Zaokruživanje

Carl Frode TillerINNSIRKLING

Copyright © 2007 Aschehoug & Co. (W. Nygaard) AS, Oslo, Norway

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Karl Frode Tiler

Zaokruživanje

Prevela sa norveškogSofija Vuković

MMXII

5

Saltdalen, 4. jul 2006. Na turneji

Lagano se kotrljamo ka centru, ako se ovo uopšte može na-zvati centrom, mali kružni tok i oko njega nekoliko kuća. Se-dim na sedištu nagnut unapred, gledam oko sebe, nema nižive duše, potpuno je mrtvo, tiho, ovde skoro da nema ni pro-davnica, samo poneki zatvoreni kafić i kolonijalna radnja sazamračenim prozorima. Zar ćemo ovde svirati, ne izgledakao da ovde iko živi, jebiga, ne shvatam ni ko bi poželeo ovdeda živi, ko bi poželeo nešto tako loše za sebe. Zavaljujem se usedište, otvaram prozor i naslanjam lakat na vrata. Zaba cu -jem glavu unazad i zatvaram oči, udišem vazduh kroz nos imirišem, toliko je mirisa u vazduhu neposredno posle kiše,taj miris meke zemlje, miris jorgovana. Otvaram oči, ponovose naginjem napred. Kako je jebeno pusto, kako mrtvo, nijednog prokletog čoveka na vidiku, a skoro da se ništa i nečuje, čujem samo brundanje našeg motora. I klizavi zvukguma koje se kotrljaju po asfaltu vlažnom od kiše. Jebote, nerazumem ko se to doseli u mesto poput ovog.

– Da imamo vremena pre koncerta, proverio bih kako jeza pecanje, kaže Anders. – Trebalo bi da je u okolini neka rekapuna lososa.

Osvrćem se i gledam ga, kezim se. Ali, izgleda da misli oz-biljno, sedi na zadnjem sedištu i gleda me, maše glavom udesno.Protežem vrat i gledam šta on to pokazuje. U nekom prozoru

Jun

6

sa druge strane ulice visi kartonska tabla, piše „Dozvole zapecanje na prodaju“, crni marker i pisana slova nagnuta udes-no. Okrećem se i ponovo gledam kroz šofer-šajbnu.

– Da, da, kažem. – Osim rodoskrvnuća ovde su lov i pe-canje jedino što može da se radi.

Osvrćem se ka Andersu, ponovo se kezim. Ali, on se okre-nuo u stranu i ne gleda me, očigledno me nije čuo. Okrećemse nazad, ponovo gledam kroz šoferku.

– I sport, naravno, dodajem. – Skijanje i tako to! Ali netimski sportovi, ovde sigurno nema dovoljno ljudi da bi sebavili timskim sportovima, kažem.

Prolazi koji tren.Lars skreće desno, kotrljamo se niz blagu padinu koja vodi

ka keju. Dole, u daljini, svetluca blistavo, plavo more. Nekoli-ko galebova se jati oko nekog zelenog kontejnera. Ali nema nijednog jedinog čoveka, majku mu, svuda potpuno mrtvilo,usred bela dana, a ovako pusto da bude. Naginjem se malonapred, i prelećem pogledom sa jedne na drugu stranu, kezimse i odmahujem glavom.

– Jebote! kažem, čekam malo, ponovo odmahujem gla-vom. – Izgleda da je pred Partijom centra itekakav zadatakako žele da postignu cilj i ožive selo u Norveškoj, kažem. Če-kam još malo, onda se okrećem ka Larsu, gledam ga i kli-mam glavom. – Ako sada čuješ brzu muziku na bendžu, da-ješ bogami gas! kažem i kratko se nasmejem. Ali on se nesmeje, samo sedi sa obema rukama na volanu i gleda pravopreda se, nije sigurno da je gledao „Oslobađanje“1, za Larsa jesamo muzika važna, njega filmovi uopšte ne zanimaju, a sva-kako ne takvi filmovi. Okrećem se i ponovo gledam kroz šo-ferku.

1 Deliverance (1972) – kultni horor/triler sa Bertom Rejnoldsom i Džo-nom Vojtom, o grupi avanturista izloženih torturi stanovnika nekog zaba-čenog sela. (Prim. prev.)

7

– Jebo te bog, mumlam. – Drago mi je što ne živim ovde.Prolazi sekundica.– I ovde? pita Lars, pita tiho i ne gleda me.– Pa, jebote, nema žive duše, kažem.– Ne, kaže on kratko.Šta je koji moj sa njim. Zvuči tako ozbiljno. I izgleda oz-

biljno. Lice mu je nekako strogo, mirno. I ukočeno zuri pra-vo preda se. Čekam nekoliko sekundi, ne skidam pogled sanjega.

– Šta je s tobom? pitam. Gledam ga, on ne odgovara, seditu ispruženih ruku sa obema šakama na volanu i ukočenozuri preda se. U autu je potpuna tišina, niko ništa ne govori.Ma šta je ovo, Lars obično nije ovakav, on je skoro uvek leporaspoložen, pozitivan i optimista.

– Šta je s tobom? pitam ponovo.– Sa mnom? pita, govori glasno i izbacuje glavu koji san-

timetar napred dok pita.Mukla tišina.Zurim u njega zaprepašćeno.– Već mi je dokurčilo što si tako negativan, kaže.– Negativan? promumlam.– Da, negativan, kaže, zuri ukočeno i pravo preda se, čeka

malo, guta knedlu. – Sva mesta u koja dođemo su rupe, kaže.– Sva hrana koju jedemo je gadna, svi ljudi koje upoznamo suidioti!

Samo sedim i zurim u njega, ne mogu da sastavim ni reč,o čemu on to priča, jesam li ja negativan? Čekam malo, okre-ćem se i na trenutak gledam pravo, ponovo se okrećem ka Lar-su, ne znam šta da kažem, jer nikad ranije to nije spomenuo,to je odjednom iskrslo, to da sam negativan, jesam li ja nega-tivan? Prolazi par sekundi, pa se osvrćem. Gledam Andersana zadnjem sedištu. On sedi i intenzivno zuri kroz prozor,pritiska čelo na staklo i pravi se da me ne vidi, kao nije ništa

čuo. Gledam ga par sekundi, a onda odjednom shvatam da suoni i ranije razgovarali o ovome, da su raspravljali i da se sla-žu da sam ja negativan. I sada osećam kako srce počinje da milupa brže nego obično, puls počinje da skače. Buljim u An-dersa i osećam kako mi se usta razjapljuju sama od sebe, se-dim ovde i zevam, blenem. Zatvaram usta, gutam jednom, aonda još jednom. Ponovo se okrećem ka Larsu, gledam ga.

– Naporno je biti u tvom društvu, kaže on. – Prosto jebe-no naporno! Cela prokleta turneja je maltretiranje!

Još uvek me ne gleda dok govori, samo sedi i ukočeno zurikroz šoferku, lice mu je stegnuto i bledo, guta pljuvačku u ra-vnomernim razmacima. Ne šalje mi pogled. Ništa ne govo-rim, ne znam šta da kažem. Jer, ovo je odjednom iskrslo, ni-sam to očekivao, da misle da sam ja negativan, da je napornobiti u mom društvu.

– Počelo je loše, a onda je postajalo sve gore i gore, kažeLars. Onda se malo zakašlje, i dalje me ne gleda. – Mislim dati ne razumeš koliko mi snage trošimo da te održavamo u ko-liko-toliko lepom raspoloženju, kaže. – Ideš okolo i sereš posvemu i svakome, olajavaš sve što na belom svetu postoji. Zarne razumeš koliko je to u stvari naporno za nas koji se druži-mo s tobom?

Slušam šta priča i shvatam da je ovo unapred uvežbao, ču-jem to po načinu na koji govori. Čujem i da to iskreno misli,čini se kao da su to gluposti, ali ja čujem da on to zaista mi-sli. Zurim u njega. Čekam malo. Ne znam šta da kažem. Usvakom slučaju, ne smem da izlećem, moram da pazim šta ćureći. Jer, moram da podnesem ovo, moram da budem dovolj-no odrastao da podnesem ovakvu kritiku, a ne da se ponašamnesuvislo i ospem paljbu po njemu. Ali ovo je iznenada iskr-slo, nisam to očekivao, pa oni su se sve vreme smejali mompesimizmu, zezali su se na račun toga što sve gledam crno imojih kiselih komentara. Pa ja sam se često i pravio više pe-

8

simističnim nego što zaista jesam, bio sam namćorast i sarka-stičan samo da bi ih nasmejao, sve vreme sam mislio da je sveonako kako i treba da bude, da je njima isto tako lepo samnom kao i meni sa njima, da sam im drag koliko i oni meni.Jer oni su meni toliko dragi, mislim da se nikada nisam takodobro uklopio u neki bend, ni muzički ni društveno. Mislimtako iako sam toliko stariji od njih.

Prolazi trenutak. Lagano se okrećem udesno, naslanjamglavu na desnu šaku i gledam kroz otvoren prozor, podižemdrugu ruku i češem hrbat nosa srednjim prstom. A ondaodjednom počinjem da plačem. Samo navire, kao da pucajurupe u unutrašnjoj brani za koju nisam ni znao, oči me izda-ju i suze samo počinju da teku, hladne se kotrljaju niz mojeobraze. Okrećem glavu još malo udesno. Brišem suze, gutam.Ma šta je sad ovo, jebote, sedim ovde i plačem, šta je to jebo-te sa mnom, nisam plakao ne sećam se koliko dugo, a sad se-dim ovde i plačem, zaplakao sam zbog ovakve sitnice, zato štokažu da sam negativan, šta je to sa mnom, jebote, toliko samjadan da mi se treba smejati. Prolazi par sekundi, a ondaodjednom počinjem da se smejem, smeh dolazi sam od sebe,iz mene izbija silovit kikot, ričući smeh, trudim se da se sme-jem tome koliko je ovo smešno, samo jedna smešna mala glu-post, nekako se trudim da smehom oteram plač, ali ne uspe-vam. Suze mi teku i teku, i ja sad tu sedim i naizmenično sesmejem i plačem, sedim tu kao neka histerična ženetina, zvu-čim potpuno sumanuto, zvuči kao da sam na ivici nerava, aostali ne kažu ni reč, valjda ne shvataju šta me je spopalo, jerovo nisam ja, ovo uopšte ne liči na mene, i sada moram da sesaberem, ne može ovako. Brišem se prstom ispod nosa i šmr-čem. Stežem zube i prestajem da se smejem. Zakašljem semalo, čistim grlo. Više se ne smejem, ali ne mogu da presta-nem da plačem, plačem tiho, usne su mi vlažne od suza, nji-hov slani ukus mi štipa jezik.

9

Mukla tišina.– I gde je dakle taj dom kulture? pita Anders iznenada. –

Zar se ne nalazi negde van centra? kaže. Pokušava sad da pri-ča o nečem drugom, sedi tu i pravi se da se ništa nije desilo,kao hoće da mi dâ vremena i priliku da obrišem suze i sabe-rem se, da se ne blamiram još više nego što sam do sad. – Ilicentar, ne centar, nije tako lako reći šta je centar u ovom me-stu, nastavlja, kao sad se pomalo i slaže sa mnom, slaže se daje ovo mesto rupa, kao da će to popraviti stvari.

Opet tišina.Samo sedim tu i plačem. A Anders i Lars ne progovaraju

ni reč, ni njima nije jasno šta ja to radim. Jer ovo uopšte neliči na mene. Osećam se prazno, osećam se slabo, kao da mije sva snaga isisana iz tela. Sve je napornije i napornije biti utvom društvu, rekao je Lars, mrzovoljan i negativan. Ali zaštomi onda ranije nisu nešto rekli o tome, pa uvek su se zezali naračun mog pesimizma, pa uvek su se smejali mom sarkazmu.Kako da se promenim, ako ništa ne kažu, ako se samo slažu.Bar su mogli da mi daju nagoveštaj ili dva, ja sam sve vrememislio da sam im drag koliko i oni meni, a oni sve to vrememisle kako je naporno biti u mom društvu, kako sam negati-van. Okrećem glavu još malo udesno, stiskam usne i gutam.

– Zaustavi auto! odjednom mi izleće. Čujem koliko ljutozvučim, ljuto i odlučno. Spuštam šaku na bravu sigurnosnogpojasa, pritiskam crveno plastično dugme i odvezujem pojas,dok to radim zurim pravo preda se.

– Jun, bre, kaže Lars, i to kaže molećivim glasom.– Zaustavi auto! kažem.– Ej bre, kaže Lars.Okrećem se ka njemu, zurim u njega.– Zaustavi auto, jebote! kažem glasno.Mukla tišina. Prolazi sekundica, a onda Lars koči. Pažlji-

vo. Skreće ka ivici trotoara i staje.

10

– Jun, bre! kaže Anders.Ali ja otvaram vrata, izlazim napolje.– Ej! moli Anders.– Jun! kaže Lars.Ali ja zalupim vratima i krećem, hodam brzo i pravo na-

pred, ne osvrćem se, ne znam kuda ću, samo hoću da odemodatle, daleko.

11

Vemundvik, 6–10. jul 2006.

Dragi Davide, Sedeo sam u autobusu na putu za vikendicu kada sam pro-

čitao da si izgubio pamćenje, i kada sam se oporavio od šoka ipočeo da razmišljam kako bih mogao da ti pomognem u prise-ćanju, jedna uspomena mi se stalno vraćala a da ja nisamshvatao zašto, i odlučio sam da njome otpočnem ovo pismo. Vi-deo sam nas dvojicu u jednoj od naših mnogih šetnji centromNamsosa i oko njega. Nisam ni znao da imam tu uspomenu,dok nisam odjednom, sedeći u sedištu autobusa, osetio kako jebilo imati sedamnaest godina i kaskati duž ulice, samo ja i ti,jedan pored drugog, bez nekog naročitog cilja. Čini mi se da sesećam kako smo imali neku predstavu da idemo u te šetnje jernam je dosadno i nemamo šta drugo da radimo uveče, ali kadse prisetim razgovora koje smo vodili, koliko smo imali jedandrugom da ispričamo, koliko smo se unosili i angažovali i kakosmo imali običaj da požurimo drugim putem kada bismo ugle-dali neku drugu osobu sa kojom bismo inače morali da zasta-nemo i porazgovaramo, ne mogu to da shvatim nikako druga-čije do da smo i te šetnje smatrali značajnim same po sebi. I akoih nismo smatrali značajnim, sigurno smo ih tako doživljavali.

Možda je taj nesvesni doživljaj značaja i razlog tome što jetako nedramatična i svakodnevna uspomena prva iskrsla i naj-jače zasekla kada sam video tvoj oglas. Ne znam, ali mnogotoga što spominjem u ovom pismu, na primer mišljenja koja siimao, opisi događaja kojima nisam prisustvovao ili ljudi koje sipoznavao, a ja ih nikad nisam sreo, dobio sam kroz te razgo-vore.

Kada smo išli u osnovnu školu, nisam znao mnogo više o tebido da si pastorak nekog sveštenika, da igraš fudbal i da najda-lje bacaš onu lopticu kada je u školi sportski dan. Ne znam ni

12

zašto sam se uhvatio za te dve druge stvari, možda zato što samja sam bio toliko loš i u bacanju loptice i u fudbalu. Kada je tre-balo da bacam lopticu, izvodio sam ono što smo zvali bapskobacanje (bacanje iz podlaktice), i bio me je glas da sam prvi iza sada jedini u Osnovnoj školi Namsos koji je šutnuo loptu uaut u pokušaju da izvede slobodan udarac, a inače sam se pra-vio da se ponosim tom glasinom kad sam te upoznao.

Naše prijateljstvo počelo je kad smo išli u prvi razred gim-nazije. Trebalo je da u fiskulturnoj sali bude nekakav protestprotiv narkotika i ja sam, sećam se, rešio da pobegnem. U tovreme sam furao neki imidž anarhiste i frika i pokušavao samda ubedim sve, uključujući i sebe samog, da su me liberalni po-gledi anarhiste na ono što me je list Gateavisa naučio da nazi-vam „sredstvima za širenje svesti“ naveli da nabacim ranac naleđa i krenem ka izlazu, ako ne demonstrativno, a ono klima-vim hodom i sa namernom ravnodušnošću i usiljeno lenjimpokretima koje tinejdžeri često usvajaju ne bi li sakrili koliko sunesigurni. Nije bilo to u pitanju. U to vreme mi je tata bio ućorci zbog narkotika, i nisam hteo da učestvujem na tom pro-testu zbog pogrešnog tumačenja odanosti njemu, i kada je di-rektor škole odjednom uzviknuo moje ime i rekao da moramsmesta da se vratim i sednem, i kada su se svi okrenuli na svo-jim sedištima i zinuli u mene, najednom su me savladala svaona osećanja koja sam do tada koliko-toliko uspevao da kon-trolišem, i briznuo sam u plač pred celom školom. Većina jeznala da je tata u zatvoru i šta je uradio, ali tada si samo tishvatio vezu između toga i tog potpuno neočekivanog nervnogsloma, i nakon nekoliko sekundi potpune tišine, dok je nasta-vno osoblje i sigurno više od trista učenika zaprepašćeno zuri-lo u mene, čuo sam te kako pitaš direktora, jasno i glasno: „Dali biste Vi voleli da učestvujete u demonstracijama protiv sop-stvenog oca?“

Kasnije, kada sam se zaljubio u tebe, i kada mi je zaljubljenost

13

preradila sećanja, zamišljao sam te dok to izgovaraš kao neka-kvog Džejmsa Dina. Činilo mi se da te se sećam kako sediš najednoj od klupa, skroz opušteno, sa oba lakta nabijena u zid izasebe, i kako se smešiš dok gledaš pravo u direktora sigurnim,mirnim očima. Naravno, do danas je taj prizor izbledeo. Onošto zasigurno znam je da si imao na sebi belu majicu i da si re-kao to što si rekao.

Isprva sam se osećao kao da si me na neki način razotkrio,i bio sam besan na tebe zbog toga, ali što sam se više distanci-rao od toga što se dogodilo, to sam se osećao zahvalnije, i ubr-zo sam bio gotovo dirnut što si me odbranio na taj način. Di-vio sam ti se zbog hrabrosti i pravednosti koje si pokazao i uperiodu pre nego što smo postali prijatelji i počeli redovno da seviđamo, pazio sam da se slučajno pojavim na mestima gde samznao da ćeš biti i ti. Ako bih čuo da ćeš biti na nekoj žurci, či-nio sam sve što je u mojoj moći da upadnem na tu žurku, akobih čuo da ćeš u bioskop, ostavljao sam sve druge radne zada-tke i odlazio u bioskop, a kada sam išao u školu ili dole do cen-tra, skoro uvek sam prolazio pored kuće u kojoj ste živeli ti, Ar-vid i Berit, kako bih dobio priliku da te sretnem ili samo da tevidim. To što mi je trebalo nekoliko minuta više mi nije ništaznačilo.

Ali, istovremeno sam pokušavao da zadržim neko dosto-janstvo. Držao sam se podalje i nikad nisam bio napadan, sme-šio sam se i kratko te pozdravljao kad smo se sretali, ali nikadse nisam usudio da započnem razgovor, a uzevši u obzir da siti namrgođeni ćutljivac koji govori ono što je neophodno, ali re-tko nešto više, skoro da mi nije jasno kako smo uopšte krenuliu priču. Ali sigurno smo najzad to učinili, jer smo do kraja go-dine postali nerazdvojni.

Naravno da nemam internet u vikendici, tako da sam moraodo komšije kad sam hteo da napišem mejl tvom psihologu kako

14

bih saznao kako da postupam ne bih li ti pomogao. Pustio meje da uđem i dozvolio mi da se poslužim njegovim računarom,ali bio je ljut, neljubazan i očigledno željan da me izbaci, takoda na žalost nisam imao dovoljno vremena da pitam sve onošto sam nameravao da pitam. Ali, koliko sam razumeo iz jedi-nog mejla koji je tvoj psiholog stigao da pošalje, ležiš u samici inije mi dozvoljeno da te posetim, što najviše želim. Svaki kon-takt se mora odvijati preko pisama. A, koliko sam shvatio, dokpišem ova pisma ne treba samo da pokušavam da ti probudimpamćenje. Ako nikom od onih koji ti pišu ne uspe da te navededa se setiš, važno je da saznaš što je moguće više o tome ko sinekad bio, kakav život si živeo, sa kim si se družio, sa kim si usrodstvu i odakle si poreklom itd, i tvoj psiholog me je zbog togapodstakao da unesem apsolutno sve što znam o tebi, ne samoono što smo zajedno doživeli. Tako ću, pre nego što nastavimda pričam o nama dvojici, pokušati da zapišem ono malo štoznam i čega se sećam o tvom poreklu i životu koji si živeo prenego što smo se upoznali.

U hodniku vaše kuće visila je neka avio-fotografija jednebele drvene kuće koja se nalazi skroz dole na kamenju uz morena ostrvu Otereja. Pre nego što se Berit udala za Arvida, kadasu se uselili u njegovu kuću u Namsosu, živeo si u toj kući sanjom i svojim dedom, Erikom, čovekom koga znam samo saneke stare crno-bele fotografije na kojoj je prikazan kao mlad,prilično robustan putar čupave kose, širokih, oblih ramena, sacrnim, gustim brkovima koji su mu štrčali kao kike sa obe stra-ne lica.

Berit je bila domaćica kod tvog dede otkad je tvoja bakaumrla, u nekom trenutku početkom šezdesetih. Kada je imalasedamnaest ili osamnaest godina, preselila se u garsonjeru uNamsosu i počela da uči za bolničarku u isto vreme kada i mama,ali je zatrudnela sa tobom nakon jedva godinu dana, i stogabila prinuđena da napusti školu i vrati se nazad na Otereju.

15

Niko nikad nije saznao ko ti je otac, Berit je iz nekog razlogaodbijala da kaže, i krila je to do kraja života i od tebe.

Moja majka je imala običaj da priča o Berit iz tog vremenai opisivala je mršavu i bledu mladu ženu riđe kose, sa pegica-ma i malim prćastim nosem. Pričala je koliko je Berit stidljivoi pogubljeno izgledala i koliko se iznenadila kada se ispostavi-lo da je sasvim suprotno. Kao i mnogi drugi koji su preživeli su-rovo detinjstvo i ranu mladost, bila je očvrsnula, i prema reči-ma moje majke, delovalo je kao da se nimalo ne plaši niti se imrvicu stidi, što je obično slučaj sa ljudima sa sela kad dođu ugrad da idu u školu. Bila je brbljiva i mlela je kao vodenica, nijese libila da kaže šta misli, bez obzira sa kim priča, a ako bi jojneko učinio nešto nažao, umela je da bude nemilosrdno drskai skoro beskrajno povredi i ponizi okrivljenog. Telesni nedosta-ci, greške u govoru, teška prošlost: dozvoljavala je sebi da se za-vitlava sa svim tim, i bila je toliko pronicljiva i rečita da slu-šaoci nisu mogli da se ne smeju, koliko god da su pokušavali. Aako bi žrtva odgovorila istom merom i, na primer, prokomen-tarisala njene ružne prednje zube, samo bi se grubo nasmejala.Saosećanje i sentimentalnost su luksuz koji ona nikada nijemogla sebi da priušti i nije dozvoljavala da je nešto dotakne.„Da mi je neko tada rekao da će ona tamo naći sebi sveštenika,umrla bih od smeha“, govorila je mama.

Tvoj deda je takođe teško prihvatio što mu se kći udala zasveštenika. Pričao si mi da je bio ateista i komunista veran Mo-skvi do dana kada je umro. Vrteo je glavom i smejao se mno-gim stvarima u koje je Arvid verovao i njegovim predstavama,i činilo se da mu nikada nije dosadilo da traži konkretne opiseili racionalna objašnjenja različitih mirakula i čuda spomenu-tih u Bibliji. „Zar ne možeš da objasniš to oko devičanskog ro-đenja tako da prost čovek sa Otareje može to da shvati?“, i akobi Arvid prevideo ironičan ton za koji je znao da postoji i oz-biljno mu odgovorio, tvoj deda bi sedeo i slušao nasmejanog

16

lica, a kada bi Arvid završio sa pričom, on bi se grohotom na-smejao i popovalački zavrteo glavom; „E, to su bila vremena!“,umeo je da kaže. „Tako nešto se danas ne dešava, to je sasvimsigurno!“

Ovi razgovori su za njega bili prava zabava, govorio si mi,kao i zadirkivanje Berit podsećanjem iz kakve porodice i kakvesredine je potekla. Kada su se nalazili govorio je još sočnije igrublje nego inače i stalno se prisećao epizoda iz davnih danakojima je zajedničko bilo to što se radilo o stvarima koje se nisuuklapale u hrišćansko društvo kome je Berit želela da se prila-godi i postane njegov član. „A ona Nova godina kad si sve mu-škarce toliko nadmašila u piću da su popadali pod sto“, umeo jeda kaže, dok se glasno i od srca smejao, a ako tvoja majka nebi isto to uradila, pravio se kao da je iznenađen i da mu ništanije jasno. „Ali zar se ne sećaš toga?“, umeo je da pita, a dok jesedeo i uživao i čekao odgovor, Berit je bledela od besa.

Dok si mi to pričao obično si se od srca smejao, ali tada, nalicu mesta, osećao si se neprijatno i nesigurno. Arvid se, sa dru-ge strane, pravio kao da ne dozvoljava da ga to dotakne. Pre-ma onome što si mi ispričao, znao je on i da se naljuti i da seoseća poraženo i besno, ali želeo je da ubedi tebe i tvoju majkuda mu je ispod časti da ga tako nešto potrese ili poremeti, i zatoje samo sedeo tamo i smešio se, odišući beskrajnim strpljenjemi tolerancijom. Ovo se, inače, odlično slaže sa time kako sam gaja doživljavao kao osobu pošto smo se upoznali i pošto sam po-čeo da provodim vreme kod vas. Moguće je da su mi uspome-ne iz tog vremena obeležene time što sam kasnije saznao da jeArvid počeo da ima psihičkih problema nakon što ti je majkaumrla, ali ipak mi se čini da se sećam da mi je izgledao kaoonaj tip čoveka koji pokušava da sakrije haotičan unutrašnjiživot mirnom i spokojnom spoljašnjošću, i koji bez sopstvenogznanja preteruje u tome i zato na kraju deluje zastrašujuće. Nje-gov osmeh je bio toliko blag i dobar da je bilo teško poverovati

17

u tu ljubav kojom je trebalo da odiše, a govorio je toliko sporoi tiho i tako iskreno da sam bio uznemiren u njegovom društvu,a ne smiren kao što mu je verovatno bio cilj.

Inače, mnogi su pogrešno tumačili ovakvo ponašanje i sma-trali ga dokazom toga da je stereotip o samozadovoljnom i vi-sokoparnom svešteniku tačan. „Lako je biti blag i ljubazan ipopovati ljudima kad si sam ubeđen da ćeš otići u raj, a sviostali u pakao!“ govorila je mama. Međutim, niko od nas kojismo poznavali Arvida ga nije doživljavao kao samozadovolj-nog i visokoparnog. Naprotiv, izgledalo je kao da ima iskrenuželju da ga shvataju kao običnog čoveka koji je igrom slučaja isveštenik, čoveka koga većina ljudi smatra jednim od svojih.Istina, to mu nije uspelo. Kada bi on, inače tako spokojan, no-sio plavo-beli fudbalski šal i stajao na tribinama i navijao kadje igrao FK Namsos, mnogi su se smejali i posmatrali ga saistim prezirom s kojim su posmatrali političare kad bi se takoponašali. Tumačili su to kao predstavu i pokušaj da se umiliobičnom narodu. Pored toga, Arvid je, kao i mnogi sveštenici,imao neugodnu tendenciju da svaki razgovor posle izvesnogvremena usmeri tako da se radi o hrišćanstvu, a to je čestostvaralo distancu prema ljudima i činilo da se osećaju loše. Akobismo, na primer, sedeli na vašem stepeništu neke zimske noćii divili se zvezdanom nebu, mogao sam biti siguran da će onkao slučajno početi da priča o Vitlejemskoj zvezdi, a ako bi naTV-u išla neka emisija o prirodi u kojoj se vidi kako je neka vr-sta životinje dobro prilagođena svom okruženju, samo bih se-deo i čekao da on počne da se zaprepašćuje što postoje ljudi kojimrtvi ozbiljni misle da je nešto tako fantastično moglo nastatipukim slučajem.

Ti si i sam rekao da mrziš upravo tu njegovu osobinu. Kadsi bio mali, često si osećao kako se atmosfera promeni kada onuđe u sobu. Glasan, živ razgovor bi se potpuno raspao čim bi seon pojavio, a među prisutnima bi se proširio osećaj nesigurnosti

18

i lake nervoze. Uvek je bilo onih koji su pravili predstavu odtoga što su govorili i ponašali se baš kao i obično, ali njih je bilotoliko malo i stoga su bili toliko vidljivi među prisutnima da jetaj pokušaj gotovo uvek bio više grčevit i mučan nego herojski,i oni su ili odustajali i ćutali, ili su činili kao i svi ostali: poči-njali su da govore o stvarima za koje su mislili da ih je bezbe-dno spominjati u pristustvu sveštenika. Prosipali su trivijalno-sti o vremenu i vetru i izlagali mišljenja protiv kojih nije mogaobiti niko ko ima imalo mozga. I dok si ti tako sedeo i crveneood stida, Arvid nije primećivao ništa što se dešava, bar po tvommišljenju. Sada nisam siguran da si bio u pravu što se toga tiče.Sećam se da je Arvid bio i inteligentan i pažljiv, i rekao bih dasu ove situacije za njega sigurno bile bar isto onoliko bolne kaoi za tebe.

Inače, i u vašem domu sam mogao da primetim nesigurnu,pomalo nervoznu atmosferu koja je nastajala kada bi Arvidušao u prostoriju. To je bilo kao da je prividni mir kojim je Ar-vid zračio bio model ponašanja i ideal kome je cela porodicatrebalo da stremi, i ne samo porodica, već i porodični prijatelji.Bilo je to kao da se većina ljudi u tom hrišćanskom društvu izpetnih žila trudila da deluje blago, ljubazno i ispunjena lju-bavlju prema bližnjem, kao da su po cenu života morali svevreme da podsećaju jedni druge koliko se vole. Kada sam biokod vas, imao sam osećaj da je dozvoljeno ne slagati se sa ne-čim, ali da se ne sme počinjati svađa, neko je mogao čak biti iiznerviran ili ljut, ali je najbolje bilo ne podizati glas. Sve nera-vnine u raspoloženju i temperamentu je nekako trebalo ublaži-ti i uglačati, ne samo ponore, već i vrhove. Bilo je odlično akoje neko radostan, ali nije trebalo likovati, dovoljan je bioosmeh. A ako bi nekog baš ponelo raspoloženje, ostali bi de-monstrativno ćutali nekoliko sekundi, ili bi se blaženo smešili,da bi zatim počeli da pričaju o nečemu sasvim drugom.

Međutim, uprkos tome, ili upravo zbog tog neizgovorenog

19

uslova da se svi uvek moraju kontrolisati, s vremena na vremeje bilo snažnih izliva osećanja. Bio sam jednom sa tobom kodtvoje kuće kada je tvoja majka upravo bila oprala pod, a Arvidušao unutra u čizmama prekrivenim plavom glinom, i tadasam prisustvovao ispadu u kome sam video delić one Berit kojumi je majka bila opisala. Naravno, za nju nije bila sitnica daneko uđe u prljavim čizmama, a ona samo što je završila sa či-šćenjem kuće. Tamo odakle su tvoja i moja majka, domaćicazahteva priznanje za to što je kuća sređena i čista i mnogo nje-nog samopoštovanja se zasniva na tome što joj njen suprug isusedi i svi ostali odaju to priznanje. Na primer, moja mamanakon čišćenja nikad nije vraćala zoger, kofu i krpu za čišćenjeu ormar gde im je i mesto, uvek je naslanjala zoger uza zid upredsoblju, spuštala kofu pored njega i kačila mokru krpu naivicu kofe i to bi tako stajalo do sledećeg dana, tako da se svikoji uđu sete da prokomentarišu svež miris deterdženta ili kažudruge stvari kojima odaju priznanje mami kao odgovornoj ivrednoj ženi. Ne izuti se pre nego što uđeš je stoga bila grubauvreda, to je bilo isto kao kada bi joj neko rekao da ne vredi ni-čemu.

Ali gnev koji je Berit osula po Arvidu kada je ušao u prlja-vim čizmama ipak nije bio u skladu sa prekršajem koji je poči-nio. „Svinjo jedna!“ vrisnula je na njega, i sama činjenica da jeneko tim tonom tako nešto rekao kod vas u kući učinila je daustuknem i samo sedim i blenem. Još veći utisak je ostavilokada je oborila sve što je stajalo na radnoj površini u kuhinji.Njena podlaktica je prešla kao kosa preko radne površine, šoljei posude i čaše i escajg pali su na pod uz zaglušujuću larmu, akada se prestravljeni Arvid dovoljno sabrao da je upita šta jojje za ime sveta, raširila je ruke i histerično se zakikotala; „Pa,ja samo radim isto što i ti, staram se da imam šta da radim ve-čeras“, rekla je, a onda je briznula u plač.

Nikad nisam čuo niti mogu da zamislim da si ti nekad imao

20

ovakve ispade. Kada si bio u školi ili među prijateljima, bio si,kao što sam već rekao, namrgođeni ćutljivac, a kod kuće si utome išao još dalje i ponašao se grubo i gotovo bezosećajno, na-ročito prema Arvidu. Nisi baš bio neprijateljski nastrojen, većviše kao da si svoj cilj da se obuzdaš doveo do ekstrema, kao dasi rešio da uopšte ne izražavaš osećanja, i često si se ponašao bi-rokratski, gotovo mehanički. Ako bi te Arvid zamolio da muučiniš nešto, na primer, činio si to što te je zamolio bez zanove-tanja, nisi mu odgovarao kada te je nešto pitao, nisi ga čak nigledao, samo si ustajao i radio to što te je zamolio, a onda si sevraćao tamo gde si bio kada te je zamolio. Ponašao si se kao dati je on šef, a ne očuh. A kada je pričao sa tobom i pokušavaoda te uvuče u razgovor, često si odgovarao jednosložnim rečimai ravnodušnim, monotonim glasom. „Lepo“, umeo si da odgo-voriš kada bi on pitao kako smo se proveli u vikendici. „Ne!“,rekao bi kada bi on pitao da li smo nešto upecali.

Često mi ga je bilo žao u tim situacijama. Smešio se i pra-vio se kao da ga to ne dotiče, ali ja sam lepo video da ga je bo-lelo što si toliko odbojan. Kada sam te tokom jedne od našihšetnji suočio sa tim, sećam se da si bio iznenađujuće prgav. Re-kao si da ne možeš da podneseš to prijateljstvo i to beskrajnostrpljenje sa kojim ti je pristupao, da ne veruješ u tu ljubav kojuje sve to trebalo da dokaže i da ne znaš kako da se od toga od-braniš. Rekao si da je i tebi ponekad žao njega, da te ponekadgrize savest kada te prekomerno obasipa tom svojom dobrotomi da često osećaš pritisak da mu uzvratiš dobrotom, ali ne želiš,ne zato što je oženjen tvojom majkom i zato što si i dalje lju-bomoran zbog toga kao i kada si bio mali, već zato što te uz-vraćanje dobrotom ispunjava nekim osećajem kao da gubišsebe i postaješ baš onakav kakav bi on želeo da budeš. Smatraosi da on ima potpuno svesnu nameru da te oblikuje i vaspitaonako kako bi on hteo. Uvek je bio takav, rekao si, samo je pro-menio taktiku i postao sofisticiraniji nego ranije. Kad si bio

21

mali, čitao ti je Bibliju i pričao priče iz nje, pretplatio se naSasu2 u tvoje ime, vodio te u crkvu i nedeljnu školu i plašio teSatanom i večnom patnjom tokom večernje molitve. Činio jesve što je mogao da te navede na ono što je on smatrao ispra-vnim putem, ali ništa nije vredelo, i sada se umesto svega togauzdao sasvim svesno u to da koristi moć primera i da se umi-ljava. Rekao si da je ljubazan i nežan zato što to smatra jedi-nim načinom da te pridobije, da je ne samo on, već i celo hri-šćansko društvo kome je pripadala vaša porodica biloangažovano u tom projektu preobraćanja, molili su se za tebe,pokušavali su da ubede Berit da više navaljuje da se uključiš udruštvo mladih hrišćana (naročito hor, zato što ne pevaš loše),i gotovo da su bili besramni u svojoj hrišćanskoj idili.

Iako sam mislio da si nepravedan prema Arvidu kada si biotako odbojan, bio sam impresioniran snagom koju si pokazivaou odnosu sa njim i ostalima iz tog hrišćanskog društva. Tvojumajku su uspeli da „pripitome“, kako se mama izrazila. Istina,krišom je pušila (sećam se plutajućih, poluraspalih opušaka uklozetskoj šolji i pušačkog daha koji je pokušavala da kamufli-ra uz pomoć žvaka, uglavnom marke toj, ali nekada i sorbits),a ti si sumnjao da je sebi malo davala oduška u retkim prilika-ma kada je posećivala stare prijateljice na Otereji, ali svi su bilisigurni da je promenila način života i zaista prihvatila Hrista.Jedno vreme je čak išla na sedeljke kod neke Arvidove tetke, alito je za nju bilo malo previše. Govorila je da ne može da izdr-ži da satima sedi i veze buduću nagradu za sledeći bazar, dokpije kafu, jede vafle sa smeđim sirom3 i sluša žene dvadeset, tri-

22

2 Blåveisen (Sasa) – časopis za decu Saveza norveških luteranskih misi-ja, koji je pod tim imenom izlazio od 1917. do 2001, kada je promenio imeu Blink. (Prim. prev.)

3 Smeđi sir (brunost, no.) – sir od mleka, slatke pavlake i surutke po-pularan u Skandinaviji, slatkastog ukusa, pravi se od kozjeg ili kravljeg mle-ka, ili mešavine. (Prim. prev.)

deset godina starije od sebe kako se smeju kao lude na brašno imisle da su bezobrazne kad neko kaže „prdež“.

Ali bez obzira na to koliko su se Arvid i ostali svesrdno tru-dili, nisu uspeli da te „pripitome“. Pre će biti upravo suprotno,što su više pokušavali, to su te više udaljavali od sebe, a u onomperiodu kada su bili najangažovaniji govorio si o Arvidu i nje-govom društvu gotovo sa mržnjom. Pokušavao si da nabacišironičan i tobože ravnodušan ton, ali iza keza i smeha krili suse bes, frustracije i bol, i ti si mnoge večeri provodio kod nas jersi želeo da odložiš povratak kući do trenutka kad si bio siguranda je Arvid otišao na spavanje. Nikad nismo spominjali dazbog toga čekaš jedanaest, dvanaest ili pola jedan da počneš dazevaš i kažeš da se sutra ide u školu, ali ja sam to shvatao, a tisi znao da ja to shvatam, i video sam na tebi da ceniš to što samtu za tebe a ne postavljam pitanja. Za mene je to bila potpunoprirodna stvar, i znao sam da ćeš i ti uraditi isto za mene ondakada meni bude potreban neko da mi se nađe.

23

Karl Frode TilerZAOKRUŽIVANJE

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-089-3

štampaKarganović

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.113.5-31

ТИЛЕР, Карл Фроде, 1970-

Zaokruživanje / Karl Frode Tiler ;

prevela sa norveškog Sofija Vuković. -

Beograd : Завет, 2012 (Beograd :

Karganović). - 285 str. ; 20 cm

Prevod dela: Innsirkling / Carl Frode Tiller.

ISBN 978-86-7034-089-3

COBISS.SR-ID 192213004