Naslov originala:Diana GabaldonVOYAGER Copyright © 1994. by Diana GabaldonCopyright © 2009. za srpsko izdanje, portaLibris.

Mojoj deciLori Džulijet,

Samjuelu Gordonui Dženifer Rouz,

koja su mi dala srce, krv i kosti ove knjige.

ZahvalnostAutor najdublje zahvaljuje:

Džeki Kantor, kao i uvek, jer je redak i izuzetan izdavač, koji

smatra da je u redu ako je knjiga dugačka sve dok je dobra; mommužu Dagu Votkinsu za njegovo literarno oko, njegove primedbe(npr. „Opet bradavice?”) i šale za koje uporno tvrdi da sam ukrala odnjega i dala ih Džejmiju Frejzeru; mojoj starijoj ćerki Lori, koja kaže:„Ako ponovo dođeš da mom odeljenju pričaš o pisanju, pričaj samo oknjigama i ne govori im o penisima kitova, važi?”; mom sinuSamjuelu, koji ode do potpuno nepoznatih ljudi u parku i kaže: „Jesteli pročitali knjigu moje majke?”; mojoj mlađoj ćerki Dženi, koja kaže:„Mama, zašto nisi uvek našminkana kao na koricama knjiga?”;Margaret J. Kembel, naučnici; Beriju Fodgenu, engleskom pesniku, iPindensu Činoli Oleroso Loventon Grinpis Ludoviku, psu, što su mivelikodušno dozvolili da njihove ličnosti iskoristim kao osnovu zaizlete mašte (gospodin Fodgen želi da bude zabeleženo da njegovpas Ludo nikada u stvari nije pokušao da polno opšti sa nečijomnogom, drvenom ili nekom drugom, ali razume pojam umetničkeslobode); Periju Noltonu, koji je osim toga što je izvanredan književniagent i fontana znanja o kuglanju, o svim mogućim jedrima ijarbolima i ostalim pomorskim stvarima, kao i o istančanostifrancuske gramatike i o pravom načinu da se jelenu izvadi utroba;Robertu Rajflu, poznatom stručnjaku za to koje biljke gde rastu ikako izgledaju dok to rade; Katrini (koja se preziva ili Boji ili Fraj –sećam se samo da je imalo nekakve veze sa kuvanjem) za korisneinformacije o tropskim bolestima, naročito o živopisnim navikamaloa-loa crva; Majklu Li Vestu za podrobne opise Jamajke, uključujućiregionalni dijalekt i narodna predanja; dr Mahlonu Vestu za savete otrbušnom tifusu; Vilijamu Krosu, Polu Bloku (i Polovom ocu) i KristiniVu (i Kristininim roditeljima) na dragocenoj pomoći oko bogatstvakineskih reči, istorije i kulturnih odnosa; mom svekru Maksu

Votkinsu, koji mi je, kao i uvek, pružao korisna objašnjenja o izgledu inavikama konja, uključujući i to na koju se stranu okreću kada vetarduva; Pegi Linč za to što je htela da zna šta bi Džejmi rekao da vidisliku svoje ćerke u bikiniju; Lizi Bakan zato što mi je ispričala priču opretku njenog muža koji je preživeo Kaloden; dr Gariju Hofu zamedicinske detalje; Fej Zahari za ručak i kritički komentar; Sju Smajliza kritičko čitanje i predlaganje krvnog zaveta; Dejvidu Pijavki namaterijalu o Jamajki i njegovom najpoetičnijem opisu vazduha posleoluje u Karibima; Ijanu Makimonu Tejloru i njegovom bratu HamišuTejloru za izuzetno korisne sugestije i ispravke u pisanju i pravilnuupotrebu gelskog jezika; i, kao i uvek, raznim članovimaCompuServe Literary Foruma, uključujući Dženet Makonahi, MartuBrengle, Akuu Lezli Houp, Džona L. Mejera, Džona E. SimsonaMlađeg, Šeril Smit, Alitu, Normana Šimela, Voltera Houna, KarenPeršing, Margaret Bol, Pola Solajna, Dajanu Endžel, Dejvida Čajfecai mnoge druge, što su bili zainteresovani, pokretali korisne diskusije ismejali se na pravim mestima.

PrologKada sam bila mala, nikada nisam htela da gazim u barice.

Ne iz nekog straha od udavljenih glista i mokrih čarapa; bilasam, uglavnom, neuredno dete, koje je blaženo ignorisaloprljavštinu bilo koje vrste.

Razlog je bilo to što nisam mogla da se nateram dapoverujem da to savršeno glatko prostranstvo nije ništa više odtankog filma vode preko čvrste zemlje. Verovala sam da je tootvor nekog bezdana. Ponekad sam, kada bih videla mreškanjevode koje je izazvao moj prolazak, mislila da je baricanezamislivo duboka, more bez dna u kojem leže skriveni lenjikoluti pipaka i sjajne krljušti ogromnih tela sa oštrim zubima,nemih i razbacanih po velikim dubinama.

A onda bih, gledajući dole u odraz, videla svoje okruglo lice ikovrdžavu kosu na netaknutom plavetnilu i umesto togapomislila da je barica ulaz ka još jednom nebu. Ako bihzagazila, smesta bih pala i nastavila da padam sve dublje idublje, u plavi prostor.

Jedino doba kada bih se usudila da prođem kroz baricu biloje u suton, kada se pojave zvezde. Ako bih pogledala u vodu itamo videla osvetljenu tačkicu, mogla sam da prođem kroz njubez straha – jer ako upadnem u baricu i dalje u svemir, moglabih da se u prolazu uhvatim za zvezdu i da budem bezbedna.

Čak i sada kada vidim baricu na putu, moj um nekakozastane – mada ne i moje noge – a zatim žurno nastavim dalje,ostavljajući za sobom samo odjek misli.

Šta ako ovog puta padneš?

PRVI DEO

Bitka i muške ljubavi

M

1Gozba Korbijevih

Mnogo se hajlendskih starešina borilo,Mnogo je hrabrih ljudi palo.Sama smrt je drage volje primljena,Sve za škotskog kralja i zakon.

- „Zar Se Nećeš Vratiti?”

16. april 1746.

rtav je. Nos mu je, međutim, bolno pulsirao, što je smatraočudnim u datim okolnostima. Iako je imao mnogo poverenja u

razumevanje i milost svog stvoritelja, u sebi je krio onaj ostatakelementarne krivice zbog kojeg se svi plaše mogućnosti da stignu uPakao. Ipak, sve ono što je čuo o Paklu nateralo ga je na pomisaoda je mala verovatnoća da bi muke namenjene njegovim nesrećnimstanovnicima bile svedene samo na bolni nos.

S druge strane, ovo nije mogao da bude Raj, po nekoliko osnova.Pod jedan, on ga nije zaslužio. Pod dva, mesto nije tako izgledalo. Ipod tri, sumnjao je da slomljen nos može biti nagradablagoslovenima išta više nego kazna prokletima.

Pošto je o Čistilištu uvek mislio kao o nekakvom sivom mestu,slabo crvenkasto svetlo koje je bojilo sve oko njega izgledalo jeprikladno. Pomalo mu se razbistrilo u glavi i vraćala mu sesposobnost razmišljanja, mada polako. Neko, pomislio je priličnoljutito, treba da se pojavi i da mu pošteno kaže kakva je presuda, prenego što propati i suviše da bi se pročistio i napokon ušao u carstvoBožje. Nije bio siguran očekuje li đavola ili anđela. Nije imao pojma o

tome kakvo je osoblje Čistilišta; to nije bilo gradivo o kojem je učiteljpričao u njegovim đačkim danima.

Dok je čekao, počeo je da nagađa kakva će još mučenja moratida podnese. Imao je brojne površinske i duboke posekotine, tu itamo modrice, a i bio je prilično siguran da je ponovo slomio domaliprst desne šake – teško ga je bilo zaštititi jer je štrčao onako ukočen,sa nepokretnim zglobom. Ništa od toga, međutim, nije bilo strašnološe. Šta još?

Kler. To ime ga je preseklo posred srca i izazvalo bol mučniji odbilo čega što je njegovo telo ikada moralo da podnese.

Da je uopšte više i imao pravo telo, bio je siguran da bi se onopresamitilo u agoniji. Znao je da će biti ovako kada ju je poslaonazad do kamenog kruga. Duhovna patnja mogla se smatratiuobičajenim stanjem za Čistilište i on je sve vreme očekivao da ćebol zbog razdvajanja biti njegova glavna kazna – dovoljna, pomislioje, da podmiri sve što je ikada učinio: uključujući ubistvo i izdaju.

Nije znao da li je onima u Čistilištu dozvoljeno da se mole ili ne, alije ipak pokušao. Gospode, molio je, samo da ona bude bezbedna.Ona i dete. Bio je siguran da bi ona mogla uspeti da stigne do krugasama; tek dva meseca trudna, još uvek je bila laka i brzonoga – inajtvrdoglavija odlučna žena koju je ikada upoznao. Ali, da li jeuspela u opasnom prelasku na mesto sa kojeg je došla –neizvesnom klizanju kroz nekakve tajanstvene slojeve koji ležeizmeđu tada i sada, nemoćna u stisku kamena – on to nikada nećesaznati i pomisao na to bila je dovoljna da zaboravi čak i napulsiranje u nosu.

Vratio se prekinutom inventarisanju telesnih povreda i užasno seuznemirio kada je otkrio da mu izgleda leva noga nedostaje. U kukuje osećao nekakvo bockanje i trnjenje, ali dalje ništa. Verovatno ćese osećaj vratiti, ako ne kada konačno stigne u Raj, onda makar nasudnji dan. Na kraju krajeva, njegov zet Ijan sasvim se lepo snalazios drvenom štulom, koja je zamenjivala njegovu izgubljenu nogu.

I pored toga, mučila ga je sujeta. Ah, mora da je to; kazna ima zacilj da ga izleči od greha sujete. Pripremio se za najgore, odlučan dasve što ga snađe prihvati hrabro i koliko god može pokorno. Ipak,nije mogao da se suzdrži već je oklevajući pružio ruku (ili ono što jekoristio kao ruku) da opipa gde se tačno završava ud.

Ruka je udarila u nešto čvrsto i prsti su se upleli u mokru,zamršenu kosu. Naglo se uspravio i uz nešto muke razlomio slojosušene krvi koja mu je ulepila kapke. Sećanje je nagrnulo i on jeglasno zastenjao. Pogrešio je. Ovo jeste Pakao, a Džejms Frejzer,na nesreću, ipak nije mrtav.

Telo nekog muškarca ležalo je preko njegovog. Njegova mrtva težinadrobila mu je levu nogu, što je objašnjavalo nedostatak osećaja.Glava, teška poput potrošenog đuleta, licem je pritiskala njegovstomak, a vlažna, zamršena kosa bila je tamna i rasuta po njegovojmokroj košulji. Trgnuo se nagore od iznenadne panike; glava sezakotrljala u stranu na njegovom krilu, a napola otvoreno oko tupo jezurilo naviše iza pramenova kose koji su ga zaklanjali.

To je bio Džek Rendal. Njegov fini crveni kapetanski mundir odnatopljenosti je bio tako taman da je izgledao skoro crn. Džejmi jenekako pokušao da odgurne telo, ali nije imao snage; njegova rukase slabašno raširila na Rendalovom ramenu, a lakat druge rukeiznenada je popustio kada je pokušao da se osloni na njega.

Ponovo je pao na leđa, nebo je bilo bledosivo od susnežice ivrtoglavo se kovitlalo iznad njega. Glava Džeka Rendala bestidno jeposkakivala na njegovom stomaku dok je dahtao.

Pritisnuo je dlanovima ravno u blatnjavo tlo – hladna voda jepokuljala između njegovih prstiju i pokvasila mu košulju na leđima – inekako se izmigoljio u stranu. Nešto toplote se zadržalo između njih;kada je mlitavi teret polako oslobođen skliznuo, ledena kiša mu jeizloženo telo pogodila poput udarca i on se žustro stresao odiznenadne hladnoće.

Dok je bauljao boreći se sa svojim izgužvanim, blatnjavim pledom,čuo je zvuke koji su nadjačavali zavijanje aprilskog vetra – udaljenepovike i jauke i cviljenje – poput dozivanja duhova na vetru. I svuda,prodorno graktanje vrana. Desetina vrana, sudeći prema zvuku.

Ovo je čudno, pomislio je kao kroz maglu. Ptice ne bi trebalo dalete po ovakvoj oluji. Poslednjim trzajem je oslobodio pled ispodsebe i nespretno ga prebacio preko svog tela. Kada je pružio ruku dapokrije noge, video je da su mu kilt i leva noga natopljeni krvlju.Prizor ga nije uznemirio – izgledao je neodređeno, samo

interesantno – tamnocrvene mrlje davale su kontrast sivkastozelenojboji močvarnih biljaka oko njega. Odjeci bitke su mu slabili u ušima ion je kalodensko bojište prepustio graktanju vrana.

Mnogo kasnije, probudilo ga je dozivanje njegovog imena.„Frejzeru! Džejmi Frejzeru! Jesi l’ tu?”Ne, pomislio je ošamućeno. Nisam. Gde god da se to nalazio dok

je bio u nesvesti, bilo je bolje nego ovo. Ležao je u malom useku,dopola ispunjenom vodom. Susnežica je prestala, ali ne i vetar;zavijao je preko močvare, oštar i leden. Nebo se smračilo skoro docrnog – mora da pada veče.

„Kažem ti, video sam ga kako ide ovamo dole. Odmah poredvelikog bokora vresa.” Glas je stizao iz daljine i jenjavao dok sečovek s nekim ubeđivao.

Nešto je zašuškalo kraj njegovog uva, pa je okrenuo glavu i videovranu. Stajala je na travi korak dalje, mrlja vetrom razbarušenogcrnog perja, posmatrajući ga okom sjajnim kao perla. Nakon što jezaključila da on ne predstavlja nikakvu pretnju, okrenula je vrat saspontanom lakoćom i svoj debeli oštri kljun zabola u oko DžekaRendala.

Džejmi se trgnuo, kriknuo od gađenja i uzvrpoljio se, što je vranunateralo da odleprša, krešteći uspaničeno.

„Hej! Tamo!”Začulo se šljaskanje po močvarnom zemljištu, neko lice se

pojavilo pred njim i on je osetio ruku na ramenu.„Živ je! Makdonalde, dođi! Pomozi ovde – neće taj moći sam da

hoda.” Bilo ih je četvorica, ali su ga s teškom mukom uspravili. Rukeje bespomoćno prebacio preko ramena Juana Kamerona i IjanaMakinona.

Hteo je da im kaže da ga ostave; kada se probudio setio se da jenameravao da umre, ali je bilo suviše teško odupreti se milininjihovog društva. Od odmora mu se povratio osećaj u utrnuloj nozi ibio je svestan koliko je rana ozbiljna. U svakom slučaju, umrećebrzo; hvala bogu što neće morati da bude sam, u mraku.

„Vode?” Osetio je pehar na usnama i pridigao se tek koliko da popijevodu, pazeći da je ne prospe. Nečija ruka je nakratko pritisnulanjegovo čelo i nestala.

Goreo je. Osećao je plamenove iza kapaka kada bi ih zatvorio.Usne su mu bile ranjave i ispucale od temperature, ali je to bilo boljeod jeze, koja je povremeno nailazila. Kada ga uhvati groznica,mogao je bar mirno da leži; drhtanje od jeze budilo je uspavanedemone u njegovoj nozi.

Murtag. Imao je užasan osećaj u vezi sa svojim kumom, ali nijemogao da mu da oblik.

Murtag je mrtav; znao je da je sigurno tako, ali nije znao zašto ikako to zna. Dobra polovina hajlendske vojske je izginula, poklana ubaruštini – toliko je uspeo da zaključi iz priče ljudi u seoskoj kući, alion sam se nije sećao bitke.

Borio se i ranije s vojskama i znao je da takav gubitak pamćenjanije neobičan kod vojnika; viđao je to, mada nikada lično nijedoživeo. Znao je da će mu se pamćenje vratiti i nadao se da će bitimrtav pre toga. Pomerio se zbog te pomisli i od pokreta mu je kroznogu sevnuo oštar bol, od kog je zastenjao.

„Džejmi, dobro si?” Juan se podigao na lakat pored njega, anjegovo zabrinuto lice bilo je iznureno na svetlu zore. Krvavi zavojmu je bio omotan oko glave, a na kragni su bile mrlje boje rđe odrane na glavi, koju je okrznuo metak.

„Aha, poslužiću nečemu.” Podigao je ruku i dodirnuo Juanovorame u znak zahvalnosti. Juan ju je potapšao i ponovo legao.

Vrane su se vratile. Crne kao sama noć, otišle su na leglo kada sesmrklo, ali su se vratile sa zorom – ptice rata su došle da se gostemesom palih. Oko koje je okrutni kljun kljucnuo isto je tako moglo bitimoje, pomislio je. Osećao je svoje očne jabučice ispod kapaka,okrugle i tople, ukusne pihtijaste zalogaje koji se neumorno kotrljajuuzaludno tražeći zaborav, dok izlazeće sunce njegove kapkepretvara u tamne i krvavocrvene.

Četvorica iz grupe su se okupila oko jedinog prozora seoske kućei tiho razgovarala.

„Da probamo da pobegnemo?”, rekao je jedan, pokazujući glavomnapolje.

„Isuse, čoveče, najbolji među nama jedva mogu da teturaju – anajmanje ih je šestorica koji uopšte ne mogu da hodaju.”

„Ako možete da hodate, idite”, rekao je čovek s poda. Napravio jegrimasu prema svojoj nozi, umotanoj u ostatke iscepanog kilta. „Nerazvlačite se zbog nas.”

Dankan Makdonald se s mrgodnim osmehom okrenuo odprozora, odmahujući glavom. Prozorsko svetlo se odbilo od grubihcrta njegovog lica, produbljujući bore od umora.

„Ne, čekaćemo”, rekao je. „Pod jedan, Engleza ima ko vašaka nazemlji; s prozora možeš da ih vidiš kako se roje. Nema čoveka koji bisada pobegao čitav sa Dramosija.”

„Čak i oni koji su juče zbrisali s bojišta neće stići daleko”, upao jetiho Makinon.

„Zar nisi čuo engleske trupe kako noću prolaze brzim maršem?Zar misliš da bi im teško palo da progone do smrti rulju kao što smomi?”

Niko ništa nije rekao; svi su oni vrlo dobro znali odgovor. MnogiHajlenderi su jedva mogli da stoje na bojištu pre bitke, izmučenihladnoćom, umorom i glađu.

Džejmi je okrenuo lice zidu moleći se da su njegovi ljudi krenuli navreme. Lalibroh je zabačen; ako su uspeli da se dovoljno udalje odKalodena, mali su izgledi da će biti uhvaćeni. A ipak, Kler mu je reklada će Kamberlendove trupe zaći duboko preko granica i opustošitiHajlends u želji za osvetom.

Pomisao na nju ovog puta je izazvala samo talas nepodnošljivežudnje. Bože, da mu je ona sada ovde, da spusti ruke na njega, damu neguje rane i njegovu glavu stavi u svoje krilo. Ali, ona je otišla –otišla dvesta godina daleko od njega – i hvala gospodu što je touradila! Suze su polako potekle ispod njegovih sklopljenih kapaka ion se bolno prevrnuo na stranu da ih sakrije od drugih.

Gospode, samo da ona bude bezbedna, molio se. Ona i dete.

Negde sredinom popodneva u vazduhu se iznenada osetio mirispaljevine. Ulazio je kroz nezastakljene prozore. Bio je gušći odmirisa dima baruta, jedak i sa primesom užasnog smrada, koji jepodsećao na pečeno meso.

„Spaljuju mrtve”, rekao je Makdonald. On jedva da se pomerio sastolice pored prozora za sve vreme otkad smo u kolibi. Izgledao jekao mrtvačka glava, kose crne kao ugljen i ulepljene prljavštinom,sklonjene nazad s lica, na kojem se videla svaka kost.

Povremeno bi se u baruštini začuo kratki, ravan pucanj. Pucanj izpuške. Završni udarac koji su izvodili oni engleski oficiri koji su imaliosećaj samilosti, pre nego što bi nesrećnik u kariranom bio bačen nalomaču zajedno sa njegovim srećnijim drugovima. Kada je Džejmipodigao pogled, Dankan Makdonald je još uvek sedeo poredprozora, ali je žmurio.

Pored njega, Juan Kameron se prekrstio. „Neka i prema namaimaju toliko milosti”, prošaputao je.

Imali su je već sutradan. Upravo je prošlo podne kada su noge učizmama prišle seoskoj kući i vrata se širom otvorila na nečujnimkožnim šarkama.

„Hriste.” Bio je to prigušeni uzvik zbog prizora u seoskoj kući.Vetar s vrata je uskomešao smrdljivi vazduh preko prljavih,blatnjavih, krvavih tela koja su ležala ili sedela zgurana nazemljanom podu.

Nije bilo ni reči o mogućnosti pružanja oružanog otpora – nisuimali volje i nije bilo svrhe. Jakobiti su jednostavno sedeli, iščekujućizadovoljstvo njihovog posetioca.

On je bio major, sav nalickan i svež u uniformi bez nabora, sauglancanim čizmama. Pošto je kratko zastao da osmotri one koje jetu zatekao, zakoračio je unutra s poručnikom za petama.

„Ja sam lord Melton”, rekao je osvrćući se okolo kao da traži vođuovih ljudi, nekoga kojem bi bilo najprikladnije da se obrati.

Dankan Makdonald je i sam brzo pogledao okolo, pa polako ustaoi pognuo glavu. „Dankan Makdonald od Glen Ričija”, rekao je. „Iostali”, mahnuo je rukom, „ranije pripadnici armije Njegovogveličanstva kralja Džejmsa.”

„Tako sam i pretpostavio”, rekao je Englez uzdržano. Bio je mlad,u ranim tridesetim, ali je posedovao samopouzdanje iskusnogvojnika. Pažljivo i polako je pogledao jednog po jednog čoveka, azatim je ruku zavukao u šinjel i izvukao presavijeni list papira.

„Imam ovde naređenje Njegove visosti, vojvode od Kamberlenda”,rekao je.

„Ovlašćenje da se na licu mesta pogubi svako za koga se utvrdida je učestvovao u izdajničkoj buni koja je upravo minula.” Jošjednom je preleteo pogledom po kolibi.

„Ima li ovde nekoga ko tvrdi da nije izdajnik?”Škoti su se jedva čujno nasmejali. Nevinost, sa čađi od bitke još

uvek na njihovim licima, ovde na ivici bojnog polja pretvorenog uklaonicu?

„Ne, lorde”, rekao je Makdonald sa najdiskretnijim osmehom nausnama. „Sve sami izdajnici. Da li ćemo, onda, biti obešeni?”

Meltonovo lice se zgrčilo u grimasu blage odvratnosti, a zatim jeponovo postalo ravnodušno. On je bio nežne građe, sa sitnim finimcrtama lica, ali i pored toga je uspešno nametao svoj autoritet.

„Bićete streljani”, rekao je. „Imate jedan sat da se pripremite.”Zastao je i brzo pogledao poručnika kao da se plaši da možda zvučipreterano velikodušno pred svojim potčinjenim, ali je nastavio. „Akoneko od vas želi pribor za pisanje – da možda napiše pismo –uslužiće vas službenik koji je sa mnom.” Kratko je klimnuo glavomMakdonaldu, naglo se okrenuo i otišao.

Bio je to turoban sat. Nekolicina je iskoristila ponuđeno pero imastilo i žurno pisala uz kosi drveni dimnjak jer nije bilo druge čvrstepovršine za pisanje. Drugi su se tiho molili ili jednostavno sedeli,čekajući.

Makdonald je molio milost za Džajlsa Makmartina i FrederikaMareja koji imaju jedva po sedamnaest godina i koje ne bi trebalosmatrati odgovornim koliko i njihove starije. Zahtev je odbijen idečaci su sedeli zajedno, bledih lica naspram zida, držeći se zaruke.

Džejmi je osećao veliku tugu zbog njih – kao i zbog drugih ovde,odanih prijatelja i hrabrih vojnika. Za sebe je osećao samo olakšanje.Više neće brinuti, više neće morati ništa da radi. Uradio je sve što jemogao za svoje ljude, za svoju ženu, za svoje nerođeno dete. Nekase sada ovaj telesni jad okonča i on će otići zahvalan što najzadmože biti miran.

Više radi reda nego što je osećao potrebu za tim, zažmurio je ipočeo molitvu pokajanja, na francuskom, onako kako ju je uvek

izgovarao. Mon Dieu, je regrette... a ipak to nije osećao; prekasno jeza bilo kakvo kajanje.

Da li će naći Kler čim umre, pitao se. Ili će možda, kao što jeočekivao, do daljeg biti osuđen na razdvojenost? U svakom slučaju,videće je ponovo; držao se tog ubeđenja čvršće nego što je prigrliocrkvenu doktrinu. Bog ju je dao njemu; On će mu je i vratiti.

Zaboravio je da se moli i umesto toga počeo da iza spuštenihkapaka priziva njen lik, oblinu obraza i slepoočnice, široko vedročelo, koje ga je uvek dozivalo da ga ljubi, baš tamo, u onu maluglatku tačku između obrva, odmah iznad korena nosa, između bistrihočiju boje ćilibara. Zadržao je pažnju na obliku njenih usana, pažljivozamišljajući njihovu punu, zanosnu krivinu i njihov ukus i osećaj iradost koje su izazivale. Molitva, škripa pera i kratki prigušeni jecajiDžajlsa Makmartina utihnuli su u njegovim ušima.

Bilo je podne kada se Melton vratio, ovog puta u pratnji šestoricevojnika, kao i poručnika i službenika. Ponovo je zastao na vratima,ali je Makdonald ustao pre nego što je on uspeo da progovori.

„Ja ću prvi”, rekao je i staloženo prešao preko kolibe. Međutim,kada je sagnuo glavu da prođe kroz vrata, lord Melton mu je spustioruku na rukav.

„Hoćete li mi reći vaše puno ime, gospodine? Moj će ga službenikzapisati.”

Makdonald je pogledao službenika, gorak osmeh iskrivio je ugaonjegovih usana.

„Trofejna lista, je l’ tako? Aha, dobro.” Slegnuo je ramenima iispravio se.

„Dankan Vilijam Makleod Makdonald od Glen Ričija.” Učtivo sepoklonio lordu Meltonu. „Na usluzi – gospodine.” Izašao je na vrata iubrzo se začuo zvuk jednog jedinog pištoljskog hica iz neposredneblizine.

Dečacima su dozvolili da izađu zajedno, ruku još uvek čvrstostegnutih dok su izlazili na vrata. Ostale su ubijali jednog po jednog isvakog su pitali za ime da bi ga službenik zapisao. Službenik jesedeo na stoličici pored vrata, glave pognute nad papire u krilu, nepodižući pogled dok su muškarci prolazili pored njega.

Kada je došao red na Juana, Džejmi se s mukom izdigao nalaktove i svom drugu stegnuo ruku, što je čvršće mogao.

„Uskoro ću te ponovo videti”, prošaputao je.Juanova ruka je zadrhtala u njegovoj, ali se Kameron samo

nasmejao. Zatim se jednostavno nagnuo preko, poljubio Džejmija uusta i pošao.

Šestoricu koja nisu mogla da hodaju ostavili su za kraj.„Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer”, rekao je polako

da bi službenik mogao da to tačno napiše. „Gazda Broh Tuaraha.”Strpljivo je sricao ime, a zatim pogledao u Meltona.

„Moram da vas zamolim za uslugu, lorde, da mi pomognete daustanem.”

Melton mu nije odgovorio, već je zurio u njega, a njegov izrazblage odvratnosti promenio se u mešavinu zapanjenosti i nečegsličnog probuđenom užasu.

„Frejzer?” rekao je. „Od Broh Tuaraha?”„Taj sam”, strpljivo je rekao Džejmi. Zar ovaj čovek neće malo da

požuri? Jedno je pomiriti se sa tim da ćeš biti streljan, ali slušati kakoubijaju tvoje drugove nešto je sasvim drugo i ne baš smirujuće. Rukesu mu se tresle od napora da se podupre, a creva, koja se jedinanisu pomirila sa onim što sledi, grčila su se i krčala od strepnje.

„Da ti boga blesavog”, promrmljao je Englez. Sagnuo se izagledao u Džejmija, koji je ležao u senci zida, zatim se okrenuo irukom dao znak poručniku.

„Pomozi mi da ga iznesem na svetlo”, naredio je. Nisu bili nežnidok su to radili i Džejmi je zastenjao kada ga je bol iz noge prostreliopravo kroz teme. Na trenutak mu se zavrtelo u glavi i nije čuo onošto mu je Melton govorio.

„Jesi li ti jakobit kojeg zovu Crveni Džejmi?”, upitao je ponovo,nestrpljivo.

Pitanje je u Džejmiju izazvalo talas straha; budu li saznali da je ončuveni Crveni Džejmi, neće ga streljati. U lancima će ga odvesti uLondon da mu sude – ratni trofej. A posle toga, kanap za vešanje,sečenje stomaka i vađenje utrobe dok napola zadavljen leži naplatformi za vešanje. Njegova creva su još jednom dugo i bučnozakrčala; ni ona nisu imala visoko mišljenje o toj ideji.

„Ne , rekao je što je odlučnije mogao. „Hajde da nastavimo s tim,a?”

Ne obazirući se na njegove reči, Melton se spustio na kolena irazgrnuo okovratnik na Džejmijevoj košulji. Zgrabio je Džejmija zakosu i cimnuo mu glavu unazad.

„Prokletstvo!”, rekao je Melton bodući ga prstom u grlo, odmahiznad ključne kosti. Tamo se nalazio mali trouglasti ožiljak, koji je lordizgleda i tražio.

„Džejms Frejzer od Broh Tuaraha, riđa kosa i trouglasti ožiljak navratu.” Melton je pustio kosu i čučnuo, nekako odsutno se trljajući pobradi. Zatim se pribrao i okrenuo poručniku, pokazujući na petoricukoja su ostala u kolibi.

„Vodi ostale”, naredio je. Njegove svetle obrve su se spojile odsnažnog mrštenja. Stajao je iznad Džejmija i mrštio se dok su ostališkotski zarobljenici odvođeni.

„Moram da razmislim”, promrmljao je. „Boga mu, moram darazmislim!”

„Uradite to”, rekao je Džejmi, „ako ste sposobni. Što se mene tiče,ja moram da legnem.” Naslonili su ga da ispružene noge sedi uzazid na drugoj strani, ali je to bilo previše za njega posle dva danakoja je preležao. Prostorija se pijano naginjala i svici su mu stalnosevali pred očima. Nagnuo se u stranu i spustio, zagrlio zemljani podi žmureći čekao da mu prođe vrtoglavica.

Melton je mrmljao sebi u bradu, ali Džejmi nije mogao da razaznareči; ionako mu nije bilo mnogo stalo do toga. Tada je na sunčevojsvetlosti prvi put je jasno video svoju nogu i bio je prilično siguran daneće poživeti toliko dugo da bude obešen.

Duboko, ljuto crvenilo od zapaljenja širilo se od sredine butinenagore, mnogo svetlije od mrlja sasušene krvi. Sama rana je bilagnojava; kako je smrad drugih ljudi oslabio, mogao je da namirišeblagi slatkasto-odvratni miris izlučevine. Ipak, brzi metak kroz glavuizgledao je mnogo poželjnije od bola i delirijuma smrti od infekcije.Da li si čuo pucanj, upitao se i zadremao, hladna nabijena zemljabila je glatka i utešna poput majčinih grudi ispod vrelog obraza.

U stvari, nije spavao, samo je kunjao od groznice, ali ga jeMeltonov glas trgnuo.

„Grej”, govorio je glas, „Džon Vilijam Grej! Znaš li to ime?”„Ne”, rekao je, ošamućen i zbunjen od sna i groznice. „Pazi,

čoveče, il’ me ubij il’ idi, važi? Bolestan sam.”

„U blizini Karijarika.” Meltonov glas je bio podsticajan, nestrpljiv.„Dečak, dečak svetle kose, od otprilike šesnaest godina. Sreo si ga ušumi.”

Džejmi je začkiljio gore u svog mučitelja. Vid mu je bilo zamućenod groznice, ali je bilo nečeg neodređeno poznatog u licu sa finimcrtama, sa onim krupnim, skoro devojačkim očima.

„Oh”, rekao je, hvatajući jedno lice iz poplave likova koji su munasumice promicali kroz glavu. „Momčić koji je pokušao da me ubije.Da, sećam ga se.” Ponovo je zažmurio. U čudnom stanju groznice,osećaji kao da su se preplitali. On je slomio ruku Džonu VilijamuGreju; fina dečakova kost pod njegovom rukom je u sećanju preraslau kost Klerine podlaktice kada ju je istrgao iz stege kamenja. Hladanmagličasti vazduh pomilovao mu je lice Klerinim prstima.

„Probudi se, proklet bio!” Vrat mu je škljocnuo kada ga je Meltonnestrpljivo pretresao. „Slušaj me!”

Džejmi je umorno otvorio oči: „Da?”„Džon Vilijam Grej je moj brat”, rekao je Melton. „Ispričao mi je

kako se susreo s tobom. Spasao si mu život i on ti je nešto obećao –da li je to istina?”

S mnogo muke, Džejmi je misli usmerio na prošlost. Sreo jemomka dva dana pre prve ustaničke bitke; škotske pobede kodPrestonpansa. Šest meseci prošlo je od tada, a izgledalo je kao daje prošla večnost; mnogo toga se dogodilo u međuvremenu.

„Da, sećam se. Obećao je da će me ubiti. Ali neće mi smetati akoti to obaviš umesto njega.” Kapci su mu ponovo padali. Da li mora dabude budan da bi ga streljali?

„Rekao je da ti duguje dug časti, i to je tačno.” Melton je ustao,otresajući pantalone na kolenima, i okrenuo se svom poručniku, kojije posmatrao ispitivanje prilično zbunjen.

„Ovo je đavolska situacija, Volase. Ova... ova jakobitska gnjida jeslavna. Čuo si za Crvenog Džejmija? Onog sa poternica?” Poručnikje klimnuo glavom i radoznalo pogledao kaljavu figuru u blatu kodsvojih nogu. Melton se ogorčeno nasmejao.

„Ne, sad ne izgleda tako opasno, zar ne? Ali on je i dalje CrveniDžejmi Frejzer, a Njegova visost bi bila prezadovoljna da čuje zatako slavnog zarobljenika. Još uvek nisu našli Čarlsa Stjuarta, ali bi

nekolicina dobro poznatih jakobita skoro isto toliko zadovoljila ruljuna Tauer hilu.”

„Da pošaljem poruku Njegovoj visosti?” Poručnik je posegao zasvojom kutijom za poruke.

„Ne!” Melton se okrenuo i besno pogledao svog zatvorenika. „Utome je muka! Osim što je glavni mamac za vešala, ovaj prljavibednik je takođe čovek koji je zarobio mog najmlađeg brata blizuPrestona i, umesto da ubije balavca kao što je zaslužio, spasao muje život i vratio ga njegovim drugovima. Time je”, rekao je krozstisnute zube, „navukao krvavo veliki dug časti mojoj porodici!”

„Blago meni”, rekao je poručnik. „Dakle, ipak ne možete da gapredate Njegovoj visosti.”

„Ne, boga mu njegovog! Ne mogu čak ni da streljam kopile, a dane pogazim reč datu bratu!”

Zatvorenik je otvorio jedno oko. „Ja neću nikome reći ako vi nekažete”, predložio je i odmah ga ponovo zatvorio.

„Umukni!” Melton je potpuno izgubio živce i šutnuo zatvorenika,koji je zastenjao od udarca, ali nije rekao ništa više.

„Možda bismo mogli da ga streljamo pod nekim lažnim imenom”,korisno je predložio poručnik.

Lord Melton je prezrivo pogledao svog pomoćnika, a zatim jepogledao napolje da proceni koje je doba dana.

„Za tri sata biće mrak. Nadgledaću sahranjivanje ostalihpogubljenih zarobljenika. Nađi mala zaprežna kola i napuni ihsenom. Nađi kočijaša – izaberi nekog diskretnog, Volase, to značipodmitljivog, Volase – i neka bude ovde čim se smrkne.”

„Da, gospodine. Hmm, gospodine? Šta sa zarobljenikom?”Poručnik je stidljivo pokazao prema telu na podu.

„Šta s njim?”, rekao je Melton grubo. „Suviše je slab i da puzi, akamoli da hoda. Neće taj nikuda – bar ne dok ne stignu zaprežnakola.”

„Zaprežna kola?” Zarobljenik je živnuo. U stvari, podstaknutuzbuđenjem uspeo je da se izdigne na jednu ruku. Zakrvavljeneplave oči sijale su razrogačene od panike ispod zamršene riđe kose.„Gde me šaljete?” Melton se okrenuo od vrata i uputio mu pogledžestoke netrpeljivosti.

„Ti si vlasnik Broh Tuaraha, zar ne? Pa, šaljem te tamo.”

„Neću da idem kući! Hoću da me streljate!” Englezi su se zgledali.„Bunca”, značajno je rekao poručnik i Melton je klimnuo glavom.„Sumnjam da će preživeti putovanje – ali njegova smrt bar neće

ići meni na dušu.”Vrata su se čvrsto zatvorila iza Engleza, a Džejmi Frejzer je ostao

sasvim sam – i još uvek živ.

N

2Lov počinje

Invernes2. maj 1968.

aravno da je mrtav!” Klerin glas je bio oštar od uzbuđenja;odzvanjao je u polupraznoj radnoj sobi između ispreturanih

polica za knjige. Ona je stajala naspram zida obloženog plutompoput zatvorenika koji čeka odred za streljanje, gledajući čas u svojućerku, čas u Rodžera Vejkfilda.

„Mislim da grešite.” Rodžer se osećao užasno umorno. Protrljao jelice, a zatim uzeo fasciklu sa stola, onu u koju je zapisivao sve što jeotkrio otkad su Kler i njena ćerka prvi put došle kod njega, tri nedeljeranije, i zatražile njegovu pomoć.

Otvorio je fasciklu i polako prelistavao njen sadržaj. Kalodenskijakobiti. Ustanak ‘45. Hrabri Škoti koji su se ujedinili pod barjakomprinca Čarlija Lepog, harajući kroz Škotsku poput plamenog mača –da bi ih na kraju uništio i porazio vojvoda od Kamberlenda na sivojmočvarnoj zemlji kod Kalodena.

„Evo”, rekao je vadeći nekoliko spojenih listova papira. Starirukopis je izgledao čudno na fotokopiji. „Ovo je spisak pukagospodara od Lovata.”

Gurnuo je tanak svežanj papira prema Kler, ali je njena ćerkaBrajana uzela listove od njega i počela da okreće stranice, blagomršteći svoje crvenkaste obrve.

„Pročitaj ono u vrhu lista”, rekao je Rodžer. „Tamo gde piše oficiri.”„U redu. Oficiri”, pročitala je naglas. „Sajmon, gospodar od

Lovata..”

„Mladi Lisac”, prekinuo ju je Rodžer. „Lovatov sin. I još pet imena,je li tako?” Brajana je izvila jednu obrvu prema njemu, ali je nastavilada čita.

„Vilijam Čizom Frejzer, poručnik; Džordž d’Ejmerd Frejzer Šo,kapetan; Dankan Džozef Frejzer, poručnik; Bajard Marej Frejzer,major”, zastala je, gutajući, pre nego što je pročitala poslednje ime,„... Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer, kapetan.” Spustilaje papire, pomalo bleda. „Moj otac.”

Kler je brzo otišla do ćerke i stegla joj ruku. I ona je bila bleda.„Da”, rekla je Rodžeru. „Znam da je otišao u Kaloden. Kada me je

ostavio... tamo kod kamenog kruga... nameravao je da se vrati nakalodensko bojište da spase svoje ljude koji su bili sa ČarlsomStjuartom. I mi znamo da se vratio”, pokazala je glavom premafascikli na stolu čija je smeđa površina bila prazna i bezazlena nasvetlu lampe, „našao si njihova imena. Ali... ali... Džejmi...”Izgovaranje njegovog imena kao da ju je protreslo i ona je čvrstostisla usne.

Sada je bio red na Brajanu da pruži podršku svojoj majci.„Nameravao je da se vrati, rekla si.” Njene tamnoplave i

ohrabrujuće oči davale su odlučnost licu njene majke. „Nameravao jeda svoje ljude odvede dalje od bojišta i da se zatim vrati u bitku.”

Kler je klimnula glavom, pomalo se oporavljajući.„Znao je da nema mnogo izgleda da pobegne; ako ga Englezi

uhvate... rekao je da bi više voleo da umre u bici. Tako je nameravaoda uradi.” Okrenula se Rodžeru, a njene oči bile su uznemirenićilibari. Uvek su ga podsećale na oči sokola, kao da ona može davidi mnogo dalje od većine ljudi. „Ne mogu da verujem da nije umrotamo – toliko je ljudi poginulo, a i on je to nameravao!

Skoro polovina hajlendske vojske poginula je kod Kalodena,razorena topovskom vatrom i silnom paljbom mušketa. Ali ne iDžejmi Frejzer.

„Ne”, rekao je Rodžer nepopustljivo. „Onaj delić koji sam vampročitao iz Linklejterove knjige...” Pružio je ruku da uzme veliku beluknjigu pod nazivom Princ u vresu.

„Posle bitke”, čitao je, „osamnaest povređenih jakobitskih oficiranašlo je utočište u seoskoj kući pored močvare. Tu su ležali ubolovima, neprevijenih rana, dva dana. Posle toga, izvedeni su i

streljani. Jedan čovek je, Frejzer iz puka gospodara Lovata, izbegaoklaonicu. Ostali su sahranjeni u dvorištu kuće.”

„Vidite?” rekao je, spuštajući knjigu i ozbiljno gledajući u dve ženepreko njenih stranica. „Oficir, iz puka gospodara Lovata.” Zgrabio jespiskove.

„I evo ih ovde! Samo njih šestorica. Dakle, znamo da čovek useoskoj kući nije mogao da bude mladi Sajmon; on je dobro poznataistorijska ličnost i vrlo dobro znamo šta se desilo s njim. Povukao ses bojišta – nepovređen, pazite – sa grupom svojih ljudi i probio se nasever da bi nešto kasnije stigao u zamak Bofor, nedaleko odavde.”Mahnuo je neodređeno prema prozoru, koji se protezao celomvisinom i iza koga je slabašno svetlucala javna rasveta Invernesa.

„Niti je muškarac koji je pobegao iz Lenahove seoske kuće jedanod preostala četiri oficira – Vilijam, Džordž, Dankan ili Bajard”, rekaoje Rodžer. „Zašto?” Istrgnuo je još jedan papir iz fascikle i zamahaonjime skoro pobedonosno. „Zato što su svi oni stradali kodKalodena! Sva četvorica su ubijena na bojištu – našao sam njihovaimena na spomen-ploči u crkvi kod Bejlija.”

Kler je huknula, a zatim se spustila u staru kožnu stolicu iza stola.„Isuse Hriste”, rekla je. Zažmurila je i nagnula se napred s

laktovima na stolu i glavom u rukama, a gusta kovrdžava smeđakosa rasula se napred i sakrila njeno lice. Brajana je spustila ruku naKlerina leđa; njeno lice je bilo uznemireno kada se nagnula prekosvoje majke. Bila je visoka devojka, krupnih finih kostiju, i njena dugariđa kosa sijala je na toplom svetlu stolne lampe.

„Ako nije poginuo...”, počela je neodlučno.Klerina glava se naglo podigla. „Ali, on jeste mrtav!”, rekla je. Lice

joj je bilo napeto i oko očiju su joj se videle sitne bore. „Pobogu, to jedvesta godina; i da nije poginuo kod Kalodena, sad je mrtav!”

Brajana je ustuknula pred majčinom žestinom i oborila glavu takoda joj se riđa kosa – riđa kao kosa njenog oca – zanjihala poredobraza.

„Pretpostavljam da je tako”, prošaputala je. Rodžer je video daona obuzdava suze. Nije ni čudo, pomislio je. Prvo saznati da čovekkojeg si celog svog života volela i smatrala ocem u stvari nije tvojotac, a odmah potom otkriti da je tvoj otac Škot iz Hajlendsa, koji ježiveo dvesta godina ranije i da je verovatno nestao na nekakav

užasan način, nezamislivo daleko od žene i deteta zbog čijegspasenja se žrtvovao... Svakog bi to uzdrmalo, pomislio je Rodžer.

Prešao je do Brajane i dodirnuo joj ruku. Ona ga je brzo, smetenopogledala i pokušala da se osmehne. On ju je zagrlio, i još dok ju jesažaljevao zbog njene patnje mislio je o tome kako je čudesna, svatopla i meka i gipka u isto vreme.

Kler je još uvek sedela za stolom, nepomična. Žute sokolove očisada su poprimile nežniju boju, obnevidele od sećanja. Tupo su inepomično zurile u istočni zid radne sobe, još uvek prekriven odpoda do plafona beleškama i suvenirima koje je ostavio velečasniVejkfild, Rodžerov pokojni poočim.

I sam gledajući u zid, Rodžer je video obaveštenje za godišnjiskup koje je poslalo udruženje Bela ruža – one ekscentrične dušepune entuzijazma koje još uvek podržavaju ideal škotskenezavisnosti sastajući se nostalgično u čast Čarlsa Stjuarta ihajlendskih heroja koji su ga sledili.

Rodžer je blago kašljucnuo.„Hm... ako Džejmi Frejzer nije nastradao kod Kalodena...”, rekao

je.„Onda je verovatno umro ubrzo posle toga.” Kler je pogledala

Rodžera pravo u oči, hladan izraz vratio se u žutosmeđe dubine.„Nemaš pojma kako je to bilo”, rekla je. „U Hajlendsu je vladala glad– nijedan muškarac nije jeo danima pre bitke. On je bio ranjen – mito znamo. Čak i da se izvukao, ne bi bilo... nikoga da se brine onjemu.” Njen glas je malo zapeo kod ovoga; ona je sada lekar,isceliteljka je bila čak i tada, dvesta godina ranije, kada je zakoračilakroz krug uspravnog kamenja i našla sudbinu sa DžejmsomAleksanderom Malkolmom Makenzijem Frejzerom.

Rodžer je bio svestan obe žene; visoke devojke, koja je drhtala unjegovom naručju, i žene za stolom, tako mirne, tako uravnotežene.Ona je putovala kroz kamenje, kroz vreme; bila je osumnjičena da ješpijun, uhapšena kao veštica, istrgnuta nezamislivim hirom sudbineiz ruku svog prvog muža Frenka Rendala. A tri godine kasnije njendrugi muž Džejms Frejzer vratio ju je nazad kroz kamenje, trudnu, uočajničkom naporu da nju i nerođeno dete spase od nadolazećepropasti.

Naravno, pomislio je u sebi, pretrpela je mnogo toga. Međutim,Rodžer je istoričar. Poseduje nezasitu, amoralnu radoznalostnaučnika, suviše jaku da bi je obuzdalo obično saosećanje. Štaviše,neobično je svestan treće osobe u porodičnoj tragediji, u koju senehotice upleo – Džejmija Frejzera.

„Ako nije poginuo kod Kalodena”, počeo je ponovo, odlučnije,„onda bih možda mogao da saznam šta se s njim desilo. Hoćete li dapokušam?” Čekao je bez daha, osećajući Brajanin topli dah krozsvoju košulju.

Džejmi Frejzer je živeo i umro. Rodžer je nejasno osećao da jenjegova dužnost da sazna celu istinu; da žene Džejmija Frejzerazaslužuju da saznaju o njemu sve što je moguće. Za Brajanu, takvoznanje bi bilo sve što će ikada imati od oca, kojeg nikada nijeupoznala. A za Kler – iza pitanja koje je on postavio bila je misaokoja jednostavno nije još doprla do nje, onako ošamućene od šoka:ona je prešla vremensku barijeru dva puta ranije. Mogla bi, možda bimogla da to uradi ponovo. A ako Džejmi Frejzer nije stradao kodKalodena...

Čim joj je ta misao pala na pamet, video je kako je svest o tomezasvetlucala u zamagljenim očima boje ćilibara. Obično je bila bleda;sada je njeno lice pobelelo do nijanse slonovače na nožu za pisma,koji je ležao na stolu. Njeni prsti su se obavili oko noža, stežući gatako snažno da su joj zglobovi na šakama iskočili.

Dugo nije progovorila. Njen pogled je odlutao do Brajane i na trense zadržao na njoj, a zatim se ponovo vratio na Rodžera.

„Da”, rekla je šapatom tako tihim da ju je jedva čuo. „Da. Saznajmi to. Molim te. Saznaj.”

3Frenk i potpuno otkriće

PInvernes

9. maj 1968.

ešački saobraćaj na mostu preko reke Nes bio je gust jer jenarod žurio kućama na užinu i čaj. Rodžer je išao ispred mene,

njegova široka ramena štitila su me od tiskanja gomile oko nas.Osećala sam snažno lupanje svog srca o tvrdu koricu knjige koju

sam stezala uz grudi. Uvek je to radilo kada bih zastala da razmislimšta mi to zbilja radimo. Nisam bila sigurna koji je od dva mogućaizbora gori; da saznam da je Džejmi Frejzer poginuo kod Kalodena ilida saznam da nije.

Daske na mostu šuplje su odzvanjale pod nogama dok smo sevukli nazad prema sveštenikovoj kući. Ruka me bolela od knjiga kojesam nosila, pa sam ih premestila u drugu ruku.

„Pazi na svoj prokleti točak, čoveče”, viknuo je Rodžer, vešto megurajući u stranu kada se neki radnik na biciklu zaleteo oboreneglave kroz gužvu na mostu i zamalo me zgnječio uz ogradu.

„Izvini”, dopro je izvinjavajući povik i vozač je mahnuo rukompreko ramena, dok se bicikl provlačio između dve grupe školskedece koja su išla kućama na užinu. Osvrnula sam se nazad prekomosta da vidim mogu li Brajanu spaziti iza nas, ali od nje nije bilo nitraga.

Rodžer i ja smo popodne proveli u Društvu za očuvanjeantikviteta. Brajana je otišla dole do Kancelarije hajlendskih klanovada pokupi fotokopije čitavog spiska dokumenata koja je Rodžerprobrao.

„Rodžere, veoma je ljubazno od tebe što se ovoliko mučiš”, reklasam podižući glas da bih se čula iznad jeke mosta i huka reke.

„Nije to ništa”, rekao je on pomalo nespretno i zastao da gasustignem.

„Radoznao sam”, dodao je smeškajući se. „Znate vi istoričare –ne mogu da ostave zagonetku na miru.” Zamahnuo je glavompokušavajući da bez ruku iz očiju skloni vetrom nanetu tamnu kosu.

Znam istoričare. Živela sam s jednim dvadeset godina. Ni Frenknije hteo da ostavi na miru ovu zagonetku, a nije bio voljan ni da jereši. Ali, Frenk je mrtav već dve godine i sada je red na mene –mene i Brajanu.

„Jesi li već čuo nešto od dr Linklejtera”, upitala sam kada smo sespustili niz luk mosta. Budući da je bilo kasno popodne, sunce je bilojoš visoko, tako daleko na severu gde smo se mi nalazili. Uhvaćenomeđu lišće lipa na obali reke, sijalo je ružičasto po granitnomspomeniku palim borcima koji se nalazio ispod mosta.

Rodžer je zavrteo glavom, žmirkajući od vetra. „Ne, ali je prošlotek sedam dana od kada sam pisao. Ako ne budem čuo ništa doponedeljka, pokušaću da telefoniram. Ne brinite”, nasmešio mi sešeretski, „bio sam veoma oprezan. Samo sam rekao da mi zbogstudije koju radim treba spisak jakobitskih oficira koji su se našli uLenahovoj seoskoj kući posle Kalodena ako postoji i bilo kakavpodatak o onome koji je preživeo to pogubljenje, koji može da meuputi na originalne izvore.”

„Poznaješ li Linklejtera”, upitala sam i rasteretila svoju levu rukutako što sam knjige naslonila na bok.

„Ne, ali sam zahtev napisao na memorandumu koledža Baliol itaktično se pozvao na gospodina Čizrajta, mog starog mentora, kojizaista poznaje Linklejtera.” Rodžer je namignuo umirujuće i ja samse nasmejala.

Njegove oči su bile blistave, čistozelene, svetle nasprammaslinaste kože. Moguće je da nam iz radoznalosti pomaže dasaznamo Džejmijevu istoriju, ali sam prilično svesna da njegovointeresovanje ima mnogo dublje korene nego što je rekao – da je uvezi s Brajanom. Takođe, znam da je i ona zainteresovana. Doduše,ne znam da li je to i Rodžer shvatio.

Ponovo u radnoj sobi pokojnog velečasnog Vejkfilda, spustila samknjige na sto i sa olakšanjem se sručila u fotelju pored ognjišta, aRodžer je otišao da donese čašu limunade iz kuhinje.

Disanje mi se smirilo pošto sam popila oporu tekućinu, ali suotkucaji mog srca bili i dalje nepravilni dok sam gledala prekoimpresivne gomile knjiga koje smo doneli. Da li je Džejmi u nekoj odnjih? I ako jeste... moji dlanovi su se ovlažili na hladnom staklu, pasam potisla tu misao. Pomislila sam kako ne smem da gledamsuviše napred i kako je mnogo bolje sačekati i videti šta možemo daotkrijemo.

Rodžer je pregledao police u radnoj sobi, tražeći drugemogućnosti. Velečasni Vejkfild, Rodžerov pokojni poočim, bio je i

dobar istoričar amater i pravi hrčak; pisma, časopisi, brošure i leci,stare i savremene knjige – sve je bilo natrpano jedno pored drugogna policama.

Rodžer je oklevao, a zatim je njegova ruka pala na kamaru knjigana obližnjem stolu. To su bile Frenkove knjige – zadivljujući rad,koliko sam mogla da procenim čitajući hvalospeve na prašnjavimomotima.

„Jeste li ikada pročitali ovo”, upitao je podižući veliku knjigu snaslovom Jakobiti.

„Ne”, rekla sam. Srknula sam osvežavajući gutljaj limunade izakašljala se. „Ne”, ponovila sam. „Nisam mogla.” Nakon mogpovratka, odlučno sam odbijala da pogledam bilo koji materijal kojise bavi škotskom prošlošću i pored toga što je osamnaesti vek biojedna od oblasti Frenkove specijalnosti. Znajući da je Džejmi mrtav isuočena s neminovnošću da živim bez njega, izbegavala sam svešto je moglo da ga vrati u moje misli. Jalov posao – nije bilo načinada ga izbacim iz glave pošto me je Brajana svakodnevno podsećalana njega. Ipak, nisam mogla da čitam knjige o Lepom Princu – tomužasnom, beskorisnom mladom čoveku – niti o njegovimsledbenicima.

„Shvatam. Samo sam pomislio da možda znate da li bi ovdemoglo da bude nečeg korisnog.” Rodžer je zastao, rumenilo sepojačalo na njegovim jagodicama. „Da li je – hm, da li je vaš muž –Frenk, mislim”, dodao je brzo, „da li ste mu rekli... mmm... za...”Njegov glas je lagano utihnuo, prigušen od posramljenosti.

„Pa, naravno da jesam”, rekla sam malo oštro. „Šta si mislio – dasam ušetala u njegovu kancelariju nakon što me nije bilo tri godine irekla: Oh, zdravo, dragi, šta bi danas hteo za večeru?”

„Naravno da niste”, promrmljao je Rodžer. Okrenuo se od mene izagledao u police s knjigama. Njegov potiljak je bio tamnocrven odstida.

„Izvini”, rekla sam i duboko udahnula. „To je opravdano pitanje.Samo što je – ipak, malo osetljivo.” Ne baš malo. Bila sam iiznenađena i zaprepašćena kada sam shvatila koliko je rana jošduboka. Spustila sam čašu na sto. Ako budemo nastavili sa ovim,biće mi potrebno nešto mnogo jače od limunade.

„Da”, kazala sam. „Rekla sam mu. Sve o kamenju – o Džejmiju.Sve.”

Rodžer je na trenutak zaćutao, a zatim se napola okrenuo tako dasam mu mogla videti samo jake, oštre crte profila. Nije gledao mene,već u kamaru Frenkovih knjiga, u zadnju stranu omota s Frenkovomfotografijom, u vitkog i tamnog i lepog Frenka, koji se smeši budućimnaraštajima.

„Da li vam je poverovao?”, tiho je upitao Rodžer.Usne su mi bile lepljive od limunade, pa sam ih liznula pre nego

što sam odgovorila.„Ne”, rekla sam. „U početku nije. Mislio je da sam luda, čak je

tražio da me psihijatar pažljivo ispita.” Nasmejala sam se, kratko, alime je zapamćeni bes naterao da stegnem pesnice.

„Kasnije, znači?” Rodžer se okrenuo prema meni. Rumenilo jenestalo s njegovog lica i u njegovim očima sam videla samoradoznalost. „Šta je mislio?”

Duboko sam udahnula i zažmurila. „Ne znam.”

Mala bolnica u Invernesu mirisala je nepoznato, nadezinfekciono sredstvo s fenolom i na štirak.

Nisam mogla da mislim i pokušala sam da ne osećam.Povratak je bio mnogo užasniji od mog opasnog putovanja uprošlost jer sam tamo bila obavijena zaštitnim slojem sumnje ineverice o tome gde se nalazim i šta se dešava, i živela sam ustalnoj nadi da ću pobeći. Sada suviše dobro znam gde sam iznam da bega nema. Džejmi je mrtav.

Lekari i sestre su pokušali da razgovaraju ljubazno samnom, da me hrane i da mi donose piće, ali u meni nije bilomesta ni za šta drugo sem za tugu i užas. Rekla sam im svojeime kada su me pitali, ali nisam htela da govorim dalje.

Ležala sam u čistom belom krevetu, prstiju čvrsto stegnutihpreko mog ranjivog stomaka, i žmurila. Stalno sam zamišljalaposlednje što sam videla pre nego što sam prošla krozkamenje – kišnu pustaru i Džejmijevo lice – znajući da će tiprizori, ako predugo budem gledala u svoje novo okruženje,izbledeti i da će ih zameniti lica medicinskih sestara i vaza sacvećem pored mog kreveta. Krišom sam pritisnula palcem u

koren drugog, nalazeći neshvatljivu utehu u maloj rani tamo,posekotini u obliku slova Dž. Napravio ju je Džejmi na mojzahtev – njegov poslednji dodir mog tela.

Mora da sam bila takva neko vreme, ponekad sam spavala isanjala o poslednjih nekoliko dana jakobitskog ustanka –ponovo sam videla mrtvog čoveka u šumi, usnulog ispodprekrivača od sjajnoplavih gljivica i Dugala Makenzija kakoumire na podu tavana u Kaloden hausu, odrpane muškarcehajlendske vojske usnule u blatnjavim jarcima, njihov poslednjisan pre klanja.

Probudila bih se vrišteći ili jaučući i od mirisa dezinfekcionogsredstva i umirujućih reči, nerazumljivih od odjeka gelskihpovika u mojim snovima, ponovo zaspala, čvrsto u šaci stežućisvoj bol.

A onda sam otvorila oči i Frenk je bio tu. Stajao je u vratima,gladeći unazad svoju crnu kosu jednom rukom, nesiguran – anije ni čudo, jadnik.

Legla sam nazad na jastuke i samo ga posmatrala, bez reči.Ličio je na svoje pretke, Džeka i Aleksa Rendala; fine, čiste,aristokratske crte lica i lepo oblikovana glava ispod bujne ravnecrne kose. Međutim, njegovo lice se nekako neodređenorazlikovalo od njihovih, iako su razlike u crtama lica bile veomamale. Na njemu nije bilo traga straha niti nemilosrdnosti – niAleksove duhovnosti ni Džekove ledene arogancije. Njegovomršavo lice izgledalo je inteligentno, ljubazno i pomalo umorno,neobrijano i sa senkama ispod očiju. Iako mi nije rekao, znalasam da je cele noći vozio da bi stigao ovde.

„Kler?” Prišao je krevetu i to rekao oklevajući, kao da nijesiguran da sam ja stvarno Kler.

Nisam bila sigurna ni ja, ali sam klimnula glavom i rekla:„Zdravo, Frenk.” Moj glas je bio promukao i grub, nenaviknut nagovor.

Uzeo je jednu moju ruku i ja sam mu dozvolila da je drži.„Jesi li... dobro?”, pitao je trenutak kasnije. Mrštio se blago

dok me je gledao.„Trudna sam.” To je izgledalo važno u mom poremećenom

umu. Nisam razmišljala šta ću reći Frenku ako ga budem ikada

ponovo videla, ali u trenu kada sam ga spazila kako stoji uvratima, to kao da mi je jasno došlo u pamet. Reći ću mu dasam trudna, on će otići i ja ću biti sama s poslednjom slikomDžejmijevog lica i s njegovim dodirom, koji gori na mojoj ruci.

Njegovo lice se malo zateglo, ali nije pustio moju drugu ruku.„Znam. Rekli su mi.” Duboko je udahnuo i polako ispustio dah.„Kler – možeš li da mi kažeš šta ti se desilo?”

Osetila sam se prilično prazno na trenutak, ali sam potomslegnula ramenima.

„Valjda mogu”, rekla sam. Umorno sam prikupila svoje misli;nisam želela da pričam o tome, ali sam imala nekakvoosećanje obaveze prema ovom čoveku. Ne krivice, ne još, aliobaveze. Bila sam udata za njega.

„Pa”, rekla sam, „zaljubila sam se u nekog drugog i udalasam se za njega. Žao mi je”, dodala sam, kao odgovor nazapanjeni izraz koji je prešao preko njegovog lica, „ja tu nisammogla ništa.”

To nije očekivao. Njegova usta su se na tren otvorila izatvorila i on je stegnuo moju ruku tako jako da sam je istrgla iznjegovog stiska.

„Kako to misliš”, pitao je oštrim glasom. „Kler, gde si bila?”Ustao je iznenada, nadnoseći se nad krevet.

„Da li se sećaš da sam, poslednji put kada sam te videla,išla gore do kamenog kruga na Kregu Na Danu?”

„Da?” Piljio je u mene sa izrazom pomešanog besa i sumnje.„Pa”, liznula sam usne, koje su postale prilično suve,

„stvarno, prošla sam kroz raspukli kamen u tom krugu i obrelase u 1743. godini.”

„Kler, ne pravi se vickasta!”„Misliš da se šalim?” Pomisao je bila tako apsurdna da sam

stvarno počela da se smejem, mada mi to nije bilo nimalozabavno.

„Prekini s tim!”Prestala sam da se smejem. Dve sestre su se kao čudom

pojavile na vratima, mora da su vrebale u obližnjem hodniku.Frenk se nagnuo preko i zagrabio moju ruku.

„Slušaj me”, rekao je kroz zube. „Reći ćeš mi gde si bila i štasi radila!”

„To ti upravo govorim! Pusti me!” Pridigla sam se ipokušavala da izvučem svoju ruku iz njegovog stiska. „Reklasam ti, prošla sam kroz kamen i završila u doba pre dvestagodina. I tamo sam srela tvog prokletog pretka DžekaRendala!”

Frenk je zatreptao, potpuno zaprepašćen. „Koga?”„Crnog Džeka Rendala, a taj je bio prokleti, prljavi, gadni

razvratnik!”Frenk je zinuo od čuda, kao i sestre. Čula sam korake i

glasove i znala da se neko užurbano približava hodnikom.„Morala sam da se udam za Džejmija Frejzera da bih

pobegla od Džeka Rendala, ali onda nisam mogla da odolim,Frenk, volela sam ga i ostala bih s njim da sam mogla, ali me jeon poslao nazad zbog Kalodena, bebe, i...” Prekinula sam kadase muškarac u lekarskom mantilu progurao pored sestara kodvrata.

„Frenk”, rekla sam umorno, „žao mi je. Nisam nameravala toda uradim i pokušala sam sve što sam mogla da se vratim –stvarno, jesam – ali, nisam mogla. A sada je prekasno.”

Mimo moje volje, suze su počele da mi naviru na oči i da sekotrljaju niz obraze. Uglavnom zbog Džejmija i mene i detetakoje sam nosila, ali nekoliko njih i zbog Frenka. Snažno samušmrknula i progutala slinu trudeći se da prestanem, pa sam seuspravila u krevetu.

„Vidi”, rekla sam. „Znam da više nećeš hteti da imaš ništa samnom i uopšte te ne krivim. Idi – samo idi, molim te.”

Njegovo lice se promenilo. Više nije izgledao besno, većpotreseno i pomalo zbunjeno. Seo je pored kreveta neobračajući pažnju na lekara, koji je ušao i pipao moj puls.

„Ne idem ja nikuda”, rekao je prilično nežno. Ponovo je uzeomoju ruku, mada sam pokušala da je izvučem. „Taj – Džejmi.Ko je bio on?”

Dugo sam i drhtavo udahnula. Lekar je držao moju druguruku, i dalje pokušavajući da mi izmeri puls. Osetila sambesmislenu paniku, kao da sam zarobljena između njih.

Međutim, izborila sam se sa tim osećajem i pokušala da mirnogovorim.

„Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer”, rekla sam,razdvajajući reči, zvanično, onako kako ih je Džejmi izgovoriomeni kada mi je prvi put rekao svoje puno ime – na dan našegvenčanja. Ta misao izazvala je još jednu bujicu suza I ja sam ihotrla o svoje rame pošto mi ruke nisu bile slobodne.

„On je bio Hajlender. Po-poginuo je kod Kalodena.” Nijevredelo, ponovo sam plakala, a suze nisu bile lek za tugu, kojame je kidala. Jedini odgovor koji sam imala za nepodnošljivibol. Savila sam se malo napred pokušavajući da ga okružim sasvih strana, obmotavajući sebe oko sićušnog, neprimetnogživota u svom stomaku, jedinog što mi je ostalo od DžejmijaFrejzera.

Frenk i lekar su se zgledali, a ja sam jedva bila svesna toga.Naravno, Kaloden je za njih bio deo daleke prošlosti. Za mene,on se dogodio samo dva dana ranije.

„Možda bi trebalo da ostavimo gospođu Rendal da se maloodmori”, predložio je lekar. „Sada izgleda malo uznemireno.”

Frenk je nesigurno skrenuo pogled s lekara na mene. „Pa,sigurno je da izgleda uznemireno. Ali ja stvarno hoću dasaznam... šta je ovo, Kler?” Milujući moju ruku, on je naišao nasrebrni prsten na mom domalom prstu i sada se sagnuo da gapogleda. Toje bio prsten koji mi je Džejmi dao za naševenčanje: široka srebrna burma sa isprepletenom hajlendskomšarom, dok su na spojevima bili izgravirani sitni stilizovanicvetovi čička.

„Ne”, uzviknula sam uspaničeno kada je Frenk pokušao daga skine s mog prsta. Istrgla sam ruku i zaštitila je, stegnutu upesnicu ispod grudi, obavijenu levom rukom, na kojoj je jošuvek bila Frenkova zlatna venčana burma. „Ne, nećeš ga uzeti,neću ti dozvoliti! To je moj venčani prsten!”

„Kler, pazi sad...” Frenkove reči je prekinuo lekar, koji jeprešao na Frenkovu stranu kreveta i sada se naginjao da munešto šapne na uvo. Uhvatila sam nekoliko reči... „Neuznemiravajte svoju ženu sada. Šok...”Frenk je posle toga

ustao, a lekar ga je gurao iz sobe, klimnuvši glavom jednoj odsestara u prolazu.

Jedva sam osetila ubod igle, suviše obuzeta svežim talasomtuge da bih primetila bilo šta. Maglovito sam čula Frenkove rečina odlasku: „Dobro – ali Kler, ja ću saznati!” Zatim se spustilablagoslovena tama i ja sam spavala bez snova, dugo, dugo.

Rodžer je nagnuo bocu i napunio čašu alkoholom skoro dopolovine. Pružio ju je Kler s poluosmehom.

„Fionina baka je uvek govorila da je viski dobar za ono što te boli.”„Videla sam i gore lekove.” Kler je uzela čašu i uzvratila mu

poluosmehom.Rodžer je sipao piće i sebi, a zatim je seo pored nje i otpio gutljaj.„Znaš, pokušala sam da ga oteram”, rekla je iznenada tiho.

„Frenka. Rekla sam mu da znam da ne može da oseća isto premameni, bez obzira na to šta on veruje da se dogodilo. Rekla sam daću mu da ćemo se razvesti i da on mora da ode i da me zaboravi –da nastavi život koji je počeo da gradi bez mene.”

„Ali, on to nije hteo da uradi”, rekao je Rodžer. U radnoj sobi jepostajalo sve hladnije kako je sunce zalazilo i on se nagnuo i uključiostaru grejalicu.

„Zato što ste bili trudni”, nagađao je.Prostrelila ga je iznenadnim oštrim pogledom, a zatim se

nasmejala, pomalo šeretski.„Da, tako je. Rekao je da bi samo bitanga mogla da ostavi trudnu

ženu bez praktično ikakvih prihoda. Naročito onu čija veza sastvarnošću izgleda tanušna”, dodala je ona ironično. „Nisam bila bašbez ičega – imala sam nešto novca od mog ujaka Lemba – ali, niFrenk nije bio bitanga.” Pogledala je prema policama s knjigama.Tamo su bili istorijski radovi njenog muža, jedan pored drugog,prečke su sijale na svetlu stone lampe.

„On je bio veoma pristojan čovek”, rekla je nežno. Popila je jošjedan gutljaj i zatvorila oči kada se podigla alkoholna para.

„Sem toga, znao je ili sumnjao da on lično ne može da ima decu.Priličan udarac za čoveka tako okupiranog istorijom i rodoslovima.Shvataš, sva ona dinastijska razmišljanja.”

„Da, shvatam”, rekao je Rodžer polako. „Ali zar nije nekakoosećao – mislim, da je to dete drugog čoveka?”

„Možda jeste.” Oči boje ćilibara ponovo su ga gledale, njihovabistrina bila je malo pomućena viskijem i uspomenama. „Ali uonakvoj situaciji, pošto nije hteo – nije mogao – da poveruje ni u štašto sam rekla o Džejmiju, bebin otac je u suštini bio nepoznat. Akoon ne zna ko je otac – i ako ubedi sebe da ni ja zaista ne znam, većda sam te zablude izmislila usled šoka – e pa, onda, nema nikoga kobi rekao da dete nije njegovo. Sigurno to ne bih rekla”, dodala je sblagom gorčinom.

Popila je dobar gutljaj viskija, od kojeg su joj malo zasuzile oči, paje na tren zastala da ih obriše.

„Ali da bi se osigurao, spretno me je odveo u Boston”, nastavilaje. „Ponuđen mu je dobar položaj na Harvardu i tamo nas niko nijeznao. Brajana je rođena tamo.”

Razdražljiv plač me je ponovo trgnuo iz sna. Vratila sam seu krevet u 6 i 30, pošto sam pet puta ustajala zbog bebe tokomnoći. Mutan pogled na sat pokazivao je da je sada tačnosedam. Veselo pevušenje doprlo je iz kupatila, Frenkov glas sepojačao u Vladaj, Britanijo, nadjačavajući buku vode.

Ležala sam u krevetu, iscrpljena, pitajući se imam li snageda izdržim dok Frenk ne završi tuširanje i ne donese miBrajanu. Kao da je beba znala o čemu razmišljam, zaplakala jedva-tri tona jače, pa se plač povremeno pretvarao u kričanjeisprekidano preplašenim hvatanjem daha.

Zbacila sam pokrivače i ustala, gonjena istom vrstom panikekojom sam dočekivala vazdušne napade tokom rata.

Odvukla sam se niz ledeni hodnik do dečje sobe i zateklatromesečnu Brajanu kako leži na leđima i izbezumljeno vrišti.Bila sam toliko ošamućena od nespavanja da sam se tekkasnije setila da sam je ostavila na stomaku.

„Dušo! Ti si se prevrnula! Sasvim sama!” Užasnuta svojimsmeonim postupkom, Brajana je zamahala malim ružičastimpesnicama i zavrištala čvrsto stisnutih kapaka.

Brzo sam je podigla, mazeći joj leđa i mrmljajući temenunjene paperjaste riđe glavice.

„Oh, dušo draga! Kako si ti pametna devojčica!”„Šta je? Šta se desilo?” Frenk je izašao iz kupatila brišući

jednim peškirom glavu, dok mu je drugi skrivao prepone.„Nešto nije u redu s Brajanom?”

Izgledao je zabrinut dok je išao prema nama. Kako seporođaj približavao, oboje smo postali nervozni – Frenkrazdražljiv, a ja užasnuta jer nisam imala pojma šta bi moglo dase dogodi među nama kada se pojavi dete Džejmija Frejzera.Međutim, kada je sestra izvadila Brajanu iz kolevke i pružila jeFrenku s rečima: „Evo tatine devojčice”, njegovo je lice postalobezizražajno, a zatim je – zagledano u sićušno lice, savršenokao ružin pupoljak – smekšalo od čuda. Za nedelju dana, on jebio njen, dušom i telom.

Okrenula sam se prema njemu smešeći se. „Prevrnula se!Sasvim sama!”

„Stvarno?” Njegovo izribano lice sijalo je od oduševljenja.„Zar nije malo rano za to?”

„Jeste. Prema doktoru Spoku, ona bi to mogla da uradi tekza mesec dana!”

„Ma, šta dr Spok zna? Dođi ovamo, lepotice, daj tati poljubacšto si tako napredna.” Podigao je meko malo telo spakovano uudobne ružičaste dekice i poljubio dugme od njenog nosića.Brajana je kinula i nas dvoje smo se nasmejali.

Tada sam zastala, iznenada svesna da je to prvi put da samse nasmejala za skoro godinu dana. Štaviše, da je to prvi putda se smejem s Frenkom.

I on je to shvatio. Pogledi su nam se sreli iznad Brajanineglave. Njegove oči su bile tople boje lešnika i u tom trenutku,ispunjene nežnošću. Nasmešila sam mu se, pomalo kolebljivo,ali odjednom vrlo svesna da je on skoro go, sa kapljicama vodekoje mu se slivaju niz vitka ramena i sijaju na glatkoj smeđojkoži njegovih grudi.

Miris paljevine dopro je istovremeno do oboje i protresaonas iz ove scene domaćeg blaženstva.

„Kafa!” Nimalo ceremonijalno mi je tutnuo Bri u ruke i pojuriou kuhinju, ostavljajući oba peškira bačena pored mojih nogu.Smešeći se prizoru njegovih golih guzova koji su neskladno

belo sijali dok je jurio u kuhinju, krenula sam za njim mnogosporije, držeći Bri naslonjenu uz rame.

Stajao je kod sudopere, go, usred oblaka smrdljive pare kojase dizala iz spržene džezve.

„Čaj, možda”, upitala sam i vesto držeći Brajanu na svomboku jednom rukom preturala sam po kredencu. „Plašim se danema nimalo crnog čaja sa ukusom narandže, samo liptonfilter-kesice.”

Frenk je napravio grimasu; Englez do srži, pre bi laptao voduiz veće šolje nego pio čaj iz kesice. Lipton kesice je ostavilagospođa Grosman, žena koja jednom nedeljno dolazi da čisti ikoja kuvanje čaja od listića smatra neurednim i odvratnim.

„Ne, popiću kafu na putu za univerzitet. Oh, kad već topomenuh, nisi zaboravila da nam večeras dekan i njegovažena dolaze na večeru? Gospođa Hinklif donosi poklon zaBrajanu.”

„Oh, da”, rekla sam bez oduševljenja. Srela sam Hinkliferanije i nisam baš želela da ponovim doživljaj. Ipak, moraću dase potrudim. Uzdahnula sam u sebi, prebacila bebu na drugustranu i počela da pipkam po fioci tražeći olovku da bihnapravila spisak potrebnih namirnica.

Brajana se podvukla pod prednji deo moje crvene plišanekućne haljine, praveći tihe alave zvuke.

„Nije moguće da si ponovo gladna”, rekla sam njenomtemenu. „Nema ni dva sata kako sam te nahranila. „Ali, mojedojke su počele da cure u odgovor na njeno kopanje, pa samsela i odrešila prednji deo svoje haljine.

„Gospođa Hinklif je rekla da bebu ne bi trebalo hraniti svakiput kada zaplače”, napomenuo je Frenk. „Razmaze se ako sene pridržavaju rasporeda.”

To nije bio prvi put da čujem mišljenje gospođe Hinklif ogajenju dece.

„Onda će biti razmažena, zar ne”, rekla sam hladno negledajući ga. Mala ružičasta usta su se besno stegla i Brajanaje počela da sisa s bezumnim apetitom. Također sam bilaupoznata s tim da gospođa Hinklif smatra da je dojenje prosto inehigijensko. Ja, koja sam videla ni sama ne znam koliko beba

iz osamnaestog veka kako se zadovoljno hrane na grudimasvojih majki, nisam delila njeno mišljenje.

Frenk je uzdahnuo, ali nije rekao ništa više. Trenutakkasnije, spustio je držač za čajnik i progurao se prema vratima.

„Pa”, neodlučno je počeo, „videćemo se oko šest, važi?Treba li da donesem kući nešto – da te poštedim izlaska?”

Kratko sam mu se osmehnula i rekla: „Ne, snaći ću se.”„Oh, dobro.” Oklevao je na trenutak kada sam Bri namestila

udobnije sebi u krilu, glave oslonjene na moju savijenu rukudok se oblina njene glave uklapala u krivinu moje dojke.Podigla sam pogled sa bebe i zatekla ga kako me posmatrzaneto, kako gleda nepomično u nabreklinu mojih polugolihgrudi.

Moje oči su zatreperile nadole preko njegovog tela. Videlasam početke njegove erekcije i pognula glavu preko bebe dasakrijem crvenilo na licu.

„Zdravo”, promrmljala sam temenu njene glave.Stajao je mirno na trenutak, a zatim se nagnuo napred i

poljubio me ovlaš u obraz, toplina njegovog golog tela bila jeuznemirujuće blizu.

„Zdravo, Kler”, rekao je nežno. „Vidimo se večeras.”Nije ponovo ušao u kuhinju pre odlaska, pa sam mogla da

nahranim Brajanu i svoja osećanja dovedem u prividnormalnosti.

Nisam videla Frenka golog od mog povratka. Uvek sepresvlačio u kupatilu ili garderoberu. Niti je pokušavao da mepoljubi do ovog opreznog ovlašnog poljupca jutros. Trudnoća jebila, kako to akušeri kažu, „visokorizična” i nije bilo govora daFrenk spava sa mnom u istom krevetu, čak i da sam bilaraspoložena za takvo nešto.

Trebalo je da vidim da se ovo sprema, ali nisam. Obuzetaprvo čistim jadom, a zatim fizičkom tromošću majčinstva kojese primicalo, nisam htela da razmišljam ni o čemu drugom semo svom nabreklom stomaku. Posle Brajaninog rođenja, živelasam od dojenja do dojenja, tražeći male trenutke bezbrižnogmira, kada sam uz sebe mogla da držim njeno nesvesno telo i

zaboravim na misli i uspomene. Osećala sam čistozadovoljstvo što je držim i dodirujem.

Frenk je, također, ljuljao bebu i igrao se s njom. Dešavalo seda utone u san u svojoj velikoj fotelji dok je ona spavalaispružena preko njegovog vitkog tela s ružičastim obrazompritisnutim na njegove grudi i tako zajedno sanjaju u spokojnomdruženju. Međutim, on i ja se nismo dodirivali, niti smo zaistapričali o nečem drugom izvan osnovnih domaćinskih planova –izuzev o Brajani.

Beba je bila naša spona; tačka kroz koju smo istog trenamogli da dopremo jedno do drugog držeći se na pristojnomrastojanju. Izgleda da je pristojno rastojanje postalo prevelikoza Frenka.

Mogla sam to da uradim – makar fizički. Pre nedelju danasam bila na kontroli kod lekara i on me je – očinski namignuvši ipljesnuvši me po zadnjici – uverio da mogu da obnovim„odnose” sa svojim mužem u bilo koje vreme.

Znala sam da Frenk nije živeo u celibatu od mog nestanka.U kasnim četrdesetim, još je bio vitak i mišićav, taman inegovan, veoma lep muškarac. Žene su se na koktelimaskupljale oko njega kao pčele oko vrča s medom, tiho zujeći odseksualnog uzbuđenja.

Bila je jedna devojka smeđe kose koju sam naročito zapazilana fakultetskoj zabavi. Stajala je u uglu i netremice tužnogledala Frenka preko svoje čaše. Kasnije je postala plačljiva inerazgovetna od pijanstva, a kući su je otpratile dve prijateljicekoje su naizmenično upućivale zlobne poglede Frenku i menidok sam stajala pored njega nabrekla u cvetnoj trudničkojhaljini.

Bio je diskretan. Noću je uvek bio kod kuće i vodio je računada na kragni nema ruž. Znači, sada namerava da se potpunovrati kući. Pretpostavila sam da ima neka prava da to očekuje.Zar to nije ženina dužnost, a ponovo sam njegova žena?

„Džejmi”, prošaputala sam. „Oh, Džejmi.” Moje suze suzaiskrile na jutarnjem svetlu kraseći Brajaninu meku riđupaperjastu kosu poput rasutih bisera i dijamanata.

To nije bio dobar dan. Brajana je imala težak ojed od pelenai zbog toga je bila ljuta i razdražljiva, tražila je da je uzmem uruke svakih nekoliko minuta.

Naizmenično je sisala i drala se, ili bljuvala hranu po meni.Do jedanaest sati promenila sam tri bluze.

Težak grudnjak za dojenje koji sam nosila grebao me jeispod ruku i bradavice su mi bile hladne i ispucale. Na polaputa mog mučnog sređivanja kuće, začulo se hučanje i zveketispod podnih dasaka i dotok toplog vazduha je zamro uzslabašni uzdah.

„Ne, naredna nedelja ne odgovara”, rekla sam prekotelefona servisu za kotlove. Pogledala sam kroz prozor gde jehladna februarska magla pretila da se podvuče pod dasku iproguta nas. „Ovde je šest stepeni i imam bebu od tri meseca!”Ona je ležala u ležaljci za bebe uvijena u svu ćebad i cičala kaoošurena mačka. Držala sam slušalicu nekoliko sekundi poredBrajaninih širom otvorenih usta, ne obraćajući pažnju nanaklapanje osobe na drugom kraju.

„Vidite”, upitala sam podižući slušalicu ponovo do mojihusta.

„U redu, gospođo”, rekao je rezignirani glas s druge stranelinije. „Doći ću danas posle podne, negde između podneva išest.”

„Između podne i šest? Zar ne možete da budete maloodređeniji? Moram da odem do pijace”, pobunila sam se.

„Vaš kotao nije jedini pokvareni kotao u gradu, gospođo”,bespogovorno je rekao i spustio slušalicu. Pogledala sam nasat – pola dvanaest. Nema šanse da obavim kupovinu i vratimse za pola sata. Kupovina s malom bebom je više ličila nadevedesetominutnu ekspediciju u najmračnije predele Bornea,zahtevala je nezamislivo mnogo opreme i ogromnu energiju.

Škrgućući zubima, telefonirala sam skupoj prodavnici kojaisporučuje namirnice, naručila sve što mi je trebalo za večeru iuzela bebu koja je do tada već bila boje plavog patlidžana.

„To izgleda strašno bolno, dušo. Osećaćeš se mnogo boljeako to skinemo, zar ne”, rekla sam pokušavajući da pričamumirujućim glasom dok sam brisala smeđkastu kaku s

Brajanine jarkocrvene guze. Izvila je leđa, pokušavajući daizbegne vlažnu maramicu za brisanje i zavrištala još jače. Slojvazelina i deseta čista pelena tog dana; kamion službe zadostavu pelena dolazi tek sutra ujutru, a kuća bazdi naamonijak.

„Dobro, dušo, evo, evo.” Podigla sam je na rame tapkajućije, ali je nastavila da vrišti. Nisam mogla da je osuđujem, Njenodupence bilo je skoro u ranama. Idealno bi bilo pustiti je da ležina peškiru bez ičega na sebi, ali u hladnoj kući to nije biloizvodljivo. I ona i ja smo nosile vunene džempere i debelezimske kapute, pa je dojenje bilo neprijatnije nego obično.Trebalo mi je nekoliko minuta da izvadim dojku, a za to vremeBrajana je vrištala.

Ona nije mogla da spava duže od desetak minuta bezprekida. Dakle ni ja. Kada smo najzad zajedno zakunjale učetiri sata, nije prošlo petnaest minuta kad nas je probudiomajstor za peć, koji je zalupao na vrata ne potrudivši se daspusti veliki francuski ključ koji je držao.

Cupkajući bebu na ramenu jednom rukom, počela sam dakuvam večeru drugom, uz muzičku pratnju vrisaka u mom uvu izvukova razvaljivanja iz podruma.

„Ništa ne obećavam, gospođo, al’ za sad radi.” Majstor zapeći se iznenada pojavio brišući razmazanu mast sa svognaboranog čela. Nagnuo se napred da pogleda Brajanu, koja jemanje-više mirno ležala preko mog ramena, bučno sisajućipalac.

„Je l’ ukusan taj palac, šećeru”, nežno joj se obratio. „Znate,kažu da im ne bi trebalo dati da sisaju palac”, obavestio me jedok se ispravljao. „Istera im zube napred, a onda će im trebatiproteze.”

„Stvarno”, rekla sam kroz stisnute zube. „Koliko samdužna?”

Pola sata kasnije pile je ležalo u činiji, napunjeno imarinirano, okruženo iseckanim belim lukom, izdancimaružmarina i uvojcima limunove kore. Samo da brzo iscedimlimun preko puteraste kožice i mogla bih da ga gurnem u rernu,pa odem da obučem i sebe i Brajanu. Kuhinja je izgledala kao

posle nevešte provale, sa otvorenim kuhinjskim elementima ipriborom za kuvanje razbacanim po svakoj mogućojvodoravnoj površini. Zalupila sam nekoliko vrata na kuhinjskimormarićima, a zatim i vrata same kuhinje, verujući da će onazadržati gospođu Hinklif da ne uđe čak i ako lepi maniri to nebudu mogli.

Frenk je doneo novu ružičastu haljinicu za Brajanu. Bila jedivna, ali sam sumnjičavo posmatrala slojeve čipke oko vrata.Ne samo što sam se plašila da će je grebati, već su izgledalikao da neće potrajati.

„Pa, probaćemo”, rekla sam joj. „Tata bi voleo da izgledašlepo. Hajde probaj da ne pljucneš po njoj, hm?”

Brajana je odgovorila tako što je zažmurila, kočeći se istenjući dok je izbacivala još šljama.

„Oh, svaka čast”, rekla sam, iskreno. To je značilo menjanječaršava u krevecu, ali bar ojed od pelene neće biti gori. Poštosam se pobrinula za nered i stavila joj čistu pelenu, rastreslasam ružičastu haljinu i zastala da Brajani pažljivo obrišem slinei bale sa lica pre nego što joj haljinu navučem preko glave.Zatreptala je na mene i zadovoljno zagugutala vrtećipesnicama.

Predusretljivo sam spustila glavu i prislonila usne na njenpupak duvajući vazduh, zbog čega se ona izvila i zagugutalaod radosti. Uradile smo to još nekoliko puta, a zatim počelepažljivo da se uvlačimo u ružičastu haljinu.

Brajani se nije dopala. Počela je da se žali čim sam joj jespustila preko glave i, dok sam njene debeljuškaste ručicegurala u pufnaste rukave, zabacila je glavu i prodornozavrištala.

„Šta je”, preplašeno sam upitala. Do tada sam upoznala svevrste njenih vrisaka i, uglavnom, šta pokušava njima da kaže,ali je ovaj bio nov, pun straha i bola.

„Dušo, šta nije u redu?”Sada je besno vrištala, suze su joj se kotrljale niz lice.

Izbezumljena, okrenula sam je i pomilovala po leđima, mislećida je dobila iznenadni napad grčeva, ali se ona nije previjala.Divlje se borila, i kada sam je ponovo okrenula da je uzmem,

videla sam dugačku crvenu liniju, koja se protezala duž nežneunutrašnje strane njene ruke kojom je mahala. U haljini jeostala čioda, koja joj je zarezala kožu dok sam joj navlačilarukav.

„Oh, bebo! Oh, izvini! Mami je mnogo žao!” Suze su mi seslivale niz lice dok sam vadila čiodu i sklanjala je. Čvrsto sam jeprivila na svoje rame, mazeći je i tešeći, pokušavajući daprimirim svoje osećanje panične krivice. Naravno da nisamnameravala da je povredim, ali ona to nije mogla da zna.

„Oh, dušo”, mrmljala sam. „Sad je sve u redu. Da, mama tevoli, sve je u redu.” Zašto mi nije palo na pamet da proverim dali ima čioda? Kad smo već kod toga, koji to manijak pakujeodeću za bebe koristeći čiode? Rastrgnuta između besa i jada,ubacila sam Brajanu u haljinu, obrisala joj bradu i odnela je uspavaću sobu, gde sam je spustila na moj krevet dok sam sebrzo presvlačila u pristojnu suknju i čistu bluzu.

Zvono je zazvonilo dok sam navlačila čarape. Na jednoj petije bila rupa, ali sada nije bilo vremena da uradim nešto okotoga. Ugurala sam noge u tesne lagane cipele od krokodilskekože, zgrabila Brajanu i otišla da otvorim vrata.

To je bio Frenk, toliko natovaren paketima da nije mogao daizvadi ključ. Jednom rukom sam uzela neke i spustila ih na stou hodniku.

„Draga, večera je spremna? Doneo sam nov stolnjak isalvete – mislio sam da su naše malo stare i ofucane. I vino,naravno.” Podigao je bocu, smešeći se, a zatim se nagnuonapred da pogleda u mene i prestao je da se smeje. Sneodobravanjem je pogledom prešao sa moje neuredne kosena bluzu, sveže umazanu izbljuvanim mlekom.

„Isuse, Kler”, rekao je. „Zar nisi mogla malo da se doteraš?Mislim, nemaš ništa drugo da radiš, ceo dan si kod kuće – zarnisi mogla da odvojiš nekoliko minuta da...”

„Ne”, rekla sam, prilično glasno. U ruke sam mu tutnulaBrajanu, koja je ponovo zapomagala od razdraženosti iiscrpljenosti.

„Ne”, ponovila sam i uzela flašu vina iz njegove ruke, koja senije opirala.

„NE”, vrisnula sam, trupnuvši nogom o pod. Zamahnula samširoko bocom i on se sagnuo, pa sam pogodila kvaku navratima i purpurni mlazevi vina poleteli su preko malog trema,ostavljajući krhotine stakla da svetlucaju na svetlu predsoblja.

Bacila sam smrskanu bocu u azaleje i bez kaputa otrčala nizstazu u ledenu maglu. Na kraju staze prošla sam poredzapanjenih Hinklifa, koji su stigli pola sata ranije, verovatno senadajući da će domaćicu uhvatiti u nekom propustu. Ponadalasam se da će uživati u večeri.

Vozila sam besciljno kroz maglu, topli vazduh od grejanjašibao je po mojim nogama dok nisam počela da smanjujemgas. Neću kući, ne još. Neki kafić koji radi ćele noći? Tada samshvatila da je petak veče i da se bliži ponoć. Ipak, imam kudada odem. Okrenula sam nazad prema delu grada u kome smoživeli i prema crkvi Sv. Finbara.

U ovo doba, kapela je bila zaključana da bi se sprečili upadivandala i provalnika. Za kasne posetioce postojala je brava nadugme postavljena odmah ispod kvake na vratima. Petdugmadi, obeleženih brojevima od jedan do pet. Kada bi sepritisnula tri dugmeta u odgovarajućoj kombinaciji, reza bi sepodigla i moglo se ući.

Kretala sam se tiho duž zadnje strane kapele do knjigeposeta kod nogu sv. Finbara da upišem svoj dolazak.

„Sv. Finbar?” rekao je Frenk s nevericom. „Takav svetac nepostoji. Ne može da bude, sigurno.”

„Postoji”, rekla sam pomalo samozadovoljno. „Irski biskup izdvanaestog veka.”

„Oh, irski”, rekao je Frenk kao da je reč o nečem potpunonevažnom. „To sve objašnjava. Ali ono što ne mogu dashvatim”, rekao je, vodeći računa da bude taktičan, „jeste, hm,pa... zašto?”

„Šta zašto?”„Zašto se posvetiti tom neprestanom bogosluženju? Nisi bila

nimalo pobožna, ništa više od mene. I ne ideš na misu niti nabilo šta drugo; otac Begs me svake nedelje pita gde si.”

Odmahnula sam glavom. „Stvarno ne mogu da kažem,Frenk. To je jednostavno nešto... što moram da uradim.

„Pogledala sam ga, nemoćna da objasnim. „Tamo je... mirno”,napokon sam rekla.

Otvorio je usta kao da hoće da kaže još nešto, a zatim seokrenuo odmahujući glavom.

Jeste bilo mirno. Parking pored crkve bio je pust izuzevautomobila jednog vernika na dužnosti u ovo doba, koji jeanonimno crn sijao ispod lučnih svetiljki. Ušla sam, upisala se uknjigu i krenula napred, taktično se nakašljavajući da upozorimvernika na svoje prisustvo, a da ne budem nepristojna.Kleknula sam pored krupnog čoveka u žutoj vindjakni. On jetrenutak kasnije ustao, nakratko se sagnuo pred oltarom,okrenuo se i otišao do vrata klimnuvši malo glavom u prolazu.

Vrata su se zatvorila i ostala sam sama sa sakramentomizloženim na oltaru i velikom posudom za pričest u obliku suncasa zracima. Na oltaru su stajale dve velike sveće. Glatke i bele,postojano su gorele na mirnom vazduhu, ne trepereći.Zažmurila sam na trenutak i samo slušala tišinu.

Sve što se desilo tokom dana vrtelo mi se kroz glavu u zbrcinepovezanih misli i osećanja. Onako bez kaputa, drhtala samod hladnoće, koju sam nakupila dok sam prošla od parkinga dovrata, ali sam se ponovo brzo ugrejala i moje stisnute ruke suse opustile u krilu.

Na kraju, kao što se ovde obično dešavalo, prestala sam damislim. Da li je to bilo zato što se vreme zaustavlja u prisustvuvečnosti ili samo zato što me je sustizao umor, nisam znala, alise osećaj krivice zbog Frenka ublažio, kidajuća tuga zbogDžejmija je oslabila, čak se i stalno navaljivanje majčinstva namoja osećanja svelo na zvuk u pozadini, ništa glasniji odsporog udaranja mog srca, pravilnog i utešnog u tamnom mirukapele.

„O, Gospode”, prošaputala sam „Poveravam Tvojoj milostidušu tvog sluge Džejmsa. I svoju”, dodala sam tiho. I svoju.

Sedela sam tamo nepokretno posmatrajući plamen sveće nazlatnoj površini posude sa naforom, sve dok sledeći vernik nijestigao tihim koracima i zaustavio se iza mene da bi se priklonio.Stizali su po jedan svakog sata, danju i noću. Blagoslovenisakrament nije nikada ostajao napušten.

Ostala sam još nekoliko minuta, a zatim skliznula iz sedišta iklimnula glavom prema oltaru. Dok sam išla prema zadnjemdelu kapele, videla sam figuru u zadnjem redu, ispod senkekipa sv. Antonija. Pokrenula se kada sam se približila, a zatimje muškarac ustao i krenuo niz prolaz meni u susret.

„Šta ti radiš ovde”, prošaputala sam.Frenk je pokazao glavom prema novom posetiocu, koji je

već klečao meditirajući i uhvatio me za lakat da me izvede.Sačekala sam da se vrata kapele zatvore za nama, a onda

sam se otrgla i okrenula da se suočim s njim.„Šta je ovo?”, rekla sam besno. „Zašto si krenuo za mnom?”„Brinuo sam zbog tebe.” Pokazao je prema praznom

parkingu, na kom je njegov veliki bjuik zaštitnički stajao poredmog malog forda. „Opasno je, sama žena koja šeta okoloveoma kasno u ovom delu grada. Došao sam da te odvedemkući. To je sve.”

Nije pomenuo Hinklife, niti večeru. Moja uznemirenost jemalo popustila.

„Oh. Šta si uradio sa Brajanom?”„Zamolio sam staru gospođu Mansing pored nas da oslušne

malo, mada izgleda da je čvrsto zaspala i mislim da su maliizgledi da zaplače. Pođimo sad, napolju je hladno.”

I bilo je – beli pramenovi ledenog vazduha iz zaliva obavijalisu se oko stubova lučnih svetiljki i ja sam zadrhtala u tankojbluzi.

„Naći ćemo se kod kuće, onda”, rekla sam.Toplina dečje sobe posegla je da me zagrli kada sam ušla

da pogledam kako je Brajana. Još je spavala, ali nemirno,vrteći riđesmeđom glavom s jedne strane na drugu, njena malausta su slepo tražila okolo, otvarajući se i zatvarajući kao u ribekoja diše.

„Ogladnela je”, šapnula sam Frenku, koji je stajao iza mene inadnosio se preko mog ramena, s nežnošću vireći u bebu.„Bolje da je nahranim pre nego što legnem; tako će ujutru dužespavati.”

„Doneću ti nešto toplo da popiješ”, rekao je i otišao u kuhinjudok sam ja uzimala usnuli, topli smotuljak.

Ispraznila je samo jednu stranu, ali je bila sita. Malaksalausta su se polako odvojila od bradavice, prepuna mleka, ipaperjasta glavica je teško pala nazad na moju ruku. Nikakvodrmusanje ili dozivanje ne bi je probudilo da posisa drugudojku, tako da sam konačno odustala i ušuškala je u njenkrevetac, lupkajući je nežno po leđima sve dok s jastuka nijedoprlo blago zadovoljno podrigivanje, praćeno dubokimdisanjem.

„Zaspala je, zar ne?” Frenk je povukao bebino ćebe,ukrašeno žutim zekama, preko mene.

„Da.” Sela sam nazad u svoju stolicu za ljuljanje, psihički ifizički suviše iscrpljena da bih ponovo ustala. Frenk je stao izamene; njegova ruka blago je počivala na mom ramenu.

„Znači, on je mrtav?”, upitao je nežno.To sam ti već rekla, htela sam da kažem. Zatim sam zastala,

zatvorila usta i samo klimnula glavom, ljuljajući se lagano inetremice gledajući u krevetac i njegovog stanara.

Moja desna dojka je još bila bolno nabrekla od mleka. Bezobzira na to koliko sam bila umorna, nisam mogla da zaspimdok se za to ne pobrinem. Uzdahnula sam pomirena sasudbinom i pružila ruku da uzmem pumpicu za izmuzavanje,jednu nezgrapnu i smešnu gumenu skalameriju. Njenokorišćenje je bilo nedostojanstveno i neprijatno, ali mnogo boljenego da se za jedan sat probudim od bola kao da ću daprsnem, sva mokra od nadošlog mleka.

Mahnula sam Frenku da izađe.„Ti pođi. Zadržaću se samo nekoliko minuta, ali moram da...”Umesto da ode ili odgovori, uzeo je pumpicu iz moje ruke i

spustio je na sto. Kao da se pokrenula sama od sebe, beznjegovog vođenja, njegova ruka se polako podigla kroz topli,tamni vazduh dečje sobe i nežno se obavila oko nabrekleobline moje dojke.

Sagnuo je glavu i njegove usne su se nežno pričvrstile namoju bradavicu. Zastenjala sam kada sam osetila polubolnopeckanje mleka, koje nadolazi kroz kanaliće. Stavila sam muruku iza glave i pritisla ga bliže uz sebe.

„Jače”, prošaputala sam. Njegova usta su bila meka, nežnadok su pritiskala, nimalo nalik nemilosrdnom stisku bebinihčvrstih, bezubih desni, koje su se pričvršćivale poput pijavice,zahtevne i isušujuće, oslobađajući smesta obilan vodoskok kaoodgovor na svoju halapljivost.

Frenk je kleknuo ispred mene, njegova usta bila su molitelj.Da li se ovako oseća Bog, pitala sam se, dok posmatraobožavaoce pred sobom – da li je i On ispunjen nežnošću isažaljenjem? Zbog izmaglice od umora osećala sam se kao daje sve usporeno, kao da smo pod vodom. Frenkove ruke su sepokretale polako kao morsko lišće zanjihano strujom,pomerajući se preko mog tela nežno poput dodira morsketrave, podižući me snagom talasa i spuštajući me na obalutepiha dečje sobe. Zažmurila