Akademija Umetnosti 11.02.2015. Novi Sad Novi Sad

Seminarski rad: JUSUF KARŠ/YOUSUF KARSH Predmet: Razvoj fotografskog medija

Profesor: Student: Dubravka Lazid Dragan Nikolid 131/2014

Jusuf Karš je rođen 23. Decembra 1908. godine u Jermeniji, u gradu Mardin. Bio je najstariji od troje dece. Sa svojih 16 godina imigrira u Kanadu, da bi pobegao od rata koji je tada zahvatio Jermeniju i u kojem je izgubio sestru, gde ga dočekuje ujak Džordž Nakaš, koji je bio fotograf. Kada je stigao u Kanadu, povremeno je radio u fotografskom studiju, čiji vlasnik je bio njegov ujak. Tada je otkrio da ga zanima fotografija, i potpuno joj se posvetio. Godine 1928. ujak ga šalje u Boston, gde postaje šegrt, tadašnjem poznatom fotografu, Džonu Garou. Uz rad sa Džonom, Jusuf polako počinje da razvija svoje fotografske sposobnosti, i postaje dobar fotograf. Nakon četiri godine, koliko je Jusuf proveo u Bostonu, 1932 godine se vrada u Kanadu, tačnije u Otavu, gde otvara sopstveni fotografski studio. Još u mlađim danima, shvatio je da ga zanima fotografisanje ljudskih portreta, i prikazivanje ljudskih karaktera onakvima kakvi zaista jesu, posredstvom fotoaparata. Razvijajudi fotografije, a ujedno i svoj talenat Jusuf nije propuštao priliku da fotografiše svakoga ko mu se tada činio zanimljivim, i tako je počeo da pravi portrete značajnih ličnosti toga doba, političara,papa,pisaca,naučnika,glumaca,sportista, koji su uticali na tadašnji izgled sveta, a svakako i današnji. Dok je učio nove tehnike fotografisanja, takođe i po svetlosnoj postavci za fotografisanje portreta, sklapao je prijateljstva širom Kanade i sveta. Takva prijateljstva su mu omogudila da fotografiše nekoliko kanadskih političara toga doba. Kada je imao svega trideset i tri godine, fotografisao je Vinstona Čerčila, tadašnjeg premijera Velike Britanije. Ni sam Karš nije sanjao da de ova fotografija postati jedna od najpoznatijih svetskih fotografija, o kojoj du tokom daljeg rada redi znatno više. Naime, ova fotografija predstavljala je samo odskočnu dasku u Karšovom karijeri. Nastavio je da fotografiše ljude koji su menjali izgled tadašnjeg sveta, i koji su znatno uticali i na njegov rad. Tokom svoje skoro sedamdesetogodišnje karijere, objavio je više od deset knjiga svojih fotografija. Dobitnik je nekoliko najznačajnijih nagrada koje jedan fotograf može da dobije. Dobitnik je i kanadskog ordena časti za svoje životno delo. Nacionalna Galerija Kanade je 1989 godine izdala retrospektivu njegovih fotografija. Nakon ove kratke biografije, dalje u radu izvršidu analizu nekih od najznačajnijih Karšovim fotografija, kao i dati svoj komentar o značaju Karšovog lika i dela.

„Ja pokušavam da fotografišem ljudske duše i misli.“

„U svakom čoveku leži neka tajna, moj zadatak, kao fotografa jeste da uspem da je otkrijem“

Fotografijama Jusufa Karša se treba diviti zbog njihove umetničke veličine, njihovog mesta u istoriji, i svakako njihovoj sposobnosti da zagolicaju svačiju maštu. U svakoj od njegovih fotografija postoji istina koju je teško otkriti, i upravo je to ono što jednu Karšovu fotografiju čini veličanstvenom. Iako je u pitanju portret čoveka ili žene, svaka od takvih fotografija dostiže visinu jedne Van Gogove slike. Njegov talenat je bio u tome što je fotograšudi lica drugih ljudi, uspeo da prikaže i svoje lice i svoje emocije. Bio je savremenik mnogih fotografa, kao što su Henri Kartije Breson, Ansel Adams, Robert Kapa, a ipak uspevao je da bude potpuno poseban, i da se svojim fotografijama izdvoji.

Zaista jedna od Karšovih najznačajnijih fotografija jeste portret Vinstona Čerčila iz 1941. godine.

Decembra 1941 godine, Vinston Čerčil je bio u političkoj poseti Otavi. Zahvaljujudi svojim poznanstvima, Karš je dobio priliku da ga fotografiše. Kada je ušao i postavio svoju opremu u jednoj od prostorija kanadskog parlamenta, Čerčil se okrenuo i pitao zašto ga niko nije obavestio da de dodi fotograf. Pristao je da bude fotografisan, i rekao je fotografu da ima samo dva minuta da ga uslika, i da zatim ode. Dok je ovo govorio, Vinston Čerčil je palio svoj tompus. Tada mladi fotograf Jusuf Karš, prišao je premijeru Velike Britanije i uz opasku da mu oprosti, izvadio tompus Čerčilu iz usta. Istog trenutka ga je i uslikao. Upravo zbog toga ovakav izraz lica Vinstona Čerčila na fotografiji. Karš je fotografiju zatim prodao magazinu „Lajf“ za sto dolara. Ved tada je pokazao da nije kao ostali fotografi, da ima potpuno drugačiji pristup radu. Nakon objave slike u magazinu „Lajf“ Karš više nije morao da traži ljude koje de da slika, oni su jednostavno pronalazili njega. Nakon ove fotografije, Karš kao da je i sam shvatio koliko de još značajnih fotografija napraviti, i da de postati jedan od najboljih fotografa u svetskoj istoriji. Na jedan izuzetno zanimljiv način, Karš je uspeo da preko fotografije prikaže dušu Vinstona Čerčila, odnosno njegov karakter. Svetlo u ovoj fotografiji je postavljeno na savršen način. Svetlo služi da pojača Čerčilov izraz lica, i da napravi kontrast između njegovih ruku, odela, i tamne pozadine. Zapravo, ono što ovu fotografiju čini izuzetnom jeste svetlo. Linije koje se nalaze iza Čerčila, deluju kao tron, i time uveličavaju njega i njegovu figuru.

Fotografija Ernesta Hemingveja, američkog pisca i nobelovca, takođe je jedna od fotografija po kojoj je Karš danas poznat. Kao jedan od najvedih pisaca dvadesetog veka, Hemingvej je bio veoma poseban čovek. Živeo je uzbudljivim životom, često je upoređivan sa herojima svojih romana, imao je nekoliko hobija, borio se u dva rata,preživeo pad aviona, ali niko nije uspeo da ga prikaže onakvim kakav zaista jeste, osim Jusufa Karša.Svojim talentom i fotografskim umedem, Karš nijenapravio samo portret Ernesta Hemingveja, ved i svega onoga što je Hemingvej zaista i bio.

Fotografija je nastala 1957 godine na Kubi, u selu pored Havane, gde je Hemingvej živeo. Kada ga je Karš prvi put ugledao, pomislio je da to nije taj pisac kojeg je on došao da fotografiše. Hemingveja su mnogi smatrali alkoholičarem, ali kada je u jutarnjim časovima pitao Karša šta želi da popije, i ovaj odgovorio da želi dakiri, pisac se začudio i pitao ga ko još pije u jutarnje sate. Na fotografiji vidimo uplašenog čoveka, tj vidimo potpuno suprotno od svega onoga što je Hemingvej bio u očima drugih ljudi. Vidimo čoveka koji je zabrinut za bududnost. Nešto ga je mučilo, i možda je upravo pisanje bilo beg od tog čudesnog sveta u kojem je bio zarobljen. Ernest Hemingvej je četiri godine nakon ove fotografije izvršio samoubistvo. Ne postoji ni jedna fotografija Ernesta Hemingveja kao što je ova. Karš je svojim izuzetnim umedem uspeo da prodre u dušu velikog pisca, i prikaže ga onakvim kakav je on zaista bio. To je svakao jedna od

odlika izvanrednog fotografa kakav je Karš zaista i bio. Upravo je Karš svojom veličinom, uveličao i lik Ernesta Hemingveja. Skoro svi ljudi koje je Karš fotografisao, su njega molili za to, jer kada on nekog uslika, od tada ta osoba važi za slavnu osobu, ali to nije slučaj i sa Odri Hepbern. Fotografišudi glumicu , Karš je sam želeo da prikaže istinsku žensku lepotu, bez obzira što je ova fotografija nastala 1956 godine, ona je u stvari van vremenska, jer lepota je uvek ista i večna. Verujem da je o tome i Karš razmišljao.

Ovom fotografijom Karš je želeo da potvrdi žensku eleganciju, ujedno i jednostavnost. Ona predstavlja definiciju elegancije i lepote, ali je ovde Karš prikazao kao sasvim običnu ženu, koja takođe zadržava sve navedene osobine. Ne mora da bude u raskošnoj haljini, da bi bila to što jeste, to je bila Karšova ideja kada je napravio ovaj portret. Karš je imao talenat da vidi otkrovenje u ljudima koje je fotografisao. To oktrovenje je čekao, bio je strpljiv fotograf. Čak i kada dođe do tog otkrovenja, do suštine i prave istine osobe koju

slika, dođe u sekundi, u pokretu oka, usana, gestom. To su trenuci kada ljudi na sekunde skidaju svoje maske i budu ono što zaista jesu. Karšu je neverovatno uspešno polazilo za rukom da uhvati taj momenat. U fotografskoj umetnosti uvek postoji mogudnost da se čovek i talenat razvijaju u isto vreme. Svaki dan se otkriva nešto novo, a upotreba svetla je izvanredan način za oktrivanje ljudskog lica. Da bi napravio dobar portret neke osobe, Karš je znao sve o njoj, uspehe i neuspehe, životne faze, dostignuda. Sve ove informacije davale su mu potrebno znanje, da bi mogao da napravi umetničko-emotivnu fotografiju. Divio se tuđim uspesima, i dostignudima koja su menjala svet. Stvarajudi nove fotografije, Karš je stvarao i prijatelje, skoro svakoga koga je fotografisao, smatrao je svojim dobrim prijateljem. Čovek koji je bio prijatelj sa svim velikanima minulih vremena, sam po sebi postaje velikan. Jusuf Karš je bio perfekcionista, tj, izgradio je sopstveni pojam o perfektnoj fotografiji.

Fotografija Džordžije O’Kif, američke slikarke, je jedna od najlepših Karšovih fotografija. Na ovoj fotografiji Džordžija sedi, u svom veoma spokojnom domu. Ova fotografija ima savršenu kompoziciju. Iako je u crnoj haljini, svi detalji se savršeno vide. Osvetljena je sa desne strane. Karš je ovom fotografijom predstavio unutrašnje stanje duše i uma Džordžije O’Kif.

Još jedan od veličanstvenih portreta jeste fotografija čeliste Pabla Kasalsa. Fotografija je neobična, jer je skoro pa jedina Karšova fotogfrafija gde je osoba okrenuta leđima kameri. Karš

je shvatio da je ovo najbolji način da prikaže lični svet muzičara, i na taj način uneo esencijalni deo njegove ličnosti i ljubavi prema muzici. Bitna stvar jeste i izolacija, jer i sam Kasals je bio odvojen od Španije, ali u ovoj fotografiji vidimo umetnikov um i prefinjenost muzike koju je stvarao. I kada bi čovek duže vremena posmatrao ovu fotografiju, mogao bi da čuje muziku iz nje. U tome je Karšova genijalnost, što uspeva da uhvati momente, i da ih zabeleži svojim fotoaparatom.

Često, u njegovom iskustvu sa istaknutim predmetima, pitao se da li veliki ljudi poseduju zajedničke

osobine. I došao je do zaključka da oni zaista dele po neke zajedničke osobine. Detalji lica na fotografiji

se razlikuju kod umetnika i kod naučnika,ali ono što im je zajedničko jeste mod koju imaju u sebi. Mod

kakva je potrebna za bilo kakav vid maštanja i stvaranja. Kod svakog čoveka kojeg je fotografisao, Karše

je pokušavao da uhvati tu mod, da sačeka pravi trenutak i da je uslika. Nailazio je na razne ljude u svojoj

karijeri, susretao se i sa njihovom borbom, samodom, sredom,arogancijom, nesigurnošdu, strahom. Na

fotografijama iznad se nalaze Albert Ajnštajn i Hemfri Bogart. Jusuf Karš je ljude koji su smatrani

herojima, positovedivani sa bogovima, predstavljao onakve kakvi oni i jesu, predstavljao ih je ljudima.

Fotografišudi Martina Lutera Kinga, Karš je zaista uspeo da prenese njegovu energiju kroz fotografiju.

Svetlo sa desne strane strane, i malo iznad njega, daju mu oreol, dok Martin Luter King gleda ga

ostvarenju nekog cilja. Godinu dana nakon nastanka ove fotografije, Luter King je održao svoj čuveni

govor, na stepeništu Linkoln Memorijalnog centra u Vašingtonu. Karš je uhvatio deo istorije i pre nego

što se ona dogodila.

Kada se radi o Karšovim portretima, do njih je veoma teško dodi zbog mnoštva faktora koji utiču na

kvalitet jednog portreta. Ali bez obzira na to, Karš je bio majstor za svetlo, vreme i situaciju. Njegovi

portreti danas pričaju priče o ljudima, koji su promenili ovaj svet. Karš je pokušavao da prepozna što više

strana osobe koju slika, i da ih sve poveže u jednu fotografiju. Mnogi kažu da slika vredi više od hiljadu

reči, dok Karšove fotografije vrede čitav jedan životni vek.

Fotoaparati i oprema koju je Jusuf Karš koristio

Gowlandflex Limited Custom Camera Calumet C-1 8x10 Field Camera

Folmer Graflex Corporation 4×5 Monorail Camera Plaubel Peco Universal III Camera

Polaroid SX-70 Camera Olympus XA3 Camera

Jusuf Karš je dobitnik najprestižnijih svetskih priznanja i nosilac Kanadskog ordena časti. Uvršten je u sto najznačajnijih ljudi dvadesetog veka, a sam je fotografisao čak pedeset i dvoje sa te liste. Početkom devedesetih godina, seli se u Boston i tamo živi sve do 13. jula 2002 godine, u deveset i tredoj godini. Sahranjen je u Otavi, u Kanadi. Tokom svoje karijere, uslikao je oko 15,000 ljudi, i razvio više od 150,000 negativa ljudi koji su oblikovali svet u kojem mi danas živimo.

Ono što Karša izdvaja od svih ostalih fotografa jeste, osim njegovih tehničkih sposobnosti, jeste njegova posvedenost radu, i zainteresovanost za živote drugih ljudi,kao i njegova sposobnost da da osobu koju fotografiše uvede u potpuno prijatno stanje kroz razgovor i na taj način izvuče iz osobe ono što mu je potrebno za dobru fotografiju. Neki od najvedih velikana svetske istorije, poveravali su Karšu svoje najličnije misli. Sve te misli i tajne, Karš je odneo sa sobom u grob, ali ono što je ostavio, jesu njegova dela, koja takođe govore mnogo o ljudima koje je fotografisao. Danas u dvadeset i prvom veku, sitauacija je potpuno drugačija. Niti više postoje onakvi ljudi kakve je Karš fotografisao, a samim tim ne postoji ni potreba za fotografom kao što je Jusuf Karš. Ono što de zauvek ostati kao dokaz njegove genijalnosti i oblik njegove umetnosti jesu fotografije koje je ostavio svetu.