Judžin O'Nil 

Crnina priliči Elektri 

Trilogija 

Preveo: Dragoslav Andrić 

Karloti, mojoj ženi 

Prvi deo POVRATAK Komad u četiri čina 

Drugi deo PROGONJENI Komad u pet činova 

Treći deo OPSEDNUTI Komad u četiri čina 

OPŠTA SCENA TRILOGIJE 

Radnja trilogije, s izuzetkom jednog čina u drugom komadu, odvija se u staništu Manonovih ili neposredno ispred njega, na ivici jednog manjeg novoengleskog lučkog grada. Posebna zavesa prikazuje kuću kako izgleda s ulice. Odatle se, u svakom komadu, prelazi na prostor ispred kuće u prvom činu, pa se ulazi u nju u sledećem činu. Ta zavesa prikazuje zamašno zemljište - oko trideset jutara - koje okružuje kuću, sa gusto pošumljenim prevojem u pozadini, voćnjacima desno i neposredno pozadi i velikim cvetnim vrtom i staklenom baštom levo. U prednjem planu, duž ulice je drvored divljih akacija i brestova. Imanje je okruženo belom ogradom od kolja i visokom živom ogradom. Kolska staza pravi zavoj ispred kuće, polazeći od dve bele kapije. Između kuće i ulice je livada. Kraj desnog ugla kuće je borov šumarak. Malo bliže, uza stazu su javori i divlje akacije. Kraj levog ugla kuće je poveći bokor jorgovana i jasmina. Kuća je podignuta pozadi, na maloj uzvišici, otprilike na trista stopa od ulice. To je oveća zgrada u stilu grčkog hrama, koji je bio u modi u prvoj polovini devetnaestog veka. Beli drveni trem sa šest visokih stubova odudara od zida same kućs, koji je od sivog, klesanog kamena. Na spratu ima pet prozora, a u prizemlju četiri. Glavni ulaz je u sredini, sa malim, četvrtastim prozorom iznad vrata i pobočnim prozorima pored kojih su srednji stubovi. Prozorski kapci su tamnozeleni. Ispred ulaza, četiri stepenika vode od podnožja do trema. Događaji opisani u.ova tri komada odvijaju se u proleće ili leto godina 1865-1866.

POVRATAK 

LICA: BRIGADNI GENERAL EZRA MANON KRISTINA, njegova žena LAVINIJA, njihova kći KAPETAN ADAM BRANT, sa jedrenjaka „Leteći pasati" KAPETAN PITER NAJLS, artiljerac HEJZEL NAJLS SET BEKVIT 

EJMAS EJMS LUIZA, njegova žena MINI, njena rođaka 

DEKORI: PRVI ČIN: Ispred kuće Manonovih u Novoj Engleskoj, april 1865. DRUGI ČIN: Radna soba Ezre Manona - odmah zatim. TREĆI ČIN: Kao i drugi čin - ispred kuće; noć, nedelju dana docnije. ČETVRTI ČIN: Spavaća soba u kući - kasnije, iste noći. 

PRVI ČIN 

Dekor - Ispred kuće Manonovih, kasno popodne, aprila 1865. Napred je staza koja od ulice, kroz dve kapije, vodi do kuće. Iza staze se scenom prostire beli trem u stilu grčkog hrama, sa šest stubova. Velik bor je na travnjaku uza stazu, ispred desnog ugla kuće. Njegovo stablo, kao neki crni stub, odudara od belih stubova na tremu. Uz ivicu staze je poveći bokor jorgovana i jasmina. Klupa je na travi, ispred tog žbuna, koji delimično zaklanja one koji na njoj sede od pogleda s trema. Popodne se bliži kraju; blaga svetlost sunca na zalasku neposredno obasjava fasadu zgrade, trepereći kao svetlucava magla po belom tremu i sivom kamenom zidu iza njega, i pojačavajući belinu stubova, sumorno sivilo zida, zelenilo otvorenih prozorskih kapaka, zelenilo travnjaka i žbuna, crnilo i zelenilo bora. Beli stubovi bacaju crne senke, nalik na šipke, na sivi zid iza njih. Bleštavi odsjaji sunca sa prozora u prizemlju deluju odbojno, neprijateljski. U daljini, iz grada, čuje se orkestar kako svira »Leš Džona Brauna«. Nošena lakim dašcima vetra, muzika je na mahove glasnija, da bi postala jedva čujna kada se vetar primiri. Sleva, odostrag, čuje se muški glas što peva mornarsku popevku »Šenando« - koja više od ostalih sličnih pesama nosi u sebi setni ritam mora. Glas se brzo približava. Tanak je i starački, senka nekadašnjeg snažnog baritona. »O, Šenando, kad za te čujem, O tebi sav dan snujem! O, Šenando, ne mogu doći, Jer moram već ove noći Niz drugu reku poći!« Pevač, Set Bekvit, završava poslednji stih dolazeći iza ugla kuće. Odmah za njim dolaze Ejmas Ejms, njegova žena Luiza, i njena rođaka Mini. Set Bekvit, baštovan Manonovih, koji radi i sve druge poslove, ima sedamdeset pet godina, sedu kosu i bradu; visok je, koščat, i povijen, jer su mu zglobovi ukrućeni od reumatizma, ali je još krepak i snažan. Ima mršavo lice, koje, kad je opušteno, čudno podseća na živu masku. Ono je stalno ozbiljno, ali njegove sitne, oštre oči još posmatraju život oko sebe ispitivački, promućurno, ljubopitljivo i nezasito, a njegova opuštena usta kao da su uvek spremna za raskalašnu pošalicu. Obučen je u blatnjavo radno odelo. Ejmas Ejms, inače stolar, ali trenutno na odmoru, svečano odeven, kao i njegova žena i njena rođaka, gojazan je čovek pedesetih godina. Po karakteru je malograđanin, brbljivac i ogovarač, ali nikako zlonameran, pošto su sitni skandali za njega samo tema koju njegovi slušaoci najviše vole. Njegova žena Luiza, viša i krepkija od njega, otprilike je istih godina. Sličnog je ogovaračkog soja, samo joj je jezik izoštren zlobom. Njena rođaka Mini je debeljuškasta, omalena žena od oko četrdeset godina, nenametljiva je, živo sluša šta drugi pričaju; ima sitno, okruglasto lice, pomalo buljave, tupave oči, i obla usta napućena da bi se napajala tračevima. Troje poslednjih su više tipovi malograđana no određene ličnosti; to je hor koji predstavlja palanku, i koji je došao da gleda, sluša i uhodi bogatu porodicu Manonovih, zatvorenu u svoj krug. Predvođeni Setom, dođu do bokora jorgovana i zastanu piljeći u kuću. Set, starački šaljivo raspoložen, pokušava da ostavi nekakav utisak na Mini. Pevao je nje radi. Mune je laktom, smešeći se. SET: Je l' valja kad stari zapeva, a? Eh, nekad sam ti bio marka... (Videvši da ona ne obraća pažnju na njega nego da sa strahopoštovanjem, otvorenih usta bulji u kuću, okrene se Ejmasu, slavljenički) Ama, Ejmase, ako je istina to što kažu, noćas u gradu niko živ nema da bude trezan! Ima to da se proslavi! Je l' smo rodoljubi il' nismo! EJMAS (nasmešivši se) Bogme, valjalo bi, nego kako. 

LUIZA (Setu) E nećeš da mi ga opiješ, jesi l' čuo, bili oni pobeđeni il' ne! Znamo se, znamo, stari si ti nevaljalac... SET (zadovoljno) Ja - star? Ma nemoj! Tek sam u sedamdeset petoj! A moj stari je poživeo do devedesete! Piće još nije ubilo nijednog od mojih! (On i Ejmas se nasmeju. Luiza se nasmeši i protiv svoje volje. Mini na sve to i ne obraća pažnju, još uvek posmatrajući kuću) MINI: Uh, što je zgodna kuća! SET: E pa, obećo sam Ejmasu da vam sve to pokažem kad mu dođete u goste. Ne može svak da im vidi imanje izbliza. Ne daju ti oni ni da priđeš! MINI: Mora da sede na parama! Otkud im samo toliko? SET: Tja, Ezra je i sam podosta namlatio, a i njegov otac, Ejbi Manon, nešto je nasledio i još povećo gomilu. Brodskim prevozom. Osnovo je taj jednu od prvih prevozničkih linija na zapadnim morima. MINI: Ezra je general, je l' tako? SET (ponosno) Nego šta. Najveći borac u čitavoj Grantovoj vojsci! MINI: Kakav je on čovek? SET (hvalisavo razglaba) Sposoban, pa to ti je! LJudi misle - hladan je i naduven, jer im slabo šta kaže. Al' takvi su ti Manonovi, jer znaš, oni su ti zverke već dvesta godina. MINI: Otkud da stupi u vojsku kad je tako bogat? SET: Eh, bio je on vojnik i pre građanskog rata. Stari ga je slao u Vest Point. Išo je u rat s Meksikom, i vratio se ko major. Ejbi je umro baš te godine, pa je Ezra digo ruke od vojske i preuzo ovde poso sa brodovima. Al' to mu nije bilo dosta. Uzgred je studiro prava i posto sudija. Počo je i da se bavi politiko.m, pa su ga izabrali i za pre'sednika opštine. Bio je pre'sednik i kad je izbio rat, al' je odma' dao ostavku i opet stupio u vojsku. A sad je već i general. Sposoban čovek, pa to ti je! EJMAS: Da, da. Ovaj grad se ponosi Ezrom. LUIZA: Al', to se ne može reći i za njegovu ženu. Svi je ovde mrze! Nije ona njihovog kova. Šta ćete, ima francuske, pa i holandske krvi. I izgleda ko strankinja, na svoju ruku. Otac joj je doktor u NJujorku, al' nije bogzna kakav, sigurno, jer nije donela nikakav miraz. SET (lice mu postaje ozbiljnije; oštro kaže) Man'te je. Nije sad reč o njoj... (Onda naglo promeni temu) E pa, treba sad da nađem Vini. Idem okolo, kroz kujnu. A vi čekajte ovde. A ako Ezrina žena oće da vas otera, kaž'te joj da mi je Vini dozvolila da vam sve ovo pokažem. (Ode za ugao kuće, levo. NJih troje tupavo gledaju oko sebe, sa strahopoštovanjem i nelagodnošću. Govore prigušeno) LUIZA: Set se tol'ko diči tim njegovim vraškim gazdama! Prosto sam morala da pomenem Ezrinu ženu - kol'ko da ga žacnem. EJMAS: Ne mari. Taj je nju oduvek mrzeo. LUIZA: Psst! Neko izlazi. Bolje da se sklonimo... (Zbiju se iza klupe, kraj žbuna jorgovana, pa pilje kroz lišće dok se otvaraju glavna vrata i Kristina Manon izlazi do ivice trema pri vrhu stepeništa. Luiza mune svoju rođaku i uzbuđeno prošapuće) To je ona! (Kristina Manon je povisoka, naočita žena od četrdeset godina, ali izgleda mlađa. Fina, pohotljiva figura; kreće se sa gipkom, životinjskom gracioznošću. Ima zelenu satensku haljinu, elegantno skrojenu i skupu, koja podvlači svojstvenu boju njene guste, kovrdžave kose, delom bakrenomrke, delom bronzanozlatne; te dve nijanse se razlikuju ali i utapaju jedna u drugu. Lice joj je neobično, više privlačno nego lepo. Odmah pada u oči čudan utisak koji to lice ostavlja kada počiva, jer onda kao da nije od živog mesa, nego kao da je samo divna, oživotvorena bleda maska, na kojoj su žive jedino duboko usađene, tamne, ljubičaste oči. NJene crne obrve susreću se u naglašenoj pravoj liniji iznad krepkog nosa. Brada joj je obla, usta zaobljena i senzualna, donja usna punija, a gornja, tanje izvajana, i zasenčena talasom kose. Stoji i sluša odbrambeno, kao da svirka ima neko značenje koje je ugrožava. Ali onda, najednom, s prezirom slegne ramenima, siđe niz stepenice i ode ka cvetnom vrtu; prođe pokraj žbuna jorgovana i ne primetivši Ejmsa i žene) MINI (šapatom, zadivljeno) Oh! Što je lepa! LUIZA: Za moj ukus - suviše podseća na strankinju. MINI: Zbilja, lice joj je nekako čudno. EJMAS: I tajanstveno - ko da je stavila masku. Takvi su ti Manonovi. Svi je imaju. Prenose je i na svoje žene. I Set ko da je ima, jeste l' primetili, pošto odvajkada radi kod njih. Neće oni da im se znaju tajne. MINI (radoznala, bez daha) Tajne? LUIZA: Eh, i Manonovi kriju - kosture u ormanima, ko i svi drugi. I još gore. (Spusti ton, skoro šapćući

svom mužu) Ispričaj joj kako je brat starog Ejbija Manona, David, uzo onu negovateljicu, francusku Kanađanku, što je s njim ostala u drugom stanju. EJMAS: Psst! Ćuti, jesi l' čula? Evo Seta. (Ipak brzo šapne Mini) Bilo je to davno, kad sam još bio dečko. Posle ću da ti pričam. (Set se pojavljuje za levim uglom kuće, i prilazi im) SET: Ona prokleta crna kuvarica stalno traži da joj donesem drva! Ko da sam joj rob! Eto kako nam zahvaljuju što smo ih oslobodili! (Živahno) E pa, hodite! Da vam pokažem voćke, a onda moju staklenu baštu. Nisam mogo da nađem Vini. (Hoće da pođu, kad se otvori glavni ulaz u kuću i Lavinija se pojavi pri vrhu stepenica, gde je i njena majka bila zastala. Ima dvadeset i tri godine, ali izgleda znatno starija. Visoka je kao i njena mati, telo joj je mršavo i uglasto, grudi ravne, neprivlačnost njenog tela je naglašena jednostavnom crnom haljinom. Pokreti su joj kruti, drveni, oštri, vojnički. Ima ravan, suv glas, i naviku da reči izbacuje odsečno, kao oficir koji izdaje naređenja. Ali, i pored svih tih razlika, odmah se vidi da licem podseća na majku. Ima istu, neobičnu, bakrenozlatnu kosu, istu bledu boju lica, tamne ljubičaste oči, crne obrve koje se u pravoj liniji susreću iznad nosa, ista senzualna usta, istu zaobljenu bradu. Iznad svega, pada u oči isti utisak koji ostavlja njeno lice kada miruje - podsećajući na oživotvorenu masku. Ipak, očigledno je da Lavinija čini sve što je u njenoj moći ne bi li više naglasila razlike nego podvukla sličnost s majkom. Kosa joj je povučena i pritegnuta pozadi, kao da joj je stalo da prikrije njenu prirodnu kovrdžavost, a u oskudnoj šminci nema ni truni ženske zavodljivosti. Glava joj je iste veličine kao i majčina, ali na njenom mršavom telu izgleda prevelika i teška) SET (ugledavši je) A, eno je. (Pođe ka stepenicama, vidi da ih ona nije primetila, pa zastane i pričeka, zaustavljen nečim u njenom stavu. Ona gleda desno, van scene, kako joj majka šeta kroz vrt u pravcu staklene bašte. Pogled joj je hladan i oštar, izrazito i ljuto neprijateljski. Onda joj mati očigledno uđe u staklenu baštu, jer Lavinija okrene glavu, i dalje ne primećujući Seta i njegove prijatelje, pa pogleda levo, van scene, pošto je njenu pažnju privukao orkestar, čija je svirka, nošena osvežavajućim povetarcem, najednom postala glasnija. Još izvodi »Leš DŽona Brauna«. Lavinija sluša kao maločas njena majka, ali reaguje sasvim suprotno. Oči joj zablista)u s pretećim zadovoljstvom, a lice joj dobije izraz čudnog, osvetničkog trijumfa) LUIZA (brzo šapne Mini) To je Lavinija! MINI: Liči na majku - čudno izgleda - al' nije tako zgodna. SET: Ajdete sad u voćnjak. Ja ću odma' za vama. (NJih troje zađu za levi ugao kuće. On živahno priđe Laviniji) E pa, Vini, imam za tebe dobre vesti. Onaj telegrafista mi kaže da je general Li već gotov! Samo čekaju zvaničnu potvrdu. Nemaj brige - tata tek što ti nije došo! LAVINIJA (ozbiljno) Nadam se. A i vreme je. SET (pronicljivo je pogleda, polako) I to što kažeš. LAVINIJA (naglo se okrene k njemu) Kako to misliš, Sete? SET (vrda, izbegavajući njen pogled) Ništa - samo to što i ti... (Lavinija ga ukočeno pogleda. On izbegava njen pogled, a onda nastavlja s preteranom živahnošću) Ama, kud si se to motala još od preksinoć? LAVINIJA (trgnuvši se) Bila sam kod Hejzel i Pitera. SET: Aha. Tako si, čujem, rekla i Hani, kad si pošla. Al' eto, juče sam sreo Pitera - pito me gde si, što te nema. LAVINIJA (opet se trgne, a onda polako kaže, kao da hoće da naglasi kako se njih dvoje potajno razumeju) Išla sam u NJujork, Sete. SET: Mhm. Tako sam i mislio. (Onda, sa iskrenom naklonošću) Znam, Vini, nije ti lako. To ti je sramota jedna... LAVINIJA (ukrutivši se, odsečno) Ne znam o čemu govoriš. SET (klima glavom, s razumevanjem) Dobro, Vini, dobro. Kako god ti kažeš. (Zastane, a onda se izrekne, pošto je za trenutak, mršteći se, oklevao) Tu odskora, sve ko velim - valjalo bi da te upozorim. Baš zbog tog što te muči. Ako uopšte tu ima nečeg... LAVINIJA (kruto) Mene ništa ne muči. (Oštro) Da me upozoriš? Na šta? SET: Možda to nije ništa, al' opet, možda se i ne varam. A ako se ne varam - valjalo bi da ti| kažem. Mislim, znaš, na onog kapetana Branta. LAVINIJA (opet se trgne, ali ostaje hladna i pribrana) Šta je bilo s njim? SET: Nešto što sigurno niko drugi nije ni primetio, jer... (Brzo doda, ugledavši nekog kako prilazi

stazom) Eno, dolaze Piter i Hejzel. Posle ću da ti kažem, Vini. Sad ionako nemam vremena. Čekaju me oni tamo. LAVINIJA: Malo ću ovde da posedim. Vrati se posle. (Onda se njena hladna, uzdržana maska za trenutak uzdrma, napeto) Oh, kud baš sad da naiđu! Neću nikog da vidim! (Pođe, kao da će u kuću) SET: Požuri unutra. Ja ću da ti ih skinem s vrata. LAVINIJA (pribravši se, oštro) Ne. Sačekaću ih. (Set ode iza ugla kuće, levo. Odmah zatim Hejzel i Piter Najls naiđu stazom, sleva. Hejzel je zgodna, zdrava devetnaestogodišnja devoJka, tamne kose i očiju. Crte lica su joj sitnije ali lepo izvajane. Nma naglašeniju bradu i izrazite, nasmešene usne. Već na prvi pogled stiče se jasan utisak o njenom karakteru - otvorena je, prostodušna, ljubazna i dobra - ne na pasivan, nego na aktivan, samouveren način. NJen brat, Piter, po karakteru je veoma nalik na nju - neposredan je, pošten i dobroćudan. To je dobro građen mladić od dvadeset dve godine, ali nezgrapnih pokreta; pomalo zapinje u govoru. Lice mu je široko, otvoreno, nos prćast, kosa mrka i kovrdžava, oči lepe, sive, a usne pokrupnije. Na sebi ima uniformu artiljerijskog kapetana unionističke vojske) LAVINIJA (s usiljenom srdačnošću) Dobar dan. Kako ste? (LJubi se sa Hejzel i rukuje sa Piterom) HEJZEL: Dobro smo, dobro. Samo, pitanje je - kako si ti? Čini mi se - sto godina se nismo videle! Nisi valjda bila bolesna? LAVINIJA: Tja, ako je dosadna kijavica - bolest... PITER: Uh, to ne valja! I, je l' prošlo? LAVINIJA: Jeste, uglavnom. Pa, sedite... (Hejzel sedne na levi kraj klupe, Lavinija na sredinu, kraj nje. Piter uzdržljivo sedne na samu desnu ivicug tako da između njega i Lavinije ostane podosta prostora) HEJZEL: Piter bi mogao malo i da ostane, ako hoćeš, ali ja sam navratila samo za trenutak, da vidim imaš li nekih vesti od Orina. LAVINIJA: Nemam, od onog pisma koje sam ti pokazala. HEJZEL: Ih, otkad je to bilo! A meni mesecima nije pisao. Sigurno je negde našao neku devojku, a mene - otpisao. (Na silu se nasmeje, ali po njenom tonu se vidi da je zbilja pogođena) PITER: To što Orin ne piše - ništa ne znači. Nikad nije voleo da piše. HEJZEL: Znam, ali... valjda nije ranjen, je li, Vini? LAVINIJA: Naravno da nije. Tata bi nas obavestio. PITER: Dabome. Ne budi luda, Hejzel. (Posle kratke pauze) Orin uskoro treba i da stigne. Znaš već za dobre vesti, je l' da, Vini? HEJZEL: Zamisli, Piter neće ni morati da se vraća! PITER: Rana mi je zalečena, pa sam dobio naređenje da sutra krenem, ali sad će valjda da ga povuku. (Nasmeši se) Priznajem, nisam baš od onih junačina što jedva čekaju da se vrate na front. Meni je - dosta! HEJZEL (impulsivno) Oh, baš fino što će Orin da dođe! (Onda se, zbunjena, na silu izveštačeno nasmeje, ustane, i poljubi Laviniju) E, sad moram da bežim. Moram da se nađem s Emilijom. Do viđenja, Vini. Čuvaj se, i dođi malo kod nas. (Pogleda brata, šaljivo) I budi ljubazna prema Piteru. Znaš, on je dobar - kad spava. A inače, jedva čeka nešto da te pita! PITER (užasno zbunjen) Ćuti ti! (Hejzel se nasmeje i ode stazom, napred levo. Piter se vrpolji, gledajući u zemlju. Lavinija ga posmatra. Čim se Hejzel onako u šali izrekla, Lavinija se očigledno povukla u sebe, zauzevši odbramben stav. Piter najzad podigne pogled i nespretno upita) Hejzel je na muci što joj Orin ne piše. Misliš da je on stvarno - voli? LAVINIJA (ukrutivši se, odsečno) O ljubavi ništa ne znam! I neću da znam! (Sa žestinom) Ja ljubav - mrzim! PITER (slomljen, hrabro pokušava da bude vedar) E, ako si tako raspoložena, onda bolje da te ne pitam nešto što sam hteo... LAVINIJA: Je l' to ono isto što si me pitao pre godinu dana, kad si bio na odsustvu? PITER: I kad si rekla da pričekam dok se rat ne završi. E pa, rat je završen. LAVINIJA (polako) Ne mogu da se udajem. Moram da ostanem kod kuće. Potrebna sam ocu. PITER: Ima on tvoju majku. LAVINIJA (oštro) Ja sam mu potrebnija! (Pauza. Onda mu se sažaljivo obrati, stavivši mu ruku na rame) Žao mi je... PITER (mrzovoljno) Ne mari, ne mari. 

LAVINIJA: Znam, to devojke često govore u knjigama, ali ja te stvarno volim kao brata. I, kao brata, nikako ne bih htela da te izgubim. Tako je bilo još otkad smo bili mali i zajedno se igrali - ti, Orin, Hejzel i ja. Zato, molim te, nemoj sad to da kvariš. PITER: Neću, ne brini. Šta ti misliš o meni? (Uporno) Ipak, ne gubim nadu. Možda ćeš s vremenom da se predomisliš. Osim, razume se, ako voliš nekog drugog... LAVINIJA (trgne ruku) Ta ne budi glup! PITER: A šta je s onim tajanstvenim brodskim kapetanom što vas često posećuje? LAVINIJA (ljutito) Misliš da uopšte marim za tog - tog - ! PITER: De, de, smiri se. Samo eto, kažu da ti se udvara. LAVINIJA: Svašta ljudi govore. PITER: Znači - nije ti... stalo do njega? LAVINIJA (sa žestinom) Ne mogu ni da ga vidim! PITER: Uh, sad mi je lakše, Vini. Bojao sam se... mislio sam - sve devojke moraju da ga vole. Jer, izgleda strašno romantično. Više kao nekakav kockar ili pesnik nego kao kapetan broda. Video sam ga, za trenutak, kad je izlazio iz tvoje kapije - to je, valjda, bilo kad je tu poslednji put dolazio. Čudna stvar. Kao da me je podsećao na nekog. Samo nikako ne znam na koga. LAVINIJA (trgnuvši se, pogleda ga s nelagodnošću) Ovde - ni na kog, sigurna sam. Jer, on je tamo sa Zapada. Deda Hamel se slučajno upoznao s njim u NJujorku. Svideo mu se, pa se i mama s njim upoznala u dedinoj kući. PITER: Ko je on, uopšte? LAVINIJA: Ma šta ti mislio - ne znam mnogo o njemu. Istina, svašta mi je napričao o svom životu da bi se predstavio kao heroj, ali ga nisam mnogo slušala. Otisnuo se na more sasvim mlad, a bio je i u Kaliforniji za vreme zlatne groznice. Oplovio je čitav svet. Kaže, neko vreme je živeo na jednom ostrvu u Južnom moru. PITER (natmureno) Izgleda, doživljavao je svakojake romantične pustolovine - ako mu se može verovati. LAVINIJA (jetko) To mu je i posao - da bude romantičan! (Uzbuđeno) Ali, neću više da razgovaram o njemu. (Ustane i pođe nadesno kako bi prikrila svoje uzbuđenje, okrenuta Piteru leđima) PITER (nasmešivši se) Bogme, ni ja. Ima i zanimljivijih tema. (Kristina Manon se pojavi sleva, između žbuna jorgovana i kuće. Nosi veliku kitu cveća. Lavinija oseti njeno prisustvo i okrene se u mestu. Za trenutak, majka i kći gledaju jedna drugu u oči. Čitavo to njihovo napeto držanje jasno otkriva njihovu oštru međusobnu netrpeljivost. Ali Kristina se brzo pribere, i opet zauzme uzdržan, ohol stav) KRISTINA: Ah, najzad, tu si! (Onda ugleda i Pitera, koga njeno prisustvo očigledno zbunjuje) O, dobar dan, Piteru. Nisam te odmah primetila. PITER: Dobar dan, gospođo Manon. Samo sam prolazio pa, ko velim, da malo navratim... A sad, Vini, trebalo bi već da krenem. LAVINIJA (očigledno želeći da on što pre ode - brzo) Dobro. Onda, do viđenja. PITER: Do viđenja. Do viđenja, gospođo Manon. KRISTINA: Do viđenja, Piteru. (On ode stazom, levo. Kristina priđe) Moram ti reći - prilično si gruba prema svom jedinom obožavaocu. (Lavinija ne odgovara. Kristina hladno nastavlja) Baš sam se pitala kako da te nađem. Kad sam se sinoć vratila iz NJujorka, već si, izgleda, bila legla. LAVINIJA: Da, već sam bila legla. KRISTINA: Obično uveče dugo čitaš. Probala sam da uđem - ali, bila si se zaključala. Pošto se nisi otključala celog dana, bila sam uverena da me namerno izbegavaš. Ali Ani mi reče da imaš glavobolju. (Govoreći to, prilazila je Laviniji, tako da joj je sad nadohvat ruke. Dok tako stoje, pada u oči izvanredna sličnost njihovih fizionomija. Kristina je hladno gleda, ali se iza te poze osećaju nelagodnost i opreznost) Stvarno te bolela glava? LAVINIJA: Nije. Htela sam da budem sama. Da razmislim o nekim stvarima. KRISTINA: O čemu to, ako smem da pitam? (Onda, kao da se boji odgovora na to pitanje, naglo promeni temu) Vidim, neki se tu šetaju. Koji su to - LAVINIJA: Neki Setovi prijatelji. KRISTINA: Ako znaju tu staru pijanduru, zar im to daje prava da se šetaju ovuda? LAVINIJA: Ja sam Setu dozvolila da im pokaže imanje. 

KRISTINA: A otkad ti to smeš da činiš - ne pitajući mene? LAVINIJA: Kad me je Set zamolio, nisam ni mogla da te pitam. Otišla si u NJujork... (Zastanje za trenutak, a onda polako doda, netremice gledajući majku) ...da vidiš dedu. Je li mu bolje? Poslednjih meseci, izgleda, stalno poboljeva. KRISTINA (zabašurujući stvar, i izbegavajući njen pogled) Da. Sad mu je mnogo bolje. Uskoro će opet moći da obilazi svoje pacijente, tako bar veruje. (Kao da želi da promeni temu, gleda cveće koje drži) Bila sam u staklenoj bašti, da ovo naberem. Mislila sam - dobro bi bilo da osvežimo ovaj naš grob. (Podrugljivo glavom pokaže kuću) Kad god se odnekud vratim, sve mi više liči na grobnicu! I to onu »okrečenu«, iz Biblije - fasada neznabožačkog hrama prilepljena kao maska na sivu puritansku zgradurinu! Ko je drugi i mogao da podigne nešto tako nakaradno - da mu bude hram mržnje. (Uz kratki, podrugljivi smeh) Oprosti, Vini. Zaboravila sam da se tebi sviđa. A nije ni čudo. Odgovara tvom temperamentu. (Lavinija je gleda, ali i dalje ćuti. Kristina opet pogleda svoje cveće, pa se okrene prema kući) Moram da ih stavim u vodu. (Učini nekoliko koraka u pravcu kuće, a onda se opet okrene. Sa nameštenim nehajem) Nego, da ne zaboravim, u NJujorku sam slučajno srela kapetana Branta. Danas dolazi ovamo da preuzme brod, pa me pitao može li da navrati, da te vidi. Rekla sam mu da može i da večera s nama. (Ne gleda Laviniju, koja je gleda dok joj izraz lica postaje sve turobniji i tvrđi) Imaš li nešto protiv, Vini? Možda ne bi htela da se zameriš Piteru, svom jedinom udvaraču? LAVINIJA: Jesi li zato nabrala cveće - što on dolazi? (NJena majka ne odgovara. Ona nastavlja, sa pretećom aluzijom u glasu) Čula si, valjda, novost? Znači, otac će uskoro da se vrati! KRISTINA (hladno, ne gledajući je) Svašta se priča u poslednje vreme. A ovo najnovije - još nije potvrđeno, je l' tako? Još nisam čula salve s tvrđave! LAVINIJA: Čućeš, uskoro! KRISTINA: Pa, nadam se, kao i ti. LAVINIJA: Eh, to ti kažeš... KRISTINA (prikrivajući strah, hladno) Kako to misliš? Molim te, ne govori sa mnom tim tonom! (Jetko) Ako hoćeš da se svađaš, da uđemo u kuću. Ovde može neko da nas čuje. (Okrene se i ugleda Seta, koji se upravo pojavio iza ugla kuće, levo, i stoji posmatrajući ih) Eto, tvoj stari prijatelj se upinje da nas čuje! (Pođe ka stepenicama) Idem da se malo odmorim. (Pođe uza stepenice) LAVINIJA (oštro) Moram s tobom da razgovaram, majko - što pre! KRISTINA (prkosno se okrene) Kad god želiš; Večeras, kad ode taj tvoj kapetan, ako hoćeš. A o čemu to da razgovaramo? LAVINIJA: Znaćeš, ubrzo! KRISTINA (upitno je gleda, sa strahom; na silu se prezrivo nasmeši) Što ti voliš da se praviš tajanstvena... (Ode u kuću i zatvori vrata za sobom, Set prilazi, pošto se u međuvremenu bio povukao iza ugla kuće. Lavinija mu mahne da pođe za njom, ode do klupe, levo, i sedne, Pauza. Ona gleda pravo pred sebe, lice joj je ledeno, oči otvrdle. Set je gleda sa razumevanjem) LAVINIJA (naglo) Dakle? Šta je to s kapetanom Brantom? Na šta hoćeš da me upozoriš? (Onda kao da joj se učini kako mora, zbog tog svog pitanja, da se brani od neke njegove sumnje koja joj izgleda neminovna) Hoću da znam sve o njemu, jer dolazi, izgleda, da mi se udvara. SET (uspevajući da svu svoju nevericu izrazi jednom rečju) Aha. LAVINIJA (oštro) Kažeš to kao da mi ne veruješ. SET: Verujem ti ja što god oćeš. Davno sam to naučio. Ne radim zalud kod tvojih već še'set godina. (Pauza. Onda je polako upita) Je li, liči l' ti taj Brant na nekog, jesi l' primetila? LAVINIJA (uzdrmana time) Da. Čim sam ga prvi put videla... Ali ne znam na koga... Šta misliš? SET: Pa, na tvog tatu, Vini, je l' tako? LAVINIJA (trgnuvši se, uzbuđeno) Na oca? Ne! Nemoguće! (Onda, kao da joj se ta misao nametnula i protiv njene volje) Pa... jeste - lice mu ima nešto... Zato sam, sigurno, i imala taj čudan osećaj da ga odranije znam... čak mi se činilo - (Napeto, kao da to preti da je slomi) Oh! Ne mogu da verujem! Varaš se, Sete, mora biti! Bilo bi to suviše - SET: Ne liči on samo na tvog tatu. Liči i na Orina - i na sve tvoje. LAVINIJA (uplašeno) Ali zašto - zašto bi on - SET: Ponajviše mi liči na Davida, brata tvog dede. Da l' šta znaš, Vini, o Davidu Manonu? Istina, u tvojoj porodici njegovo ime nije niko smeo da pomene otkako je otišo - al' čula si, valjda, šta se priča, je l' da

- mada je sve to bilo još pre no što si se rodila. LAVINIJA: Bio se zaljubio, čula sam, u neku negovateljicu, Kanađanku, koja je pazila tatinu sestricu, onu što je umrla... Morao je njom da se oženi, jer je čekala bebu... Deda ih je oboje oterao iz kuće, a onda je srušio do temelja, nije hteo da živi tamo gde mu je brat osramotio porodicu. Ali kakve ima veze stari skandal sa - SET: Čekaj malo. Čim su ih izbacili iz kuće, njih dvoje su se venčali i otišli. Pričalo se da su otišli na Zaiad, al' niko nije znao šta je posle bilo s njima... sem što se tvoj deda jednom izreko preda mnom da je dobila - sina. Znaš, opsovo ga... (Svečano) E pa, sve nešto mislim, ovih dana, na tog malog... LAVINIJA (na licu joj se ocrta užasnuto saznanje) Oh! SET: Kolko godina ima taj Brant, je li? LAVINIJA: Mislim, trideset šest. SET: Pa da! To bi baš odgovaralo. A ima tu još nešto. To kako se zove. Brant. To ti je, znaš, neobično prezime. Nikad ga dosad nisam čuo. Izgleda mi nekako udešeno - ko da je skraćeno... Sećaš se, Vini, kako se zvala ta Kanađanka? Mari Brantbm! Je l' ti sad jasno? LAVINIJA (uzbuđeno, boreći se protiv sve jačeg ubeđenja) Koješta, Sete, pa on bi se prezivao - Manon, i ponosio bi se time! SET: E, al' kad dolazi ovamo da se udvara... bolje mu je da to krije, je l' tako? Kad bi, samo, tvoj tata slutio - LAVINIJA (sa žestinom) Ne! To ne može da bude! Ne dao Bog! Samo bi još to trebalo! Pa to bi bilo strašno! Neću na to ni da mislim, je l' čuješ? Što si uopšte imao da mi govoriš - SET (umirujući je) De, de, Vini, smiri se. Što se ljutiš? (Pričeka, a onda uporno nastavi) Samo kažem, sve je to čudno - i to kako se zove, i kako izgleda - pa sad, vidi ti to, oca radi... LAVINIJA: Kako da vidim? SET: U'vati ga jednom kad se ne nada, spopadni ga, ko da već znaš - pa vidi je l' će da se oda. (Pođe, a onda pogleda levo, niz stazu) Evo, izgleda baš dolazi. Čak i korača, znaš, ko David Manon. Da ne znam da je to on, mislio bi' da se to David povampirio! (Naglo se okrene) Nego, bolje da se ja latim posla. (Ode za levi ugao kuće. Pauza. Onda kapetan Adam Brant dolazi stazom, levo, napred. Trgne se ugledavši Laviniju, ali mu lice odmah dobije najljubazniji, privlačan izraz. Već na prvi pogled se zapaža čudno svojstvo njegovog lica: kad je opušteno, liči više na oživotvorenu masku nego na krv i meso. Ima široko, nisko čelo, uokvireno kao ugalj crnom pravom kosom, primetno dugom, nehajno zabačenom sa čela kao u nekog pesnika. Ima krupan, orlovski nos, guste obrve, preplanulu put, i oči boje lešnika. Poširoka usta su mu senzualna i ćudljiva - mogu naizmenično da budu jaka i slaba. Ima brkove, ali mu je brada, izrazito zasečena po sredini, glatko obrijana. Visok je, širokih ramena, jak. Ostavlja utisak kao da je stalno ili u ofanzivi ili u defanzivi, kao da se stalno bori sa životom. Odeven je sa bezmalo kicoškom elegancijom, sa primesama smišljene nonšalancije, kao da je ideal koji je imao na umu bila romantična Bajronova pojava. Malo po čemu se može videti da je kapetan broda, osim po njegovim krupnim, jakim rukama i snažnom glasu) BRANT (poklonivši se s preteranom ljubaznošću) Dobar dan. (Priđe i uzme joj ruku, koju mu je pružila prisilivši sebe na to) Ne zamerate mi, nadam se, što sam ovamo došao bez ceremonija? Vaša majka mi je rekla - LAVINIJA: Znam. Morala je nekud da ode, pa je rekla da vam pravim društvo dok se ne vrati. BRANT (galantno) A, onda imam sreće. Nadam se da neće požuriti natrag - da motri na nas. Nisam imao prilike da budem nasamo s vama još od... one noći kad smo se šetali po mesečini, sećate se? (Zadržao je njenu šaku u svojoj, spustio je i prigušio glas, kao ljubavnik. Lavinija, ne uspevši da savlada drhtaj, uzbuđeno istrgne svoju ruku i okrene se na drugu stranu) LAVINIJA (savladavši se, polako) Šta kažete na to što se general Li predao, kapetane? Mi već očekujemo oca. (Zbog nečeg u njenom tonu, on je podozrivo pogleda, ali ona gleda pravo pred sebe) Što ne sednete? BRANT: Hvala. (Sedne na klupu, desno od nje. Sad je na oprezu, jer u njenom držanju oseća nešto čudno što ne uspeva da protumači. Nehajno) Da, mogu misliti koliko se radujete što ćete uskoro da vidite oca. Vaša majka mi je rekla koliko ste mu privrženi. LAVINIJA: Je l' te? (Strasno) Volim ga više no ikog na svetu. Sve bih učinila samo da ga zaštitim! BRANT (pažljivo je posmatra, zadržavajući nehajan ton) Više ga volite nego majku? 

LAVINIJA: Da. BRANT: Tja, tako je to obično: kćer je privrženija ocu, a sin majci. Samo, mislio sam da ste vi izuzetak. LAVINIJA: Zašto? BRANT: Pa zato što ličite na nju.Lice vam je - njena slika i prilika. Pa tek ta vaša kosa. Kosu kakvu imate vi i ona - svećom treba tražiti. Znam samo jednu ženu koja je imala takvu kosu. Začudićete se kad vam kažem. Bila je to moja majka. LAVINIJA (trgne se) Ah! BRANT (tišim glasom, punim poštovanja) Da, imala je istu takvu, divnu kosu, do kolena, i krupne, duboke, tužne oči, plave kao Karipsko more! LAVINIJA (oporo) Zar je izgled važan? Ja joj nimalo nisam slična! Svi znaju da sam na oca! BRANT (kao da se osvestio, zapanjen njenim tonom) Ali - ne ljutite se valjda što sam to rekao? (U neprilici, zaključivši da bi morao opet da uspostavi prisniji kontakt s njom, kaže joj sa neposrednošću koja pleni) Danas ste mi zbilja zagonetni, gospođice Lavinija. Izvinite što ću nešto otvoreno da vas pitam. Znate, skoro sav život sam proveo na moru ili pod vojničkim šatorima, pa sam navikao da ne okolišim. Šta to imate protiv mene? Ako sam vas nečim uvredio, kunem vam se da to nije bilo namerno. (Ona ćuti, ukočeno i uporno gledajući ispred sebe. On je dobro odmeri, pa nastavi) Nikako ne bih hteo da među nama dođe do zle krvi. Ta zar ste zaboravili ono veče kad smo se šetali obalom? LAVINIJA (hladnim, tvrdim glasom) Nisam zaboravila. Je l' vam to moja majka bila rekla da mepoljubite? BRANT: Šta - kako to mislite? (Ali odmah pripiše to pitanje njenoj naivnosti. Uz smeh) Tako dakle! Zaboga, Lavinija, zar mislite da bih tražio dozvolu? LAVINIJA: Zašto ne? BRANT (opet mu je nelagodno, pa pokuša da okrene sve na šalu) Eh, znate, nisam'baš vaspitan tako strogo. Pa, bilo da sam morao da je tražim ili ne, tek - nisam je tražio - pa ipak je bilo divno! (Videći nešto na njenom licu, žurno skrene razgovor) Te večeri sam, bojim se, suviše pričao. Možda sam vam i dosadio nagvaždajući o jedrenjacima, o tome koliko ih volim... LAVINIJA (suvo) »Visoki, beli jedrenjaci«, tako ste govorili. Rekli ste da vas podsećaju na lepe, bledolike žene. Rekli ste da ih volite više no što ste ikad voleli ijednu ženu. Je li to istina, kapetane? BRANT (sa izveštačenom galantnošću) Da. Ali to sam mislio pre nego što sam sreo - vas. (Onda, pomislivši da je najzad pogodio zašto se promenilo njeno držanje prema njemu - uz smeh) To li je ono, čime sam vam se zamerio? Pa dabome, mogu misliti. Žene su ljubomorne na brodove. A i more im je uvek sumnjivo. Znaju da je za muškarca sve to isto - žene, brodovi, more... (Opet se nasmeje, ali ovog puta manje ubedljivo, videvši njen turoban, nepromenljiv izraz lica) Da, da, mogao sam i da vidim da vas moje priče o moru, te večeri, nisu baš osvojile. Tja, jedrenjaci nisu ništa novo za kćer jednog brodograditelja. Ali, ako se ne varam, zanimale su vas moje priče o ostrvima u Južnom moru, gde sam pretrpeo brodolom već na prvoj plovidbi. LAVINIJA (suvo i odsečno) Sećam se, oduševljeno ste govorili o nagim ženama urođenika. One, rekli ste, znaju šta je sreća, jer nikad nisu ni čule da ljubav može da bude greh. BRANT (iznenađen, zbunjeno je pogleda) I toga se, dakle, sećate? (Romantično) Pa - jeste! Bliže su raju - onom od pre praroditeljskog greha - nego iko živi na zemlji! Ko to nije video ne može ni da zamisli lepotu tog njihovog ostrvlja - tog bujnog zelenila usred plavetnog mora! Oblaci kao paperje na planinskim vrhovima, sunce što vam drema u krvi, dok vam talasi što zapljuskuju sprudove pevuše uspavanku! Blagosloveno Ostrvlje - tako bih ga nazvao! Tamo se zaboravljaju svi prljavi ljudski snovi o bogaćenju i moći! LAVINIJA: I njihovi prljavi snovi - o ljubavi? BRANT (opet se trgne, pa je pogleda s nelagodnošću) Zašto to kažete? Kako to mislite, Lavinija? LAVINIJA: Ništa, ništa. Samo sam mislila - na vaše Blagosloveno Ostrvlje. BRANT (nesigurno) Oh! Ali rekli ste - (Onda joj, zbunjen, i glupavo uporan, priđe bliže, opet spustivši glas. Udvaračkim tonom) Odsad ću, kad god se setim tih ostrva, uvek da pomislim na vas, na to kako ste te večeri koračali kraj mene dok vam je kosa lepršala na morskom vetru, a mesečina sijala u očima! (Pokuša da joj uzme ruku, ali je ona trgne, pa skoči) LAVINIJA (u ledenom besu) Ne dodirujte me! Da se niste usudili! Lažljivče jedan! Vi ste - (Pošto on zbunjeno ustukne, ona iskoristi priliku da postupi kako joj je Set savetovao - ne skidajući pogled s

njega, s namerno uvredljivim ruganjem) Ali glupo bi bilo i očekivati šta drugo sem jeftinih, sentimentalnih laži - od sina jedne bedne kanadske negovateljice! BRANT (zaprepašćen) Šta je - (Bes zbog uvrede nanete njegovoj majci nadjača svu njegovu opreznost. Preteći skoči na noge) Ćut' prokletijo! Il' ću da zaboravim da ste žena! Niko od Manonovih neće je vređati dok sam - LAVINIJA (užasnuta, sad kad zna istinu) Znači... to je istina! NJen ste sin! Oh! BRANT (boreći se da se savlada, kaže sa grubim prkosom) Pa šta i ako jesam? Ponosim se time! Stidim se samo svoje prljave manonovske krvi!... Zato, znači, maločas niste mogli da podnesete moj dodir? Suviše ste fini za sina jedne sluškinje, a? Bogme, prijalo vam je to, još kako, pre nego - LAVINIJA (besno) Nije istina! Samo sam vas zavaravala da bih sve otkrila! BRANT: A... ne! Tek kad ste posumnjali ko sam! Otac vas je sigurno nakljukao lažima o mojoj majci! E, bogme, čućete istinu o tome, sad kad znate ko sam! Pa da vidimo imate li vi ili ma ko od vaših prava da je pomene s prezirom! LAVINIJA: Neću da slušam - (Pođe ka kući) BRANT (zgrabivši je za ruku, podrugljivo) Kukavica ste, dabome, kao svi Manonovi, kad se valja suočiti s istinom o sebi! (Ona se pokorno okrene k njemu. On joj pušta ruku i grubo nastavi) Nikad vam nije rekao, kladim se, da je i vaš deda, Ejbi Manon, a ne samo Ejbijev brat, voleo moju majku! LAVINIJA: To je laž: BRANT: Istina je. Samo je iz ljubomore, da bi se osvetio, oterao mog oca i ukrao njegov deo nasleđa! LAVINIJA: Nije ukrao! Otkupio je! BRANT: Naterao ga je da ga proda deset puta jeftinije, hoćete da kažete! Znao je da moji roditelji gladuju! Ali taj novac mom ocu nije dugo potrajao. Počeo je da pije. Pokazao se kukavica - kao svi Manonovi - čim je svet počeo da ga prezire. Povukao se, stao da izbegava ljude. Počeo je da se stidi mojz majke - i mene. Tonuo je sve niže, dok je moja majka radila i izdržavala ga. Sećam se kako su ga iz krčme na uglu vukli do kuće, pa bi se skljokao na pod, pijan ko klada. Jedne večeri, kad sam imao sedam godina, došao je kući trešten pijan i iz sve snage ošamario moju majku. Tad ju je prvi put udario. Pobesneo sam. Udario sam ga žaračem i rasekao mu glavu. Majka me je odvukla i dobro me istukla. A onda se rasplakala zbog njega. Nikad nije prestala da ga voli. LAVINIJA: Što mi sve to pričate? Rekla sam već, neću da slušam - BRANT (mrgodno) Odmah ćete videti! (Više za sebe, kao da tu scenu još ima pred očima) Posle toga, danima je samo sedeo i buljio pred sebe. Jednog dana, kad smo bili sami, zamolio me je da mu oprostim što ju je udario. Ali, mrzeo sam ga, i nisam hteo da mu oprostim. Onda je jedne večeri otišao i nije se vratio. Sutradan ujutru našli su ga obešenog u štali! LAVINIJA (uz drhtaj) Uh! BRANT (nemilosrdno) Bila je to jedina pristojna stvar koju je u životu učinio! LAVINIJA: Lažete! Nikad nijedan Manon ne bi - BRANT: Je l' te? Sve su to fina, časna gospoda? Ma nemojte! Samo da čujete nešto o jednom drugom od njih! (Gorko nastavlja svoju priču) Majka je šila, i tako smo živeli. Poslala me je i u školu. Bila je veoma stroga prema meni. Krivila me je što se ubio. Ali, bila je rešena da od mene načini gospodina - ko što je bio on! - makar joj to odnelo i poslednju paru, i makar slomila i poslednji prut! (Uz mrgodan osmeh) Kao što vidite - nije uspela! U sedamnaestoj sam odbegao na more, i zaboravio da sam imao majku, sem što sam uzeo deo njenog prezimena - ovo, Brant, kratko je, i podesno na brodu - jer nisam hteo da nosim ime Manonovih. Nisam ni mislio na nju do pre dve godine, kad sam se vratio s Dalekog istoka. Istina, pisao sam joj s vremena na vreme, i slao joj novac kad bih ga slučajno imao. Ali ipak sam je zaboravio. A kad sam dotao u NJujork, zatekao sam je na umoru - od bolesti i gladi! I saznao sam da je, kada se razbolela i nije mogla da radi, a nije ni znala kako da me pronađe - savladala i poslednju trunku ponosa i pisala vašem ocu, moleći za pozajmicu. Nije joj ni odgovorio. A i ja sam stigao prekasno. Umrla mi je u naručju. (Sa osvetoljubivom žestinom) Mogao je da je spase - ali je namerno pustio da umre! Pravi je ubica, ništa bolji od onih koje je slao na vešala dok je bio sudija! LAVINIJA (poskoči, besno) Kako se samo usuđujete! Da je on ovde - BRANT: Kamo sreće da jeste! Rekao bih mu što ću i vama da kažem - na majčinom odru sam se zakleo da ću mu se osvetiti zbog njene smrti. LAVINIJA (s ledenom, ubistvenom silinom) I sad se, izgleda, hvalite da ste to i postigli, je li tako? - na

najpodliji, kukavički način - naravno, kao sin jedne sluškinje... BRANT (opet gubi vlast nad sobom - besno) Ta umuknite, jeste l' čuli! Kako to govorite? LAVINIJA: Ona vam je samo sredstvo da se osvetite mom ocu, je l' tako? BRANT (zapanjen, zbunjeno muca, kao krivac) Šta? - Ona? - Ko? - Ne znam o čemu govorite! LAVINIJA: Znaćete, uskoro! A i ona! Saznala sam od vas sve što sam htela. Idem sad unutra, da razgovaram s njom. Čekajte tu dok vas ne zovnem! BRANT (besan zbog njenog tona) A, ne! Nećete vi meni naređivati kao da sam vam sluga, da znate! LAVINIJA (ledeno) Ako uopšte imate obzira prema njoj, učinićete kao što kažem da ne bih morala pisati svom ocu. (Okrene mu leđa i kruto, uzdignutih ramena, pođe ka stepenicama) BRANT (očajnički pribegava ljubavničkom tonu) Ne razumem vas, Lavinija. Kunem vam se da ja samo vas (Ona se, na to, osvrne pri vrhu stepeništa i pogleda ga s tako silnom mržnjom da on smesta ućuti. Usne joj mrdnu kao da će progovoriti, ali ona obuzda te reči, kruto se okrene, uđe u kuću i zatvori vrata za sobom) (Zavesa)

DRUGI ČIN 

Dekor - u kući - radna soba Ezre Manona, odmah zatim. To je poveća prostorija, koja odiše strogom, ozbiljnom atmosferom. Zidovi su jednobojneg okrečene površine, tamnosive, sa ravnim belim linijama oko vrata i prozora. Pozadi su, desno, vrata koja vode u hol. Na desnom zidu je portret DŽordža Vašingtona u pozlaćenom okviru, između manjih portreta Aleksandra Hamiltona i DŽona Maršala. Pozadi u sredini je kamin. Levo od kamina, polica prepuna pravničkih knjiga. Iznad kamina je, u jednostavnom okviru, veliki portret samog Ezre Manona, naslikan deset godina ranije. Odmah pada u oči zapanjujuća sličnost sa Adamom Brantom. To je visok čovek ranih četrdesetih godina, mršav i žilav; kruto sedi u fotelji, sa šakama na kolenima, u crnoj sudijskoj togi. Lice mu je lepo, ali strogo, kao da se drži podalje. Hladno je, bezosećajno, i čudno podseća na. živu masku koju smo već videli na licima njegovs žene, Lavinije i Branta. Levo su dva prozora. Između njih je pisaći sto. Veliki sto, sa po jednom foteljom levo i desno, nalazi se napred, levo od sredine. Desno od sredine je još jedna fotelja. Na podu su tepisi oivičeni jednostavnim resama. Napolju, sunce počinje da zalazi; njegovi zraci pune sobu zlatastom maglom. Tokom radnje oni bivaju još jači, a onda postaju grimizni, da bi na kraju sumorno potamneli. Laviniju zatičemo kako stoji kraj stola. Bori se da ovlada sobom, ali joj se na licu ocrtava bol koji je razdire. Polako se okreće ka očevom portretu, i za trenutak ga ukočeno gleda. Onda mu prilazi i stavlja svoju šaku preko jedne od njegovih, toplo i zaštitnički. LAVINIJA: Jadni tata! (Čuje nešto iz hola i brzo se odmakne. Vrata od hola se otvore i Kristina uđe. Svoju nelagodnost prikriva prezrivom ljutnjom) KRISTINA: Nema šta, te nepotvrđene vesti su ti prosto udarile u glavu. Kako inače to da razumem - šalješ Ani da me zove, mada znaš da se odmaram. LAVINIJA: Rekla sam ti - moram s tobom da razgovaram. KRISTINA (posmatra sobu skoro sa mržnjom) Ali zašto baš u ovoj plesnivoj sobi? LAVINIJA (pokazujući portret, brzo) Zato što je to očeva soba. (Kristina se trgne, pogleda portret pa odmah spusti pogled. Lavinija priđe vratima i zatvori ih) KRISTINA (s izveštačenim prezirom) Sve si tajanstvenija? LAVINIJA: Bolje sedi. (Kristina sedne na stolicu iza sredine scene. Lavinija priđe očevoj stolici, levo od stola) KRISTINA: E pa sad, ako si već spremna, možda bi mogla da mi objasniš... LAVINIJA: Ani ti je sigurno rekla da sam bila kod Hejzel i Pitera dok si bila na putu. KRISTINA: Da. Baš sam se začudila. Još nikad nisi noćila u gostima. Otkud ti je to najednom palo na pamet? LAVINIJA: I nije. KRISTINA: Nisi ih posetila? LAVINIJA: Ne. KRISTINA: Nego kud si išla? 

LAVINIJA (optužujući) U NJujork! (Kristina se trgne. Lavinija požuri, iskidano) Sumnjala sam nešto, odskora, poslednjih godinu dana svaki čas putuješ tamo, pod izgovorom da je deda bolestan... (Kristina pokuša da protestuje) Oh! Znam da jeste - i stanovala si kod njega - ali odnedavno sam posumnjala da je to pravi razlog - a sada znam da nije! Jer, čekala sam blizu dedine kuće, i tražila te. Videla sam da si se našla s Brantom! KRISTINA (uplašena je, ali to prikriva; hladno) Pa šta? Rekla sam ti, slučajno sam ga srela - LAVINIJA: Išla si mu u sobu! KRISTINA (zadrhti) Želeo je da se upoznam sa jednom njegovom prijateljicom. To smo bili kod nje. LAVINIJA: Pitala sam nastojnicu. Uzeo je sobu pod drugim imenom, ali ga je prepoznala po opisu. A i tebe. Kaže, često si tamo dolazila za ovih godinu dana. KRISTINA (očajnički) Tad sam prvi put bila tamo. Navaljivao je. Rekao je kako moramo da razgovaramo o tebi. Hteo je da mu pomognem kod tvog oca - LAVINIJA (besno) Kako možeš tako da lažeš? Kako možeš da budeš tako podla? Zar mene da koristiš da bi prikrila svoje neverstvo? KRISTINA (skoči, neubedljivo se praveći uvređenom) Vini! LAVINIJA: Dabome, neverstvo! KRISTINA: Ne, ne! LAVINIJA: Ne laži, kažem ti! Pela sam se gore! Čula sam kako mu govoriš »Volim te, Adame!« - i kako ga ljubiš! (S ledenim, gorkim besom) Gaduro! Pokvarena si, nemaš stida! Da znaš - iako si mi majka! (Kristina je ukočeno gleda, ošamućena tim iznenadnim napadom. NJena dostojanstvenost je trenutno raspršena. Pokušava da govori ravnodušnim glasom, ali joj on pomalo podrhtava) KRISTINA: Znala sam, Vini... znala sam da me mrziš, ali ne da me mrziš - iz dna duše! (Povrati joj se prkosna hladnokrvnost) Pa lepo! Volim Adama Branta. I šta ćeš sad? LAVINIJA: Kako to govoriš - bez trunke stida! I ne pomišljaš na tatu - koji je tako dobar - i toliko ti veruje! Kako samo možeš - KRISTINA (skoro vrišteći) Razumela bi ti kad bi bila žena čoveka koga mrziš! LAVINIJA (užasnuta, pogledavši portret) Ne! Ne govori to - pred njim! Neću da čujem! KRISTINA (zgrabi je za ruku) Čućeš! Govorim ti sad kao žena - ženi, ne kao majka - kćeri! Jer nas dve kao da nismo iste krvi! Kažeš, pokvarena sam i bestidna! E pa onda znaj da sam se tako i osećala više od dvadeset godina, dajući svoje telo čoveku koga sam - LAVINIJA (pokušava da se otme od nje; pridigne ruke da zapuši uši) Ne govori mi to! Pusti me! (Otme se od majke ikao da se zgrči, gadeći se. Pauza. Zamuca) Ti si... znači... oduvek mrzela tatu? KRISTINA (jetko) Ne. Volela sam ga nekad - pre nego što sam se udala za njega - ma kako to sad izgledalo neverovatno! Lepo je izgledao u uniformi poručnika. Bio je ćutljiv, tajanstven, romantičan! Ali brak je ubrzo tu romansu pretvorio u - odvratnost! LAVINIJA (opet se zgrči; oštro i iskidano) Rodila si me, znači, gadeći se! Oduvek sam to naslućivala, majko, i kad sam još bila mala... kad bih ti prišla - s ljubavlju - ti bi me uvek odgurnula! Otkad pamtim, osećala sam to tvoje - gađenje! (Plače, ogorčeno) Oh, mrzim te! A i pravo je što te mrzim! KRISTINA (potresena, odbrambeno) Trudila sam se da te zavolim. Govorila sam sebi kako nije ljudski ne voleti svoje rođeno dete, deo svog tela. Ali nikako nisam mogla sebe da ubedim da si deo i moga tela, a ne - samo njegovog! Ti si za mene uvek bila moja prva bračna noć - i moj medeni mbsec! LAVINIJA: Umukni! Kako možeš da - (Najednom, sa čudnom ljubomornom gorčinom) A Orina si - volela! Što nisi mrzela i njega? KRISTINA: Zato što sam dotle već prisilila sebe da to trpim - da bih mogla da živim! A i dok sam ga nosila, tvoj otac je uglavnom bio u Meksiku, u vojsci. Nisam ni mislila na njega. Kad se Orin rodio, činilo mi se da je moje dete, samo moje, i volela sam ga zbog toga! (Gorko) Volela sam ga dok nije dopustio da ga ti i tvoj otac nagovorite da krene u rat, iako sam ga preklinjala da me ne ostavlja samu. (S mržnjom gleda Laviniju) Znam, ti si, Vini, najviše kriva što me je ostavio! LAVINIJA (strogo) Bila mu je, kao jednom Manonu, dužnost da ode! Da nije, kajao bi se celog života! A ja ga volim više no ti! Mislila sam na njega! KRISTINA: Pa valjda shvataš da nikad ne bih zavolela Adama da je Orin bio kraj mene. Kad je otišao, nije mi ostalo ništa osim mržnje i želje za osvetom - i čežnja za ljubavlju! A onda sam srela Adama. Videla sam da me voli - 

LAVINIJA (s porugom i prezirom) Ne voli te! Samo se, tobom, sveti tati! Znaš li ti ko je on? Sin one negovateljice, one prostakuše koju je deda oterao iz naše kuće! KRISTINA (prikrivši trzaj, hladno) Znači, i to si otkrila? I ponadala se kako ćeš time da me poraziš? Pa ja sam to sve vreme znala. Otkrio mi je to još kad je rekao da me voli. LAVINIJA: Pa si tim više uživala - u toj sramoti! KRISTINA (oštro) Hoćeš li, molim te, da pređeš na stvar, i da mi kažeš šta sad smeraš? Sigurno misliš da to ispričaš ocu čim se pojavi na pragu? LAVINIJA (najednom se opet ukruti i postane ledena, polako) Ne. Osim ako me sama ne nateraš. (Mrgodno, videvši da joj je majka iznenađena) Iznenađena si? Nije ni čudo. Znam, zaslužila si najgoru kaznu. Otac bi te se javno odrekao, ma koliko ga taj skandal pogađao! KRISTINA: To verujem. Znam ga ja čak bolje nego ti! LAVINIJA: A i ja bih volela da budeš kažnjena za tu podlost! Zato, nemoj misliti da ću ćutati radi tebe. Ćutaću njega radi. Tata se, odskora, loše oseća. Neću da pati! Moja je prva dužnost da ga zaštitim od tebe! KRISTINA: Pa, ja i ne očekujem da ćeš prema meni biti velikodušna. LAVINIJA: Neću mu reći - pod uslovom da ostaviš Branta i da ga nikad više ne vidiš - i da mi obećaš da ćeš mom ocu biti odana supruga, da ćeš nadoknaditi nepravdu koju si mu nanela! KRISTINA (ukočeno gleda svoju kćer; pauza; onda se suvo nasmeje) Kakav si ti licemer! Pričaš mi sad o dužnosti, o ocu! Istina, ti ne bi htela da njegova sujeta bude pogođena, to ti priznajem, a stalo ti je i da zaštitiš porodicu od skandala! Pa ipak, nije to pravi razlog što me štediš! LAVINIJA (zbunjeno, kao krivac) Jeste! KRISTINA: Sama si poželela Adama Branta! LAVINIJA: Lažeš! KRISTINA: A sad, kad znaš da ne možeš da ga dobiješ, rešila si da ga bar otrgneš od mene! LAVINIJA: Ne! KRISTINA: Ali ako kažeš ocu, morala bih da odem - s Adamom! Ipak bi bio moj! A tu pomisao ne možeš da podneseš, je l' tako, makar ja ostala neosramoćena! LAVINITA: Samo u tvom izopačenom duhu - KRISTINA: Znam ja tebe, Vini! Primećivala sam ja to još kad si bila mala - htela si to isto što i danas: da postaneš žena svog oca, i Orinova majka! Oduvek si kovala planove da ukradeš moje mesto! LAVINIJA (divlje) Ne! To si ti krala, još otkako sam se rodila, svu ljubav što mi je pripadala! (Preteći) Ali, neću više da slušam te tvoje laži i izgovore! Hoću da znam da li ćeš učiniti šta sam rekla ili nećeš! KRISTINA: Pa šta ako odbijem? Šta ako naočigled svih odem s Adamom? Šta će da bude s tobom, sa tvojim ocem i s porodičnim imenom posle tog skandala? Marim ja što ću da nosim ljagu! Bar ću da budem s čovekom koga volim! LAVINIJA (mračno) Nećeš zadugo! Otac će iskoristiti sav svoj uticaj da Branta stave na crnu listu, pa kad mu jednom oduzmu komandu - više mu se neće poveriti nijedan brod! A znaš i sama koliko mu »Leteći pasati« znače! A i otac se nikad od tebe ne bi razveo. Nikada ne bi mogla da se udaš. Bila bi mu kotva oko vrata. Ne zaboravi, pet godina si starija od njega! Kad zađeš u godine i poružniš, on će da bude još u punoj snazi! Neće moći ni da te vidi! KRISTINA (neizdržljivo pogođena, učini preteći pokret, kao da će je ošamariti) Veštice mala! Gaduro jedna! (Ali Lavinija je ledeno gleda u oči, pa se ona zato obuzda i spusti ruku) LAVINIJA: Na tvom mestu, ne bih upotrebljavala takve reči, jer postoji jedna reč koju odista zaslužuješ! KRISTINA (okrene se na drugu stranu, dok joj glas još drhti) Luda sam što dopuštam da me isteraš iz takta - tom svojom zlobnom ljubomorom! (Pauza. Lavinija je gleda. Kristina kao da nešto smišlja. Onda se opet okrene Laviniji. Hladno) Ali, tražila si moj odgovor, je li? Pa dobro, učiniću kao što si rekla. Obećavam ti, kad Adam večeras ode odavde - neću se višs videti s njim. Jesi li zadovoljna? LAVINIJA (netremice je gleda, s ledenom sumnjom) Nešto ga se olako odričeš! KRISTINA (žurno) Misliš da ću ti pružiti to zadovoljstvo da vidiš kako patim? A, to ne! Nećeš imati priliku da likuješ! LAVINIJA (još uvek podozrivo, sa primesom prezira) Kad bih ja nekog volela - KRISTINA (podrugljivo) »Kad bi«? Sigurna sam da ga i voliš koliko možeš! (U iznenadnom nastupu ljubomore) Ludo jedna! Zar ne znaš da sam ga to ja naterala da ti se udvara, da ne bi posumnjala? 

LAVINIJA (malo zadrhti; besno) Nije mu vredelo! Videla sam da laže! Sama sam ga zavaravala - da bih sve otkrila! Oduvek sam ga mrzela! (Kristina se podrugljivo nasmeši i okrene na drugu stranu, kao da hoće da ode iz sobe. Lavinijin ton opet postaje preteći) Čekaj! Ne verujem ti! Znam da već smišljaš kako da me izigraš, i da već prekršiš obećanje! Ali bolje ne pokušavaj! Ni za trenutak te neću gubiti iz vida! I ne samo ja! Pisala sam ocu i Orinu čim sam se vratila iz NJujorka! KRISTINA (zadrhti) O Adamu? LAVINIJA: Tek toliko da budu na oprezi i da motre na tebe. Rekla sam da nas kapetan Brant češće posećuje i da je o tome počelo da se govorka. KRISTINA: Ah! Vidim šta to treba da znači - da ćeš time da me ucenjuješ, da me večito držiš u šaci! (Ne može da savlada bes preteći) Pripazi se, Vini! Ti ćeš da budeš kriva ako... (Naglo zastane) LAVINIJA (podozrivo) Ako - šta? KRISTINA (brzo) Ništa. Mislim - ako odem s Adamom. Ali ti, naravno, znaš da to neću učiniti. Znaš da mi sad nema druge - nego da se pokoravam tvojim naređenjima! LAVINIJA (i dalje je gleda. netremice, sa sumnjom; mračno) Da imaš trunke časti i pristojnosti, shvatila bi da to nisu moja naređenja, nego da ti je to dužnost prema tati! (Naglo) Brant je pred kućom. Čeka. Kaži mu šta ćeš da radiš. I reci mu, ako se ikad usudi da dođe - ! (S mukom obuzdava svoj bes) Gledaj da ga se smesta otarasiš! Idem do trga, da čujem poslednje vesti. Zadržaću se najviše pola sata, i neću da ga vidim u kući kad se vratim, jesi li čula? Ako ga zateknem, opet ću da pišem ocu. Neću se strpeti dok ne dođe! (Okrene majci leđa i ode, ukrućena, uzdignutih ramena, i ne osvrnuvši se. Kristina gleda za njom, dok ne začuje da se za Lavinijom zatvorio i bočni ulaz u kuću. Onda se okrene i zastane, napeto smišljajući nešto. Lice joj se pretvara u kobnu, opaku masku. Najzad, kao da se neopozivo odlučila, priđe stolu, otrgne list papira i napiše na njemu dve reči. Ćušne taj papir u svoj rukav, priđe otvorenom prozoru i vikne) KRISTINA: Adame! (Pođe ka vratima da ga pričeka. Pogled joj padne na muževljevu sliku iznad kamina. Gleda ga s mržnjom, pa mu se osvetnički obrati, poluglasno) Možeš da zahvališ kćeri, Ezra! (Priđe vratima baš kad se Brant pojavi dolazeći iz hola. Uzme ga za ruku i uvuče ga u sobu, zatvorivši vrata za njim. Odmah pada u oči njegova sličnost sa portretom Ezre Manona) BRANT (nespokojno je gleda, dok prilaze sredini sobe) Ona zna - ? KRISTINA: Da. Išla je za mnom u NJujork. A zna i ko si, Adame. BRANT (uz sumoran osmeh) Znam. Navukla me je da joj to otkrijem - ili, bar, da priznam. Dok sam video o čemu se radi, već sam se bio odao. KRISTINA: Sigurno je primetila da ličiš na Orina. I sama sam se bojala da zato ne posumnja... (Brant tek sad opazi portret. Smesta zauzme napet, borben stav, kao da će skočiti na naslikani lik) BRANT (polako) To je, znači, general Manon? KRISTINA: U to vreme - sudija Manon. Bio je sudija, ne zaboravi. On sam to nikad ne zaboravlja. (Netremice posmatrajući portret, Brant priđe Manonovoj stolici, levo od stola, i sedne na nju. Nesvesno zauzme isti stav kao Manon, sedeći ukrućeno, sa rukama na bočnim naslonima. Polako) Da li Orin, slučajno, liči na oca? KRISTINA (pogleda ga, uzbuđeno) Ne! Ni govora! Otkud ti ta glupa pomisao? BRANT: Bilo bi zbilja čudno da si se zaljubila u mene zato što te podsećam na Ezru Manona! KRISTINA (priđe mu i obgrli ga jednom rukom oko ramena) Ta ne, kad ti kažem! Na Orina si me podsećao! Na Orina! BRANT: Sećam se one večeri kad su nas upoznali i rekli da si supruga Ezre Manona! Gospode, kako sam te mrzeo što si njegova! Pomislio sam - oteću mu je, tako mi svega, da mu se bar donekle osvetim! A iz te mržnje, u meni se rodila ljubav! Ta zar to nije čudno? KRISTINA (prigrli ga) Hoćeš li sada da mu dopustiš da me otrgne od tebe? BRANT (strasno) Još pitaš! KRISTINA: Kuneš se da nećeš - ma šta morao da činiš? BRANT: Kunem se, tako mi Boga! KRISTINA (poljubi ga) Pamti da si se zakleo! (Pogleda portret, a onda se okrene Brantu, uz laki drhtaj. Nervozno) Što si baš tu seo? To je njegova stolica. Toliko sam ga puta gledala kako tu sedi... (Na silu se kratko nasmeje) Šta mi tu pričaš da ličite... Nemoj tu da sediš. Hodi. Daj tu stolicu ovamo. (Priđe stolici desno od sredine. On premešta stolicu desno od stola, do nje) 

BRANT: Treba da vidimo šta ćemo. Dosta smo, Bogu hvala, lagali i igrali žmurke. Ne podnosim tu kukavičku igru! (Postavio je stolicu pokraj njene. Ona ukočeno gleda portret) Što ne sedneš, Kristina? KRISTINA (polako) Nešto sam mislila - bolje da pređemo u dnevnu sobu. (Prkosno) Ali ne! Dosta sam te se bojala, Ezra, da znaš! (Sedne) BRANT: Čim sam je video, osetio sam da nešto nije u redu. Izigravao sam zaljubljenu budalu, šta sve nisam činio samo da je odvučem sa pravog traga, da joj zavrtim mozak, kao što si mi rekla... (Namršti se) A to je bila greška, Kristina. Suviše sam privukao njenu pažnju - i otvorio joj oči! KRISTINA: Eh, znam, pravila sam jednu grešku za drugom. Kao da me je ljubav terala da radim sve što ne treba... Što sam uopšte morala da te dovodim ovamo? Viđala sam te u NJujorku - i šta mi je još trebalo! Ali suviše sam te zavolela! Htela sam da budem s tobom u svakom bogovetnom trenutku koji smo mogli da ukrademo! I prosto nisam verovala da će on ikad da se vrati. Toliko sam se molila Bogu da pogine, da sam na kraju poverovala kako to mora da se desi! (Besno) Kamo sreće da je mrtav! BRANT: Za to više nema izgleda. KRISTINA (polako, ne gledajući ga) Ne - na taj način. BRANT (ukočeno je pogleda) Kako to misliš? (Ona ćuti. On promeni temu, osećajući se nelagodno) Preostalo nam je samo jedno! Sačekaću ga ovde. Neću pružiti Vini zadovoljstvo da mu ona sve kaže - reći ću mu ja sam. (Osvetnički) Gospode! Život bih dao samo da mu vidim lice kad sazna da voliš sina Marije Brantom! A onda ću da te odvedem, pred svima, smejući mu se u lice! Ako samo pokuša da me spreči - (Zastane, pogledavši portret s divljom mržnjom) KRISTINA: Šta bi uradio? BRANT: Samo nek mi se približi - ubio bih ga! KRISTINA: I onda? Obesili bi te! A ja? Ubila bih se, šta bih drugo! BRANT: Kad bismo se dohvatili nasamo, da se niko ne meša, pa ko je bolji nek preživi - ko što sam toliko puta video na Zapadu! KRISTINA: Ovo ti nije Divlji zapad. BRANT: Mogao bih da ga uvredim nasred ulice, pred svima, da ga nateram da me napadne! Nek puca prvi - pa da ga ubijem u samoodbrani. KRISTINA (podrugljivo) Misliš, mogao bi da ga nateraš na dvoboj? Šta uobražavaš! Pa znaš da su dvoboji zabranjeni! A, ne! Ta on bi se prosto, kao bivši sudija, osetio dužnim da te uhapsi! (Dodaje sračunato, videći da se u njemu sve kuva) Samo bi mu omogućio da te napravi smešnim! Bila bi to jadna osveta za smrt tvoje majke! BRANT: Ali kad te odvedem, njemu će da se smeju! Možeš da dođeš na »Leteće pasate«. KRISTINA (smišljeno mu prebacuje) Kad bi bar za trenutak prestao da misliš samo na osvetu i pomislio malo na mene, Adame, ti mi to ne bi predložio! Kako ne shvataš da se on iz inata nikada ne bi razveo od mene? I na šta bih onda ličila, u očima sveta? Život bi mi bio upropašćen, a ja bih upropastila tebe! Na kraju bi me još omrznuo! BRANT (strasno) Kako to govoriš! To je laž, znaš i sama! KRISTINA (s gorkom čežnjom) Eh, Adame, kad bih samo mogla da verujem u to! Ali brzo ću da ostarim! Plašim se godina što dolaze! (Naglo promeni ton) A što kažeš kako bih mogla da budem s tobom na brodu, videćeš, nećeš ga ni imati! Postaraće se on da ti oduzmu komandu i da te stave na crnu listu, a onda si gotov! BRANT (gnevno) Da! Može on to, ako samo reši. Danas ima dvaput više kapetana nego brodova. KRISTINA (sračunato, ne gledajući ga) Da je samo poginuo, sad bismo se mogli venčati, pa bih ti donela svoj deo nasleđa. A to bi bilo i pravo. Ionako je, po svemu, tvoje. NJegov otac je to oteo od tvoga. BRANT: Nego šta; proklet da je! KRISTINA: Onda ne bi morao da se brineš za naklonost brodovlasnika, i za komaidu. Kupio bi neki brod, i bio svoj čovek! BRANT (čežnjivo) To mi je oduvek bio san, da jednog dana komandujem na svom sopstvenom jedrenjaku! A Klark i Doson bi rado prodali »Leteće pasate«. (Zanesen, kao da zaboravlja sve drugo) Videla si taj brod, Kristina. Lep je ko ti. Ko da ste brat i sestra. Da je moj, poveo bih te na medeni mesec! Do Kine! A onda, na povratku, zadržali bismo se na ostrvima u Južnom moru, znaš, pričao sam ti o njima. E, to ti je pravo mesto za ljubav i medeni mesec! 

KRISTINA (polako) Da - ali Ezra je živ. BRANT (vraćen u stvarnost, sumorno) Znam, to je samo san... KRISTINA (okrenuvši se k njemu, polako) Ipak, možeš da ostvariš svoj san, a i ja svoj. Postoji način. (Onda se opet okrene na drugu stranu) Rekla sam ti, sećaš se, kako mi je pisao da ima tegobe sa srcem? BRANT: Ne nadaš se valjda - KRISTINA: Ne. Pisao je da to nije ništa ozbiljno. Ali već sam razglasila kako mu je srce obolelo. Išla sam kod našeg starog porodičnog lekara i rekla mu za to Ezrino pismo. Pravila sam se da sam strašno zabrinuta, tako da se na kraju i on zabrinuo. A on ti je najveća pričalica u gradu. Sad već svi znaju da Ezra ima bolesno srce, sigurna sam. BRANT: Na šta to ciljaš, Kristina? KRISTINA: Na nešto o čemu neprestano razmišljam otkako sam shvatila da bi uskoro mogao da se vrati. A tek sad, kad i Vini... Ali čak i bez obzira na nju, to bi bio jedini izlaz! Ne bih mogla dugo da ga zavaravam. Čudan je to, zatvoren čovek. NJegovo mi se ćutanje prosto uvlači u dušu. Čak i kad ništa ne bi govorio, osećala bih šta misli, pa bih se jedne noći, ležeći pored njega, lepo izbezumila - morala bih da prekinem to ćutanje, zavrištala bih, pa nek sazna istinu! (Ukočeno je gledala ispred sebe, a sad se iznenada okrenu k njemu; polako) Kad bi sad najednom umro, svi bi bili uvereni da ga je srce izdalo. Pročitala sam, kod oca, jednu medicinsku knjigu, pre neki dan. Kao da me je sama sudbina navela da zavirim u nju! (Izvadi iz rukava komadić papira na kome je nešto pribeležila) Ovde sam nešto zapisala. Nabavi mi to. (Brantu se prsti sami od sebe zgrče. Netremice je gleda, tupavo, sa čudnim strahom. Ona žurno nastavi, kako mu ne bi dala vremena da razmisli) »Leteći pasati« su spremni, je l' tako? Sutra ideš u Boston, da sačekaš tovar? BRANT (muklo) Da. KRISTINA: Kupi ovo u nekoj apoteci na pristaništu, čim tamo stigneš. Ispričaj im nešto - da na brodu imaš bolesno pseto... Čim to kupiš, pošalji mi ovamo. Ja ću da iščekujem poštu, tako da Vini neće ni znati da je to stiglo. A onda me čekaj na brodu, dok ne dobiješ vesti od mene, ili dok ti sama ne dođem... posle! BRANT (muklo) Ali kako to misliš da uradiš - a da niko ne posumnja? KRISTINA: Pa, on pije lekove. Ja ću da mu ih dajem. Ne brini, sve sam smislila. BRANT: Ali - ako iznenada umre, zar neće Vini - KRISTINA: Otkud bi i mogla da posumnja? Pa ona se ionako brine zbog njegovog srca. I, sem toga, makar me i mrzela, nikad ne bi ni pomislila - BRANT: Vratiće se i Orin... KRISTINA: Orin će verovati u sve što budem htela. A svet, ovde, ni u snu ne bi pomislio da je tako nešto moguće u kući Manonovih! Što pre to uradim, manje će se sumnjati! Misliće se - bio je uzbuđen što se vratio, a to je bilo suviše za njegovo slabo srce! I doktor Blejk će tako da misli. Pobrinuću se za to. BRANT (oporo) Otrov! Pa to je kukavički... KRISTINA (sa besnom porugom, videći kako treba da ga podbode) Misliš, bilo bi hrabrije da mu se predam, i da ga pustim da ti oduzme brod? BRANT: Ne! KRISTINA: Zar nisi rekao da bi ga ubio? BRANT: Jesam! Ali dao bih mu šansu - KRISTINA: A je l' on dao šansu tvojoj majci? BRANT (uzbuđen) Nije, prokletnik! KRISTINA: Što se onda toliko brineš za njegov život? (Podrugljivo) Pa da, i ti si Manon! Znači, čim ti je ljubav prvi put stavljena na probu, dokazaćeš da si slabić i kukavica kao i tvoj otac? BRANT: Kristina! Da si muško - ! KRISTINA (strasno) Jesi li pomislio i na to da se on ne vraća samo kući - nego i u moju postelju? Ako me toliko voliš kao što tvrdiš, ne smeš da imaš obzira! Da neka žena, slučajno, hoće da te preotme od mene, ja ne bih lupala glavu da li treba da je ubijem ovako ili onako! (Još podrugljivije) Ali, možda si samo lagao da me voliš, da bi mu se osvetio iza leđa, kao ljubavnik u zapećku! Možda... BRANT (žacnut, zgrabi je za ramena, besno) Prestani! Činiću što god hoćeš! Znaš i sama! (Stavlja papir u džep. Ton mu postaje mračan i zlokoban) A i u pravu si. Lud sam što se uopšte brinem kako će Ezra

Manon da umre! (Kristinino lice obasja pobedničko zadovoljstvo, pošto vidi da ga je konačno pridobila. Zagrli ga i stane strasno da ga ljubi) KRISTINA: Ah, takvog te volim! Nisi licemer kao ti tvoji Manonovi! Obećaj - nećeš više imati kukavičkih, kavaljerskih obzira! Je l' obećavaš? BRANT: Obećavam. (Sa tvrđave što čuva luku začuje se topovski tutanj. On i Kristina se uplašeno trgnu, zgledajući se. Odjekne još jedan pucanj, tako da se prozor zatrese. Kristina se pribere) KRISTINA: Je l' čuješ? Pozdravljaju ga - što se vraća! (Poljubi ga, vatreno navaljujući) Seti se majčine smrti! Seti se koliko želiš da imaš svoj brod! A iznad svega, seti se da ćeš dobiti mene! - da ću sva biti tvoja - tvoja žena! (Žurno) A sad. idi! Ona tek što nije došla - a ti ne umeš da kriješ svoje misli. (Gura ga ka vratima) Žuri! Neću da se sretneš s njom! (Top sa tvrđave gruva u jednakim razmacima do kraja scene. Brant odlazi u hol, a odmah potom se začuju glavna vrata kako se zatvaraju za njim. Kristina pohita do prozora, pa ga, kroz zavesu, prati pogledom kako odlazi stazom. Sva je napeta, uzbuđena, likuje. Onda, kao da joj je iznenada nešto palo na pamet, govori za njim, sa čudnim, zlokobnim oduševljenjem) Sad više nikad, Adame, nećeš smeti da me napustiš » ni zarad tog tvog mora i brodovlja i tih golih ostrvljanki - makar ostarila i poružnela! (Odvoji se od prozora. Pogled joj privuku muževljeve oči na portretu; ona ih za trenutak ukočeno gleda, kao opčinjena. Onda naglo otrgne pogled, pa se, uz laki drhtaj koji ne uspe da savlada, okrene i brzo iziđe iz sobe, zatvorivši vrata za sobom) (Zavesa)

TREĆI ČIN 

Dekor - isti kao u prvoj sceni prvog čina - ispred kuće Manonovih, oko devet sati uveče, nedelju dana docnije. Na kuću pada svetlost polumeseca, koja joj daje nestvaran, hladan, avetinjski izgled. Čisto bela svetilišna fasada više no ikad liči na neskladnu masku pritisnutu na sumornu, kamenu kuću. Svi kapci su zatvoreni. Beli stubovi na tremu bacaju crne senke, slične rešetkama, na sivi zid iza njih. Stablo bora, desno, nalik je na stub od abonosa, grane su mu samo senovita masa. Lavinija sedi na stepenicama ispred trema. Obučena je, kao i pre toga, u strogu crninu. Sedi kruto, uspravno; onako mršava, podbočenih ruku, čvrsto sastavljenih nogu i uzdignute glave liči na neku egipatsku statuu. Ukočeno gleda ispred sebe. Čuje se Setov tanušni, starački bariton kako žalostivo peva mornarsku pesmicu »Šenando«, u dnu staze, napred desno, van scene. Kako prilazi kući, tako mu se i pesma brzo približava: »O, Šenando, kad za te čujem, O tebi sav dan snujem! O, Šenando, ne mogu doći, Jer moram već ove noći Niz drugu reku poći! O, Šenando, za tobom plamtim Jer tvoju kćer još pamtim!« (Dolazi zdesna, napred. Malo je pijan ali to dobro podnosi. Ide uz jorgovan počinjući sledeći stih, »O, Šenando«, a onda najednom ugleda Laviniju na stepeništu pa naglo, pomalo glupavo prekine pesmu) LAVINIJA (negoduje) Eto, već drugi put ove nedelje uhvatila sam te da se vraćaš u takvom stanju. SET (bezbrižno nasmešei, prilazi stepenicama) Ja ti to, Vini, samo vršim patriotsku dužnost. Prvo sam proslavljo što se Li predo, a sad oću d' ublažim tugu što su nam ubili pre'sednika! A i treći put ću kad ti se tata vrati! LAVINIJA: Može i večeras da stigne. SET: Auh, Vini, nisam ni sanjo da može tako brzo da dospe ovamo! LAVINIJA: Vidim da nisi. Lepo ćeš da se provedeš ako te zatekne pijanog. Istina, ne verujem da će doći, ali može i to da se desi. (Set očigledno pokušava da se pribere. Najednom se nagne k njoj, pa je upita, tišim glasom) SET: Jesi l' saznala šta o Brantu? LAVINIJA (oštro) Da. Sve je to koješta. Samo si uobrazio... 

SET (gleda je, a onda kaže sa razumevanjem) Tja, kad baš oćeš, nek bude po tvom. (Pauza. On i dalje stoji i gleda je, dok ona gleda ispred sebe) LAVINIJA (tiho) Kako je, Sete, izgledala ta Marija Brantom? SET: Marija? Ta se samo smejuljila i skakutala, živa ko čigra, raspojasana ko živinče. A bila je i zgodna, nema šta! (Dodaje) Kosu je imala baš ko tvoja majka i ti. LAVINIJA: Znam. SET: Eh, Mariju su ti svi voleli, teline teli. Čak i tvoj stari. Onda je bio još dečko, al' je ludovo za njom, onako, ko dete. Majka ga je strogo držala, a Marija - ta ga je samo mazila. LAVINIJA: Znači, i tata... SET: Pa da, al' posle je omrzo gore no iko kad se saznalo da se slizala s njegovim ujka Davidom. LAVINIJA (tiho, kao za sebe, gledajući kuću) Čudno je to... Sve me strah... (Naglo se pribere, pa mu se oštro obrati) Ne verujem ti to - što kažeš za tatu. Suviše si popio. Bolje idi da se ispavaš. (Opet pođe uza stepenice) SET (pinji u nju, saosećajno) Ahaa. (Upozori je, dajući joj krišom znak, kad primeti da se otvaraju glavna vrata iza nje) Psst! (Kristina se pojavi, ocrtana svetlošću iz hola. Obučena je u zelenu somotsku haljinu koja još više ističe boju njene kose. Zatvori vrata i stane na mesečinu, do stepenica, iza Lavinije - malo desno od nje. Mesečina, koja se razliva po njima, čudno naglašava sličnost njihovih lica, a istovremeno i nepomirljive razlike u telesnoj građi i odeći. Lavinija se ne okreće, niti bilo čime pokazuje kako primećuje da joj je majka iza leđa. Trenutak neugodnog ćutanja. Set pođe levo) E pa, odo' ja polako! (Zađe za ugao kuće. Pauza. Onda Kristina progovori suvim, podrugljivim tonom) KRISTINA: Što si se tako zagledala u mesec? Ne valja to kad se mlade puritanke tako radoznalo prepuštaju proleću! Ta, zar lepota nije čudovišna, a ljubav grešna? (Nasmeje se, gorko i podrugljivo, pa izazivački pita) Što se ne udaš za Pitera? Ne misliš valjda da ostaneš usedelica, je li? LAVINIJA (mirno) Bolje se ne nadaj da ćeš tako da me se otarasiš. Ni za koga se ja ne udajem. Dužnost mi je da ostanem kraj oca. KRISTINA: Dužnost! Koliko sam puta čula tu reč u ovoj kući! Pa lepo, ne možeš reći da nisam vršila svoju dužnost, toliko godina. Ali sve ima kraj. LAVINIJA (mračno) A sad je i ovome došao kraj, pa opet moraš da vršiš svoju dužnost! KRISTINA (trgne se, kao da će prkosno da odbrusi, ali onda mirno kaže) Da, to mi je jasno. LAVINIJA (posle kratke pauze, sumnjičavo) Šta to imaš u glavi? Znam, nešto smeraš! KRISTINA (savlada trzaj) Molim te, ne budi glupa! LAVINIJA: Možda smišljaš kako da se i dalje sastaješ s Adamom? Bolje nemoj! KRISTINA (mirno) Nisam tako luda. Jednom sam rekla zbogom. Zar da opet sebe stavljam na muke? LAVINIJA: Šta, to su za tebe bile muke? Nikad to ne bih pomislila. A baš sam te gledala... KRISTINA: Rekla sam ti - nećeš imati prilike da likuješ! (Posle pauze) Kad misliš da će otac da se vrati? Želiš, valjda, da dobro odigram svoju ulogu kad dođe. NJega radi. Zato bih volela da znam. LAVINIJA: Pisao mi je da neće sačekati da mu se rasformira brigada - pokušaće odmah da krene. Mogao bi i večeras da stigne - ili sutra - ili prekosutra. Ne znam. KRISTINA: Možda već večeras, kažeš. (Sa podrugljivim osmehom) To je, dakle, taj tvoj ljubljeni kog čekaš na prolećnoj mesečini! (Dodaje, posle pauze) Ali večernji voz je odavno stigao. LAVINIJA (pogleda niz stazu, napred levo, a onda uzbuđeno skoči na noge) Ide neko! (Kristina polako ustaje. Čuju se neki koraci. Malo zatim, Ezra Manon dolazi sleva, napred. U senci naglo zastane, za trenutak, prav i krut, kao u stavu mirno, ukočeno posmatrajući svoju kuću, ženu i kćer. To je stasit četrdesetogodišnjak krupnih kostiju, u uniformi brigadnog generala. Odmah pada u oči da mu lice, kad miruje, liči na masku, i to više no što je slučaj sa drugima. Potpuno je isti kao na portretu u njegovoj radnoj sobi, koji smo videli u drugom činu, osim što mu je lice sad više naborano i lukavije, a kosa. i brada prosede. Pokreti su mu kruti i određeni; ima naviku da stoji i sedi u ukrućenim pozama koje podsećaju na statue ratnika. Kad govori, njegov dubok glas odzvanja šuplje i prigušeno, kao da stalno potiskuje osećanja. Ophođenje mu je odsečno i autoritativno) LAVINIJA (videvši kako je neka ljudska prilika zastala u senci, uzbuđeno vikne) Ko je to? MANON (iskorači na mesečinu) Ja. LAVINIJA (radosno krikne) Oče! (Pritrči mu, zagrli ga i ljubi ga) Oh, oče! (Brizne u plač, krijući lice na njegovom ramenu) 

MANON (zbunjen, miluje je po glavi, kao osorno) De, de! A mislio sam kako sam te naučio da nikad ne plačeš. LAVINIJA (poslušno zadržava suze) Izvini, oče, ali toliko sam srećna! MANON (uzbuđen, nespretno) Suze su čudno jemstvo za sreću! Ali cenim što... što tako osećaš. KRISTINA (polako je sišla niza stepenice, ne skidajući pogled sa njega; napeto) Jesi l' to zbilja ti, Ezra? Već smo prestali da se nadamo da ćeš doći večeras. MANON (kruto joj prilazi) Voz je kasnio. Pruge su zakrčene. Svi su dobili odsustvo. (Susretne se s njom pri dnu stepenica i poljubi je sa hladnim dostojanstvom; kaže ceremonijalno) Nešto si se promenila. Lepša si nego ikad... mada si oduvek bila lepa. KRISTINA (izveštačeno vedrim tonom) Kompliment od muža! Pa ti si, Ezra, postao galantan! (Brižno) Mora biti da si strašno umoran. Hoćeš malo da posediš ovde na stepenicama? Mesečina je zbilja divna. LAVINIJA (koja je ljubomorno obletala oko oca, sad uspeva da se uvuče između njih; oštro) Ne. Napolju je već vlažno. A otac je sigurno gladan. (Uhvati ga pod ruku) Hajdemo unutra, daću ti nešto da jedeš. Jadni tatice! Pa ti si prosto izgladneo. MANON (u stvari uživa u kćerkinoj milošti, ali, u neprilici pred ženom, izvlači ruku; odsečno) Ne, hvala! Radije bih ostao ovde, da malo uživam. Sedi, Vini. (Kristina sedne na sredinu najviše stepenice; on sedne na srednju stepenicu, desno; Lavinija na najnižu stepenicu, levo. Dok sedaju, on nastavlja da govori, odsečno, kao da nastoji da prikrije neku duboku nelagodnost) Dobio sam nekoliko dana odsustva. Onda moram da se vratim, da raspustim brigadu. Velika je nesreća što je Predsednik ubijen. Ali to ne može da omete tok događaja. LAVINIJA: Jadni čovek! Da umre baš u času pobede! Strašno! MANON: Da, da! (Posle pauze, sumorno) Svaka se pobeda završava porazom smrti. To je sigurno. Ali da li se poraz završava pobedom smrti - to se ja pitam! (Obe ga pogledaju, Lavinija iznenađeio, a Kristina sa nelagodnim čuđenjem. Pauza) KRISTINA: Gde je Orin? Zar nisi mogao i za njega da izdejstvuješ odsustvo? MANON (okleva, a onda odsečno kaže) Skrivao sam to od tebe. Orin je ranjen. LAVINIJA: Ranjen! Nije valjda - teško? KRISTINA (skoro poskoči, spontano; sa više ogorčenja nego bola) Znala sam! Znala sam, čim si ga oterao u taj tvoj grozni rat! (Klonuvši, napeto) Što se trudiš da me pripremiš za crnu vest! Orin je poginuo, je li? LAVINIJA: Ćuti! Nije istina! Je l' da, oče? MANON (odsečno, s prizvukom ljubomore) Nije, naravno! Kad bi mi tvoja majka samo dopustila da završim, umesto da prebrzo izvodi zaključke o svom mezimčetu! (Sa tmurnim, gordim zadovoljstvom) Više on nije mezimče. Stvorio sam čoveka od njega. Izveo je jedan od najhrabrijih podviga koji su viđeni u ovom ratu. Bio je ranjen u glavu - zamalo da bude gore, ali se izvukao samo s ogrebotinom. Ali, od tog šoka je dobio moždanu groznicu. Sada je dobro. Bio je na kraju snaga, rekoše mi u bolnici. Ko bi to pomislio! Nervi. Šta tu ima - uvek je bio nervozan. (Upola se okrene ka Kristini) Na tebe. KRISTINA: Kad će smoći snage da dođe kući? MANON: Uskoro. Doktor preporučuje da se odmori još nekoliko dana. Još je slab. Dugo nije bio sasvim pri pameti. Ponašao se opet kao dečkić. Činilo mu se, izgleda, da je opet kraj tebe. Znaš, stalno se obraćao »mami«. KRISTINA (sva napeta, duboko udahne) Ah! LAVINIJA (sažaljivo, sa trunkom prezira u glasu) Jadni Orin! MANON: Kad se vrati, Kristina, neću više da ga maziš. Bilo bi loše za njega kad bi ti se opet držao za suknju. KRISTINA: Ne brini. To je prošlo, još kad je otišao od mene. (Opet pauza. Onda progovori Lavinija) LAVINIJA: Kako tvoje srce, oče? Plašila sam se, možda ublažavaš stvar da se ne bismo brinuli. MANON (odsečno) Da je nešto ozbiljno, pisao bih, da se ne biste iznenadile... Eh, ne biste se vi bojale toga da ste se toliko nagledale smrti kao ja za ove četiri godine. (Najednom skoči na noge; oštro) Ali, ne govorimo više o tome! Sit sam smrti. Hoću sad da je zaboravim. (Okrene se, pa počne da korača tamoamo, desno od stepenica. Lavinija ga brižno posmatra) Mogu samo reći - kad me zaboli, kao da mi je nož u srcu. Onda ne mogu ni da komandujem. Doktor mi je naložio da izbegavam sekiracije, uzbuđenja i prevelike napore. 

KRISTINA (gledajući ga) Ne izgledaš dobro, Ezra. Valjda zato što si umoran. Treba što pre da legneš. (Manon zastane tačno ispred nje i pogleda je u oči. Pauza. Onda kaže trudeći se da mu glas zvuči obično) MANON: Da, i hoću... što pre. (Lavinija, koja ga je ljubomorno posmatrala, najednom ga povuče za ruku) LAVINIJA (s detinjastim navaljivanjem) Ne! Nemoj još! Molim te, oče! Pa tek si stigao! Skoro nismo ni porazgovarali! (Majci, prkosno) Kako to kažeš da izgleda umoran? Izgleda bolje no ikad! (Ocu, osvetnički pogledavši Kristinu) Imamo puno da ti pričamo. I o tom kapetanu Brantu. (Ako je očekivala da će time da zbuni majku, sad je razočarana. Kristina je bila spremna na tako nešto te mirno izdržava ispitivački, podozrivi pogled koji joj Manon upućuje) MANON: Vini mi je pisala da ste imale društvo. Za njega nikad nisam čuo. Šta je ovde tražio? KRISTINA (uz laki osmeh) Bolje pitaj Vini! To joj je najnoviji udvarač. Čak se i šetala s njim na mesečini! LAVINIJA (zgranuta tim drskim izazovom) Oh! MANON (ljubomoran i podozriv prema kćeri) Primećujem, gospođice, da to u svom pismu niste pomenuli! LAVINIJA: S njim sam prošetala samo jednom, a to je bilo pre - (Naglo se zaustavi) MANON: Pre čega? LAVINIJA: Pre nego što sam saznala da juri za svakom suknjbm. MANON (ljutito, Kristini) Finog ste to gosta puštali u kuću dok mene ovde nije bilo! LAVINIJA: Čak je pomišljao, verujem, da majka koketira s njim. Zato sam mislila da mi je dužnost da ti pišem. Znaš već, ljudi u gradu vole da ogovaraju... Činilo mi se kako treba da upozoriš majku da je nerazumno primati ga u goste. MANON: Nerazumno! Pa to je bilo prosto - KRISTINA (hladno) Bolje da o tome razgovaramo nasamo, Ezra - ako nemaš ništa protiv! A mislim da je Vini krajnje neuviđavna, tek što si stigao kući, a ona te već spopada kojekakvim glupostima. (Okrene se ka Laviniji) Dosta je bilo tih tvojih nevaljalština. Hoćeš li, molim te, da nas ostaviš? LAVINIJA: Neću. MANON (oštro) Prestanite da se svađate, i jedna i druga! Nadao sam se da ste se otarasile te glupe navike! Neću to više da vidim u svojoj kući! LAVINIJA (pokorno) Da, oče. MANON: Sad bi valjda bilo vreme da legneš, Vini. LAVINIJA: Da, oče. (Priđe mu i poljubi ga; uzbuđeno) Oh, što se radujem što si došao! Nemoj da te majka ubedi kako sam... Ti si jedini muškarac koga ću ikada da volim! Ostaću s tobom! MANON (milujući je po kosi, s nezgrapnom nežnošću) Nadam se. Hoću da ostaneš moja slatka curica - bar još malo. (Onda najednom primeti Kristinin prezrivi pogled, pa odgurne Laviniju; odsečno) A sad, hajde! LAVINIJA: Da, oče. (Pođe uza stepenice pokraj majke i ne pogledavši je. Iza majke, na tremu, zastane i okrene se) Ne brini ništa, oče. Ja ću da te pazim. (Uđe. Manon baci pogled na svoju ženu, koja gleda pred sebe. On pročisti grlo kao da hoće nešto da kaže - a onda, ustežući se, počne da korača tamoamo, desno od stepenica) KRISTINA (na silu ljubaznim tonom) Sedi, Ezra. Tako se samo zamaraš. (On nezgrapno sedne na drugu stepenicu niže, levo od nje, namestivši se bočno da bi bio okrenut prema njoj. Ona pita s razoružavajućom jednostavnošću) A sad mi, molim te, reci za šta me to sumnjičiš? MANON (zbunjeno se trgne) Po čemu misliš da te sumnjičim? KRISTINA: Po svemu! Čim si stigao, osetila sam da si podozriv. Ispitivački si me odmeravao, kao da si opet sudija, a ja optužena. MANON (tonom krivca) Ja - ? KRISTINA: I sve zbog tog glupog pisma koje Vini uopšte nije smela da napiše. Kasno je sad, čini mi se, optuživati me pod starost, kad već imam dvoje odrasle dece, da sam flertovala s nekim glupavim brodskim kapetanom! MANON (na koga je to ostavilo utisak, kaže pomirljivo, s olakšanjem) Niko te za to ne optužuje. Mislim, samo, da je bilo glupo što si zlobnicima dala prilike da te ogovaraju. KRISTINA: Jesi li siguran da, u dnu duše, samo to imaš da mi zameriš? 

MANON: Pa da! Naravno! Šta bih drugo? (Zbunjeno je pomiluje po nadlanici) Nećemo više o tome da govorimo. (Onda odsečno doda) Samo bih voleo da mi objasniš otkud to da taj Brant - KRISTINA: Vrlo rado! Upoznala sam se s njim kod oca. Tati se on, ko zna zašto, mnogo sviđa. I zato, kad nam je došao, nisam valjda mogla da budem gruba, je l' tako? Okolišno sam mu nagovestila da njegove posete nisu baš dobrodošle, ali takvi ljudi su gluvi za nagoveštaje. Ali dolazio je, čini mi se, sve u svemu četiri puta. A što se tiče toga da je bilo ogovaranja, koješta! Govorkalo se jedino kako dolazi da se udvara Vini! Pitaj koga hoćeš. MANON: Pa taj je đavolski drzak! Bila ti je dužnost da mu otvoreno kažeš da ovde nije poželjan! KRISTINA (praveći se skrušena) Znaš, moram priznati, nisam se protivila njegovim dolascima koliko bi trebalo - samo iz jednog razloga. Svakom prilikom mi je donosio vesti o ocu. Ima godinu dana kako je tata bolestan - to sam ti već pisala. (Onda iskrivi usne, kao da obuzdava ironičan osmeh) Nemaš pojma šta sam sve morala da izdržim, brinući se za oca, za Orina i - tebe. MANON (duboko dirnut, okrene se k njoj i obema šakama joj stisne ruku, nezgrapno) Strašno mi je žao, Kristina... što sam bio nepravedan. (Spontano joj poljubi ruku, a onda, zbunjen tim svojim izlivom osećanja doda muškaračkim, šaljivim tonom) Bojala si se da me neki otpadnik ne ukoka, je li? KRISTINA (jedva se uzdrži da ne prsne u neobuzdan, podrugljivi smeh) Zar pitaš? (Pauza. On je gleda, opčinjen i uzbuđen) MANON (najzad se izrekne) Koliko sam želeo, Kristina, da ti se vratim! (Sagne se k njoj, dok mu glas podrhtava od želje, uzdržanosti i strahopoštovanja; dodirne joj kosu s nezgrapnom nežnošću) Lepa si! Lepše izgledaš nego ikad - ali kao da si mi tuđa. Kao da te ne poznajem. Podmladila si se. Kraj tebe, osećam se kao starac. Samo ti je kosa ostala ista - ta tvoja čudna, divna kosa koju sam oduvek - KRISTINA (trgne se s gađenjem, izbegavajući njegovu ruku) Nemoj! (Kad se on okrene na drugu stranu, pogođen i uvređen tim odbijanjem, ona žurno doda) Izvini, Ezra. Nisam htela... samo sam... večeras nekako nervozna. (Manon pođe desno pa zastane, gledajući drveće. Kristina mu s mržnjom gleda u leđa, uzdahne tobože umorno, nasloni se i sklopi oči) KRISTINA: Umorna sam, Ezra. MANON (izrekne se) Ne bih te ja večeras gnjavio tim glupostima zbog tog Branta. (Usiljeno se nasmeši) Ali, istinu da ti kažem, bio sam malčice ljubomoran. (Natera sebe da se okrene, pa joj, videći da su joj oči sklopljene, najednom priđe i nezgrapno se prigne, kao da će je poljubiti, ali ga zaustavi neobičan izraz koji primeti na njenom nepomičnom licu) KRISTINA (osetivši da je on želi, instinktivno se izmakne i ne otvarajući oči) Što me tako gledaš? MANON (okrene se na drugu stranu, kao krivac) Kako to? (Nelagodno) Otkud znaš? Pa ti žmuriš! (Onda, kao da ga pritiska neki veliki teret koga bi hteo da se otarasi, sumorno daje sebi oduške) Još ne mogu da se naviknem na kuću. Tako je samotna. Navikao sam se da noću, na položaju, osećam oko sebe hiljade ljudi, kao da me štite... (Najednom mu je opet nelagodno) Što si tako nepomična? Nemoj više da žmuriš! (Onda, kad ona otvori oči, silovito stane da je preklinje) Zaboga, Kristina, hoću da razgovaram s tobom! Muče me neke stvari, hteo bih da ti objasnim - kao svojoj ženi - da bar pokušam... (Sedne kraj nje) Zatvori opet oči! Tako mi je lakše da govorim. Oduvek mi je bilo teško da govorim - o onom što osećam. Nisam uopšte mogao, kad bi me gledala. Oči su ti uvek bile tako... tako ćutljive! Mislim, otkad smo u braku. Ne pre, kad sam ti se udvarao. Onda su bile rečite. Podsticale su me da govorim - jer su umele i da mi odgovore. KRISTINA (zatvorenih očiju, napeto) Ćuti, Ezra. MANON (kao da je odlučio, kad je već počeo, da tvrdoglavo nastavi, ne hajući što ga ona prekida) Počeo sam da razmišljam o tim stvarima tek u ratu, gledajući smrt na sve strane. Smrt je bila tako obična da nije značila ništa. To me je i oslobodilo da razmišljam o životu. Čudno, je l' da? Smrt me je naterala da mislim na život. Dotle me je život samo terao da mislim na smrt! KRISTINA (ne otvarajući oči) Zašto govoriš o smrti? MANON: Manonovi su oduvek tako rasuđivali. Praznikom bi odlazili u beli hram i razmišljali o smrti. Život je umiranje. Čim se ko rodi, počne da umire; rađa se smrt. (Trese glavom, zbunjeno i zlovoljno) Otkud, dođavola, ljudima takve ideje? Taj beli hram... utisnuo mi se u pamćenje - onako okrečen i oriban - hram smrti! Ali u ovom ratu sam video premnogo belih zidova poprskanih krvlju što nije vredela više od blatnjave vode. Video sam razbacane mrtvace, nevažnije od smeća koga se valja otarasiti. Zato je za mene i postao besmislen taj beli hram gde se tako svečano nagvaždalo o smrti! 

KRISTINA (otvori oči i pogleda ga s čudnim strahom) Što to sve, o smrti, baš meni pričaš? MANON (izbegavajući njen pogled, navaljuje) Zažmuri opet. Čućeš. (Ona zatvori oči. On nastavi, s prizvukom očajanja) Razmišljao sam o svom životu, ležeći noću budan, i o tvom. Usred bitke, pomišljao sam da ću možda već sledećeg trenutka biti mrtav. Samo, hoće li tako da se dokrajči moj život sam po sebi - to mi uopšte nije bilo važno. Ali da mogu poginuti kao tvoj muž, to mi je izgledalo neprirodno i nepravedno - kao da treba da umre nešto što nije ni živelo. Onda bi mi oživele u sećanju sve ove godine otkako smo muž i žena, pa sam pokušavao da ih sagledam. Ali ništa mi nije bilo jasno sem da je oduvek postojala nekakva prepreka između nas - zid koji nas je skrivao jedno od drugog! Pokušavao sam da shvatim, da otkrijem kakav je to zid, ali uzalud. (Uz nezgrapan, molećiv pokret) Da li ti znaš? KRISTINA (napeto) Ne znam uopšte o čemu govoriš. MANON: Ali znala si da zid postoji! Ne laži, Kristina! (Pogleda njeno nepomično lice i sklopljene oči, vapijući da ga ona ohrabri, i onda nastavi, smeteno i uporno) Možda ti je oduvek bilo jasno da me ne voliš. Sećam se, kad je izbio rat sa Meksikom, prosto sam video kako želiš da odem. Osećao sam kako si počela da me mrziš. Zar nisi? (Ona ne odgovara) Zato sam i otišao. Nadao sam se da ću možda poginuti. A možda si se i ti nadala, je li? KRISTINA (iskidano) Ne, ne, ja sam... Zašto tako govoriš? MANON: Kad sam se vratio, sva si se predala svom novorođenčetu, Orinu. Video sam - kao da više nisam ni postojao. Trudio sam se da ga ne omrznem. Posvetio sam se Vini, ali kćer nije žena. Onda sam rešio da se sav predam poslu, da se ne mešam u tvoj život i da ne hajem za sve to. Zato mi brodogradnja i nije bila dovoljna - zato sam postao sudija, gradonačelnik i šta sve ne - zato me svi u gradu smatraju sposobnim čovekom! Ha! Sposobnim - za šta? Ne za ono što sam želeo više od svega! Ne - za tvoju ljubav! Za to - ne! Umeo sam, jedino, da ne razmišljam o onom što sam izgubio! (Gleda je, a onda pita, kao da preklinje) Jer, volela si me pre nego što smo se venčali, je l' da? To valjda ne poričeš? KRISTINA (očajno) Ništa ja ne poričem! MANON (ispravi se, ozbiljno, ponosito i dostojanstveno, predajući se kao ratnik u bezizlaznom položaju) Pa dobro, onda. Došao sam da ti se predam - da ti otvorim svoju dušu. Volim te. Voleo sam te i onda, i za sve ovo vreme, a volim te i sada. KRISTINA (skoro izbezumljena) Ezra! Molim te! MANON: Neka se zna! Možda si to i zaboravila. Ne krivim te. Nikad nisam tako govorio, a nisam baš mnogo ni pokazivao. Nešto mi, eto, nije dalo da govorim ono što sam najviše želeo, teralo me je da u sebi skrivam ono što sam želeo da pokažem. Neštome je sputavalo - bio sam nem i ukočen kao statua nekog pokojnika na gradskom trgu. (Najednom joj dohvati ruku) Hoću da vidim kakvim nas je to zidom odelilo venčanje! Moraš mi pomoći da ga srušim! Još imamo lepih dvadesetak godina pred sobom! Razmišljao sam kako bismo mogli opet da nađemo jedno drugo. Šta misliš, da ostavimo decu i pođemo na put - daleko preko mora - da nađemo neko ostrvo, pa da neko vreme budemo sami. Promenio sam se, Kristina, videćeš. Sit sam smrti! Hoću da živim! Možda ćeš još i da me zavoliš! (Kao poslednji, očajnički vapaj) Moraćeš da me zavoliš! KRISTINA (otrgne od njega ruku, i skoro izludela skoči na noge) Prestani, zaboga! Šta to pričaš? Pusti me! Nek bude šta bude! Zamaraš me! (Naglo) Ko zna koje je doba! MANON (užasno pogođen, kao da se uvlači u svoj kruti vojnički oklop, mehanički vadeći sat) Da, da... pola dvanaest. Vreme je da se uđe... (Korakne uz dve stepenice, okrenut na vratima; gorko) Sad mi još kažeš da ućutim! Smešno, nema šta! KRISTINA (sad već pribrana, sračunato ga uhvati pod ruku; zavodnički) Mislim - čemu priče? Nema zida između nas. Pa ja te volim! MANON (dohvati je za ramena i pogleda u lice) Kristina! Život bih dao kad bih samo mogao u to da verujem, ali... bojim se! (Ona ga poljubi. On je snažno zagrli. Strasno) Kristina! (Iza njegovih leđa otvore se vrata i Lavinija se pojavi na ivici trema, više njega. Ima papuče na bosim nogama i tanku kućnu haljinu preko spavaćice. Videvši njihov zagrljaj, ustukne s gađenjem. Oni se trgnu i razdvoje) MANON (zbunjen, razdraženo) Mislio sam da ste već legli, gospođice! LAVINIJA (kruto) Nije mi se spavalo. Htela sam malo da prošetam. Noć je tako divna... KRISTINA: Mi smo baš pošli na spavanje. Otac ti je umoran. (Pođe uz stepenice, kraj svoje kćerke, uzevši Manona za ruku i vodeći ga k vratima) 

MANON: Nije sad vreme za šetnju, ako mene pitaš. Gledaj da što pre uđeš. LAVINIJA: Da, oče. MANON: Laku noć. (Vrata se zatvore za njpma. Lavinija stoji i gleda pred sebe. Onda kruto pođe niza stepenice pa opet zastane. Svetlost izbije kroz pukotine na prozorskim kapcima spavaće sobe na prvom spratu, levo. Ona podigne pogled) LAVINIJA (u nastupu bolne, ljubomorne mržnje) Mrzim te! Opet mi kradeš čak i očevu ljubav! Svu si mi ljubav krala još od mog rođenja! (Skoro uz jecaj, zagnjurivši lice u šake) Zašto, majko? Šta sam ti učinila? (Opet pogleda prozor, gore, s ogorčenjem i gađenjem) Kako možeš, oče, da voliš tu bestidnicu, tu drolju? (Izbezumljeno) Ne mogu to da podnesem! I neću! Dužnost mi je da mu kažem kakva je! I rećiću mu! (Očajnički poviče) Oče! Oče! (Kapci na prozoru spavaće sobe se otvore i Manon pomoli glavu) MANON (oštro) Šta je? Ne viči tako! LAVINIJA (nespretno muca) Samo sam... setila sam se, oče, da ti nisam rekla - laku noć. MANON (iznerviran) Gospode Bože! Šta sad - (Onda blaže) Pa dobro, dobro... Laku noć, Vini. I budi dobra, lezi što pre. LAVINIJA: Da, oče. Laku noć. (On se povuče u sobu i zatvori kapke. Ona stoji i kao opčinjena gleda taj prozor, kršeći ruke, kukavno i očajno) (Zavesa)

ČETVRTI ČIN 

Dekor - spavaća soba Ezre Manona. Velika postelja sa četiri držača baldahina je pozadi, u sredini; začelje je napred, a čelo uza zadnji zid. Mali noćni stočić, sa svećom, levo, uz čelo postelje. Levo od stočića su vrata što vode u Kristininu sobu. Ta vrata su otvorena. Na levom zidu su dva prozora. Levo, napred, je sto sa lampom na njemu i foteljom kraj njega. Na desnom su zidu, napred, vrata koja vode u hol. Dalje pozadi, uza zid, je pisaći sto. U prvi mah, ništa od toga ne može da se razazna, jer je soba u mraku, izuzev što malo mesečina bledo prosijava kroz kapke. Blizu je zora, sledećeg jutra. Može se nazreti Kristinino obličje, kao siva utvara u tami, kako se polako, krišom, izvlači iz postelje. Na prstima prilazi stolu, napred levo, dohvati svetlu domaću haljinu koja je bila prebačena preko fotelje, i oblači je. Stoji, osluškujući u pravcu postelje. Pauza. Onda se iz postelje najednom začuje Manonov glas, mukao i beživotan. MANON: Kristina. KRISTINA (sva se trese, napeto) Da. MANON: Skoro će zora, je li? KRISTINA: Da. Već pomalo sviće. MANON: Što si se tako trgla kad sam progovorio? Zar ti je moj glas toliko tuđ? KRISTINA: Mislila sam da spavaš. MANON: Nisam mogao da spavam. Ležao sam i razmišljao. Kao da si uznemirena? KRISTINA: Ni ja nisam mogla da spavam. MANON: Tako si se tiho iskrala iz postelje. KRISTINA: Nisam htela da te budim. MANON (gorko) Nisi mogla podneti - da ležiš pokraj mene? KRISTINA: Prevrtala sam se... nisam htela da ti smetam. MANON: Da upalimo svetlost - da popričamo... KRISTINA (sa strahom) Neću da pričam! Više volim mrak. MANON: Hoću da te gledam. (Uzme palidrvce sa noćnog stočića i pripali sveću na njemu. Kristina žurno sedne na fotelju kraj stola, pomerivši je tako da gleda levo, napred, te je mužu bezmalo okrenuta leđima. On se pridigne poduprvši se leđima o čelo postenje, i upola sedne. Lice mu, pri treperavoj svetlosti sveće kraj njega, ima gorak, sumoran izraz) Više voliš mrak, da ne bi videla svog muža, je li, svog starog - KRISTINA: Molim te, Ezra, kako to govoriš! Ako misliš da mi tu pričaš koješta, idem u svoju sobu. (Ustane, ali je i dalje okrenuta na drugu stranu) 

MANON: Čekaj! (S prizvukom preklinjanja) Ne idi. Neću da budem sam. (Ona opet sedne isto kao pre toga. On skrušeno nastavi) Nisam hteo da pričam o svemu onom... Valjda zbog te gorčine što se u meni nakupila - ili što sam tvrdoglav - neki put ne mogu da se savladam, izreknem se... KRISTINA: Uvek si bio pun gorčine. MANON: I pre nego što smo se venčali? KRISTINA: Ne sećam se. MANON: Ne želiš da se setiš da si me ikad volela! KRISTINA (napeto) Neću da govorim o prošlosti! (Naglo promeni temu) Jesi li čuo Vini, sve do nekog doba? Hodala je pred kućom tamoamo kao stražar što te čuva. Otišla je da legne tek oko dva. Čula sam sat kad je otkucao... MANON: Ona me, bar, voli! (Posle pauze) Čudno se osećam, Kristina. KRISTINA: Misliš - zbog srca? Nećeš valjda da se... stvarno razboliš, je li? MANON (oštro) Ne? (Pauza. Onda, kao da je optužuje) Je l' to čekaš? Jesi li mi se zato noćas dala tako rado? Da se nisi nadala - ? KRISTINA (skoči) Prestani, Ezra! Ne mogu to da podnesem! (Pođe ka svojoj sobi) MANON: Čekaj! Nije trebalo to da kažem... (Onda, sednuvši opet, sumorno nastavi) Nije to zbog mog srca. Muči me nešto drugo. Kao da nešto u meni osluškuje, vreba, čeka da se nešto dogodi. KRISTINA: Šta da se dogodi? MANON: Ne znam. (Pauza. Onda mračno nastavi) Ova kuća kao da nije moja. Ovo nije moja soba, ni moja postelja. Prazne su - čekaju nekog da se useli! A i ti mi nisi žena! Nešto čekaš! KRISTINA (ne može više da izdrži tu napetost, pa opet skoči) Šta to čekam? MANON: Smrt - da te oslobodi! KRISTINA: Pusti me! Dokle ćeš da me mučiš tim sumnjama! (S besom i mržnjom) Nisam ti žena! A ipak, poneo si se kao da sam ti žena - tvoja svojina - ne tako davno! MANON (s gorkim prezirom) Tvoje telo? Šta tela za mene znače! Video sam ih premnogo kako trule na suncu da bi trava bila što zelenija! Pepeo u pepeo, prah u prah! Je l' to za tebe ljubav? Zar sam se oženio telom? (Kao da sva njegova gorčina i bol najednom preplavljuju branu) Lagala si me i noćas kao i uvek! Samo si izigravala ljubav! Dala si mi se kao crna robinja koju sam kupio na licitaciji! Zbog tebe sam sam sebi ličio na požudnu zver! To si redovno postizala još od naše prve bračne noći! Osećao bih se čistijim da sam bio u javnoj kući! I dostojnijim života! KRISTINA (jedva izgovara) Da znaš, neću da trpim - MANON (uz jedak smeh) A nadao sam se da ćemo, kad se vratim, početi iznova - da se volimo! Rekao sam ti šta me muči. Otkrio sam ti dušu misleći da ćeš da me shvatiš! Eh, kakva sam ja budala! KRISTINA (skoro piskavo) Mislio si - raznežićeš me, zaboraviću tolike godine? A, ne, Ezra! Prekasno je! (Onda promeni ton, kao da je najednom rešila kojim će pravcem da krene u akciju, pa počne namerno da ga izaziva) Hoćeš istinu? Pogodio si je! Iskorišćavao si me, dao si mi decu, ali ni jedan jedini put nisam bila tvoja! Nisam ni mogla! A čijom krivicom? Volela sam te kad sam se udala za tebe! Htela sam sva da ti se predam! Ali ti mi to nisi, dao! Uspeo si da mi se ogadiš! MANON (besno) I ti mi to kažeš! (Pokušavajući da se primiri, zamuca) Ne, ne! Smiri se! Neću svađu! Ne smem da gubim glavu! To bi me - KRISTINA (izaziva ga, sa sračunatom surovošću) A, ne! Nemoj sad sebe da sažaljevaš! Hteo si istinu, i sad ćeš da je čuješ! MANON (preplašen, skoro preklinje) Ćuti, Kristina! KRISTINA: Lagala sam te! Sve su to bile laži! I ono o kapetanu Brantu! On je sin Marije Brantom! I dolazio je mene da vidi, a ne Vini! Ja sam ga zvala! MANON (obuzet gnevom) Usudila si se! Ti - ? Sina te - ! KRISTINA: Jeste, usudila sam se! A u NJujork nisam išla da posetim oca, nego da budem s Adamom! Nežan je i mio, ni nalik na tebe. On je ono za čim sam čeznula toliko godina s tobom - ljubavnik! Volim ga! Sad znaš istinu! MANON (izbezumljen, trudi se da ustane) Kurvo jedna! Kurvo! Ubiću te! (Najednom padne na leđa, presamićen na levu stranu, stenjući od jakog bola) KRISTINA (sa surovim zadovonjstvom) Ah! (Pohita u svoju sobu i odmah se vrati sa nekom kutijicom u ruci. On je okrenut na drugu stranu, pa čak i ako mu veliki bol dopušta da mu išta dopre do svesti, nije

mogao primetiti da je izišla i vratila se, jer se kretala sasvim tiho) MANON (boreći se za dah) Brzo - lek! KRISTINA (okrenuta na drugu stranu, vadi iz kutijice jednu pilulu, pitajući pri tom napeto) Gde ti je lek? MANON: Na stočiću! Požuri! KRISTINA: Čekaj. Tu je. (Pravi se kao da uzima nešto sa noćnog stočića uz čelo postelje, i držeći pilulu i uzimajući sa stočića čašu vode) Evo. (On se okrene k njoj, stenjući, i otvori usta. Ona mu stavi na jezik pilulu i priljubi mu čašu vode uz usne) Gutaj. MANON (uzme gutljaj vode, a onda mu divlji užas izobliči lice, bori se za dah) To nije moj lek! (Ona uzmiče polako ka stolu, držeći kutijicu iza leđa, kao da traži gde bi je skrila. Prsti joj ispuste kutijicu na sto: onda ispruži tu ruku ispred sebe, kao da je instinkt nagoni da mu dokaže kako nema ništa. NJegove oči su prikovane za nju; pogled mu je stravičan, optužujući. Pokuša da zovne upomoć, ali mu se glas pretvara u nejako krkljanje) Upomoć! Vini! (Padne u nesvest, šumno dišući. Kristina ga gleda kao opčinjena, a onda se prestrašeno trgne, začuvši korake iz hola, panično zgrabi kutijicu sa stola pa je drži iza leđa, okrenuvši se ka vratima, koja se otvaraju. Lavinija se pojavljuje na pragu. Obučena je kao na kraju trećeg čina; u spavaćici je, sobnoj haljini i papučama. Stoji, oklevajući, preplašena i bunovna, kao da se upravo probudila) LAVINIJA: Nešto sam strašno sanjala - učinilo mi se da me otac viče - pa sam se probudila - KRISTINA (drhteći od straha, kao krivac, muca) Imao je - napad. LAVINIJA (pohita ka postelji) Oče! (Zagrli ga jednom rukom) U nesvesti je! KRISTINA: Ne. Već mu je dobro. Pusti ga, nek spava. (U tom trenutku se Manon, s poslednjim samrtničkim naporom, pridigne i sedne, i, u Lavinijinom naručju, buljeći u svoju ženu, uspe da podigne ruku i da, optužujući je, upre na nju prstom) MANON (boreći se za dah) Ona je kriva - nije lek! (Mlitavo padne na leđa) LAVINIJA: Oče! (Prestrašeno mu opipa puls; stavi uho na njegove grudi da oslušne otkucaje srca) KRISTINA: Pusti ga. Spava. LAVINIJA: Umro je! KRISTINA (mehanički ponovi) Umro? (Čudnim, ravnim tonom) Nadam se - da će počivati u miru. LAVINIJA (okrene se k njoj, s mržnjom) Ne pravi se! Želela si da umre! Ti - (Zastane i pogleda majku, u užasu, sa sumnjom, a onda je optuži, oštro) Što je upro prstom na tebe? Zašto je rekao da si kriva? Govori! KRISTINA (muca) Rekla sam mu - da mi je Adam ljubavnik. LAVINIJA (zapanjena) Rekla si mu, mada si znala da mu je srce -! Oh! Ti si to namerno! Ubila si ga! KRISTINA: Ne - ti si kriva - navela si ga da posumnja - sve je nešto govorio o ljubavi i smrti - naterao me je da mu kažem! (Glas joj postaje tup, kao da je sanjiva i da se bori sa snom. Oči joj se upola sklapaju) LAVINIJA (zgrabi je za ramena, divlje) Slušaj! Pogledaj me! Rekao je - »nije lek«! Na šta je mislio? KRISTINA (držeći šaku sa otrovom stisnutu iza leđa) Šta... šta ja znam... LAVINIJA: Znaš! Šta je? Govori! KRISTINA (uz poslednji napor volje uspe da se pribere i da kaže izigravajući užasavanje) Zar svoju majku optužuješ da je - LAVINIJA: Da! Ja - ! (Onda, grozničavo) Ne - nisi valjda tako zla! KRISTINA (sva malaksala, nemoćno se zaljulja) Ne znam šta to pričaš. (Postrance se odmiče od Lavinije, ka vratima spavaće sobe, dok joj je ruka sa otrovom ispružena pozadi; klonula) Muti mi se... u glavi. Idem - moram da legnem. Jer - (Okrene se kao da će poći iz sobe, zatetura se, a onda je izdaju kolena pa onesvešćena padne kraj začelja postelje. Kad joj ruka tresne o pod, prsti joj se opuste, a ona kutijica klizne na prostirku. Lavinija to ne primeti. Uplašena Kristininom nesvesticom, automatski klekne na jedno koleno, kraj nje, i žurno joj opipa puls. Onda, zadovoljna što joj se majka samo onesvestila, odmah oseti opet bol i mržnju, pa je skoro cičeći optužuje)LAVINIJA: Ipak si ga ubila - jer si mu rekla! Sad možda misliš - slobodna si, možeš se udati za Adama! Ali - nećeš! Nećeš, dok sam ja živa! Ne brini, platićeš za ovaj zločin! Naći ću načina da te kaznim! (Počne da se pridiže na noge, kad joj pogled padne na kutijicu na prostirci. Odmah je zgrabi i ukočeno se zagleda u nju; njen podozrivi izraz lica se pretvara u užasnu, groznu izvesnost. Onda uz jeziv krik otpuzi uz ivicu postelje, grčevito držeći kutijicu, pa kraj čela postelje klone na kolena, bacivši se na

mrtvaca grleći ga. U smrtnom bolu, preklinje) Ne ostavljaj me, oče! Vrati mi se! Reci mi šta da činim! (Zavesa)

PROGONJENI 

LICA: KRISTINA, udova Ezre Manona LAVINIJA (VINI), njena kći ORIN, njen sin, pešadijski natporučnik KAPETAN ADAM BRANT HEJZEL NAJLS PITER, njen brat, artiljerijski kapetan DŽOSIJA BORDEN, poslovođa brodske kompanije EMA, njegova žena EVERET HILS, sveštenik Prve kongregacijske crkve NJEGOVA ŽENA DOKTOR DŽOZEF BLEJK MORNAR-PEVAČ 

MESTA RADNJE: PRVI ČIN: Ispred kuće Manonovih - noć sa mesečinom, dva dana posle ubistva Ezre Manona. DRUGI ČIN: Dnevna soba u toj kući - odmah se nadovezuje na Prvi čin. TREĆI ČIN: Radna soba Ezre Manona - odmah se nadovezuje na Drugi čin. ČETVRTI ČIN: Krma na jedrenjaku „Leteći pasati", u luci Istočnog Bostona, noć, dva dana docnije. PETI ČIN: Isto kao i Prvi čin - ispred kuće Manonovih, sledeće noći. 

PRVI ČIN 

Dekor - isti kao i u prvom i trećem činu »Povratka« - ispred kuće Manonovih. Noć puna mesečine, dva dana posle ubistva Ezre Manona. Kuća, sa belim tremom koji, obasjan mesečinom, liči na masku - izgleda isto onako sablasno kao i te noći. Svi prozorski kapci su zatvoreni. Pogrebni venac je pričvršćen za stub desno od stepenica. Drugi venac je na vratima. Iz kuće se začuju glasovi, ulazna vrata se otvaraju pa se pojave DŽosija Borden sa ženom, Everet Hils, kongregacijski sveštenik, takođe sa ženom, i doktor DŽozef Blejk, porodični lekar Manonovih, dok se Kristina može videti unutra, odmah kraj vrata. U horu se čuju pozdravi »Laku noć, gospođo Manon«; onda se posetioci okrenu ka stepenicama, a vrata se zatvore. Ti posetioci - Bordenovi, Hils i njegova žena i doktor Blejk - su, kao i Ejmsovi iz I čina »Povratka«, malograđanski tipovi, hor koji predstavlja, kao i onaj pre toga, samo na drukčijem društvenom nivou, grad kao ljudsku pozadinu drame Manonovih. DŽosija Borden, poslovođa gradske kompanije Manonovih, promućuran je i sposoban čovek. Ima oko šezdeset godina, onizak je i mršav, sede kose i brade, unjkava glasa i sitnih, hitrih očiju. NJegova žena, desetak godina mlađa od njega, tipična je Novoengleskinja čistog engleskog porekla, s konjskim licem, ovnovskim zubima i krupnim stopalima; ponaša se odbrambeno, okretno i uporno. Hils je dobro uhranjen sveštenik, u malograđanskoj sredini gde poslovi dobro napreduju - i čvrst je i dobrodušan, i snob i udvorica, mnogo polaže na svoj poziv duhovnika, ali je oprezan i bojažljiv. Pedesetih je godina, kao i njegova žena, bledunjava, mlitava, nenametljiva sveštenička žena. Doktor Blejk je stari lekar dobrostojećih porodica - krepak, samosvestan starac tvrdoglava i jogunasta izraza. Silaze stepenicama ka stazi što vodi do kuće. Gospođa Borden i gospođa Hils idu zajedno levo, napred, dok ne stignu do klupe. Tamo zastanu da pričekaju muškarce, koji stoje pri dnu stepenica, Borden i Blejk pripaljuju cigare. GĐA BORDEN (odsečno) Ne podnosim tu ženu! GĐA HILS: Ni ja. Ona ti je na svoju ruku... GĐA BORDEN (gunđajući ali iskreno) Ipak, sad mi je manje nesimpatična - kad vidim da je prosto slomljena što joj je muž umro... 

GĐA HILS: Zbilja, strašno izgleda. Srušiće se u postelju, kaže doktor Blejk, ako se ne pripazi. GĐA BORDEN: Nisam ni slutila da je toliko osećajna. Istina, ne kažem... bila mu je odana, kol'ko se zna. GĐA HILS: Da, da, reklo bi se po svemu... GĐA BORDEN: Eto kako utisak o nekom može da vara, hoćeš-nećeš, pogotovu ako je to neko od Manonovih. Ne možeš ih uhvatiti ni za glavu ni za rep. Čudo jedno koliko je ta žena drukčija od Lavinije, mislim, kako su ovo primile... Lavinija je mrtva hladna! GĐA HILS: Stvarno, ne izgleda baš ojađena koliko bi trebalo. GĐA BORDEN: E, tu se varaš. Pogodilo je to nju baš ko i njenu majku. Samo, ona je Manonova, ne da ti ta da iko vidi šta oseća. Ali, jesi li samo primetila onaj izraz u njenim očima? GĐA HILS: Primetila sam jedino da nikom ništa nije rekla. I kud je to sad najednom iščezla? GĐA BORDEN: Otišla je na stanicu, sa Piterom Najlsom, da sačeka Orina. Čula sam, u holu, kako je Kristina navaljivala na nju da je Piter otprati. Lavinija je sigurno htela da pođe sama. Zato joj se majka i naljutila. (Pogledaju muškarce, koji su se malo odmakli od stepenica i sad stoje razgovarajući prigušeno) Koga to ovi naši ogovaraju? (Vikne) DŽosija! Vreme je da krenemo kući. BORDEN: Evo, idem, Ema. (Tri muškarca se pridruže ženama na klupi. Borden govori prilazeći) Ne mislim da je kritikujem, nije to moja stvar, ali zar nije trebalo da Ezru izloži u većnici, gde bi čitav grad mogao da mu se pokloni, pa da sutra imamo velik, svečani pogreb... HILS: Tako i ja mislim. Bio je gradonačelnik i veliki ratnik - BLEJK: Kaže ona, Ezra je često govorio kako bi želeo tihi pogreb, u najužem krugu. To baš liči na njega. Taj nije voleo da se producira. Radio bi, a drugima bi prepuštao da se ističu. HILS (utešno) Bio je to veliki čovek. NJegova smrt je gubitak za čitav grad. Sila je bio... BORDEN: Da, da. Umeo je taj da radi. HILS: Kakva tragedija - prošao je kroz čitav rat neozleđen, i da ga to sad snađe već prve večeri, čim se vratio kući! BORDEN: Prosto nisam mogao da poverujem. Neverovatna stvar. Ko bi. to očekivao? Ali šta ćeš, kao da je sudbina htela - GĐA HILS (netaktično upada) Sudbina, nego šta. Kako ono kažeš, Everete: ko se ponosi, taj se pokosi. Toliko si puta govorio da će Bog odučiti Manonove od te njihove oholosti. (Svi je ukočeno gledaju, zgranuti i iznervirani) HILS (razdraženo) Ne sećam se da sam ikad rekao - BLEJK (s visine) Izvini, ali to je koješta! Poznavao sam Ezru Manona otkad znam za sebe, i prema onima koje je ubrajao u svoje prijatelje bio je skroman i jednostavan - HILS (žurno) Naravno, doktore. Moja žena me je sasvim pogrešno shvatila. Mislio sam, u stvari, na gospođu Manon, možda neosnovano... BLEJK: Ni njoj nema čovek šta da zameri - kad je bolje upozna. HILS (suvo) Nema sumnje. BLEJK: I veoma je neumesno, sad kad je ovu kuću snašla ta iznenadna nesreća, da se - GĐA HILS (skrušeno) Nisam mislila ništa loše, doktore. BLEJK (omekšan) Dobro, pustimo sad to. (Okrene se Bordenu, samozadovoljno, kao neko ko poznaje stvari) A što kažeš da to niko nije očekivao - e pa, ti i Ema znate, nisam baš mislio da će Ezra još dugo da poživi. BORDEN: Da, da, sećam se, govorio si da ima slabo srce. GĐA BORDEN: I ja se sećam. BLEJK: Po simptomima koje mi je gospođa Manon navela, iz njegovog pisma, bio sam siguran - kao da sam ga lično pregledao - da je imao srčanu anginu. Tja, nije ni čudo. Koliko sam mu puta govorio da se ne napreže preko ljudskih moći, jer će se slomiti ako malo ne predahne. Čim su me pozvali, znao sam šta se desilo. A to se i potvrdilo kad mi je rekla kako se trgla iz sna, a on samo ječi, sav presamićen od bola. Dala mu je lek - isti koji bih mu i ja dao - ali je već bilo prekasno. A što kažete, da umre prve večeri, čim je stigao... znate, došao je sa bojnog polja, sav iznuren od dugog puta - a srčana angina ne bira vreme i mesto. Udara kad joj je volja. BORDEN (tresući glavom) Šteta, zbilja šteta. Ovaj grad neće naći tako sposobnog čoveka... (Svi klimaju glavom, sa žalosnim izrazom lica. Pauza) 

GĐA BORDEN: E pa, ne vredi sad da stojimo tu. Treba da idemo kući, DŽosija. GĐA HILS: Pa da, moramo i mi, Everete. (Polako pođu levo; Hils ide sa dve žene. Doktor Blejk mune laktom Bordena, dajući mu znak da zaostane. Kad ostali odu, šapne uz značajan osmeh) BLEJK: Otkriću ti jednu tajnu, DŽosija, ali - samo među nama... BORDEN (živo, sluteći nešto po njegovom ponašanju) Naravno, DŽoe, samo reci. BLEJK: Nisam Kristini Manon postavljao nikakva nezgodna pitanja, ali čvrsto verujem da je Ezru ubila - ljubav! BORDEN: LJubav? BLEJK: Nego šta! Ili bar, ljubav je učinila da ga angina ubije, shvataš šta hoću da kažem? Ta ti je žena đavolski privlačna, a Ezra dugo nije bio kod kuće. Za muža i ženu to je prirodna stvar, ali za srčanu manu - nije baš najbolji lek! Morao je to i sam da zna, ali šta ćeš, bio je čovek od krvi i mesa... BORDEN (uz sladostrastan osmeh) Šta je čovek mogao! Samo je pogledaj... Istina, ja je baš i ne mirišem, mislim - onako, ali... može čovek da umre i na gori način! (Obojica se prigušeno smejulje) Nego, da stignemo ove naše. (Odu levo. Jedva su otišli, kad se Kristina Manon pojavi i za trenutak zastane pri vrhu stepeništa, a onda siđe do staze. Vidi se da su joj nervi strahovito napeti. Ispod uglađene maske njenoga lica, oko usta ima duboke bore, a oči joj grozničavo svetle. Osetivši da je trenutno niko ne posmatra, opušta se, usne joj se grče, pogled joj očajnički luta svuda unaokolo, kao da bi želela da pobegne od nečeg. Hejzel Najls izlazi na odmorište pri vrhu stepenica. Izgleda isto kao u »Povratku«. Kristina smesta oseti njeno prisustvo iza leđa, i opet uspostavlja napetu kontrolu nad sobom) HEJZEL (ohrabrujuće i saosećajno) A, tu ste. Tražila sam vas svuda po kući - nigde vas nema. KRISTINA (napeto) Morala sam na vazduh... Nervi su mi već iskidani. Ko bi to izdržao... Došli pa samo stoje i pilje u pokojnika - i u mene. HEJZEL: Znam. Ali više nema ko da dođe. (Onda, sa spontanom živahnošću i protiv svoje volje) Piter i Vini tek što se nisu vratili, ako voz ne kaeni. Oh, valjda će Orin doći! Mora! KRISTINA (čudnim glasom) To je taj isti voz! I on je došao kasno, te noći! Pre samo dva dana! A kao da je bilo ko zna kad! Šta ćeš - starim... HEJZEL (blago) Potrudite se da na to ne mislite. KRISTINA (napeto) Kao da se nisam trudila! Ali eto, te mi se misli stalno vraćaju, vraćaju mi se bez prestanka... HEJZEL: Plašim se da vam ne pozli. Sami ćete sebi naškoditi... KRISTINA (pribere se i na silu nasmeši) Eto, dobro mi je. Kad Orin dođe, ne smem da izgledam stara i oronula, je l' da? Uvek je želeo da mu budem zgodna. HEJZEL: Baš fino što će da dođe! (Brzo doda) Biće vam prava uteha, u bolu... KRISTINA: Da, da. (Onda, čudnim glasom) Znaš, bio mi je pravo mezimče - sve dok nije otišao. (Najednom je ukočeno pogleda, kao da joj je nešto palo na pamet) Voliš Orina, je li? HEJZEL (zbunjena, stidljivo muca) Pa... ja eto. . KRISTINA: Baš dobro. Samo ga voli. Hoću da se oženi tobom. (Zagrli je jednom rukom. Napetim tonom) Bićemo zaverenice, šta kažeš? Pomoći ću ti, a i ti ćeš meni da pomogneš, je li? HEJZEL: Ne razumem... KRISTINA: Znaš kako Vini uzima Orina pod svoje. Uvek je bila na tebe ljubomorna. Znaj, ta će sve da učini samo da se ne bi oženio tobom. HEJZEL (zgranuta) Zaboga, gospođo Manon, zar bi Vini - KRISTINA (ne osvrćući se na to) Zato moraš da mi pomogneš. Ne smemo Orina opet da prepustimo njenom uticaju. Pogotovu sad kad je skoro poremetila od bola! Zar ne vidiš kako je postala čudna? Otkako joj je otac umro - nije izustila ni reč! Kad joj se obratim, neće ni da mi odgovori. A ipak, stalno ide za mnom - skoro ni za grenutak ne ostavlja me samu. (Nasmeje se, nervozno i nategnuto) Dođe mi, prosto, da vrištim! HEJZEL: Jadna Vini! Toliko je volela oca. Nije ni čudo što - KRISTINA (ukočeno i čudno je pogleda) Ti si zbilja dobro dete. I naivna si, je li? HEJZEL (zbunjeno) Oh, ne! Nisam uopšte - KRISTINA: I ja sam bila kao ti - nekad davno - pre no što - (Onda, sa gorkim žaljenjem) Eh, da sam samo mogla i da ostanem takva! Što nismo večito bezazlene, zaljubljene i postojane? Ali Bog nede da

nas pusti. Prepliće naše živote, mota ih, kinji ih tuđim životima, dok jedni druge smrtno ne... otrujemo! (Videvši njen pogled, brzo se trgne) Ali, ostavi! Hajd'mo u kuću. Više volim da Orina pričekam unutra. Ne bih mogla podneti da ga gledam kako dolazi stazom, baš kao... ponekad toliko liči na oca... a i na... ama, šta ja tu trućam! Hajdemo unutra. Mrzim tu mesečinu. Sve izgleda sablasno. (Naglo se okrene i uđe u kuću. Hejzel pođe za njom i zatvori vrata. Pauza. Onda se zdesna, napred, začuju koraci i glasovi, pa trenutak docnije Orin Manon uđe s Piterom i Lavinijom. Odmah se zapaža njegova upadljiva porodična sličnost sa Ezrom Manonom i Adamom Brantom - čiju smo međusobnu sličnost videli u »Povratku«. Lice mu je, kad miruje, isto tako nalik na oživotvorenu masku, ima isti orlovski nos, guste obrve, preplanulu put, gustu, pravu, crnu kosu, svetle oči boje lešnika. NJegova usta i brada imaju ista opšta obeležja kao u njegovog oca, ali izraz njegovih usana ostavlja utisak da je sav napet i preosetljiv, što uopšte nije bio slučaj sa generalom, a brada mu je rafinirana i razblažena verzija pokojnikove. Otprilike je iste visine kao Manon i Brant, ali je mršav, a njegova preplanula put ima i žućkaste, nezdrave prelive. Ima zavoj oko glave, visoko na čelu. Kreće se naizmenično s naglašenom opuštenošću, ili pak s nategnutom krutošću u ramenima, koja ukazuje na to da mu vojničko ponašanje ne leži. Govori grčevito, sa čudnim, neodređenim, zamišljenim izrazom lica. Ali kad se prirodno smeje, lice mu ima blag dečački šarm, koji odmah nateruje žene da se majčinski ophode prema njemu. Ima brkove nalik na Brantove, te služe da podvuku njihovu sličnost. Mada mu je samo dvadeset godina, izgleda kao da ima trideset. Odeven je u vrećastu, neprikladnu uniformu pešadijskog natporučnika unionističke vojske) ORIN (dok dolaze, živo gleda prema kući, a onda kaže s gorkim, bolnim razočaranjem) Gde je majka? Mislio sam - sigurno će da me čeka. (Zastane, posmatrajući kuću) Gospode, koliko sam samo sanjario o povratku kući! Činilo mi se da tome nema kraja... da ćemo se ubijati dok i poslednji ne nestane! A eto, opet sam tu! Ali ne, sigurno opet sanjam! (Onda, sa strahopoštovanjem) Nego, kuća mi nekako čudno izgleda. Ili ja to samo uobražavam? Toliko vremena bio sam kao rastrojen, pa mi sve izgleda čudno otkako sam došao sebi. Zar je ta kuća oduvek izgledala tako sablasna... mrtva? PITER: To je samo zbog mesečine, glupavko. ORIN: Kao grobnica. Da, da, sećam se, majka je često govorila kako joj kuća liči na grobnicu. LAVINIJA (prekorno) Sad i jeste grobnica, Orine. ORIN (žurno, postiđeno) Izvini, prosto sam... Još mi, eto, ne ide u glavu da je umro. Kao da sam već poverovao da će večito da živi. (Glas mu dobija prizvuk gorčine) Ili da će, bar, mene nadživeti. Nisam ni slutio da mu je srce bilo tako slabo. Govorio je da ima samo lake smetnje. LAVINIJA (brzo) A, rekao ti je, znači? Tako sam se i nadala. (Okrene se Piteru) Samo ti uđi, Piteru. Kaži da dolazimo. Hoću malo da porazgovaram s Orinom. PITER: Molim lepo, Vini... (Uđe u kuću i zatvori vrata za sobom) ORIN: Baš dobro što si ga se otarasila. Nemam ništa protiv njega, ali - hoću da s tobom razgovaram nasamo. (Zagrli je jednom rukom, dečački i bratski) Ti si mi pravi melem za srce, Vini! Pa, kako si mi, goropadnice stara? Baš lepo što sam se prisetio tog tvog nadimka, a? Ama, tebi kao da nije milo što me vidiš? LAVINIJA (toplo) Kako da nije! ORIN: To nikad ne bih pogodio! Ta jedva da si rekla dvetri reči otkako smo se sreli. (Pošto ga je prekorno pogledala, on skloni ruku, dodavši pomalo nestrpljivo) Kažem ti, prosto ne mogu da se priviknem na to da ga više nema. Oprosti, Vini. Znam koliko te je to pogodilo. LAVINIJA: Zar nije i tebe? ORIN: Naravno! Šta ti misliš o meni? Samo eto... ne umem to da objasnim! Ne bi ti to ni mogla da shvatiš, osim da si bila na frontu. Ogrubeo sam očekujući smrt svakog trenutka, tako da o njoj nisam mnogo ni mozgao. Valjalo je - ostati živ! On me je sam tome i učio, kao ratnika... Izdresirao me je, moglo bi se reći! I zato, sad kad je to zadesilo njega samog, zar može da očekuje - (Govorio je to sa. sve većom gorčinom. Lavinija ga oštro prekine) LAVINIJA: Kako možeš, Orine, da budeš toliko bezosećajan? ORIN (opet postiđen) Nisam tako mislio... Još mi se svašta priviđa. Lepo ne mogu da mislim ni na šta osim na rat, a u ratu je bio živ živcat. Za mene je on bio oličenje rata, rata koji se neće završiti, mislio sam, dok ja ne poginem. Zato mi je neshvatljiv mir - taj njegov kraj! (Ogorčeno) Bogamu, Vini, čekaj da se malo naviknem na sve to! 

LAVINIJA: Orine! ORIN (srdito) Izvini! Ali, znam šta misliš! Bio sam tako fini gospodičić, je li, a sad... Htela si da budem heroj ovenčan slavom, ali eto, moraćeš da se pomiriš s tim: ubijanjem se ne usavršavaju društveni maniri! (Naglo promeni temu) Ali šta tu sad govorimo o meni... Znaš, Vini, hteo bih nešto da te pitam pre nego što vidim mamu. LAVINIJA: Onda požuri! Tek što nije izišla! I ja tebi moram nešto da kažem. ORIN: Šta ti ono znači - pišeš da se kapetan Brant viđa s njom. Nećeš valjda da kažeš da se o tome već stvarno govorka? (Onda, i ne sačekavši odgovor, ljubomorno plane) Bogme, ako se samo usudi da opet dođe, još kako će da zažali, to ti ja kažem! LAVINIJA (sumorno) Tako te volim. Ali, sad nemamo vremena za razgovor. Htela sam samo da ti kažem da pripaziš. Ne daj joj da opet postupa s tobom kao s detetom, ne daj joj da te obrlati! Ne veruj njenim lažima! Pričekaj dok prvo sa mnom ne porazgovaraš! Je l' obećavaš? ORIN (zbunjen, ukočeno je gleda) Misliš - zar ona... (Onda, ljutito) Ama, šta mi tu pričaš? Jesi l' pri sebi? Znam, večito se s njom gložiš, ali sad si zbilja preterala! Treba da se stidiš! (Najednom sumnjičavo) Dobro, što se praviš tajanstvena? Da nije Brant -? LAVINIJA (začuvši korake iz kuće) Pssst! (Otvaraju se ulazna vrata i Kristina žurno izlazi) KRISTINA (ljutito, Piteru koji je u holu) Što me nisi odmah pozvao, Piteru? Nije trebalo da ga ostavljaš samog! (Dovikne, nesigurno) Orine! ORIN: Majko! (Ona strči niz stepenice i obgrli ga) KRISTINA: Dečko moj! Bebice moja! (LJubi ga) ORIN (raskravljen, zaboravlja sve sumnje) Majko! Jedva sam čekao... (Onda kaže skoro grubo, odgurnuvši je i zagledavši se u nju) Ali - promenila si se! Šta je to s tobom? KRISTINA (na silu se nasmeši) Ja se promenila? Ne, mili, nisam. Bar za tebe, nadam se! (Dodirne zavoj oko njegove glave, nežno) Je l' mnogo boli? Sirotane moj, sigurno si strašno propatio! (Poljubi ga) Ali sad je sve prošlo, Bogu hvala. Vratio si mi se! (S jednom rukom oko njegovog struka, vodi ga uza stepenice) Hajd'mo unutra. Tamo te neko jedva čeka... LAVINIJA (prišavši podnožju stepenica, oporo) Zapamti, Orine! (Kristina se osvrne. Majka i kći se pogledaju s mržnjom. Orin baci podozriv pogled na majku i odvoji se od nje) KRISTINA (odmah povrativši svoju dostojanstvenost, obrati se Orinu, kao da Lavinija ništa nije rekla) Pođi, mili. Hladno je. Jadna tvoja glava... (Dohvati mu ruku, uvede ga u kuću, i zatvori vrata za sobom. Lavinija ostaje pri dnu stepenica, ukočeno gledajući za njima. Onda se vrata najednom opet otvore, pa Kristina iziđe, zatvorivši ih za sobom, i dođe do vrha stepenica. Za trenutak, majka i kći ukočeno gledaju jedna drugu u oči. Onda Kristina počne uzdržano, tonom koji uzalud pokušava da učini ljubaznim i ubedljivim) Vini, moram... moram nešto s tobom da porazgovaram... sad kad je Orin ovde... Razumem da zbog bola nisi sasvim... normalna, pa ti zato i praštam. Ali ipak, ne mogu da shvatim to tvoje ponašanje prema meni. Zašto me svuda pratiš - i samo piljiš u mene? Bila sam mu dobra žena dvadeset i tri godine - dok nisam srela Adama. Tu sam skrivila, priznajem. Ali pokajala sam se i ostavila ga. Bila bih opet dobra žena tvom ocu dogod bi poživeo. Zaboga, Vini, pa ja sam ti majka. Ja sam te donela na svet, Treba bar malo da saosećaš sa mnom. (Zastane, iščekujući nekakav odgovor, ali je Lavinija samo gleda, ćutke, ledena. Strah se uvlači u Kristinin ton) Nemoj tako da me gledaš! Šta to sad misliš? Valjda nisi luda da još sumnjaš - da sam ja - (Onda, s osećanjem krivice) Šta si uradila, te noći, kad sam pala u nesvest? Meni je - nešto trebalo - neko sredstvo za spavanje - (Na Lavinijinim usnama se ocrtava nešto nalik na mrk, zadovoljan osmeh, Kristina preplašeno uzvikne) A, tako - našla si to - pa sad možda misliš - ali zar ne vidiš koliko je bezumna - ta sumnja - kad doktor Blejk zna od čega je umro! (LJutito) Znam šta si čekala - da obaspeš Orina tim svojim lažima, ne bi li otišao u policiju! Ne usuđuješ se da to učiniš sama, na svoju odgovornost, ali ako nagovoriš Orina... Je l' tako? Jesi li to smerala ova dva dana? Je li? (Onda se, pošto Lavinija i dalje ćuti, Kristina razbesni, strči niz stepenice, zgrabi je za ruku i prodrma je) Odgovaraj kad te pitam! Šta to smeraš? Kakve to konce pleteš? Govori! (Lavinija ostaje ukrućena, netremice gledajući majku. Kristina je pusti i odmakne se od nje. Onda Lavinija, okrenuvši joj leđa, polako i kruto pođe van scene, levo, između bokora jorgovana i kuće. Kristina ukočeno gleda za njom; kao da je napušta snaga, drhti od straha. Iz kuće se začuje Orinov oštri povik: »Majko, gde si?«. Kristina se trgne i odmah, napregnuvši volju, opet ovlada sobom. Požuri uza stepenice i otvori vrata. Odazove se Orinu glasom koji je napet, ali tih i normalan) Evo me,

mili! (Zatvori vrata za sobom) (Zavesa)

DRUGI ČIN 

Dekor - dnevna soba u kući Manonovih. Sličan radnoj sobi, ali mnogo veći, to je enterijer komponovan u oštrim, pravim linijama, s glomaznim detaljima. Zidovi su jednobojne, okrečene površine. Soba deluje hladno, odbojno; atmosfera je neugodna, nategnuto dostojanstvena. Nameštaj je raspoređen s krajnjom preciznošću. Napred levo su vrata koja vode u trpezariju. Dalje levo je i konzola sa stolicom, i pisaći stočić, takođe sa stolicom. Pozadi su, u sredini, vrata koja vode u glavni hol sa stepeništem. Desno je kamin sa dimnjakom od crnog mermera, sa po jednim prozorom na obe strane. Portreti predaka vise na zidovima. Iza kamina je, desno, nekakav namrgođen sveštenik iz vremena kad su se još spaljivale veštice. Između kamina i proscenijuma je drugi ded Ezre Manona, u uniformi oficira Vašingtonove vojske. Iznad kamina je portret Ezrinog oca, Ejbija Manona, naslikan kad je imao šezdeset godina. Izuzimajući razliku u godinama, njegov lik izgleda upravo kao Ezrin na slici u radnoj sobi. Od tri portreta na drugim zidovima, dva su ženska - portret žene Ejbija Manona, i žene Vašingtonovog oficira. Treći kao da prikazuje nekog imućnog brodovlasnika iz kolonijalne epohe. Svi likovi na portretima podsećaju na maske, kao i živa lica u komadu. Levo od sredine sobe, napred, je sto sa dve stolice. Još jedna stolica je u sredini, napred, a sofa je napred desno, okrenuta nalevo. Ova scena počinje čim se završi prethodna. Zatičemo Hejzel kako sedi na stolici u sredini, napred. Piter sedi na sofi, desno. Iz hola se čuje Orin kako viče »Majko, gde si?«, kao na kraju prethodnog čina. HEJZEL: Kud li je otišla? Toliko se predala svome bolu da valjda ni sama ne zna više šta čini. PITER: I Vini je sva satrvena. HEJZEL: A tek Orin! Strašan je ovo bio povratak za njega... Koliko se samo promenio. Bolesno izgleda, je l' da? PITER: S ranama na glavi - nema šale. Sreća njegova što je uopšte ostao živ. (Bojažljivo prekinu razgovor dok Orin i Kristina dolaze iz dubine scsne. Orin je sumnjičavo ispituje) ORIN: Što si se tako iskrala? Šta si radila? KRISTINA (na silu se bledo nasmeši) Toliko sam se obradovala, mili, što te ponovo vidim... Činilo mi se - lepo ću da se onesvestim! Zato sam požurila malo na vazduh. ORIN (smesta se postidi, pa je zagrli jednom rukom) Jadna mamice! Izvini... Evo, sedi, odmori se. Ili bolje - idi odmah da legneš. HEJZEL: Dabome, Orine, nateraj je. I ja sam je nagovarala, ali mene neće da sluša. KRISTINA: Da legnem - čim je stigao? Ni govora! ORIN (zabrinut, i istovremeno zadovoljan) Ali, ne smeš da - KRISTINA (potapše ga po obrazu) Ta pusti, molim te! To što si opet kraj mene - to će mi dati snage da... sve ovo podnesem. Bolji mi lek ne treba. (Okrene se) Čuješ li ga, Hejzel? Kao da sam ja ranjenik, a ne on. HEJZEL: Da, da, i ti moraš da se pripaziš, Orine. ORIN: Eh, taman. Šta mi fali! KRISTINA: Nas dve, Hejzel i ja, izigravaćemo bolničarke, pa ćeš za tili čas da budeš onaj stari. Je l' tako, Hejzel? HEJZEL (radosno se smeši) Naravno, kako da ne... KRISTINA: Nemoj tako da stojiš, mili. Sigurno si iznuren. Čekaj, sad ćemo mi to da udesimo. Hejzel, daj mi onaj jastuk. (Hejzel uzme jastuk i pomogne joj da mu ga namesti iza leđa, uz naslon stolice desno od stola. Orinove oči zablistaju, on se dečački nasmeši, očigledno uživajući što ga tako tetoše) ORIN: Šta kažeš, Piteru, na ovaj domaći konfor? Ne liči baš na front, a? PITER: Tja, reklo bi se da ima neke razlike... ORIN (namigne Piterovoj sestri) Nego, Piter će da bude ljubomoran! Bolje zovi Vini da mu podmetne jastuk! HEJZEL (uz osmeh) Ne mogu da je zamislim - tako nežnu. ORIN (dok mu glas dobija prizvuke ljubomorne gorčine) Ume i ona da bude nežna - kad hoće. Uvek je

mazila oca, a njemu se to sviđa, mada se pravi - KRISTINA (okrene se na drugu stranu, uzdržavši se da ne zadrhti) Orine! Govoriš kao da je - živ! (Neugodna pauza. Hejzel se brzo vrati do svoje stolice u sredini. Kristina ode, oko stola, do stolice preko puta Orina, i sedne) ORIN (uz ironičan osmeh) Pa, svi smo mi zaboravili da ga nema, zar nismo? Eto, ja još ne mogu u to da poverujem. Prosto osećam da je još ovde - živ! KRISTINA: Orine! ORIN (čudnim glasom) Sve je nekako... sve se promenilo - i ova kuća, i Vini, i ti, i ja - osim oca. On je isti, i uvek će - ovde - ostati isti. Zar ti se ne čini, mama? (Ona zadrhti, gledajući ispred sebe, ali ne odgovori) HEJZEL (blago) Ne treba, Orine, da teraš majku da na to misli. ORIN (zagleda se u nju, pa kaže neobičnim, zahvalnim tonom) I ti si ostala ista, Hejzel - dobra i nežna. (Okrene se majci, kao da je optužuje) Hejzel se bar nije promenila. Bogu hvala! KRISTINA (ustane i okrene se, da bi mu se na silu nasmešila) Nikad se neće ni promeniti, nadahm se. Milo mi je što joj to priznaješ. (Hejzel izgleda zbunjena. Kristina nastavlja, s majčinskom brigom) Sigurno ti je toliki put, mili, bio užasno naporan? ORIN: Pa, nije baš bio kao izlet... Bolela me je glava - činilo mi se da će da pukne. KRISTINA (trgne se i stavi mu šaku na čelo) Jadni moj dečko! Je l' te i sad boli? ORIN: Malo. Kad mi tu držiš šaku - uopšte me ne boli. (Impulsivno, zgrabi joj ruku i poljubi je. Dečački) Uh, mama, strašno mi je fino što sam opet kod kuće, s tobom! (Onda je opet sumnjičavo pogleda) Čekaj da te bolje pogledam. Zbilja si mi... drukčija. Primetio sam to još napolju. Šta je to? KRISTINA (izbegavajući njegov pogled usiljeno se nasmeši) Valjda - starim, mili. Na žalost. ORIN: A, ne. Lepša si nego ikad! A i nekako si mlađa. Ali nije to... (Skoro joj odgurne ruku. Gorko) Mogao sam i da pomislim... KRISTINA (na silu se nasmeje) Mlađa sam i lepša! Čuješ li ga samo, Hejzel? Mora se priznati, naučio je da pravi komplimente! (Lavinija se pojavi na vratima, pozadi. Uđe, ali zastane odmah kraj vrata, ne skidajući pogled sa svoje majke i Orina) ORIN (koji opet gleda Hejzel, jetko daje sebi maha) Sećaš se kako si mi mahala maramicom, Hejzel, kad sam polazio u rat, da se proslavim? Činilo mi se - uganućeš zglob na ruci! A i sve su majke, žene, sestre i devojke isto tako mahale! Trebalo bi u nekom ratu da nateraju sve žene da bar za mesecdva zamene muškarce. Da malo osete ukus - leševa! KRISTINA: Orine! ORIN: Nek prosipaju jedna drugoj mozak kundacima, i paraju creva bajonetima! Posle toga, možda više ne bi mahale maramicama i trtljale o heroizmu! (Hejzel zaprepašćeno krikne) KRISTINA: Zaboga - PITER (grubo) Pusti, Orine! To je prošlo. Pokušaj da zaboraviš. Kao da se to ikom od nas sviđalo... ORIN (odmah se postidi) Imaš pravo, Piteru. A i ja sam ti neki cmizdravac... Izvini, Hejzel. Baš sam gad. HEJZEL: Ništa, ništa, Orine. Znam kako se osećaš. Veruj mi. ORIN: Eto, umem da zapenušim - kad ne treba. (Najednom) Je l' još pevaš, Hejzel? Često sam te... tamo... slušao. Činilo mi se onda da negde možda još ima života. Sanjao sam i majku, sećao se kako mi je Vini komandovala po kući kao na egzerciru. A tebe sam u najneočekivanijim trenucima zamišljao kako pevaš... nežno, jasno i čisto! Tvoj glas bi se uzdizao iznad ropaca samrtnika - KRISTINA (napeto) Molim te, ne govori o smrti! LAVINIJA (s praga, odsečno naređujući kao njen otac) Orine! Dođi da vidiš oca. ORIN (ustane i, učinivši automatski pokret kao da salutira, kaže mehanički) Razumem! (Dodaje, zbunjeno) Šta je, do vraga? Govoriš baš ko on! Zaboga, nemoj tako... (Pokuša da se na silu nasmeje, pa postiđeno nastavi) Hteo sam najpre da ga vidim, ali - poče razgovor... Idem odmah. KRISTINA (napeto i usiljeno) Ne! Čekaj! (LJutito, Laviniji) Zar ne možeš da pustiš brata da se bar malo odmori? Vidiš koliko je iznuren! (Orinu) Jedva da sam stigla da s tobom izmenjam koju reč - a toliko se dugo nismo videli! Ostani još malo sa mnom, je l' hoćeš? ORIN (dirnut, vrati se do nje) Naravno, mama! Ti - pre svega! LAVINIJA (zausti da kaže nešto jetko, pogleda Pitera i Hejzel, pa kaže ravnim glasom) Pa lepo. Samo zapamti, Orine, šta sam rekla. (Okrene se i pođe u hol) 

KRISTINA (preplašeno) Vini! Kud si pošla? LAVINIJA (ne odgovara joj, nego dovikne bratu, preko ramena) Doći ćeš malo posle, je l' da? (Ode u hol. Orin iskosa pogleda majku, nemirno i sumnjičavo. Kristina očajnički pokušava da izgleda mirna. Piter i Hejzel ustanu, osećajući se nelagodno) HEJZEL (Piteru) E pa, sad bismo zbilja morali kući... PITER: Da, da. KRISTINA: Lepo je od vas što ste došli. HEJZEL (pružajući Orinu ruku) Moraš sad što bolje da se odmoriš, Orine. Trudi se da što manje misliš na sve to. ORIN: Hvala, Hejzel. Divna si kao uvek. Zbilja mi je milo što smo se videli. HEJZEL (očarana, ali stidljivo povlači ruku) I meni. Laku noć, Orine. PITER (rukujući se s njim) Laku noć. Odmori se - i ne brini. ORIN: Laku noć, Piteru. Hvala ti što si me dočekao. KRISTINA (polazi sa njima u hol) Sada, na žalost, naša kuća nije gostima mnogo prijatna, ali navratite opet, molim vas, što skorije. Ti ćeš, Hejzel, pomoći Orinu bolje no iko. (U Orinovim očima se opet pojavi sumnja. On sedne na stolicu levo od stola, i gorko se zagleda preda se. Kristina se vrati iz hola, tiho zatvorivši za sobom klizeća vrata. Postoji za trenutak, gledajući Orina, očigledno skupljajući snagu za mučan razgovor koji joj predstoji. U očima joj se ogledaju napetost, sračunatost i strah) ORIN (ne gledajući je) Što si se sad, najednom, toliko zagrejala za Hejzel? Ranije nisi mnogo marila za nju. Čak nisi ni želela da se s njom viđam. KRISTINA (priđe i sedne za sto preko puta njega; blagim, majčinskim tonom) Onda sam bila sebična. A i ljubomorna, priznajem. Ali sad hoću samo da ti budeš srećan, mili. Znam koliko ti se Hejzel sviđala ORIN (izleti mu) Samo sam hteo da budeš ljubomorna! (Gorko) A sad, kad si ostala udovica, nema ni sat otkako sam ovde i već pokušavaš da me oženiš! Kao da ti je strašno stalo da me se opet otarasiš! Pitam se zašto? KRISTINA: Kako to govoriš! Da samo znaš koliko sam se osećala užasno usamljenom bez tebe - ORIN: Toliko usamljenom da si mi poslala tačno dva pisma za šest meseci! KRISTINA: Ta pisala sam ti mnogo češće! Mora da su se zagubila - ORIN: Primio sam sva koja mi je poslala Hejzel, a i Vini. Zbilja smešno - da se samo tvoja zagube! (Ne mogavši da se i dalje uzdržava, plane) Ko ti je taj kapetan Brant što te stalno posećuje? KRISTINA (spremna na to, sa dobro izigravanim iznenađenjem) Mene? Misliš valjda Vini? (Nastavlja, pošto je Orin zgranut) Koješta! Ko li ti je, samo, to uvrteo u glavu? A, pa da, znam, sigurno ti je Vini pisala - iste besmislice kao i tvome ocu. ORIN: Pisala mu je? A on? KRISTINA: Tja, smejao se tome, naravno! Tvoj otac je mnogo voleo Vini, ali je znao koliko je oduvek bila ljubomorna na mene. Jasno mu je bilo da će ona pribeći i najvećim lažima samo da bi - ORIN: Eh, ako se ne trpite, to još ne znači da bi Vini ikad namerno - KRISTINA: Ne znači, je li? Videćeš ti jednog dana da tvoja sestra ne preza ni od čega - u stanju je čak da me optuži za najgore, najužasnije stvari! ORIN: Zaboga, majko, kako to možeš da kažeš! KRISTINA (prigne se i dohvati mu ruku) Veruj mi, Orine. Ne bih to nikom rekla, samo tebi. Znaš i sam. Jer, ti i ja smo uvek bili najbliži. Prosto osećam da si stvoren - od moje krvi i mesa! A ona nije! Ona je na oca! Ali ti si - deo mene! ORIN (s neobičnim žarom) Da, majko! I meni se čini! KRISTINA: Shvatićeš, sigurna sam, i sad kao i uvek. (S nežnim osmehom) Nekad smo imali svoj mali svet, je li, za koji niko sem nas nije znao... ORIN (radosno) Nego kako! Lozinka nam je bila »Za Manonove - pristup zabranjen«, sećaš se? KRISTINA: A to tvoj otac i Vini nikako nisu mogli da nam oproste! Ali mi ćemo opet da staorimo taj mali, sopstveni svet, je l' da? ORIN: Dabome! KRISTINA: Hoću da zalečim sve nepravde zbog kojih si trpeo u očevim rukama. Možda ne valja tako govoriti o pokojnicima, ali on je bio ljubomoran na tebe. Mrzeo te je jer je znao da te volim više no ikog i išta na svetu! 

ORIN (stegne njenu šaku obema rukama, poneseno) Je l' stvarno, mama? Je l' istina? (Onda, pogođen onim što je Kristina rekla o njegovom ocu) Znao sam da me nije trpeo, Ali nisam slutio da je mogao čak i da me... mrzi. KRISTINA: A ipak - mrzeo te je! ORIN (s gorkom netrpeljivošću) Pa lepo, majko! Priznajem, nije mi žao što je umro! KRISTINA (šapatom) Ni meni! Nije mi žao - što nas je ostavio na miru! Oh, što ćemo da budemo srećni, ti i ja, samo ako ne daš sestri da ti zatruje duh odvratnim lažima, i okrene te protiv mene! ORIN (najednom mu je opet nelagodno) Kakvim lažima? (Pusti joj ruku i zagleda se u nju, mračan i podozriv) Još mi ništa nisi rekla o tome Brantu. KRISTINA: Nema šta ni da se kaže - sve su to njene bolesne izmišljotine! Hoće da mi se sveti! Nemaš pojma, Orine, koliko se promenila za ovo vreme! Uvek je bila na svoju ruku, ćudljiva, znaš i sam, ali otkad si otišao, brinula se i padala u krize, dok nije, prosto mi se čini, pomalo izgubila glavu... Sad je u stanju da o svakome kaže najstrašnije stvari. Kad bih ti samo rekla - lepo ne bi verovao... A sad, kad vam je, povrh svega, još i umro otac, ubeđena sam da je stvarno pomerila pameću. Primetio si, valjda, kako se čudno ponaša? ORIN: Vidim, promenila se. Čudno mi izgleda. Ali - KRISTINA: A sve njene ludosti odišu mržnjom prema meni! Eto, i to s tim kapetanom Brantom - ORIN: Aha! KRISTINA: Taj glupavi kapetan broda, koga sam slučajno srela kod tvog dede, osmelio se da nas nekoliko puta poseti nepozvan. Vini je poverovala kako on to dolazi da bi se njoj udvarao. Sve mi se čini, Orine, da se i zaljubila u njega. Ali je ubrzo otkrila da on nema nju pred očima! ORIN: Nego koga? Tebe? KRISTINA (oštro) Orine! Strašno bih se naljutila na tebe, kad sve to ne bi bilo toliko smešno! (Na silu se nasmeje) Ti kao da ne shvataš da sam žena u godinama, majka dvoje odrasle dece! Ne, ne, hteo je da nam se dodvori, da postane naš porodični prijatelj, ne bi li postigao da mu tvoj otac, kad se vrati, poveri bolji brod! Brzo sam ga prozrela, i znaj - on ovde više neće kročiti! (Nasmeje se - kao da ga zadirkuje) I to ti je čitav taj skandal s kapetanom Brantom! Jesi l' sad miran, petliću moj ljubomorni?ORIN (radosno, s kajanjem) Baš sam budala! Valjda sam to u ratu poblesavio! Kad bi ti samo znala u kakvom sam paklu bio! KRISTINA: Vini je kriva što si uopšte išao da ratuješ! To joj nikad neću oprostiti! Jer, to me je prosto slomilo, Orine! (Brzo) Nego, da čuješ samo šta je sve, posle tog slučaja, stala da uobražava. Veruješ li ti da je ona, samo zato što mu je prezime Brant, zaključila kako je sigurno sin one negovateljice, Marije Brantom? Zar nije luda? Ta da je tako, molim te, zar bi nam ikad došao u posetu? ORIN (dok mu lice dobija grublji izraz) Ama, samo nek mi se pojavi pred očima! NJegova je majka dovoljno osramotila sve nas i bez tog - KRISTINA (preplašena, ustukne) Orine! Šta ti je? Sad si kao tvoj otac! (Požuri) Nisam ti još sve rekla. Vini me čak optužuje - mene, tvoju majku - da se volim sa tom zamlatom, da sam se videla s njim u NJujorku, i da sam mu išla u sobu! U očima tvoje sestre, ja sam, znači, obična drolja! ORIN (zapanjen) Ne verujem! Ta zar je mogla - KRISTINA: Poludela je, kažem ti! Čak je krenula za mnom u NJujork - gde sam obišla tvog bolesnog dedu - da me uhodi! Videla me s nekim čovekom, i smesta uvrtela u tu svoju ludu glavu da je taj čovek - Brant. Ah, Orine, kako je sve to odvratno... Da samo znaš šta sam sve zbog nje morala da pretrpim, ti bi me sažaljevao! ORIN: Gospode Bože! Da l' je to rekla ocu? Nije ni čudo što je umro! (Oštro) A s kim te je to videla u NJujorku? KRISTINA: Sa gospodinom Lamarom, starim prijateljem tvog dede. Taj me je znao još kao bebu! Slučajno sam ga srela, pa mi je predložio da posetimo njegovu kćerku. (Videći da se Orin koleba, nastavlja ojađeno) Zaboga, Orine! Kažeš da me voliš, a eto, ispituješ me kao da i ti sumnjaš u mene! A za tebe - nema opravdanja! Jer, ti nisi pomerio pameću! (Histerično zaplače) ORIN (smesta obrvan kajanjem i ljubavlju) Ne? Kunem ti se! (Baci se na kolena i obgrli je) Ne plači, mama, preklinjem te! Volim te, volim! KRISTINA: Još ti nisam rekla ono najstrašnije! Vini me sumnjiči da sam ti otrovala oca! ORIN (užasnut) Šta! E pa to je već suviše? Ako je tako, nju treba strpati u ludnicu! 

KRISTINA: Našla je neko moje sredstvo za spavanje, i toliko je luda da misli, sigurna sam - (Odista preplašena) Oh, Orine, toliko se bojim nje! Bog sveti zna šta je sve u stanju da uradi! Mogla bi čak da ode u policiju i da... Ne daj joj da te obrlati, da te nahuška protiv mene! Samo ti, znaj, možeš da me zaštitiš! Ti si mi sve na svetu, mili! ORIN (nežno je teši) Da me nahuška protiv tebe? Nek samo pokuša! Nije valjda toliko luda!... Nego, znaš... čini mi se, ipak, da se suviše uzrujavaš. To - za tatu - pa to je prava besmislica! A što kažeš, da pođe u policiju - zar misliš da je ne bih sprečio - iz hiljadu razloga - radi našeg ugleda - i mog i njenog, a i tvog - čak i kad bih znao -KRISTINA (ukočeno ga pogleda; šapatom) Kad bi znao? Orine, zar pomišljaš - ORIN: Ta ne, zaboga! Samo kažem, ma šta da si radila, volim te više no ceo svet, i - KRISTINA (u nastupu radosti, zahvalno, prigrli ga uza se i ljubi ga) Oh, Orine, ti si moj dečko, moje detence! Što te volim! ORIN: Mama! (Onda je dograbi za ramena i pogleda je u oči, kaže sa sumornom žestinom) Mogao bih - svojoj majci - sve da oprostim, sve! - osim onoga - onoga sa tim Brantom! KRISTINA: Kunem ti se - ! ORIN: Ako bih samo pomislio da taj prokleti-! (S divljačkom osvetoljubivošću) Tako mi Boga, pokazao bih ti da me nisu uzalud učili da ubijam! KRISTINA (izbezumljena od novog straha, sada strahuje za Brantov život) Ne govori tako, za ime Boga! Sad nisi moj Orin! Surov si, grozan! Plašiš me! ORIN (odmah se skruši, pa je umiruje i mazi) De, de, mamice! Nećemo više na to ni da mislimo!... Da pričamo o nečem drugom. Hteo bih nešto da te pitam... (Sedne na pod kraj njenih nogu pa podigne pogled ka njenom licu. Pauza. Onda je nežno upita, uhvativši je za ruku) Jesi li zbilja jedva čekala da se vratim, majko? KRISTINA (primirila se, ali su joj oči još preplašene, a glas joj drhti) Kako možeš da me pitaš, mili. ORIN: Pa, pisma su ti bila sve ređa - i nekako hladna! Dolazilo mi je da poludim - da dezertiram i dotrčim kući - ili da poginem! (Spusti glavu na njeno koleno. Glas mu postaje sanjalački, tih i nežan) Često sam te sanjao .. Bilo je divno... Jesi l' čitala knjigu »Tajpi« - o ostrvima u Južnom moru? KRISTINA (trgnuvši se, čudnim glasom) O ostrvima? Gde vlada mir... ORIN: Znači, čitala si? KRISTINA: Nisam. ORIN: Neko mi je pozajmio tu knjigu. Čitao sam je, čitao, dok mi ta ostrva nisu postala - sve što nije rat. Mir, i sigurnost, i toplina... A posle, kad god bih se... raspametio... činilo mi se da sam tamo... da smo tamo samo ti i ja. A ipak, za divno čudo, nikako te nisam video. Samo sam te osećao, svud oko sebe. Šum talasa - to je bio tvoj glas. Nebo je imalo istu boju kao tvoje oči. Topli pesak - bio je kao tvoja koža. Čitavo ostrvo - to si bila ti. (Nasmeši se sa sanjalačkom nežnošću) Čudna maštarija, je l' da? Samo, ne treba da se ljutiš što si bila - ostrvo, jer je to bilo najlepše ostrvo na svetu - lepo kao ti, majko! KRISTINA (gledala je nekud iznad njegove glave, slušajući očarano, sve dublje i dublje uzbuđena. Kad on zaćuti, u njoj uzavri bolna nežnost prema njemu, kaže, s vapijućom čežnjom) Eh, da samo nisi ni sdlazio! Da im samo nisi dao da te odvoje od mene! ORIN (nelagodno) Ali - vratio sam se. Sad je sve ko što treba, je l' da? KRISTINA (brzo) Da, da!... Nisam tako mislila... To je moralo da bude. ORIN: I više se ne odvajam od tebe. Ne treba mi ni Hejzel ni bilo koja druga. (S toplim osmehom) Ti si mi jedina! KRISTINA (opet nežno, milujući mu kosu i smešeći se) Sad si prava muškarčina. Ne mogu prosto da verujem. Koliko juče, zaticala sam te, u noćnoj košulici, skrivenog gore u holu - čekao bi me samo da bi dobio još jedan poljubac pred spavanje! Sećaš se? ORIN (s dečačkim osmehom) Kako da ne! Ali kad bi me tamo zatekao otac - loše bih se proveo! A sećaš se kako si mi davala da te češljam, kako si uživala? Ni to nije voleo. Kosa ti je ostala ista, majko. Divna je. Tu nema promene... (Nežno joj dodirne kosu. Ona se lako strese, jer joj je to neprijatno, i odmakne se od njega, ali on je toliko srećan da to i ne primećuje) Oh, majko, što će nam sad biti divno! Udaćemo Vini za Pitera, pa ćemo ostati samo ti i ja! (Pozadi se otvaraju klizna vrata; Lavinija tiho kroči unutra i zastane posmatrajući ih) KRISTINA (odmah oseti njen dolazak, ali uspe da se ne trgne; oštro) Šta hoćeš? (Orin se okrene i srdito

pogleda sestru) LAVINIJA (ravnim, bezosećajnim glasom) Zar nećeš da vidiš oca, Orine? ORIN (skoči na noge, razdraženo) Dobro, dobro, evo me. (Kao neko ko ima neprijatnu dužnost koju želi da obavi što brže, on pohita odatle,, prošavši pored Lavinije i zalupivši vrata za sobom. Lavinija za trenutak ukočeno posmatra majku, a onda se kruto okrene da bi pošla za njim) KRISTINA (skoči) Vini! (Oštro, kad se Lavinija okrene i pogleda je) Hodi, molim te. Neću da se dovikujem. (Lavinija joj polako priđe nadohvat ruke. Pogled joj je sve hladniji, a usne joj se stiskaju pretvarajući se u tanku crtu. Sličnost majke i kćerke, dok tako stoje suočene, postaje upadljiva. Kristina tiho progovara, hladnokrvno i izazovno, skoro pobedonosno) Pa lepo, idi sad i reci Orinu što god hoćeš! Ali - sama sam mu već rekla, pa ne bi morala da se trudiš. Kaže, sigurno si poremetila! Rekla sam mu kako si ga lagala pričajući mu o mojim odlascima u NJujork - da mi se osvetiš, jer sama voliš Adama! (Lavinija kao da lako zadrhti, ali se odmah ponovo ukruti i sledi. Kristina se podrugljivo smeši) Bolje, onda, diži ruke od Orina! Nećeš ga naterati da ode, mesto tebe, u policiju. Čak ni ako ga ubediš da sam ti otrovala oca! Suđenje za ubistvo - pa to bi bio skandal, i on ga nikako ne bi želeo, kao ni ti, ni tvoj otac, ni bilo ko od pokojnih Manona! Jer onda bi se sve iščeprkalo! Sve! I ko je Adam, i da sam živela s njim, i da si ti to znala, i da ga voliš! Ne brini, ako dođe do suđenja - postaraću se da se sve to otkrije! Prikazaću te celom svetu kao kćer koja je poželela majčinog ljubavnika, a onda pokušala da otera majku na vešala, iz mržnje i ljubomore! (Podrugljivo se smeje. Lavinija drhti, ali joj je lice skamenjeno i bezosećajno. Usne joj se razdvoje, kao da će progovoriti, ali ih opet stisne. Kristina kao da je opijena svojom prkosnom bezobzirnošću) Hajde! Pokušaj da ubediš Orina da sam zla! On me voli! A mrzeo je svog oca! Srećan je što je umro! Čak i da zna da sam ga ubila - on bi me štitio! (Onda, pošto joj splasne izazivačko raspoloženje, počne da je preklinje, obuzeta histeričnim strahom, nekim užasom koji je dotle prikrivala) Ne mešaj Orina u ovo, za ime Boga! Ta on je još bolestan! Promenio se! Ogrubeo je, postao surov! I misli samo na smrt! Ne govori mu o Adamu! Ubio bi ga! To ne bih mogla da preživim! Ubila bih se! (Lavinija se trgne. Oči joj blesnu od nemilosrdne mržnje. Opet joj se blede usne rastave, kao da hoće nešto da kaže, ali se uzdrži, naglo se okrene i grčevitim koracima pođe iz sobe kao neka tragična mehanička lutka. Kristina gleda za njom, a kad Lavinija ode, ona klone, pridržavši se za sto; prestrašeno) Moram da nađem Adama! Moram da ga upozorim! (Srušila se na stolicu desno od stola) (Zavesa)

TREĆI ČIN 

Dekor - isti kao u drugom činu »Povratka« - radna soba Ezre Manona. NJegov leš, u kompletnoj uniformi, položen je na crni odar koji je postavljen uzduž ispred samog njegovog portreta iznad kamina. Glava mu je desno. NJegovo lice, nalik na masku, zapanjujuće podseća na portret više njega, ali je samrtnički odsutno i sumorno, kao izvajana bista. Sto i stolice koje su bile u centru pomerene su levo. Na tom stolu je lampa. Dva svećnjaka sa po tri upaljene sveće su na obe strane crne, mramorne ploče na kaminu, te bacaju svetlost gore na portret i dole na mrtvaca. Kraj mrtvačeve glave je jedna stolica, ispred odra. Orin stoji pri čelu odra, iza njega, ukrućen kao stražar u stavu mirno. Ne gleda oca, dole, nego pravo ispred sebe, udubljen u svoje sumnjičave misli. Lice mu, pri svetlosti sveća, upadljivo liči na portret iznad njega i na mrtvačevo lice. Početak ovog čina prethodi, za nekoliko trenutaka, svršetku prethodnog čina. ORIN (postiđen, osećajući se kriv, izlije gnev na samog sebe) Gospode, neću to ni da pomišljam! Baš sam gad... Prokleta Vini! Luda je, nema šta!... (Onda se okrene, da bi se otarasio tih misli, i pogleda oca, dole. U istom trenutku se Lavinija tiho pojavi na pragu, došavši iz hola, i zastane gledajući ga, On je ne primećuje; ukočeno posmatra očevo lice nalik na masku, i obraća mu se zadirkujući ga) Ko si ti? Jedan leš više! Ta nas dvojica smo videli čitava polja i brda posejana leševima - koji nam ništa nisu značili! Bili su samo prljave šale koje život zbija sa životom! (Uz suvi osmeh) A smrt ti tako dobro stoji! Manonovima smrt i priliči! Oduvek si bio kao statua nekog uglednog pokojnika - kad si sedeo na stolici u parku ili jahao konja na gradskom trgu - gledao si život s vieine, kao da ga uopšte nisi primećivao - ignorisao si ga, jer je nepristojan! (Prigušeno se nasmeje, kao za sebe, čudno razgaljen) Za života se nisi potrudio da se zbližimo - ali sad, kad si mrtav, možemo valjda da budemo prijatelji! 

LAVINIJA (strogo) Orine! ORIN (trgne se i okrene k njoj) Ama, dokle ćeš tu da mi se šunjaš! I šta sad još hoćeš? Živci mi ionako već - (Ona se okrene i zaključa vrata za sobom. Podozrivo) Što zaključavaš ta vrata? LAVINIJA: Moram s tobom da razgovaram - i neću da me iko prekida. (Strogo) Šta si to maločas govorio? Šta ti je? Zar si toliko ogrubeo da ne poštuješ ni - ORIN (ljutito, osećajući se kriv) Vama je, u pozadini, smrt - nešto svečano! Ali na frontu - brzo biste shvatili da je samo - šala! Ne razumeš ti to, Vini. Moraš naučiti da joj se rugaš, ili ćeš da izludiš, kako ne vidiš! Nisam mislio ništa ružno. Prosto me je zapanjilo koliko mi izgleda i tuđ i blizak - taj poznati neznanac koga nikad nisam uspeo da upoznam! (Pogleda pokojnika sa dobrodušnim osmehom, razgaljen) Znaš kako su ga zvali u vojsci? Stari Panj, ili Blatnjavi Panj. To je izmislio sam Grant - kaže, otac ništa nije valjao u ofanzivi, ali je umeo, kad treba, da se ukopa u blato ko panj, i da drži položaj dok se i đavolu ne smuči! LAVINIJA: Orine! Ta bio ti je otac, a sad je mrtav! ORIN (razdraženo) To što je Grant rekao - bilo je, na neki način, veliki kompliment. LAVINIJA: Kad samo pomislim koliko se tobom ponosio kad se vratio! Hvalio se da si izveo jedan od najhrabrijih podviga koje je uopšte video u ratu! ORIN (iznenadi se, a onda nasmeši, s podrugljivom gorčinom) Jedan od najhrabrijih podviga koje je video! E pa to je da pukneš! Slušaj samo. Počelo je to, u stvari, noć ranije, kad sam se provukao kroz njihove redove. Stalno sam čikao sudbinu. Strepeo sam da se ne otkrije koliko se bojim! Bila je gusta magla, a toliko je bilo tiho da se moglo čuti kako se magla cedi po zemlji. Naišao sam na jednog njihovog - puzio je k nama. Lice mu je iskrslo pred mojim, kao nošeno maglom. Stegao sam nož i zario mu ga iza uha. Zablenuo se u mene, onako idiotski, kao da je seo na ekser - oči su mu se pomutile i ugasile - (Glas mu je postajao sve tiši, kao da je govorio samo za sebe. Zaćutao je i, kao opčinjen, zagledao se u prazninu, iznad očevog leša) LAVINIJA (uz drhtaj) Ne misli više na to! ORIN (nastavlja istim tonom) Pre no što sam se vratio, ubio sam još jednog na isti način. Bilo je to kao da sam istog ubio dvaput. Imao sam čudan osećaj da se u ratu uvek ubija isti čovek, i da ću na kraju otkriti kako sam taj čovek, u stvari, ja! NJihovi likovi su mi se stalno pojavljivali u snu - pa bi se pretvarali u tatino lice - ili u moje... Šta sve to znači, Vini? LAVINIJA: Ne znam!... Moram s tobom da razgovaram! Zaboga, ne misli više na rat! To je prošlo! ORIN: Nije - za nas koji smo ubijali! (Brzo, gorkim, šaljivim tonom) A ono posle - pa to je bila smejurija! Sledećeg jutra bio sam već u našim rovovima. Bilo je to kod Pitersberga. Nisam ni trenuo. U glavi mi se vrtelo. Mislio sam, što bi ispali smešni ti ograničeni generali kao što je bio otac - kad bi odjednom svi, na obe strane, shvatili kako ih sam rat vuče za nos, pa kad bi se nasmejali i rukovali! Tako sam počeo da se smejem, pa sam krenuo ka njihovim redovima s ispruženom rukom... Naravno, sam sam ispao smešan, i zaradio ovu ranu na glavi, za kaznu. To me je razbesnelo, hteo sam da ubijam, pa sam jurnuo, drečeći. Onda su se i drugi raspomamili, pojurili su za mnom, pa smo osvojili neke šančeve koje dotle nismo smeli ni da pomirišemo. Naravno, nisam postupio po naređenju, ali ocu je izgledalo umesnije da zažmuri na jedno oko, i da me pusti da postanem heroj! I zar je onda čudo što mi je to sad smešno! LAVINIJA (umirujući ga, priđe mu i dohvati ga za mišicu) Bio si hrabar, znaš i sam. I ja se ponosim tobom. ORIN (bespomoćno) Pa dobro! Ponosi se! (Odvoji se od nje i skljoka se na stolicu levo od stola. Ona stoji pri čelu odra i gleda brata. Oporo) Hajde, pali, da već jednom svršimo s tim! Samo, sve ti je to uzalud. Znam šta ćeš da mi kažeš. Majka me je već upozorila. (Preplavi ga sećanje na sve ono što mu je mati rekla) Gospode, kako možeš tako da misliš o njoj? Šta je to, do vraga, s tobom? (Pomirljivo) Ali, shvatam zašto si sva... Znam koliko te je pogodila njegova smrt. Zar ne bi, onda, bilo bolje da odložimo ovaj razgovor dok ne - LAVINIJA: Ne! (Gorko) Uspela je, znači, da te ubedi da sam poludela? Oh, Orine, kako možeš da budeš toliko glup! (Priđe mu, zgrabi ga za ramena, i unese mu se u lice. Neodoljivo) Pogledaj me! Ti, u dubini duše, znaš da sam ista kao uvek - tvoja sestra, Orine, koja te voli! ORIN (tronut) Nisam hteo... samo mislim... njegova smrt... taj udarac - LAVINIJA: Zar sam te ikad lagala? Još kad smo bili mali, znao si da sam ti uvek govorila samo istinu, je l'

tako? ORIN: Da - ali - LAVINIJA: Onda mi moraš verovati da te ni sad ne lažem! ORIN: Niko ne kaže da bi me ti svesno lagala. To je stvar - LAVINIJA: Pa čak i ako te je toliko obrlatila da sumnjaš u moje reči, nećeš moći da posumnjaš u apsolutni dokaz! ORIN (grubo) Pusti ti te tvoje dokaze! Znam ja sve to! (Uzbuđeno) Slušaj, ako misliš da me tu obasipaš kojekakvim glupostima o majci, neću da te slušam, da znaš! Bolje i ne otvaraj usta! LAVINIJA (preteći) Ako nećeš ti, ja ću otići u policiju! ORIN: Ta ne budi luda! LAVINIJA: Hoću, ako nemam druge! Ako me sam nateraš! ORIN: Luda si, nema šta, kad uopšte pominješ - LAVINIJA: Oni neće tako misliti! ORIN: Shvataš li, Vini, šta to znači? LAVINIJA: Još kako! Ti i ja, mada smo nevini, bili bismo gore kažnjeni nego krivci - jer bismo morali da živimo! Uspomene na oca i na sve naše časne pretke bile bi oskrnavljene na groznom suđenju za ubistvo! Ali pre bih podnela to nego da zločin nad našim ocem ostane nekažnjen! ORIN: Gospode Bože, zar odista veruješ - LAVINIJA: Da! Optužujem je za ubistvo! (Izvadi iz nedara kutijicu koju je našla u Kristininoj sobi neposredno posle ubistva - u četvrtom činu »Povratka« - i pruži mu je) Vidiš ovo? Našla sam to čim je otac izdahnuo! ORIN: Pa ti si potpuno luda! Već mi je rekla za to! To je samo neko njeno sredstvo za spavanje! LAVINIJA (nastavlja neumoljivo, ne obazirući se na njegove upadice) A otac je znao da ga je otrovala! Rekao mi je »Ona je kriva!« ORIN: Sve je to samo tvoja bolesna mašta! Ta kako možeš i da pomisliš. Shvataš li da svesno optužuješ majku. Pa to je grozno, bezumno! Tražiću da te doktor Blejk proglasi ludom i strpa u ludnicu! LAVINIJA: Kunem ti se našim mrtvim ocem da ti govorim istinu! (Stavi šaku na pokojnika i obrati mu se) Učini, oče, da mi Orin poveruje! ORIN (oštro) NJega ne uvlači u to! Uvek je bio na tvojoj strani - protiv mame i mene! (Zgrabi je za ruku i otme joj kutijicu iz šake) Daj to!... Tako... (Strpa kutijicu u džep)LAVINIJA: Aha! Bojiš se, znači, da je to istina! ORIN: Ne! Ali hoću da prestaneš... Ama, glup sam što uopšte obraćam pažnju na tebe! Sve je to suviše ludo! Neću ni da razgovaram s takvom bezumnicom! Samo pazi, Vini! Ili ćeš da ostaviš majku na miru, ili - LAVINIJA (gledajući ga ogorčeno) Jadni otac! Mislio je da je rat od tebe stvorio muškarca! A eto - nije! Još si razmaženi plačljivko od koga svako može da napravi budalu! ORIN (žacnut) E, sad mi je dosta! LAVINIJA: Ta već mi je rekla šta mogu da očekujem! Hvalila se da mi nećeš poverovati, a i da hoćeš, kaže, biće ti milo jer si ga mrzeo! (Preklinje ga) Orine, tako ti Boga - evo, tu pred njim! Reci mi da bar to nije istina! ORIN (obrvan osećanjem krivice ogorčeno se brani) Koješta, to nikad nisam rekao, a nije ni ona, siguran sam. Samo, majka je za mene uvek značila neuporedivo više nego on! Kažem to sad pred njim kao što bih rekao i kad bi mogao da me čuje! LAVINIJA (sa sračunatim, podrugljivim prezirom) Onda, ako ne mogu tako da te nateram da sagledaš šta ti je dužnost, da vidimo drugo! Ako nećeš da mi pomogneš da je kaznimo, nisi valjda tolika kukavica da pustiš njenog ljubavnika da se izvuče! ORIN (u kome se bude sumnje) LJubavnika? Na koga misliš? LAVINIJA: Mislim na čoveka koji je s njom skovao plan za ovo ubistvo, koji joj je sigurno nabavio i otrov! Mislim na kapetana Branta, o kome sam ti pisala! ORIN (tupo, pokušavajući da suzbije ljubomornu sumnju) Lažeš! Rekla mi je za te tvoje odvratne laži o njemu - rekla mi je da si išla za njom u NJujork. To se ona videla sa gospodinom Lamarom. LAVINIJA: To ti je, znači, rekla! Kao da mogu da pomešam Lamara sa Adamom Brantom! Baš si budala, Orine! LJubaka te i pravi se da te voli - a zaboravila je da si uopšte živ, jer je mislila samo na tog svog

ništaka! ORIN (besno) Dosta! Neću da podnosim - LAVINIJA: A sad samo misli kako bi te iskoristila, da mi vežeš ruke, pa da prvom zgodom pobegne i uda se za njega! ORIN: Lažeš! LAVINIJA: Mazi te, izigrava nežnu mamicu, a ti si toliko slep da joj ne prozireš igru! Kažem ti, išla mu je u stan. Pela sam se gore za njima. Čula sam je kako mu kaže "Volim te, Adame". LJubila ga je! ORIN (zgrabi je za ramena i stane da je drmusa, naterujući je da klekne, izbezumljeno) Prokletinjo! Govori da lažeš, ili - LAVINIJA (ne bojeći se, i gledajući ga u oči, hladno) Znaš i sam da ne lažem! Išla je u NJujork pod izgovorom da posećuje deda Hanela, a u stvari da bi se podavala jednom - ORIN (zaječi) Lažeš, prokletnice! (Preteći) Kako se usuđuješ... Imaš to da dokažeš, ili... Nisi ti luda! Znaš šta govoriš! Dokaži to, ili ću, tako mi Boga, ja ću te - LAVINIJA (skida njegove ruke sa svojih ramena i ustaje) Ništa drugo i ne tražim osim priliku da to dokažem. (Sa žestinom) A onda, hoćeš li mi pomoći da kaznim očeve ubice? ORIN (u nastupu ubilačkog gneva) Ubiću tog kopilana! (Opet s očajničkom nesigurnošću) Ali još ništa nisi dokazala! Koliko tvoje - jeste, toliko njeno - nije! Ne verujem ti! Kažeš da joj je Brant ljubavnik! Ako je to istina - mrzim je! Onda ću biti siguran da je ubila oca! Pomoći ću ti da je kazniš! Ali moraš to da dokažeš! LAVINIJA (hladno) I hoću, i to ubrzo. Izbezumljena je od straha. Potražiće Branta čim bude mogla. Moramo da joj pružimo tu priliku. Hoćeš li da mi veruješ kad ih budeš video zajedno? ORIN (izmučeno) Hoću. (Plane) Ta ja ću ga - LAVINIJA (oštro) Psst! Ćuti. Neko je u holu! (Čekaju, gledajući vrata. Onda neko snažno zakuca) KRISTINA (glas joj se čuje kroz vrata, uplašen i napet) Orine! ORIN (zamuca) Gospode! Ne mogu sad da je vidim! LAVINIJA (brzo šapuće) Ne daj da primeti kako sumnjaš u nju. Pravi se da misliš, kao što želi, da sam poludela. KRISTINA: Orine! Što se ne odazivaš? (Dohvati kvaku pa kad vidi da su vrata zaključana, glas joj postaje užasnut) Što si se zaključao? Pusti me da uđem! (Snažno kuca na vrata) LAVINIJA (šapatom) Odgovori joj. Pusti je. ORIN (automatski se pokorava, i odaziva se prigušenim glasom) Evo, idem. (Nevoljno kreće ka vratima) LAVINIJA (kojoj pada na um iznenadna ideja, zgrabi ga za ruku) Čekaj! (Pre no što se on snađe, ona mu iz džepa izvadi kutijicu pa je upadljivo stavi na mrtvačeve grudi) Samo motri na nju kad to ugleda - ako hoćeš dokaz! KRISTINA: Otvori! (On prisili sebe da otvori vrata, pa se izmakne u stranu. Kristina skoro upadne. Skoro je sva iznemogla. Zagrli Orina kao da od njega traži zaštitu) Orine! Toliko sam se uplašila - kad sam videla da su vrata zaključana! ORIN (obuzda besni, ljubomorni poriv da je snažno odgurne od sebe, oštro) Što si se uplašila, majko? KRISTINA (zamuca) Što me tako gledaš? Toliko... ličiš - na oca! ORIN: Sin sam mu, ne zaboravi! LAVINIJA (upozorava ga) Orine! KRISTINA (okrene se ka Laviniji, koja stoji čelo odra) Sigurno si mu napunila uši podlim lažima, ali - ORIN (setivši se dobijenih uputstava s mukom izusti) Pa ona je... luda je, majko. KRISTINA: Šta sam ti rekla! Uvideo si! Znala sam! (Onda, zabrinuto, ne skidajući pogled s Lavinije) Je l' ti rekla, Orine, šta smera? Osećam, smišlja nešto - ludo! Je li pretila da će otići u policiju? Možda im se i ne bi učinila luda... (Očajnički preklinje, i dalje netremice gledajući Laviniju) Nećeš joj dati, je li? Pa to bi bilo strašno! ORIN (osećajući da je kriva, promuca) Neću, majko. KRISTINA (čiji se pogled, koji je izbegavao leš, sad sa užasom, kao opčinjen, prikiva za mrtvačevo lice) Nećeš... Pomisli kako tvoj otac - ne bi želeo - nikakav skandal... Ne smemo da ga uznemiravamo -; rekao je - treba mu mir i odmor... (Obrati se direktco pokojniku, čudnim, prkosnim i podrugljivim tonom) I mrtav mi, Ezra, izgledaš isto! Za mene si uvek i bio mrtav! Mrsko mi je da vidim smrt! Mrsko

mi je i da mislim na nju! (Pogled joj se pomeri sa pokojnikovog lica, ugleda kutijicu u kojoj je bio otrov. Ustukne, uz prigušen krik, buljeći u nju sa strahom, kao krivac) ORIN: Zaboga, majko, ćuti! (Strese se od napetosti, pa se sarkastično nasmeje) Gospode! A nadao sam se da će mi dom biti utočište od smrti! Nije trebalo ni da se vraćam u život - sa svog ostrva mira! (Čudno se zagleda u majku) Ali sad je to izgubljeno! Ti si, majko, moje izgubljeno ostrvo, je l' da? (Okrene se i slepo, posrćući, pođe iz sobe. Lavinija pritajeno ispruži ruku i zgrabi kutijicu. To trgne Kristinu, čije su oči, kao hipnotisane, bile prikovane za taj malš predmet. Izbezumljeno pogleda Lavinijino ledeno lice koje je optužuje) LAVINIJA (hladnim, stravičnim glasom) Je l' ti to Brant nabavio - to sredstvo za spavanje, je li? KRISTINA (rastrojeno) Ne! Ne! Ne! LAVINIJA: Vidim po tebi da jeste. I mislila sam, ali sam htela da budem sigurna. (Vrati kutijicu u nedra, okrene se, ispravljena i ukrućena, i krutim koracima iziđe iz sobe) KRISTINA (izbezumljeno gleda za njom, a onda joj se pogled opet prikuje za mrtvačevo lice; najednom zavapi, izgubljeno) Ezra! Ne daj joj da naškodi Adamu! Samo sam ja kriva! Ne daj Orinu! (Onda, kao da je pročitala neki odgovor na mrtvačevom licu, užasnuto zastane, pa, gledajući ga netremice, ustukne do vrata i izjuri iz sobe) (Zavesa)

ČETVRTI ČIN 

Dekor. Krma velikog trgovačkog jedrenjaka usidrenog uz kej u Istočnom Bostonu; kej je u prednjem planu. Pramac i trup broda su levo, van scene; vidi se samo deo iza zadnje katarke, s lukom krme, desno. Brod je rastovaren; njegov crni bok se izdiže devet ili deset stopa iznad nivoa keja. Točak je gore, desno, na zadnjoj palubi. Levo je navigaciona kabina, kao i prilaz stepenicama što vode dole, do kabine. Sasvim levo je zadnja katarka; njen najniži krst se taman vidi, gore, dok se poprečna motka sa jedrima pruža u stranu, desno, iznad zadnje palube. Ispod palube, kroz okrugle prozorčiće dopire bleda svetlost iz kabine. Na keju je, levo, začelje nekog magacina. Noć je, dva dana posle III čina - sutradan po pogrebu Ezre Manona. Mesec se diže iznad horizonta, levo, pozadi; njegova svetlost naglašava crnu siluetu broda. Nošena vetrom, melanholična lađarska popevka »Šenando«, koju peva neki mornar, dok mu se posada pridružuje pevajući refren, dopire preko vode s drugog broda koji diže sidro u luci. Pola u senci magacina, a pola van nje, drugi mornar-pevač leži ispružen na leđima, pijan, spava i hrče. Kao da mu ta pesma odjekuje u mozgu: promeškolji se, progunđa nešto, s mukom se pridigne i sedne, tako da mu je sad gornji deo tela, iznad senke, osvetljen mesečinom. To je mršav, žilav čovek od oko šezdeset pet godina, sa raščupanom crnom kosom, neurednom crnom bradom i brkovima. Šibano nepogodama, lice mu je puno bora; usne su mu mlitave; njegove krupne, buljave plave oči su zakrvavljene, dremljive i pijane. Ali on ipak deluje nekako romantično, kao neki čudni morski trubadur. MORNAR-PEVAČ (osluškuje pesmu; očigledno mu se ne sviđa kako je onaj peva) I taj mi oće da peva? Leba mi, ako je to pevač, šta su onda kreštave sovuljage neg' operske pevaljke! Bogme ću da mu pokažem kako se »Šenando« peva! (Počne da peva iznenađujuće dobrim tenorom, sada pomalo zamagljenim od pića i donekle sentimentalno rastuženim; ipak, uspeva da. iz pesme izvuče njenu punu vrednost) »O, Šenando, kad za te čujem, O tebi sav dan snujem! O, Šenando, ne mogu doći, Jer moram već ove noći Niz drugu reku poći! O, Šenando, za tobom plamtim, Jer tvoju kćer još pamtim!« (Naglo prekine, žalosno tresući glavom) Ne vredi! Brrr... što sam se naljosko! Nije to ko što umem. Onda, moj brajko, bolje zapuši. (Spusti se na laktove; zbunjeno) Gde li sam samo? Ama, svejedno. Vazduh je, glavno, iz prve ruke, a i mesec mu kao dođe za uživaciju. I šta onda ja tu izvoljevam? Perjani dušek i neku klavirčinu? (Peva pripito, sa uživanjem) 

»Flaša vina i flaša piva, Pa još taj irski viski! E pa, mala, da si mi živa - Postaćemo bliski!« (Prekine pesmu, i promrmlja) Ima l' ko da plati piće pevaču kakvog nema ni iza devet mora? Ama, vrlo važno. Mogu i ja da platim! (Pretura po džepu na pantalonama) Imao sam u ovom džepu - dobro se sećam, tu sam ćušnuo deset dolara... (Izvuče džep; zbunjen je, pijan i ljut) Auh! Nigde ih nema! Al' su me počistili! (Uspeva nekako da se opet pridigne i sedne) Gde sam ono bio - na kraju? Aha, pa da! S onom ofarbanom krmačom u roze aljini! A grlila me - more mani! Što fino pevam, kaže, i sve tako... (Nesigurno staje na noge) E bogme ću d' odem, pa da je ritnem u onu njenu debelu trticu - ima da vidi! (Korakne, ali se zanese u senku i nasloni na magacin) Spuštajte jedra! Strašna bura kod Mrtvačkog Rta! Što reče onaj - sve je potonulo sem časti, a i od nje je malo šta ostalo na vodi! (Stoji uz magacin, čekajući da se zaljuljani svet primiri. Na brodu se otvaraju ona vrata, na krmi, što vode stepenicama za donje kabine, i Adam Brant oprezno izlazi. Hitro se osvrće oko sebe, uznemiren i podozriv. Obučen je u plavu uniformu kapetana trgovačkog broda. Zadovoljan što na palubi nema nikog, prilazi ogradi i, očekujući nekog, gleda van scene, levo, uz kej. Drži se napeto i nervozno, s jednom rukom u džepu od kaputa. Onaj mornar-pevač izgubi ravnotežu, posrne napred, pa nazad, tresnuvši o zid magacina. Brant naglo poskoči unazad, trgne revolver iz džepa, a onda opet priđe ogradi, nagne se preko nje i preteći vikne) Ko je to? Izlazi da te vidim, il' pucam! MORNAR-PEVAČ (pogleda gore - sad je on preplašen - i smesta se otrezni) De, de, druškane! Sklanjaj taj pištolj! Ništa ti neću. (Pomoli se na mesečini, najednom ratoboran) Ko da se ja bojim te tvoje pucaljke! I ko si ti da pretiš poštenom mornaru? 'Teo bi da me opelješiš, a? E, bogme, noćas su te pretekli! Idem ja u policiju, nek znaju da ovde ima pljačkaša... BRANT (brzo i pomirljivo) Ne brini, ja sam kapetan ovog broda. Ovud se, u poslednje vreme, muva podosta lupeža. Nemam stražare, pa moram sam dobro da pazim. MORNAR-PEVAČ (odmah se pribere, pa dodirne čelo) Da, gos'n kapetane. Samo vi pazite. Čujem, preksinoć su pljačkaši upali u kabine »Ane Lodž«. Sve su polupali, i oteli kapetanu dvesta dolara. Neke ubojice - mal'te nisu stražaru prosuli mozak! (Onda opet postaje pijano ratoboran) A je l', ko veliš, i ja sam iz te bande, a? Samo siđi, pa ćeš da vidiš ko je lopov! Baš me boli što si kapetan! I da si Morski Vuk lično - ne dam da me vređaš! Nisam ja jedan od tvojih, na toj tvojoj olupini! Ništa ti meni ne možeš! Na suvom sam kopnu, bogamu, i slobodan sam čovek - (Počeo je da viče. Brant se plaši da ta galama nekoga ne privuče. Brzo vraća revolver u džep, i zabrinuto gleda uz kej. Onda prekine mornarevu tiradu oštrom komandom) BRANT: Ta zapuši već jednom, il' ću, vere mi, da siđem i da ti uteram pamet u glavu! MORNAR-PEVAČ (automatski reaguje na taj autoritativni glas; tiho) Da, da, gos'n kapetane. (Onda, nedosledno) A da l' će vam, kad krenete, trebati mornar - što dobro peva, je l' te, gos'n kapetane? BRANT: Neću isploviti još za mesec dana. Ako ni tad ne budeš imao posla, onda - MORNAR-PEVAČ (gordo) Vidi se, ne znate vi mene! Ja sam vam pevač kakvog nema! I ne tražim poso - mene traže! Nego šta! Presrećni su kad me dobiju! Eh, kol'ko sam samo puta vido 'de se kapetan il' brodski oficiri znoje ne bi l' naterali posadu da malo zapne, al' 'oćeš, ne vredi, pa to ti je - dok ja ne bi' zapevo, a onda, eto ti ga, nisi ni treno a brod ti, pod punim jedrima, šiša ko lud! BRANT (nestrpljivo) Ne sumnjam, ne sumnjam. Ali sad bolje lezi i malo odspavaj. MORNAR-PEVAČ (ne obazirući se na to, tužno) Al' šta ćeš, još malo - pa gotovo. Sad ti dolaze parobrodi, samo se puše, mora su već prepuna tih - čajnika... Prošlo je naše, ko zna šta će da bude s nama... (Opet pijano - i svečano) Nema, gotovo je. I Ejbi Linkoln ode na onaj svet. Nekad sam plovio za Manonove, a sad čitam u novinama da je i Ezra Manon umro. (Brant se trgne, kao krivac. Mornar pijano nastavlja) Umro od srca, kažu, al' nek pričaju oni to drugom! Rinto sam ja na Manonovim brodovima, da crkneš, jeo splačine, i znam - taj ti nije imo srca! Da ga rasporiš, našo bi - suvu repu! Stara tvrdica. Sigurno je ostavio gomilu para. Ko li će samo da se omasti! Je l' imo ženu, a? BRANT (oštro) Otkud znam! (Namerno promeni temu) Nego, šta ti tu tražiš, je li? Što ne pevaš u nekoj krčmi, da malo razveeeliš ljude? MORNAR-PEVAČ: Bi ja, bi, samo, opelješili su me! A znam i ko! Ona ofarbana gadura što me onol'ko grlila! Ama, drž' se samo podalje od tih devojčura, il' će da te ogule do kože pa da te prostru pod noge!

Zato se pripazi, kapetane! Nisu one za pomorce ko što smo nas dvojica. Sem ako sam tražiš đavola! (Okolišno) I eto, sad nemam čim da platim ni gutljaj! Zato sam ovde... BRANT (izvadi iz džepa srebrni dolar i baci mu ga) Evo ti! MORNAR-PEVAČ (pipa po zemlji i nađe dolar) Fala, gos'n kapetane. (Laskavo) Fin vam je ovaj brod, nema šta. Samo rašir'te jedra, ima skoro sve druge da ostavi za sobom! Nego kako, kad vi komandujete! Odma' ja to vidim po vama! BRANT (zadovoljan, baci pogled na gospodstveno opremljeni brod) Da, da, umeću da ga poteram! MORNAR-PEVAČ: Treba vam još samo dobar pevač veseljak! Evo, da čujete »DŽonija dželata«! (Brant se trgne. Mornar odmah počinje da peva tugovanku »DŽoni dželat«) »DŽoni DŽelat - tako me zovu; Ne idem nikud bez omče. Priča se da vešam za lovu. Zategni to uže, momče!« BRANT (oštro) Šta mi tu kukumavčiš! Bolje se malo razdrmajj Čisti se odavde! MORNAR-PEVAČ (pođe) Oću, gos'n kapetane, oću. (Uvređeno) Vidim već, ne hajete mnogo za pesmu. Laku noć. BRANT (iznerviran, s olakšanjem) Laku noć. (Mornar nesigurno ode levo, između magacina i broda. Opet zapeva svoju tugovanku, dok mu se glas gubi) »Obesih, kažu, rođenu majku! Ne idem nikud bez omče - Jer isto spremam i svom babajku! Zategni to uže, momče!« (Brant stoji kraj ograde broda i gleda za njim - promrmlja neku psovku i stane da korača tamoamo po palubi) I to mi je neka pesma! Da se ubiješ! Sve sluti da nikad neću da isplovim na ovom brodu! Neće me, eto - kad sam se ko neka kukavica zavuko pod suknju! More ne trpi kukavice! (Neka ženska silueta, sva u crnom, pod gustim velom, prikrada se iz mraka između magacina i broda. Ugleda čoveka na palubi, pa ustukne, prigušivši preplašeni krik. Brant to začuje. Revolver mu se odmah nađe u ruci, dok pilji u senku magacina) Ko je to? KRISTINA (usklikne s olakšanjem) Adame! BRANT: Kristina! (Brzo) Pođi do mostića, sačekaću te. (Ona pođe. Brant joj pohita u susret, otišavši levo, van scene. Čuju im se glasovi. Malo zatim se pojave, s leva, na zadnjoj palubi. Kristina se nemoćno oslanja na njega - on je pridržava obgrlivši je rukom) Moraš ovuda. Zatvorio sam prilaz glavnoj palubi. KRISTINA: Što sam se uplašila! Nisam bila sigurna koji je to brod... Nabasala sam na nekog pijanca - pevao je... BRANT: Da, jedva sam ga se otarasio. Jutros sam otpustio stražara, da bih noću bio sam. Nadao sam ti se ovih dana. Je l' te taj video? KRISTINA Nije. Sakrila sam se iza nekih sanduka. (Uplašeno) Šta će ti taj revolver? BRANT (sumorno) Spremio sam se za borbu, ako... KRISTINA: Adame! BRANT: Neću valjda da ih pustim da me uhvate živog! KRISTINA: Nemoj uopšte na to da misliš, preklinjem te! Samo me zagrli! Kaži da me voliš! BRANT (oštro) Pusti to sad! Govori šta je bilo! (Odmah se pokaje pa je poljubi, s nežnošću, ali i nekako grubo) Nemoj da mi zameriš! Iskidao sam živce čekajući, ovako sam... A ne znam ništa sem onog što piše u novinama - da je mrtav. Ova dva dana bila su za mene pravi pakao! KRISTINA: A tek za mene, kad bi samo znao... BRANT: Nešto nije u redu! Vidim ti to na licu! Šta je bilo, Kristina? KRISTINA (drhtavo) Vini zna! Ušla je u sobu kad je umirao! Rekao joj je - BRANT (oštro) Auh! I šta sad namerava? (Ne dajući joj vremena ni da mu odgovori, najednom se uznemireno obazre oko sebe) Ali - kako si se izvukla? Sad ti neće verovati da si išla kod oca. Već te je jednom pratila - KRISTINA: Ne brini. Znaš šta mi je Orin jutros rekao? Zvali su ga, kaže, oni naši rođaci, Bradfordovi, da ih poseti s njom, pa i da prenoće tamo, u Blekridžu. Odmah je rešio da je povede, jer će joj, kaže, ta

promena pomoći da dođe sebi. Ubedila sam ga, znaš, da se raspametila od bola. Zato je on i ne sluša... BRANT (živo) Znači, veruje ti? KRISTINA (nemoćno) Da... zasad... ali ne znam dokle će... BRANT: Ah! KRISTINA: Rekla sam mu da svakako ode kod Bradfordovih. Tako mi se i ukazala ova prilika da te vidim. Već jutros su tamo otišli. Ne znaju da sam i ja krenula, a i kad saznaju, ne mogu da dokažu gde sam bila. Mogu malo i da ostanem, Adame. Moramo da se dogovorimo. Desilo se toliko stvari koje nisam mogla da predvidim, pa sam došla da te upozorim - BRANT: Pssst! Hajdemo dole, u kabinu! Nema smisla da ovde razgovaramo... (Držeći je oko struka, vodi je kroz vrata iza kojih su stepenice za potpalublje, i tiho ih zatvara za sobom. Pauza. Pesma posade sa onog drugog ukotvljenog broda žalostivo dopire iznad vode. Onda se Orin i Lavinija prikradu palubom, s leva. Ona je u crnini kao i pre toga. On preko uniforme ima dugačak ogrtač. Šešir s opuštenim obodom natukao je do očiju. Ona je natmurena i ledena. Orin kipti od divljeg, osvetničkog besa. Tiho se približavaju vodoravnom prozorčiću iznad kabine. Orin se sagne da bi oslušnuo. Lice mu se, pri svetlosti što dopire kroz taj prozorčić, krivi od ljubomornog gneva. Lavinija stavlja svoju šaku na njegovu mišicu, da bi ga obuzdala. Scena se zatamnjuje. Prolazi, kako se pretpostavlja, nekoliko minuta. Kad se scena opet osvetli, uklonjen je jedan deo brodskog boka kako bi se otkrila unutrašnjost kabine. Kabina je omanja, zidovi su joj nedavno premazani svetlomrkom bojom. Prozorčić prema palubi - nasred je tavanice. O njega je okačen brodski kompas. Ispod njega je sto od borovine sa tri stolice; jedna je pozadi, a druge dve levo i desno. Na stolu je boca viskija, dopola prazna, sa čašom i krčagom vode. Ugrađen u desni zid kabine, tu je i dug, uzan ležaj s kožnim jastucima. Pozadi su, desno, vrata što vode u kapetanov odeljak. Uz levi zid, u sredini je poveća komoda. Iznad nje - brodski časovnik. Dalje pozadi su vrata koja vode, kroz uski hodnik, ka glavnoj palubi. Stepenice za potpalublje vode, naniže, do toga hodnika. Na komodi je upaljena lampa, dok je brodska lanterna, takođe upaljena, na desnom kraju stola. U kabini, Brant sedi desno, a Kristina iza stola. Ona izgleda oronulo, kao da je ostarila, usne su joj kao zasečene u uglovima. Po njenoj razbarušenoj kosi, po neurednoj odeći, po svemu, reklo bi se da je begunica. Upravo je prestala da priča o ubistvu i događajima koji su usledili. On je napeto sluša. Gore, na palubi, Orin i Lavinija su na istom mestu kao i pre. Orin je sagnut, nad prozorčetom, i prisluškuje) KRISTINA: Umirući, upro je u mene prstom i rekao joj da sam ja kriva! A onda je našla i otrov - BRANT (skoči na noge) Zaboga, zašto nisi - KRISTINA (jadno) Onesvestila sam se pre no što sam stigla da ga sakrijem! A sve sam smislila do u tančine. Ali, ko bi očekivao da će ona naići baš u tom trenutku? I otkud sam mogla pretpostaviti da će tako sa mnom da razgovara? Doveo me je do ludila! Samo je govorio o smrti! Mučio me! A ja sam samo htela da umre i da me ostavi na miru! BRANT (oči mu blesnu s divljačkim zadovoljstvom) I kažeš - pre smrti je saznao čiji sam sin, je li? Bogamu, to ga je sigurno izbezumilo! KRISTINA (skrušeno ponavlja) Sve sam smislila, ali ko je mogao da zna - BRANT (smračen i obeshrabren, opet se skljoka na stolicu) Ja sam znao! Osećao sam to u kostima! A tako mi i treba! Nisam se zakleo, nad mrtvom majkom, da ću tako da se osvetim. Što se nisam držao toga... da se borim sa Ezrom Manonom za ljubav jedne žene - kao muškarac s muškarcem! (Gorko prezirući samog sebe) U meni sigurno teče gadna, kukavička krv mog oca! Nego šta! KRISTINA: Adame! Zar hoćeš da se kajem? BRANT (ustaje, postiđeno) Ne, ne krivim tebe, Kristina. (Oštro) A sad je ionako dockan da se kajemo. Bolje da vidimo šta da se radi. KRISTINA: Pa da! Vini me užasno plaši! Obećaj mi, Adame, da ćeš svakog trenutka biti na oprezi! Ako ubedi Orina da si mi ljubavnik... Ah, Adame, što nekud ne odemo? Onda nam ništa ne bi mogla. BRANT: »Leteći pasati« neće isploviti za više od mesec dana. Tovar stiže sporije no što su vlasnici mislili. KRISTINA: Što ne krenemo nekim drugim brodom - kao putnici - na Daleki istok - mogli bismo tamo da se venčamo - BRANT (sumorno) Ali, svi bi u gradu znali da si otišla. To bi moglo da izazove sumnje - 

KRISTINA: Ne, ne. Orin i Vini bi morali da lažu. Sebe radi. Govorili bi da sam u NJujorku, s ocem. Nemamo drugog izbora, Adame! Ako odmah ne odemo van njenog domašaja, znam - desiće se nešto strašno! BRANT (obeshrabreno) Da... To nam je, izgleda, jedini izlaz. »Atlantik« treba u petak da isplovi za Kinu. Udesiću sa kapetanom da nas primi - i da ćuti. Kreće u petak u zoru. Zato me potraži ovde u četvrtak uveče. (Sa naporom) Pisaću večeras Klarku i Dosonu da nađu drugog kapetana za »Leteće pasate«. KRISTINA (osetivši koliko ga to pogađa, utučeno) Jadni Adame! Znam koliko te peče što napuštaš svoj brod... BRANT (prene se, kao krivac, pa joj pomiluje ruku, rekavši s nezgrapnom nežnošću) Ima puno brodova, ali ti si, Kristina, jedna jedina! KRISTINA: Ja sam za sve kriva! Donela sam ti samo nesreću! BRANT: Donela si mi ljubav - a sve ostalo je samo njena cena. Vredi ona hiljadostruko više! Glavno je - sada si samo moja! (Prigrli je, tužno i prazno gledajući iznad nje)KRISTINA (drhtavim glasom) Sad ti baš ne vredim mnogo - ne možeš da se pohvališ! Ostarila sam za ovih nekoliko dana. I poružnela. Ali opet ću da se prolepšam - za tebe! I sve ću da ti nadoknadim! Zato nemoj, Adame, mnogo da tuguješ za ovim brodom! BRANT (pomalo grubo) Nećemo više o njemu... (Na silu se gorko nasmeši) Dižem ruke od mora. A i ono je već, izgleda, diglo ruke od mene! More ne podnosi kukavice. KRISTINA (jadno pokušavajući da ga obodri) Ne govori tako, Adame! Imaš mene! Mene! I bićemo srećni - samo da dospemo na to Blagosloveno Ostrvlje! (Najednom se pomalo strese) Zamisli, Orin mi je pričao o nekakvom ostrvu - (Gore, na palubi, Orin, koji se bio sasvim privio uz prozorče, sad se ispravi uz preteći pokret. Lavinija ga zgrabi za ruku, zadržavši ga) BRANT (s gorkom, beznadnom čežnjom) Eh, to Blagosloveno Ostrvlje... Možda još možemo da nađemo i sreću i zaborav! (Čudnim glasom, kao za sebe) Kao da ih sad vidim - tako blizu - i beskrajno daleko! Topla zemlja, na mesečini. Tropski vetrovi šumore u kokosovom lišću, veliki talasi što se razbijaju o sprud - za uši su kao najlepša uspavanka! Da, da, tamo ćemo biti spokojni - ako se ikad dokopamo tog Ostrvlja! KRISTINA (očajnički) I hoćemo! Hoćemo! (Poljubi ga. Pauza. Ona najednom preplašeno pogleda časovnik) Vidi, koliko je već sati! Moram da idem, Adame! BRANT: Čuvaj se nje, tako ti svega! Ako ti se sad išta desi - KRISTINA: Meni se ništa neće deeiti. Ali ti pazi, jer ako Orin... Zbogom, mili! Moram da idem! Moram! (Otrgne mu se iz zagrljaja ali mu se odmah, ponovo baci u naručje. Preplašeno) Čudno se osećam - tako tužno - kao da te više nikad neću videti! (Počne histerično da jeca) Oh, Adame, reci da se ne kaješ! Kaži da ćemo biti srećni! Toliko sam očajna - ne mogu to da izdržim! BRANT: Bićemo srećni, nego šta! De, de, pa to je samo par dana. (Pođu ka vratima) Idemo preko glavne palube. Tuda je kraće. Ispratiću te do početka keja. Neću dalje. Mogao bi neko da nas vidi. KRISTINA: Onda još za koji trenutak ne moramo da se opraštamo, Bogu hvala! (Iziđu u hodnik; Brant zatvori vrata za sobom. Pauza. Gore, na palubi, Orin izvlači revolver ispod ogrtača i učini pokret kao da će jurnuti za njima, levo, napred, ka glavnoj palubi. Lavinija se upravo toga pribojavala, pa se baci ispred njega, zgrabivši ga za ruku) ORIN (besnim šapatom) Pusti me! LAVINIJA (boreći se s njim) Nemoj! Psst! Tiše! Čujem ih na glavnoj palubi! Brzo! Hajde u njegovu kabinu! (Ugura ga kroz vrata što vode za potpalublje i zatvori ih za sobom. Trenutak kasnije otvaraju leva vrata donje kabine i ulaze) LAVINIJA: Otpratiće je do početka keja. Tako sad imamo malo vremena. (Turobno) Hteo si dokaz! E pa, jesi li sad zadovoljan? ORIN: Jesam! Prokleti da su! Smrt je predobra za njih! Treba ga - LAVINIJA (oštro, zapovednički) Orine! Obećao si da nećeš gubiti glavu! Imaš sve da uradiš baš kao što smo se dogovorili, tako da na nas ne padne nikakva sumnja. Jer, kakva će to biti pravda ako dopustimo da nas - ORIN (nestrpljivo) Sve si mi to već rekla! Zar misliš da sam glup? Nisam željan da me obese - zbog tog tvora! (S gorčinom i bolom) Tražila je da je poljubi! Čuo sam je! Rekla mu je da me se čuva. (Stravično se nasmeje) A moje ostrvo o kome sam joj pričao - pa to smo ona i ja... Hoće tamo da ide - s njim!

(Besno) A i ti! Što si me omela? Pred njom bih mu prosuo creva! LAVINIJA (podrugljivo) Napolju, na palubi, gde bi se pucanj sigurno čuo? Uhapsili bi nas - a onda bih morala da kažem istinu, da bismo se spasli. NJu bi obesili, ali i kad bismo uspeli da se izvučemo, život bi nam bio upropašćen! Jedino bi Brant srećno prošao! Umro bi sav blažen, znajući da nam se osvetio kako je samo mogao poželeti! Je l' to hoćeš? ORIN (natušteno) Ne. LAVINIJA: Onda ne pravi gluposti. (Razgleda kabinu, smišljajući nešto, pa naredi) Idi, sakrij se napolju. U mračnom hodniku neće moći da te vidi. Doći će pravo ovamo. A ti onda - ORIN (mračno) Znam i sam šta treba da uradim. Ti i otac ste me dobro uputili u ovu igru. LAVINIJA: Hajde, idi! Brzo će da se vrati! ORIN (prišavši vratima, brzo) Čujem - dolazi. (Tiho se izvuče iz kabine. Ona se žurno sakrije pored komode, levo, napred. Odmah zatim se Brant pojavi na pragu i zastane čim kroči u kabinu, žmirkajući pod svetlošću. Tužno gleda kabinu) BRANT (hrapavim glasom) Znači, zbogom, lađo! Ali, tako mi i treba! Nisam, za tebe, bio pravi muškarac! (Orin kroči u kabinu, pa opali dvaput iz revolvera, skoro uza samo Brantovo telo. Brant posrne, padne na pod kraj stola, prevrne se, za trenutak se zgrči, onako na leđima, pa se smiri. Orin priskoči i zasgane kraj njegovog leša, uperivši na njega revolver, spreman da puca opet) LAVINIJA (gledajući kao opčinjena Brantovo nepomično lice) Je l' - mrtav? ORIN: Jeste. LAVINIJA (oštro) Što stojiš? Gde ti je ono dleto? Obijaj sve - u njegovoj kajiti! Znaš već - kao da su ga ubili lopovi! Uzmi sve što vredi! Posle to možemo da bacimo u vodu! Žuri! (Orin spusti revolver na. sto, uzme dleto koje je bio zadenuo za pojas, ispod ogrtača, pa ode u kapetanov odeljak. Malo zatim, začuje se lomljenje drveta dok obija fioku. Lavinija polako priđe lešu i stane, gledajući dole Brantovo lice. NJeno lice je ledeno i beizrazno. Pauza. Čuje se kako Orin u susednoj prostoriji obija Brantov pisaći sto i razbacuje sve što nađe u fiokama. Najzad, Lavinija se obrati lešu, gorkim i mračnim tonom) LAVINIJA: Kako si mogao toliko da voliš tu staru gaduru? (Otarasi se te misli. Oštro) Al' sad si mrtav! Gotovo je! (Odlučno se okrene na drugu stranu - a onda se najednom opet okrene k njemu, kruto, uspravno i sumorno stane kraj leša i hladno se pomoli, kao da vrši dužnost) Nek ti Bog oprosti grehe! Nek duša našeg rođaka, Adama Manona, počiva u miru! (Orin se vrati iz kapetanovog odeljka i čuje završetak njene molitve) ORIN (oštro) Valjda - nek počiva u paklu! (Priđe joj) Obio sam sve što sam mogao. LAVINIJA: Onda hajde, brzo. Pazi, tu ti je revolver. (Pođe ka vratima) ORIN (stavljajući revolver u džep) Treba da mu pretresemo i džepove. Da po svemu liči na provalu. (Brzo prevrne Brantove džepove, pa strpa u svoje džepove sve što nađe - revolver, novčanice i metalni novac, sat sa lancem, itd) Sve ću to da bacim sa doka, zajedno s onim što sam tamo našao. (Pošto je pretresao ubijenog, ostane sagnut nad lešom i ukočeno, sa čudnim izrazom u očima, kao opčinjen, gleda Brantovo lice) LAVINIJA (uznemireno) Orine! ORIN: Vere mi, liči na oca! LAVINIJA: Ta ne! Hajde! ORIN (za sebe) Sve je ko u mom snu. Već sam ga ubijao - mnogo puta. LAVINIJA: Orine! ORIN: Pričao sam ti, sećaš se, kako su mi pred očima iskrsla lica onih koje sam ubio, pa se pretvorila u tatino lice, a onda u moje? (Sumorno se nasmeši) Liči i na mene! Možda sam izvršio samoubistvo! LAVINIJA: (preplašeno, zgrabivši ga za ruku) Žuri! Može neko da dođe! ORIN (ne obraća pažnju na nju, i dalje ukočeno gledajući Branta, i kaže čudnim glasom) Da sam bio na njegovom mestu, isto bih postupio! Voleo bih je kao što je on nju voleo - a ubio bih i oca - nje radi! LAVINIJA (napeto, drmusajući mu ruku) Zaboga, Orine, ne govori koješta, ta polazi već jednom! Hoćeš da nas zateknu ovde? (Silom ga odvlači) ORIN (poslednji put pogledavši mrtvaca) Čudo jedno! Kao da se neko gadno našalio s nekim! (Pusti da ga ona izvuče u hodnik) (Zavesa)

PETI ČIN 

Dekor - isti kao u prvom činu »Povratka« - kuća Manonovih, spolja. Sledeća noć. Mesec se upravo pojavio. Desna polovina kuće je u crnoj senci koju bacaju borovi, dok mesečina jasno osvetljava deo kuće levo od ulaza. Vrata u sredini su otvorena; hol je osvetljen. Svi kapci na prozorima su zatvoreni. Kristina šetka tamoamo po stazi ispred trema, prelazeći s mesečine u senku drveća i obrnuto. Strahovito je napeta, nije u stanju da se smiri. Ugleda kako se neko koga je očigledno očekivala približava kući, stazom, sleva, izvan scene, pa mu požuri u susret, do klupe. HEJZEL (dolazi sleva, s ljubaznim osmehom) Evo me! Set mi je doneo vašu cedulju, pa sam požurila... KRISTINA (poljubi je, s neprirodnom, preteranom srdačnošću) Tako se radujem što si došla! Znam, nije trebalo da te uznemiravam, ali... HEJZEL: Ta uopšte me ne uznemiravate, gospođo Manon! Baš volim da vam pravim društvo. KRISTINA: Spopala me neka tuga, sva sam bila nervozna... Pustila sam Hanu i Ani da večeras malo iziđu. Sama sam... (Sedne na klupu) Da posedimo ovde. U kući ne mogu da izdržim. (Hejzel sedne kraj nje) HEJZEL (saosećajno) Znam. Sigurno ste užasno usamljeni. Teško vam je bez njega. KRISTINA (uzdrhti) Molim te, ne govori o... On je sahranjen! Nema ga! HEJZEL (blago) Upokojio se, gospođo Manon. KRISTINA (s podrugljivom gorčinom) Nekad sam bila ko ti! Verovala sam u raj! Sad znam da postoji samo pakao! HEJZEL: Pst! Ne smete tako govoriti. KRISTINA (ustane i s teškom mukom nasmeši se) Nisam baš podesno društvo za mladu devojku, šta ćeš. Treba da si okružena mladošću i lepotom, da si slobodna... A ja sam stara i ružna, smrt me progoni! (Kao za sebe, prigušenim, očajničkim tonom) Ne smem dozvoliti da poružnim! Ne smem! HEJZEL: Samo ste strašno iznureni. Treba dobro da se ispavate. KRISTINA: Teško da se uopšte može spavati na ovoj zemlji! Spava se samo u njoj! Tek tu se nađe mir - prestaje svaki strah! (Na silu se nasmeje) O, Bože, što sam te spopala tim crnim mislima... Veruj mi, nisam te zato pozvala... Samo sam htela da te pitam znate li, možda, ti ili Piter šta je sa Orinom i Vini. HEJZEL (iznenađena) Ne, a zašto? Nismo ih videli još od sahrane. KRISTINA (s mukom se smeši) Ostavili su me, izgleda. (Brzo) Znaš, trebalo bi da su već ovde. Ne znam šta ih je to zadržalo. Otišli su u Blekridž, da prenoće kod Bredfordovih. HEJZEL: Zašto, onda, brinete? Samo, kako su mogli da vas baš sad ostave samu? KRISTINA: A, ne, to je u redu. Sama sam ih nagovorila da krenu. Otišli su ubrzo posle sahrane. A onda sam pomislila kako bi i za mene bila to dobra prilika da obiđem oca u NJujorku. Bolestan je, znaš već, ali kad sam videla da mu je mnogo bolje, rešila sam da se još sinoć vratim. Mislila sam da će Orin i Vini stići kući do podne, ali eto, već je noć a od njih - ni traga. I sad, priznajem... zabrinuta sam, a i plašim se. Nemaš pojma kako je to strašno - biti cele noći sama... u ovoj kući! (Pogleda kuću, pozadi, uz drhtaj) HEJZEL: Pa, da ostanem noćas s vama - mislim, ako ne dođu? KRISTINA (živo) Je l' hoćeš? (Histerične suze joj naviru u oči. Poljubi je, sa plahovitom zahvalnošću) Nemaš pojma koliko ću ti biti zahvalna! Zbilja je lepo od tebe... (Na silu se nasmeje) Ali kako mogu da te izlažem takvim mukama! Prosto ne mogu da se skrasim. Trzam se na svaki šum. Oka nećeš sklopiti. HEJZEL: To ništa neće da mi škodi. KRISTINA: A ja - i ne smem da spavam! Obećaj, probudićeš me ako zaspim! HEJZEL: Ali vama baš to treba... KRISTINA: Da - posle - ali sad ne. Moram. da budem budna. (Napeto, skoro očajnički) Zaboga, što ih nema? HEJZEL (zabrinuto) Možda je Orinu pozlilo, pa zato... Ali, valjda nije! (Ustane) Pošto ću ovde da prenoćim, moram da skoknem do kuće, da kažem mami da se ne brine...KRISTINA: Da, da, hajde. (Onda, uplašeno) Ali nećeš dugo da se zadržiš, je li? Bojim se da budem sama. HEJZEL (poljubi je, saosećajno) Gledaću da se vratim što pre. (Ode niz stazu, levo, mašući rukom. Kristina malo postoji pored klupe, a onda opet počne da korača tamoamo) 

KRISTINA (primetivši nešto na kraju staze - napeto šapuće) Srela se s nekim na kapiji! Ah, što se toliko plašim? (Okrene se, obuzeta panikom, i potrči kući - a onda zastane pri vrhu stepenica i obazre se, pridržavajući se za stub) O, Bože, ne smem ni da pogledam! (Odmah zatim, Orin i Lavinija prilaze stazom, sleva. Lavinija je kruta i prava, pogled, joj je tvrd, usne grubo stisnute. Orin je bolesno uzbuđen. U ruci ima novine) ORIN (obraćajući se sestri, oštro, dok prilaze) Pusti me - ja ću da govorim! Hoću baš ja da - (Ugleda majku, trgnuvši se) Majko! (Onda, s osvetničkom podrugljivošću) Aha! Sad si se, ipak, rešila da me dočekaš! KRISTINA (mucajući) Orine! Gde si dosad - ? ORIN: Maločas smo sreli Hejzel. Kaže, strašno se plašiš da budeš sama. Zbilja čudno. Zar nisi, u mislima, s tatom? KRISTINA: Što si - zar si se toliko zadržao - kod Bradfordovih? ORIN: Nismo bili kod njih! KRISTINA (zabezeknuto) Niste išli - u Blekridž? ORIN: Ušli smo u taj voz, ali smo rešili da tamo ne silazimo, nego da nastavimo za Boston. KRISTINA (prestrašeno) Za - Boston - ? ORIN: A u Bostonu smo sačekali večernji voz. KRISTINA: Ah! ORIN: Pomišljali smo da bi mogla da se nađeš u njemu. Znaš, zgodna prilika, dok smo nas dvoje u Blekridžu... E pa, tako je i bilo! A pratili smo te i kad si posetila svog ljubavnika, u kabini! KRISTINA (jadno nastojeći da bude uvređena) Orine! Kako se usuđuješ? (Onda, slomljeno) Ne gledaj me tako, Orine! Reci mi - ORIN: Išla si kod ljubavnika, majko! Ne laži! Bio sam na palubi, slušao sam! Šta bi uradila da si me tamo zatekla? Je l' bi se postarala da me ubije, majko? Da me ubije tvoj ljubavnik? Čuo sam, rekla si mu da me se čuva! Ali to mu nije pomoglo! KRISTINA (zgromljena) Šta? Govori! ORIN: Ubio sam ga! KRISTINA (užasnuto krikne) O - oh! Znala sam! (Zgrabi Orina) Ne, Orine! Ti me - ti mi to samo kažeš - da me kazniš, je l' da? Rekao si da me voliš - da ćeš da me štitiš - da štitiš svoju majku - nisi mogao da ubiješ - ! ORIN (oštro, odgurnuvši je) A ti si mogla da ubiješ tatu, je li? (Baci joj novine u šake, pokazavši joj belešku) Evo! Čitaj, ako mi ne veruješ! Kupili smo ih u Bostonu, da vidimo na koga policija sumnja. Piše - samo nekoliko redi. Brant nije bio bogzna ko - osim za tebe! (Ona uzme novine, užasnuta i kao opčinjena. Onda pusti da joj iskliznu iz šake, klone, zgrčivši se na najnižoj stepenici, i počne da ječi, za sebe, kršeći prste, sva ošamućena strašnim bolom. Orin se okrene od nje i stane da korača po stepenicama goredole. Lavinija stoji levo od stepenica, kruta i uspravna; lice joj je nalik na masku) ORIN (oštro) Misle, baš kao što smo i očekivali, da su ga ubili lopovi, iz luke. Nas ni po čemu ne mogu da dovedu u vezu... (Zastane kraj Kristine. Ona ukočeno gleda pred sebe kršeći prste i ječeći. On prasne) Majko! Šta mi tu kukaš! (Ona kao da ga nije čula. On opet stane da korača goredole, besan) Što kukaš za tim kopiletom - jedne sluškinje! Znam, on je i smislio da tata bude ubijen! Ti to nisi mogla! Nametnuo ti se - da bi se osvetio! Hipnotisao te! Čim sam se vratio kući, sećaš se, primetio sam da nešto s tobom nije u redu. Zar bi inače mogla da uobraziš kako voliš tog gada! Zar bi mogla da govoriš onako - (Zastane, pred njom) Čuo sam, spremala si se da s njim odeš na ostrvo o kome sam ti pričao - na naše ostrvo - a to smo bili ti i ja! (Opet grozničavo počne da korača goredole. Ona se ne miče, samo je njeno ječanje počelo da jenjava. Orin opet stane pred nju i dohvati je za ramena, kleknuvši kraj nje na stepenice, sad je očajnički preklinje) Majko! Ne ječi tako! Još si pod njegovim činima! Ali zaboravićeš ga! Ostavićemo Vini ovde, pa ćemo poći na dugi put - do južnih mora - LAVINIJA (oštro) Orine! (Orin ne obraća pažnju na nju, ukočeno gledajući majku. Ona je prestala da ječi; užas se u njenim očima pretapa u prazninu, dok joj se usne lede u nemom bolu. Ničim ne pokazuje da ga je uopšte čula. Orin je drmusa) ORIN (očajnički) Čuješ li me, majko? Govori! Zar misliš večno da ga voliš? Da l' me sad mrziš? (Klekne pred njom) Odgovori mi, majko! Praštaš li mi? LAVINIJA (s gorkom porugom) Orine! Zar ćeš, posle svega što se dogodilo, opet da postaneš plačljivko?

(Orin se trgne i ustane, zbunjeno je gledajući, kao da je zaboravio da i ona postoji. Lavinija opet progovara oštrim, zapovedničkim tonom, koji podseća na način govora njenog oca) Pusti je! Odlazi u kuću! (Pošto on okleva - još oštrije) Čuješ li me? Mrdaj! ORIN (automatski, zbunjeno salutira, nesigurno) Razumem! (Mehanički krene uz stepenice - buljeći gore, u kuću, čudnim tonom) Zašto su kapci još zatvoreni? Oca više nema. Nek uđe mesečina. (Ode u kuću. Lavinija priđe i stane pokraj majke. Kristina i dalje tupo gleda pred sebe. Lice joj se pretvorilo u tragičnu, posmrtnu masku. Ničim ne pokazuje da je svesna ćerkinog prisustva. Lavinija je gleda ledenim očima koje je osuđuju) LAVINIJA (najzad neumoljivo progovori) Platio je pravednu kaznu za svoj zločin. Znaš i sama da je to - pravda. Jedino se tako i mogla isterati istinska pravda. (NJena majka se trgne. Te su je reči otrgle od blagotvorne obamrlosti, i opet u njoj probudile bol. Ona skoči na noge, i strašnim pogledom, u kome se divlja mržnja bori sa grozom i užasom, unese se kćeri u lice. I pored svoje ledene samokontrole, Lavinija ustukne. Ne skidajući pogled s nje, Kristina uzmiče uza stepenice dok ne zastane pri vrhu, između dva stuba na tremu, ispred glavnog ulaza. Lavinija iznenada učini pokret kao da hoće da je zadrži, i potreseno dovikne, kao da su joj se te reči otrgle i protiv njene volje) Majko! Šta to hoćeš? Sad tek možeš da živiš! KRISTINA (ukočeno je gleda, kao da je to poslednja uvreda, sa oštrom porugom) Da živim! (Prsne u piskav smeh, onda ga naglo prekine, podigne ruke između svog lica i kćeri, pa ih snažno otisne od sebe, kao da tim gestom Laviniju zauvek briše iz vida. Onda se okrene i utrči u kuću. Lavinija učini pokret kao da će poći za njom, ali odmah savlada taj impuls i odlučno okrene kući leđa, stojeći ukočena, ispravljenih ramena, kao neki zastrašujući stražar u crnom) LAVINIJA (za sebe, neumoljivo) To je pravda! (Sa ulice, van scene, napred desno, uzdiže se Setov tanak, sablasni bariton, on peva svoju omiljenu tugovanku »Šenando«, sve bliži kapiji, vraćajući se iz krčme, kao i obično u to doba noći) »O, Šenando, kad za te čujem, O tebi sav dan snujem O, Šenando, ne mogu doći Jer moram već ove noći Niz drugu « (Sleva, iz prizemlja kuće, tamo gde je radna soba Ezre Manona, začuje se oštar revolverski pucanj. Lavinija se strese, zastane joj dah, vrati se do stepenica, pođe uz njih, opet stane, pa potresena promuca) To je pravda, oče! Tvoja pravda! (Začuje se Orin kako dovikuje iz dnevne sobe, zdesna. »Šta je to?« Čuje se kako su tresnula neka vrata. Onda Orinov užasnuti krik dopre iz radne sobe; tamo je naišao na majčin leš. Odmah zatim Orin mahnito izleti i pritrči Laviniji) ORIN: Vini! (Zgrabi je za ruku, izbezumljeno mucajući) Mama se - ubila - tatinim pištoljem - (Onda, sa bespomoćnim bolom) Ne - već je kasno - mrtva je! (Bezumno) Ali zašto, Vini, zašto se - (Sav razjeden osećanjem krivice) Ja sam je na to naveo! Hteo sam da je mučim! Nije mogla da mi oprosti! Što sam morao da se hvalim kako sam ga ubio? Što? LAVINIJA (uplašeno, stavi mu šaku na usta) Ćuti! ORIN (odgurne joj ruku; sa žestinom) Što je nisam pustio da veruje da su ga ubili provalnici? Onda me ne bi mrzela! Zaboravila bi ga! Prišla bi meni! (Izbezumljeno, do kraja optužujući samog sebe) Ja sam je ubio! LAVINIJA (dograbi ga za ramena) Za ime Boga, hoćeš li da ućutiš? ORIN (pomahnitao, pokušava da se otrgne od nje) Pusti me! Treba da je nađem! Hoću da mi oprosti! Hoću! (Najednom, sav se slomi i bolno, histerično zajeca. Lavinija ga zagrli da bi ga utešila. On očajnički jeca) Ali, mrtva je - nema je - neće nikad moći da mi oprosti! LAVINIJA (tešeći ga) De, de, imaš mene, je l' tako. A ja te volim. I - pomoći ću ti da zaboraviš. (On pođe natrag u kuću, i dalje jecajući bespomoćno. Setov glas dopre sa staze, desno, izbliza) »Daleko, preko burne vode / Ona mi ode...« (Set priđe zdesna, napred. Lavinija se okrene k njemu) SET (prilazeći) Je li, Vini, jesi l' čula neki pucanj - ? LAVINIJA (oštro) Idi po doktora Blejka. Kaži mu da se majka ubila u nastupu očajanja zbog tatine smrti. (Onda, još oštrije, pošto je on ukočeno gleda, začuđen i zanemeo, ali bezizrazna lica) Jesi li zapamtio šta ćeš mu reći? 

SET (polako) Dobro, reći ću mu, Vini. Kako god ti kažeš. (Ozbiljna lica, ode desno, napred. LaviniJa se okrene, pa, kruto i uspravno, s neumoljivim izrazom lica nalik na masku, pođe za Orinom u kuću) (Zavesa)

OPSEDNUTI 

LICA: LAVINIJA MANON ORIN, njen brat PITER NAJLS HEJZEL, njegova sestra. SET EJMAS EJMS AJRA MEKEL DŽOE SILVA ABNER SMOL 

SCENE PRVI ČIN - Scena I: Ispred kuće Manonovih, letnje veče, 1886. PRVI ČIN - Scena II: Dnevna soba u kući. (Neposredno se nadovezuje na Scenu I) DRUGI ČIN: Radna soba - veče, mesec dana docnije. TREĆI ČIN: Dnevna soba. (Neposredno se nadovezuje na Drugi čin) ČETVRTI ČIN: Isto kao u Prvom činu, Scena I - ispred kuće Manonovih - kasno popodne, tri dana docnije. 

PRVI ČIN 

PRVA SCENA 

Ispred kuće Manonovih (kao i u dva prethodna komada); vedro letnje veče, godinu dana docnije. Sunce tek što je zašlo, ali njegovi odsjaji s neba još preplavljuju grimiznom svetlošću beli trem, sličan hramu. Stubovi bacaju crne senke, nalik na rešetke, na zid iza njih. Svi prozorski kapci su zatvoreni, a glavni ulaz lreklopljen daščanim krilima, tako da se vidi da je kuća nenastanjena. Petorica ljudi stoje na stazi kraj klupe, levo, napred. Tu su Set Bekvit i Ejmas Ejms, koji su se pojavili i u prvom činu »Povratka«. Ostala trojica su Abner Smol, DŽoe Silva i Ajra Mekel. Ta četvorica - Ejmas, Smol, Silva i Mekel - čine, kao i malograđani iz prvog čina »Povratka« i »Progonjenih«, hor predstavnika grada kao ljudske pozadine drame Manonovih. Smol je žilavi starčić od šezdeset pet godina, prodavac u gvožđarskoj trgovini. Ima sedu kosu i tršavu jareću bradu, svetle, ljubopitljive oči, rumenkastu put, i piskav, škripav glas. Silva je Portugalac, kapetan ribarskog broda - gojazan, hvalisav čovek, duboka, hrapava glasa. Ima čupavu sedu kosu i poveće prosede brkove. Šezdesetogodišnjak je. Mekel, farmer, je hrom, pomaže se štapom. Ima sjajno, izborano, duguljasto lice sa četvrtastim, sedim, niskim bakenbardima. Ćelav je. Oči su mu žućkastomrke, lukave. Govori otegnuto, krkljavo i isprekidano. Sva petorica su pijani. Set drži kameni bokal. Atmosfera je groteskna, kas da su se ti starci upustili u nekakve zabranjene, dečačke igre. SMOL: Za ime Boga, Sete, pa ti baš nikako da se odlepiš od tog bokala! MEKEL: Vidi, molim te, nevaljalca - ostario pa posto zajedljiv! SILVA (zapeva) »Flaša vina i flaša piva, Pa još taj irski viski! E pa, mala, da si mi živa - Postaćemo bliski!« EJMAS (podrugljivo) Voliš pljosku, nego kako - al' samo kad te tvoja stara ne drži na oku! SILVA: Otišla je u NJu Bedford, svojima. I šta me onda briga! (Opet zapeva) 

»Ura, ura! Žena mi ode! Ura, ura! Eto slobode!« EJMAS: (pljesne ga po plećima) Bogamu, DŽoe, pa ti postade pesnik! (Svi se smeju) SMOL: Uh, Sete, zar nemaš srca? Vidiš da umirem od žeđi, a stiso si taj viski - (Maši se bokala) SET: A, ne! Znam ja šta bi ti 'teo! (Namigne drugima) 'Oće da se tol'ko naljoska da posle ne vidi ni avet kad mu zasedne u krilo! E baš si lisac, Abieru! Da mi poločeš sav viski, pa d'izgubim opkladu! MEKEL: Dabome, Sete! Ne daj mu da te oguli! DŽOE: More, ako su aveti nalik na žive, ja bi' rado pustio duh Ezrine žene da mi sedne u krilo! Mnjam! (Pohlepno mljacne ustima) EJMAS: Bogme - i ja! Što je to bilo ženče... SMOL (s nelagodnošću baci pogled na kuću) Je l' to njen duh, kažu, opseda kuću? SET (namignuvši ostalima) I njen, i još čitavog čopora... Groblje ti je puno Manonovih - po celu noć ovud mrmore. Ne brini, Abneru, imaćeš društvo, još kako! (Ostali se nasmeju, sa pomalo nategnutom veselošću, ali Smol izgleda prilično kiseo) SMOL: E, nismo se zato kladili da me sad zamlaćuješ koječim, kad treba d' uđem! (Pokuša da se napravi hrabar) Misliš - plašim se, a? Ko da uopšte ima duhova! SET: Dokaži da ih nema, ako smeš! Nego, da vidimo mi ovde, pred svedocima, u šta se to kladimo. Pustiću te u tu njihovu kuću, i kladim se u deset dolara i bačvicu rakije da nećeš smeti da ostaneš unutra dok mesec ne izgreje, večeras oko deset. Ako dotle iziđeš - gubiš. A imaš d' ostaneš u mraku, ni šibicu da kresneš! SMOL (pokušava da se prsi) Važi! Samo, biće to ko da sam ti ukro te pare! SET: To ćemo još da vidimo! (Nasmeši se) A moro bi d' uđeš trezan! Istina, ne tražim da budeš sasvim trezan. Nisam baš tol'ko bez srca! Ne bi' ja volo da sam na tvom mestu ni s buretom rakije u trbušini! (Pruža mu krčag) Evo! Uzmi dobar gutljaj! Nešto si mi već prebledeo oko šije! SMOL: Ma nemoj! (Ipak prinese bokal usnama i dobro gutne) MEKEL: Auh! Pa ti se nali za sve nas! (Smol mu doda bokal. Mekel otpije pa daje i drugima, dok bokal na kraju ne dođe do Seta. U međuvremenu, Smol se obraća Setu) SMOL: Mogu d' uđem pre mraka, a? Volo bi' da znam gde sam dok se još vidi. SET: Pa dobro, nek ti bude. Neću da naletiš na neki komad nameštaja i da ga polomiš kad te duhovi pojure! Vini i Orin treba uskoro da se vrate iz Kine. Dobro bi mi ona očitala ako išta zatekne slomljeno. (Bokal opet dospe do njega. Uzme gutljaj, pa spusti bokal na stazu) Ajde sad! Povadio sam sve čavle iz tih vrata. Mogu odma' da te pustim unutra. (Pođe ka tremu. Smol ide za njim, zviždućući s naglašenom ravnodušnošću) SMOL (drugima koji ostaju gde su) Do viđenja, momci. Ima da se provedemo za tih deset dolara. MEKEL (zajedljivo se smejulji) Mož' i to da bude! Nego, bolje mi reci, je l' važi da ti i ja nosim kovčeg? EJMAS: Ne brini, ja ću da ti tešim ženu - ako joj uopšte treba utehe, u šta, bogme, sumnjam! SILVA: A ja ću svake nedelje, posle crkve, da ti zalivam grob! Šta ćeš, takav sam ti ja, ne zaboravljam stare drugove kad odu na onaj svet! SET (s trema) Svi ćemo s tobom, DŽoe! A ako ne bude pokojni, ima da ga potopimo! (Svi se grohotom smeju. Smol izgleda ozlojeđen. Te pošalice mu izgledaju bezosećajne. Nebo je prestalo da zrači, smrkava se) SMOL: Ma i'te vi do vraga! (Set skida prečke s glavnog ulaza i otključava unutrašnja vrata) SET: Ajde da ti pokažem 'de će ti biti najzgodnije da se moliš. (NJih dvojica uđu. Oni napolju se uozbilje) EJMAS (izražavajući mišljenje sve trojice) Ipak, ne bi' volo da sam u Abnerovoj koži. Ne valja se začikavati s tim providnjacima. MEKEL: Je l' veruješ u duhove, Ejmase? EJMAS: Tja, ko će ga znati... MEKEL: E pa - ja verujem. Eto ta Nimsova kuća, blizu moje. Ejsa Nims je ubio ženu sekirom - popela mu se na glavu - pa se obesio na tavanu. Poznavo sam onog Bena Valeta što je posle kupio tu kuću. Nije mogo d' izdrži - moro je da se odseli. Sad je već sva oronula. Ben je slušo sve ko nekakvo grebanje po zidovima i prozorima, i gledo kako se stolice same mrdaju. A taj vam nije lažljivac - ni kukavica. SILVA: Ima duhova, nego kako! Moj nećak, Manuel, vido je jednog! Na kitolovcu, znate, u Indijskom

okeanu. Nekog su čoveka, izbodenog nožem, bacili u more. Posle su ga viđali po mesečini kako dreždi na jarbolima i stenje. Da, da, ni moj nećak Manuel nikad ne laže - sem kad je pijan - a vido ga je rođenim očima! EJMAS (osvrne se s nelagodnošću pa se maši bokala) Ma, daj da se pije... (Uzme dobar gutljaj baš kad Set iziđe iz kuće zatvorivši vrata za sobom) MEKEL: Evo Seta. Vidim, nije mu se baš dugo ostajalo unutra! (Set pohita dole do njih, trudeći se da izgleda nehajan) SET (na silu se šali) Auh, da ste samo videli Abnera! Ne sme ni da priđe foteljama, zbog onih pokrivača, a zubi mu već cokoću. Ima taj brzo d' istrči glavom bez obzira. Samo, sve se nešto pitam - da l' on uopšte ima tih deset dolara. MEKEL (podsmešnjivo) Nešto mi izgledaš sav usplahiren. SET (namršten) Lažeš! A što ste se vi tu snuždili ko buljine? MEKEL: Pričamo o duhovima. Je l' stvarno veruješ, Sete, da su opseli ovu kuću, il' se to samo šališ s Abnerom? SET (oštro) Ne budi lud! Naravno da se šalim! MEKEL (uporno) Ipak, ne bi ni bilo čudo da je opsedaju. Tu se ona i ubila. Je l' to zbog žalosti za Ezrom, šta misliš, ko što priča ta njena ćerka? SET: Dabome! MEKEL: Ama, da Ezra umre baš prve noći, čim je stigo kući - meni tu nešto nije u redu... SET (ljutito) Nije u redu što šašave starkelje ko ti, s jednom nogom u grobu, ne gledaju svoja posla, bar za ono malo vremena što im je preostalo. Eto, to nije u redu! MEKEL (sad se i on naljuti) E pa, da znaš, da to samo nisu bili Manonovi, kojima su svi u gradu lizali čizme, svašta bi još izbilo na videlo! A što kažeš da sam šašava starkelja, ti si, bogme, i stariji i luđi! I dublje si zagazio u grob no ja! SET (mašući pesnicom ispred Mekelovog lica) Nisam tolko zagazio da ne bi' mogo da ti isteram dušu na nos u svako doba! SILVA (stane između njih) De, de, što ste se tu nakostrešili ko petlovi! Samo bez gužve! MEKEL (smiri se, gunđajući) Je l' ovo slobodna zemlja il' nije? Imam pravo da kažem šta mislim! EJMAS (najednom pogleda napred, levo) Psst! Vidi, Sete! Neko dolazi stazom. SET (piljeći) Ahaa! Ko li je to? A, Piter i Hejzel. Sklanjaj taj bokal, bogamu! (Sakriju bokal ispod jorgovana. Odmah zatim naiđu Piter i Hejzel. Zastanu, iznenađeni, kad ugledaju Seta i njegove prijatelje. Set ih nategnuto pozdravlja) Dobro veče. Eto, pokazujem prijateljima - PITER: Zdravo, Sete. Baš tebe tražimo. Upravo smo dobili telegram. Vini i Orin su se iskrcali u NJujorku, pa - (Prekine ga prigušeni, užasnuti krik iz kuće. Svi se okrenu i pogledaju u tom pravcu. Vrata se naglo i široko otvore, Smol istrči i smandrlja se niz stepenice ispred trema. Lice mu je belo kao kreč, a oči iskolačene) SMOL (pritrčavši im, prestrašeno) Gospode Bože! Kad sam vido da su krenuli na mene, potrčo sam u onu sobu prekoputa, i vido 'de mi Ezrin duh, obučen ko sudija, prilazi kroza zid, pa sam, bogme, pružio noge! (Istrgne novčanicu iz džepa i tutne je Setu u šaku) Evo ti tvoje pare, samo se nosi! Ne bi' ja tamo osto ni za milion! (To prekida napetost; starci prsnu u smeh, tapšući jedni druge po plećima, bučni, neuravnoteženi, pijano raspoloženi) PITER (oštro) Šta ozo znači? Šta je tamo tražio? SET (obuzdavajući smeh, zbunjeno) Samo smo se malo našalili, Piteru. (Okrenuvši se Smolu, podrugljivo) Kakav duh, tikvane jedan! To je na zidu visila Ezrina slika! SMOL (uvređeno) Valjda ja znam šta je slika, a šta nije, a znao sam i njega. Bio je to on! Ajd'mo odavde. Sit sam ove proklete kuće! SET: Pođite vi polako. I ja ću posle za vama. (Svi promrmljaju »laku noć« Piteru i njegovoj sestri, i odu, napred levo. Čuje se, sve slabije, Smol kako raspreda o svojoj stravičnoj pustolovini. Set se, izvinjavajući se, obrati Piteru) Abner Smol se večito prsi kako je hrabar, pa sam se opkladio s njim da neće ostati unutra - HEJZEL (ljutito) Šta bi Vini rekla, Sete, kad bi znala šta ovde radiš? SET: Nema od ovog nikakve štete. Valjda taj Abner ništa nije slomio. A i Vini mi ne bi zamerila kad bi znala šta sam 'teo. 'Teo sam da zapušim usta svima što trućaju da su duhovi opseli ovu kuću. I vas

dvoje ste to čuli, je l' te? PITER: Čuo sam kojekakve priče, ali nisam obraćao pažnju - SET: Ma to je sve zakuvala ona glupača što sam je doveo da čisti kuću, mesec dana pošto su Vini i Orin otputovali. Kao, svud su joj se pričinjavali duhovi. Znate kako to ide. Pa sam mislio, kad je već Abner takav brbljivac - baš dobro, da okrenem ja sve to na šalu, na njegov račun, pa nek mu se ljudi posle smeju. A kad sutra pustim glas po gradu, videćete, ima da prestanu sve priče, niko to više neće da shvata ozbiljno. PITER (odobravajući) Imaš pravo, Sete. Lepo si to smislio, nema šta! Dobra šala - to ti je najbolje sredstvo protiv duhova! SET: Ahaa. Samo... (Okleva, a onda se reši da kaže) Onako, među nama, sve to nije baš tako šaljiva stvar, mislim - ti duhovi, i tako to... PITER (s nevericom) Nećeš mi valjda reći kako i ti misliš da duhovi opsedaju ovu kuću! SET (mračno) Tja, ko će ga znati... Znam samo da ja tu ne bi' noćio ni za kakve pare! HEJZEL (zabrinuta, trudi se da mu se podsmehne) Zaboga, Sete, zar vas nije sramota? PITER: Prvi put čujem od tebe da se ičega plašiš! SET: Pa, čovek bi katkad bio prava budala kad se ne bi plašio! Samo, nemojte sad da uobrazite kako mi se priviđaju nekakvi duhovi što... malomalo, pa tek promaknu onako u čaršavu. Nisam ja lud! Samo, da zao duh postoji - postoji! Lepo osećam kako se usred bela dana muva po kući, zvera unaokolo... ko da nešto truli u zidovima! PITER: Koješta! SET (tiho) Nije to koješta. Zlo je ovladalo ovom kućom čim je podignuta onako na brzinu - i otad je samo bivalo sve veće. Šta će ti bolji dokaz od onog što se dogodilo. Naravno, ja to nikom ne govorim. Samo vama dvoma. A i vama to kažem zato što ste bliži Orinu i Vini no iko, pa treba da ih nagovorite, sad kad se, eto, vraćaju, da ne stanuju ovde. (Dodaje, naglašeno) Za njihovo dobro! (Promeni ton) Eto, sad mi je lakše... A sad, kažite - kad dolaze? PITER: Sutra. Vini nas je zamolila da im se nađemo kad dođu. Hajde, onda, da otvorimo kuću... SET (s očiglednim ustezanjem) Zar oćete baš večeras? HEJZEL: Moramo, Sete. Nemamo mnogo vremena. Mogli bismo, bar, da malo počistimo sobe i skinemo pokrivače sa nameštaja. SET: Pa dobro, idem u štalu po fenjer. U kući ima sveća. (Naglo se okrene i ode, između jorgovana i kuće) HEJZEL (gledajući za njim, s nelagodnošću) Ne znam šta mu je, tako se čudno ponaša. PITER: Ta pusti ga. Malo - rum, malo - starost... HEJZEL (tresući glavom, polako) Ne, ne. U ovoj kući kao da nije sve ko što treba. To sam oduvek osećala, čak i pre nego što je general umro, a ona se ubila. (Strese se) Kao da je još vidim kako sedi na ovoj klupi, kao one poslednje noći. Toliko se bojala da ne ostane sama. Ali, mislila sam - sve će biti u redu kad se vrate Vini i Orin... (Tužno) Jadni Orin! Dok sam živa, neću zaboraviti kako je izgledao na pogrebu. Jedva se mogao prepoznati, je l' da? PITER: Mhm. Bio je zbilja slomljen. HEJZEL: I kako se samo ponašao - kao u transu! Kad ga je Vini, onako na brzinu, povela na taj put do Dalekog istoka, sigurno, jadnik, nije znao ni šta čini ni kud ide, ni bilo šta... PITER: Pa, takvo duže putovanje moglo im je pomoći bolje no išta - da zaborave... HEJZEL (neubedljivo) Da, verovatno, samo - (Zastane i uzdahne, zabrinuto) brinem se kako je Orin. Vini nije baš mnogo pisala o njemu... Istina, nije ni o sebi. Samo o putu. (Ugleda Seta kako, glasno zviždućući, dolazi sleva, pozadi, sa dva upaljena fenjera) A, evo Seta. (Pođe uza stepenice do trema. Piter ide za njom. Ona zastane pa, oklevajući, pogleda kuću, i kaže tiho, skoro sa strahom) Ima Set pravo. Kao da te nešto zgrabi za gušu čim kročiš - PITER: Eh, koješta! I tebe je, znači, smutio. (Prigušeno se nasmeje) Čuješ kako zviždi - da se ohrabri! (Set im priđe sleva, i doda Piteru jedan fenjer) SET: Evo ti. HEJZEL: E pa, onda, da uđemo. (Piteru) Hajde, pravo, sa mnom u kuhinju, da mi pomogneš. Treba da založimo vatru. (Uđu u kuću. Pauza, za vreme koje se čuje kako Piter otvara prozore iza kapaka u prizemnim sobama. Zatim - tišina. Onda Lavinija naiđe stazom, sleva, napred, pa zastane da pogleda

kuću. Odmah se primećuje da se veoma promenila. NJeno telo, ranije tako mršavo i nerazvijeno, sada se raskrupnjalo. Pokreti joj nisu više onako nategnuti i kruti. Sad izvanredno podseća na svoju majku u svakom pogledu; čak joj je i haljina zelene boje, koju je njena mati toliko volela. Priđe žbunu jorgovana, gde opet zastane, posmatrajući kuću) LAVINIJA (okrene se i umiljato dovikne, kao detetu) Orine, što si stao? Čega se bojiš? Hodi! (On polako, oklevajući, dođe sleva, napred. Sad se drži kruto i nezgrapno kao vojnik. U njegovim pokretima i stavovima ima nečeg što podseća na statue, a što je bilo toliko primetno u držanju njegovog oca. Sad osim brkova ima i kratko podšišanu bradu, što još pojačava njegovu sličnost s ocem. Manonovska sličnost njegovog lica, kad je opušteno, s maskom - izrazitija je nego ikad. Strahovito je oslabio, pa crno odelo visi na njemu. NJegovo opušteno i pocrnelo lice izgleda tupo i bezizrazno) LAVINIJA (pogleda ga s nelagodnošću, prikrivajući svoju zabrinutost materinskim bodrenjem) Samo hrabro! Ovo ti je ispit! Nema vrdanja! (Brižno, pošto joj on ne odgovara) Hoćeš li moći - kad smo već stigli? ORIN (tupo) Moći ću... s tobom. LAVINIJA (maši se njegove šake i potapše je, hrabreći ga) Samo sam to htela da čujem. (Okrene se ka kući) Vidi, kao da gori svetlost, iza kapaka, tamo u dnevnoj sobi. To su sigurno Piter i Hejzel. (Primeti da on još izbegava da gleda kuću) Nećeš ni da pogledaš kuću? Zar se bojiš? (Odsečno mu naredi) Odmah da si je pogledao! Čuješ li me? ORIN (pokorno) Da, Vini. (Okrene glavu, pogleda. kuću, pa duboko udahne vazduh, zadrhtavši) LAVINIJA (ne skida pogled s njega, kao da hoće da ga prožme sopstvenom voljom) Dakle? Ne vidiš nikakve duhove, je l' tako? Govori! ORIN (poslušno) Ne. LAVINIJA: Zato što ih nema! Kaži kako i sam znaš da ih nema! ORIN (kao maločas) Znam. LAVINIJA (gleda ga ispitivački, nespokojno, a onda kao da se primiri) Hajde sad da uđemo, da iznenadimo Pitera i Hejzel... (Uzme ga za ruku i povede uza stepenice. On ide kao automat. Kad stignu do onog mesta gde je njegova majka sedela ječeći, poslednji put kad ju je video živu - u petom činu »Progonjenih« - on zastane, zadrhtavši) ORIN (zamuca, pokazujući) Ovde... tu sam je... poslednji put video živu - LAVINIJA (brzo, zapovednički ga terajući da krepe dalje) Sve je to prošlo! Gotovo je! Mrtvi su nas već zaboravili! A i mi njih! Hajde! (On joj se kruto pokorava. Lavinija ga vodi uza stepenice, pa ulaze u kuću) (Zavesa)

DRUGA SCENA 

Dekor je isti kao u drugom činu »Progonjenih« - dnevna soba u kući Manonovih. Piter je upalio dve sveće na kaminu, i stavio fenjer na sto, napred. Pri toj mutnoj, titravoj svetlosti soba je puna senki - izgleda mrtvo, kao soba koja je dugo bila zatvorena; pokriven nameštaj izgleda sablasno. Pri treperavoj svetlosti sveća, oči sa portreta Manonovih gledaju mrgodno i odbojno. Lavinija se pojavljuje na pragu, pozadi. U osvetljenoj sobi, još je upadljivije koliko se promenila. U prvi mah, pomislilo bi se da je to njena majka, onako kako se pojavila u prvom činu »Povratka«. Izgleda kao zrela žena, sigurna u svoju žensku privlačnost. NJena mrkozlatasta kosa je očešljana kao nekad majčina. NJena zelena haljina je kopija majčine iz prvog čina »Povratka«. Polako prilazi. Pokreti njenog tela sad imaju žensku gracioznost koju je imala i njena mati. Pogled joj privuku pogledi Manonovih; približi im se i protiv svoje volje, kao da je nešto goni, pa stane upravo ispod njih, ispred kamina. Najednom im se obrati, oporim, jetkim glasom. LAVINIJA: Što me tako gledate? Izvršila sam svoju dužnost prema vama! To je prošlo! Zaboravljeno! (Otrgne pogled od njihovog, pa, okrenuvši se, primeti da Orin nije ušao u sobu za njom; odmah se uznemiri i uplaši te pohita ka vratima, vičući) Orine! ORIN (čiji glas dopire iz mračnog hola) Tu sam. LAVINIJA: Šta radiš tamo? Dođi! (Orin se pojavi na pragu. Izgleda kao ošamućen; oči su mu pune bola i

straha. Žurno joj priđe, kao da traži zaštitu. Ona preplašeno uzvikne) Orine! Šta ti je? ORIN (čudnim glasom) Svratio sam u radnu sobu. Bio sam siguran da će ona... tamo da me čeka... tamo gde je - (Izmučeno) Ali ne! Nigde je nema! To su samo oni - (Pokaže portrete) Samo oni - na sve strane! Ali nje nema! Zauvek! Eto, neće da mi oprosti! LAVINIJA (oštro) Ćuti, Orine! ORIN (ne obraćajući pažnju na nju, najednom pribegava gorkom, jetkom prkosu) Pa neka! Šta mi ona znači? Nisam joj više sin! Samo sam očev! Ja sam - Manon! A Manonovi me dočekuju dobrodošlicom! LAVINIJA (ljutito mu naređuje) Ta umukni već jednom, čuješ li me! ORIN (koga njen ton naglo osvešćuje, jadno se zbuni) Pa... nisam... nemoj, Vini, da se ljutiš! LAVINIJA (primiruje ga) Ne ljutim se, mili. Samo - priberi se! Budi hrabar! (Vodi ga do sofe) Hodi. Eto, da malo posedimo, je l' hoćeš? Da se priviknemo na kuću... (Sednu. Ona ga zagrli jednom rukom. Prekorno) Kad bi samo znao koliko se uplašim kad počneš tako čudno da se ponašaš... Nećeš, valjda, namerno - ORIN (uzbuđen) Ta ne, Vini, Bog mi je svedok! Ti si mi sve na svetu! (Dohvati joj ruku i skrušeno je poljubi) LAVINIJA (tešeći ga) Tako te volim. (Onda, vedrim, poslovnim tonom) Hejzel i Piter su sigurno tamo u kuhinji. Zar se ne raduješ što ćeš opet da vidiš Hejzel? ORIN (tupo) Nisi prestala da o njima govoriš sve vreme dok smo se vraćali kući. Zašto? Šta oni - sad - imaju zajedničko sa nama? LAVINIJA: O, mnogo štošta. Za nas je najpotrebnije da se vratimo svakodnevici, da počnemo nov život. A njihovo prijateljstvo i ljubav pomoći će nam bolje no išta da sve zaboravimo. ORIN (s iznenadnom oštrinom) Da zaboravimo? Mislio sam da si već odavno zaboravila, ako si se ikad sećala, što ne bih rekao! (Mračno i gorko) A tek ljubav! Kakvog prava imam ja, ili ti, na ljubav? LAVINIJA (prkosno) Imamo, još kako! ORIN (mrgodno) I majci se tako činilo... (Sa čudnim, ispitivačkim pogledom) Ti i ne znaš, Vini, koliko sad ličiš na nju. Ne samo da si postala zgodna - LAVINIJA (sa čudnom, stidljivom živošću) Stvarno misliš da sam sad zgodna kao što je ona bila? ORIN (kao da ga nije prekinula) Nego, promenila si se i u duši. Samo sam te gledao još otkako smo krenuli za Daleki istok. Malopomalo, tvoja se duša pretopila u maminu - kao da si je potkradala - kao da te je njena smrt oslobodila - pa si postala - ona! LAVINIJA (s nelagodnošću) Opet ti! Molim te, ne govori koješta! ORIN (mračno) Šta, ne veruješ da postoji i duša? Bogme, verovaćeš, još kako, kad samo provedeš neko vreme u ovoj kući! Prevaspitaće te mrtvi preci! (Podrugljivo se okrene ka portretima) Slobodno ih pitaj jesam li u pravu! LAVINIJA (oštro) Ta šta ti je, Orine? Nisi bio tako mračno raspoložen još otkako smo krenuli sa Ostrvlja. Kleo si mi se da š se toga otresao - inače nikako ne bih pristala da se vratimo kući. ORIN (sa čudnom zajedljivošću) Morao sam da te odvučem sa Ostrvlja. To mi je bila bratska dužnost! Da smo tamo ostali malo duže - (Neprijatno se zakikoće) LAVINIJA (pomalo zbunjeno) Ne znam šta hoćeš time da kažeš. Krenula sam tamo jedino tebe radi. ORIN (opet se nasmeje) Da - ali onda - LAVINIJA (oštro) Opet te tvoje bolesne ideje. Pazi, obećao si da nećeš više govoriti takve gluposti. (On se krotko pokori. Ona nastavi da ga prekoreva) Seti se samo šta sam sve, zbog tebe, morala da preturim preko glave. Kad smo otplovili, mesecima uopšte nisi znao šta činiš. Stalno sam strahovala šta ćeš reći. Ni za šta na svetu ne bih ponovo prošla kroza sve to. Sam si želeo da se vratimo, ne zaboravi. Tvrdio si, čim dođeš kući i suočiš se s tim tvojim utvarama, prestaćeš, jednom za svagda, da se tako glupo mučiš zbog prošlosti. ORIN (tupo) Znam, Vini. LAVINIJA: A ja sam ti poverovala. Izgledao si veoma siguran u sebe. Ali sad si opet počeo čudno da se ponašaš. Plašiš me... Sad, kad smo kod kuće, mnogo zavisi od toga kako ćeš svemu da priđeš. (Zapovednički) Zato, pazi! Imaš, pre svega, da se suočiš s tim avetima, i to odmah! (On se okrene k njoj; počinje netremice da je gleda. Ona ga strogo pita) Ko je ubio našeg oca? ORIN (drhtavo) Brant - iz osvete, jer - LAVINIJA (još strože) Ko je ubio oca? Govori! 

ORIN (uzdrhtavši) Mama je potpala pod njegov uticaj, i - LAVINIJA: To je laž! On je bio pod njenim uticajem, znaš i sam! ORIN: Da. LAVINIJA: Bila je nevernica i ubica, je l' tako? ORIN: Jeste. LAVINIJA: Da smo postupili kako nam zakon nalaže, ona bi bila obešena - je l' tako? ORIN: Da. LAVINIJA: Pa ipak, mi smo je štitili. Mogla je i da ostane živa, zar ne? Ali ona je, eto, rešila da umre, da bi samu sebe, svojevoljno, kaznila za taj zločin. Pravda je tako htela! To nije imalo nikakve veze s tobom! Valjda ti je to, najzad, jaeno, je li? (Dok on, tresući se, okleva, ona ga snažno zgrabi za ruku) Govori! ORIN (jedva čujno) Da. LAVINIJA: A to što ti se činilo da si kriv za njenu smrt - to je samo bio plod tvoje bolesne mašte! Sad ti se više tako ne čini! I nikad više neće! ORIN: Neće. LAVINIJA (zahvalno - ali i nemoćno, jer je u njega ulila svu svoju snagu i volju, pa je sama ostala iscrpena) Eto vidiš! Možeš ti - kad hoćeš! (Poljubi ga. On sav klone, jecajući bespomoćno na njenim grudima. Ona ga teši) De, de, nemoj da plačeš! Treba da se ponosiš. Umećeš, odsad, da se smeješ tim priviđenjima, to si već dokazao! (Živo, da mu skrene misli) Hajde, pomozi mi da skinemo ove pokrivače. Da se i mi malo provrednimo... (Počne da radi. On joj za trenutak pomaže, a onda priđe prozoru, odgurne kapak i stane da gleda napolje. Piter ulazi u sobu kroz zadnja vrata. Ugledavši Laviniju, trgne se i zastane, pomislivši načas da je to duh njene majke, i ispusti kratak, preplašen krik. U istom trenutku ga i ona opazi. Gleda ga čudno, željno, vlasnički. Tiho ga zovne) LAVINIJA: Piteru! (Prilazi mu, smešeći se kao što bi se smešila njena mati) Ti kao da me više ne poznaješ? PITER (muca) Vini! Pa, učinilo mi se da si -! Ta zar si to ti? Toliko sad ličiš na svoju - (Nezgrapno se popravi) Znaš, toliko si se promenila - a i mislili smo da ćete doći tek - (Automatski joj dohvati ruku, tupavo piljeći u nju) LAVINIJA: Znam. Mislili smo da prenoćimo u NJujorku, ali smo posle rešili da ipak dođemo pravo kući. (Dobro ga osmatra, kao nešto svoje, nasmešena i zadovoljna) Čekaj da te vidim. Nisi se promenio, je l' da? Ne, ne, Bogu hvala, ostao si isti! A tako sam se brinula... Dok smo se vraćali, znaš, sve vreme sam mislila na tebe, i pitala se... PITER (prikupivši hrabrost, izrekne se) Pa - znaš valjda da ću uvek biti isti - kad si u pitanju ti! (Onda, uplašen sopstvenom smelošću, brzo skida pogled sa nje) LAVINIJA (zadirkuje ga) Ali eto, još mi nisi rekao ni da se raduješ što me vidiš! PITER (okrenuo se, i sad je ukočeno gleda, kao opčinjen, izliv ljubavi i želje nadjača njegovu bojažljivost; vatreno) Ta znaš koliko te ja - (Onda se opet zbunjeno okrene na drugu stranu i pribegne bujici reči) Zaboga, Vini, što nam niste dali malo više vremena. Tek što smo otvorili kuću... Hejzel i ja smo baš hteli, u kuhinji, da založimo vatru... LAVINIJA (tiho se smeje) Vidim, vidim, ostao si onaj stari - još me se plašiš. Ali, ne treba više... Znam, bila sam prava oštrokonđa, samo - PITER: Ko kaže? Nije tačno! (Onda, oduševljeno) Uh, što fino izgledaš... i nekako zdravo. To putovanje ti je zbilja koristilo! (Opet je gleda, kao da je guta pogledom) Sve mi je nešto neobično što si u haljini te boje. Uvek si nosila crne... LAVINIJA (sa čudnim osmehom) Onda nisam ni živela. PITER: Treba uvek ovako da se oblačiš. LAVINIJA (veoma zadovoljna) Misliš? PITER: Pa da. Zbilja ti dobro stoji... Bar ja - (Onda, zbunjen, promeni temu) Ali gde je Orin? LAVINIJA (obazre se oko sebe) Ta maločas je bio ovde. (Ugleda ga kraj prozora) Šta radiš tamo, Orine? Došao je Piter. (Orin zatvori kapke na prozoru i okrene se k njima. Priđe im, ukočena pogleda, kao da je nečim sav obuzet te nije svestan njihovog prisustva. Lavinija ga s nelagodnošću posmatra pa mu oštro kaže) Zar ne vidiš Pitera? Nemaš šta da mu kažeš? Ne budi nevaspitan! PITER (dobrodušno) Pusti ga malo. Zdravo, Orine. Baš se radujem što si se vratio. (Rukuju se. Piter

jedva krije svoje neprijatno iznenađenje što Orin izgleda tako nezdravo) ORIN (pribere se malo, silom se nasmeši i s naporom se obrati Piteru drugarski kao nekad) Zdravo, zdravo... Šta da ti pričam, znaš i sam da se radujem što te vidim. A već Vini, kao i obično, voli da naređuje, da galami... Ta ti se oduvek trudila, sećaš se, da me nauči lepom ponašanju! PITER: Kako da se ne sećam! Ali ipak, promenila se, je l' da? Nisam je prepoznao, toliko se zaoblila! Baš sam joj govorio kako joj življe boje dobro pristaju, kaži i sam... ORIN (najednom, čudnim, podrugljivim i zajedljivim tonom) Jesi li je pitao zašto je ukrala te mamine boje? Ja ne znam - bar zasad - a valjda ne zna ni ona sama. Ali biće to, siguran sam, neki čudan razlog - samo da ga otkrijem! LAVINIJA (dajući znak Piteru da to ne shvati ozbiljno, na silu se smeši) Ta pusti ga, molim te. ORIN (čiji ton postaje lukav, pun nagoveštaja, i sve podrugljiviji) A što je tek postala sentimentalna! Zamisli! Valjda, pod utiskom »dubokog, plavog mora« - i Južnog Ostrvlja, je li, Vini? PITER (iznenađen) Šta, bili ste i tamo? ORIN: Da. Kad smo već bili' na brodu naše firme, iskoristili smo priliku - i nagovorili kapetana da svratimo tamo, pri povratku. A zadržali smo se - mesec dana. (S ljutnjom i gorčinom) Ali, pokazalo se da su to njena ostrva, ne moja. Mene su samo nervirala. A one gole žene prosto su mi se gadile. Šta ćeš, toliko sam, valjda, Manon - da lepo ne umem da postanem paganin. Nego, da si samo video Vini, tamo, sa onim muškarcima! LAVINIJA (uvređeno, ali pomalo i kao kriva) Kako možeš - ORIN (podsmešljivo) Onako lepi, romantični, je l' da, Vini? Sa šarenim krpama oko struka, pa zakićeni cvećem iza uha... Istina, njihove igre su je u početku zgražavale, ali posle se prosto zaljubila u te Ostrvljane. Da smo ostali još mesec dana, siguran sam, jedne lepe večeri, na mesečini, zatekao bih je kako igra pod palmama - gola kao sve one tamo! LAVINIJA: Orine! Ne budi odvratan! ORIN (podrugljivo pokaže portret) Zamisli samo, ako možeš, kako bi se pred jednim takvim prizorom osećali ovi naši bogobojažljivi pokojnici! LAVINIJA (zabrinuto gledajući Pitera) Kako možeš da izmišljaš koješta! ORIN (zajedljivo se smeje) Eh, nisam ja bio slep kao što sam se pravio! Sećaš se onog Avahanija? LAVINIJA (ljutito) Ne govori gluposti! (On joj se opet krotko pokori. Ona se na silu nasmeši; majčinskim tonom) Ti si jedan nevaljali dečko, da znaš. Šta li će sad Piter da misli? Naravno, zna on da me samo zadirkuješ, ali što je mnogo - mnogo je. To nije lepo... (Onda naglo promeni temu) Što ne potražiš Hejzel? Čekaj, da te pogledam. Hoću da lepo izgledaš kad te bude videla. (Udešava. ga kao što bi neka mati udešavala svog sinčića, zateže mu nadole kaput, namešta mu košulju i mašnu. Orin se ispravi i ukruti kao vojnik u stavu mirno. NJu to nervira) Što si stao kao motka? Bio bi zgodan momak kad bi samo obrijao tu smešnu bradu, i kad se ne bi držao kao olovni vojnik! ORIN (lukavo i dvosmisleno) Samo kad ne bih ličio na oca, je li? Nego na romantičnog kapetana broda, je li? (Kad se ona trgne i uplašeno ga pogleda, on se ružno, izazivački nasmeši) De, de, ne boj se! LAVINIJA (zabrinuto pogledavši Pitera - moli ali istovremeno i upozorava) Psst! Rekli smo, seti se, da više nećeš govoriti koješta! (Još jednom ga potapše po plećima) Eto! A sad, hajde da vidiš Hejzel. ORIN (podozrivo pogleda najpre nju, a onda Pitera) Nešto se mnogo žuriš da me se otarasiš. (Okrene se pa kruto, uvređeno, ode iz sobe. Lavinija se okrene Piteru. Vidi se da je bila sva napeta zbog Orinovog ponašanja. Sad najednom izgleda preplašena i iznemogla) PITER (zbunjen i zgranut) Šta mu je? LAVINIJA (umorno) Stara stvar... zbog svega što je doživeo u ratu... i zbog očeve smrti... pa još onaj potres - što se majka ubila... PITER (spontano je obgrli jednom rukom, tešeći je) Ne brini, Vini! Biće sve u redu! LAVINIJA (zahvalno, priljubljena uz njega) Hvala ti. Tako si dobar... (Onda ga pogleda u oči) Da li me još voliš, je li? PITER: Zar pitaš? (Nezgrapno je prigrli, a onda promuca) Nego... šta misliš... da li bi sad... mogla da me voliš? LAVINIJA: Da! PITER: Stvarno? LAVINIJA: Kažem ti! Toliko sam mislila na tebe! Sve me je na tebe podsećalo - i brod, i more - što god je

bilo čisto i neporočno! Na tebe su me podsećali i domoroci na Ostrvlju. Bili su tako jednostavni i pažljivi... (Žurno) Pusti Orina, molim te, nek priča šta hoće o tim Ostrvima. Postao je pravi Manon - zaslepljen i uskogrud. PITER (zbunjen) Ali, Vini - ! LAVINIJA: Eh, znam, izgleda ti čudno što tako govorim. Ali seti se - ja sam Manonova samo sa jedne strane. (Prkosno pogleda portrete) I već sam im se odulšla! To ne mogu da poreknu! PITER (u nedoumici je, ali srećan) Vidi, pa ti si se zbilja promenila! Sva sreća! LAVINIJA: Orin me stalno zadirkuje da sam flertovala s tim domorocem - prosto zato što mi se smešio pa sam se smešila i ja njemu. PITER (pecka je) Sad, bogme, i ja postajem ljubomoran. LAVINIJA: Nemoj. On me je samo podsećao na tebe. Zato sam i počela da sanjarim o udaji za tebe... i o svemu. PITER: E, onda - sve povlačim! Još mu dugujem i zahvalnost! (Prigrli je) LAVINIJA (sanjalački) Zavolela sam ta ostrva. Zauvek su me oslobodila. Bilo je tamo nečeg tajanstvenog, čudesnog, kao da je neki dobri duh, duh ljubavi, nicao iz zemlje i mora. Zato sam i zaboravila smrt. I zagrobni život. Postojao je samo ovaj svet - topla zemlja na mesečini - vetar u kokosovom lišću - udaranje talasa o grebene - noćne vatre i lupa doboša u mom srcu - igre nagih, bezazlenih domorodaca koji ne znaju za greh! (Naglo, preplašeno, prekine) Bože, što sam se raspričala kao prava torokuša! Sigurno misliš kako sam postala strašno vetropirasta! PITER (nasmejavši se) Ta ne! Baš se radujem što si postala takva! Ranije - jedva da bi što rekla, ako se mora... LAVINIJA (najednom obuzeta zahvalnom ljubavlju prema njemu, daje sebi oduške i baci mu se oko vrata) Oh, zagrli me, čvrsto me zagrli! Hoću da osetim da me voliš! Pa ljubav je - divna! A ja to nisam ni znala! Što sam bila glupa! (Strasno ga ljubi. On joj uzvraća, uzbuđen i istovremeno pomalo ošamućen njenom smelošću. Ona nastavlja, čežnjivo) Venčaćemo se što pre, je l' da, živećemo negde u prirodi, daleko od ljudi, od njihove zlobe... Biće to, nasred zemlje, kao neko ostrvo, naše ostrvo... imaćemo decu, volećemo naše male, učićemo ih da vole život - da se nikad ne predaju mržnji i smrti! (Trgne se, pa kaže šapatom, kao za sebe) Ali, šta ću sa Orinom? PITER: Kakve on ima veze s našim venčanjem? LAVINIJA: Ne mogu da ga ostavim - dok se ne oporavi. Bojala bih se - PITER: Pa, nek stanuje s nama. LAVINIJA (s iznenadnom žestinom) Ne! Hoću da se otaraeim prošlosti! (Brzo ga pogleda, pa poverljivo kaže) Moram ti reći šta mu je - da biste mi ti i Hejzel pomogli... Oseća se krivim što se majka ubila. Znaš, zakačio se s njom, one poslednje noći. Bio je lud od ljubomore, svašta joj je rekao, ali je posle zažalio... toliko ga je to tištalo da je na kraju sebe okrivio za njenu smrt. PITER: Pa to je ludost! LAVINIJA: Znam, ali šta vredi, kad ga to spopadne... Istina, nije baš često ovakav kao večeras. Obično je s njim sve u redu, samo je nekako tih, i tužan - da mi se srce para - kao dečkić koga su kaznili zbog nečeg što nije učinio. Molim te, reci to i svojoj sestri, da mu ne bi uzimala za zlo ako bi rekao ponešto neumesno. PITER: Kazaću joj. A sad, nemoj više da se brineš zbog njega. Nekako ćemo već da ga izlečimo. LAVINIJA (opet zahvalna na toj njegovoj jednostavnosti i dobroti - toplo) Divan si, mili! (Poljubi ga. U tom trenutku se Hejzel i Orin pojavljuju na pragu, pozadi. Hejzel se iznenadi, a onda se srećno nasmeši. Orin se trgne kao oparen. Bulji u njih, ljubomorno i besno, stežući pesnice kao da će ih napasti) HEJZEL (zadirkuje ih kroz smeh) Izgleda, Orine, da im smetamo. (Piter i Vini poskoče, razdvojivši se zbunjeno) ORIN (preteći) Dakle tako! Tako mi Boga - LAVINIJA (uplašena je, ali uspeva da bude odlučna) Orine! ORIN (naglo se pribere, pa se na silu nasmeši, zbunjeno i bledo) Polako, goropadnice jedna, polako! Samo sam hteo da vas uplašim - šale radi! (Okrene se Piteru pa pruži ruku, dok mu osmeh postaje jeziv) Valjalo bi, izgleda, čestitati. E pa... milo mi je. (Piter mu nezgrapno prihvati ruku. Hejzel, na čijem se licu ogledaju zbunjenost i nelagodnost, pođe ka Laviniji da joj čestita. Lavinija ukočeno gleda Orina

očima punim straha) (Zavesa)

DRUGI ČIN 

Dekor - isti kao u trećem činu »Progonjenih« - radna soba Ezre Manona - jedne večeri mesec dana docnije. Kapci na prozorima su zatvoreni. Sveće na ploči iznad kamina osvetljavaju portret Ezre Manona u odori sudije. Orin sedi na očevoj stolici levo od stola, pišući pri svetlosti lampe. Omanja hrpa rukopisa mu je kraj desne ruke. Udubljen je u posao. Ostario je za tih mesec dana. Obučen je u crno, pa je i sličnost između njih dvojice sablasna. Sad izgleda skoro isto toliko star kao i njegov otac na portretu. Sumoran, zadovoljan osmeh mu iskrivi usne kad prestane da piše i počne da čita paragraf koji je upravo završio. Onda ostavi papir i podigne pogled ka portretu, zavalivši se u stolicu. ORIN (podrugljivo, obraćajući se portretu) Istinu, celu istinu i samo istinu! Je l' to ono što tražiš, oče? Stvarno hoćeš celu istinu? A šta bi rekli naši bližnji ako se istina ikad sazna? (Sumorno se nasmeje) Škakljivo pitanje, je l' te, poštovani sudijo! (Neko zakuca na vrata. On hitro zgrabi rukopis i ćušne ga u fioku) Ko je? LAVINIJA: Ja sam. ORIN (brzo zaključa fioku i stavi ključ u džep) Šta hoćeš? LAVINIJA (oštro) Molim te, otvori vrata! ORIN: Dobro, evo. (Žurno sredi sto, nasumice dohvati neku knjigu sa police, i stavi je, otvorenu, na sto, kao da ju je čitao. Onda otključa vrata pa se vrati do svoje stolice, dok Lavinija ulazi. Obučena je u zelenu somotsku haljinu, sličnu onoj koju je nosila Kristina u trećem činu »Povratka«, koja ističe njenu kosu i oči. Prividnom mirnoćom očigledno prikriva strah i očaj) LAVINIJA (sumnjičavo ga osmotri, uspevajući da izgleda nehajna) Što si se zaključao? (Priđe stolu) Šta to radiš? ORIN: Čitam. LAVINIJA (uzme knjigu) Očeve pravničke knjige? ORIN (podsmešljivo) Zašto ne? Pomišljam da studiram prava. To je i želeo, ako se sećaš. LAVINIJA: Misliš da ti verujem? Šta si u stvari radio? ORIN: Nešto si radoznala, a? LAVINIJA (silom uspeva da se nasmeši) Kako i ne bih, zaboga! Zbilja se čudno ponašaš u poslednje vreme - zaključavaš se ovde, zatvaraš kapke na prozorima, a lampa ti gori i usred dana. Nije za tebe dobro da po ovakvom vremenu ostaješ u ovoj zagušljivoj sobi. Treba da izlaziš na svež vazduh. ORIN (oštro) Mrzim dnevnu svetlost. Ona je - kao oko što me optužuje! Ne, ne, odrekli smo se mi dana, on je za normalne ljude... Ili, pre će biti, odrekao se on nas. Večita noć - smrtni mrak još za života - to je pravo prebivalište za krivce! Ti možda misliš da možeš otuda pobeći, ali ja nisam tako lud! LAVINIJA: Opet govoriš gluposti! ORIN: A kad radim, više mi odgovara veštačka svetlost, ljudska svetlost, ne božja - taj nemoćni čovekov pokušaj da sebe shvati, da sam za sebe opstane u sveopštem mraku! Lampa što sagoreva u sobi gde ga vrebaju seni - ona je simbol njegovog života! LAVINIJA (oštro) Radiš, kažeš? Šta radiš? ORIN (podrugljivo) Studiram zakone o zločinu i kazni, kao što si videla. LAVINIJA (opet se na silu nasmeši, i okrene na drugu stranu) Pa lepo, kad nećeš da mi kažeš, samo se ti pravi tajanstven, ako ti se to sviđa... (Napetim glasom) Ovde je tako tesno! Jedva se diše! To ti ne valja! (Priđe prozoru, otvori kapke i pogleda napolje) Noćas se ne vidi prst pred nosom. Nema nijedne zvezde. ORIN (sumorno) Mrak - bez ijedne zvezde vodilje! Kud smo se to uputili, Vini? (Onda se podrugljivo nasmeje) Eh, naravno, ti misliš da znaš kamo idemo, samo pazi da se ne oklizneš! LAVINIJA (piskavim glasom, kao da joj volja popušta) Umukni! Zar ne možeš da misliš na bilo šta drugo sem - (Onda se savlada, pa mu priđe; blago) Izvini. Noćas sam strašno nervozna. Valjda zbog te zapare. A i ti me sekiraš što bez prestanka mozgaš o prošlosti. To ti je nešto najnezdravije... (Potapše ga po ruci; utešno) Samo me to i brine, mili. 

ORIN: Hvala ti što misliš na moje zdravlje! Ali, na žalost, tu za tebe nema mnogo nade! Jer eto, osećam se - izvrsno! LAVINIJA (naglo se okrene k njemu, skoro izbezumljena) Kako možeš da mi podmećeš tako strašnu - (Opet se savlada, s mukom, pa se na silu nasmeši) Znam, samo bi hteo da me naljutiš, ali, bogme, nećeš. Bolje ti je? Divno. Večerao si bolje nego obično. A i prijalo ti je što smo se poduže šetali s Hejzel... ORIN (tupo) Da. (Skljoka se u stolicu levo od stola) Zašto mi nikako ne daš da budem s njom nasamo više od jednog minuta? Pristala si da je isprosim, a sad, kad smo vereni, nikad nas ne ostavljaš same! (Uz gorki osmeh) Ali, mislim da dobro znam zašto... bojiš se da se ne izreknem. LAVINIJA (sedne na stolicu preko puta njega; umorno) Možeš li da mi prebaciš - kad se već tako ponašaš? ORIN (mračno) Ne. I ja se plašim da ne ostanem predugo s njom. Plašim se - sebe. Nemam prava da budem u istom svetu gde i ona. A opet, privlači me ta njena čistota! Zbog njene ljubavi, sam sebi izgledam manje zao! (Uz jedak smeh) I istovremeno - hiljadu puta gori! To je ono najstrašnije! Ako misliš njom da se poslužiš da bi me se otarasila, žao mi je, ali - ne nadaj se. I ona je - usamljeno ostrvo! Bolje je drži podalje od mene, kažem ti. Jer, kad u njenim očima vidim da voli ubicu, moj zločin mi zastane u grlu kao otrovna bljuvotina, pa mi dođe da se ispovraćam - i da priznam! LAVINIJA (tiho) Da, i ja živim u stalnom strahu od toga da ćeš se u jednom takvom nastupu izreći pred nekim - sad kad je sve to prošlo i već zaboravljeno - kad se ni najmanje ne sumnja - ORIN (oštro) Zar si se nadala da ćeš izbeći kaznu? Koješta! Bolje priznaj i ispaštaj po zakonu, do kraja! Jedino tako možemo oprati naše duše umrljane majčinom krvlju! LAVINIJA (panično) Psst! Umukni! ORIN: Pitaj našeg oca, sudiju, je li tako! On zna! Stalno mi to ponavlja! LAVINIJA: O, Gospode! Opet ti - jedno te isto! Zar nikad nećeš ućutkati tu svoju nemirnu savest? Zar ne vidiš koliko me mučiš? Ti sam postaješ - moja nemirna savest! (Najednom se u njoj rasplamsa negdašnja ljubomora) Kako još uvek možeš toliko da voliš tu bestidnicu - kad znaš da je laka srca htela da te ostavi i da se uda za onog - ORIN (besno je optužuje) Da! Baš kao što i ti sad smeraš da me ostaviš i da se udaš za Pitera! E, bogme, nećeš! Manućeš se tih tvojih trikova čim saznaš šta sam pisao! LAVINIJA (napeto) Šta si pisao? ORIN (njegova ljutina se pretvara u zlurado zadovoljstvo) Aha, uplašila si se, je li? I treba! LAVINIJA: Govori šta si pisao! ORIN: To te se ništa ne tiče! LAVINIJA: Moram da znam! ORIN: Pa, pošto sam već skoro gotov, mogao bih i da ti kažem. Na njegov svečani zahtev - (Rukom podrugljivo pokaže portret) - Kao poslednji muški Manon - Bogu hvala! - pisao sam povest naše porodice! (Dodaje, pogledavši portret, uz kratak, zajedljiv smeh) Samo, ne bih hteo da se pomisli kako on odobrava sve što sam stavio na papir - taman posla! LAVINIJA (trudeći se da ostane mirna, napeto) Na kakvu to povest misliš? ORIN: Na istinitu priču o svim porodičnim zločinima, počev od deda Ejbijevog - o svim zločinima, pa i o našim, razumeš? LAVINIJA (bez daha) Zar si stvarno pisao i o - ORIN: Da! Pokušao sam da u prošlosti Manonovih otkrijem tajno skrovište zle kobi koja nas prati u životu! Činilo mi se - ako je jasno sagledam u prošlosti, moći ću da predvidim šta nam se sprema... Istina, još se ne usuđujem da išta predskažem, Vini, mada nagađam - (Sablasno se nasmeje) LAVINIJA: Orine! ORIN: A najviše sam pisao o tebi! Nalazim da si baš ti najzanimljiviji zločinac od svih nas! LAVINIJA (slomljena) Kako možeš da mi govoriš takve strahote, posle svega što sam - ORIN (kao da je nije čuo - neumoljivo) U tebi se steklo mnogo i mnogo čudnih, skrivenih tragova prošlosti Manonovih! Recimo, znaš onog prvog oficira, Vilkinsa, kad smo plovili za San Francisko? Eh, znam, mislila si da sam sav obnevideo od bola, ali ja nisam bio slep! Video sam koliko si ga želela! LAVINIJA (ljutito, ali i pomalo zbunjeno, kao da je kriva) Nisam ga skoro ni primećivala! Bio je za mene brodski oficir i ništa više! 

ORIN (podrugljivo) I Adam Brant je bio brodski oficir, je l' tako? Vilkins te je podsećao na Branta. LAVINIJA: Ne! ORIN: - pa si zato u Frisku odbacila crninu i kupila nove haljine istih boja kao majčine! LAVINIJA (besno) Ne govori mi više o njoj! Po tebi, ja kao da nisam živela svojim životom! ORIN: Želela si Vilkinsa kao što si želela Branta! LAVINIJA: To je laž! ORIN: Ti lažeš! Pretvaraš se kako nismo ubili majku, nego ju je samo stigla pravedna kazna, a predobro znaš da je iza svega toga bila samo tvoja mržnja i ljubomora! Upozorila me je na to, i najzad mi je jasno! Želela si Branta za sebe! LAVINIJA (besno) To je laž! Mrzela sam ga! ORIN: Da, omrzla si ga kad si otkrila da je njen ljubavnik! (Smeje se, jezivo i podrugljivo) Ali pustimo to zasad - znam, ti to ne bi priznala ni samoj sebi! - nego da vidimo šta sam napisao o tvojim avanturama na mom Usamljenom Ostrvlju. Ili, bolje reći, ostrvlju Adama Branta! Jer, ako se sećaš, i on je tamo bio! Živeo je, valjda, s nekom domorotkinjom! Takav ti je on bio! Jesi li pomišljala na to kada smo bili tamo? LAVINIJA (ošamućena) Prestani! Neću... neću to više da trpim - pazi se! ORIN (kao da je nije čuo, istim, jezivim i podrugljivim tonom) Kakav je raj to Ostrvlje bilo za tebe, a? Svi oni lepotani što bulje u tebe i tvoju divnu, neobičnu kosu! Tamo si najzad postala lepa kao majka! Osećala si da te svi žele, je l' da? To te je ispunilo ponosom! A tek onaj Avahani! Gledala si ga kako te, kroz haljinu, guta očima, kako te pogledom razgolićuje! I želela si ga! LAVINIJA: Nisam! ORIN: Ne laži! (Optužuje je, s divljačkom ljubomorom) Šta si s njim radila one noći kad mi je pozlilo pa si otišla da gledaš te njihove bestidne igre? Nešto se desilo između vas! Video sam ti lice kad si se vratila i zastala s njim ispred naše kućice! LAVINIJA (tiho, jednostavno i ponosito) Poljubila sam ga, poželevši mu laku noć, i to - iz zahvalnosti! To je bilo sve. Bio je dobar i bezazlen. Zahvaljujući njemu, osetila sam, prvi put u životu, da ljubav - uopšte - može da bude ugodna i prirodna. ORIN: Dakle, poljubila si ga, je li? I to je sve? LAVINIJA (u iznenadnom, svesno zlobnom, izazivačkom nastupu koji podseća na njenu majku iz poslednjeg čina »Povratka«, kad je dovodila Ezru Manona do besa neposredno pre no što ga je ubila) Pa šta i da nije? Ja nisam tvoja svojina! Imam pravo da volim! ORIN (reaguje kao onda njegov otac - lice mu pomodri - uz mukao, besni krik je dohvati za grlo) Ti - kurvo jedna! Ubiću te! (Najednom jadno, nemoćno klone) Ne! To si me sad lagala, je l' da? Za ime Boga, Vini, reci da lažeš! LAVINIJA (čudno potresena i uzdrhtala - promuca) Da - slagala sam te - kako si mogao i da pomisliš da sam - oh, Orine, nešto me je prosto nateralo da ti to kažem - i protiv svoje volje, nešto me svu obuzelo - ko zao duh! ORIN (neobuzdano se nasmeje) Duh, kažeš! Pa da, nikad nisi toliko ličila na majku kao u tom trenutku! LAVINIJA (grozničavo ga moli) Ne govori tako! Zaboravimo to! Oprosti mi! Molim te, zaboravi! ORIN: Dobro - ako nam duhovi dozvole da zaboravimo! (Za trenutak je ukočeno gleda, zadovoljno) Verujem ti - što se tiče tog Avahanija. Nisam to ni shvatao ozbiljno - inače bih ga ubio, a i tebe! To valjda znaš! (Ponovo opsednut istom sumnjom) Ali u mislima si ipak skrivila! LAVINIJA (plane, neobuzdano) Dosta o tome! Prestani da me mučiš, ili ću - ! Jednom sam te već upozorila! I opet ti kažem da paziš! Ne mogu to više da podnosim! I neću! ORIN (s izazivačkim, đavolskim podsmehom - tiho) Zašto me onda ne ubiješ? Pomoći ću ti da to pripremiš, kao kad smo se spremali da ubijemo Branta, tako da niko ne posumnja na tebe! I biću ti zahvalan! Gadim se sopstvenog života! LAVINIJA (zanemela od užasa, skoro bez daha) Oh! ORIN (tiho, bezumno navaljuje) Zar ne vidiš da sam sad na očevom mestu, i da si ti - majka? To je ta naša nasleđena zla kob koju nisam smeo da predskažem! Ja sam Manon za koga si okovana! I zar sad nije jasno - LAVINIJA (pokrije uši rukama) Ćuti, za ime Boga! (Onda se njen užas najednom pretvori u divljp bes; ona nesvesno ponovi istu onu pretnju koju joj je majka, izazvana, uputila u drugom činu "Povratka")

Pripazi se, Orine! Ti ćeš da budeš kriv ako - ! (Naglo prekine, zastrašena sopstvenim rečima) ORIN (satanski je izaziva) Ako - šta? Ako misteriozno umrem od srčane kapi? LAVINIJA: Ostavi me! Ostavi me na miru! Šta to govoriš? Kako možeš da budeš tako odvratan! Zar si zaboravio da sam ti sestra, koja te voli, koja bi dala svoj život samo da nađeš mira? ORIN (ton mu naglo postaje oštar, preteći) Ne verujem ti! Znam da nešto smišljaš! Ali bolje se čuvaj! Motriću ja na tebe! Znaj, ne dam da me ostaviš zbog Pitera! Moje pismeno priznanje će da bude u sigurnim rukama - i biće obelodanjeno ako samo pokušaš da se udaš za njega - ili ako slučajno umrem - LAVINIJA (grozničavo zgrabi njegovu ruku i divlje ga drmusa) Mani se takvih misli! I nemoj da me navodiš na njih! Mučiš me kao đavo! Neću to da slušam! (Klone, i slomljeno zajeca. Orin je ošamućeno gleda, kao da dolazi sebi; divljački izraz mu nestaje iz očiju, ostavljajući ih staklaste i beživotne) ORIN (čudnim glasom) Ne plači. Oni što su prokleti - ne plaču. (Teško se skljoka na očevu stolicu i zagleda se u pod. Najednom, opet oštro kaže) Idi, molim te! Hoću da ostanem sam - da završim posao. (I dalje jecajući, sa šakom preko očiju, Lavinija slepo napipava vrata i izlazi zatvorivši ih za sobom. Orin otključa fioku, izvuče rukopis, i uzme pero) (Zavesa)

TREĆI ČIN 

Dekor - isti kao u drugoj sceni prvog čina - dnevna soba. Lampa na stolu je upaljena, ali samo čkilji. Dve sveće gore na ploči iznad kamina, desno, bacajući svoju treperavu svetlost na portret Ejbija Manona iznad njih, i na portret drugih Manona na zidu, levo i desno. Oči na portretima kao da su žive i pune gorčine, njihov ledeni pogled »posmatra život s visine, kao da ga uopšte ne primećuje, jer je nepristojan«, kako se Orin izrazio o svom ocu u trećem činu »Progonjenih«. Ovaj čin se neposredno nadovezuje na prethodni. Lavinija dolazi iz radne sobe, prošavši kroz hol, pozadi. Prilazi stolu i pojačava svetlost lampe. Užasno je napeta. Uglovi usana joj se grče, grči i ispravlja prste, steže šake i uvrće ih polako, kao njena mati u poslednjem činu »Progonjenih«. LAVINIJA (izmučeno, počne da korača goredole, glasno mrmljajući) Ne mogu to da trpim! Stalno mi puni glavu - što priča da će da umre? Bolje bi mu bilo da... Što ne prikupi hrabrost? (U nastupu bolnog kajanja, dok očima nesvesno traži portrete Manonovih na desnom zidu, kao da su vidljivi simbol njenog Boga) O, Gospode, izbavi me od takvih misli! Znaš da volim Orina! Kaži mi kako da ga spasem! Ne daj mi da mislim na smrt! Još jednu smrt ne bih mogla da podnesem! Molim te! Molim! (Čuvši nekog u holu, pribere se, praveći se da lista neku knjigu na stolu. Set se pojavi na pragu) SET: Vini! LAVINIJA: Šta je, Sete? SET: Ma, ona glupača, Hana, opet se pomamila. Sišla u podrum, kaže, kad najednom - sve neki mravi ko da joj gmižu iza leđa. Bolje dođite da je nekako umirite - il' će da ode. (Dodaje, s gađenjem) Tako nam i treba kad smo ih oslobodili! LAVINIJA (umorno) Dobro. Porazgovaraću s njom. (Iziđe sa Setom. Pauza. Onda zazvoni zvonce na glavnom ulazu. Odmah zatim, vidi se Set u holu kako se vraća. Otvara ulazna vrata, čuje se kako pozdravlja Hejzel i Pitera, pa ulazi za njima u sobu) SET: Vini je tamo, oće nešto da vidi. Al' sa' će ona, samo vi sedite. PITER: Dobro, Sete. (Set opet iziđe. NJih dvoje priđu i sednu. Piter je raspoložen i dobroćudan, kao i uvek, ali se na licu njegove sestre oseća nervoza i nelagodnost, mada izgleda odlučna) Samo malo - pa ću morati da skoknem do Većnice, na onaj sastanak. Ne mogu da se izvučem. Ali vratiću se za jedan sat, možda i pre. HEJZEL (najednom malo zadrhti) Ne podnosim više ovu kuću. Ne volim tu da dolazim. Da nije Orina... Kao da mu je sve lošije. To što ga Vini drži ovde zatvorenog - pa to je - za njega najgore! PITER: On sam neće da izlazi. Znaš i sama - ona prosto mora da ga tera da se prošeta s tobom. HEJZEL: Pa i ona pođe s nama! Skoro ni za trenutak ne ostavlja ga samog. PITER (nasmeši se) A, zato si, znači, na nju ljuta! HEJZEL (oštro) Ne budi glup! Prosto mislim, a mogla bih i da joj kažem u lice, da loše utiče na Orina! Tu

nešto nikako nije u redu. On me neki put prosto plaši... A Vini... samo je gledam kako te merka. Toliko se promenila. Postala je skoro bezočna. PITER (ustaje) Ako ćeš tako da nastaviš -! Treba da se stidiš, Hejzel! HEJZEL: E pa ne stidim se! Imam prava da kažem kako se ona stara o njemu! Odsad ću to i da govorim! Nateraću je da ga pusti da provede koji dan kod nas. Pitala sam mamu, kaže, rado bi ga pogostila. PITER: Zbilja, mislim da bi to bila odlična ideja, za njih oboje. I ona treba da se odmori od njega. HEJZEL: Vini ne misli da je to odlična ideja! Pomenula sam joj to juče - i da samo znaš kako me je pogledala! (Odlučno) Ali nagovoriću ga da mi obeća da će sutra doći kod nas - ma šta ona rekla! PITER (umiruje je, tapšući je po ramenu) De, de, nemoj sad bez potrebe da se ljutiš. Pomoći ću ti da je ubediš da ga pusti. (Nasmeši se) Samo ti pomozi Orinu da ozdravi - tu ću i ja da se nađem pri ruci, makar iz sebičnih razloga. Jer, dogod je Vini vezana za njega, ne možemo da se venčamo. HEJZEL (gleda ga; polako) Je l' stvarno hoćeš - i sad - da se oženiš njom? PITER: Glupo pitanje! I kako to misliš - da li to i sad hoću? HEJZEL (glas joj drhti, kao da će briznuti u plač) Ah, ne znam, ne znam! PITER (saosećajno, ali i nervozno) Ama šta ti je, kog vraga? HEJZEL (čuje nekog u holu pa se pribere; upozorava brata) Psst! (Orin se pojavljuje na pragu, pozadi. Pogleda ih, a onda se brzo obazre oko sebe da vidi da li je tu Lavinija. Oboje ga dočekuju »Zdravo, Orine«) ORIN: Zdravo! (Uzbuđeno šapće, prilazeći im) Gde je Vini? HEJZEL: Set kaže - otišla je nešto da vidi. PITER (pogleda sat) Auh, moram da požurim na. taj sastanak u Većnici. ORIN (živo) Ideš? PITER (šaljivo) Ne treba zato da se toliko raduješ - nije red! ORIN: Moram da porazgovaram s Hejzel nasamo! PITER: Molim lepo! Nećeš morati da me izguraš! (Nasmeši se pljesnuvši Orina po plećima i iziđe. Orin ga prati očima dok ne čuje da su se za njim zatvorila ulazna vrata) ORIN (okrene se ka Hejzel, sa čudnim, prikrivenim uzbuđenjem) Slušaj, Hejzel! Treba nešto da mi učiniš! Samo čekaj! Moram da uzmem - (Istrči; čuje se kako kroz hol odlazi ka radnoj sobi. Hejzel zabrinuto gleda za njim. Trenutak docnije žurno se vraća s velikim zapečaćenim kovertom u ruci, koji joj predaje, govoreći bez daha; nervozno trza glavu, dok baca poglede ka vratima) Evo! Uzmi ovo! Brzo! Ne daj joj da vidi! Čuvaj to na sigurnom mestu - nek niko za to ne zna! Ako to držim ovde, ukrašće mi ga! Znam ja nju! Obećavaš? HEJZEL: Ali, Orine, šta je to? ORIN: Ne mogu da ti kažem. Nemoj da me pitaš. I obećaj da nećeš to da otvoriš - osim ako mi se nešto desi. HEJZEL (uplašena zbog njegovog tona) Kako to misliš? ORIN: Mislim, ako umrem - ili - ali najvažnije je ovo: ako pokuša da se uda za Pitera, hoću da ga - dan uoči venčanja - nateraš da to pročita. HEJZEL: Ti ne bi hteo da se ona uda za Pitera? ORIN: Ne! Ne sme da bude srećna! Mora da bude kažnjena! (Iznenada joj dohvati ruku - uzbuđeno) I slušaj, Hejzel! Ne smeš više da me voliš. Jedina ljubav za koju sada znam to je ljubav koja vezuje krivce, a to rađa još veću krivicu - dok čovek ne dospe na samo dno pakla, gde i ostane da počiva jer niže ne može da se spusti! (Oštro se nasmeje i okrene se od nje) HEJZEL: Nemoj tako, Orine! (Savlađujući svoje očajanje, uspeva da bude nežna i da ga teši) Psst! Jadni mali! Hodi ovamo. (On joj priđe. Ona ga zagrli jednom rukom) Slušaj. Znam da te nešto tišti - i ne bih htela da misliš kako sam radoznala - ali katkad mi se zbilja čini da bi ti laknulo kad bi mi rekao. Jesi li pomišljao na to, Orine? ORIN (čežnjivo) Jesam! Jesam! I hoću da se ispovedim, tebi, tako čistoj! (Zamalo da kaže, ali se naglo uzdrži, tupo) Ne. Ne mogu. I ne pitaj me... jer je volim. HEJZEL: Ali, ludi moj, pa sama Vini je rekla Piteru u čemu je stvar, a rekla mu je da mi to kaže. ORIN (grozničavo je pogleda) Šta je rekla? HEJZEL: Pa to - da ste se posvađali s majkom one noći kad se... i kako si toliko razmišljao o tome da si

na kraju sebe okrivio za njenu smrt. ORIN (oštro) A, tako! Znači, ako bih ti slučajno rekao... eh, lukava je, nema šta! Ali ovaj put nije dovoljno lukava! (Osvetnički) Pamti, Hejzel, šta sam ti dao, i uradi s tim tačno ono što sam ti rekao. (Preklinje je) Za ime Boga, Hejzel, ako me voliš, pomozi mi da se izbavim odavde - inače će da se desi nešto strašno! HEJZEL: Pa ja baš i hoću da ti pomognem! Dođi sutra, na neko vreme, kod nas. ORIN (gorko) Zar veruješ, makar za trenutak, da bi me ona uopšte pustila? HEJZEL: Ta imaš valjda prava da činiš što ti je volja! ORIN (zaverenički) Mogao bih da se izvučem kad me izgubi iz vida, pa da me sakriješ, a kad dođe po mene - da joj kažeš kako nisam kod tebe. HEJZEL (negoduje) Tako nešto nikad ne bih uradila! Ja ne lažem, Orine! (Prebacuje mu) Kako možeš da je se toliko plašiš? ORIN (čuvši nešto iz hola, žurno) Psst! Evo je! Ne daj joj da vidi šta sam ti dao. Odmah idi kući pa to zaključaj! (Na prstima se odmakne od nje, kao da se boji da ne bude zatečen kraj nje, pa sedne na sofu, desno, zauzevši sumnjivo nehajnu pozu. Hejzel izgleda zbunjena i kruta. Lavinija se pojavi na pragu, pa se trgne videvši da su Hejzel i Orin sami. Odmah oseti nešto u atmosferi, te oštro baci pogled na jedno i drugo ulazeći u sobu) LAVINIJA (gošći, trudeći se da izgleda ležerna) Izvini što sam se zadržala. HEJZEL: Ne mari. LAVINIJA (sedajući na stolicu u sredini) Gde je Piter? HEJZEL: Morao je da ode u Većnicu, na neki sastanak. Vratiće se. LAVINIJA (u čijem tonu počinje da se oseća nelagodnost) Je l' odavno otišao? HEJZEL: Ne, maločas. LAVINIJA (obraća se Orinu, oštro) Mislila sam da si u radnoj sobi. ORIN (osetivši njenu nelagodnost, podrugljivo) Završio sam onaj posao. LAVINIJA: Završio si - ? (Oštro pogleda svoju gošću, nastojeći da joj ton bude šaljiv) Uh, što vas dvoje izgledate tajanstveni! Šta ste se to dogovorili? HEJZEL (trudeći se da se nasmeje) Zašto, Vini? Što misliš - ? LAVINIJA: Nešto krijete. (Hejzel se trgne pa instinktivno pomeri ruku sa kovertom dalje iza leđa. Lavinija to primeti, kao i Orin, koji nespretno pokuša da pomogne gošći) ORIN: Ništa mi ne krijemo. Hejzel me je pozvala da odem kod njih, na neko vreme. I - idem. HEJZEL (odlučno ga podržava) Da. Doći će nam već sutra. LAVINIJA (uplašena i ljuta) Lepo od tebe. Znam da imaš najbolje namere. Ali on ne može da ide. HEJZEL (oštro) Zašto ne? LAVINIJA: Ne bih htela da o tome raspravljam, Hejzel! Valjda znaš - HEJZEL (ljutito) Ne znam! Orin je zreo i može da ide kud hoće! ORIN: Pusti je, Hejzel, nek priča šta hoće. Odsad ću ja da odlučujem - promene radi! (Lavinija ga pogleda, uplašena njegovim likovanjem) HEJZEL (nastojeći da ima poslednju reč, i da to Orin zapazi) Pa, trebalo bi da se raduješ. To će mu prijati bolje no išta. LAVINIJA (ljutito joj se obrati) Molim te, Hejzel, gledaj ti svoja posla! HEJZEL (skoči, zaboravivši, u ljutini, da sakrije koverat koji sad otvoreno drži u ruci) To i jesu moja posla! Volim Orina više nego ti! I - po tome kako se ponašaš - mislim da ga uopšte i ne voliš! ORIN (vidi otkriveni koverat pa joj vikne da je upozori) Hejzel! (Ona uhvati njegov pogled i brzo skloni ruku pozadi. Lavinija primeti taj njen pokret ali ne shvati odmah šta on znači. Orin nastavi, da bi opomenuo Hejzel) Rekla si da moraš rano kući. Ne bih hteo da te opominjem, ali - HEJZEL (žurno) Da, zbilja bih morala... (Pođe, trudeći se da se koverat ne vidi, svesna da je Lavinija podozrivo gleda, prkosno, Orinu) Čekaćemo te sutra - spremićemo ti sobu. (Laviniji, hladno) Pošto si me onako uvredila, Vini, shvataš, valjda, da više nismo prijateljice. (Nespretno pokuša da se izvuče iz sobe) LAVINIJA (iznenada stane između nje i vrata - ljutito je optužujući) Šta to kriješ iza leđa? (Hejzel pocrveni kao krivac, ali, ne hoteći da laže, ne rekne ništa. Lavinija se obrati Orinu) Jesi li joj dao ono što si pisao? (Pošto on okleva - besno) Odgovaraj! 

ORIN: Pa šta i da jesam? To je moja stvar! LAVINIJA: Ti - izdajico! Kukavico! (Divlje, njoj) Daj mi to! Jesi li čula? HEJZEL: Vini! Kako se usuđuješ da sa mnom tako razgovaraš! (Pokuša da ode, ali Lavinija ostaje upravo između nje i vrata) LAVINIJA: Nećeš odavde otići dok - ! (Onda klone, pa stane da preklinje) Šta to radiš, Orine! Reci joj da mi to da! ORIN: Ne! LAVINIJA (priđe mu i zagrli ga, preklinjući ga, dok on izbegava njen pogled) Ta razmisli malo, ne luduj! Nećeš valjda... Pa i ti si Manon! ORIN (oštro) Baš zato! LAVINIJA: Nemoj - majke radi! Voleo si je! ORIN: Mnogo je ona marila za to! Samo nemoj na nju da se pozivaš! LAVINIJA (očajnički) Onda mene radi! Znaš da te volim! Kaži joj da mi to da, pa ću sve da ti učinim, što god hoćeš! ORIN (gleda je pravo u oči, sagnuvši glavu, tako da mu je lice pored njenog - sa bolesnom napregnutošću) Obećavaš? LAVINIJA (odmakne se od njega - kolebljivo) Da. (Orin se nasmeje, ludo likujući - pa naglo prestane - i priđe drugoj, koja zbunjeno stoji, ne shvatajući šta je to iza njihovih reči, ali osećajući da je to nešto užasno, pa je silno uplašena. Orin kaže odsečno, pogleda uperenog u Laviniju) Daj mi to, Hejzel. HEJZEL (daje mu koverat; drhtavim glasom) Idem kući. Sutra, izgleda... ne treba... više... da te očekujemo. ORIN: Ne. Oprosti mi. Orin koga si volela poginuo je u ratu. (Uz grčeviti osmeh) Pamti samo tog mrtvog junaka, a ne njegovu gnjilu sablast! Zbogom! (Onda oštro) Molim te, idi! (Hejzel počne da jeca pa slepo pohita iz sobe. Orin se vrati Laviniji, koja još kleči kraj stolice. On joj ćušne koverat u ruku, grubo) Evo! Znaš li šta znači to tvoje obećanje? Da ćeš ostaviti Pitera? I da ga nikad više nećeš videti? LAVINIJA (napeto) Da. ORIN: I sad, sigurno, misliš da je to sve, da ću biti zadovoljan obećanjem koje sam iznudio od tebe, dok ćeš ti stalno vrebati priliku da ga prekršiš? A, ne! Nisam ja takva budala! Moram da budem siguran - (Ona ne odgovara niti ga gleda. On je ukočeno posmatra, dok mu se na iskrivljenom licu i u očima pojavljuje - želja) Rekla si da ćeš eve učiniti za mene. Velika je to reč, Vini - sve! LAVINIJA (zgrčena, izmiče se) Kako to misliš? Na kakvu to grozotu, uopšte, misliš u poslednje vreme - govoreći sve te ludosti? Ne, ne, neću da znam! Orine! Zašto me tako gledaš? ORIN: Ti kao da ne osećaš šta sad značiš za mene - šta si postigla - otkako smo ubili majku! LAVINIJA: Orine! ORIN: Sad te volim tim više što sam kriv, što smo oboje krivi! Možda te premnogo volim, Vini! LAVINIJA: Ti ne znaš šta govoriš! ORIN: Sad mi se, katkad, ne čini da si mi sestra, niti da si mi majka, nego neka neznanka sa istom divnom kosom - (Pomiluje joj kosu. Ona se naglo izmakne. On se neobuzdano nasmeje) Možda si ti - Marija Brantom, a? I još kažeš da u ovoj kući nema duhova! LAVINIJA (ukočeno ga gleda, užasnuta i opčinjena) Za ime Boga! Ne! Ti si umobolan! Ne misliš valjda! ORIN: Kako bih inače mogao biti siguran da nećeš da me ostaviš? Ovako - nikad se nećeš usuditi da me napustiš! Osećaćeš se krivom kao ja sad! Bićeš prokleta kao i ja! (S iznenadnim besom, videći na njenom licu užas i gađenje) Bogamu, zar ne vidiš da moram nekako da se osiguram, ili ću da poludim! Valjda ne želiš da poludim, je li? Onda bih premnogo govorio! I priznao bih! (Onda, kao da je ta reč uskomešala nešto u njemu, ton mu namah pređe u strasno preklinjanje) Vini! Za ime Boga, hajde da sve priznamo, da platimo kaznu što smo ubili majku, i da oboje nađemo mir! LAVINIJA (izmučena i iskušana; čežnjivim šapatom) Mir... (Onda smogne snage, pa besno skoči) Ne! Ti si kukavica! Nema šta da se prizna! To je samo bila pravda! ORIN (okrene se pa se obrati portretima na zidu, sa bezumnom porugom) Čujete li je? Videćete, Laviniju Manon ćete teže slomiti nego mene! Moraćete da je proganjate i opsedate dok je živa! LAVINIJA (gubeći naglo vlast nad sobom, ostrvi se na njega sa divljom mržnjom i besom) Mrzim te! Kamo sreće da si mrtav! Isuviše si zao - da živiš! Ubio bi se da nisi kukavica! ORIN (ustukne kao da je udaren, dok se mučni, ludački izraz njegovog lica pretvara u bolan i

prestrašen) Vini! LAVINIJA: Dabome! Nego šta! (Klone i histerično zajeca) ORIN (jadnim, preklinjućim šapatom) Vini! (Ukočeno je gleda, izgubljeno i bolno, još za jedan trenutak - a onda mu oči opet dobiju izbezumljeni izraz; sa grubom porugom) I to bi bila pravda, je li? Hoćeš da me nateraš da se ubijem kao što sam ja naterao majku? Oko za oko, je l' tako? Ali - (Naglo zastane i zagleda se pred sebe, kao da mu ta pomisao najednom zahvata bolesnu maštu; sav opčinjen, kao za sebe) Pa da! To bi i bila pravda - sad kada si ti majka! To ona govori iz tebe! (Sve je više opčinjen tim tokom misli) Da! Tako bih našao mir - i nju, opet - moje izgubljeno ostrvo... Smrt je i Ostrvo Mira - majka će tamo da me čeka... (Uzbuđeno i ozbiljno, obraćajući se pokojnici) Majko! Znaš li šta ću onda da uradim? Kleknuću, i zamoliću te da mi oprostiš - i reći ću - (Usne mu se grče, kao da povraća otrov) Reći ću, radujem se, majko, što si otkrila ljubav! Poželeću ti sreću, i tebi i Adamu! (Neobuzdano se smeje) Čula si me! Tu si, u kući! Zoveš me! Čekaš da me odvedeš kući. (Okrene se i krupnim koracima pođe ka vratima. Lavinija, koja je bila podigla glavu i sa užasom ga gledala dok je govorio poslednje rečenice - rastrzana kajanjem, potrči za njim i obisne mu se oko vrata) LAVINIJA: Ne, Orine! Ne! ORIN (odgurne je, grubo i ljutito, ali i kao brat) Sklanjaj se, jesi li čula? Majka me čeka! (Dospe do vrata. Onda se okrene i oštro kaže) Psst! Ide Piter! - da ćutiš! (Vrati se u sobu; Piter se pojavljuje na pragu) PITER: Izvin'te što odmah ulazim. Vrata su bi.la otvorena. Gde je Hejzel? ORIN (s neprirodnom nehajnošću) Otišla kući. (Brzo, značajno i podrugljivo pogledavši Laviniju) Nego, odoh ja u sobu da očistim onaj moj pištolj. Sav je zapušten - starudija jedna... Baš dobro što si došao. Možeš da joj praviš društvo. (Okrene se i iziđe. Piter zbunjeno gleda za njim) LAVINIJA (prigušeno krikne) Orine! (Nema odgovora, samo se čuje kako se zatvaraju vrata radne sobe. Ona potrči za njim, zastane, baci se Piteru u naručje, kao da hoće da se zaštiti, pa počne brzo da govori, da bi potisnula svoje misli) Stegni me, mili! Samo je ljubav važna, je l' da? Ona - pre svega! I nikakva cena nije prevelika za nju, je li? Ili za mir! Svak mora da ima svoj mir - jer nema snage da zaboravlja - i niko nema prava da drugom ne daje mira! (Učini pokret kao da. hoće šakama da pokrije uši) PITER (uplašen zbog njenog grozničavog uzbuđenja) Lud je što se, u takvom stanju - igra tim revolverom. Da mu ga uzmem? LAVINIJA (još ga više prigrli; brzo) Oh, zar neće biti divno - kad se venčamo, pa kad budemo imali svoju kuću, sa baštom i drvećem. Baš ćemo biti srećni! Volim sve što prosto raste - ka suncu - sve što je pravo i jako! Mrzim sve što se uvija, krivi, što se razjeda i zauvek vene u senci! (Onda podigne gld.s, kao da će je spopasti histeričan napad - opet uz čnstinktivan pokret da pokrije uši) Ne mogu podne,či da čekam - čekam i čekam i čekam - ! (Iz radne sobe, s druge strane hola, začuje se prigušen pucanj) PITER (otrgne se od nje i potrči ka vratima) Gospode! Šta je to? (Istrči u hol) LAVINIJA (nemoćno klone, pa se pridržš za sto; nejakim, drhtavim glasom) Orine! Oprosti mi! (Savlada se, uz užasni napor volje. Usne joj se pretvore u ukočenu, ledenu crtu. Mehanički sakrije zapečaćeni koverat u fioku u stolu i zaknjuča je) Moram da odem u - (Okrene se da pođe; pogledom uhvati oči Manonovih na portretima, prikovane za nju kao da je optužu]u; prkosno) Što me tako gledate? Zar to nije bio jedini način da sačuvam i vašu tajnu? Ali sad sam jednom zauvek raskrstila s vama, jeste li čuli? Ja sam na majku - a ne na bilo koga od vas! (Ispravi se, učinivši to opet na onaj odsečan, vojnički način kojim je nekad podražavala oca - kao da se upravo tim odricanjem Manonovih vratila u porodično okrilje - i kruto, vojnički, ode iz sobe) (Zavesa)

ČETVRTI ČIN 

Dekor - isti kao u prvoj sceni prvog čina - ispred kuće. Kasno je popodne, tri dana docnije. Kuća Manopovih izgleda skoro isto kao u prvom činu »Povratka«. Blaga, zlatasta sunčeva svetlost treperi kao svetlucava magla po belom tremu u stilu grčkog hrama, pojačavajući belinu stubova, zelenilo žbunja, crnilo i zelenilo borova. Stubovi bacaju crne senke, nalik na šipke, na sivi kameni zid iza njih. Svi kapci su otvoreni i zakačeni; otvoreni su i prozori. U prizemlju, donji delovi prozora, podignuti,

odbijaju svetlost sunca, kao namrštene, osvetničke oči u kojima tinja vatra. Set polako dolazi stazom zdesna, napred. Drži par makaza za travu, pa gega praveći se da kreše ivicu travnjaka uza stazu. Ali, u stvari, samo ubija vreme, žvaćući duvan, i pevajući žalostivo, za sebe, svojim staračkim, kukavnim glasom, koji je sad samo senka nekad dobrog baritona, mornarsku popevku »Šenando«. SET: »O, Šenando, kad za te čujem, O tebi sav dan snujem! O, Šenando, ne mogu doći, Jer moram već ove noći Niz drugu reku poći! O, Šenando, za tobom plamtim Jer tvoju kćer još pamtim!« (Prestane da peva i stane, gvireći levo, ka cvetnom vrtu, van scene; odmahne glavom pa promrmlja, za sebe) Eto, opet mi je brala cveće. Ko nekad njena majka - samo još gore. Već je svu kuću nakitila. Tja, mislio sam da će posle pogreba da prestane. Ostaće mi bašta bez ijedne cvećke! (Okrene glavu pa nastavi da pomalo radi, turobno mrmljajući) Baš čudno, kažu neki, da se vojnik ubije čisteći oružje. Sa' će svi da je se kloneSamo l' sad čuju - Manon, to ti je za njih - smrt naprečac! (Sa sumornim ponosom) Al' Vini zna kako treba s njima. Niko nju neće naterati da išta pokaže! Prava manonovska krv, pa to ti je! (Lavinija dođe sleva. Tri dana koja su u međuvremenu prošla izvanredno su je promenila. Telo joj je, u dubokoj crnini, opet mršavo, grudi ravne. Porodična sličnost njenog lica sa maskom kao da je sad još naglašenija. Lice joj je duboko izborano, iznureno od nesanice i napora, kao isklesano, bezizrazno. Usne su joj beskrvne, sumorno stisnute. Nosi poveću kitu cveća, koju pruža Setu) LAVINIJA (čudnim, muklim glasom) Uzmi ih, Sete, i daj ih Hani. Kaži joj da ih razmesti unutra. Hoću da kuća bude puna cveća. Doći će Piter, pa hoću da sve bude udešeno i vedro. (Sedne pri vrhu stepenica, prava kao sveća, držeći ruke čvrsto uz sebe, stisnuvši noge i stopala; gleda pravo u sunce, ne trepćući, ledeno i prkosno) SET (stoji, držeći cveće i posmatrajući je zabrinuto) Vido sam te 'de sediš tu na stepenicama još kad sam usto, jutros u pet - ko svakog jutra odkad se Orin... Nikako nisi spavala, a? (Ona gleda pred sebe, kao da ga nije čula. On nastavi da joj se ulaguje) Šta misliš, da ti dovučem neku sofru, da malo tu poležiš, je li, Vini? Možda bi malo i odremala - to bi ti baš dobro došlo. LAVINIJA: Ne, Sete, hvala. Čekam Pitera. (Posle kraće pauze, radoznalo) Što mi nisi rekao da uđem u kuću i tamo legnem? (Set se pravi da nije čuo pitanje, izbegavajući njen pogled) Sve ti je jasno, je l' da? Odavno si s nama, Manonovima! Znaš da nema odmora u ovoj kući, koju je deda sagradio da bude hram mržnje i smrti! SET (izrekne se) I ne pokušavaj ovde da živiš, Vini! Udaj se za Pitera i beži! LAVINIJA: I udaću se za njega! A i otići ću s njim, zaboraviću ovu kuću i sve što se u njoj ikad desilo! SET: Ta ti valja, Vini! LAVINIJA: Zaključaću je i pustiću je da dotraje na suncu i kiši. Na zidovima će da istrunu portreti Manonovih, a duhovi će utonuti u smrt. I Manonovi će da budu zaboravljeni. Ja sam poslednja od njih, ali ne zadugo. Biću gospođa Najls. Onda su gotovi! Hvala Bogu! (Zavali se na suncu i sklopi oči. Set je zabrinuto pogleda, odmahne glavom i pljune. Onda nešto začuje, pa pogleda niza stazu, levo, van scene) SET: Vini, ide Hejzel. LAVINIJA (trgne se i kruto pridigne, uplašena) Hejzel? Šta hoće? (Skoči, kao da će utrčati u kuću, a onda zastane na vrhu stepeništa; glas joj postaje grub) Sete, idi da radiš nešto iza kuće, molim te! SET: Dobro. (Polako odlazi sa scene, iza jorgovana, dok Hejzel dolazi sleva, napred; dovikne) 'Bro veče, Hejzel! HEJZEL: Dobro veče, Sete. (Zastane i pogleda Laviniju. Lavinija joj uzvraća čvrstim i prkosnim pogledom. Hejzel je u crnini. Lice joj je tužno i bledo, po očima joj se vidi da je mnogo plakala, ali se u njoj oseća neka tvrdoglava odlučnost, dok se rešava i prilazi dnu stepenica) LAVINIJA: Šta hoćeš? Veoma sam zauzeta. HEJZEL (tiho) Neće mi trebati mnogo vremena, Vini, da ti nešto kažem. Samo sam zato i došla. (Najednom plane) Laž je da se Orin slučajno ubio! Znam da je laž! On je to hteo! 

LAVINIJA: Bolje pripazi šta govoriš. Ja mogu da dokažem kako je bilo. Piter je bio ovde - HEJZEL: Ne tiče me se šta drugi kažu! LAVINIJA: Od tebe bih najmanje očekivala da optužiš Orina - HEJZEL: Ne optužujem ja njega! Kako se usuđuješ da to kažeš! Optužujem - tebe! Ti si ga na to naterala! O, znam da to ne mogu da dokažem - kao ni mnogo štošta što je samo nagovestio! Ali znam, sigurno su se događale strašne stvari - i sigurno si ti za njih kriva! LAVINIJA (prikrivši prestrašeni trzaj, pribegne izveštačeno prekornom tonu) Šta bi Orin mislio kad bi znao da si na dan njegove sahrane došla da me optužiš za nesreće koje su snašle našu porodicu? HEJZEL (oseća se krivom, a u isto vreme, prkosno, oseća da je u pravu) Dobro, Vini. Više ništa neću da kažem. Ali znam - a znaš i ti - da ima nečeg... nečeg što je Orina teralo da izludi - (Prekine i zajeca) Jadni Orin! LAVINIJA (gleda pravo ispred sebe, usne joj se grče; prigušenim glasom, kroz stisnute zube) Ne - nemoj tako! HEJZEL (savlada se, posle kratke pauze) Izvini. Nisam došla da govorim o Orinu. LAVINIJA (nelagodno) Nego zbog čega? HEJZEL: Zbog Pitera. LAVINIJA (kao da je to nešto čega se plašila - oštro) Ostavi ti Pitera i mene na miru! HEJZEL: E - neću! Nećeš da se udaš za njega i da mu upropastiš život! (Moli) Nemoj, Vini! Zar ne vidiš da s tobom nikad ne bi mogao da bude srećan? Ti bi ga samo uvukla u te grozote - ma koje da su - da bi ih delio s tobom! LAVINIJA: Kakve grozote? HEJZEL: Znam, Piter ni o kome ne može ružno da misli, ali zamisli da ste u braku, sami... ti to ne bi mogla da sakriješ! Morao bi da oseća što i ja sada! I nikad ne bi mogla da budeš srećna, jer bi se to isprečilo između vas! (Opet preklinje) Ah, Vini, ne budi nepravedna prema njemu! Moraš da misliš na njegovu sreću - ako ga zbilja voliš! LAVINIJA (muklo) I volim ga! HEJZEL: A već je, zbog tebe, počeo da biva nesrećan! LAVINIJA: Lažeš! HEJZEL: Sinoć se posvađao s mamom kad je pokušala da razgovara s njim. To mu je bilo prvi put u životu! On nije takav. Ti si ga promenila. Otišao je od kuće i odseo u hotelu. Kaže, više nikad neće da progovori ni s majkom ni sa mnom. A uvek je bio divan sin - i brat. Nas troje smo bili tako srećni. Mami je to slomilo srce. Samo sedi i plače. (Očajnički) Nemoj tako, Vini! Inače - bićeš kažnjena! Piter bi te na kraju omrznuo! LAVINIJA: Ne bi! HEJZEL: Zar ćeš rizikovati da nateraš Pitera da učini što i Orin? I mogao bi, ako jednom otkrije istinu! LAVINIJA (sa žestinom) Kakvu istinu, luda glavo? Šta da otkrije? HEJZEL (optužuje je) Ne znam - ali ti znaš! Zaviri u svoje srce i upitaj se pred Bogom treba li da se udaš za Pitera! LAVINIJA (očajnički, na. izmaku snage) Da! Pred Bogom! Pred bilo čim! (Unese joj se u lice, besno) Ostavi me na miru - idi - ili ću uzeti Orinov revolver i ubiću te! (Bes joj se stiša, ostavljajući je klonulu i potresenu. Priđe svojoj stolici i skljoka se u nju) HEJZEL (ustuknuvši) Oh, užasna si! Pa ti bi to i mogla - ! Vini! Otkud si postala takva? LAVINIJA: Odlazi! HEJZEL: Vini! (Lavinija sklopi oči. Hejzel stoji i ukočeno je gleda. Posle kratke pauze - drhtavim glasom) Pa dobro. Idem. Šta mogu, moram da imam poverenja u tebe. Znam, čast i pravda za tebe još nešto znače, u dubini duše... jer ti si Manonova! (Lavinija se kratko i gorko nasmeje, ne otvorivši oči) Bar to duguješ Piteru - da mu daš da pročita ono što je Orin ostavio u kovertu. To me je sam Orin molio, da Piter to pročita pre no što se venčate. To sam već rekla Piteru, Vini. LAVINIJA (ne otvarajući oči, čudnim glasom, kao za sebe) Eh, ti mrtvi! Što ne umru već jednom! (Hejzel je uplašeno gleda, ne znajući šta da čini; nesigurno se osvrće, pa primeti da neko dolazi sleva, napred, izvan scene) HEJZEL (brzo) Evo ga. Idem okolo. Neću da me vidi. (Pođe, ali zastane kraj žbuna jorgovana; sažanjivo) Znam, Vini, da ti je teško - i znam da će te savest naterati da učiniš šta treba - pa nek ti Bog pomogne.

(Brzo pođe, obišavši jorgovan, pa zađe iza kuće) LAVINIJA (pogleda za njom i prkosno dovikne) Ne tražim ja oproštaj ni od Boga ni od bilo kog drugog. Opraštam sebi sama! (Nasloni se i opet sklopi oči; gorko) Postoji valjda negde pakao i za pravedne! (Piter dolazi sleva, napred. Izgleda umoran i izmučen. Ide polako, oborena pogleda - a onda ugleda Laviniju i odmah se s naporom pribere, da bi izgledao vedar) PITER: Zdravo, Vini. (Sedne na ivicu trema, kraj nje. NJoj su oči još sklopljene, kao da se boji da ih otvori. On je zabrinuto pogleda) Izgledaš strašno iscrpena. Nisi spavala? (Miluje joj nadlanicu, s nezgrapnom nežnošću. NJene se usne zgrče, uglovi im se opuste; ona uguši jecaj. On nastavi, utešno) Strašno je to bilo za tebe, ali ne brini, brzo ćemo se venčati... LAVINIJA (ne otvarajući oči, čežnjivo) Volećeš me, i nećeš mi dati da se sećam svega toga? PITER: Dabome! I pre svega, izvući ću te iz te uklete kuće! Možda ti izgledam smešan, ali zbog nje i ja postajem sujeveran. LAVINIJA (ne otvarajući oči, čudnim glasom) Da. U njoj ljubav ne može da preživi... Otići ćemo, pustićemo kuću da skonča - i zaboravićemo mrtve. PITER (s prizvukom gorčine i ljutnje) Samo da Shmo što dalje, ako mene pitaš! Mrzim ovaj prokleti grad i sve ljude u njemu! LAVINIJA (trgne se, otvori oči i pogleda ga) Nikad te dosad nisam čula da govoriš tako... ogorčeno! PITER (izbegavajući njen pogled) Ima stvari koje bi svakog ogorčile! LAVINIJA: Misliš, zato što si se posvađao s majkom i sestrom... zbog mene? PITER: Otkud znaš? LAVINIJA: Hejzel je maločas bila ovde. PITER: I rekla ti je? Glupača jedna! Šta joj je to trebalo? LAVINIJA: Nije joj po volji da se udam za tebe. PITER (ljutito) Što se ona tu trpa? S kakvim pravom? (Pomalo nelagodno, na silu se smešeći) Pa, nećeš valjda na nju da obraćaš pažnju! LAVINIJA (više kao da odgovara nekom svom unutrašnjem glasu nego njemu - ukrutivši se na stolici - prkosno) Neću! PITER: Ona i majka su, najednom, svašta uvrtele sebi u glavu. Ali, proći će ih to. LAVINIJA (ispitivački ga pogleda; nelagodno) A ako ih ne prođe? PITER: Hoće kad se venčamo - ili ću da raskrstim s njima! LAVINIJA (posle pauze, uzme njegovo lice u svoje šake i okrene ga k sebi) Mili! Čekaj da te vidim! Ti patiš! Vidim ti bol u očima! Uvek su bile pune poverenja! A sad su pune podozrenja i straha od života! Šta učinih od tebe, mili! Zar već? Počinješ li da sumnjaš u mene? Pitaš se šta je to Orin napisao? PITER (žestoko protestuje) Ne! Taman posla! Kao da ne znam da nije bio pri sebi! Što bih uopšte pridavao ikakav značaj - LAVINIJA: Kuneš se da nikad nećeš sumnjati u mene - ni zbog čega? PITER: Šta misliš ti o meni? LAVINIJA: I da nikom nećeš dopustiti da stane između nas? Ništa nas neće sprečiti da budemo srećni, je l' da? Nećemo dati da išta to pokvari, je li? PITER: Naravno da neću! LAVINIJA (sve bespomoćnije) Hoću da se što pre venčamo, mili! Plašim se! Hoćeš odmah - večeras? Lako ćemo naći sveštenika. Mogu za tren oka da se presvučem - u boju koju voliš! Venčaj se danas sa mnom, mili! Bojim se da čekam! PITER (zbunjen i zgranut) Ali ne misliš valjda stvarno? Otkud možemo. Pa zar na dan kad je Orin... Iz poštovanja prema njemu... (S podozrenjem i protiv svoje volje) Ne vidim što se toliko bojiš da malo pričekamo. Šta može da se dogodi? Je li u onom što je Orin napisao bilo nečeg što bi nas sprečilo da - ? LAVINIJA Suz neobuzdan smeh, ali i utučeno) Mrtvi staju između nas! I uvek će tako, Piteru! Poveravaš mi svoju sreću. Ali to znači da poveravaš sebe pokojnim Manonovima - a njima ne treba poveriti ljubav! Predobro ih ja znam! I ne bih mogla podneti da gledam kako ti se oči pune gorčinom, kako ih kriješ od mene, kako je zatrovana njihova vera u život! Suviše te volim! PITER (zbog toga postaje još nemirniji i podozriviji) Šta to govoriš, Vini? Ko da ima nečeg - LAVINIJA (očajnički) Ne! Ničeg nema! (Najednom mu se obisne oko vrata) Nemoj o tome da misliš - još

ne! Hoću još malo da budem srećna - uprkos svim pokojnicima! Zaslužila sam to! Dosta sam činila -! (Sve očajnija, neobuzdano preklinje) Znaš šta, mili! Što da čekamo venčanje? Hoću malo sreće - bar za trenutak - i ljubavi - to će mi biti naknada za ono što će doći! Hoću to - sad! Zar ne možeš da budeš jak, mili, i jednostavan, i čist? Zar ne možeš da zaboraviš greh, da vidiš koliko je ljubav divna? (Poljubi ga sa očajničkom strašću) LJubi me! Stegni me! Poželi me! Želi 1me toliko da bi, za mene, svakog ubio! Kao ja - za tebe! Uzmi me u ovoj kući mrtvih! Voli me! Naša će ljubav da ih rastera! Postideće ih, oteraće ih opet u smrt! (U najvišem zanosu očajničkog, mahnitog predavanja) Poželi me! Uzmi me, Adame! (To ime koje joj je izmaklo - osvesti je, zbunjena, glupavo se smejući) Adame? Što sam te tako nazvala? To ime nikad nisam ni čula - osim u Bibliji! (Najednom bespomoćno, izgubivši svu nadu) Uvek ti mrtvi među nama! Ništa nam više ne vredi! PITER (ubeđen da ju je spopao histeričan nastup, ali i zgranut i zgrožen njenim izlivom strasti) Vini! Pa to su ludosti! Ti ne znaš šta govoriš! Ti - nisi takva! LAVINIJA (potpuno utučeno) Ne mogu da se udam za tebe, mili. Ne treba više da me viđaš. (On je zapanjeno i tupo gleda) Idi kući. Pomiri se s majkom i sestrom. Oženi se nekom drugom. Meni je ljubav zabranjena. Mrtvi su suviše jaki! PITER: (sav smušen) Vini! Šta ti je? Jesi li poludela? Otkud najednom - ! (Sumnjičavo) Je l' ti to - zbog onog što je Orin napisao? Šta je to? Imahm valjda prava da znam! (Pošto ona ne odgovara - još podozrivije) Vrlo je čudno govorio - nešto je bilo s tobom na tom Ostrvlju. Je l' to nešto - nešto u vezi s onim domorocem? LAVINIJA (najpre instinktivno reaguje kao na uvredu) Piteru! Kako se usuđuješ - ! (Onda se najednom uhvati toga - kao da je to neki izlaz; sa nameštenom oporošću) Pa dobro! Jeste, ako moraš da znaš! Neću više da lažem! Orin je slutio da sam spavala s njim! I jesam! PITER (zapanjen, ustukne od nje, slomljeno) Vini! Jesi li luda? Ne verujem ti! Ti - ne bi mogla! LAVINIJA (piskavo) Zašto ne? Želela sam ga! Htela sam da od njega naučim šta je ljubav - ljubav koja nije greh! I naučila sam, kažem ti! Uzeo me je! Bila sam mu ljubavnica! PITER (ustukne kao da ga je ošamarila, buljeći u nju sa užasom i gađenjem; gorko i besno, isprekidano) Znači - majka i Hejzel su imale pravo - u duši si zla - nije čudo što se Orin ubio. Snaći će te kazna za to, da znaš! (Slepo otrči stazom, levo) LAVINIJA (gleda za njim, a onda skoči za njim, uz kratak, očajni krik) To je laž, mili! Nisam! (Naglo zastane, ukruti se i ispravi, zauzevši svoj nekadašnji stav. Gleda niza stazu za njim, a onda se okrene, rekavši izgubljeno i prazno) Zbogom, mili. (Set dolazi sleva, pozadi, oko ugla kuće. Zastane za trenutak, posmatrajući je, namršten, u nedoumici. Onda, da bi joj skrenuo pažnju na to da je prisutan, počne poluglasno da peva svoju setnu pesmicu »Šenando«, obazirući se istovremeno oko sebe, kao da nešto traži) SET: »Ja moram već ove noći Niz drugu reku poći...« LAVINIJA (ne gledajući ga, prihvati reči te pesmice; uz turoban, iskrivljen osmeh) Neću ja nikud poći, Sete... još ne. Moje je mesto ovde - uz mrtve Manonove! (Suvo se nasmeje, kao da nečim škljoca, i okrene se da pođe u kuću) SET (uplašen njenim izrazom lica zgrabi je za ruku) Ne ulazi tamo, Vini! LAVINIJA (tmurno) Ne boj se. Ne idem ja maminim i Orinovim putem. Tako se izbegava kazna. A niko nije ostao da me kazni. Poslednja sam od Manonovih. Moram sama sebe da kaznim! Život sa mrtvima, ovde, gora je kazna nego smrt ili robija! Nikud neću izlaziti, niti ću ikog da vidim! Daću da se zakucaju prozorski kapci, da nikad više sunce ne prodre unutra. Živeću s mrtvima sama, čuvaću njihove tajne, a oni nek me progone dok se prokletstvo ne okaje i dok se poslednjem Manonu ne dopusti da umre! (Sa čudnim, surovim osmehom sagledajući godine koje će provesti mučeći samu sebe) Znam, postaraće se oni da ioživim što duže! Samo su Manonovi u stanju da sebe kažnjavaju što su se uopšte rodili! SET (sa sumornim razumevanjem) Hm. Nisam čuo ni reč od svega što si rekla, Vini. (Praveći se, opet, da nešto traži po zemlji) Tu sam negde ostavio papuče... LAVINIJA (okrene se k njemu, oštro) Idi sad, zatvori sve kapke, i čvrsto ih zakucaj. SET: Dobro. LAVINIJA: I reci Hani da izbaci sve cveće. SET: Dobro. (Prođe kraj nje, uza stepenice, i uđe u kuću. Ona se pbpne do trema, a onda se malo

okrene i tu postoji, kruta i ispravljena, gledajući sunce ledenim očima. Set pomoli glavu kroz prozor desno od vrata, i povuče kapke koji se uz tresak zalupe. Kao da je to bila komanda, Lavinija se naglo okrene na mestu, i kruto, vojnički, uđe u kuću zatvorivši vrata za sobom) (Zavesa) 

KRAJ