KANDID

Književnik, istoričar i filozof Volter, ili, punim imenom, François Marie Arouet le Jeune Voltaire, najznačajniji je francuski književnik iz doba prosvetiteljstva.

Rođen je 21. novembra 1694. godine u Parizu u porodici siromašnog plemića. Pohađao je jezuitsku [jezuit – član Društva Isusovog, katoličkog reda osnovanog u XVI veku za borbu protiv reforme, koji je postao potpora papinstvu i predstavnik nazadnjačkog crkvenog krila.] gimnaziju, počeo da studira pravo ali je uskoro napustio studije. Kao talentovan pisac epigrama i duhovit satiričar rano je ušao u pariske mondenske krugove.

Zbog uvrede regenta, Filipa Orleanskog, zatvoren je 1717. u tvrđavu  Bastilju, gde ostaje godinu dana. U zatvoru je napisao tragediju Edip, koja će mu doneti veliku popularnost. U periodu od 1717. do 1726. godine u Parizu doživljava velike književne uspehe, ali zbog svađe s vitezom Rohanom opet dospeva u Bastilju.

Godine 1726. odlazi u Englesku i tamo ostaje tri godine. Boravak u Londonu predstavlja značajnu prekretnicu u njegovom životu: Volter tamo sklapa pri-jateljstva sa najistaknutijim engleskim književnicima, među kojima je i Svift, i upoznaje se sa filozofskim delima Poupa, Njutna i Loka. U Engleskoj objavljuje Anrijadu – jedan od retkih epova XVIII veka, spev protiv religijskog fanatizma. U to vreme piše Filozofska pisma (na francuskom jeziku objavljena 1734. g.) koja je pariski Parlament proglasio “skandaloznim” i javno spalio. [“Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomači, Volter je prokomentarisao: ‘Moje su knjige kao kesteni. Što se više peku, više se i prodaju’.”]

Nakon toga mu je boravak u Parizu ponovo onemogućen i on odlazi, u društvu svoje prijateljice, duhovite i obrazovane markize od Šatlea [Markiza od Šatlea, odnosno Emilija de Bretej, bila je samouki naučnik – matematičar i fizičar. Prevela je sa latinskog na francuski jezik dela Lajbnica i Njutna, dopunjavajući prevode svojim komentarima i objašnjenjima težih delova originalnih tekstova. Njen prevod Njutnovih dela se još uvek koristi. Važila je za najumniju ženu svoga doba. “Emilija de Bretej je bila lepa, inteligentna i ambiciozna devojka. U devetnaestoj godini udala se za markiza Florena od Šatlea i s njim imala troje dece. Pošto se Emilijin muž posvetio vojnoj karijeri, s njom se retko viđao pa se ona 1730. god. preselila u Pariz. U Parizu je vodila luksuzan i raskalašan život i imala više ljubavnih veza, sve dok 1733. godine nije postala Volterova ljubavnica.”, “Dok je Volter živeo u izgnanstvu u Nemačkoj i Švajcarskoj, Emilija de Bretej imala je ljubavnu aferu sa pesnikom Sen- Lamberom. Kad je otkrio ovu vezu, Volter, koji se vratio u Francusku, izazvao je u nastupu ljubomore veliki skandal koji se umalo nije tragično okončao”, ”Emilija je umrla prilikom porođaja u 43. godini života. Vrativši se u Pariz posle njene sahrane, Volter je neko vreme boravio u kući u kojoj je sa njom živeo. Po kazivanju posluge, Volter se po noći često budio, ustajao i po mraku uzvikivao Emilijino ime.” (Božanstvena ljubavnica)], u njen dvorac u Šampanji. Deset godina provedenih tamo predstavljaju najsrećnije i najplodnije razdoblje njegovog života. U tom periodu je napisao svoje čuvene tragedije (Zaira, Meropa itd.), filozofska i istorijska dela (Elementi Njutnove filozofije itd.), a dopisuje se i s pruskim kraljem Fridrihom Velikim.

Godine 1744. Volter se vraća u Pariz [Tada piše libreto za operu Princeza od Navare, koja mu je

donela veću slavu među aristokratijom nego njegova najbolja umetnička dela, iako ju je sam nazvao ‘sajamskom lakrdijom’.], gde je imenovan dvorskim pesnikom i istoričarem Luja XV, ali zbog šale na račun kraljeve ljubavnice, markize de Pompadur, mora ponovno da napusti Pariz. Nakon kraćeg lutanja odlazi u Berlin, odnosno Potsdam, na poziv Fridriha II (Velikog). Prisno prijateljstvo s “kraljem-prosvetiteljem”, s kojim je često, u šetnjama i na večerama, duhovito razgovarao [“Voltaire je neko vrijeme proveo na dvoru pruskog kralja Fridricha. Jednom je s kraljem krenuo na rijeku na veslanje. Kada su stupili u čamac Voltaire primjeti da u čamac ulazi voda i naglo skoči na obalu. Kralj, koji je ostao u čamcu, s osmijehom reče: Zar se toliko bojite smrti? - Naravno da se bojim, na svijetu  je mnogo kraljeva, ali je samo jedan Voltaire ”] i koji je tražio da Volter ispravlja njegove spise, trajalo je tri godine. Iz Potsdama se Volter povlači u zamak Fernej, na švajcarsko-francuskoj granici, koji je kupio radi lične sigurnosti. Do tog vremena i neposredno nakon toga nastali su njegovi romani Zadig (1747.), Mikromegas (1752.) i Kandid(1759.). U tom razdoblju piše pamflete i pisma, ogorčeno se bori protiv fanatizma Crkve i brani nevino osuđene. Svoje borbene anti-klerikalne rasprave piše pod pseudonimima. [“Volter je tokom svog života upotrebio više od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima.”  (Volterov ‘Kandid’)]Tek kada je umro Luj XV i kada je malo popustio apsolutizam u Francuskoj (godine 1778.), Volter se trijumfalno vraća u Pariz, obasipan cvećem i uz klicanje čitavog grada, ali tri meseca kasnije, 30. maja, umire. Prvo je sahranjen tajno, kako bi se izbegle demonstracije, a 1791. godine revolucionari njegovo telo prenose u Panteon.

Volter je bio jedan od najizrazitijih predstavnika epohe prosvetiteljstva [“Pokret u evropskoj kulturi koji se zasniva na uverenju da je celokupni život društva moguće izgraditi na samostalnoj i kritičkoj upotrebi uma; prirodna svetlost ljudskog uma uslov je ukupnog društvenog napretka.”] (koja se u Francuskoj često i nazivala epohom volterijanstva) i najslobodoumnijih duhova ondašnje Evrope; saradnik čuvene Enciklopedije [“najviši domet prosvetiteljskog pokreta; ‘delo koje objedinjuje celokupno ljudsko znanje u određenom vremenskom periodu’ ; izlazila od 1751. do 1780. g. u 35 tomova ”]. Tokom boravka u Engleskoj približio se Lokovom empirizmu i njegovom zalaganju za tolerantnost [Volter: “Ja se ne slažem ni sa jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš”], a takođe je izučavao Njutnovu mehaniku, koju je u Francuskoj popularisao (protiv Dekartove filozofije). Volter je, uopšte, bio značajan za popularizaciju filozofije, sjedinjujući književnost i filozofiju i pretvarajući i jednu i drugu u borbenu i duhovitu književno-filozofsku prosvetiteljsku publicistiku. Bavio se metafizičkim pitanjima Boga, slobode, besmrtnosti duše. Bio je žestoki protivnik (i kritičar) Katoličke crkve, kao osnove feudalizma i mistike, praznoverja i predrasuda, borac čiji je radikalni poklič Uništite bestidnicu! (Éerasez l'infâme!) snažno odjeknuo čitavim vekom. Pod uticajem deizma [Učenje koje dopušta da Bog postoji samo kao prauzrok sveta, a negira postojanje Boga kao ličnosti (teizam) i njegovo mešanje u život prirode i društva (čuda i sl.)]smatrao je da religija mora biti moralna, prirodna i u skladu s ljudskim razumom [Volter je smatrao da bez Boga moralnost nije moguća, zbog toga Bog mora postojati. “Kad Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti”]. Volter je smatrao da, što je manje dogmatska, religija postaje bolja i istinitija. U mladosti, zastupao je slobodu volje, ali je kasnije promenio stanovište, priznajući samo slobodu delovanja [“Prema Volteru, sloboda je kada čovek može da radi ono što želi (psihološki determinizam).” (“According to Voltaire, freedom is when one can do what one wants to do (the psychological determinism).” ) (The philosophies of enlightenment)] . Stav je promenio i u odnosu na problem zla; bio je optimista [“Jedno od njegovih dela, Zadig, vrlo je

slično Kandidu po zapletu i strukturi, ali izražava veoma optimističan pogled na život.” (“One of his works, Zadig, is very similar to Candide in plot and structure, but expresses a highly optimistic view of life.”) (prema Voltaire’s criticism of Leibniz, Patrick Mooney)], ali je optimizam definitivno napustio, kako se smatra, posle zemljotresa u Lisabonu [“Povijesni primjer razornog djelovanja potresa na više razina jest glavni grad Portugala. Lisabon je proživljavao ekonomski procvat temeljen na zlatu i dijamantima iz brazilskih rudnika kad ga je pogodio potres. Bilo je to 1. studenoga 1755. U zoru na blagdan Svih svetih crkve su vrvjele vjernicima. Molitva i zvona odzvanjali su gradom. Odjednom buka, lom i ljudski urlici! Prvi val odnio je 30 tisuća života. Blagostanje je naglo prekinuto, a državu su zahvatili nemiri” (Potresi - zlo koje utire put novim civilizacijama)].

Oštro kritikuje racionalističku filozofiju i podsmijava se metafizičkim sistemima Dekarta, Spinoze, Lajbnica. Roman Kandid, koji se smatra njegovim remek-delom i jednim od najrevolucionarnijih djela francuske Prosvećenosti XVIII vijeka, predstavlja odgovor na Lajbnicove [Lajbnic, Gotfrid Vilhem (1646.-1716.), nemački filozof, jedan od najznačajnijih predstavnika racionalizma; osnivač i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade (pojedinačne supstancije (ne “protežu” se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se međusobno razlikuju po predikatima, stvara ih ili uništava čudo, imaju percepcije (dušu), ali nisu je sve svesne;  piramidalno hijerarhijski uređene, više monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Položaj i organizacija monada su ono što bi mogli nazvati realnim prostorom. “Monade nemaju prozore.”) i šest osnovnih principa koji “predstavljaju zakone racionalnog mišljenja i oruđe koje treba da omogući detaljan opis stvarnosti” (princip neprotivrečnosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga što se ne može razlikovati, princip najboljeg (od svih mogućih svetova), princip prestabilirane harmonije).] principe (najboljeg od svih mogućih svetova, prestabilirane harmonije, dovoljnog razloga), odnosno ideju po kojoj je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa [“Pošto se predpostavlja da je Bog beskonačno dobar i beskonačno moćan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek čini ono što je najbolje … i može odlučivati o svemu što je logički moguće. … Bog  je mogao da stvori svet u kome ne bi bilo zla, ali takav svet nije ‘najbolji od svih mogućih’! ‘Najbolji mogući svet’ je onaj u kome je količina dobra maksimalizovana uprkos činjenici da neka dobra nužno povlače za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra veći je u našem svetu nego što bi bio u bilo kojem drugom od mogućih svetova. Stvarajući baš ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu.”(Filozofija)].  Kandidom je Volter hteo da pokaže koliko je takav kosmološki optimizam udaljen od stvarnosti. U romanu se Lajbnicova teorija ne osporava direktno, već Volter svom junaku “podaruje” toliko patnje i bola da fraza kako je ovo “najbolji od svih mogućih svetova” zvuči jednostavno groteskno.

Osim metafizičkog optimizma, na udaru Volterove kritike našli su se svi koji su bili krv i meso feudalnog sistema(Korać, Volterov ‘Kandid’) rat, verska netolerancija, nasilje, nauka koja ne zna za progres, ljudska glupost i dr. On neumoljivo i nemilosrdno prikazuje sveštenike, sudije, bogataše, inkvizitore, Jevreje, naivčine i filozofe. Neki od njegovih “neprijatelja”, pojavljuju se u romanu prerušeni, ali tako da čitalac lako može da pretpostavi o kome je reč.

Svoj roman objavio je 1759. godine u Ženevi. Mesec dana kasnije gradsko veće ga zabranjuje, što je samo doprinelo da postane poznat i izvan granica Švajcarske, pa se ubrzo primerci romana

pojavljuju u Parizu i drugim evropskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja u toku Volterovog života), ali i napadana. Na optužbe Volter jednostavno odgovara da “on tu detinjariju nije napisao”. Delo je objavljeno pod pseudonimom [kao prevod s nemačkog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su nađeni u doktorovom džepu kada je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759.], kao francuski prevod jednog nemačkog dela, u šta nisu verovali ni čitaoci ni cenzori Luja XV (jer je Kandid i sadržajem i stilom otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko, poreklo), ali mogli su samo da nagađaju ko je pravi pisac, jer je ovaj bio dovoljno razborit i oprezan da se ne otkriva, ni prvima ni drugima [“Volteru se činilo da mu opreznost nalaže da i u svojim privatnim pismima tvrdi da Kandiduopšte nije njegovo delo. Neobično bogatstvo mašte, ubitačna ironija, lak i duhovit stil – sve je to izazivalo sumnje da je on ipak pisac dela koga se odricao.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)]. Ova opreznost svedočila je o Volterovom velikom životnom iskustvu – kada je napisao Kandida bio je već u šezdesetpetoj godini života i više nije imao nikakvih iluzija o svetu u kom je živeo.

Volter je bio izrazito dobar satiričar [ “…malo je pisaca koji su imali talenat za satiru, kakav je on imao.” (Korać,Volterov ‘Kandid’)] i voleo je da piše takozvane filozofske romane  [Filozofski roman je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoće da izloži ili napadne izvesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmišljene događaje. Ali ne može biti ni tako ozbiljan kao esej, ni tako verovatan kao roman čemu, uostalom, ni ne teži. Pisci, stvarajući takva dela, ne misle ni jednog trenutka da će čitalac smatrati te fikcije stvarnošću, čak im se čini poželjnim da se filozofski roman pokaže kao neko fantastično pripovedanje. Filozofski roman i filozofska priča cvetaju u vremenu u kome se ideje razvijaju brže od ustanova i običaja. Tada književnici, gonjeni potrebom da kažu šta misle, ali ometani strogošću policija, cenzura ili inkvizicija, pokušavaju da pobegnu u apsurdnost i da se učine nepovredivim čineći se neverovatnim.prema: ‘Candide’ Voltaire,  filozofski roman,] ili filozofske pripovetke, među kojima Kandid zauzima posebno mesto. Volter se ovim književno-filozofskim rodom služi da da bi s više slobode izrazio svoje ideje, koje bi se u eseju pokazale kao prevratničke i mogle bi da  uvrede ili ozlojede čitaoce. Što se čitalac više oseti prenesenim u neki svet, to je smireniji i lakše  prihvata iznenađujuće istine.

Ovaj rod književnosti Volter je pretvorio u satiru naravi, za koju je najkarakterističnije to da ličnosti samo personifikuju izvesna obeležja (naravi, ili pojmove) da bi se jasno videlo koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve satire naravi, što se vidi već iz naslova. Sama reč kandid (od –latinski–candidus, što znači čist) može se prevesti kao naivko - u francuskom dolazi u značenju naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s brutalnom stvarnošću (Korać, Volterov ‘Kandid’).Kao što je naivko Kandid, “... mladić kome je priroda podarila najpitomiju narav...” [i dalje: “... Lice mu je već odavalo dušu. Umeo je sasvim pravilno o svemu da sudi, a bio je vrlo prostodušan. Zato su ga, mislim, i zvali Kandid.” Volter, Kandid, str. 5]  , uz pomoć ironije, prikazan kao izrazita krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego što jeste, da bi naivnost naspram nje izgledala još naivnije.

Inspirisan [“… obrazovan solidnim poznavanjem najvećih dela svetske filozofije i književnosti, počevši od Hiljadu i jedne noći…”, “Volter je u sebi sjedinio veoma raznovrsne i bogate književne i filozofske uticaje koje naročito moramo imati u vidu kad čitamo dela kao što je njegov Kandid. Tu su, pre svega, francuske književne i filozofske tradicije, počevši od slavnog i

velikog Rablea, preko Sirana de Beržeraka, pa do Volterovih neposrednih preteča, uključujući i Fenelona. Tu su, dalje, uticaji španske književnosti, a pre svega Servantesa i Grasiana. A tu su i engleski uticaji, počevši od Ben Džonsona i Šekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podražavao, kao što se donekle vidi i u Kandidu.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)] Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kihotom i različitim pustolovnim romanima i putopisima, naročito Sviftovim Guliverom, Volter vodi Kandida od Vestfalije, Nemačke provincije, preko Holandije i Francuske čak u Paragvaj i Eldorado, pa, ponovo preko  Francuske i Engleske, u Veneciju i Tursku, gde se njegovo putovanje najzad završava. Iako biva suočen sa ratom, nemaštinom, zamorom, elementarnim nepogodama, nekoliko puta jedva izbegavši smrt, Knadid, do pred sam kraj romana, ostaje neizlečivi optimista veran Panglosovom učenju.

Panglos, kao bezuslovni zagovornik optimizma, predstavlja karikaturu Lajbnica i njegove filozofije. “Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju. [(nigaud – glup; ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafizičara XVIII veka)] Divno je umeo dokazivati da nema posledice bez uzroka i da je, u ovom najboljem od svih mogućih svetova, zamak gospodina barona najlepši od svih zamkova, a gospođa najbolja od svih mogućih baronica.” (a “mladi junoša Kandid slušao je njegove pouke sa svom bezazlenošću svojih godina i svoje prirode”, smatrajući ga najvećim među filozofima) (Kandid, str. 6). Prikazujući Panglosa budalastim i arogantnim [“… ‘oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da je sve ne može bolje biti’.” (6)“…‘nesreće pojedinaca čine opšte dobro; otuda, što je više pojedinačnih nesreća utoliko je sve bolje’.” (18), “‘Kakav može biti dovoljni razlog ove pojave (zemljotresa u Lisabonu; prim. aut.)?’ pitao se Panglos” (20), “‘Ja uvek ostajem pri svom prvom mišljenju’, odgovori Panglos, ‘jer, najposle, ja sam filozof i ne priliči mi da sebe oporeknem, pošto Lajbnic mora biti u pravu, pošto je uostalom, predodređena harmonija najlepše što postoji na svetu, kao i puni prostor i suptilna materija.’” (122), i dr.], Volter se podsmeva Lajbnicu i njegovim sledbenicima [“Nije on badava bio na pruskom dvoru, nije uzalud posmatrao šta rade i kako rade nemački filozofi, koji dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)].Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika, predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, doduše, kroz lupu ironije i time dovedene do svoje krajnosti. (Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran čak i kada iznosi stavove koji su bliski (ili istovetni sa) njegovim ličnim.) Ovaj naučnik, koji je doživeo mnogobrojne nedaće i “… nije se imao čemu više nadati” (str. 79) smatra da je ovaj svet stvoren samo “da pucamo od jeda…” (83), da je Bog “…ovu zemljinu loptu, ili, bolje reći, lopticu … ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću” (80), da su ljudi oduvek bili i ostali zli, lažljivi, nezahvalni, zavidljivi, vlastoljubivi [(Martin:) “Još nisam našao grad koji ne želi propast susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici. Svugde se slabi groze moćnih, pred kojima puze… Milion ubica postrojenih u pukove jure s jednog kraja Evrope na drugi… ljude raspinju zavist, briga i nespokojstvo…” (str. 80) i “… kad su kopci imali uvek istu ćud, zašto bi onda ljudi menjali svoju?” (83)] i da dobro ne postoji [“‘Ali ipak ima i dobra’, odgovori Kandid. ‘To može biti’, reče Martin, ‘ali ja ne znam za njega.’”(80)]

Martin kaže: “Video sam toliko neobičnih stvari da za mene nema više ničega neobičnog.” (83). Ovakav stav Volter ekstremizuje kroz lik venecijanskog plemića Pokokuranta (od –italijanskog– poco, što znači malo, i curan-te, što znači koji se brine), koji iznosi oštru kritiku nauke [“… u svim tim knjigama ima samo praznih sistema, a ni jedne korisne stvari.” (str.

107)] i umetnosti – slikarstva [“Imam mnogo slika, ali ih više ne gledam.” (105)], muzike[“Ova buka … može čoveka da zanima jedno po časa … Danas je muzika samo veština izvođenja teških stvari.” (isto)], a posebno književnosti, cinično komentarišući književnu tradiciju, od Homera, preko Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorišnih komada, teoloških dela i engleske književnosti [“Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam … ali sve mi se to do krajnosti činilo smrtno dosadno.” (o Ilijadi), “… ne verujem da ima još nečeg tako hladnog i više neprijatnog.” (o Eneidi), “Uvek sam s krajnjim gađenjem čitao njegove neotesane stihove …” (o Horaciju), “Nikad ga ne čitam … i ja znam isto toliko koliko i on, i nije mi potrebna ničija pomoć da budem neznalica.” (o Ciceronu), “… ima ih tri hiljade, a ni tri tuceta dobrih.” (pozorišnih komada), “Što se tiče ove zbirke propovedi … i svih ovih debelih teoloških svezaka, možete već misliti da ih ja nikako i ne otvaram, niti ja niti iko drugi.”, “Meni bi se svidela sloboda kojom su nadahnuti engleski umovi, kad strast i strančarstvo ne bi kvarili sve što je u toj dragocenoj slobodi za poštovanje.”, “… tog varvarina … tog nezgrapnog podržavaoca Grka koji je unakazio stvaranje sveta… Ni ja ni iko drugi u Italiji nismo mogli da nađemo zadovoljstva u tim luđačkim glupostima.” (o Miltonu), “Budale se svemu dive kod jednog čuvenog pesnika. Ja čitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim.” (106-9)], vođen devizom “govorim što mislim i vrlo mi je malo stalo do toga da i drugi misle kao ja” (109). Dok se Kandid divi njegovoj sposobnosti da se “… uzdigne iznad svega što ima” (109), Martin, iako shvata “… da je njemu ogadilo sve što ima” (109), uglavnom deli Pokokurantovo mišljenje [“Martin je potpuno bio senatorovog mišljenja.” (str. 105), “Martin je našao da Pokokurante sudi sasvim razborito.” (107, 109, i dr.)]. Moguće je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokaže sopstvenu blaziranost i gađenje koje oseća prema tradicionalnim vrednostima (Ako je tako, evo još jedne ‘otrovne strelice’ Volterove ironije koja je uperena u njega samog!), ali i da na ovaj način pokušava da razoruža potencijalne kritičare, podsmevajući se sopstvenoj poziciji [(Kandid:) “Zar nije zadovoljstvo sve kritikovati, otkriti nedostatke tamo gde drugi misle da nalaze lepote?”, (str. 109-10) ].                               Tvrdnju da je sve najbolje što može biti Volter iznova osporava kroz lik starice, Kunigundine sluškinje i pratilje. Ona je, kao i svi drugi likovi u Kandidu, prošla kroz svakojake nevolje, koje, tokom putovanja brodom, prepričava Kandidu i Kunigundi. Svoju povest [Ćerki pape i kneginje, mladoj, bogatoj i prelepoj, pred samu svadbu otrovan je verenik-knez, što je prva od užasnih nesreća koje su je snašle: postaje robinja na gusarskom brodu, gleda kako joj rastržu, seku i mrcvare majku, nekoliko puta je preprodaju širom Afrike, biva iz dana u dan silovana, razboljeva se od kuge, tokom opsade utvrđenja janičari joj odseku i pojedu polovinu stražnjice, služi po bezbrojnim ruskim krčmama... sve dok, ostarela, u bedi i sramu, nije stupila u službu kod Kunigunde.prema: Kandid (str. 37-44)] zaključuje rekavši im: “…zatražite od svakog putnika da vam ispriča svoju prošlost, pa ako se nađe samo jedan koji nije često prokleo život, koji nije često rekao sebi da je najnesrećniji čovek na svetu, bacite me strmoglavce u more.” (45). Epizoda sa staricom prenosi važan deo njegove poruke; život je, govori nam Volter, dolina suza. Dovoljno je samo da pogledamo oko sebe, pa da prepoznamo patnju u svakoj osobi koju sretnemo.

Lik Kunigunde Volter je načinio po uzoru na izabranice srca glavnih junaka viteških romana [Dominantan književni žanr u XVI veku. U njemu su opisani podvizi viteza lutalice (koji se pojavljuje kao branilac pravde i neustrašivi borac protiv tlačenja), kojima je on pronosio slavu svoje dame i od kojih je čitaocima zastajao dah. Rodonačelnik ovog žanra je bio

roman Amadis od Galije koji se pojavio u Španiji 1508. god.], a, po uzoru na Don Kihotovu [I lik Kandida ima sličnosi sa Don Kihotovim; Don Kihot, zaluđen viteškim romanima, kao da ne vidi svet oko sebe, kao i Kandid pod uticajem Lajbnicove filozofije.] Dulčineju, njeno prisustvo oseća se tokom čitave radnje, iako češće biva spominjana, nego što se lično pojavljuje. Ona zapravo predstavlja simbol nekog ideala, najvišeg cilja, koji čovek sebi postavlja i pretvara u svrhu svog postojanja, a koji se obično, jednom dosegnut, ne čini više tako privlačnim ni značajnim, kao što je i Kunigunda, kada je Kandid konačno uzima za ženu, “pocrnela, zakrvavljenih očiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku…” (123). Ovo je još jedan argument protiv optimizma, ali i potvrda (Volterovog) stava da ljudska bića nisu stvorena sa posebnim ciljem već su samo “miševi na brodu” kojim upravlja “njegova visost” (Bog, prim. aut.) (127-8). [I ranije je Volter napisao nešto slično, u pismu Fridrihu Velikom: ‘…Mi smo miševi, i božanstveni arhitekt koji je sagradio ovaj svet nije, koliko je meni poznato, nikom otkrio svoju tajnu.’ prema: napomene (uz Kandid)] Budući deista, Volter veruje da Bog nema udela u svakodnevnom funkcionisanju kosmosa  [Lako je, dakle, razumeti Volterovo neslaganje sa tezom da bi Bog mogao stvoriti takav sistem u kome bi, da bi sve bilo najbolje moguće, njegovo mešanje bilo neophodno].   

Eldorado predstavlja državu utemeljenu na deističkoj religiji. Zemlja u kojoj je Bog dao ljudima “sve što im treba” (68), u kojoj su svi jednaki i nema nesuglasica (“svi su istog mišljenja”(68)), nema crkvenih institucija, ni sveštenika kao posrednika između Boga i ljudi, već su oni “svi sveštenici”(68), zapravo je Volterova Utopija. “Zlatna zemlja”, o kojoj su pre Voltera već pisali mnogi autori, pokazuje bezgranični potencijal ljudskog duha. Pripovedajući o Eldoradu, u mnogo čemu po uzoru na Guliverova putovanja, Volter naglašava koliko je naš svet zapravo distopija[negativna utopija; utopija – “zemlja koja ne postoji” – naziv preuzet iz istoimenog političko-filozofskog romana Tomasa Mora koristi se za svaku državu sa idealnim uređenjem].

Kao najvećeg krivca za to ističe Crkvu, koju u Kandidu predstsvlja kao jednu od najiskvarenijih, najkorumpiranijih, najagresivnijih i najnasilijih institucija na Zemlji [Ovo potvrđuju epizode sa Jezuitima u Paragvaju (“… koji ovde sa španskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju Špance, a u Evropi im ukazuju put na nebo.” (50)), lisabonskim zemljotresom (kada Crkva, koristeći sujeverje naroda kao odgovor na jedan i prevenciju novog zemljotresa priređuje auto-da-fe, delo vere, kojim se surovo sveti i obračunava sa protivnicima), i dr.].  Kritiku Crkvenih institucija i sveštenstva Volter naglašava predstavivši, jednog za drugim, lik protestantskog pastora i lik jednog anabaptiste[Anabaptisti su sekta koja je tražila krštenje u zrelim godinama]. Nasuprot pastoru, “… koji je dotle govorio sam, pun čas bez prestanka, o milosrđu na nekom velikom skupu” (13), a zatim grubo odbio Kandidovu molbu da mu da hleba, “nekakav čovek, koji nije bio kršten, neka dobričina anabaptist po imenu Jakov” (14), iz čiste samilosti prema jednom od svojih bljižnjih, “povede ga sa sobom kući, očisti ga, dade mu hleba i piva, pokloni mu dve forinte i naumi, štaviše, da ga nauči da radi u njegovim tvornicama…” (14), a zatim, na Kandidovu molbu, “… ovaj dobroćudni čovek bez predomišljanja uze u svoju kuću doktora Panglosa” (18). 

Predstavnike crkve Volter opisuje kao licemere koji ne postupaju u skladu s verom koju propovedaju. Oličenje takvog crkvenog velikodostojnika je veliki inkvizitor, koji, iako mu dužnost nalaže da lično predstavlja primer hrišćanskih vrlina, počinjava težak greh. On

zloupotrebljava svoja ovlašćenja i pod pretnjom lomače prisiljava don Isahara da sa njim “podeli” Kunigundu.    

Lik don Isahara, bogatog Jevrejina, surovog i pohlepnog čoveka koji misli da novcem može da se kupi sreća, kao i ostala spominjanja Jevreja u nega-tivnom kontekstu [“Dozvaše jednog Jevrejina kome Kandid prodade za pedeset hiljada cekina dijamant koji je vredeo sto hiljada, dok se on kleo Avramom da ne može više dati.” (118), “… Jevreji su ga toliko izvrdali da mu je ostalo samo to malo poljsko dobro.” (125), i dr. ] , možda pokazuje Volterov antisemitizam, ali moguće je da za njega reč Jevrejin zapravo znači trgovac i da kritika upućena Jevrejima predstavlja kritiku beskrupuloznih trgovaca.

Baron Tunder-ten-tronk i njegov sin predstavnici su prepotentne, uobražene aristokratije Volterovog vremena kojoj je stalo samo do plemićke titule. [Ovo se u Kandidu naglašava više puta, a naročito kad na kraju romana baron uporno odbija da dozvoli da se Kandid oženi njegovom sestrom, uz obrazloženje “… neću dozvoliti da mi se ikad prebaci sramota da deca moje sestre nemaju pristupa na sabore Nemačke. Ne, moja će sestra poći samo za jednog carskog barona.” (124)] Uže posmatrano, takođe se može pretpostaviti da oni, kao i bugarski kralj, “najmiliji kralj na svetu” (10), “veliki um” koji Kandidu daje oproštaj “sa toliko blagosti i milosti da će one biti hvaljene u svim novinama i svim vekovima” (11), simbolizuju samovoljne vladare, tačnije Fridriha Velikog, sa kojim je Volter imao nesuglasice [“… čim se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo ‘prosvećeno’ vladarsko lice.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)].

Bugari i Abari zapravo su Prusi i Francuzi, kojima Volter kroz Kandida upućuje anti-ratnu poruku. Neobaveznim tonom opisujući hiljade poginulih vojnika sa obe strane, on naglašava apsurdnost rata i njihovu bezobzirnost prema ljudskim životima koje bespotrebno rasipaju. Kritika rata bazirana je velikim delom na Volterovom iskustvu sa Sedmogodišnjim ratom (1756-63. god.).

Budući da je u ličnosti Kandida otelotvoren optimizam, stvorilo se mišljenje (kaže Korać u: Volterov ‘Kandid’) da jeKandid najreprezentativnije delo “pesimističke faze” Volterovog stvaralaštva. Međutim, nije opravdano zaključivati da je satirička kritika kosmološkog optimizma, i pored oštrine koja je inače svojstvena Volterovim kritikama, isto što i pesimizam. Ispravniji zaključak bi bio da Volter smatra da, iako se ne može očekivati nikakav napredak u pogledu promene ljudske prirode, ipak postoji tračak nade da individualno ljudsko biće može da prevaziđe sveopštu iskvarenost i patnju i vodi odgovoran i produktivan život. On smatra da čovek, ako  već ne živi u najboljem od svih mogućih svetova, treba da se oslobodi teorija i posveti konkretnom radu kako bi taj svet unapredio. Smisao čovekovog postojanja je samo u tome da “obrađuje svoj vrt” (130), da se nosi sa svakodnevnim životnim problemima, a ne da razmišlja o metafizičkim pitanjima. O tome govori završetak Kandida  [“Panglos bi ponekad rekao Kandidu: ‘Svi su događaji povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogu-ćem svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema gospođici Kunigundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli mačem barona, da niste izgubili sve svoje ovnove iz lepe zemlje El-dorada, ne biste sad ovde jeli ušećereni kedrat i morske lešnike.’ ‘Dobro je to rečeno’, odgovori Kandid, ‘ali treba da obrađujemo svoj vrt.’ ” (Kandid, str. 130)] Volter je,

uZaključku, ipak dopusio da se Kandid iskupi za sve filozofske grehe koje je napravio verujući iluzijama o predodređenoj harmoniji i maksimalnoj dobroti ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje da je Volterov Kandid u svojoj suštini humanističko delo i da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju teži idealu čovečnosti. (Korać, Volterov ‘Kandid’)

Posmatrajući strukturu Kandida, uočavamo da Volter nije previše pažnje posvetio ni čvršćoj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. U ovom delu ne postoji ni jedan lik koji se može smatrati potpuno ozbiljnim. Oni mogu da budu mučeni i spaljivani, a da, pritom, ni autor ni čitalac ne osete istinsko uzbuđenje. Tome se, međutim, ne treba čuditi, jer u ovom slučaju ne predstavlja nedostatak. Svi ti likovi zapravo su ili otelotvorenje određene ideje, doktrine [satira naravi; vidi iznad.], ili heroji iz mašte, nestvarni i kao izvučeni iza nekog kineskog paravana od hartije. Kad bi čitalac mogao da se poistoveti sa Volterovim likovima, ili da ih doživi kao “realne” osobe, njihove bezbrojne nesreće bile bi mu užasne, a ne smešne, a pogotovo bi bio nedoličan šaljivi ton koji obavija čitav roman.

Taj ton je, što je za Voltera uobičajeno, podrugljiv i, na prvi pogled, površan. I pored toga što je njegovo pripovedanje prepuno katastrofa, tempo je tako brz da čitalac jednostavno ne stiže da se ražalosti. “Svaki je stil dobar osim onoga koji je dosadan”, kaže Volter i svoje tvrdnje se dosledno pridržava.

Komični efekat Volter, osim ironijom, postiže različitim sredstvima: povezi-vanjem nespojivih ideja i pojava [“... viteška klanica...” (12), “…prizor spaljivanja nekoliko ljudi, na tihoj vatri, uz veliku svečanost je pouzdano sredstvo da se zemlja više ne trese” (23), “šest svrgnutih vladara zajedno večeraju u jednoj gostionici” (115), iskvareni sveštenici, i dr.], upotrebom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekstu [“… opazi u šiblju doktora Panglosa kako daje pouke iz eksperimentalne fizike sobarici… Kako je gospođica Kunigunda imala mnogo sklonosti za prirodne nauke, posmatrala je bez daha više puta ponovljene oglede kojima je prisustvovala. Ona jasno zapazi doktorov dovoljni razlog, posledice i uzroke, i vrati se sva uzbuđena … ispunjena željom da postane učena, pomišljajući da bi ona mogla biti sasvim dovoljan razlog mladom Kandidu, a i on isto tako njoj.” (7), “Gospodin baron … videći ovaj uzrok i ovu posledicu otera Kandida iz zamka.” (8), “Bajonet bi isto tako dovoljan razlog smrti nekoliko hiljada ljudi.” (12), i dr.] , neobičnim paradoksima [“…čovekov pad i prokletstvo ušli su neminovno u najbolji od svih mogućih svetova.” (21), “…sloboda može postojati i pored apsolutne neminovnosti…”(22), “Nema boljeg čoveka na svetu od mene, a evo, ubio sam već tri čoveka i među tom trojicom dvojica su sveštenici” (55), “… ako je istina što ti propovednici govore, onda smo svi mi jedan drugom rod po ocu. Samo, morate priznati da se sa svojim rođacima ne može užasnije postupati.” (74), “… ovde kod nas dobro je s vremena na vreme ubiti nekog admirala da se drugi ohrabre” (97), i dr.], a povrh svega ironičnim ponavljanjem kako, uprkos svim nevoljama koje su ga snašle, Kandid živi u “najboljem od svih mogućih svetova” [“Pravo mi je rekao doktor Panglos da je sve u svetu najbolje što može biti…” (14), “… sve je ovo najbolje što može biti.” (21), “Bez sumnje je novi svet onaj koji je najbolji od svih mogućih svetova.” (35), “Sve je dobro, sve ide dobro, sve ide najbolje što može biti.” (97), i dr, pa i na samom kraju (Panglos:) “Svi događaji su povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogućem svetu.” (130)].

Što ima zajedničko tako raznovrsnim Voltaireovim djelima? Prije svega ton, koji je kod Voltairea uvijek podrugljiv, brz i, barem po izgledu, površan. U tim djelima vi nećete naći ni

jedne jedine osobe koju autor smatra sasvim ozbiljnom. Sve su one ili utjelovljenje jedne ideje, jedne doktrine, ili heroji mašte, izvučeni iz nekog paravana od laka, ili iza nekog kineskog zastora. Možete ih mučiti, spaljivati, a da ni autor, ni čitalac ne osjete pravog uzbuđenja. Njegova pripovjedanja su samee katastrofe, ali ih duh uvijek natkriljuje; njihov tempo je tako brz da nitko nema vremena da se ražalosti. Prestissimo na bi bio na svom mjestu ni u posmrtnom maršu, ni u misi Requiem, ali baš prestissimo ili allegretto najmiliji su Voltaireovi oblici. Voltaire uživa da prikaže svećenike, koje naziva magima, suce, koje zove muftijama, novčara, inkvizitore, Židove, naivčine i filozofe. On ima nekoliko izabranih neprijatelja, koji se pojavljuju u svakom romanu nanovo prerušeni. Što se žena tiče, on ih malo cijeni, prema njegovu mišljenju, one misle samo na to kako će obljubiti nekog mladog, lijepog i dobro građenog muškarca, ali, kako su podmitljive i bojažljive, one će se podati i nekom starom inkvizitoru ili nekom vojniku, ako se tako mogu obogatiti ili spasiti svoj život; one su prevrtljive i odrezale bi nos svome mužu, koga gorko oplakuju, samo da izliječe nekog novog ljubavnika. Ono što zapravo čini jedinstvo ovih pripovjedaka je Voltaireova filozofija. Za nju su rekli, da je "kaos jasnih ideja", i da je , prema tome, neskladna. Faguet prigovara Voltaireu, da je sve pregledao, sve ispitao, a ništa produbio: "je li optimist? Je li pesimist? Vjeruje li u slobodnu volju ili u sudbinu? Vjeruje u besmrtnost duše? Vjeruje li u boga? Niječe li svaku metafiziku i je li donekle agnostik, ili, nije lli to samo do izvjesne mjere, to jest, je li ipak metafizik?… Tko će mi odlučno odgovoriti sa da ili ne na ma koje od ovih pitanja…"

VOLTAIREOVI AFORIZMI:

Sve nevolje dolaze na krilima, a odlaze vukući noge.

Tko ograničava svoje želje, uvijek je veoma bogat.

Ljude hvalimo kad ih smatramo oholima, a molimo kad ih smatramo slabima.

Najbolja vladavina je ona u kojoj se čovjek mora pokoravati samo zakonima.

ANEGDOTA O VOLTAIREU: Kada su 1734 godine tiskana Voltaireova Filozofska pisma, u kojima hvali vjersku i političku toleranciju i engleski način života, francuska ih je javnost oduševljeno primila, ali službeno je mišljenje djelo smatralo heretičkim, knjiga je spaljena, a Voltaire je morao napustiti Pariz. Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomači, Voltaire je prokomentirao: "Moje su knjige kao kesteni. Što ih više peku, više se prodaju.

FILOZOFSKI ROMAN: Filozofski roman je teška književna vrsta, zato što je hibridan. On je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoće da izloži ili napadne izvjesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmišljene događaje. Ali ne može biti ni tako ozbiljan kao esej, ni teko vjerojatan kao roman. Uostalom on ne teži toj vjerojatnosti i rado naglašuje karakter intelektualne igre koji mu je svojstven. Pisci stvarajući takva djela, ne misle ni jednog trenutka, da će čitalac uzeti te fikcije za stvanost. Naprotov čini im se poželjnim da se filozofski roman pokaže kao neko fantastičko pripovjedanje.

Pa onda, zašto je autor pribjego toj čudnovatoj i uvjetnoj filozofiji? Zato, da bi s više slobode izrazio ideje, koje bi se u jednom eseju pokazale kao prevratničke i vrijeđale ili ozlojedile čitaoce. Što se čitalac više osjeti prenesen u neki svijet, u kojem vlada čista ludost, to će biti umireniji i lakše će prihvatiti istine koje iznenađuju.

Zato će filozofski roman i filozofska priča cvjetati u vrijeme, kada se ideje razvijaju brže od ustanova i običaja. Tada književnici, gonjeni potrebom da kažu što misle, ali smetani strogošću policija, cenzura ili inkvizicija, pokušavaju da pobjegnu u apsurdnost i da se učine nepovredivim čineći se nevjerojatnim.

CANDIDE ILI OPTIMIZAM – Voltaire je svoj roman objavio 1759 godine u Ženevi. Mjesec dana kasnije gradsko vijeće ga zabranjuje, no ubrzo se primjerci romana pojavljuju u Parizu i drugim europskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja za Voltaireova života), ali i napadana. Na optužbe Voltaire jednostavno odgovara da on tu djetinjariju nije napisao.

Promotrimo li strukturu Candida, uočavamo da Voltaire nije previše pozornosti posvetio ni čvršćoj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. To nije nikakav nedostatak i ne treba čuditi, jer kad bismo Voltaireove likove prihvatili kao "realne" ljude, tada bi nam njihove nesretne sudbine bile užasne, a ne smiješne, a pogotovo bi bio neumjesan šaljivi ton koji se provlači kroz cijelu knjigu. Šaljivost ugođaja Voltaire postiže različitim sredstvima: povezivanjem nespojivih ideja i pojava, uporabom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekst (jedan od likova seksualni odnos naziva vježbom iz eksperimentalne fizike), neobičnim paradoksima te povrh svega ironičnim ponavljanjem kako, unatoč svim nevoljama u kojima se nalazi, Candide živi "u najboljem od svih mogućih svjetova".

Voltaireov roman je jetka satira na račun ideje njemačkog filozofa Leibinza, po kojoj je svijet u kojem živimo baš onakav kakav je morao i mogao biti, to jest da je on najbolji od svih mogućih svjetova. U romanu se Leibnizova teorija ne osporava direktno, već Voltaire svom junaku "podaruje" toliko patnje i bola da fraza kako je ovo "najbolji od svih mogućih svjetova" zvuči jednostavno groteskno. Osim metafizičkog optimizma, na udaru Voltaireove kritike našli su se i rat, vjerska netolerancija, nasilje, ljudska glupost i dr. Bilo bi pogrešno zaključiti da je Voltaire propovijedao pesimizam. On drži da se čovjek, ako već ne živi u najboljem od svih mogućih svjetova, treba osloboditi teorija i posvetiti koncentriranom radu kako bi taj svijet unaprijedio. To bi mogao biti smisao Candidovih riječi upućenih Panglossu kako svaatko treba uzgajati svoj vrt.

Voltaire je svoje remek-djelo Candida, napisao 1759., u svojoj šezdeset petoj godini. Paul Morand je iz toga zaključio, da u Francuskoj pisci nisu nikad mlađi, nikad toliko slobodni od svakog pritiska kao poslije šezdeset godine. Oni su oslobođeni od mlaadenačkih tjeskoba, od jurnjave za položajima, koja im, u jednoj zemlji u kojoj literaturaa ima socijalnu ulogu, u zrelim godinama oduzima prevelik dio njihovih snaga.

"Jednog dana sve će biti dobro, to je naša nada; Sve je dobro danas, to je iluzija." Već se u ovoj pjesmi vidi nacrt doktrine progresa i filozofije, koju će Voltaire razraditi u Candidu.

Pisci našeg vremena otkrili su, da je svijet besmislen; ali je Voltaire u Candidu napisao sve, što se o tome može reći; rekao je on to duhovito, što je bbolje nego se ljutiti, i što ostavlja nešto hrabrosti za budući rad.

POGLAVLJE PRVO: CANDIDE, od latinski candidus što znači čist. U francuskom dolazi u značenju naivan, nevin.

U zamku gospodina baruna Thunder - ten - tronckha, u Vestfaliji, živio je jedan mali dječak, kome je priroda bila dala najblaža navike. Duša mu se na licu ogledala. Rasuđivao je prilično zdravo i vrlo jednostavno; zato su ga, mislim, i zvali Candide. Stare su kućne sluge naslućivale,

da je sin sestre gospodina baruna i nekog dobrog i poštenog vlastelina iz susjedstva, za koga se ta djevojka nije nikada htjela udati, jer je mogao nabrojiti samo sedamdeset i jedno koljeno; ostatak njegova genealoškog stabla uništio je zub vremena.

BARUN, BARUNICA & OBITELJ: Gospodin barun bio je jedan od najmoćnijih plemića Vestfalije, jer je njegov zamak imao prozore i vrata. Čak je i njegova velika dvorana bila ukrašena jednim velikim sagom. Od svih pasa iz svojih dvorišta po potrebi je sastavljao svoj lovački čopor; konjušari su bili vodiči pasa, a seoski kapelan vrhovni ispovjednik. Svi su ga zvali monseigneur i smijali se, kad je nešto propovijedao.

Gospođa barunica, koja je težila oko tri stotine i pedeset funta, bila je zbog toga vrlo poštovana. Dočekivala je goste s dostojanstvom, koje ju je činilo još uglednijom. Njezina kći Cunegonda, koja je imala sedamnaest godina, bješe rumena, svježa, debela, poželjna. Barunov sin u svenu je izgledao dostojan svoga oca.

PANGLOSS: Odgajatelj Pangloss bio je kućni prorok, i mali je Candide slušao njegova predavanja sa dobrobušnošću svoje dobi i svoga karaktera. Pangloss je poučavao metafiziko - teologo - kosmolonigologiju. Divno je dokazivao, da nema poslijedice bez uzroka i da je u ovom, najboljem od svih mogućih svijetova, zamak gospodina baruna najljepši od svih zamaka, a gospođa barunuca najbolja od svih mogućih barunica.

-Dokazano je- govoraše on - da stvari ne mogu biti drugačije, jer pošto je sve stvoreno za neku svrhu, sve je nužno za najbolju svrhu. Upozoravam, da su nosevi stvoreni, da nose naočari, i mi imami naočari. Noge su očito stvorene, da budu obuvene, i mi imamo obuću. Kamenje je stvoreno, da se kleše i da se od njega prave zamci, zato gospodin ima vrlo lijep zamak; najveći barun pokrajine mora najbolje stanovati; a kako su svinje stvorene, da budu pojedene, mi jedemo svinjetinu čitave godine. Prema tome, oni, koji tvrde da je sve dobro, govore gluposti; treba reči, da je sve najbolje.

LUBAV CANDIDA I CUNEGONDE: Ona ga bezazleno uhvati za ruku, mladić bezazleno poljubi djevojci ruku s mnogo žara, osjećaja i naročitog milja; njihova se usta sretoše, oči zažariše, koljena zadrhtaše, ruke zabludiše. Gospodin barun Thunder - ten - tkonckh prođe pored paravana, i, videći taj uzrok i tu posljedicu, najuri Candida iz zamka snažnim udarcem noge u stražnjicu.

POGLAVLJE DRUGO: AFORIZAM: Ljudi su stvoreni samo zato, da pomažu jedni drugima.

Bugari su ga oteli, i vježbali ga za rat: Tjerali su ga, da se okreće nadesno, nalijevo, da izvadi iz puške šipku, da je opet uvuće, da nišani, da gađa, da stupa ubrzanim korakom, i udarili su mu trideset batina pušćanom šipkom. Sutradan vježbao je malo bolje, tako da je dobio samo dvadeset udaraca; prekosutradan dobio je samo deset, a drugovi su ga gledali kao neko čudo.

POGLAVLJE ŠESTO: NAROD ŽIVI U STRAHU OD INKVIZICIJE: Poslije zemljotresa, koji je porušio tri četvrtine Lisabona, mudraci tezemlje nisu bili našli uspješnijeg sredstva, da spriječe potpuno uništenje, već da pripreme narodu jedan lijep autodafe.

CANDIDE SUMNJA DA JE OVO NAJBOLJI SVIJET: Ako je ovo najbolji od mogućih svijetova, kakvi su tek ostali? Hajde, još nekaka da su me samo išibali, to mi se dogodilo kod Bugara. Ali, vi, dragi Panglosse, najveći među filozofima, zar sam morao vidjeti, kako su vas objesili, a da ne znam zašto! O, dragi moj anabaptiste, najbolji među ljudima, zar ste se morali

utopiti u toj luci? O, gospođice Cunegondo, biseru među djevojkama, zar je trebalo da vam raspore trbuh?

Mjesto radnje: Njemačka, Vestfalija u  dvorcu baruna Thunder-ten-tronckhaVrijeme radnje: 18.stoljeće.Tema romana:Voltaire svom junaku Candidu ”podaruje” toliko patnje i bola kroz njegova putovanja i kroz njegov život da Leibnizova fraza kako je ovo ”najbolji od svih mogućih svjetova”(svijet u kojem trenutno živimo) jednostavno zvuči groteskno. Voltaire na taj način nije propovijedao pesimizam, već smatra da čovjek ako već ne živi u najboljem svijetu od svih mogućih svjetova, treba pustiti teoriju na miru i posvetiti se realnosti i radu, kako bi svijet u kojem stvarno živi poboljšao i unaprijedio.

Kratak sadržajPristojan i pametan, ali naivan mladić Candide (što u prijevodu znači čist, nevin, naivan) živi u Njemačkoj, u Vestfaliji, u dvorcu baruna Thunder-ten-tronckha u kojem žive i barun, barunica, njihova djeca te dvorski učitelj Pangloss. Učitelj Pangloss je vjeran Leibnizovoj doktorini i vjeruje kako je sve dobro u najboljem od svih mogućih svjetova. Tako i Candide prihvaća tu doktorinu bez prigovora. Međutim, jednoga dana Candide bude protjeran iz dvorca jer pokuša poljubiti barunovu kćer Cunegondu. Na taj način počinju njegova lutanja i otkrivenja koliko je zla, patnje i ljudske gluposti prisutno u svakodnevnom životu i svijetu. Nedugo zatim Candida unovače na prijevaru u bugarsku vojsku, koja je bila u ratu s Abarima. Candide jedva izvuče živu glavu i pobjegne u Nizozemsku, sav zgrožen ratnim strahotama kojima je bio nazočan. U nizozemskoj sretne bijednog prosjaka i veoma se iznenadi kada shvati da je to njegov stari učitelj Pangloss. Ovaj mu ispriča da su Bugari razorili barunov dvorac i da su ubili Cunegondu i njezinu obitelj. Unatoč svemu što je doživio, stari Pangloss i dalje tvrdi da je to najbolji od svih mogućih svjetova i da je sve baš onako kako i treba biti. Strahoviti potres uništi grad Lisabon, taman kada su Candide i Pangloss stigli u Portugal. Zbog svojih izjava, budu uhićeni od inkvizicije: Panglossa objese, a Candida krvnički išibaju. Zatim ga liječi nepoznata žena koja ga naposlijetku odvede do Cunegonde. Ona mu ispriča sve o užasima kroz koje je prošla i o svom trenutnom stanju. Da je u vezi sa dvojicom muškaraca – židovskog bankara i Velikog inkvizitora osobno. Candide ih igrom slučaja obojicu ubije i bježi s Cunegondom u Buenos Aries. Tamo se u prelijepu Cunegonde zaljubi španjolski guverner. Candide nedugo zatim bježi u Paragvaj, kojim upravljaju jezuiti.Svećenik – pukovnik koji mu pruža gostoprimstvo je zapravo Cunegondin brat kojeg kad Candide otkrije da se želi vjenčati sa Cunegondom u dvoboju probode mačem jer se ovaj usprotivio. Opet bježeći, ovaj put sa slugom Cacambom, dolazi u zemlju ljudoždera gdje ih Cacambova prisebnost spasi od sigurne smrti. Potom završe u mitskoj zemlji Eldorado, gdje se zlato i drago kamenje mogu naći na svakom koraku. Nemaju ni sud ni zatvor ni crkvu jer su svi ljudi plemeniti, dobri, mudri i istinski religiozni. Životni je standard vrlo visok a država podupire znanost i umjetnost. On ubrzo napušta Eldorado jer ga vuče ljubav prema Cunegondi. Natovari se zlatom i dragim kamenjem, dijamantima i zlatom te napuste Eldorado. Candide se ukrca na brod za Europu, a Cacamba pošalje u Buenos Aries da ishodi od guvernera da pusti Cungondu na slobodu. Stari znanstvenik Martin mu čini društvo. Martin ima pesimistički pogled na svijet koji u potpunosti odudara od onoga čemu je Candida učio Pangloss. Raspravljaju o dobru i zlu tijekom cijele plovidbe. Candide stiže u Veneciju, gdje najprije sreće bogatog Pococurantea koji unatoč neprocjenjivom bogatstvu ni u čemu ne uživa, a potom i 6 kraljeva koji su ostali bez prijestolja. Candide je svojim najnovijim poznanstvima i iskustvima sve uvjereniji da nitko ne može izbjeći nesretnom usudu, bez obzira koliko moćan ili bogat bio. Martin i Candide stignu u Carigrad i tamo nađu i Cunegondu, njezina brata, Cacamba i učitelja Panglossa. Cunegonda je ostarjela, ali se Candide unatoč tome oženi njome. Candide kupi mali posjed na kojem se svi smire. Candida više ne zanimaju lajbnikovske ideje pri kojima i dalje učitelj Pangloss ostaje. Riječima o potrebi ”da uzgajamo svoj vrt” završava roman.

ZaključakČovjek živi u vrlo okrutnom svijetu i vrlo, vrlo okrutnoj okolini – ali takav prostor ne mora nužno biti i čovjekova jedina mogućnost. Ovaj roman nam govori o tome da ako se poboljšamo kao pojedinac – možemo dosta doprinjeti svom životu, a tako i unijeti u svoju okolinu dobrotu i raznolikost, unatoč tome što je zlo svuda oko nas. Svatko bi trebao uzgajati svoj vrt – tj.urediti svoj život da bude lijep, dobar, poseban, koristan…