Kako je sve počelo: udala sam se 2006. godine; tada sam mislila iz ljubavi, a sada ne znam da li sam uopšte volela muža. Odlučujuću ulogu u mojoj udaji odgiralo je mišljenje okoline, a pre svega moje mame: „Ne pije, ne puši, jako te voli, gde ćeš još takvog naći?“

On me je zaista voleo, a ja sam to znala i koristila. Živeli smo zajedno pola godina, a onda je moj muž otputovao na dug službeni put. U početku sam bila vrlo uznemirena i plakala, a posle toga – drugarice, kafe, klubovi, i, zaboravila sam ga! Pre udaje volela sam da plešem i šetam, no posle udaje postajem prava domaćica: kuvanje, spremanje, pranje (i to mi je predstavljalo zadovoljstvo); nisam se više šminkala, ulepšavala (muž je tako hteo, sviđala mu se prirodna lepota i ja sam se složila sa njim).

Ubrzo pošto se vratio sa službenog puta, prevarila sam ga. Zaljubila sam se. Visok, stasit, lep mladić (zvao se kao i muž), potpuna suprotnost mom mužu – niskom, ružnjikvaom, običnom! Zaboravila sam na sve. Osetila sam otpor prema suprugu, nervirao me je, nisam želela da spavamo u istom krevetu.

To se nastavilo tokom cele godine: viđanja sa ljubavnikom – praznici, i porodični život – muka. Ljubavnik mi nikada ništa nije obećao, ali nadala sam se, a muž mi je sve opraštao i na svaki način pokušavao da me vrati u realnost, u porodicu. Na kraju, odlučila sam da se razvedem - napustila sam muža.

Živela sam sama, nisam otišla kod roditelja, htela sam da budem samostalna. Radila sam, studirala i sve mi je bilo lepo! Ni od koga nisam zavisila, živela sam za sebe! Ljubavnika sam periodično sretala, a muž nije želeo da mi da razvod godinu i po dana, nadajući se da ću se vratiti. Ali gde da se vratim!? Osetila sam slobodu i počela da se provodim: poznanstva na Internetu, u klubovima, „seks za noć“(i svaki put mi je izgledalo kao da je iz ljubavi).

Godine 2009. otišla sam na more i tamo srela A. Nisam se zaljubila u njega na prvi pogled, jednostavno smo šetali, odmarali se i puno razgovarali. Vrativši se kući, počeli smo jedno drugom da telefoniramo, razgovaramo preko Skyp-a satima, a onda je došao kod mene i ja sam shvatila da sam zaljubljena! (Sada, dok o njemu pišem osećeam stisak u grudima, a suze radosnice naviru). Godinu dana smo bili rastrzani između dva grada. Pored njega sam odmorila i telo i dušu! Upoznao me je sa svojim roditeljima i sam je započeo razgovor o svadbi. Pola godine posle našeg poznanstva saznala sam da me vara – naravno, uvređenost, suze, histerija, ali na sve sam zatvarala oči i trudila se da oprostim.

Jula 2010. godine zatrudnela sam. Poletela sam na sedmo nebo! Negde u to vreme došle su mi do ruku i Vaše knjige. Gutajući ih, trudila sam se da pronađem odgovore, da se menjam, radim na sebi, i, čini mi se, u ponečemu sam i uspela. Postala sam mekša, počela sam da opraštam. Svaku noć tonula sam u san sa rečima: „Hvala Gospode za sve! Za sve što mi se dešava u životu! Sve je volja Božija!“ Kada sam pročitala sve Vaše knjige poželela sam da dođem na seminar.

I tako, u novembru 2010. došla sam na Vaš seminar u S. Peterburgu (tada sam bila u petom mesecu trudnoće). Dok sam Vas slušala u glavi mi je bila samo jedna misao: „Hvala ti Gospode što sam ovde!“ Za vreme trajanja seminara u sebi sam ponavljala ove reči.

Tokom noći, posle prvog dana seminara, sanjala sam Vas. Velika drvena kuća. U društvu nekoliko muškarac, govorite o nečemu šetajući se iz sobe u sobu, a ja, mala devojčica, kao repić idem za Vama, i plašim se da Vam priđem, i čekam kada ćete na mene obratiti pažnju. Onda mi prilazite i kažete: „Odgovor je u tebi samoj“ ili „Ti sama već znaš“. A ja sam tada razmišljala, ako prestanem da pušim, svi moji problemi će biti rešeni. Za mene je to problem, ne mogu da prestanem da pušim.

Moji odnosi sa A. su na nuli. Htela sam, ali nisam mogla da otputujem kod njega, a on nije došao kod mene. Osmog marta sam rodila sina. Sin od rođenja sluša Vaše diskove. Sada sam samohrana majka, on neće da prizna sina, ne zanima ga. A ja želim da se snađem u svom životu. Moja životna deviza je: „Šta god da se dešava – volja je Božija“ i „Sve je volja Božija“.

Jako volim da pletem i dok gledam Vaše diskova, takođe ponekad pletem – da li

to mogu da radim?

S.N. LAZAREV: Vera u Boga nije moguća bez žrtve. I u najprimitivnijim religijama postoji pojam prinošenja žrtve. Potrebno je da date najbolje što imate pa će bogovi biti blagonakloni. Ljudi su to znali od pamtiveka. Pagani su prinosili svoju decu-prvence na žrtvu bogovima.

Judaizam je preveo mehanizam prinošenja žrtve sa fizičkog nivoa na duhovni. Avraamova spremnost da žrtvuje svoga sina Bogu, prihvata se kao da je žrtva prinesena.

Poštovanje zapovesti takođe je žrtva, ali na mnogo višem nivou. Obuzdati svoje nagone, daleko je teže nego jednokratno ili perodično prinositi žrtvu. Obuzdavanje zavisti, želje da se slaže, pohote, agresije prema ljudima – to je u svakom trenu pobeda nad svojim životinjskim načelom.

Sa hrišćanske tačke gledište ograničavanje nagona nije toliko važno koliko je važna usredsređenost na ljubav.

Da bi osetili ljubav prema drugom čoveku, potrebno je istovremeno sačuvati, zadržati u sebi, i bol i radost. Bol može izgledati kao uvreda od bliskog čoveka, bol može izgledati kao njegovo nesavršenstvo: nije tako lep, nije tako privlačan, nije tako bogat, nije tako visok...itd.

Ako muž nema nikakvih nedostataka to je veoma opasno – ljubav može srasti sa zadovoljstvom i može biti poistovećena sa pozitivnim osećanjima. Ako je vera u Boga slaba, a način razmišljanja površan, tada će se neizbežno roditi pretenzije prema mužu.

Stvar je u tome što sudbina ženi ne šalje muža, već oca buduće dece. Izgled, ponašanje, fizičke, duhovne, materijalne sposobnosti muža, moraju biti takve da rođena deca budu životno sposobna. Ako je žena pohotna onda seksualno privlačan i nežan muž može nehotično povrediti njenu dušu, pa će se roditi bolesna deca, ili se uopšte neće roditi. Ako je žena ljubomorna, muž će je varati. Ako je žena idealista muž će biti „prizeman“ i nepošten materijalista. Ako je ženi u podsvesti na prvom mestu novac čiji gubitak ne može podneti, muž će biti siromašan i neuspešan.

Ako je muž u prethodnim životima bio seksualno privlačan i potentan i ženina duša se na to navikla i vezala, u ovom životu može se desiti da bude potpuno impotentan. I žena će se ponovo zaljubiti u njega ne shvatajući šta ju je tom čoveku privuklo. A, ako svest i uobičajena logika preuzmu vođstvo, žena kasnije može imati brojne probleme, recimo: raspad porodice, probleme sa zdravljem, bolesnu decu.

Ukoliko žena ne ume da saoseća, da se žrtvuje i gubi, bolje je da ne računa na stvaranje normalne porodice, jer ljubav nije samo naslada, radost, zadovoljstvo. Ako voljeni čovek postane invalid ili žena rodi bolesno dete, tada će radost i sreća koje ljubav donosi, biti dopunjeni gubitkom, patnjom i požrtvovanjem. Zadovoljstvo će dobiti onaj čovek koji ga se u svakom trenutku može odreći, ne gubeći pri tome ljubav.

Vama se učinilo da ste zaljubljeni, a zapravo ste zadovoljstvo pomešli sa ljubavlju. Spolja to izgleda kao klanjanje nagonu produžetka vrste, a u suštini to je klanjanje osnovnom ljudskom nagonu. Vi ste se zaljubili jer je drugi muškarac bio lepši, viši, savršeniji od vašeg muža. Savršenstvo ste stavili iznad ljubavi. U principu to i jeste đavolizam. U početku se čovek okreće od ljubavi i klanja savršenstvu, a onda prelazi na pohotu, nasladu i spušta se sve niže i niže. Tako da su mnogobrojna poznanstva i promiskuitet predstavljali zakonomernu etapu posle razvoda sa mužem. Dalje, sledio je alkoholizam ili narkomanija, a zatim je moglo doći do venerčnih bolesti ili SIDA-e i život prostituke sa uobičajenim krajem.

Ali, pošto je sve to što ste činili bilo rezultat zablude, sudbina vam je dala šansu. Dato vam je da se ponovo zaljubite, ponovo doživite to osećanje, da ga živite. A zatim, bilo je potrebno postepeno vas udaljiti od nagona produženja vrste, neophodno je bilo obuzdati vašu pohotu. To je moglo izgledati kao retki susreti sa voljenim, kao uvrede, prevare, kao venerične bolesti, kao izdaja i rastanak.

Ako ste kroz sve to pravilno prošli, dalje sledi odvajanje od instinkta samoodržanja. To je krah morala i ideala, životne neprijatnosti, rušenje uobičajene slike sveta.

Sudeći po svemu, pokušavajući da ne obraćate pažnju na negativnosti, trudeći se da oprostite, uspeli ste da prođete glavno iskušenje – zato ste i dobili dete. A zahvaljujući tome što je vaš pogled na svet počeo da se menja posle čitanja knjga, budući problemi deteta vezani za zdravlje i stvaranje porodice, pre svega su se smanjili.

Zaboraviti na Boga, izgubiti ljubav – veoma je lako. Pasti u zagrljaj nagona – vrlo je prijatno. A vraćanje Bogu je dug i mučan proces.

To što ne možete da prestanete sa pušenjem, znak je da još uvek zavisite od osnovnog nagona. Puštenje destabilizuje svest – u skladu sa tim smanjuju se strahovi, osuđivanje, nezadovoljstvo.

Gubitak kontakta sa ocem deteta i vaš položaj samohrane majka, takođe nije slučajan. Reč je o neprestanom uniženju sudbine, stabilnosti i blagostanja, to jest, nagona samoodržanja. Po onome što se može videti, kod vašeg deteta je još uvek prisutna tendencija odricanja od ljubavi zbog savršenstva i požude. Ako on za 15-20 godina ne prođe kroz svoje glavno iskušenje, ne odručući se pri tome ljubavi, može se destiti da se teško razbolite ili iznenada, bez vidljivih razloga umrete. Uvek dođe vreme da razbacane kamenčiće počnemo da sakupljamo.

Znači, vi morate ne samo da se menjate ponovo prolazeći kroz svoju prošlost, preispitujući je, već i da pravilno vaspitavate dete. Meni se čini da ćete uspeti.

P.S. A to što volite da pletete dok gledate diskove – dobro je. Svest se usporava, zaustavlja se, i duši postaje lakše.

S.N. Lazarev - "Dijagnostika karme (druga serija)" knjiga šesta, odlomak

Prevod: A.M.

Pitanje: ...Nalazim se usred teškog razvoda, veoma teškog...Imam 24 godine, sa mužem sam 6 godina, jako ga volim i imamo sina od 2,5 godine; zdravi smo. Živimo sa mojom mamom i na tom polju stalno se pojavljuju problemi. Muž je počeo da „šeta“, vara me ne krijući to... I ranije smo imali problema, uvek sam se trudila da oprostim i da ga podržim. Dobio je dobar posao, rukovodeći položaj i to ga je ponelo...

Shvatam da sam bila „zalepljena“ za njega, ali seks mi nije najvažniji. Iščitavala sam Vaše knjige, molila se, no u duši se ništa nije menjalo, kao da je neka stena tamo. Tri nedelje apsolutno ništa ne jedem, prosto nemam apetit, smršala sam, imam 49 kg i osećam da to nije kraj, jednostavno mogu dospeti u bolnicu zbog anoreksije. Radim na sebi, ali kao da sam u nekoj slepoj ulici. Užasan duševni bol, pokšavam da prihvatim situaciju, ali zbog nečega ne ide...Nikako ne mogu realno da osetim ljubav prema Bogu, neka tupost je u meni.

U potpunosti delim Vaš pogled na svet. Znam: Vi pomažete ljudima koji prime Vašu informaciju; Vaše knjige gotovo sam napamet naučila, možda ćete i meni pomoći. Pišem Vam pismo i kao da mi je u duši lakše što sa Vama mogu podeliti svoje probleme.

Hvala Vam sve što činite. Ljubavi i još jednom ljubavi.

S.N. LAZAREV: Prvo što mi je palo u oči bila je fraza: „Živimo sa mojom majkom, i na tom polju stalno ima problema.“ A odnos zeta i tašte – tema je odvajkada

Sećam se, veoma davno, moj rođak se prelepom ženom oženio i kod nje preselio. Svoj stan nije imao, došao je iz drugog grada. Počeli su da žive zajedno sa taštom koja je bila šarmantna, energična i brižna. Muž joj je davno umro.

- Ti i žena bi trebali što pre da odete iz njenog stana – posavetovao sam ga jednom prilikom. - Probajte da za početak iznajmite neki stančić, inače nećete stvoriti normalnu porodicu.

- Šta je s tobom, zar si poludeo? - začudio se rođak. - Imamo dvoje male dece, ko će se brinuti o njima? Osim toga mi idemo u posete, bioskop, pozorište, a tašta za to vreme sedi sa decom. Zar sam ja neprijatelj svojoj sreći?

Slegnuo sam ramenima i više se toj temi nisam vraćao.

Život im je bio pesma; iskreno govoreći, to i nije bio život, već neprekidno zadovoljstvo: posao u stabilnim kompanijama, susreti, zabave. On je počeo da pije. Zatim da vara ženu; vraćao se kući sve kansnije. Zanimljivo: tašta je bila ljubomornija od žene. Histerične napade i skandale pravila je upravo ona. A onda se razveo sa ženom i otišao iz grada. Oba detata su izrasla u nesrećne ljude. Sada imaju tridesetak godina i nisu stvorili porodice.

Zašto se to desilo? Zato što u porodici mora biti ljubavi. A za to je potrebno prevladati ropsku zavisnost od nagona samoodražanja, to jest, od blagostanja, potrošačkog mentaliteta, stabilnosti i lenjosti.

Kada u porodici ima teškoća, onda to članove tera da daju energiju. Supružnici se ujedinjuju, združuju, uče da se žrtvuju i staraju jedno o drugom. Mi volimo čoveka o kome se staramo i za koga se žrtvujemo. Mi volimo onoga koji nam donosi i bol, patnju i radost istovremeno.

Više puta sam govorio da je u osnovi Puškinove tragedije nedostatak majčine ljubavi. Bogati ljudi su smatrali da dadilja, njena ljubav, može da zameni materinsku ljubav. Ali takva deca izrastaju u ljude sa oštećenom dušom. Nedavno mi je neko od čitalaca poslao informaciju o Puškinovoj majci. Ispostavilo se da je pred smrt jako patila jer je decu lišila ljubavi i nežnosti. Kada je dete lišeno ljubavi ono to osećanje zamenjuje zadovoljstvom, požudom, seksom. A posle toga još više pati i boluje duša.

Uzgred, naučnici su objasnili da je glavni uzrok razvoda – dosada. Kada supružnici ne umeju da se pravilno sukobljavaju, smanjujući svoj ambicije, nalazeći kompromis, tada prodičnom srećom smatraju odsustvo konflikta. A gde nema sukoba nema ni energije. Ni ljubavi, takođe.

Dosada je sporo rastakanje odnosa. Sadržina umire, a forma može živeti još neko vreme. Tada počinju prevare kao pokušaj da se spasi porodica i nedostatak veštine pravilnog sukobljavanja brzo dovodi do razvoda.

Prevara muža je po pravilu reakcija na nevolje u prorodici. Ako žena ne ume i neće da se stara o porodici, ako je lenja, nije svaki muškarac sposoban da se bavi njenim vaspitanjem. U njemu sazreva unutrašnji protest, a onda počinje da pije ili da vara ženu ili da beži iz kuće i vreme provodi sa društvom.

Ako žena nije savladala svoju gordost i ljubomoru, muž ne samo što može krenuti ka raskidu odnosa, već se može i razboleti, može imati probleme na poslu, može postati hronični alkoholičar. Na kraju krajeva, može i umreti.

Uopšteno, ako je žena razvedena to već ukazuje na određene probleme. Naravno, možemo reći da joj je „zapao“ loš muž. Ali cela stvar je u tome što se duše supružnika sreću na finom planu mnogo godina pre stvarnog upoznavanja u životu. I međusobno se biraju po principu sličnosti. Ako joj je sudbina dovela muškarca koji će joj doneti nevolje i nesreće znači da je ta nesreća prisutna i u ženi. Jednostavno, ona se ne ispoljava uvek.

Možemo se zaniteresovati kako su živeli roditelji i preci do 3-4 kolena. Ako nije bilo razvoda, samoubistava, ako su se žene u njenoj porodici ponašale moralno – to je dobar znak. Ako nije bilo ubica, zločinaca, neizlečivih bolesti – to povećava šanse za stvaranje dobre porodice. Sada se na te stvari, kao što je sudbina roda, ne obraća pažnja. Svi žive kao životinje, za jedan dan – a onda stradaju, nerviraju se i osuđuju.

Sećam se omiljene poslovice moje tašte: „Video si šta uzimaš – sad se ne žali“.

Primitivno religiozno mišljenje, koje nas uči jednostranom pogledu na svet, daje i u porodičnom životu plodove. Do svadbe vidimo u voljenoj osobi samo dobre osobine i odbacujemo sve negativne činjenice, zatvarajući oči pred nedostojnim ponašanjem i teškim karakterom. A onda, kada dođe vreme da se

spustimo na zemlju i živimo u realnosti, obraćamo pažnju samo na loše, a nezadoljstvo i osuđivanje cede se iz nas.

Treba shvatiti da je svaki čovek nesavršen, i u isto vreme, svaki čovek se može vaspitati. Samo, čoveku punom zavisti, pohlepe, surovisti i ambicije mnogo je teže da se promeni. I šanse da se sa tavim čovekm napravi porodica mnogo su manje.

Puno devojka ne može zamisliti kakvu opasnost za porodicu predstavljaju ljubomora i gordost. Ako je žena ljubomorna ona se, u sebi, bezumno vezuje za muža. U skladu sa tim, želi da u potpunosti ovlada njegovim životom, njegovim vremenom. Pošto je to nemoguće, u njenoj duši se pojavljuje protest koji se zatim pretvara u različite oblike agresije, a onda uranja u podsvest i počinje realno, fizički da ubija muža.

Gorda žena pokušava da potčini muža, da u njemu stvori kompleks niže vrednosti. Kao rezultat svega toga, kod nje se pojavljuje nezadovoljstvo, osuđivanje i posle nekog vremena i ona počinje energetski da ubija svoga muža. Gordim ženama, češće nego ljubomornim, ginu muževi, razbolevaju se i umiru deca.

U narodu su, skriveni mehanizmi porodičnih odnosa, bili poznati od davnina. Pojam kao što je „crna udovica“ nije slučajno nastao – smatralo se: ako ženi umru ili poginu više od dva muža, ni naredni neće bolji proći.

Problemi žene-autora pisma, pre svega dolaze od majke. Ako je tašta udata, bolje je da živi odvojeno. Dve porodice treba da sarađuju, pomažu jedna drugoj, ali potrebno je sačuvati distancu. Ukoliko tašta nema muža, to već govori od određenim problemima.

Ako je kod tašte snažno izražena tema ljubomore, vezanosti – tada će ona nesvesno posmatrati zeta kao seksualni objekt. Vremenom će ta tendencija jačati i tašta će početi ili da nesvesno zavodi mladog muškarca ili da guši svoja osećanja (i tada se može razboleti), ili će pokušati da ih pretvori u mržnju, odbojnost, spasavajući time porodicu svoje ćerke od raspada. Zbog toga taštino agresivno ponašanje često maskira nesvesnu seksualnu privlačnost prema zetu. Ponekad, pokušavajući da se izbori sa tim osećanjem, tašta dovodi porodicu do razvoda.

Sa drugim nagonom situacije nije bolja. Zapovednički nastrojena, odlučna tašta, pokušava da upravlja zetom kao da joj je sin. Trudi se da utiče na sudbinu i život mlade porodice, namećući svoje predstave o

životu. U tom slučaju zet će se naći pred izborom: ili ropstvo ili neprestani konflikti sa taštom, a dalje – razvod.

U Rusiji postoji mnogo anegdota o tašti i porodičnim odnosima. Ipak, nema elementarnog znanja o tome kakav treba biti i kao se ponašati da bi se izgradila i sačuvala porodica. A porodica je osnovna ćelija države i njeno uništavanje dovodi do neizbežne degradacije društva.

Okrenuviš telefonski broj začuo sam ženski glas. Trenutna dijagnostika potvrđuje moje pretpostavke. U ženinoj auri je smrt dva deteta, podsvesna agresija prema mužu sedam puta veća od kritičnog nivoa.

„Neverovatno, - proleće mi misao, - kako je snažan njen muž: nije se razboleo, nije umro, samo je otišao...“ Uzrok ženine neosvešćene agresije je standardan: velika usredsređenost na srećnu sudbinu. Može biti da je njena majka prezirala svog muža, ili osećala nadmoć nad njim, a takođe bila i nezadovoljna svojom sudbinom. Ako je ćerka osuđivala oca taj program je jačao u podsvsti dugo godina. Kada žena zaboravi na Boga ili smatra da Bog daje samo sreću i zadovoljstvo, onda ona to očekuje i od voljenog čoveka.

Kod mnogih žena video sam istu sliku: s jedne strane želja da od voljenog čoveka dobiju samo pozitivne emocije i zadovoljstva, a sa druge, spremnost da se prihvati bol i neprijatnosti varira oko nule. U tom slučaju gordost i ljubomora se neprimetno, ali brzo i neizbežno uvećavaju. A dalje, sledi agresivnost i raspad porodice. Istina, u slučaju teške bolesti jednog od supružnika, porodica se može sačuvati. Bolest, unižavajući ljubomoru i gordost, pomaže da se sačuva ljubav i jedinstvo.

Automatski gledam kakvo je prihvatanje traumatske situacije. Očuvanje ljubavi pri poniženju tela i duha je u plusu, ali žena ne može nikakav bol da pirhvati. To se očigledno prenosi po majčinoj liniji. Kod majke je vidljivo prisutan idealizam, veliko osuđivanje muža i podsvesna agresija prema muškarcima.

Predstavljam se i počinjem sa pitanjima:

- Da li, kao i pre, živite u istom stanu sa majkom?

- Ne, nedavno smo izgradili kuću i preselili se.

- A gde je vaš otac?

- Umro je. Mnogo je pio i majka se jako ljutila na njega, a onda se razvela.

- Da li ga je majka osuđivala?

- Da, naravno!

To se često dešava. Žena podsvesno ubija muškarca, on počinje da pija, ona je još više uvređena i još više ga ubija. Međutim, to je potpuno zakonomerno. Vera u Boga uvek je bila muški „zanat“. Muškarci su smirivali svoju gordost spremnošću da žrtvuju život, a ženin zadatak je bio da preživi i da se brine o potomstvu. Kada muškarac izgubi veru i ljubav više nema mogućnosti da vaspitava ženu. Nisu uspeo da vaspitaš – sad plaćaj.

Ako je društvo izgubilo veru, ljubav i moral, onda su muškarci gube unutrašnje orijentire, skreću sa pravog puta. A žene su osuđene da uništavaju takve muškarce. U skladu sa tim dolazi do raspada porodice.

Žena mi postavlja svoje glavno pitanje:

- Šta da radim, da se razvedem?

Objašnjavam joj uzroke problema.

- Vi ste osuđivali svoga oca? - zanimam se.

- Da, naravno, pa majka je to uvek radila.

- Da li znate šta je to poštovanje roditelja ? To je uvažavanje i saosećanje istovremeno. Tako se ispoljava ljubav. Osuđivanje dovodi do ogromne podsvesne gordosti. A čoveku sa povišenom gordošću opasno je da ima srećnu sudbinu, jer vezanost za osnovni nagon u tom slučaju se naglo povećava, ljubav odlazi i šanse za preživljavanje kopne.

Preselili ste se u novu kuću, život je postao stabilan i srećan. Vaša podsvesna agresija je naglo porasla pa ste počeli da ubjate muža iako toga niste svesni. Mržnja prema ocu je uvek i mržnj prema mužu i prema sopstvenom detetu. Prirodno, muž je na to odmah reagovao.

- Pa šta da radim sa razvodom, kako da postupim? - ponovo me pita žena.

Odgovarama pitanjem na pitanje:

- Izvinite, a da li ste sigurni da ste čitali moje knjige? Imam osećanje da uopšte ne razumete o čemu govorim. Za vas je glavno: „Kako da razrešim situaciju na spoljašnjem planu?“ A ja neprestano ponavljam: bez promene pogleda na svet i karaktera spoljašnje akcije nemaju efekta.

- Znači, sve moram da mu oprostim i da sve prihvatim? - s ogorčenjem kaže žena.

Čini mi se da počinjem da shvatam njenog muža. Do nje se ne može dopreti....

- A da li ste se zapitali zašto treba oprostiti i prihvatiti? Treba to učiniti da bi se izmenili. Ne treba opraštati i prihvatati, već se menjati. Za vas je prihvatanje – pasivnost, potčinjavanje, pokornost, samouništavanje. Međutim, smisao opraštanja i prihvatanja je da sačuvamo ljubav. Zašto opraštamo? Da bi odbacili osuđivanje, uvređenost, uninije. Zašto prihvatamo? Da bi u svemu mogli videti Božansku volju.

Dugotrajno osuđivanje i uninije predstavljaju agresiju prema Bogu, zato što te emocije prodiru duboko u dušu, a na nivou duše mi smo sa Njim jedno. Zato sve od Boga treba prihvatiti i sačuvati ljubav, a ljude je potrebno vaspitavati. Ali vaspitavanje drugog čovek počinje od samovaspitanja.

Prema mužu se odnosite kao prema detetu. Tada ćete hteti da mu pomognete, da se starate o njemu, i osetićete saosećanje kada bude grešio. Kada se prema njemu odnosite kao prema odraslom čoveku, onda ćete od njega očekivati pomoć i bićete uvređeni ako pomoć ne dobijete. Posmatrajte sebe: šta osećate kada vidite muža? Ako osećate u njemu Božansko pojaviće se u vama osećanje ljubavi, zahvalnosti i topline. Ako u njemu vidite osobu koja vas vređa, ako na prvo mesto izbijaju zahtevi i strah, vaši odnosi ne mogu biti normalni.

Sve što se dešava nama i oko nas – predstavlja odraz našeg unutrašnjeg stanja. Ceo naš život je dijalog sa Bogom.

- Vi ste ranije osuđivali muža? - pitam.

- Da, dešavalo se....- priznaje žena posle kratke pauze.

- Shvatite, u podsvesti ne postoji rok trajanja. Ako ste pred začeće deteta bili uvređeni na muža i osuđivali ga, to se prenosi na dete i onda utiče na porodicu. Ako je žena tokom trudnoće osećala uvređenost ili uninije onda je uništavala time zdavlje i sudbinu budućeg deteta. Kasnije će za to morati

da plati svojim zdravljem i porodičnim problemima. Mnoge žene abortiraju ili imaju želju da prvu trudnoću prekinu i rađaju neželjenu decu. A onda se čude zašto ne mogu da izgrade porodicu. One ne shvataju da podsvest radi u atomatskom režimu. Ako je žena u sebi ubijala dete, ona će podsvesno ubijati i muža jer su na nivou podsvesti muž i dete jedno.

- Vi ste pročitali sve moje knjige, a niste naučili da volite - nastavljam. - Ne znam o čemu ste mislii i maštali – o zdravlju, o blagostanu ili o još nečemu. Iskušenja nam se daju da bi se setili ljubavi i krenuli ka Bogu. Zbog toga se i ruši naše blagostanje i porodica. Zbog toga nam se i daju iskušenja savladavanja gordosti i ljubomore. Zbog toga nam se unižavaju oba nagona, da bi se otovrio, ispoljio prvi i najvažni instinkt – ljubav prema Bogu i stemljenje ka Njemu.

A kod vas, kada se ispostavilo da su dva osnovna ljudska nagona ograničena, došlo je do okretanja ne ka ljubavi, već ka agresiji i depresiji. Znači, u vašoj podsvesti nagoni su kao i pre, na prvom mestu, a ljubav daleko iza njih. Samo vi možete načiniti izbor i pronaći rešenje. Ne nadajte se da ću ja to učiniti, svako od nas ima ličnu odgovornost pred Bogom. Nemoguće je pomoći čoveku koji neće sebi da pomogne. Nije potrebno toliko čitati knjige, treba se menjati.

Mnogi prave ozbiljnu grešku smatrajući da je glavni pokazatelj unutrašnjih promena spas od bolesti i poboljšanje sudbine. Glavni pokazatelj naših promena su naša osećanja. Ako u je u vašoj duši stalno prisutna ljubav i svetlost, ako su nestali strahovi, uvređenost i uninije, ako ste naučili da u svemu vidite Božansku volju – to su pravi pokazatelj vaše promene. A sve ostalo će pre ili kasnije doći na svoje mesto.

Zagledajte se u svoju duši i upitajte sebe: „Da li umem da volim? Mogu li voleti nesavršenog čoveka? Da li sam naučila da vaspitavam druge? Da li se svaki dan menjam nabolje? Da li se povećava moje jedinstvo sa Bogom?“ Ako su odgovori potvrdni znači da je vaš osnovni izbor pravilan.

- A što se razvoda tiče, to morate sami rešiti, - dodajem pozdravljajući se. - Sve najbolje vam želim!

P.S. Posle par dana ta žena mi je poslala još jedno pismo.

Veliko Vam hvala što ste me pozvali! Zaista, iako sam pročitala sve Vaše knjige, u glavi mi je bio čist, beo, neispisan list...Posle razgovora sa Vama pojavila se ogoromna gordost...

Vi ste se čudili kako neki ljudi sve mogu brzo da shvate i odmah se promene, a drugima je jednostavnije da boluju i umiru nego da se realno izmene. Nadam se da ne spadam među ove druge, ali postoji sumnja...

Povodom razvoda: ako se pomirim sa mužem mogu prestati da radim na sebi i opet ću se vezati za njega i za odnose, da, i za srećnu sudbinu koju možemo imati – znači, moje promene moraju biti zaista duboke. Mogu li to učiniti, vreme će pokazati...U svakom slučaju, hvala što ste me pozvali!

S.N. Lazarev - "Dijagnostika karme (druga serija)", knjiga šesta (odlomak)

Preveo: A.M.

Imam 27 godina i živim u Taškentu.

Hvala Vam za knjige koje ste napisali. Za šest meseci pročitala sam devet Vaših knjiga i počela da čitam desetu. Dok Vas nisam upoznala bilo mi je vrlo teško na duši, dve godine nisam odlazila nigde od kuće, a duša mi je bila ispunjena mržnjom, osuđivanjem, uvređenošću i sl.

Zamolila sam Boga da mi pomogne da na Internetu nađem potrebnu informaciju i neočekivano naišla na sajt sa Vašim knjigama. Dok čitam, zapisujem sve molitve, a onda ih izgovaram svaki dan.

Moj pogled na svet promenio se za 180 stepeni, postalo mi je lakše da živim.

Još uvek mi je teško da se do kraja iscelim i da izađem iz ove otupljenosti, ali ne prestajem da radim na sebi i poštujem Vaše savete.

Još jednom želim da Vam se zahvalim za knjige koje su vrlo zanimljive i iz kojih se može mnogo naučiti!

S.N. LAZAREV: Kada se čovek zaposli, ponekad dobije avans. Kada se obraćamo Bogu, možemo dobiti mnogo više nego što smo zaslužili. Ako je naš glavni cilj jednistvo sa Bogom, tada nas avans koji smo dobili, neće pokvariti. Međutim, ako stremimo zdravlju, blagostanju i ispunjenju svih želja, onda se može desiti ne samo da ne dobijemo platu, već i da izgubimo avans. Treba shvatiti da se mi obraćamo Bogu da bi postali srećni.

Bez ljubavi u duši nema sreće. Ne može biti srećno drvo sa bujnom krošnjom i visokim stablom ako mu je koren odsečen. Ograničenja na planu zdravlja, odnosa, blagostanja, ograničenje naše budućnosti, naših planova i nada – sve to predstavlja umanjivanje naše krošnje da bi koren preživeo. Baštovan će uvek orezivati presađeno drvo da rast krošnje ne bi naštetio korenju.

Obim naših želja, mogućnosti i blagostanja ne sme biti veći od količine ljubavi u duši. Osim toga, čovek treba sebi jasno da definiše sreću.

U Pragu su me autori filma pitali o tome i ja sam odgovorio da svaki čovek ima svoju predstavu o sreći. U principu, za svakog čoveka, cilj i smisao života je dostizanje sreće. Kako ono izgleda? Naveo sam nekoliko primera.

Prva priča je o jednom poznatom gurmanu, koji je živeo u starom Rimu. Obožavao je jela od hobotince. I tako, jednom se toliko prejeo pa mu je pozlilo. Lekar koji ga je pregledao postavio je dijagnozu: „Zapletena creva, nema pomoći, još malo je vremena ostalo.“

- A koliko tačno imam vremena? - pitao je pacijent.

- Oko dva sata.

Proždrljivac je mahnuo rukom:

- U tom slučaju dajte mi još jednu porciju, sa zadovoljstvom ću je pojesti.

Sledi zaključak: čovek koji ne ume da ograniči svoje želje može dobiti mnogo zadovoljstva, ali pitanje je da li će biti i srećan. Obožavanje tela, kao što znamo, ničemu dobrom ne vodi. Kult tela u starom Rimu, na kraju se završio krahom te kulture.

Druga priča. Jedan car je usnio da su mu ispali svi zubi. Pozvao je nekoliko poznatih mudraca da protumače san. Prvi je kod cara ušao najumniji. Car mu je opisao san i pitao šta može da znači.

- O vladaru – rekao je mudrac – imam loše vesti. Uskoro će svi tvoji rođaci izginuti.

- Da, loša vest – klimnuo je car glavom i naredio: - Odvedite ga i odrubite mu glavu!

Zatim su pozvali drugog mudraca. Car je ponovo ispričao svoj san i zamolio ga za tumačenje.

- O care, - odgovorio je mudrac, - imam veoma dobre vesti za tebe. Tvoj san znači da ćeš nadživet sve svoje rođake.

Car se radosno osmehnuo i naredio da se mudrac nagradi.

Moćemo zaključiti sledeće: klanjanje razumu, znanjima, ne čini čoveka srećnim, potrebno je kontrolisati svoje sposobnosti i svoj razum.

Sreća, pre svega, nije u udovljavanju telu i duhu, već u zadovoljostvu koje oseća duša.

Postoje dve sheme sreće – zapadna i istočna. Suština zapadnog pogleda je zadobiti sva moguća blaga. Istočna koncepcija sreće je obrnuta – maksimalna odvezanost od svih blaga ovoga sveta. Ako je na Zapadu jemstvo sreće – dobitak, onda je na Istoku zalog sreće – gubitak.

Prisećam se i priče o samuraju koji je pitao mudraca šta je to sreća. Mudrac je odgovorio: „Sreća je kada prvi umire otac, zatim sin, a onda unuk.“ Zaista, ako dece umiru pre roditelja, o kakvoj sreći možemo govoriti?

Kada se spoji istočna i zapadna koncepcija, onda se stvara istinska harmonija. Pojavljuje se ljubav i čovek može da sačuva osećanje sreće i kada dobija i kada gubi. Pravilno dobiti - znači ograničiti se u radosti i zadovoljstvu koji se onda pretvaraju u ljubav. Pravilno izgubiti - znači ograničiti se u žalosti, neprihvatanju, koji se takođe moraju pretvoriti u ljubav.

Život je sinusoida. Čovek koji hoće da pobegne od bola neće imati ni radosti. Onaj koji želi da uništi zlo neće videti dobro. Onaj koji hoće da ispravi sinusoidu i pretvori je u pravu liniju, umesto života dobiće smrt.

I sreću i nesreću treba iskoristiti kao mogućnost za sjedinjenje sa Bogom. Dobitak nas podstiče ka ispoljenom Tvorcu, a gubitak nas vraća neispoljenom Tvorcu. Na kraju krajeva, sva naša stremljenja su stremljenja ka Bogu. Posedujući deo, učimo da volimo celinu.

Za živu ćeliju, sreća je pre svega, služenje organizmu, a tek posle toga briga za sebe. Prva zapovest glasi: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom.“ To i jeste glavni recept za sreću.

S.N. Lazarev - "Dijagnostika karme (druga serija)" (odlomak, šesta knjiga)

Preveo: A.M.

Uvek me je mučilo pitanja: kako osetiti povezanost sa Bogom? Kako osetiti Božansku ljubav o kojoj stalno govorite?

Već 10 godina pokušavam to da učinim. Da, postoje unutrašnje promene, ali nije bilo stabilnog osećanja da sam povezan sa Tvorcem kome stremim. Kada sa strane gledam i ocenjujem svoje pokušaje i osećanja, imam utisak, kao da sam hteo da „generišem“ ili „iscedim“ iz sebe ljubav. Svi moji pokušaji dali su samo prividan rezultat. Da sam ljudima pričao šta se dešava u mojoj duši i glavi, verovatno bi me proglasili ludim.

A onda, nedavno, došlo je potpuno novo viđenje i osećanje povezanosti sa Bogom – i to želim da podelim. Može biti da pažnju treba usredsrediti ne na osćeanje ljubavi čoveka prema Bogu, već na ljubav Boga prema čoveku. Kada sam, precenivši sebe, "na silu" pokušao da osetim ljubav prema Bogu ponavljajući kako je „osećanje ljubavi prema Bogu iznad svega“, pojavilo mi se osećanje kao da prosipam vodu iz prazne posude, kao da duša mora da se napuni ljubavlju za Boga, a nema odakle.

Sasvim su drugačija osećanja kada kažem: „Bog me voli“. Pojavljuje se toplina u duši i osećanje zahvalnosti prema Svevišenjm, o kome Vi govorite u poslednje vreme. Može biti, slično načinu na koji prihvatamo hranu ili poklone i osećamo zahvalnost i radost posle toga, isto tako moramo osetiti i prihvatiti ljubav od Boga i radovati joj se i zahvaliti Mu za to. Mislim da je to važna razlika: prvo moramo osetiti da smo dobili ljubav od Boga, a onda Mu je dati u obliku zahvalnosti i radosti.

Kada sam prvi put počeo da govorim sebi: „Bog me voli!“, osetio sam da u mojoj duši postoji nekakva barijera koja blokira radost koja je nadolazila, a posle 5 minuta moju majku je jako zabolelo srce i ceo levi deo tela. Verovatno tu barijeru „vučem“ po majčinoj liniji.

Posebno Vam se zahvaljujem za sve što raditie!

S najboljim željama....

S.N. LAZAREV: Ako majka nedovoljno voli dete, njemu će kasnije biti teško da nauči da voli. Ako smatramo da nas roditelji ne vole, onda zaboravljamo sve što su dobro za nas učinili, i sećamo se samo loših stvari. Tada odnos prema svojim roditeljima prenosima na sve ljude. Neprestano ponavljam: naši roditelji nas vole. Vole nas onako kako umeju. Ako ih nisu naučili da vole, znači da nas vole u sebi, unutra, ni sami to ne znajući. Ako roditelji nimalo nemaju ljubavi prema budućem detetu, ono jednostavno neće biti začeto ili će umreti dok je još u majci.

Podsvesno, svi mi volimo jedan drugog jer je Bog u svakome od nas. Čovek, koji uopšte ne ume da voli, nije sposoban za život.

U kojim slučajevima, spolja posmatrano, roditelji prestaju da vole decu? U slučajevima kada svest izbija u prvi plan i uništava osećnja. Svest diktira koga, kako i zbog čega voleti, a u kojim slučajevima se odreći ljubavi. U početku ideali, principi, ljudska logika potiskuju dušu u stranu, a onda se najviši duhovni nivoi

zamenjuju mnogo prozaičnijim, i već egoizam, koristoljubivost, žudnja za vlašću, novcem, ambicija, težnja ka zadovljstvima, počinju da uništavaju ljubav i našu dušu.

Čovek koji se odrekne ljubavi neizbežno će biti agresivan u odnosu prema svojoj deci. Ko ne ume da savlada svoju požudu, ko nije u stanju da upravlja svojim nagonima, neminovno će ljubav pretvoriti u strast. A strast je direktan put u neuzdržanost, agresiju i smrt. Ko nije sposoban da obuzda svoju žeđ za novcem i vlašću, krašće, otimaće, lagaće. Ko nema snage da upravlja svojom seksualnom željom, silovaće i možda ubijati. Ko je navikao da halapljivo, brzo i nekontrolisano jede, neće potom moći da obuzda svoje želje za silovanjem i pljačkom.

Svi se mi, duboko u sebi, volimo, ali nepravilan način života, pogrešan pogled na svet mogu dovesti do pobede nagona nad ljubavlju. Duša tada počinje da boluje i propada. A sa našom decom, na nivou duše, jedno smo. Kada duša počne da degradira, to jednistvo se ruši i tada, na spoljašnjem nivou, majke prestaju da vole decu. Čovek koji ubija svoju dušu, ubija time i dušu svoje dece – rođene i nerođene - lišavajući ih životne energije.

No, duboko u sebi, mi nastavljamo da volimo jedno drugo. Kada iz podsvesti ljubav počne da odlazi, niko nema šansu da preživi.

Na podsvesnom nivou svi smo povezani međusobno – ne samo sve živo, već i sve neživo. Zato, kada ljudima umire duša, to ne dovodi samo do bolesti i raspada porodice, već i do prirodnih kataklizmi. Takozvani, „kraj sveta“ u realnosti se neće desiti decembra 2012. već nešto kasnije, i trajaće više godina. Preživeće oni ljudi koji realno osete da nas Bog voli.

A mi već dve hiljade godina znamo da je Bog ljubav. U judaizmu i islamu postoje desetine imena za Boga. U svakom imenu, kao što je poznato, širfrovana je funkcija. Ime svakog predmeta mora da označi njegovu predodređenost, namenu.

Kada Boga nazivamo Svemogućim, Pravednim, Milosrdnim, time označavamo Njegove kvalitete i podražavajući Ga, trudimo se da iste kvalitete razvijemo i u sebi.

Prema hrišćanskom učenju osnovni, glavni kvalitet Svevišnjeg je sposobnost da voli. To znači da nas je On uvek voleo, da nas voli, i da će nas uvek voleti. Odatle sledi da mi, upodobljavajući Mu se, moramo naučiti da volimo svet oko nas i same sebe.

Zašto tokom proteklih dve hiljade godina nismo naučili da volimo? Zašto je ljubav ostajala samo reč? U doba inkvizicije sveštenici su, pokušavajući da budu humanisti, izricali jeretiku kaznu koja je izgledala vrlo „milosrdna“: „Kazniti bez prolivanja krvi!“, što je značilo spaliti na lomači. Ako se zamislimo, odgovor dolazi sam: to što nam više od dve hiljade godina serviraju kao hrišćanstvo, nikada hrićanstvo nije bilo.

Sećam se kako su u Kini, da bi zabavili velmože pravili od dece patuljke. Malo dete bi smestili u glineni ćup sa otvorima za ruke i noge. Dete je raslo, a njegovo telo se deformisalo do neprepoznatljivosti. Uvaženi gospodari su se zabavljali gledajući takve rugobe. Velmože su se radovale zato što su bolje od tog izobličenog malog čoveka. Neko se muči, umire, ali ti živiš – nagon samoodržanja je podsticao stvaranje osećanja zadovoljstva.

U suštini, upravo tako su obogaljili i hrišćanstvo. Vladari svih rangova, u svim vremenima su zabranjivali jedno i dopuštali drugo. Vizantijski car Justininijan naredio je da se iz Biblije uklone svi delovi koji pominju reinkarnaciju. Njegova žena, krvožedna carica, koja je zbog vlasti ubila svog sina, uvela je u Vizantiju kult ikona, jer je to donosilo veliku dobit manastirima. Vlastelni-trgovci nastojali su da, koliko mogu, prilagode hrišćastvo svojoj gramzivosti, koristoljubivosti, svojim interesima. A kroistoljubivost je osobina idolopoklonika.

Kako je izgledao odnos idolopoklonika prema Bogu? Pleme se klanja nekom idolu nadajući se da će ih on zaštiti i spasiti od nesreća. Ali počinje niz nevolja i tada starog idola spaljuju, a umesto njega postavljaju drugog.

Za idolopoklonike Bog je instrumet za poboljšanje sudbine, to je simbol nagona samoodržanja. Kada je sve dobro, božić vam ne treba. Čovek je na prvom mestu, a idol na drugom. Zato su sveštenici i bili na prvom mestu, a religija i vera na drugom.

U paganskom društvu svetovna vlast je uvek potčinjavala sebi religiju. Ako su molitve i rituali sredstva za poboljšavanje čovekove sudbine, onda će religija biti samo sredstvo za jačanje svetovne vlasti.

Judaizam se, prevladavajući primitivne predstave o Bogu, podigao na vrlo visok nivo. Pojavila se spoznaja da je Bog jedan i da se sve u što se u svetu dešava, dešava po Njegovoj volji. Bog više nije, kao kod pagana, predstavljan kao surov i grub. Bog je sada postao pravedan i moralan. Pokazalo se da je moral važniji od snage. Na prvom mestu nije više klanjanje instinktima, već njihovo obuzdavanje. Zbog čega? Zbog poštovanja moralnih zakona. A zakoni morala su zapovesti. Njihovo ispunjavanje i jeste služenje Bogu.

Još jedna važan momenat – u judaizmu Bog je stalno prisutan. Na Njega se nije moglo zaboraviti, On se nije mogao odbaciti ili zameniti nekim drugim bogom. Takva predstava Svevišnjeg čuvala je osnove morala, bez kojih se nije mogla pojaviti visokorazvijena civilizacija.

Ali judaizam nije postao vodeća monoteistička religija. Tek se u hrišćanstvu proces prelaska na istinsko jednobožije u potpunosti ostvario. Bog je postao ljubav. On nije više u nebeskim daljinama već je ovde, zajedno sa nama, oko nas, svakog trena. Ni vlas kose sa glave ne pada bez Njegove volje. I više od toga, On je prisutan ne samo spolja, oko nas, već i u nama. Svako od nas nosi Boga u sebi, naše pravo „ja“ je ljubav, i svake sekunde mi moramo osećati prisustvo Božanske volje.

Hristovo učenje je učenje o Carstvu Božijem. Isus Hristos je pričao ljudima da se Bog nalazi unutar svakoga od nas – treba samo to osetiti i dozvoliti da se ispolji. Hristos je učio ljude kakvi treba da budu da bi dostigli to stanje.

Devet zapovesti blaženstava predstavljaju uputsvo za pronalaženje Carstva Božijeg u nama.

Ranije mi je bila neshvatiljiva jedna od najvažnijih zapovesti: „Blaženi su mirotvorci jer će se sinovi Božiji nazvati“. Ovde je direktno rečeno da je mirotvorac Bogu sličan. No, ko je taj mirotvorac? S pravoslavne tačke gledišta to je beskonfliktna ličnost – mek, popustljiv čovek koji se ničemu ne suprotstvlja, to jest čovek lišen spoljašnje agresije. Povodeći se za ovom slikom, sveštenici su se trudili da budu meki i neagresivni, šaljući na lomaču jeretike.

Takvo „mirotvorstvo“ je pagansko, idolopokloničko. U paganstvu nema dijalektike, na tom nivou nemoguće je sjediniti suprotnosti. Paganski način mišljenja ceo svet deli na dobro i zlo – na dobre i zle bogove. U paganskom pogledu na svet sadržina i forma se ne mogu dijalektički sjediniti. Pagani ne mogu voleti i u isto vreme kažnjavati, kao što je to Hristos učinio sa trgovcima u hramu. Oni ili vole, ugađaju i nose na rukama, ili mrze, kažnjavaju i ubijaju.

Zapravo, mirotvorac je onaj čovek koji ume da poveže i pomiri bol i radost. Onaj koji može zadovoljstvo zbog zadovoljavanja svojih interesa da spoji i pomiri sa bolom povezanim sa realizacijom interesa bližnjeg. Jer često se dešava da moramo sebi nešto uskratiti da bi mogle da se ostvare želje drugog čoveka.

Da bi dva čoveka došla do kompromisa potrebno je da istovremeno ograniče sami sebe – svoje želje i nagone. Kada se dva čoveka spore, a istovremeno je u njihovim dušama prisutna ljubav, tada oni, menjajući se, mučno i bolno traže i nalaze zajedničku tačku gledišta. Tada se dva različita mišljenja sjedinjiju u jedno, novo mišljenje, dublje i šire. Tako se razvijamo, tako se informacije upotpunjuju, to jest širi se znanje.

Međutim, ako nema ljubavi, onda svaki od učesnika u sporu pokušava da uguši, potčini sebi protivnika, da bi njegova ideja trijumfovala. Ili da svoga protivnika spali na lomači, kao što se radilo u doba inkvizicije.

Mirotvorac je onaj koji je spreman da se dogovora sa opozicijom, onaj koji ne oseća mržnju prema drugačijem mišljnje, onaj ko je spreman da se menja, da bi iz postojećih suprotnosti stvorio nešto novo. To i jeste način razmišljanja jednobošca. Upravo je o tome Isus Hristos i govorio.

I upravo je ovaj aspekt neodstajao pravoslavnoj i katoličkoj crvki, koje su više stotina godina prilježno uništavale svaku opoziciju, svaku kritiku, svako drugačije gledište. Čisto paganski pristup.

Analizirajući različite načine razmišljanja shvatio sam zašto je mnogima neshvatljiva i ova zapovest: „Blaženi su gladni i žedni pravde, jer će se nasititi” Šta je to pravda? Pravda je deo istine. Svako ima svoje shvatanje pravde, a istina je jedna za sve. Istina je ljubav i Bog.

Zašto je onda Hristos pozvao sve ljude da budu pravedni? Zašto jedna od Deset zapovesti glasi: „Ne svedoči lažno na bližnjeg svoga.“? Razumljivo je zašto je za pagane laž uobičajen način života. Stvar je u sledećem: kada je nagon samoodržanja na prvom mestu, onda laž pomaže da se ukrade, opljačka, potčini sebi drugi čovek. A to što laž šteti duši – nikoga ne zanima. Laž može pomoći da ostvarimo seksualno zadovoljstvo, da pojačamo svoju nadmoć, da upravljamo drugim čovekom. Koliko god bilo čudno, pagani lažu i svoje najbliže i ljude koji su im dragi – jer se klanjaju zadovoljstvu i mrze bol i gubitak.

Ranije su carevi kažnjavali glasnike koji su donosili loše vesti. Bila je to osveta za pričinjeni bol. Istina ranjava dušu. Istina nam ne donosi samo radost i zadovoljstvo, već može naneti i bol. Zato nas istina podstiče da idemo ka ljubavi.

U Hristovo doba ljudi su se klanjanli dobru i mrzeli zlo. Zato nisu želeli da vide bilo šta što bi im izazvalo osećanje neprijatnost. Sveštenici su kategorički odbijali da primete sveopšti moralni raspad, vladari nisu hteli da vide degradaciju države. Izrael je neprimetno iznutra umirao, ali videti to i priznati, bilo je suvišno bolno pa su se trudili da ne obraćaju pažnju. No, najstrašniji gubici su upravo oni koje ne primećujemo.

U početku laž je uvek prijatnija od istine no vremenom neminovno dovodi do poraza. Lopov i licemer će na startu prestići čestitog čoveka, ali u finišu obavezno gube.

Hristos je govorio i pozivao na jednobožije. Bog nas voli. Voli nas čak i onda kada šalje nesereće i bolesti – jer ograničavajući na taj način naše životinjske nagone, spasava nam duše i ljubav. Ograničavajući nam današnji dan, On nam spasava sutrašnji. Ali to može da shvati samo jednobožac – onaj koji zna i oseća da je sve od Boga – i dobro i zlo; onaj, koji oseća prisustvo Svevišnjeg svakog trena; onaj koji zna da su dobitak i gubitak neodvojivo međusobno povezani. Sreću zbog dobitka mora smeniti nesreća gubitka. Jednobožac shvata: svi dobici i gubici su iluzija i samo ljubav predstavlja realnost. A ono što zovemo srećom i nesrećom u našem životu – uvek je samo sredstvo da bi se ljubav u našoj duši ispoljila.

Jednobožac oseća da nas Bog uvek voli. I ako je sve od Boga – znači sve treba voleti. Paganin može da voli samo ono što mu donosi zadovoljstvo, idolopoklonik se klanja belom i mrzi crno. Zato i ne može da zamisli da ga Bog voli.

Na žalost, upravo ta tendencija je postala vladajuća u današnjem posthrišćanstvu. Životinjski nagoni su pobedili ljubav. Sveštenici propovedaju da je dobro do Boga, a zlo od đavola, zatvarajući time put ka ljubavi.

Međutim, stvar je u sledećem: svet je jedan. Apostol Jakov je govorio da čovek kršeći samo jednu zapovest, krši sve zapovesti. Ako ne volite nešto u ovom svetu, ne možete onda voleti ceo svet.

Na spoljašnjem nivou nešto nam se može svideti ili ne svideti. To je dopustvo, pošto je na spoljašnjem nivou svet razjedinjen, fizički objekti nisu povezani, već međusobno odvojeni. Na nivou polja, međutim, sve je jedno, a najdublja naša osećanja povezana su upravo sa tim višim planovima.

Ako ne volite deo, nikada nećete moći da zavolite Celinu. Na površnom, ljudskom nivou, podela na dobro i zlo je prikladna, ali u dubini duše – tamo gde caruje Božanska logika – postoji samo ljubav.

Ranije se nauka bavila izučavanjem spoljašnjeg, fizičkog sveta, a religija se bavila dušom i najdubljim čovekovim osećanjima. Idolopoklonička tenedencija je vratila religiju površnom posmatranju sveta. Zato je stotine godina postojao model Zemlje – ravne ploče, predstava da se Zemlja nalazi u centru svemira – to je potpuno prirodno za paganski način mišljenja.

Osećanje jednistvenosti, posebosti i neponovljivosti ljudske civilizacije – takođe je danak paganskom mišljenju. Nagon samoodržanja nam šapuće: „Čovek iznad svega, čovek u centru svega.“ Zato da danas sveštenici, posebno pravoslavni, kategorički odbijaju da priznaju postojanje drugih civilizacija u vaseljeni.

Sada nastupa ono vreme, kada ljudska agresija, i spoljašnja i unutrašnja, postaje smrtno opasna za dalji opstanak civilizacije. Agresivnost razjeda dušu, uzimajući ljudima ne samo sadašnjost, već i budućnost.

Za idolopoklonika agresivnost predstavlja prirodno stanje. On ne oseća Božansku volju i uvek će mrzeti čoveka koji ga uvredi. Samo onaj ko shvati da je Bog ljubav i oseti da sve dolazi od Boga, neće osetiti uvređenost i mržnju u sebi.

Sudeći po svemu, u godinama koje dolaze, preživeće samo pravi jednobšci, odnosno, oni koji se ne mogu s mržnjom, strahom ili uninijem odnositi prema svetu i samima sebi, pošto osećaju u svemu Božansku ljubav.

Može biti da zasta treba početi sa razumevanjem jednostavne istine: Bog nas voli.

S.N. Lazarev - "Dijagnostika karme (druga serija)", knjiga šesta, odlomak

Preveo: A.M.

U avgustu 2012. godine održao sam seminar u Pragu. Pored seminara imao sam i nekoliko susreta sa novinarima. Prijatno me je iznenadio razgovor sa njima. Postavljali su suštinska pitanja, pitanja koja nisu bila marketinškog karaktera, već pitanja ljudi koji se ozbiljno zanimaju za zakone postojanja. Na primer: „Šta je to sudbina, da li je možemo promeniti?“ „Kakav uticaj na sudbinu imaju naše emocije?“ „Šta su to osećanja?“ „Na koji način se obrazuje naša sudbina?“

Odgovarao sam da naša savermena materijalistička koncepcija koja polazi od primarnosti materijalnih objekata, ne može da uoči duboku povezanost događaja i zato ih posmatra kao nepovezne, haotične. Ali, materijalizam je pre svega posledica izrođavanja duše.

Na površinskom nivou, fizčka polja zavise od materijalnih objekata. Ali na finim, dubokim planovima može se uočiti obrnuta slika: polje je primarno u odnosu na fizičko telo, i svi događaji se prvo dešavaju na finom planu, a onda, kasnije, i na spoljašenjem, fizičkom.

Na prvi pogled slika je paradoksalna: podsvesno osećanje dovodi do stvaranje realne situacije, a onda čovek reaguje na ono što je osećanjima stvoreno.

Ako jabuka pada sa drveta moguće je predvideti njenu putanju i mesto pada. Znajući zakon po kome jabuka pada, možemo predskazati budućnost. Gledajući mladicu koja je izbila iz zemlje, možemo predvideti kakvo će biti stablo, lišće i visina drveta. Svaki događaj na fizičkom planu proishodi iz zakona, programa, koji postoje na finom planu.

Upravo zato, određni ljudi mogu videti budućnost. Ulaženje u fine planove omogućava ne samo viđenje događaja koji će se odigrati, već daje mogućnost da se njima upravlja – recimo, da se leče bolesti. Jer koreni bolesti nisu samo u prošlosti nego i u budućnosti.

Bio sam veoma iznenađen kada sam prvi put shvatio da su polje i osećanje jedno isto. Prvo sam video deformaciju informacionog polja, a onda posmatrao kako ona dovodi do bolesti i nesreće, pri čemu je nekoliko krupnih neprijatnosti moglo da zameni bolest. Kada sam delovao na te strukture energetski, ljudima se menjalo zdravlje, sudbina i karakter. Tada sam prvi put shvatio da su naša osećanja, naše zdravlje i naša sudbina, međusobno tesno povezani.

Posmatrajući stotine i hiljade pacijenata, došao sam do zaključka da osećanja imaju prirodu polja – kao i svest uostalom. Pri tome, postoje različiti slojevi osećanja: imamo osećanja koja zavise od tela, i obrnuto, postoje i ona od kojih telo zavisi.

Došao sam do zanimljivog zaključka: pošto se sve prvo dešava na finom planu, na nivou polja, znači da naša osećanja učestvuju u tom procesu. Naša podsvest zna sve što će se desiti u budućnosti. Naša podsvest može uticati na ono što se dešava i što će se desiti. Ali tada se postavlja pitanje: zašto ljudi ulaze u avion koji mora pasti? Zašto čovek bira taj put, put na kome ga čeka brza smrt?

Do odgovora na ovo pitanje nisam došao ni brzo ni lako. Stvar je u sledećem: u našoj podsvesti sasvim je drugačiji sistem prioriteta. Podsvesti su najvažniji - ljubav i duša. Zato, ako duša počne da boluje i umire, podsvest u tom trenutku, čoveka samo nastavlja da podstiče ka bolestima, patnji i fizičkoj smrti – jer se sve to dešava radi spasenja njegove duše. To jest, čovek, i ne sluteći to, sam sebi stvara bolesti i nesreće.

Svest vrišti čoveku: „Telo je najvažnije! Njega štiti, o njemu se brini, zadovolji nagone i ne obraćaj pažnju na najuzvišenija osećanja.“ Kod čoveka tada jača koristoljubivost, raste egoizam, počinje da se gasi intuicija, i on prestaje da sluša glas sudbine. A sudbina sa čovekom razgovara upravo na nivou podsvesti.

Bog sa čovekom opšti na nivou duše, preko osećanja. Kada svest izbije u prvi plan, čovek zaboravlja na Boga, na ljubav i na svoja osećanja. Počinje da se bori sa sudbinom i sa svetom oko sebe. I tada, radi spasenja, počinje da ga boli telo i ruši se svest. Čovekova sudbina je pre svega povezana sa njegovim osećanjima.

Pojavljuje se još jedno pitanje: zašto se razbolevaju i pate dobri ljudi? A cela stvar je u tome što je ličnost čovekova višeslojna. Na površini, na nivou svesti, on je takav, a unutra, u sebi, može biti potpuno drugačiji.

Ako je pred začeće deteta majka bila uvređena, ako je mrzela, očajavala (a u deci, kao što je poznato, pojačava su se tendencije koje postoje u roditeljima), onda može roditi dete koje će biti grubo, surovo, koje mrzi sve oko sebe. Ili njeno dete, spolja gledano, može biti dobrodušno i mrno, no kad god mu se ukaže prilika, biće spremno da otme, ukrade, ubije. Iskustvo, nagomilano u osećanjima naših roditelja i predaka – takođe predstavlja deo naše ličnosti koja se ne ispoljava uvek.

Osim toga imamo i iskustvo iz prošlih života, koje se takođe ne mora uvek jasno ispoljavati. Na primer, u ovom životu čovek ima anđeoski karakter, a ispod njega odvratne osobine nasleđene od roditelja, a još dublje – užasnu narav iz prošlih života. Sudbina ne raguje na to kakav je čovek spolja, već na njegovu unutrašnjost – i niz problema i nesreća pratiće ga čitav život lečeći tako njegovu dušu i njegov podsvesni karakter.

Zašto stradanja čiste dušu? Zato što unižavaju naše osnovne nagone.

Čovek ima tri instinkta. Prvi je: stremljenje ka Bogu, ljubav prema Njemu i jedinstvo sa Njim. To je primarni, naš glavni nagon bez kojeg ne može da preživi nijedno živo biće. Drugi instinkt je samoodržanje, treći – produženje vrste.

Ako se prvi nagon ugasi, živo biće gubi budućnost. Uključuje se prirodni mehanizam spasenja koji sputava, sve više ograničava drugi i treći nagon, pa se tada energija vraća primarnom instinktu. Bolesti, neprijatnosti i nesreće predstavljaju ograničavanje dva životinjska nagona radi oživljavanja primarnog Božanskog instinkta.

Čovek je životinja koja je poverovala u Boga. Ako vera oslabi, čoveka počinju da vode životinjski nagoni i njegova duša se postepeno izopačuje i umire.

Svojim osećanjima, mislima i postupcima stvaramo mi stvaramo svoju sudbinu. S obzirom da sveukupnost osećanja, misli i postupaka proniče u dubine podsvesti, oko nas odmah počinju da se razvijaja odgovarajuća situacija. Kakvi smo duboko u sebi – takvo nam je zdravlje, tako se prema nama odnose ljudi, takva nam je sudbina.

Znači, moguće je izmeniti sudbinu, pravilno vaspitavajući svoj karakter i pogled na svet. Ali promene koje će se pojaviti kao rezultat tog spoljašnjeg, svesnog vaspitanja, moraju postepeno prodreti u podsvest i dostići određenu dubinu – tek tada će doći do neposrednog uticaja na zdravlje i sudbinu.

Ono što nam se dešava sada, u sadašnjosti, u skladu je sa onim što smo činili ranije. Sve se stvara po principu sličnosti. Ako je čovek grešio u prošlom životu dobiće u ovom odgovarajuće roditelje, to jest porodična karma se potpuno poklapa sa ličnom.

Istina, mi se prema grehu odnosimo površno, materijalistički. Ako neko izda, ukrade, ubije, to se smatra grehom. No, to je greh učinjen ljudima; a on je posledica greha nastalog iz odnosa prema Bogu, prema ljubavi.

Greh počinje odricanjem od ljubavi. Voljeni čovek vas je izdao, uvredio, nepravedno se poneo – i eto, vi ga već ne volite. Upravo je to prestup koji činimo. Odricanje od ljubavi kada su nam uniženi nagoni, neprihvatanje Božanske volje – to je seme iz koga kasnije izrasta zločin, ubistvo.

Mi kažemo: „Taj čovek ima rđav, odvratan karakter.“ A zapravo, on se odvratno ponaša prema ljudima, a u odnosu sa Bogom može biti dobar. U tom slučaju, spolja posmatrano, nedostojan čovek može imati prekrasno zdravlje i sudbinu.

I obrnuto, dobar čovek, koji se časno ponaša prema ljudima može imati odvratan odnos prema Bogu i ljubavi. Može mnogo godina biti nezadovoljan sobom, nipodaštavati sebe. Može voljenju ženu naterati da abortira ili se može odreći ljubavi zbog svojih ambicija i ideala. Takav čovek će se razboleti i patiti.

Zdrava i srećna sudbina se formira upravo pravilnim odnosom prema Bogu. Ako ste nezadovoljni svojom sudbinom ona će biti nezadovoljna vama. Ako zaboravite na Boga tada će Božanska energija koja daje život, zaboraviti vas. Međutim, pre ili kasnije, vratiće se.

Ugledan plemić, pre no što će nekoga posetiti, šalje svoje glasnike. Domaćin mora da se pripremi za posetu važnog gosta. Tako i Bog, pre no što će se pojaviti šalje svoje glasonoše – proroke i mesije. Ako ih ljudi ne slušaju ili ih ubijaju, tada će nadolazeća Božanska energija mnoge obrisati sa lica Zemlje. Duše ljudi se pri tome čiste.

Pre dve hiljade godina na Zemlji se pojavio Isus Hristos. Poslan je da bi spasio Izrael, ali nisu ga slušali, i Izrael je izbrisan sa lica Zemlje. Zapravo, prvi mesija u istoriji je došao da bi spasio sve civilizacije, sve stanovnike Zemlje. Ali, jedni su Hristovo učenje odbacili, a drugi izobličili.

Hristovo učenje upućeno je upravo ljudima koji danas žive. „Otkrovenje Jovana Bogoslova“ to i potvrđuje. No, ljudi su, kao i ranije, za Njegovo učenje gluvi. Pod odeždom dobročinstva često se krade, a

ubistva i otimanje zovu se „uspostavljanje demokratije“. Današnja crkva se pretvorila u pozorište u kome su glumci zaboravili zašto igraju, a gledaoci im više ne veruju. Verovatno će savremeni svet podeliti sudbinu starog Izraela – zakon sile i pseudopravednosti mora biti srušen ljubavlju. Ipak mladice spasenja, uprkos svemu, postepeno rastu i jačaju.

U Pragu sam se sreo sa zanimljivim ljudima koji su odlučili da snime neobičan film. U tom filmu nekoliko desetina ljudi – poznati iscelitelji, filosofi i naučnici – daju odgovore na sledeća četiri pitanja:

1. Šta je to ljubav?

2. U čemu je smisao života?

3. Šta je to sreća?

4. Šta je to sudbina?

Kako su me obavestili, Holivud se sprema da otkupi film. Planira se prikazivanje u mnogim zemljama sveta, a premijera bi trebala da bude 21.12.2012.

Svidela mi se ova ideja. Pred smrt čovek treba da razmisli o smislu života. Umirući, čovek treba da misli o Bogu. Ljudi se za svaki slučaj pripremaju za smrt i apokalipsu – a to je baš nastupajuće vreme – pokušavajući da odgovore na glavna pitanja. Jer to je duši neophodno.

Društvo najzad počinje da razmišlja o budućnosti. Da bi se izlečila bolest, prvo treba da priznamo sebi da smo bolesni. Zatim sledi postavljanje dijagnoze, određivanje uzroka bolesti, i tek posle toga može se govoriti o pravilnom lečenju. Pošto je duša primarana u odnosu na telo, njena degradacija, čiji je uzrok nepravilan pogled na svet, lišava našu civilizaciju budućnosti. Pokušaj da pojmimo zašto živimo, šta je to sreća – predstavlja ozbiljan korak na putu ka ozdravljenju.

Sećajući se svega toga, prebiram po pismima koja leže preda mnom. Lično iskustvo čoveka koji pokušava da spasi svoju duši, može biti odličan lek za lečenje svih bolesti.

S.N. Lazarev - Odlomak iz knjige "Dijagnostika karme (druga serija)", knjiga 6

Preveo: A.M.