1

FUNKCIJA RAZUMA U RAZUMEVANJU DUHA ZAKONA

ILI ZAŠTO MUSLIMANI NE RAZUMEJU

BIT HRIŠĆANSTVA? Mnogi imaju problem sa razumevanjem smisla Svetog pisma, jer gotovo uopšte ne koriste razum koji se razvija u školsko doba, a koji se bavi smislom napisanoga, već se pretežno oslanjanju na sposobnosti razuma koji se razvija u predškolsko doba, a koji ne gleda smisao već samo formalnu logičku doslednost teksta. Takođe, umesto analize smisla, skloni su da se bave načinom i tehnikom, što je karakteristika inteligencije koja se razvija u vreme puberteta. Zato njihovo proučavanje svetih spisa izgleda kao kada domaćica čita kuvar, tražeći recepte koje će slepo po slovu da ispunjava i tražeći načina i tehnike da ostvari svoj cilj. Posledica toga je da jedni usvajaju Pismo na formalan način, držeći ga zatim po slovu, dok ga drugi upravo zato odbacuju jer im se čini besmislenim. Sada ću navesti nekoliko primera nerazumevanja Svetog pisma od strane muslimana zato što su jako očigledni primeri zanemarene uloge razuma školskog doba koja se bavi analizom smisla. Kada u Svetom pismu Bog kaže da zaboravlja naše grehe, muslimani se pitaju kako je to moguće, kada je Bog savršen, čime otkrivaju da ne ulaze u analizu smisla te poruke, koja ima za svrhu da ohrabri pokajnika da će mu Bog oprostiti prethodne grehe. Oni te reči obećanja o oproštenju tumače kao da Pismo tvrdi da "Bog ima slabu memoriju". Kada u Svetom pismu Bog naređuje proroku Osiji da se oženi sa bludnicom i da mu ona rodi decu bludničku, muslimanu se to čini kao protivrečnost sa zabranom bluda, jer uopšte ne ulazi u smisao te naredbe, koja ima za svrhu da primerom proroka Osije ukori Jevreje

2

kao bludnike koji varaju Jehovu sa lažnim bogovima. Takođe, musliman ne shvata da je greh bluda pitanje motiva srca, te da prorok nije iz grešnih motiva bio sa ženom bludnicom. Rezultat takve površnosti jeste ideja da promiskuitetne želje nisu greh ako osoba njih legalizuje kroz višeženstvo, te da je ono rešenje protiv savremenog zapadnog kurvarstva. Oni ne shvataju da Bog gleda na motive srca i da je greh uvek greh, pa čak i ako ima formu braka. Kada apostol Pavle kaže "I obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa; nego držanje zapovesti Božjih" (1.Korinćanima 7,19) muslimanu se čini nedoslednim da zapovest o obrezanju jedno vreme važi, a onda više ne važi. Ali on uopšte ne ulazi u smisao obrezanja, inače bi shvatio da je obrezanje izgubilo svrhu onda kada se rodio Mesija i kada su ga potom Jevreji odbacili i poslali na krst.

Zbog nerazumevanja smisla muslimani ne shvataju razliku između moralnog zakona (Deset zapovesti) koji nas čini svesnim potrebe za reformom srca i tako potrebe duše za Bogom, i krivičnog zakona koji je napravljen za nepravednike, da bi ih obuzdao da zlo ne čine drugima. Takođe, ideja o Bogu sa tri ličnosti se muslimanima zbog njihove formalne logike čini besmislenim, jer po formalnoj logici 1 +1 + 1 ne može biti = 1. Takođe, analizom kako to jedan Bog može da ima tri božanske ličnosti, oni postavljaju pitanje načina i tehnike, što

3

odgovara inteligenciji puberteta, pa kako ostaju bez odgovora, ideja o Bogu sa tri ličnosti im se čini besmislenom. A kada bi upotrebili razumnu analizu smisla tog pojma, shvatili bi da postoji potreba da se Bog koji je stvorio vreme i prostor, radi sopstvenog otkrivenja i radi spasenja čoveka, manifestuje u vremenu i prostoru kroz još dve ličnosti Njegovog božanstva, jedne koja je spolja, kroz Božjeg Sina, i drugoj koja živi u nama, kroz Svetoga Duha. Tada bi razumeli smisao reči: "Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi." (Jovan 1,18) Sin je "sjajnost slave i obličje bića Njegovog" (Jevrejima 1,3). Shvatili bi da manifestacija jednog Boga Stvoritelja kroz dve sopstvene ličnosti u vremenu i prostoru ne kvari entitet jednog Božanstva i ne pretvara jednog Boga u tri Boga. Shvatili bi da 1 x 1 x 1 = 1. Kao što vidimo, glavni problem muslimana jeste odsustvo analize smisla i kada im se ove stvari predoče, njima to deluje kao teška filozofija. Zašto je to tako? Postoje dva razloga, prvi je samo učenje islama, a drugi prirodno iskušenje tih ljudi, tj. genetska preddispozicija zbog koje su druge sposobnosti uma preuzele primat nad razumnom analizom smisla. Svojim pedantnim moralnim zahtevima koji se tiču najsitnijih pravila života, na primer, kojom nogom prvo ulaziš u džamiju a kojom u toalet, islam ulazi u ono što je sfera ljudske ličnosti i određuje čoveku do sitnica kada će da se moli, kojim rečima, kojim položajem tela i koliko puta dnevno, što predstavlja poguban atak na ljudsku ličnost i uništenje njegove ličnosti, njegove odgovorne upotrebe razuma. Islam uopšte nema moralni zakon koji ljude čini svesnim greha na nivou motiva srca već ima samo formalna pravila koja ljude direktno navode na licemerstvo. Zato muslimani nemaju svest o potrebi za Spasiteljem od greha srca, jer greha srca nisu svesni. Naglašavam da

4

u islamu ne postoji nijedna zapovest koja vernika ukorava za grehe srca kao što su to zapovesti: "Ne zaželi." (Rimljanima 7,7) "Ne budi osvetoljubiv..." (3.Mojsijeva 19,18) “I da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39) “Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.” (1.Jovanova 2,16) “Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14) “A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.” (Galatima 5,24) “Zato obrežite srce svoje, i nemojte više biti tvrdovrati. Jer je Gospod Bog vaš Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog veliki, silni i strašni, koji ne gleda ko je ko niti prima poklona;” (5.Mojsijeva 10,16-17) Ako musliman čini dobra dela iz straha od kazne, umesto iz ljubavi, Kuran ga nigde ne ukorava za te motive kao loše motive, dok Sveto pismo jasno ukorava takvu motivaciju: “Strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni.” (Isaija 29,13) Biblijski Bog nas poziva "da mu služimo bez straha, u svetosti i u pravdi pred njim dok smo god živi." (Luka 1,74-75) "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi." (1.Jovanova 4,18)

5

"Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote." (2.Tim.1,7) “Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4) Zbog zanemarene uloge razuma koji preispituje motive srca, mnogi se zadovoljavaju spoljašnjom formalnom ispravnošću i iskrenošću svojih svesnih namera, nesvesni da njima samo zavaravaju svoju savest pred i dalje iskvarenim motivima svog grešnog srca. Zato se i pojam licemerstva razlikuje između islama i hrišćanstva. Dok je u islamu licemer osoba koja jedno govori a drugi radi, u hrišćanstvu je licemer osoba koja sve spolja ispravno čini, ali u srcu nije ispravna: “Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra času i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.” (Matej 23,25-28) “Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, Krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Marko 7,20-23) Za razliku od islama, a i većine tradicionalnih hrišćana, koji svojim pravilima ponašanja definišu čovekovo ponašanje u svakoj sferi življenja, zahtevi Božjeg zakona iz Biblije vrlo strogo, pedantno i jasno definišu ispravne pobude ljudskih srca, pa ako su pobude ispravne, ako čovek ima pravu ljubav u svom srcu, sam će znati kako da se

6

ponaša. Nema potrebe da mu se kaže ono što će sam svojim razumom da shvati, ako ima ljubavi. A ako nema ljubavi, pravila mu neće pomoći već će ga zavaravati da ima ljubavi, iako nema. Dakle, islam i takvi isti zahtevi u tradicionalnom hrišćanstvu zadržavaju osobu na nivou razuma predškolskog doba kada dete uči pravila ponašanja, a bez dubljeg razumevanja njihovog smisla. U predškolsko doba dete razvija logiku formalne doslednosti (konzistentnosti). Ono usvaja pravila ponašanja (radi razvitka svoje volje), ali ne nosi na sebi odgovornost da mora da shvati smisao naloga koji mu daje roditelj. Tek u školsko doba se razvija sposobnost razmišljanja o smislu postupaka i preispitivanju motiva srca.

7

Prava ljubav nije slepo držanje pravila već je odgovor na realne potrebe života, i zato je neophodno razviti razum školskog doba. U školsko doba se prirodno razvija sposobnost razuma da se na osnovu analiza smisla razumeju potrebe života, a u pubertetu se razvijaju sposobnosti (tehnike i načini) da se na potrebe života odgovori. “Što je neki narod civilizovaniji, to je period detinjstva duži.” (Dr Ivan Tuličić, Pubertet i doba mladosti, str. 3, godina 1964.) “Mnogi razvojni psiholozi vide društveno kreiranje dugog detinjstva kao ključ za ljudsku kulturnu evoluciju, kao jedan od ključeva za napredak civilizacije.” (Lester R. Kurtz, Encyclopedia of Violence, Peace, and Conflict, Volume 3) “Humano je imati dugo detinjstvo, civilizovano je imati još duže detinjstvo.” (Erik Erikson) No, opšte je poznato da kod semita pubertet počinje ranije. Višak polnih hormona rezultuje da faza razvoja razuma u vreme školskog doba kraće traje na račun sledeće pubertetske faze, koja počinje ranije i biva veoma intenzivna, pa je zbog toga sposobnost razuma školskog doba kod njih slabije razvijena. Zato je kod semita više razvijena formalna logika predškolskog doba (dobri su matematičari) i više nego kod drugih ljudi su im razvijene sposobnosti puberteta (dobri su tehničari, zanatlije, majstori, trgovci...), dok im je sposobnost analize smisla, slabije razvijena. Zbog viška polnih hormona kod semita je slabije razvijena i sposobnost govora, pa tamo gde ih kod nas najviše ima, poreklom od Feničana, u delovima južne Srbije i u delovima Makedonije, jako uprošćavaju srpski i makedonski jezik, izbacujući padeže i skraćujući reči, pa govore srpski i makedonski kao da su semitski jezici.

8

Grčko pravoslavlje, zbog izmešanosti Grka sa semitima feničanskog porekla, Grci često interpretiraju kao islam, sve svodeći na formu i pravila, neprestano se raspravljajući između sebe oko verskih načina i tehnika. Kako su to iskušenje praznih rasprava imali i Jevreji, apostol Pavle upozorava: "A ludih zapitkivanja i teftera od plemena, i svađa i prepiranja o zakonu kloni se; jer je to nekorisno i prazno." (Titu 3,9) Po izjavi britanskog glumca Džona Marvuda Kliza, najnoviji filmovi Džejmsa Bonda su lišeni britanskog smisla za humor, jer narodi istoka za čije se tržište oni prave ne razumeju zapadni smisao za humor. Naime, dok zapadni humor ima notu smejanja besmislicama, narodi koji ne koriste analitičku funkciju razuma u prepoznavanju besmislenog, neće prepoznati ništa smešno u takvom humoru, jer tu funkciju razuma ne uključuju. Semiti se više smeju "masnim" vicevima i vicevima koji sadrže lukavstvo, što je posledica izraženog razvitka sposobnosti puberteta i njihovog čestog izopačenja zbog narodne neprosvećenosti. Islam je religija semita. On laska, pobuđuje i manipuliše prirodnim iskušenjima semita, umesto da ta iskušenja ukori i da ljude od njih

9

sačuva. Da semitski narodi imaju razvijenu analizu smisla, bili bi im smešni i besmisleni sami sadržaji njihovog verovanja: “Čuo sam Muhameda govoreći “Vrućica je od vrućine Paklene Vatre, zato je ohladite sa vodom” (Buhari zbirka 4, knjiga 54, hadis 484) “Poslanik je rekao, “Ako se bilo ko probudi iz sna i opere se, trebao bi isprati nos stavljajući vodu u njega i tada ga izduvati tri puta jer Sotona je ostao u gornjem delu njegova nosa celu noć.” (Buhari zbirka 4, knjiga 54, hadis 516) “Allahov poslanik je rekao “Kada je zov na molitvu upućen, Sotona se postavlja na pete i prdi sa zvukom tokom svog leta zbog toga da ne čuje zov na molitvu” (Buhari zbirka 1, knjiga 11, hadis 582) Sve ovo što sam citirao jeste logično, jer ima logičku konzistentnost, ali nema nikakvog smisla. Ti ljudi jednostavno ne ulaze u analizu smisla. Kada muslimani diskutuju o tome šta je dobro, a šta zlo, oni najčešće ulaze u međusobne rasprave o ispravnim pravilima (predškolsko doba) i o ispravnim tehnikama i načinima sprovođenja svojih rituala (pubertet), ali gotovo uopšte ne ulaze u analizu ispravnosti smisla svojih postupaka. Isus Hristos je zato Jevrejima, koji su takođe pretežno semiti, tri i po godine svog propovedanja na zemlji naglašavao razumevanja koja se razvijaju u školsko doba, analizu smisla i preispitivanje motiva srca. Kako su oni na to odgovarali? Za njih su Isusove reči bile "tvrda beseda" tj. filozofiranje. Čak je i svojim učenicima Isus morao da uputi ukor što se hvataju za slovo, umesto da gledaju smisao: "Zar ste i vi tako nerazumni?" (Marko 7,18) Isus objašnjava Nikodimu potrebu za duhovnim novorođenjem: "Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijeg." (Jovan 3,3) A Nikodim mu u odbrani svog Ega odgovara skretanjem pažnje sa smisla njegovih reči na pitanje načina i tehnike: "Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?" (Jovan 3,3)

10

Dok Sveto pismo zahteva analizu smisla ponašanja (zašto nešto radim) i motiva (iz kojih pobuda nešto radim), dotle semiti, bilo kog naroda, beže od te upotrebe razuma, jer ih čini odgovornima i skreću pažnju sa pitanja smisla na pitanja inteligencije predškolskog doba (slepa pravila, lišena smisla) i inteligenciju puberteta (pitanje tehnike i načina). Nordijski narodi koji prirodno imaju veoma razvijen razum školskog doba, beže od razuma tako što raznoraznim opijatima (duvan, marihuana, alkohol, zabavna muzika, video igrice, itd) podižu skok dopamina i blokiraju prednji korteks zadužen za odgovorno razumevanje i ponašanje.

Utvrđeno je da najinteligentnije osobe pokazuju najveću sklonost ka opijatima. Razlog je taj što im razum (koji se bavi analizom smisla)

11

najviše smeta, jer ih čini odgovornima i prirodno osvedočava o potrebu za reformom motiva srca tj. potrebu za stvarnim pokajanjem. Iako analiza smisla i preispitivanje motiva srca nijednom čoveku nije prijatna stvar, ona je neophodna ako želimo da se istinski pokajemo za svoje grehe. Svoju prirodno strogu savesnost mnogi zavaravaju formalnim ispunjavanjem slova zakona. Bez upotrebe razuma oni ne mogu postati svesni potrebe za Bogom, jer im za držanje slova zakona Bog nije potreban. Slovo zakona može čovek da drži i bez susreta sa Bogom, snagom svoje volje. Ali u srcu će grešne motive i dalje da zadrži.

Bez razumevanja duha zakona, čovek će i posle pokajanja da ostane ista osoba kao i pre pokajanja, jer će se kajati samo za loše postupke, a ne i za loše motive srca, jer ih bez razumevanja duha zakona ne može postati svestan. On će se pokajati što je rekao ružnu reč prijatelju, ali se neće pokajati što je takav, jer bez razuma čovek ne može biti svestan samih loših motiva za koje mu treba pokajanje. Isus Hristos je zato Jevrejima, koji su takođe pretežno semiti, tri i po godine svog propovedanja na zemlji naglašavao zanemaren duh

12

zakona. Raznoraznim starozavetnim primerima je objašnjavao da zakon gleda na smisao učinjenog dela i na motive srca. Sreo se sa farisejima koji su Četvrtu Božju zapovest o svetkovanju subote držali slepo i formalno, ne radeći nikakav posao u taj dan, pa ni onaj koji je često neophodan. Da bi rešio problem, Isus nije ukinuo zakon, već je pokazao njegov pravi duh, citiranjem starozavetnog primera kada je car David jeo svete hlebove koje je smrtnom kaznom bilo zabranjeno jesti, osim za službu u hramu. No, car David sa svojim drugovima nije bio kriv što je jeo svete hlebove, jer ih nisu jeli iz nepoštovanja i drskosti, već zato što su bili iscrpljeni i gladni, dakle zbog realne potrebe. Isus je sa više primera objasnio da nije načinjen čovek radi zakona, već zakon radi čoveka. Dakle, kao što vidimo, da bi se duh zakona mogao shvatiti, moraju se upotrebiti sposobnosti razuma školskog doba, koje se bave analizom smisla i preispitivanjem motiva srca. Samo kada shvati duh zakona, čovek će shvatiti svoju stvarnu grešnost i tek tada će iskupljenje zaslugama Isusa Hrista i novorođenje pod uticajem Svetoga Duha biti njegova životna neophodnost. Zato je Isus Hristos tri i po godine propovedao duh zakona, u svoj njegovoj dubini, da bi ljudi postali svesni svoje grešnosti i tako potrebe za spasenjem kroz Njegovu iskupiteljsku žrtvu i kroz preporađajuću silu Svetoga Duha. Pa opet, apostol Pavle je morao da konstatuje, da uprkos svojoj iskrenosti, većina Jevreja nisu prihvatila mudrost da razlikuju svoju prirodnu pravednost (dobra dela iz krivice, gordosti, sebičnosti...) od božanske pravednosti (koja je utemeljena na nesebičnoj ljubavi): “Jer svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu! Jer ne poznaju pravde Božje i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božjoj.” (Rimljanima 10,2-3) Danas ni muslimanima, a ni većini hrišćana, niti Isusova žrtva, niti preporađajuća uloga Svetog Duha nisu životodavna neophodnost jer nisu uopšte svesni svoje grešnosti, niti krivice zbog površnosti svojih

13

moralnih zahteva, koji ne ukoravaju grehe njihovih srca. Muslimani zato Isusovu žrtvu odbacuju, a većina hrišćana samo deklarativno priznaje. Umesto u Bogu, većina vernika problem greha rešava formalnim obuzdavanjem njegovog spoljnjeg ispoljavanja, a problem krivice rešavaju psihološkim efektom svojih rituala. Implikacije nerazumevanja duha zakona nisu samo poremećen odnos čoveka sa Bogom, već i problem čovekovog odnosa prema drugim ljudima. Šta postižemo propovedanjem slova zakona bez razumevanja njegovog duha? Ako tebi neko definiše pedantno tvoje ponašanje, na primer, kojim rečima ćeš, na koji način, koliko puta često da se moliš Bogu, on time zalazi u tvoju ličnu odgovornost i čini atak nasilja nad tvojom ličnošću, onaj isti atak koji bi ti činio ličnosti svoje žene kada bi joj rekao kada, koliko puta, na koji način koje izraze ljubavi rečima i delima da ti pokaže. Osoba kojoj je tako ubijena ličnost u pojam, prirodno ne može da poštuje ličnost drugog čoveka. Zatim, kada formalnim pravilima i strahom od kazne obuzdaš ljude da svoj greh ne ispoljavaju, tada od njih praviš licemere koji čim sretnu nekoga ko radi ono što bi oni sami voleli, ali ne smeju jer im je zabranjeno, tada bi ti licemeri nasiljem primorali druge na formalnu poslušnost, onim istim nasiljem kojim svoju ličnost drže pod licemernom kontrolom. Zatim, kada vernik ima krivicu i strah kao motiv religiozne revnosti, on prirodno iz tog straha ima teoriju zavere u sebi i sklonost da sumnjiči druge i da ih osuđuje, jer se sam nalazi pod osudom. Duh farisejstva, duh srednjeg veka, duh islamskog fundamentalizma, i duh nacizma jesu prirodni produkti nametanja drugima da drže

14

formalne principe onako kako ih ljudi formalno drže bez razumevanja dubine zakona. Jedino rešenje je da čovek, shvatajući dubinu zakona, shvati potrebu svoje duše za reformom motiva srca. Tada neće imati potrebu za naučenim molitvama, već će iz njegovog srca da se spontano uzdigne ka Bogu vapaj skrušenog srca, osvedočenog o sopstvenu grešnost: “Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.” (Psalam 51,10) Tako iskrena molitva, dobiće odgovor Neba: “I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.” (1.Sam.10,6) “Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27)