1

HRANA JELENSKE I SRNEĆE DIVLJAČI

1. Uvod

U lovnoj privredi realizovana trofejna vrednost jelenske i srneće divljači predstavlja jedan od najznačajnijih pokazatelja uspešenog gazdovanja lovištem. Ovaj pokazatelj je indikacija zdravstvenog stanja i reproduktivnog potencijala populacija divljači. Ukazuje na efikasnost primenjenih tehničkih i tehnoloških mera u lovstvu. Kroz trofejnu vrednost se u velikoj meri manifestuje usklađenost brojnosti divljači u odnosu na kapacitet lovišta. Drugim rečima, oslikava optimalizaciju gustine naseljenosti divljači u odnosu na životne uslove, koje im u ekološkom smislu pruža lovište. Na brojnost, polnu i uzrasnu strukturu populacija divljači utiče prirodna selekcija, kao rezultat interakcije genetske osnove divljači i uticaja faktora životne sredine. Među ovim faktorima, raspoloživost hrane za divljač ima najveći značaj. I čovek ispoljava svoj uticaj na sličan način. Kroz selekcijski odstrel i primenom ostalih mera, koje imaju za cilj usklađivanje životnih uslova sa brojnošću i raznovrsnošću divljači. I u slučaju antropogenog uticaja, merama dopunske prihrane divljači se pridaje najveća važnost.

Svako lovište je deo šireg i kompleksnijeg eko sistema. U tom kontekstu kvalitet lovišta je utoliko veći ukoliko u manjoj meri remeti elementarne postavke baznog eko sistema. To naravno zavisi od ogromnog broja biotičkih i abiotičkih faktora, šireg ambijenta, uključujući tu i karakter, oblik i veličinu susednih lovišta i agroekoloških sistema. Na klimu i većinu abiotičkih faktora nemoguće je bitno uticati merama gazdovanja lovištem, ali se takvi činioci moraju razmatrati prilikom ustanovljavanja lovišta. Naročito u kontekstu naseljavanja pojedinim vrstama divljači. Među ovim faktorima najveći značaj imaju:

Temperatura, vlažnost i strujanje vazduha. Sunčeva svetlost. Raspored, vrsta i intenzitet padavina. Nadmorska visina, ekspozicija i konfiguracija terena, oblik i celovitost lovišta. Geološke i pedološe osobine zemljišta. Raspored i veličina tekućih i stajaćih voda.

Biotički faktori po načinu delovanja znatno su složeniji nego abiotički, i njihova detaljna analiza je mnogo kompleksnija, bilo da se radi o intraspecijskim ili interspecijskim odnosima. U svakom slučaju, ogroman značaj ima struktura, raznovrsnost i raspored pojedinih elemenata zoocenoze i fitocenoze lovišta. Odnos brojnosti, raspored i raznovrsnost predatorskih i biljojedih životinjskih vrsta, predstavlja kompleksan fenomen pod uticajem ogromnog broja činioca, što je slučaj i kada je reč o fitocenozi. U tom smislu od ogromnog značaja je učešće, sastav i raspored niske i visoke vegetacije, livada, šuma, žbunastih i grmolikih vrsta kao i polja za divljač. Biljni svet je neophodan za život divljači, jer predstavlja i hranu i zaklon. Upravo napred opisani faktori imaju presudni uticaj u obezbeđenju optimalnih uslova za život i normalnu reprodukciju divljači, kao i za visoku stopu preživljavnja podmlatka. To se konačno manifestuje kroz biološki potencijal i realizaciju zadovoljavajuće trofejne vrenosti divljači. Od ogromnog značaja je i minimalan uticaj čoveka, pre svega kroz obezbeđenje mira za divljač u lovištu, naročito u periodu reprodukcije, od parenja do donošenja potomstva na svet. Divljač se relativno lako navikava na uznemirivanja koja ne doprinose značajno i direktno promeni uobičajenih obrazaca ponašanja. Tu se pre svega misli na poljoprivredne i šumarske aktivnosti, kao i na saobraćaj. Sa druge strane, bilo kakva drugačija antropogena aktivnost, koja značajnije uznemirava divljač, dovodi do migracija u druga i mirnija staništa. U tom smislu je jasan značaj primene zakonskih propisa i vođenja planskog gazdovanja lovištem, u cilju obezbeđanja zadovoljavajućeg kvaliteta lovišta.

2

Veličina i karakter lovišta, kao i mere gazdovanja lovištem, kao celine zaokružene teritorijom i akvatorijom, sa ekološke tačke gledišta treba da obezbede uslove životne sredine nužne za opstanak, razmnožavanje i uspešno gajenje određenih vrsta divljači, tokom čitave godine. U tom kontekstu, kvalitet lovišta se manifestuje kroz dostizanje i održavanje matičnog brojnog stanja zdrave i trofejno kvalitetne divljači u odgovarajućoj srazmeri sa uslovima lovišta. Među životnim uslovima koji su značajni za divljač, najveći značaj imaju oni koji se odnose na njenu ishranu. Shodno navedenom, jasan je značaj usklađenosti brojnosti divljači u odnosu na površinu lovišta određenog kvaliteta, što se definiše kao kapacitet lovišta. U zavisnosti od toga da li se radi o biološkom ili ekonomskom kapacitetu lovišta, govori se o optimalnom ili maksimalnom broju grla krupne divljači, na produktivnoj površini od 100 ha lovišta, pri kome se realizuju:

zadovoljavajuće osnovne biološke karakteristike najvećeg broja jedinki u populaciji, zadovoljavajući kvalitet trofeja, normalna telesna masa, adekvatan prirast i telesna

razvijenost, pozitivan ekonomski rezultat poslovanja lovišta, i svođenje šteta koje divljač nanosi staništu na najmanju moguću meru.

Jelenska divljač predstavlja neke od najbrojnijih vrsta divljih papkara. Otuda ima veliki značaj u lovnoj privredi. Skromnost jelenske divljači u prostoru i prilagodljivost na različite uslove staništa, od nizijskih do visokoplaniniskih šuma, predisponirala je njenu ogromnu rasprostranjenost. U ambijentu adekvantnih uslova staništa, delatnosti čoveka ne predstavljaju značajniji ograničavajući faktor za život jelenske divljači. Najzad, i neponovljiva uživanja koja lov na zrelog jelena, jelena lopatara i srnjaka, može da pruži lovcu, doprinosi da porodica Cervidea bude u žiži pažnje široke lovačke javnosti.

Vrstama iz porodice Cervidae može da gazduje svako naprednije lovačko društvo. Zato postoji velika zainteresovanost širokog kruga lovaca, u pogledu uvida u savremena stručna i naučna saznanja, u ovoj oblasti lovne privrede. Stoga edukacija lovaca mia veliki značaja u cilju realizacije glavnih uzogjnih ciljeva. To su pre svega visoka trofejna vrednost i dobro zdravstveno stanje populacije.

Jeleni su kao vrsta važni za živi svet Srbije, iz različitih aspekata. Ljudi od davnina love jelena iz različitiih razloga, a to su najčešće dobijanje mesa, kože i krzna. Sa druge strane lov može biti sportska aktivnost, tokom koje najčešće stradaju mužjaci zbog svojih parogova. Uništavanje prirodnih staništa i nekontrolisan lov, predstavljaju potencijalnu opasnost, koja može da dovede i do izumiranja pojedinih vrsta divljači, u ekstremnim slučajevima.

Ishrana divljači u prirodi može u potpunosti ili delimično bazirati na prirodnoj hrani. U drugom slučaju čovek sprovodi meru dopunskog prihranjivanja divljači u lovištu. U današnjim uslovima prirodni izvori hrane nisu dovoljni iz više razloga, kao što su sporiji rast i razvoj podmlatka, manja plodnost, slabiji kvalitet trofeja, opstanak manjeg broja divljači na nekoj teritoriji, kao i zbog drugih razloga. Raspoloživost prirodne hrane zavisi od uslova u lovištu, stepena čovekove aktivnosti, kao i godišnjeg doba. U zimskom periodu karakterističan je deficit hranljivih materija. Čovekova aktivnost u poljoprivredi i šumarstvu, dovodi do smanjenja prirodnog staništa, a timi i do manje raspoloživosti prirodnih izvora hrane za divljač. U situacijama kada prirodni ulsovi u lovištu omogućavaju gajenje divljaći u manjoj veličini populacije oda ktuelne, potrebno je dopunsko prihranjivajne tokom cele godine. Na taj način se sprovodi prevencija potencijalnih šteta, koje divljač može da nanese šumkim i ratarskim kulturama. U nekim zemljama vrlo je aktivno farmsko gajenje divljači. Slično je gajenju domaćih životinja, s tim što je intezitet ishrane viši. Dopunska prihrana u lovištu predstavlja i metod za tretman dviljači lekovima i vakcinaciju. Primenjuje se i u cilju primamljivanja divljači radi osmatranja, prebrojavanja, hvatanja, obeležavanj,a selekcije, i prebacivanja u druga lovišta, kao i iz drugih razloga.

3

2. Biološke karakterisitike jelena, jelena lopatara i srne

2.1. Taksnomija i evolucija jelena

U porodici jelena postoji 17 rodova i 53 vrste, i to u prirodnim staništima na svim kontinentima, osim Australije (Beuković i Popović, 2014).

Koleno (Phylum): hordati (Chordata) Razred (Classis): sisari (Mammalia) Red (Ordo): papkari (Artiodactyla) Podred (Subordo): preživari (Ruminantia) Porodica (Familia): jeleni (Cervidae) Koleno (Phylum): hordati (Chordata) Razred (Classis): sisari (Mammalia) Red (Ordo): papkari (Artiodactyla) Podred (Subordo): preživari (Ruminantia) Porodica (Familia): jeleni (Cervidae)

o Podporodica (Subfamilia): pravi jeleni (Cervinae) Rod (Genus): jeleni (Cervus)

Vrsta (Species): jelen, jelen plemeniti, ritski ili obični jelen, evropski jelen (Cervus elaphus L.)

Rod (Genus): jeleni lopatari (Dama) Vrsta (Species):

jelen lopatar, jelen lanjac, šarenjak, šareni jelen, lopataš (Dama dama)

Rod (Genus): srne (Capreolus) Vrsta (Species):

srna (Capreolus capreolus L.)

o Podporodica (Subfamilia): šupljozubi jeleni (Odocoileinae) Rod (Genus): šupljozubi jeleni (Odocoileus)

Vrsta (Species): virdžinijski jelen ili jelen belorepan (Odocoilus virggianus L.)

Od nekih drugih porodica papkara, jeleni se razlikuju po mnogim značajnim osobinama, a pre svega po tome što su preživari. Prvi ostaci životinja iz porodice jelena nalaze se u Aziji, odakle su se širili prema Evropi. Pri tome je nastalo i izumrlo više rodova odnosno vrsta. Sasvim je izvesno da počeci evolucije evropskog jelena (Cervus elaphus L.) datiraju iz davnih vremena, kada se javljaju najstariji izumrli preci poznati kao vodeni patuljasti mošuci. Pronađeni fosilni ostaci lobanja iz slojeva miocena pokazuju da ne postoje značajne razlike između recentnih i izumrlih vrsta. Jedan od rezultata evolucije jelena je i rod jelena lopatara. Pradomovina mu je Mala Azija, odnosno istočno Sredozemlje, sve do Iraka i Irana, gde ih danas gotovo i nema. Počeci evolucije srne vezuju se za eurosibirska prostranstva. U Evropi ima nalaza ostatka srneće divljači još iz početka ledenog doba. Tadašnja srna bila je veća nego današnja, a nastanjivala je srednju Evropu. Najstariji nalazi potiču iz peska kod Mocbax-a u Nemačkoj.

4

2.2. Rasprostranjenost jelena, jelena lopatara i srne

Jelenska divljač je rasprostajena širom Evrope. Nastanjuje zapadnu, srednju i severoistočnu Evropu, afrički kontinent, a rasprostranjena je u delu Azije i Severne Amerike. Najpogodnija staništa za evopskog jelena su šumski kompleksi Austrije, Nemačke, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Srbije. U našoj zemlji jelenska divljač je najrasprostranjenija u dolinama reka Dunava i Save.

Tabela 1. Brojno stanje divljači u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku Srbije, 2016)

Godina Jelen

Srna Običan Lopatar

2011 4166 635 117505

2013 5126 1001 120095

2015 5522 1098 127853

SRBIJA - SEVER

Beogradski region - - 5840

Region Vojvodine 437 824 57652

SRBIJA - JUG

Region Šumadije i Zapadne Srbije 153 44 33253

Region Južne i Istočne Srbije 1032 230 31108

Region Kosovo i Metohija - - -

Od ukupnog broja jelenske divljači veći deo nastanjuje lovišta kao što su Gornje podunavlje, Karađorđevo i Posavska lovišta u Sremu. Jelena još ima i u Delibatskoj peščari u Banatu, a u istočnoj Srbiji jelena ima na Kučaju, Deli Jovanu, Miroču, Aliji i Homoljskim planinama. Jelenska divljač naseljava i Staru planinu, ali ova populacija migrira na teritoriju Bugarske. U ograđenim lovištima jeleni se uzgajaju u “Bukinskom ritu” kod Karađorđeva, “Plavni” kod Bača i u “Lipovici” na Kosovu.

5

Tabela 2. Pregled brojnog stanja evropskog jelena (Novaković, 1999)

Lokalitet Površina, ha Broj grla

Kozara (Bački Monoštor) 12000 1500

Apatin 6580 370

Delibatska peščara 33600 450

Bukinski rit (Karađorđevo) 5000 400

Lipovica 3000 250

Plavna 2600 130

Karakuša 8000 150

Crni Lug 730 80

Stara Planina 50000 100

Južni kučaj 52000 370

Miroč – Štrbac 16100 20

Severni Kučaj 25500 20

Nacionalni park Đerdap 64000 300

Hajduk Veljko –Petrovic (Negotin) 96423 400

UKUPNO 1104803 4540

Pradomovina jelena lopatara je Mala Azija. Već u trećem veku Rimljani naseljavaju neke od svojih provincija lopatarom, u početku na području današnje Španije, Francuske i Nemačke, a odatle i u Britaniju. U srednjem veku jelen lopatar se širi i u druge delove Evrope, pre svega u severna područja kao što su Danska i Švedska. Uglavnom u ograđene prostore i manje površine. U 18. veku je već bio prisutan u slobodnim staništima Portugalije i Italije. Danas je jelen lopatar rasprostanjen gotovo po celoj Evropi, većim delom u ograđenim prostorima, ali ga nalazimo i u prirodnim staništima. Zemlje sa najvećom brojnošću jelena lopatara su Mađarska, Češka, Danska, Slovačka i Španija. Jelen lopatar se u Srbiji uzgaja u ograđenom prostoru. Retko nastanjuje prirodna staništa. Najveća brojnost je u lovištima Vorovo, Dobanovački zabran, Subotička peščara, Marović i Karađorđevo. U istočnoj Srbiji jelena lopatara ima u lovištu Alija i u lovištu Vratna, kojim gazduje lovačko udruženje Hajduk Veljko Petrović iz Negotina. U Aliji ima oko 300 jedinki jelena lopatara, a u Vratnoj oko 150 jedinki.

U današnje vreme srneća divljač živi u celoj Evropi, osim u Irskoj i na ostrvima u Sredozemnom moru. Granica rasporstranjenosti proteže se evropskom obalom Sredozemnog mora, ka zapadu do Pirinejskog poluostrva, zatim preko Engleske do jugoistočne Norveške i nekih delova Švedske. U Finskoj srna nastanjuje samo oblast oko severnog dela Botnijskog zaliva i Karelijskog moreuza. Živi u području od balktičkih republika, pa do Sankt Petersburga. Nastanjuje i oblasti u Turskoj, a iz Palestine se proširila u severni Irak, Iran, istočno Zakavkazje i širu oblast Kavkaza. Glavnim arealom rasprostranjenosti evropske srne smatra se srednja Evropa, gde je u današnje vreme najbrojnija u Nemačkoj i u zapadnom delu Čehoslovačke, kao i u ravničarskim i nižim brdskim područjima Austrije, zapadne Poljske, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Bugraske i Srbije. U Evropi živi u šumskim lovištima od ritskih šuma do granice šumske vegetacije. U Srbiji naseljava nizijske i brdske predele, a brojnost joj varira u zavisnosti od stanišnih uslova. Međutim, najbrojnija je tamo gde se šuma naizmenično smenjuje sa obradivim poljoprivrednim površinama.

6

2.3. Morfološke karakteristike jelenske i srneće divljači

Jelenska divljač je vrlo lepa i krupna divljač. Evropski jelen je najkrupniji divlji papkar naših lovišta. Mišičavo, krupno i snažno telo, na vitkim žilavim nogama, naročito u slučaju mužjaka, odaje utisak besprekorne skladnosti. Kod većine sisara, pa i kod Cervidea, veličina tela je uslovljena srednjom godišnjom temperaturom. Povećava se sa sniženjem srednje godišnje temperature, dakle od juga ka severu, a na evropskom kontinentu od zapada ka istoku. Pored srednje godišnje temperature na telesne masu utiče gustina populacije divljači, i čitav niz ekoloških faktora kao što su padavine, visoki vodostaji u poplavnim područjima, dostupnost prirodnih izvora hrane, visina i dužina trajanja snežnog pokrivača, osvetljenost ambijenta i dugi faktori. Beuković i Popović (2014) navode da je visina jelena u grebenu 120-150 cm, a dužina tela od vrha njuške, pa do korena repa 220-275 cm, dok telesna masa varira u zavisnosti od tipa staništa. U planinskim lovištima je oko 200 kg, dok su u nizijskim nešto veće telesne mase, čak i do 300 kg. Košute su znatno lakše, telesne mase od 70-150 kg, s tim da mužjaci potpunu telesnu masu dostižu u VII ili VIII godini života, a košuta u V godini (Beuković i Popović, 2014). Zahvaljujući građi svog tela jelenska divljač je prilagođena za trčanje na veće udaljenosti. Trči veoma brzo, naročito izvan šumskih gustiša. Može da pravi skokove i do osam metara u dužinu. Oči jelenske divljači su krupne, smeđe i živahne. Nosno ogledalo je tamnije boje, a uši su relativno dugačke. Greben je nešto viši u poređenju sa krstima, tako da se leđna linija spušta u kaudalnom pravcu. Iznad papka na zadnjoj strani noge, nalaze se po dva zapapka. Papci su tokom evolucije nastali od trećeg i četvrtog prsta, a zapapci od drugog i petog. I papci i zapapci su obavijeni tvrdom rožnatom masom. Telo je obraslo dlakom, čija se boja tokom godine menja i uglavnom je prilagođena boji okoline. Osnovna boja zimske dlake jelenske divljači je siva do sivkasto – smeđa, sa tamnijom nijansom na vratu i grebenu. U odnosu na zimsku dlaku, letnja je kraća, ređa, mekša i pripijena uz telo. Dlaka na trbuhu i nogama je mekša i svetlija nego na ostalim delovima tela. Takođe, i na većem delu glave je boja dlake svetlija. Uši se odlikuju tamnijom dlakom u poređenju sa ostalim delovima tela. Deo tela oko repa je karakteristične žućkaste boje dlake, i naziva se ogledalo. Tek oteljena jelenčad imaju svetlo sivu boju dlake sa karakterističnim nizovima svetlih pega, koji se pružaju u kranijalno-kaudalnom pravcu. Jelenska divljač menja dlaku dva puta godišnje, u proleće i u jesen. Menjanje dlake u proleće je mnogo intenzivnije od zimskog, koje u prirodi protiče jedva primetno. Prolećno linjanje počinje krajem marta ili početkom aprila i traje otprilike dva meseca.

Kožne žlezde su veoma važne za život divljači, njen kontakt sa jedinkama u populaciji i interakciju sa ostalim elelemntima životne sredine. Lojne žlezde izlučuju masnoću u predelu korena dlake. Ove masne materije štite kožu od preteranog vlaženja i isušivanja. Od klupčastih žlezda najznačajnije su znojne. Značajne su u procesu termoregulacije, kao i u oslobađanju od štetnih produkata metabolizma i viška vode iz organizma. Jelenska divljač se znoji veoma retko, uglavnom posle dugog trčanja ili nekog dugug fizičkog napora. Osim znojnih žlezda, u koži jelenske divljači su i mirisne žlezde. Jelen poseduje tri vrste mirisnih žlezda. To su suzne žlezde ispod očiju (suzište), potkolene žlezde i žlezde u predelu korena repa. Suzište u vreme parenja nabubri, raširi se i luči sekret sa posebnim mirisom. Sve jedinke jelenske divljači bez obzira na pol i na uzrast, imaju potkolene mirisne žlezde. Ove žlezde luče miris koji divljač ostavlja za sobom, prolazeći kroz travu i rastinje. Takođe, u toku sezone parenja, jelen trljanjem ove žlezde o drveće, obeležava svoju teritoriju. Na korenu repa jelen ima repnu mirisnu žlezdu, koja se za vreme parenja uveća i izlučuje miris, po kome se divljač međusobno prepoznaje i pronalazi. Uz mirisne žlezde, jedna od najznačajnijih klupčastih žlezda je mlečna žlezda. Mlečna žlezda je nastala od znojne žlezde, koja se tokom filogeneze izmenila i počela da luči mleko, kao specifičan sekret. U mladih životinja ova žlezda nije potpuno razvijena. U toku prve bremenitosti košuta ona se razvija, a njena funkcija otpočinje sa porođajem. Vime košute je smešteno između zadnjiih ekstremiteta. Sastoji se iz dve samostalne polovine sa po jednom sisom. Košuta u doba pune laktacije za 24 časa izluči od 3,5 do 4,5 litara mleka. Mleko je koloidni rastvor belančevina, pravi rastvor mlečnog šećera i raznih soli,

7

vitamina, fermenata, hormona. Mleko košute sadrži oko 9 % masti. Predstavlja hranu koja omogućava prvu pasivnu imunizaciju i normalan rast i razvoj mladunčeta.

Parogovi na glavi predstavljaju najuočljiviji element polnog dimorfizma kod životinja iz porodice Cervidae. To su koštani izraštaji, koji svake godine izrastaju i odbacuju se, što nije slučaj sa pravim rogovima kod šupljoroga. Parogovi rastu iz tačke na čeonoj kosti, koja se naziva parožište. Za razliku od životinja iz ove porodice kod šupljoroga kao što su goveda, ovce i koze, postoji komunikacija šupljine rogova i čeonih sinusa. Dinamika rasta, oblik, veličina, masa i formiranje pobočnih izdanaka parogova, karakterstični su za svaku vrstu. Na kvalitet parogova uticaj imaju brojni faktori. I nasledna osnova i uslovi sredine. Na naslednu osnovu se može uticati kroz selekciju tj. odstrel, a od paragenetskih faktora najznačajniji su uslovi ishrane. U tom smislu disbalans proteina, kalcijuma, fosfora i vitamina D, imaju najveći uticaj. Parogovolje ima veoma veliki značaj u lovnoj privredi, jer predstavlja trofejnu vrednost divljači. Služi za ocenu efikasnosti primenjenih odgajivačkih mera, kao i ocenu stručnog rada u jednoj populaciji određene vrste divljači. Svake godine odbacivanjem parogova visina parožišta se skraćuje.

Tabela 3. Pregled srednjih vrednosti prečnika i dužine parožišta po godinama starosti (Novaković, 1999)

Uzrast, godine

Prečnik Dužina

Srednja vrednost, mm Srednja vrednost, mm

Levi Desni Levi Desni

5 39 39 63 64

6 41 40 57 57

7 42 42 52 53

8 44 44 50 51

9 45 45 48 49

10 45 44 44 45

11 47 47 43 43

12 48 48 39 41

13 i više 49 50 35 36

Ozlede parožnog temena, usled jakih udaraca ili u borbi tokom sezone parenja, mogu da dovedu do naprsnuća, koja samo u retkim slučajevima ne mogu da se regenerišu i imaju za posledicu pad trofejne vrednosti.

Jelen lopatar je znatno manji od običnog jelena. Visina u grebenu iznosi 110 cm. Telesna masa mužjaka je oko 70 kg, dok su košute značajno lakše. Zimska dlaka je tamije, skoro mrke boje. Letnja boja dlake jelena lopatara je svetlo smeđa do kestenjasta, sa belim pegama uzduž cele kičme, a prema je repu sve tamnija. Donji delovi vrata, trbuh i unutrašnje strane nogu su svetlije boje. Rep je sa gornje strane taman, dok je sa donje strane bele boje. Posebnost jelena lopatara je što umesto krune koju čine parošci na vrhu roga kod običnog jelena, ima lopatu, po čemu je i dobio ime. Rogovi snažnih životinja dostižu težinu od 3 kg, a kapitalnih čak i do 4 kg. Odrasli lopatari odbacuju rogove u aprilu ili u maju. Starije jedinke kasnije odbacuju rogove, i u kraćem vremenskom roku, čak i za sat vremena. Kod mlađih lopatara odbacivanje parogova može da traje i do 10 dana. Novi parogovi počinju da rastu u septembru.

Srna je najmanji pripadnik familije Cervidea u Evropi. Mužjak se zove srnjak ili srndać, ženka srna, a mladuče lane. Oblika tela je vitak i skladan. U poređenju sa jelenom i jelenom lopatarom, odlikuje se manje izraženim širinama i dubinama, naročito u grudnom delu. Repe je slabo razvijen i teško uočljiv u repnoj regiji, gusto obrasloj dlakom. Ekstremiteti su dugački, veoma tanki i

8

završavaju se malim, fino formiranim papcima, iznad kojih se nalazi zakržljali ostaci papaka. Zapapci pri sporom hodu ne dodiruju zemlju. Zadnji ekstremiteti su razvijeniji od prednjih, sa veoma izraženom i snažnom muskulturom. Zato je visina krsta, u stanju mirovanja, veća nego visina grebena, usled čega se leđna linija podiže u kaudalnom pravcu. Zadnje noge, snažnih mišića, sa čvrstim i veoma pokretnim petnim zglobovima, vidno su duže nego prednje noge i omogućuju duge i visoke skokove. Vrat je dosta nisko nasađen, duži od glave i tanak, ali je u odraslih srna dosta mišićav i znatno jači. Glava srneće divljači je plemenitog izgleda, relativno kratka i kupastog oblika, uža kod srne nego kod srndaća. Oči su krupne, tamne, sa izduženim zenicama. Njuška je crna, a uši su relativno dugačke i pokretljive. Srndać na glavi ima parogove, koje odbacuje svake godine. Manje su razvijeni u poređenju sa jelenom i jelenom lopatarom. Po telesnoj građi i načinu života srneća divljač spada u okretne i brze vrste papkara preživara, koji žive u zoni žbunaste i travnate vegetacije, na rubovima šuma, proplancima i podrastu razih šumskih biljaka. Telesna građa je prilagođena za brze skokove i skrivanje u obližnjem gustišu, a ne za trčanje na većim distancama. Kada se srneća divljač uznemiri beži brzim skokovima. Na otkrivenim terenima beži veoma brzo, i ako je prinuđena da beži na veću daljinu, a naročito ako je gonjena, počinje teško da diše. Tada se dešava da je sustignu veće zveri i rastrgnu. Zbog svojih tankih nogu srna se teško kreće po dubokom snegu ili blatu. Pliva dobro, ponekad i dobrovoljno. Odrastao srnjak sa naših terena, od vrha njuške do korena repa, dužine je 125 – 135 cm, visok 70 – 75 cm, a telesna masa bez utrobe je 14 do 20 kg, retko do 25 kg. Srne su u proseku lakše za 5-10% od srnjaka. Telesna masa srneće divljači zavisi i od nadmorske visine staništa divljači. Letnje dlake srneće divljači su skoro ravne, i samo su na čelu starijeg srnjaka i na zadnjem delu leđa donekle talasaste. Boje letnje dlake srneće divljači je skoro ravnomerno riđa do crvenomrka, dok je zimi žućkastosiva do sivomrka, s tamnije obojenim leđima i gornjim delom vrata. Donji deo grudi, trbuh i unutrašnje strane nogu obojeni su žučkasto, a u predelu oko korena repa je bela površina, koja se u Evropi naziva ogledalo. Ova površina je u srnjaka koji miruje elipsasta, a kod srna srcastog oblika. Tek olanjena lanad su mrke do sivomrke boje, sa nizovima belih mrlja na bokovima i vratu. Zimska dlaka srneće divljači je duža, grublja i gušća. Srneća divljač menja dlaku dva puta godišnje, u proleće i u jesen. Prolećno linjanje traje od aprila do juna, a jesenje počinje u toku septembra i traje do polovine oktobra. Kao i drugi papkari preživari, iz porodice Cervidea, i srna ima brojne žlezde u koži, ali je u odnosu na ostale vrste iz porodice, karakteristična po značajno razvijenijoj međuprsnoj žlezdi, između papaka. Ova žlezda luči mirisnu masnu materiju, koja pomaže održavanje strukture i funkcije papaka, ali ostavlja i jak mirisni trag. Upravo zato pse najviše uznemirava trag srneće divljači. Na lateralnim stranama nogu, ispod petnih zglobova, nalaze se zadebljanja kože, bogata brojnim mirisnim žlezdama. Aktivne su kod oba pola osim kod ženki u toku sezone parenja. Kod srndaća je koža na čelu, ispod rožišta, zadebljala i tvrđa. Taj deo kože sadrži brojne mirisne i masne žlezde. Aktivnost mirisnih žlezda najveća je u proleće, a masnih u periodu parenja. Izrazito i veoma važne mirisne žlezde smeštene u predelu oko korena repa i u analnoj regiji. Izrazito su aktivne samo kod ženki, u kratkom periodu tokom sezone parenja, što je u neposrednoj vezi sa dozrevanjem jajnih ćelija.

2.4. Reprodukcija jelenske i srneće divljači

Jelenska divljač dostiže polnu zrelost u uzrastu od dve godine. Evropski jelen je poligamna vrsta. Jelen se pari sa više košuta u polnom žaru, u toku jedne sezone parenja, od jula do decembra. Od klimatskih i ostalih uslova u staništu zavisi kada će nastupiti parenje jelenske divljači. U planinskim predelima nešto kasnije, nego u ravničarskim. Do perioda parenja košute su u krdima, sa svojom teladi. Čak ni tada se krdo ne razbija. Košuta napušta tele samo kratko, u toku parenja. Jeleni formiraju posebna krda. Ove socijalne strukture se razbijaju u sezoni parenja. Jeleni se bore za košute. Košuta se pari nekoliko puta u periodu od 2-4 dana. Graviditet traje oko osam meseci. Košute donose mladunčad na svet od kraja aprila do juna, najčešće u maju. Košuta koja se priprema za telenje, prepoznaje se po tome što se 5-6 sati pre telenja izdvaja iz krda i pronalazi neko pogodno mesto na kome se teli. Posle telenja košuta lizanjem osuši tele, naročito u predelu stomaka. Lizanjem stomaka stimulišu se kontrakcije crevnog trakta teleta, što izaziva potrebu za sisanjem.

9

Jelenče je spremno da napravi prve korake već kod prvog sisanja, ali ga majka ne vodi sa sobom još desetak dana. U tom periodu sakriva ga negde u blizini mesta telenja. Tek nakon tog perioda, tele se u potpunosti pridružuje košuti. Na visinu embrionalne smrtnosti utiču pre svega ambijentalni uslovi, i to u prvom redu klima. Najveći gubicu su u toku oštrih zima, sa intenzivnim snežnim padavinama, naročito u lovištima u kojima se ne sprovodi adekvatna dopunska prihrana divljači.

Reproduktivni život jelena lopatara je veoma sličan kao kod evropskog jelena. Sezona parenja jelena lopatara počinje polovinom oktobra. U borbama mužajci izgube i do 15% telesne mase. Procenat koncepcije kod juvenilnih košuta je oko 70%, a kod starijih grla do 90%. Na svet donose jedno, ređe dva teleta.

Srndaći su osim kratkog perioda krajem zime i početka proleća, sposobni za razmnožavanje skoro cele godine, ali sezona parenja počinje krajem jula i početkom avgusa kada srne ulaze u polni žar. Najpre se pare prošlogodišnja ženska lanad, a na kraju stare vodeće srne. Borbe srndaća za vreme parenja su česte, a ponekad mogu završiti kobno, čak i za oba suparnika, ako dođe do zapetljavanja parogova. Srne se pare sa pobednikom, nekoliko puta u toku 2-3 dana. Srndać se pari sa najviše 3-5 srna. Kod srna se javlja pojava koja je specifična i svojstvena pojedinim divljim životinjama, poznata pod nazivom embriotonija. U nepovoljnim ambijentalnim uslovima nakon oplodnje, plod se razvija nekoliko narednih dana i potom ulazi u fazu mirovanja. Krajem jeseni se nastavlja razvoj ploda, u narednih 150 dana. Na taj način lanad dolaze na svet u periodu bujne vegetacije, kada ima najviše hrane. Graviditet sa embriotonijom traje do 280 dana, a bez embriotonije 165 dana. Srna najčešće olani 1 ili 2 laneta. Vrlo retko tri.

2.5. Socijalni život jelenske i srneće divljači i odnos prema faktorima sredine

Jelenska divljač ima jako izražen nagon za formiranjem krda. Utoliko više ukoliko nastanjuje stepska područja, u poređenju sa šumskim. Van sezone parenja jeleni formiraju odvojena krda. Košute su u posebnim krdima, sa svojom teladi, iz prošle i tekuće godine. Pred telenje košuta, prošlogodišnji muški jelenčići odvajaju se i priključuju krdima mladih jelena, dok jednogodišnja ženska grla ostaju uz majku. Krdima mladih jelena ponekada se priključuju i starija muška telad iz tekuće godine, ukoliko su ostala bez majke. Zapaženi su i slučajevi solitarnog života mladih jelena. Boravak u krdu mladih jelena predstavlja kritičan period za muške individue. Još uvek nemaju sposobnost da odaberu pašu najboljeg kvaliteta, što se nepovoljno odražava na porast i razvoj. To dodatno potencira stres izazvan promenom socijalnog ambijenta. U krdu košuta vrlo retko se nađe neki stariji jelen, i obratno. Iako retko, dešava se da kada jeleni menjaju parogove, tokom zimskog perioda, takva košuta zauzme alfa poziciju u krdu. Za vođu krda se nameće košuta sa najistančanijim čulima (njuh, sluh, vid). To je alfa jedinka, koja dobro zapaža, brzo donosi odluke i određuje ponašanje celog krda. Diktira tempo kretanja, odnosno mirovanja. Predvodi krdo pri izlasku na pašu i pojilište i slično. Baš zato, pri selekcijskom odstrelu jelenske divljači, treba se fokusirati na grla sa začelja krda, a nikada na alfa košutu i njeno tele. Opisana socijalna organizacija podleže promenama samo tokom sezone parenja. Krdo je stabilan oblik organizacije jelenske divljači. Van sezone parenja, individue će biti izbačene iz krda, isključivo u slučaju bolesti ili povrede. Jelenska divljač u toku zime vrlo nerado menja stanište, i to isključivo u situacijama kada nemaju dovoljno hrane. U takvim situacijama, nastoje da pređu u ranije naseljavana staništa. Uprkos činjenici da je jelenska divljač veoma krupna i snažna, uticaj sredine na njen život i razvoj je veoma izražen. Ako su ekološki faktori koji deluju na populaciju nepovoljni, oni će se negativno odraziti i na čitav niz bioloških parametra jelenske divljači. Od činilaca koji se najviše odražavaju na život i razvoj jelenske divljači, najveći uticaj imaju klimatski uslovi, predatori i čovek. Jaki mrazevi, intenzivne padavine, dubok sneg i dugotrajne suše, mogu da predstavljaju veliki problem za jelensku divljač. Niske temperature, same po sebi, ne predstavljaju problem ukoliko je zdravstveno stanje u populacijama jelenske divljači na adekvatnom nivou. Međutim, postoji nepovoljan posredni uticaj, jer jaki mrazevi uništavaju vegetaciju neophodnu za ishranu jelena.

10

Dubok sneg otežava pristup hranilištima, i neretko dovodi do ozbiljnih povreda nogu. Sposobnost jelenske divljači da uspešno prezimi je u zavisnosti od uzrasta, kondicije i zdravstvenog stanja na početku zime, i naravno od trajanja zime. U sušnim godinama veliki broj grla ulazi u zimu sa niskom telesnom kondicijom. Poseban problem su mrazevi koji nastupe neposredno posle poplava. U takvim situacijama led otežava kretanja jelenske divljači, a i povrede su učestalije. I vetrovite zime su problematične, jer u takvim uslovima dolazi do značajnog pada apetita kod jelena. Od prirodnih predatora koji mogu da ugroze jelensku divljač najopasniji je vuk, ali i druge vrste. U manjoj meri problem predstavljaju ris, šakal, medved, orao, a ređe i lisica i kuna. Vuka danas na područiju Vojvodine nema, ali u nekim lovištima je evidentan porast brojnosti kao npr. Kopaonik, Golija, Tara, Deli Jovan, Stara Planina, pa i druga lovišta. To se negativno održava na brojnost papkarske divljači na tim područjima. U odnosima kompeticije između nepredatorskih vrsta divljači, jelenska divljač potiskuje druge vrste divljači, pre svega srnu. Međutim, divlja svinja konkuriše jelenu u prirodnoj ishrani u konzumiranju žira, na poljima za divljač, kao i u konzumiranju dodane prihrane u lovištu. Ipak, smanjenju brojnosti jelenske divljači daleko najviše doprinosi čovek, proširenjem ruralnih i urbanih naselja, izgradnjom saobraćajnica i industrijskih objekata, kao i radovima u poljoprivredi i šumarstvu.

Socijalni život jelena lopatara u značajnoj meri je sličan kao kod evropskog jelena. To je takođe životinja koja formira krda, ali brojčano veća u poređenju sa evropskim jelenom. U sezoni parenja borbe retko završavaju fatalno, zahvaljujući karakterističnoj građi parogova. Jelen lopatar je teritorijalna životinja. Nema izražene migratorne sklonosti. Nastanjuje relativno malu teritoriju. To su neki od razloga za uzgajanje jelena lopatara u ograđenim lovištima. U takvim uslovima, predatori koji inače predstavljaju prblolem za evropskog jelena, u slučaju lopatara nisu od značaja. Međuti, evropski jelen i divlja svinja su mu konkurenti u ishrani. Zato se u ograđena lovišta, uz jelena lopatara naseljava muflon.

Preko leta, do druge polovine avgusta ili početka septembra, krda srna sa lanadima su odvojena od krda srndaća. U tom periodu srna doji lane i veza između njih je izuzetno jaka. Do te mere da u slučaju gubitka majke lanad nisu sposobna da se integrišu u krdo. Početkom jeseni, sa slabljenjem polne aktivnosti srndaća, njihova krda se udružuju sa krdima srna i lanadi. Ovakva velika krda su karakteristična za period do kraja marta meseca. U ovakvim krdima srndać je retko na poziciji alfa jedinke. Veličina udruženih krda zavisi pre svega od gustine naseljenosti staništa i brojnosti populacije, naravno u odnosu na resurse. U tom smislu nije od značaja samo dostupnost hrane, nego i struktura i raspored površina pod livadama, niskim rastinjem i visokim drvenastim biljnim vrstama. U uslovima gušće vegetacije, koja pruža dobre uslove za skrivanje i zaštitu srneće divljači, veličina udruženih krda je manja ili su krda raširena na veću teritoriju u odnosu na zimski period. Krajem jeseni veza majke i laneta značajnije oslabi, a srne je konačno prekidaju u potpunosti, neposredno pred lanjenje. Srndaći se izdvajaju u posebna krda u aprilu, kada počnu da im rastu parogovi. Kako se razvoj parogova približava kraju, a raste aktivnost polnih žlezda, srndaći počinju solitarni život a borbe među njima se intenziviraju. Samo se mladi srndaći čiji ciklus rada polnih žlezda, u odnosu na odrasle, u toku godine kasni, i dalje drže u krdima. Slično kao što ima sklonost ka grupnom životu srneća divljač ima i sklonost prema zadržavanju na određenom staništu. Srne nerado migriraju, naročito zimi. Iako je srneća divljač rasprostranjena u raznovrsnim područjima, mnogo više je osetljiva ne nepovoljne ambijentalne uslove, u poređenju sa ostalim vrstama parogate divljči, koja nastanjuje našu zemlju. Teško podnosi jake mrazeve u kombinaciji sa visokim snegovima. Srneća divljač najteže podnosi nagle promene temperature. U uslovima jakih mrazeva, koji se smenjuju sa otopljenjem, nastaje snežna pokorica, koja otežava pristup hrani. Planinske populacije su otpornije od ravničarskih. Ipak, kada su zime vrlo jake, gubici su najveći kod podmlatka, potom kod gravidnih srna i na kraju i kod srndaća, u uslovima ekstremnih hladnoća. To je u direktnoj vezi sa formiranim telesnim masnim rezervama, koje su najmanje kod podmlatka a najveće kod srndaća. Svakako da je u tom smislu od ogromnog uticaja i opšte zdravstveno stanje u populaciji. Može se zaključiti da je u slučaju srneće divljači, zima jedan od najvećih faktora

11

prirodne selekcije, odmah iza predatora. Srna, kao sitnija od jelenske divljači, je daleko više ugrožena od predatorskih vrsta koje predstavljaju potecijalnu ili uslovnu opasnost za evropskog jelena i jelena lopatara. Agroindustrijski kompleksi i stanište srna su se preklopili u većoj meri, u poređenju sa jelenskom divljači. Srne na taj način lakše dolaze do hrane, ali uz izvesne štete koje nanose u poljoprivredi i šumarstvu. Takođe, postoji i izražen nepovoljan uticaj privrede i ostalih delatnosti čoveka na brojnost populacija srneće divljači. Podmladak neretko stradava od poljoprivredne mehanizacije, naročito tokom žetve ratarskih kultura, a generalno sve kategorije su podložne trovanju raznim štetnim materijama, kao što su pesticidi i kontaminanti iz otpadnih voda. Ozbiljan problem su i mehaničko-fizičke povrede pri prelasku preko puteva, pruga, veštačkih vodotokova i drugih saobraćajnica. Poljoprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, turizam i mnoge druge čovekove aktivnosti, vrlo često su faktor remećenja mira, koji je neophodan srnećoj divljači u prirodnom staništu.

12

3. Fiziološke specifičnosti varenja hrane i metabolizma divljih preživara

Jelensku i srneću divljač u našoj zemlji predstavljaju životinje iz reda papkara i podreda preživara. Takve životinje odlikuju se složenom građom želuca. Njihov želudac je višekomorni. Prvi deo želuca naziva se burag (rumen). Na njega se nastavlja mrežavac (reticulum). Ove dve komore u konkteksu fiziologije varenja predstavlaju jedinstvenu funkcionalnu celinu. Na mrežavac se nastavlja listavac (omasus), a zadnji deo višekomornog sistema želudaca je sirište (abomasus). Sirište je po građi i funkciji identično pravom želucu, kao i kod svih ostalih sisara.

Naziv preživari dolazi od karakterističnog načina iskorišćavanja hrane. Konzumirana hrana kod preživara ostaje u buragu, gde se temeljno meša, a onda se vraća u usta na detaljnije žvakanje i natapanje pljuvačkom. Proces preživanja počinje 30-60 minuta posle uzimanja hrane i traje 7 – 8 časova, sa manjim ili većim prekidima. Za vreme preživanja životinja obično mirno leži. Ovakav način iskorišćavanja hrane je posledica evolucije. Nepredatorske vrste biljojeda su razvile sposbnost da konzumiraju velike količine hrane na pašnjaku, i potom se povuku u skrovišta, u kojima su u manjoj meri izložena predatorima.

Međutim, postoje još neke, daleko komleksnije, razlike između preživara i ostalih biljojedih sisara. I jedni i drugi su orijentisani na konzumiranje hrane biljnog porekla, ali je preživari daleko efikasnije iskorišćavaju. Naročito kada se radi o hranivima bogatim celulozom. Razlog je činjenica da burag preživara nastanjuju brojni mikroorganizmi, koji se u prirodi ne nalaze u bilo kojoj drugoj sredini. U buragu im opstanak omogućava karakteristična elektrohemijska reakcija, koja je neutralna do blago kisela. Takođe, u buragu nema tkivne produkcije digestivnih enzima, kao što je to slučaj u sirištu tj. pravom želucu. U takvim uslovima procesi razgradnje hrane u buragu nisu enzimski, nego fermentativni. Drugim rečima, razlaganje hrane se odvija pod uticajem lokalnih mikroorganizama, a pre svega bakterija. U tom kontekstu najveći značaj imaju celulolitičke bakterije. Zahvaljujuži dejstvu njihovih enzima, koji razgrađuju celulozu, zid ćelija iz konzumiranog materijala biljnog porekla se razgrađuje, pa sadržaj ćelija postaje dostupan za dalju razgradnju fermentativnim putem, pod uticajem drugih mikroorganizama. Tu sposobnost nemaju nepreživarski biljojedi. Zahvaljujući tome efikasnost iskorišćavanja hraniva biljnog porekla, u slučaju preživara, je na daleko višem nivou. U tom kontekstu preživari se mogu razmatrati kao najviši domet evolucije, kada je reč o biljojedima (Radivojević, 2016).

Ipak, opisana superiornost preživara ne završava se na tome. U buragu se nalaze i brojne protozoe ili praživotinje, koje se hrane lokalnim bakterijama. Upravo zbog toga, efikasnost preživara u iskorišćavanju proteina je veoma visoka. Proteini biljnog porekla bakterije buraga koriste za svoje potrebe, odnosno za sintezu sopstvenih proteina. Protozoe na bazi bakterijskog proteina stvaraju sopstvene. Na taj način se unapređuje biološka vrednost proteina. Ona je u materijalu koji napušta burag daleko veća u poređenju sa konzumiranom hranom biljnog porekla.

U zavisnosti od toga u kojoj meri se proteini razgrađuju u buragu, u ishrani preživara se razmatraju dve kategorije proteina. Razgradivi i nerazgradivi. Upravo u tom kontekstu postoje izvesne razlike između pojedinih vrsta divljih preživara, pre svega između jelena i srna. Hemijska analiza sadržaja buraga srna uvek pokazuje relativno visok sadržaj sirovih proteina, u rasponu od 26,94-36,08% (Đorđević i sar., 2009). Prvenstveno zbog toga što srne u uslovima prirodnih staništa konzumiraju biljne delove sa visokim sadržajem proteina i niskim sadržajem vlakana. Na poljoprivrednim površinama konzumiraju najviše zelenu masu lucerke i crvene deteline, kao i soju i pasulj. To znači da su potrebe srna u proteinima veće u odnosu na jelene, naročito u nerazgradivom proteinu. Načelno, životinje iz porodice Cervidae, u odnosu na šupljoroge, imaju manje potrebe u ukupnim proteinima, ali veće u nerazgradivom proteinu.

13

Za preživare je karakteristična i značajna produkcija vitamina rastvorljivih u vodi u buragu, kao rezultat aktivnosti lokalnih mikroorganizama. Pre svega vitamina B grupe. Otuda odrasli preživari, sa dovoljno razvijenim buragom, imaju relativno niske potrebe u ovim vitaminima.

14

4. Ishrana divljih preživara iz porodice jelena

Jeleni su životinje koje uglavnom pasu i brste zeljastu biljnu masu. Glavnu hranu jelenske divljači, u prirodnim staništima, predstavla livadsko bilje, kao i zeleni delovi žbunastih i drvenastih biljnih vrsta. Pored toga, jeleni rado konzumiraju i šumske plodove, kao što su žir hrasta i bukve, kesten i šumsko voće. Kada su im dostupne ratarske kulture, kao što su lucerka, strna žita i kukuruz, vrlo rado ih konzumiraju. Paleta hraniva koju jeleni konzumiraju u velikoj meri zavisi od dostupnosti. Veliku ulogu ima nivo, intenzitet i obim prihranjivanja u lovištu. Novaković (1996) navodi da u buražnom sadržaju jelena, sve do početka proleća, u lovištima u kojima nema na raspolaganju dodatnu hranu, oko 95% sadražaja predstavljaju drvenaste biljke, odnosno ne više od 5% u uslovima kada je organizovano prihranjivanje. Kada počne biljna vegatacija, udeo sadržaja buraga, poreklom iz drvenastih biljnih vrsta ne prelazi nivo karakterističan za zimski period, u uslovima prihranjivanja. Ovaj podatak jasno oslikava značaj dopunske prihrane jelenske divljači u zimskom periodu.

Najveći deo potreba u hrani tokom vegetacije, a delom i tokom zimskog perioda, jelenska divljač podmiruje na bazi prirodnih izvora. Cilj uzgajivača treba da bude usmeren na obezbeđivanje prirodne hrane divljači u što većoj meri, što podrazumeva kultivisanje prirodnih i veštačkih ispasišta za divljač (livade i pašnjaci), ili zasnivanja oraničnih polja za divljač, zasejanih odgovarajućim kulturama. Prirodni uslovi ishrane u znatnoj meri mogu biti poboljšani usklađanjem šumskog i lovnog gazdovanja, pri čemu se uzgojnim merama omogućuje rast prizemne flore i žbunastih vrsta grmlja.

Srneća divljač je u ishrani selektivnija od jelenske divljači, pa konzumira u većoj meri pupoljke, izdanke i lišće iz vršnog dela biljke, odnosno hranu bogatiju proteinima. Početkom proleća i jeseni, srne rado konzumiraju pečurke.

U današnje vreme jedna od osnovnih karakteristika ambijenta koji nastanjuje jelenska i srneća divljač jeste preplitanje agroekooloških i prirodnih ekosistema. Staništa naših divljih preživara u značajnoj meri protežu se na poljoprivredne površine. U takvoj situaciji, a naročito uz neadekvatno gazdovanje lovno-privrednih subjekata, izvestan je i određeni nivo štete koje divljač može da nanese poljoprivredi. Đorđević i sar. (2009) navode značajne zaključke, na bazi pregleda uzoraka sadržaja buraga odstreljene divljači. Pre svega u kontekstu izbora hrane koju životinje konzumiraju.

U velikom broju slučajeva, čaki prostim organoleptičkim pregledom sadržaja buraga, uočava se da jelenska i srneća divljač, u značajnoj meri konzumira neke ratarske kulture, a pre svega kukuruz i pšenicu. To potvrđuje postojanje problema šteta koje divlje životinje mogu da nanesu ratarskoj proizvodnji. U letnjem periodu pregled sadržaja buraga upućuje na konzumiranje zelene mase, dok se u zimskom periodu u intraruminalnom sadržaju uglavnom nalaze zrno kukuruza i hrastov žir, što dokazuje promenu načina ishrane u cilju stvaranja masnih rezervi za zimski period.

4.1. Najznačajnija hraniva u ishrani životinja iz porodice jelena

4.1.1. Zelena hraniva

Čovekova aktivnost u poljoprivredi i smanjenje prirodnih staništa ograničavaju prirodnu ishranu divljači tokom cele godine. Čovek je od davnina zauzimao najkvalitetnije zemljište za poljoprivrednu proizvodnju, dok je divljim životinjama ostavljao manje plodne, močvarne, peskovite i druge terene koji nisu pogodni za intenzivnu obradu. Prirodna produkcija hrane za divljač na takvim terenima je neodgovarajuća, kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom pogledu. Ipak, uz dobre agrotehničke mere se može promeniti prirodna produkcija hrane i obezbediti kvalitetnija hrana za divljač, u toku skoro cele godine. Zelena hrana koja se može

15

proizvesti u takvim uslovima je fiziološki najpogodnija za preživarsku divljač, za razliku od dodate konzervisane kabaste hrane ili koncentrovane hrane. Osnovna karakteristika zelene hrane proizvedene na travnjacima ili oranicama jeste visok sadržaj vode, na nivou od 60–80%. Procenat vlage zavisi pre svega od stepena zrelosti biljke. Suva materija zelenih hraniva može da sadrži i do 20% sirovih proteina, pa i više, što zavisi pre svega od botaničkog sastava travnjaka. Ukoliko je veće učešće leptirnjača, toliko će biti i veći procenat proteina. U ukupnoj količini sirovih proteina, 45-85% su pravi proteini, a preostali deo su amidi. Jelenska divljač dobro koristi i amide zahvaljujući simbiotskoj mikroflori u predželucima. Količina celuloze je veoma varijabilna i zavisi u najvećoj meri od faze razvića biljka. Mlade biljke sadrže 15 – 18% sirove celuloze, koja je zahvaljujući manjem stepenu lignifikacije svarljivija. Starije i zrelije biljke imaju značajno veći procenat sirove celuloze, čak 20 – 30 %. Sadržaj sirovih masti u suvoj materiji zelenih hraniva je nizak i iznosi do 5 %. Veći ili manji deo sirovih masti su jedinjenja koja po hemijskoj prirodi nisu lipidi. To su etarska ulja, voskovi, biljni pigmenti (hlorofil, karotin, ksantofil), vitamini rastvorljivi u mastima i druge materije. Količina i sastav pepela (mineralnih materija) zavise od prisustva pojednih makroelemenata i mikroelemenata u zemljištu.

Procenat pepela u zelenim biljkama je 7 – 11 %. Najviše zastupljen sastojak pepela je kalcijum, a sadržaj fosfora zavisi od stadijuma razvića biljaka. Mlade biljke sadrže veći procenat fosfora, oko 0,2 – 0,6 %. Zelene biljke sa pašnjaka su bogate pre svega B-karotenu,vitaminima B kompleksa, kao i u vitaminima K i C. U kilogramu mladih zelenih biljaka ima 50 – 100 mg karotina, dok se u starijim biljkama značajno smanjuje taj sadržaj.

4.1.1.1. Travnjaci

Pored prirodnih ispasišta, moguća je proizvodnje hrane za divljač melioracijom priorodnih travnjaka, kao i zasnivanje sejanih travnjaka. Pri zasnivanju travnjaka prednost treba dati smešama višegodišnjih leptirnjača i trava, jer se dobija više suve materije po jedinici površine, kao i više proteina, a odnos proteina i energije je bolje izbalansiran. Smeše leptirnjača i trava manje variraju u pogledu prinosa, u odnosu na čiste kulture, a pri košenju se brže suše, sa manje mehaničkih gubitaka pri manipulacijama. Iskorišćavanje travnjaka može da bude i kombinovano, delimično putem ispaše, dok se jedan deo prinosa koristi za spremanje konzervisane stočne hrane (seno, senaža, silaža) za zimski period ishrane. Ukoliko je ispaša predviđena kao dominantni oblik eksploatacije travnjaka, onda pašnjake treba formirati na udaljenim mestima u lovištu, kako bi se izvršila prirodna disperzacija životinja u potrazi za hranom. Međutim, opredeljenje za ispašu ili košenje kao dominantni oblik iskorišćavanja travnjaka, u velikoj meri određuje izbor kultura u višegodišnjoj travno-leguminoznoj smeši. Iako lucerka prednjači s obzirom na hranljivu vrednost, prinos i dugovečnost, ne podnosi dobro gaženje, pa se koristi za spremanje konzervisane kabaste hrane za divljač. U slučaju kada se zasniva livada koja će se prvenstveno koristiti za ispašu, crvena detelina predstavlja bolju leguminoznu komponentu smeše.

4.1.1.2. Zelena hraniva proizvedena na oranicama

U stočarstvu proizvodnja zelene stočne hrane na oranicama predstavlja alternativu travnjacima, kada je reč o ishrani preživara. Uglavnom se travnjaci zasnivaju u brdsko-planinskim područjima, dok je opredeljenje za proizvodnju zelene hrane na oranicama karakteristično za ravničarska produčja. Koliko će jedno ili drugo rešenje biti prihvatljivo za dopunsku ishranu divljih preživara, pre svega zavisi od opremljenosti lovnih gazdinstava zemljišnim površinama, sredstvima mehanizacije, kao i drugim faktorima, gde najveći značaj ima konfiguracija terena. Kada je reč o ishrani domaćih preživara, a pre svega goveda, proizvodnja zelene hrane na oranicama je jedan od osnovnih modela obezbeđenja potreba u stočnoj hrani. Ovaj način proizvodne kabaste hrane je poznat kao zeleni krmni konvejer. Adekvatnim izborom pojedinih biljnih kultura, omogućava se takav plan setve i žetve, koji obezbeđuje zelenu kabastu hranu za period od šest ili više meseci u

16

toku godine. Obično su prve kulture koje su na raspolaganju za košenje u proleće iz porodice krstašica. Najčešće je to uljana repica. Zatim pristižu smeše jednogodišnjih biljnih kultura iz porodica trava i leguminoza. To su ozime smeše strnih žita, kao što su ovas, tirikale ili raž, i leguminoza kao što su grahorica ili stočni grašak. Tokom leta najznačajnije kulture za stoku, u sistemu zelenog krmnog konvejera su lucerka, kukuruz, sirak i sudanska trava. Završne kulture, u ovom sistemu proizvodnje kabaste hrane za stoku su, tokom jeseni su perko i stočni kelj. Međutim, koliko god da je sistem proizvodnje kabaste stočne hrane na oranicama pogodan za stočarstvo, toliko ima i mnogo ograničenja u dopunskoj prihrani preživarske divljači. Tokom većeg dela zimskog perioda, nadzemna masa ozimih smeša strnih žita i jednogodišnjih leguminoza je niska. Stoga je nedostupna za divljač, već pri malo većoj visini snežnog pokrivača, a naročito kada se na njemu formira i ledena pokorica. Alternativa može da bude proizvodnja jarih smeša, ali samo u situacijama kad se raspolaže adekvatnom mehanizacijom za pravljenje senaže ili sena.

4.1.2. Korenasto – krtlolasta hraniva

Šećerna i stočna repa, čičoka, mrkva i slična hraniva, odlikuju se visokim sadržajem vode, velikom svarljivošću suve materije i malim sadržajem proteina i masti. Suva materija se najvećim delom sastoji od lako rastvorljivih ugljenih hidrata. Najveći značaj ima čičoka, jer se može gajiti u lovištima, pa je sa stoga najpogodnija za dopunsku ishranu divljači. Nadzena masa čičoke raste i do tri metra u visinu, pa predstavlja i dobar zaklon za divljač. Parcela pod čičokom može trajati godinama, jer i posle boravka divljači na njoj, u zemlji ostane dovoljno krtola koje će se razviti u zelene biljke naredne sezone. Čičoka sadrži oko 22% suve materije, 1% sirove celuloze, 0,2% masti i oko 2 % sirovih proteina, od čega je 30 – 40 % amidnog oblika. Srneća divljač rado konzumira njene nadzemne izdanke, ali i krtole koje kopaju papcima.

Bilo da se radi o krtolama čičoke ili neke druge biljne kulture, mora se voditi računa o tome da se lako kvare, plesnive i trunu. Stoga se mora obratiti naročita pažnja na njiihovo skladištenje i čuvanje. Radi lakše i brže distrubicije, preporučuje se čuvanje u trapovima u blizini hranilišta. Trapljenje je jednostavan način za čuvanje korenasto–krtolastih plodova. Najpogodnija temperatura za čuvanje korenasto – krtolastih plodova je 2-5℃.

4.1.3. Plodovi šumskog bilja

Deo potrebne hrane za zimsku prihranu divljači može se obezbediti prikupljanjem plodova samoniklog šumskog bilja. Tu se pre svega misli na žir hrasta i bukve, kesten, divlje jabuke, kruške, oskoruše, glog, crni trn i druge plodove, koje srneća i jelenska divljač rado konzumiraju. Kako se ovakvi plodovi ne bi pokvarili usled plesnivosti, potrebno je da se dobro osuše. Stoga su žir i kesten najpogodniji. Kesten mora biti zdrobljen, jer ga srne ne mogu koristiti u celom komadu. Tanini iz kestena sprečavaju pojavu proliva i dovode do izbacivanja crevnih parazita.

4.1.4. Konzervisana kabasta hrana

4.1.4.1. Seno

Seno je najstarije kabasto hranivo koje se koristi za ishranu domaćih preživara. Uvažavajući hranljivu vrednost, a naročito sadržaj proteina, najkvalitetnije seno dobija se od lucerke. Za prihranu divljih preživara ima daleko veći značaj od senaže i silaže, zbog većeg sadržaja suve materije. To značajno olakšava transport, lagerovanje i distribuciju. Divlji preživari iz porodice jelena, za razliku od domaćih, konzumiraju manje količine sena. Razlog je činjenica da radije konzumiraju hraniva sa preko 40% vlage. Ipak, u zimskim uslovima, neophodno je obezbeđenje izvesnih količina sena za prihranu jelenske i srneće divljači. Zbog ograničenog konzumiranja, seno za jelensku i srneću divljač mora da bude vrhunskog kvaliteta i botaničkog porekla. Najbolje je lucerkino seno.

17

4.1.4.2. Lisnik

Lisnik se dobija kresanjem i sušenjem grana drveća ili šiblja, sa zelenim lišćem. Spremanje lisnika se obavlja u proleće, dok je lišće mlado i svarljivije. U toku spremanja lisnika lišće ne sme da se presuši. U suprotnom su transportni i manipulativni gubici značajni. Najbolji lisnik se dobija od crnog i belog jasena, jove, hrasta medunca, cera, lipe, bresta i drugih vrsta.

Lisnik u proseku sadrži 11–18 % sirovih proteina i 14–22 % sirove celuloze. Dobro spremljen lisnik ima hranljivu vrednost sličnu senu.

4.1.4.3. Silaža i senaža

U ishrani domaćih preživara silaže i senaže imaju ogroman značaj, ali se u manjoj meri koriste za dopunsku prihranu jelenske i srneće divljači. Silaža predstavlja biljni materijal u kome su, u anaerobnim uslovima, pod dejstvom bakterija mlečno kiselinskog vrenja, šećeri transformisani u mlečnu kiselinu. Na taj način se postiže pH vrednost od 3,8-4,2, kada se štetni mikrobiološki procesi zaustavllaju, u odsustvu kiseonika. Da bi se u procesu siliranja postigla anaerobnost, biljni materijal se usitnjava i pritiska, obično gaženjem sredstvima poljoprivredne mehanizacije. Drugi limitirajući faktor za uspešno spremanje silaže je dovoljna količina šećera. Stoga se daleko lakše siliraju biljke iz porodice trava u poređenju sa leptirnjačama. Zato se po pravilu, leguminoze siliraju nakon provenjavanja. U tom slučaju postupak započinje kao priprema sena, a završava kao siliranje. Otuda se u ovom slučaju radi o senažiraju, odnosno o proizvodnji senaža. Najznačajnija silaža biljaka iz porodice trava je kukuruzna, a najznačajnija senaža leguminoza dobija se od lucerke. U prvom slučaju, reč je o dragocenom izvoru energije, dok je senaža lucerke bogata u proteinima. Međutim, i druge kulture se siliraju, pre svega strna žita i njihove smeše sa jednogodišnjim leguminozama. I sporedni proizvodi ratarstva, kao što su glave i lišće šećerne repe, mogu da se siliraju. Prednost silaže u odnosu na seno, u dopunskoj prihrani divljih preživara je višestruka, a pre svega u slučaju jelenske i srneće divljači. Očuvanje sadržaja pojedinih hranljivih materija u silaži je veće u poređenju sa senom. Naročito kada je reč o vitaminima. Veći sadržaj vlage u silaži uslovljava da je životinje iz porodice jelena radije konzumiraju, u poređenju sa senom. Međutim, visok sadržaj vlage predstavlja i ograničavajući faktor, naročito tokom oštrih zima, kada silaža mrzne. U sabijenoj silo masi temperatura ja na nivou koji uglavnom sprečava zamrzavanje, ali kada se silaža rastrese i podeli životinjama, to nije slučaj. Naročito u uslovima lovišta, kada divljač ne prilazi hrani odmah posle podele. Pored toga, nakon otvaranja spremljene silaže, ista mora svakodnevno da se koristi, jer ponovnim kontaktom siliranog biljnog materijala sa kiseonikom, dolazi do kvarenja silaže. Potencijalno rešenje je izgradnja objekata za siliranje u lovištu. To moraju da budu objekti u tipu silo trenčeva. Moraju biti opremljeni čeonom palisadnom barijerom, koja može da se pomera po dubini. Ovakva rešenja zahtevaju da se objekat obilazi svaka 2-3 dana, i da se pokvarena silaža sa fronta izuzimanja odbacuje, kao i da se tom prilikom barijera pomera i fiksira. Palisadna konstrukcija treba da bude tako izvedena da omogući konzumiranje isključivo čeonog dela silaže u objektu. Iako je bilo ovakvih pokušaja u inostranstvu, u praksi je kao problem ostao prodor glodara u silažu. Iz ovih razloga, seno i dalje predstavlja najznačajniju dopunsku kabastu hranu za divlje preživare.

4.1.4.4. Koncentrovana hraniva

Koncentrovana hraniva sadrže više od 40% suve materije, manje od 18% sirove celuloze ili im je energetska vrednost preko 0,65 ovsenih hranljivih jedinica po kilogramu (Radivojević, 2016). Iz ove grupe hraniva, za dopunsku prihranu prvensntveno se koriste zrno žitarica i leguminoza, kao i sporedni proizvodi prehrambene industrije, mlinske industrije i proizvodnje šećera i ulja.

18

Među zrnastim hranivima kukuruz ima veći značaj od strnih žita, kao što su ječam, raž, ovas i tritikale. Ne samo zbog većeg sadržaja energije, nego i zato što može u lovištu da se lageruje i distribuira u klipu. Na taj način sprečava se da ga konzumiraju ptice. Međutim postoje i savremena tehnička rešenja za podelu dopunske hrane divljači, u zrnastom i peletiranom obliku.

Jedan od načina dopunske prihrane jelenske i srneće divljači kukuruzom je i da njive pod ovom kulturom ostave nepožnjevene. Kukuruz u ishrani divljih preživara, uz zrno strnih žita, ima prevashodnu ulogu kao izvor energije. Međutim, u tom smislu su od velikog značaja i sporedni proizvodi mlinske industrije, kao što su pšenične mekinje i pšenično stočno brašno. Pšenične mekinje su veoma bogate fosforom (1,2%). Dobijaju se kao sporedni proizvod u procesu mlevenja pšenica, nakon odvajanja brašna i griza, i posle prosejavanja. I sporedni proizvodi industrije šećera predstavlaju značajan izvor energije. Nakon izdvajanja šećera iz šećerne repe, kao glavni sporedni proizvodi ostaju sirovi repini rezanci i melasa šećerne repe. U velikoj meri se koriste u ishrani domaćih životinja. Kako se sirovi repini rezanci brzo kvare zbog visokog sadržaja obično se dehidriraju. U dopunskoj prihrani divljih preživara mogu da budu značajni kao komponenta gotovih kompletnih smeša koncentrata. Prvenstveno zato što u odnosu na koncentraciju energije imaju visok sadržaj vlakana. Po ovoj svojoj osobini, nalaze se na samoj granici koncentrovanih i kabastih hraniva. Pojedinačna upotreba suvih repinih rezanaca, za dopunsku prihranu jelenske i srneće divljači, nije preporučljiva. Veoma intenzivno upijaju vlagu. Zato se 5-6 sati pre podele domaćim živoitnjama, kvase vodom, koju mogu da upiju u količini 3-4 puta većoj u odnosu na svoju masu. Ako bi ih preživari konzumirali u suvom stanju, mogli bi da upiju tečni sadržaj buraga, i da na taj način dovedu do veoma problematičnih poremećaja u varenju hrane. Ovakva intervencija je jednostavna u uslovima stočarstva, ali ne i u lovnoj privredi.

Kao izvori proteina u dopunskoj ishrani divljih preživara najveći značaj imaju sporedni proizvodi industrije ulja, proizvodnje skroba i druga hraniva. Među sporednim proizvodima indutrije ulja, najveći značaj imaju pogače i sačme soje. U prvom slučaju radi se o sporednim proizvodima hidrotermičke i/ili mehaničke ekstrakcije ulja, dok sačme zaostaju nakon hemijskog izdvajanja ulja iz zrna uljarica. Sadržaj ulja je u pogačama veći u odnosu na sačme, dok je u pogledu koncentracije proteina situacija obrnuta. Kao jedan od najznačajnih sporednih proizvoda industrije skroba ističe se kukuruzni gluten. Odlikuje se veoma visokim sadržajem proteina (50-60%). U dopunskoj prihrani divljih preživara koriste se i drugi izvori proteina. Jedno od takvih hraniva, koja se odlikuju visokom hranljivom vrednošću je dehidrirano brašno lucerke u peletiranoj formi. Takođe, i stočni kvasac može da bude značajan kao izvor proteina u dopunskoj prihrani jelenske i srneće divljači. Dobija se razmnožavanjem gljivice kvasca Torula species na različitim podlogama, pre svega na melasi. Postoje tri grupe kvaliteta, sa minimalno 60, 50 i 40 % sirovih proteina.

Sva napred opisana hraniva, koja se mogu koristiti kao izvori proteina u dopunskoj prihrani divljih preživara, po pravilu su skupa. Njihova upotreba u izvornom obliku je u stočarstvu ekonomski opravdana. Međutim, u lovnoj privredi je to pod znakom pitanja. Takođe, i fizička forma većine ovih hraniva otežava njihovu upotrebu za dopunsku prihranu jelenske i srneće divljači. Stoga primenu nalaze uglavno u proizvodnji smeša koncentrata za divljač. To su uglavnom fabrički proizvodi, na bazi energetskih i proteinskih hraniva. Redovno sadrže i stočnu so i dopunske izvore kalcijuma i fosfora (stočna kreda, monokalcijum fosfat, dikalcijum fosfat), kao i vitaminsko mineralne predsmeše. Međutim, cena ovakvih proizvoda je često veoma visoka.

19

Tabela 4. Udeo hranljivih materija u značajnijim hranivima za ishranu preživara u našoj zemlji (Grubić i Adamović, 1998)

Hranivo Suva materija, % NEL, MJ/kg* Sirova vlakna, % Ukupni proteini, %

Seno lucerke 86 3,3 24 13,5

Seno livadsko 87 4 26,8 7

Zelena lucerka 21,8 1,2 4,9 4,5

Zeleni hibridni sirak 19 1,1 5,4 1,6

Silaža kukuruza 28% SM 27,5 2,1 6 2,1

Silaža kukuruza 32% SM 32,4 2,5 6,5 2,4

Silaža kukuruza 37% SM 37,1 2,9 7 2,6

Senaža lucerke 41,9 1,9 10,8 6,3

Silirano zrno kukuruza 65,6 5,3 2,8 5,9

Silirani klip kukuruza 62,7 4,9 4,9 5,3

Zrno kukuruza 87,5 7,8 3,6 8,7

Zrno ovsa 88,7 6 8,7 12,1

Zrno pšenice 88,9 7,3 3,1 12,8

Mekinje pšenične 88 5,6 9,3 15,6

Rezanac šećerne repe, suvi 87,3 5,8 17,6 8,6

Brašno dehidrirane lucerke 91,3 4,5 22,4 18,2

Sirovi pivski trop 21,2 1,7 2,8 6,3

Sačma suncokreta 90,8 6,9 15,8 34

Pogača soje 91,5 8,8 6,1 39,4

Sačma soje 88,9 7,8 6,7 44,5

Gluten kukuruzni 91,8 6 1,5 54,5

* Napomena: NEL – neto energija laktacije.

4.2. Potrebe životinja iz porodice jelena u pojedinim hranljivim materijama

Ishrana jelenske i srneće divljači je sezonski promenljiva i ciklična. Najizraženije su promene obima konzumiranja suve materije i dinamika prirasta. Niži intenzitet zimskog prirasta se nadoknađuje tokom leta. Obim konzumiranja suve materije je kod ženskih grla najveći u toku leta, a minimalan zimi. Opada i kod mužjaka u periodu parenja.

Potrebe u energiji se podmiruju iz ugljenih hidrata i masti. Među ugljenim hidratima najznačajniji su skrob i celuloza. Udeo celuloze, ili tačnije vlakna u suvoj materiji obroka veoma je značajan za normalan tok fizioloških procesa u buragu. Domaći preživari konzumiraju veće količine koncentrovanih hraniva u odnosu na divlje, i kao posedica niskog sadržaja vlakana u obroku, često dolazi do brojnih metaboličkih poremećaja. To kod divljih preživara nije slučaj, zbog obimnog konzumiranja kabaste hrane. Đorđević i saradnici (2005) ističu da su enegetske potrebe divljih preživara, u odnosu na metaboličku masu, na nivou od oko 460 kJ/kg, ali se ukupne potrebe u energiji gravidnih jedinki povećavaju za 25%, tokom prve 2/3 graviditeta. Povećanje ukupnih potreba u energiji, u odnosu na one za održavanje, na nivou od 50%, karakteristično je u zadnjoj trećini graviditeta, kao i u slučaju podmlatka i mužjaka kojima rastu rogovi i parogovi, a kod ženki u laktaciji za 100% (Đorđević i sar., 2005).

Slično potrebama u energiji, i potrebe u proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, posebno su visoke u dojnih košuta i mužjaka u periodu rasta parogova. Đorđević i saradnici (2005)

20

navode da obrok jelena tokom prve godine života treba da sadrži 16% proteina, kao i u slučaju drugih kategorija, s proleća i početkom leta, odnosno ne manje od 10% zimi.

Deficit vitamina rastvorljivih u vodi, u ishrani odraslih divljih preživara, u optimalnim uslovima prirodnih staništa, veoma je retka pojava. Međutim, kada se radi o vitaminima rastvorljivim u mastima, to nije uvek slučaj. U prvom redu se među njima može istaći vitamin D. Ovaj vitamin ima značajnu ulogu u metabolizmu kalcijuma i fosfora. Pojedinačni sadržaj i odnos koncentracija ova dva makroelementa, od ogromnog su fiziološkog značaja za sve sisare. Posledice deficita se vrlo brzo manifestuju kroz poremećaje u strukturi i funkciji brojnih tkiva i organa, i to prvenstveno skeleta, ali i kože, noktiju i dlake. Uvažavajući navedeno, kod divljih životinja iz porodice jelena u Evropi, najveće potrebe za vitaminom D, kalcijumom i fosforom su u periodu porasta parogova. Masa parogovlja jelena može da iznosi do 15 kg. Kako je približan sadržaj kaclijuma u parogovima do 20%, a fosfora do 10% (Đorđević i sar., 2005), jasno je zašto su u ovom periodu potrebe u ovim makroelementima visoke. Međutim, efikasnost iskorišćavanja kalcijuma i fosfora, zavisi i od dostupnosti vitamina D. U prirodnim staništima, deficit ovog vitamina u ishrani divljih preživara je retkost. Takvi slučajevi mogući su u uslovima farmskog gajenja divljači, kada je neophodna primena dopunskih izvora vitamina i minerala u ishrani. To su u prvom redu vitaminsko-mineralne predsmeše u sastavu koncentrovane hrane, ili blokovi za lizanje po volji. U oba slučaja obavezan sastojak je i stočna so. Dnevne potrebe jelenske divljači u soli su na nivou od 6 g/grlu, odnosno 1 g/grlu u slučaju srneće divljači (Đorđević i sar., 2005).

Potrebe srneće divljači, u pojedinim hranljivim materijama, i mogućnost konzumiranja suve materije, prikazani su u tabeli 5.

Tabela 5. Utrošak hranljivih materija zavisno od fiziološkog stanja srne (Nečas, 1972)

Kategorija Suva materija,

g/10 kg telesne mase Proteini,

g/10 kg telesne mase

Srndaći stariji od 1 godine 478 60

Jalove ženke 416 48

Srndaći do 1 godine 566 95

Gravidne srne i dojilje 670 78

Dojilje do 3 meseca laktacije 1100 125

U svim situacijama kada je obim prirodne produkcije hrane za jelensku divljač u lovištu manji u odnosu na konkretnu brojnost populacije, neophodne su lovnotehničke i agrotehničke intervencije. U prvom slučaju neophodno je staranje o adekvatnoj zastupljenosti žbunastih biljnih vrsta drveća i šiblja. Jeleni rado konzumiraju vrhove i izdanke ovih vrsta. Takođe, vole da jedu vrhove drena, zove, i mlade izdanke jasena, bagrema i drugih vrsta. U svrhu poboljšanja ishrane prirodnim izvorima hrane, posebnu pažnju treba posvetiti održavanju šumskih čistina. Ovakve površine treba da obuhvate minimalno 10–15 % ukupne površine lovišta. U suprotnom ih treba zasnivati.

Tokom letnjeg perioda u dopunskoj prihrani jelena najveći značaj imaju prirodni i sejani travnjaci. Oni moraju biti predmet konstantnih agrotehničkih intervencija. Travnjake je potrebno održavati, košenjem ili tarupiranjem, i to dva puta godišnje. Neophodna je i prihrana veštačkim đubrivom, u količini od 100 kg/ha u toku godine. Ukoliko u odnosu na konkretnu gustinu populacije jelena, kapacitet prirodnih travjaka nije dovoljan moraju da se formiraju sejani travnjaci. U tu svrhu seju se smeše višegodišnjih trava i leguminoza. Na ovakvim površinama može da se gaji i čičoka. U pojedinim slučajevima potrebno je i zasnivanje oraničnih površina pod jednogodišnjim strnim žitima ili njhovim smešama sa jednogodišnjim leguminozama. U obzir dolaze i druge kulture kao što su stočni kelj i kukuruz.

21

Pored napred opisanih hraniva, u toku vegetacije mogu se koristiti i nakošena zelena masa, nakresano šiblje, izdanci, kao i mlade grane hrasta, bukve, jasena, graba, jabuke i drugih drvenastih vrsta.

Tabela 6. Potrebne površine za pašnjake i oraničnu proizvodnju zelene hrane za jelensku divljač (Novaković, 1996)

Tip izvora hrane Potrebna površina, ha/grlu

Ograđena lovišta Otvorena lovišta

Prirodni pašnjak 0,10 0,05

Zasejani pašnjak 0,04 0,02

Oranična površina 0,05 0,03

Za zimsko prihranjivanje jelenske divljači koriste se seno leguminoza i trava, korenasta i krtolasta hraniva, jabučasto voće, šumski plodovi, silaža, komine grožđa i voća i druga hraniva. Jelenska divljač se sporo privikava na hranilišta, pa sa iznošenjem hrane treba početi u oktobru, kako bi životinje naučile da posećuju hranilište.

U poređenju sa srnećom divljači, jelenska divljač kozumira veće količine sena, u odnosu na ostalu ponuđenu hranu. Najbolje seno za jelene priprema se od leptirnjača košenih u fazi pupoljenja. Može se davati i kvalitetno livadsko seno. Od korenasto-krtolastih hraniva mogu se koristiti stočna i šečerna repa, kao i krompir. Obim prihrane jelenske divljači kabastom stočnom hranom u zimskom periodu varira u zavisnosti od konkrentih uslova ishrane u staništu. Obično se po jednom glru planira dnevni utrošak od 0,3-1,5 kg lucerkinog sena. Ukoliko nema jakih mrazeva moguća je i prihrana sa 0,5-2,0 kg repe, silaže ili svežeg pivskog trebera (Novaković, 1996). Sočna hraniva, kao što su silaža i repa, mogu da budu veoma značajna, jer jeleni ne vole da kozumiraju suvu i brašnastu hranu. Naročito kada u blizini hranilišta nema vode. Stoga je za preporuku obezbeđenje sočnih hraniva u dvostruko većoj količini u odnosu na suva hraniva.

Prihrana koncentrovanom hranom je najznačajnija, pred početak zime, ili tačnije u periodu od oktobra do decembra. Tada ova mera ima najveći efekat u smislu popravke oslabljene kondicije, nakon sezone parenja. Tokom zime prihrana koncentrovanom hranom dolazi u obzir kada ambijentalna temperatura padne na nivo ispod -5℃. Ukoliko se za ishranu jelena koriste koncentrati, potrebno ih je peletirati, jer je tako olakšano njihovo konzumiranje, smanjen rastur, a istovremeno se sprečava konzumiranje od strane ptica.

Broj hranilišta treba uskladiti sa brojem jelenske divljači u lovištu. Jedno hranilište treba da obezbedi ishranu za 10–20 grla jelena, a ukoliko je gustina naslejenosti populacije jelena na nivou od 2 grla/100 ha, neophodno je postaviti hranilište na svakih 500 do 1000 ha. Hranilište sa senom konstruiše se kao nadkrivene jasle. Jasle se pune ručno ili životinje same izvlače seno. Pošto stariji jeleni imaju razvijene rogove, poželjno je da se pored hranilišta, postave i valovi za silažu i koncentrat.

Obavezno treba predvideti i stočnu so, u dnevnoj količini od 6 g/grlu, odnosno oko 2 kg za celu godinu. Raspodelu i iznošenje hrane treba sprovoditi svakodnevno, kako bi se sprečilo kvarenje, i odnošenje od strane drugih životinja.

Ishrana jelena u ograđenim lovištima je daleko intenzivnija u odnosu na divljač u prirodnom ambijentu. Pre svega zbog povećane gustine naseljenosti u odnosu na potencijal prirodne produkcije hrane.

22

4.3.2. Prihranjivanje jelena lopatara

Jelen lopatar u pogledu izbora hraniva u izvesnoj meri je sličan običnom jelenu. Čak je i manje izbirljiv, tako da može da pričini značajne štete na površinama pod ratarskim kulturama. Lopatari rado konzumiraju i povrće i bostan, ako ga ima u blizini lovišta. U odnosu na običnog jelena, lopatar u manjoj meri odgriza koru mladih drvenastih biljaka, pa nanosi i manje štete u šumama. Jelen lopatar je pašna divljač koja zahteva livade, pašnjake i otvoreni prostor bogat prirodnim izvorima hrane. Voli da obitava u šumama bagrema, sa dosta proseka, osunčanih čistina i proplanaka za ispašu. Rado konzumira jestive žbunaste vrste. Mešovite šume lišćara sa bogatim podrastom, svojom raznolikošću najviše odgovaraju potrebama jelena lopatara. Hrast i cer, kako žirom, tako i uz bogatu prizemnu vegetaciju, imaju veliku ulogu u ishrani lopatara. Naročito stabla sa dobro razvijenim krošnjama. List i pupoljci lipe i graba privlače lopatare, naročito u proleće i leti u vreme suša. Jelen lopatar rado konzumira plodove divljeg voća. Letnja dopunska prihrana može u velikoj meri da se zasniva na travnjacima i oraničnim poljima. Dnevni obrok lopatara, na nivou održavanja osnovnih životnih potreba, u zimskom periodu, može da se sastoji iz 2-3 kg sočnih hraniva, 0,3 kg koncentrata i 0,25 kg sena leptirnjača. Livadsko seno nerado konzumira. U vreme paroženja ovakav obrok se povećava za 50%, prvenstveno na račun koncentrata.

Pri izgradnji hranilišta mora se pokloniti pažnja usklađivanju broja i veličine hranilišta u odnosu na broj jedinki u lovištu. Treba postaviti više hranilišta, koja su međusobno udaljena, kako bi mužjaci što manje uznemirivali ženke i mladunce. Kapacitet jednog hranilišta mora da obezbedi potrebe 10-12 jedinki. U ograđenim lovištima hrana se polaže svakodnevno. Obrok za lopatara u ograđanom lovištu treba da sadrži zrnastu hranu, plodove drvenastih kultura, seno, silažu, repu i mineralni vitaminski premiks. Zato pri pravljenju i raspoređivanju hranilišta treba predvideti i objekte za smeštaj silaže, držanje koncentrata, kao i trapove za korenasto-krtolastih hraniva. Seno treba plastiti u blizini hranilišta, kako bi se životinje u toku leta privikle na hranilište.

4.3.3. Prihranjivanje srneće divljači

Listopadno drveće i grmlje predstavlja važan faktor ishrane srneće divljači tokom cele godine. Najpovoljnije životne uslove za srneću divljač pružaju visoke šume sa dosta podrasta i grmlja, prošarane manjim čistinama. Odnos prirodne produkcije hrane i brojnosti srna u lovištu određuje obim i dinamiku prihrane. Stoga je potrebna intenzivnije prihrana u ograđenim lovištima. Naročito u kontekstu činjenice da su konkurenti srne u ishrani krupnije životinje kao što je jelenska divljač, ili agresivnije kao u slučaju divlje svinje. Izbor hraniva za dopunsku prihranu srneće divljači treba da bude tako osmišljen da ishrana bude što sličnija prirodnoj. U letnjem periodu, u najvećem broju slučajeva dopunska ishrana nije neophodna. Može da bude opravdana pre svega kao prihrana dojnih ženki koncentrovanom hranom. Najveći je značaj dopunske ishrane, u zimskom periodu, naročito u uslovima visokog snežnog pokrivača. Međutim, sa prihranjivanjem treba početi ranije, i to iz dva razloga. Radi efikasnije popravke kondicije i u cilju blagovremenog privikavanja divljači na hranilišta. Prihranjivanje treba da otpočne krajem oktobra ili početkom novembra. U početku manjim količinama hraniva, koja srne najviše vole da konzumiraju. Potom se postepeno povećava obim prihrane i proširuje raznovrsnost ponuđenih hraniva. Hranilišta treba svakodnevno obilaziti, jer u nedostatku hrane divljač prestaje da posećuje hranilišta. Količina i vrsta dodatne hrane zavisi od konkretnih uslova u lovištu i od zimskih temperatura. Tokom cele godine so mora biti stalno dostupna srnećoj divljači.

Hranilišta treba rasporediti po lovištu prema distribuciji divljači, na mirnim mestima, u zavetrini i na sunčanoj strani, što srne vole naročito tokom hladnih dana. U blizini moraju biti izvori pitke vode. Pristup hranilištima treba da bude jednostavan, radi donošenja hrane i osmatranja. Poželjna je dislokacija hranilišta, svake godine, u cilju prevencije zaraznih i parazitarnih bolesti. Hranilišta obavezno moraju da budu pokrivena, kako bi se seno, zrnasta hraniva i koncetrat zaštitili od

23

padavina. Silažu treba odvojeno davati u plitka i široka korita. Objekti za za čuvanje zrnastih hraniva, zahtevaju konstrukcija rešenja koja sprečavaju divlje svinje da dopru do hrane. Korenasto krtolasta hraniva se čuvaju u trapovima, a silaža i senaža u silo-objektima. Seno se može plastiti u samim lovištima, kako bi se srneća divljač još tokom leta naviknula na ta mesta.

4.4. Lovno-uzgojni objekti značajni za ishranu divljači

4.4.1. Polja za divljač

Nа višegodišnjim poljimа zа divljаč nаjčešće se sаde pretežno šumske vrste u obliku grmа ili žbunа, kаo što su trn, glog, divljа ružа i kupine, čiji se plodovi mogu održаti dugo tokom jeseni i zime. Pored togа, grmoliko rаstinje čini skoro ideаlаn zаklon divljаči. Deo ovih poljа može i trebаlo bi dа bude zаsejаn višegodišnjim rаtаrskim usevimа, kаo što su lucerkа, detelinа, čičokа i drugi. Jednogodišnjа poljа se redovno obrаđuju i zаsejаvаju skoro svim rаtаrskim usevimа, sa ciljem obezbeđenja zelenog konvejerа. Znаčаjаn deo biljne mаse koji se rаzvije, а delom i plodove, divljаč koristi još tokom porаstа, odnosno u toku vegetаcije. Izvestаn deo potpuno sаzri. Tаj deo se ostаvi dа prezimi, tj. dа gа divljаč konzumira tokom jeseni i zime, kаdа druge hrаne u lovištu nemа dovoljno, izuzev u hrаnilištimа zа prihrаnjivаnje. Uprаvo ovome zаhtevu se morа podrediti režim obrаde poljа zа divljаč. Rаspored poljа zа divljаč u lovištu je od primаrnog znаčаjа zа njihov doprinos gаjenim populаcijаmа divljаči, kаo i ispunjаvаnju nаmene zbog koje se poljа osnivаju. Rаspored poljа zа divljаč u principu bi trebаlo dа bude što rаvnomerniji po celoj teritoriji lovištа. Ukoliko su izvori hrаne u pojedinim delovimа lovištа oskudniji, to nаmeće izrаženiju potrebu za veću zаstupljenost poljа zа divljаč na takvim lokacijama.

4.4.2. Objekti za skladištenje hrane

U klimatskim uslovima karakterističnim za našu zemlju, zimski period tokom koga se divljač prihranjuje, može da potraje i do šest meseci. Primera radi, za 100 grla jelenske divljači, u uslovima dopunske prihrane u trajanju od pet meseci potrebno je 15 tona sena. Ako se radi o malim balama sena, pojedinačne mase oko 15 kg, biće ih potrebno oko 1000 komada. Ukoliko je visina ovakvih bala 40 cm, širina 50 cm, a dužina 1 metar, njihova zapremina je oko 0,2 m3. To znači da je za skladištenje 15 tona sena, potreban prostor ukupne zapremine od oko 200 m3. Pri širini skladišta od 5 metara i visini od 3 metara, ovakav objekat bi morao da bude dužine 13-14 metara, da bi bilo moguće skladištenje količine sena iz ovog primera. Zato je pitanje obezbeđenja lovišta skladištenim prostorom, za adekvatne količine dopunske prihrane, od ogromnog značaja. Priroda svakog hraniva određuje način konzervisanja i skladištenja. Konkretna rešenja nisu ista u slučaju sena, silaže, korenasto-krtolastih hraniva i koncentrovanih hraniva.

4.4.3. Hranilišta

Tehničko rešenje hranilišta teba da obezbedi njegove osnovne funkcije i to:

Zaštita hrane od kvarenja i propadanja. Mogućnost svih jedinki iz populacije da uzimaju hranu. Preglednost divljači u blizini hranilišta. Komunikacija sa prilaznim putevima do hranilišta. Lociranje na mestima najmanjeg uznemirivanja divljači. Omogućavanje pravilnog prostornog rasporeda divljači u lovištu.

Izuzetno je povoljno ukoliko su hranilište i skladište, u konstrukcionom smislu, isti objekat. Na taj način umanjuje se frekvencija transporta hrane a skladištenje je moguće obaviti kada su vremenski uslovi povoljni tj. kada su putevi prohodni a prilaz do hranilišta moguć. U takvim

24

objektima hrana je uvek dostupna jelenskoj i srnećoj divljači i može da je konzumira u skladu sa svojim potrebama. Ovako se umanjuje i mogućnost da hranilište u dužem vremenskom periodu ostane prazno. Obično se nekoliko ovakvih objekata, kapaciteta do 4 tone, pune iz jednog zajedničkog skladištenog prostora. Konkretna konstrukcijska rešenja hranilišta zavise od tipa dopunske prihrane i vrste divljači. U prostoru oko hranilišta za seno postavljaju se valovi za silažu, sirovi pivski treber, kao i za zrnasta hraniva.

4.4.4. Solišta

Solišta su objekti u lovištu namenjeni podmirivanju potreba divljači u soli. Od soli u velikoj meri zavisi zavisi zdravstveno stanje divljači, jer doprinosi boljem iskorišćavanju hrane. Prihranjivanje solju doprinosi realizaciji boljih trofeja, naročito kod jelenske i srneće divljači. Divljač treba tokom cele godine da ima dostupnu so, a naročito u toku proleća i leta. So treba distribuirati po celom lovištu, naročito na pašnjacima, prelazima pored pojilišta, u blizini hranilišta i na svim lokacijama koja divljač češće obilazi.

4.4.5. Pojilišta i kaljužišta

Svako lovište mora da ima dovoljno izvora vode koji će obezbediti divljači vodu za piće tokom cele godine. Ukoliko u lovištu nema prirodnih izvora, voda se obezbeđuje kopanjem pojilšta, zatim kopanjem bunara i na druge načine. Najednostavnije je da se na hranilištima postavljaju drveni ili grade betonski valovi.

Ako u lovištu nema prirodnih kaljužišta, a naročito kada se u lovištu uzgaja jelen, neophodno je napraviti veštačka kaljužišta. Svrha ovih objekata je da omoguće osvežavanje divljači u vreme letnjih dana. Kaljužišta se izgrađuju u obliku udubljenja u zemlji, sa blago iskošenim stranama. Najbolje je da se kaljužišta prave blizu hranilišta, rikališta, ispasišta i drugih lokacija gde se određena divljač zadržava.

4.5. Pravilna organizacija ishrane životinja iz porodice jelena kao faktor prevencije šteta od divljači

4.5.1. Pojam i značenje štete od divljači

Pored ekonomskih koristi koje čovek ima od jelenske i srneće divljači, kao i njihovog pozitivnog dejstva na stanište, važno je razmotriti i njihov negativan uticaj na šumske i poljoprivredne kulture. Štete od divljači najčešće nastaju zbog nedostatka hrane u lovištu ili lošeg kvaliteta iste, zbog uznemiravanja, a nekada i zbog određenih navika divljači. Odgovarajućim gazdinskim merama u lovištu ove štete se mogu smanjiti ili sprečiti. Jedna od važnijh mera je svakako povećanje proizvodnje hrane u samom lovištu ili prihranjivanje divljači hranom iz drugih izvora u periodu kada nastaju štete. Drugu mogućnost predstavljaju različite mere zaštite ratarskih i povrtarskih useva, voćnjaka i vinograda, šuma i domaćih životinja. Treća mogućnost je ograđivanje lovišta i gajenje divljači u strogo kontrolisanim uslovima.

4.5.2. Štete od pojedinih vrsta divljači iz porodice jelena

Štete koje jeleni prouzrokuju u lovištu su u velikoj meri uslovljene obimom uznemiravanja u ambijentu koji divljač nastanjuje. Ukoliko je jelenska divljač značajno uznemirena, podložna je migriranju u druga staništa, i tada uzrokuje značajnije štete. Štete od jelena mogu da nastanu usled lomljenja, kidanja i gaženja biljaka. Do migracija dolazi usled suše, poplava, slabe žetve, preterane brojnosti štetnih insekata, obimnih snežnih padavina i iz mnogih drugih razloga. Naravno, i prevelika brojnost jelenske divljači u odnosu na površinu lovišta uzrokuje veći obim šteta. Najčešće

25

štete koje jelen nanosi staništu nastaju usled brsta. Konzumira skoro sve vrste lišćara i četinara. Najčešće napada topolu, bukvu, hrast, jasen, javor ali i druge vrste drveća. Do guljenja kore dolazi usled čišćenja rogova od basta, ali ovakav oblik štete nije u vezi sa ishranom životinja.

Štete koja srneća divljač pravi u lovištu su najčešće posledice neadekvatne ishrane. Guljenje kore na sadnicama voća i nekih vrsta lišćarskih i četinarskih vrsta drveća je vrlo često posledica aktivnosti srneće divljači. U najvećem broju slučajeva usled čišćenja basta sa parogova srndaća. Brst vrhova i pupoljaka na ratarskim kulturama posledica je selektivnost u ishrani, koja je veoma karakteristična za srneću divljač. Srne konzumiraju samo one biljne delove koji se odlikuju visokom svarljivošću i sadrže visok nivo proteina i vode, a to su upravo pupoljci i vršni delovi biljke. Oštećenja i obaranje ratarskih kultura najčeće se dešavaju u toku kasnog proleća i tokom leta, i to na kulturama kukuruza i suncokreta, pri čemu se radi o malom broju biljaka.

4.5.3. Ishrana kao mera za suzbijanje štete od divljači

Održavanje brojnog stanja divljači u granicama kapaciteta lovišta je od velikog značaja kao mera za suzbijanje štete od divljači iz porodice jelena. Dovoljne količine raspoložive hrane i vode u lovištu su neophodni preduslovi prevencije svih vrsta šteta koje divljač može da nanese u staništu. Pojačana ishrana i prihranjivanje su od naročite važnosti u periodima kada se očekuje veći obim šteta kao npr. neposredno pre setve ili sadnje značajnih ratarskih kultura, za vreme suše, u vreme dozrevanja useva i plodova i sl. Značajne mere u prevenciji šteta od divljači predstavljaju i setva i sadnja biljnih vrsta, atraktivnih za divljač, u remizama udaljenim od površina na kojima divljač pričinjava štetu. Održavanje zdravstvenog stanja divljači je takođe od velikog značaja u prevenciji šteta, kao i higijensko-tehničke mere koje sprečavaju pojavu i širenje bolesti.

26

5. Ograđena lovišta

Uzgoj jelenske divljači u ograđenim prostorima se dosta primenjuje u zemljama srednje Evrope, a u poslednje vreme i u našoj zemlji. Pri izboru staništa za zasnivanje ograđenih lovišta postavljaju se strožiji kriterijumi, nego pri zasnivanju otvorenih lovišta. Razlog je veća gustina populacije i intenzivniji uzgoj, dok su radijus kretanja divljači i mogućnost izbora prirodne hrane ograničeni.

Osnovni ciljevi ovakvog načina uzgoja divljači su stvaranje fonda divljači za naseljavanje drugih lovnih površina, povećanje lovne ponude, povećanje verovatnoće ulova, lov oružjem sa tetivom, povećanje trofejnih vrednosti intenzivnim merama uzgoja, ispitivanje jelenske divljači u cilju dobijanja potrebnih podataka relevantnih za proučavanje uzgoja i mnogi drugi razlozi.

Ograđena lovišta zasnivaju se na površinama od 400-800 ha, pa i više. Nije preporučljiva veća površina od 3000 ha, zbog otežane kontrole mera intenzivnog gajenja. Mere uzgoja u ograđenim lovištima slične su kao i u otvorenim lovištima, s tim da dopunska prihrana ima daleko veći značaj. To podrazumeva intenzivnije prihranjivanje divljači, uz uvažavanje brojnih nutricionističkih principa iz redovne zootehničke prakse u stočarstvu.

Literatura

1. Beuković, M., Popović, Z. (2014): Lovstvo. Edicija Osnovni Udžbenik. Univerzitet u Novom Sadu. Poljoprivredni fakultet. CIP 639.1 (075.8). ISBN 978 - 86 - 7520 - 299 – 8.

2. Đorđević, N., Popović, Z., Grubić, G., Beuković, M. (2009): Utvrđivanje sastava ishrane divljih preživara. Zbornik radova sa XXIII savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 15. No. 3-4. str. 153-161. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

3. Đorđević, N., Popović, Z., Grubić, G., Beuković, M. (2010): Gazdovanje populacijama srna i divljih svinja u cilju smanjenja šteta u poljoprivredi i šumarstvu srbije. Zbornik radova sa XXIV savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 16. No. 3-4. str. 189-200. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

4. Đorđević, N., Popović, Z., Radivojević, M., Grubić, G. (2005): Ishrana srne (Capreolus capreolus L.) i jelena (Cervus elaphus L.) u različitim uslovima. Zbornik radova sa XIX savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa. Vol. 11. No. 3-4. str. 161-168. UDK: 636.08.22:636.294. ISSN: 0354-1320. Institut PKB Agroekonomik. Beograd.

5. Grubić, G., Adamović, M. (1998): Ishrana visokoproizvodnih krava. Institut PKB Agroekonomik. Beograd. ISBN 86-81331-17-5.

6. Nečas, J. (1972): Srneća divljač. Dnevnik. Novi Sad. ISBN: (Broš.). UDK: 639.111.1. COBISS.SR-ID: 110882055.

7. Novaković, V. (1996). Divlji papkari: tehnologija gajenja i korišćenja. CIP: 639.111.1/.2. ID = 48409356. Javno preduzeće za gazdovanjeSrbijašume. Izdavač: Milan Rodić.

8. Novaković, V. (1999): Jelen (Cervus elaphus L.). Monografija. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. UDK: 639.111.11. COBISS.SR-ID: 150723591.

9. Radivojević, M. (2016): Ishrana domaćih životinja. Udžbenik. ISBN 978-86-87785-68-7. Univerzitet Edukons. Fakultet Ekološke poljoprivrede. Sremska Kamenica.

10. Republički zavod za statistiku Srbije (2016): Šumarstvo u Republici Srbiji, 2015. Bilten 610. Republički zavod za statistiku. CIP 311(497.11). ISSN 0354-3641.

11. Sinanović, N (2015): Unošenje i adaptacija divljači, osvrt sa veterinarsko-fiziološkog aspekta. Wildlife.center.bosnia. http://wildlife-bosnia.blogspot.rs/. Pristupljeno: 18.02.2018.