giants of war surgery part 2 -...

Volumen 64, Broj 2 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 163

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11 040Beograd, Srbija. Tel.: +381 64 17 18 914. E-mail: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 355/359:617−089.8(091)

Velikani ratne hirurgije − 2. deoGiants of war surgery − Part 2

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:medicina, vojna; istorija, rana, moderna; istorija, 17-tivek; istorija, 18-ti vek; hirurgija, hirurška oprema.

Key words:military medicine; history, early modern; history, 17thcentury; history, 18th century; surgery; surgicalequipment.

Paracelzus

Aureolus Theophrastus Bombastus Paracelsus von Ho-henheim (1493–1541), rođen je u porodici lekara (slika 1). Po-

čeo je studije medicine u Bolonji, a završio u Ferari. U njegovodoba u medicini dominirala je sholastika: slepa vera u stare auto-ritete, proučavanje knjiga, pojmova i sistema, a ne prirode i bo-lesti. Posle dužeg putovanja po Evropi, radio je kao lekar u Sal-cburgu, ali ga je morao napustiti kao simpatizer seljačkih buna.Godine 1527. dobio je mesto gradskog lekara i profesora uni-verziteta. Predavanja u Bazelu drži na nemačkom jeziku i pro-glašava geslo: experimenta, experientia ac ratio (iskustvo i ra-zum). Predavanja su izuzetno posećena, ali mu je zamereno dase sastoje samo od napada na sve autoritete i sve do tada poz-nato. U konfliktu sa svima, pogotovu sa lekarima, svadljiv i ne-tolerantan morao je napustiti i Bazel. Meru je prevršilo javnospaljivanje Aviceninih dela u znak prezira arapske medicine.Proganjan je i od crkve. Paracelzus uzdiže Hipokratovu etiku, aodbacuje galensko samozadovoljstvo i Avicenin kodeks. On nijestvarao nikakav „sistem“ nego je sakupljao činjenice, ali su mu

dela prepuna nejasnoća, dvosmislenosti, spekulacija i idealizma.Poznat je po izreci: „Gruba je stvar za lekara da se zove lekaromi da se predstavlja lekarom, ako je neupoznat i neiskusan u filo-zofiji“ 1. Bio je na izuzetnom glasu kao terapeut, te je lečiomnoge poznate ljude tog vremena. Bio je lekar danskog kraljaKristijana II, a kao kraljev i vojni lekar učestvovao je u dansko-švedskom ratu (1518–1521) i prilikom opsade Štokholma.

Napisao je mnoštvo dela iz medicine, alhemije, astrolo-gije, filozofije i teologije (slika 2). Stalno je isticao da „teo-

Sl. 1 − Paracelzus

Sl. 2 − Naslovna strana Paracelzusovog dela Archidoxa D.Philippi Theophrasti Paracelsi von Hohenhaim, zwölff Bücher, darinalle gehaimnüss der natur eröffnet... Oko slike piše: D. TheophrastusParacelso, Philosoph., Medicus, Mathemat:, Chymista, Cabalista, Na-

turae Industria Indagator.

Strana 164 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 64, Broj 2

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2007; 64(2): 163–170.

rija mora proisteći iz prakse“. U nauci o lečenju rana napi-sao je „Die grosse Wundarznei“ u kome se usprotivio kau-terizaciji. Stavljao je razne obloge i meleme na rane, ne od-stranjujući strelice i tanad, već je čekao izazivanje gnoje-nja. Kod krvarenja nije koristio ni kauter ni ligature, većsamo adstringente. Nastojao je da rana zaceli per primam iverovao u „vlastiti izlečiteljski balzam“ (po Hipokratu:„Priroda leči sve“, danas: odbrambene snage organizma).Pisao je: „Lekar koji leči je priroda i svaka rana se izlečisama sobom, samo ako se drži čisto i nezagađeno“.

Paracelzus jeste tipičan predstavnik humanizma i rene-sanse u medicini, ali samo po svom buntovništvu protiv sis-tema i odbacivanju svih autoriteta. Medicinske ideje nisu iz-držale breme vremena. Oduševljenje Paracelzusom, krajemXIX veka i pogotovu u prvoj polovini XX veka, bilo je neop-ravdano.

Ambroaz Pare

Ambroise Paré (1510–1590), najznamenitiji je hirurgsvog vremena i jedan od najvećih hirurga uopšte (slika 3).Pare je hirurški poziv započeo u brijačkoj radionici, ali je ra-dom i uspesima u lečenju ranjenika dospeo do merodavnihnaučnih foruma i dvora.

Sl. 3 − Аmbroaz Pare U dnu, Pareov potpis pri stupanju u Udruženje hirurga

Pare se opismenio kod jednog kaluđera kod koga je ra-dio kao sluga, a potom je u Lavalu, kod berberina-hirurga,izučio hirurški zanat i izvođenje litotomije, najkomlikovanijeoperacije u to vreme. Dolaskom u Pariz, radio je kao bolničaru Hôtel Dieu, sâm je učio anatomiju i prisustvovao sekcija-ma. Zbog siromaštva, nije mogao polagati ispite za berberi-na-hirurga, te je pristupio vojsci kao ranar.

Sa 19 godina bio je tako uvežban hirurg da je upućen uItaliju na bojište. Kada mu je posle jedne bitke, 1537. godineu Italiji, ponestalo ulja*, koje je i on obilno koristio po prepo-

–––––––––––* Posebno je bilo popularno zovino ulje (ili ružino ulje) sa tamja-

ruci italijanskih hirurga (slike 4 i 5), ostavio je nekoliko ra-njenika bez ove „pomoći“ i samo ih obložio onim što mu jeostalo: mešavinom žumanca, ružinog ulja i terpentina (kas-nije i aromatični balzami na bazi vina i rakije). Sutradan su terane bile daleko bolje nego rane zalivene kipućim uljem. UPariz se vraća 1541. godine i polaže ispit za berberina-hirurga 2.

Sl. 4 − Pare zbrinjava ranjenike

Sl. 5 − Pareu nestaje kipuće ulje za lečenje rana

Godine 1545. piše svoje prvo delo o lečenju ratnih ranapod čuvenim naslovom: „La methode de traicter les playesfaictes par hacquebutes et aultres bastons à feu“ i njime po-bija Vigo-Ferrijevo učenje i metodu. Pare nije znao latinski ipisao je na „prostačkom francuskom jeziku“. To je verovatnorazlog što se nije upustio u „prazno“ komentarisanje i prepri-čavanje starih naučnih spisa, kako je bio običaj, već se oslo-nio na svoje vlastito opažanje.

Ispit za magistra hirurgije položio je 1554. godine i potom,primljen u hirurško udruženje Collège de St. Côme, čemu seprotivio Medicinski fakultet, jer Pare nije znao latinski. Primljenje, ipak, po kraljevom naređenju. Posle novih ratova, postavljenje za glavnog hirurga bolnice Hôtel Dieu u Parizu 3.

––––––––––––––––––––––nom, alojom, belancom i na kraju sve posuto zečjom dlakom!



Bio je prvi hirurg* četiri francuska kralja: Anrija II,Fransoa II, Šarla IX i Anrija III 4. Zajedno sa AndreasomVezalijusom, bio je u konzilijumu za kralja Anrija II, koji je1559. godine slučajno povređen u lovu kopljem koje se du-boko zabolo u glavu. Obdukovali su i dva kriminalca povre-đena na isti način. Kralju nije bilo spasa. Kralj Karlo (Šarl)IX spasio ga je sigurne smrti u noći sv. Bartolomeja 1572.godine, poznatoj i kao „krvava pariska svadba“, kada je izvr-šen pokolj francuskih hugenota (protestanata).

Izveo je bezbroj reformi u hirurgiji. Godine 1552. po-novo je uveo u hirurgiju i ratnu hirurgiju tehniku ligature,koja je zaboravljena posle Celzusa†, kao i tehniku amputacijeu zdravom i na vreme (ne tek kada dođe do gangrene), pod-vezivanje ekstremiteta (tourniquet) u cilju hemostaze, anes-teziju pri amputaciji, prvi je na bojištu izvršio dezartikulacijulakta kod gasne gangrene, usavršio je tehniku trepanacije,operacije aneurizmi, hernija (bez kastracije što je u to vremebio običaj) i katarakte. Prvi je opisao prelom vrata femura iadenom prostate. Obnovio je operaciju zečje usne, a u aku-šerstvu „obrt na nožice“, prvi je napravio veštačku drvenunogu, ruku i veštačko oko (slika 6), uveo je nove hirurške in-strumente (npr. krunasti trepan) (slika 7) 5.

Sl. 6 − Pareovi modeli veštačke noge, šake i ruke. Pare: Oeuvre

Sl. 7 − Pareovi trepani. Pare: Oeuvre

–––––––––––* Prvi lekar bio je Jean Fernel (1497−1558).† Michelangelo Biondo (1497–1565) takođe koristi podvezivanje

krvnih sudova.

Sabrana Pareova dela „Les Oeuvres“ objavljena su1575. godine (slika 8), na francuskom jeziku, što je Medicin-ski fakultet pokušao da spreči 6. Dela nisu prihvaćena od ta-dašnjih lekara, sve dok ih 1582. godine Jacques Guillemeau,Pareov učenik, nije preveo i objavio na latinskom jeziku. Pa-reovo obimno „Delo“ (1321 strana) obiluje anatomskim sli-kama koje neodoljivo asociraju na Vezalove, kao i izvanred-nim hirurškim opisima, ali je opterećeno prikazom monstru-ma‡ i hvalospevima i sonetima posvećenih Pareu (prve 22strane), uz Pareov portret na petoj strani (slika 9).

Sl. 8 − Pare: Les Oeuvres, izdanje iz 1579. godine 6

Sl. 9 − Pareov portret iz Les Oeuvres 6

–––––––––––‡ Pare je, očigledno iz hobija, skupljao prikaze raznih nakaza i mons-

truma iz životinjskog sveta i kod ljudi. Izgled pojedinih prevazilazi granicefantastike. Smatra se da je Pare imao najveću zbirku monstruma sve do danas.



Pareov uticaj na procvat hirurgije može se uporeditisamo sa Vezalovim uticajem na procvat anatomije. Mnogi gasmatraju „ocem evropske i ratne hirurgije“.

Leonardo Botalo

Leonardo Botallo (1519-1588*), italijanski lekar, ana-tom i hirurg (slika 10), obrazovao se na čuvenom Univerzi-tetu u Padovi gde je kasnije i predavao. Bio je učenik čuve-nog Falopija†, a promovisan je 1543. godine.

Botalo je rođen u gradiću Asti (Pijemont, Italija), ali jeveć 1540. godine prešao u Francusku i stupio u vojsku AnrijaII (oženjen Italijankom Katarinom Mediči). Zahvaljujućisvom poreklu, bio je lekar Šarla IX, Anrija III, sina KatarineMediči i nje same. U francuskoj vojsci bio je do 1560. godi-ne i u tom periodu oboleo je od malarije.

Na osnovu bogatog ratnog hirurškog iskustva, Botalo je1560. godine objavio svoje poznato delo De curandis vulne-ribus sclopettorum (slika 11), u kom je razjašnjavao prirodu

–––––––––––* Kao godina rođenja nalazi se i 1530, a kao godina smrti 1587. i 1600.† Gabriele Fallopio (1523–1562) na katedri u Padovi nasledio je

čuvenog Andreasa Vezaliusa.

upale kod ratnih rana, odbacivao teoriju Vigoa i Ferija o ot-rovnosti baruta i tražio eksciziju mrtvog tkiva, odnosno hi-ruršku obradu rane 7. Dao je jasne indikacije i kontraindika-cije za trepanaciju i utvrdio da ne zavise od oblika Meseca!Isticao je loš tok i prognozu sklopetarnih rana grudnog koša8. Svoja bogata medicinska, hirurška i ratno-hirurška sazna-nja i iskustva izneo je u knjizi „Opera omnia“. Botalovaideja o obradi ratne rane ekscizijom bila je naprednija, ali,nažalost, zaboravljena, od kasnije Le Dranove i Dezooveproslavljene „débridement préventif“, koja je podrazumevalasamo inciziju rane. U to vreme i u narednim vekovima, Bo-talova ratna hiruška iskustva su najprihvaćenija.

Botalo je dao i veliki doprinos razvoju medicine i hirur-gije. Već svojom disertaciojom (Foramen ovale dissertatio),razjasnio je njegov embriološki nastanak i prirodu, a danasductus arteriosus i foramen ovale (cordis) nose eponime ponjemu (Botalov vod i otvor) (slike 12 i 13). Na osnovu kas-

Sl. 10 − Leonardo Botalo

Sl. 11 − Naslovnastrana Botalove Decurandis vulneribussclopettorum, Lion1560. godine 8

Sl. 12 − Naslovna strana Botalove knjige Opera omnia, iz1660. godine

Sl. 13 − Botalov prikaz srca u Opera omnia, iz 1660. godine



nijih istraživanja (De via sanguinis a dextero in sinistrumcordis ventriculum, Sententia de via sanguinis in corde) sup-rostavljao se Galenovom konceptu odvojenih cirkulatornihsistema. Opisivao je i objašnjavao prirodu kongenitalnih ma-na bubrega, razjašnjavao prirodu upale, dao prve opise(1565. godine u De catarrho commentarius) alergijskih reak-cija tipa polenske groznice (sâm Botalo bio je alergičan naruže), uveo je termin lues venerum itd. 9. Iako vrlo značajna,njegova otkrića nisu bila popularizovana, jer ni Botalo nijebio prihvaćen od pariskih stručnih krugova.

Botalo je verovatno umro u Francuskoj, a sahranjen jena nepoznatom mestu.

Žan-Luj Peti

Jean-Louis Petit* (1674–1750), posle Parea, jeste naj-čuveniji hirurg (slika 14). Započeo je hiruršku karijeru u voj-sci, ali je posle prešao u Pariz i stekao slavu najboljeg hirur-ga u Evropi. Bio je konsultant na skoro svim dvorovima Ev-rope, a pruski car je tražio da mu upućuje svoje učenike-hirurge. Jedan je od osnivača i prvi direktor francuskel’Académie de chirurgie (1731–1738) i član Kraljevskogdruštva u Londonu. Njegovoj polularnosti znatno je prido-nelo 1709. godine spašavanje noge maršala Vilara od ampu-tacije i učvrstilo njegovo ubeđenje u ispravnost konzervativ-ne hirurgije.

Sl. 14 − Žan-Luj Peti

Peti je zastupao konzervativan stav i u obradi ratne ra-ne. Doprinos ratnoj hirurgiji dao je postavljanjem jasnih in-dikacija i konzervativnijim stavom u lečenju kranijumskih ispinalnih ratnih povreda, inoviranim hirurškim tehnikamaamputacije ekstremiteta, trepanacije i hemostaze 10.

Peti se smatra začetnikom bilijarne hirurgije, ali izuzet-no rigidni stavovi o indikacijama za operativno lečenje,onemogućili su mu izvođenje prve operativne holecistekto-mije. Naime, 1733. godine Peti preporučuje odstranjivanježučnih kamenaca, ali tek kada žučna kesa inflamacijom ad-–––––––––––

* Sa prezimenom Petit u francuskoj istoriji postoji još najmanje 11poznatih lekara, uglavnom hirurga.

herira za trbušni zid. Proceduru je i izveo 1743. godine, takošto je traokarom kroz trbušni zid odstranio žuč i kamence izžučne kese 11, 12.

Anri Fransoa Le Dran

Henri François Le Dran† (1685–1770), vojni hirurgLuja XV, bio je vešt operator, poznati anatom, hirurg-konsultant, upravnik bolnice Charité u Parizu, član Hirurškeakademije (slika 15).

Sl. 15 − Аnri-Fransoa Le Dran

Godine 1724. Le Dran, dolazi u Charité kao jedan odčetiri njena hirurga, ali ubrzo osniva anatomsku školu i po-staje šef hirurgije. Glavni vojni hirurg postao je već 1730.godine, kada je objavio knjigu o strelnim povredama.

Le Dran je klasični predstavnik aktivno-operativnogstava prema lečenju rane čije je začetke dao Botalo. LeDranu i Dezou, pripisuje se termin i tehnika „débridementpréventif“: rasecanje strelnog kanala, vađenje slobodnihkoštanih odlomaka i stranih tela. Bio je pobornik rane am-putacije. Svoje poglede izložio je 1740. godine u delu„Traité ou réflexions de la pratique sur les playes d'armesà feu“ 13. Le Dran je prvi opisao šok kod ranjavanja 1731.godine kao kolaps vitalnih funkcija, a 1750. godine opisaoje smrtni ishod usled razvijenog šoka kao „propast mašine-rije života“ 14.

Le Dran se najviše bavio traumatologijom (ekstremi-teta, abdomena i centralnog nervnog sistema), ali je daoznačajan doprinos i hirurgiji karcinoma, hernija, urologiji(litotomije) i plastičnoj hirurgiji. Godine 1742. objavio jeTraité des Operations de Chirurgie, koja je postala sta-ndardni udžbenik. U njemu iznosi stav da su karcinomi sa-mo u početku lokalna bolest i da se brzo šire limfnim pute-vima. Zbog toga, kod operativnog lečenja karcinoma dojke,Le Dran je preporučivao odstranjivanje i pazušnih limfnihžlezda. Ovaj Le Dranov stav prihvatio je i, od njega, poz-natiji Žan-Luj Peti.–––––––––––

† Mora se razlikovati od Anrija Le Drana (Henri Le Dran, 1656–1720), takođe pariskog hirurga.



Pjer Žozef Dezo

Pierre Joseph Desault (slika 16) rođen je 6. februara1738. kao Pierre-Joseph Dassaux* u malom francuskom

selu Vouhenans (Lure), ali 1744. godine porodica se seli uMagny-Vernois 15, 16. Rođen je kao treće dete u vrlo siro-mašnoj porodici sa sedmoro dece. Zbog toga su jezuiti pre-uzeli njegovo školovanje sa prvom idejom da uči lepo pisa-nje i latinski, ali mali Dezo pokazuje izuzetan smisao zamatematiku i geometriju, te 1756. počinje studije matema-tike. Davanje privatnih časova matematike pomagalo mu jeda preživi. Uporedo sa školovanjem, pomaže hirurzima-berberima†, a potom tri godine (1761–1764) provodi u voj-noj bolnici u Belforu (Befort, danas Belfort) gde je naučioveštinu lečenja rana‡. U Pariz dolazi 1764. godine, gde jestudirao uporedo anatomiju i matematiku i prevodio Borel-lijev „De motu animalium“, dodajući lična zapažanja i crte-že. Posle dve godine otvara privatnu školu anatomije, vrlospecifičnu. Dezo je govorio za sebe da je „profesor bez di-plome, bez amfiteatra, bez sale za disekciju i bez studena-ta“. Međutim, sa izvanrednim crtačkim darom i nesebičnimpoletom da prenese svoje znanje stečeno na kadaverima§,Dezo je bio vrlo uspešan, škola je postala izuzetno popu-larna i zvršava je više od 300 polaznika. To je izazvalo ne-godovanje zvaničnog fakulteta, a zahtevi da se škola zabra-ni stigli su do Tribunala. Dezo je morao da demonstrirasvoja predavanja u l’Académie de chirurgie. Antoine Louis

–––––––––––* Daso (Dassaux) je kasnije izmenio u Dezo (Desault).† Nicola Delfis, lokalni hirurg dozvoljavao je malom Dezou: brija-

nje bolesnika, pripremu (mešanje) lekova i puštanje krvi.‡ Zvanično obrazovanje za vojnog hirurga Dezo je stekao između

1792. i 1793. godine.§ Dezo je u nastavi koristio anatomiju Hyacinthe Gavarda (za os-

teologiju, miologiju i splanhnologiju) i 23 rukopisa Louis-Marie Laver-gnea. U anatomiji, Dezo je dao svoj doprinos uvodeći novu tehniku pre-zervacije kadavera.

(1723−1792), sekretar l’Académie de chirurgie i GermainPichault de La Martinière, hirurg francuskog kralja, bili suzadovoljni, te je škola mogla nastaviti sa radom pod njiho-vim tutorstvom. Škola anatomije radila je sve do 1786. go-dine, a Dezo se smatra osnivačem topografske i hirurškeanatomije.

Dezo uporedo uči hirurgiju u Parizu kod Petita, Loui-sa, Moranda i Sabatiera. Dezo je, na predlog Antoine Louisi La Martinière, primljen je u Collège de chirurgie i pri tomodbranio tezu „De calculo vesicae urinariae, eoqueextrahendo, praevia sectione, ope instrumenti Hawkinsianiemendati“ i sa pristupnim govorom „Celeberrime praeses,vigilantissimi scholarum moderatores, magistri peritissimi,auditores ordinum pectatissimi“. Od 1776. godine član jekraljevske hirurške akademije (l’Académie de chirurgie).Od 1782. Dezo je prvi hirurg bolnice Charité, gde je stekaoveliku popularnost i među studentima (nov metod predava-nja i neposrednog kontakta) i među bolesnicima. Od 1785.glavni je hirurg u bolnici Hôtel Dieu, ponovo na preporukuAntoana Luja. Bolnica je bila među najstarijim u Evropi(od VI veka) i nalazila se blizu starog Medicinskog fakul-teta iz XIII veka. Osim toga, bila je najveća u Parizu sa1219 kreveta, velikih i malih, pri čemu je u velike krevetesmeštano četiri do šest bolesnika, a u male čak do tri boles-nika. Smrtnost u bolnici od 25% bila je najveća u Francus-koj. Tenon je govorio: „monstruozno osoblje više brine ka-ko da se bolest produži nego kako da se izleči“. Dezoov pr-vi i najteži korak, bio je postavljanje jednostavnih kreveta,potom odvajanje operacionih sala od prostorija za prijembolesnika i drugo lečenje, otvaranje bolnice za narod i ne-posredni kontakt sa bolesnikom u njegovom krevetu. Dezoje ubrzo od bolnice Hôtel Dieu ponovo stvorio prvu i naj-bolju hiruršku kliniku u Evropi. Kroz ovu bolnicu prošlo jebezbroj studenata, a među njima i Šopar, Dipitren, Biša,MA Peti, Persi, Korvisar i Larej. Posle hapšenja u toku re-volucije, Dezo je imenovan za profesora novoosnovaneEcole de santé. Aktivno je učestvovao u osnivanju ovihškola (u Parizu, Monpeljeu i Strazburu), kao i u reformiMedicinskog fakulteta. Po novoj podeli, studenti su učili„spoljne bolesti“ (hirurgiju) u bolnici Hôtel Dieu, „unutraš-nje bolesti“ u bolnice Charité, a „retke slučajeve“ u Hôpitaldes Ecoles.

Dezo je bio najbolji hirurg u Evropi i dao značajandoprinos u svim hirurškim granama: od 1790. počeo je in-tubaciju larinksa kroz nos, inovirao je tehniku tonzilekto-mije i odstranjivanja polipa nosa, popularizovao je traheo-tomiju, uveo elastične (gumene) katetere (u urologiji, zatrahealnu intubaciju, intubaciju nosnih šupljina i radi ente-ralne ishrane), izvodio je dilataciju uretralnih striktura, uortopediji je uveo nove metode lečenja fraktura i luksacija,poboljšao ekstenzione zavoje i aparate, uveo nove amputa-cione noževe, a amputacije je izvodio uz obavezan turnike idemonstraciju i proveru ligatura. U obradi rana išao je daljeod Le Drana i zahtevao je eksciziju rane, uveo je oblog zarane (ulje, vosak i med), nove hirurške procedure podvezi-vanja polipa uterusa i rektuma, lečenja analnih fistula, he-mostaze i ligature krvnih sudova, lečenja edema mozga ikičmene moždine smanjenjem cirkulatornog volumena

Sl. 16 − Pjer Žozef Dezo, portret i potpisu Аkademiji hirurga



(emetika), bandažiranje preponskih kila i ligatura pupčanihkila. Modifikovao je mnoge procedure: Alansonovu proce-duru nadlakatne amputacije, Hawkinsovu proceduru lito-tomije, Marchettijevu proceduru lečenja analnih fistula,Hunterovu proceduru lečenja lakrimalnih fistula, mastek-tomiju sa odstranjivanjem limfnih žlezda. Može se smatratijednim od osnivača moderne ortopedije, urologije i vasku-larne hirurgije 17, 18.

Eponimi po Dezou su: D-zavoj, D-podvezivanje (pod-vezivanje a. femoralis kod poplitealne aneurizme), D-znak(znak intraperiostnog preloma femura), D-luksacija (volar-na dislokacija distalnog radijusa). Dezo je utisnuo pečatčitavoj francuskoj hirurškoj školi XVIII i XIX veka. Godi-ne 1791. osnovao je i uređivao Journal de chirurgie, prvihirurški časopis.

Umro je 1. juna 1795. godine, misterioznom smrću,zvanično od tifusa, ali verovalo se da je otrovan 19. Nai-me, na dan smrti Dezo je pregledao (ili obdukovao) mla-dića (dečaka) zatvorenika zatvora Temple, već poznatogpo misterioznim bolestima i umiranju zatvorenika(L’énigme du Temple). Mnogi istoričari misle da se radiloo Luju XVII (1785−1795?), ali Dezo je u zapisniku kon-statovao da to nije Luj XVII!? Kao uzrok Dezoove smrti,pored tifusa, istoričari često navode i: meningitis, pneu-moniju, galopirajuću tuberkulozu i dizenteriju. Obdukciju

na Dezou uradili su Corvisart*, Lepreaux i Laurens, a izvanično saopštenje bilo je da je umro od „groznice,kontagiozne ili maligne“. Njegov najveći prijatelj Bišanije prisustvovao obdukciji, pošto je stigao u Pariz jedandan kasnije. Kao mogući prirodni uzrok smrti navodi se inejasna intrahospitalna infekcija koja je bila u toku i da jeu isto vreme, na isti način, umro i Chopart. Biša se opros-tio od Dezoa dirljivim člankom objavljenim u Journal dechirurgie (slika 17) 20. Kao datum Dezaove smrti navodise samo maj 1795.

Xavier Bichat† je 1798. godine, uredio i objavio, De-zoova dela (u dva toma), a već 1801. godine i drugo izdanje(u tri dela u saradnji sa Ph. J. Rouxom), a 1813. i treće iz-danje (slika 18) 21−23. U Americi Dezoova dela su objavlje-na 1805. godine, a potom su imala još tri izdanja.

–––––––––––* Jean-Nicholas Corvisart (1755−1821), profesor medicine u Col-

lège de France, lekar Napoleona Bonaparte, poznat po istraživanjima sr-ca i velikih krvnih sudova (aneurizme deli na aktivne i pasivne), mora serazlikovati od Luciena Corvisarta (1811–1882) koji je prvi pravio razli-ku između kontraktura, spazama i tetanije.

† Marie-François-Xavier Bichat (1771–1802), francuski lekar,anatom, fiziolog, po mišljenju mnogih osnivač tkivne patologije za-jedno sa Johnom Hunterom. Došao je iz Alpske armije 1794. godineu Pariz kod Dezoa, postao i ostao njegov najveći prijatelj. Bišaovprijatelj Korvisar (Corvisart), u jednom pismu Napoleonu, ocenio jeBichata kao: „Personne en si peu de temps n’a fait tant de choses etsi bien“ („Čoveka koji u tako malo vremena uradi tako mnogo i takodobro“).

Sl. 17 − Biša o Dezou 20 Sl. 18 − Naslovna strana: Desault PJ. Oeuvreschirurgicales, 1798. 22



L I T E R A T U R A

1. Stefanović S. On Paracelzusu. Srp Arh Celok Lek 1929; 31(1):1−23. (Serbo-Croatian)

2. Karger B, Sudhues H, Brinkmann B. Arrow wounds: majorstimulus in the history of surgery. World J Surg 2001; 25(12):1550−5.

3. Portal A. Histoire de l’anatomie et de la chirurgie, contenantl’origine & les progrès de ces sciences; avec un tableauchronologique des principales découvertes, & un catalogue desouvrages d’anatomie & de chirurgie, des mémoiresacadémiques, des dissertations insérées dans les journaux, & dela plupart des theses qui ont été soutenues dans les facultés demédecine de l’Europe: par M. Portal, lecteur du Roi, &professeur de médecine au Collège Royale de France,... Paris:chez P. Fr. Didot le jeune; 1770. (French)

4. Quesnay F, Bellial des Vertus F. Histoire de l’origine et desprogrès de la chirurgie en France. Paris: Ganeau; 1749.(French)

5. Westfall RS. Paré, Ambroise. Available from :http://es.rice.edu/ES/humsoc/Galileo/Catalog/Files/pare.html

6. Paré A. Les Oeuvres d’Ambroise Paré, Conseiller et Premierchirurgien du Roy... Paris: Gabriel Buon; 1579. (French)

7. Ignjatović M. Historical review of the development of war sur-gery − part 2. Vojnosanit Pregl 2006; 63(7): 685−90. (Serbian)

8. Botallo L. De curandis vulneribus sclopettorum. Lugduni: apudGulielmum Rovillium; 1560.

9. Fransson SG. The Botallo mystery. Clin Cardiol 1999; 22(6):434−6.

10. Liu CY, Apuzzo ML. The genesis of neurosurgery and theevolution of the neurosurgical operative environment: part I −prehistory to 2003. Neurosurgery 2003; 52(1): 3−19.

11. Beal JM. Historical perspective of gallstone disease. Surg Gy-necol Obstet 1984; 158(2): 181−9.

12. De U. Evolution of cholecystectomy: A tribute to Carl AugustLangenbuch. Indian J Surg 2004; 66(2): 97−100.

13. Papo I. Surgery. War surgery. In: Šercer A, editor. Medical ency-clopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski za-vod; 1968. p. 681−4. (Serbo-Croatian)

14. Hardaway RM. Wound shock: a history of its study and treat-ment by military surgeons. Mil Med 2004; 169(4): 265−9.

15. Walsh JJ. Pierre-Joseph Desault. Available from:http://www.newadvent.org/cathen/04744a.htm

16. Desault PJ. BIUM – Bibliothèque interuniversitaire demédicine, Paris. Available from:http://194.254.96.19/histmed/hm_bio.htm

17. Corlieu A. Centenaire de la Faculté de médecine de Paris (1794-1894). Paris: Alcan, Baillière, Doin, Masson; 1896. (French)

18. De Santo NG, Bisaccia C, De Santo LS, Cirillo M, Richet G. Pierre-Joseph Desault (1738−1795) − a forerunner of modern medi-cal teaching. J Nephrol 2003; 16(5): 742−53.

19. Mirmont T Re. Réponse sur la mort de Desault. Available from:http://histoforums.free.fr/revemp/aff.php3?3292

20. Bichat X. Notice historique: Sur la vie de Pierre-JosephDesault, Chirurgien en chef du grand Hospice d’Humanité (ci-devant Hôtel Dieu) de Paris. J Chir 1792; 4: 195−217. (French)

21. Keel O. La constitution de la pathologie tissulaire : de JohnHunter à Xavier Bichat. Available from :http://www.bium.univ-paris5.fr/histmed/medica/bichat/bichat03.htm (French)

22. Desault PJ. Oeuvres chirurgicales. Premièr partie: maladies desparties dures. Paris: Vve Desault, Méquignon, Devilliers,Deroi; 1798. (French)

23. Desault PJ. Oeuvres chirurgicales. Seconde partie: maladies desparties molles. Paris: Vve Desault, Méquignon, Devilliers,Deroi; 1798. (French)

Rad je primljen 2. VIII 2005.

giants of war surgery part 2 -...

Documents