Филозофски факултет у Београду

Семинарски рад из предметаУвод у проблеме политике

КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Ментор: др Иван Младеновић, доцент Аутор: Јован Љуштина

Београд, мај 2015.

АПСТРАКТ: У овом раду настојаћу да у основним цртама представим један начин мишљења, једну оријентацију познату под називом конзервативизам. Највише пажње биће посвећено конзервативним идејама и ставовима који се односе на политичку теорију и делатност. Биће доста речи и о значају традиције за конзервативну мисао, из разлога што се традиција истиче у свим сферима њеног деловања. При писању ћу се добрим делом ослањати и позивати на идеје Едмунда Берка (Edmund Burke), из разлога што њега многи сматрају родоначелником конзервативне традиције, и што се његове идеје и мисли могу, великом већином, узети као идеје и мисли свих конзервативаца.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: конзервативизам, друштвена хијерархија, колективизам, својина, ауторитет, традиција, континуитет времена, предрасуде.

Конзервативизам (од латинског conservare - сачувати) је, многи ће рећи, једна од најзначајнијих модерних идеологија у европској историји. Многи конзервативци, међутим, мислим да је то овде важно истаћи, на конзервативизам не гледају као на идеологију; стога ћу ја о њему убудуће говорити као о начину мишљења, философској позицији или тежњи. Историјски, конзервативизам се јавља као реакција на Француску револуцију (1789-1794), као критика саме револуције и идејâ које су заступали француски просветитељи, рационалисти, међу којима су најистакнутији били Русо, Волтер, Монтескје... Критика се можда најбоље огледа у делу Размишљања о револуцији у Француској британског државника, политичког теоретичара и истакнутог мислиоца Едмунда Берка, а уперена је на рушење старог система вредности зарад замисли заснованих на фиктивним творевинама каква је друштвени уговор. Поред Берка, значајно је истаћи, као конзервативне мислиоце, Жозеф де Метра (Joseph de Maistre) и Луј де Бонала (Louis de Bonald). Представићу основне одлике конзервативне мисли по реду какав сам прихватио као најбољи и природан: почевши од природе човека. Јасно је да политике нема без заједнице, а исто тако заједнице без појединаца, стога ћу на почетку приказати како конзервативци гледају на људску природу.Њихово становиште по том питању неки називају антрополошким песимизмом, зато што човека представљају као злог или веома склоног да нанесе зло. Човек је по природи религиозно биће, сматрају конзервативци; стога је религија једна од основа грађанског друштва1. Људи су једнаки пред богом и пред законом, и у томе је сва једнакост међу њима исцрпљена; јер људи су различито створени, имају друкчије навике, потребе, социјализацију, различито раде на крају крајева. Сваки покушај, правни или било који други, да се разлике између људи пониште, може само, уколико буде успешан, да обогаљи слободе оних изврснијих и јачих. Сходно томе, нужно је да људи буду различито

1 Конзервативци признају права мањинских религијских група у друштву све док ови исповедају своју веру и врше обреде на за то одређеном месту и наравно ни на који начин не узнемиравају друге.

уважавани и цењени; дакле, друштвена хијерархија је природан систем уређења, не може се (нити треба) никаквим вештачким средствима елиминисати. Наравно, изврсност и виши положај подразумевају како већу заслугу, тако и већу одговорност и бригу за укупну судбину државе.Људи имају потребу за љубављу и припадању некоме, они су емотивни, а најбољи начин да се потребе те природе задовоље јесте оснивање породице, и то класичне патријархалне породице. Врло битан појам за конзервативну мисао је колективизам: сам појединац је по значају испод породице, политички живот се одиграва међу заједницама, а не појединцима. На развод брака или ванбрачну децу гледа се веома негативно, јер деца разведених родитеља емотивно су обесправљена и лишена ауторитета, како мисле конзервативци, а као таква тешко могу да буду довољно припремљена за друштвени живот.За сваку породицу, домаћинство, важна је приватна својина. Она представља најбољи облик заштите и унапређења материјалних добара, она је школа одговорности, дужности, старања. Закон о примогенитури, начело по коме целокупна имовина прелази на најстаријег сина, говори о јединству породице, чини својину њеним гравитационим центром, и показује породични карактер својине. Осим тога, земљишни посед је, насупрот разноразним хартијама од вредности, био такво богатство које је обезбеђивало радна места за људе. Конзервативци су на овој основи често нападали капитализам и индустријализам. Аустријски економист Шумпетер (Joseph Schumpeter) пише: Капиталистички процес, тиме што обичним пакетом деоница замењује зидове и машине фабрике, одузима живот из саме идеје имовине.2

Пошто је приказано како изгледају појединац и породица, треба прећи на друштво, његове карактеристике и уређење. Конзервативно друштво, поред тога што је строго хијерархијски уређено, у својим деловањима и доношењу одлука ослања се на историју и традицију.Власт у држави имају они који је заслужују, било пореклом, врлином или нечим сличним. Јасно је да немају сви право гласа, јер људи нису једнаки, као што је показано; масе не треба да се баве политиком, јер тешко ће толико људи моћи да сноси одговорност, а без одговорности нема рационалног одлучивања: Гистав ле Бон (Gustave le Bon) је у Психологији гомилâ истицао да је маса ирационална и да само појединци могу да одлучују, јер чине то рационално. Политика државе треба да је заснована на традицији, на ономе што је преживело тест времена.Насупрот левим идеологијама које гледају на политички поредак као на негативан феномен који штити интересе повлашћене класе, за конзервативце је његово постојање услов за добро друштво. Поредак доноси грађански мир и ред тако што људима гарантује сигурност. За чврст поредак потребан је ауторитет: како за поредак у породици, тако и за онај у институцији, па и целој држави; мора постојати неко ко ће заповедати, тј. доносити одлуке и за те одлуке сносити одговорност.2 Наведено према: Роберт Низбет, Догма конзервативизма, из књиге Конзервативизам - сан и стварност, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 71.

Што се тиче оправдања владавине, које је неопходно како би ауторитет био ауторитет, како би владар био поштован, конзервативци извор легитимности најчешће траже у религиозним основама и традицији. Одвојена од божанског оправдања, за њих је политика само сукоб интереса.Један од главних услова који конзервативци држави постављају је постојање слободног тржишта: држава треба да омогући слободно кретање и да се што мање уплиће у тржишне токове3. У држави треба да постоје организације као што су црква, парохија, еснафи, задруге и други облици људског добровољног удруживања који човеку обезбеђују поље за стварање. Институције и организације ове врсте људима уливају осећај солидарности, партнерства и лојалности према осталим члановима заједнице, а то су моралне одлике које су једном друштву неопходне за правилно функционисање.Идеја социјалне државе је за конзервативце лоша. По њиховом мишљењу, држава не треба да брине о онима који су у материјално лошем стању, јер ако би то радила, само би произвела контраефекат, дестимулисала би људе да се труде и да буду рационални, и тиме погоршала њихово стање. За такве случајеве треба да се брину народ и црква; Берк пише: И зато је без сваке сумње милосрђе према сиромашнима непосредна обавеза свих хришћана, обавеза која долази одмах после плаћања сопствених дугова и у којој, по природи ствари, уживамо бескрајно више...4

Према Берковом мишљењу, друштво еволуира спонтано, напредује без праваца који се могу одредити. Уношење промена у то друштво не сме бити радикално (нарочито не засновано на метафизичким идејама и фиктивним творевинама као код француских просветитеља), већ постепено и лагано, јер су време и искуство неопходни људима како би прихватили нове обичаје. Он не признаје никакав друштвени уговор, и каже да је једини споразум који је релевантан и постојећи онај који везује мртве са живима и живе са још нерођенима, а то је континуитет времена.Берк сматра да су револуционари у Француској у намери да остваре идеал праведног друштва произвели управо супротно:

Опирали су се уступцима и бунили против заштите, а њихов је ударац био усмерен на руку која дели милост, поклоне и привилегије. ... Њихова казна био је њихов успех: укинути закони, срушени судови, индустрија без виталности, трговина на издаху, приходи неплаћени а народ ипак осиромашен, цркве опљачкане а државни терет ипак несмањен,...5

Људима је за напредак потребна нарочита врста резоновања, не геометријска, већ она која долази из срца и дугог искуства, као и из логике. Берк напада чисти рационализам и предност даје предрасудама, интуитивним мислима произишлим из искуства. Предрасуде и обичаји садрже нагомилану мудрост прикупљану кроз многа поколења. Ослањање на

3 Може се рећи да су заступали такозвани ласе фер (Laissez-faire), и да је то њихова сличност са либералима.4 Наведено према: Роберт Низбет, Догма конзервативизма, из књиге Конзервативизам - сан и стварност, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 66.5 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр. 50.

искуство и на оно претходно, на обичајност, и традицију, неопходно је за било какво промишљање, као и за функционисање у друштву. Извори за расуђивање не треба да су у сфери индивидуалног ума. Француски политички теоретичар и историчар из деветнаестог века Алексис де Токвил (Alexis de Tocqueville) пише: Ако би ико покушао сам да формира своја сопствена мишљења и потражи истину изолованим стазама, закључак би био да је немогуће ујединити иоле већи број људи око било ког заједничког уверења.6 Свака воља за отпор, према до сада реченом, треба да проистиче из предубеђења која се изграђују споро кроз историјски ход у свести људи; то су предубеђења о религији, имовини, националној самосталности, обичајима и улогама у друштву. То је оно, а не апстрактна права, што мотивише друштво у борби за слободу.

Закључак

Имам осећај да се данас реч конзервативац понајвише користи у прилично негативној конотацији, и то како би означио некога ко је строго патријархалан и застарео у оном ружном смислу: признаје само старе вредности и не прихвата новине, штавише гнуша их се, подржава и пропагира строго кажњавање и томе слично. Сматрам да се у нашем времену идеје разноразних права множе брже него што људска свест може да их обухвати и брже но што човек може да се образује како би ту гомилу права научио и разумео у правом светлу. Традиција на којој конзервативци толико инсистирају данас је нешто за шта се нема пуно времена, вероватно великим делом због тога што смо превише окренути себи, својим правима и могућностима, а мање обавезама, међу којима би се могла истаћи обавеза према традицији и поштовање ауторитета.

6 Наведено према: Роберт Низбет, Догма конзервативизма, из књиге Конзервативизам - сан и стварност, ЦИД, Подгорица, 1998, стр. 40.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

Роберт Низбет, Догма конзервативизма, из књиге Конзервативизам - сан и стварност, ЦИД, Подгорица, 1998.

Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, Филип Вишњић, Београд, 2001.