1. UVODNA DIGRESIJA I OSTALE PRELIMINARIJE

^ini se da je kod nas odavno izuobi~ajena temeljnija kritika kao neizostavnivid pra}enja nau~ne produkcije i njene sistematske evaluacije. Deo tog {ireg pro-blema jeste krajnje nedovoljno negovanje prikaza kao posebnog `anra i nezaobi-laznog oblika vrednovanja nau~nih radova. Oni koji se la}aju pisanja prikaza da-nas su prava, u neku ruku egzoti~na retkost. A i oni {to povremeno pi{u prikaze~ine to uz motivaciju ili pod pritiskom okolnosti koje ni posredno nisu povezanesa onim {to bi prikazi nau~noj javnosti trebalo da donesu. Autori prikaza su po-naj~e{}e asistenti koji prikazuju knjige svojih profesora ili prijatelji koji to ~ine izdrugarskih obzira, mo`da i uz diskretno o~ekivanje ili podrazumevanje da }e muu dogledno vreme ova pa`nja biti uzvra}ena. Poodavno smo postali ? a u tomstanju uporno istrajavamo – sredina u kojoj je ukupan broj kakvih-takvih prika-za zabrinjavaju}e mali, a broj pravih, nau~nim razlozima motivisanih prikazajednostavno zanemarljiv. Prikazi se trajno do`ivljavaju kao rubrika koja se najte-`e popunjava, koja urednicima ~asopisa zadaje najvi{e glavobolje.

Kad se uzmu u obzir neke okolnosti u na{em profesionalnom okru`enju,oskudica u prikazima, daleko od toga da se do`ivi kao neki kuriozitet, pokazujese kao ne{to posve prirodno i predvidivo. Prikazi ne donose ni slavu ni novac.Sasvim su zanemarljivi i drugi efekti koje bi njihovi autori eventualno mogli dauberu. Oni se ne uzimaju u obzir prilikom odmeravanja nau~nog opusa istra`i-va~a, ignori{u se i u slu~aju sagledavanja javne misije i dru{tvene uloge njihovogautora, a marginalno mesto i sasvim neznatnu vrednost imaju i prilikom izborau zvanja i prate}ih, kod nas ina~e tako redovnih i predvidivih, unapre|ivanja.Nije te{ko razumeti da ono {to se tako malo podsti~e ne mo`e ni da se razvija nanekakav posebno uspe{an na~in. Na{a nau~na sredina prikazima ne daje nekepomena vredne mahove, pa je sasvim razumljivo usledio i mr{av rezultat.

Kad stvar sa prikazima stoji tako nepovoljno i nedopadljivo, postavlja se pi-tanje {ta je ovoga autora ponukalo da, u poodmaklim godinama, u vreme koje ne

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

187

Ljubomir Mad`ar

HAZARDI DINAMIKE JEDNOG RASPOLU]ENOGSVETA

OSVRT NA KNJIGU BRANKA MILANOVI]A WORLDS APART, PRINCETON, N. J.:PRINCETON UNIVERSITY PRESS, 2005.

OSVRTI I PRIKAZI/BOOK REVIEWS

bi moglo da se ozna~i kao tek zrelo doba jer bi to bio eufemizam, uprkos svemuzasu~e rukave i lati se pisanja ovakvog jednog teksta. To je tekst koji, dodu{e, nijeprikaz nego osvrt, ali koji o~igledno nije daleko od prikaza. Odgovor na ovo ra-zlo`no pitanje daje mi prvu priliku da izvu~em poentu koja }e u raznim varijan-tama u lako uo~ljivom kontinuitetu pro`imati ostatak ovoga teksta. Milanovi}e-va knjiga je toliko dobra, toliko sadr`ajna, toliko zna~ajna, tako vredna po svojimanalizama i uvidima i tako dobro napisana da pa`ljivog ~itaoca ne mo`e a da sil-no ne uzbudi. Ta knjiga je po svemu vanstandardna, ona je veliki doprinos svet-skom fondu saznanja, posve}ena je jednoj skupini pitanja za koju je valjda nemo-gu}e na}i neku po va`nosti i dalekose`nosti sli~nu skupinu; ta knjiga je praviprodor u jednoj oblasti o kojoj se relativno malo zna a treba da se zna mnogo i dase nau~i brzo. Ta knjiga }e se u svetskim razmerama nametnuti kao nezaobilazniorijentir, to je pravi putokaz i neporecivi me|a{.

Knjiga spada u jednu oblast ekonomskih istra`ivanja koja je dobila mnogomanje istra`iva~ke pa`nje nego {to zaslu`uje – jo{ jedan slu~aj ne ba{ racionalnealokacije vrhunskih istra`iva~kih kapaciteta i vazda oskudne nau~ne energije naalternativne oblasti i krupne probleme kroz koje se one prepoznaju – ali ona nijeod interesa samo za ekonomiste. Ba{ zato {to je unekoliko skrajnuta kad se po-smatra kao deo ekonomskih istra`ivanja, vi{edimenzionalna i {iroko razu|enakonfiguracija pitanja iz domena raspodele, a posebno nejednakosti i siroma{tva,ima tako impresivne i mo}ne domete da duboko zadire u susedna neekonomskanau~na podru~ja. To {to vrsni ekonomisti imaju da ka`u o nejednakostima u ras-podeli i zabrinjavaju}im, a jo{ uvek rastu}im, jazovima u dohotku pojedinih ka-tegorija stanovni{tva, bolje re~eno ~ove~anstva, od velikog je interesa i za sociolo-ge, politikologe, pravnike, socijalne psihologe, moralne filozofe... Milanovi}evaknjiga }e na}i ~itateljstvo u ve}em broju profesionalnih zajednica; usu|ujem seda joj predvidim intenzivno i dovoljno trajno ~itanje, a isto tako i citiranje. U na-stavku }e biti istaknute neke ~injenice za koje se nadam da }e ~itaocu dati pred-stavu o vrednosti i zna~aju ovog apartnog i sasvim vanstandardnog dela, ali samu isto vreme siguran da informacije o njegovoj vrednosti ne}u uobli~iti ni izdale-ka onako kako ta sjajna knjiga zaslu`uje.

Motivi za pisanje ovog osvrta sad se bar razgovetno naziru ako se ve} ne mo-`e re}i da su ocrtani u svoj svojoj jasno}i. Kad ~ovek pa`ljivije pro~ita i malo bol-je prou~i ovu knjigu, javlja se potreba da se sna`ni utisci koje izaziva podele sa {tove}im brojem upu}enih profesionalaca; {tavi{e, javlja se potreba da se podeli ra-dost koju ova knjiga ne mo`e a da ne izazove. Drugi razlog je u nalazima i rezulta-tima koje ona sadr`i: me|u njima ima i tako zna~ajnih da je te{ko ne poverovatida je njihovo saop{tavanje {irem krugu profesionalaca, i to iz razli~itih struka,jedna vrsta neotklonjivog imperativa. Tre}i razlog se vezuje za Milanovi}evo po-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

188

Ljubomir Mad`ar

reklo. On je ~ovek iz ovih krajeva, pa uz to jo{ i Beogra|anin, student i diplomacovda{njeg Ekonomskog fakulteta. U vreme kad nam zemlja, mo`da zbog slabepameti ali sigurno (i) zbog lo{e, zaista grde sre}e, u o~ima me|unarodne javnostistoji da ne mo`e biti (mnogo) gore, ute{no je i ugodno na}i neku svetlu ta~ku, pamakar i u obliku jednog jedinog markantnog i, reklo bi se, neodoljivog pojedin-ca. Lepo je, ali i potrebno, da se jo{ jednom ispostavi i sasvim nedvosmisleno po-tvrdi da iz na{e sredine mo`e da potekne pravi intelektualac, nau~nik svetskogformata, li~nost koja sjajan trag ostavlja u {irokom, surovo konkurentnom me-|unarodnom okru`enju. Postoji, najzad, i jedan li~ni razlog. Pisac ovoga teksta jesa Milanovi}em, tokom njegovog profesionalnog razvitka i napredovanja, imaodovoljno interakcija da jedan ovakav njegov uspeh mo`e u se}anje da prizoveonu prastaru poslovicu Gloria discipuli – gloria magistri. Pri tom se ne zaboravljada saradnja sa toliko vanstandardnim kandidatom nije stvar nekakve profesorskezasluge ili velike profesionalne obave{tenosti. Nije re~ o zasluzi nego o sre}i, akad su takvi kandidati u pitanju ~ini se da nije ba{ da njih biraju profesori, nego}e pre biti da oni biraju svoje mentore i ~lanove komisija za ocenu i odbranu ra-znih radova.

2. ORGANIZACIJA TEKSTA I TAKSONOMIJA PITANJA O KOJIMA ]E BITI RE^I

^ini se da je ovo pogodna ta~ka na kojoj se u op{tim crtama mo`e nazna~itiklju~ u kome }e biti organizovan ostatak teksta. Budu}i da se Milanovi}eva studi-ja odnosi na jednu izrazito razu|eno i multidimenzionalno problemsko podru~-je i da ga je obuhvatila sa za~u|uju}om celovito{}u, nedvosmisleno sledi i da seprikazu same studije mo`e pri}i na vi{e razli~itih na~ina. Ovde }e biti odabran je-dan koji se name}e kao evidentno logi~an i sasvim jednostavan. Za svrhe ovogpregleda u knjizi }e biti identifikovana i {to potpunije razdvojena tri sadr`inskasloja. Prvi sloj sadr`i prikaz i puteve razvijanja metodolo{kog instrumentarijuma.Kad je re~ o metodologiji, u studiji valja razlikovati dva nivoa. Prvi se sastoji odprili~no brojnih i u odnosu na glavne tokove ekonomske nauke prili~no udalje-nih metoda za merenje ekonomskih nejednakosti. Drugi nivo u okviru ovog pr-vog sloja sastoji se od velikog mno{tva sitnijih metodolo{kih re{enja koja pred-stavljaju odgovor na jednako brojno mno{tvo prakti~nih problema. Ti problemisu prepoznatljiva karakteristika ovako kompleksnog i u odnosu na preovla|uju-}e trendove u empirijskim istra`ivanjima nekako skrajnutog podru~ja. Podaci suna ovom podru~ju nepotpuni, neuporedivi u vremenu i me|u zemljama, nedo-voljno povezani sa standardnim makroekonomskim pokazateljima, optere}enirazli~itim tipovima pristrasnosti i neuklopivi u {ira komparativna sagledavanjazbog razli~itih apriornih i ad hoc pretpostavki koje su na mnogim ta~kama mora-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

189

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

le da budu prihvatane da bi neki logi~ki nedeljiv i nu`no zaokru`en blok podata-ka uop{te mogao da se rekonstrui{e. U nedostatku boljeg termina, ova razinametodolo{kih dovijanja mogla bi da se okvalifikuje kao mikrometodolo{ki nivo,pri ~emu prefiks mikro ima otprilike ono zna~enje koje ima u nazivima mikro~ip,mikroprocesor, mikro~estica... O ovoj drugoj razini metodolo{kih snala`enja i iz-nu|enih improvizacija u daljem tekstu gotovo da i ne}e biti re~i – mnogo ih je imnogo su manje markantni od drugih nalaza kojima ova studija obiluje a koji suistinski zna~ajni – ali oni bar ovde zaslu`uju da budu istaknuti jer svedo~e o Mi-lanovi}evoj neuobi~ajenoj istra`iva~koj dovitljivosti i sami po sebi predstavljajujedno zasebno podru~je njegove kreativnosti.

Drugi, onaj koji prirodno sledi celinu metodolo{kih re{enja i njihovih ad hocprilago|avanja, jeste sloj konkretnih empirijskih nalaza. Taj sloj je razumljiv sampo sebi i ne iziskuje posebna razja{njenja, osim {to treba napomenuti da je on i uMilanovi}evoj knjizi i u ovom prikazu njegovih rezultata najobimniji i za ~itaocanajzanimljiviji. To je sloj u kome je Milanovi}u po{lo za rukom da utvrdi jedanbroj krupnih, u nekim aspektima doista {okantnih istina o jednom nedovoljnouva`avanom aspektu privrednog razvoja. Taj aspekt u stru~noj literaturi ni izda-leka nije privukao onu pa`nju koja bi bila srazmerna njegovom zna~aju i njego-vim dalekose`nim, verovatno hazardnim, mogu}e i pogubnim implikacijama pobudu}nost i ~ak sudbinu ~ove~anstva. Za `aljenje je {to u ovom tekstu ne}e bitimogu}e niti natuknuti a kamoli detaljnije opisati jedan broj nalaza koji svojomte`inom i ozbiljno{}u zaslu`uju da budu ~esto predo~avani i temeljno raspravlja-ni. Prostorna ograni~enja dozvoli}e da se istakne samo jedan manji broj ovih na-laza; oni }e ipak makar nagovestiti osnovne poruke i op{ti ton ove jedinstveneknjige, a jednom broju ~italaca }e mo`da biti podsticaj za njeno temeljno i{~ita-vanje.

Tre}i sloj je obimom najtanji ali nipo{to manje va`an. Moglo bi se desiti da jeon za ve}inu ~italaca najzanimljiviji. To je sloj, mahom op{tih teorijskih generali-zacija i poku{aja da se u ovom zamr{enom podru~ju identifikuju neke pravilno-sti, neka korelativna kretanja koja bi mogla da poprime atribute svojevrsnih op-{tih zakonitosti. Na ovako kompleksnom problemskom sklopu, lovina za nekimpouzdanim zakonitostima, posebno onim koje bi se odlikovale elegancijom ijednostavno{}u, nema izgleda da bude posebno uspe{na. Tamo gde se to isposta-vi kao ishod istra`ivanja, ipak }e se do}i do va`ne empirijske istine: identifikova-}e se zanimljivi segmenti veza i interakcija u toj oblasti tako bogatoj i pojavama imnogostruko izukr{tanim promenama – segmenti u kojima, zasad bar, takvihpravilnosti jednostavno nema. Zakonitosti koje ipak i eventualno budu uo~ene,kao i zaklju~ci koji se na njima budu temeljili, na vi{e na~ina }e zavisiti od nekihapriornih ili naknadno inkorporiranih empirijski neproverljivih pretpostavki i/li

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

190

Ljubomir Mad`ar

procena. Na taj na~in se, pored teorijskih uop{tavanja, aktivira jedno mnogo {irepodru~je subjektivnih procena i sudova koji proisti~u iz ovakvog ili onakvog ose-}aja. To je podru~je koje je autor veoma umesno i ta~no ozna~io kao podru~jespekulacija. Ono mo`e da se okarakteri{e i kao sfera metafizike, pri ~emu se, uovom kontekstu nipo{to pogrdna, re~ metafizika koristi u onom zna~enju u ko-me ju je u svojoj knjizi o ekonomskoj filozofiji svojevremeno koristila J. Robin-son. Reklo bi se da sva teorijska uop{tavanja sadr`e element metafizi~kog, a uovoj oblasti taj element je svakako vi{e nagla{en i zbog njegove slo`enosti i vi{edi-menzionalnosti i zbog oskudnih, neusagala{enih i te{ko proverljivih podatakakoji ~ine osnovu za empirijsku analizu.

Uz upravo skiciranu strategiju oblikovanja ovog teksta koji bi hteo – a te{koda }e mo}i – da bude pregledan i jednostavan prikaz jedne objektivno kompliko-vane materije i jedne odista prefinjene studije posve}ene toj materiji, slede}iodeljak bi}e, kako je tom strategijom i implicirano, posve}en metodologiji kojuje Milanovi} razvio za ova istra`ivanja.

2.1 METODOLO[KA OSNOVA ISTRA@IVANJA

I ovaj odeljak mora da po~ne sa jednim krupnim komplimentom usmerenimna Milanovi}evu strategiju obrade ovog istinski kompleksnog spleta pitanja. Po-znato je da je metodologija merenja i tuma~enja pojedinih (neudobno brojnih)osobenosti raspodele dohotka otprilike onoliko opse`na i komplikovana kolikoje slo`ena i sama ta zbunjuju}a skupina problema na koju se odnosi. U toj meto-dologiji ima mnogo razli~itih pokazatelja, mnogo zasebnih i me|usobno nedo-voljno povezanih segmenata, mnogo nezavisnih postupaka putem kojih se izvo-de pojedini indikatori i mnogo matematike. Ima i mnogo napora koji se tra`i od~itaoca da bi pronikao u sve njene zaku~aste meandre. Da bi se ta metodologijaizlo`ila celovito i posve samodovoljno, bila bi potrebna ~itava veoma opse`naknjiga, obimnija od cele knjige koja je predmet ovog, neki }e re}i egzaltiranog,prikaza. Milanovi} je odabrao jednu potpuno druk~iju strategiju. Umesto da ce-lovito i do u detalje izla`e svu tu metodologiju – {to je on, uostalom, vrlo akribi~-no u~inio u svojoj doktorskoj disertaciji i u dragocenoj knjizi (1990) nastaloj pre-radom i dopunom disertacije – on je krajnje selektivno izlo`io samo gotove re-zultate. To je, me|utim, u~inio na na~in koji daje ~vrstu i celovitu osnovu za tu-ma~enje {iroke lepeze empirijskih rezultata koji su sa njegovom poznatom siste-mati~no{}u izlo`eni u ostatku knjige. Vredno je i ~ak neophodno ista}i da su timetodolo{ki postupci izlo`eni sa velikom jasno}om, na na~in koji empirijske na-laze ~ini toliko prozra~nim da se jasno vide i njihovi sadr`inski dometi i njihoveme|usobne veze, i to tako da kod ~itaoca ni izazivaju nikakve nedoumice u po-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

191

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

gledu aspekta nejednakosti koji dati pokazatelj izra`ava za razliku od drugih sanjim manje ili vi{e povezanih pokazatelja.

Reklo bi se da metodolo{ki temelj njegovih opse`nih empirijskih istra`ivanjapredstavlja dekompozicija Ginijevog koeficijenta na deo koji izra`ava i meri ne-jednakost unutar pojedinih zemalja, deo koji predstavlja meru nejednakosti iz-me|u svih analizom obuhva}enih zemalja i tre}i deo za koji pokazuje da izra`avaefekat preklapanja izme|u distribucija dohotka za pojedine zemlje – deo koji sejavlja kao izraz ~injenice da jedan broj pojedinaca u siroma{nijim zemljama imave}i dohodak od jednog broja (o~ito siroma{nijih) pojedinaca u zemljama sa vi-{im prose~nim dohotkom. Milanovi} ga sasvim prikladno naziva overlap term.Na ovakvoj dekompoziciji temelje se njegova tri alternativna – pokaza}e se, ustvari, komplementarna i nagla{eno me|uzavisna – pokazatelja nejednakosti uraspodeli. Prvi predstavlja meru razlika izme|u per capita dohodaka razli~itih ze-malja, ignori{u}i veli~inu njihovog stanovni{tva. Autor slikovito i informativnoobja{njava da se do ovog pokazatelja dolazi tako kao kad bi iz svake zemlje bioizabran samo jedan predstavnik („ambasador“) sa dohotkom ta~no jednakimprose~nom dohotku te zemlje, te kad bi se nejednakost u raspodeli merila izme-|u dohodaka tako odabranih pojedinaca. Broj ovih reprezentativnih pojedinacajednak je, naravno, broju zemalja koje su uklju~ene u analizu. Taj pokazatelj jenazvan Gini I.

Drugi pokazatelj je definisan kao i prvi, ali sa krupnom razlikom da je Gini-jev koeficijent za svaku pojedina~nu zemlju ponderisan brojem stanovnika. Au-tor ga je nazvao Gini II. Razlika na prvi pogled nije impresivna ali je u stvari veo-ma zna~ajna i dalekose`na. Da se to sagleda dovoljno je zamisliti slu~aj od ~etirizemlje – A, B, C i D – i to takav da zemlje B i C imaju isti, i to mali, broj stanovni-ka i da su sasvim blizo svetskog proseka, i to tako da su ekvidistantne, pri ~emu jejedna iznad a druga ispod proseka; za zemlje A i D tako|e se pretpostavlja da su,budu}i mnogoljudne, jednake po broju stanovnika i ekvidistantne u odnosu naprosek ali da su od njega mnogo udaljene. Jedna od njih je, dakle, jako bogata imnogoljudna, a druga veoma siroma{na i tako|e mnogoljudna. Ovim je pri-premljen teren za ocrtavanje razlike izme|u dva pokazatelja neravnomernosti.Za opisanu situaciju u kojoj su bliske proseku zemlje sa malim brojem stanovni-ka i alternativnu situaciju u kojoj bi svetskom proseku bile bliske i ponovo sime-tri~no locirane mnogoljudne zemlje, uz zemlje sa malobrojnim stanovni{tvomsimetri~no locirane i daleko od proseka – Gini I bio bi jednak, dok bi Gini II biodaleko ve}i u slu~aju kad su mnogoljudne zemlje daleko od proseka i simetri~nolocirane. Nije te{ko uvideti da je stepen nejednakosti daleko ve}i u ovom drugomslu~aju, tj. kad su od proseka mnogo udaljene dve velike grupe ljudi. To je slu~aju kome je broj drasti~nih razlika izme|u parova pojedinaca neuporedivo ve}i ne-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

192

Ljubomir Mad`ar

go u slu~aju u kome su od svetskog proseka mnogo i podjednako u suprotnomsmeru udaljene male grupe strogo uparenih pojedinaca.

Gini II o~igledno daje mnogo potpuniju i ta~niju informaciju o neravnomer-nosti u raspodeli dohotka na svetskom nivou, ali ni on jo{ nije dovoljno inform-ativan. Milanovi} i ovaj slu~aj slikovito predstavlja tako {to ga ponovo stilizujekao razliku izme|u ambasadora, ali tako da je broj ambasadora jednak (a mo`eda bude i srazmeran) broju stanovnika pojedinih zemalja. Ugra|ena pretpostav-ka je da svi „ambasadori“ koji poti~u iz jedne zemlje imaju isti dohodak i da je tajdohodak jednak proseku dohotka za odgovaraju}u zemlju; ovaj pokazatelj dajerealisti~nu sliku o svetskoj nejednakosti na relaciji razlika izme|u pojedinih ze-malja, ali potpuno ignori{e razlike unutar zemalja. To je razlog zbog koga autoruvodi i tre}i pokazatelj, Gini III koji meri nejednakost na nivou sveta tako da una~elu svakog pojedinca tretira ponaosob, svet se uzima kao jedna dr`ava dokpojedinci dobijaju status gra|ana te virtuelne dr`ave. Jasno je da je Gini III najce-lovitiji i, striktno uzev, jedini verodostojan pokazatelj nejednakosti raspodele do-hotka u svetu. To je jedini indikator koji obuhvata sve bitne dimenzije nejedna-kosti, kako onu izme|u tako i onu unutar zemalja; nije bez va`nosti ni to {to ob-uhvata i efekat nejednakosti izme|u bogatih pojedinaca u siroma{nim i siroma-{nih pojedinaca u bogatim zemljama. Tek kad se sa pokazatelja Gini II na~inikrupan korak ka Gini III, u punoj meri dolazi do izra`aja ono {to je Milanovi} to-liko ta~no i primereno nazvao razlikom izme|u me|unarodne i globalne nejedna-kosti, pri ~emu je ona prva tek jedna komponenta ove druge.

2.2 DALJA METODOLO[KA PITANJA I DELOTVORNOST ODABRANIH POSTUPAKA

Ovim su u najop{tijim crtama skicirani tek orijentacioni obrisi metodolo{keosnove na kojoj po~ivaju ova neuobi~ajeno razu|ena istra`ivanja. Ta merenja ianalize predstavljaju duboko poniranje u jednu oblast koja je sama po sebi izvan-redno {iroka i po mnogim dimenzijama bogato iznijansirana. U prvom pasusuprethodnog odeljka podvu~eno je da pored op{tih, za celu oblast vezanih meto-dolo{kih problema postoje i oni koji su preliminarno okarakterisani kao mikro-metodolo{ki a koji, zajedno sa konkretnim i doista brojnim ad hoc re{enjima pro-`imaju i ispunjavaju celu studiju, tako da je te{ko na}i neki njen celovitiji seg-ment a da nije propra}en i neizbe`nim a umesno plasiranim metodolo{kim par-tijama. Ipak, i u uvodnom, tj. op{tem metodolo{kom odse~ku studije, koji obu-hvata prve tri glave a izdvojen je u poseban deo, data su zna~ajna dopunska me-todolo{ka obja{njenja koja bi mogla da se okarakteri{u kao, u ve}em ili manjemstepenu, mikrometodolo{ka. Iznena|uju}e je, i u neku ruku zadivljuju}e, da semetodolo{ki problemi postavljaju na svakom koraku, i tamo gde neobave{ten ~i-talac ne bi mogao ni da ih nasluti.

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

193

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

Ve} u prvom pristupu postavlja se pitanje jedinica u kojima dohoci treba dabudu izra`eni da bi uop{te moglo da se pristupi merenju njihove nejednakosti.Odmah se ispostavlja da nije prikladna primena zvani~nih deviznih kurseva ukonverziji lokalno izmerenih dohodaka, dakako u nameri i zbog potrebe da sedohoci koji }e biti podre|eni izraze u istoj valuti. Ono {to se ~itaoca doima kaozanimljiv detalj jeste da postoje situacije u kojima se pokazuje kao celishodna ba{konverzija po zvani~nim deviznim kursevima. U turizmu i aktivnostima kojepodrazumevaju me|unarodna putovanja svi pojedinci su, nezavisno od zemlje izkoje poti~u, izlo`eni istim „svetskim“ cenama i njihov ekonomski polo`aj i ku-povna snaga najbolje se za te svrhe izra`avaju u jedinicama dobijenim konverzi-jom valuta po zvani~nim deviznim kursevima. Naravno, ljudi ne provode ve}ideo svojih `ivota na me|unarodnim putovanjima i za merenje njihovog stvarnogekonomskog polo`aja potrebno je prevo|enje njihovih lokalno iskazanih doho-daka putem pariteta kupovne snage. Opredeliti se za paritet kupovne snage nije,me|utim, gotovo re{enje i kraj metodolo{kih traganja; to je tek po~etak raspe-tljavanja metodolo{kih nedoumica, jer se ispostavlja da ne postoji neki o~iglednosuperioran, a jo{ manje jedinstven na~in za merenje kupovne mo}i zbunjuju}egmno{tva lokalnih valuta. Pristup konverzije na bazi pariteta kupovne snage imasvoju poznatu ali va`nu teorijsku podlogu: ukoliko su cene po kojima se obra~u-navaju korpe dobara koje ulaze u potro{nju vi{e udaljene od doma}ih, tj. lokal-nih cena, utoliko se vi{e precenjuje dohodak date zemlje, posebno one koja je ne-razvijena i siroma{na. Op{ti je, naime, zakon da relativno obilnija dobra imajurelativno ni`e cene, pa kad se na datu strukturu potro{nje primene cene koje od-govaraju druk~ijoj strukturi, obilnije koli~ine dobijaju ve}i vrednosni ponder odonog koji karakteri{e doma}u strukturu, i obrnuto. Sledi zaklju~ak da ni konver-zija prema ovim paritetima nije jednozna~no odre|ena, da se javljaju {iroke mo-gu}nosti izbora i da iz toga proisti~u nipo{to jednostavni (mikro)metodolo{kiproblemi.

U merenju nejednakosti, nadalje, nailazi se na dva osnovna vida podataka.Prvi su podaci o dohotku i per capita dohotku koji proisti~u iz nacionalnog ra~u-novodstva, a drugi poti~u iz anketa o porodi~nim bud`etima. Ovi drugi su, po-tom, neujedna~eno prikupljeni u raznim zemljama: kod jednih se meri dohodaka kod drugih potro{nja. Podaci iz nacionalnih ra~unovodstava nisu usagla{eni sapodacima iz anketa o porodi~nim bud`etima, a otkrivaju se i neo~ekivano velikidispariteti i u samim per capita veli~inama. Da stvar bude komplikovanija, javljase jedan niz te{ko}a vezanih za izdiferenciranu prirodu ovih podataka. Ilustracijeradi, neslaganja mogu da budu veoma razli~ita u raznim delovima distribucijedohotka/potro{nje, pa se u podacima javlja jedan vid uklona na ni`im, a posvesuprotan oblik pristrasnosti na vi{im nivoima dohodaka. Uzimanje u obzir tih

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

194

Ljubomir Mad`ar

tako izdiferenciranih devijacija veliki je metodolo{ki izazov i velika prilika daanaliti~ari Milanovi}evog kalibra potvrde svoju kreativnost. Neka ovde bude po-menut i te`ak problem izbora izme|u dohotka/potro{nje po glavi kao osnove nakojoj se defini{u emprijske distribucije i dohotka/potro{nje po ekvivalentnoj po-tro{noj jedinici. Razna dru{tva imaju, naime, razli~ite starosne strukture i s nji-ma povezane razli~ite veli~ine porodice. Broj dece i drugih izdr`avanih lica pojednoj aktivnoj osobi varira u {irokim rasponima, a broj~ani parametri putemkojih se osobe razli~ite dobi i drugih demografskih svojstava prera~unavaju nauslovne jedinice znatno variraju od zemlje do zemlje. Sve te neusagla{enosti zah-tevaju intervencije na samim podacima i njihovo svo|enje na uporedivu osnovu.Bez rizika se mo`e re}i da su izazovi istra`iva~a koji se bave empirijskom anali-zom raspodele ve}i od izazova istra`iva~a u drugim oblastima. Ovde }e jo{ samobiti pomenuto da se u metodolo{kom i empirijskom delu studije, pored pome-nutih varijanti Ginijevog koeficijenta sistematski koristi i Theilov indeks entropi-je, izveden iz matemati~ke teorije informacija, da dva koeficijenta sasvim ~estodaju razli~ite zaklju~ke ne samo o nivou nejednakosti nego i o tendencijama nje-nih promena u vremenu i da se Milanovi} i sa ovim izazovom hvata u ko{tac iodlu~no i ume{no.

3.NEKI MARKANTNIJI EMPIRIJSKI REZULTATI

Za ovaj odeljak mora se re}i da ne}e pre}i granicu do koje je strogo ilustrati-van. Rezultata je tako mnogo da se ne mogu prikazati u granicama napisa kakavtreba da bude ovaj. I ovaj odeljak je morao da po~ne sa metodolo{kim napome-nama u kojima se obja{njava kako su, na osnovu onoga {to je objavljeno i raspo-lo`ivo, rekonstruisani podaci za pojedine zemlje i razli~ite periode unutar njih.Zanimljivo je, me|utim, da se privredni razvitak sveta, sa ~ijom analizom autorzapo~inje empirijski deo studije, meri i ispituje na osnovu tri razli~ita pristupa.Me|u tim pristupima dva su za autora ovog napisa potpuna i uzbudljiva novina.Prvi pristup je „klasi~an“. Kad se nekako re{i ogroman problem rekonstruisanjaserija i njihovog prevo|enja na stalne cene, i to tako da se bar minimizira ako ve}ne i sasvim ukloni pristrasnost neminovno ugra|ena kad god se jedna kolekcijaveli~ina vrednuje cenama koje odgovaraju nekoj drugoj (ili, po{to su konstruisa-ne nijednoj) strukturi, stope rasta se za razne periode izra~unavaju na standardnina~in. Milanovi} ovaj pristup naziva plutokratskim zato {to daje ve}u te`inuzemljama sa ve}im dohotkom. Od dve zemlje sa pribli`no istim stanovni{tvomali sa vrlo razli~itim veli~inama dohotka, na stopu rasta sveta u celini i na njename|uperiodska kolebanja mnogo }e ve}i uticaj, naravno, imati zemlja sa ve}imdohotkom.

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

195

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

Drugi pristup je zasnovan na ponderima koji odgovaraju u~e{}ima zemalja uukupnom (svetskom ili eventualno definisanom za neke druge ve}e celine) sta-novni{tvu. O~igledno je da ovaj pristup daje principijelno druk~ije stope rasta.Kad se po|e od stopa rasta pojedinih zemalja, pa se u svetsku stopu rasta agregi-raju na bazi u~e{}a u stanovni{tvu, na tu stopu presudan uticaj imaju mnogol-judne a ne nu`no bogate i dohotkom poodmakle zemlje. Za svet mogu relativnovisoke stope rasta da se dobiju ako brzo rastu mnogoljudne zemlje sa malim do-prinosom svetskom dohotku ~ak i ako zemlje sa velikim dohotkom stagniraju ili~ak opadaju. Dva pristupa ne samo da daju razli~ite nivoe ukupnih (svetskih ili zavelika podru~ja, npr. kontinente, izra~unatih) stopa, nego mogu da produkuju~ak i razli~ite tendencije u kretanju takvih ukupnih (agregatnih) stopa. Ovaj dru-gi, posve nekonvencionalni pristup ima tu va`nu karakteristiku da ponder u izra-~unavanju op{te svetske stope odre|uje ne shodno veli~ini dohotka kojom popu-lacija neke zemlje raspola`e nego prema broju ljudi koje kolebanja stope rastanjihove privrede mogu da favorizuju ili pogode. Intuicija sugeri{e da je ovakavpristup izra~unavanju stope rasta svetske privrede znatno bli`i nekoj koncepcijidobrobiti, ~ak i nezavisno od toga kako se ta koncepcija teorijski osmisli i prak-ti~no operacionalizuje.

Pored opisana dva ponu|en je i tre}i pristup merenju kretanja svetskog do-hotka: dohoci pojedinih zemalja ponderisani su ne samo odgovaraju}im u~e{}i-ma u stanovni{tvu nego i recipro~nim vrednostima per capita dohotka relevant-nih zemalja. Filozofija na kojoj se temelji ovaj pristup dovoljno je jasna. Porastdohotka, koliki god da je, mnogo vi{e zna~i za populacije sa niskim nego za onesa visokim dohotkom. Svaki prirast dohotka na niskom nivou dohotka po sta-novniku po logici stvari ide na zadovoljavanje daleko prioritetnijih potreba (po-bolj{anje ishrane, uslova stanovanja, osnovno obrazovanje, pribavljanje najne-ophodnijih lekova...) nego {to je to slu~aj sa populacijama koje su ve} dostigle vr-lo visok nivo dohotka po stanovniku. Ovakav pristup ponderisanju dohodaka pozemljama neposredno sledi iz pretpostavke o logaritamskoj funkciji korisnosti,kod koje je funkcija grani~ne korisnosti upravo pomenuta recipro~na vrednostdatog dohotka.

3.1. RAST SVETSKE PRIVREDE KAO CELINE

Rezultati su vi{e nego zanimljivi. Mo`da nije preterano da se ka`e da su fasci-nantni, a ako je to ta~na karakterizacija, onda je to zato {to su pored „konvencio-nalno“ merene dinamike rasta izlo`eni i rezultati alternativnog merenja zasno-vanog na dva upravo opisana „neplutokratska“ pristupa merenju promena u do-hotku. Periodizacija kroz koju Milanovi} prati promene u ritmu svetskog rasta ikoje se dr`i i u daljim analizama data je u vidu tri du`a iako sasvim neujedna~ena

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

196

Ljubomir Mad`ar

vremenska intervala: 1953-60., 1961-78. i 1979-2000. Poznato je da nivoi stoparasta, a pogotovo ocene o tendencijama u tempu rasta tokom du`ih razdoblja,umnogome zavise od periodizacije. Periodizacija nije proizvoljna stvar koja trpisvakojake izbore podela posmatranog razdoblja na kra}e potperiode. Ovde je do-voljno da se istakne da je Milanovi} svoju periodizaciju odabrao svrsishodno i ra-zlo`no; ona je odabrana prema kriteriju maksimalnog doprinosa razumevanjunagla{eno izdiferenciranog tempa rasta, izdiferenciranog i po pojedinim vre-menskim intervalima i po zemljama ili velikim geografskim celinama po kojimase promene u tempu rasta mere i ra{~lanjuju. Ovde }e biti dovoljno samo da seka`e da je periodizacija ugra|ena u ovu studiju odabrana na osnovu ni{ta manjenego ~etiri razloga, od kojih je svaki krupan i valjan, a me|u kojima je preovlada-vanje (tokom kona~no odabranih perioda posmatranih u celini) visoke ili niskestope rasta i, posebno, razvojne sudbine koja je u raznim intervalima poga|ala ilifavorizovala one najsiroma{nije, najmanje razvijene zemlje.

Zaslu`uju da budu prezentirani i sami konkretni rezultati ove zaista nekon-vencionalne analize. „Konvencionalno“ definisane stope rasta svetske privrede,izra~unate kao neponderisane aritmeti~ke sredine pojedinih zemalja, ispoljavajukonfiguraciju koja je manje-vi{e usagla{ena sa popularnih predstavama o tomekako je u svojoj razvojnoj evoluciji tokom poslednjih pola veka, iz perioda u pe-riod, prolazila svetska privreda. Prvi, najkra}i period, osmogodi{nji interval1953-60. bio je u ovoj standardnoj optici za svetsku privredu najmanje uspe{an:njena prose~na stopa rasta iznela je 1,4% i gotovo da je dvostruko manja od stan-dardne devijacije (2,8 poena). U tom prvom intervalu svetski privredni rast bio jene samo (relativno) nizak nego i, moglo bi se re}i, nezdravo izdiferenciran.

Nije zgoreg podsetiti da je za jugoslovensku privredu upravo to bio (po ni-vou stope rasta) upadljivo najuspe{niji period u njenom razvoju; to je period ko-ji je pok. profesor I. Stojanovi} sa prepoznatljivom dozom umesne ironije nazvaobelle epoque. Izgleda da je ovaj kontrast u razvojnim performansama jugosloven-ske privrede u odnosu na svetsku ostao mahom neuo~en, iako su u~inci iz togaperioda stavljeni pod krupan znak pitanja (Mad`ar 1987). Nisu, naravno, istra-`ene ni sve implikacije ovog interesantnog kontrasta u razvojnim u~incima. De-taljno i veoma kompetentno istra`en je, dodu{e, jedan njegov va`an aspekt, a toje uloga inostranih sredstava u privrednom razvoju zemlje. D. Gnjatovi} (1985)je analiti~ki besprekorno i zaista dokumentovano pokazala da je taj razvoj, koji sevi{e od decenije doimao kao spektakularan, bio velikim delom finansiran stra-nim sredstvima i da nije bio refleksija vlastitog razvojnog napora. U daljoj ras-pravi je i Mad`ar (1992), uz manji broj drugih ekonomista, stranu komponentuu finansiranju razvoja stavio u sam centar ispitivanja ~inilaca koji su za neko vre-me uslovili tako brz rast; prate}i odnose tokova finansiranja investicija sa drugim

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

197

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

makroekonomskim agregatima, pokazao je da je priliv dopunskih stranih sred-stava prevazilazio sve uobi~ajene standarde i uz iscrpnu argumentaciju razvio te-zu o egzogenoj uslovljenosti tog naglog poleta u tempu rasta.

Drugi interval (1961-78) iz Milanovi}eve periodizacije predstavlja svojevr-stan zlatni period u ekspanziji svetske privrede. Stopa rasta se fakti~ki udvostru-~ila pove}av{i se na 2,7%, a standardna devijacija stopa rasta se prakti~no prepo-lovila spustiv{i se na svega 1,3 poena. Prispeli u~inci velike naftne krize i po~etakranije neregistrovanog uspona u kamatnim stopama najavio je kraj uspe{nograzvojnog razdoblja i po~etak klonu}a koje i danu dana{njem daje svoj lako uo~-ljivi pe~at. Stopa rasta se maltene prepolovila spustiv{i se u narednom intervaluna svega 1,5%, dok standardna devijacija (1,2 poena) ostaje na manje-vi{e istomnivou. U te tri dobro odabrane i valjano raspore|ene cifre Milanovi} je preg-nantno izrazio ekstazu i agoniju svetske privrede zabele`ene u dramati~noj suk-cesiji nagla{eno izdiferenciranih perioda u dugoro~nom (ali ne preterano du-gom) razdoblju od pola veka.

Do prave poente, me|utim, dolazi kad se svetski privredni razvoj kvanti-fikuje na temelju druge , a naro~ito tre}e koncepcije. Profil dinamike rasta do-slovno se preokre}e u odnosu na upravo opisani profil stopa rasta po pojedinimintervalima na koje se u ovoj periodizaciji dekomponuje posmatrano poluvekov-no razdoblje. Najuspe{niji je u ovoj neortodoksnoj optici prvi period (stopa rastaje 4,4%, a standardna devijacija svega 2,2 poena), naredni period – najuspe{niji ukonvencionalnom pristupu merenju – u ovoj varijanti najmanje je uspe{an (sto-pa rasta od 3,0% i standardna devijacija od 2,9 poena) a najnovijih dvanaest go-dina donosi u odnosu na prethodni interval znatno pobolj{anje (sa pove}anjemstope rasta na 3,2% i nagla{enim smanjenjem standardne devijacije na svega 1,1poen). Izbegavaju}i dalji komentar, dovoljno je naglasiti da je, u celini gledano,redosled posmatranih triju perioda po razvojnoj uspe{nosti upravo obrnut u od-nosu na redosled koji proizlazi iz „konvencionalnog“ pristupa merenju rasta:najuspe{niji je prvi period koji je u „konvencionalnoj“ optici bio najmanje uspe-{an, a najmanje je uspe{an srednji period koji je u prethodnoj ra~unici bio upra-vo najuspe{niji. Skra}uju}i komentar, isti redosled perioda po stepenu uspe{no-sti dobija se i na osnovu tre}eg, jo{ vi{e „vanstandardnog“ pristupa; odgovaraju}iredosled je isti kao i kod drugog po redu pristupa (stope rasta zemalja ponderisa-ne stanovni{tvom), ali su razlike u performansama jo{ vi{e nagla{ene. Prema pri-stupu u kome su ponderi odre|eni kombinovano, na osnovu stanovni{tva i reci-pro~ne vrednosti per capita dohotka, stope rasta (pra}ene u zagradama sme{te-nim standardnim devijacijama) kre}u se kako sledi: 5,5% (4,7 poena), 2,4% (5,8poena) i 3,5 (1,2 poena). Ne}e biti zgoreg ako se pa`nja skrene na odista nepo-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

198

Ljubomir Mad`ar

voljnu kombinaciju niske stope rasta i dramati~no visoke standardne devijacijekoja karakteri{e drugi, u konvencionalnoj optici tako uspe{an period.

3.2. NEJEDNAKOST IZME\U POJEDINA^NIH ZEMALJA

I ovo je karakteristika u kojoj se tokom poluvekovnog razdoblja 1950-2000.zapa`a velika neravnomernost u kretanju. U prvih deset godina Ginijev koefici-jent se ne menja. Jedina uo~ljivija promena je ona sa 1959. na 1960. godinu kadse on pove}ava sa prethodnih manje-vi{e stagnantnih (oko) 45 na preko 46; pre-cizno, on se u 1960. pove}ava sa 44,9 na 46,3. No, to je, kako autor razlo`no isti-~e, rezultat pove}anja broja zemalja u skupini za koju se meri nejednakost. Da suu posmatranoj skupini zadr`ane iste zemlje, Ginijev koeficijent bi se pove}ao na45, {to je fakti~ki nepromenjena vrednost. Neposredno se zaklju~uje da je pove-}anje broja zemalja dodalo Ginijevom koeficijentu 1,3 poena, tj. pove}alo ga za2,9%. To otkriva jednu njegovu metodolo{ku manjkavost: on nije invarijantanna broj zemalja za koje se izra~unava ovaj pokazatelj nejednakosti. U slede}ih petgodina dolazi do prili~no naglog, ali zbog kratko}e perioda uspona ne i velikogpove}anja Ginijevog koeficijenta; on se podi`e na nivo od oko 47% i na njemumanje-vi{e stagnira sve do 1982. godine, kad je zabele`ena njegova razina od47,3. Tako je zabele`eno dobrih petnaest godina stagnacije ovog koeficijenta, i tou intervalu koji se dobrim delom sastojao od godina (1966-78) koje su spadale uzlatni period rasta svetske privrede; re~ je o klasi~nom, tj. „plutokratskom“ pri-stupu definisanju i merenju rasta. No, 1982. godina predstavlja godinu markant-nog obrta u kretanju svetske nejednakosti definisane kroz razlike izme|u per ca-pita dohodaka zemalja uklju~enih u analiziranu skupinu. Naro~ito je brz rast uperiodu 1982-1994. kad se Gini I penje na 53,4%. Posle toga on i dalje raste aliosetno slabijim tempom: u 2000. godini zabele`ena je njegova vrednost od54,5%. Tako je u odnosu na onih 47 zabele`enih u periodu sedamnaestogodi{njestagnacije Gini I porastao za oko 7,5 poena i tako se pove}ao za blizu 20%. Mila-novi} ovaj porast kvalifikuje kao „neumoljiv“ (inexorable) i gotovo da je nemo-gu}e na}i re~ koja bi bolje karakterisala ovu nipo{to dopadljivu pojavu.

U poku{aju da se odgovori na pitanje za{to je u jednom delu ispitivanog raz-doblja do{lo do tako dramati~nog porasta nejednakosti, prvi korak je izra~una-vanje regresija izme|u inicijalnih nivoa per capita dohotka i stopa rasta u pri-kladno odabranim periodima {to slede godini na koju se ti nivoi dohotka odno-se. Jasno apriorno o~ekivanje jeste da u intervalima stagnacije Ginijevog koefici-jenta ne treba o~ekivati korelaciju izme|u nivoa dohotka i stopa rasta u periodi-ma naslonjenim na godinu za koju su ti nivoi definisani; tamo gde Ginijev koefi-cijent pokazuje tendenciju rasta valja o~ekivati signifikantnu pozitivnu korelaci-ju. To o~ekivanje se doista i ostvaruje. Tako su sredinom {ezdesetih godina pro-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

199

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

{log veka regresioni koeficijenti pozitivni ali nisu statisti~ki signifikantni. Oni uzpozitivan znak postaju statisti~ki signifikantni u petogodi{njem periodu 1986-1990. godine, a u poslednjem petogodi{tu 1996-2000. ponovo se, opet uz poziti-van znak, pokazuju kao signifikantni. Treba imati u vidu da nije bez ikakvog zna-~aja pozitivan znak ovih koeficijenata i u onim delovima intervala u kojima oninisu signifikantni: iz ~injenica da se uz rizik od 5% ne mo`e odbaciti hipoteza dasu jednaki nuli nipo{to ne sledi da znak koeficijenata nije pozitivan. Nije, drugimre~ima, ustanovljeno da su nesignifikantni koeficijenti bez ikakve informacionevrednosti. Preovla|uju}i pozitivan znak ovih koeficijenata indikativno je usagla-{en sa preovladavanjem rastu}e tendencije u promenama Ginijevog koeficijenta.

Ovakvoj vremenskoj konstelaciji koeficijenata mnogo je doprinela Afrika,najsiroma{niji i, reklo bi se, razvojno najmanje perspektivan kontinent. Afrikadosta doprinosi ne samo nivou Ginijevog koeficijenta nego i, analiti~ki od nivoanezavisnim, tendencijama njegovih promena u vremenu. Kad se poredi svet bezAfrike i svet sa uklju~enom Afrikom, zapa`aju se jako iznijansirane tendencijepromena. U prvoj dekadi posmatranog perioda nejednakost je, naravno, ve}aako je Afrika uklju~ena, ali se ni u jednoj seriji koeficijenata u tom desetogodi{tune pokazuju niti rastu}e niti opadaju}e tendencije. Potom dolazi jedan period odoko pet godina tokom kojih se nejednakost u svetu sa Afrikom brzo pove}ava,dok se ona u svetu bez Afrike otprilike jednakom brzinom smanjuje. U narednihpetnaestak godina u svetu bez Afrike nejednakost se impresivno smanjuje dok seu svetu sa Afrikom zadr`ava na dostignutom visokom nivou. U preostalih petna-est godina obe serije koeficijenata pokazuju upadljivu rastu}u tendenciju, pri ~e-mu u svetu bez Afrike nejednakost raste br`e nego u svetu sa Afrikom, ali je razli-ka u zate~enim nivoima ogromna i svet sa uklju~enom Afrikom ostaje sve vremena daleko vi{em nivou nejednakosti. U Africi je, dakle, sadr`an dobar deo odgo-vora na pitanje gde su koreni dramati~nog pove}avanja nejednakosti u svetu.

Iako najkrupniji, Afrika nije jedini razlog ovako drasti~nog uru{avanja usvetskoj distribuciji dohotka izme|u pojedinih zemalja. Duboki prolomi de{ava-li su se i u ekonomskom polo`aju i dohodnom potencijalu drugih delova sveta.Osamdesete godine generalno su okarakterisane kao izgubljena decenija u razvo-ju Latinske Amerike, a slom socijalizma kao svetskog dru{tveno-ekonomskogporetka na~inio je u internacionalnoj distribuciji svetskog dohotka jedno novoporinu}e. Kad se sve uzme u obzir, dolazi se do zaklju~ka da je nestala, odnosnoduboko se uru{ila sama sredina distribucije, {to manje-vi{e predstavlja najnepo-voljniju promenu koja mo`e da se dogodi u ovoj najop{tijoj distribuciji. Milano-vi} nalazi doista re~ite detalje koji `ivo ilustruju tu svojevrsnu katastrofu: u 2000.godini 24 afri~ke dr`ave imaju manje dohotke po glavi nego {to su ga imale pre20 godina, a jo{ ih je 10 koje su imale manje dohotke nego {to su oni koji su bili

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

200

Ljubomir Mad`ar

dostignuti pre 10 godina! Ekonomska katastrofa koja je pogodila biv{e socijali-sti~ke zemlje dovela je do toga da je ~itav jedan veliki blok zemalja istisnut iz sre-dine distribucije, sa mesta na kome je mnogo doprinosio op{toj jednakosti, gur-nut na njen daleki levi kraj, gde se pretvorio u lako uo~ljivu komponentu svetskenejednakosti. Opisane promene su utoliko drasti~nije {to je startna nejednakostunutar zasebno definisane skupine razvijenih zemalja bila, pre svega, veoma ni-ska, {to je zatim osetno opadala tokom {ezdesetih godina i {to je, nakon toga, bezvidljivih tendencija promena ostala na tom vrlo niskom nivou. Svet se raspolutione samo putem rastu}eg jaza izme|u bogatih i siroma{nih, nego i tako {to je ne-jednakost na neugodan na~in rasla i unutar zasebno opredeljenog skupa siroma-{nih, nerazvijenih zemalja.

Zabrinjavaju}i proces rastu}e diferencijacije poseduje jo{ jedan nipo{to zane-marljiv broj intrigantih osobenosti koje ovde ne mogu da se reprodukuju. Ali,jedna zaslu`uje da bude istaknuta. Kad se uporedno posmatraju distribucije do-hotka izme|u zemalja u razli~itim ta~kama analiziranog pedesetogodi{njeg peri-oda, i to tako da te ta~ke u posmatranom razdoblju tvore vremensku sukcesiju,prime}uje se da me|u najbogatijim zemljama, i me|u onima koje se svrstavajutik uz grupu ovih najbogatijih, ima sve manje onih koje su izvan konvencionalnodefinisane grupe „zapadnih zemalja“. Ova grupa je definisana tako da, pored ze-malja koje su doslovno sme{tene na Zapadu, obuhvata i biv{e engleske kolonije(Australiju i Novi Zeland), Japan i uspe{ne zemlje jugoisto~ne Azije. Danas jedvada izvan te grupe mo`e da se na|e neka uspe{na i relativno bogata zemlja. Ovukrajnje neprijatnu osobenost svetske me|u-dr`avne distribucije dohodaka Mila-novi} izvrsno rezimira jednim pateti~nim ali umesno nagla{enim pitanjem: Akonisi na Zapadu, mo`e{ li da bude{ bogat?, koje je uzeo i kao naslov prvog, uvodnogodeljka VII glave posve}ene identifikovanju dobitnika i gubitnika ove sudbinsketrke. Sam se po sebi nametnuo, a tako je i formulisan, zaklju~ak o rastu}oj domi-naciji ne{to {ire definisanog Zapada kao jedinog razvojno uspe{nog segmentadana{njeg zabrinjavaju}e izdiferenciranog sveta. To je u isto vreme i prvi krupanzaklju~ak ove analize nejednakosti na svetskom nivou: ako je 1960. me|u boga-tim zemljama bilo 19 onih koje ne pripadaju Zapadu, krajem proteklog veka brojtakvih zemalja pao je na svega devet. S druge strane, ako je Zapad fakti~ki zapo-seo desni, „bogati“ deo me|u-dr`avne raspodele dohotka, na njenom levom,uvek nepo`eljnom ekstremnom kraju ~vrsto su se ukopale afri~ke zemlje; oznakaafri~ki postala je sinonimna sa oznakom siroma{an ili nerazvijen. Ovu slikovitu isna`nu formulaciju dao je Milanovi}. Mobilnost zemalja prema levom kraju di-stribucije (ekonomsko propadanje) dovelo je do toga – a u isto vreme se ispoljilokao flagrantna manifestacija – da je izme|u 1960. i 1998. broj bogatih znatnosmanjen a broj onih lociranih na levom kraju distribucije osetno uve}an. Posma-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

201

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

trana kroz broj razvojno hendikepiranih zemalja, svetska sirotinja se ubrzano {i-ri.

3.3 NEJEDNAKOST POSMATRANA IZ ALTERNATIVNIH UGLOVA I UZ DRUGEPOKAZATELJE

Posle svega {to je re~eno o vi{edimenzionalnosti i neuobi~ajenoj slo`enostiraspodele dohotka, a posebno o njenim izukr{tanim i ne uvek lako uhvatljivimpromenama, verovatno se ne}e do`iveti kao nekakvo iznena|enje da su vremen-ske promene nekih alternativnih pokazatelja su{tinski razli~ite od tendencija ko-je pokazuje evolucija pokazatelja Gini I, delimi~no opisana u prethodnom podo-deljku. Na prvi pogled bi to opre~no pomeranje razli~itih pokazatelja moglo dase do`ivi ili ~ak okarakteri{e kao protivre~no, ali se ipak bez posebnog nastojanjadolazi do uvida da nikakvih protivre~nosti nema. Ba{ zato {to je tako komplek-sna, raspodela dohotka, nezavisno od jedinica za koje se defini{e (zemlje, regioni,dru{tveni stratumi...), ima mnogo aspekata i mnogo dimenzija, pa nema nikakveprotivre~nosti u pojavi suprotnih pomeranja u razli~itim dimenzijama.

U ovom sklopu se kao glavna novost, a u isto vreme i kao prava dobra vest,javlja spoznaja da pokazatelj Gini II, koji se od Gini I razlikuje samo time {to suindividualni pokazatelji za pojedine zemlje ponderisani stanovni{tvom, pokazujesasvim suprotne tendencije u odnosu na Gini I. Taj, svakako obuhvatniji, poka-zatelj ispoljava nagla{enu, zaista markantnu opadaju}u tendenciju. On se u 2000.u odnosu na 1965. godinu smanjuje za ~itavih 5,2 poena, opav{i sa 55,7 na 50,5,smanjiv{i se za 10,3%. Jedini slu~ajevi pove}anja ovog koeficijenta registrovanisu 1952. godine, kada je skupini posmatranih zemalja dodata Kina i 1960. godi-ne, kada su toj skupini dodate afri~ke zemlje; time je jo{ jednom ilustrovana ve}istaknuta, nipo{to dopadljiva osobina Ginijeva koeficijenta da nije invarijantan uodnosu na broj zemalja za koje se izra~unava. U potrazi za neposrednim, takore-}i aritmeti~ki definisanim, uzrocima, Milanovi} otkriva jednu va`nu ~injenicu ti-me {to utvr|uje {ta nije uzrok ovog spektakularnog pomeranja. Nisu, naime,uzrok promene u ponderima, tj. u u~e{}u stanovni{tva bilo bogatih bilo siroma-{nih zemalja u stanovni{tvu sveta. On to ustanovljava tako {to Gini II ra~una naprirodna dva alternativna na~ina, sa ponderima iz davne 1960. i sa ponderima izzavr{ne 2000. godine; ispostavlja se da su razlike u nivou i kretanju izme|u dvejuserija koeficijenta Gini II male i, posebno kad je re~ o tendencijama, za svrhe ana-lize zanemarljive.

Ako ovaj prvi poku{aj nije doveo do identifikacije „uzroka“ ovog spektaku-larnog obrta u tendencijama kretanja svetske nejednakosti, drugi poku{aj doveoje do pravog odgovora. Odgovor je sadr`an u privrednom razvoju dveju mnogol-judnih i ekonomski vrlo uspe{nih zemalja, u impresivnom tempu kojim su one

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

202

Ljubomir Mad`ar

smanjivale svoje zaostajanje u odnosu na svetski prosek. Ta dva nepobitno uspe-{na slu~aja nisu mogla da promene tendencije u kretanju svetske nejednakostikad je ona sagledavana kroz vremenska pomeranja pokazatelja Gini I, jer supredstavljale tek dva uspe{na slu~aja u vrlo velikom broju jako neuspe{nih ze-malja. Njihovo u~e{}e posmatrano kroz goli broj bilo je, dakako, bezna~ajno injihov doprinos svetskoj jednakosti izgubio se u moru zemalja koje su se u svet-skoj distribuciji dohodaka doslovno uru{ile. Me|utim, kad ta dva uspe{na slu~a-ja dobiju (ogromne) pondere koji odgovaraju njihovom impozantnom u~e{}u usvetskom stanovni{tvu, efekat je dovoljno velik da tendenciju u kretanju samogpokazatelja nejednakosti potpuno preokrene. Neminovnost takvog u~inka prois-ti~e i iz same formule preko koje se izra~unava Gini II. Posmatrana kroz prizmupokazatelja Gini II, nejednakost u raspodeli svetskog dohotka impresivno sesmanjuje.

Upravo ocrtano saznanje Milanovi} potkrepljuje na na~in posve logi~an ipredvidiv: tako {to Gini II ra~una u vi{e varijanti: bez Kine i Indije, bez same Ki-ne i, naravno, sa uklju~enim dvema zemljama, tj. u standardnoj varijanti u kojusu uklju~ene sve zemlje u analiziranoj skupini. Ispostavlja se da se, kad se isklju~isama Kina, gubi opadaju}a tendencija promena nejednakosti merena posred-stvom indikatora Gini II, a kad se isklju~e obe ove velike zemlje, javlja se u po-slednjoj petini pro{log stole}a sna`na tendencija porasta nejednakosti; u stvari,kad se izra~una bez Kine i Indije, vremenski profil pokazatelja Gini II postaje ja-ko sli~an ve} opisanom i komentarisanom pokazatelju GiniI: jednom periodu,dodu{e protegnutom na dobrih ~etvrt veka, umerenog ali vidljivog opadanja ne-jednakosti usledilo je napunih desetak godina stagnacije stepena nejednakosti, dabi u narednih petnaest godina do{lo do njenog vrlo brzog pove}avanja. Ukratko,ima se zahvaliti razvojnoj uspe{nosti Kine i Indije (tim redosledom) za op{tu i ta-ko markantnu tendenciju smanjivanja nejednakosti posmatrane kroz prizmustanovni{tvom ponderisanog Ginijevog pokazatelja. Dalju i znatno finiju analizuovog tako krupnog fenomena Milanovi} daje kroz izu~avanje tzv. trougla trijukrupnih zemalja sa najve}im ponderima u svetskom stanovni{tvu; to su, poredKine i Indije, jo{ i SAD. Ovde nema prostora za reprodukovanje nalaza do kojihse do{lo analizom ovog trougla. Neka bude saop{teno samo to da je u oba za ovusvrhu definisana perioda, 1965-78. i 1978-2000. godine, do{lo do smanjenja po-kazatelja Gini II, ali da je doprinos pomenute interakcije unutar trougla sman-jenju nejednakosti, odnosno pokazatelja, znatno ve}i u drugom nego u prvomperiodu. Interakcija izme|u tri velike zemlje oduzela je posmatranom koeficijen-tu 1,29 poena u prvom, a ~itavih 4,33 poena u drugom periodu.

I u ovom sklopu dolazi do izra`aja jedna suptilna i za aplikativne analize veo-ma va`na osobina Ginijevog koeficijenta. Sve dok su Indija i Kina ispod svetskog

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

203

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

proseka i sve dok se „previ{e“ ne pove}ava njihova me|usobna razlika, njihovuspe{an razvoj doprinosi smanjivanju ovako definisane svetske nejednakosti.No, kad one prema{e svetski prosek, njihov dalji uspe{an razvoj zna~i}e pove}a-vanje nejednakosti u odnosu na ve}inu drugih zemalja i njihov razvojni uspehpresta}e da bude povoljan i sa ove ta~ke gledi{ta. Isto tako, u meri u kojoj do|edo vidnijih razlika izme|u njihovih stopa rasta, pojavi}e se dodatni izvor uve}a-vanja ovako shva}ene svetske nejednakosti; razlika izme|u njih, pogotovo rastu-}a, o~igledna je (ve} po definiciji) komponenta nejednakosti, a njihova velikau~e{}a u svetskom stanovni{tvu ~ine tu razliku va`nim kontributornim ~iniocemop{te mere svetske nejednakosti. U traganju za daljim crtama i korenima nejed-nakosti, autor ~ini jo{ jedan zanimljiv eksperiment tako {to Kinu i Indiju razbijana njihove regionalne celine – Kinu na provincije a Indiju na njene dr`ave. Prviefekat je predvidiv bez obzira na podatke: veli~ina koeficijenta se naglo pove}avajer se pove}ava broj celina („zemalja“) u posmatranoj skupini; to je dobro po-znati ~ist metodolo{ki, odnosno matemati~ki razlog. Sve do sredine devedesetihgodina ne menja se ni trend, kad, me|utim, dolazi do usporavanja, pa eventual-no i i{~ezavanja, daljeg smanjivanja nejednakosti.

Ranije je istaknuto, a u osvrtu na metodologiju i obrazlo`eno, da pored po-kazatelja Gini I i Gini II postoji i tre}i indikator. To je Gini III u kome se svi poje-dinci koji se u datom trenutku zateknu u svetu tretiraju ne kao jednako tretirani(svima je pripisan isti, prose~ni dohodak zemlje iz koje poti~u) pripadnici poje-dinih zemalja i ne kao pripadnici zemalja koji su „vrednovani“ ponderima izra-~unatim na osnovu u~e{}a stanovni{tva relevantnih zemalja u svetskom, nego setretiraju kao zasebne jedinice kao kad se Ginijev koeficijent izra~unava za pojedi-ne zemlje. Drugim re~ima, pojedinci zate~eni u nekom trenutku tretiraju se kaogra|ani sveta, kao kad bi svet bio jedna politi~ka celina. Na po~etku se autor, ~inise sasvim uverljivo, osvr}e na neke prethodne istra`iva~ke zahvate u kojima je zasvetsku distribuciju dohodaka apriorno pretpostavljen neki probabilisti~ki mo-del, {to su na osnovu malog broja agregatnih statistika izra~unati parametri te te-orijske distribucije, te {to su, najzad, na osnovu nje izra~unati odgovaraju}i deci-li, kvartili, fraktili... Ovaj pristup je doslovno pretovaren apriornim pretpostav-kama za koje se ne daje, niti je mogu}a, empirijska verifikacija, pa ga Milanovi} spravom kvalifikuje kao proizvoljan, neinformativan i neprihvatljiv. Posle detal-jnog pregleda raspolo`ive empirijske osnove i skoro grozomorne dijagnoze {aro-likosti i metodolo{ke neujedna~enosti podataka, autor detaljno i ta~no opisujedovijanja na koja je bio prisiljen, pa se ovaj segment istra`ivanja javlja kao onajna kome je dat jedan uo~ljiv niz metodolo{kih re{enja koja su u prvom pasusuodeljka 2 bila okarakterisana kao mikrometodolo{ka.

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

204

Ljubomir Mad`ar

Autoru je po{lo za rukom da pokazatelj Gini III izra~una samo za interval ko-ji se sastoji od dva petogodi{ta, tj. za period sme{ten pri samom kraju poluvekov-nog razdoblja koje je ina~e predmet istra`ivanja u ovoj studiji (1988-98). Kaopreliminariju ovom istra`ivanju autor posmatra distribucije svetskog dohotka, sapojedincima kao „gra|anima sveta“, a po pojedinim decilima izra~unava odgo-varaju}e stope rasta. Konfiguracije stopa rasta po percentilima (growth incidencecurves) veoma su razli~ite u dva obuhva}ena petogodi{ta. U prvom petogodi{tustope rasta su negativne sve do 85. percentila. Posledice ovog fenomena su o~i-gledne: iz ~injenice da su uz o~ito visoku ukupnu stopu rasta (za sve percentile)od 5,2% pozitivnu stopu rasta zabele`ili dohoci samo onih najbogatijih – sledizaklju~ak da je, na individualnom nivou, to bio period rastu}e nejednakosti. Unarednom petogodi{tu slika se u osnovi obr}e, pri ~emu natprose~an rast bele`epercentili izme|u 10. i 15. i oni posle 60. U svakom slu~aju, to prvo petogodi{teje period rastu}e nejednakosti posmatrane kroz Gini III, dok je drugo petogodi-{te taj trend uglavnom preokrenulo. Me|u va`nim faktorima koji su doprinelitom preokretu autor izdvaja diskrepance izme|u urbanih i ruralnih dohodaka uKini i Indiji, razlike koje su izme|u obeju tih kategorija dohodaka u Kini i Indijizabele`ene u odnosu na Zapad i promene u konfiguraciji dohodaka u zemljamau tranziciji nakon {to su, u celini gledano, pregrmele najve}i deo epohalnog uda-ra koji ih je potresao po~etkom devedesetih godina.

Svetska distribucija dohotka, i to takva da se jedinice za koje je definisana tre-tiraju kao gra|ani sveta shva}enog kao jedinstvena „republika“, ima brojne i da-lekose`ne implikacije i vodi mno{tvu zna~ajnih zaklju~aka. Me|u tim zaklju~ci-ma su i oni koji se odnose na siroma{tvo i srednju klasu za (opet) jedinstvenotretiran svet. U sada{njem trenutku najbli`oj, pa tako i najaktuelnijoj, distribuci-ji svetskog stanovni{tva najpre se zapa`a njena izrazita asimetrija udesno, tj. na-gomilavanje pojedinaca posmatranih u svojstvu gra|ana (jedinstveno posmatra-nog) sveta na levom kraju distribucije. Ne{to preko 40% svetskog stanovni{tva`ivi na dohotku koji je ispod 1.000 dolara (kupovna snaga) godi{nje. Taj prag od1.000 dolara bio bi, naravno, mnogo manji ako bi u prera~unavanju dohotka bioprimenjen zvani~ni devizni kurs. Stoga se ovih 40% mogu okvalifikovati kao si-roma{ni, kao oni koji u savremenom svetu `ive u polo`aju nagla{eno li{enih. Zatri ~etvrtine svetskog stanovni{tva ispostavlja se da `ivi ispod prose~nog svetskogdohotka koji u posmatranoj godini (1998) iznosi 3.526 dolara (paritet kupovnesnage).

Alternativnu definiciju siroma{tva (kao i srednje klase) predlo`io je jo{ ranije(2001, citirano u Milanovi} 2005) sam Milanovi} u koautorstvu sa Yitzhakijem.Grani~ne razine dohotka su 3.987 dolara, koliko je iznosio dohodak Brazila kaonajprosperitetnije u aktuelnoj grupi siroma{nih zemalja, i 6.060 dolara, {to je bio

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

205

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

nivo dohotka u Portugalu kao najmanje prosperitetne u grupi razvijenih („boga-tih“) zemalja. I ova dva grani~na nivoa dohotka ponovo su izra`ena preko parite-ta kupovne snage. Definicije stratuma siroma{nih i srednje klase kao dru{tvenegrupe sada su jasne i veoma jednostavne: svi pojedinci ~iji je godi{nji dohodak is-pod onih 3.987 dolara svrstavaju se u stratum siroma{nih, a svi oni koji su sa do-hotkom iznad tog nivoa, a ispod upravo navedenog nivoa za Portugal, predstav-ljaju srednju klasu sveta. Uzgred re~eno, iznos dohotka koji je izabran kao grani-ca posredstvom koje se defini{e siroma{tvo u osnovi se podudara sa dohotkomkoji u razvijenim zemljama gra|anina kvalifikuje za socijalnu pomo} (welfare be-nefit). Ispostavlja se da ispod dohotka koji se u razvijenim zemljama uzima kao li-nija siroma{tva `ivi 77,3% svetskog stanovni{tva. Pokazuje se tako|e da se u takodefinisanom statusu siroma{nih zateklo 4,16 milijardi ljudi. U daljoj analizi sta-novni{tva otkriva se zanimljiva pojava da ne `ive svi siroma{ni pojedinci u siro-ma{nim (tj. takvim koje karakteri{e nizak sveukupni per capita dohodak) niti susvi bogati locirani samo u bogatim (razvijenim) zemljama. Tako najbogatijih 5%stanovnika Ju`ne Afrike, koja je ina~e u ~etvoro~lanoj klasifikaciji svrstana u Tre-}i svet kao tre}u kategoriju) spada u 1% najbogatijih stanovnika sveta! Isto tako,zna~ajan broj najbogatijih stanovnika u drugim, delom srednje razvijenim a ve-}im delom siroma{nim, zemljama spada u najbogatije pojedince sveta. Od po-menutih 4,16 milijardi siroma{nih sveta u nerazvijenim zemljama `ivi 3,9 mili-jardi, a preostalih preko 250 miliona siroma{nih `ivi u bogatim i srednjerazvije-nim zemljama, tj. takvim koje se ne svrstavaju kao siroma{ne. Do ne{to detaljnijeinformacije dolazi se kad se zemlje sveta svrstaju u tri grupe: bogate, siroma{ne izemlje sa „srednjim“ (middle income) dohotkom. Ispostavlja se da 93% siroma-{nih dana{njeg sveta `ive u siroma{nim zemljama, da oko 5% siroma{nih `ivi uzemljama sa „srednjim“ dohotkom, a da ~ak 2% siroma{nih `ivi danas u bogatimzemljama. Vra}aju}i se apsolutnim ciframa, 96 miliona bogatih `ivi u siroma-{nim zemljama, a 92 miliona siroma{nih zateklo se u bogatim zemljama. Mila-novi} isti~e kao svojevrstan kuriozitet da je broj bogatih u siroma{nim zemljamapribli`no jednak broju siroma{nih u bogatim zemljama.

Ve} je nagove{teno da kvantifikacija siroma{tva, iako bez sumnje prioritetna,nije jedina interesantna karakteristika empirijske raspodele dohotka za svet kaocelinu. U o~i pada, a i zabrinutost u stru~nim krugovima izaziva, slaba zastuplje-nost, uistinu oskudna dimenzioniranost, srednje klase. U studiji se, ve} premaprirodi razmatranih pitanja i potrebi analize, daje nekoliko alternativnih defini-cija. Svojom kvantitativnom elegancijom posebno se doima jedna koja u srednjuklasu svrstava osobe koje se zateknu u intervalu izme|u 75% medijane i 125%medijane. U granicama koje na taj na~in defini{u srednju klasu zateklo se samo17,4% svetskog stanovni{tva. Zbog velikog efekta me|udr`avnih („me|uze-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

206

Ljubomir Mad`ar

maljskih“) razlika, odgovaraju}i procenti su znatno ve}i kad se posmatraju popojedina~nim zemljama, ~ak i u onima koje su po prose~nom dohotku daleko is-pod svetskog proseka. U takvim ispotprose~no razvijenim zemljama kao {to suBrazil i ^ile na srednju klasu otpada po petina stanovni{tva (20,7% i 21,5% re-spektivno), dok je u razvijenim i bogatim zemljama taj procenat mnogo vi{i: onu njima varira izme|u 35% i 40% ukupnog stanovni{tva. Iako tvori 17,4% svet-skog stanovni{tva, srednja klasa na nivou sveta prima samo 6,5% svetskog do-hotka. Aritmeti~ki sledi da je njen prose~an dohodak znatno ispod ukupnogsvetskog proseka; u ovom slu~aju ispostavlja se da je on tek na nivou od 37%prose~nog dohotka za svet u celini.

3.4 NEJEDNAKOST RASPODELE U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI

Iako zauzima jedno od kra}ih poglavlja ove fascinantne studije, pra}enje ne-jednakosti u vremenskoj perspektivi jedno je od najzanimljivijih i spoznajno naj-uzbudljivijih. To je zbog toga {to se ova karakteristika raspodele, pa i privrednihtokova u celini, prati u dugim, doista sekularnim razdobljima. [ta bi moglo dabude zanimljivije nego doznati {ta se na planu raspodele doga|alo u dugim in-tervalima od po par stotina godina, zavisno ve} od toga koliko je duboko nekaanaliza uspela da zadre u (daleku) pro{lost. Razume se, za ovako duge intervalene raspola`e se podacima na osnovu kojih bi mogao da se izra~una Gini III. ZaGini I i Gini II potrebni su samo podaci o dohotku po glavi za analizom obuhva-}ene zemlje i podaci o broju stanovnika tih zemalja. Milanovi} je na{ao na~ina daproceni i pokazatelj Gini III, ali je morao da se oslanja na podatke koji su (jedva)konstruisani uz (opet) oslonac na mno{tvo empirijski neproverljivih pretpostav-ki, pored ostalog i tako {to su distribucije dohotka za neke zemlje jednostavno„pripisane“ drugim „sli~nim“ zemljama za koje se tom informacijom nije raspo-lagalo.

Uvid u oskudno empirijsko svedo~anstvo (evidence) sa kojim se raspolagalo iu brojne konstrukcije koje su mogle (a i morale) na osnovu njega da se izveduomogu}io je da se formuli{e krupna i zaista zna~ajna propozicija o velikoj diver-genciji u raspodeli dohotka na svetskom nivou. Divergencija je u~inak i posledicanaglog ubrzanja rasta u poslednjih (otprilike) dvesto godina, pa time i moderni-zacije koja je to ubrzanje mo`da inicirala, koja mu je svakako doprinela, koja jebila njegov nerazdvojni deo i koja je po logici povratne sprege mogla delom dabude i njegova posledica. Kretanje (nekako) rekonstruisanih koeficijenata nejed-nakosti prati se od 1820. godine. U prvom veku modernizacije, koji Milanovi}naziva prvim vekom globalizacije, tj. u intervalu 1820-1913. Gini I se udvostru-~io, a paralelno prezentirani Theilov indeks se ~ak utrostru~io. U istom intervaluskoro da se udvostru~io broj zemalja za koje se ra~unaju ovi indeksi nejednako-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

207

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

sti; to istra`iva~a navodi na pomisao da je pove}anje oba ova pokazatelja nejed-nakosti statisti~ki artifakt. Zato je bilo sasvim uputno izra~unati pokazatelje zaistu skupinu zemalja u obe ove grani~ne godine, u 1820. i 1913. Pokazuje se daova metodolo{ka rigoroznost ne menja mnogo na stvari. Gini I i Theil pove}ava-ju se sa 19,6 i 5,9 u 1820. na 32,6 i 17,3 nepuno stole}e kasnije. U ne ba{ komot-nim granicama oportunosti strogo kvantitativnog pore|enja ovih koeficijenata iizra~unavanja indeksa njihovog pove}anja u odabranim intervalima, mo`e se re-}i da se nejednakost u perspektivi koju implicira Gini I maltene udvostru~ila (is-hod bi bio bli`i udvostru~enju da je, uz isti tempo rasta koeficijenta, posmatraniperiod bio punih sto godina a ne sedam godina kra}i), dok se u perspektivi kojaje inherentna Theilovom koeficijentu nejednakost fakti~ki utrostru~ila.

Period izme|u dva svetska rata doneo je blago opadanje pokazatelja Gini I,ali je on tokom i do kraja II svetskog rata dramati~no pove}an kao posledica ne-jednakog, po zemljama jako izdiferenciranog njegovog ishoda. Ovaj porast nijenedvosmisleno dokazan jer je u periodu pove}anja broj uklju~enih zemalja po-novo pove}an sa 45 u 1938. na 71 u 1952. godini, ali ponavljanje upravo opisa-nog postupka sa istim brojem zemalja opet ne menja mnogo na stvari; na tako us-postavljenoj uporedivoj statisti~koj osnovu Gini I se u pomenutom periodu po-ve}ao sa 35 na ne{to iznad 43, a Theilov koeficijent se maltene udvostru~io sko-~iv{i sa 19 na preko 30. Time se do{lo do najnovijeg sekularnog razdoblja, do 50-godi{njeg perioda koji se pru`a prakti~no do dana{njeg dana, za koji je u studijipouzdano ustanovljeno i u prethodnim odeljcima dosta detaljno reinterpretira-no da je bilo razdoblje brzog, fakti~ki neprekidnog pove}avanja svetske nejedna-kosti (sagledavane kroz promene indikatora Gini II). Time je empirijski potkre-pljena zna~ajna i u vi{e ravni markantna propozicija o velikoj divergenciji u se-kularnom kontekstu dugih i istrajnih dinami~kih tendencija. Milanovi}u ovajproces stalnog (prose~nog) udaljavanja per capita dohodaka pojedina~nih zemal-ja li~i na veliki prasak (Big Bang), na sna`no i nikad ranije zabele`eno aktiviranjejednog kumulativnog procesa koji se odvija i dan-danas, bez izgleda na skorookon~anje. Ako je ova stilizacija ta~na, dokle mo`e da te~e ovaj nekontrolisani ipotencijalno (da li ve} sada i stvarno?) destruktivni proces; mo`e li svet kakvogga znamo opstati sa takvom diferencijacijom svog ekonomskog potencijala i svogdru{tvenog blagostanja dvaju svojih osnovnih delova, svog Severa i svog Juga? Si-gurno je da nema mnogo krupnijih i dalekose`nijih pitanja koja bi u vezi sa takousmerenim razvojnim trendovima mogli sebi i javnosti da postave dana{nji teo-reti~ari rasta, politekonomi (u smislu nove politi~ke ekonomije), sociolozi, geo-politi~ari, pa i politi~ki filozofi.

Krupna pitanja o prirodi sveta u kome `ivimo postavljaju se i u vezi sa dru-gim po redu pokazateljem nejednakosti koji se kod Milanovi}a i ovde javlja pod

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

208

Ljubomir Mad`ar

imenom Gini II. On sve do I svetskog rata pokazuje iste tendencije rasta kao i ve}razmotreni Gini I. U me|uratnom periodu, a posebno tokom II svetskog rata Gi-ni II prolazi kroz fazu jako ubrzanog (daljeg) rasta jer se dramati~no pove}avarazlika izme|u dve mnogoljudne zemlje: Kina sa svojim ogromnim (najve}im usvetu) stanovni{tvom naglo propada na lestvici zemalja sa~injenoj po stepenurazvijenosti, dok na suprotnom kraju distribucije SAD bele`e jednu od svojihnajuspe{nijih razvojnih etapa. Tako se naglo pove}anje pokazatelja Gini II mo`evrlo velikim delom objasniti onim {to se doga|a u samo dve zemlje. Kretanjeovog indikatora u poluvekovnom razdoblju koje po~inje sa pedesetim godinamave} je obja{njeno: Gini I i Gini II se upadljivo razilaze, prvenstveno zato {to dvenajmnogoljudnije zemlje sveta uspevaju da se dohvate strmo rastu}ih i vrlo uspe-{nih razvojnih putanja, uspevaju}i da za oko dve milijarde stanovnika u visokomstepenu nadoknade njihovo ina~e drasti~no nasle|eno zaostajanje u odnosu nasvetski prosek. U dekompoziciji trenda ovog pokazatelja naro~ito je markantandoprinos Kine, ali je zanimljivo da je njen doprinos porastu indeksa Gini II dovremena koje se zavr{ava sa pedesetim godinama pro{log veka osetno manji odnjenog doprinosa opadanju tog indeksa koji je registrovan nakon pedesetih godi-na.

Zanimljiva je evolucija indeksa Gini III koji meri nejednakost izme|u pojedi-naca stilizovano postuliranih u svojstvu gra|ana sveta (posmatranog kao jedin-stvena republika). Na po~etku analiziranog sekularnog razdoblja, u godini 1820.i u nizu godina koje su sledile, ovaj indeks mnogo je ve}i od prva dva indeksa. Gi-ni III je sa 52 u 1820. porastao na 61 u vreme I svetskog rata i na 65 ranih pedese-tih godina. Otada do danas, uz jedno jedino smanjenje u 1988. godini, on jeostao na tom visokom nivou. Razlika izme|u Gini III i Gini II daje dragocenu in-formaciju o izvorima svetske nejednakosti. U 1820. Gini II je iznosio samo 12, aGini III ~itavih 50. Ta ogromna razlika opstaje tokom dugih decenija koje suusledile. Tek krajem jednog razdoblja koje je trajalo vi{e od 130 godina situacijase menja i razlika se sa 38 postepeno smanjila na svega 7. Konstatacija ove jedno-stavne ~injenice, sadr`ana u prethodne ~etiri re~enice, baca jarko svetlo na razvojsvetske privrede tokom nepuna dva veka i otkriva krupnu istinu o njegovoj od-sudno va`noj karakteristici. Na po~etku posmatranog dugoro~nog perioda, i du-go zatim, nejednakost raspodele u svetu bila je nagla{eno visoka, ali je ona presvega bila izraz nejednakosti raspodele unutar a ne izme|u zemalja. Samo se tom~injenicom mo`e objasniti ogromna razlika tre}eg po redu i drugog indeksa ne-jednakosti. No, krajem ovog sekularnog intervala od oko vek i po, i tokom nizadecenija koje su prethodile ranim pedesetim godinama pro{log stole}a, smanjen-je razlike izme|u dva indeksa jasno pokazuje da se glavni izvor nejednakosti uraspodeli dohotka na svetskom nivou premestio sa (jako neravnomernih) odno-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

209

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

sa raspodele unutar zemalja na (tako|e neravnomerne) odnose izme|u zemalja.Drugim re~ima diferencijacija zemalja na razvijene i nerazvijene, sve ve}e udalja-vanje bogatih od onih koje su u relativnom smislu (a nemali je broj i onih sa opa-daju}im apsolutnim nivoom per capita dohotka) sve siroma{nije – ta epohalnabifurkacija na razvojno uspe{ne i razvojno besperspektivne zemlje postaje presu-dan ~inilac nejednakosti u raspodeli dohotka na svetskom nivou.

U tom duhu i Milanovi} rezimira ~inioce koji su uslovili uo~ljivo izdiferenci-ranu evoluciju nejednakosti u sekularnom razdoblju od oko dva veka. U prvihvek i po nejednakost se pove}avala na na~in kome su pe~at davale slede}e ten-dencije: (1) upadljivo rastu}e razlike izme|u dohodaka po glavi po pojedinimzemljama, (2) nagla{eno relativno zaostajanje u razvoju mnogoljudnih zemalja,(3) rastu}a nejednakost izme|u pojedinaca uzetih u svojstvu gra|ana sveta (pra-}ena, pa i opredeljena, rastu}om nejednako{}u unutar dr`ava) i (4) opadaju}anejednakost izme|u zemalja (van one koja je obuhva}ena indikatorom Gini I). Uslede}em potperiodu tog velikog razdoblja, tj. u pouvekovnom intervalu koji po-~inje pedesetih godina pro{log veka, evolucija nejednakosti pra}ena je i opredel-jena odsudno izmenjenim, kvalitativno razli~itim tendencijama: (1) razlike iz-me|u zemalja nastavljaju da se pove}avaju, iako sporijim tempom, (2) mnogol-judne i siroma{ne zemlje energi~no zapo~inju jedan impresionantan proces su-stizanja bogatog dela sveta, (3) unekoliko se (i dalje) pove}avaju razlike izme|u„gra|ana sveta“ i (4) i dalje dolazi sve vi{e do izra`aja do preklapanja distribucijaza pojedina~no uzete zemlje uz izvesno dodatno pove}avanje nejednakosti unu-tar zemalja. Porede}i skupine od po ~etiri karakteristike procesa rastu}e nejedna-kosti, pri ~emu one sukcesivno karakteri{u dva velika potperioda posmatranogsekularnog dvovekovnog razdoblja, zapa`a se da se prva i tre}a nastavljaju pro-du`uju}i se iz prvog u drugi potperiod, dok se preostale dve preokre}u, kvalita-tivno menjaju}i svoju prirodu i smer delovanja.

Posle svih ovih (i mnogih drugih koji ovde nisu mogla da budu prikazani)empirijskih nalaza, Milanovi} postavlja epohalno, a u svakom slu~aju intrigant-no, ne jednom i neretko postavljano, pitanje: postoje li neke dugoro~ne zakono-mernosti u kretanju svetske raspodele dohotka, mo`e li se govoriti o nekoj ergodi~no-sti tih procesa zahvaljuju}i ~emu bi oni na dugi rok vodili jednoj poznatoj i unapredodredivoj raspodeli svetskog dohotka? Veliko je isku{enje da se na takvo pitanje od-govori afirmativno jer bi postojanje i poznavanje takvih zakona silno pove}alosaznanja o kauzalnim zakonomernostima i empirijskim pravilnostima privred-nog rasta; ona bi ga u jednom {irokom i va`nom segmentu u~inila predvidivim,sa nesumnjivim i vi{e nego zna~ajnim implikacijama za razvojnu politiku. Autorpa`ljivo i sa uobi~ajenom precizno{}u prezentira argumente koji govore u prilogi protiv teze o ergodi~nosti dinami~kih procesa raspodele, a potom pa`ljivo od-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

210

Ljubomir Mad`ar

merava obe skupine suprotstavljenih argumenata. On najzad dolazi do postepe-no izvedenog, nipo{to dogmati~no intoniranog ali ~vrstog zaklju~ka da takve za-konomernosti ne postoje.

Ovaj odgovor prati jedna digresija, za koju se ispostavlja da je krajnje funkci-onalna, o velikim i epohalnim (grand) predvi|anjima u ekonomiji, za koja se, satek jednim mogu}im izuzetkom, ispostavilo da su jednostavno pogre{na. Stvarnitrendovi su po pravilu bivali dijametralno suprotni onima koje su predvideli naj-ve}i ekonomisti sveta. Iza empirijski registrovanih trendova rasta i drugih eko-nomskih promena stoje veliki, ponekad grandiozni, obrti u politikama i u iz-gradnji institucija, a to je splet promena u kojima do punog izra`aja dolaze poli-ti~ka volja i krupna dru{tvena opredeljenja – komponente i determinante pro-mena koje su u principu nepredvidive. Milanovi} na filozofskom planu odbacujeistorijski determinizam jer uva`ava zna~aj inherentno nepredvidivog dru{tvenogi uop{te ljudskog delovanja koje i stvara i preokre}e mnogobrojne razvojne ten-dencije. Mo`e se dodati da iza razvojnih tendencija stoji proces kumulativnogpova}avanja znanja, uklju~uju}i posebno proizvodno relevanto tehnolo{koznanje, a taj jo{ va`niji proces je principijelno nepredvidiv, kako je dokazao C.Popper (1988/1961/, posebno predgovor, ss. 145-7) oslanjaju}i se na analiti~kipostupak beskona~ne regresije.

Ovde valja artikulisati jednu usputnu ali o~evidno va`nu implikaciju, kojuformuli{e i autor. Iako se razli~ito ispoljavala kroz ovakve ili onakve promene ra-znih pokazatelja, uz neretko upadanje u situacije u kojima njihove razli~ite pro-mene sugeri{u ili name}u kvalitativno suprotne zaklju~ke, ipak je jasno da je se-kularno razdoblje od poslednja dva veka, period „modernizacije“ u savremenomsvetu, doneo dramati~an porast nejednakosti. To {to se dogodilo Milanovi} nijebez razloga nazvao velikim praskom. Iz vremenske bliskosti i visokog tempa po-ve}avanja nejednakosti neminovno sledi zaklju~ak da je ova polarizacija sveta i usvetu noviji fenomen, jedan aspekt i verovatno rezultat same modernizacije.Trendovi koji su izmereni u najnovija dva stole}a ne mogu se ekstrapolirati una-zad. Ekstrapolacija unazad, zajedno se pouzdanom informacijom o veoma ni-skom prose~nom nivou svetskog dohotka u vekovima koji su modernizaciji pret-hodili, dovela bi do procene konfiguracije dohodaka sa preovladavanjem takvihnivoa dohotka na kojima `ivot ne bi bio odr`iv. Drugim re~ima, nejednakost ka-kva je zate~ena i empirijski procenjena u 1820. godini jednostavno nije sadr`ava-la prostor za nekakvo dugoro~no i nagla{eno pove}avanje nejednakosti u pret-hodnim vekovima. Duga era vekova koji su prethodili modernizaciji, morala se,drugim re~ima, karakterisati odsustvom jako izra`enih tendencija u produblja-vanju nejednakosti u raspodeli dohotka, jer je samo ta okolnost konzistentna sa~injenicom da je tokom dugog niza vekova koji su prethodili modernizaciji na {i-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

211

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

rokim podru~jima planete ipak uspeo da se odr`i `ivot. Najkra}e i sasvim pojed-nostavljeno: nizak prose~ni svetski dohodak koji je preovladavao kroz duge ve-kove {to su prethodili vremenu modernizacije i njegova jednako duga stagnacija,uz doslovno odsustvo privrednog razvoja u savremenom smislu re~i, nisu prostoostavljali prostro za bilo kakve nagla{enije (sekularne) tendencije uve}avanja ne-jednakosti u raspodeli. Drasti~na diferencijacija dohotka i blagostanja integralnaje sastavnica modernizacije i neporeciv fenomen savremenog (u {irem smislu)sveta.

4. TEORIJSKA UOP[TAVANJA I FILOZOFSKA NADGRADNJA

Ovo je podru~je na kome se razmatranja postepeno odvajaju od ~vrste empi-rijske osnove, na kome mnoge karike u rezonovanju moraju da se dopune naosnovu individualnih procena i apriornih uverenja i na kome se otvaraju {irokiprostori za izvo|enje vrlo razli~itih, ~esto i sasvim opre~nih zaklju~aka. To se uo-stalom jako dobro pokazalo prilikom Milanovi}evog razmi{ljanja o eventualnompostojanju nekih ravnote`nih distribucija ka kojima bi svetska raspodela dohot-ka na dugi rok zakonomerno te`ila. Milanovi} je na to kardinalno pitanje odgo-vorio odre~no i ovom prikaziva~u njegov se odgovor u~inio sasvim uverljiv. No,brojni drugi, veoma ugledni analiti~ari do{li su do dijametralno suprotnih za-klju~aka. Njihovu argumentaciju Milanovi} je prikazao sa svom potrebnom na-u~nom akribijom. Poenta je u ~injenici da, kad je posredi jedno tako kompleksnopodru~je kao {to je raspodela, vrhunski istra`iva~i, analiti~ari snabdeveni mo}-nim logi~kim i kvantitativnim instrumentarijumom, mogu uz izvo|enje koje po-{tuje sva pravila logi~ke rigoroznosti, do}i do opre~nih rezultata. Jasno je da udubinskim slojevima tih suptilnih i vrlo kompleksnih logi~kih struktura postojeneki elementi u kojima istra`iva~i mogu legitimno da se razlikuju (me|usobnosuprotstavljene pretpostavke, procene, vrednosni sudovi ili neke op{te premise),a iz tih izdiferenciranih polazi{ta slede, dakako, i razli~iti krajnji zaklju~ci.

Ostaje da se vidi da li, povrh stava o (ne)postojanju ergodi~nosti u kretanjusvetskog sistema ka ravnote`nim distribucijama, postoje neki drugi odnosi i ten-dencije o kojima bi mogle da se sa~ine pouzdane teorijske generalizacije i da li nasve to mo`e da se nadgradi neka filozofska superstruktura u vezi sa kojom i u do-menu koje mogu da se jave ovakva ili onakva (ne)slaganja. Ispostavlja se da je ta-kva filozofska nadgradnja mogu}a i da je ona u jednom takvom domenu kao {toje podru~je raspodele gotovo neminovna. No, ba{ zbog toga {to se u rezonovanjeuklju~uju propozicije koje su daleko od iskustvenih svedo~anstava, i to u stepenukoji celu analizu ~ini dobrim delom (u smislu koji ne mora da bude negativan)metafizi~kom, valja o~ekivati velika neslaganja u zaklju~cima i u dubinskim ele-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

212

Ljubomir Mad`ar

mentima (procenama, vrednovanjima, mnogim premisama...) iz kojih se ti za-klju~ci izvode. To se doista i de{ava, kako je ve} i natuknuto kad su isticani sudo-vi u kojima se Milanovi} razlikuje od svojih prethodnika, me|u kojima su i nekiod najuglednijih svetskih ekonomista.

4.1. MOGU]I NORMATIVNI PRISTUPI SVETSKOJ (PRE) RASPODELI DOHOTKA

Velike nejednakosti u svetu i pora`avaju}e tendencije njenog brzog i konti-nuiranog uve}avanja – kontinuiranog uprkos periodima pobolj{avanja ponekogod njenih indikatora – navode Milanovi}a na neke normativne sudove i neke {i-roke filozofske zaklju~ke. Autor s pravom nalazi da u toj filozofskoj nadgradnjiprethodno prezentirane pozitivne empirijske analize ima spekulativnih elemena-ta; termin speculation javlja se takvim povodom i u njegovom tekstu. Autor je nesamo vrhunski nau~nik i sjajan analiti~ar; on je i ube|eni, nepatvoreni humani-sta. On smatra da je tolika nejednakost u raspodeli pogubno nepovoljna osobe-nost sveta u kome `ivimo i razmi{lja o na~inima koji bi doveli do smanjivanja to-likih nejednakosti.

Ovde bi mogla da se doda opaska koja u njegovom tekstu nije sadr`ana a ko-ja njegove sudove mo`e samo da poja~a. Nejednakost na svetskom nivou, defini-sana kao nejednakost izme|u zemalja (Gini I) mnogo je te`a i po posledicamanepovoljnija nego dohodovna nejednakost gra|ana u okviru jedne zemlje. Per-centili, decili, fraktili... na nivou neke zemlje nisu zakovani. Izme|u tih odse~akau raspodeli dohotka postoji mobilnost, tako da oni koji su se u godini t na{li unekom od najnepovoljnijih odse~aka, na samom dnu distribucije, mogu ve} ugodini t+s da se na|u u nekom vi{em, mnogo povoljnijem „fraktilu“. Za svakugodinu postoji distribucija i u svakoj distribuciji postoji onaj krajnji levi segment,postoji deo koji sadr`i percentile, decile... koji su nesumnjivo najnepovoljniji, aliu tim nepovoljnim „fraktilima“ nisu iz godine u godinu isti pojedinci. U dinami~-kom kontekstu distribucije dohotka na nivou pojedinih zemalja karakteri{u seizvesnom, na`alost ne u svim zemljama jednakom i ni izdaleka u svim zemljamadovoljnom, mobilno{}u; danas su na dnu distribucije jedni a sutra ve} drugi. Tona me|unarodnom planu uglavnom nije slu~aj. Kad padnu na niske popre~niceu lestvici me|unarodne raspodele, zemlje imaju tendenciju da na tim nezavid-nim nivoima ostanu tokom decenija. To zna~i da su velike grupe pojedinaca osu-|ene na taj nepovoljan polo`aj i da se on u vidu neke gorke ba{tine prenosi i s na-ra{taja na nara{taj. Zate}i se na krajnjem donjem kraju me|unarodne lestvicemnogo je te`e nego biti u nepovoljnom delu lestvice u zasebno uzetoj zemlji ukojoj postoji kakva-takva vertikalna mobilnost.

Autor sasvim trezveno sagledava da finansijska sredstva – dohodak, bogat-stvo... – nisu jedina osnova po kojoj se diferenciraju pojedinci i grupe, te po kojoj

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

213

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

se izme|u ljudi na razli~ite na~ine uspostavljaju vapiju}e nejednakosti. Tu je ipoliti~ka mo} koja je tako|e krajnje neravnomerno raspore|ena. On ukazuje nademokratski deficit u sistemu institucija posredstvom kojih se upravlja tokovimadohotka i bogatstva na nivou sveta ili bar posredstvom kojih se ti tokovi reguli{uodnosno na njih vr{i organizovan uticaj. On smatra da su u svetu koji je optere-}en tako drasti~nim neravnomernostima u raspodeli potrebne velike preraspo-dele, ali da su u postoje}oj konstelaciji politi~ke mo}i {anse za takvu preraspode-lu zanemarljivo male. Za velike preraspodele bila bi potrebna dalekose`na demo-kratizacija sveta, a to sa svoje strane zahteva toliku preraspodelu politi~ke mo}ikakva se uz zate~ene odnose ne mo`e ni zamisliti. Moglo bi se dodati, a autor bise sa tom opaskom verovatno saglasio, da je sama postoje}a neravnomernost uraspodeli mo}i smetnja za njenu preraspodelu: ona bi podrazumevala da se mo}u najve}em stepenu smanji upravo kod onih koji je imaju najvi{e, a oni to ne}edozvoliti jer im to nije u interesu i jer ih sama nagomilana mo} osposobljava dasvoj interes, upravo u smislu o~uvanja mo}i sa kojom su se zatekli, sasvim delo-tvorno i za{tite.

Milanovi} vidi savremeni svet kao stani{te i popri{te plutokratije. Bogati vla-daju ne samo resursima nego krupnim, opredeljuju}im politi~kim odlukama;politika u krajnjoj liniji nije mnogo vi{e od sebi~ne i beskrupulozne igre finansij-skih uticaja i ni~im obuzdanog novca. U me|unarodnoj trgovini {titi se intelek-tualna svojina i caruje protekcionizam u sektorima za koje interes imaju razvije-ni, dok se sektori u kojima se izvesnim uporednim prednostima ili prosto mo-gu}nosti ekspanzije i izvoza mogu nadati nerazvijene zemlje – brutalno izla`u ve-trometini svetske konkurencije sa ubita~nim hazardima definitivne propasti.Upravlja~ki organi me|unarodnih institucija su ili reprezentativni, u kom slu~a-ju nisu relevantni, ili su relevantni, u kom slu~aju su daleko od demokratske re-prezentativnosti. Ovo je ta~ka na kojoj autor postaje povi{eno radikalan, i to umeri u kojoj ~ovek mog razumevanja sveta (a mo`da i mojih godina) ne mo`e vi-{e da ga sledi. Sve su to zaklju~ci izvedeni iz nekih dubljih, elementarnijih premi-sa, ali na tom ne{to udaljenijem nivou mogu se odabrati i druk~ije konfiguracijepremisa, takve koje bi vodile nesravnjeno manje radikalnim zaklju~cima.

Milanovi} citira ve}i broj autora koji zastupaju iste stavove, ali nema sumnjeda se lako mo`e na}i ogroman broj drugih autora koji dokazuju dijametralno su-protne stavove. Jedan od autora na koje se poziva sa ne{to vidljivijom naklono-{}u je i J. Stiglitz, ali se zna da nemali broj pisaca smatra da njegove stavove trebaprihvatiti cum grano salis. Ono {to se Milanovi}u mora priznati jeste da na ne-kom fundamentalnom nivou postoji skup elementarnih premisa iz kojih se dajuizvesti zaklju~ci koje prezentira i obrazla`e. Ali, broj mogu}ih premisa je ogro-man a broj onih na kojima mo`e da se izgradi koherentna slika normativno po-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

214

Ljubomir Mad`ar

stavljene raspodele – sasvim ograni~en. Izbor premisa name}e se ne samo kaomogu}nost nego i kao nu`nost, a samim tim je implicirana i neizbe`na doza pro-izvoljnosti. To je ona okolnost koja je nazna~ena u prethodnom pasusu a sastojise u {irenju i podizanju obuhvata analize, pri ~emu se kompozicija premisa men-ja u prilog subjektivnih procena a na u{trb tvrdih empirijskih ~injenica. Ma koli-ko ina~e va`ne i nezaobilazne, empirijske datosti nisu, uostalom, ni dovoljne zaodgovor na najzanimljivija pitanja koja mogu da nas zaokupljaju. Ta pitanja nasi protiv na{e volje odvla~e u sfere normativnog, a to }e re}i u domen odvojen odiskustvenih svedo~anstava i odsudno pomeren u beskrajna podru~ja (ni u komslu~aju nedozvoljene!) metafizike.

Celu analizu kao da sna`no pro`ima dominantan i lako uo~ljiv vrednosnisud po kome su prevelike razlike u raspodeli odbojne i neprihvatljive. Do te ta~kemogu bez te{ko}a da ga pratim. Jednakost je doista velika dru{tvena, pa ~ak i mi-krosocijalna vrednost; uz ostale uslove jednake, svet jednakih odsudno je superi-oran u odnosu na svet dohodovno ili politi~ki ili u pogledu drugih dezideratame|usobno izdiferenciranih. Me|utim, ostali uslovi nisu jednaki. Ako se zbog in-sistiranja na jednakosti mora – dakako, sve u nekim granicama – previ{e ({ta godto zna~ilo) `rtvovati na planu slobode i/ili efikasnosti, onda se pokazuje da jed-nakost mo`e da ima previsoku cenu i da njeno forsiranje preko neke mere poti-skuje dru{tvo (i svet) na ni`e nivoe izvesnog jako {iroko shva}enog blagostanja.Milanovi} bi bio u pravu kad bi rekao da on i ne insistira na preteranoj, jo{ man-je na potpunoj jednakosti, nego samo na izvesnoj korekciji postoje}ih nepodno-{ljivo produbljenih nejednakosti. No, i tada se postavlja pitanje cene; nije zaga-rantovano da i za manja pomeranja u pravcu jednakosti automatski va`i da suodgovaraju}e koristi ve}e od prate}ih tro{kova. Valjda je najduhovitija u ovompitanju Rawlsova (1997/1971/, ss. 60-1 i 65-83; v. i Horvat 1984/1982/, ss. 181-93; utisak je prikaziva~a da je u ovom drugom izvoru Rawlsov II princip pravi~-nosti izlo`en koherentnije i preciznije nego kod samog Rawlsa) ideja da nejedna-kosti valja prihvatiti jer bez njih nema proizvodno delotvorne motivacije, ali daone treba da idu samo do granice do koje omogu}avaju pobolj{avanje ekonom-skog polo`aja najlo{ije plasiranih ~lanova u datoj zajednici. Na skupinu dr`avakao ~lanica me|unarodne zajednice ovaj bi se princip primenio mutatis mutan-dis.

Milanovi} je dovoljno obazriv, a zasigurno i dovoljno uman, da ne tvrdi da jestvaranje bogatstva, kad se odvija jako neravnomerno (po pojedincima, regioni-ma, dr`avama, gradovima u odnosu na sela...) samo po sebi nemoralno, ali seima utisak da u na~inima na koje su se u pro{losti oformile velike razlike u bogat-stvu i dohotku – vidi dosta toga {to je u sukobu sa moralom. Taj utisak nije rezul-tat nekih njegovih eksplicitnih propozicija, nego se name}e vi{e iz tona (tenor)

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

215

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

koji u njegovom tekstu preovla|uje kad govori o dubokim i drugim razlikama usavremenom svetu. Odlu~an i odse~an ton kojim govori o plutokratskim konfi-guracijama i njihovim dugim pipcima u savremenom svetu doziva u se}anje jed-nu davno zaboravljenu, u dalekoj mladosti ~itanu knjigu J. \onovi}a pod naslo-vom Crnci i Crnogorci u kojoj je re~ o mnogim bogata{ima i prate}im nepravda-ma, a u kojoj iza svakog bogatstva stoji ni{ta manje nego nekakvo brutalno ubi-stvo. Sintagma doziva u se}anje ovde je smotreno upotrebljena, jer Milanovi}, na-ravno, nije na tim dru{tvenofilozofskim pozicijama. Ovom metaforom htelo seukazati na ipak povi{enu dozu radikalizma koja }e mnoge vrsne intelektualceodu{eviti, ali koju, ovakav kakav sam, ne mogu da apsorbujem.

O radikalizmu koji je {iroko dopadljiv ali sigurno nije univerzalno prihvatljivkao da govori i jedna „insajderska informacija“: taj utisak kao da potvr|uje i ne-koliko knjiga koje mi je iz SAD poslao o brutalnostima kolonijalne eksploatacije.A o kolonizaciji, pored krajnje kriti~kog i osu|uju}eg mi{ljenja, postoji i ono di-jametralno suprotno. Kad sam u Etiopiji bio u prilici da govorim o odnosimaEritreje i drugih delova zemlje, gotovo redovno sam imao prilike da ~ujem „Lakoje njima, oni su u svojoj pro{losti imali iskustvo i razvojni impuls kolonizacije“.Doista, ko bi mogao uverljivo da doka`e da bi Afrika bila na vi{em nivou razvojada nije bilo njene kolonijalne pro{losti; najmanje je razvijena ona afri~ka zemljakoja nije bila kolonija. SAD, danas i dugo ve} najmo}nija ekonomska sila, ne sa-mo da u svojoj pro{losti nije imala kolonije, nego je u najve}em delu njenog ne-porecivo uspe{nog razvitka spoljna trgovina igrala sasvim marginalnu ulogu.Pretpostavka je da zemlje ne mogu me|usobno da se eksploati{u ako izme|unjih nema trgovine i finansijskih tokova koji su za trgovinu funkcionalno vezani.

Sve {to je u smislu prezentacije jednog alternativnog gledi{ta dosad re~eno uovom odeljku, a posebno u prethodnih pet pasusa, ne bi smelo da se shvati kaoneko pobijanje Milanovi}evih stavova, jer o tomi i nije re~. To je, naprotiv, skicajednog druk~ijeg gledanja na ekonomske nejednakosti u svetu i procese njihovogprodubljivanja. I opet, druk~ije gledi{te plod je druga~ijih polaznih premisa, odkojih dobar broj nije empirijske naravi nego je stvar subjektivnih uverenja (pred-rasuda – ?) i dovoljno razli~itih ishodi{nih procena. Drugim re~ima, re~ je o mo-joj metafizici koja se na ovoj ta~ki suprotsavlja Milanovi}evoj. Sa napomenom dabi njegova – ba{ zbog toga {to je, uz ostalo, i tako akribi~an i, ~ini se, neumoranempirijski radnik – njegova metafizika mo`da ipak bli`a stvarnosti, pa tako(eventualno) i verodostojnija.

Neki smatraju da i na nivou pojedinaca i na nivou razli~ito definisanih gru-pa, pa ~ak i ~itavih zemalja, uspeh i rezultat strogo prate zalaganje, napor, predu-zetni{tvo, u~enje, dobro prilago|avanje i razne druge komponente (visoko) kva-litetnog privre|ivanja. Iz takvog razumevanja razvojnih procesa sledi da sve {to

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

216

Ljubomir Mad`ar

pojedinac, grupa, zemlja... imaju predstavlja zaslugu za dobar rad i mudroupravljanje. Ako je neko zaostao u razvojnoj trci, mora da je u nekim va`nimkomponentama aktivnosti i delovanja neuspe{an, nedovoljno agilan i/li nespo-soban. Takvo gledi{te Milanovi} bi odlu~no odbacio, a i ja bih mu se u pobijanjutakvog tvr|enja odlu~no pridru`io. U svim ljudskim pregnu}ima, pored zalagan-ja, znanja, hrabrosti, dobrog snala`enja u nepredvidivim okolnostima... uloguigra i konstelacija objektivnih okolnosti u kojima se zateknu subjekti razmatra-nih aktivnosti. Jednostavno re~eno, veliku ulogu u dometima bilo kakvih aktiv-nosti ima i sre}a. Jedan svoj kra}i tekst nedavno sam zavr{io rekav{i da ~oveku nipamet ne poma`e ako ga sre}a izda. U svetlosti sre}e, koja igra krupnu ulogu i uglobalnim, planetarnim razmerama, ogromne nejednakosti u savremenom svetudoimaju se zaista kao jedna vrsta tragedije, kao ne{to {to savremeni svet ne bismeo da trpi. Kad istinski uzmem u obzir taj nesporni ~inilac sre}e, pozicija po-~inje primetno da mi se menja i da se pomera u pravcu Milanovi}eve, u odnosuna koju je iznesena kao alternativa.

Pa ipak, sumnje i nepristajanja javljaju se i nakon tog uvida. [ta bi ve}e prera-spodele zna~ile za razvojnu motivaciju zemalja koje bi se na{le u polo`aju da pri-maju transfere? U analizi razvoja postalo je op{te mesto da zemlja svoj akumula-cioni napor smanji otprilike za onoliko koliko joj, u raznim oblicima, iznosi me-|unarodna pomo}. Tu je, zatim, i pitanje velikih zloupotreba i svekolikih potkra-danja u njenom kori{}enju. Postalo je poslovi~no navo|enje primera u kojimado krajnje namene nekog me|unarodnog transfera stigne tek sme{no mali nje-gov procenat. Na tokovima me|unarodnih transfera znala je toliko puta da sedobro zanima i me|unarodna i doma}a birokratija. Protiv me|unarodnog po-ravnavanja dohotka govori i jedan mo}an argument koji je, dodu{e govore}i opreraspodelama unutar dr`ava, u raznim formama i kontekstima razvijao Hayek(1998/1960/ passim, posebno ss. 81-94, 133-44, 261-75). Naime, kako god da seradikalno poravna dohodak i kakva god da su pravila, ako se procesi privre|ivan-ja odvijaju u okvirima koji su tim pravilima definisani, neminovno }e se po iste-ku ne tako dugog vremena pojaviti znatne razlike me|u relevantnim akterima.To bi zna~ilo da bi se u ne ba{ dugim razmacima pojavila potreba eksternog, iz-vansistemskog i pravilima suprotstavljenog intervenisanja u raspodelu dohotka i,verovatno, bogatstva. To bi imalo za posledicu redovne udare na pravila i takostvorilo institucionalnu nestabilnost, koja zasigurno predstavlja najve}u po{astza tr`i{ne privrede, a verovatno i ne samo za njih.

Me|unarodna iskustva sa tokovima redistribucije koji treba da ubla`e prete-rane razlike u raspodeli nisu ba{ ohrabruju}a. U se}anje dolazi jedno veliko save-tovanje u Svetskoj banci na kome je nose}a tema bilo odsustvo bilo kakvog uspe-ha u oceni, izboru i implementaciji velikih me|unarodnih projekata koji su iza

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

217

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

sebe imali i me|unarodno obezbe|enu (uglavnom preko Svetske banke i njenihafilijacija) finansijsku konstrukciju. Ukratko i najneposrednije, postoji li primerijedne zemlje koja se posredstvom me|unarodne pomo}i, nepovratne ili povrat-ne, dohvatila uspe{ne i trajno odr`ive razvojne putanje? Ako je ovo rezonovanje i~injeni~ko pozivanje makar delom ta~no, sledilo bi da me|unarodni transferi,eventualno i u formi mekih zajmova, nisu odgovor na obespokojavaju}e pitanjekako prevazi}i razvojna uru{avanja relativno (ali i apsolutno) osiroma{enih ze-malja. Ovo li~i na neku teoremu nemogu}nosti: svetska sirotinja ne mo`e da seizvu~e iz svoga beznadnog statusa ni sama ni uz ne~iju pomo}. Moraju li i naroditu i tamo da propadaju i nestaju sa svetske pozornice, kao {to je slu~aj sa neprila-go|enim pojedincima ili izumrlim vrstama?

Argumentacija u prethodnom pasusu je mo`da neopravdano zao{trena. Mi-lanovi} o~igledno insistira na me|unarodnoj preraspodeli dohotka, ali je njegovakoncepcija daleko od toga da se svede na puko uzimanje od onih koji imaju i pre-bacivanje uzetog razvojno hendikepiranim zemljama. Ovo daje priliku da mu seoda priznanje u uputi kompliment u delu preporuka koje, dodu{e, podrazume-vaju preraspodelu na ra~un bogatijih zemalja, ali sadr`e doista ma{tovite dodat-ne osobenosti koje se doimaju kao dopadljiva profesionalna inovacija a koje biipak mogle, ako bude sre}e, ako ne da aktiviraju jedan broj razvojnih procesa aono bar da ih olak{aju. Ni{ta spektakularno ali u nau~nom smislu inovativno a saprakti~ne ta~ke gledi{ta dovoljno korisno. I kad krene putem izvesnog neslagan-ja, prikaziva~ se neizostavno vra}a pohvalama i odobravanjima. Neobi~na ali ori-ginalna i celishodna inovacija ugra|ena je u mehanizam alokacije me|unarodnepomo}i; inovacija je takva da Milanovi}ev koncept znatno udaljava u odnosu naone na koje smo navikli a ~ini ga, reklo bi se, o~evidno superiornim. On je eko-nomista nagla{enog egalitarnog uklona, kao {to bi to bio svaki obave{teni profe-sionalac pod uslovom da politi~ki ishodovano poravnavanje raspodele ne ide nau{trb razvojnog potencijala privrede. On predla`e da u alokaciji me|unarodnihtransfera kriterij na bude per capita BDP, {to je konvencionalno kori{}eni stan-dard, nego prose~ni BDP gornjeg decila u raspodeli dohotka. Na taj na~in bivajuu alokaciji transfera favorizovane zemlje sa egalitarnom raspodelom dohotka; si-roma{ne zemlje sa nagla{eno neravnomernom raspodelom ima}e relativno visokprosek za gornju decil i bi}e diskvalifikovane ili }e se u manjem stepenu kvalifi-kovati za uklju~enje u raspodelu transfera. Jednako je ma{tovita i druga mogu}-nost korigovanja per capita GDP u traganju za pravi~nim i podsticajnim kriteri-jem raspodele; sastoji se u tome da se GDP po glavi koriguje odnosom samog togproseka i medijane u odgovaraju}oj distribuciji GDP. Kad je nejednakost velika,prosek je znatno ve}i od medijane, pa oni sa visokim stepenom nejednakosti ula-ze u alokaciju transfera sa odgovaraju}im per capita pokazateljem znatno korigo-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

218

Ljubomir Mad`ar

vanim navi{e, {to ~ini osetno nepovoljnijim njihov polo`aj u distribuciji me|u-narodnih transfera.

Ovo je kontekst u kome se kao savr{eno ta~na i razlo`no plasirana ~ini op-servacija da me|unarodni transferi, iskazani i raspodeljeni u dolarima ili nekojdrugoj valuti razvijenog sveta, dobijaju dodatnu snagu i potencijalni ekonomskiu~inak zahvaljuju}i ~injenici da se doma}e cene u nerazvijenoj zemlji jako razli-kuju od cena razvijenih zemalja i da u zemljama primaocima dolar mo`e da kupidaleko ve}u koli~inu realnih dobara nego u zemljama davaocima iz kojih poti~e.Veran svojoj opredeljenosti da svoje propozicije i empirijski potkrepi, autor dajei empirijsku ocenu tog svojevrsnog multiplikatora; za jednu varijantu autorovihprora~una multiplikator iznosi ~itavih 3,7. Ispostavlja se da je korist koju od po-mo}i imaju siroma{ne zemlje-primaoci maltene ~etiri puta ve}a od tro{ka koji poosnovu izdvajanja me|unarodne pomo}i imaju davaoci. Tako se pokazuje da jepreraspodela dohotka posredstvom koje se su`avaju me|unarodne nejednakostine igra sa nultom sumom, kakvom se pokazuje u konvencionalnoj percepciji, ne-go u stvari igra sa pozitivnom sumom. Naravno, najve}i deo vi{ka koji generi{eova igra ide siroma{nim zemljama kao korisnicima transfera, ali u meri u kojoj irazvijene zemlje imaju interesa za smanjivanje drasti~nih nejednakosti u svetskojraspodeli, odgovaraju}u korist ostvaruju i one. Interes za ve}om jednako{}u mo-gao bi da proistekne iz okolnosti da su velike nejednakosti bremenite konflikt-nim potencijalom i drugim, mahom srodnim, hazardima nastajanja ve}ih me|u-narodnih poreme}aja koji bi velike {tete mogle da nanesu i razvijenom svetu, pa ida ga neugodno unazade u njegovom razvojnom pregnu}u.

U svojoj neporecivoj objektivnosti autor citira stavove onih uglednih autorakoji smatraju da nejednakost nije nepo`eljna karakteristika razvojnog procesa ida ne treba da preokupira razvojnu politiku. U tim refleksijama mnogi }e, nasu-prot njemu, videti manje ili vi{e udaljen eho sopstvenih preokupacija. Milanovi}to mi{ljenje, dakako, ne deli i, pozivaju}i se i na literaturu, iznosi ~etiri razlogazbog kojih bi nejednakost morala da ima svoje istaknuto mesto u koncipiranjurazvojne strategije i vo|enju ekonomske politike. Prvi se sastoji u uverenju, ieventualnom saznanju, da nejednakost usporava privredni razvoj. Drugi je uskopovezan sa prvim ali ga valja izdvojiti jer se svodi na neefikasnost u konvencio-nalnom, stati~kom smislu: za nejednakost se, naime, veruje da je izvor razli~itihformi tr`i{nih otkaza. Tre}i se izvodi iz individualnih funkcija korisnosti: u meriu kojoj potro{a~i imaju averziju prema nejednakosti, neki indikatori neravno-mernosti raspodele mogli bi da se na|u kao argumenti funkcija korisnosti, na-ravno da negativnim odgovaraju}im parcijalnim izvodima. ^etvrti razlog je mo-ralnofilozofski i politi~kofilozofski a sastoji se u prepoznavanju nejednakosti kaooblika socijalne patologije – kad nejednakost u jednoj zajednici prevr{i odre|enu

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

219

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

meru, ta zajednica prestaje da bude jedinstvena i poluti se, zapravo, na dve zajed-nice (uz konfliktni potencijal koji mo`e da ugrozi takvo raspolu}eno dru{tvo kaocelinu).

4.2. TEORIJSKA NADGRADNJA: DALJI OSVRT NA DOMETE I OGRANI^ENJAPRERASPODELE

U polemisanju sa onima koji su protiv me|unarodnih transfera i politi~ki in-spirisanih akcija upravljenih na obaranje me|unarodne nejednakosti, autor, na-ravno, bira svoj specifi~ni ugao gledanja iz koga slede i odgovaraju}i argumenti. Isam on je svestan ~injenice da postoje i drugi i druk~iji uglovi, sa su{tinski razli~i-tom argumentacijom koja je u samoj osnovi tih dijametralno suprotstavljenihgledi{ta. Napred je re~eno da veliki broj apriornih opredeljenja i subjektivnihprocena nema svoj ~vrst oslonac u nekakvim iskustvenim svedo~anstvima nitipostoje neki drugi ubeljivi na~ini posredstvom kojih bi moglo da se poka`e da sujedni dokazi i izvo|enja ta~ni a drugi pogre{ni. Kad bi to bio slu~aj, onda takorazli~iti i direktno opre~ni sudovi ne bi ni koegzistirali; davno bi bilo dokazano{ta je u tom polemi~kom suprotstavljanju pogre{no i imali bismo posla sa jednimjedinstvenim, lepo usagla{enim i potpuno konzistentnim skupom iskaza.

U delu u kome pobija Rawlsovo stanovi{te da me|unarodni transferi kaosredstvo za ubla`avanje nejednakosti u na~elu nisu po`eljni samo je indirektno idonekle „pobijeno“ njegovo stanovi{te da razlike u dohotku i bogatstvu pred-stavljaju, uz ostalo, i rezultat izbora ili, bolje re~eno, nesagledivo {irokog agregataindividualnih izbora u formiranju {tednje, kori{}enju dokolice i ~ega sve ne. Lju-di, npr., imaju pravo da odaberu vi{e dokolice i manje {tednje, rizika, investiran-ja, u~enja... , te, shodno tome, i ni`i dohodak, ali potom nemaju pravo da isti~ukao nepravdu ono {to je proisteklo iz njihovog vlastitog izbora. Milanovi} je, da-kako, u pravu kad zauzima stav da se svetske nejednakosti u bogatstvu i dohotkune mogu u celosti, pa ~ak ni prete`no, pa mo`da ne ni u visokom stepenu obja-sniti individulnim izborima, ali ni taj ~inilac, kao izraz nacionalno izdiferencira-nih tradicija i kultura, ne mo`e se u potpunosti odbaciti. Milanovi} kritikuje iRawlsov ustupak, njegovo kvalifikovano odstupanje od na~elnog neprihvatanjame|unarodne preraspodele. Rawls, naime, ~ini ustupak i dozvoljava me|una-rodnu pomo} zemljama koje poku{avaju da se i{~upaju ispod tiranije i izgrade„pristojne“ (decent) politi~ke aran`mane. Milanovi}eva kritika se sastoji u tome{to su isklju~ena dru{tva koja ne vode tu borbu za „pristojan“ demokratski pore-dak, tvrde}i da dru{tva i dr`ave, odnosno politi~ki poreci nisu isti i da istrajavan-je autoritarnog poretka nije dokaz, pa ni znak podudaranja {irokih politi~kihopredeljenja dru{tva kao celine i autoritarne elite koja njime upravlja. I to aprior-no uverenje moglo bi se staviti pod znak pitanja. Empirijski gledano i ~isto im-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

220

Ljubomir Mad`ar

presionisti~ki registrovano, malo je autoritarnih re`ima koji nisu u {irem dru{tvuimali jaku podr{ku ili bar neki vid pozitivne pasivne tolerancije. Ne bi, npr., tre-balo da bude ikakve sumnje da je pokojni predsednik Tito za svog `ivota bio i po-dr`avan, i voljen, pa ~ak i obo`avan. Autoritarni poredak je ~esto nametnutkrupnim geopoliti~kim konstelacijama i zaista nije stvar izbora; ali kad se on ve}nametne kao ultimativno re{enje u politi~koj organizaciji dru{tva, nije svejednokakva }e se li~nost na}i na vrhu upravlja~ke hijerarhije. Ako je ve} data ~injenicada se autoritarnost ne da izbe}i, ne mo`e se isklju~iti mogu}nost da se na uprav-lja~kom vrhu na|e i li~nost koja zaslu`uje odobravanje i podr{ku. Ta se podr{ka,me|utim, pretvara u smetnju za demokratizaciju dru{tva kad se ona na|e kaota~ka na istorijski zadatom dnevnom redu. To je situacija u kojoj, uprkos uskla-|enosti upravlja~kog vrha i naj{ire dru{tvene baze, ima mesta me|unarodnoj po-dr{ci procesu demokratizacije. Evo kako se do{lo do podr{ke Milanovi}evom sta-vu ali uz bitno druk~iju, maltene preokrenutu argumentaciju. Ovaj zaklju~ak je,u odnosu na njegov, ispao jo{ radikalniji: procese demokratizacije treba pomo}i~ak i tamo gde je postojala {iroka dru{tvena podr{ka autoritarnom poretku, do-zvoljavaju}i da autoritarna elita nije uvek u sukobu sa naj{irom dru{tvenom za-jednicom.

Protiv me|unarodnih preraspodela, pa tako i protiv Milanovi}eve argumen-tacije, mo`e se navesti mnogo ja~i argument, a to je ve} istaknuti demotivacioniu~inak preraspodela. U meri u kojoj strana pomo} demobili{e sopstvene razvojnenapore, njen rezultat mo`e da bude op{te malaksavanje ili makar ograni~avanjetempa rasta koje u krajnjoj liniji i u neizbe`nom dinami~kom kontekstu potisku-je i one najsiroma{nije zemlje u lo{iji polo`aj nego {to bi bio onaj u kome bi sop-stveni napor bio maksimalno stimuliran. Postoji li zemlja kojoj su me|unarodneinjekcije dopunskih sredstava omogu}ile uspe{an rast? Indikativan je ve} pome-nuti primer prethodne Jugoslavije koja je primila ogromna dopunska sredstva,~iji je rast petnaestak godina izgledao veoma uspe{an, a ipak se cela ta epohalnadogodov{tina zavr{ila gorkim saznanjem da takav rast nije (bio) dugoro~no odr-`iv. Ovim se otvara jedno jo{ {ire pitanje me|unarodne intervencije u usmera-vanju razvoja. Ako je preraspodela neproduktivna ili ~ak kontraproduktivna upodsticanju razvoja nerazvijenih zemalja, postoji li ikakva politika koja bi ih u di-nami~kom kontekstu pribli`ila razvijenim, tj. koja bi uklonila postoje}e zastra{u-ju}e jazove u nivou razvitka? Dobija se, makar tek kao preliminarni, sud da siro-ma{ne zemlje same ne mogu da u potrebnom stepenu (potrebnom radi prevla-davanja postoje}ih jazova) ubrzaju svoj razvoj, a da im ni me|unarodna pomo}u tome ne mo`e da pomogne.

Ovo je krajnje pesimisti~an zaklju~ak, svakako potpuno opre~an Milanovi}e-vom rezonovanju. On bi mo`da podrazumevao i ranije natuknut nestanak izve-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

221

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

snih dru{tava sa globalne svetske pozornice. Prepu{taju}i se opet metafizi~komuzletanju, zaklju~ak deluje drasti~no i neprihvatljivo, ali je sigurno da je u istorijisveta takvih epizoda bilo mnogo i da vi{e nema mnogih naroda i plemena ~ije jepostojanje registrovano ~ak i u pisanoj istoriji. U ovom svetu spekulacija ima ipaki vedrijih nijansi. Mogla bi se prihvatiti nada da }e iz obimnog iskustva razvije-nog sveta i me|unarodnih institucija sa potpomaganjem razvoja nerazvijenih ze-malja biti izvu~ena neka nova saznanja o tome kako ubrzati razvoj nerazvijenih.To je utoliko izglednije {to razvijeni svet mo`e rastu}u svetsku sirotinju sagledatikao izvor politi~ke nestabilnosti i kao pretnju za svoj sopstveni opstanak; mo`da}e se na}i na~ini da se ubla`e demotivacioni u~inci transfera i da svet bogatih po-radi na smanjivanju postoje}ih razvojnih diskrepanci, makar i po cenu izvesnog`rtvovanja sopstvenog razvoja. Pre nego {to ova argumentacija po~ne da zvu~ikao Milanovi}eva, {to bi zna~ilo menjanje stava i vidljivu nekonzistentnost, nekabude ukazano na jedan oblik podr{ke razvoju siroma{nijih zemalja koji se upraksi pokazao kao vrlo uspe{an. On se sastoji u tome da bogate zemlje, umestoda transferima i me|unarodnim prelivanjem dohotka popravljaju nivo standar-da i blagostanja nerazvijenih, pripuste ove potonje pod povoljnim uslovima nasvoja tr`i{ta i da im pru`e mogu}nosti da same zarade dohodak umesto da se na-vikavaju na primanje gotovinskih alimentacija. To bi bio model podr{ke kakav jeprimenjen u Taiwanu, a u novije vreme vrlo uspe{no testiran u Sloveniji i mo`dau Slova~koj.

Umesno je skrenuti pa`nju na autorovo razlaganje moralnih razloga za po-mo} siroma{nim (pojedincima, grupama...). To je vanredno interesantno {tivokako za one koji dele njegove stavove, tako i za one koji }e mu se energi~no su-protstaviti. Za obe grupe ~italaca taj tekst }e biti privla~an i misaono inspirativan.Neki od nas }e sa velikom skepsom do~ekati njegovu ideju da se u nekakvim pro-{lim nepravdama (kolonizacija, proizvoljno povla~enje granica za novonastaledr`ave...) na|e moralni oslon za redistributivne intervencije u aktuelnoj svetskojraspodeli dohotka. Prvo, to je informaciono (i spoznajno, algoritamski...) tolikozahtevan problem da }e ga mnogi od nas skeptika locirati daleko iza graniceostvarivosti; kad toliko problema imamo sa merenjem sada{nje raspodele, ko }erazmrsiti izukr{tane i mnogostruko prepletene niti davno minulih, nikad mere-nih i vremenom posve zaboravljenih odnosa u raspodeli. Ovde bi se po svoj prili-ci javilo ne{to {to bi moglo da se nazove velom zaborava (the veil of oblivion, poanalogiji sa Rawlsovim the veil of ignorance). Drugo, me|unarodne interakcije ni-su, po svemu sude}i, imale karakter igre sa nultom sumom, nego je to bila igra sanespornom i veoma zna~ajnom pozitivnom sumom. Da je ta suma pozitivna vidise po tome {to su kolonizatori o~igledno bili motivisani ekonomskim efektima u{irenju svojih poseda a {to se kod biv{ih kolonija i dan-danas zapa`a pozitivna

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

222

Ljubomir Mad`ar

korelacija (ili je to samo subjektivna percepcija?) izme|u opsega kolonijalnog is-kustva i aktuelnog nivoa razvijenosti. Kod igara sa pozitivnom sumom te{ko je„istorijsku nepravdu“ i koncepcijski odrediti a kamoli je izmeriti sa nekakvomdozom operativne upotrebljivosti. Tre}e, i sam poku{aj da se ustanove i eventual-no ~ak kvantifikuju nekakve pro{le „nepravde“ ne bi mogao da ne izazove ozbil-jne sada{nje konflikte, pa bi tako od tog pregnu}a bilo (znatno) vi{e {tete negokoristi. ^etvrto, u ba{tinu nepravedne pro{losti autor svrstava i akumuliraneprednosti (bogatstvo, razni oblici mo}i...) koji su rezultat nejasnih i nedovoljnoartikulisanih pravila, a posebno njihovog nepridr`avanja. Kao i na ve}ini logi~-kih bifurkacija koje se karakteri{u mogu}no{}u prihvatanja alternativnih premi-sa, i ovde bi polazna osnova mogla posve druk~ije da se formuli{e. Najpre, da lisu pravila bila ba{ toliko nejasna i ako jesu da li su mogla toliko da doprinesu ne-jednakostima u svetu? Potom, da li su za nesavr{enost pravila odgovorne samonerazvijene zemlje ili su ona stvar jedne {ire odgovornosti sveta kao celine? Naj-zad, da li su pravila kr{ili samo razvijeni i bogati ili je distribucija tih prekr{aja iprekora~enja mogla da bude i druk~ija? Ovo je jo{ jedna ilustracija neuobi~ajenestimulativnosti Milanovi}evog teksta: sa ogromnom ve}inom njegovih nalazaprosto je nemogu}e ne slo`iti se, ali i tamo gde iskrsnu jasna neslaganja, pokazu-je se nesvakida{nja podsticajnost njegovog teksta za nova i druk~ija razmi{ljanja.

Milanovi} je dosta analiti~kog napora – i to onog prefinjenog i vrhunskog, sakojim se odavno i na{iroko afirmisao – ulo`io da poka`e koliko je neravnomernai sa poimanjem demokratije neusagla{ena distribucija uticaja na upravljanje me-|unarodnim finansijskim institucijama, pre svega Svetskom bankom i, jo{ vi{e,MMF-om. Sa njemu svojstvenom akribijom i minuciozno{}u ustanovljeno je daje ta distribucija zapanjuju}e neravnomerna, daleko neravnomernija nego distri-bucija (na svetskom nivou) stanovni{tva, pa i samog BDP-a. Moram re}i da setim nalazom nisam dao impresionirati. Ne vidi se za{to bi upravlja~ka prava fi-nansijskim institucijama bila distribuirana ikako druk~ije sem shodno u~e{}imau njihovom osniva~kom kapitalu. Indikativno je da autor ~ak ne daje niti in-formacije o tim u~e{}ima, a kamoli da ih razmatra kao jednu alternativu za ras-podelu upravlja~kih prava. Pretpostavljam da je raspodela u~e{}a u kapitaluSvetske banke i MMF-a osetno neravnomernija nego {to je distribucija svetskogBDP-a, pa dr`im da tu distribuciju treba da sledi i raspodela upravlja~kih ovla-{}enja, pa i fakti~kih uticaja. Nije jasno kako bi druk~ije mogla da se obezbedi ra-cionalna alokacija kredita i odgovorna upotreba ostalih sredstava. Na ra~un ovihinstitucija ionako se sru~ila silna, mahom opravdana, kritika; treba se samo setitiMetzlerovog izve{taja. Insistiranje na „pravima“ onih koji koriste sredstva ume-sto na korporativnim ovla{}enjima onih koji su isfinansirali kapital, bilo bi istokao i zastupati tezu da jedni treba da piju a drugi da pla}aju. Tako|e bi bilo ekvi-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

223

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

valentno aran`manu putem koga bi poslovnim bankama upravljali ne oni koji suobezbedili njihov kapital nego oni koji koriste kredite; takav sistem smo imali uSFRJ i nije se pokazao kao odr`iv. Cinik bi rekao, kao {to bi mnogi to energi~noodbili, da sama nepovoljna ekonomska situacija nerazvijenih zemalja automatskidiskvalifikuje te zemlje za nekakvo ozbiljnije u~estvovanje u upravljanju finansij-skim institucijama. Prihvatanje platforme na kojoj bi bila znatno uve}ana uprav-lja~ka prava onih koji koriste kredite i kod me|unarodnih institucija se zadu`ujune bi valjda bilo dobro ni za same te du`nike. Prvo, u takvom aran`manu izosta-la bi motivacija za racionalno upravljanje pribavljenim sredstvima: interes du-`nika nije identi~an sa interesom institucije kod koje se zadu`uje. Drugo, pozna-to je da siroma{ne zemlje du`nici nemaju bogzna kakvu ekspertizu, pa efikasnaupotreba sredstava ne bi mogla da se osigura ~ak i da nema problema sa motiva-cijom.

Te{ko se nailazi na, uostalom tanu{ne i drugorazredne, slojeve neslaganja, ada se odmah posle njih ne dospe u {iroke prostore neodoljive prihvatljivosti Mi-lanovi}evih sudova i zaklju~aka. Tako se ve} na ovom koraku, neposredno po iz-ra`avanju sumnji u neke njegove spekulativne uzlete, da bi bili zamenjeni tako|espekulativnim alternativnim konstrukcijama, za njegove dalje ideje mora izrazitii odobravanje i pohvala. Takva je njegova ideja organizovanja svetske ankete odohotku ili izdacima i takvom institucionalnom oblikovanju te ankete da onapostane redovna i sa pribli`no jednakim intervalima repetitivna akcija. On ka`eda bi ona mogla da bude postavljena kao ~isto istra`iva~ki posao, bez ikakvihunapred planiranih ekonomskopoliti~kih mera koje bi se na njoj temeljile. No,ipak mudro dodaje da je mala verovatno}a da bi ona ostala i bez, makar i izvede-nih i posrednih, ekonomskopoliti~kih u~inaka. Jedna tako krupna spoznaja ne bimogla da ne izazove i izvesnu akciju. Cognoscere est mutare, kao {to poru~uje de-viza jednog uglednog i svojevremeno uticajnog instituta na kome smo obojicaradili. Tu je i njegova velika, mo`e se re}i veli~anstvena vizija jednog novog, ko-renito promenjenog sveta. On ra~una sa tim da }e se svet kretati ka globalnoj za-jednici i odgovaraju}oj planetarnoj demokratiji, sa mre`om svetskih institucijakoje }e postepeno ali dovoljno energi~no i neumitno preuzimati funkcije od sadadominantnih nacionalnih vlada. To je vizija jednog politi~ki integrisanog sveta ukome }e biti i potrebne volje, i delotvornog redistributivnog instrumentarija idovoljno (uvek nezaobilaznih) resursa za velike preraspodele, zapravo onolikekakve su potrebne da se otklone vapiju}e nepravde ovoga sveta. Mora se re}i da}e ~ak i oni kojima preraspodela nije va`an, ili nije nikako, element vizije po`el-jnog sveta budu}nosti – biti impresionirani ovim smelim, dalekose`nim i plane-tarno dimenzioniranim projektom. Ako ne sadr`inom, oni }e biti impresioniraninjegovom estetikom i njegovom dopadljivom stilizacijom. Jer, lepota i simetrija

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

224

Ljubomir Mad`ar

imaju svoju vrednost nezavisno od poruka kojima su poslu`ile kao okvir za takoelegantnu formalizaciju.

5. ZAKLJU^AK

Ima mnogo razloga za verovanje da je knjiga koja je predmet ovog osvrta je-dinstven doga|aj u svetskoj stru~noj literaturi. Reklo bi se da ona ima sve {to je~ini velikim delom. Tema kojoj je posve}ena istinski je globalna i svetska. Pred-met kojim se knjiga bavi od ogromne je va`nosti za savremeni svet, za njegovusudbinu i za politiku kojom bi se `elelo i eventualno uspevalo na tu sudbinu uti-cati. Pitanja koja se u knjizi raspravljaju nisu aktuelna od ju~e; nije potreban veli-ki napor da bi se do{lo do uverenja, a valjda i uvidelo, da je ovo stalna, da se neka`e ve~ita tema. To je tema za koju u neprekinutom kontinuitetu vlada `iv na-u~ni interes, i to otprilike onoliko dugo koliko postoji i razvija se i sama ekonom-ska nauka. Mnoge knjige koje se bave principima ekonomija zapo~inju sa tri do-bro poznata, klasi~na pitanja: {ta, kako, i za koga proizvoditi. U knjizi se, dakle,obra|uju pitanja koja spadaju u same temelje ekonomske nauke. To su u istovreme i pitanja koja duboko zadiru u socijalne i politi~ke sfere dru{tvenog `ivota.Ona se odnose na onaj skup kretanja i dugoro~nih trendova koji su od presud-nog zna~aja za op{tu stabilnost jednog dru{tva, za opstanak njegovih institucija injegovu globalnu ravnote`u; a svi ovi elementi mogu se grupno okarakterisatikao preduslov, mo`da i kao sinonim, za sam njegov opstanak. Imaju}i sve to uvidu, nije dovoljno da se ka`e da se Milanovi} latio jedne va`ne, nesporno rele-vantne teme. Da bi se iskazao pravi zna~aj teme ove izuzetne knjige, potrebno jemnogo vi{e i daleko ja~ih re~i.

Va`nost teme je tek jedna u nizu izvanrednih osobenosti ove nesvakida{njeknjige. Nemogu}e je ne biti impresioniran njenim sadr`inskim elementima iformalnim svojstvima. Najpre, tu je jedna teorijska osnova koja na takvom pod-ru~ju neizbe`no prerasta u {iroko razvijenu politi~ku filozofiju i, bar na mahove,nagla{eno globalna fundamentalna geopoliti~ka razmatranja. Tu je potom dobroodmeren i sa maksimalnom celishodno{}u odabran sloj metodolo{kih obrazla-ganja: autor ~itaoca obave{tava ne samo o rezultatima nego i o na~inima posred-stvom kojih je do njih do{ao. Milanovi} je jedan od onih autora koji dobro znajuda se bez metodolo{kih obja{njenja ne mogu razumeti empirijski rezultati koje ustudiji prezentira. Primenjena metodologija opisana je sa velikom jasno}om, {tosigurno ne}e iznenaditi one koji su ~itali Milanovi}eve ranije radove. Autor ovogosvrta jo{ traga za odgovorom na svega dva pitanja, a oba su vezana za ~injenicuda Ginijev koeficijent nije invarijantan na broj jedinica za koje se izra~unava po-kazatelj nejednakosti i, posebno, za (mogu}u – ?) implikaciju da bi kod svih vari-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

225

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

janti koeficijenta, uklju~uju}i i one koje pokrivaju sve izvore nejednakosti, mak-simalna vrednost trebalo da bude jednaka jedinici. Ne{to treba da ostane i zausmene rasprave. Razume se da i teorija, i filozofija, i metodologija, i sav onaj ta-nani instrumentarijum bogato razvijene analitike slu`i u krajnjoj liniji da se do|edo pozitivne istine, tj. do empirijskih saznanja o tome kako izgleda raspodelasvetskog dohotka i kakve su dosada{nje i aktuelne tendencije njenih promena. Akoli~ina empirijskih nalaza i dokazanih istina o tome {ta se de{ava u va`nom adelikatnom domenu raspodele – prosto je impresivna, na mahove ~ak te{ka i zaapsorbovanje. Razlog vi{e da se ~italac ne zaustavi na prvom ~itanju ove dragoce-ne knjige. Empirijski nalazi su takvi da zaista donose ~itavu masu novih saznanja.Kod pa`ljivog ~itaoca percepcija sveta nakon ~itanja ove knjige zasigurno ne}ebiti ista kakva je bila pre tog ~itanja. Milanovi}eva knjiga u vezi sa nekim va`nimempirijskim pojavama doslovno otvara o~i. To je utoliko zna~ajnije i utolikovrednije {to su ti empirijski nalazi izvu~eni iz jedne jako nezahvalne (nepouzda-ne, nepotpune, metodolo{ki neujedna~ene, prostorno i vremenski neuporedi-ve...) statisti~ke osnove. Tolika masa spoznaja bila bi podvig i u slu~aju da za toina~e nezahvalno podru~je postoje idealno sre|eni i kompletni podaci; za ~in ot-krivanja tolikih istina na osnovu toliko nezadovoljavaju}e statisti~ke baze trebatek potra`iti pravu re~.

Knjiga je dakle slojevita i strukturno razu|ena. Da bi zadovoljila takve stan-darde kvaliteta kojih se o~igledno dr`ala, ona je morala ba{ takva i da bude. Jer,podru~je na koje se knjiga odnosi i samo je bogato raslojeno i rastegnuto na vi{eistra`iva~ih segmenata od kojih svaki tra`i sopstvenu teoriju i metodologiju. Po-seban kompliment mora se uputiti konciznosti ove knjige i krajnje ekonomi~-nom na~inu na koji je i koncipirana i izvedena. Na svega 162 stranice osnovnogteksta autor je zgusnuo a ipak jasno predstavio gotovo nesagledivu koli~inu em-pirijskih rezultata, a potom i teorijsku, filozofsku i metodolo{ku nadgradnjuneophodnu da se ti rezultati protuma~e. Reklo bi se: ni sa`etijeg teksta ni ve}ekoli~ine materijala koji je u njemu iznesen. Zato je ovaj osvrt toliko op{iran, aipak je daleko od toga da je preneo sve markantne poente, posebno one iz dome-na empirijskih spoznaja, kojima obiluje ova knjiga. Piscu osvrta name}e se utisakda treba reprodukovati skoro sve {to ova vredna knjiga sadr`i. No, tada bi osvrtobimom bio jednak knjizi, ili, po{to nema svako tu plemenitu ve{tinu celishod-nog sa`imanja materijala kakvu ima Milanovi}, osvrt bi opsegom mogao i daprema{i samu knjigu! Zato vrednost ove knjige treba ceniti ne samo po onome{to se u osvrtu uspelo izneti, nego jo{ i vi{e po onome {to knjiga sadr`i a u osvrtjednostavno nije moglo da stane. Ovde se name}e jedna konstatacija koja bi mo-gla da deluje kontradiktorno, i to ne samo na prvi pogled. Po {irini i broju oblastikoje je {to dotakla {to obuhvatila, a posebno po ogromnom empirijskom materi-

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

226

Ljubomir Mad`ar

jalu koji je tako efektno uspela da sa`me, knjiga ostavlja jak utisak jednog enci-klopedijskog rada; s druge strane ona ima samo 162 stranice osnovnog teksta ijo{ 65 stranica dodataka, bele`aka sme{tenih iza osnovnog teksta, spiska literatu-re i indeksa. Ni manjeg obima knjige ni ve}e mase i raznovrsnosti materijala kojije uspela semanti~ki da stegne i obuhvati. Utisak velike a svrsishodne sa`etosti,ekspozitorne gustine i sadr`inskog bogatstva teksta mo`da se najupe~atljivije is-poljava kroz subjektivno iskustvo ~itanja: ~italac je u isku{enju da zabele`i skorosvaku ideju ili rezultat da bi potom konstatovao da se latio da prepi{e maltene ce-lu knjigu.

U prvobitnoj skici ovog osvrta bilo je predvi|eno da se teksta, i to obimomne sku~en i nipo{to periferan, posveti (engleskom!) jeziku na kome je napisanaova knjiga. Milanovi} u svim aspektima svog rada ostavlja jedan utisak za koji re~savr{enost verovatno nije prejaka. Uz toliki ve} iskori{}eni prostor jednostavnovi{e nema mesta da se i o njegovom jeziku i stilu ka`e ono {to je tako o~iglednozaslu`io. Neka bude napomenuto samo to da je taj stil/jezik izbru{en i rasko{an,da je krajnje elegantan i precizan, da ne ostavlja sumnje u pogledu misli koje se`ele izraziti i da njegove kratke a zna~enjem bogate re~enice ostavljaju utisak kaoda je svaka sintagma bila predmet dugotrajne obrade i vrlo pa`ljivog vaganja. Zaovaj osvrt ozna~io sam jedan broj njegovih formulacija i sre}no na|enih re~i, alito ovde o~ito mora da izostane. Za one koji ne stignu da obrate pa`nju i na ovajtoliko dopadljiv aspekt Milanovi}evog rada mo`da je dovoljno skrenuti pa`njuna njegov vi{e nego ma{tovit naslov; on izra`ava ideju totalno razdvojenih sveto-va, svetova izme|u kojih je zinula nepremostiva provalija. Za takvo formulisanjenaslova on je odabrao sintagmu koja je gotovo neprevodiva. Ima li boljeg svedo-~anstva za neuobi~ajeno rafiniran ose}aj za jezik? Bi}e re~eno jo{ samo to da ~i-tanje knjige pobu|uje asocijacije na jedan broj autora kojima engleski jezik nijebio maternji, a koji su na njemu pisali prosto savr{eno. Takav je me|u starijimbio R. Nurkse, a me|u novima O. Blanchard.

Vredna je pomena i zapravo ne sme da se prenebregne njegova nagla{ena hu-manisti~ka orijentacija. Raspodela je ono podru~je ekonomske analize i istra`i-vanja na kome se sasvim neposredno i dokraja prozra~no prelamaju i ogledajuljudske sudbine. Vrsni istra`iva~i ovog podru~ja prepoznaju se i po tome {to uodnosu na njega ne mogu da zauzmu neki distanciran stav, nekakvu pozicijuhladne objektivnosti. Milanovi} u razmatranje ovih osetljivih pitanja ulazi kaoistinski anga`ovani nau~nik, da se iskoristi sre}no na|ena, za druge kontekste is-kovana formulacija njegovog imenjaka, svojevremeno (za mnoge od nas) najbol-jeg jugoslovenskog ekonomiste pokojnog Branka Horvata. Te{ke i deprimiraju}eistine o rastu}im nejednakostima u savremenom svetu autor iznosi tako da ga tolegitimi{e kao analiti~ara koji je postojano na strani ~oveka, posebno onoga zlo-

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

227

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

sre}nog ~oveka koji je bio i ostao prikra}en u raspodeli svetskog dohotka, bogat-stva, resursa uop{te... Mnogi od nas ne}e u celosti prihvatiti njegova tuma~enjadubokih korena drasti~nih i jo{ uvek rastu}ih nejednakosti, ali ta okolnost ne}eotkriti samo razlike u dru{tvenofilozofskom i analiti~kom pristupu nego i na{unemogu}nost da Milanovi}a dovoljno blisko sledimo u njegovom sublimnomhumanisti~kom opredeljenju. U prethodna dva odeljka reprodukovani su i ras-pravljeni njegovi predlozi i preporuke, njegove vizionarske zamisli kako da odovoga sa ~im smo se zatekli na~inimo jedan racionalniji i plemenitiji svet; i kroztaj splet ideja sna`no se manifestuje Milanovi}ev izuzetan, sasvim jedinstven hu-manizam. Do{ao je taj humanizam do izra`aja i kroz klasifikaciju sada{njeg sta-novni{tva ne na tri standardna sveta (prvi, tre}i i drugi) nego na ~etiri klase naro-da i odgovaraju}ih zemalja; uvo|enjem klase ~etvrtog sveta on je jarko izdvojioone koji su najvi{e hendikepirani i najsurovije li{avani; izdvajanjem te grupe na-roda i zemalja, za koje se dobija utisak da je izgubila i samu nadu, jasno je poka-zao svoju duboko humanisti~ku empatiju u odnosu na one kojima je najte`e.

Govoriti o tako krupnim planetarnim pitanjima nemogu}e je a da se u istimah ne pokrenu i neki istinski krupni problemi. Jedan od takvih je bez sumnjekako uop{te do}i do nekog koordiniranog me|unarodnog (opet globalnog i pla-netarnog!) programa su`avanja postoje}ih skoro flagrantnih nejednakosti. Razu-me se, pod uslovom da se stvori {iroko prihva}eno uverenje da je (1) takav pro-gram po`eljan, i (2) da je ostvariv, odnosno da ne}e izazvati sindrom parazitizmai razvojnu demotivaciju, te tako produkovati tendencije koje postoje}u beznad-nu situaciju mogu jo{ vi{e da pogor{aju. Autor umesno konstatuje da (jo{) nepostoji nekakva me|unarodna vlada koja bi redistribucione zahvate mogla dapreduzme oslanjaju}i se na silu. Sila je daleko izvan skupine upotrebljivih instru-menata ve} i zbog toga {to su oni, koji su po bogatstvu i dohotku daleko iznadproseka i na ~iji ra~un bi se preraspodela ostvarivala – daleko najmo}niji subjektiu me|unarodnoj zajednici. Ne postoje, drugim re~ima, oni od kojih bi imalo {tada se uzme izvan kruga onih koji su istovremeno dovoljno mo}ni da to {to imajuodlu~no odbrane.

Kad se tako isklju~i (pri)sila kao odrednica operativnog mehanizma posred-stvom koga bi se prakti~no izvodile eventualne preraspodele, ostaju samo dvemogu}nosti. Prva se sastoji u tome da se oslonac na|e u interesu, tj. da se na|e ta-kvo podru~je preklapanja interesa na kome bi se javila motivacija za znatnije me-|unarodne transfere ne samo na strani primalaca nego i na strani davalaca. Kaoveliki istra`iva~ki izazov javlja se ve} i samo pitanje egzistencije – rigorozna de-monstracija uslova pod kojima }e takvo podru~je uop{te postojati kao i jednakoizazovno dokazivanje mogu}e ~injenice da su se takvi uslovi stekli u stvarnosti –a jo{ }e te`i zadatak biti koliko-toliko precizno lociranje tog podru~ja. Traganje

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

228

Ljubomir Mad`ar

za takvim podru~jem verovatno bi moralo da ide linijom ukazivanja na opasnugeopoliti~ku nestabilnost sveta i utvr|ivanja one va`ne veze preko koje neodme-rene nejednakosti produkuju njegovu op{tu socijalnu i politi~ku nestabilnost.Bila bi tu re~ o nestabilnosti sa takvim revolucionarnim potencijalom koji biugrozio opstanak i samih razvijenih zemalja ili im, kroz nepredvidive i u plane-tarnim razmerama destruktivne potrese, naneo ogromnu {tetu – {tetu koja dale-ko prevazilazi tro{kove ~ak i velikodu{no odmerenih me|unarodnih transfera.Naravno, ~ak i ako je ta planetarna pretnja objektivno prisutna na savremenojsvetskoj pozornici, ostaje te`ak zadatak da se u njeno postojanje i njenu ozbil-jnost uvere oni relevantni akteri koji bi finansirali znatne (daleko ve}e od sada-{njih) me|unarodne transfere.

Time je ve} nagove{tena druga mogu}nost, a to je perspektiva postepenogube|ivanja onih od kojih se o~ekuje da energi~nije krenu u program akcija siste-matskog finansijskog podr`avanja onih koji nemaju. Strategija ube|ivanja moglabi da se temelji na ~isto moralnoj argumentaciji – eti~ki je imperativ da oni kojiimaju finansijski podr`e one ~iji je polo`aj toliko nepovoljniji, ne{to u stilu latin-ske Homines ad deos nulla re propius accedunt quam salutem hominibus dando –ili na razvijanju argumentacije koja }e dovesti do saznanja da je pomaganje raz-vojno hendikepiranih stvar (prosve}enog) interesa samih bogatih zemalja. Razu-mevanje podr{ke nerazvijenima kao komponente sopstvenog interesa javlja sekao ta~ka na kojoj se dve mogu}nosti dobrovoljnog opredeljivanja za sistemat-sku i daleko obilniju podr{ku zemljama koje gube razvojnu trku – me|usobnodoti~u i u izvesnom stepenu prepli}u. Nekakve {anse ja~eg aktiviranja raznih ob-lika me|unarodne podr{ke razvoju onih {to su u najnepovoljnijem polo`aju – si-gurno postoje! To se najbolje vidi po tome {to svet ve} ima veliko iskustvo u do-menu ovakve podr{ke i {to su tokom decenija po ovom osnovu siroma{nim zem-ljama priticale milijarde dolara. Osta}e svakako kao predmet beskrajnih i `esto-kih kontroverzi pitanje mere u kojoj su toliki transferi bili motivisani nekim vi-dom me|unarodnog altruizma, a u kom su stepenu transferi bili puki instru-ment egoisti~ki motivisane politike. To bi bila politika putem koje su bogatezemlje nastojale i uspevale da realizuju sopstvene uske interese ({irenje svog uti-caja u svetu, uve}avanje broja zemalja koje prihvataju odre|ene, donatorima bli-ske politike i institucije, promovisanje sopstvenog modela upravljanja ekonom-skim tokovima i dru{tvenim procesima...). Isto pitanje ostaje aktuelno i za bli`u idalju budu}nost: da li }e u me|unarodnim transferima, koliko god da ih bude,preovladavati neka vrsta prosve}enog altruizma ili }e iza sve te impresivne maseresursa stajati, makar i ne direktno vidljiv, goli interes onih koji daju sredstva. Dali }e, drugim re~ima, politika me|unarodne podr{ke razvoju siroma{nih zemalja

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

229

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

ipak, makar i u krajnjoj liniji, te}i u znaku one latinske Tam probus haud quisqu-am reperitur in orbe, auxilium qui expers utilitatis praebet.

Druga velika dilema i druga generalna nedoumica koju otvara ova retko pod-sticajna knjiga jeste pitanje krajnjih determinanti tako dubokih i jo{ uvek rastu-}ih razlika u dohotku i bogatstvu. Mogu li se tolike razlike, makar u krajnjoj lini-ji, pripisati razlikama u – po kriteriju efikasnosti silno izdiferenciranim – institu-cijama i politikama? Imaju li institucije i oblici svesnog delovanja na razvojne to-kove toliki uticaj pa privrednu stvarnost i, ako da, mogu li i institucije i njihoviuticaji u tolikoj meri da se izdiferenciraju? Ako se na ova izvedena pitanja odgo-vori afirmativno, postavljaju se nova – ponajvi{e u vezi sa uzrocima tolike insti-tucionalne {arolikosti. Da li su razlike u znanju i u nivou ne~ega {to se u nedav-nim socijalisti~kim vremenima zvalo dru{tvena svest opredeljuju}i ~inioci tolikihdiskrepanci u efikasnosti institucija? Ako ne (isklju~ivo) institucije i politike, {tabi drugo moglo da proizvede tolike neravnomernosti u nivou razvijenosti? Da live} pomenuti elementi tradicije i kulture (koji i sami ulaze u {iru definiciju insti-tucija), ve} samim tim {to opredeljuju odnos prema razvojno relevantnim aktiv-nostima i naporima i {to, npr. kroz odnos prema dokolici i riziku, neposrednouti~u na nivoe razvijenosti, mogu da se izdvoje kao va`na skupina ~inilaca? Mo-gu li se ti ~inioci, koji u stru~nim raspravama dobijaju sve vi{e mesta i sve ve}izna~aj, smatrati neposrednom posledicom ekonomskog i dru{tvenog izbora? Ilise, mo`da, razlike u najve}em delu imaju pripisati egzogeno datim kontingenci-jama, globalnoj makrosocijalnoj stohastici koju niko ne mo`e da kontroli{e? Mo-`e li se deo razlika objasniti nepovoljnom interakcijom, nekim vidom, opet glo-balne, negativne sinergije na najvi{em zamislivom nivou, na razini svetske zajed-nice kao celine? Lista pitanja je duga i moglo bi se ispostaviti da sva ona imajuznatnu te`inu i trajnu va`nost. A ta pitanja su, uz ostalo, o~ito svedo~anstvo veli-ke vrednosti i vanserijske podsaticajnosti ove nesvakida{nje knjige koja }e po svojprilici u nau~noj javnosti sveta ostaviti dublji trag nego u doma}im istra`iva~kimi obrazovnim prostorima.

***

Zavr{avaju}i ovaj osvrt, valja podsetiti da je u prethodnom tekstu na vi{e me-sta istaknuto da je Milanovi}eva knjiga jedinstvena i vi{e nego markantna u svet-skim okvirima. Uputno je da se tom ocenom ovaj njen prikaz i zavr{i. Apartnostove knjige osobina je koja se raznim povodima i u raznim kontekstima isti~e usvim odeljcima na koje je ovaj ~lanak razdeljen. Ovde se prosto name}e potrebada se istakne da ova toliko afirmativna ocena nije data ni slu~ajno ni olako. Onaje plod pa`ljivog i detaljnog poniranja u knjigu. Tako jake ocene ne bi smele da se

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

230

Ljubomir Mad`ar

daju bez dobrih razloga. Profesionalna javnost je danas preplavljena izvanrednimknjigama. ^itaoci, osobito oni pasionirani, kre}u se kroz dana{nji svet ~udesnihknjiga {iroko otvorenih o~iju i zaustavljenog daha; ova metafora intelektualnogdivljenja treba da izrazi i brojnost izvanrednih knjiga i njihov kvalitet. Ako se ka-`e da je u potopu takvih knjiga Milanovi}eva studija izdaleka vidljiva, onda je tona~in da se izrazi njena nesvakida{nja vrednost i neporecivi zna~aj za istra`ivanjakoja tek treba da budu preduzeta. To }e biti istra`ivanja koja ne}e biti samo i neprvenstveno Milanovi}eva. Mo`e se bez rizika prognozirati da }e Milanovi}evimtragom krenuti kohorte vrsnih istra`iva~a. Ako bi se pokazalo da se na svetskomnivou formira i zaokru`uje Milanovi}eva {kola, to za one koji su pa`ljivije pratilinjegov opus ne}e biti neko naro~ito iznena|enje. Markantno je i doista krupnoto {to je ovaj autor ve} otkrio i formulisao kao ~vrst i jasan istra`iva~ki nalaz. Du-`ina ovog osvrta mo`da bi mogla da se prihvati kao jedna posredna mera opsegai dosega ove njegove najnovije knjige, a tim pre i utoliko opravdanije njegovogukupnog opusa.

Eco

nom

ic A

nnal

s no

168

, Jan

uary

200

6 -

Mar

ch 2

006

231

Hazardi dinamike jednog raspolu}enog sveta

CITIRANI IZVORI

Gnjatovi}, Dragana (1985), Uloga stranih sredsta-va u privrednom razvoju Jugoslavije, Beograd:Ekonomski institut.

Hayek, Friedrich A. (1998/1960/), Poredak slobo-de, Novi Sad: Global Book.

Horvat, Branko (1984/1982/), Politi~ka ekonomijasocijalizma, Zagreb: Globus.

Mad`ar, Ljubomir (1987), „Zbilja i iluzija u pred-stavama o relativnoj uspe{nosti jugosloven-skog privrednog razvoja“, Ekonomika XXIII,br. 5, maj, 3-8.

______(1992), „Anatomija jugoslovenskog pri-vrednog ~uda (1953-64)“, Ekonomski anali

XXXVI, br. 113, jul-septembar, 45-76.Milanovi}, Branko (1990), Ekonomska nejedna-

kost u Jugoslaviji, Beograd: Ekonomika______(2005), Worlds Apart, Princeton and Ox-

ford: Princeton University Press.Poper, Karl (1988/1961/), Beda istoricizma, V. Gli-

gorov, ur., Kritika kolektivizma, Beograd: Fi-lip Vi{nji}.

Rawls, John (1997/1971/), Theory of Justice, Cam-bridge, Mass.: The Belknap Press of HarvardUniversity Press.

Eko

nom

ski a

nali

br 1

68, j

anua

r 20

06. -

mar

t 200

6.

232

Ljubomir Mad`ar