Хомерови епови

1. „Хомерско питање”

2. Структура и функција инвокације у Хомеровим еповимаОдисеја: Уводи у радњу, певање о јунаку довитљивцу који је разорио град, налутао се много и видео људе ћуди разних, премучио муке... Структура је иста – почиње са „Певај ми, Музо..“

Речено је да је песма сирена и у вези са инвокацијом Муза у другом певању Илијаде, пре списка бродова, које знају све, и са Хесиодовим Музама. Хесиодове Музе кажу да оне знају да кажу истину, али и лажви истини сличне. То је јако важно, јер се оне ту први пут јављају епифанијски. По конвенцији се цео текст након зазива Музе третира као њен плод, али само делимично, не као да она буквално говори, као код Хесиода. Дакле, критеријум истине се раздваја од критеријума песме. Истина је једнакост ствари и појма о њима. То је заправо истина говора. Поезија је аутономна од спољашњости, фактичке стварности. Она може да буде у скалду са оним што реално постоји, али и не мора. Реч не мора бити једнака ствари. Сирене су свезнајуће на онај начин на који су Музе свезнајуће, и то привлачи бродаре.

3. Структура и функција сталног епитета у Хомеровим еповимаОдисеја: Сјајноока Атена, Довитљивац Одисеј, Боголики Телемах, рушиград Одисеј, слаткосмеха Афродита, сребролуки Аполон, патник божански Одисеј, умна и мудра Пенелопа.

Стални епитети могу да имају важну функцију у откривању, не само површне карактеризације лика већ и садржаја на дубљим нивоима. Умни Одисеј – многомислени Одисеј.Знамо разлику између епихтетон перпетум и епихтетон орнас што не значи да тај стални епитет не може имати и атрибутивну функцију и исказивати неке божанске атрибуте. Неки од тих атрибуте су смислени, неки бесмислени, па тако имамо Херу која је истовремено кравоока, белорука и златостола (што значи златне хаљине). Како разумети зашто је Хера кравоока? Знамо да је крава била света животиња и отуда можемо видети слој тотемског јер у хомерском свету имамо елементе и анимизма и тотемизма. Ти тотемски елементи се виде у томе што богови понекад у епифанији не узимају људски облик већ териоморфни (најчешћи облик птице). Отуда је кравоока једним делом сећање на лик краве.Међутим, поред епитета кравоока имамо и белорука, што је један од најраширенијих епитета, односи се на низ како богиња тако и смртница, тако да стални епитет може да буде ексклузивно везан за одређени лик, али не мора да буде, могу да га деле више ликова. Може да указује на нешто што се види или на неку вештину. Знамо да је белорука стални епитет зато што не описује нешто што је конкретно везано за одређену сцену већ се убацује по потреби не доприносећи самој сцени. То није једини такав стални епитет,

рецимо Ахилеј је брзоноги и то није ексклузивно Ахилејево власништво али је власништво углавном јунака. За хомерски поглед на свет, животна снага лежи у удовима. Када неко треба неког да умоли он му додирује колена, то данас нема активно значење, али је постало опште место. Али постоји још нешто, оно што се деси као ултимативни тренутак, граница између живота и смрти јесте да се јунацима дословце пресеку колена, изгубе снагу у коленима и падају, што значи да су управо удови – ноге и колена они који носе животну силу, што је сасвим у складу јер је животна сила заправо могућност кретања, оно што се креће то је живо.

4. Структура и функција поређења у Хомеровим еповимаПостоје две речи за поређење: homonosis i parabole

Из схолиа постоји податак да су Хомерова поређења видели као средство осећања. (схолие - сведени исечак целовите приче) Поређења такође имају и реторичку функцију – да изражавају узбуђења и осећања у публици. То има сваки говор – жеља да се нешто изрази и тиме и изазове. Поређења су средства ретардације, парафабуларни сегменти – не улазе у фабулу али нису од ње јасно издвојени, тј. Сви су зависни. Парафабулативни сегменти су бројни у епу, на пример, хорска песма. По страни од фабуле је такође и екфраза – посебан вид описа а и вид уметнуте приповести. Поређења су онон по чему је Хомер најкарактеристичнији. Издвајају се и због тога јер се одвајају од тока радње до те мере да се може говорити о читавом свету поређења. Свет у поређењима свакако је различит од света у приповедању.Свет Илијаде тако има два вида: вид поређења и вид фабуле. (Свет фабуле је бронзани, а свет поређења гвоздени). Између ова два света постоји разлика и на лексичком нивоу. У свету поређења много је већа слобода јер је фабула била канизована. Поређења такође функционишу као разбијање фабулативног тока јер се тако ток привремено обуставља. Фабулативни део обухвата 50-ак дана, то су догађаји у Троји или пред Тројом, ратно стање. Међутим, у поређењима имамо много ширу слику света- природа, преживљавање, разни послови, делатности, целовит живот. На тај начин, поређења служе ширењу света дела при чему фабулативни свет није угрожен! Функција поређења може бити и да се повећа уживање (јер је иначе учестао приказ лешева и смрти) – пандан свету рата и лешева, читалачки вентил. Поређења су најразвијенија у описима борби – разбијају монотонију.. Сучељавање слика умирања и слика другачијег живота такоше доприноси да се нагласи слика умирања. Смрт је код Хомера увек представљена тамом, живот и смрт – сунце и тама. Пошто су поређења слике, Хомер је често називан пиктуралним песником. Те слике су унутрашње, динамичне су тако да можемо да имагинизујемо тај свет. Дакле, то није наговештај већ осликано приказује шта је живот који у следећем часу нестаје. Поређења такође руше чињеницу рата то је клање које се упоређује са цветом или Агамемнон упоређен са женом која се порађа. Постоји наравно и естетска димензија поређења, не само на нивоу лепоте већ иманентне пиктуралности, па је тако војска која личи на таласе постаје нешто естетски лепо. Посебност поређења свакако је и у њиховој обилности и многострукости па тако један појам може бити упоређен са више: војска упоређена са ватром/птицама/мувама. То су три различите слике чија је функција

усклађивање, улепшавање текста, бежање из монотоности војног света логора а наравно показује и богатство језика. У ове три слике уочавамо трећег члана поређења а то је оно што је заједничко поређеном и оном са чиме се пореди тј. Оно што је слично. У овом случају, то је: код ватре сјај, са птицама мноштво, за муве несавладаност. Свим тим добија се бољи увид, боље представљање неког феномена. Канонски део херојског епа поред поређења чини и набрајање као што је списак војске.

Одисеј у феачком броду – као када на пољу равном трче четири пастуха заједно упрегнути, тако се дизао и кљун лађени, а за њим и морски вали. Када Одисеј жели да казни неверне слушкиње које лежу с просцима: у њему залаје срце као што кучка кад стоји крај нејаке штенади своје лаје на човека кога не познаје, хоће у борбу.

5. „Свет поређања“ у Хомеровим еповимаКада се Одисеј појављује код Пенелопе носећи свој лажни идентитет и причу о њему, она му указује на своје патње, мучно чекање и пореди себе са славујем – Пандаревом ћерком. Птичица је сива, пева прелепе песме, а и она опева свог сина и зетовог Итила милог што га је некад мачем посеко своме... тако се и њој срце колеба. Пенелопа колебање пореди са песмом. Као што славуј пева, тако се и моје срце колеба. Песма је колебљива ствар, сазнајемо одатле. Поређења у Оидсеји немају толико фундаментално значење као у Илијади која би била незамислива без њих.

6. Свезнајући приповедач у Хомеровим еповимаНаша интерпретација условљена је манипулацијом свезнајућег приповедача – нпр. када Одисеј пролива сузе на Огигији која је расјко место и где му се нуди бесмртност.

7. Структура и функција екфразе у Хомеровим еповимаНа почетку XXVIII певања имамо екфразу Ахилејевог штита. Структурално, екфраза је поджанр, а иначе, на грчком значи опис. У епу, екфраза има нешто сужену димензију – описивање уметничких предмета, најчешће миметичких уметничких предмета. Екфраза представја мимесис унутар мимесиса – под маском уметничког певања. Представља се као динамична радња, алтернетивна радња унутар радње, свет унутар света. Постоји паралелизам са осталим ретрдацијским поступцима. Постоји паралелизам са поређењима јер су оба алтернативна. Очигледна је веза штита са самим Ахилејем, он је наравно, направљен за њега лично. Штит је нешто прво са чим се противник среће а такође може да има и фунцкију карактеризације, начин да се нешто каже о Ахилеју.Када посматрамо свет Ахилејевог штита, посматрамо читав свет поређења док са друге стране имамо реалан свет смрти. Ахилејев штит се може схватити као иронијски потез богова. Тај штит направљен је специјално за њега и може представљати свет који он можда никада неће искусити. Све те протоидиличне слике на штиту могу имати разне утицаје, да је рат лош живот, псеудо-живот, и да је тај део на штиту у ствари жељена егзистенција насупрот оне која је доминантна. У поређењима као и у опису штита једноставно добијамо предах. Чињеница је ипак, да је таква идила мање прихваћена од

епског текста, издвојена, не привлачи толику пажњу читалаца јер епски текст има другачију врсту привлачности (мотив умирања је сам по себи у рецептивном доживљају привлачнији). Тако у тексту имамо однос између периода мира и периода убијања. То показује да читаоци и аутор пожеле да беже од смрти јер је смрт оно чему се стално враћамо у Илијади. Умирања су свакако центар Илијаде. Штит такође може представљати и двојност Ахилејевог живота – миран живот и буран живот.Шта све може бити функција екфразе: она је паралелни свет, сличан поређењима. Пошто је Ахилеј носилац баш оваквог штита, он може симболички да буде третиран и као заштитник обичног света јер постоји таква структура Хомеровог хероја – функција ратника је заштитничка. У Илијади то је присутно на страни Тројанаца; Хектор се појављује као заштитник полиса који је присутан, а то се може применити и на остале хероје који штите град који није тренутно видљив. У том смислу Ахилеј може штитити и свет који је приказан на штиту. У складу са штитом, знак Ахилеја је мирнодопски свет.

8. Структура и функција формулаичких израза у Хомеровим еповима

9. Фабулативна структура ИлијадеФабулативна структура – појам – распоред догађаја у тексту: инвокација, ин медиас рес, анахроније Централни мотив: Ахилејев гнев – заокружена структура (кохерентност) Два света која се преплићу: божански и људски, али и узајамна повезаност – фабула се одвија на релацији божанско-људско (мада божански свет остаје недостижан за људе) > пирамидална структура утиче Ретардација: свет поређења – нарушава линеарни ток, али обогаћује онтолошки свет ИлијадеСвезнајући приповедач нас све време држи у неизвесности јер упркос Зевсовој одлуци не зна се шта се може очекивати – најављена је радња (песма о Ахилејевом гневу), али је исход још незнатан. Поуздано исходиште радње сазнајемо у тренутку када на теразијама видимо Хекторову судбину која нагиње ка Хаду (надређеност судбине боговима). Тетида је још на почетку наговестила моменат Ахилејевог повратка – „образ сину поврати мом“ – осветљење части зависи од Зевса Наизменични прикази богова и људи, а онда и уједињење два тока: битка.Мегдани су приказани као појединачне епизоде – двобоји који су узрочно-последично приказани (пријатељи и освета). Алузије на завршетак самог рата кроз битке појединаца (Менелај и Парис).

Техника епског скраћивања (када се јунаци крену, економичност времена радње)

Цео рат је око части: Менелајева част је укаљана (условљава рат, а Ахилејева част не дозвољава рату да се оконча) – са стране Ахејаца

10. Тематска кохезија ИлијадеСве се врти око Ахилејевог гнева и његове части (два гнева, један узрокује други, а други је кључан за окончање радње) – заокруженост фабулеКратак временски период доприноси ширини. Доследности код генеалогија (каталога) – води се рачуна о њиховој истинитости. Тополошки и социолошки аспект. Поређења која не ремете фабулу, нарушавају линеарни ток али не и саму фабулу.

11. Наративни ток Илијаде – основне одлике

12. Наративни ток Одисеје – основне одлике Разлике увода Илијаде и Одисеје: довитљиац – узаправо многоуман, многомислен, он јесте довитљив али та довитљивост је вишеструка, има више видова. У илијади главни педмет певања био је гнев, а не Ахилеј сам. У одисеји то је амер, многоумни мушкарац, одакле проистиче манња кохернтност Одисеје у односу на Илијаду, наша немогућност да тему Одисеје сведмо на један појам, један мотив или чак једну реч. Овде немамо ин медиа срес одмах након инвокације већ један мали компендијум – препричавање онога што је садржај текста (оно што долази након инвоkације, а пре имс је антиципација (садржај)пролепсе (текст у целини)) . Пролепса (готово) служи као оправдање 7., 8. и 9. стиха који су толико бесмисленији пто нам је у првом стиху јасно да муза пева о једном човеку. Онда имамо пролепсу па стављање у први план његових другоа , који се појављују у само првом делу текста и ту играју другу улогу).

13. Однос времена нарације и времена фабуле у ОдисејиНарација је изузетно развијена – скупштина богова, већање, Телемахово распитивање о оцу у Пилу (Несторов говор) и Спарти (Менелајев, Хеленин говор) где се непосредно ретроспективно сазнаје о догађајима. Фабулативни ток није једноличак, већ о њему најчешће сазнајемо од ликова.Аутодијегеза доминира над макронаративом и заузима највећи простор. Макронаратив – борба са просцима, микро – Одисејево лутање. Ин медиас рес нас води до богова који одлучују о судбини. Тематска кохезија Одисеје је нарушена наративним током. Екстрадијагетички приповедач даје представу о макронаративу, али аутодијегетички приповедач уноси микронаратив и тежиште је на њему – срж дела.

Фабула Одисеје простире се од оног тренутка када на скупштини богови одлуче о Одисејевом повратку и он почне да се одвија. Док је све оно што сазнајемо од Одисеја у Алкинојевом двору део парафабулативног тока – аналепса која се већ одвила, а која је проузроковала донету одлуку богова. Постоје два фабулативна тока која су паралелна: Телемахија, просци, Одисеј. Сједињавају се у тренутку када Одисеј и Телемах дођу на Итаку, исто као што је случај у Илијади – сједињавање два света теомахијом.

14. Облици приповедања у ОдисејиАко је приповедач лик дела – интрадијегетичко приповедање . Приповедање о самом себи – аутодијегеза. Екстрадијегетички приповедач је објективни, незаинтересован и непристрасан – не можемо да сумњамо у његове речи, уз то што и истина као adekvatio rei et itelectus не постоји.

У Одисеји имамо заинтересованог приповедача, тј. Одисеја који прича у тренутку када треба да добије нешто од Феачана и који говори о самом себи. Поента епа, telos епа је kleos andron, нову славу Одисеj обезбеђује самом себи. Једним делом обезбеђује је и свезанјући приповедач, али само по питању покоља просаца када Одисеј несумњиво показује своју arete. Ипак Одисејево приповедање које је суштински лаж представља најзанимљивији део спева. (на темељу његових лажи заснива се и пословица да сви Крићани лажу, јер Одисеј кад год даје неки лажни идентитет он каже да је са Крита)

Менелај говори о Протеју и одласку у Елизиј, а не свезнајући приповедач. То може бити објективан знак раздвајања домена реалности и иреалности.

Демодокове и Фемијеве песме. Фемијеве песме једино перципирамо, на истој је равни као екстрадијегетички приповедач. Он није примарни интрадијегетички приповедач – то је Одисеј, али јесте примарни интрапоетски песник. Музе су Демодоку одузеле вид, али му дале песму, јер човек не сме бити у равни са богвима. У целости се преноси песма о прељуби Ареса и Афродите где се богови смеју прељубницима, али на сличан начин им се смеју и смртници који песму слушају. Ту се пресликавају људски морал и социјална политикација. Мења се однос надмоћи и подређености.

15. Реални и иреални простори ОдисејеОгигија и Схерија налазе се ван света и људи, те није јасно да ли та места припадају реалном свету или не. Ту почиње несигурност поводом реалитета Одисеје. Схерија је острво људи специфичног статуса и порекла – идеализовани двојник Итаке. А Алкинојев двор је готово пандан Олимпу. Битан је опис Алкинојеве баште јер се у њему потиру вегетативне фазе – што је иреално. С друге стране јавља се хиперфертилитет, а са приказом грожђа још иреалности – истовремено присуство разних временских фаза.

Киконци: дружина им је разорила град, део њих је успео да помогне и призове помоћ, те су појединци и настрадали из Одисејеве групе, а остали су успели да избегну. Лотофази: нису им учинили никакву штету, али њима је цвеће храна и сва дружина која је окусила лотос медени и слатки – одмах је заборавила на своју домовину и жељу за повратком. Али је Одисеј успео да их одвуче у бродове и подвеже да пођу. Киклопска земља: земља безакоња, обесних Киклопа што не саде ништа нити ору, већ им све тако ниче, Дивов их дажд благодатни храни. Не постоји скупштина, нити закони, већ

сваки живи и управља вољом својом, не бринући за друге. Гостопримство = одавање поште боговима, али то изостаје код Киклопа. Одисеј ишчекује сусрет са Полифемом желећи да добије поклоне и гостопримство, али се то показује као погрешан план – у спиљи поједоше сир и принеше жртву, а када Полфием стигне део дружбе настрада. Довитљив план Одисејев – напија Полифема, говори му да је Нико, а затим му маслинов колан забију у око. Међутим, не могавши да прећути ко му је невољу начинио, Одисеј на крају узвикне своје име и тиме на себе нанесе гнев Посејдона. На острву Еола, бога ветрова: поштују гостинску обавезу, госте их месец дана и испитују о свему што се десило. Добио је бродове и поклоне за повратак домовини, али након десет дана пловидбе, када су се приближили, Одисеј је утонуо у сан а дружина је, мислећи да он кује превару, одлучила да отвори мехове које им је Еол ставио и тиме су себи обезбедили пропаст – ветри и бесна олуја вратише их назад. Прогнан је Одисеј са еолског острва јер га замрзише блажени бози и „људска је најгора рђа“. Лестригонци: људождери, нападају дружину.Киркино острво: Кирка тка и уз разбој лепо пева, намамљује их у двор и претвара у свиње. Хермија помаже Одисеју и даје му травку којом ће заварати Киркину чаролију, а затим на њено нахођење с њом у ложницу поћи. Она ослобађа дружину касније, и остају ту годину дана. Када затраже повратак кући, Кирка саветује да оду у Хад и питају Тиресију о будућности, једино је њему Персефонеја оставила свест. Идући од Киркиног острва: Сирене – теснац између Скиле и Харибде – триначко острво и Хелијева говеда – Огигија.

Итака је стварна, свет у домену реалитета, али је део иреалитета присутан и односи се на Одисејев лик и његове трансформације – приближавање слици Протеја. Он није бог, али зато што Телемах у њему испрва препознаје бога, имамо Одисеја као веома сложено биће.

16. Функција пролепси у Хомеровим еповимаКада се на већу појаве два орла која је Зевс послао, стану около кружити и махати крилима, а онда канџама један другом очупају шије и лица, те се на десну окрену страну. Халистер, оседели јунак, је познавао птичији лет и видео будућност – на просце се ваља проклетство, јер је Одисеј блиту и снује им убиство. Просци да се сами обуздају или ће их дочекати смрт. Он добро уме пророицати – још раније је прорицао када су Аргивци пошли у Илиј да ће цело друштво патити и пропасти и он ће двадесет лета свима бити непознат.Касније им и Менелај прориче пропаст говорећи Телемаху да су то све слабићи, и као што кошута у чести снажног лава успава своју јеленчад те им убрзо лав донесе удес, тако ће и њима Одисеј удес једовит донети. Одисеј прерушен у просјака говори свињару Еумерју да ће се Одисеј вратити и сваком одмастити што му љубу и сина срамоте. Хелена, када се Телемах спрема да из Спарте оде назад на Итаку, видевши орла који у кандџама носи гуску, прориче да ће се исто тако и Одисеј вратити кући након свих невоља и пропаст просцима спремити.У виду пророчанства, али и клетви – када гневна Пенелопа просцима жели смрт и да од ње нико не умакне.

Када просци већају како да убију Телемаха уплаши их једно знамење: пролети орао који носи голубицу.

17. Појам одлике у Хомеровим еповимаИ за доказивање је потребна божанска воља – Диомеду даде Атена смелост и снагу да буде дичан, те да себи славу и дику велику стече. Гура га међу најбоље јунаке да би он могао да се докаже.Кроз каталог јунака се постиже ефекат одликовања. Када га неко рани, он поносно наставља даље. Потреба за одликовањем произилази из јунаковог поноса, а уједно и ината (неопходно је да понос буде оправдан). „Ни бога се не боји“ – напада Енеју. Атена соколи Диомеда тако што га упоређује са оцем. Диомед напада Ареса – богиња му говори да може да нападне, она ће штити. Поглавље о његовом одликовању се некажњеним хибрисом – то је врхунац. Агамемнон који је испао кукавица има потребу да се докаже у супротном светлу.

18. Појам части у Хомеровим еповимаКод Хомера је аретé изузетност у спољашњем смислу. Зато је Хомер усредсређен на култ лепоте, јер је лепота нешто универзално важно. Оно што се види споља је знак оног што је унутра. Тако по аретичкој етици уз лепоту иду и умеће ратовања и част. А част је важнија од морала, јер је част поштовање заједнице према појединцу, а морал је поштовање појединца према заједници.Циљ рата није свима исти, али се у рат улази због дате речи, да се не би изгубила част.Константно се јунаци боре за туђу част – Менелајеву.

Част се нарушава непоштовањем гостинског права – отмицом Хелене (уједно и Брисеиде). Одузимањем Брисеиде Ахилеју директно је одузет дар који је био доказ његовог одликовања и части.

Потреба за одликовањем проистиче из укаљане части. Ахилејев образ је укаљан.

Ахилеј говори да њему од Тројанаца нико није скривио ништа, а он се за бестидника диже – враћају част Агамемнону и Менелају. „Због тебе смо се дигли, да окајемо твоју част“

Част се поистовећује са женом.

19. Појам гостинског права у Хомеровим еповимаУ Одисеји се Телемах гневи што странац (Атена) дуго чека пред вратима – угошћавање, па тек онда да изрече што је дошао.Код Нестора у Пилу – прво гозба, па тек онда распитивање о странцима.Код Алкиноја – када Одисеј клекне крај Арете, Ехенеј старина јунак истиче да није лепо и не приличи да на земљи седи гост крај огња у праху. Треба га подигнути са земље и поставити на столац са сребрним украсима, а онда му и гозбу припремити. Верују да је

Одисеј прерушени бог, а он их убеђује у то да је на људе смртне налик.Даривање код Феачана – старепине феачке му дају гостински поклон – сваки од њих му даје чист плашт и кошуљу, скупоцени таланат златни (злато и рухо, сумирано), па онда и вечера. Еуријал, да би се помирио са Одисејом након изазова у играма, дарује му мач од меди са сребрним балчаком и новом слоновом кошћу обложеним корицама (скупоцен). Увреда госту - плаћање.Феачани га дарују више пута јер су очарани његовим приповедањем. Због тога и навлаче на себе гнев Посејдонов – дали су му толико поклона колико никад Одисеј од Троје донео не би да се вратио здрав. Див и говори Посејдону да чини шта хоће уколико сматра да му неко пошту не чини, треба их казнити. Чак га саветује како да им штету учини – на крају Посејдон претвори лађу у камен.Просци не поштују гостинско право – када прерушени Одисеј просјак тражи мало хлеба, Антиној одбија да му да и грдно га вређа, чак и физички, а харчи туђу гозбу и имање.

20. Аретичка етика у ИлијадиАрете – одлика, оно по чему сте најбољи; оно чиме смртници наликују боговима, траг божанског у себи. Једино богови не морају изнова да доказују своју арете, она се за них подразумева. То може онда значити да није само бесмртност та по којој се разликујемо од богова.Аристеиа – показивање да сте најбољи; аристос – најбољи.Аретички идеал био би једнак императиву буди увек најбољи па тако аретичка етика представља понашање доказивања своје изузетности, надмићи својих особина. То је уједно и идеолошка функција Хомеровог епа. Битан фактор је и еугенија – добро рођење, тј. добро порекло. Тиме сте изнад других у складу са аретичком етиком. Хелена и њена појава су персонификација једног вида лепоте који произилази и из еугеније – веза са вишим светом а тело је залог те везе. Објекат дивљења је међутим много више Ахилеј јер Хелена није привилегована у том смислу лепоте зато што је она само једно од бића која су лепа. При том, она уопште и није описана већ је то виђење идентитета кроз око другог. Видимо је онако како је виде старци, тако да је она заносна јер је некоме у тексту заносна. Мишљења да неки имају арете а неки не је у складу са аристократијом – владавином најбољих, док, на пример, употреба жреба значи да су сви једнаких способности тј. демократија.

21. Аретичка етика у ОдисејиЕпски поглед на свет подразумева постати јунак и произвести другог јунака, да се тај низ настави без краја. У Одисеји постоји јасна паралела доброг и лошег. Ипак, не може се рећи да су просци апсолутно зли, због чега је Одисеја мање трагична од Илијаде. Имамо добре и лоше и освету над лошима. Када почиње освета над просцима, Одисеј се показује као херој тиме што напиње исти лук идоказује да се ништа није променило након двадесет година. Он неће дозволити Телемаху да покуша, што значи да није реч о смени генерације, већ о заустављању времена. Иако је смртник, није дошло до његовог пропадања и ствара се илузија да се свет вратио у пређашњу идеалну ситуацију.

У Илијади сусрећемо одређену динамику Ахилејевог лика, али у Одисеји се јавља нешто сасвим другачије, а то је одрастање Телемаха – први текст који говори о одрастању То не чини чак ни таргедија. Истина, постоји лик Ореста, али за њега не можемо рећи да је одраставо приликом убиства мајке (аутор не улази у ту тематику). Овде је врло наглашену потребу да Телемах постане aner – мушкарац који је доказао своју вирилност (vir – мушкарац на лат. (изузев homо)). Аутор наглашава да Телемах није aner (кроз опис његовог дана на почетку спева). У том делу господаре други мишкарци којима је он подређен. Почетак његовог одрастања представља трен када он својој мајци каже да оде горе и када се према њој не односи као према родитељу већ као мушкарац према жени (доминантни према инфериорној). Тиме његов пут ка постојању aner почиње, а завршава се убиством просаца које извршава са Одисејем.

Одисеј је истовремено у двојакој улози: и Одисеј, и просјак. Дејствују његов херојски лик, али и просјачки. Тако се долази до сложености Одисеје за разлику од хероја Илијаде који, свакако, нису могли бити просјаци. Чим је мало угрожена њихова timé, настаје хаос и они успевају да је одрже. Није било могуће направити фузију Ахилеја и Терсита, али овде се стапају величанствени, прелепи и свемоћни херој са потпуно немоћним, униженим просјаком. То веома компликује појам хероја и слику идеалног човека. Тако је варијанта идеала сам Одисеј, а не Телемах који је у конастантној борби да од дечака постане човек. Промена херојског идентитета нас уводи у другачију слику света. У таквој слици света има места за веома приземну и прагматичну користољубивост. Оно што је Одисеј међу људима, то је Атена међу боговима. Атена их дословно ставља у исту раван. Она га штити зато што је њен двојник међу људима и то више није наклоност, већ сличност – отуд и заштита.

Одисеј је једним аспектом херој као и ликови Илијаде, али другим је само пародија – бори се са просјаком Иром и тиме прави пародију херојских agóna.

22. Хомерски пантеонБогови у Илијади и Одисеји "чине једну хеленску хијерархијски уређену племенску породицу којом управља Див (Зевс) као што су у херојско доба војне старешине управљале својим племеном". Односи међу боговима су били карактеристични за живот античких грчких племена. Олимпијски пантеон који је посредством епа постао један од конститутивних елемената грчког песништва је вероватно обликован према микенском уређењу. Видљиве су многе сличности између призора на Олимпу и оних у Агамемновом табору. Богови у Илијади и Одисеји живе на Олимпу, окружени "сјајем неизречене лепоте и светлости". Са својих златних столица они посматрају људско друштво као позоришну игру у којој су често и сами покретачи и учесници.У рату између Тројанаца и Ахејаца врховни бог, Див (Зевс) није ни на једној ни на другој страни, јер је према схватању старих Грка, његова дужност да се само стара о извршењу воље судбине. Остали богови, међутим нису неутрални у тројанском рату. Заплету радње у Илијади припомажу и богови. Богиња Хера успава Дива (Зевса) и омогућава Посејдону да помогне Тројанцима, док бог Аполон помаже Хектору да убије Патрокла. На Тетидину

молбу бог Хефест кује оружје Ахилеју, који уз помоћ богиње Атине успева да убије Хектора. У Одисеји у људима има мање дивљине, а богови су блажи и помажу људима. Богиња Калипса, по вољи богова са Олимпа, пушта Одисеја и он креће у отаџбину, а богиња Атина га прерушава у просјака и шаље га на Итаку.Богови из Илијаде и Одисеје се разликују од обичних људи по томе што су бесмртни, свемоћни и што живе у изобиљу. Њих не одликује виша морална савршеност, и не знају за верски аскетизам. Они се не слажу међу собом. Као и људи пате од страсти, и умеју да мрзе, знају да буду неверни, чине прељубе, ћудљиви су и сујетни. Сликајући богове Хомер даје реалну слику живота и читав морални кодекс судова и мисли о животу и смрти, о човеку и породици.

23. Границе између богова и људи у ИлијадиИморалност на један посебан начин подразумева безначајност човека зато што не постоји човекова кривица, узрок је у неком потпуно другом систему. То онда са једне стране значи да људи нису оптерећени осећајем кривице (они људи који нису криви) али са друге стране то значи да је човек безначајан пред трансцеденцијом.

24. Границе између богова и људи у ОдисејиБогови на скупштини тврде како се на њих жале смртни људи, говоре да им зла долазе од виших сила док у ствари невоље спремају сами својим злочинствима преко судбине – мисли се на причу о Егисту и Оресту. Негују етичко право – платиће они грешни по заслузи. Одисеј је тај који подноси муке на острву Огигији, код богиње Калипсо, али чезне за Итаком и спреман је и умрети колико жуди да и дим своје земље угледа. Див истиче да је Одисеј паметан и да је увек жртве приносио боговима, али се на њега окомио Посејдон.

25. Основни модалитети односа између богова и људи у Хомеровим еповимаАтина се углавном појављује прерушена пред Телемахом или Одисејем (нпр. када стигне на Итаку, онаје у облику дечака пастира), али показује и свој прави стас – лепа и дивна, када му се обраћа са намером да скују план о погибији просаца.Када он пристигне на Схерију, Атена га чини стаситијим, лепшим и снажнијим; али када је на Итаци, онда га учини ружнијим и претвара га у просјака. Атена им константно помаже обојици. Одисеј је њен миљеник, мудар је и довитљив, понаша се етички исправно, те и завреднује њену помоћ. Она је та која у Телемаху на првом већу удахњује храброст и речитост да изнесе проблем међу просцима, а такође га и подстиче да се врати на Итаку и помаже му да избегне заседу од просаца. Атена у Пенелопино срце ставља мисао да треба да изађе пред просце блиставо украшена (када је Одисеј просјак већ на двору) и каже штогод. Даје јој санак, притом је чинећи лепшом и краснијом, а онда одгања сан и следи разговор са просцима. Пенелопа критикује Телемаха јер је допустио рвање просјака, а он јој се супротставља и заузима став мушкарца: није више дечачић, схвата зашто ју је то наљутило, али он зна шта је добро, а шта зло. Пенелопа поступа мудро у следећој сцени – измамљује дарове од просаца својом лепотом и речитошћу.

Када Еуриклија јавља Пенелопи да је Одисеј дошао и погубио просце, она не верује и говори да су дадиљи ум помутили бози: тебе залудише бози, што могу лудим учинит'и оног што много мудрости има, они и тебе сада залепише разумну некад.

Атена му прилази у лику пастира и он измишља први лажни идентитет на Итаки. Други је када се представља свињару, трећи Пенелопи. Сви идентитети имају извесне сличности: увек је са Крита, постоји дугачка и компликована прича о томе шта се са њим дешавало и како је до тог стања дошао. У друге две је упознао Одисеја. Атена се на то насмеје. Лески каже да је то тренутак највеће интимности између човека и бога. То је тренутак када су човек и богиња на чудноват начин равноправни, више него у било ком другом тренутку код Хомера. Та равноправност остаје до краја на известан начин. Она подразумева чак и међусобно критиковање. Заборавља се да је то епифанијски тренутак, обоје се лажно представљају.

26. Етика божанског делања у Илијади

27. Етика божанског делања у ОдисејиДок је свет Илијаде иморалан, свет Одисеје почиње идејом успостављања етичких мерила пре свега по питању односа међу људима међу којима је најважнији брак. Може се рећи и да је овај еп песма о браку. На првој скупштини богова у првом певању дат је пример лошег брака (Егист и Клитемнестра) који се постулира као најгори вид људске егзистенције и за који богови нису одговорни. Они желе да награде оне који се понашају супротно и у складу са моралним затевима – Одисејев и Пенелопин брак – који обележава Пенелопина верност. Зато ће Одисеја они спасити од Калипсе и вратити кући. Нема више божанске самовоље и иморалности. Одисеј јесте Атенин миљеник, али Зевс ову одлуку доноси искључиво због етички позитивног понашања Одисеја и Пенелопе. Притом одговорност за такво понашање је много више на жени него на мушкарцу (част мушкарца лежи у жени (односи се на моралне кодексе) и тиме Пенелопа добија главну улогу у Одисеји.

У свету Одисеје узрок је увек јасно дат што је последица иморалности и теономности тог света. У нечему су божанства гаранти немоса као закон правила , уредбеног принципа. Управо највећа важност увода у овај еп лежи у опису таквог система где ако почините злочин за њега ћете бити кажњени а то је принцип који обезбеђују богови. Они су овде задрли у оно што је божанско. Хибрис као прекорачење сопствених мера у свету представља задирање у стварни божански домен у једном дубоко симболичном смислу, не задирање у стварни божански домен већ у оно што припада боговима (као велика моћ, умност, лепота, част). Овде се ипак јавла веома конкретан тополошки божански домен – узето је нешто и најбуквалнијег божанског простора.Битно је како се ко понаша јер ће у зависности од својих поступака он бити кажњен или награђен – такав је божански модус.

Богови морају много пута да одлучују о једној истој ствари. У божанској средини при доношењу одлуке о Одисејевој судбини с почетка делује врло једноставно, са сваким новимпевањем се све више комоликује. Занимљиво је и то што богови већају с Одисејем у трену када је Пос одсутан – ту се уочава једна димензија протополисног живота (подсећа на извештај и атинске скупштине), међутим када Зевс говори, он то не коментарише (насупрот Илијади где оно стално имаш некаква самеравања снага међу боговима). Овде имамо нешто јако другачије – један узвишен говор који се тиче односа богова и смртника и то управо по питању морала, тј. Дословце питање теодицеје – смртници у зло гурају сами себе.Људи овде имају потпунију слободу избора, богови се мање уплићу – нису толико активни и непосредни у Илијади, беневалентни су, и пре свега они овде немају свој интерес, немају своје дубоке пориве (као што су имали у Илијади и који су били њихови, а не смртнички). Када говоре и делају они то чине о смртницима и за њих, без своје снажне воље. Изузетак Посејдон!

Богови су присутни мање него у Илијади, али као моралне дистанце, и у функцији човека. На другој скупштини није нагласак на браку, већ на Одисејевој краљевској улози која се преплиће са функцијом оца. Тиме Одисејев оикос постаје метонимија целокупног Одисејевог краљевства, па ако је оикос опседнут и краљевство је. Одисеју се даје дужност успостављања поретка за који је био одговоран. Више се не ради о једном конкретном браку, већ браку као јединици социјалне хијерархије, метонимији целокупног уређења. Тако њихове улоге постају шире од породичне и емотивне димензије будући да су у служби очувања шире социјалне структуре.

28. Појам судбине у Хомеровим еповимаСудбина у контексту смрти – „и судба и смрт однеше га“На неки начин Ахилеј има избор: да оде у рат, погине и стекне славу; или да поживи дуг мирондопски живот. Највећа Дивова немоћ се огледа у томе што он не зна да ли ће Ахилеј донети понети победу док не види то на теразијама. Увид у судбину тако што ће тумачити знакове или се обратити пророку (Одисеј који иде до Тиресија да сазна судбину). Кирка њему не може рећи исход, али га шаље да сазна. Такође, Зевс не може да спаси Сарпедона.

29. Катабаза у Хомеровим еповимаХермија одводи душе просаца у Хад – цврчећи душе полете попут слепих мишева. Душе пребивају тамо као сенке преминулих људи. Својеврсно додавање, поновно почињање једног од најважнијих сегмената Одисеје – катабаза: слазак просаца у Хад. Третира се као веома невешто, јер се тешко може помирити са есхатолошком сликом датом у једанаестом певању, са аутентичном катабазом. Када се говори о хомерском схватању оностраности, заправо се не говори о 24. певању. Завршна певања Одисеје имају својеврстну функцију рекапитулације, указују једно снижавање.

30. Ахилејев гнев

31. Лик Ахилеја у Илијади и ОдисејиАхилеј нема хибрис јер он нема мере, оне такође флуктуирају. Он је и смртник и близак боговима, не зна где му је граница. Понаша се неразумно. Нема меру логоса, логос је измештен из њега у Атену. Код стоика је Ахилеј пример алогосног понашања које је дубоко аутодеструктивно. Он је једноставно вођен логиком повреде жеље, жеља му је повређена и он реагује на инфантилан начин. Цео ток радње, у ствари, има димензију сазревања кроз бол. За стоике је он парадигма алогосног понашања јер га одликује акратиа – немогућност. Ахилеј се у потпуности препушта осећању увређености.Ахилеј током Илијаде има супериорни положај који у структуралном и наративном смислу није нарушен. Зато је на фабуларном нивоу његова супериорност нарушена а он реагује на акратичан начин – води га порив за осветом. Читав околни свет га следи у том понашању – Зевс, Тетида, судбина, сви. На тај начин, акратичност постаје карактеристика читавог света а то доводи до смрти Патрокла. У спеву постоји и извесна педагошка димензија. Након Патроклове смрти Ахилеј добија кажњавалачки одговор од света за своје понашање.Одисеја: као владар управља моћно над мртвацима, али би он радије био себар и служио другом него владао мртвима који сунце не виде. Распитује се за оца.

32. Лик Одисеја у Илијади и ОдисејиОдисеја: доста омиљен јунак, у Спарти га Менелај хвали и оплакује, слично је и са другим јунацима, сви величају његову довитљивост и храброст оплакујући тужну судбину која га је снашла. Увредљив је те одговара на изазов Еуријалу (приликом боравка код Алкиноја када га изазивају на надметање у играма), не допушта да се вређа његова борбеност и част. Сузе одају његов идентитет код Алкиноја при Демодоковој песми о паду Троје где се спомиње и његова слава.

33. Одисеј као приповедачДовитљив је, приповеда смерно и пажљиво, бирајући шта сме рећи и корист коју за то може остварити. Прича о својим путовањима и претрпљеним мукама. Брани Наусикају када Алкиној сазна да није за њом пошао на двор и речито измамљује брод за свој повратак домовини. Алкиној пристаје да се не наљути јер је мера увек најбоља.Својим причањем задобија феачане, а Алкиној му говори да он осваја речима и да к'о уметник певач је све испричао. Своје приче казује јасно, не воли да се понавља.Када стигне на Итаку и разговара са свињарем, он приповеда измишљену причу о себи – родом са Крете. Измишљене приче служе за то да, поред очувања тајне свог идентитета, Одисеј успе да стекне и корист од саговорника – од Еумеја измоли огртач поновним приповедањем.

Када дође у своју кућу, носи лажни идентитет. Заправо, он има три идентитета која експлицира детаљно – један даје Атени, један Еумеју свињару, затим један за Телемаха и Пенелпоу. Ти идентитети се по нечему и преклапају, али нису идентични. Дакле, Одисеј у своју кућу долази под ознаком двоструке мимикрије – прерушен на два начина. То је метабаза – према Аристотелу: преокрет у фабули – с једне стране лажни идентитет, с друге његов физички изглед који је у потпуности промењен те представља ружног, у прње одевеног просјака. Ипак, сама метабаза не мора бити ограничена на фабулу, већ указује и на преокрет у идентитету. У питању је трансформација на нивоу физичког изгледа и социјалног статуса. Два крајња пола социјалног аспекта – краљ Итаке у лику просјака. Када наступи освета, имамо самооткривање, али уједно и ишчекивање које је устаљено у Одисеји. Све главне ликове карактерише управо овај елемент, наизглед безнадежно чекање. Одисеј нуди лажне идентитете јер се осећа несигурно. Та земља му није страна само на први поглед, већ и у даљем току остаје страна, ствари су се промениле, зато је и он. Током целог четвртог дела устоличава свој идентитет. Одисеј, када се најзад споји са Пенелопом, приповеда јој све што је казивао код Алкиноја. У том моменту јесте много штуро, али и веома доследно.

34. Лик Агамемнона у Илијади и ОдисејиОдисеја: у Хаду је, пролива сузе и гласно рида када види Одисеја, говори како му је Егист смрт и злу припремио судбу и с проклетом женом га по гозби убио. Вређа Клитемнестру, грдну жену од које нема горе, како је срамотно дело осмислила и саму себе срамотом облила, због тога је замрзео жене. Говори му да буде обазрив са Пенелопом, мада зна да је Пенелопа паметна и добро у срцу мисли, мудра такође. Распитује се за свог сина, успут. Када чује од просаца причу о верној Пенелопи он је слави и говори како није учинила злочин убивши свог мужа, већ му је остала трајно верна. У слабом женском роду она доказује да има и нека добра.

35. Лик Нестора у Илијади и ОдисејиОдисеја: у својим грудима крије савет (каже Атина), он је смотрен и не говори лажи. Заједно са Одисејем је једнодушно гледао који би савет мудри био најбољи за аргејско добро. Истиче судбину Ахејаца и понајвише акцентује Атрејићеву где је важан значај његовог сина који се осветио – алузија на самог Телемаха који је Одисејев потомак и већ стастом и лепотом сија, чак и храброшћу.

36. Лик Хелене у Илијади и ОдисејиОдисеја: код Менелаја себе назива бестидном курвом, препознајући Телемаха и говорећи како је исти као и Одисеј. Због оплакивања јунака, она за вечером у вино баца травку од које устукну сви од сете и гнева и ниједне сузе цео дан не одроне, већ се развеселе. Она прича о Одисеју који је прерушен ушао у Троју, те га је она једина познала да би чула о Ахејцима и намерама које снују, где јој се срце радовало и окренула се воља ка повратку дому, а жалила се на слепост коју јој је Афродита дала да се окрене против земље и оде

од ћерке и ложнице мужеве. И када ју је неки демон нагнао да из тројанског коња дозива јунаке гласовима њихових жена, једино је Одисеј спречио да се одазову слутећи превару (о томе прича Менелај).

37. Женски ликови ОдисејеПенелопа и сцена са сном: Пнелепоа је неко које у стању апсолутне пасивности, што је карактеристично за жене у епском свету. Она не може да дела, све што може је да неког завара – чувено ткање; али она не може прекинути просидбе, не може изађи из куће или побити просце. У овој сцени види се граница егзистенције жене која је у овом случају затворена, пасивна. Њена егзистенција је на неки начин паралелна егзистенцији великог света који је Одисеј прошао. Пенелопа није изашла нити крочила ногом ван своје куће, она је све време затворена у њој. Колико год да су Пенелопа и Одисеј слични, на чему указује инстистирање на сталним епитетима попут 'мудри', толико су и околности њиховог живљења различите. Битан је и њен однос са Хеленом и Клитемнестром, где се она истиче као идеална жена. Клитемнестру можемо назвати и злом, док су код Хелене ствари сложеније природе. Она је била зла у тренутку када је призивала јунаке тројанског коња гласовима њихових жена. Не значи да је зла за свакога, али у том часу јесте. Ипак, унутар Одисеје појављује се у супротном светлу, за Телемаха је веома добра. Али, и Клитемнестра и Хелена су изашле из својих најужих граница дома, што Пенелопа никад није урадила. Њен модел живота је другачији, останак унутар граница се третира као нешто што је пожељно за херојски, епски идеал жене.

У свету Одисеје жене су много важније. У Илијади поједини женски ликови имају емфетично место али оно заузима много мање простора но оно које важи за мушкарце. У Одисеји је ствар другачија, штавише, може се рећи и да је главни лик Одисеје не Одисеј, већ Пенелопа (Одисеј се ни не појављује у 4 певања). Уз Пенелопу имамо читав низ женских ликова; две Одисејеве љубавнице – нимфе Калипса и Калиопа, низ слушкиња (прва – дојкиња), низ жена у малом (11. певање, Одисејев силазак у Хад), наилазимо на читав низ хероја али и условно речено, хероина. Оно што је највећа разлика оцртава се не само у промени односа полова, већ и у промени вредности представљенот света, а затим темама које постају доминантне. То је први мирнодопски свет (нема више ропства) и за разлику од Илијаде која је оптерећена идејом aristeije, arete и agona, овде имамо сва три елемнета али је улазак у текст допуштен и онима који не поседују никакву посебну одлику, који нису својом суштином никаква просебна бића. То су жене, али пре свега споредни лиокови слугу, певача, свињар Еумеј, и читав низ других малих ликова који овим спевом први пут улазе у хеленску књижевност.

38. Мотив ткања у Хомеровим еповимаАрета тка, Кирка исто. Пенелопино ткање.Метапоетски говор Хомеровог текста (мета говор – говор о говору) односи се на певање борбе јунака које изводи Ахилеј, Хеленино ткање – она тка фабулу Илијаде.

39. Мотив сна у Хомеровим еповимаИлијада: Поред иморалности, улога сна је нешто што је веома важно за Хомера јер је сан посреднички време – простор. Реч је о посредништву између трансцедентног и иманентног, а те форме посредништва су разне. Као основне посредничке форме имамо сан, затим улогу свештеника који је у Хомеровим еповима заправо увек погађач. То је посебна форма комуникације са богом при чему та комуникација не тече непосредно, дакле у Хомеровим еповима нема стања „екстазис“ и „ентузијасмос“ већ привилеговани појединац има увид у трансцеденцију посредством тумачења знакова. Он тумачи одређене појаве као божанске знаке, у једном види друго. Затим, следеће посредничке форме су и божански гласници Ирида и Хермес. Они се као форма посредништва спајају са епифанијом која је ултимативна форма посредништва. Дакле, само божанство постаје веза својим сопственим обликом, телом, зато што узима на себе тело смртника, прерушава се. То је Хомерова епифанија која у себи садржи протодрамско језгро – драмски моменти су прерушавање и са друге стране откривање које може бити самооткривање или откривање од стране смртника. Између свих ових форми сан је семантички најзначајнији зато што у сну постоје најразличитије варијанте значења, сан је варљив као што каже Зевс.Сан је међутим вишезначан и у толико најзанимљивији јер је то процеп између трансцедентног и иманентног који дозвољава чак и лошу интерпретацију и отуда има и највеће могућности. Зато се сан и користи у ситуацијама када долази до неког проблематичног споја, у том смислу да генерише ремећење или рушење односа. То показује да у хомерском свету ништа не тече глатко и да не постоји никаква јасна хијерархија.Одисеја: Атена разлива санак Пенелопи када тугује и јада за мужем. „Освежавани“ – када је Одисеј исцрпљен на острбу Хелија, богови му шаљу сан. Када се вози ка дому феачким бродом – сан освежавани стане Одисеју на очи падат, пријатни сан без буђења, веома подобан смрти. Пенелопин сан који тумачи просјак Одисеј: двадесет гусака које зобљу пшеницу дави орао кукаста кљуна – гуске су просци, орао је њен муж. Пенелопа не зна да ли да верује, јер снова залудних има, а има и лудих те се не дешава све што се у сну јавља. Снови излазе кроз двоја врата: једна од рогова, друга од слонове кости. Који дођу кроз врата од резане слонове кости – варљиви снови са лажним речима; који на врата рожана – истину јављају.Пенелопин сан (из бележака) – она прича о томе како је најављен Одисејев повратак. Унутар сна јој се обраћа птица која јој говори да буде без бриге, да то није сан већ стварност. То је пролептички искорак у будућност и заиста ће се тако десити. Ово је специфична врста пророчанства које је у сну, и на то Одисеј присутни, али и одсутни истовремено, каже да сан добро говори. То је потврда да ће се збити оно што је речено, јер он говори из позиције сигурности. Део сна је већ остварен – Одисеј је ту, а други де ће се остварити када и његов план за погибију просаца. Пенелопина егзистенција не може да се сложи тополошки, али се усложњава другим средствима – сном. Као што су места унутар Одисејевог причања различита – стварна или непозната, божанска и онострана; тако и снови имају двојаку природу – истинити и лажни. Област снова је у непосредној близини са Хадом, а у античкој митологији је уочљиво сродство бога смрти и бога сна.

Пенелопа, у ствари, причајући о рожаним вратима и оним о слоноваче, говори о оистини и лажи, варању и откривању, прерушавању и потпуној транспарентности. А то говори пред Одисејем, који је на известан начин двојник таквих снова. На тај начин, снови могу задобити и неку антропоморфну димензију.

40. Прикази подземног света у Хомеровим еповимаНа Киркин савет, Одисеј долази са дружином до обале Океана и земље Кимерана што је крију тама и магла, а сунце никада на њих не гледи. Тамо принеше жртве, а он потегне мачи у рупу лакат широку и дугу ископа, а около ње принесе жртве за мртваце – медено пиће, слатко вино, воду и брашно. Заклиње се да ће им најбољу краву жртвовати када се на Итаку врати, а кад све то обећа, онда закоље овна и овцу и крв потече одоздо и душе покојника се почну купити. Нађу се тамо са криком и виком, а њега обузме страх. Он је мачем бранио да душе пију крви, а пророку се обратио. Све је мрак и магла, душе 'јаучу', жалосно место. Преминули који приступе крви говоре истину, а оне које не одлазе у мрак. Мајка се обраћа Одисеју, оплакује што је дошао гледати ужас доњег света, „живима је тешко гледати ово“. Када покуша да загрли душу преминуле мајке, она се измакне из руку к'о сенка ил'санак. Кад смртници умру њихове кости више не држе жиле с месом, а душа им одлети и лепеже подобна санку. „Душе жалосне“, сенке покојних људи. Хераклове сени се друге боје, „около њега сви зажуборе као птице“ и разбеже се, погледа је страшна.