Tekst priredila: Emanuela Hadžić

Broj indeksa: 100277

Studijska grupa: Srpska knjizevnost i jezik sa komparatistikom

Internet i književnost u nastavi

Ivo Andrić: „Susedi“, i „Reči“

29.05.2011

1

SUSEDI

Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam

unapred znao kuću u kojoj ću stanovati.

Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani

dostojnim da stanuju u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao

fizikus u našu varoš, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospođice

Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj

porodici i o meni).

Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate

oficirske porodice, živela je u udobnom stanu od četiti sobe. To je bio celi gornji sprat

jedne stare jednospratne kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim

pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak

pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U stvari, njoj i postarijoj

sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala jednu od

te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala

je sobu zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još

više radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana

se, kao sve stare gospođice, bojala razobjnika.

Izdavanjem toga stana „otmenom samcu“ bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna

usedelica, nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i

nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li će se izdati stan, kako, kada, kome i pod

kojim uslovima, bilo je dugo protresano između dve žene. Uslovi nisu bili laki ni

jednostani. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u istom kraju; drugo,

onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa

sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po

čemu ličio na vulgarno izdavanje studentskih stanova.

Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio.

Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostviti pismo i doći

sutradan. Tada sam požljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila

o svemu gospođicu Marijanu. Razgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne

2

samo dug nego i vrlo galsan, jer je gospođica bila očigledno tvrda na ušima, tako da

sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti.

Najposle, dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U

mom stanu nameštaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan,

predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona

bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno,

svetlo i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi

reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća

pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva.

U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni

vesela tišina u kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima

svakidašnjice, ali u svojim mislima računaju samo sa večnošću onog sveta.

Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa

Lizom, žustrom, mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale

zelene oči nepoverljiva i energična pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno

pozivala na svoju „gospođicu“, izgovarajući njeno ime s naročitim naglaskom gotovo

pobožnog respekta. „Gospođica ne voli ovo... gospođica ne dopušta to...“ Na kraju, ja

sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličinje snage, mudrosti i

nepristupnog gospodstva.

Sve se svršavalo sa Lizom ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani.

Tako sam izveden prvi put pred nju i predstvljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U

prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa,

glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio pretrpan persijskim ćilimima zagasite

boje, zidovi su bili prekrivani goblenima koji su davno izgubili svežinu, slikama

nemačikh slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U

uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao

da je od kartona.

Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih

se naslućivala isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i

slikama pretrpana prostorija.

Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode

stajala je sitna ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je i sama deo

3

ovog muzejskog nameštaja. Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U

protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam

podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo belo, ali

nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo

začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i

siva prašina napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na

voštane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne

ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom, bledom licu odudarale su kao dva crna

kruga ženine oči bez sjaja.

Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajući svaku reč vrlo glasno,

sporo i odvojeno, kao što govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela

novac koji sam ja položio na mali stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne

pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom neobičnih tamnih očiju, kod kojih se

ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve.

Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime

Liza izgovara sa strahom i poštovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše,

neporecivo i neopozivo sudište. I otada mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dena u

mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minua, da joj se poklonim i da primim

potpisanu priznanicu.

Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni

mislio na gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao

sam govoro svakog dana da je čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica

provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su

ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim ćilimom čije su bujne i ne

baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću kad sam

gasio svetlost i sklapao oči na san.

Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i

neurednije spavao, nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih

svetlosti bilo je za nas isto što i svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama,

krčmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne

spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kući

na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još po nekoliko puta pratili jedan

4

drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema

noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam

ostajao do pred podne u postelji. Ali već druge nedelje Liza mi je izjavila odlučno da

gospiđica smatra da moj način života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može

dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u podne umesto već ujutru, kao što radi

ceo razuman i pristojan svet. Ni sâm ne znam kako ni zašto, ja sam se pokorio volji

nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri

sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da

odspavam po dva-tri sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle

podne počinjao je gotovo svakog dana u susednoj sobi glasan razgovor između

gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovornog čoveka. Njegov glas

bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još

povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponavljajući.

– Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme

napolju; pogano vreme, kažem ti.

– Je li hladno?

– Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem.

Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslopodnevnog

sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivale

pojedine rečenice noćašnje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i

najvećim vrednostima života.

Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje.

Bio sam osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo

ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli

kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i šta misli o njihovim razgovorima. Ti

razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće je bila reč o

vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po

imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina

uopšte.

Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih

nižih regiona života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala

u reč i zapitikivala svojim reskim glasom beznadežno gluvih ljudi.

5

– Danas sam sreo Agatu – počinje čovek, ali ga žena prekida.

– Koga? Agatu? Šta hoće ona?

– Ništa neće. Ima žuticu.

– To je i bila njena farba – viče gospođica Marijana.

– Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet,

kaže.

– To je on oduvek imao.

Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva Montana pale su opet osetno.

Žena to prima s ogorčenim kliktanjem.

– Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem.

– Ja razumem sve – kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. –

Svet je već odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i

prolazi.

– Ko dolazi?

– Niko ne dolazi. Sve je krenulo naopako, kažem.

– Pa šta da se radi?

– Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće,

da ovom besom nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni

onda pokupovati budzašto.

Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I

to uvek o sitnim vestima sa poslednjih strana, koje se odnose na svakodnevni,

materijalni život čovekov; o cenama plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv

raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i nadnicama, o štetnosti duvana

za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i kostiju u privredi

zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu reč

vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima

čuđenja ili odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna

razmatranja. Svakog dana on povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se

uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam i njegova pronicljivost i dalekovidost.

Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe

vreme užini. Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili

čaj, valjda. Posle toga razgovor malaksava i biva blaži.6

Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog kazivanja drugi, ali

negodovanje isto, isti oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih

sopstvenih shvatanja i sposobanosti. Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema

svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi. Brzo sam se privikao na to i

počeo sa izvesnom radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se dizao do

gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao

po sobi.

– Vidiš, molim te – otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima – vidiš da u

San Francisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od

konzervi, i kostiju. To je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve

godine, to je bilo 1891, izradio plan „O iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih

otpadaka“. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni da pročita moj plan ni da

me posluša. Predsednik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj sadašnji. Da

uzmemo samo najskromnije uspehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla

podići čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana.

Ali ne, ništa se ne može postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u

opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi ni najrazumniji predlozi. Niko se ne

osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre Amerikanaca shvatio važnost

ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i tolikim drugim problemima.

Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije

sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima

živim, ne vredi ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi,

najkrupnije zamisli i najkorisniji predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj

sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u okolini naše varoši. Mora da se

sećaš!?

– Sećam se, sećam se – viče žana automatski.

– E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima

Švajcarska i Italija ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-

danas idu pomoću struje koja se proizovdi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i

jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja, kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao

plan koji sam pre petnaestak godina (jeste, to je bilo 1897. ili 1898.) ovde toliko puta

izlagao. Plan, da se pojevtine i uproste nabavka i dovoz uglja. Ti se sećaš?

7

– Sećam se, sećam.

– Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju,

ali su sposobni da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama pamatnijim nego što su

njihove.

Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju

negde u Rusiji, kao što pišu novine.

– Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente

šaljući ih na Jug i na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan „O

radnoj koloniji slabunjave dece“, koji je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i

svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni magarci na Univerzitetskoj

klinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas bi naša

varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na

svetu. Moje kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i sve bi me

blagosiljao kao dobrotvora čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i

sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo?

– Znam, znam – klikće starica kao papagaj.

Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa.

– Ha, ha, ha! – smeje se dugo i sa goričinom u glasu i nastavlja jetko – Vidiš šta

pišu jutrođnje novine. „Nedelja štednje“! „U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito

omladina, naviknu na štednju. Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd...“ A

kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901. zamislio plan „O prinudnoj štednji u

interesu celine i pojedinaca“, niko nije hteo da me sasluša i shvati. Nisu ta gospoda tada

još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš se da

sam ga ovde izneo do pojedinosti?

– Sećam se, sećam – odgovara gospođica mehaničkim glasom.

Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor

ovo dvoje gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog

gospodina. Ma koliko da sam bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom,

ipak sam zaželeo da upoznam i lik govornika iz druge sobe. Kad već moram da ga

slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj prozor bio je nad

samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice

Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi.

8

Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog

uređenog dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana – dolazio u tri sata, a

odlazio nešto posle šest – sitan ali kočoperan i prav starac, zakopčan i doteran, odeven

po modi osamdesetih godina prošlog stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je crn

dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava, a iz te crnine vire bele okrugle

manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske cipele na dugmeta,

a na glavi crn šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili

snežno, starac je u lovačkom odelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od

sivog „lodna“ sa dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je

zelena vrpca, a pozadi kratka perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni

lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice.

Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom, žute rukavice od svinjske

kože ili sive od jelenske, već prema tome da li je na njemu crno odelo ili sivo, lovačko.

Njegovo lice je usko i stino, nos velik i povijen, oči suviše bliske i uvek oborene,

brkovi potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je,

sedeći dugo pored gospođice Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina

beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim korakom, i celim izgledom i

držanjem odavao besprekorno odevenog austrijskog gospodina po modi prošlog stoleća.

Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe

baron. Ali to je bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako

tvrda na rečima kao što je bila štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom

svom biću.

Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao

šta li su ovo dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz

detinjstva? U svojoj mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam

umeo ni približno da odredim prirodu njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom,

čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz druge sobe, ja sam zaboravljao

na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog života, da ih se setim

tek sutradan posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne

sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne

na monotone i stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam

oči, osluhnem nekoliko prvih rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i

9

slušajući tako njegova hvalisanja o nekom velikom i neshvaćenom njegovom planu i

staričina mehanička, ptičja uveravanja („Znam, znam“, „Sećam se, sećam“) – okrenem

se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je puna crvenog

sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na

novu studentsku sedeljku.

Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim

noćima, kad brzo sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom

zaostatku sa spavanjem, došao sam kući odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala

omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same. Očekivala se oluja kao olakšanje koje

nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči, obilazila je jednako oko

grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom.

Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam:

koji li je od bezbrojnih baronovih planova danas na redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo

na drugu stranu da produžim san, koji me je pritiskivao olovnim teretom na postelji.

Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao da ponovo zaspim. Gušila me je

zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom bez ijednog

daška. Onako bunovan i zlovoljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe.

Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri.

Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje

novine, kako su u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje

koje ima za cilj da siromašnim a dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i

tako omogući udaju.

– Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati

sa svoje potpune organizatorske nesposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od

dvadeset godina, to je bilo 1892. – ti se sećaš? – dao detaljan plan o jednoj državnoj

ustanovi koja bi svim udavačama iz siromašnih slojeva stanovništva osiguravala ne

ovako neku glupu spremu – krpe i pelenice! – nego pravi miraz kao solidan osnov

budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija, ustanove, način funkcionisanja,

amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da

uđe u moje zamisli. Ti znaš?

Do mene su dopirale barnove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene

izgorovrene, čas prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao u

10

svom ljutitom hodanju po susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum

poznatog vodopada, koji nas isto toliko uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da

osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori sam i da njegov monolog

nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima („Znam, znam!“, „Sećam se,

sećam!“) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili

da govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge

sobe, umesto da ponovo zaspim.

Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak

zastoj, nekoliko nerazumljivih reči, a zatim baronov nestrpljiv i zapovdenički glas:

– Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo

ceo svoj plan? To je bilo... To je moglo biti...

– To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo.

– Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo?

– Tako lepo, ni-je-bi-lo – tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila da govori

slobodno i povezano, kao nikad dotada. – Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve

ono ostalo što ti svakog dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih

tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti to i sam znaš. I dok je govor o

kanalizacijama, bolnicama i svakojakim finanijskim, vojnim, socijalnim ustanovama –

ne znam kako se sve te stvari zovu! – Dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti

odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o

tome prvi put govoriš. Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da

osigurava miraz udavačama koje ga nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam.

– Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš?

– Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor.

– Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao?

– Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš.

Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i

odlučno, dok je baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki

ton bezgraničnog zadovoljstva samim sobom a dubokog prezira prema celom ostalom

svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je postao zbunjen i malen. Po bednim,

kratkim rečima i molećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci razgovor na drugu

temu i da izbegne sukob.

11

– Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en générale. Je li?

Je li tako?

– Nije, nije – vikala je žena da je soba odjekivala – nije tako! Nego, kad si već

pokrenuo tu stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela

pokrajina, od najvišeg do najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi

glupak, neradnik i čankoliz.

– Ali, Marijano, ja molim... ja moram da te opomenem.

– Čut’, zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se

umesto toga šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti.

Školu nisu hteo da učiš. Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš.

Vek si proveo i ostareo u smešnom i glupom negovanju svoje ličnosti, u brijanju,

šišanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju. Ni pismo nisi nikad predao

sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životru. A četrdeset godina, i više, ja te

slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer

drugog nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne

može da razume. Pomisli kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i

za trenutak samo, poveruje da ti zaista imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma

šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama i godinama kako govoriš, i

stidimo se zhbog tvoje gluposti i drskosti i – ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno naše

ćutanje, bavaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim

genijalnim planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti

koji si moj miraz pojeo i prokockao i pro...

– Marijano, zaboga...

– Čut’, zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio,

iscedio, i staro i mlado, i najbliže i najdalje u porodoci; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti

misliš ako ja o tome nikad ne govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i

ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno lišena i osećanja dostojanstva i poslednje

iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si zaluđen osećanjem sopstvene

veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu priliku, da su tuđe

sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i

neprikosnovane ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez

pameti, bez obraza...

12

– Marijano...

– Bez stida, bez osećanja, bez... bez granica i bez – leka. Ah!

Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je

odvede u drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to i pošlo za rukom, jer odmah nastade

potpuna tišina u sobi do moje.

Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je

vladala zapara, razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno

olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja se odavno sprema.

Nekoliko dana, u susednoj sobi vladala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se

zadržavala očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na

Lizinom nepomičnom licu nije se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da

dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam nehotice prisustvovao, brzo je

popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih noćnih izlazaka.

Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio

privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno

poslepodne, tek sam bio zâvezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe.

Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je vikao:

– Dobar dan, draga Marijano, dobar dan!

Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je

napolju, i sa istom važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina

nezapamćena, ubistvena.

Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima

novina, pa prepričavanje i tumačenje jutrošnjih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i

oprezan, a zatim sve jači i samopouzdaniji, dizao se baronov glas.

– Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901...

– Sećam se, sećam.

– I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti...

– Znam, znam.

*

13

Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza

donese užinu pa da ponovo zaspim.

(1946)

14

REČI

Vi znate tu atmosferu. Hodnik spavaćih kola na liniji Zagreb-Beograd. Vreme: oko

sedam sati izjutra. Mesto: Stara Pazova.

Izšao sam iz mog odeljenja i tek što sam stao kraj prozora i bacio pogled na žute i

nepravilne površine uljane repice u cvatu, neko me je čvrsto uhvatio za ramena. I već je

govorio.

Milan Demežan, drug iz gimnazije. Sa njima se čovek sretne u deset godina jednom

i onda je obično u neprilici o čemu da govori i šta da kaže. Te neprilike u ovom slučaju

nema, jer Demežan govori.

Prosed, uredan, čvrsto građen, pažljivo odeven i dobro negovan čovek. Uvek

nasmejan: zdravi beli zubi i jake sočne usne. Siguran način nastupanja. U svemu tvrda i

hladna građanska mera i umerenost, dok ne počne da govori.

Koliko se sećam, uvek je bio takav, zdrav, ograničen, neopterećen mislima i

nedirnut osećanjima, praktičan, vedro samoživ i – strahovito govorljiv. Ta govorljivost

kao da je bila izraz njegovog zdravlja i uspeha, sastavni deo uprošćenog sistema

pomoću kojeg je prolazio kroz život, tako nasmejan, uvek zbrinut, uvek zadovoljan,

prvo sâm sa sobom a zatim sa svim oko sebe. I sve ono što je druge ljude trlo i lomilo

kao da nije taklo njega.

Ispravan, rumen i izbrijan, za glavu viši od mene, Demežan je govorio punim

ustima i celim plućima, o prošlosti, o sadašnjosti, o sebi, o meni, o svemu i svačem,

glatko, veselo, bez stvarne sadržine i vidljiva cilja. Govorio je kao što diše i hoda.

Čovek ga posmatra i sluša i pita se: kako uspeva da, toliko govoreći, ništa ne kaže?

Kako mu se ne oduzme jezik, ne izliže nepce i ne otupe prednji zubi! Gledam ga jedno

kratko vreme, a onda mi sve brže bledi pred očima, bledi, i više ga ne vidim, jer mi se

njegovo pravilno lice čas izjednačuje sa drvenim zidom vagona, čas se gubi u razlivenoj

ravnici koju brzina voza pretvara u tečnu masu i goni pored vagonskih prozora kao brzu

mrkozelenu reku; slušam ga jedno još kraće vreme, onda gubim nit govora, i njegove

reči pretvaraju se u isto tako brzu reku zvukova bez oblika i smisla. I ja mislim na

drugo.

15

Otkud ovaj nepresušni slap reči? Čemu služi? Za šta bi se mogao korisno

upotrebiti? Šta su uopšte ljudima reči, šta bi trebalo da budu? Reči. Da, reči! I

odjednom, po nekom čudnom zakonu suprotnosti, one u meni izazvaše sećanje na

davnašnji doživljaj. Gluv i slep za sve što me okružuje, ja sam ga sada pričao sam sebi i

tako se, valjda nagonski, tim nemim, unutarnjim monologom branio od poplave

nepotrebnih, nasrtljivih reči.

*

Jedno vreme sam, u Parizu, stanovao u meni dotad posve dalekom i nepoznatim

XVI kvartu. Hotel građen krajem XIX veka, sa mnogo staklenikh vrata u raznim

bojama, svuda sa bujnim secesionističkim ornamentima u gipsu i drvetu. Po svom

dekoru, jedna mala uaza rđavog ukusa, retka u Parizu. Ali zato je sve u hotelu čisto i

uredno i tako solidno da se ta neukusna unutrašnja arhitektura gubila u toj opštoj

solidnosti, kao da je jedan od njenih neophodnih uslova.

Gosti tog hotela bili su kao vetrom sneseni sa svih strana zemljine kugle. Tu je bilo

i skandinavskih studenata, i poljskih pijanistkinja u traganju za dobrim i uglednim

profesorom i za brzom slavom, i južnoameričkih emigranata, i ostarelih francuskih i

stranih parova koji su se povukli iz života.

Takav jedan bračni par živeo je do moje sobe. Starac i starica, ljudi otmena izgleda,

ali toliko nesavremeni u nošnji i držanju da su više ulivali neko avetinjsko poštovanje

nego što su izazivali osmejak. Izgledali su kao živi modeli na nekoj pokretnoj izložbi

kostima i naravi s kraja prošlog stoleća. I što je najčudnije, to odelo na njima nije bilo

pohabano ni sirotinjski dotrajalo, nego dobro očuvano i negovano. A oni su ga nosili

sasvim prirodno i neusiljeno, kao dobri glumci koji svoje pokrete saobražavaju duhu i

vremenu kostima koji imaju na sebi, i u svemu se držali kao da je ceo svet oko njih isto

tako odeven po modi od pre podeset godina.

Ona je bila koščata, sasušena žena, a on pognut i uveo čičica sa živim crnim očima

i srebrnim negovanim zaliscima na još uvek malko rumenom licu. Znalo se da su došli

iz Austrije, da je ona Jevrejka i da su zbog toga napustili zemlju na nekoliko nedlja pre

dolaska Hitlorovih trupa, a da je on nekad bio trgovac slikama i antikvitetima, veliki

stručnjak u tom poslu, sa jakim vezama u mnogim zemljama, naročito u Francuskoj.

16

Bili su nerazdvojni i mogli ste ih sresti svuda u blizini našeg hotela, na klupama

mladog parka ili pred nekom od malih kafana. Na hotelskom stepeništu učtivo su

pozdravljali susede, učtivošću XIX veka, ali nisu se družili ni s kim, nit su se posle jela

zadržavali u trpezariji ili u minijaturnom salonu.

Tako je to dvoje već prestarelih, nepoznatih ljudi starilo tu, na moje oči, kao da sa

svakim danom bivaju bar za mesec dana stariji. Nije na njima bilo znakova bede, nego

neke teške emigrantske izgubljenosti i beznađa. Kao vezani jedno za drugo, a odvojeni

od celog ostalog sveta, oni nisu hodali nego mileli, kao što buba mili uz slamku bez

određena pravca i vidljiva cilja. Teški sami sebi i nepotrebni svetu oko sebe. Tako su se

kretali dok su mogli, celu jesen i zimu, a kad je već stalo da osvaja proleće, „stari

gospodin“ je zanemogao. (Prvi put se desilo da se čudni par nije pojavio na ručku.) A

dva dana docnije upala je kod mene sobarica i rekla mi da moj sused umire. Naišla je i

gazdarica. Gonjen nekim nemirom koji u takvikm prilikama valja svaki čovek oseti,

izišao sam i ja, želeći da se nađem toj staroj ženi, iako nisam znao tačno u čemu bih joj

to mogao pomoći. Sve se svršilo bez uzbuđenja i suvišnih reči.

Kad je starac izdahnuo, žena je napustila sobu i nije se u nju vraćala dok nisu stigli

ljudi sa kovčegom, zatvorili u nj mrtvaca i odneli ga u mrtvačnicu. „Ne treba da ga vidi

mrtva“, rekla je gazdarica. A da za to vreme ne bi sedela dole u tesnom i uvek hladnom

salonu, ponudio sam ženi da pređe kod mene gde je bilo šire, svetlije i toplije. Prihvatila

je.

Sedela je u fotelji, pored staklenih vrata koje vode na balkon, sva u svojim

haljinama od teškog štofa, somota i raznobojnih čipaka, vezova i šljokica. Nepomično,

u atmosferi one naročite učtivosti svoga vremena, koja čoveka obavezuje pri svakom

pokretu i u svakom trenutku, a koju ta vrsta ljudi ne odlaže nikad, ni u najdubljoj šumi,

ni noću kad je sama i neviđena u svojoj postelji. Nudili smo je da nešto pojede ili

popije. Sve je odbijala i pri tom je ličila na kip koji i ne zna za hranu i piće. Na kraju,

pak je pristala da popije malo kafe u koju je gazdarica, sa onom velikom životnom

mudrošću koju francuske žene pokazuju u malim stvarima, brzo i neprimetno ulila pola

čašice konjaka.

Starica je malo oživela, ali njen razgovor se kretao u najužim granicama, hvalila je

ne samo moju sobu nego i moj ukus, sudeći po jedinoj slici na zidu, koja i nije bila

moja. O pokojniku nismo progovorili ni reči. A kad su javili da je sve svršeno i da je

17

sanduk odnesen u mrtvačnicu, žena je učinila pokret kao da hoće da ustane i da se

oprosti. Zahvaljivala je, ali je i dalje sedela. Na njenom licu prvi put se pojavilo nešto

kao grimasa plača, ali jedva primetna. Sasvim slabo poigravanje očnih kapaka, bez

traga suza u sasušenim i izbledelim očima. Rekao sam da joj i dalje stojim na

raspolaganju. Ne znam kojim sam rečima to rekao, tek starica je, nadovezujući na moj

govor, stala da priča. To što je govorila nije bilo mnogo ni naročito, ali ipak

neočekivano i u očiglednoj suprotnosti sa njenim navikama i celim njenim držanjem pre

i posle toga.

Težak je ovakav gubitak, rekla je otprilike, a naročito u ovim godinama i ovakvim

okolnostima. Ali ona ima sestru udatu u Engleskoj, i otići će tamo da živi.

Da, rekao sam ja neodređeno, to je sreća; bar će imati nekog svog, s kim da

razgovara, i tako.

Razgovor, tako reći, kraj mrtvaca. Ali tada je starica, ostajući nepomična, svojim

bezbonim glasom, u kom se ipak osetila neka tvrdoća i nešto kao ponos, neočekivano

rekla:

– Ja na razgovor nisam navikla.

Opet joj je preko lica prešla, kao senka, tanana grimasa plača, i nestala.

– Preko trideset godina smo proveli, moj pokojni muž i ja, u braku. A to je bilo

trideset godinama čutanja. Evo sad, ne mogu da se setim da mi je ikad išta kazao osim

neophodnih poslovnih stvari i životnih sitnica. Stideo se kad ja govorim u društvu. To

sam ubrzo primetila. A kad bismo ostajali sami, on je ponajviše ćutao i nije krio da ga

svaki moj pokušaj razgovora smeta u mislima. Našli smo neki način sporazumevanja, i

razumeli smo se dobro, ali razgovor to nije bio nikada. U početku mi je bilo teško,

izgledalo je neizdržljivo, a posle sam se pomirila. Vek smo proćutali jedno pored

drugog.

Njeno mrtvo lice opet je jedva primetno živnulo. Da li se meni učnilo, ili je preko

njega stvarno prešao neki izraz čuđenja, nešto kao slab osmejak? Žena je, nastavljajući,

zaista rekla:

– Da, čudno je to. Ali najčudnije je ono što se desilo noćas. Prva dva dana je

bolovao miran i čutljiv kao uvek. Ni sa doktorom nije gotovo nošta govorio. Ali

poslednje noći, pred zoru, dozvao me je, uhvatio me za ruku, govoreći da je sve oko

njega tamno i da je u toj tami neizdržljivo strašno. U sobi su gorele sve sijalice. On je

18

ponavljao da je tamno i strašno, i molio me da govorim, da mu pričam. „Šta da ti

kažem?“ – „reci nešto, ma šta, samo govori!“ – I tako je neprestano ponavljao, jednako

me moleći da govorim. Bila sam iznenađena i zbunjena. Htela sam da mu pomognem,

da ga utešim, stavila sam mu ruku na čelo, ali reči jedne nisam umela da nađem ni da

progovorim. Padao je na mahove u agoniju i ćutao, ali čim bi malo došao sebi jednako

je ponavljao, preklinjući me: „Govori, Paula, govori! Kaži šta bilo, ma šta, samo reci

nešto, reci!“ – Tako sve do jutros, kada je izdahnuo. A meni se stegla usta i reči jedne

nisam uspela da izgovorim, iako sam živo želela i iskreno nastojala da to učinim.

Gukala sam mu kao detetu i trljala mu ruke koje su stale da se hlade, ali reči, reči nisam

umela, nisam mogla da kažem.

– Čudno!

Rekao sam to u mučnoj tišini koja je odjednom nastala i koju je valjalo nekako

prekinuti. I to je bilo sve što sam, zbunjen i iznenađen ovim nastupom iskrenosti, našao

da kažem.

– Da, da, čudno! – rekla je starica.

Oči su joj se smračile i kapci malo zacrveneli, ali suza nije bilo.

Sve je to trajalo svega nekoliko minuta. I sve je bilo rečeno stvarno i tvrdo, i nije ni

po čem ličilo na neprijatne intimne ispovesti. Onda se starica digla, nekako odlučno, i

napustila me sa nekoliko običnih reči svoje starinske učtivosti, koje nisu imale veze sa

onim što je ovako neočekivano izgovorila, sedeći nepomično u fotelji.

Tako se, posle nekoliko dana, i oprostila sa mnom, zahvaljujući mi istim

formulama na dobrom susedstvu i maloj usluzi onog dana. I otputovala je u London, sa

obilnim prtljagom u kojem je negde bila i urna sa pepelom njenog muža.

Ostao sam na stepeništu malog urednog hotela, u svesti sa slikom čoveka koji je u

najtežem času uzalud tražio jednu jedinu reč, kao kap vode u pustinji, i sa mojim

nedoglednim razmišljanjima o životu ljudi i o smislu i vrednosti reči. Posle nekoliko

dana sam otputovao, i zaboravio.

A te misli su, evo, sada odjednom preda mnom, iste i isto onako bez kraja i rešenja.

*

19

Iz mog unutarnjeg razgovora sa samim sobom trgla me i probudila nagla promena.

Mrkozelena brza reka predela počela je da usporava svoj tok, pa da tamni, i najposle se

zgusnula u sive, krute mase. Šum govora pored mene dopirao je lagano do moje svesti i

bivao sve jači i razgovetniji.

– Beograd. Vidiš, vidiš, bogati. Kad pre Beograd?

To je govorio Demežan, koji nije bio ni prestao da govori. Gledao sam ga kako, i

dalje govoreći, skida i pažljivo sprema svoj uredni prtljag i otresito i bez pogovora

doziva nosača kao da je oduvek tu i samo njemu na službi. Zatim se oprostio sa mnom,

kratko i sa mnogo brzih reči, uveravajući me kako je potrebno da se jednom nađemo i

na miru malo duže porazgovaramo.

Nosio sam svoj prtljag, u reci sveta koji je sporo napredovao ka izlazu. Ispred sebe

sam video Demežana kako u živom razgovoru sa nosačem brzo odmiče napred,

probijajući se kroz gusto mnoštvo ljudi, lako kao da su senke.

Ja sam napredovao teže i sve više zaostajao. Moj unutarnji monolog je umuknuo.

Sporo me prožima topli i bučni život beogradske stanice i polagano potiskuje i prekriva

beskrajnu pustinju samrtnog ljudskog čutanja, koja je tako neočekivano bila iskrsla u

meni.

(1954)

Tekst preuzet iz knjige: „Priče o osobenjacima i malim ljudima“ – Ivo Andrić

20