UVOD

Hidrologija je nauka koja proučava raspodelu vode na zemlji, njene fizičke i hemijske

reakcije s drugim materijama koje se nalaze u prirodi i njenu vezu sa životom na Zemlji, a

neprekidan tok vode između Zemlje i atmosfere je poznat kao hidrološki ciklus. Hidrološki

ciklus je stalan proces kruženja, obnavljanja i prividnog gubljenja vode na Zemlji. Zemlja se

smatra zatvorenim hidrološkim sistemom. Najjednostavnije tumačenje hidrološkog ciklusa je da

delovanjem sunčeve energije voda stalno isparava sa površine okeana, mora i drugih kopnenih i

vodenih površina. Te se pare dižu u Zemljinu atmosferu gde se kondenzuju i padaju na zemlju

stvarajući novi ciklus kretanja voda. Pri takvoj cirkulaciji ukupna količina vode na Zemlji ostaje

nepromenjena.

1

1. KRUŽENJE VODE U PRIRODI

Kruženje vode ili hidrološki ciklus je niz tokova vode kako iznad tako i na tlu kao i ispod

površine tla. Voda se privremeno može zadržati u tlu, u okeanima, morima, jezerima i rekama, te

u ledenim kapama i lednicima. Voda zatim isparava u atmosferu s površine zemlje, kondenzuje

se u oblacima te ukapljena u obliku kiše ili snega se opet vraća na zemlju. Gotovo sva voda na

zemlji je nebrojano puta prošla kroz taj ciklus i vrlo malo vode se stvorilo i nestalo u poslednjih

milijardu godina. Ogromna količina vode učestvuje u tom ciklusu. Oko 1,4 milijarde km3 vode

se nalazi na zemlji! Nešto više od 97% ove količine je morska voda, ali isparavanjem se so ne

prenosi u atmosferu tako da ta činjenica ne utiče na karakteristiku kiše koja pada na površinu

zemlje. Neslana voda, dakle potencijalno pogodna za piće, se nalazi u lednicima, jezerima i

rekama kao i u tlu te nekim stenama. Prema procenama takve vode ima 36 miliona km3. U

atmosferi se u svakom trenutku nalazi oko 12 000 km3 vode dok se u isto vreme 10 puta toliko

nalazi u svetskim rekama i jezerima.. Dva najveća svetska rezervoara vode se nalaze u polarnim

kapama (28 miliona km3 ) te u tlu (8 miliona km3). Gotovo većina svetske vode se nalazi na

Antartiku i na Grenlandu. Te se polarne kape prostiru na više od 17 miliona km2 s prosečnom

dubinom većom od 1,5 km. Ostali lednici imaju vrlo maleni udeo u količini svetske vode. Kada

bi se svi lednici na zemlji otopili nivo svetskoga mora bi porastao za oko 80 m. Količina vode

pohranjena u ledu na površini zemlje zavisi od klimatskim uslova. Na vrhuncu poslednjeg

ledenog doba, pre 22000 godina, dodatnih 20 miliona km2 je bilo pokriveno ledom dubine oko

1,5 km zbog čeka je i nivo morske površine u to doba bio manji za 120 m. Većina vode u

polarnim kapama je zapravo zarobljena već vekovima i nije nam lako dostupna. Većina

površinskih voda nam je lakše dostupna i upravo ona snabdeva ljude u njihovim potrebama za

vodom. Gotovo sva površinska voda popunjava malene pore u tlu i stenama te ih lomi. Vrlo malo

vode se zadržava u prizemnim rezervoarima jer u tom području voda u većini tla i sedimentnih

stena može zauzeti od 20 do 40% njihovih volumena. S porastom dubine pore i slobodna mesta

među stenama nestaju tako da se gotovo sva voda u tlu može naći do maksimalno 8 do 16 km

dubine. Voda koja se nalazi u tlu na dubini većoj od 8 do 16 km je hemijski vezana za stene i

minerale i kao takva nam nije dostupna osim posredstvom geoloških aktivnosti. Isparavanje je

proces u kojem se tekuća voda pretvara u vodenu paru i ulazu u atmosferu u obliku gasa.

2

Isparavanje leda se naziva sublimacija. Svaki dan oko 1200 km3 vode 3 ispari iz okeana, kopna,

biljaka i polarnih kapa, a ista se količina kondenzacijom vraća na zemlju. Kada se isparavanjem

ne bi nadomestila voda koja se vraća na površinu zemlje, atmosfera bi se osušila za deset dana.

Isparavanje se povećava s temperaturom, intenzitetom sunčeve svetlosti, brzinom vetra, biljnim

pokrivačem te se smanjuje kako se vlažnost vazduha povećava. Nivo isparavanja varira od skoro

0 m na godinu dana na polarnim kapama pa do 4 m na godinu dana nad Golfskom strujom.

Prosečan nivo isparavanja je 1m na godinu dana što znači da bi takvo isparavanje nakon godinu

dana smanjilo nivo svetskoga mora za 1 m da se u isto vreme isparena količina ne nadomešta

kondenzovanom vodom koja se iz atmosfere vraća u obliku kiše ili snega. Povratka vode na

površinu zemlje počinje njenom kondenzacijom u oblacima nakon čega pada na zemlju bilo u

obliku kiše, snega ili grada. Oko 300 km3 vode svaki dan iz atmosfere padne na zemlju, a čak

dve trećine tog iznosa se isparavanjem opet vrati u atmosferu tako da tek jedna trećina završi u

rekama, jezerima, okeanima i morima. Pojedine oluje mogu na površinu zemlje ispustiti

ogromne količine vode. Primer, prosečna zimska ciklona može na zemlju ispustiti oko 100 km3

vode za vreme svoga života koji traje nekoliko dana, a pojedine grmljavine sa olujama mogu u

razdoblju od nekoliko sati na vrlo malo područje ispustiti oko 0,1 km3 vode. Vode koje teku po

površini niz tokove reka zovu se površinske vode. Svaki dan oko 100 km3 takve vode se uliva u

svetska mora. Amazon, svetska najveća reka, čini oko 15% takvih voda. Površinske vode nisu

konstantne u svojoj količini koja se smanjuje za vreme sušnih perioda te se povećava za vreme

kišnih perioda i za vreme topljenja snega i leda. Vode se slivaju u reke bilo površinskim

tokovima bilo podzemnim tokovima. Površinski tokovi se pojavljuju nedugo nakon intenzivnih

kišnih oluja ili perioda brzog topljenja snega i leda. U slučaju nekoliko poplava nivo reka se

može povećati za čak 10m što uzrokuje plavljenje velikih površina. Podzemni tokovi se stvaraju

kroz propusne stene i tla. U stenama i tlu takve vode stvaraju podzemne rezervoare i voda teče

od rezervoara koji se nalazi na manjoj dubini prema onome koji se nalazi na većoj dubini.

Prosečna brzina prodiranje vode je manja od 1m na dan. Kad takva voda dospe do vodenih

tokova ona ih snabdeva vodom koja malo utiče na količinu vode u tim tokovima, ali takva vode

je otporna na dugotrajne periode bez kiše premda ako takvi periodi potraju predugo i podzemni

rezervoari vode će presušiti. Ljudi već hiljadama godina se upleću u prirodno kruženje vode.

Izgrađuju se kanali koji preusmeravaju vodu i dovode je do sušnih područja, kopaju se bunari

kako bi nam bila dostupna podzemna voda. Ponegde su podzemni rezervoari vode toliko

3

ispražnjeni da je u njih počela prodirati morska, slana voda što uzrokuje promene u tlu i

vegetaciji tih područja. Grade se nasipi i brane kako bi se usmerio tok vode i kako bi se

iskoristila potencijalna energija vode za stvaranje električne energije. Isparavanjem vode u

veštačkim jezerima stvorenim pomoću brana dolazi do velikih gubitaka vode. Ubrzana

urbanizacija ponekad dovodi do poplava jer se kiša ubrzano slije u tokove i to u većim

količinama pogotovo s urbanih područja koja su zbog preterane količine asfalta i cementa

zapravo vodonepropusna.

2. KRUŽENJE VODE NA ZEMLJI

Kruženje vode na Zemlji važan je proces koji omogućuje održavanje života. Voda

konstantno cirkulše između atmosfere, okeana i kopna. Voda koju danas trošimo nalazi se na

Zemlji već stotine miliona godina. Količina raspoložive vode verovatno se nije mnogo

promenila. Voda se kreće, pri tome menja oblik, konzumiraju je biljke i životinje, ali nikada

stvarno ne nestaje. U kružnom putu vode pet je procesa: kondenzacija, padavine, infiltracija,

oticanje i evapotranspiracija. Tih pet procesa zajedno čine hidrološki ciklus. Dinamika

komponenata u kruženju vode na Zemlji procenjuje se vremenom potpune nadopune. Različiti se

oblici vode u hidrosferi u procesu hidrološkog ciklusa u potpunosti dopunjuju. Obnovljivi vodeni

resursi uključuju vodu koja se u hidrohidrološkom ciklusu na Zemlji obnavlja svake godine.

Klimatske promene dodatno komplikuju predvidljivost te raspodele, pogotovo u gusto

naseljenim područjima sveta. Mudro iskorišćavana, voda pruža bogate prinose, zdravlje,

napredak i ekološko bogatstvo za ljude celoga sveta. Loše gospodarenje vodom, ili bez

adekvatne kontrole, može pridoeti siromaštvu, bolestima, poplavama, erozijama tla, uništenju

prirodne okoline i ljudskim sukobima. Posledice se mogu nepovoljno odraziti na potrebe

sadašnjih i budućih naraštaja. Hidrološki ciklus opisuje putovanje vode kao vodne molekule s

površine Zemlje u atmosferu i natrag.

4

Taj divovski sistem koji se pokreće energijom Sunca, stalna je izmjena vlage između

okeana, atmosfere i kopna. Istraživanja su pokazala da mora, okeani i ostala vodna tela (jezera,

reke) daju približno 90 % vlage u atmosferi. Tekuća voda napušta te izvore kao rezultat

evaporacije, procesa u kojem voda prelazi iz tekućeg u gasovito stanje. Dodatno vrlo male

količine vodene pare ulaze u atmosferu sublimacijom. Preostalih 10 % vlage u atmosferu dolazi

od transpiracije biljaka. Evaporacija, sublimacija i transpiracija, plus vulkanske emisije, zajedno

daju ukupnu vodenu paru u atmosferi. Isparavanje s površine okeana je primarno u hidrološkom

ciklusu. U različitim nivoima hidrološkog ciklusa deo količina vode izuzima se za potrebe

čoveka ili ostalih oblika života. Količina vode u atmosferi otprilike je 12.900 prostornih

kilometara, što je vrlo mali deo ukupnih količina vode na Zemlji, a u slučaju kad bi celokupna

količina padala na površinu Zemlje, debljina sloja vode iznosila bi svega 2,5 centimetara.

Međutim, u atmosferi cirkulše 495.000 prostornih kilometara vode na godinu, što je dovoljno da

jednolično pokrije površinu Zemlje u debljini od 97 cm. U ekosistemu su fizička, hemijska i

biološka dešavanja povezana u jedinstvenom procesu kruženja materije i proticanja energije.

Energija može biti iskorišćena samo jednom, ona napušta ekosistem nakon što je iskorišćena u

životnim procesima.

5

2.1. Globalna raspodela voda

Samo oko 2,5 % sve vode na Zemlji je slatka voda, a od toga je 68,9 % te vode je zamrznuto u

polarnim kapama, 30,8 % predstavljaju podzemne vode a samo 0,3 % pitke vode nalazi se u

rekama i jezerima! Ili kad to predstavimo pojedinačno:

97,5 % slana voda

0,0075 % slatka voda u rekama i jezerima

0,77 % slatka voda u podzemnim vodama

1,7225 % slatka voda u glečerima.

Slika 1: Globalna raspodela voda

6

3. SASTAV

Zbog svoje osobine da razlaže brojne materije, čista se voda vrlo retko sreće u prirodnim

uslovima. Tokom procesa kondenzacije u oblacima i povratka vode na tlo u obliku kiše ili snega,

apsorbuje se u atmosferskim prilikama različita količina ugljenikdioksida i nekih drugih gasova

kao i tragovi organskih i anorganskih materija pa čak i čestice radioaktivnih materija koje kiša na

taj način prenosi do površine zemlje. U svom toku kroz i po tlu, voda reaguje s mineralima u tlu i

stenama. U tim reakcijama voda je najčešće u kontaktu sa sulfatima, hloridima i bikarbonatima

natrija i kalija kao i oksidima kalcija i magnezija. Površinske vode ponekad dolaze u dodir s

kanalizacijskim sistemima i industrijskim otpadnim vodama. Podzemne vode u plitkim bunarima

neretko sadrže velike količine azotnih-ostataka i hlorida koji su ljudskog i životinjskog porekla.

Vode iz dubokih podzemnih spremišta redovno sadrže samo razgrađene minerale. Gotovo sve

količine vode dostupne za piće sadrže i neku količinu flora koji u odgovarajućoj količini

smanjuje propadanje zuba. Morska voda sadrži i značajne količine natrijevog hlorida, tj. soli i

ostalih topljivih materija koje u morsku vodu dolaze posredstvom reka koje se u more ulivaju.

Istovremeno čista voda neprekidno isparava iz mora i okeana zbog čega se količine nečistoća,

koje moru daju njegov slani karakter, povećavaju.

3.1. Šta je vodni (hidrološki) ciklus?

Poznat još kao hidrološki ciklus, ciklus kruženja vode u prirodi predstavlja postojanje i

kretanje vode na, u i iznad Zemlje. Voda na planeti je u stalnom kretanju i uvek u drugim

vidovima, od tečnog stanja do vodene pare i leda i nazad. Ciklus kruženja vode u prirodi postoji

milijardama godina i sav život na Zemlji zavisi upravo od njega. Bez kruženja vode, naša planeta

bi predstavljala prilično neadekvatno mesto za život. Hidrološki ciklus nema početnu tačku, ali

najbolje je krenuti od okeana. Sunce, koje upravlja kruženjem vode u prirodi, zagreva vodu u

7

okeanima. Jedan njen deo isparava i kao vodena para dospeeva u vazduh. Evaporacija se odvija i

u slatkovodnim jezerima i rekama. Sa kopna, u okviru evapotranspiracije, voda se oslobađa iz

biljaka i zemljišta, i takodje u vidu vodene pare prelazi u vazduh. Mali deo vode u atmosferi

potiče od sublimacije, gde se sneg i led direktno preobraćaju u vodenu paru, potpuno preskočivši

fazu topljenja. Uzlazne vazdušne struje podižu paru u atmosferu, gde, usled niskih temperatura,

dolazi do kondenzacije i nastanka oblaka.

Slika 2: Kruženje vode u prirodi

Vazdušne struje nose oblake oko planete, pri čemu se delovi oblaka sudaraju, uvećavaju i tako

nastaju padavine. Jedan deo padavina je u vidu snega i može se nakupljati u vidu ledenih kapa i

glečera. Sneg se u toplijim regionima često otapa na proleće, a nastala voda je poznata kao

snežni oticaj. Dok se veći deo padavina vraća ponovo u okeane, jedan deo dospeva u kopno, gde,

usled gravitacije, teče po površini kao površinsko oticanje. Deo površinskog oticaja odlazi u reke

i kreće se kao rečni tok prema okeanima, dok se jedan deo akumulira kao slatka voda u jezerima

i rekama. Ne dospeva sav oticaj u površinska vodna tela - veći deo prodire u zemljište.

8

Od toga, deo dospeva u duboke slojeve, obnavljajući akvifere (zasićene stene ispod površine

terena), koji sadrže ogromne količine podzemnih voda u dugim vremenskim periodima. Neke

podzemne vode ostaju blizu površine terena i mogu se proceđivati nazad u površinska vodna tela

(i okean) u vidu pražnjenja podzemnih voda, a neke nalaze otvore na površini terena i pojavljuju

se u vidu slatkovodnih izvora. Vremenom, ova voda nastavlja da se kreće, pri čemu dospeva i do

okeana, gde se ciklus kruženja “završava”... i počinje.

4. VODA U OKEANIMA

Sabirališta za najveću količinu vode na Zemlji su okeani. Procenjuje se da se od 1 386 000 000

kubnih kilometara (321 000 000 kubnih milja) ukupne količine vode na planeti, oko 1 338 000

000 kubnih kilometara (332 500 000 kubnih milja) upravo nalazi u okeanima. To je oko 97.5 %.

Takođe se procenjuje da okeani daju oko 90 % vode pri isparavanju (izazvano Sunčevom

toplotom) za proces kruženja vode. Tokom hladnijih klimatskih perioda, formira se više ledenih

kapa i glečera, što umanjuje količinu vode u okeanima. Obrnuto je u toku toplih perioda. U toku

poslednjeg ledenog doba, glečeri su prekrivali skoro trećinu kopna na Zemlji, a okeani su bili

oko 122 m (400 stopa) ispod nivoa na kome su danas. Pre oko tri miliona godina, kada je Planeta

postala toplija, okeani su se podigli za 50 metara.

9

Evaporacija

Evaporacija, suprotno kondenzaciji, predstavlja proces prelaska vode iz tečnog stanja u gasovito

ili paru. Energija (toplota) se koristi za razbijanje veza koje drže molekule vode zajedno, što

predstavlja objašnjenje zašto voda lako isparava na tački ključanja (1000 C), a sporije na nižim

temperaturama. Evaporacijom se takođe otklanja toplota iz životne sredine, čime se objašnjava

osećaj hlađenja kada sa nje isparava voda. Evaporacija iz okeana je glavni put prelaska vode u

atmosferu. Na globalnom nivou, iznos vode koja isparava je skoro isti iznosu vode koja se u vidu

padavina vraća na Zemlju. Samo oko 10 % vode koja ispari iz okeana usmeri se ka kopnu i

oslobodi u formi padavina. Kada jednom ispari, molekul vode provede oko 10 dana u vazduhu.

Sublimacija

Sublimacija se najčešće koristi za opisivanje procesa direktne promene snega i leda u vodenu

paru, bez otapanja u vodu. Sublimacija je čest proces nestanka snega u određenim klimatskim

zonama. Sublimacija se javlja češće u određenim vremenskim uslovima, kao što je niska

relativna vlažnost i suvi vetrovi. Javlja se češće na višim nadmorskim visinama, gde je vazdušni

pritisak manji nego na nižim. Energija, u vidu jakog sunčevog zračenja, takođe je važan uslov.

Kada bi trebalo da se kao primer pokaže neko mesto na Zemlji gde se sublimacija javlja često,

bila bi to južna strana Mont Everesta. Niske temperature, jaki vetrovi, intenzivna Sunčeva

svetlost, veoma nizak vazdušni pritisak – to su faktori potrebni da dođe do sublimacije.

Evapotranspiracija

Evapotranspiracija se definiše kao gubitak vode sa površine kopna (nivoa površinskih i

podzemnih voda) u atmosferu. Transpiracija je proces prenosa vode kroz biljku od korena do

malih pora na donjoj strani listova, gde se menja u paru i oslobađa u atmosferu. Transpiracija je,

u suštini, isparavanje vode sa listova biljaka. Procenjuje se da se oko 10 % vlage u atmosferi

oslobađa iz biljaka putem transpiracije. Voda postoji u atmosferi u vidu pare, kao što su oblaci i

vlažnost. Iako atmosfera ne može biti veliko sabiralište vode, to je izuzetan super-autoput za

kretanje vode oko planete. Procenjuje se da je zapremina vode u atmosferi u bilo kom trenutku

10

oko 12 900 kubnih kilometara (3 100 kubnih milja) i kada bi se odjednom sručila na Zemlju u

vidu kiše, prekrila bi površinu kopna samo do prvih 2.5 centimetara dubine, oko 1 inč.

Kondenzacija

Kondenzacija, suprotno evaporaciji, predstavlja proces prelaska vodene pare u vazduhu u tečno

stanje. Kondenzacija je važna za hidrološki ciklus zato što je odgovorna za formiranje oblaka, a

samim tim, i padavina. Čak i kada nema oblaka na kristalno čistom nebu, voda je ipak prisutna u

formi vodene pare i kapljica koje su nevidljive golim okom. Oblaci se formiraju u atmosferi zato

što se vazduh koji sadrži vodenu paru podiže, hladi i kondenzuje.

Padavine

Padavine predstavljaju vodu koja se oslobađa iz oblaka u vidu kiše, ledene kiše, susnežice, snega

ili grada i osnovni je vid povratka vode iz atmosfere na Zemlju. Oblaci sadrže vodenu paru i

kapljice, koje su toliko male da dopiru kao padavine, ali su dovoljno velike da formiraju vidljive

oblake. Da bi došlo do pojave padavina, prvo se tanke kapljice vode moraju kondenzovati na

česticama prašine, soli ili dima. Zatim, kapi se sudaraju i uvećavaju dovoljno da mogu da padnu

na Zemlju. Milioni kapljica je potrebno da se stvori samo jedna kap kiše. Svetski rekord za

prosečnu godišnju količinu padavina pripada Mt. Waialeale (Havaji), gde u proseku iznosi oko

1140 centimetara godišnje. Suprotan slučaj predstavlja Arica (Čile), gde kiša nije padala čak 14

godina.

11

Infiltracija

Infiltracija predstavlja prodiranje vode sa površine terena u dubinu. Bilo gde na svetu, deo vode

koji padne u vidu kiše, infiltrira se u podzemne slojeve ili stene. Koliko će se infiltrirati, zavisi

od većeg broja faktora. Deo infiltrirane vode zadržaće se u površinskom sloju zemlje, gdje može

da se prazni u rečni tok prodiranjem kroz obalu. Zatim, deo vode može prodirati i dublje,

prihranjujući podzemne akvifere. Ako su akviferi plitki ili dovoljno porozni da omoguće da se

voda lako probija kroz njih, ljudi buše bunare u njima i koriste vodu za svoje potrebe.

Akumuliranje vode u vidu leda i snega

Jedan deo vode na Zemlji blokiran je već relativno dug vremenski period u ledenim kapama i

glečerima. Najveći deo ledene mase, skoro 90 % nalazi se na Antarktiku, dok ledena kapa

Grenlanda sadrži samo 10 % ukupne globalne ledene mase na planeti. Ledene kape i glečeri

dolaze i odlaze s vremena na vreme, zato što se klima menja , kao što su se i u prošlosti

smenjivali topli i hladni periodi. Led glečera pokriva 10-11 % kopna. Kada bi se danas otopili svi

glečeri, nivo mora bi porastao za 70 m, a u toku poslednjeg ledenog doba, nivo mora bio je oko

122 metara niži nego danas, dok su glečeri prekrivali skoro jednu trećinu kopna. Širom sveta,

oticanje vode usled topljenja snega predstavlja glavni deo globalnog kretanja vode. U hladnijim

klimatskim zonama, veći deo prolećnog oticaja vode i toka reka potiče od otapanja snega i leda.

Pored poplava, brzo otapanje snijega može izazvati i pojavu klizišta i odrona. Oticanje varira u

zavisnosti od godišnjeg doba, kao i u toku godine. Ako u nekoj oblasti jedne godine ima malo

snežnih padavina u toku zime, nedostatak vode akumulirane na taj način može umanjiti količinu

vode potrebne do kraja godine. Ovo može uticati na količinu vode u nizvodnim rezervoarima, što

može dalje uticati na količinu vode potrebne za navodnjavanje i vodosnabdevanje naselja.

12

Površinski oticaj

Površinski oticaj predstavlja tečenje padavina po kopnu. Kao i kod drugih vidova hidrološkog

ciklusa, interakcija izmedju padavina i površinskog oticaja varira, u zavisnosti od vremena i

geografije. Samo oko trećina padavina otiče u rečne tokove i vraća se u okeane.

Protok reke

Protok reke označava količinu vode koja protiče rekom. Reke su od neprocenjive važnosti, ne

samo za ljude, već i za biljke, životinje, kao i život uopšte. Reke ne predstavljaju samo pogodno

mesto gde se ljudi zabavljaju, već oni koriste rečnu vodu za vodosnabdevanje i navodnjavanje,

za proizvodnju električne energije, za odnošenje otpada (na sreću, iako ne uvek, tretiranog

otpada), za transport robe i za proizvodnju hrane. Reke su čak značajne zato što doprinose da

podzemni akviferi budu puni vode, filtracijom vode kroz svoja korita. Kada govorimo o rekama,

važno je da razmišljamo o rečnom slivu. Slivno područje je oblast gde se sva voda koja padne ili

otiče kreće ka jednoj tački (reci). Glavni uticaj na slivno područje vrše padavine izlučene u

slivnom području, a veličina reke zavisi od veličine njenog slivnog područja.

Sakupljanje slatkih voda

Jedan deo hidrološkog ciklusa koji svakodnevno možemo videti predstavlja slatka voda koja

postoji na Zemlji, u vidu bara, jezera, akumulacija (veštačkih jezera), močvara i reka. Slatke

vode predstavljaju samo tri procenta od ukupne količine vode na Zemlji, a slatkovodna jezera i

močvare iznose samo 0.29 % slatkih voda na Planeti. Reke imaju samo oko 0.006 % ukupnih

slatkovodnih rezervi.

13

Akumuliranje podzemnih voda

Velike količine vode se akumuliraju u zemljištu. Voda se ovde još uvek kreće, verovatno vrlo

sporo i ona je još uvek deo hidrološkog ciklusa. Veći deo vode u zemljištu potiče od padavina

koje prodiru u dubinu sa površine terena. Gornji sloj zemljišta je nezasićena zona, gde je voda

prisutna u količinama koje se menjaju sa vremenom, ali zemljište ostaje nezasićeno. Ispod ovog

sloja, nalazi se zasićena zona, gde su sve pore, pukotine i prostori između čestica stijena zasićene

vodom. Izraz podzemne vode koristi se za opisivanje ove zone. Ogromne količine podzemnih

voda akumulirane su u akviferima i život ljudi širom sveta zavisi upravo od podzemnih voda.

Praćenjenje podzemnih voda

Praćenjenje podzemnih voda predstavlja izbijanje vode na površinu zemlje. Ne prihranjuju

akvifere samo padavine koje prodiru u zemljište (usled gravitacije) – jedan deo nailazi na

vodootporne slojeve i slojeve velike gustine i počinje da se kreće u horizontalnom smeru. Deo

ove vode će oticati na površinu terena u rečna korita, kao tekući izvori, i u okean. Voda koja se

kreće ispod površine terena zavisi od permeabiliteta (koliko je lako ili teško da se voda kreće

kroz njih) i poroznosti (veličina otvorenih pora u materijalu) podzemne stene. Ako stena

omogućava da se voda nesmetano probija kroz nju, onda se podzemne vode mogu kretati veoma

daleko danima.

Izvori

Izvor je vodno telo nastalo kada strana brda, dno doline ili drugo geografsko mesto seče tok

vodnog tela podzemnih voda na ili ispod nivoa podzemnih voda, gde je podpovršinski materijal

zasićen vodom. Izvor je rezultat popunjavanja akvifera do tačke kada voda ističe na površinu

terena. Mnogi termalni izvori se javljaju u oblastima recentne vulkanske aktivnosti, kada se voda

zagreva na kontaktu sa vrelim stenama na velikoj dubini. Vreli izvori mogu nastati kada voda

duboko u unutrašnjosti Zemlje nađe putanju ka površini.

14

ZAKLJUČAK

Sav život, sve biljke i životinje se uključuju u proces kruženja vode, koja kroz njih

prolazi u tekućoj fazi. Primanje i odavanje vode jedna je od bitnih veza organizama i okoline

ekosistema. S porastom ljudske populacije efikasna i racionalna upotreba vode postaje sve više

ključno pitanje održivosti i razvoja. Pažljivo i planirano korišćenje vode može smanjiti probleme,

ali ograničene količine vode u nekim područjima sveta, mogu bitno uticati na regionalnu

politiku.

15

LITERATURA

1. Danilo Popović, Hemijski parametric radne i životne sredine – izvodi sa predavanja

2. Milutin Perić, Živojin Erić, (2006) : Fiziologija biljaka,Novi Sad.

3. www.znanje.org/knjige/animacije/i27anim/07iv09anim/07iv0922anim/07iv0922anim.htm.

4. Wikipedia – slobodna enciklopedija

5. www.slideshare.net/d_doll/voda-na-zemlji

16