geopolitički enciklopedizam microsoft_bogdan lubardic

Bogdan M. Lubardić, Bogoslovski fakultet, Beograd

Geopolitički enciklopedizam "Microsoft"-aUDK 215(172.4)

O AUTORU: Bogdan M. Lubardić (1964), asistent na katedri za filosofiju Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

SAŽETAK: Osnovni napor autora jeste analiza jednog segmenta masmedijskog rata protiv srpskog državotvornog napora. U tu svrhu javnosti se stavlja na uvid "Majkrosoftova" enciklopedija 'Encarta 1996' posredovana tehnikom tzv. CD-roma i dostupna za kompjutersku upotrebu u velikim tiražima. Pregled političke geografije Balkana pruža uvid u "enciklopedijsko" potiranje elementarnih prava i istina o srpskom narodu. Sračunate i tendenciozne montaže "Enkarte '96" jesu prilika da se još jednom suoče kondenzati i mehanizmi srbofobije. Kritička analiza političke geografije, date "Enkartom", odvodi i u ravan sinteze gde se pokazuju obrisi jedne geopolitike koja se kroz "Enkartu'96" projektuje u prostore međunarodne komunikacije. Takođe se ukazuje na presedan u masmedijskom totalitarizmu: preduzeće "enciklopedije" se transformisalo u pravcu potpune konvergencije političkog žurnala i enciklopedijske odredbe. "Enkarta" je fascinantan simulakrum "prosvetiteljstva" masmedija, pa se kao takva razobličuje u svojstvu digitalnog podlistka Pentagona/Vašingtona. U zaključku autor tvrdi da borba protiv medijskog nasilja nad Srbima ne treba da ostane samo na nivou "imenovanja" zla. Uvide u strategije medijskih laži valja pretakati i u druge delotvorne oblike nacionalnih praksi, u politici i u kulturi.

KLjUČNE RIJEČI: Microsoft, Encarta, Balkan, geopolitika, rat, enciklopedizam, medijska obmana

"Jedva da ima većeg uspeha za neki sistem moći od prihvatanja od strane njegovih nemoćnih žrtava onih vrednosti i merila ponašanja koje je on postulirao"

(Leo Lowenthal)

Tokom 1996. godine američki softverski kolos Majkrosoft (Sietl, SAD) pustio je u opticaj, u potencijalno ogromnom tiražu, svoju "kibernetsku" Enciklopediju (Encarta 1996), i to u prefinjenom tehničkom obliku tzv. CD-rom-a (rom: read only memory). Ovaj elektronski projekat korporacije "iza" koje stoji najbogatiji Amerikanac današnjice, Bill Gates, nastavlja pretenziju "sveobuhvatnosti" koja odlikuje klasični enciklopedizam (u "Enkartu" je upresovano gotovo sve: od zoološko-arheoloških nalaza vezanih za trogloditske oblike života do podataka o filosofiji "dekonstrukcije" maga tekstualnosti, Jacques Derrida-e). Međutim, sam kibernetski medijum bitno omogućava preinačenje i prekoračenje dejstava i posledica tradicionalnog enciklopedizma kao totalizujućeg društvenog projekta. Posmatranje ovih promena od posebnog je značaja budući da pokazuje kao fascinantan primer tekućih metastaza atlantističke medijske propagande usmerene na kaleidoskopiranje i, po krajnjem cilju, brisanje duhovnokulturnog i, ne manje važno, državnopolitičkog identiteta srpskog nacionalnog bića. "Enkarta‘96" je nova metafora masmedijskih oblika majkročipovske civilizacije. Ona je eklatantan pokazatelj dalje "blejdranerizacije"[3] jednog već planetarnog i sasvim međuzavisnog društva u kojem Enciklopedija iznova izranja

Duhovnost

Jagnje Bozije i zvijer bezdana / Bo... of 17 Page 1 of 17

file:///C:/Users/benjamin%20benny... Page 1 of 17 17/10/2013

kao totemski simbol polemički[4] jednostrano organizovanog znanja i moći. Stojeći u "središtu" novoproizašle orvelovske geopolitičke sile, ona pomaže Velikom Bratu da orkestrira prisilnu i prisiljavajuću dedukciju jedne i jedine svemoćne i svemoguće "istine". Metodologija "dedukovanja" (iz) ove istine koju, u vidu "Enkarte", postsocijalističkom svetu isporučuje savremena "Okeanija"[5] , podrazumeva i okvir sledećih direktiva: a) učenje, b) razumevanje, v) prihvatanje[6] .

Stoga se razgrađivanje "Enkarte '96" rukovodi "odbrambenom" metodologijom, datom kao: a) učenje, b) razumevanje, v) neprihvatanje. Prihvatanje neistina o srpskom narodu, i to usled sile ujedno suptilnog i paranoično-nasilnog pritiska, vodi apoteozi nasilja. To sankcioniše onu logiku koja posedniku (medijske) moći uručuje pravo da je neobuzdano koristi, te da je samim činom upotrebe prevodi u registre pravde i pravičnosti. Poslednja, dakle najciničnija, strategija pritiska nije samo u tome da se objekat pritiska razori, nego, ubitačnije, da se preoblikuje, i to usvajanjem načela, normi, interesa, - celog "way of life" onoga ko pritisak vrši. Nemoć, koju bi Srbi mogli eventualno da pokažu, - u anticipaciji kraja i ovog (medijskog) mučenja, mogla bi da ih prevede iz situacije preko potrebnog pametnog, žilavog i dugoročnog otpora (u i kroz kontakt), u žalosno iščekivanje smanjenja kazne. Time žrtva, kroz samooptuživanje, prihvata logiku dželata, i ujedno ga amnestira od krivice .

"Encarta 1996" from Microsoft: "Okupacija u 11 slika"

Ukoliko preko personalnog računara zađemo u softverske pejzaže "Enkarte", kao "sabirnog centra" znanja (grč. en-kyklo-paideia: "sabrati-sve-u-krug"), te pozovemo polje političke geografija Balkana, - Majkrosoftov program će nam pružiti gotovo doslovnu projekciju geopolitičkih obrisa "Dayton accord"-a (novembar, 1995.)

Zemljama bivše SFRJ posvećeno je 5 odrednica ("Slovenija", "Hrvatska", "B-H", "Srbija", i "BJRM"). Takođe postoje još dve odrednice, ona posvećena "Bosansko-hrvatsko-srpskom ratu (1991- )", kao i ona ekskluzivno posvećena predsedniku RS: "Karadžić, Radovan (1945- )". Svaka odrednica je ilustrovana akustički i, daleko važnije, vizuelno. Srbiji je posvećeno najmanje teksta (100 redova), što ne umanjuje izrazito negativan naboj, te 2 fotografije: a) S. Milošević, sa komentarom, i b) Prizren (turski most i turska džamija), bez komentara. Muziku Srbije predstavlja trubački orkestar popularan u Cigana[7] . B-H je posvećeno najviše teksta (185 redova, pet manje od Hrvatske), i 4 fotografije sa komentarima: a) Sarajevo (gradska skupština i džamija), Sarajevo (srušena zgrada), Mostar (turski most i džamija), A. Izetbegović (na pres-konferenciji). Muzika B-H predstavljena je turkofonskim dvoglasnim pevanjem uz šargiju. Hrvatskoj su takođe određene 4 fotografije: a) Ivan Meštrović (pored monumentalne skulpture), b) Korčula (vinogradi i katolička crkva), v) Zagreb (Banski dvori), i g) Jadranska obala (Makarska rivijera).

"Enkarta‘96" ne daje nikakve podatke o uređivačkom odboru, poreklu i svrsi projekta, sponzorima ili drugom. Doduše, mogu da se saznaju imena autora priloga i njihove akademske kvalifikacije. Sve tekstove vezane za prostor eks-Jugoslavije napisala je Sabrina P. Ramet (P., A. B, M. A., Ph. D.). Ona je profesor na katedri za međunarodne studije univerziteta Vašington, i autor knjige "Balkanski vavilon: politika, kultura i religija u Jugoslaviji". Autor teksta uz fotos dr. R. Karadžića je izvesni Dennison Rusinow, ali o njemu ništa bliže ne možemo da saznamo. Harizmatska aura "Enkarte" crpi svoju snagu iz kolektivnog divljenja titansko-prometejskom preduzeću Enciklopedije i, kao što vidimo, iz legitimacije preko univerzitetskih institucija i ličnosti.

Razglednica iz Moskve: "brđani(n) podno Kremlja"

Zloupotreba ambivalentnosti neposrednog opažanja, te sugestivne zavodljivosti slike dobro je poznata, ali zato ne manje ubojita taktika ideopolitičkog nasilja. Znajući da "jedna slika vredi koliko hiljadu reči", odnosno da može da bude sluškinja obmane kada je zaposeda zlo, - smatramo da analiza montaže slika i propratnih tekstova samih priloga daje efikasan način da priđemo strategiji ovog odeljka "Enkarte". Kao i u dobroj umetnosti, cilj montaže jeste da se potčini istinitom ritmu stvarnosti, a ne da sama sobom nešto izaziva. Izbor i sled slika i reči u "Enkarti" svedoče o suprotnom:

Slika: Na ekran kompjutera izbija figura dr. R. Karadžića. U varljivoj nametljivosti boje, usred zimskog pejzaža, predsednik Republike Srpske stoji uz zidine moskovskog Kremlja.



Komentar D. Rusinow-a uz sliku tvrdi da je "Karadžić radio u mesnim bolnicama, služio kao psihijatar u lokalnoj fudbalskoj ekipi, pisao poeziju za decu, i komponovao srpsku narodnu muziku. Veruje se da je Karadžić, kao i ostali iseljenici sa planina, imao teškoća prilikom pokušaja da bude prihvaćen u etnički izmešanom društvu, - neki analitičari smatraju da je ta okolnost doprinela namernom rušenju Sarajeva koje su počinili većinom ruralni Srbi tokom građanskog rata koji je otpočeo 1992".

Nema zgusnutijeg načina da se koncentrišu svi mehanizmi i sadržaji onoga što je u biti srbomrzačke demonije, antislovenskog i antiljudskog potiranja dostojanstva i istine Drugog. Smeštanje dr. Karadžića u simbolički prostor Moskve služi mnogostrukoj svrsi:

Prvo, time jedina preostala supersila simulira (nepostojeću) dvopolarnost ideoloških svetova. Da je ona nepostojeća, između ostalog, svedoči nemoćna kozirevska retorika koja prati procese urušavanja SSSR-a i tradicionalnih sfera uticaja i prisustva Rusije kao verodostojnog nosioca evroazijskog geopolitičkog vektora. To se vidi i u neprikrivenom trijumfalizmu Zapada koji se najrečitije oglašava megafonom F. Fukuyama-e[8] koji saopštava pobedu ekonomskog i političkog liberalizma kao načelnog dovršenja povesti: događaja će i dalje biti, ali superiornijih filosofsko-političkih načela ne. Uvođenje Moskve kao fantazme velike i (ne)vidljive pretnje ne služi samo sakrivanju atlantističke gramzivosti u/oko Bosne, gde Rusa gotovo i nema, već, bitnije, otvara figuru rusko-srpskog "boljševizma"[9] . Pomenuta simulacija, dakle, parazitira na htonskim rezervoarima pola stoleća sistematski stvaranog straha[10] od slovenskog, "orijentalog" komunizma. Asociranje dr. Karadžića uz Kremlj u funkciji je aktiviranja nagomilanih negativnih predstava i energija iz kolektivno nesvesnog sveta Zapada (uključujući i zapadofilne satelitske elemente po obodima Rusije), te izazivanja dinamike negativnih arhetipova i projektivnih mehanizama u smislu uvida C. G. Jung-a[11] . Projektovana "senka" kolektivnog "ja" do poslednje konture iscrtava figuru predsednika RS koji je, ne zaboravimo, i simbol/predstavnik državotvorne i istorijske volje srpskog naroda u Bosni. Negativna identifikacija celog naroda sa sovjetskim mitskim protivnikom olakšava homogenizaciju političkog "javnog mnjenja" u SAD radi kasnije instrumentalizacije istog u svrhu ostvarivanja geostrateških interesa na Balkanu. Teza o "srpskom boljševizmu" odelotvoruje razlikovanje između demokratskog i totalitarno-ropskog[12] sveta: podrška antisrpskim snagama i svaka odmazda nad srpstvom eo ipso postaje prvorazredan civilizacijski čin.

Drugo, u podtekstu tekućeg stezanja betonskih amalgama po linijama nametnutih "republičkih" razgraničenja, teza o srpskom "boljševizmu" deluje i preko svoje podvarijante o "velikosrpskom hegemonizmu". U kontekstima hrvatskih ili muslimanskih idioma uperenih na Drugog, termin "srpski hegemonizam" nastoji da totalno polemizuje sve što pripada kulturno-političkom domenu srpstva, te izaziva strah, mobilisanje, i poželjne oblike nagonskog ponašanja. Time se konjukturne političke opcije sprežu sa (ne)kontrolisanim nacionalističkim stihijama, a dirigovana interpretacija o srpskoj hegemoniji prelazi u lažnu svest o okupaciji. Tako Nedeljko Fabrio, predsednik Društva hrvatskih književnika, tvrdi da je raspadom komunističkog sistema "velikosrpstvo.... zauvek izgubilo Hrvatsku kao svoju donedavnu guberniju". Ili, pak, Jusuf Budžhovi, sekretar DS Kosova, koji tvrdi da je "...komunizam bio nametnut Albancima. Albanci nikada nisu bili Vizantinci, a komunizam se hranio iz vizantizma i panslavizma".[13] Ukratko, osim za indoktrinaciju američkog javnog mnjenja, ova fotografija služi kao okidač i motivizator antisrpstva i amerikoljublja u svim "entitetima" sada već nedvosmisleno lojalnim konfiguraciji Novog svetskog poretka.

Treće, stavljanje predsednika RS uz Moskvu okreće strelu (potencijalnog) nasilja i ka samoj Rusiji i Rusima. Pre svega, time što im ponovo navlači košulju boljševizma/hegemonizma[14] , jer sada (u čudnom istorijskom saltu) njih asocira uz Srbe, - planetarne parije[15] inficirane ideološkom gubom. Ako se u ideološkoj optici atlantizma Srbija pojavljuje kao naprslina u strategiji obručavanja Rusije, onda je ovaj fotoritualni ostrakizam takođe poruka novopokorenom prostoru istočnoevropskih zemalja[16] o posledicama neželjenog političkog ponašanja. Eksponenti Novog svetskog poretka su uspeli, kroz patronažnu inteligenciju nacionalnih "elita", da presade vlastitu utopiju o američkoj sreći, infantilnu nadu u brzo bogatstvo, ljudska prava, i borbu za mir. Ali, ispod havelizovanih demagoških govora istočnoevropskog "partnerstva za mir", stoji nova mutacija udvorištva: u tekućoj smeni totalitarizama istrajava parazitiranje malog interesa na velikom. Cena toga je poslušnička reprodukcija postojećeg planetarnog poretka moći.



Dok se Karadžić izmešta u Moskvu, istovremeno se "multietničko Sarajevo" ilustruje mono-etničkom arhitekturom - fotografijom Sarajeva dominira Husref-begova džamija. "Enkarta" ne daje niti jedan vizuelni dokaz samobitnog prisustva Srba na prostorima i u povesti Balkana: oni su prisutni samo u svojstvu skitski raskorenjenog nevidljivog ali pretećeg slovenskog supstrata koji sa jedne strane ugrožava "evropeizirani islam", a sa druge, katolicizam germanocentričnog dela Balkana. Plakatiranje lika vođe bosanskih Srba, kao emanacija duha Haškog tribunala, funkcioniše kao poternica[17] . Nema fotografija A. Izetbegovića prilikom njegovih poseta Istambulu, Riadu ili Teheranu, niti F. Tuđmana sa H. Koll-om. Ovo selektivno izdvajanje dr. Karadžića prilika je da se uvidi prava priroda tzv. teorije "ekvivalentne" i/ili "gradirane" krivice. Ona je problematična jer se pojavila post festum,nakon što su Srbi definitivno proglašeni krivcima. Dakle, naivno je na nju se pozivati ili je zahtevati povodom "Enkarte" u smislu pravednog "poravnanja".

Ukoliko žele da imaju pravo "građanstva", teorije koje se na Zapadu plasiraju u prilog objašnjenja uzroka i krivaca za "Peti balkanski rat" podvode se pod jednu od sledeće tri teze[18] :

1) Teza "multietničke kompleksnosti i evropske inertnosti": Rat je izazvan gordijevski zapletenim i sublimiranim etničkim i istorijski tenzijama i omrazama. EEZ (sada EU) je saodgovorna jer je dugo oklevala da preuzme konkretne poteze za saniranje situacije. Sve je moglo da se završi u avgustu 1991. da je EEZ odlučno tematizovala pitanje državnih granica, uz prekid vatre uz pomoć NATO-a na terenu; ili, da je data pravovremena i adekvatna podrška Wens-Owen-ovom planu (1993.). Ova teza potiče od lorda David Owen-a, predstavnika EZ u bivšoj Jugoslaviji[19] .

2) Teza "srpskog nacional-komunističkog hegemonizma": Nakon raspada SFRJ Srbija je, pod vođstvom S. Miloševića, pokušala da uspostavi svoj autoritet nad celom Jugoslavijom. Kada se suočila sa otporom, srpski režim je pokušao da se nametne svuda gde su se nalazili Srbi: zatim je usledio rat. Ovu tezu iznose Laura Silber, dopisnik "Finantial Times"-a sa Balkana, i Allan Little, dopisnik BBC-a sa Balkana[20] . To su i pozicije "Enkarte".

3) Holistička teza "konteksta nakon raspada dvopolarnog sveta": jugoslovenska kriza je deo šireg obrasca temeljnih promena i političkog raspada u Evropi nakon okončanja hladnog rata. Zapad je pogrešno procenio krizu. Zbog smanjenog geopolitičkog značaja, nestanka alternativnih tržišta, i bez osnova za ekonomsko-političku sigurnost, - moralo je doći do kraha. Zahtevi za brzim ekonomskim reformama, koje su naložili strani kreditori, podrili su snagu federalnih vlasti: usledila je decentralizacija, te pogibeljna svađa oko autoriteta, sirovina i, najzad, teritorija. Ovu tezu zastupa Susan Woodward, stariji član Brukings instituta i stariji saradnik Iasushi Akashi-a[21] .

Ove tri teze, međutim, ne isključuju se međusobno. To su, zapravo, tri različita aspekta posmatranja problema iz iste, zapadne, perspektive[22] . Razlika u pristupima ne ukida konsenzus oko srpske krivice. Koliko god u njima bilo kritike upućene EEZ-u, ostalim balkanskim dramatis persona-ma, makar se stidljivo ukazivalo na greške SAD ili Nemačke, zaključak kod svih ostaje isti. Profiliranje razlika u pristupu stoga stvara utisak "objektivnosti" i pluralizma stavova. Plediranje za "ekvivalentnu" krivicu, a propos "Enkarte",- pucanj je u prazno, budući da ova teorija dobija upotrebnu dozvolu tek ukoliko je nadodređena prihvatanjem srpske krivice. "Enkartino" selektivno izdvajanje dr. Karadžića takvom zaključku ide u prilog.

Problematičnost argumentacije ove teorije uočava se i u nedavnoj egzemplarnoj izjavi S. Thornberry-a, smenjenog šefa civilnog sektora UNPROFOR-a, sada profesora Centra za strateške sudije u Londonu: "Nemam dilema da Beograd snosi glavnu odgovornost za rat i strašne etničke masakre. Ali, ako je na srpskoj strani sve manje-više jasno... kako to da jedan Mate Boban još uspeva da umakne haškoj optužnici? Po čemu se on razlikuje od Radovana Karadžića? Besmisleno je utvrđivati različite krugove pakla...." [23] . To što S. Thornberry na kraju izjave kaže da je Balkan "neizmerno komplikovana premetaljka koja izmiče apriornim kvalifikacijama", dodatno je svedočanstvo kako o nedoslednosti direktnog smisla njegove izjave, tako i o demagogiji indirektnog smisla njegovog iskaza. Jer, "nemanje dilema" praktično funkcioniše kao jedan politikološki apriorizam koji načelno isključuje mogućnost promene stava. Ovakva argumentacija je tipičan primer nadkompenzacijskog mehanizma kojim zapadna demagogija ujedno plakatira "glavnog" krivca, a zatim fingira objektivnost po kojoj ima i drugih krivaca. To se nedvosmisleno vidi iz završne rečenice D. Rusinow-a, "Karadžić je među onima koje je



međunarodna zajednica optužila za ratne zločine protiv čovečanstva zbog monstruoznosti počinjenih nad muslimanskim i hrvatskim civilima"[24] . Karadžić je, dakle, "među onima", - a ko su (i) oni nigde i nikada u "Enkarti" nećemo saznati. Pošto su zločini počinjeni nad "muslimanima i Hrvatima", može biti samo još više Srba-zločinaca, a pominjanje nesrpskih žrtava, prirodno, mogućnost muslimansko-hrvatskog zločinstva čini sasvim udaljenom. Pogledajmo kako se to radi tekstovima profesorke iz Vašingtona[25] : "Tokom rata stizali su izveštaji o mučenjima i surovostima koje su počinile sve tri strane". Ali, u nastavku teksta reč je isključivo o Srbima. Takva jednostranost i nepotpunost protivna je elementarnim kriterijumima metodike istraživanja i izlaganja istoriografskih nauka, kao i postulatima etike pravičnosti[26] . Rametova ni u jednom od napisa neće ni iz daleka pomenuti hrvatsko ili muslimansko nasilje nad Srbima, osim preko eufemizma "međusobnih sukoba". Evo i nastavka njenog teksta: "Bosanski Srbi su optuženi za prisilno proterivanje 700000 muslimana sa zaposednutih teritorija; za zatvaranje ljudi u koncentracione logore; za ubijanje muslimana u ime etničkog čišćenja. Takođe postoje optužbe za prekršaje ljudskih prava, uključujući silovanja hiljada muslimanskih žena. U februaru 1995, tribunal UN za ratne zločine optužio je komandira srpskog koncentracionog logora za genocid, budući da je nameravao da likvidira čitavu etničku grupu".[27] I još: "Tokom druge polovine 1992. međunarodna zajednica je postala svesna širokih povreda ljudskih prava u B-H, pogotovo, sistematskog silovanja muslimanki od strane srpskih vojnika, u ime tzv. etničkog čišćenja"[28] . Ovakvim tekstualnim strategijama dolazi do "pranja istorije": oni nad kojima je izvršen genocid u više ratova i epoha, sada su promovisani u (iz)vršioce genocida[29] . Pošto se na kraju 20. veka ubrzava vreme i ustaljuje zaborav kao stanje svesti diznilendskog čoveka, ovo je prilika da dođe do relativizacije svih genocidnih strategija: nacističke (nad Slovenima i Jevrejima), turske (nad Grcima, Slovenima, Jermenima, Kurdima), američke (nad Vijetnamcima, Korejancima, Panamljanima, Iračanima i mnogim drugima). Prema mišljenju Daniel S. Schiffer-a, "Sve se radi da bi se na kraju veka reklo da su pravi nacisti, - Srbi... Evropa danas, preko svoje inteligencije, pere svoju prošlost. Intelektualci su danas alibi Zapada. Veoma je ozbiljno to što se događa, što se želi da se Srbi optuže za sva zla ovog sveta"[30] .

Analiza komentara uz fotografiju prevodi nas u implicitno rasističku teoriju o srpskom "varvarstvu" i apsolutnoj civilizacijskoj "drugosti". To je i najopasnija sugestija. Nije stvar samo u tome da se za rat okrivi neurotični i neprihvaćeni psihijatar. Otrovnije od toga je eksploatisanje idioma o civilizacijskoj regresiji i retardiranosti Srba kao kolektiviteta. D. Rusinow, veli da neki "analitičari"(a pošto se ne pominju drugi, ovi ostaju jedino važeći) smatraju da su rušenje "namerno izveli većinom ruralni Srbi"[31] . Napad na Grad, kao simbol civilizacije, izveli su zapravo svi Srbi, pošto u njihovim redovima nije bilo Hrvata ili muslimana. Takođe, nije naglašeno da se nekakva manjina Srba opirala tome. Građanski Srbi, kao moguća manjina, nikako se i ne spominju, osim izdaleka u sintagmi "multietničko društvo", ali i oni su u Gradu, te i nisu oni Srbi o kojima je reč. Pomisao o jednoj civilno-neposlušnoj manjini koja ne uspeva niti može da zaustavi opsadu, - besmislena je u kontekstu namere ovakvih tekstova. Srbi tako bivaju prognani u vilajetske tmuše groznih planina: iza njih ostaje samo kal gusenica, blato opanaka, te preteći bat varvarskih cokula po uglačanom ksilofonu baščaršijske kaldrme, sada već inicirane harizmom olimpijskog duha, i posetama F. Mitteraind-a i rok-satelitskog borca za ljudska prava Bono-a (U2). Srbi su brđani, vrhovci (mountainers, prema Rusinow-u), "podljudi" ražalovani čak i od viteškog naziva "gorštaka" (highlanders). Srbi, kao lutajući uzrok nesklada i nepoćudnosti, postaju simboličko platno srama u koje se projektuju iracionalne sile jednog poretka koji se ritualno preko njih konstituiše: oni su živi uzidani u mondijalnu kulu. U optužbi za varvarstvo "planinske" civilizacije stiču se mitologizujuće dvojnosti kojima se isključuje i stigmatizuje neprijatelj: demokrate-boljševici, liberalni-konzervativni, racionalni-iracionalni, aktivni-inertni, katolici-vizantinci, Zapad-Istok, i - najstrašnije za mondijalno uho: civilizovani/slobodni-necivilizovani. Mondijalni govor D. Rusinow-a je rezonantan i u odnosu na retoriku skorašnjih posvećenika Novog poretka. Tako hrvatski nacionalista Vlado Gotovac tvrdi: "ne mogu u istoj civilizaciji živeti ljudi koji grade i oni koji osporavaju same temelje te civilizacije"[32] . Tuđman, pak, u intervjuu "Wiener Zeitung"-u tvrdi da linija razdvajanja između Zapada i Istoka, Rima i Bizanta, prolazi sredinom Balkana. Tim "krhkim mostom između baroknih i orijentalnih obala"[33] na kojem Srbima mesta nema, osim pod uslovima koji se ne smeju osporavati.

Ovaj segment analize "Enkarte" omogućava da se ugledaju nagoveštaji i jedne geopolitičke sheme koja, ukratko, pokazuje da atlantistički stratezi (i ovakvom) simboličkom i semantičkom likvidacijom srpstva, asociranog uz Rusiju, pokazuju promišljenu koliko i spontanu nameru da se a) potisne ruska Evroazija i srpstvo, i b) privileguje turskoislamski vektor na Balkanu i germanocentrična Evropa, kao dve pincete kojima SAD mogu nadalje



manipulisati u svoje svrhe. A one se, u poslednjoj instanci, sukobljavaju i sa jednima i sa drugima, i to na posebne i delikatno-zamršene načine. Na primer, u Turskoj teolog Latif Erdoan, predsednik religiozne fondacije Fetulaha Gulena, otvoreno tvrdi da je mentalitet Turaka takav da ne može biti bliskosti sa SAD: "mi smo u savezništvu sa njima dok je to u našem nacionalnom interesu. Ali, SAD nisu bile sila pre Drugog svetskog rata i uskoro će izgubiti taj položaj"[34] . Navešćemo i paradigmatičan antiamerički vapaj Nemca Pierre Krebs-a, : "Faust visi -ponovo - na drvetu sudbine, njegov genije je prognan i duša raskidana među delovima Nemačke. Čini se da je Nemačka istorija u bamberškom konjaniku zauvek okamenjena. Na napuštenim komadićima održavaće se Valpurgijske noći ispresecane hladnim zracima stranih stražarskih tornjeva. Tristan umire od dosade, skapavajući u sramu i besu u diskotekama preplavljenim Amerikom, na tim histeričnim mestima novog Vavilona gde je pevač Michael Jackson privremeno najspektakularniji i najbedniji pandan Siegfried-u... Dok je od Nemačke pravila satelita, Amerika je vrlo dobro znala da u srcu Evrope leži.... duhovni i istorijski epicentar našeg kontinenta"[35] . Prema rečima jednog vojnog analitičara, "NATO je ostao vojni pakt koji služi da Rusi budu izvan Evrope, Amerikanci u njoj, a Nemci pod kontrolom"[36] . U tom duhu treba tumačiti poslednju rečenicu S. P. Ramet posvećene "Bosanskom ratu": "neki kritičari, ipak, veruju da bi prisustvo Nemačke moglo da izazove dodatna trvenja zbog zločina koje su Nemci počinili u bivšoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata"[37] . Uprkos tome, na zadatku lomljenja SFRJ i uništavanja potonjeg srpskog državotvorstva SAD i Nemačka i Turska postigli su zavidan stepen saradnje i specijalne sinhronizacije.

Razglednica iz Prizrena: "turska mostogradnja"

Ako zanemarimo komentar uz fotos predsednika Srbije, ("nacionaliste koji je koristio brutalnu silu da okupira većinu prostora eks-Jugoslavije, nakon što su republike proglasile nezavisnost"), jedina slika koja predstavlja Srbiju, njenu istoriju, narod, duh i kulturu jeste slika Prizrena.

Slika: most i džamija u blizini. U potpisu stoji: "Turski most, Prizren, Srbija".

Jedini prizor kojim se planetarni radoznalac obaveštava o Srbiji, koja se prostire od Mileševskog Anđela do Tesline mistike strujnih sila, jeste otomanski most i Sinan-pašina džamija. Osim što je krajnje šokantna za iole upućenog slavistu, ova slika širi niz sugestija koje obavljaju jednu minuciozno sračunatu propagandnu strategiju. Prvo, totalna vizuelna islamizacija Prizrena funkcioniše u pravcu potiranja verodostojnih spomenika prisustva srpskog duha, kulture i državotvorstva kroz vekove.

Povesno biće Srba još u 12. veku pamti prizrenskog episkopa Jovana koji piše sholije uz tekstove svetog Jovana Zlatousta. Do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. u Prizrenu je stolovalo 15 episkopa, a potom, do oblikovanja raško-prizrenske eparhije 1808, još četvorica.

Prizren je u sastavu stare srpske države još od Stevana Prvovenčanog. Veliki značaj dobija u doba kralja Milutina, a pravi procvat u doba Stefana Dečanskog i cara Dušana. Prizren, koji narodna epska pesma naziva "srpskim Carigradom", posle cara Dušana, ostaje stolovalište i cara Uroša. Za vreme kralja Vukašina, koji ga je držao do 1371, u Prizrenu se kovao novac srpske države. Najezdom Turaka i padom Novog brda 1455, nastaje kraj stare istorije Prizrena (premda nikako njegovog duhovno utemeljiteljskog zračenja), te počinje uništavanje srpske kulture.

Predstavljanje Prizrena Sinan-pašinom džamijom omogućava uvid u jedno frapantno i zloslutno ironisanjenalogodavaca "Enkarte '96". Naime, upravo ta džamija sazidana je od belog kamena manastira Svetih Arhanđela Mihajla i Gavrila na reci Bistrici, više Prizrena ispod Višegrada. A to remek-delo vizantijske arhitekture bilo je i jeste zadužbina srpskog cara Dušana koji ga je podigao oko 1350, oklopivši ga olovom iz Trepče. Mozaik ovog manastira smatra se jednim od umetničkih čuda stare Srbije i vizantijskog kulturnog kruga. Pošto je dugo bio izložen islamskim provalama, manastir je opusteo, a 1615. je od kamena-tesanika ove crkve podigao džamiju pomenuti Sinan-paša, - spalitelj moštiju svetog Save.

Ispod ove i ovakve selekcije krije se po srpske interese i prava jedan razarajući duh. Isti duh koji je freske srpskih svetitelja izgrebao a zatim pod slojeve maltera sakrio, - pre nego što će prizrensku crkvu-lepoticu Bogorodicu



Ljevišku, zadužbinu kralja Milutina, 1756. pretvoriti u džamiju. U toj crkvi danas možemo da vidimo (ponovo otkriveno) lice kralja Stefana Prvovenčanog: izgrebanih i povađenih očiju čije su plavetnilo bogovidstva Turci prekrili orijentalnom ornamentikom.

Hrisovulja vizantijskog cara Vasilija Drugog iz 1018, kojom se prizrenska eparhija pripisuje ohridskoj arhiepiskopiji, svedoči i o legitimnom vizantijskom sloju u i oko Prizdrijanskih prostora (kako se u vreme Vizantije zvao). Prema tome, ova fotografija negira i vizantijski sakonstitutivni pol samorazumevanja evropskog čoveka. To oduzimanje istorijskog vida, odnosno nametanje zaborava, pomaže uklanjanju istorijskih i drugih iz njih izvedenih i izvedivih prava srpskog naroda, te obaveza drugih prema njima.

Drugo, u kontekstu tekućih geopolitičkih promena na Balkanu, "Enkartina" islamizacija juga Balkana, kao svojevrsna "evropeizacija" muslimanske kulture i pretenzija, pomaže strategiju muslimanskog političkog separatizma na svim prostorima bivše Jugoslavije, a posebno Srbije i Crne Gore. Tako S. P. Ramet neodmereno, jednostrano, i nizom zamena teza, veliča albanske političke pokrete te separatizam koji iz toga sledi: "Na Kosovu, koje je pod vojnom okupacijom[38] od 1989, mnogi Albanci su otpušteni sa svojih poslova, isterani iz domova, ili podvrgnuti drugim oblicima diskriminacije. Albanskoj deci se često brani odlazak u škole... Rezultat toga je da su hiljade Albanaca napustili Srbiju, a mnogi su počeli agitaciju za nezavisnost ili ujedinjenje sa Albanijom. I druge manjine, poput muslimana i Mađara, progoni miloševićevski režim, i hiljade njih se iseljavaju".

To je signalni podstrek, ma koliko naizgled slabašan, i vanbalkanskim fundamentalističkim centrima moći za obnovu prodiranja ka srcu Balkana, tj. ka periferijama germanske sfere kulturno-političkog uticaja na "Evropu". Međudržavna "Organizacija islamske konferencije" u svome biltenu iz 1989. iznosi sledeći revizionistički stav: "Osvajanje Balkana od Turaka-osmanlija u 14. veku donelo je pravdu i civilizaciju u region i spasilo njihove stanovnike od vlasti koja ih je tlačila"[39] . Ovaj stav, po duhu i reči, ni po čemu se ne razlikuje od iskaza D. Rusinow-a o civilizacijskoj drugorazrednosti Srba, pa smatramo da ovakva podudaranja izviru iz trenutnih i dugoročnih sinhronizacija atlantističkih i islamističkih geopolitika. U poslednjoj instanci, to je kulturološka, a potencijalno i politička, podrška islamu u celoj Evropi.

Svako ko spolja pogleda fotografsku ilustraciju Srbije, bez izuzetka će doživeti sve srpsko samo kao kasniju kulturološku koricu i civilizaciji nanos na islamsku prvobitnost: naziv "Srbija" figurira kao puki semantički satelit oko uporišnih "fakata" turske džamije i mosta smeštenih u "pejzaž uglačan brzinom" (Virillio).

Ovakvi gestovi pomažu protagoniste islamskog fundamentalizma u Jugoslaviji. Prema T. Mayer-u, ovaj integriste fundamentalizam odlikuju sledeće problematične osobine a) iracionalna mržnja prema naučnoj racionalnosti, b) suspendovanje univerzalnih moralnih i pravnih normi u prilog nasilnih projekcija partikularističkih normi i vrednosti izvan date zajednice, v) deautonomizacija svakog umetničkog delovanja u prilog religiozne kanonike, g) odbacivanje formalno-racionalnih kriterijuma u ekonomici i trgovini u prilog tradicionalističkih, d) religiozni principi se smatraju apsolutno obaveznim za svako javno mnjenje i nadređuju javnu sferu kroz političku prisilu[40] .

Nije teško zapaziti da su gornji postulati doslovno opetovani u izjavi[41] poglavara muslimanske verske zajednice u Jugoslaviji, reis-ul-uleme Jakuba Selimovskog: "Sa verskog aspekta nikoga ne treba da iritira što tamo gde muslimani čine većinu ili sto odsto stanovništva, njihova je religijska obaveza da se vrate organizovanju svih društvenih odnosa na bazi islama. Jer, islam ima svoje stavove za društveno-politički, ekonomski, socijalni čak i finansijski sistem"[42] . Tamo gde muslimani stvore većinu stvaraće se i islamistički uređena država. A u programskom spisu ideologa i vođe SDA stoji sledeće: " islamska inteligencija mora poći u borbu za stvaranje islamskog poretka... (koji)...ima dvije temeljne pretpostavke: islamsko društvo i islamsku vlast... nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija"[43] . Nije preterano tvrditi da "Enkarta" podržava takve namere(ne samo u napred navedenom), budući da ih prati i pretiče kao čudnovata vizuelna i tekstualna "majorizacija" islamske na uštrb srpske kulture, što već nosi zalog nasilnosti, jednosmernosti i isključivosti. Zašto se metod vizuelne projekcije "manjinske" kulture ne univerzalizuje, već partikularno primenjuje samo na slučaj Srbije. Zašto se, npr., Hrvatska ne ilustruje manastirom u Krki, a za islamsku kulturu ne kaže koliko mnogo duguje Vizantiji, baš u gradnji mnogih džamija npr. po uzoru na Aja Sofiju. Upravo to čudi:



nije problem u isticanju neporecivih međusobnih uticaja, nego u jednostranom isticanju jednog od modela sasvim na uštrb drugog. Demokratija "proceduralnog" i "policentričnog" prikaza utoliko postaje sumnjivo nedemokratsko i monološko ad hoc sredstvo za nametanje jednostrane volje.

Treće, za čitalačke mase "at home", "Enkartino" svrstavanje Srba pod turske mostove i džamije, kao i u bosanske planine, provocira generacijama nasleđivanu kvazirasističku anglosaksonsku odbojnost prema samim muslimanima. U tom smislu, nakon što je takav Prizren, kao grad u Srbiji, smešten u turobne magle "neartikulisanog" islamskog orijenta, rasne predrasude prosečnog čitaoca prema muslimanima lepe se i na same Srbe. Jer ih utisak prikazuje kao "poluslovensku" manjinsko-perifernu pritoku i protezu suštinski turkocentričnog podneblja. Seć;anje na pad Pan-Amovog aviona iznad Lokerbija (Škotska, 1991), otmicu američkih talaca u Teheranu, rat u Zalivu 1990, sumnja u obaranje američkog aviona TWA prilikom Olimpijade u Atlanti 1996, i hiljade drugih američko-islamskih antagonizama, kroz mržnju i strah od terorizma, odlično je sredstvo za uklanjanje i elementarnih simpatija prema tim i takvim ljudima koji su vizuelno i psihološki poistovećeni sa islamom.

Nadalje, Srbi se prikazuju kao krvožedan narod koji po pravilu napada slabije opremljene ili sasvim nenaoružane civile. Tako S. P. Ramet, kazuje da "40.000 UN mirotvoraca i avijacija NATO nisu uspeli da značajnije utiču na ishod rata" (do kraja 1994.)[44] , te da su "neznatno naoružane bosansko-muslimanske i hrvatske snage nastavile da se opiru u divljačkom ratovanju sa Srbima koji su nastavili da osvajaju teritorije". Podaci o američko-hrvatskom totalnom etničkom čišćenju Srba u Srpskoj Krajini, prilikom operacije "Oluja" koja se otpočela 4. 08. 1995, uz značajnu direktnu podršku avijacije NATO-a, ne iznose se u "Enkarti" koja važi za 1996, a najpozniji uneseni podatak pokriva hrvatsku ofanzivu "Bljesak" početkom maja 1995. Zanemarujući masakre HVO-a počinjene nad Srbima i tom prilikom[45] , autorka odmah ističe da su Srbi "uzvratili bombardovanjem Zagreba"[46] . Pošto je Zagreb u "Enkarti" prikazan i opisan kao drevni evropski grad, revolt na Srbe iznova spontano eksplodira. U odrednici "B-H", Ramet-ova takođe pominje poznomajsko[47] američko bombardovanje Srba u Bosni, ali samo da bi istakla kako su potom Srbi, "u znak odmazde... uhapsili više od 300 članova UNPROFOR-a, što je povisilo napetost u regionu". Braneći svoju decu od "tomahawk"-a Srbi, dakle, ugrožavaju "mirovni proces", povećavaju "napetost". Kako veli Noam Chomsky, filosof i lingvista, "izraz mirovni proces odnosi se samo na ono što radi američka vlada, - ...a to je da blokira međunarodne pokušaje da se postigne mir"[48] .

Danas su tehničko-organizacione mogućnosti Majkrosofta tolike da je gotovo nemoguće zamisliti da je ovakva nepotpunost u politizovanim enciklopedijskim odrednicama plod vremenskih cajtnota. To jest, da tokom 6-7 meseci nije bilo moguće uneti nove ali po SAD inkriminirajuće podatke. Treba, dakle, potisnuti svako sećanje i spomenik na krajiški "holokaust" koji je dopisnica londonskog lista "Independent", Sarah Helm, opisala sledećim rečima datovanim 24. 08. 1995.: "Konačno, juče je sve bilo mirno, jer više nema ničega što se može zapaliti"[49] . Ovakve taktike Amerike i njenih "saveznika", sažima sledeći iskaz Jean Baudrillard-a: "Amerikanci koriste dva osnovna oružja: avijaciju i informaciju. To jest, fizičko bombardovanje neprijatelja i elektronsko bombardovanje ostatka sveta"[50] .

"Enkarta‘96" (koja podseća na naziv vojne vežbe) jeste neteritorijalni "virtuelno-vremenski" nastavak teritorijalnog "konkretno-prostornog" rata. Ratovanje against the Serbs preko "Enkarte" postaje pisanje Enciklopedije, pa stoga i doprinos poznomodernom "prosvetiteljstvu" masmedija. To je moguće kada je "istina višak u snazi" (Foucault): kada "uzroke" obrazlaže interes osiguran silom. Odnosno, kada se projekat Istorije, -tako sličan onom Enciklopedije, shvati kao "proizvodnja i prodaja uzroka rata", pri čemu se "uzroci koje stvara interes a obrazlaže istorija projektuju u stvarno događanje, te tako dolazi do simulacije rata"[51] .

Razglednica iz Mostara: "na Neretvi i dalje Ćuprija"

Slika: Mostarski most na Neretvi, i u daljini, opet, džamija.

Pisac komentara uz navedenu sliku koja ilustruje "sakralnu geografiju" Bosne, odmah nas obaveštava da je most "1566. sagradio turski arhitekta Mimar Hajredin". To što se most pokazuje kao da postoji, iako su ga srušili Hrvati 1993, amnestira Hrvate od anticivilizacijskog ponašanja. Istini za volju, u komentaru uz sliku Mostarskog mosta



kaže se da su snage HVO-a porušile most. Međutim, jedno je to napisati, a sasvim drugo, po sugestivnoj snazi, jeste to prikazati. Takođe nije prikazan do temelja srušeni saborni pravoslavni hram Svete Trojice u Mostaru (ali jeste srušena zgrada u Sarajevu). Niti ćemo čuti da je tu 1777. preneseno sedište zahumsko-hercegovačkog mitropolita, niti, pak, da Srbi uopšte u Mostaru odavno pre toga žive, grade i stvaraju. Odluka da se prikaže nepostojeći most, takođe je u funkciji dalje glorifikacije islamske kulture na Balkanu. Osim toga, u daljini, iznad mosta, vidi se još jedna džamija, nalik Karađozbegovoj. Ako fotografije "Enkarte", vizuelno projektujemo u oblik mape, ugledaćemo doslovni i precizni izgled projekta tzv. "zelene transverzale": Prizren (Sinan-pašina džamija) -Mostar (Karađoz-begova) - Sarajevo (Husref-begova). Naravno, metonimijski se Sarajevo nadovezuje na Centralnu Evropu, a Prizren na Albaniju tj. Tursku.

Da bi se uočila potencijalna delotvornost ovakvih masmedijskih materijala važno je da se podsetimo da je stvaranje islamskog poretka na prostorima bivše Jugoslavije samo korak u stvaranju internacionalne muslimanske federacije. Ujedinjenje jugomuslimana prati ujedinjenje sa muslimanima svih okolnih zemalja (Bugarska, Grčka, Albanija, Turska). To ne nagoveštava samo gubitak političke nezavisnosti. Ističući dalekosežne posledice strategija islama na Balkanu, jedan islamolog navodi reči A. Izetbegovića izrečene u 'Islamskoj deklaraciji': "Islam sadrži princip ummeta, tj. težnju za ujedinjenjem svih muslimana u jedinstvenu zajednicu: versku, kulturnu, političku... "jedna zajednica je utoliko više islamska što islam više određuje njene vanjske odnose. Islam je njena ideologija, a panislamizam njena politika... ova težnja znači borbu za stvaranje velike islamske federacije od Maroka do Indonezije, od tropske Afrike do centralne Azije"[52] . Panislamizam, dakle, u krajnjoj liniji teži jedinstvenoj političkoj federaciji.

U duhu podrške je i fotografija A. Izetbegovića. Prikazan je kako uredno daje izjavu na preskonferenciji: integrisan, komunikativan i kooperativan sa "institucijama međunarodnog sistema". Izetbegovića tekst uz fotos opisuje kao "obučenog pravnika... koji pokušava da zaštiti muslimansko stanovništvo regiona od naoružanihSrba". Profesorka Vašingtonskog univerziteta takav utisak dalje potkrepljuje govoreći da je "bosanska vlada protestvovala protiv međunarodnog embarga na uvoz oružja.... dokazujući da embargo najviše pogađa njih, a ne dobro naoružane Srbe. Posledica toga je jednostrana suspenzija embarga od strane SAD, krajem 1994"[53] . Naravno, nema ni reči o prećutnoj dozvoli kršenja embarga na uvoz oružja. Embargo je de facto podstakao i mobilisao islamski svet da se direktno angažuje u Bosni, ne samo preko fanatičnih "mudžahedina". Uostalom, to bi se desilo i bez embarga, ali tada bez mogućnosti zastiranja iza patetike o "pomaganju slabijoj i ugroženoj braći". Prema tome, SAD su embargom a) uvukle fundamentalističke operativce na teritoriju Bosne, b) fingirale "protivoružanu miroljubivost" pred licem sveta, v) prilikom suspenzije embarga i direktne vojne intervencije sakrile činjenicu da je to ništa drugo nego nastavak dolivanja oružja muslimanima, a ne "početak" jer je - navodno - vreme "strpljenja" isteklo. Iz ovakvog ugla se vidi da je termin "embargo na oružje" samo maskirna floskula mondijalističkog novogovora.

Razglednica sa Korčule: "hrvatsko grožđe za jelinsko vino"

Slika: Ivan Meštrović pored svoje monumentalne skulpture.

Već prvi utisak navodi čitaoca na kulturološki "skok", preko Meštrovića kao "talentovanog evropskog vajara" koji je "živeo u Beču"[54] . Pošto nema metodike prikazivanja analogne onoj primenjenoj na Srbiju i Srbe, jasno je da nema ni Tuđmana, ni M. Bobana, te da će ovde biti prikazana hrvatska kultura, nasuprot onome što je učinjeno srpskoj. Hrvatska se predstavlja u vidu nacije koja je Evropi dala Meštrovića. A ovaj učesnik pokreta bečke "secesije" i prijatelj Auguste Rodin -a dobro je poznat evropskoj inteligenciji. Čuveni novelista D. H. Lawrence pominje vajarstvo Meštrovića kao debatnu temu engleskog "visokog društva" u romanu Zaljubljene žene(1916/21.)[55] . Meštrović je poznat i američkoj javnosti kao predavač na Sirakuškom univerzitetu u Njujorku.

Ivan Meštrović poznat je i Srbima: ne samo u recepciji estetske kritike. Interesantno je da je on autor čiji mauzoleji pečate planinu Avalu u blizini Beograda, i osovinsku planinu Lovćen u blizini Cetinja. Tu su jugoslovenski komunisti, uz saradnju JNA, porušili pravoslavni hram (protivno Njegoševoj oporuci) i podigli Meštrovićevo pagansko zdanje u kojem je, hirom povesne ironije, sahranjen jedan od najvećih pravoslavnih mislilaca svih vremena, - vladika Petar II. P. Njegoš.



U duhu "evropeizacije" i ušminkavanja Hrvatske, kandidata za članstvo u NATO-u, i turističke oaze za radničke mase Evrope, jesu i sledeći podaci koje "Enkarta'96" neštedimice iznosi: "Oko 94 odsto stanovništva preko uzrasta od 10 godina je pismeno. Republika ima četiri univerziteta (Zagreb, Split, Rijeka, Osijek), i tri politehničke institucije za dobijanje visokog obrazovanja"; ili, pak, "državno beneficiran sistem zdravstvene zaštite je dostupan svim građanima Hrvatske. Početkom 1990. broj lekara iznosio je 11 000, a zubara 2 500". Konačno, "Početkom 1990, Hrvatska je imala 23.633 km puteva, uključujući 291 km autoputa, te 800.000 automobila". Naravno, ništa slično se ne iznosi u vezi sa Srbijom. Komentar uz fotografiju Zagreba, koja prikazuje Banske dvore, kazuje sledeće: "Zagreb je bogat istorijom. U starom delu grada, gde mnoge građevine zalaze u mnogovekovnu prošlost, nalaze se brojni muzeji, galerije, i pozorišta"[56] . O Beogradu, bez fotografije ili komentara, saznajemo samo da je glavni grad Srbije.

Slika: Panorama podbiokovske Makarske rivijere, sa dominantnim pogledom na Jadran.

Odlomak iz teksta Ramet-ove o Hrvatskoj: "gradovi duž obale uživaju u blagoj, mediteranskoj klimi..."

Slika: Panorama Korčule u kojoj se suncem obasuti vinograd spušta ka Jadranskom moru: u daljini se uočava katolička crkva.

Komentar uz fotografiju (odlomak): "Grožđe iz ovog vinograda koristi se za spravljanje popularnog grčkog vina".

Da bi se znalo koji interes stoji iza ovakvog marketinškog intervenisanja, S. P. Ramet daje i sledeće podatke: "Najvažniji trgovinski partneri Hrvatske su Nemačka, Austrija, Slovenija, Italija, Velika Britanija, i SAD". A to su listom zemlje koje su angažovane i zainteresovane strane u jugoslovenskom konfliktu. Nadalje, "Hrvatska je punopravna članica UN (od maja 1992), učesnik 'Centralno-istočne inicijative'... primljena je u MMF i 'Međunarodnu banku za razvoj i saradnju' (1993.), a takođe ima i status specijalnog gosta u 'Savetu Evrope'"[57] . U funkciji heroiziranja, integrisanja te etičke denacifikacije i "pranja" Hrvatske, jeste i serija poluistina ili nekomentarisanih i istrgnutih fakata iz njene moderne istorije. Tako: a) "Tokom Prvog svetskog rata Hrvati i Srbi su većinom ratovali zajedno...", b) "naročito su se snage J. B. Tita, hrvatskog komuniste, borile protiv proitalijanskog ustaškog režima" (rad konclogora Jasenovac nikada nije prekinut, /1.335 dana/ - prim.)[58] , v) zatim, "Tokom 60-tih i 70-tih prelepa Jadranska obala privukla je turiste, što je doprinelo ekonomiji SFRJ. Hrvati su počeli da se bore za veću autonomiju pošto su uočili da se njihovi turistički prihodi koriste za iskorenjivanje hrvatskog nacionalizma"[59] , g) Hrvatski disidenti, uključujući Tuđmana, postali su značajna snaga u hrvatskom društvu" (na Zapadu termin "disident" je sinonim za političkog heroja,- prim.), d) "uprkos pokušaju da Srbima učini ustupke, Tuđman je otuđio Srbe..", đ) "Unutrašnji problemi (a ne priroda same vlasti, - prim.) doveli su do smanjenja demokratskih sloboda u Hrvatskoj".

Prizori katoličke crkve na Korčuli, te same Korčule koja "daje grožđe za grčka vina", opet nas vraćaju geopolitičkom planu. Nije reč samo o "grčkom vinu" kao gastronomskom mamcu. Dalje i dublje, eksplicitno vezivanje Hrvatskih ostrva za toponim "jelinsko" takođe je u funkciji "jelinizovanja" hrvatskih prostora, te pridavanja još jednog statusnog termina Hrvatskoj, koja i tako, preko "kolevke Evrope", ulazi u klub "istorijskih" nacija. Katolička crkva na Korčuli prvi je i jedini hrišćanski objekat koji se prikazuje u "Enkarti". Kao što vidimo, fotografije Hrvatske projektuju sledeću geostratešku duž: Korčula - Makarska rivijera - Zagreb. Naspram ove je transverzala Prizren-Sarajevo-Mostar. Prema tome, neposredno je uočljivo da stojimo, opet/večito, pred starom podelom Balkana dužinom tzv. Limes-a. Povodom ovoga valja da ukažemo na istovremeno podvlačenje postojanja nepremostivih istorijskih, verskih i političkih granica, sa jedne strane, i, sa druge, promovisanje nepostojanja i minimiziranja srpskoslovenskog naroda između i pod njima. A sve to, naizgled paradoksalno, u arenama svetske politike prati upravo relativizovanje pojmova "teritorija" i "istorija". To se događa (i) na nivou "Enkartine" vizuelne "simboličko-sakralne" geografije, premda i tekstovi slede takvu tendenciju. Trostruko se ušivaju granice[60] : prvo, kao granica koju je na Drini 395. povukao vizantijski car Teodosije, razdvojivši Rimsko carstvo na Istočno i Zapadno; drugo, kao crkvena granica uspostavljena 1054. između Carigrada i Rima; i treće, u smislu Balkana kao vojne Krajine, terra militaris, koja je evropske Rajhove, preko vojujućih Srba, štitila od otomanskih najezda. Tako postavši poprište nedokončanog balkanskog nastavka bitke kod Poatjea 732. Zarivanje "transverzalne strele" u periferije Centralne Evrope, ali i opasivanje sečiva tragedijom Srba, podrazumeva



"kurdistanizaciju" srpstva.

Optika i slojevi "Enkarte", na implicitnom nivou geopolitike, pokazuju (i svakako ne demantuju) da atlantistička strategija na Balkanu, ukratko rečeno, a) kompromisno podstiče turski uticaj i interese što Americi omogućava (i) dugoročno pritiskanje Nemačke preko imigracionih talasa i drugih vidova iscrpljivanja, te blokiranje dalje germanske ekspanzije ka jugu Balkana u pravcu naftonosnog[61] . Bliskog Istoka[62] , b) ali, takođe povratno koristi i uslovljava kvazisekularnu Tursku kao vojnu bazu (Indžirlik) za kontrolu antiameričkih teokratskih bliskoistočnih sila (Irak, Iran, Sirija), v) čini i nužne ustupke Nemačkoj koja se, ipak, postepeno širi na severozapad Balkana sa daljom tendencijom ka jugu[63] . Međutim, američke političke strategije u isti mah apsorbuju i, utoliko, otežavaju te procese preko finansijskih, organizacionih i političkih uslova i naplata. Na primer, kolonizatorskim eksploatisanjem Nemačke i Evropske monetarne kase prilikom državno-terorističkih naleta na one snage i interese koji se širom sveta protive pre svega američkoj geopolitici (slučaj "Zalivskog rata" je paradigmatičan). William Neikirk, finansijski urednik "Chicago Tribune"-a, kristalno jasno kaže: "Moramo koristiti našu 'monopolističku' poziciju na 'tržištu bezbednosti' da bismo održali vlast nad svetskim ekonomskim sistemom... mi treba da držimo svetski zaštitni reket prodajući 'zaštitu' drugim bogatim zemljama koje će nam plaćati 'ratne premije'"[64] . Ogorčenje ili, pak, oprez pomenutog Krebs-a i Erdoan-a nisu, dakle, nezasnovani. Konačno, najvažnije od svega, g) istovremenim protežiranjem nemačke i turske geopolitike, na uštrb srpske, destabilizuje Evropu i posredno nanosi udarac Rusiji. Na nesreću, sukobljavanje centralno-evropskog geopolitičkog "areala" na čelu sa Nemačkom, i evroazijskog na čijem zapadnom polu je Srbija a na istočnom Rusija, uvek se tragično završavalo po životne interese i jednih i drugih. Prema uvidu Aleksandra Dugina[65] , na ruševinama višestrukih komadanja nemačkih ili, pak, srpskih (ruskih) zemalja uvek je profitirao anglosaksonski te francuski blok sveta Osidenta, naročito SAD. Pa ipak, međusobne istorijske hipoteke, sveža sećanja i strahovi, deluju protivno Duginovim uvidima te predstavljaju ogromnu teškoću za eventualno realpolitičko operacionalizovanje navedenih upozorenja.

Kibernetski enciklopedizam: presedan u medijskom obmanjivanju

Sa pojavom projekta 'Encarta 1996' "enciklopedizam" ulazi u svoju poslednju fazu ukidajući sebe u banalnosti nulte vrednosti: u digitalnom političkom izveštaju. Ono što čini fascinantni novum jeste potpuna konvergencija i poklapanje enciklopedijske odredbe (kao pretenzije na zahvat "konstanti" stvarnosti) i novinskog žurnala (kao pretenzije zahvata "promenjivih" tj. neprestano fluidnih mreža stvarnosti). Trenutni presek odnosa snaga, Enciklopedijom odmah dobija status istorijske konstante i političke istine. Svojom gotovo seizmičkom osetljivošću na apsolutnu sadašnjicu, hic et nunc, ali, još poraznije, i na sve konture jedne tekuće politike, "Enkarta" postaje digitalni podlistak Pentagona i/ili Vašingtona. Zato držimo da P. Sloterdijk nije izveo sve konsekvence uvida koji objavljuje da su "masmediji razvili takav kapacitet kakav u tom obimu nisu poznavali ni racionalistička enciklopedija, ni umetnost, ni filosofija života, - nesamerivom snagom obuhvata, oni idu ka... totalnoj sintezi"[66] . Masmediji nisu "naslednici enciklopedije", jer ih upravo ona ukida time što sve njihove odlike preuzima i kvalitativno čak premašuje. "Enkarta" je posednik univerzalnog haotičnog ali i usmerenog empirizma podataka (i to sinkretički: u reči-novine, u ekranskoj slici - TV, u zvuku - radio). "Enkarta" podleže režimu tzv. "updating", to će reći, potencijalno svakominutnim izmenama i dopunama sadržaja. Naravno, zahvaljujući očekivanim usavršenjima tehnike. nestaće u ime "Enkarte 1997", a ova u ime "Enkarte za sezonu jesen/zima '97", itd. Ako su masmediji "naslednici enciklopedije i cirkusa"[67] , onda je "Enkarta" naslednik cirkusa i masmedija. Stvari se događaju "retro": Enciklopedija nasleđuje masmedije, premda im istorijski prethodi.

Ono što predočenu digitalnu Enciklopediju neraskidivo povezuje sa negativnim aspektima tradicije enciklopedizma jeste sposobnost da obmane kako preobiljem informacija, tako i lišavanjem. Međutim, mogućom brzinom izmena podataka ona se izdvaja ka novom i najsuptilnijem vidu uskraćivanja: u načelu, nije potrebno da sakrije ni istinu usled kontinuuma zamenjive reke podataka. Konačno, pomenimo i hroničnu nesposobnost da načelno dovede sebe u pitanje. Enciklopedizam odlikuje isključenje "refleksivne veze". Ni jedna enciklopedija ne dozvoljava sud o sebi iz same sebe. Enciklopedijska odredba o "enciklopedizmu", poput skupa svih skupova koji je član samog sebe, pruža samo kružni monološki govor neupitnog Znanja. To je govor koji preko zdravorazumske sveze 'i' "sve može učiniti susedom"[68] . Uspostavljanje veza između stvari, uzorom Orwell-ovog junaka Winston-a ili odbeglog analitičara CIA-e "Condor"-a"-a, nije samo kritički otklon od lažnog "informisanja". To



nije samo filosofski korak napuštanja neonskih simulacija Novog poretka. Ako posmatramo kontekst digitalnog nasilja nad Srbima, onda traženje "veza" jeste sudbinska borba oko interpretacija koje život znače i čiji preseci pletu stvarnost.

Posebna odlika "Enkarte" jeste to što (i)ona označava i omogućuje prelazak na režim elastične planetarne kontrole, ne (samo) mehaničke ili grubo-totalitarne. Pored ostalog, to znači da je nestankom tradicionalnih uporišta života (na čemu sistematski radi revolucionišući duh podnebesja) nametnut jedan eksperimentalni planetarni sistem koji eliminiše supstancijalnu "volju" ličnosti i tradicionalno "sećanje" zajednice koji ga, pak, ometaju u funkcionisanju. "Neko voljno središte sa svojim unutarnjim izvesnostima... i snagom, još uvek predstavlja žarište otpora ubrzanju eksperimentisanja: više vredi narcistička apatija, labilno 'ja', jedino sposobno za sinhrono kretanje sa sistematskim i ubrzanim eksperimentisanjem"[69] koje rukovodi logika hedonizma, individualizma i zaborava. Ovaj globalni proces zavođenja podrazumeva i priprema individue paralisane dirigovanim obiljem slika i užitaka, stoga potencijalno ravnodušne ali i sugestijama sistema izrazito podložne. Enciklopedizam "Enkarte" jeste momenat u ovom sistemu: kao jedan od modela uopšte, kao jedan od modela obrazovanja, kao jedan od modela samog sebe ('96, '97, jan. 97, 1. 01. '97...) U dobu Praznine, kako upućuje Gilles Lipovetsky, "svakodnevni život i čovek nemaju sopstvenu težinu, pošto su zahvaćeni procesom mode i ubrzanog zastarevanja (outdated, - prim.)... pomaljaju se lebdeći (društveni) atomi ispražnjeni cirkulacijom modela i samim tim podložni stalnoj reciklaži"[70] .

*

Da zaključimo: nije reč (samo) o tome da su nosioci odgovornosti medijski rat izgubili time što naše istine nisu pravovremeno ili, pak, pravovaljano plasirali preko marketinških pojačala.. Ideološka prepariranost sveta Zapada nije samo odraz globalne medijske manipulacije, nego i znak nestanka ili/i nepostojanja onih kotvi duha i istorijskog samorazumevanja za koje smo mislili da su nam zajedničke. A to ukazuje na dublje (meta)povesne dimenzije problema: na duboko usađenu "opštu kolektivnu predstavu" i odredišnu "intuiciju" Zapada u odnosu na nas, a koja se pokazala kao ona poslednja, i od nas potcenjena, negativna barijera smislu i sarazumevanju. Reč je i o tome da sekularizam poznomoderne stvarnosti još uvek nedovoljno sagledavamo kroz kategorije brzine i načina promena društvenih i medijskih modela koji se predaju u planetarni opticaj, - kao i njihovu dinamičku povezanost sa tom "dubinskom predstavom". Pozivanje na argument iz "istorije" i "hrišćanstva", iz "(Vizantijske) Evrope" i "srpske samobitnosti"- kao odbrana od zapadne propagande, takođe treba da raspolaže uvidom da živimo u dobu ubrzanog raskidanja spona naraštaja i predanja: da je sve manje ljudi kojima ti pojmovi nešto realno znače, ne samo u inostranstvu. To ne znači da ne treba još češće i promišljenije obznanjivati pomenute činioce našeg eshatološkog Smisla. Naprotiv. Pa ipak, kada se (medijsko) nasilje univerzalizuje kao samo načelo stvarnosti (i kada smo objekat istog) tada imenovanje i analiza tog nasilja, iako nužni, nisu dovoljni za pojavu delotvornijih nacionalnih praksi u kulturi i politici. Opojmljenje ovog razlikovanja, kao granice našeg saopštenja, jedna je od poluga kojima se možemo pokrenuti sa mrtve tačke. Balkanski rat i jeste jedna od tačaka iz kojih Smrt ulazi u treći milenijum.

Beleške3 "Blade Runner" ("Istrebljivač"), Ridley Scott, 1983. Prema noveli Philip K. Dick-a, Da li androidi sanjaju električne ovce; posvećen William S. Burroughs-u. Bavi se mogućnošću bekstva iz civilizacije pretvorene u globalnu "kinesku četvrt" ("Baš-čaršiju") gde tehno-država potpuno kontroliše ličnost, ostavljajući joj samo iluziju privatnosti. Ova antiutopija, smeštena u Los Anđeles početkom 21. veka, ima zapanjujuću analogiju sa načinom na koji je "novi primitivizam", početkom 80-tih destruirao sarajevski mundus urbi, pretvarajući grad u sopstveno predgrađe - "jaliju". Način na koji ona ("jalija") niveliše ličnost, ne dozvoljavajući drugačijost osim u gluposti, u "Blejdraneru" nalazi analogiju u policijsko-državnom progonu replikanata koji su metafore natčovečanskog stremljenja ka višem smislu postojanja.

4 Vidi: P. Sloterdijk, Kardinalni cinizmi/Crna empirija, Filosofija u vremenu II, prev. S. Novakov/Ž. Pavić, Polis, Veselin Masleša, Sarajevo, 1991, str. 246-247.



5 Vidi: George Orwell, Nineteen Eighty-Four, Penguin Books, London, 1983, p. 221. G. Orwell (1903-1950) u (naizgled) futurističkom scenariju antiutopijskog romana "1984.", totalitarni svet Velikog Brata podvodi pod zastavu "Okeanije". U ogledalu ove odredbe mogu se ugledati mnogi totalitarizmi, uključujući i onaj talasokratije SAD. U istom delu srećemo termine "Evroazija" i "Istočna Azija". Ovi nazivi doslovno odgovaraju onima koji su i danas u redovnoj upotrebi u geopolitici. Navedeno ukazuje na Orwell-ovu upućenost u geopolitiku, tim pre što je znameniti geopolitikolog G. H. Mackinder, Orwell-ov sunarodnik, operisao gotovo istovetnim terminima (v.: "Središnja osa istorije", 1904.). Orwell je duboko uvideo i predvideo dugoročnu primarnost geostrateških naspram ideoloških interesa, a "1984." je blistav dokument o mogućnostima monstruoznog izopačenja njihove sinteze.

6 Vidi: George Orwell, Ibid., p. 225.

7 Tekstopisac "Enkarte" srpsku narodnu muziku predstavlja i utoliko poistovećuje sa pomenutom muzikom trubačkog orkestra, a zatim podvlači da ona potiče od turskih koračnica, tj. vojnih marševa.

8 Vidi: F. Fukuyama, "Kraj istorije"; rasprava u vezi sa problemima koje je postavio navedeni traktat nalazi se u: TREĆI PROGRAM ("Trijumf Zapada"), br. 90-91, Beograd, 1991, str. 47-127.

9 Odlično razmatranje mehanizma "boljševizacije" Srba pruža Z. Obrenović, u knjizi: Srbija i Novi poredak, ("Ogled o 'srpskom boljševizmu'"), IFDT/Relacije, Gradina-Niš, 1992, str. 95-151.

10 O značajnoj ulozi straha i strahova u formiranju osnovnih ploča koje nose zgradu zapadnog kolektivnog mentaliteta vidi: J. Delimo: Strah na Zapadu (od 14. do 18. veka) - Opsednuti grad, t. 1 i 2, prev. Z. Stojanović, KZNS/Dnevnik, Novi Sad, 1987.

11 Vidi: C. G. Jung, Man & His Symbols, Aldus Books Ltd., London, 1964, 320 pp; takođe: V. V. Odajnik, Jung i politika (političke i sociološke ideje K. G. Junga), prev. M. Jovanović, Esoterija, Beograd, 1994, 205 str; Sabrana dela izdala je Matica srpska, Novi Sad.

12 Ono što se na Zapadu pojavljuje kao karakterizacija Rusije, obično se pretače i na ostale Slovene, naročito na Srbe. Uzmimo dva skorašnja primera. Francuz D. F. Laferier, u delu Ropska duša Rusije, iznosi tezu da je zbog moralnog mazohizma, koji su vlastodršci i političari negovali poslednja četiri veka, ruski narod osuđen da nikada ne postane član svetske zajednice naroda (osim ako u patnji ima višeg smisla). Da parafraziramo: "Retko su Rusi ustajali protiv svojih vlastodržaca. Za razliku od drugih naroda, ruski, i još neki slovenski narodi kao da su, umesto individualnog 'ja', na presto postavili imaginarno 'mi'... Nije li čudno što ruska reč 'sloviti' znači služiti, robovati, slično kao što engleska reč 'slave' znači sluga, rob, Sloven"(?!). Drugi primer je onaj Francuskinje Hélene C. d'Encausse, u delu Ruska nesreća (prev. Ž. Živojinović, IK Z. Stojanovića, S. Karlovci/N. Sad, 1992, 442 str.). Taj rad celokupnu povest Rusije pokazuje kroz "instituciju" političkog ubistva. Međutim, to nije specijalna karakteristika ruskog, niti jednog drugog naroda. O tome autorka propušta da da adekvatnu reč, makar sa metodološkog aspekta.

13 Vidi: N. Fabrio u: "Vjesnik", 10. 02.1991, Zagreb; J. Budžhovi intervju u: "Nedelja", 27. 01. 1991, Sarajevo; (u: Z. Obrenović, Op. cit., str. 124 (fn. 8), str. 120 (fn. 3).

14 Ni za tren ne treba zaboraviti i potceniti stepen iracionalne mržnje ka Rusiji, uz koju nas Zapad tradicionalno svrstava. Prema oštroumnim refleksijama dr. M. S. Markovića, mržnja prema Rusima ide toliko daleko da se i sam boljševizam smatra korisnim i poželjnim, ali, u Rusiji, gde je odneo milione žrtava. Tako Z. Brzezinski, Poljak poreklom i jedan od ideologa "Trilateralne komisije" kaže: "Istorijska uloga staljinističkog komunizma sastojala se možda u tome da se ograniče posledice jednog nacionalnog buđenja i čak intenzivnog imperijalizma koje je ruski narod poznavao" (u: M. S. Marković, Pravoslavlje i Novi svetski poredak, Obraz, Beograd, 1994, str. 18., tkđ. v.: fn. 8.)

15 U studiji posvećenoj analizi "balkanskog raspada", Marten van Haeven (nekada američki obaveštajni oficir a sada stariji saradnik Centra za strateške i međunarodne studije i RAND-a), kaže: "Činjenica je da je Slobodan Milošević kasnije postao parija u većem delu Zapada". Međutim, ostaje i ostaće bez komentara činjenica da je i



ceo srpski narod takođe (u zameni pojedinačnog za opšte) dobio status parija, a to je i dalje tako, što ima nesagledive posledice. Marten van Haeven, Understanding the Balkan Breakup, FOREIGN POLICY, 103/Summer,1996, pp.175-188 (180).

16 N. Chomsky tim povodom tvrdi sledeće: "mislim da se Istočnoj Evropi crno piše. Zapad za nju ima plan, -dobrim delom želi da je pretvori u lako izrabljivu članicu trećeg sveta" (u obasjavajućem delu: Šta to u stvari hoće Amerika?, prev. A. Bogdanić, IPS, Beograd, 1995, str 70.)

17 Prema pisanju londonskog "Sunday Times"-a (4.07.1996) sadašnji šef CIA-e, John Deutsch, po ličnom naređenju američkog predsednika Bill Clinton-a, organizuje komandosko-terorističku grupu za kidnapovanje a možda i likvidaciju R. Karadžića i R. Mladića. (v.: M. Arsenijević, "Zaveti protiv nestajanja", SVETIGORA, 50-51/1996, str.14). Smatramo da je to u funkciji dve izborne kampanje: one u SAD, ali i one u Bosni. Navedeno je u indikativnoj vezi i sa ponudom S. Spielberg-u da snimi film o srpskim teroristima koji pokušavaju da sruše zgradu UN, nuklearnim oružjem iz Rusije finansiranim sa Kipra. Film bi trebalo da se zove "Mirotvorac". Ovakav film bio bi holivudski duplikat originala falsifikata.

18 Vidi: Marten van Haeven, Ibid., p.175.

19 Vidi: D. Owen, Balkan Odyssey, Harcourt Brace & Company, New York, 389 pp.

20 Vidi: L. Silber & A. Little, Yugoslavia: Death of a Nation, T. V. Books, New York, 384 pp.

21 Vidi: S. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos & Dissolution After the Cold War, The Brookings Institution, Washington, D.C., 536 pp.

22 Iako Marten van Haeven tvrdi da sve tri teze "predstavljaju sasvim različita objašnjenja porekla i evolucije krize", za njega je sasvim neupitno da srpska politika snosi ključnu odgovornost. To je uočljivo prilikom Haeven -ove opomene Woodward-ovoj da "nije dovoljno naglasila namerni pokušaj Miloševića da nametne hegemoniju... nad Srbima izvan granica Srbije, i to silom po cenu integriteta Jugoslavije" (Idem., p.185).

23 Vidi: R. Arsenić, "Rat izbio zbog raspada zemlje" (S. Thornberry o cepanju SFRJ), "Politika", 10.09. 1996.

24 Vidi: D. Rusinow, "Karadžić, Radovan 1945-", Enkarta 1996", Majkrosoft korporacija, SAD.

25 Vidi: S. P. Ramet: "Bosansko-hrvatsko-srpski rat, 1991-...", i "Bosna i Hercegovina", "Enkarta 1996", Majkrosoft korporacija, SAD.

26 Tekstove S. P. Ramet i D. Rusinow-a potkrepljuju ali i u jednostranosti daleko premašuju pisanja delova beogradske građansko-liberalne inteligencije. U svetlu njihovih zbornika stavovi "Enkarte" izgledaju čak dobroćudni i bezazleni. Osnovni problem pozicija npr. "Beogradskog kruga" jeste neodgovorno prećutkivanje objektivne krivice i neprijateljstva drugih strana sukobljenih sa Srbima, te preemfatično, poludokumentovano, negde čak i histerično, preterivanje u samooptuživanju. I kada ima povoda za (samo)kritiku, a ima ih, ona je nezrela ukoliko nije primenjena i na ostale strane: takvi previdi vode strateškom šarlatanstvu u situaciji rata. Publikacije takvih grupa poslužile su kasnije kao "legitimaciono gorivo" za pisanje zapadne štampe. A ona, prepariranjem "javnog mnjenja", pomogla je punjenju rezervoara bombardera koji su poletali sa nosača aviona 6. flote. ("Postali smo kukavice što sa bezbedne daljine sipaju granate na nevine bolnice, porodilišta, biblioteke, spomenike svetske kulturne baštine... varvari koji razaraju tuđe gradove, sravnjuju sa zemljom sela, kolju ljude, živima im deru kožu, vade srce i oči, seku uši i prste... mi Srbi smo na mostarskom smetlištu bagerima zakopali stotine ljudi (možda pod srušenim hramom Sv. Trojice, ili pod potopljenim Mostom na Neretvi? - prim.)... mi smo u Evropi krajem 20 v. napravili koncentracione logore da u njima mučimo, ubijamo i izgladnjujemo nedužne civile..." Ovakvi i slični opisi srpskog udela u ratu nalaze se u pomenutim zbornicima, v.: "Intelektualci i rat", Beogradski krug, Beograd, 1993, 152 str; "Druga Srbija", Plato/Bgd. Krug/Borba, Beograd,1992.)

27 Ibid.



28 Ibid.

29 Prema D. S. Schiffer, "ono što je bio sjajan potez Hrvata i muslimana, naravno uz pomoć Amerikanaca, to je da su požurili da svetu pokažu srpske zarobljeničke logore. Predstavili su ih kao koncentracione, poredeći Omarsku sa Aušvicom, Manjaču sa Dahauom, Prijedor sa Buhenvaldom. Hrvati i muslimani su znali šta da urade kako bi dirnuli osetljivost Jevreja, posebno američkih. Odmah je jevrejska savest bila neprijateljski raspoložena prema Srbima, jer je to bilo vraćanje kolektivnog sećanja u Aušvic. Oni nisu uspeli da vide razliku između Manjače i Aušvica, a razlika je ogromna. Ja sam bio tamo : nije bilo gasnih komora, krematorija, nije bilo srpskog plana da likvidiraju muslimane, kao što su Nemci imali plan da likvidiraju Jevreje. To, na žalost, nigde nije rečeno" (v.: Intervju "Ilustrovanoj politici", priredila S. Milošević, br. posvećen 37-godišnjici izlaženja, str. 14-15.)

30 Ova i druga interesantna mišljenja izneta su u autorovoj knjizi, objavljenoj na francuskom jeziku, Intelektualci: izdaja jedne kaste: Dreifuss u Sarajevu (v.: Les intellos ou la dérive d'une caste, Objections, L'Age d'Homme).

31 Vidi: D. Rusinow, Ibid.

32 V. Gotovac, "Suživot bez sentimentalnih isprika", "Borba", 31. 12. 1990, (u: Z. Obrenović, Op. cit., str. 125 (fn. 16)).

33 Vidi: M. Knežević, "Balkanska pometnja", u: Tajna Balkana (geopolitički ključ za sudbinu "veriga sveta"), ured. B. Matić, SKC, Beograd, 1994, str. 124.

34 Vidi: A. Knežević, "Turska kao centar sveta", "Politika", 28. 09. 1996, str. 4.

35 Vidi: P. Krebs, "Povratak Zaratustre", "Duga", (god. i br. nepoznati), str. 46.

36 Vidi: M. Lazanski, "Politika", 9.04. 1994.

37 Vidi: S. P. Ramet, Ibid.

38 Autorka ne razmišlja ili neće da razmišlja da je moguće da su upravo kosovski Srbi pod 'okupacijom' od strane Šiptara, i to: a) biološki, eksplozijom nataliteta, a u sprezi sa posleratnim jednosmernim otvaranjem albansko-jugoslovenske granice od strane šiptarskih autonomaških vlasti, te da su Srbi zapravo manjina na Kosovu (u odnosu 1:9), b) politički, preko Ustava 1974, v) psihološki, kroz tvrdoglavu i neumoljivu nelojalnost državi koju sami na tim prostorima nikada, osim integracijom u otomanske strukture vladanja, nisu imali, te uslovljavanjem političkog dijaloga nemogućim: 'političkom' autonomijom koja - zapravo - treba da odvede u prelaznu a zatim potpunu secesiju, g) oružano, preko šiptarskih dobrovoljaca koji su se borili protiv Srba u ovom poslednjem ratu, dostavljanjem oružja muslimanima, svakodnevnim nasiljem nekada (slučaj Martinović) i sada (atentati na pripadnike MUP-a), d) ekonomski, preko ogromnih suma neplaćenog poreza državi, raznih vrsta privrednih sabotaža i kriminala itd.

39 Vidi: IRCICA, Bulletin d'information, no. 21/1989, Istambul, p. 21, (Cf.: M. Jevtić, vidi niže; str. 33).

40 Vidi: H. Dubiel, "Fundamentalizam moderne", TREĆI PROGRAM, 1-4/1992, Beograd, str. 222-223 (cf.: MERKUR, Septembar-Oktobar/1992).

41 Vidi: M. Jevtić, "Globalni interesi islamskog fundamentalizma prema Balkanu", HUMANITAS, 3-4/1991, Niš, str. 31-37.

42 Vidi: "Preporod", list IVZ B-H, 15. 01.1991, str. 8, (cf.: M. Jevtić, Op. cit., str. 32).

43 "Islamska deklaracija" Alije Izetbegovića objavljena je u "Ekspresu 071", u specijalnom broju pod nazivom "Može li Bosna biti islamska republika?", maj 1991, str. 87-98.




45 Pisac ovih redova u svojoj fototeci čuva sliku smrskane lobanjice sa pramenom dečije kose koju, u beloj plaštanici, drži mitropolit Amfilohije (Radović). Slika je načinjena u Bosanskoj Gradišci pored srušene srpske kuće, - za vreme ofanzive "Bljesak". Ovakvih primera, na žalost, ima na stotine.

46 Reč je o 12 raketa sa kasetnim punjenjem ispaljenim na militarizovani aerodrom Pleso (gde je dolazilo do flagrantnih prekršaja "embarga" na oružje) i na periferije grada. Da je bilo težih posledica i rušenja grada, HTV ne bi časila časa da ih svetu prikaže. Toliki broj granata, mesec dana kasnije, padao je bukvalno svakog minuta u srce srpskog grada Knina, za vreme prvog dana napada HVO.

47 Drugim rečima, ako je mogao da bude unesen podatak o poznomajskom bombardovanju Srba u Bosni (premazan brigom za "neutralne" taoce UNPROFOR-a), onda je svakako bilo mesta i mogućnosti da se unesu podaci o simultanom sadejstvu hrvatske kopnene vojske i američke avijacije prilikom operacije "Oluja" (koja je sugestivno sazvučna nazivu "Pustinjska oluja"). Naime, posle te ofanzive, u kojoj je Hrvatska debitovala kao prednji ešalon NATO-a na severozapadnom Balkanu, došlo je do najstrašnijeg "etničkog čišćenja" tokom celog rata, i to baš nad Srbima. U tome treba tražiti razlog za izostavljanje te i takve istine.

48 Vidi: N. Chomsky, Op. cit., str. 87. Američko "blokiranje" međunarodne politike u navedenom slučaju se odnosi na probleme Bliskog Istoka, ali nije teško videti da su isti mehanizmi sve vreme praktikovani tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

49 Vidi izveštaj novinara "NIN"-a Mila Gligorijevića ("Kako je stradala republika Srpska Krajina?") koji je prenela Svetigora, 50-51/1996, str. 10-15.

50 Vidi: J. Baudrillard, Amerika, prev. M. Baštić, Buddy Books & Kontekst, Beograd, 1993, str. 50.

51 Veoma lucidna izlaganja povodom ove problematike daje B. Šijaković u radu "RAT (i) RATIO(nalnost)", LUČA, 2/1992, str. 7 i 9.

52 Vidi: M. Jevtić, Op. cit., str. 35.

53 Vidi: S. P. Ramet, "Hrvatska", Ibid.

54 Vidi: "Enkarta 1996"

55 Vidi: D. H. Lawrence, Women in Love, Penguin Books, London, 1984, 541 pp.


57 Ibid.

58 Dr. M. S. Marković (Op. cit., str. 32) kazuje da popularna francuska enciklopedija "QUID" za 1985. (QUID 1985: Tout pour tous", Robert Laffont, Paris, p. 963.) tvrdi da su "u Pavelićevoj NDH vršeni 'pokolji nad Srbima' (bez broja žrtava), a da je 'Tito pobio 300.000 Hrvata (među kojima 1 000 sveštenika), 70.000 Nemaca, 12 000 Slovenaca, 6 000 Crnogoraca, i - 3 000 Srba!" Izgleda da su Srbi dobro prošli u Drugom svetskom ratu, zaključuje dr. Marković. I "Enkarta '96" prećutkuje genocid nad Srbima, jer to može da se međunarodno prihvati kao pravo Srba na rezerve, otpore i borbu protiv hrvatskih vlasti.

59 Osnovni smisao i sugestija ovog iskaza se gotovo stoprocentno poklapaju sa napred navedenim iskazom N. Fabria o "eksploatisanju" Hrvatske. Vidi str. 93 u našem tekstu.

60 Ovo je detaljno izloženo u zanimljivom ogledu M. Kneževića, vidi: Op. cit. str. 130-132.



61 O značaju Bliskog Istoka za SAD (ali i Nemačku), što objašnjava popustljivost prema Turskoj, svedoči sledeći iskaz N. Chomsky-og iznesen povodom analize ekonomskog ratovanja u "tripolarnom" svetu (SAD-Nemačka-Japan). Posleratni atlantistički strateg G. Kenan "predložio je da SAD podrže industrijalizaciju Japana, ali, pod jednim uslovom, - da Amerikanci kontrolišu naftu koju Japan uvozi. Ovo bi ... omogućilo pravo veta ako se Japan otme kontroli... Sve do početka 70-tih, Japan je kontrolisao samo 10 odsto svoje nafte. Ovo je jedan od glavnih razloga zašto su SAD bile zainteresovane za bliskoistočnu naftu". Vidi: Op. cit., str. 31; (Chomsky prema: B. Cummings, The Origins of the Korean War, vol. 2, Princeton University Press, 1990).

62 Ovu konstantu Nemačke geopolitike potvrđuje i nedavno pisanje nemačke štampe. T. Kilinger, novinar hamburškog "Die Zeit", postavlja lakonsko pitanje: "Zašto Bon istrajava tako uporno na toj maršruti prema Teheranu? Zašto nisu dovoljni dokazi, pa da se odnosi sa ovom zemljom državnog terorizma podignu na kritičku ravan nezadovoljstva? To se, pre svega, i sa uočljivom ljutnjom pitaju Amerikanci... mi čak stavljamo na kocku odnose sa našim saveznicima sa one strane Atlantika" (v.: "Politika", 30. 09.1996, str. 6.) Nije zgoreg da se podsetimo da je jedan od pravaca osujećene pruge Berlin-Bagdad (1896.), zamišljene kao odgovor anglosaksonskoj kontroli Sueca (1875., 1881), te plovnih puteva Bliskog Istoka, bio upućen ka Mohameru, u Iranu.

63 Nedovoljno je poznato da jedna od ulica Tirane od nedavno nosi naziv Genšerova, dok most Gavrila Principa u Sarajevu zovu most Franca Ferdinanda. Ovi nazivi su simboličke projekcije političkih želja, te pozivnice germanskoj političko-ekonomskoj sili koju eksponenti takvih preimenovanja tradicionalno asociraju sa mogućnostima spajanja mnogostrukih koalicija na uštrb srpskih interesa.

64 Vidi: W. Neikrik, We are the World Guardian Angels, "Chicago Tribune", 9. 09. 1990. (Cf.: N. Chomsky, Op. cit., str. 74 (fn.29); Chomsky ovo takođe navodi i u delu Odlaganje demokratije (Deterring Democracy, Verso, 1991, p. 5).

65 Vidi: A. Dugin, "Geopolitika jugoslovenskog sukoba", prev. Z. Buljugić, u: Tajna Balkana, SKC, Beograd, 1994, str. 171-174.

66 Vidi: P. Sloterdijk, Op. cit., ("Škola proizvoljnosti: cinizam štampe"), str. 226.

67 Op. cit., str. 226.

68 Op. cit.,str.. 227.

69 Vidi: G. Lipovetsky, prev. A. Moralić, Doba praznine (ogledi o savremenom individualizmu), Antropos, KZNS, N. Sad, 1987, str. 50-51.

70 Vidi: G. Lipovetsky, Op. cit., str. 94.

Jerođakon Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije >>

Mitropolija Crnogorsko-primorska : Duhovna biblioteka : Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Copyright ©1999-2000 Pravoslavna Mitropolija Crnogorsko-primorska. Sva prava zadržana.



geopolitički enciklopedizam microsoft_bogdan lubardic

Documents