Herman Hese MAGIJA KNJIGE

Glavni i odgovorni urednik Rade OBRENOVIC Urednik Tibor VARADI Ureivaki odbor Ljubivoje CEROVI (ustorija) Andeljko ERDELJANIN (humor i satira) Miroslav NASTASIJEVlC (poezija) Rade OBRENOVIC Miroslav DEMAK (deja knjievnost) ore UTVIC (hronika) Tibor VARADI (esej i kritika) Pero ZUBAC (proza) Sekretar ureivakog odbora Anica TIDILOV HERMAN HESE MAGIJA KNJIGE

Predgovor prvom srpskohrvatskom izdanju Od mnogih svetova koje oveku nije poklonila priroda ve ih je stvorio njegov vlastiti duh,najvei je svet knjiga. Ovom sveanom reenikom generalilizacijom zapoinje na izbor esejistikih tekstova Hermana Hesea, jedno nemako i svetsko misaono putovanje po duhovnim prostorima ija su delatna svetlea tela, rei i knjige,ostavila najdublje i najplemenitije tragove na starom, izboranom licu civilizacije. Pokojni nemako-vajcarski antikvar, romansijer, pesnik, nobelovac, putnik po Orijentu i do smrti radoznali erudita nije na poetku svoje knjievne karijere mogao znati da e ikada napisati knjigu Welt der Bucher iz koje su odabrani tekstovi predstavljeni ovde pod naslovom Magija knjiga. Tvrdim da to nije mogao znati zato to se ovakve knjige ne programiraju ni u jednoj literarnoj radionici stvaraju se spontano, decenijama, kao logiki proizvod ivota koji se u celosti posveuje kultu i razobliavanju kulta pisanja.

Hese je, dakle, u toku dugog ivota uobliavao analize, refleksije i emocije, vezane za paralelni svet knjiga, u brojne pojedinane tekstove o literarnim temama, o sudbinama knjievnih pokreta i vrsta, o mladim pesnicima, antologijama, psihoanalizi stvaralatva i drugim, stvarajui tako,laganim nanoenjem gledita i ideja, knjigu o knjizi i pisanju, o svetu ije su granice i znaenja aspolutno nesagledivd i nemerljivi. Nju su, posle Heseove smrti, sabrali i integralno objavili njegovi potovaoci. Hese se, dakle, nije predavao uzaludnom poslu sistematizacije, statistike, enciklopedistike i didaktikog tumaenja fenomena sveta knjiga jer takav inovniki megalomanski duh nije boravio u njegovom talentu koji ga je uinio jednim od najveih pisaca dvadesetog stolea. Pisao je jednostavno, bez pretenzija da sistemskim miljenjem o knjigama i piscima organizuje banku podataka pisao je iskreno, s povodom, po istoj potrebi oveka koji eli da saopti iskustva iz vlastite profesije, na zahtev izdavaa, italaca, mladih kolega ili po diktatu knjievne borbe u kojoj se, bez specijalnih porudbina, iznose sopstveni, drugaiji argumenti i shvatanja. Iako se radi o tekstovima koji su stari izmeu dvadeset i osamdeset godina, to u ovoj, najdinaminijoj od svih epoha, moe roditi sumnju i nepoverenje u pogledu odrivosti izreenih sudova, ideja i predvianja knjievne budunosti iji smo akteri upravo mi, moe se, ne bez uenja, konstatovati da Heseove knjievne ideje, teze i dokazi vae i danas. Mislim da njegovo knjievno vino nije postalo sirce. Sudbina svih kultura ljudske prolosti je tiho, neprimetno transcendiranje u dokument. Osim to poseduje dokumentarnu, istorijsku vrednost, ispisanu perom svedoka razliitih knjievnih situacija, politikih, ideolokih i ratnih bura, ova e knjiga svakako izazvati nedoumicu prilikom eventualnog itaoevog odmeravanja upotrebljivovosti, dejstva i privlanosti njenih eseja danas. Nedoumicu moe, pre svega, podstai injenica da je najvei broj ovih tekstova napisan u vreme koje se i po individualnim iskustvima i po drutvenoj svesti umnogome razlikovalo od naeg. _ Vojislav DESPOTOV

MAGIJA KNJIGE

Od mnogih svetova koje oveku nije poklonila priroda ve ih je stvorio njegov vlastiti duh, najvei je svet knjiga. Ispisujui prva slova na kolskoj tabli

i pokuavajui da ita, svako dete ini zapravo prve korake ka jednom vetakom i neobino sloenom svetu za ije upoznavanje i usavravanje pravila igre jedan ljudski ivot nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam oveanstva. Ako neko eli da pokua da se na malom prostoru, u kui ili sobi, ukljui u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to moe postii jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, dodue, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom milju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama nai su oseaji izraavali snaan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da nauimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih naslea naeg ivota i miljenja jo uvek ne izraava nau ednost. Kod svih su naroda rei i spisi neto sveto i magino; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magino osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao boansko poreklo. Kod najveeg broja naroda pisanje i itanje behu svete tajne, vetine koje je posjedovalo samo svetenstvo; bee velika i neuobiajena stvar ako bi se kakav mladi ovek odluivao da se preda ovim monim tajnama. A to nije bilo lako izvesti trebalo je iskupiti se darovima i rtvama. Od vremena naih starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod boanskom zatitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teki putevi. Slabo moemo da predstavimo sebi ta je u kulturnom hijerarhijskoaristokratskom ureenju znailo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vian tajnama rukopisa! Bila je to mo, bela i crna magija, talisman i arobni tapi. Sada je to naizgled potpuno drugaije. Danas je, ini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, ini se, umee pisanja i umee itanja predstavljaju neto malo vie od umea disanja ili, u najboljem sluaju, umea jahanja. Danas je, ini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne asti, arobnjatva i magije. Samo jo u religijama postoji pojam svetog, knjige koja se otvara; ali, poto danas nijedna doista mona religija ne preuveliava znaaj propagiranja biblije kao laike lektire, u stvarnosti nema vie nijedne svete knjige. Izuzetak su poboni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom slubene zakletve polae ruka na bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamteih snaga i za prosene ljude ne sadri vie, kao ni sama formula zakletve, staru maginu mo. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovita to je napredak ali, sa drugog, obezvreivanje i vulgarizovanje duha. Ne elimo da dopustimo da se rui prijatni oseaj postignutog napretka. elimo da se radujemo to itanje i pisanje nisu vie privilegija jedne zajednice ili kaste, to je od pronalaska tampe knjiga zajednika, to je postala raireni upotrebni predmet, to veliki tirai omoguuju jeftinu cenu knjige i to svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) moe da uini pristupanim i za najsiromanije. Ne elimo da se suvie alostimo zbog toga to je pojam knjige izgubio gotovo svu svoju negdanju uzvienost i to izgleda da u

poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga ak i u oima mase jo vie gubi na vrednosti i vaspitnoj moi. Ali, nipoto ne bi trebalo da se plaimo budueg istrebljenja knjige; naprotiv, to se odreene potrebe za zabavom i narodne potrebe za uenjem mogu vie zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga vie dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo e se i najdetinjastijem pijanstvu napretka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su vene. Pokazae se da formulisanje putem rei i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo vano pomono sredstvo ve uopte jedino sredstvo ijom snagom oveanstvo zadrava istoriju i trajnu svest o samom sebi. (1930)

LEKTIRA ZA ODMOR Na letnje osveenje se, svakako, ne odlazi radi itanja knjiga. Ali, uprkos tome, mnogo je onih koji jedino u to vreme dolaze do mirne lektire, kao i onih za koje nema smisla da kine dane posveuju itanju. Po mom iskustvu, za vreme odmora ne postoji lepa namera od ove: itati stihove i za ljubavnicu uzeti neku doista dobru knjigu. Gospoda koja sa enama, decom i sluanstvom putuju u banju ili na planinu, uobiajavaju da dobro razmisle ta da ponesu. Jedna e dama tek u Ostendeu primetiti da joj nedostaje nova veernja haljina, mada je dobro promislila ta joj je sve neophodno, od paste za zube do konog kofera. Trai drutvo i radije putuje u mesto za oporavak sa svojim roacima i prijateljima nego sa smrtnim neprijateljima. Potom promiljeno bira hotel i sobu. Vrlo brzo saznaje gde se moe dobiti najbolja kafa i najhladnije pivo. Kakva briljivost! Ali, ista ta dama koja od eira do izmica ne nosi nita nepromiljeno, koja je tako paljiva u izboru prijatelja i koja nikad ne uzima sobu sa pogledom na severnu stranu, provodi kine dane zevajui uz loe knjige. Svoje nije ponela te je upuena na ono to joj nudi banjski knjiar. Ali, banjski knjiar se niukom sluaju ne izlae ezi u svom sezonskom poslu iz vaspitnih razloga. Uz to, on nije u stanju da sa sobom donese vei magazin sa knjigama. Njegov je interes da napravi to vei promet sa knjigama koje inae slabije idu. Bankar, guvernanta, sudija ili voza, svi kupuju iste memoare neke bive princeze, iste hronike o ubistvima i istu kasarnsku satiru jer su upravo to knjige sezone. Isti ti ljudi, kojima kod kue, neproitan, stoji kompletan Gete, nikad ne nose knjigu ili dve prilikom letovanja ve svake godine ponovo kupuju knjige sezone koje su, sa malo izuzetaka, iste, promenivi samo naslov i korice. Za nas recenzente to je sada, kao i pred Boi, vreme nade. Otrimo pera, preduzimajui vaspitavanje naeg naroda. Tako u i ja pokuati da piem o nekim novijim knjigama, boljim dakako, u tihoj nadi da e princezini memoari i kriminalni romani nai to manje muterija. Ali, pre toga, savetujem svakome ko

odlazi na letovanje: ovog puta ne itati nita! Jer, neprijatelji dobrih knjiga i dobrog ukusa uopte ne preziru knjige niti su analfabete. Preziru one koji previe itaju.

SVETSKA KRIZA I KNJIGE Postoji, naravno, gomila dobrih i lepih knjiga. Voleo bih da se ona stalno uveava. Ali, knjige od kojih se moe oekivati uticaj na poboljanje stanja i prijateljskije oblikovanje budunosti, ne postoje. Kriza u kojoj se nalazi na svet veoma je slina propasti, bojim se, ako to i nije. U takvim trenucima, meu mnogim lepim i omiljenim stvarima, zauvek nestaje i bezbroj knjiga. Ono to je do jue bilo sveto a danas obavezujue samo za mali krug duhovnih potovalaca, prekosutra e biti sasvim podriveno i zaboravljeno do onog ostatka koji je neunitiv i predstavlja kiselo testo za svaku novu tvorevinu. Dok je oveka, knjiga nee propasti: to je jedino veno to ovek poseduje. Ovo najdragocenije blago oveanstva smeteno je u razliitim formama i jezicima; biblija i svete knjige stare Kine, indijska Vedanta i mnoge druge knjige i zbirke predstavljaju vrhove u kojima je to Malo, to je ranije doista bilo prepoznato, nalo svoj oblik. Ovaj oblik nije jednoznaan a knjige nisu vene: ali, one sadre duhovno naslee nae prethodne istorije. Sva ostala literatura proizala je iz njih i bez njih je ne bi uopte bilo: celokupno hriansko pesnitvo, na primer, do Dantea i do danas, jeste isijavanje Novog Zaveta te, ako itava ova literatura propadne, Novi Zavet ostaje. Iz njega bi uvek mogle da proizau nove literature. Samo nekoliko svetih knjiga oveanstva imaju ovu snagu oploavanja i samo one preivljavaju milenijume i svetske krize. Dobro je pritom to uopte nema njihovog rasprostiranja. Ne treba da postoje milioni i stotine hiljada onih koji su zahvaeni sutinom ove ili one svete knjige. Takvih je dovoljno malo (1937)

EKSCENTRINE PRIE Pod ekscentrinim ovde ne podrazumevamo neto artistiki ili literarno, romantino i groteskno, nita to je preputeno volji i izboru pesnika. Sa svojim arobnjakom i vilinskim priama, Fuke je obian filistar, a Tik, sa fantastinim i

ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentrian je Hofman koji u svojim tekstovima nije meao sazvuja nemogueg i natprirodnog ve je iveo i u jednom i u drugom svetu, ubeen, barem u duem periodu, u stvarnost sveta duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrini: svet posmatraju iz jednog drugaijeg sredita i opaaju pomerene stvari i vrednosti kojima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentrinog, od okantnog urnaliistikog umetnikog komada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscentrik je i Zil Vern, mada se on jedva moe nazvati pesnikom. Meutim, njegova potreba za pomerenou granica i novih gledita nije manje snana od Poove ili Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mistiari i spiritisti, im se iskau ko pripovedai. Granici obinog politiog fantazma blii su sastavljai utopija od kojih se nijedna ne moe uzeti ozbiljno, naravno s izuzetkom Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma ve mudro izabrana maska. Ekscentrici se u sutini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i fanatike. ovek se moe odati piu iz zadovoljstva i potrebe za draesnim zaboravljanjem, ili pak fanatiki, u beznadenom zadovoljstvu i samorazaranju. Meu ekscentricima postoje detinjasti karakteri koji se, igrajui se unutar svog fantastikog kruga, oseaju dobro te jarosni oajnici kojima nita nije dovoljno i koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, poto nisu sposobni ni sebe da usree niti da shvate rezigniranost. Jedni naginju samodopadljivosti i rado ironiu svoje itaoce dok su drugi neumoljivi samounitivai. Za knjievno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im slina pa se pre radi o razdvajanju mislilaca od onih koji se igraju i filozofa od ironiara. Pritom susreemo jednostavno i za one prve gotovo uasavajue saznanje da fanatini ekscentrici nisu nita drugo do savreni idealisti i da u osnovi njihovog stvaranja, bez izuzetka, lei isto idealistiko saznanje o kopreni Maje i nepouzdanosti naeg ulnog opaanja. Ali, ovi filozofski ekscentrici su, uprkos sjaju, unutranje konsekventni i samo povremeno stvaraju slike i mitove koji su srodni sutini narodnih mitova. Drugi, koji verovatno ne misle manje ozbiljno, konstruiu interesantne prie od sapunice. Njima pripadaju svi tehniari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, ak i kad su najzaudniji i najuzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljai. Njihovo nefilozofsko poreklo i naivnost iskazuju se uglavnom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knjizi, U godini kometa, gde se zlo oveanstva, zahvaljujui temeljnoj izmeni vazduha, savreno preiuje i preobraava u dobro. Takvi optimisti su i tehniari, kao to je Zil Vern iji su izumi interesantni samo dok ostaju na nivou isto tehnikog. Povrh toga, svi oni fantaziraju o revoluciji i poboljanjima koja treba da se dogode zahvaljujui njihovim novim mainama, barutu i motorima. italac e se umoriti i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet uini boljim, zato mi onda od svega toga ne primeujemo nita? Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijatne i

radosne stvari ali, da li se njima mogu sutinski zameniti ljudi i odnosi? U to, uzevi u obzir svetsku istoriju, ne moemo rado da poverujemo. Svim pesnicima pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim poto se ne bave privremenim i sluajnim stvarima. Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dublje interese ali su gotovo svi tragine pojave, ne zato to su oduvek bili bolesne prirode bolest nije nita tragino ve zato to svoj duh i patnju usmeravaju na neto to je u krajnjoj osnovi nemogue. Prepoznavanje i stvaranje, ivljenje ivotom mislioca i umetnika, suprotnosti su koje se iskljuju. Propovedanje istog idealizma, osporavanje stvarnosti vidljivog i istovremeno bitisanje ivotom umetnika, dakle, raunanje sa stvarnou vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika koji stvara stvarnost ulnog, pojavnog, vreme, prostor i kauzalnost moraju besumnje postojati kao neto sutinsko, poto su oni za njega jedino sredstvo predstavljanja i dokazivanja. Pesnik ponavlja dogaaj kroz koji opaamo sve dok jezik, im ga pesnik razmatra, nije vie izraajno sredstvo saznanja ve pojmova. Kako u opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije pas ve samo jedna sumnjiva i varljiva slika mog razuma, nastala draenjem mrenjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bliim i daljim, pokreem carstvo obmana a bez svega toga se ne moe pevati. Umetnost je potvrivanje svih obmana; kad hoe da porekne obmane suprotstavlja se samoj sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragine figure, mada njihova dela interesuju, opsenjuju i uzbuuju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogueg. Stav, da su pevanje i miljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno miljenje opasnost, i to najvea, poto ono u svojoj konsekventnosti porie i usmruje umetniko stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude potpuni idealista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna sazsvih vremena jesu ione u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka jasnom, bezbolnom posmatranju ivota, pri emu pesnik, odriui se vrednosnih sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u isto posmatranje. Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suvie jak lini interes i lina patnja zbog misaonih problema, kao da e doi do istog objektivnog posmatranja. Oni odgovaraju ekstatiarima koji su ogrezli u vizijama, dok je kod pravih mistiara nalaenje boga, sudei po svim dokumentima, >>bez slika