hju je sumorno uzdahnuo sputajui putne kovege. Ovo bi, ivedni, trebalo da bude na medeni mesec. U braku smo ve dve godine, i nikada nismo estito imali vremena za nas, a ti mi sad kae da treba da ponem da ukucavam eksere i farbam? Petros je rekao da nema hotela, pa je najbolje da se snaemo sa onim to imamo, zar ne? Kladim se da je divna unutra. i u mojim oima ve je bila takva. Stepenice koje su vodile do ulaznih vrata behu oteene, a iz pukotina je rastao smei vlaknasti korov i poutela trava. Hju se odupro svim mojim pokuajima da mu pomognem i, sav zajapuren od napora, s nepopustljivom reenou cimao je prtljag stepenik po stepenik. Dok sam prelazila preko ispucalog i izlomljenog kamenog praga, kroz mene je prostrujao neki udan drhtaj. Napolju je

sunce jarko sijalo, ali u velikoj prostoriji koja me je doekala bilo je svee i mrano. Zraci to su kroz prozore prodirali na jedan zid bacali su gotovo romantinu svetlost tako da je soba, uprkos uleglim krovnim gredama i ispucalim belim zidovima, izgledala puna snova, svih snova koje sam ikada sanjala, i onih, pomislila sam, koje u tek sanjati. Probijala sam se kroz slamu, rasturena ptija gnezda i brda praine. Kua je bila krcata uspomenama na ivote ivljene punim jedrima, a opet se inilo da su ivi jedino zrikavci napolju. Jutros me je probudio komarac upornim, nepodnoljivim svaalakim zujanjem. ispruila sam ruku preko arava, jo toplog i vlanog od vrele noi, ali krevet je tamo bio prazan. Nije bilo nikog u krevetu. iskobeljala sam se iz kreveta i popela klimavim stepenicama to su visile na konopcima. S prozora koji gleda na terasu videla sam da je zarudelo. Takoe sam videla Hjua, na lealjci napolju. Glava mu je bila zabaena, usta otvorena, i sa svakim njegovim dahom tiinu je remetilo tiho hrkanje. Trebao mi je samo trenutak da skinem spavaicu i uvuem se u jueranju haljinu. Bila je na podu sa ostalima. Nema ormara. Hvala bogu to je pod od kamena: nije bilo dasaka da kripe dok sam se iskradala iz kue. Zastajala sam na svakih nekoliko koraka i oslukivala; hrkanje je bilo tiho ali ravnomerno. On moe da spava bilo gde, moj mu. Jednom sam ga, na plesu u ambasadi, nala naslonjenog na zid balske dvorane, okruenog rasprianim vremenim gospoama koje nisu ni primetile da on na njih ne obraa panju. Prolo je deset dana otkako smo se popeli planinskom stazom, i svaki dan je za mene bio pravo uivanje. Seljani su nas doekali rairenih ruku i otvorenog srca. ini mi se da sam

14

Brenda Rid

Kua praine i snova

15

prvi put osetila da negde pripadam. isprva smo samo budili radoznalost. Niko ovde nikada ranije nije video nekog engleza. Muili su se da izgovore naa imena, ali su ubrzo digli ruke od Hjua i ivedni te smo postali Ju i Hevenli.* Ja sam se tome smejala, ali Hju je jetko kazao: Pa valjda znaju da je ivedni bila grka boginja! Setila sam se kako mi je jednom pomenuo da se tako zvala Posejdonova kerka, ali u njihovim oima videla sam samo kako me belo gledaju. Oigledno nije, bar ne u ovom delu Krita. Verovatno zbog toga kako ga izgovara. Nikako ne verujem da te zovu Nebeska. Samo tako zvui. Ja bih lino bio sasvim zadovoljan i gospodinom i gospoom Timberlejk. Mislim da je svaki posetilac, pa bilo i sa drugog ostrva, predmet uenja i govorkanja. Pre dan-dva irini, ena iz kue preko puta, zastala je dok je istila i povukla me za ruku. Atina?, upitala je. Jesi li dola iz Atine? Kad sam rekla da sam uistinu tamo ivela, pomilovala me je po rukavu haljine. Kao i moja neaka, ree, i ona je jednom bila u Atini. iako je tako rano, nisam sama napolju; dok sam se penjala stazom, srela sam nekoliko seljana koji su krenuli u svoje bate na ivici sela, pa su me veselo pozdravili s Jasu i Kalimera. S dvoje-troje sam razmenila nekoliko rei o vremenu, iako bih po ovome do sada rekla kako nikad nije drugaije do vedro i sunano. Sa svakim narednim korakom nebo postaje malo svetlije, a na istoku vidim prve zrake dananjeg sunca. Ve za sat vremena bie toplo, a za tri veoma vrue. Ulica u kojoj je naa kua vodi irokim stepenicama navie i navie, pa okolo-naokolo. Negde pri vrhu je kafenion nazvan Il Piperija, ije je dvorite u hladu ogromnog i veoma starog biberovog drveta po kome je i dobio ime. izgleda da je ovo jedini* engl.: you i heavenly (ju i hevenli) zapravo znai ti i nebeska. (Prim. prev.)

kutak sela u kome Hju uiva. Sedi s metanima dok oni igraju karte ili trik-trak, prezrivo odbijajui gustu, slatku kafu koju mu nude, i pije domae vino ili raki. To pie meni ima ukus sirupa protiv kalja. Jednom sam predloila da poem tamo s njim, ali sam naila na podsmeh: Samo mukarci, curo stara, iskljuivo momaki klub. A onda bi se krupnim koracima zaputio uzbrdo, i ne primeujui izgleda da sve ene pored kojih je proao uasnuto zure u njegove gole noge i brzo se krste tri puta kao da je pored njih upravo proao avo. Malo dalje, put se grana ka koli i zavija oko drugih delova sela. Ba kao to je Petros opisao dok smo putovali ovamo gore, tamo je grozd kua koji oblikuje Pano Panagiju, gornje selo, koje gotovo samozadovoljno sedi iznad ostalih kao da na njih motri budnim okom. Tu je, zatim, Mesa, srednji deo, daleko najvei, s naom kuom na rubu. Dalje, nie, nalazi se Kato, donji deo, udobno smeten u dnu. Osvrem se i ushieno gledam oko sebe. Ovaj raj okruuju dva velika planinska grebena, padine to se blago sputaju dalje u nizinu. Svaka oblina zemlje je kao milovanje, svaki vidik je uramljen empresima i maslinama. Kad smo stigli iz ambasade u Atini, ve sam bila zaljubljena u ovo ostrvo, a u ovome selu, Panagija sta Perivolija, i u onoj staroj kui iz koje sam upravo izala, nala sam mesto koje elim da nazovem domom. Ve jue je, meutim, stiglo pismo u kome pitaju kako elimo da organizujemo povratak: feribotom ili zrakoplovom. A ja ne elim da idem. ini se da u Atini i ambasadi nema nieg osim pria o ratu i nemakom kancelaru Hitleru. Jednog trenutka je prijatelj, a ve sledeeg neprijatelj. Ovde, u selu, ivot je mnogo jednostavniji: njime upravljaju samo sunce i mesec, godinja doba i etve. Porazgovarala sam s dvoje-troje naih suseda i znam da bih, kad bi mi se pruila prilika, mogla bolje da ih upoznam, da ovde budem srena, ali Hju jedva eka da se vrati beskrajnim

16

Brenda Rid

Kua praine i snova

17

krugovima zabava i prijema koje smo ostavili za sobom. On sve to voli. Sad sam gore u brdima, ak i ne gledam selo daleko ispod, a sunce je ve visoko na nebu; bie veoma topao dan. Kroz glavu mi je prolo da je trebalo da ponesem eir, ali u tom trenutku sam stopalom zakaila za kamen upola skriven ispod velikog zlatnog busena divlje rue i pala. Grozno i nespretno, tako da sam iskrenula lanak. e, jebi ga! Pokuala sam da ustanem pa ponovo pala. Mislim da sam ga uganula. Uspela sam da se podignem na sve etiri i osvrnem oko sebe. Nalazim se na jednoj od starih kozjih staza koje brazdaju ova brda, i mada mogu da vidim miljama daleko, nema ni ive due. Nemam pojma gde sam. Pokuala sam da se setim koliko dugo sam hodala. Sat? Due? i u kom je pravcu selo? Ptice pevaju, a odnekud daleko dopire zvon medenica kozjeg stada. Alo! Alo! ima li nekog?, viknuh. Ali ko e, za ime sveta, uti odavde takav jedan alobni cijuk kao u slepog mia? Pozvah ponovo u pomo, ovoga puta na grkom: Atrape mu!, pa ponovo, to sam glasnije mogla: Atrape!, a onda, tonui nazad u travu obuzeta oajem: O, prokleto, jebeno brdo! Hoe li me neko atrape? Sunce me je ibalo visoko s neba, a od pada sam oseala vrtoglavicu i muninu. Poela sam se tresti od panike, izbezumljena i usamljena. A onda, trenutak kasnije: Zdravo! zaulo se odnekud, a malo zatim: Gde si? udo! Neko je u blizini i govori engleski! Podigla sam ruku koliko god sam visoko mogla i zamahala. Hej!, ponovo sam pozvala, ovde sam! i onda sam je ugledala kako tri prema meni. Dospevi do mene, zaustavila se i zapanjeno pogledala nanie.

Panagija mu!, ree. Nisam bila ubeena da e mi zazivanje device Marije pomoi. Ali bar je tu. Mlada je, moda mojih godina, samo siuna. Zdepasta, snana, ali sa ivahnim, nasmejanim licem; sva zlatna od sunca, rumenih obraza, kao neko ko mnogo vremena provodi napolju. Odmah me je podsetila na jednu mladu bolniarku s kojom sam bila na obuci, koja se rado smejala i svima vedrila dan. Govorile smo meavinom grkog i engleskog, i ja sam se nasmejala uprkos vrtoglavici. izvinite, ne znam kako se zovete. Ovde niko ne govori engleski, kako je mogue da vi govorite? Anti, ree ona. Skraeno od Rodijanti. Za engleski u vam objasniti kasnije. A vi ste Hevenli, zar ne? Svi vas poznaju. Preplavio me je talas vrtoglavice pa sam spustila glavu meu kolena. Ostanite tu, rekla je. Moram nakratko da vas ostavim, da dovedem konja. Vezan je malo dalje, gore u planini. Vratiete se, zar ne? Stajala je, veoma mirna. Jo me ne poznajete, Hevenli, ali kad me upoznate, shvatiete da nikad ne gazim datu re. Pravi ste aneo, Anti. Nadam se da emo biti prijateljice. inilo mi se da traje itavu venost, ali najverovatnije nije bilo due od dvadesetak minuta pre nego to se ponovo stvorila uz mene. Bila je na konju, a oko nje su se ivahno tiskale koze. Sklopila sam oi i pokuala da zaklonim lice od sunca. Hevenli?, ree ona i ja podigoh pogled. Skinula je s glave slamnati eir i pokuala da ga navue preko moje kose. to je bilo teko: kosa mi je nepokorna, kovrdava i rasputena. Stavite eir preko lica kad ve nee da stoji na glavi, ve ste poeli da gorite. Skinula je naramak trave sa zadnjeg dela sedla i bacila ga na zemlju.

18

Brenda Rid

19

Anti, izvinite, ali vae koze me napadaju! Pohitala je da ih otera, ali je jedna ve vakala kraj moje haljine, a druga mi gladno lizala stopalo. izvinite zbog njih, ree dok su se koze povlaile uz zvonjavu medenica, i obe se nasmejasmo. Uz njenu pomo nekako sam uspela da se popnem na sedlo, a ona je skoila iza mene. Entaksi?, upita. Jeste li dobro? Entaks. Jesam, zasad. i tako smo pole kui, znatno udobnije nego to bih to uspela sama.

ANTi

Nismo mnogo priale idui ka njenoj kui. Mislim da je Hevenli imala bolove iako se nije alila dok sam drala uzde s rukama oko nje, osetila sam da joj je telo napeto. Znoj mi je u potocima tekao niz lice i vrat, natapajui tanku pamunu odeu. Uprkos tome to se protivila, naterala sam je da zadri eir. Treba je nauiti kako da se oblai u ovoj klimi. Nema eir a, koliko vidim, haljina joj je od finog platna, sa suknjom u slojevima najsvetlije zelene i sive boje, dok ispod izgleda ima svilenu podsuknju. Lepo svakako, uverena sam i skupo, ali neprikladno za jahanje u brdima po danu kao to je ovaj. Osmotrila sam je, ovo udno i divno stvorenje koje zovu Hevenli; nalik biu iz bajke koje se spustilo na zemlju u brda Panagije. Kosa joj je blistava, zlatnoria, i u talasima i kovrdama uokviruje joj lice kao oreol. Mora da je boli kad se elja. Malo je starija od mene, ini mi se, ali izgleda mlada. Oi kojima me s vremena na vreme pogleda imaju boju svee prolene trave. Ruke su joj dugake, noge takoe. Uprkos svoj toj finoj opremi, vidim da su joj ake, kojima se dri za jabuku sedla, grube, radne ruke.