fuko vs lefevr

Sran Prodanovi1 Predrag Krsti2 Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Beograd

Izvorni nauni lanak UDK: 316.334.2

Primljeno: 21. 09. 2011. DOI: 10.2298/SOC1203423P

JAVNI PROSTOR I SLOBODNO DELANJE: FUKO VS. LEFEVR3

Public Space and Free Action: Foucault vs. Lefebvre

ABSTRACT In this paper we will try to offer a systematic insight into the relation of everyday practices and public space. By examining the work of two of the most influential authors in this field, Foucault and Lefebvre, we will try to provide a theoretical explanation of intuition that (public) space represents one of the key constitutive elements of free action. In the first part of the paper, we will consider Foucaults notion of heterotopia in the interest of pointing towards a spatially intermediated self-reflection which, to a great degree, resembles the philosophical askesis form his so called letter work. Afterwards, we will consider in which sense Lefebvres position that public space represents a Hegelian concrete abstraction which entails dialectical analysis and tracking of complex historical contradictions complements and deepens perspective that Foucault puts before us in his heterotopias. In that vein, it will be shown that both authors, despite the difference in their theoretical starting points, defend the idea of such a public space in which all signifiers are removed in the interest of opening space for the free agent. KEY WORDS public space, free agent, everyday practice, Foucault, heterotopy, philosophical askesis, Lefebvre, dialectic, (neo)capitalism APSTRAKT U ovom lanku nastojaemo da ostvarimo sistematian uvid u odnos izmeu svakodnevnih praksi i javnog prostora. Kroz analizu radova dvojice uticajnih teoretiara iz ove oblasti, Fukoa i Lefevra, pokuaemo da pruimo teorijsko obrazloenje intuiciji da (javni) prostor predstavlja jedan od osnovnih konstitutivnih elementa slobodnog delanja. U prvom delu lanka, analiziraemo Fukoov pojam heterotopije kako bismo ukazali na mogunost one prostorno posredovane samorefleksije koja veoma nalikuje na filozofsku askezu iz takozvane kasne faze njegovog dela. Potom emo razmotriti u kojoj meri Lefevrovo stanovite da javni prostor predstavlja hegelijansku konkretnu apstrakciju koja sobom povlai dijalektiku analizu i praenje sloenih istorijskih protivrenosti dopunjuje i produbljuje vizuru koju uspostavlja Fuko svojim pojmom heterotopija. U tom smislu, bie pokazano da, uprkos svim razlikama u teorijskim polazitima, oba autora brane ideju jednog javnog prostora u kojem se briu doznaavanja kako bi se otvorio prostor slobodnom delatniku. KLJUNE REI javni prostor, slobodni delatnik, svakodnevna praksa, Fuko, heterotopija, filozofska askeza, Lefevr, dijalektika, (neo)kapitalizam

1 [email protected] 2 [email protected] 3 lanak je raen u okviru projekata 41004 i 43007, koje finansira Ministarstvo prosvete i nauke republike Srbije.

424 SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Uvodna razmatranja

Nema sumnje da ivimo u dobu i u drutvu u kojem razumevanje prostornosti dobija sve vei teorijski i praktini znaaj. Razvoj informatike tehnologije, koja je po prvi put omoguila da se dogaaji u svetu odigravaju simultano ili, kolokvijalno govorei, u realnom vremenu, ogolio je nau savremenu opsednutost spacijalnim. Posledice ovog procesa se detektuju ve i u poprilino neodreenom optem utisku da se planeta sve vie smanjuje, kondenzuje. Naravno, ovo smanjenje svakako ne podrazumeva negiranje bitnosti prostora, ve pre naeg uvreenog poimanja vremena: vreme je u meuvremenu zapravo implodiralo, zahvaljujui sve broj komunikaciji koju su omoguili televizija, radio i (ponajvie) Internet. Brza razmena podataka nas je zbliila, u smislu da nam je omoguila simultan uvid u davnanji problem raspodele prostora, kako na makro nivou (Evropski, Azijski, Bliskoistoni region su neki od pojmovnih idioma koji se upotrebljavaju u ovoj vrsti razmatranja), tako i na mikro nivou (prostorno planiranje, opozicija privatni/javni prostor, su glavni problemi na ovom nivou apstrakcije). Fuko precizno sumira ovu savremenu tendenciju:

U svakom sluaju, verujem da se uznemirenost dananjice sutinski tie prostora, bez sumnje mnogo vie nego li vremena; vreme se verovatno predoava jedino jo kao jedna od igara moguih rasporeda izmeu elemenata rasutih u prostoru (Fuko, 2005: 30). U ovim beskonanim igrama raspodele koje generiu uznemirenost

dananjice jedna distinkcija, usled svoje pretenzije na univerzalnost, poseduje naroit znaaj. Re je naime o razlici izmeu privatnog i javnog prostora. Ova opta distinkcija inae proizvod Moderne par excellence svoju dananju revitalizaciju postie upravo time to bogatstvo znaenja i istorijskih protivrenosti svakog od svojih suprotstavljenih elemenata povezuje sa savremenim promenama u razumevanju prostornih fenomena.4 Javni prostor je u poslednjim decenijama XX

4 (Pred)istorija ovog dvojenja bi se mogla opisati na sledei nain. Imenica javnost (publicitet) izvodi svoje znaenje iz korena u latinskom jeziku gde je ve posedovala dvostruku tradiciju. S jedne strane, latinsko publicus uzelo je svoj najraniji smisao od populus, odnosno drave, utoliko ukoliko poiva na prirodnoj zajednici ljudskih bia (Mllejans, 1961: 5). S druge strane, ono je takoe oznaavalo i onog koji je ili ono to je napolju, na otvorenom, ne u neijoj kui, nekog ili neto od opteg znaaja ili upotrebljivosti u drutvu, poput (dakle javnih) ulica, trgova, pozorita i vijadukta (Hlscher, 1978: 420; videti takoe Hlscher, 1979: 101). U srednjem veku, prevladalo je ire znaenje javnog, kao ma ega napolju, na otvorenom prostoru. Meutim, poveana panja za rimsko pravo koje je ponovo otkriveno u Italiji u dvanaestom veku, a do petnaestog veka poelo da dobija znaajnu panju u Nemakoj vodilo je suavanju znaenja javnog: uenjaci koji su pisali na latinskom javnost su sve vre dovodili u vezu sa onim to ima veze sa dravom, dok je ire znaenje publicusa bledelo. Javno suenje je sada znailo samo suenje na dravnom sudu. Javni rat je nekad znaio ma koji otvoreno deklarisan i otvoreno voen rat. Sada, sledei Grociusa, poeo je da znai samo rat izmeu legalnih suverena, bilo da je otvoreno objavljen i voen ili ne. Do osamnaestog veka, proces redukcije javnog na ono to se odnosi na dravu je dostigao najviu taku meu pravnim piscima. Zedlerov renik, u tomovima objavljenim 1740-ih, definisao je javne osobe (ffentliche Personen) kao u zakonu, vladare i magistrate, i takoe druge u javnim funkcijama i javnoj slubi a javno (das Publicum) kao u zakonu, ono to punopravno pripada vladaru ili viim vlastima a ne tek privatnim osobama (Zedler, 1961-1964). Meutim, gotovo istovremeno, upravo u tom osamnaestom veku sve vei broj knjiga i knjievne periodike optih pisaca za itavu naciju poinje da reafirmie onaj

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr 425

veka postao fluidan i neuhvatljiv pojam, u velikoj meri zahvaljujui tome to je mesto javnosti u sve veoj meri gubilo svoju vanost: njegova jedina svrha je, prema popularnom shvatanju, postala puko zadovoljenje privatnih preferencija. Drugim reima, javni prostor je postao mesto ispunjenja naih privatnih interesa (pri tom je nevano da li je ovaj prostor virtuelan ili materijalan). Oigledan primer ovog procesa su svako moderni peaki oping molovi, kao mesta koja su u potpunosti posveena naim privatnim potrebama, to jest potronji, ali koja ipak predstavljaju polu-javni prostor (ili makar veoma uspeno simuliraju tu funkciju).

ini se da uzrok ovakvog pomalo zamrenog i nepreglednog stanja lei u injenici da je nae shvatanje javnog prostora vremenom postalo potpuno razdvojeno od naeg poimanja slobodnog delanja. Javni prostor nije samo mesto na kojem izraavamo svoje graanske slobode ili naprosto slobodno provodimo vreme, ve je zapravo jedan od krucijalnih konstitutivnih elemenata samog delanja. Ne postoji delanje koje se ne odvija Negde, a priroda tog Negde u velikoj meri odreuje domete i prirodu samog delanja. Lefevr i Fuko su svakako bili jedni od najznaajnih autora koji su bili svesni ove injenice, mada su, kako emo videti u nastavku, imali razliite pristupe i zakljuke povodom ovog teoretskog uvida. Naum ovog rada je da, putem kontrastiranja uvida ovih dvaju istaknutih drutvenih teoretiara, pokae u kojoj meri je ovakav teoretski pristup relevantan pri razmatranju savremenih problema koji se tiu javnog prostora.

zaboravljeni smisao javnosti, dodajui mu i nove, specifino moderne tonove. Najizraziti primer (ve tematizacije) tog kretanja su Ridelova Pisma o javnosti iz 1768. godine (Riedel, 1973, naroito str. 115). Jo 1725. godine, meutim, Goted apeluje na javni (ffentliche) sud njegovih (enskih) italaca, a ne na sud prineva (Gottsched, 1902: 1). 1759. godine Lesing je pisao o svojim itaocima kao das Publiko u uvodu u, opet, onaj omiljeni vid javnog obraanja toga doba, pisma (Lessing, 1970: 7). 1766. godine Fridrih Nikolaj se, pak, u Uvodu u prvi tom Allgemeine deutsche Bibliothek obraao ljubiteljima najnovije literature u mnogim gradovima, odnosno nemakoj Publici (Nicolai 1766). 1768. godine Ridel se ve, meutim, ali da re Publikum odzvanja u uhu sa svih strana, iako neki sluaoci ne znaju ta je, a drugi sumnjaju da postoji. On je analizovao sugerisana znaenja rei ukljuujui kritiku, druge autore, profesionalce i mlade i zakljuio da pravu publiku sainjavaju mukarci i ene od ukusa (Riedel, 1973, str. 113-114). Predgovor prvom broju Vilandovog asopisa Der Teutsche Merkur iz 1773. godine pozivao se esto na ukus i sud itave klase obrazovanih ljudi kao na Publikum (Wieland, 1773: 155, 164, 196, 207, 258, 267, 270, 283). Urednici Berlinische Monatsschrift zahvalili su takoe das Publikumu u uvodu prvom broju, januara 1783. godine (Biester, Gedike, 1783: 210). Neposredno pre nego to e u tom asopisu biti objavljen Kantov teksta o prosveenosti, u kojem se razlikuje javna i privatna upotreba uma i na jedan novi nain poziva na publicitet (Kant, 1974), te 1784. godine Firidrih iler eksplicitno suprotstavlja vladara italakoj publici u svojoj objavi Rheinische Thalia: Piem kao graanin sveta, koji ne slui nikakvog princa... Javnost [das Publikum] je meni sve, moje obrazovanje, moj suveren, moja prisna prijateljica (Citirano u Hocks, Schmidt, 1975: 18.). Ovi i mnogi drugi autori i asopisi bili su uticajni deo jedne knjievne kulture u nastajanju i ubrzanom razvoju, koja je asocirana sa pozoritem, objavljenom pisanom korespondencijom i, pre svega, sa brojnijim italakim drutvima koja su otvorila i proirila prostor za javni ivot van kontrole drave i porodice (Engelsing, 1974: 263).. Taj novi pokret najvie je uinio da se povrati i proiri asocijacija javnog i naroda u irem i, na prvi pogled se ini, sasvim savremenom smislu (uporediti. Laursen, 1996: 254-256).


Heterotopija kao mesto iskuenja: Fukoova filozofija prostora

Fukoov rad pod nazivom Druga mesta5 je zaista udan tekst. Ne postoji po obimu manji lanak koji je ostvario vei uticaj i znaaj. To ilustruje injenica da se danas ve povrnom pretragom mogu pronai itavi zbornici i monografije (Dehaene, De Cauter, 2008; Hetherington, 1997; Read, Pimilla, 2006) ije je osnovno teorijsko zalee upravo onaj pojam heterotopije koji je razvijen na nepunih deset strana ovog veoma fragmentiranog teksta.6 U emu dakle lei misteriozna privlanost Drugih mesta?

Odgovor na ovo pitanje moe biti dvojak, to analiza koja sledi stavlja sebi u zadatak da pokae.7 Kao prvo, Fuko ovim lankom otvara jednu sasvim novu oblast analize, u kojoj prostor dobija presudnu ulogu pri nastojanju da se ostvari uvid u naine na koje funkcionie drutvo. Razradom pojma heterotopije, Fuko omoguuje da prostornost dobije eksplanatorni znaaj koji je ne proizilazi iz neke njegove metafizike naroitosti, ve iz specifinosti nae (drutvene) prakse. U nastavku emo videti da u Fukoovoj teoriji heterotopijska mesta imaju zapravo sposobnost da objedine sve mogue sadraje odreene kulture i da prikau odnose moi u kondenzovanoj formi. Upravo ovo bogatstvo znaenja koje se ne moe podvesti ni pod jedan konkretan diskurs daje mogunost pojedincu da pone kritiki da procenjuje svoje prakse. Naime, za Fukoa prostornost (tj. onaj prostor koji nam se pojavljuje u obliku heterotopije) ne moe biti deo nekog apstraktnog teorijskog sistema, ve pre predstavlja drutveno konstruisanu mreu znaenja koja je neraskidivo povezana sa naim (svakodnevnim) delanjem. I time dolazimo do drugog razloga zbog kojeg Druga mesta, s obzirom na svoj obim, imaju nesrazmerno veliki uticaj: pojam heterotopije odjekuje idejama koje nalazimo tek u delima takozvanog poznog Fukoa8, u kojima se javlja, za njega pomalo iznenaujue, interesovanje za prakse subjektivnosti i ispravno moralno delanje.

No krenimo redom. U Drugim mestima Fuko ne nudi nikakvu vrstu definiciju heterotopija, izuzev injenice da one predstavljaju neku vrstu suprotnosti pojmu utopije. Utopije su ne-mesta koja imaju sposobnost ukupnog normativnog odreenja stvarnosti. One su pozitivna ili (u sluaju distopije) negativna slika, odnosno metafora koja ima odreeni regulatorni znaaj za nae prakse. Heterotopije pak predstavljaju stvarna, materijalna mesta koja su ipak kao i utopije izuzete iz pojedinanih diskursa koji su dominantni u datom drutvu. Meutim, u heterotopijama se mogu uvideti sueljavanja velikog broja mrea znaenja koje zatiemo unutar date kulture a upravo je taj sukob, prema Fukou, klju za njihovo tumaenje. Odnos izmeu utopije i heterotopije Fuko izlae u jednoj kompleksnoj analogiji sa ogledalom:

Ogledalo je, na koncu, isto tako utopija [...] U ogledalu, vidim sebe tamo gde nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza povrine, ja

5 Tekst je zapravo Fukoovo predavanje koje je odrao u Tunisu u okviru ciklusa Cercle d'tudes architecturale 1967 godine. 6 Uporediti Soja, 1996. 7 U nastavku sledi detaljniji prikaz samog pojma heterotopije. Ovaj opirni prikaz d se opravdati injenicom da u domaoj literaturi taj termin i njegove neposredne implikacije nisu dosad privukle veliku panju. 8 Uporediti, na primer, Fuko, 2003.


sam tamo, tamo gde me nema [...] Ali to je jednako tako heterotopija, u meri u kojoj ogledalo zaista postoji, i u kojoj ima, spram mesta koje zauzimam, neku vrstu povratnog dejstva; krenuvi ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na mestu na kojem sam, zato to se vidim tamo. Poavi od tog pogleda koji mi se u izvesnoj meri vraa, iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu stakla, ja se okreem sebi, iznova upuujui moj pogled ka sebi samom, rekonstituiui se tamo gde stvarno jesam; ogledalo funkcionie kao heterotopija u znaenju da, kad god obuhvatim to mesto koje zauzimam u asu kada vidim sebe u staklu, ono zapravo postaje potpuno stvarno, u povezanosti sa celokupnim prostorom koji ga okruuje, i potpuno nestvarno, jer je nuno, da bi bilo primeeno, da proe kroz tu virtuelnu taku koja se nalazi tamo, u ogledalu (Fuko, 2005: 30). Odavde se moe videti da heterotopija, gledano iz ugla nae prakse, ima

dvojaku sposobnost. Pre svega, ona poseduje sposobnost reprezentacije; ona jo uvek predstavlja materijalizovanu utopiju. Primer sa ogledalom je ovde pogodan za dodatno objanjenje. Odraz (inae, utopijski aspekt ogledala) koji vidimo primarno izvrava funkciju oznaavanja u tom smislu to virtuelna slika daje vidljivost onom koji se ogleda. Upravo iz tog razloga Fuko kae: ...ja sam tamo, tamo gde me nema. Znaenje ovog oksimorona zapravo je vrlo jednostavno: Fuko naime smatra da sutinu prakse ogledanja ini sagledavanje odraza. Reprezentacija ovde dakle ima i regulatornu funkciju u odnosu na samu praksu, poto se pri ogledanju rukovodimo odrazom, to jest, govorei Fukoovom jezikom, utopijom. Meutim, ogledalo je i materijalni objekt, te shodno tome i sam proces ogledanja ima u nedostatku boljeg izraza svoj pragmatini karakter. Materijalnost ogledala omoguava sagledavanje slike kao neeg to sam akter priznaje kao stvarno, odnosno kao drutvene konvencije koja opravdano poseduju odreenu izvesnost. Ovim je omoguena neka vrsta rudimentarne samorefleksije, oliene u sposobnosti da se rekonstituiem tamo gde stvarno jesam. Za razliku od utopije, heterotopija moe neposredno da utie na stvarnost, njen uticaj pri tom nije pomeren beskonano u budunost, ve se ispoljava u sadanjosti.

Tako vidimo da Fukoov pojam heterotopije svoju teorijsku privlanost duguje upravo injenici da se putem utopijske regulacije praksi i materijalne refleksije o praksama otvara mogunost kritikog promiljanja onih pravila koja sledimo pri delanju koja su po svojoj prirodi posredovana materijalno, to jest prostorno. Nalaz slian ovom zatiemo i kod Tomasa Dama u njegovoj monografiji Miel Fuko i politike slobode9 kada primeuje: Ideja da je mesto slobode proizvod iskustva koje se dogaa na marginama poretka je veoma vana za kasnog Fukoa: [P]ojam heterotopije upravo naglaava vezu slobode sa zamiljenim mogunostima u jednakoj meri u kojoj naglaava njenu prostornost (Dumm, 2002: 42).

Iako se pojam heterotopije na najviem stupnju apstrakcije odreuje pomou svog odnosa sa utopijom, postoje jo neka dodatna naela koja, po Fukoovom miljenju, konstituiu njeno funkcionisanje i ujedno ine osnovicu heterologije, tj. jedne potpuno nove metodologije ija se mogunost najavljuje (Fuko, 2005: 37). Heterotopije su tako univerzalna injenica svake kulture i prisutne su du itavog

9 Dam, izmeu ostalog, u pomenutoj knjizi nastoji da Fukoovo shvatanje heterotopije suprotstavi negativnom i pozitivnom odreenju slobode kod Isaije Berlina (Dumm, 2002: 47-69).


toka ljudske istorije. Sa ovim je povezano naelo koje se provizorno moe nazvati istorijski generisana varijacija drutvene funkcije same heterotopije. Tako se u Drugim mestima navodi primer groblja kao mesta koje je tokom vekova menjalo svoju funkciju (a neretko i svoj poloaj u odnosu na konvencionalna mesta), no opet ostajalo u domenu heterotopije, poto je uvek u datom kulturnom okruenju prualo iskustvo koje je nudilo radikalno drugaiju vizuru kulture i tradicije. Heterotopije su takoe po svom sadraju izrazito heterogene i podrazumevaju sueljavanje vie prostora na jednom mestu. Prostor se ovde koristi u jednom irem smislu: tako se govori o sueljenosti dvodimenzionalnog platna i trodimenzionalne slike u bioskopskoj sali, ili pak o nainu ureenja vrtova koji svojim geometrijskim planom izraavaju neko sloeno simboliko znaenje. Druga mesta su takoe i oni prostori u kojima postoji neka vrsta vremenskog diskontinuiteta; u njima se boravi kako bi se napravila neka odluujua razlika u odnosu na svakodnevnu rutinu. Odlazak u pozorite ili vrt, ili pak zatvorska kazna kao dravna korekcija praksi osuenika su neki od najintuitivnijih primera. Kao peto naelo, Fuko navodi pravila dostupnosti heterotopijskog prostora. Pristup fragmentiranom vremenu heterotopije je, drugim reima, uvek povezan sa odreenim pravilima otvaranja i zatvaranja, procedurama koje se moraju izvriti kako bi se u te prostore ulo. Primeri ovog naela su oigledni: pravila koja konstituiu pravosudne presude kao jedini nain na koji se dospeva u zatvor, ili pak rituali koji se obavljaju pre odlaska na groblje. Naposletku, Fuko govori o optoj funkciji heterotopije koja se ogleda u njenom odnosu spram ire drutvene stvarnosti. Heterotopije su za Fukoa neka vrsta praznog mesta unutar sistema znaenja koji tumaimo kao nae okruenje, tanije, one predstavljaju jedan prostor privida koji razobliava iznova svu iluzornost stvarnog sveta, sva ta razmetanja unutar kojih je ljudski ivot ispregraivan (Fuko, 2005: 35).

U naelima koje nam opisuje Fuko moe se primetiti jedan element argumentacije koji nemamo priliku da uvidimo ukoliko heterotopiju pokuavamo da rastumaimo pomou analogije sa ogledalom. Naime, dostupnost rekonstituisanja sebe samog za Fukoa je univerzalna. Razobliavanje iluzije odnosi se na one pojmove koji se van heterotopijskog prostora uzimaju kao normalno funkcionisanje drutva; odnosno, heterotopija nam, prema Fukou, omoguava da razotkrijemo principe moi. To bi se moglo razumeti i kao neophodna teorijska (i istorijska) predigra nastupajueg Fukoovog poziva subjektu da od sebe izgradi umetniko delo, da eksperimentie vlastitim ivotom, da estetizuje vlastitu egzistenciju i na taj nain umakne uniformnosti vladajueg diskursa; predigra ali i specifikacija prethodnog negativnog posla koji valja da se odradi pre nego to se odgovori na taj poziv, koji e svoju ipak diskurzivnu advokaturu dobiti u konceptu staranja o sebi.

Treba imati na umu da ni ranija Fukoova dela nisu zanemarivala odnos moi i prostora. Sigurno je najslavniji primer njegovo tumaenje Bentamovog panoptikona koje zatiemo u Nadzirati i kanjavati (Foucault, 1995), kao otelotvorenja disciplinarne moi. Meutim, uvianje odnosa moi tu zavisi od sposobnosti da se prati njihova kompleksna genealogija10; drugim reima, samorefleksija je mogua jedno ukoliko sagledamo kompleksnu igru znanja i njegovih materijalnih (prostornih) posledica. Fuko u Nadzirati i kanjavati dosledno sprovodi ovu 10 Detaljnije o Fukoovom shvatanju genealogije videti u: Foucault, 1980: 117-118.


metodologiju: naporedo se analiziraju prirunici o organizovanju zatvora, vojnih kasarni i njihovog unutranjeg prostornog rasporeda, ne bi li se pokazalo kako disciplinujue drutvo stvara sistem totalne kontrole praksi pojedinaca. Na jednom mestu gde raspravlja o nastanku moderne kasarne, Fuko zakljuuje: Kasarna je dijagram moi koja deluje putem opte vidljivosti. Ovaj model kasarne je veoma dugo bio osnovni princip urbanog razvoja koji se ogledao u gradnji stambenih blokova za radniku klasu, bolnica, azila, zatvora, kola i predstavalja svojevrsno spacijalno ugneavanje hijerarhizovanog nadzora (Foucault, 1995: 171-172).

Pojam heterotopije oigledno protivrei ovakvoj argumentaciji. Prostor heterotopije, nasuprot prostoru panoptikona, prua neposredan uvid u iluziju normalnosti diskursa na kojima baziramo nae prakse. tavie, ova vrsta prostora svoj kritiki otklon moe da ispolji bez nunog posezanja za genealokim razvojem moi, poto u njoj ne prevladava nijedan konkretni diskurs. Tek se u heterotopiji prua mogunost iitavanja moi u interesu rekonstituisanja samog sebe: ona stoga nikako ne moe biti prosto dijagramsko otelotvorenje moi, ve pre neka vrsta slepe mrlje sistema moi koja nastaje kao proizvod sopstvene inherentne sposobnosti da prostorno objedinjeni itavo jedno polje sukoba izmeu razliitih sadraja odreene kulture.

U tom smislu je opravdano na heterotopije gledati kao na prostore iskuenja, mesta na kojima preispitujemo naela koja rukovode naim praksama. A upravo je iskuenje krucijalni pojam koji zatiemo u takozvanom kasnom, humanistiki nastrojenom Fukou (Reynolds, 2004).11 Pojam svetovnog iskuenja je tavie od prvorazrednog znaaja za razumevanje naela brige o sebi koje u Hermeneutici subjekta predstavlja jedan od naina konstituisanja moralnih delatnika. U jednom od poslednjih predavanja iz pomenutog dela Fuko poruuje: Mislim da filozofsku askezu treba shvatiti kao put da se subjekt saznanja izgradi kao subjekt ispravnog delanja. Ako se istovremeno izgradimo kao subjekt saznanja i ispravnog delovanja, smetamo se u svet ili kao korelativ sebi dajemo svet koji se percipira, prepoznaje i praktikuje kao iskuenje (Fuko, 2003: 602). Jasno je da bi ova strategija mogla jednako dobro primeniti ukoliko bismo obrnuli njen smer, pa bi se tako heterotopije mogle tretirati kao kulturom ve markirana mesta sloena i multikodirana mesta, preseci mest u kojima se ova prilika osea najneposrednije i daje povoda askezi rekonstituisanja subjekta. Ukoliko prihvatimo ideju da Druga mesta na izvestan nain najavljuju probleme za koje se interesuje kasni Fuko, onda je opravdano tvrditi da je sam prostor (makar on bio sveden na heterotopije) od odluujue vanosti po samu mogunost slobodnog delanja.

Javni prostor kao heterotopija

Ipak, ak i ako se sloimo sa svim to je dosad reeno i dalje e ostati nejasna priroda odnosa izmeu heterotopije i javnog prostora. Stoga je uputno postaviti pitanje: da li se javni prostor moe tretirati kao heterotopija? Da li ulica, javni park ili trg funkcioniu na naelima koje pominje Fuko? Intuitivno bismo skoro sigurno rekli da to nije sluaj. Javni prostor nema sadraj, on je makar po definiciji potpuno otvoren i stvoren zarad opteg dobra, te je stoga lien bilo kakvih unapred

11 Teoretski opus Lefevra se, s druge strane, skoro u potpunosti moe svrstati u naslee Moderne.


odreenih sadraja,12 izuzev onih koji nastaju u trenutku kad u njemu borave pojedinci ili grupe. Meutim, ovde valja biti oprezan. U nastavku emo videti da je upravo taj nuni i najznaajniji aspekt javnog prostora ujedno i njegova najslabija taka.

Javni prostor naime uvek postaje meta kolonizacije.13 Ovo proizilazi iz injenice da se razliite drutvene grupe takmie u jednoj vrsti neformalne utakmice iji je cilj ostvarivanje privilegije da se odreeni prostor markira kao interni deo praksi odreene drutvene grupe. Moderni gradovi su prepuni primera ove borbe. Nema skoro nijednog novog urbanistikog reenja u kome se ne uju argumenti da ono unitava odreeni javni prostor, koji ima simboliki znaaj za one koji mu se protive. Stoga se moe rei da iako naelno vai teza da se javni prostor konstituie kao potpuno otvoren drutveni fenomen, on u stvarnosti zapravo postaje prezasien znaenjima koje u njemu ostavljaju akteri (Mitchell, 1995: 115-116). U tom smislu je mogue javni prostor sagledati kao jednu specifinu vrstu heterotopije. Ova specifinost se ogleda u tome da drugost ulice, parka ili trga prebiva u razliitim koncepcijama javnog prostora koje se u njima, u vidu materijalnih tragova, mogu proitati. To znai da se naelima koja je Fuko naveo u Drugim mestima moe pridodati i jo jedno dodatno koje bi se provizorno moglo nazvati naelo fragmentiranog znaenja. Stoga bismo mogli izneti tvrdnju da heterotopije predstavljaju i ona mesta na kojima postoji izrazito veliko bogatstvo tragova ljudskog delanja, sukoba i razliitih privatnih istorija. Ovim bi se samo jo vie naglasila teza da heterotopije imaju sposobnost rekonstituisanja sopstva: izlaganjem velikom broju alternativnih uvida u neki konkretan problem, javni prostor stalno pred nas stavlja upravo onu vrstu izazova kojim sebe dovodimo u iskuenje.14

Sueljavanja razliitih koncepcija javnog prostora je od sutinskog znaaja po mogunost slobodnog delanja. Zdravorazumska ideja da ulica pripada svima je osnovno zalee svake motivacije pojedinaca da se upusti u utakmicu markiranja javnog prostora. Iza ove ideje stoji jedna opravdana intuicija da sistem funkcionisanja politike reprezentacije ima svoje inherentne mane. To je naroito znaajno za politiki potpuno marginalizovane pojedince. Njihova vidljivost u javnom prostoru tako postaje deo borbe za markiranje sadraja istog. Ovo naravno ima veoma znaajne politike posledice, poto podrazumeva proireno razumevanje javne sfere. Kao to primeuje jedan od autora: injenica je da javni prostori na istoj fizikoj lokaciji dovode do kontakta i konfrontacije izmeu razliitih javnih delatnika. Ta konfrontacija je sutinski element pluralnosti, poto pomou sporenja i konflikta te razliite drutvene grupe izbegavaju (samo)izolaciju (Cenzatti, 2008: 83). 12 Naravno da postoje odreena pravila koja se tiu upotreba javnog prostora, meutim ne postoji nikakva unapred zadata ambivalencija simbolikog znaenja javnog prostora o kojoj govori Fuko u Drugim mestima. 13 Ovaj termin se ovde koristi u svom kolokvijalnom znaenju, ne postoji dakle namera da se prizovu habermasovske implikacije termina. 14 Moglo bi se uiniti da je naelo fragmentiranog znaenja protivreno sa Fukoovom tvrdnjom da za heterotopije postoje odreena pravila otvaranja i zatvaranja (Fuko, 2005: 35). Meutim, treba imati na umu da je univerzalna otvorenost javnog prostora predstavalja idealni tip (koji je pak pokreta motivacije za borbu); u svakodnevnom ivotu (pre)esto zatiemo vie nego rigidno zacrtana pravila dostupnosti javnog prostora.


Meutim, ak i ako se pomerimo iz domena svakodnevnog ivota, znaaj javnog prostora nee biti manji. On se temelji na asimetriji moi koju poseduju razliiti delatnici. Javni prostori su od velikog znaaja ne samo za marginalne grupe, nego i za one aktere iji su finansijski, politiki ili ideoloki interesi povezani sa nekom od koncepcija javnog prostora. Trajni procesi dentrifikacije i raznoraznih oblika privatizacije javnih povrina su jedan od najboljih primera (esto nasilne) rekonceptualizacije javnog prostora. tavie, danas postoje i potpuno privatni prostori koji makar po svom izgledu u potpunosti imitiraju onaj javni.15 Materijalne posledice koje ostavljaju ovakve vrste koncepata javnog prostora takoe poseduju i jedan opti potencijal za precizniju artikulaciju sopstvenih interesa i strategija u borbi za javni prostorom. Stoga se d zakljuiti da, iako je javni prostor izrazito fragmentiran fenomen, upravo ta fragmentacija omoguava stvaranje odreene kritike (samo)refleksije. Bogatstvo stanovita i njihova spacijalna objedinjenost tako se na potpuno dosledan nain naslanjaju na Fukoovo shvatanje potencijala heterotopije.

Naposletku, trebalo bi istai odreena ogranienja iitavanja javnog prostora kao heterotopije. Ovim pristupom smo zapravo primorani da stvarnost (javnog) prostora sagledavamo iz ugla sadanjosti. U najboljem sluaju smo kao to i sam Fuko kae u Nadzirati i kanjavati osueni da piemo istoriju sadanjosti (Fuko, 1995: 15). Meutim, vidljivost dubljih istorijskih protivrenosti koje se tiu proizvodnje prostora u kome trenutno delamo ostaje nam nedokuiva. A taj uvid je pak od sutinske vanosti ukoliko elimo da nae prakse budu konzistentne sa naim ciljevima i vrednostima. Manjak istorinosti u heterotopijskom razumevanju prostora tako daje povoda jednoj duboko pogrenoj intuiciji po kojoj se javni prostor moe pojmovno razumeti iskljuivo kroz njegovu (aktuelnu) konzumaciju. Sledei odeljak e pokuati da pokae kako je mogua jedna vrsta sinhronijskog korektiva heterotopijskog poimanja prostora. Teorija drutvene proizvodnje prostora Anri Lefevra posluie u ti svrhu.

Istorijske protivrenosti (javnog) prostora naela Lefevrove dijalektike

Za razliku od Fukoa, prostor u Lefevrovoj teoriji (poevi od 1968. godine) svakako zauzima jedno od centralnih mesta. Ideja da su apstraktni (metafiziki) sistemi miljenja ukorenjeni u naroitom shvataju prostora, koje je istorijski odreeno i podlono dijalektikom razvoju, zasigurno na znaajno drugaiji nain reartikulie istoriju zapadne teorijske tradicije. Shvatanje prostora za Lefevra predstavlja naroitu vrstu Znanja (Savoir) koje se izraava kao materijalizacija vladajueg sistema dominacije. U uvodnom poglavlju Proizvodnje prostora (Lefebvre, 1991) ovaj stav je naznaen kao jedan od glavnih ciljeva knjige:

15 Otvoreni oping mol je tako jedan znaajnih primera. Radi se o novim Life style centrima koji se u Americi ve smatraju oping molovima budunosti, a u sutini predstavljaju imitaciju nekadanje trine zone u gradu (u njima se nalaze ulice mali trgovi, fontane) (Kern, 2008: 105). Interesantno je da upravo ovde najjasnije vidimo optu protivrenost izmeu pojmova privatno i javno. Pre svega, oigledna je protivrenost ta to su trgovi i ulice zapravo u privatnom vlasnitvu i imaju jednak stepen kontrole i nadzora kao i konvencionalni oping molovi. Ali Life style centri takoe stvaraju i jedan alternativni, savreno ureeni javni prostor, u tom smislu to se prikazuju kao savreno mesto za zadovoljenje privatnih potroakih preferencija.


Pokuau da pokaem da prostor slui establimentu i da se koristi kao sredstvo hegemonije na osnovu inherentne logike ali i u uz pomo znanja i tehnike strunosti samog sistema (Lefebvre, 1991: 11). Kontrola naeg shvatanja prostora zapravo predstavlja centralno mesto u dominaciji kapitalistikog sistema, bez njega ona bi ostala prazna apstrakcija, to jest ne bi imala ta da kontrolie. Stoga je i glavni motiv koji provejava kroz Lefevrova dela upravo otkrivanje jedne sveobuhvatne teorije koja bi bila u stanju da probije ideoloku koprenu koja obavija nae razumevanje prostora (Gottdiener 1993: 131; Prigge, 2008). Ulog nije mali; ukoliko je shvatanje prostora glavni element kontrole, onda je i dekonstrukcija njegove ideologije glavni uslov slobodnog delanja.

Treba imati u vidu da Lefevr ovde ne misli na filozofsko shvatanje dekonstrukcije. tavie, on je veoma kritian spram ovakvog metoda, jer kao dosledan neomarksista ne moe da stane iza teorije koja nema u vidu materijalno odreenje svakog fenomena. Stoga se njegov pokuaj zasnivanja opte teorije temelji pre svega na dijalektici razliitih stupnjeva apstrakcije koje se smenjuju kroz istoriju i koje pri tom iznova stvaraju materijalne protivrenosti. Drugim reima, analiza koja e se obaviti pod okriljem teorije koju on pokuava da osnuje bi trebala da pokae da prostor predstavalja hegelijansku konkretnu apstrakciju, to jest, proizvod ali ujedno i manifestaciju drutvenih odnosa. Lefevr naime nastoji da u fokus marksistike misli koja se tradicionalno usredsreuje na konkretne apstrakcije kao to su rad ili novac postavi prostor i time prevazie klasino naslee marksistike politike ekonomije. No, takoe je oigledan i kontinuitet sa marksistikim shvatanjem revolucije, u tom smislu to teorija mora direktno da utie na drutvenu promenu ili, kako sam Lefevr kae: urbano mora da uini sebe preteim (Lefebvre, 2000: 187).

Da bi se taj cilj dostigao potrebno je da se pokau svi aspekti drutvenih odnosa proizvodnje prostora. Lefevr stoga, kao svoje osnovno analitiko orue, razvija teorijsku trijadu iju su strukturalni elementi: 1) spacijalne prakse; 2) prostorne reprezentacije; 3) reprezentacije prostora (Lefebvre, 1991: 33). Spacijalne prakse tako podrazumevaju konkretno mesto produkcije i reprodukcije prostora, koje je u potpunosti proeto naim svakodnevnim delovanjem u prostoru. Ovaj nivo analize podrazumeva razmatranje materijalne osnove samog prostora i ujedno predstavalja svojevrsno teite cele teorije, budui da je cilj ideoloke dominacije ali i emancipacijskog uticaja teorije upravo promena spacijalne prakse. Reprezentacije prostora tiu se normativnog ureenja same proizvodnje prostora. Jednostavan primer reprezentacije prostora je urbanistiki plan ili bilo koja vrsta Znanja koja se tie prostora. Prostorne reprezentacije pak sainjavaju prostorno utemeljena simbolika predstavljanja tekuih drutvenih odnosa. Ovo je dakle najapstraktniji element teorije koji podrazumeva igru kodova i znaenja koja see od umetnikog poimanja prostora do spomenike kulture.

Ovde ve moemo da primetimo protivrenost koja indukuje dijalektiku proizvodnje prostora. Naime, trijada nam otkriva napetost izmeu apstraktnih i svakodnevnih aspekta drutvenog ivota. S jedne strane stoje predstave i znanja o prostoru koje sami stvaramo kroz nau svakodnevnu praksu, a s druge konkurentska nastojanja da se ostvari odreeni normativni poredak. Stoga Lefevr razlikuje dva tipa prostora; apstraktni, koji se bazira na optoj konceptualizaciji prostora i koji je usko povezan sa odnosima moi, i drutveni, koji se zasniva na fragmentiranom delovanju obinih pojedinaca. Pri tom je vano istai da su upravo spacijalne


prakse mesto borbe ovih dveju vrsta prostora. Lefevr smatra da je iluzorno traiti jedinstveni i univerzalni raspored razliitih oblika proizvodnje prostora. Takva vrsta zadatka bi, uveren je, predstavljala samo ponavljanje starih greaka. Pravi put, po njegovom miljenju, podrazumeva otkrivanje istorijskih specifinosti, odnosno slinosti i razlika izmeu triju aspekata proizvodnje prostora, ne bi li se u punoj meri pokazalo uzajamno proimanje ljudskog delanja i prostora. Drugim reima, istorija drutvene proizvodnje prostora predstavlja zalee u kome se mora odvijati teorijska analiza.

Dakle, gledano iz lefevrovske teorijske vizure, javni prostor bi morao da se tretira kao proizvod opte borbe razliitih ideolokih pozicija koje su neraskidivo povezane sa optim drutvenim odnosima moi. Stoga bi svaki pokuaj razumevanja javnog prostora trebalo da se teorijski povee sa dominantnim drutvenim ustrojstvom dananjice tj. sa kapitalistikim oblikom proizvodnje. Lefevr smatra da proizvodnja urbanog prostora u (neo)kapitalitizmu kao uostalom i proizvodnja svih drugih dobara podrazumeva paralelnu fragmentaciju i homogenizaciju krajnjeg proizvoda. Stoga je jasno zato je urbani prostor, prema Lefevru, apsolutno drutveni proizvod, to jest lien i poslednjeg traga prirode. U najmodernijem urbanom planiranju uz pomo najnaprednijih tehnolokih sredstava sve postaje proizvod: vazduh, svetlo, voda, pa ak i samo zemljite... Urbani prostor je razdvojen od prirodno prostora, meutim on iznova proizvodi sopstveni prostor na osnovu opteg [drutvenog] proizvodnog kapaciteta (Lefebvre 1991: 329). Urbani prostor je dakle materijalan iskljuivo u istom onom smislu u kome je to i novac, odnosno kao element unutar drutvene interakcije. Upravo ovaj proces podrutvljavanja prostora omoguava kapitalistikom sistemu dominacije da prostor pone da tretira kao robu.

tavie, ekonomska pekulacija prostorom je, po Lefevru, od odluujue vanosti za reprodukciju kapitalizma. Finansijski sektor koji dominira u dananjem kapitalizmu postaje neodvojiv od trgovine prostorom i trita nekretnina.16 Sledstveno ovim uvidima, i sama ideja javnog prostora postaje kontroverzna. Zato i ne udi to se danas unutar neoliberalnog diskursa toliko insistira na nekom obliku privatizacije javnog prostora. Iza ideje da jedino privatno vlasnitvo moe da obezbedi racionalno upravljanje resursima,17 stoji direktni ekonomski interes dominantnih drutvenih grupa. U tom smislu, tenzija izmeu privatnog i javnog prostora u lefevrovskoj izvedbi postaje potpuno ogoljena. Drugim reima, privatne preferencije su u okvirima neoliberalnog kapitalizma do te mere postale mone da se jedino mogu zadovoljiti privatnim interesom ili preduzetnikim duhom (Harvey 2006: 25). Posledica ovakvog rezonovanja se ogleda u injenici da javni prostor gubi svu svoju neutralnost i dostupnost koja mu makar idealnotipski pripada i svodi se na resurs koji mora da sledi ekonomsku logiku. Pri tom je veoma vano primetiti da univerzalna dostupnost zapravo nikad ne moe da funkcionie kao opravdanje za racionalno upravljanje nekim resursom u okvirima kapitalistike proizvodnje. 16 Skoranja ekonomska kriza je u tom pogledu najbolja ilustracija opravdanosti Lefevrove analize odnosa kapitalizma i urbanog prostora. 17 Tako Tomas Hardin, u svom izrazito uticajnom lanku pod naslovom: Tragedija zajednikog vlasnitva, brani tezu da svaki oblik zajednikog vlasnitva inherentno tei ekonomskoj propasti (Hardnin, 1968: 1243-1244). Jedno od reenje za koje se Hardin zalae pored ukidanja beneficija koje nudi drava blagostanja upravo je privatizacija svakog oblika javnog poseda.


Meutim, iako je danas dominantni diskurs o javnom prostoru, kao i diskurs u njemu, u velikoj meri proizvod hegemonije, to ne znai da Lefevr smatra nemoguom (vie) i svaku emancipaciju. Naprotiv, ini se da se jedan od vanih sociolokih nauka njegove teorije ogleda u politizaciji prostora. Naime, time to je promatranje prostora stavio u sredite reprodukcije neokapitalizma, Lefevr je otvorio mogunost da delanje u (javnom) prostoru sagledamo kao jedan aspekt politikog delovanja. Drugim reima, ne postoji savreno racionalno (ekspertsko) obrazloenje nekog urbanistikog reenja, ili neke politike stanovanja; prostor nikada ne moe biti ureen praznim apstraktnim domiljanjem potreba krajnjih korisnika, ve jedino uvaavanjem interesa svakodnevne prakse. Teorijsko promatranje javnog prostora bi tako, prema Lefevrovom sudu, moralo da zadovolji dva uslova. S jedne strane, postoji imperativ dekonstrukcije onih diskursa koji doprinose reprodukciji hegemonije, dok se s druge strane uvek mora ulagati napor da se artikulie jedna nova, egalitarnija alternativa, koja svoje utemeljenje ne bi imala u metafizikim naelima, ve u praksama i problemima iz svakodnevice slobodnih aktera. Lefevr uverljivo ilustruje ovaj svoj stav u tekstu o pravu na grad: Analitika znanost grada, po svojoj naravi nuna, danas se nalazi tek u povojima. Pojmovi i teorije koje se poinju izraivati mogu se unaprijediti samo zajedno s urbanom stvarnou u razvoju, s (drutvenom) praksom urbanog drutva. Nadilaenje ideologija i praksi koje su sakrivale obzor, koje su predstavljale tek zagueno grlo znanja i djelovanja te prag koji treba prijei, danas se ne izvrava bez muke (Lefebvre 2008 : 17).

Zakljuna razmatranja

Na ovom mestu je uputno da sumiramo Lefevrove i Fukoove stavove. Naime, heterotopije u kojima po Fukou postoje meusobno nesamerljivi ili pak kontradiktorni diskursi slue kao mesto otvaranja mogunosti rekonsitituisanja nae prakse. Heterotopije takoe predstavljaju univerzalan drutveni fenomen. koji ima prvorazredni drutveni znaaj i koji je neretko veoma prisutan u naoj svakodnevici. Sve ovo ima veoma znaajne posledice po sam koncept javnog prostora. Naime, pomenuta svojstva heterotopija omoguavaju pojedincu da slobodno dela i, u tom smislu. na jasan nain predoavaju sukobljenosti i protivrenosti razliitih koncepcija javnog prostora. Upravo ovakvo detaljno teorijsko objanjene praksi subjektivnosti i prostora nedostaje lefevrovoskom shvatanju drutvene veze izmeu reprezentacije prostora i svakodnevnog delanja. Meutim, kao to je ranije reeno, nae delovanje, naroito s obzirom na njegovu praktinu delotvornost, kod Fukoa (i) ovde ostaje odve pasivno. Mogunost redeskripcije sopstvenih praksi je uvek vezana za sadanjost ili, bolje reeno, za trenutnu potronju heterotopijskih znaenja. Lefevrovo insistiranje na dijalektici proizvodnje prostora donosi mogunost politizacije i ostvarivanja dubljeg istorijskog uvida u sam fenomen javnog prostora.

Ne treba, meutim, da zakljuimo da su ova dva stanovita nuno meusobno iskljuujua. Ukoliko uzmemo one delove teorija ovih autora koji su komplementarni, videemo da prostor nije samo mesto delovanja, ve da naa konceptualizacije prostora (a javni prostor je u tom pogledu najoigledniji dokaz) predstavalja inherentni deo nae konceptualizacije samog slobodnog delanja. ini se


da i Lefevr i Fuko tragaju za nainom da iz prostora, u jednom dosta uoptenom smislu, obriu ve doznaena znaenja, to jest da obriu sve specifinosti koje je drutveno delanje u njima ve ostavilo kao svoje tragove. Drugim reima, oba autora jedan vie geografijom a drugi vie istorijom simboliki, odnosno ideoloki, ali u svakom sluaju drutveno ve produkovanih prostor upuuju ka ideji brisanog javnog prostora u kojem bi pojedinci i grupe imali maksimalnu slobodu da ostvare svoj lini uticaj. Takva vrsta prostora pre slui kao idealnotipski orijentir nae prakse, dok sam impetus za stvaranje tog idejnog okvira svakako dolazi iz sveta svakodnevnih problema i dilema. U tom smislu, iako kritiki i emancipatorski potencijal teorija ovih dvaju autora dolazi iz sasvim razliitih polazita, njihov cilj je komplementaran. Stoga i njihov znaaj u dananjem vremenu u kome, kao to smo rekli na poetku, problem prostora postaje sve akutniji, moe samo da dobija na znaaju i heuristikoj plodnosti.

Literatura

Biester, Johann Erich; Gedike, Friedrich (prir.) (1783), Berlinische Monatsschrift 1: http://books.google.de/books?hl=sr&id=Fms3AAAAMAAJ&q=publikum#v=snippet&q=publikum&f=false.

Cenzatti, Marco (2008), Heterotopias of Difference u: Dehaene, Michiel; De Cauter, Lieven (prir.), Heterotopia and the City: Public Space in a Postcivil Society, Routledge, New York.

Dumm, Thomas (1996), Michel Foucault and the Politics of Freedom, Sage Publications, New York.

Engelsing, Rolf (1974), Der Brger als leser, Metzler, Stuttgart. Foucault, Michel (1980), Power/Knowleddge: Selected Interviews and Other Writings 1972-

1977, Pantheon Books, New York. Foucault, Michel (1995), Discipline and Punish, Vintage Books, New York. Fuko, Miel (2003), Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad. Fuko, Miel (2005), Druga mesta, u: Milenkovi, Pavle; Marinkovi, Duan (prir.) Miel

Fuko: Hrestomatija, Vojvoanska socioloka asocijacija, Novi Sad. Gottdiener, Mark (1993), A Marx for Our Time: Henri Lefebvre and The Production of

Space, Sociological Theory, Vol. 11, No. 1. Gottsched, Johann Christoph (1902), Die vernnftige Tadlerinnen, Gesammelte Schriften,

Bd. 1, Hertz, Berlin. Hardin, Garrett (1968), The Tragedy of the Commons, Science, New Series, Vol. 162,

No.3859. Harvey, David (2006), The Political Economy of Public Space, u: Low, Setha; Smith, Neil

(prir.), The Politics of Public Space, Blackwell, Oxford. Hetherington, Kevin (1997), The Badlands of Modernity: Heterotopia and Social Ordering,

Routledge, London. Hocks, Paul; Schmidt, Peter (1975), Literarische und politische Zeitschriften 1789-1805,

Metzler, Stuttgart. Hlscher, Lucian (1978), ffentlichkeit, u: Otto Brunner, Werner Conze, Reinhart

Koselleck (prir.), Geschichtliche Grundbegriffe: Historisches Lexikon zur Politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Bd. 4, Klett-Cotta, Stuttgart, str. 413-467.

Hlscher, Lucian (1979), ffentlichkeit und Geheimnis, Klett-Cotta, Stuttgart.


Kant, Emanuel (1974), Odgovor na pitanje: ta je prosveenost; u: Um i sloboda, Ideje, Beograd: str. 41-48.

Kern, Kathleen (2008), Heterotopia of the Theme Park Street u: Dehaene, Michiel; De Cauter, Lieven (prir.), Heterotopia and the City: Public Space in a Postcivil Society, Routledge, New York.

Laursen, John Christian (1996), The Subversive Kant: The Vocabulary of "Public and Publicity", u: James Schmidt (prir.), What Is Enlightenment? Eighteenth-Century Answers and Twentieth-Century Questions, University of California Press, Berkeley, str. 253-269.

Lefebvre, Henri (1991), The Production of Space, Blackwell, Oxford. Lefebvre, Henri (2000), Writings on Cities, Blackwell, Oxford. Lefebvre, Henri (2008), Pravo na grad, u: Leonardo Kovaevi, Tomislav Medak, Petar

Milat, Marko Sananin, Toni Valenti, Vesna Vukovi (prir.), Prirunik za ivot u neoliberalnoj stvarnosti, Multimedijalni Insititut, Zagreb.

Lessing, Gotthold Ephraim (1970), Briefe, die neueste Literatur betreffend, u: Lessing, Werke, Bd. 2, Carl Hanser, Mnchen.

Mitchell, Don (1995), The End of Public Space? People's Park, Definitions of the Public, and Democracy, Annals of the Association of American Geographers, Vol. 85, No. 1.

Mllejans, Hans (1961), Publicus und Privatus im Romischen Recht und im lteren Kanonischen Recht unter besonderer Bercksichtigung der Unterscheidung ius publicum und ius privatum, M. Hueber, Munich.

Nicolai, Friedrich (prir.) (1766), Allgemeine deutsche Bibliothek 1: http://books.google.com/books?id=lWIvAAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false.

Prigge Walter (2008), Reading The Urban Revolution: Space and Representation, u: Kanishka Goonewardena, Stefan Kipfer, Richard Milgrom, Christian Schmid (prir.), Space, Difference, Everyday Life: Reading Henri Lefebvre, Routledge, New York.

Read, Stephen; Pinilla, Camilo (prir.) (2006), Visualizing the Invisible: Towards an Urban Space, Techne Press, Amsterdam.

Reynolds, Joan M. (2004), Pragmatic Humanism in Foucaults Later Work, Canadian Journal of Political Science, Vol. 37, No. 4.

Riedel, Friedrich Just (1973), Briefe ber das Publikum, sterreichischer Bundesverlag, Vienna.

Soja, Edward W. (1996), Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real-and-Imagined Places, Blackwell, Oxford.

Wieland, Christoph Martin (prir.) (1773), Der Teutsche Merkur 1: http://books.google.com/books?hl=sr&id=IHQGAAAAQAAJ&q=publikum#v=snippet&q=publikum&f=false.

Zedler, Johann Heinrich (1961-1964), Grosses Vollstndiges Universal-Lexikon, Adakemische Druck, Graz.

fuko vs lefevr

Documents