ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2018.

BROJ 17

Sva prava zadržana © 2016 - 2018 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje ovog časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

REALNI FIKTIVNI ČITALAC ............................................................................................................. 3

NUŽNOST ŽRTVE ............................................................................................................................... 8

MOJ ŽIVOT ......................................................................................................................................... 21

SIMBOL .............................................................................................................................................. 27

LEPTIR U OGNJU .............................................................................................................................. 29

U REDU ZA MUZEJ ........................................................................................................................... 32

HORA LUNGĂ ................................................................................................................................... 34

SLIKA LIZE TEJLOR ......................................................................................................................... 39

DVE PRIČE ......................................................................................................................................... 45

ZVEZDA DOM ................................................................................................................................... 50

AH, VI RACIONALNI, OBRAZOVANI LJUDI ................................................................................ 53

PRINCIP DIJABOLIČNOG U “LELEJSKOJ GORI” ......................................................................... 56

BLIZU I PREBLIZU ............................................................................................................................ 59

VLADARI I FILOZOFI ....................................................................................................................... 62

DOJAVA POEZIJE ............................................................................................................................. 64

HRONIKA JEDNOG STRAHA .......................................................................................................... 65

ULAZAK U VEČNOST ...................................................................................................................... 68

JA, NAJVEĆI....................................................................................................................................... 71

SAVEZ LEĐA I KORBAČA ............................................................................................................... 77

U NJEMU .......................................................................................................................................... 113

HVATANJE SUŠTINA ..................................................................................................................... 117

NUŽNO ZLO ..................................................................................................................................... 123

ECKERMANN .................................................................................................................................. 131

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Boško Suvajdžić

REALNI FIKTIVNI ČITALAC

.

.

.

Boško Suvajdžić je rođen 13. aprila 1965. u Draginju. Gimnaziju je učio u Šapcu. Osnovne,

magistarske i doktorske studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao

redovni profesor na predmetu Narodna književnost, Katedra za srpsku književnost sa

južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Upravnik Katedre za

srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu Univerziteta u

Beogradu, predsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Odbora Vukove zadužbine

za dodelu nagrada u nauci, član Upravnog odbora Muzeja pozorišne umetnosti, Ateljea 212,

Udruženja dramskih pisaca Srbije, kao i Upravnog odbora Zadužbine „Desanka

Maksimović“. Obavlja funkciju zamenika upravnika Međunarodnog slavističkog centra

(Filološki fakultet, Beograd). On je prvi predsednik obnovljenog Udruženja folklorista Srbije

(2014). Glavni je urednik Godišnjaka Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim

književnostima (Filološki fakultet, Beograd) i član redakcija časopisa Anali Filološkog

fakulteta (Filološki fakultet, Beograd), Književnost i jezik (Društvo za srpski jezik i

književnost Srbije, Beograd), kao i uredništva edicije Savremena srpska drama i časopisa

Drama, koje izdaje Udruženje dramskih pisaca Srbije. Objavio je više naučnih monografija,

antologija, studija, rasprava i prikaza u domaćoj i stranoj stručnoj periodici. Za knjigu Ilarion

Ruvarac i narodna književnost dobio je nagradu Vukove zadužbine za nauku u 2007. godini, a

za knjigu Pevač i tradicija nagradu „Mile Nedeljković“ za najbolju folklorističku knjigu u

2010. godini. Dobitnik je nagrade „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za

trajni doprinos kulturi Beograda (2016). Takođe, nosilac je priznanja „Miodrag Đukić“ za

doprinos u radu Udruženja dramskih pisaca Srbije (2016).

.

Vaše interesovanje za literaturu je dvojako: Vi ste i naučnik, ali i pesnik i dramski pisac.

Koliko su ove dve vokacije u saglasju? Da li se profesor i poeta ponekad sukobe?

Pag

e4

.

Naravno. Poeti je u opisu posla da sumnja, da podriva, da razobručava. Profesoru da

sistematizuje, pojmovno uniformiše, da (ob)razloži. Poeta deluje sa margine, profesor iz

centra. Poeta deluje (anti)akademski, subverzivno, dovodeći u pitanje konvencije i poredak.

Poeta može biti neumeren, profesor je pedagog, koji mora da vodi računa o meri.

Mnogo je više, međutim, saglasja. I profesor književnosti i pesnik imaju isti cilj, isti horizont

iščekivanja, iste iscrpljujuće časove bespokoja, nemira i sumnje. Iste ciljeve koji su usmereni

na to da čovek pretraje svoje vreme. Da priđe što je bliže moguće idealu. A ideal, nedostižni

ideal jesu sklad, lepota, harmonija. Smisao, u auri jezika i izvan nje. I jedno i drugo zanimanje

podrazumevaju kategorije kojima se danas ljudi na javnoj sceni tako olako razmeću, jer im ne

znaju niti težinu niti smisao niti su kadri da shvate njihovu vrednost i cenu. Odgovornost za

svaku izgovorenu reč, napisan redak, zasnovanu misao. Biti u službi lepote i dostojanstva, čak

ako toga i nisi dostojan, napor je koji zahteva žrtve. Najviše.

.

.

Od kada i otkuda Vaše interesovanje za narodnu književnost?

.

Narodna književnost, tradicionalna kultura. Tradicija i individualni talenat. U predgovoru za

knjigu eseja koju će, pod naslovom Kako upokojiti igru, objaviti Književna opština Vršac,

naveo sam da su ti eseji objedinjeni zajedničkim motivom igre, smrtno ozbiljne igre, igre na

život i smrt između tradicije i modernizma u srpskoj književnosti 20. i 21. veka. I to je ono što

mene suštinski zanima. Ja se oslanjam na mit, legendu, predanje. Ali ih ne recikliram.

Obnavljam ih.

.

.

Iako je narodna književnost i uporište i ognjište, iako je temelj stvaranju mnogim

značajnim piscima, danas je smatraju anahronom. Kako je vratiti na mesto, koje joj

pripada?

.

Narodna književnost se ne može tumačiti danas kao u 19. veku. Romantičarsko shvatanje

poezije kao izraza duše naroda pripada svome vremenu. Narodna književnost se mora

proučavati multidisciplinarno, i sa savremenom naučnom aparaturom. Dakle, etnografija,

folklor, postfolklor, etnolingvistika. Danas se u folkloristici ne proučava toliko tradicionalni

folklori, koji je monocentričan, koliko postfolklor, koji je u suštini umetnost subkultura,

policentričan, fragmentaran.

Ono što, međutim, izdvaja našu narodnu književnost 19. veka, Vukovog i vukovskog doba, od

folklora toga vremena i današnjeg doba, jeste njena klasična vrednost. Rekao je Vasko Popa, s

pravom: “To je naša klasika, jedina i prava.”

Te vrednosti se, naravno, ne smeju reciklirati. Moraju se podmladiti, napraviti živim. Recimo,

čuvena epska pesma “Banović Strahinja” koju je Vuk posle mnogo muka zabeležio od

genijalnog Starca Milije, i danas ima živu recepciju, u različitim žanrovskim obrascima:

Pag

e5

“Banović Strahinja”, izvrsna drama Borislava Mihajlovića Mihiza, veliki scenario Saše

Petrovića “Soko”, film Vatroslava Mimice… Čekamo šta će biti dalje.

Pitanje koje je jednako, a možda još važnije od prethodnog, postavila je prvi put bugarska

folkloristkinja Tanja Kmetova u istoimenoj studiji, sada već daleke 1995. godine. Pitanje

glasi: južnoslovenska epska poezija – most ili granica? Postoji li nekakav imaginarni

južnoslovenski prostor narodne kulture? Šta on povezuje, a šta razdvaja? I ako je taj prostor

konstruisan tako da spaja neke nasilno razdvojene obale, čije bi to obale bile? Ako je pak

granica, šta se nalazi unutar nje? I šta je ostalo izvan njenih obala? Posedovnih knjiga, arhiva,

katastara, tapija?

Danas se, i ne samo u dnevno-političkoj upotrebi, mnogo češće i radije govori o balkanskom

nego o južnoslovenskom (etno)kulturnom prostoru. Južnoslovenska folklorna zajednica kao

da je izašla iz mode.

.

.

U spisateljskom radu, prepoznaje se Vaše interesovanje za istoriju, književnu tradiciju.

Istorijski kod koristite i kao metaforu univerzalnih ideja. Kojim bi se književnim delom

iz prošlosti najbolje opisala naša sadašnjost?

.

Nesumnjivo Prokleta avlija Ive Andrića. Svet kao tamnica i tamnica kao svet. Nigde

pitanje identiteta nije tako „parabolično-manihejski“ (T. Brajović) zaoštreno u Andrićevim

delima kao u Prokletoj avliji. Ta, drevna „priča o dva brata“, priča je o Ćamilu i Džemu

koliko i o Romulu i Remu, Setu i Ozirisu, Eteoklu i Poliniku, Bogdanu i Dmitru Jakšiću. Ne

zaboravimo, u mitskom repozitorijumu tradicije broj dva se shvata kao par, kao dve celine u

jednom liku. Otuda blizanci igraju posredničku ulogu između ovog i onog sveta. Između sveta

„proklete avlije“ u čoveku i van njega.

Andrićevi junaci uvek idu u paru. Andrićeva sintaksa ide u paru. Andrićeva misao ide u paru.

Andrićev jezik misli u analogijama. Čak se i na ulazu Avlije nalaze „dve starinske kapije“. Po

mitskom principu ustrojstva sveta, vremena, romanesknog prostora. Istorije i boga. Istorije

bez boga. Ili boga bez istorije.

.

.

Knjiga Vaših izabranih dramskih tekstova je objavljena pod

naslovom Periteorion. Koliko je danas aktuelna ideja koju ovaj toponim sublimira?

.

I istorijski i mitski prostor čovekovog bivstva, rekao je veliki Andrić, ispunjeni su istom

pričom. Koja se večito ponavlja, otkad je sveta i veka. O čoveku i o njegovoj (nesrećnoj)

ljudskoj sudbini. Periteorion je čudesna priča. O vojvodi, despotu i sevastokratoru Momčilu,

istorijskoj ličnosti iz 14. veka, epskom heroju koji je bio “visok kao munare”, kako navode

turski istorijski izvori, koji je stradao pred zidinama svoga grada, pri čemu se niko od njegove

vojske nije predao niti pobegao dok je Momčilo odolevao nadmoćnijem neprijatelju. Priča o

junaštvu i kukavičluku, o ljubavi i preljubi, o životu i smrti, o licu i naličju slave. O

Pag

e6

čudesnom, mitskom gradu, koji se u narodnoj tradiciji nekad naziva Leđan, nekada Pirlitor na

Durmitoru, nekad Prizren, nekad Budim, nekad Stambol. O smrti koja predstavlja zamajac

(epskog) života. Smrt tog čudesnog balkanskog junaka opevana je u bezbroj epskih varijanata

na južnoslovenskom etnokulturnom prostoru. Ipak, pesma Stojana Hajduka klasična je, ima

elemente antičke tragike. Velika je, neprolazne i neporozne vrednosti. Zbog toga sam napisao

dramu o tom junaku/ toposu, u stihu, namerno sa šekspirovskim tonom, u antičkim registrima

tragike.

.

.

Vi se bavite i muzikom. Koliko je to uticalo na formu Vaših stihova?

.

Bez muzike, intonacije, ritma, nema lirike. Nema poezije uopšte. Veoma ozbiljno shvatam

rok-poeziju kao vid ne subkulture već istinski autentične i moderne kulture koja je suštinski

odredila moj pogled na svet. Rokenrol kultura isključuje svaki vid isključivosti. Provocira

tradicionalno, menja, ponekad radikalno, svet oko nas. Nekada, osamdesetih godina, bili smo

korifeji novog muzičkog talasa u Evropi. Bili smo moderni, mladi, drski. Svet je bio naš. I mi

smo bili svet.

.

.

U Vašoj zbirci poezije, Anima viva, neke pesme ste posvetili Hlebnjikovu, Kišu,

Cvetajevoj, ali i prijateljima, roditeljima. Koliko je važno za pisca, da u procesu

stvaranja, ima na umu realnog ili fiktivnog čitaoca?

.

I realni čitalac uvek je fiktivni čitalac. U zbirci Anima viva posejao sam neke tragove i

ustanovio neke obrasce pevanja. To su pesme-poslanice. Poruke. Uputstva. Nekada

eshatološke epistole. Ali uvek lične. Jer je lirika sopstva najličnija u opštim temama. I

obrnuto. Ako uspemo da od ličnog stvorimo opšte, da rečima oblikujemo nemušto, da

nametnemo svoj model sveta kao jedini mogući model sveta, sugestijom reči i onoga što stoji

iza nje, onda vredimo. I onda će neko čitati to što napišemo.

.

.

Verujete li u književne uzore? Jesu li neophodni, ili precenjeni?

.

Na ovo pitanje teško da mogu da dam pravi odgovor. Moji uzori u životu i u književnosti

uopše nisu književni uzori. Delimično, možda. To su moj otac, s jedne strane, i Branimir

Štulić, junak moga odrastanja i rok-pesnik koji je obeležio jedno vreme, s druge. Džoni je moj

jedini (van)književni junak kojega potpuno nekritički volim, kao svaki pravi obožavalac. U

stvari, volim ono što je Azra donela sa sobom: subverziju, pobunu, nihilizam, kreaciju,

ludilo… I poeziju.

Pag

e7

.

.

Govori se o sve manjem interesovanju za čitanje, sve manjem značaju literature. Kakva

su Vaša profesorska iskustva? Kako na to gledate kao pisac?

.

Nepovratno i trajno sam uveren u postojanje čudesnog balansa u svetu i životu. Zastupam

stanovište o duši kao neuništivom kosmičkom nalogodavcu, o večitom strujanju materije u

prirodi i animatističkoj oživljenosti svih skrovitih sila koje nas okružuju ili se pak nalaze u

nama samima.

Poezija kao magija reči, imaginacija kao suštinski element pesničkog talenta, učitani su u naš

kod. Poezija neće propasti. Jezik neće propasti. Čitanje je sport koji dugo traje. Kao marathon.

Stoga zahteva od nas strpljivost i upornost. Moramo stalno podsticati čitanje kod mladih.

Pre šest godina, kao predsednik Društva za srpski jezik i književnost Srbije, inicirao sam,

zajedno sa prof. Zonom Mrkalj, takmičenje pod nazivom “Književna olimpijada”. Njegov

najvažniji zadatak je da podstakne čitalačke navike kod učenika, da unese elemente igre i

modernizuje naše bavljenje književnošću u školama. S obzirom na masovnost takamičenja,

mislim da smo u ovim namerama uspeli.

.

.

Da niste profesor, čime biste se bavili?

.

Bio bih rok-muzičar.

.

.

.

Razgovarala Ana Stišović Milovanović

Pag

e8

Ljiljana Šop

NUŽNOST ŽRTVE

.

.

.

Ljiljana Šop je rođena u Bosanskoj Gradiški. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Tuzli.

Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Uređivala je Književne novine i Srpsku

reč, a obavljala je i dužnost državnog sekretara u Ministarstvu kulture. Od 1974. godine

objavljuje književnu kritiku, eseje, kolumne i putopise u svim uglednijim časopisima.

Objavila je nekoliko, a uredila na stotine knjiga. Ima više od hiljadu bibliografskih jedinica u

periodici. Dobila je nagrade Milan Bogdanović, Dragiša Kašiković i Zlatni beočug.

.

.

Opište nam Vaš prvi susret sa književnošću?

.

Baš prvi? Mama mi je čitala do moje šeste godine, uglavnom bajke. Sećam se neopisivog

straha kada mi je pročitala „Plavobradog“. Noćima sam pre sna zamišljala sobu u dvorcu,

jedinu koja se nije smela otvoriti i koju je radoznala žena ipak otključala da bi u njoj zatekla

ubijene prethodnice. Sećam se kako sam pomišljala da bi tata mogao ubiti mamu, ali se nisam

usuđivala da to ikome kažem. Prolazila sam kroz pakao, ali sam ipak tražila od roditelja da mi

čitaju. (Kao roditelj sam načinila sličnu grešku. Pročitala sam kćerki Ivicu i Maricu, ali kada

me sa strahom u očima upitala da li smo i mi siromašni, shvatila sam da se zapravo pita

hoćemo li je odvesti u šumu. Od tada sam ja izmišljala priče za san, a čitanje bajki maloj deci

smatram greškom. Šta uopšte rade psiholozi i pedagozi, i kome je palo na pamet da su sve

bajke lektira za mališane?) Drugi prvi susret, ako pod njim podrazumevamo samostalno

čitanje, dogodio se na moje insistiranje da me upišu u biblioteku. Sećam se dana i puta kojim

sam išla, ponosna i velika sa nepunih sedam godina, obećanja da ću čuvati knjige koje sam

dala bibliotekarki koja će me nekoliko puta proveravati da li sam knjigu pročitala, da bi mi

ubrzo dala i slobodu da biram i više knjiga no što se po propisima moglo izneti. I danas vidim

tu zgradu s blagom, tu ženu, osećam miris prašnjave hartije, i danas u biblioteke ulazim s

posebnim osećanjem zadovoljstva a pred knjižarama zastajem i kad su nikakve. Kod trećeg

prvog susreta bila sam već vrlo iskusna u čitanju, ali pisac za mene još uvek nije bio živo

biće, niti čovek kao svaki drugi. Prvi pisac koga sam slušala bio je Meša Selimović. Imala

sam šesnaest godina kada je u svom rodnom gradu, Tuzli, promovisao upravo objavljeni

roman „Derviš i smrt“. Mislim da sam tada shvatila i šta ću studirati, i čime ću se baviti u

životu.

.

.

Pag

e9

Kada čujete reč čitanka, koja pesma je Vaša prva asocijacija?

.

Kada čujem reč čitanka… nasmešim se, šta drugo? Nekadašnjoj sebi. Volela sam ritual

kupovine udžbenika, septembar kao dokaz da sam starija i pametnija. Čitanka je bio prvi

udžbenik koji sam uzimala u ruke, pročitan od korice do korice i pre prvog dana u školi. Ali,

nemam asocijacija na pesme iz čitanki, jer sam već tada čitala antologije jugoslovenske i

svetske lirike objavljene u Zagrebu, i valjda pretpostavljala (ako sam išta i mislila o tome) da

je čitanka nekakva „narodna početnica“ za one koji baš i ne vole da čitaju, uviđajući da sam

okružena većinom takvih kojima je i čitanka dosadna. Ne volim demonstriranje naknadne

pameti, naravno da nisam imala pojma o tome da me izborom onoga što u čitanki ima i onoga

čega u njoj nema neko usmerava, vaja i vara, dresira, pa i zaglupljuje. Naravno da se nisam

pitala čemu slika sina naših naroda i narodnosti na početku čitanke. Ja sam svoju slobodu

izvojevala u biblioteci, knjige sam kupovala od džeparca, a prema udžbenicima sam se

odnosila pomalo kao vojnik koji savlađuje jednostavne prepreke bez razmišljanja. Roditelji su

mi bili prosvetni radnici i preda mnom se školstvo nije kritikovalo, a svi su roditelji tada od

dece očekivali samo da uče i slušaju, i svi su ih držali pod staklenim zvonom u odnosu na

spoljnji svet. Ako je i bilo razgovora o društvu, politici, vlasti, deca su bila isključena iz tog

aspekta života. Na čuđenje moje majke, ali srećom i razumevanje koje je prećutno među nama

uspostavljeno, već u gimnaziji postala sam bundžija i borac za neka prava. Digla sam

„revoluciju“ protiv profesora opštetehničkog obrazovanja koji je napisao HALAT na ormaru

sa alatom, smatrajući da je elementarna pismenost obavezna za sve profesore. Nisam htela da

nosim kecelju koja je tada bila uniforma gimnazijalaca. Profesor je nestao iz škole, a ubrzo su

(valjda jer je bila 1968. godina!) i pravila o odevanju liberalizovana. A ja sam se vratila

knjigama, sve zahtevnijim, uverena da mi svaki „društveni angažman“ nepotrebno troši

dragoceno vreme za čitanje. Nad čitankama i udžbenicima uopšte, zamisliću se i zgranuti tek

kada zavirim, mnogo godina kasnije, u kćerkine školske knjige. Prekasno, kao i za sve drugo

u ovom tamnom vilajetu.

.

.

Da li je u Vašem književnom zrenju veći značaj imao dodir narodnih pesama ili

narodnih priča i bajki? Da li su te prve impresije mogle uticati na Vaša kasnija

opredeljenja?

.

Iskreno, moj dodir sa narodnim pesmama i pričama odvijao se samo na nivou školskih

obaveza, a zapravo sam osećala otpor, i to nemali otpor prema narodnoj književnosti, posebno

epskoj poeziji. U jednom sporu između mojih roditelja, a dogodio se u mojim pubertetskim

godinama i ticao se mojih lektira, otac je gotovo izgubio i autoritet i ljubav svojeglavog

devojčurka, jer je zagovarao tezu da zbog mamine popustljivosti sazrevam „na belosvetskim

romanima umesto na našoj narodnoj poeziji“. Bilo kako bilo, činjenica je da su me vrlo rano

osvojile tajne individualnog umetničkog čina, pojedinačne ljudske sudbine i tanana psihološka

tkanja, esejistička promišljanja života i sveta, putopisna magija… Svaki kolektivitet u

mišljenju i ponašanju, svaki hvalospev ili jadikovka nad kolektivnim bićem, lament nad

istorijskim usudom, svako prisezanje „krstu časnom i slobodi zlatnoj“ intuitivno su me

odbijali od malena, a s današnjim iskustvom nemam ni jedan razlog da mislim drugačije.

Odnos poštovanja prema narodnoj književnosti donekle sam izgradila tek na fakultetu, kao

Pag

e10

zrela osoba koja barata pojmovima nauke o književnosti, istorije i teorije literature. Velika je

razlika između onih koji su narodne pesme „posisali sa majčinim mlekom“ i znaju ih napamet

da ih probudite u pola noći, i onih koji su im sistematično i racionalno pristupili kao

značajnom segmentu kulturne baštine. Ne želim da generalizujem, ali devedesetih godina

prošlog veka videlo se koliko je lakše manipulisati onim prvima.

.

.

Šta mislite o savremenom romanu u svetu? Neki misle da je forma romana iscrpljena.

.

Četiri veka evropske istorije romana mnogo kazuju o vitalnosti ovoga žanra. Verujem da je

priča o „smrti romana“ teorijska spekulacija koja se uvek iznova pokazuje neodrživom. Kao

što ne umiru stare ideje, ma koliko anahrone i neprimenjive na moderni svet i društva, tako ni

stare književne vrste, rodovi i žanrovi ne nestaju: uvek će se naći volja za njihovom

transformacijom, inoviranjem, oprobavanjem u nadgradnji klasičnih formi i sl. Kao što

verujem da će i u sledećem, i sledećem milenijumu (ako ih za ljudsku vrstu bude), pesnik sesti

da napiše sonet, baladu, ep, tako će do kraja sveta biti i romansijera. Dok je sveta i ljudi uvek

će neko poželeti, uz manja ili veća dovijanja da bude originalan, neobičan i drugačiji od

prethodnika, da ispriča kako je neko živeo i umro, verovao i sumnjao, uzdizao se i padao. I

eto ti romana, makar ga i ne zvali tako. Druga je stvar što kvantitet ne prelazi u kvalitet, kako

su verovali dijalektičari. Čitajući sve romane koji se objavljuju kod nas i sama padam u

iskušenje da izjavim kako je ovoj književnoj vrsti odzvonilo. A onda se prisetim uloge

vremena: umreće loši romani, ali ne i roman po sebi.

.

.

Da li ste se suočili sa bezočnom zavišću?

.

A ko se nije suočio sa zavišću? Značilo bi to ne suočiti se sa ljudskom prirodom i jednom, na

žalost, konstantom u toj ambivalentnoj prirodi. Smatram da je zavist porok koji se javlja usled

takmičarskog duha, u osnovi prirodne ljudske potrebe koja može biti zdrava ili bolesna.

Cenim zdravu ambiciju kod ljudi: ona čini da saznaju, uče, napreduju. Ali valja se pomiriti sa

granicama svojih prirodnih moći, a naročito talenata, meriti sebe sobom a ne drugima. Nije

uvek lako, posebno u društvima i vremenima naopakih vrednosti i kriterijuma. Prirodno je

voleti sebe, ali je mnogo značajnije živeti tako da imaš razloga da poštuješ sebe. Onaj ko ima

razloga da poštuje sebe, ne oseća zavist prema drugima. Taj usmerava život u skladu sa

svojim mogućnostima i potrebama, sa svojim moralnim načelima, a druge ceni ili ne po onom

što umeju i čine. Za mene se tu svako prirodno, zdravo i normalno poređenje (pa ako hoćete i

takmičenje) sa drugima završava. Sledeći korak u samousavršavanju objektivnog i valjanog

bića je blizu: ponosna sam što osetim radost kad god drugi urade nešto bolje nego što bih ja

umela. U mom slučaju to znači uživati u knjigama koje ne bih umela da napišem, a to su

okeani zadovoljstva! Biti zavidan, znači proživeti vrlo nesrećan život, a to je dovoljna kazna

svim zavidljivcima ovoga sveta. Ni jednog trenutka ne uzimam u obzir banalnu zavist na

nečijim materijalnim dobrima, bez obzira kako stečenim. Govorim o zavisti na nečijem duhu i

umetničkom daru, na „salijerijevsku zavist“.

Pag

e11

.

.

Koliko u Vašoj biblioteci ima knjiga sa posvetama koje su Vam darivali pisci? Koliko su

iskrene te posvete? Ima li patetičnih, udvoričkih?

.

Nikada nisam računala, ali recimo da po prirodi stvari i mojega posla osamdesetak procenata

knjiga u mojoj povelikoj biblioteci, u onom njenom delu koji obuhvata knjige savremenih

autora u poslednje tri i po decenije, ima posvetu. Posvete jesu forma, običaj, ritual, stvar

trenutka, odnosa između onoga koji posvećuje i onoga koji posvetu prima, ali kako vreme

prolazi mogu da budu i neretko jesu psihološki, sociološki i „arheološki“ fenomen. Postaju

svojevrsna „književna istorija“, a kako sam na taj način shvatila i ovo zanimljivo pitanje

prelistala sam delić biblioteke da se prisetim sadržaja tih posveta kako bih sistematizovala iole

relevantan odgovor. Naravno, većina posveta je čista forma u kojoj nema mesta niti povoda za

razgovor o (ne)iskrenosti. Od toga i toga, srdačno, iskreno, s poštovanjem, ljubavlju,

prijateljski itd… Šablon kao takav. Tek kada se posvetilac „raspiše“, ako to uopšte učini,

može započeti analiza koju obično ne poduzimam. Naravno da u tom sažetom obraćanju ima i

patetike, i samohvale, i jadanja nad stvaralačkim mukama koje su, eto, privedene kraju, i

narcisoidnosti, i udvorištva, i kalkulisanja… Ali, sve u svemu, posvete su zanimljivije,

skromnije, odmerenije što su delo i autor bolji, opuštenije, šifrovanije i ličnije kada vam je

autor i bolji poznanik ili prijatelj, a patetičnije i udvoričkije što je autor nepoznatiji a vaš

kritičarski rejting verifikovaniji u široj javnosti. Posvete mogu štošta da kažu, ali su zapravo

nebitne i u životu pisaca i u poslu kritičara. Tek kada se ovi vremenom potvrde, posveta može

da bude zanimljiva književnom istoričaru, kao pikanterija, biografski putokaz i naknadni

dokaz o obostranoj (ne)iskrenosti.

.

.

Kako danas gledate na ulogu jezika i države, na značaj neke kulture u svetlu globalne

promocije? Kako gledate na politički kontekst? Uslovno, da li bi Jonesko manje značio

svetu da je ista dela napisao u Rumuniji i da je radio u nekoj školskoj biblioteci?

.

Svet je s jedne strane veoma bitna scena za odmeravanje i vrednovanje značajnih,

univerzalnih kulturnih dostignuća, ali istovremeno, a danas sve više i cirkuska šatra u kojoj se

prezentiraju, gutaju i prežvakavaju efemerne atrakcije po principu „svakog čuda za tri

dana“… Vaspitavani na istoriji svetske kulturne baštine, svi mi imamo iluziju o vremenu kao

prilično pravednom sudiji, o univerzalnim kriterijumima i neupitnim vrednostima, pa i nadu

da će po istom principu i naše doba biti prosejano i odvagano na sličnom kantaru. Šansa malih

naroda i malih jezika je oduvek mala i po zakonima matematike; možda je tu činjenicu samo

lakše podneti ako je podvedemo pod zakone politike ili ekonomije. A još lakše ako je

tumačimo kao zaveru, nepravdu, istorijsku osvetu i sl. Priznajem, što je moje okruženje

zatvorenije i gnevnije prema „ostatku sveta“, to sam sklonija da taj „ostatak sveta“ branim,

mada mu moja odbrana ne treba. Ne postoji taj svet koji me može ubediti da je npr. Koeljo

(nasumična paradigma za stotine drugih svetskih pisaca) veliki pisac, kao što me ni svet ni

naši entuzijasti nisu ubedili u planetarni značaj Milorada Pavića. Kao što ne znam da li je

knjiga koju sam juče čitala štampana latinicom ili ćirilicom, tako mi i jezik, nacija ili vera

Pag

e12

autora te pročitane knjige predstavljaju puku informaciju i ništa više od toga. Takav čitalac

već odavno ne bi bio podoban član žirija ni za dodelu Nobelove nagrade za književnost, ni za

dodelu nacionalnih nagrada u bilo kojem kutku planete, a Jonesku (i Crnjanskom!) bi je dao

bez obzira gde žive, rade i pate. U savremenom svetu je takvog čitaoca sve teže naći i sve

lakše nadglasati.

.

.

Kako ocenjujete današnji status časopisa i izdavaštva u Srbiji i odnos našeg društva

prema kulturi uopšte? Kako gledate na činjnicu da većina književnih časopisa u Srbiji

jedva opstaje? Da li je teško dostići kvalitet u besparici?

.

Časopisi su prošlost otkako je knjiga postala roba a vrednovanje zaludan posao, književnost

zabava i razbibriga a ozbiljno promišljanje smaranje i gnjavaža. Bitka protiv duhovnog

elitizma okončana je demokratizacijom pisanja, objavljivanja i čitanja koje je i onako bilo

retka rabota. Još pre tridesetak godina objavljivanje u časopisu bilo je ulaznica, svečana

pristupnica, verifikovanje dara za bavljenje „prokletim zanatom spisateljskim“. Ugledni pisci

su činili čast časopisu, a početnicima je bila čast da se nađu u istim koricama sa značajnim

piscima. Tradicija časopisa i ozbiljnost njihovih urednika bila je na ceni. Danas većina

objavljenih knjiga zapravo i nema urednike, recenzente, lektore, korektore, i kada ih ima u

impresumu. Za novac možete da objavite knjigu koju niko nije pogledao pre štampanja, a

izuzev rodbine i prijatelja niko neće ni posle. I čemu onda časopis? Čemu stepenice kad do

cilja možete novcem, upornošću, skandalom, vezama, reklamom? Današnji odnos prema

kulturi i umetnosti ne samo da ohrabruje mediokritete i netalente, već čini da i neki ozbiljni

pisci gube strpljenje, samokritičnost, spuštaju prečku vlastitih kriterijuma i žure sa

objavljivanjem, jer se odnekud nametnuo utisak da valja imati knjigu svake godine, inače

nestaješ sa scene, sa zahuktale pokretne trake, iz medija, iz neurotičnog čitalačkog

pamćenja… Ako se nekada govorilo da papir trpi sve, koliko je tek primamljiva prazna

površina kompjuterskog ekrana i brzina svih mogućnosti prepravljanja, oduzimanja,

dodavanja teksta koji su nekada bili pipava i zamorna aktivnost, ali i psihološki (ako hoćete i

fiziološki) korektiv verbalnih zanosa i propusta.

.

.

Šta mislite o elektronskim knjigama? Da li će osvojiti svet? Da li je neka Vaša knjiga već

štampana u elektronskoj verziji?

.

Meni elektronske knjige ne smetaju, ali me i ne privlače, ne uzbuđuju. Neka je i starinski, i

anahrono, ali ja ne volim i ne želim da se lišim kontakta sa knjigom u kojem učestvuju sva

čula, ambijent, ritualna priprema za čitanje, listanje šuštećih stranica i pamćenje gde se nalaze

rečenice kojima ću se vraćati. U elektronskom obliku mogu da čitam novine, da se površno

informišem, da preletim šarene laže i gluposti kojima obiluje svet, da pronađem hotel i kupim

avionsku kartu kako se ne bih zamajavala, da odlutam bilo kamo gde mi ne treba

koncentracija. Ali jedino pravo čitanje je za mene usredsređivanje na smisao, tajnu, lepotu

Pag

e13

teksta, pa i namerno izbegavanje svih izazova da odlutam od teksta, izuzev u svet vlastitih

asocijacija njime podstaknutih.

.

.

Verujete li antologijama?

.

Moj odnos prema antologijama je ambivalentan. U mladosti sam im više verovala, verovatno

zato što sam sama manje znala a i nije ih bilo tako mnogo i svakojakih kao danas. Čini se da

su danas mnoge puki biznis, ili nametanje ličnih estetičkih, generacijskih i inih stavova bez

potkrepljivanja ubedljivim dokazima. Mnogi naši današnji antologičari ne čine mi se

dovoljnim autoritetom, kao što to više nisu ni mnogi kritičari koji se ovim pozivom bave

sporadično, nekontinuirano, ostrašćeno ili mlako. Sama nikada nisam poželela da sačinim

neku antologiju. Međutim, volim tematske izbore, kao i strane antologije u kojima nalazim

putokaze ka stranim autorima koji su mi promakli ili nisu prevedeni kod nas. Svojevremeno

sam, recimo, uživala u antologiji „Ruski cvetovi zla“ Viktora Jerofejeva, a nedavno u

„Antologiji nemačkog eseja“ Dragana Stojanovića, ili u knjizi kakva je „Poljska civilizacija“

Biserke Rajčić koja nije antologija, ali je kompetentan i izuzetan uvid u poljsku kulturu i

književnost. Imala sam prilike da upoznam neke ljude koji se olako odlučuju da u svojim

sredinama prave antologije iz drugih sredina. Posao svode na putovanja, lične kontakte,

slučajne susrete i razgovore, površno sakupljanje materijala, rutinsko prevođenje, a saznanje

da se u njihovim sredinama o drugima i onako malo zna koriste da postanu „egzotični

stručnjaci“ za male jezike i skrajnute kulture. Od tada antologije prelistavam sa rezervom i

nepoverenjem.

.

.

Sećam se da je Ćamil Sijarić pisao da što je više spomenika to manje vrijede. Da li je

tako i sa književnim nagradama? Može li se napraviti paralela?

.

Sklona sam Ljosinoj formulaciji da živimo u „civilizaciji skandala“. Čast dobrim umetnicima

i ljudima kakvih uvek ima u svakom vremenu i narodu, ali društvena klima odgovara onim

drugima: karijeristima i laktašima, skandalmajstorima, ulizicama, pričalicama,

samohvalisavcima i selfreklamerima, površnima i spretnima, pomodnima i prevrtljivima…

Sve je manje pravih veličina, istinske pameti, velikog rada i truda koji su neophodni i

najtalentovanijima, ali je istovremeno sve nezasitija potreba za spomenicima i nagradama,

medijskim eksponiranjem, sumnjivim ugledom, novcem… Mnogi umetnici više nisu skloni

da se žrtvuju zarad stvaranja, ni materijalno, ni duhovno, ni moralno, ako su ikada i bili, ako

čuvene priče o patnjama i odricanjima nisu samo romantični mitovi koje je isplela istorija

umetnosti, sklanjajući u drugi plan rivalstva, omraze, zavist, udvorištvo prema mecenama i

moćnicima i sl, sve ono što današnji istoričari, kad taktično i suptilno, s istinski istinoljubivim

motivima, a kad sa željom da proslave sebe i pridodaju spisku skandala još poneki škakljiv

detalj obelodanjuju na radost radoznalaca i ljubitelja blaćenja svih i svega. Urušavanje

vrednosti nije samo naš specijalitet već opšti fenomen, ali smo mi mali, siromašni, dugo

zatvoreni, nekritični prema samima sebi i sve to pogoduje gubitku parametara,

Pag

e14

samopouzdanja, međusobnog uvažavanja, strpljenja i mere. Sijarićeva konstatacija je gorka i

tačna, a danas bi taj fini, skromni i odmereni gospodin kakvog sam sa zadovoljstvom

poznavala i uvažavala sigurno bio još ogorčeniji i zbunjeniji raspadom svih moralnih normi i

podrazumevajućih po njemu kriterijuma u vrednovanju. Spomenik je, za razliku od nagrade

koja ovde podrazumeva povelju i najčešće smešnu sumu novca, materijalizovan u prostoru i

stoga opasno podložan hirovima gnevnih neznalica, adrenalinskom patriotizmu, nacionalnim

sporovima, rušilačkim strastima, krađama metala ili kamena. U svetu najčešće stradaju

spomenici zbačenih i omraženih vlastodržaca, dok se spomenici umetnika obično cene,

održavaju, posećuju sa cvetom, služe za fotografisanje sa velikanima. Kod nas je, međutim,

vrlo rizično postati spomenik koji neće biti doveden u pitanje, iz najrazličitijih razloga ili

sasvim bezrazložno. U svakom slučaju rizičnije nego primiti neku od 450-tak (samo

književnih) nagrada koje se, svakojako devalvirane, već sutradan u javnosti zaboravljaju.

.

.

Nedavno ste dali i jednu pesimističnu izjavu: Umetnost pisanja, zahvaljujući darovitim i

nepotkupljivim pojedincima, još izvesno vreme može da bude bastion vrednosti, ali je

pitanje koliko dugo, s kojim motivima i sredstvima, u kakvoj sredini i okruženju, za

koga… Šta Vas navodi na ovakav stav?

.

Pre svega prozaičnost vremena u kojem živim i višedecenijsko iskustvo. Izjava koju ste

citirali nipošto nije jedina moja pesimistička izjava. Ona je možda samo vidljivija od drugih

zato što je objavljena u listu zaduženom za večni zvanični optimizam, „Politici“, za razliku od

sličnih u časopisima za književnost koje većina ne čita ili u mojim knjigama. Kažu da

optimisti konstruišu avione, a pesimisti padobrane. Ako je tako, moja celoživotna vera i želja

da uspeju usmerena je ka konstruktorima leta, ali moja priroda i iskustvo govore mi da je

krajnji ishod leta svakoga ko ne računa sa mudrošću padobranskih konstruktora – ikarovski.

Lep, hrabar, ozračen mitskom aurom, i u krajnjoj liniji nesmotren i poguban. Posebno u

sredinama koje ne opraštaju uspeh, a naša jeste takva. Konkretna rečenica koju citirate

proistekla je kao odgovor na ovdašnja uverenja koja ćete često čuti i od stvaralaca i od tumača

književnosti: da nam se književnost može meriti i nositi sa evropskom i svetskom uprkos

svemu što nam se događalo i unazadilo naše živote u svim sferama. Takva uverenja proističu

iz jedne uverljive premise da mir, blagostanje i red nisu podsticajni za umetnost, ali se

zaboravlja da beda, permanentni haos i klima u kojoj narastaju ravnodušnost i nerazumevanje

prema duhovnim i estetskim vrednostima, kao i masovni otpor prema zahtevnoj umetnosti kao

elitizmu duha, takođe ne pogoduju umetnosti. Ma šta umetnik nosio u sebi kao vizionarsku

mogućnost, on je ipak samo čovek koji osluškuje damare vremena, prostora, društva, svetskih

trendova, a ništa od svega toga danas ne ide u prilog vrhunskom stvaranju ni u uređenom

svetu, a kamoli u našem tamnom vilajetu.

.

.

Pag

e15

Koji je književni kritičar štetniji po književnost i društvo – onaj bez znanja ili onaj bez

hrabrosti?

.

Profesija književnog kritičara u nekadašnjem smislu te reči polako ali sigurno nestaje.

Književna kritika je bila disciplina koja je vojevala za status nauke, a kritičar je morao imati

posebna teorijska i književnoistorijska znanja, kao i solidna znanja u oblasti svih društvenih

nauka (filozofija, psihologija, sociologija, istorija, istorija umetnosti…). Znanje je preduslov

za integralno vrednovanje, a hrabrost je dodatni kvalitet, moralni čin, upotreba znanja u

kreiranju kriterijuma i hijerarhije na vrednosnoj skali. Danas se više ne razgovara o piscu i

delu, već o prođi, profitu, tiražu, čitanosti, zabavi, koktelu, broju TV kamera i fotografskih

bliceva, ne očekuje se kritika nego promocija dela, na koricama se ne cene argumentovane

recenzije nego reklamni spotovi, aforizmi, neutemeljena poređenja, neukusni hvalospevi,

takmičarski slogani, provokativne biografije, kič fotografije… Kritičar više ne može znanjem

ni da pomogne dobrom ni da naudi lošem književnom ostvarenju, jer ni piščevo ni kritičarevo

znanje više nisu na ceni. Ispada da mu preostaje hrabrost. Ali, kao što rekoh, hrabrost je

moralni čin a ni moral više nije na ceni. Svojevremeno su književnosti i društvu više škodile

kukavice i poslušnici nego neznalice. Danas su znalci u manjini, često ćutljivi i umorni od

terora hrabrih i glasnih neznalica koje i književnost i društvo vode u ćorsokak.

.

.

Da li primećujete da je sve manje erotike u savremenoj prozi? Zbog čega?

.

Erotike u srpskoj prozi, a da ta proza bude dobra, nikada nije bilo toliko da bih u novije vreme

primetila naglašeno njeno odsustvo. Pre četvrt veka je jedan moj prijatelj pisac namerio da

sačini antologiju erotskih priča i fragmenata iz romana, i u tu svrhu odneo pola moje

biblioteke, iako sam mu govorila da se bavi zaludnim poslom. Nakon nekoliko meseci vratio

mi je knjige u kojima su grafičkom olovkom bili podvučeni ili drugačije označeni erotski

delovi, i sam shvativši da od planirane antologije nema ništa, a ja sam se prijateljima koji od

mene godinama pozajmljuju knjige morala „pravdati“ da nikada ništa ne podvlačim u svojim

knjigama, pa ni nemaštovite, mlake i nefunkcionalne erotske scene u srpskim romanima.

Zašto je to tako? Nemam pojma, ali pretpostavljam zato što su čak i danas, a kamoli pre četvrt

veka, srpski pisci mahom muškog roda, mahom frustrirani istorijom, sudbinom naciona,

ratovima, ustancima, revolucijama, politikom, ali bogami i ženama, potom mahom

patrijarhalni, konzervativni i anahroni i u književnosti i u životu, potom zadovoljni u svom

mačo uverenju da je s njima u odnosu na druge narode sve u redu posvuda pa i u krevetu, ali

da je tu aktivnost zazorno opisivati, potom lenji da u prozi mnogo i misle a kamoli osećaju,

potom nesigurni kako bi njihovu erotsku imaginaciju prihvatila njihova bliža okolina i njihov

takođe patrijarhalni nacion koji se erotskoj mašti na volju najlakše prepušta u psovkama i

kafanskim razgovorima a ne u tamo nekim knjigama koje ostaju kao svedočanstvo. (Setite se

samo afere kada smo dali Jovici Aćinu Andrićevu nagradu za priču u kojoj u naslovu

bogohuli i „vređa Andrića“ rečju vagina, po mišljenju SANU i pola naciona!) Ne pretendujem

da objasnim fenomen, ali on zaista postoji. Da se ne pojaviše u međuvremenu neke dobre

spisateljice (Jelena Lengold i Ljubica Arsić mi prve padaju na pamet), erotika bi maltene i u

21. veku bila tabu tema srpske književnosti. Kao što je tabu i u životu, tema za četiri zida,

sredstvo za natalitet ili za nezakonitu zaradu, ili razlog za upotrebu noža ili sekire. Tja!

Pag

e16

.

.

Šta je najveća opasnost koja vreba mlade pisce danas? A šta je najveća pogodnost?

.

Mlade pisce danas i uvek, kao i one starije, vrebaju iste opasnosti. Moram priznati da su za

mene mladi pisci floskula zalutala iz omraženog mi političkog, ako hoćete i ideološkog

rečnika, iz rečnika koji karakterišu lažna briga, lažne podele i bezočna manipulacija. Stoga ne

volim kada je koriste, a koriste je, i sami pisci, kada im i kako im odgovara, kao prednost ili

kao otežavajuću okolnost. Granice mladosti se u našem društvu, otkako pratim tu besmislenu

priču, pomeraju kako vladajućim generacijama odgovara. Moja generacija je smatrana

mladom do svoje četrdeset i neke godine (što mi je i tada bilo smešno), jer je vladajućoj tako

odgovaralo pošto su je predvodili starci, a onda je preko noći postala ne srednja, nego stara

(tako to barem ja doživljavam, i opet mi je smešno), jer su se u politici i ekonomiji pojavili

„mladi lavovi“, što posledično mladosti daje nekakvu tobožnju prednost u svim oblastima, pa

i u kulturi. Svi su danas ovde u obilju opasnosti, bez sigurnosti i budućnosti, mladi i stari,

pisci i nepisci, studenti i penzioneri. Možda zvuči čudno, ali ja smatram da pisac nema

godine. Objavljujem od svoje 24. godine i uvek se osećam isto u toj sferi svog života. Nikada

se nisam nametala medijima ali nisam ih ni izbegavala kada me traže, nikada nisam nudila

tekstove već čekala da me pozovu, bila sam i u radnom odnosu i samostalac, iz principa

nikada ne bih objavila knjigu samofinansiranjem makar je i ne objavila (i ladice su piščeva

sudbina), nikada se nisam osećala generacijski, mešala prijateljstva sa poslom, pripadala

grupama. Lepota i smisao spisateljske profesije i jeste u njenoj individualnosti. A kada je ova

aktivnost timski rad, biram tim sa sličnim pogledima na estetska i etička načela. Postupajući

iskreno, taktično i savesno, nikada nisam imala većih problema izuzev da me neki pisci

prestanu pozdravljati ili žele istući, iako sam neretko išla uz vetar, izdvajala mišljenje, sudila

oštrije od drugih. I danas mi svoje rukopise s poverenjem šalju i početnici i najstariji naši

ugledni pisci, što jeste satisfakcija nakon tridesetosmogodišnjeg bavljenja književnom

kritikom. Nedavno sam na isti način, s olovkom u ruci, čitala roman devedesetogodišnjeg

Voje Čolanovića i dvanaestogodišnjeg Danijela Ćorovića (koji je pre neki dan dobio nagradu

za svog prvenca u kategoriji odraslih pisaca za decu!). Nema mladih i starih, muških i ženskih

pisaca, već samo dobrih i rđavih. Tako sam mislila pre četiri decenije, tako mislim i danas.

Verujem u još jedno pravilo: pisac bi, mada to ovde nije lako, u svim godinama trebalo da se

distancira od praktične politike. Da pobegne glavom bez obzira od svih njenih opcija, čak i

onih koje su mu bliske, od svih njenih sirenskih izazova. Ovim odgovaram i na jedno Vaše

kasnije pitanje: književnost po pravilu gubi ako ide ukorak sa vladajućom ideologijom, ama

sa bilo kojom ideologijom. Dobiti ne može ništa do trenutnog pokroviteljstva moćnika i slave

među ideološkim istomišljenicima, ali gorki su, efemerni i banalni ti dobici. Istope se kao

lanjski sneg.

.

.

Pag

e17

Kakav je Vaš stav o ekranizaciji velikih romana ili antičkih tema? Da li smatrate

uspešnim te filmove? Da li možete izdvojiti bilo koji?

.

Cenim filmsku umetnost ali ne volim ekranizacije velikih romana. Nikakva i ničija

vizuelizacija ne može da mi zameni čitanje i vlastito zamišljanje likova klasičnih romana.

Posebno me nerviraju američke ekranizacije ruskih klasika. Takođe, smatram da svoje klasike

najbolje ekranizuju Englezi. Što je roman bolji, ili meni draži, to sam kritičnija prema

filmskoj verziji, jer mi nameće drugačija i čini mi se površnija razmišljanja od onih kada

čitam roman. Čini mi se da je dobar film mnogo lakše napraviti od osrednjeg, prosečnog

romana. Ipak, uvek ima izuzetaka. Cenim, recimo, filmove „Smrt u Veneciji“, „Pod

vulkanom“, „Solaris“, „Poslednje Hristovo iskušenje“, a svojevremeno sam uživala u

engleskoj dramatizaciji „Sage o Forsajtima“. Mada, uvek ću radije ponovo pročitati roman

nego ponovo pogledati film. Međutim, izvesno vreme bila sam veoma zainteresovana za

fenomen Šekspira na filmu. Ako se već decenijama toliko sjajnih reditelja i velikih glumaca

okušava u tom poduhvatu, vredelo je pogledati kako to čine. Ali, valjalo bi biti i filmski

kritičar pa o ovoj temi kompetentnije progovoriti. Moji lični utisci nisu bitni, a tema je

neiscrpna…

.

.

Koliko književnost dobija ili gubi ako ide u korak sa vladajućom ideologijom, bilo kada,

bilo gde?

.

Mogućnost uticaja ideologije na književnost je, čini mi se, uvek ista, u hladnim i vrelim

ratovima, ali, nažalost, i u miru. Ali uticaj književnosti u društvu nije uvek isti. Danas je,

izgleda mi, manji nego ikad, zapravo ne postoji. Tim više cenim dobre pisce i njihov

sizifovski rad uprkos spoznaji da je ne samo podcenjen nego i uzaludan. Posvetiti svoj život

stvaranju koje će osmisliti život tako malom procentu ljudi na planeti nije samo altruizam,

nego i žrtvovanje. Rečeno se, naravno, ne odnosi na sve brojniju armiju tzv. pisaca koji bi od

sutra mogli zaćutati za dobrobit književnosti.

.

.

Da li je danas uticaj ideologije na književnost manji nego u vreme hladnog rata, ili je to

samo privid?

.

Bez nekolicine poljskih, ruskih, čeških, mađarskih… pisaca, tzv. disidenata, svetska

književnost bi u 20. veku bila i te kako osiromašena. Ali ja ne vidim da se ta priča, u vreme

kada je bila značajna i rasprostranjena, mogla odnositi na nas, tačnije na jugoslovenske pisce

u specifičnoj tvorevini kakva je Jugoslavija bila. Oni koje smo mi smatrali ili proglašavali

disidentima to po meni nisu bili, jednostavno nisu ispunjavali uslove za to trnovito i časno

zvanje. A proglašavali smo mnoge, i mnogi su se samoproglašavali, uprkos tome što su

objavljivani u državnim izdavačkim kućama, u zavidnim za današnje vreme tiražima, što nisu

proganjani, zabranjivani, hapšeni. Izuzeci potvrđuju pravilo. Kada je i bilo nevolja s tabu

Pag

e18

temama, ponekom pesmom, pričom ili romanom, sve se rešavalo u kući, neretko na obostrano

zadovoljstvo. Stoga ja zaista ne vidim neko relevantno ime koje Evropa nije upoznala zato što

dotični nije imao disidentski status. Po meni je veći problem što mi nikada nismo sistematično

i ozbiljno radili na prevođenju naših pisaca, što se sve završavalo na ličnim poznanstvima i

prodornosti pojedinaca, stihijnim i sporadičnim akcijama. Andrića je preporučio Nobel,

Crnjanskog i Selimovića niko, Kiša njegova zla sudbina, Bulatovića (koga nepravedno

zaboravljamo i mi) njegova energija, Pavića srećan slučaj, Boru Ćosića, Albaharija i Velikića

njihov duži ili kraći odlazak u svet. Nikada ovde nije bilo konsenzusa oko toga na koga bismo

zapravo mi želeli ukazati svetu, poznato je čak i da su napolju sami pisci podmetali jedan

drugom nogu kudeći svoje kolege. Kako izaći iz države apsolutno ravnodušne prema svojim

piscima u svet ravnodušan prema nama, pitanje je sad. Nedavni uspeh Jelene Lengold je lep

primer da je i to moguće, ali to kažem ja a nisam čula da tako misle i njene kolege.

.

.

Poznato je da postoji mnogo precenjenih knjiga, ali želimo čuti od Vas koje knjige u

našoj književnosti smatrate potcenjenima? Koje su to knjige nepravedno bačene u

zaborav?

.

Ne znam zašto mi prvo pada na pamet roman „Sudbine“ Miroslava Popovića, možda zato što

takva knjiga nastaje jednom u deceniji, a ovde nije mogla postati ni roman godine. Ili recimo

„Dolazak na kraj leta“ Boška Petrovića, koga je zadesila ista sudbina, kao i „Kuću u Puertu“

Gordane Ćirjanić, koju je bolje prepoznala publika nego stručnjaci. Pa roman Bobe

Blagojević „Skerletna luda“. Potom celokupan opus Voje Čolanovića. Proze Milana

Kašanina. Ponešto od Pavla Ugrinova. Bajčev roman „Knjiga o bambusu“, bolji od kasnijih, a

više hvaljenih. Ovo je jedan ad hoc spisak, i znam da ću već sutra osetiti grizodušje što se u

trenutku nisam setila još mnogih primera naše amnezije, neobjektivnosti, površnosti ili

nemara.

.

.

Kako danas gledate na Vaše iskustvo u Ministarstvu kulture? Da li taj angažman

smatrate uspešnim?

.

Kad god se setim rada u Ministarstvu, setim se i rečenice jednog ruskog političara: „Radili

smo misleći najbolje, a ispalo je kao i obično“. Zapravo i ne volim da se sećam, jer nisam tip

za funkcije, a tada, paradoksalno, za mene nigde nije bilo posla nego u vladi. Osećala sam se

kao homo duplex, jer politika nije moja šoljica čaja. Naše institucije su u katastrofalnom

stanju. Iako mi je data sloboda u odlučivanju kao nestranačkoj ličnosti, ukupan sistem

funkcioniše tako da s tom slobodom ne možete počiniti mnogo. U najboljem slučaju možete

izbeći poneku glupost, promeniti poneku sitnicu, predložiti ponešto dobro i korisno, ispraviti

poneku nepravdu, ali sve je to kap u moru i nedovoljno. Jer, valjalo bi menjati stvari iz

temelja, prazne forme, ustaljene navike, neodgovorne saradnike, udvorički mentalitet i

činovničku psihologiju. Ako sam i pomišljala da sam nešto uradila, danas se smejem

„rezultatima“. Uvela sam pristojno finansiranje valjanih časopisa, da bi se ono kasnije srozalo

Pag

e19

na milostinju; ustalila sam odlaske na pet međunarodnih sajmova knjiga, da bi se ove godine

išlo u Frankfurt bez pisaca; uložila sam ogromnu energiju da stvorimo Centar za knjigu koji

ipak nije osnovan; dovela sam do kraja institut tzv. nacionalnih penzija, da bih danas slegala

ramenima nad spiskom „nacionalnih penzionera“ s estrade, koji dvogodišnju penziju zarade

na jednom koncertu. Ma, šteta je trošiti reči, vreme i prostor na priču o te četiri godine koje su

mi pojeli skakavci, jer sam u to vreme samoinicijativno „zamrzla“ svoju stvaralačku

biografiju da ne bih bila u „sukobu interesa“.

.

.

Pošto ste o našim piscima govorili u mnogobrojnim evropskim gradovima, recite nam

kakav utisak nosite sa tih putovanja?

.

Imam ambivalentan odnos, ali i lepe uspomene sa „radnih putovanja“. Rado se sećam, recimo,

međunarodnog simpozijuma na temu „Crnjanski i Italija“, koji smo u Rimu inicirali Milisav

Savić i ja, uz podršku Predraga Matvejevića, ili svog učešća na simpozijumu o Nikoli Šopu,

takođe u Rimu. Potom predavanja o našoj književnosti beskrajno radoznalim poljskim

studentima slavistike u Lođu, Poznanju i Varšavi, promocija u Beču, razgovora o našoj

književnosti u Kulturnom centru u Parizu, na sajmu knjiga u Solunu, Moskvi, Parizu. Kada

pominjem ambivalentan odnos, uglavnom mislim na susrete sa našom dijasporom na tim

manifestacijama. Uvek sam se lakše snalazila sa stranom publikom na tim događanjima, dok

su me naši ljudi mahom obaveštavali o tome da i sami pišu ali nemaju podršku, da se dele po

amaterskim udruženjima i svađaju u njima, da nemaju vremena za čitanje ali misle da taj i taj

i nije neki pisac… Tako bih se prizemljivala nakon optimističkih utisaka o značaju i

korisnosti ovakvih aktivnosti.

.

.

Kojim piscima se uvek vraćate?

.

Od naših pisaca najčešće se i najradije vraćam Crnjanskom, od hrvatskih Krleži, a od onih

udaljenijih Manu, Bulgakovu, Čehovu, Haksliju, Singeru, Milošu, Gombroviču, Prustu,

Kamiju, Kafki, Šandoru Maraiu, Hamvašu… Imajte u vidu da mi ovakvi spiskovi ne idu od

ruke, kao i da mi priroda mog posla (čitanje tristotinak novih knjiga godišnje) ne dozvoljava

da se vratim svima kojima bih želela, ni toliko često koliko bih želela. Za povratke koristim

godišnje odmore, putovanja, pa i lakše bolesti, i tada se osećam kao da sam častila sebe ili

ukrala vreme od redovnih obaveza, rokova, sebe i drugih. Srećom, čitavog života moj jedini

posao je čitanje, i to su oduvek svi oko mene prihvatali, od roditelja do kćerke, od životnih

saputnika do prijatelja, pristajući da me odmene u svim drugim, svakodnevnim poslovima.

Evo prilike da im zahvalim.

.

.

Pag

e20

Opišite nam ukratko Vaše prvo čitanje Crnjanskog? Kada ste ga otkrili? Preko koje

knjige?

.

Sada se više ne sećam ni kako ni zašto, ali beše to „Dnevnik o Čarnojeviću“. Razbolelo me to

čitanje, uopšte sam u mladosti dobre knjige doživljavala sa velikim uzbuđenjem i žalila

kad završim sa čitanjem, intuitivno osećajući da se utisci prvog čitanja nikada ne mogu

ponoviti. Produbiti da, ali ponoviti nikad. Onda sam, kako sam tada običavala, potražila sve

od istog pisca, i krenula redom. Petnaestak godina kasnije sam dobila nagradu „Milan

Bogdanović“. Sećam se kako mi je mnogo draža i značajnija od priznanja bila činjenica da

sam ga dobila za tekst o Milošu Crnjanskom.

.

.

Ako bi morali da glumite, da li bi radije zaigrali u Pinterovom ili Harvudovom komadu?

.

Rizikujem da vas razočaram, jer pitanje je veoma sadržajno i odgovor bi štošta rekao o meni.

Ali istina mi je draža, a ona glasi da ja sebe apsolutno ne mogu da zamislim na daskama koje

život znače, i da ima stvari koje ne bih uradila ni kada bih morala.

.

.

Sa kim bi ste radije obavili intervju – Ahmed Nurudin ili Filip Latinović?

.

Opet pravo pitanje. I pošto ste me u ovom razgovoru naterali da se prisetim sebe nekadašnje,

što vrlo retko činim, onda ću odgovoriti u saglasju sa ovom malom retrospektivom: u

mladosti sa Ahmedom Nurudinom, a danas sa Filipom Latinovićem.

.

.

Čime se ponosite?

.

Retko mi se to događa. Pa ipak, ponosna sam svojim malim udelom u tome kakav je čovek

moja kćer Tamina (koristim priliku što je daleko, inače bi ona ovo izbrisala), kao i na vrlo

retka ali ničim umrljana dugogodišnja prijateljstva. Ponosna sam i što ne umem da zavidim i

ne umem da mrzim.

.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e21

Hana Stojić

MOJ ŽIVOT

.

.

.

Hana Stojić rođena je 1982. u Sarajevu, studirala je na Fakultetu prevodilačkih znanosti na

Bečkom sveučilištu. Suizdavačica je publikacija Izgubljena mjesta i Žene u Bosni i

Hercegoviniza Goethe-Institut Bosne i Hercegovine. 2010. započela je i organizirala prvi

nastup Bosne i Hercegovine na Leipciškom sajmu knjige. Na bosanski je prevela

roman Elfriede Jelinek (Liebhaberinnen/ Ljubavnice ) i roman Saše Stanišića (Wie der Soldat

das Grammofon repariert/ Kako vojnik popravlja gramofon). Na njemačkom je objavljen

njezin prijevod izbora pjesama Abzeichen aus Fleisch [Značke od mesa] Faruka Šehića.

.

.

Vaš prvi dodir sa umjetnošću?

.

Prvi ljudi koji su me dodirnuli bili su umjetnici, mama i tata. Tako da je taj dodir i doslovan.

Sjećam se pjesama Jove Jovanovića Zmaja, Luke Patljetka, koncerta Stefana Milenkovića,

predstave Kaspar na MESSU u Naradnom Pozorištu Sarajevo, pjesme o zlatnoj ribici Seida

Memića Vajte. Ali možda mi se najviše urezala u sjećanje odlomak iz drame Hasanaginica. I

sestra i ja koje plačemo u publici dok se mama kao Hasanaginica na sceni kroz suze oprašta sa

svojom djecom.

.

.

Prva slova?

.

Školi i učenju sam se radovala, uvijek. I kupovini knjiga, teka, okvira i olovaka. I to se do

danas nije promijenilo. Spadam u onu skupinu djece kojoj se moralo govoriti da ostave

knjigu. Znatiželjna sam, nema te stvari za koju me se ne može zainteresirati, ukoliko ispred

mene stoji osoba koje stvarno voli čime se bavi i koja zna o čemu priča. Voljela bih kada bih

sebi mogla priuštiti vremenski i financijski da se obrazujem do kraja života. Osim malog

slova „g“ u onoj verziji koju je predvidjela naša učiteljica nije bilo nikakvih problema. Od

njega sam imala tremu.

.

.

Pag

e22

Učiteljica – učitelj?

.

Moje osnovno obrazovanje u Sarajevu prekinuo je rat, tako da osim pokojeg fragmenta poput

pionirske zakletve, učiteljice Emine Lihovac, tri Sanje, Ismara i Damira i nemam sjećanja na

svoj prvi razred u Sarajevu. Nakon toga su uslijedile mnoge škole i mnogi učitelji u

Hrvatskoj, Sloveniji i Austriji, pa u zrelijoj dobi čak i u Njemačkoj čijih se imena djelomično

i ne sjećam. Ali znam da su me svi prepoznali kao vrijednog đaka i vjerovali u mene.

.

.

Odrastanje između glumice i pisca?

.

Jednom sam prijateljici i književnici ispričala jednu anegdotu iz djetinjstva, kada je nama

mama usred ratnih godina, besparice i izbjeglištva snagom svoje mašte uljepšala jedan težak

period. Prijateljica mi je rekla: Hana, to što ti pričaš je književnost, to bi trebala napisati, ja

sam odgovorila: Ne, to nije književnost, to je moj život. Odrastanje između glumice i pisca je

nenapisani roman.

.

.

Da li su roditelji pred Vas postavljali velika očekivanja?

.

Dobro pitanje, možda je bolje pitati njih. Meni je lično pitanje odgovornosti bitno. Uvijek sam

osjećala odgovornost da zbog prilika koje sam u životu dobila, a mislim da sam dobila puno,

nešto i vratim zajednici.

.

.

Dominantan strah u djetinjstvu?

.

Visina.

.

.

Omiljena igračka?

.

Unicefove puzzle, a na njima su bile nacrtane divlje životinje kako se kupaju.

.

Pag

e23

.

Pjesnik kojem se vraćate?

.

Mile Stojić. Nije mi ništa tako interesantno kao upoznavati svog oca, a kroz njega naravno i

sebe. Vidjeti kako ja stojim pred nekim sličnim životnim pitanjima i da li smo došli do istih

zaključaka. Nekada se uhvatim kako želim tati objasniti život, a onda čitajući njegove pjesme

i eseje vidim da se on tim pitanjem bavio prije 20 godina.

.

.

Roman koji niste preboljeli?

.

U skorije vrijeme je to bila Fizika tuge bugarskog književnika Georgija Gospodinova, u Srbiji

je objavljen u Geopoetici, a u Hrvatskoj ga je objavila Fraktura. Njega sam čitala baš s puno

žara.

.

.

Film koji preporučujete našim čitaocima?

.

In Times of Fading Light (In Zeiten des abnehmenden Lichts) Matti Geschonneka koji je

snimljen prema istoimenoj knjizi Eugena Rugea (Traduki je također podržao ovu knjigu, a

objavio je sarajevski Buybook.) To je obiteljska priča o kraju komunizma u DDR-u. Posebno

me se dojmio njemački glumac Sylvester Groth.

.

.

Koliko je mreža Traduki približila Balkan Evropi?

.

Možda mislite na Srednju i Zapadnu Evropu ili na Evropsku Uniju? (smijeh) Što se mene tiče

Balkan jeste Evropa. Ali također ste u pravu, jer vaše pitanje implicira da zapad Evrope ne

poznaje balkanski poluotok, i to je tačno. Mi se kao književna mreža trudimo da damo svoj

doprinos evropskom dijalogu, odnosno da stvorimo platformu u zemljama njemačkog

govornog područja gdje će se čuti glasovi iz evropskog komšiluka sa jugoistoka. Dajemo

podršku za prijevode, organiziramo promocije, podržavamo festivale, učetvujemo na

sajmovima. Mislim da smo uradili jako puno u onom polju u kojem djelujemo. A naš se rad

nastavlja.

.

.

Pag

e24

Balkanska noć u Lajpcigu pokazuje da postoji interesovanje njemačke publike za

Balkan? Da li bi tako bilo u svakom drugom gradu?

.

Balkanska noć je format koji je prepoznat, kombinacija književnosti i muzike sa balkanskog

poluostrva, koju Traduki već tradicionalno organizira na Sajmu knjige u Leipzigu.

Kombiniramo mlade i stare autore, pjesnike i prozaistice, prevedene i neprevedene autorice.

Balkanska noć je bio naš lajpciški specijalitet sve do ove godine. I onda smo odlučili da

napravimo eksperiment i da organiziamo Balkansku noć i u Berlinu. Iskreno smo i sami

iznenađeni uspjehom koju je Balkanska noć imala. U Berlinu u kojem se čini da ima doslovno

sve, i previše ponude, ipak je to veče legendarno i veliko Kino Babylon bilo puno.

.

.

Da li savremena Evropa možda nije dovoljno prepoznala kulturnu snagu Balkana?

.

Ja tu savremenu Evropu, kako je vi nazivate, zamisljam kao firmu koja mora funkcionirati.

.

.

Šta mislite, kako bi Tomas Man, danas, gledao na valove izbleglica sa Istoka, i iz tog

Egipta o kojem je toliko pisao?

.

Kako sam ga ja upoznala kroz pisanje, Thomas Mann je politički uvijek stajao na pravoj

strani. Strogi i surovi razum koji je neophodan i jedini mogući odgovor u vremenima

fašizma. Tako da vjerujem da ni po pitanju izbjeglica ovdje ne bi bilo političkih propusta.

Traduki je podržao prijevod njegovih eseja „O Nemačkoj republici“ koju je objavila

izdavačka kuća Albatros, a prevela Aleksandra Kostić. To su Mannovi politički spisi govori.

Vrlo interesantno štivo.

.

.

Da li sajmovi knjiga dobili na značaju uvećavanjem prevedene produkcije?

.

Kompletna industrija knjiga kakvu je poznajemo je dugo u procesu transformacije, zbog

svega što digitalna budućnost donosi. Mislim da se to također odnosi i na sajmove. Neki su mi

izdavači govorili da oni sa uvođenjem emaila i interneta ne moraju više ići na sajmove, ali s

druge strane onda se sajmovi nađu svoje nove zadaće i zadatke i stvore novu potrebu. No,

precizan odogovor ne mogu dati, jer se time se do sada nisam ni bavila. Tek intuitivno bih

rekla da nisu dobili na značaju. Možda je vašim čitateljima također interesatan podatak da

sajmovi u Njemačkoj nisu prodajni sajmovi. Sajam knjiga u Leipzigu, koji je meni lično

najinteresantniji, osmislio je književni festival Leipzig čita koji u četiri dana posjetiteljima i

stanovnicima Leipziga nudi preko 3.000 promocija i čitanja. Ne samo u sajamskim

Pag

e25

prostorijama već po čitavom gradu. U kafićima, knjižarama, kinima, teatrima, javnim

ustanovama, akvarijumu, jednostavno ste okruženi književnošću.

.

.

Da li su prevodioci u Njemačkoj adekvatno plaćeni?

.

Da, jesu. Njemački prevoditelji su se dugo i jako glasno borili za svoja prava. Ali načelno

mislim da tamo gdje vlada blagostanje i gdje zakoni funkcioniraju, i honorari su fer.

.

.

Čuo sam da tiraži vrhunskih savremenih filozofa u Njemačkoj ne prelaze hiljadu

primjeraka; da li je to tačno? Koliko čitaoci kupuju savremenu filozofiju?

.

Mislim da mnogi kupuju suvremenu filozofiju ako je riječ o knjigama Žižeka, Sloterdijka ili

Habermasa. Vjerujem da su njihovi tiraži visoki.

.

.

Koliki su tiraži pjesničkih knjiga?

.

Iznenadili biste se kako su mali čak i na njemačkom govornom području. Ne znam tačne

brojke, jer su to izdavačke tajne, ali znam da postoje neki mali izdavači koji štampaju po 300

primjeraka.

.

.

Šta je najjači činilac koji ugrožava savremenu svjetsku kulturu?

.

To je toliko kompleksno pitanje, da ovo što nudim kao odgovor može biti tek jedan mali dio

odgovora. Rekla bih da je to zeitgeist da sve što radimo mora biti smisleno, primjenjivo, i da

mora donositi novac. A život nije to i nije takav. A pogotovo kultura i onda u užem smislu

umjetnost. Oni su toliko toga, i toliko više od nekih uhvatljivih parametara ljudskog

postojanja. Ne želim mistificirati kulturu, ali ne spadam ni u one koji sve svedu na racio.

Život jeste misterija, i sve što mi radimo su pokušaji davanja odgovora na senzacije koje

osjetimo u našim stvarnostima. Teško je utvrditi koja je cijena toga ili koliko je to smisleno.

.

.

Pag

e26

Za kojeg slikara bi dali najviše novca?

.

Fikreta Libovca, bosanskohercegovačkog skulptora.

.

.

Grad koji želite da posjetite?

.

Beirut, Teheran, Jeruzalem, Istanbul, Diyarbakir, Veneciju, St. Petersburg, Moskvu, Odessu.

Voljela bih kada bih to stigla za ovog života.

.

.

Antički junak koji bi danas bio najinteresantniji ženama?

.

Najveći heroj Ahilej ili Orfej, romantični muzičar koji nije izdržao da ne pogleda svoju

dragu? Meni bi najinteresantniji bio Odisej. Samo što bih ja u svojoj ličnoj verziji voljela

otisnuti se zajdno sa njim.

.

.

Vaša najveća nada?

.

Svaki novi dan.

.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e27

POEZIJA

Denis Jurić

SIMBOL

.

.

Frankfurtski vitraji

.

Frankfurt je Schillerov grad. On je osvajač.

Njegov grad triumfalno strši u zrak

i rasijeca anđelske trbuhe.

Razbojnici su propucali

svu raskoš široke Majne

i popodili ju raspetim željezom.

Više se ne jedri do suprotne obale.

Brodovi ne plove na drugu stranu.

A Goethe,

njega viđaju u prerijama hesenških šumaraka.

Tuda hodi gol ko vitrajsko staklo

i narcisoidno ljubi oko sebe

svo cvijeće livadsko.

Taj ludak je s vragom promišljao dan,

a mudro odugovlačio do u zoru.

I sad kroz tu prozirnu dušu

i vraga vidiš u koloru.

.

,

Dunavske uzvišice

.

Promatrao sam orkestar

kako se bezuvjetno njiše,

i rekao sam besmislu:

Nikad više!

Ta klasika Europe

i parovi valcer-kovani

i rijeka jedna voljena,

i zvuk tišine pjevani.

Treba ići svijetom,

Pag

e28

guditi na splavu.

Ali put svoj dovršit,

na lijepom

modrom Dunavu.

.

.

Povratak

.

Nekad s nevjericom čovjek gleda

kilometre udaljenog sebe.

Gdje sam sve bio i s kim…

I sav taj raj u sebi nosim,

Kao strašni kostim.

I dođe mi nesanica.

Strah od ničega najgori je.

Preplašen je raj u meni,

a iz njega ja sam prognan

zbog jedne voćke, Bože

I dođe mi usred svoje samotne bašte

Da se spustim u nju u magli i zori

I orošenih gležnjeva i preplanule mašte

Oplačem sve što na ovom svijetu zbori

I da doplivam među voćna stabla.

Da ih grizem dok ne ciknu mrtva.

I čekam koje od njih će zagristi prvo

ovog zabranjenog čovjeka

usred vrta.

.

.

Simbol

.

Kažu da si prvi progovorio.

Da su te čuli. I vidjeli.

A meni si dao težak zadatak

da te sabirem po svijetu,

gdje svak već viče protiv tebe.

Samo jorgovani šute. Mirišu jorgovani.

A ja oči naprežem da te mogu naći.

I sve biva jasnim – tek kad ništa ne znači.

I jorgovani kad šute. I kad mirišu jorgovani.

Pag

e29

Pantelejmon Komarov

LEPTIR U OGNJU

.

.

Leptir u ognju

.

Nećete pobeći

silnici svetski

Carevi, vojskovođe, knjazi

Od mojih razjarenih reči,

što vam tutnje po licima,

licima vašim u masti i sluzi,

Nećete pobeći

Ničim prekrečiti

Ničim prikriti razjarene reči

Urlaću ih, ostavljen i suvišan,

Jedini međ vama rečima što zveči

A vi, skukuljeni u nekom uglu

Spremate za mene proverene mere:

Slepe prozore, neme uglove,

Zarđale rešetke, betonske zidove,

Ledenim rukama zašićete mi usta,

Teškim lancima okovati kolena

Zakopati duboko na stotinu leta

Smejete se – pa šta je on to mislio?

ALI JA

PROGRIZAVŠI SOPSTVENE USNE

Zaurlaću vam ponovo svoje snažno

NEEEEE!

I ponavljajući moje reči, vetar se pokrene

DOŠLO JE VREME

DA ZA SVE PLATITE!

.

.

Lekari

.

Govore mi,

kao anđeli poslati od oca,

-zašto bežati od kuće,

kad tata je stalno pijan,

Pag

e30

zašto plakati

kad bije tvoju majku,

nego bolje je radovati se životu,

sakriti modricu pod okom.

Savet ti je da ne plačeš,

savet ti je da ćutiš,

da zaboraviš obavezan,

da zaboraviš dužan.

Ali ja,

kao zverčica u lancima,

kezim zube,

širim oči

„Privežite me, gadovi, jače!

Sa mnom je pravda –

zar će

me

remenje

zadržati?“

.

***

.

Rat sa svih strana

Sada će zagrmeti plotuni

Zagrmeti orkestara marš

I na nas staviti

krst!

I na nas staviti

Krst!!

I na nas staviti KRST!!!

krst

krst.

.

***

.

Ja ne postojim

Ali ja opstajem

Sve dok mi po telu još baulja kraba

kako smešna

kako ružna reč

RAK,

rak,

rak.

Zaleđena pogleda

Vera zaludna

Napiti se?

Pag

e31

Moliti se?

Vrištati?

prazni dlanovi

istrgnuti koreni-

Sveća ugasla–

Rak.

Rak.

Rak.

Rak.

Beskrilna grlica

Slepa lastavica

Zaludno udara u gluve prozore

Mantili i lampice

Vaš potpis, tabelice

Igra žmurke-vijalice–

RAK.

.

***

.

Snovi, kao med, klize niz prste

Svaki dan

od pet ujutru

usamljene tanke ruke

Traže jedna drugu

U lelujavom krevetu

punom peska

Punom vode

Punom zore

Punom ljubavi

I drugih znakova života

Ruke nežno miluju umorne vekove

Privijaju uz sebe ljubljenoga

Tela spletenih kao zaljubljene zmije

A zaspaće leđima jedno ka drugom

Na udaljenim krajevima, polovima postelje

.

.

.

……………………………….sa Sa ruskog Vladimir Kolarić

Pag

e32

Andrej Ljubka

U REDU ZA MUZEJ

.

.

.

U redu za muzej

.

A ne možeš joj tako odmah reći da je ona –

Vruća stvar:

Sa pravougaonim naočarima, u nekim dugim

Šorcevima, majici (za dvije veličine većoj)

Sa natpisom I love Paris, u sandalama, sa likom

Klasične učiteljice (iz porno filma).

Na to sam i nasjeo.

Pa ne možeš joj tako odmah reći da je ona –

Vruća stvar:

Sa malim razmjerom grudi

(pa, istinu govoreći, moje su veće!)

Sa debelim turističkim vodičem u rukama,

Bez ikakve šminke.

Na to sam i nasjeo.

A ne možeš joj tako odmah reći da je ona –

Vruća stvar:

Posebno kad cijelog života čekaš Španjolku,

A ona je Britanka.

Kad voliš brinete,

A ona je plavuša,

Kad ona tebe uopšte ne gleda.

Na to sam nasjeo.

.

.

Večera za dvoje

.

I ja bih mogao biti crni narkodiler

Ovdje u Klivlendu, država Ohajo. Slušati svoju muziku

U salonu kola, tražiti nove adeptive, davati im

prašak, a na Dan zahvalnosti pozivati svoje najbliže

prijatelje – prostitutke – kući, darovati im figurice anđela

i aromatične svijeće; dugim večerima gledati

Pag

e33

na dvorište, put, iz dokolice čitati natpise na pivskoj konzervi

u svojim rukama, zaspivati u nekom idiotskom šou razgovoru.

Ili bih mogao negdje raditi na benzinskoj stanici u planinama

Bosne i Hercegovine, srdačno se pozdravljati sa klijentima, poznavati

sve u okolini Banja Luke, saznati svakodnevne vijesti sa malog

Radioprijemnika, poslušati izjutra pjesmu i cio dan pjevati:

„Sarajevo, srce moje“, učiti svoju djecu da pravilno bacaju nož,

Love ribu i beru jagode, jedno veče provjeriti da li

Ona znaju napamet riječi nacionalne himne, a zatim rado im

Podijeliti čokoladne bonbone. Pretpostavljam da u bilo kom

od mogućih života ti bi trebalo da se pojaviš. Da dođeš za dozu

ili zbog popravke svog auta. Da budeš prostitutka ili samo sestra.

Da budeš ćerka. Da vodiš idiotske šou razgovore poslije ponoći.

Da pjevaš u crkvenom horu. Da budeš zvijezda sa najpoznatijim

Hitom „Sarajevo, srce moje“, kojeg sam, čuvši ga na radiju,

potom cijelog dana gukao u jednom dahu.

Mislim da bi trebalo da se obavezno pojaviš u svakom od

Mojih mogućih života, čak i ne mislim, uvjeren sam u to.

Al izašto se ne pojavljuješ sada, zašto uvijek kasniš

Dvadeset minuta, večera je već hladna?!

.

.

………………………………Sa ukrajinskog Blagoje Vujisić

Pag

e34

Ivan Antić

HORA LUNGĂ

.

.

.

skapavanje (fake vs. real)

………………………………………………………………Mariji

.

žičana ograda, rombovi kroz koje protinje

ruke a kad se provuče kvrga članka: strah

da se nikada, nikada neće izvući;

ostati zaglavljen zauvek, umreti tu,

lipsati. onda dolaze da ga hrane,

sad mora prikačen tako do kraja:

dovoljno je otvoriti usta,

uleće vrške puna kašika čorbaste boranije,

očekivanu umazanost briše karo krpa

u kolutanju usrdnih roditeljskih udova.

a kad minu godine, kad ostari, visiće

koščatiji no ikad, tužni čiča još izbojkom

erosa srasao s ogradom, doživotni talac detinjstva.

poturiće mu visoku kuhinjsku stolicu;

deca iz susedstva obilaziće ga, brižna

na dirljivo beskompromisan način zadevaće

mu maslačke u džep isprane prugaste košulje.

a desilo se drugo: njegovu vršnjakinju

koja je živela u belom kućerku iza

rombova, školsku drugaricu što je

za lepog vremena sricala lekcije

na baštenjskoj stolici (ne kao on,

utonuo u patološki dokonu tamu

svoje dvospratnice sipaca), dok se

travnjak, svom širinom, pružao

pred njom – odnela je galopirajuća

leukemija; i nije li jezik okrutan kad

leukemiju približava rekvizitima pastorala,

kadrovima vesterna, prizorima

s hipodroma, savana.

.

.

Pag

e35

daydreaming

.

kačavenda pušta zmaja

za njim jurišaju dečačići

……..zagrcnuto

……..smeju se

vetar napne mantiju

vinu se i delije

šareno – crno – šareno

nad livadom

smeh od radosti opor

razleže se i stapa

…………s poljskim

…………alergenom

let se ne dâ

okajati

jer u letu

bola

nema

……….,

……….namiguje iz daljine

……….beli anđeo

……….radmile milentijević

vetar zavidi čari

(podmantijskih pčela)

…………..,

…………..misli kačavenda

i pretrne od zveketa makaza

nad desnim uhom

dok ga

bratija zlurado

podšišava

.

.

nešto mimo

.

u kasno posle

podne deca

trče oko

Pag

e36

tobogana

oblepljena

parama

a ti blažen

i u dosluhu

kraj trogodišnjakinja

s majičicama

sweet daddy’s slut

tako dubok

da vidiš

izdužene

linije

barkodova

što se prepliću

nad našim

glavama

i

dišeš dišeš

da ozlovoljiš

tu mrežu

tu mržnju

taj vazduh

njihov novac

tvoj vazduh

.

.

priprema

.

oko deset pre podne na južnoj terasi.

hora lungă ligeti. mikrotonovima vetar

zanosi krošnju crnog duda. hlad

pod pretnjom oseke. na severu kuće

jedan starac zatire se dremežom.

(vetar jednako odvodi zamašne stabljike

ružičnjaka pokraj kapije.) drema sve

u radijusu dremača. na C žici škripe

potkrovne vratnice susedove kuće. prekoputa

na verandi ostarela prostitutka zaliva cveće

Pag

e37

čekanjem izjednačena s dedom

sudijom u penziji; ukraj puta što nas razdvaja

ceri se ambrozija danima mi razdražujući sluznice.

na 38 stepeni -49 (B♮), -31 (E♭), -14 (A♮). dok

krvni pritisak severa ponire u vrtaču. duh dremeža

obavija smotuljke naših udova prividom lake tkanine

upitnoj avgustovskoj budnosti svijajući gnezdo. dok

dremača samog, lagano, uvodi u otmenost umiranja.

.

.

balast beleženja

.

povlačimo li nešto

i odakle

kad pišemo

o nekom

ko nije

tu. šta

ako

prisećanjem

odsutnima

otežavamo

dah. možda

za obe strane

lakše bi bilo

beležiti

za nekoliko godina

tek. ali

pojedinosti

čile

obrisi

dragog života

kondenzuju se

u oblak

koji više nije naš. makar

slovo

svako

zadavalo

oštar

bol,

za njihovo je dobro

Pag

e38

neka potrpe malo. možda

pravi

stoik

postaješ

tek

u smrti

.

Pag

e39

Nenad Trajković

SLIKA LIZE TEJLOR

.

.

.

Definicija u samopostojanju

.

niko nije razumeo reči koje smo uputili

tragikomični nastavak života usledi

kao rutina višemilenijumskog postojanja

i dok podvlačim crtu različitih žena

sećanja se svode na tebe isključivo i stalno

kao nešto lepo i neponovljivo

sa nemogućim krajem i nemogućim beskrajnim trajnjem

zato što svaka priča ima kraj

a većina onih koje smo upoznali uvek najpre pročitaju kraj

da ih neizvesnost nerazumljivih reči ne ubije

i svršetak skrate pre nastupanja

jer to je antonim jer to je ravnoteža u kosmosu

za koja nemaš saznanja kao čovek

i jedino što ljudski je da kažeš tada

who the fuck ili fuck it

ako bih rekao da sam te voleo

(a to mi pravo niko ne može osporiti)

kao što si i ti kazala da si mene

rekao bih da je sve to najbliže istini o voljenju

nas koji smo stegnute duše mogli da je prihvatimo

i koliko zapravo umeli da primimo blagoslov

onu što nema definiciju

ona iz čijeg imena crpemo postojanje

onu što svi doživljavamo drugačije

i pre nego da nam se desi

jer u svom tom neznanju ima na milione različitih oblika

i to da si ti moja i ja tvoj

ne sputava da kažemo

who the fuck ili fuck it

na ovom svetu nas ima toliko

i taj oblik očiju grudi tela glasa interesovanja

može se naći i u nekoj drugoj zabiti sem naše

sa povećanim intenzitetom bola i trajanja

Pag

e40

na svaki skrajnuti pogled ničim izazvanim

a da li ću i ja nekoj biti privličan kao tebi

to već nije stvar ljubavi već kalkulacije

koja gasi sve i kaže

who the fuck ili fuck it

naš poslednji razgovora o nama

desio se u vozu na relaciji Vranje-Niš-Beograd

iako se činilo da si ti sišla na stanici u Nišu

a ja produžio dalje i hvatao nove vozove

kako bih upoznao svet ……………….našao definiciju

kako bih ti zaboravio ime …………..(nekada kao da deluje)

kako bih ti bio dalek………………….. da bi mi postala bliža

sada sam siguran kada vozova više nema

da se ništa od ovoga što pišem nije desilo

(sem neka nova priča nakon čijeg kraja

ostaće nepročitana ali

who the fuck ili fuck it)

ili smo otputovali onim istim vozom

u ono isto vreme

i još uvek auto ne pokrećemo iz garaže

i vozimo se

u nečemu što liči između Schiefe Ebene-a i TGV-a

sa WARP pogonom

kako bismo kraj mogli iznova da prepravljamo

kako bi smo na kraju rekli

who the fuck ili fuck it

.

.

Moja Mari

.

dok se iz limarije stopljenih guma sa asfaltom čuje

Mother Russia Poetry Majestic

kažem nisi ti Šarlot bludnica iz Vestminstera

ti si Mari samo ubijena od bola kada dan potamni

kada noć i ti stojite na ćošku poslednje planete

koja se zapravo nikako i ne zove jer je nema ko upamtiti

među kvadratnim kilometrima bede u ovome preostalom svetu

gde nematerijalna prevazilazi onu drugu

videla si to od majke kako uči dete da bolje prosi

i od deteta kako uči majku da osmeh je žalosniji od suza

videla si to slomljena od bola i odglumljenih ljubavi

dok iz auta već izbija Run To the Hills

kao suviše romantičan odabir muzike

crvene ulice sklanjaju prirodu oko nas

i samo nas dugo ćutanje i pogled napred mogu vratiti nazad

Pag

e41

i taj vremeplov samohipnoze ne traži odluku već pobunu

a ja ne mogu predvideti u ovom naprečac odigranom činu

da li je moć genetskog ili sociološkog

stvorio ti pomisao da jesi Šarlot iz Sohoa

ali ja ne vozim auto sporta radi tamo ka brdima (podudarnost)

i bojim se iskreno se bojim da promenim CD

na ovoj no name planeti

strašnoj planeti bez ljubavi

jer sve mislim

u oskudnim treperenjima nade da nas još on može spasiti

kažem ti možda isuviše romantičan za naš pojam

egzotično je ovo putovanje

a to znači puno iluzornih očekivanja

i puno vere u preostalog čoveka

ali se bar niko neće smejati kada dižeš noge Mari

jer ti nisi Šarlot što menja svoj kvart za Ist End

i molim Boga da je sve u tvojoj glavi

zbog pogrešnog odabira knjiga

ili uopšte nedostatka literature

koju mogu nadoknaditi dok ne stignemo u brda

jer između svakakvih glasina jedna je istinita

ono što se ne kupi nema ni cenu gladna Mari

dok papuču na gas pritiska hard rock

mislim da razumeš kako

life is not for screwing

odlazi autonomija sluha

sve nestaje i sve se rađa

brda su tu gde smo stali

da odmerimo težinu prvog koraka

slobodna Mari

.

.

Bioskop

.

u 5-toj aveniji nasred gugenhajma

bezobzirna endži posmatrala je modiljanija

dovoljno inspirativnog da bi sat kasnije

spavali među bioskopskim platnima

dok je projektor radio

vlažnim je usnama šaputala

holivud je predigra svemu

kada se razdanilo

nežno me poljubila i krenula

Pag

e42

dobar film ne sme imati happy end

on je zabluda moćnog naroda

često sam sanjao luckastu endži

iako odakle potičem

luksuz je igrati se s mozgom

i ništa potrebnije nije od budnih očiju

sreo sam je iznova

u katedrali svetog Patrika

sasvim običnog dana udavala se

limene konzerve čekale su na asfaltu

a na autu je pisalo just married

dok je blistala prišao sam i šapnuo

bez happy end-a

(bioskop je predigra svega)

.

.

Rat na selu

.

leta provedena na selu ne plaču

baba Stanija nije živa

a još ponekad opsuje

i plaši nas otrovnom kupinom

da možemo ostati nepokretni

deca smo

i tu je najveća laž pronikla

u očima odraslih

igramo se rata i delimo po naklonosti

dok rat na prostoru sfrj besni

po nekim drugim podelama

na to nas podseti dnevnik

kamere vole leševe

crno beli televizor ne razvodnjava plač

u toj velikoj sobi za goste

komšije dolaze i svi zajedno gledaju

jer strah je najbolje podeliti

kada odrasli primete jure nas napolju

baka kaže

sa nemcima je uvek tako

prolazi sve

samo se moraš dugo igrati

onda se okrene u pravcu manastira sv. Prohora Pčinjskog

ja je i dalje posmatram

i kroz šapat je čujem

sveti oče slatki oteraj zlo

Pag

e43

žmurke su idealne za veče

malo veća deca sa dalekih poljana

dovela su stoku

svi žmurimo u mraku

ispod stare šljive još nedozrele

juče sam povraćao

večeras krišom molim Boga

da rata nestane

i za malu izgubljenu cipelicu sa ekrana

da pronađe svog dečaka

jer to je leto moralo biti hladno

.

.

Majka

,

daleko u šumi je ptica majko

čuva moj mir i polaže jaja

na nekom skrovitom stablu

tresu se vozovi i rastu pruge

za svemoćni put

kažeš idi i ne šalji knjige

pamet ostavljaš za daleko sutra

dok vreme je varka i sat je zabluda

o njegovom postojanju

slova su za one koji su

zaboravili pričati

slova su moja omča sa kojom padam sporije

od kovanice sreće

noge moje zemlju ne gaze

i zato ih ne voliš majko

jer danas niko ne pozdravlja pesnike

.

.

Slika Lize Tejlor

.

bez haljine naga posmatraš

dele nas zakoni vremena

mada nesklad je majka svih nemogućnosti

pa opet bismo sasvim mogli

ipak dobro je

jer znamo koji je dan i godina

Pag

e44

ili još uvek glumiš

onako usijana na limenom krovu

često cepanje misli

umesto papira

kažem: hvala

sa haljinom bi bila

nesnosnija za gledanje…

Pag

e45

PROZA

Marko Car

DVE PRIČE

,

.

.Sandrino vreme

.

…..Napolju neumoljivo pada kiša, a jedino svetlo u Sandrinoj sobi dolazi od crvenog

digitalnog budilnika. One dve crvene tačke u sredini ekrana postojano i jednakomerno trepću,

sekunde prolaze, apstraktne i neumoljive, samo se smenjuju, samo cure jedna za drugom,

otkidaju se od beskonačnosti, odbrojavaju, teku, bez nade da će ikada stati, nastavljaju, ne

zastajkuju i ne žure, samo promiču. Posmatrača skoro da hvata vrtoglavica od njih, ali odmora

nema i ovaj trenutak već je prošao. Sat je nečujan, bez pokretnih delova. On tačno vreme

projektuje na tavanicu, i kako Sandra otvori oči, prisustvo sata uverava je u postojanost

vremena i regularnost života, priziva je k sebi i opominje kao roditelj, kao jedini drug. U

blagom snu, za koji ne razaznaje je li uistinu san ili se već probudila, Sandra kao da pluta na

površini svesti, slično lenjom turisti na nekom gumenom splavu. Bez misli o bilo čemu, ona

uživa u poslednjim trenucima pred buđenje. Laka je i slobodna pred svetom u kome je sve

regulisano rasporedima, pravilima i satovima koji neumorno pokazuju, mere i otkucavaju. U

toplom međuvremenu izvan vremena, čudnom zadovoljstvu ukradenih sekundi sve je

dozvoljeno i sve unapred oprošteno. To je mali, dostižni raj i jedino još neprijatni pritisak u

bešici kvari tropsku opuštenost ispod pokrivača.

…..Još nekoliko trenutaka sve ostaje isto, a onda, ritam crvenih tački postaje ubrzan, nervozan i digitalni pisak označava kraj čarolije. Pišti taj digitalni sat, neumoljivo i automatski i trepću

crvene tačke. To je signal, znak da dan počinje i da se treba uključIti u tok.

…..Kao oparena, Sandra skače iz kreveta, jer nešto se u njoj lomi, nestaje. Crte lica poprimaju

onaj zgrčeni, odlučni izraz, to je ona Sandra koju svi znaju, jedina moguća Sandra. Odlazi

brzo u WC, u nadi da još nije zauzet, da nema u njemu već neko od sustanara. Klozetska

daska je neprijatno hladna i sve je tako neprijatno u odnosu na malopre. Koža je naježena, lice

otečeno. Sandri je muka, mogla bi da se onesvesti, saginje glavu na kolena, jednom rukom

pridržava se za zid, onda se unutra nešto otvori i mlaz potekne, nestrpljiv od dugog čekanja.

Zatim oslabi, spadne na poslednjih nekoliko kapi koje Sandra rutinski utapkava smotanim

toalet papirom. I to je sve. Nazad u sobi oči joj ponovo traže sat. Konstatuje da nema

vremena. Nema. Nema, kao i svakog jutra. Svemu mora da pristupi automatski, bez

razmišljanja, tako je najbolje. Brzo oblači čarape, košulju, džemper, pantalone, samo

oblačenje čizama zahteva malo više vremena. A treba požuriti, požuriti na posao. Zna da opet

kasni, pogledom traži neophodne sitnice. Češlja se, od šminke dovoljan joj je karmin. Bočicu

Pag

e46

spreja približava pazuhu. “Psst”, čuje se, pa još jednom, na drugoj strani, pa onda treći put, to

je prostor među nogama, pantalone već malo mirišu na mokraću. Još jednom “psst”, sada sve

miriše ujednačeno. Koraci su nervozni, mnogo nervozni. Čizme lupaju i Sandru skoro da

uzbuđuje taj tehno ritam, ta kontrola nad svojim, nogama, koracima. Misli na reakciju onog

suseda ispod, onu budalu što porodično, sa decom stanuje u ovoj četvrti studenata i boema.

Uživa u svojoj moći. Pokreti su joj odsečni kao u vojnika, sprema se, otvara vrata ormara koja

bolno škripe, sve je u toj kući staro, raspadnuto i pokvareno. A nervoza raste, najradije bi se

vratila u krevet, ali ne dopušta takvim mislima da je ophrvaju. Izlazi, nervozno zaključava

vrata, pravi nekoliko koraka, sjuri se niz uske stepenice. Čizme i dalje ponosno lupaju, dajući

joj osećaj sigurnosti. Otvara ulazna vrata, napolju je sveže i mokro i kapi kiše kao da lebde u

vazduhu. Skida zaštitnu kesu sa sedišta bicika, saginje se da otključa lanac. I onda ”Sranje”,

opsuje, zaboravila je u žurbi ranac. Vraća se, čizme šutiraju trošne, drvene stepenike,

nervozno otključava vrata, grabi ranac, trči dole. Ponovo vlaga, ponovo mokri bicikl, ponovo

dan. Sedište je hladno, a materijal Sandrinih pantalona slab. Trese se od neprijatnosti, ali

nešto u njoj, goni je da nastavi dalje.

…..U call-centru rade uglavnom mladi ljudi. Studenti, mladi na proputovanju, poluzaposleni

pojedinci. Ima dvadesetak stolova u sobi, svi imaju slušalice i mikrofone i svako ima monitor

i komjuter. Posao nije težak, treba samo zvati brojeve telefona koje dobiješ na ekranu i

postavljati predefinisana pitanja, koja takođe dobiješ na ekranu i koje su smislili autori

reklama ili umni poznavaoci i ispitivači javnog mnenja. Posao je i zanimljiv, jednog dana

zoveš starce i nudiš im ekstra privatno, penziono osiguranje, drugi dan vršiš anketu o tome

kako je tržište primilo neku novu pastu za zube ili novi kozmetički preparat. U call sobi zato

uveki vlada žamor, zujanje. Iza staklenog zida sa druge strane nalazi se soba u kojoj sedi

menadžer koji nadgleda kako mladi pozivači obavljaju svoj posao. Nije da je šef strog, ali vrlo

savesno vrši svoj posao i veruje u njega, on jedini i ima kancelarijsku belu košulju, dok su

drugi obučeni sasvim neformalno, skoro casual.

…..Tu se uvek oseća atmosfera užurbanosti i neka nervoza. Recimo danas prodaju aranžmane

neke turističku agencije. Oni nude putovanja u koje je uključeno sve što treba: đakuzi, sobni

bar, plaža, hrane koliko možeš pojesti, animatori za decu. Sandra prvo dvadeset minuta

proučava propagandni materijal agencije. Po isteku dvadesetog minuta alarm na ekranu je

obaveštava da treba početi s radom. Onda zove brojeve telefona koji se pojavljuju na ekranu i

na spsiku ispred nje. Kada uspostavi vezu, na ekranu se pojavi sat. Postoji optimalno vreme

poziva, ne sme se pričati ni premalo ni previše. Inače se ne isplati vlasnicima call centra.

Ponekad ljudi sa druge strane baš vole da pričaju, pa razgovor traje predugo. Kad se prodaju

penzije, traje predugo, starci žive sami i poziv call centra ponekad dožive kao poziv dragog

prijatelja. Pokušaju da se ispričaju, da kažu nešto o svojim problemima, o tome ako su sami.

Sandra pazi na vreme, u tim slučajevima učtivo, ali odlučno, prekine sagovornika. U toku

razgovora ne oseća neke posebne emocije, ali se ponekad nasmeje. “Spontanost prodaje“,

kazao je glavni menadžer i Sandra je naučila da izgleda da je spontana. Kolege na poslu su

OK, s obzirom na to da ih jedva poznaje. Ponekad se okupe ispred automata za kafu gde

mogu besplatno dobiti instant kapućino, espreso, pa čak i instant supu u plastičnoj čašici.

Mnogi se osmehuju i pričaju šale ili prepričavaju reklame.

…..Posle nekoliko sati posla dolazi nervoza, Sandra dobije neobičnu želju da lupa nogama. Ta

želja je obuzima dok vodi razgovor, smeta joj i odvlači joj pažnju od klijenata. Znoji se i

pokušava zauzdati sopstvene noge. A noge bi da se kreću, htele bi da otrče nekuda. Čudi se

Sandra sopstvenim nogama, zašto je ne slušaju, zašto nema kontrole nad njima i kakvo je to

kretanje. I baš kad umiri noge krene oko da joj igra, ili joj se naprasno ide u WC, a za WC

uprava dozvoljava svega sedam minuta u toku dana, brzo ih potrošiš. I tako oseća Sandra

Pag

e47

kako se guši, kako bi htela iz kože da iskoči, ali drži sebe pod kontrolom, dođe kraj radnog

vremena i Sandra odlazi. Nema vremena za neki razgovor, sklapanje prijateljstva, svi su

ionako u prolazu, svi žure, imaju obaveze.

…..Sandra ide na popodnevna predavanja na Univerzitet. Studira menadžment. Sve su to neki

grafikoni, podele, šeme, obrada slučajeva postojećih firmi, mehanizmi planiranja i kontrole.

Sandra se nada da će jednom završiti menadžment. Pre predavanja ima vremena za neku brzu

hranu za neki brzi ručak, hamburger sa salatom ili malu picu. Na fakultetu ima automat za

kafu, isti onakav, kao u call centru, samo studenti moraju da plate. I ukusi su isti, to pomaže

Sandri da se ne navikakva na novi ukus, da ne troši vreme na to.

…..Na prvim predavanjima je ne hvata nervoza, mirno i staloženo prati predavanja i učestvuje

na vežbama. Materija o menadžementu je mnogo ne zanima, ali nije da je ne zanima. Nije da

je to njeno glavno interesovanje, ali prema fakultetu ima neki fer odnos. Treba položiti ispite,

to je sve. I sve to ona shvata, ali noge nikako, nikako da se smire, one bi da odlutaju neznano

kuda…

…..Posle fakulteta Sandra posećuje supermarket. Ima mnogo ljudi kao što je ona, mladih i

sposobnih ljudi koji kupuju svoj prvi pravi obrok u toku dana. Supermarket je skup, ali nudi

zanimljive i egzotične ukuse i gotova jela. I svi ti mladi ljudi nekuda žure i brzo nestaju, kad

završe plaćanje na kasi. I kasirke su mlade. Sandra ponekad uputi osmeh ponekoj kasirki.

Volela bi da ima prijateljicu kasirku, ali nema baš vremena za to.

…..Svako veče je trenutak nade. Možda će baš danas biti drugačije, ili sutra, ili za vikend. TV

serije počinju u unapred definisano vreme, glupo je propustiti epizodu, a posle te hvata slatki

umor. Krevet zove. Sandra ne skida čizme, čini joj se da bi time nešto izgubila, da bi se

predala. Uzima svoj saksafon, odsečno hoda po sobi i pokušava da svira. Njeni koraci

odzvanjaju, a zvuk koji dopire iz instrumenta, njime nikako nije zadovoljna. Nikako da

uskladi ritam nogu i ritam muzike. Pokušava da odsvira nešto osećajno, ali od svega ispada

nekakav marš propračen njenim sopstvenim koracima. Tako, baš kad joj se učini da je uspela

da odsvira ono što je htela, neko lupanje poremeti sve. To je onaj idiot, dole, ukazuje joj

lupanjem u svoj plafon, a njen pod da je vreme isteklo, da počinje kućni red i da će je tužiti

kućevlasniku, ako ne prestane.

…..Oko jedanaest sati, Sandrina je soba u miru. Ona spava, skoro ne diše, kao da je mrtva. A

sat, taj đavolak, baš se razigrao. Crveni brojevi se smenjuju na tavanici, gde ih projektuje

optika sata. Sićušne crvene tačkice trepere, one igraju neku svoju igru, i kad bi se imaginarni

posetilac sa druge planete našao u Sandrinoj sobi, uzeo bi ih za jedini postojeći oblik života.

.

Dvadesetičetri sata

.

…..Sa prvim zracima sunca hladne klupe i kore drveća brzo upiju toplotu. Za tili čas, na

površinu izmile male crveno crne bube. Vetar nosi sasušeni list koji jedva čujno struže po

asfaltu.

…..Imena jutra su zaboravljena. Prisutni svedoci leže na klupama zgrčeni i sami, okrenuti

leđima svetu i svetlu, čuvajući ono malo toplote koju im nije otela svežina noći. Šake su im

Pag

e48

velike, nokti žuti, nalik kandžama zapuštenih zverova. Oko sebe stežu krpe i raspaliu odeći

kojom su obmotana njihova trošna tela. Kašljucaju i bude se, prazni želuci im već zavijaju i

gone ih bez milosti napred, napred u novi dan. Neki odlaze na javnu česmu da se umiju i

popiju vode, drugi bez stida odmah mokre po travi.

…..Vreme klošara poklapa se delimično sa vremenom vlasnika pasa. I dok klošari uzmiču

pred svetlom, vlasnici pasa, još sanjivi, ali odlučni, sve više ispunjavaju park. Pasa ima

raznih, kao i što i vlasnika ima raznih. Slično se sličnom raduje, tako da polugladni penzioneri

preferiraju male, jeftine pudlice i mešance, dok se mlade i emotivne poslovne žene odlučuju

za velike, skupe i agresivne pse. Uz te ogromne, mišićave životinje, osećaju se manje

usamljenima. Ne treba smetnuti s uma da jedan veliki pas ostavlja za sobom mnogo izmeta

koji iz psećih creva tako spontano pada na pešačke staze. To kao da neobično veseli vlasnice

jer posle takvog događaja odmah požure i srećno poskoče.

…..Malo kasnije, stazama između klupa prolaze putnici. Često, oni nevoljnici iz provincije

koji jure ka obližnjoj bolnici za rak. Tužni i mršavi, mnogi bez kose zbog hemoterapije, oni se

provlače stazama, kao da se stide što su tu, praćeni sažaljivim pogledima ostalih. Srame se što

su prinuđeni da smrdljivim autobusima putuju dva ili tri sata ne bi li, uz podmićivanje časnih

lekara uspeli da budu pregledani i lečeni.

…..Ali bube imaju svoj mali, ograničeni, neurbani svet. Oni ne haju i ne znaju, dok toplota

sunca pomaže razvoj bakterija koji žive na psećem izmetu tako da park pliva u smrdljivim

isparenjima.

…..Zatim se pojavljuju mala deca. Njih čuvaju umorne babe. Nesigurnim koracima, deca trče,

padaju, dižu se. Nesigurnim korakom, babe jure decu koja u sebi kao da nemaju umora. Samo

beskrajnu želju za životom i kretanjem koja je prisutna u njihovim delanjima. Ova jutarnja

deca imaju obična imena, kao: Milica, Darko, Sonja, Ivan, Nataša, Jelena… Dozivajući ih, za

njima babe hodaju, svaka sa nečim jestivim u ruci. Nošene strahom od gladi, reliktom davnih

vremena, guraju deci hranu u usta. Ali deca imaju druge planove, hrana im je poslednje…

…..Zalogaji ispadaju iz usta, padaju na stazu, padaju na asfalt. Tu ih dočekuju gladni golubi i

vrapci. U prirodi se ništa ne baca i ništa ne propada.

…..Oko dvanaest, jedan, park opet opusti. Babe odvlače decu koja bi da ostanu još. Jedni, po

jedni, odlaze. Ostaju golubovi i vrapci. Golubovi su se umorili, sede na asfaltu, ali vrapci se

ne daju nego i dalje skaču.

…..Dok popodne mirno teče, u paviljonu, pod skrovitom nadstrešnicom skupljaju se učenici

iz obližnje škole. Oni pričaju o tuđim životima, o popularnim temama, o znamenitim

kriminalcima i o automobilima. Devojčice jedna drugoj pokazuju rezultate kozmetičkih

tretmana. Mnogo se priča o depilaciji. Puši se marihuana i hašiš. Sa iskrenim divljenjem

pričaju o svetu slika, jedinom životu koji imaju i koji ispunjava njihovu maštu, natopljenu

prizorima modnog spektakla.

…..Na klupama sede poneki zaljubljeni. Otkako se život preselio na internet, ovih,

zaljubljenih sve je manje. Sede oni, slatko izgubljeni jedno u drugom. Skoro da su malo

postiđeni jer je njihova zabava sirotinjska, besplatna i zastarela…

…..Dok trepneš, popodne je pri kraju. Bube uživaju u poslednjim zracima sunca. Stazama

promiču poslovni ljudi u odelima. Nervozni su i neveseli, opet nisu stigli da postignu sve što

je bilo palnirano. Njihovi životi ionako pripadaju kancelarijama i firmama koje tako nerado

napuštaju.

Pag

e49

…..Nekako u to vreme, na scenu opet stupaju deca. To nisu ona deca od jutros iako se nađe i

neko od njih. Ovo su deca uspešnih roditelja koje su ceo dan čuvali vrtići. Sada, samo na

kratko, oni se druže sa svojim roditeljima ili su to možda guvernante. Jer hladne i samosvesne

majke i liče na stroge guvernante. Deca se zovu Margo, Sven, Ines, Aleks, Simon, Sara, Jana,

Agnes, Luna…

…..Tu su i psi, isti oni psi od jutros. Zadovoljno mokre po travi. Mnogi od njih proveli su ceo

dan sami, zavijajući u lepo uređenim stanovima. Njihovi vlasnici i vlasnice sada su u

otmenom, večernjom izdanju. Samo su nervozni, mnogo im se nervoze nakupilo u toku dana

u kome je, kao i svakog dana, trebalo biti prvi u nečemu. Oni viču i udaraju pse kožnim

remenima.

…..A kada tama sve utiša, kada i male bube nestanu u pukotinama drveta, na klupama se sedi

i pije vinjak i jedu torte od margarina, kupljene u dragstoru, a ponekad se razbijaju flaše i

grupe navijača odmeravaju snagu jedna sa drugom u besmislenim i surovim okršajima.

…..Pravi stanari parka stižu poslednji. Pred počinak se lepo pomokre i olakšaju u grmlju. Po

kantama i otpacima potraže neki dodatak za laku večeru. Neku balavu krušku, ili komadić

bačenog keksa. Uz krkljanje i kašljanje smeštaju se na klupe dok se hladnoća spušta na park

kao zavesa u pozorištu.

.

Pag

e50

Gordana Divjak

ZVEZDA DOM

……

.

…..Treba da sačekam Viktoriju Zajc na aerodromu, odvezem je do hotela, smestim u sobu,

ostanem s njom ako joj nešto zatreba i kasnije, predveče, odbacim na književnu tribinu.

…..Viktorija Zajc je moj idol.

…..Stalno mi se vrti po glavi. Šarene korice njenih knjiga, reči i rečenice i omiljeni

ispodvlačeni pasusi napadaju me u falangama. Ceo dan zbog toga mrmljam sebi u bradu.

Glumim da je srećem. Nemam pojma kako da joj se predstavim. Šta da joj kažem. Da li da joj

uopšte pružim ruku ili da je nežno zagrlim? Poljupci? Dva ili tri? Jebem ti običaje.

…..Leto je, klima u garsonjeri radi, ali ja sam gola ceo dan. Nosim samo gaćice jer ne volim

guzicom da dodirujem nameštaj. Meni je vruće zbog Viktorije Zajc, ne zbog toplotnog talasa

s Mediterana.

…..Između napada panike, cedim misli o tome i šta obući za tu priliku, kojom odećom se

predstaviti Viktoriji Zajc.

…..Pecka me i rukopis mog romana-prvenca. Stavila sam ga u fioku s donjim vešom i

čarapama, samo da ga ne bih gledala. Ali i on i ja znamo da je tu.

…..Prvenac je spreminiji od mene za Viktoriju Zajc. On je napisan, lektorisan, pročitan još

dvadesetak puta, ispravljan, nanovo lektorisan i sad je miran; na prvoj stranici, u donjem,

desnom uglu, stoji – finalna verzija.

…..Moj književni život tek treba da počne, a moj roman to uopšte ne zanima. Ukoričila ga ja

ili ne, on je tu, spreman da ga hvale ili zaborave; sam sebi dovoljan.

…..Dakle, glavno pitanje nisu ni pozdravljanja, ni haljine, suknje, pantalone, šortsići i bluze,

već roman. Kako predati Viktoriji Zajc moj roman, a ne ispasti skriboman; ne biti ona jadnica

koja šalje svoje kitnjaste rečenice po provincijskim časopisima i internet portalima, u potrazi

za ugodnim komentarima napaljenih urednika.

…..Prvorođenče se zove Zvezda dom. Radi se o devojčici koja je za vreme rata izbegla u

Srbiju i sad je odrasla žena u potrazi za svojom srećom. Pročitali su ga već mnogi, dva

izdavača me obasipaju mejlovima ne bih li izdala baš kod njih, i ja znam da taj roman nešto

vredi. Ali želim da ga pročita Viktorija Zajc. Od njenog mišljenja mi zavisi život, tako se

osećam.

…..Vreme je. Uvek to uradim – dovedem sebe do ivice kašnjenja, pa onda na brzinu

odlučujem. Oblačim kombinaciju broj 4 iz svoje glave, trpam šminku u torbicu – svako

crveno svetlo na semaforu biće mali odlazak kod šminkera – grabim Zvezda dom iz fioke i

odlazim po Viktoriju Zajc.

…..Na aerodromu je gužva. Kafić kraj izlaza je pun, a taksisti nervozno voze slalom među

nama i tiho, urotnički nude vožnju.

…..Pogled mi je zakucan na automatska vrata koja se otvaraju u stranu. Na ekranu piše da je

avion iz Zagreba sleteo. Viktorija Zajc bi svakog trenutka trebalo da se pojavi.

…..Najzad, vratnice se razdvajaju i otkrivaju Viktoriju Zajc. Sedi u automatizovanim,

invalidskim kolicima koja pokreće ručicom s naslona za ruke. Ima barem sto pedeset kila.

Naslage sala prekrivaju veći deo crne mašine pod njom. Iz nosa joj izlazi cevčica koja se

Pag

e51

preko cvetne haljine pruža iza nje i završava u velikoj boci, prikačenoj na kolica. Drugom

rukom drži koferčić sa točkićima.

…..Viktorija Zajc koluta očima, traži nekog. Smešim se od uha do uha i mašem joj, propinjući

se na prstima ne bi li me bolje videla. Viktorija Zajc shvati da njoj signaliziram, pa krene k

meni, ali dugo je čekala, pa se automatska vrata zatvore. Senzor prepozna da ipak nekog ima

ispred vrata, pa ih zaustavi. Viktorija Zajc stane, pa krene, pa stane ponovo, a vrata ne znaju

gde će, pa se zaglave.

…..Dotrčavam do nje, ali osoblje me gura odatle – ne mogu tuda jer je to prolaz samo za ljude

koji su prošli carinsku kontrolu.

…..Majstor popravlja kvar, vrata ponovo rade, otvore se, a Viktorija Zajc se doveze do mene i

pruži mi ruku. Lakne mi – ona je odredila kako ćemo da se pozdravimo.

…..Iznajmili smo kola koja su napravljena za ljude s invaliditetom, pa bez problema smeštam

Viktoriju Zajc u zadnji deo automobila. Vozimo se ka gradu.

…..Pokušavam da pričam s njom, ali ona je nezainteresovana. Reaguje samo na moje

hvaljenje njenih knjiga. Gleda me preko naočara u retrovizoru i ta silna stakla nas još više

razdvajaju.

…..Zvezda dom je na suvozačevom sedištu. Nije se vezao. Platiće kaznu. Ali shvatam da sad

nije trenutak da joj ponudim rukopis jer je Viktorija Zajc zaspala, hrče i stenje. Koristim

priliku. Prednjom kamerom mobilnog telefona hvatam sebe i Viktoriju Zajc u istom kadru. Pa

šta ako izgleda kao da je mrtva?

…..U hotelu sredim sve na recepciji, pa otpratim Viktoriju Zajc do njene sobe. Pitam je da li

joj nešto treba, a ona mi se zahvaljuje – ne treba joj ništa – zanima je jedino kad ću uveče da

je pokupim.

…..U kolima sam, hladna, umorna od uzbuđenja i dva sata vožnje, gledam u roman i vidim da

je i on grogi.

…..Književni festival je otvoren u bašti biblioteke. Direktor biblioteke predugo drži govor,

svima je dosadno, hlade se programima i lepezama, čekaju da Viktorija Zajc dobije reč.

Konačno je najavljuje. Viktorija Zajc se dovozi na scenu i prilazi mikrofonu. Mikrofon

pojačava njeno teško disanje. Svi u publici su mirni. Čuje se samo disanje i dečji plač u

daljini. Viktorija Zajc se zahvaljuje prisutnima, kao i gradu i biblioteci. Tapšu joj. Ona se

zonji. Velike fleke znoja stvaraju se na njenoj cvetnoj haljini. Direktor opet ima reč. Priča i

priča, a neka devojka mu prilazi i smeši se publici. U ruci joj je plaketa koju drži okrenutu k

nama, iako je nemoguće da vidimo šta je na njoj izgravirano. Direktor objavi da ovogodišnju

nagradu festivala dobija Viktorija Zajc. Svi tapšu, kao da su iznenađeni. A svake godine gost

dobije nagradu. Znalo se da je Viktorija Zajc dobitnik. Direktor pušta devojku da priđe

Viktoriji Zajc. Mala se naginje nad nju, ljubi je (ipak tri puta!) i predaje joj zlatnu ploču,

prišrafljenu o drvenu podlogu. Viktorija Zajc gleda u nagradu, pa u direktora, pa u publiku.

Smeši se. Mislim da gleda ravno u mene, dok se smeši. Izgleda kao da se ukočila. Ne pomera

se i ne govori ništa. Čini mi se da njena bleda koža sija, kao da Mesec obasjava samo nju.

Zatim joj se koža pretvori u kamen. Cela površina ogromnog tela Viktorije Zajc postaje

kamen. Petrifikovana, s nagradom zauvek zaglavljenom među šakama, Viktorija Zajc ponovo

progovara, zvučeći kao da nam se obraća iz pećine. Zahvali se na nagradi, još jednom se

svima kaže hvala što su tu, priča kako joj je naš grad neizmerno drag jer je u časopisu Slovo

koji je izdavala naša Književna zadruga objavila jednu od svojih prvih priča. Svi tapšu.

Direktor briše suze, a ja osećam kako mi Zvezda dom gori u rancu, na leđima – kao kad u

ratnim filmovima pogode vezistu u radio stanicu, pa mu baterija curi na leđa i šuri ga.

…..Viktorija Zajc priča dva sata, a onda još sat vremena odgovara na pitanja iz publike.

Plačem, kad izgovori poslednju reč. Ljudi su razočarani što ne može da im se potpiše na

primerke knjiga, ali pošto se pretvorila u kamen, ipak imaju razumevanja.

…..Vozim je nazad u hotel. Kratka vožnja od desetak minuta. Viktorija Zajc je mirna,

Pag

e52

osigurana s nekoliko remena u zadnjem delu kola. Ne znam da li spava ili je budna. Svetla

nadolazećih farova se odbijaju o nagradu zaglavljenu u njenim rukama.

…..Zvezda dom je suvozač. Ne znam da li je i ovo pravi trenutak da joj ponudim moj roman.

Viktorija Zajc će svakako i ceo naredni dan provesti na festivalu. Sutra. Sutra ću da je

zamolim. Ili, ipak, sad?

…..Ljubomorna sam. Osećam kako mi se obrazi žare. To znači da joj već zavidim. Htela bih i

ja da postanem kamen. Kako postati kamen? Ko zna koliko ću još godina morati da pišem i

izdajem i ulagujem se raznim urednicima i kritičarima, samo da bih, možda, postala Viktorija

Zajc. Njoj je sto trinaest godina. Meni dvadeset i pet. Nemam toliko vremena. Moram odmah

da joj dam rukopis. Moram odmah da postanem poznata.

…..Put pred nama je ravan i osvetljen žutim kupama iz bandera. Kamion nam ide u susret.

Ogroman je, čini mi se da delom prelazi i u suprotnu traku. Oko šoferšajbne svetli pregršt

svetala, a na sredini, iz mraka kabine, plavi se krst od led lampica.

…..Gledam u odraz Viktorije Zajc. Gledam u torbu iz koje viri ćošak prvenca. Gledam pred

sebe. Ubrzavam. Hrlim ka tim svetlima. Osećam da mi se koža suši i stvrdnjava.

.

Pag

e53

Dimitrije Bukvić

AH, VI RACIONALNI, OBRAZOVANI

LJUDI

.

.

.

Telefon je zazvonio.

– E, nek’ se nosi – podigao je Đorđe ruke i zamalo srušio limenku piva. – Još jedan koji ’oće

da se žali…

Počeo je nervozno da stiska minđušu u levom uhu. Aparat na njegovom stolu ponovo se

oglasio.

– Šta da radimo?

Pavle je sedeo preko puta i predano zurio u šahovsku tablu. Zamišljenog pogleda iza debelih

naočara, pućkao je lulu i posmatrao nekolicinu figura raspoređenih po crno-belim poljima.

Njegov rezedo pulover, mestimično pohaban, uklapao se u sumorne, oljuštene zidove skučene

prostorije. Povukao je potez, provukao prste kroz sedu kosu i tek tad odgovorio, jednoličnim

tonom:

– Ti si uprskao stvar.

– Pa gde ti je kolegijalnost, čoveče?

U redakciju je stupio David. Kao i uvek, nosio je crni frak i cilindar, ulazeći ustaljenim,

otmenim hodom. Podigao je šešir i teatralno klimnuo glavom.

Đorđe se dosetio. Usplahireno je pokazao na plastičnu napravu s gumenim tasterima.

– Požuri, Davide, ovo je za tebe! Neki čitalac te tražio malopre, reče da će zvati za deset

minuta… Ajde, brzo!

Čim se David javio, Đorđe se pridigao i izašao iz redakcije.

– Halo? Trenutak, gospodine…

Poklopivši mikrofon dlanom, David je tiho upitao Pavla:

– Izvini, gde je Đorđe nestao?

Umesto da mu odgovori, Pavle je podigao crnog lovca, pa odmahnuo glavom i vratio potez.

David je zakolutao očima.

– Cenjeni gospodine, kolega zadužen za enigmatiku trenutno nije tu – rekao je sagovorniku.

S druge strane, začuo se žagor.

– U redu… Preneću, ne brinite… Ah, svi grešimo, zar ne? Ali, to je dokaz da smo nešto i

radili. Nema problema, skrenuću pažnju kolegi, budite uvereni! Sve najbolje…

David je spustio slušalicu. Đorđe se vratio.

– Ipak je bilo za tebe – skidao je David frak i cilindar. – Čitalac, stariji gospodin, požalio se…

– Znam – potegao je Đorđe iz limenke i podrignuo. – Cmizdri što smo danas objavili

pogrešnu šemu za ukrštenicu. Dokoni penzos. Nema šta da radi, pa se bavi enigmatikom.

– Meni to ne bi moglo da se desi – umešao se Pavle. – Ja razmišljam nekoliko poteza unapred.

– Nisi u pravu – nastavio je David razgovor s Đorđem. – Njemu život zavisi od toga. – Šta lupaš?

– Ozbiljno ti kažem. Tvoja ukrštenica mu je jedini lek da ga Alchajmer ne uzme pod svoje. To

mi je ispričao.

Pag

e54

Đorđe je zaćutao, namrštio se i upalio cigaretu. Razgrnuo je sa svog stola „Prosvetinu”

enciklopediju, atlas, službeni primerak svežih novina i blok praznih šema za ukrštene reči.

Piksla je najzad izmilela.

– I šta je još rek’o?

– Kaže, nemoguće je da simbol iridijuma ima sedam slova. I da pod jedan vodoravno piše

„zeljasto povrće iz kojeg se, prema verovanju, rađaju deca”, a u ukrštenici četiri polja.

– Ko ga jebe, nek’ stavi manju glavicu – odmahnuo je Đorđe rukom. – Nego, Davide, reci ti

meni, što nas zajebavaš?

– Molim?

– Ne prenemaži se. Da si stvarno prorok, znao bi da ovaj poziv nije bio za tebe.

– Pardon – podigao je David značajno prst. – Ja sam astrolog, a ne gatara!

– Nije mudo nego jaje… Zamisli, na ovolicki tiraž unajmljuju astrologa da čitaocima radi

horoskop! A mi, klošari, delimo jedan redakcijski telefon. Ko da je kameno doba, a ne kraj

dvadesetog veka!

– Eureka – poradovao se Pavle. – Problem rešen! Imam rubriku za sutra…

Đorđe je i dalje pričao Davidu:

– Vidi, dečko… Za ovih četres’ i kusur godina šljak’o sam u još tri dnevna lista, pre ovog

raspada od redakcije… I svuda se znalo: horoskop po kazni piše novinar koji taj dan nešto

zasere. A sad, ispade, trebaće ti dozvola da lažeš čitaoce!

– To je pseudoastrologija – seo je David za svoj sto, pun rasutih listova hartije s kružnim

skicama astroloških kuća. – Ja ovo zaista znam da radim…

– A na kom se univerzitetu uči to tvoje ždrakanje u zvezde?

– To je dar. S tim se rađa.

– Ajde, beži, folirantu! Znam ja kako vi pišete te budalaštine… Nalupate šta stignete, tipa:

„Posao: čuvajte se nezgodnih situacija”. Država u kurcu, rat na granici, tol’ki ljudi nemaju

šljaku, a vi ih još zajebavate. I još im kažete da im je zdravlje stabilno, a ljubav cveta!

– Vidim, ti ne čitaš moj horoskop. Ja gajim sasvim drugačiji pristup.

– Alo, picopevac! Nisam ja završio faks da me ti ovde kecaš, znaš?

David je iskrivio usne u ironični osmeh.

– Ah, vi racionalni, obrazovani ljudi – ustao je i raširio ruke. – Otkad ste zavladali svetom,

planeti je sve gore! Dva svetska rata, tolika krvoprolića, ekološka katastrofa… I sve to u eri

nauke i razuma? Zato će ova civilizacija i propasti… A onda dolazi novo doba! Tada će svi

koji imaju vezu s onostranim povesti ljude u slobodu!

– Ajde, ne sviraj… Kol’ko ti je godina, balavče?

– Godine, kilogrami, krvni pritisak, novac – odgovorio je David spremno. – Današnji površni

ljudi razmišljaju samo u ciframa…

Telefon je ponovo zazvonio.

– Pa, dokle više – zavapio je Đorđe, gnječeći cigaretu u pepeljari. – Davide, ’oćeš, molim te,

da se javiš?

– Što, kad nije za mene?

– Otkud znaš?

– Znam – zagonetno se nasmejao astrolog.

– Pavle, ajde ti – sklopio je Đorđe dlanove. – Plaćam ti kafu, samo preuzmi poziv!

Pavle je klimnuo glavom i prišao telefonu.

– Halo?

Đorđe i David su ga radoznalo gledali.

– Veza se prekinula – saopštio je Pavle.

– Pa, spusti – rekao je Đorđe.

Pavle je mehanički postupio po naredbi i vratio se na mesto. Odnekud je izvukao hartiju sa

šemom šahovske table i počeo da ucrtava položaj figura sa stola.

Pag

e55

– Zašto jednostavno ne pustite da zvoni? – pitao je David.

– Vidi se da si nov… Zato što se onda poziv preusmereva na sekretarijat… A ako one ćurke

tamo saznaju, sve će izbrbljati glavnom uredniku…

Telefon. Opet.

– E, sa’ ću da jebem mater tom penzosu – podviknuo je Đorđe.

– „Dnevni glasnik”, rubrika „razonoda”, izvolite? – javio se, podesivši glas na umilnu

frekvenciju. – Koga? Evo, odmah, gospođice…

S olakšanjem, pružio je slušalicu Davidu.

– Izgleda da si i ti nešto zasr’o – rekao mu je tiho.

– Zašto to misliš?

– Znaš kako je rek’o Hičkok, da su glumci stoka? E pa, čitaoci su govna! Zovu samo kad

nešto zajebeš, ne daj bože da pohvale…

David se šturo osmehnuo i uzeo slušalicu. Raspevanim glasom razgovarao je sa strankom:

– Da, izvolite? Jeste, ja sam! Oooo, hvala veliko… Vrlo ste ljubazni, mlada damo… Da

pogodim: trideset dve godine? Eh, kako sam znao… Pa to mi je posao, gospođice! Eto, vidite,

upravo sam pogodio i da ste neudati. Predlog? Slušam… Naravno, kako da ne! Kad vi

kažete… Za deset minuta? Dogovoreno… Doviđenja!

– Šta bi? – pitao je Đorđe.

– Šta da ti kažem, kolega… Čitateljka javlja da joj već sedam dana pogađam horoskop. Hoće

da joj uradim natalnu kartu… Platiće, naravno.

Đorđe se okrenuo ka Pavlu koji ga, obuzet crtanjem po šahovskom papiru, nije ni primetio.

David se obukao i krenuo ka izlazu.

– Adios, amigos – rekao je svečano, natuknuvši cilindar i napustio redakciju.

Kad su ostali sami, Pavle je značajno pogledao Đorđa.

– Duguješ mi kafu.

– Što? Pa, veza se prekinula – usprotivio se Đorđe.

– Rekao si: plaćam ti kafu, samo preuzmi poziv. Ja sam svoje obavio. Sad si ti na potezu –

zaključivao je Pavle.

– Dobro. Ali, ajde ovako: ja ti dam pare a ti odeš? Taman da i meni uzmeš pivo.

Pavle se zamislio na sekund, pa odgovorio:

– U redu. Taman da odnesem i sutrašnji problem na prelom.

Uzevši novac od Đorđa, Pavle je s parama i hartijom izašao iz prostorije.

Tog momenta, ponovo se oglasio telefon. Đorđe se uhvatio za glavu.

– Halo?

S druge strane, začuo se mlađi ženski glas:

– Đorđe, vi ste?

– Da…

– Zovem vas iz sekretarijata. Imate poziv od glavnog urednika da hitno dođete u njegovu

kancelariju.

Đorđe se prenuo. Širom je otvorio oči i počeo da stiska minđušu. Zapalio je cigaretu. Odložio

je slušalicu pored telefona i zgrabio novine sa stola.

– Đorđe… Jeste li tu?

Grozničavo prevrćući strane, zaustavio se na onoj u čijem je vrhu pisalo „Razonoda”.

– Čujete li me?

Preletevši pogledom ukrštenicu s felerom i šahovski problem, zagledao se u dvanaest kratkih

zapisa ilustrovanih vinjetama znakova iz zodijaka.

Baš tad, kao po komandi, veza se prekinula.

Pag

e56

ESEJ

Tanja Milenković

PRINCIP DIJABOLIČNOG U

“LELEJSKOJ GORI”

.

,

…..Lado Tajović je protagonista romana Mihaila Lalića „Lelejska gora“. Srećemo ga u šumi

sa drugovima partizanima, gde će vremnom ostati sam u samotnjačkoj borbi za sopstveni

život. Zašto je u gori, zato što je partizan, skriva se i beži od četnika i fašista, od pristalica

druge vlasti, ali zašto u lelejskoj? Kritika objašnjava da pridev lelejska, lelek, stoji za

tugovanje, zato što je prema Šatobrijanu prva pesma svakog naroda-tužna. Lado je u plačnoj

gori, u gori u kojoj se plače. Prati ga lelek, plač, lament, za boljim sutra koje je ugroženo

jadnim danas, za porodicom koja mu je pobijena i kućom koja mu je spaljena, za budućim

detetom čiji otac sada ima tek samo plač, a majka samo njegovog oca.

…..Zaključili smo da je hronotop ovog dela crnogorska planina – brdo, Lelejska gora, u

vreme kada je narodnooslobodilački pokret u Crnoj Gori razbijen i kada se partizani kriju po

šumama i vrletima. Stanje junaka saznajemo iz njegovih unutrašnjih monologa, on je stalno

sam, usamljen, neželjen. Ne vidi nigde nikog, kada prvi put nakon nekog vrmena vidi

devojku, toliko mu je lepa da je odmah prosi, na čudan način, ali prosi. Pripovedač usputno,

ali upečatljivo, prikazuje da je Ladova porodica mrtva, pobijena, najbolji prijatelj Niko

Doselić se predao jer nije mogao da izdrži samoću, to je lajtmotiv romana. Lado je napušten i

primoran da stvara sebi hranu i prenoćište u gori koja je prikazana kao locus horidus – gde

petlovi ne pevaju, gde devojke kose ne češljaju, gde psi ne laju. Prikazana je kao folklorno

ničije mesto, tamni vilajet, đavolje utočište. Protagonista sebi da bi olakšao, objašnjava da su

ga tu veštice proklele da vrat lomi kao „retka zverka“ koja se pita zašto je njena „šugava

koža“ toliko vredna. U retrospekciji saznajemo da je Lado bio student u Beogradu, da je

učestvovao u decembarskim demonstacijama gde je ranjen, da je imao devojku Vidru koja je

umrla i nisu mu dali da ostane kraj nje u ambulantnim kolima. Bio je mladić pun ideala, vere

u ideju komunizma, u slobodu, ubeđen da se može živeti od poštenog rada. Saznajemo da je

učestvao u ratu, da je izgubio ideale, porodicu, prijatelje, ali da očuva svoje duševno zdravlje,

još se trudi da veruje u komunizam i svetliju budućnost.

…..Lado počinje shvata da se od dobrih želja ne živi, odlučuje da neće više da se stidi ni za

sebe ni umesto drugih, traži i uzima za sebe šta misli da je njegovo i da zaslužuje. Gradativno,

Lado prvo krade odeću, ubija bika u polju, te uzima za ljubavnicu tuđu ženu.

…..Kako smo zaključili da je protagonista najveći dao sam u, folklorno zaključeno, ukletoj

gori, beži da ga ne ubiju, stalno gladan, u paranojama i zapitanosti da li ima neku opaku

bolest, Lado stiče novo društvo – Đavola. Za njega pisac „prvi teren“ pomalo od početka dela.

Prisutna su mnoga poređenja sa đavolom, folklorne predstave o vešticama, vradžbinama,

vilama, đavolje stecište je Lelejska gora, motiv zmije kao đavolje ljubavnice. Svi ti detalji

nagoveštavaju dijabolično prisustvo u ovom romanu, ali tu su preciznije refleksije. Junaci

Pag

e57

čitaju Geteovog „Fausta“, Lado razmišlja o položaju đavola u crkvi, o Bogu kao podlacu i

hvalisavcu. Sve to lagano nagoveštava da će kulminirati u nešto veliko i konkretno. To

konkretno dolazi negde na polovini kada je Ladu očajnički potrebno drštvo. Seća se priče o

popu koji je dozivao đavola četrdeset dana i ubio ga puškom i odlučuje da postupi prema

njegovom primeru.

…..Lado razmišlja o tome kako je dobro što je „stari Njemac’“ predstavio arhanđele kao

božije lakeje, kako je Bog deo „popovske priče’“, shvata da je đavo loše tretiran od strane

ljudi – njemu su davani ostaci, teran je, progonjen. Čak i razmišlja o tome da bi on sam dao

svom đavolu višu ulogu od trgovca dušama koja mu je oduvek davana i skupljača ljudskih

nedostataka. Ladu se dopada ideja đavola koji je pobunjenik bez ičije vlasti, koji je progonjen,

nije ničiji sluga, služi samo svojim idealima. Sve su to ideje koje se mogu naći u Miltonovom

„Izgubljenom raju“, gde je Satana upravo takav – neustrašiv, pobunjenik i vođa. Arhanđeli

kao lakeji su prikazani i kod Njegoša u „Luči mikrokozma“, a linija humanizovanog zla je

prisutna od prosvetiteljstva, u Geteovom „Faustu“. Nastavlja se preko Gogoljevih predstava o

đavolima kao sitnim i poganim bićima, preko đavola u „Braći Karamazovima“ koji je ćifta i

sitni trgovac, najzad u dvadesetom veku u delima poput „Lelejske gore“, „Hazarskog rečnika“

Milorada Pavića i drugih. Zanimljivo je kako je ideja đavola utkana u delo uz ideju

komunizma, da nema više Boga, ali, ako nema Boga, nema ni đavola. Zlo je kroz književnost

humanizovano da bi se tako izvršilo posredno ubijanje ideje o Bogu, te može da se pretpostavi

da je Lado sličan Ivanu Karamazovu. Možda veruje u Boga, ali neće da ima ništa više sa njim

jer nije učinio ništa da spreči sve zlo koje je video, već „vraća svoju kartu za raj“ i okreće se

novom sapatniku i saradniku, Đavolu.

…..Đavo u ovom romanu, kao što je rečeno, pojavljuje se na dobro pripremljenom terenu.

Pretresena je ideja o prethodnim tradicijama, u hrišćanstvu, koje on kritikuje, u književnosti, i

prikazana je uloga koju bi imao u Ladovoj interpretaciji. Kada dođe vreme za to, Lado počinje

da doziva đavola. Pre svega ne zna kako da ga nazove, te ga naziva „domaćine“. Nakon

nekoliko dozivanja, đavo se javlja, vrši metamorfoze. Iz panja se pretvara u svoju folklornu

predstavu – ima papke, krive noge, kosmat je, podešava se da junak ne vidi da nema senku.

Lado otkriva svoje namere, želi da proda svoju dušu. Tu se ruši sva prethodna tradicija o

đavolu, on ne trguje dušama. Tu se vidi kako su uklopljene dve ideje, junakova, koja đavolu

daje višu ulogu, i folklorna, o biću koje ima nedostatke i želi da ih sakrije.

U delu se đavo javlja više puta, kad god se javlja junak je u lošem fizičkom stanju, iscrpljen,

pospan, strašno gladan ili mnogo usamljen, zbog toga može da se zaključi da je Ladov đavo u

stvari produkt mašte i halucinacije. Kao argument mogu da se prilože sledeći citati:

…..Neka od tih priviđenja mogu da se shvate kao posledica slabosti čula izmučenih glađu i

željama, ali zar druga ne bi mogla da se shvate kao dokaz pojačane prodornosti istih ili

drugih čula?

…..Ponekad mi se čini da on sve to što želi kaže na neki način iz mene izvlači.

…..Možda me čak i ne traži, nego ga ja sa sobom nosim i težinu mu osjetim samo kad se

umorim

…..Sve što junaka muči i o čemu on pomno razmišlja, đavo verbalizuje. Kada Lado ukrade

odeću, đavo dolazi sa istom odećom i nudi mu da se preobuče, da povrati čast, da očisti dušu.

Objašnjava mu da neće nikad doći do novog poretka kroz priču jači-tlači, jer je oduvek sve

namešteno da jači sve uzima, i zato neće uspeti Ladov ideal, komunizam.

…..Naš junak izlazi kao pobednik iz rasprava sa đavolom, dokazuje da je ubeđen i siguran u

svoje saznanje da poštenjem neće nigde stići, da su društveni obziri zastereli i da i on može da

krade da bi preživeo, ako već drugi mogu da bi stekli više nego što im je potrebno.

Pag

e58

…..„“Ja“, poviknuh. „Ja ostajem a ti se gubi!… Star si, spor si, staromodan i oklijevaš i

razmišljaš kad nema vremena za kolebanje. Kiše će uskoro, a ti ne voliš da kvasiš papke.

Zavuci se u pećinu da odspavaš, i ne buni – biću im crni đavo, crnji od tebe. Neće mi biti

teško, pošto ti u stvari i nijesi đavo koji se buni nego božji potkazivač i uhoda.

…..Postavlja se pitanje da li je đavo stvaran ili produkt halucinacije? Za razliku đavola od

Ivana Karamazova za kojeg ostaje nedorečeno da li je produk vrućice, ovaj đavo je Ladova

kreacija. Stvorio ga je da se igra njime, da muči njegovu izmorenu savest, što je možda

najvažnije, trebao mu je da mu pomogne da napravi novo oružje kojim će biti omogućeno da

se bez ubistva dođe do vlasti, da se zadrži, a da niko ne nastrada:

…..Kamenom iz te nove praćke nije nužno da ga namrtvo ubiješ, dovoljno je da ga ošamutiš

dok svršiš posao: pobijediš na izborima, ozakoniš ravnopravnost, uspostaviš ko će da je čuva.

…..Ladova nada za slobodu, pravdu i jednakost, iznađala je, a sredstva da se dođe do života u

kojem se ne vrši hajka na njega, uskraćena su mu, te ih sam stvara. Lado sam počinje da se

potpisuje i da širi glasine da ima saradnika kojeg zove komesar Đavo. Otelotvoruje svoju

maštu i obećava sebi i drugima: ako kažu da sam đavo – potrudiću se da im budem gori od

njega. Đavo–Lucifer–Lučonoša–Satana, u ovom delu je produkt mašte ovog junaka i njegov

alter ego, kojeg je junak stvorio da bude malo manje „samlji“. Iz polemika o slobodi i

poštenju kako je zaključeno izlazi snažan i spreman za nove borbe.

.

Pag

e59

Enes Halilović

BLIZU I PREBLIZU

.

.

O romanu Auto Marije Knežević

.

…..Dajem prilog čitanju, a ne prilog tumačenju dela. Nad tekstom se širi asocijativno polje

koje, neiskazano do kraja, ne mora pripadati samo meni. Kada mislim o prozi koju pišu

pesnici, neminovno mislim o očekivanjima čitalaca kojima je poezija centar interesovanja.

Poezija ima samo verne čitaoce, nema nevernih, jer i oni koji nisu čitali prve knjige Marije

Knežević verujem da ih čitaju nakon potonjih, a oni koji su Mariju Knežević čitali na njenim

počecima, nadati se je, prate njenu poeziju do danas, verno, vernošću kakva postoji u njenoj

pesmi o psu Čarliju i o njoj samoj.

…..Pročitavši roman „Auto“, pomislih na prošlost i sadašnjost, na sliku prošlosit i sadašnjosti.

Možda je nepotrebno reći da je sama književnost između ostalog i dokument. Zapith se, da li

najbolje pesme Marije Knežević obitavaju u prošlosti. Setih se pesme „Anatomski čas“ koja

je sazdana od prošlosti. Kome ostaje ova prošlost posvedočena ili ispričana u romanu?

Sigurno je da priča o prošlosti nije radi prošlosti. Književnost je dokument, ovde, književnost

je lakmus neposredne prošlosti i sadašnjosti, dekadence, pijanstva, navodnih oslobodilačkih

ratova Amerike, pojedinca, grada i roda. Ovo je knjiga prošlosti kao najava konačnosti u

budućnosti. Sećam se, sada, kako je Ovidije svedočio da se tela rimskih mladića ne mogu

razlikovati od mrtvaca. Prošlost tj. sadašnjost o kojoj govori Marija Knežević dokumentuje se,

i kao da je roman potpomognut motom Maksima Gorkog koji je tvrdio: „U kočijama prošlosti

nigde ne možete da odete“. Ne, na početku ove knjige o prošlosti ne stoji moto već tvrdnja

autorke – tvrdnja da se samo potpuna iluzija može nazvati biografijom. Tu dolazimo do one

stare borbe između ikog i nikog – koliko je u proznim knjigama biografskog, a koliko pripada

mašti, percepciji, težnji, zamisli, iluziji…

…..Možda će jednog dana sama Marija Knežević odgonetnuti koliko je biografskog u ovoj

knjizi koja se, na samom početku, u posveti, naziva kratkom vožnjom. Možda će to

odgonetnuti sama Marija Knežević koja se i pominje u ovoj priči. Pojavljuje se, promalja se,

Ivana je ne poznaje. Što više čitam poeziju sve manje verujem pesnicima, ali kako da verujem

da ova knjiga nije biografska – to je zaista pitanje za autorku na koje ona ne mora da

odgovori. Možda je zagonetka njena strategija, zagonetka – ta prastara književna

strategija. Da li to Marija Knežević skreće pažnju, jer ona sama kaže da su narodi ovladali

veštinom skretanja pažnje.

…..„Ja ne znam zašto se ta književnica, M.K. toliko navrzla na mene, to jest na moje priče i

pesme. Nas dve se ne poznajemo, nikada se nismo srele, slučajno sam čula za nju.“ Na kraju

će Ivanine reči biti u stihovima Marije Knežević.

…..Društvo. Društva. Ja u njemu. Ponekad mi u njemu. Više ja nego mi. Pojedinac. Usamljen,

on sam. Auto, isti takav. Pojedinac, a povremeno i grad – to su tačke ove knjige o vremenu

Pag

e60

bliskom i prohujalom. Prošlost kao tema i opsesija. U središtu prošlosti istoričarka Ivana.

Naslonjena na prošlost, na grad Bar. Stari Bar. Antibarium. Isti onaj grad koji se pominje u

romanu „Ekaterini“ Marije Knežević. Prošlost, u kratkim periodima mira. Bekstvo, Beograd.

Čuveni beogradski kafić „Menhetn“, svakako mnogo mlađi od Bara kao što je i Menhetn

mlađi od Bara.

…..Od rata i nemaštine, kako otkriva jezik starija je potreba da se kaže o ratu i nemaštini.

Pitanje slobode čovekove iskazano i kroz sećanje na ljude koji su odbili da napuste

koncetracioni logor jer su navikli. Opet prošlost. Opet mi. Uzajamnost žrtve i onoga ko ju je

učinio žrtvom. Ne bez razloga, istoričarka Ivana piše magistarski rad na temu „Odnos

kolonizatora i kolonizovanog.“

…..Postoji ovakava rečenica.

…..„Potreba za propadanjem je čudo i potpuno nepredvidiva u svojim načinima ispoljavanja.“

…..Možemo zameniti samo jedno slovo i rečenica nosi dugačije značenje.

…..„Potreba za pripadanjem je čudo i potpuno nepredvidiva u svojim načinima ispoljavanja.“

…..Nekoliko stranica kasnije, postoje ove dve rečenice: „Nemam dara za politiku, pritom sam

istoričarka po profesiji. Propast.“

…..Kao da je sve pokušaj bekstva od propasti.

…..Knjiga „Auto“ je dotakla i licemerje. Tu staru temu knjževnosti. Vernu pratilju. Opisana

je Ada koja se pred zoru vraća mužu i deci.

…..A kakva je slika Amerike? Skribomani. Razuzdane žurke. Pijanstvo. Droge. Navodno

oslobodilački ratovi. Gde „suknje nose samo transvestiti“. „Tamo se rinta nenormalno, jer

čemu služi ilegalni radnik nego da ga eksploatišeš dok se ne onesvesti.“ „Tu gde sam

pristigla maslačak nazivaju korovom!“, piše istoričarka Ivana ili piše Marija Knežević.

Sasvim izdvojen i pasus, kritika, slika i prilika: „Čudni su putevi rasizma, naročito oni

popločani zakonom o zagarantovanoj jednakosti.“ Eto opet licemerja. Definisanog pomoću

oblika one latinske maksime da je put do pakla popločan dobrim namerama.

…..Amerika. Čak i za praznik – kič. Marija Knežević, zaista Marija Knežević ima stihove:

…..„Ja ne mogu biti odande

…..Gde nežnost nema ni ime.“

…..Ali kakav je dodir sa drevnim kulturama?

…..Grci su narod koji tepa svojoj zemlji. Elada. Eladica.

…..Ili, pre toga:

…..„Latinosi za sebe nikada ne kažu da su Amerikanci.“

…..„Indusi realno imaju moćniju kulturu, i to se vidi“.

…..…“najodređeniji su Kinezi – oni se druže isključivo sa Kinezima…“

…..Moć drevnosti je opisana kao i moć jezika. Marija Knežević navodi da se, u jednoj prilici,

Kinezi ponašaju „zaverenički“ kada Kinez prevodi unutar komunikacije nekog vozača i

Pag

e61

drugog Kineza. Dakle: moć drevnosit i moć jezika. Snaga nadolazećeg je u ovom slučaju

snaga drevnog. Napredak nije puko popravljanje prošlosti; on je neprekidno kretanje prema

budućnost, tvrdio je Halil Džubran. No, Marija Knežević pomenuće budućnost kasnije,

očekivao sam to misleći o prošlosti… naravno, dotakla se Eliota.

…..Pripadnost Grčkom narodu očituje se i kroz pripadnost grčkoj kulturi, šire gledano grčkoj

prošlosti, mada istoričarka Ivana ima, kako kaže, zapušten osećaj za pripadanje narodu.

„Nemam ništa protiv ako me neko nazove helenofilom“, kaže istpričarka Ivana. Decidno

kaže, ali pre toga sluti: „Ja sam dete mora.“ U asocijativnom polju nalazim sećanje da je

Platon govorio kako Grci žive oko mora kao žabe oko bare. Grci razumeju svakoga jer hoće

da razumeju, upečatljiva je tvrdnja iz ovog romana. Tamo, u Grčkoj, u ovoj knjizi, ima jedan

čovek, jedan pastir. Nakon uljudnog pozdrava on će reći: „Neka vam Bog da svako dobro.“

…..Novija istorija je istorija ratova i istorija filmova. Pominje se i stid. Stid zbog onoga što je

prirodno. Naturalia non sunt turpia. Ali prirodnost se ne nudi svuda i svima. Na rubu

dekadence, gde se, između ostalog, više brine o kitovima nego o ljudima, na rubu dekadence

jednog sveta, šta reći… gde je snaga?

…..Govoreći o Kamiju, Ćamil Sijarić je rekao, a to možete videti na youtube, da će onome

koji kopa, apsurd izaći kroz znoj na čelu, nestaće apsurdnost radom, kopanjem, delima se

apsurd gubi. Na tom tragu je i istoričarka Ivana ili Marija Knežević, jedna od njih kaže:

„Videla sam ruke neimara, čitavu snagu životne borbe i nade u tim napetim žilama.“

…..Videla sam… i to što je videla nalazi se u prošlosti. Kao i poslednja umetnička činjenica

pomenuta u romanu. To je Markesova novela „Sećanje na moje tužne kurve“. Sećanje, dakle

opet sećanje na ono što je ostalo. U prošlosti.

Pag

e62

Ferid Muhić

VLADARI I FILOZOFI

.

.

Najbolji su oni vladari koji su često u društvu filozofa.

I ujedno, mutatis mutandis, najgori su oni filozofi

koji su često u društvu vladara.

.

.

Najbolji su oni vladari koji su često u društvu filozofa! Žagor zamuknu, sve glave se

okrenuše, a svi pogledi uputiše u pravcu autora britkog aforizma. To je gromkim glasom

viknuo jedan od onih umreženih intelektualaca filozofa, pisaca, mladih i ne tako mladih

lidera i td.) koji je već stekao reputaciju najuticajnijeg od svih savremenih filozofa sa ovih

prostora. Proslavio se tezom da je sve u ovom svijetu puki konstrukt, osim konstruktora

dotične filozofije. Krupan i visok, lavovske glave obrasle u kovrdžavu kosu i istu takvu bradu

izgledao je veoma impresivno

– Jer vladari posjeduju moć ali ne i mudrost, dok filozofi posjeduju mudrost ali ne i

moć! — koristeći trenutak tišine, razvio je do kraja implikacije iz svog silogizma.

– Sjajno i bajno! – to je dobacio jedan režimski visoko kotiran fliozof. I odmah zatim

produžio:

– Eto sjajne prilike da pozovemo predsjednika i premijera države domaćna, ili da

zatražimo oficijalni prijem kod njih, u ime filozofa svijeta! Tako ćemo ove vladare

promovisati u sam vrh, nije pretjerano reći: u elitu svjetskih lidera! Zamislite samo kakav

publicitet će oni dobiti i koliko će im skočiti rejting ne samo u sopstvenoj državi nego i na

međunarodnoj sceni, kada narednog dana poslije audijencije na filozofske delegacije, osvane

na vodećim TV kanalima svijeta i naslovnim stranicama najtiražnijih njihovo družnja sa

vodećim filozofima svijeta, fino spakovano u priču o njihovoj otvorenosti za mudrost

filozofa!

– Dame i gospodo, cijenjene kolege, dozvolite mi da primijetim da je ovo sjajna, u biti

jedinstvena prilika u cijeloj dosadašnjoj povijesti svijeta, za realizaciju drevnog Platonovog

ideala, sna svih filozofa o spoju filozofije i politike, mudrosti i snage! Jer, ako ovom

inicijativom obuhvatimo najprije sve vladare najprije se vladare najmoćnijih država svijeta, a

zatim, postepeno, i sve vladare svih država svijeta, eto ispunjenja Platonovog sna! – Ovo je

izgovorio, odmjereno i dostojanstveno, kako je njegovom statusu i dolikovalo, bard jednog od

klasičnih filozofskih pravaca, sada smatranih već pomalo démodé i retro.

– Pređimo smjesta u akciju! — uzviknu sa iskrenim žarom mladi perspektivni asistent

poznatog profesora sa vodećeg svjetskog univerziteta. Blistavih očiju, uzdignutog čela,

ozarenog osmjeha, momak je bio istinsko oličenje energije, optimizma i mladosti, i samom

Pag

e63

pojavom je ulivao beskrajno povjerenje u istinitost alegorije o filozofskom kamenu i vječno

mladoj filozofiji! Stariji ga smjesta zadužiše da koncipira i biranim riječima formuiše

plemenitu ponudu filozofa za pomirenje sa vladarima, starim, notorno ozloglašenim

neprijateljima filozofije.

– Naslovite našu povelju vladarima ovako: Prijedlog za vječni mir i bezrezervnu

saradnju vladara i filozofa za dobrobit svih naroda svijeta! Grmnu najuticajniji od svih

savremenih filozofa, pa dodade žovijalno:

– Kad je konstrukt neka bude konstrukt sa muzikom!

Ali, od ovog sjajnog konstrukta, sudbina htjede da ne bude ništa! Taman kad je povelja

već bila sročena i dok su na njen tekst eminentni filozofi iz cijelog svijeta počeli stavljati

svojeručne potpise naliv-perima marke Monblanc, stvar pokvari jedan tihi filozof koji je,

odsutnog izraza, cijelo vrijeme pućkao svou lulu, sljedećim riječima:

– Obratite pažnju, prije nego tu povelju pošaljte i prije nego se desi to veliko druženje,

na imanentno kontradiktorni karakter one rečenice koja vas je dovela u filozofski zanos sličan

onom koji su drevni filozofi nazivail Sobria ebritas ili trijezno pijanstvo, te ste poželjeli da se

družite sa vladarima, a koja ima i svoj kontrapunkt. Citirana u cjelosti, ta misao nas obavezuje

da zaključimo sljedeće:

Najbolji su oni vladari koji su često u društvu filozofa. I ujedno, mutatis mutandis,

najgori su oni filozofi koji su često u društvu vladara!

Pag

e64

KRITIKA Rastko Lončar

DOJAVA POEZIJE

.

(Miloš Puđa, Kolska igra, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)

.

.

…..I o njegovoj knjizi neću pisati kritiku. Jer, odviše sam oduševljen snagom koju jedna

mladost izražava da bih to mogao prihvatiti kao štogod uobičajeno, plod literarne vivisekcije.

Vršnjaci Miloša Puđe (rođ. 1999) ne pokazuju ni pojedinačno one vidove zrelosti – emotivne

i intelektualne – koji su u ovom slučaju ne samo očigledni, već se pojavljuju u zastrašujućoj –

zastrašujućoj jer ako se ostvari nada da se iz ove ljuske nije izlegao labud, već slavuj – sintezi

osećaja empirijskog i literarnog.

…..Puđa je učinio korak dalje, dovodeći na svoju rodnu Kozaru – sada već u horizontu

očekivanog tradicionalno vezanu za stradanje i NOB, za naricaje i oslobodilačko kolo – i

Solomona, i Katula; i Remboa i Empedokla. Demijurg, kao i svaki klasni liričar što je, on

pretače svetove, upoznajući fotone, logos i atome sa svijetlošću, riječju i suštinom, još

neizgubljen u lektiri, još neizgubljen u palanci metropolizma.

…..Sem sebi, ne nadam se ničemu većem / jer u sebi sadržim od većeg koji je veći,

samouverenost je antičkom što snagom jednostavnosti prkosi izgubljenosti rođenoj poezijom

pisanom za roditelje i sve nas u studiju, samouverenost je koja ne samo što ne sumnja u snagu

poetskog, već upravo do te mere negira što zahteve okoline i tradicijskog poimanja

toponimskog, što svete zahteve forme – on ni sonetni venac ne posvećuje nikome drugom doli

slobodi koja poezija jeste. Akrostiha se – kao artefakta, pre nego živog tkiva – lišava u korist

sakralnosti čina poezije, ne hajući glasove: – Kakav zgodan i fin vrat ima za klanje… / Valja

sjeći, valjda, dok još pjeva.

…..Umrtvljena koprivo tuđeg logosa – koja si sa nama u svim neobaveznim razgovorima,

unapred izrežiranim, ponavljanim do besmisla da bi se opstalo poželjnim utiskom uljuljkane

monotonije svakodnevice, bljutavosti koja se ogleda u blanko čituljama izlepljenim po

banderama, koje čekaju trenutak spoznaje, sazrevanja sopstvene trulosti. Rečeno nam je da

žalimo onog koji sebe nikada neće čuti, rečeno nam je njihovom se pjesmom niko i ne kune.

…..Neka bude rečeno i to da su ključi ove poezije u ptici, zrnu i vjetru, u svim njihovim

međusobnim odnosima. Neka su to tri osnovne note akorda koji je potom razvijan u

minijature Ravela opčinjenog praiskonskim ehom deseterca. Izlišno je, slutim, svrstavanje

kanonskih imena uz ime Miloša Puđe. Sloboda pesnika zajednička je svima nezavisno od

izraza, od forme, od odabira tradicije na koju se naslanja, od mesta porekla, od jedinstvenog

matičnog broja, i ona je jedinstveno merilo uspešnosti jedne ukoričenosti i unaslovljenosti.

.

………………………………………………………………………Novi Sad, avgust 2018.

Pag

e65

Dejan Vojvodić

HRONIKA JEDNOG STRAHA

.

.

.

(Pomor i strah, Vule Žurić, Laguna, 2018)

.

.

…..Kada pričamo o novom romanu Vuleta Žurića, „Pomor i strah“ u izdanju Lagune, prvo

ćemo naglasiti to da je reč o istorijskom romanu. Ovde se taj termin istorijski s pravom može

izjednačiti i sa hronikom. Dakle, s punim pravom pisac je ovu svoju pripovest mogao nazvati

nekakvom hronikom jednog pomora. To mu dozvoljava način na koji je došao do građe za

svoju priču. Pre nego li i zamislimo pripovedača, nama prvo iskrsava slika istraživača,

istoričara. Takav dojam stiče se na primer prilikom susreta sa „Travničkom hronikom“, gde

slobodno povlačimo paralelu u tom brižnom odnosu prema dokumentima i istorijskim

činjenicama, gde Žurić sigurno ni trenutka ne odstupa od onakvog odnosa prema istorijskom

kakav je naučio od Andrića.

…..Građa koju Žurić koristi za ovu priču autentično je svedočanstvo o pomoru kuge u

sremskom selu Irigu od 15. jula 1795. do 10. februara 1796. godine. Prema izvorima, u tom

pomoru za pola godine umrlo je preko 2500 ljudi, a izgled jednog sela trajno je promenjen.

Ipak, promene u karakterima ljudi, jeza koju je kako pisac na jednom mestu navodi, osećao i

slučajni prolaznik kroz Irig nakon ovog pomora, jesu ona podloga na kojoj Vule Žurić može

da sklapa i senči karaktere svoje priče.

…..U središtu Žurićeve priče o razmerama ove katastrofe jesu junaci koji su zaduženi da

spreče dalje širenje kuge, a to su sveštenik Stevan Vezilić i lekar Andrija Budai, kao i figure

stranaca zaduženih u ime austrijskog cara da suzbiju ovu pošast.

…..Značajno je na ovom mestu napomenuti da svaki Žurićev lik u ovom romanu nosi po neki

motiv vezan za atmosferu romana u celini, a takvih junaka je dosta. Pomenućemo samo ženu

pepeljastih očiju sa belim plaštom, čija mitološka pojava zapravo daje ovoj priči nešto od

onog bulatovićevskog ambijenta kakvog možemo sresti u romanu „Crveni petao leti prema

nebu“. Sa tom grotesknom slikom u kolaž se slažu i scene raspadnutih tela, grobara, šume po

kojoj živi tumaraju za svojim mrtvima.

…..Ovakva pozornica savršena je za bojenje straha koji je glavni motiv ovog romana.

…..Pored ambijenta i sporednih junaka ove priče, svi glavni junaci svedoče taj strah. Ili

preciznije strahove. Tu se odnosi pre svih na Vezilića i Budaia, kao i na onog stranca Šrauda,

kog Žurić najtoplije predstavlja od svih. Ne skrivajući svoje simpatije za njega kao za pisca

izveštaja koje je koristio u pisanju ove pripovesti. Taj stranac oseća karakter zemlje u koju je

došao i njenih ljudi, on svoj strah ne meri samo kugom, već jednim svetskim bolom koji mu

Pag

e66

pisac ovog romana pripisuje. On je taj koji u svakoj situaciji misli na kompoziciju svog

izveštaja, pažljivo birajući scene koje će u njega ući, kao autopoetički obrisi same Žurićeve

kompozicije ovog romana.

…..Strahom se u ovom romanu manipuliše, on se pojačava u zavisnosti od potrebe onih koji

rukovode akcijom preseljenja naroda u kotrumac, kako bi ih spasili. Tog gradiranja straha

svesni su svi junaci romana.

…..Posebno se ovde treba zadržati na glavnom junaku ovog romana, a to je otac Stevan

Vezilić. Njegov karakter najbolje se očituje iz Žurićeve neskrivene želje da od njega napravi

prototip sumatraističkog junaka, koji samo u drugačijem ambijentu od onog u kakvom se

nalazi Vuk Isakovič u „Seobama“, ima jedno posebno osećanje života bez smisla. On u toj

maloj seobi naroda iz Iriga u kotrumac oseća istu onakvu pripadnost svom nacionu kakvu

oseća Vuk Isakovič. Rekli smo da je to nedvosmisleno, pa Vezilić u jednom trenutku kad

postaje svestan da mora biti inicijator te seobe izgovara Vukove reči, iz one scene kad Vuk

pripit pomisli na Rusiju, i poviče: „Tamo az pojdu“. Vezilić izgovara iste te reči.

…..S druge strane lekar Andrija Budai jeste onaj romantičarski junak, koji mašta sanja o ženi

i dalekom mestu svog detinjstva. Razlika između njega i Vezilića na savršen način vidi se iz

jedne Žurićeve rečenice: „Na hartiju kanu kap mastila u kojoj Budai vide tešku, crnu suzu, a

Vezilić najobičniju tačku.“ Dakle dva životna i poetska modela jesu očitovana u ovoj slici

Vezilića kom život više ne predstavlja ništa, kog samo ponekad progone senke prošlost i

Budaija koji se prepušta svojim osećanjima.

…..Ipak strah im jeste zajednički i to jeste glavni argument za tvrdnju da ovo nije samo

hronika jednog pomora.

…..Žurićeva naracija glavna je odlika romana u strukturnom smislu. Ona zadaje i tempo celoj

pripovesti, iako se na momente stiče utisak da je pisac mogao da ide šire u svojim

pripovestima. Ipak, ovaj roman kompaktno građen nema suvišnih celina.

…..On vešto kombinuje izvore i izveštaje stranaca, kao i epsku tradiciju srpskog guslara, koji

je takođe predstavljen sa svim svojim ljudskim iskušenjima i unutarnjim borbama, što na neki

način demistifikuje i te idealističke junake naše istorije.

…..Vule Žurić piše o karakteru Irižana, njihovim sujeverjima, naturalistički daje slike

simptoma bolesti na živima i onima koji su podlegli bolesti, opisuje njihovu borbu sa vlastima

u sakrivanju mrtvih, te daje i jednu nacionalnu notu priče u kojoj junaci svesni bliskog

buđenja ustanka u Srbiji vode psihološki rat sa strancima po toj osnovi.

…..Ne treba zaboraviti ni jevanđeljsku stranu priče. Kužno jevanđelje koje je zaista postojalo

jeste ono na kom je paroh Vezilić ispovedao one na samrti, ali i primao u kotromac zdrave,

kao na vratima novog života.

…..Jedan od tih upečatljivijih takozvanih likova-simbola svakako je siroče koje neće da plače.

Povodom ovog deteta Veziliću „ na um pade kako u kotromac ne treba staviti ljude, već reči, i

da ne treba oprati Irig, već jezik“. Poigravajući se pričanjima koje su u direktnoj vezi sa

širenjem straha Žurić ponekad svojim minijaturama poentira tako da nam i naizgled nelogična

epizoda iz života njegovih junaka postaje savršeno jasna.

…..Humor koji se provlači kroz ovaj roman već je od ranije svojstven ovom piscu.

…..Iako istorijska saga o pomoru u Sremu, možda ova priča sa svojim junacima i njihovim

spoljašnjim i unutrašnjim borbama predstavlja jednu univerzalniju priču nego što se na prvi

Pag

e67

pogled čini, na to nas i Žurić opominje poslednjom rečenicom romana gde kaže „ako bolesni

od zdravih ne uklone se, to svi do jednog pomreti moraju“. Ostaje činjenica da je ovaj roman

pisan zanatski veštom rukom. Čini se da je Žurićev raniji opus krećući se od satirične proze,

preko dramskog opusa, bavljenja biografijama pisaca, ostavio traga u njegovoj poetici, ali

taman toliko da možda prvilno oblikovati svoj roman, poigravajući se i našom književnom

tradicijom, ali i građom koju je za pisanje koristio. Svakako da je savremena srpska proza u

piscima kao što je i Žurić dobila jednu generaciju vernu priči, što će verujemo uticati i na

budućnost srpske proze, a roman „Pomor i strah“ dobar je primer u kom pravcu treba ići.

Pag

e68

Marijana Jovelić

ULAZAK U VEČNOST

.

.

Brzonogi Ahilej na oklopu spore kornjače: Odmaranje, ili strpljiva taktika dolaska do

mesa?

.

(Dejan Ilić, Dolina Plistos, Edicija Povelja, Narodna Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo

2017)

…..Poznata je antička anegdota vezana za čuvenu bitku kod Termopilskog klanca, 480. g. pre

n.e, koja se odigrala između persijske vojske, predvođene glasovitim Kserksom i grčke vojske

na čijem čelu je bio poznati vojskovođa Leonida. U toku bitke, u jednom trenutku, u Leonidin

logor prodrli su glasnici persijskog kralja, sa vešću da su vojnici velikog Kserksa strelama

prekrili nebo i zamračili Sunce grčkim ratnicima. Leonida se na ovo upozorenje glasonoša

nije nimalo uznemirio, nego je staloženo i pribrano poručio persijskom kralju: „U redu, u tom

slučaju će se moji ratnici boriti za slobodu i braniti Otadžbinu u hladovini“.

…..Onda kada je nad „Dolinom Plistos“ Dejana Ilića Sunce zamračeno, kako primećivati

senke koje, čini se ravnodušno, nonšalantno, gotovo suzdržano plutaju po mirnoj, nepomičnoj

površini vode? Da li je važno da merimo dubinu vode u tom rečnom koritu, ili dubinu te iste

senke koju krilo Ilićevog albatrosa ostavi na vodenom ogledalu o koga se naizgled nehajno

očešalo, tražeći ulov? Ta senka, otelovljena u česticama neobuzdanog Ilićevog povesma,

uistinu jeste sopstvena mikro-saga, intimna istorija kontinuiranog, kontinualnog,

kompleksnog procesa stratifikacije i bezmalo raspojasanog raslojavanja slojevite Ilićeve

pesničke strukture ličnosti. U njoj Ego dominira nad razobručenim Idom, opravdavajući epitet

razumnog sluge jednog silovitog gospodara. Njegova ličnost se postepeno razotkriva u svim

svojim pojedinačnim stratumima i senzibilnim tehnikama najfinije intarzije i inkrustacije,

dozvoljava čitaocu da sam umetne svoj vlastiti empirijski sloj, tu zlatnu nit na izgravirano

mesto sečiva mača, te sedefnu pločicu u drvo kundaka, otisak prsta koji je jedinstven poput

dvaju identičnih otisaka jezika, u dodirljivu, drhtavo-taktilnu, jezovito-podatnu mekotu još

vlažne pesničke amfore na nezaustavljivom vitlu. Ta amfora, neotvrdlog tkiva, traži slepe oči

čitaoca, da bi suptilne zvukove versi učinile intenzivnijim, a stroge, u svojoj decentnosti

naoko kontrolisane poetske oblike, čulnim dodirima načinile egzistencijalistički i dionizijski-

fantazmagorično oputenjenim i neobuzdanim. Dva su osnovna antropocentristička i, u

jaspersovsko-egzistencijalističkom smislu humanističko-filantropsko-decentristička načela,

koja titraju Ilićevom poetskom metodikom:

…..1. Slobodno istraživanje antičkog tipa, kao protivteža znanju i mudrosti usko i bitno

određenim religijom i tradicijom.

Pag

e69

…..2. Aktivizam i akcionost ljudskog i pesničkog elementa u stvaralačkom činu koji nalikuje

na konstruktivizam antičkog čoveka, protivstavljen pasivizmu, defetizmu i fatalizmu,

konkretno oličen u realističnosti, optimističnosti i preduzimljivosti duha.

…..Pesnik duboko i čvrsto veruje u napredak koji sam može da ostvari. Izrazito je

slobodouman, a njegovi poetski Bogovi nalikuju njemu samome, posedujući slične vrline i

mane. Njegovo biće sa njima pregovara, dogovara se i nadmudruje. Optimizam i vera u

ovostrano jesu gotovo antičke vrline koje krase Ilićevu Nolli me tangere auru, te one

gustativne i olfaktorne, čulne, podjezične kvržice koje tvore specifičan, pomalo egzotičan

ukus u ustima konzumenta njegove poezije. Pesnikovo znanje i mudrost odista su uronjeni u

prirodu i svakidašnji život, trepereći i brideći jednom vibracijom uzdizanja, svojevrsne

starovekovne katabaze koja svojom ustreptalom refleksivnošću i metodičkom

kontemplativnošću održava Ilićev antičko-modernistički poetski habitus. Pesnikov apeiron,

kao prapočelo i beskonačni praosnov svega, jeste kretanje. Heraklitski uveren da

mnogoznanje doista ne tvori čovekovu pamet, on se otiskuje u istraživanje, te spoznajući svoj

vlastiti logos kroz poimanje sklada i borbe suprotnosti, on rafiniranom tehnikom „kukičenja“,

poput pletenja metalnih okaca u jedinstvenu celinu jedne pancirne košulje koja štiti od

spoljnih udaraca, lagano kroji istinu o svetu.

…..Ilićevim poetskim izrazom suvereno caruje pojam reda, budući da kategorija promene, tj.

kretanja, podrazumeva konzistentne i postojane zakonitosti, kao osobenu sinergističku

harmoniju suprotnosti. Pesnikove „aporije“ ne lišavaju sporu kornjaču ličnog napretka i on se

ne zanosi temama utrkivanja umetnika sa Večnošću, nego dosezanjem ideala ataraksije,

nepomućenog duševnog mira, na nivou surovog bitisanja u objektivnoj, datoj i nezaobilaznoj

stvarnosti koja neretko beskrupolozno šamara. Po pesnikovom osećanju, pravo znanje jeste

istina, po tipu antička aletheja, te dosezanje istine kroz realistični čin Ex sistere, bez

korišćenja pogubnih i kratkopoteznih, kratkodahih odbrambenih mehanizama reaktivne

formacije, tj. pretvaranja u suprotnost i racionalizacije, zaodeveno je jedino u procesualnost

neprestanog kretanja koje nas nužno pozicionira u makrosferu jedne očovečene, realne

Večnosti.

…..Postići cilj nije relevantnije u odnosu na sam proces njegove aktualizacije i

operacionalizacije, te Ilićevi orfičko-mistički, božanski izvori nadahnuća ne prezaju od svog

ljudskog obličja, antropomorfistički ukazujući da je ljudski element u pesniku onaj zamajac

koji sveznadarski vodi u objektivni idealizam antidogmatske suštine poezije. Metodska

sumnja koja dinamički podstiče na akciju, ne kližući jeretički u retrogradnu dogmu, jeste ona

iskra koja pali vatru Ilićevog poetskog tela. Za pesnika je istina podudaranje pojma i stvari i

time on, gotovo aristotelovski, upotrebljavajući refleksiju s akribijskom preciznošću,

deskripcijski-faktografsko-rentgenski, jednom dubinskom, bezmalo ultrazvučnom književnom

metodom insistira na slaganju misli i stvari. To je čuveno antičko načelo: adequatio intellectus

et rei. Umovanje za njega predstavlja jednu vrstu aristotelovske, dijanoetičke vrline

saobražene sa emocionalnošću kao metaforom drevne smrti u vodi koja se smatrala

najstrašnijom, te bi onome koji bi spasio utopljenika, u Srednjem veku, bili oprošteni svi

gresi. Ilićev udavljenik se ne drži za slamku, ali strepi od svakog neukog spasioca čija

gromadna telesna masa preti da ga skrši i bespovratno potopi, namesto siline neumoljive

vode.

…..Pesnikovo kretanje ima dublju, teleološku, svrhovitu misiju. Prelaz iz supstance u oblik, iz

mogućnosti u čin i ostvarenje, jesu kretanje i događanje. Misao o mogućnosti i činu, potenciji

i aktu, ima centralno mesto u poetici ove knjige. Faktografski tačna i autentična, samovoljno i

nebojažljivo podvrgnuta tzv. unutrašnjoj kritici, tj. kritici iskaza koja podrazumeva analizu

verodostojnosti teksta, ona nije lišena etičke funkcije. Njen krajnji ishod, bez sumnje, jeste

Pag

e70

pročišćenje, katarza i oplemenjivanje. Sledstveno tome, Ilićeva umetnost ima oslobodilačku

moć, pored svoje estetske i edukativne uloge. Pesnikove životne predstave zasnovane su na

stvarnosti koja tvoreći jedini kriterijum istine, nosi karakter jasnih i živih predstava, kao

kataleptičkih entiteta. Konjunkcija premisa i konkluzija u njegovom stvaralačkom činu, te

introjekcija i interiorizacija objektivnog realiteta, nije nešto što egzistira sui generis i nije

sama sebi dovoljna, ukoliko ne poseduje voljni deo odluke. To je princip nosećeg

voluntarizma oličen ne samo u mobilizacijskom aktu kao osnovu kvalitativnog života, nego i

u sposobnosti kritičkog prihvatanja i odricanja od onog što nazivamo fatamorganično-

halucinativnom iluzijom.

…..Ako su za Empedokla voda, vatra, vazduh i zemlja četiri osnovna elementa sveta i čine

svojevrsni ontološki pluralizam i totalitet, za Ilića je peti element vlastita perceptivna moć

koja se ne iscrpljuje na prostom ruminiranju stvarnosti, nego ide korak dalje, ka njenoj

aktivnoj i kreativnoj promeni. Pesnikova opažajna aparatura kojom posmatra svet u čijim se

koordinatama suvereno i hrabro kreće, zaogrnuta je u ruho subjektivnog idealizma koji

podrazumeva Ilićevu gotovost da zbilju nonšalantno i bezmalo nehajno-izazivački načini

idejnom tvorbom subjekta, te osobitim agregatom sopstvenog oseta. Dakle, subjektivni

idealizam jeste ono ontološko, samosvojno, samobitno, ali ne i autarhično kritičko rešeto koje

dovodi do toga, da pesnikovo strastveno posmatranje objektivne stvarnosti uvek bude

divergentno, produkciono nadograđeno i superponirano individualističkim pomeranjem

vlastitih granica. Kao što čuveni filozof 17. veka, Baruh de Spinoza kaže, da je uzvišeno isto

toliko teško kao što je retko i kao što je Niče u svom Zaratustri sugestivno šaputao da ono što

je veliko u čoveku jeste most, a ne svrha, te da ono što u čoveku ljubimo jesu prelaz i silazak,

onda kada treba da ostanemo verni zemlji, Ilić predočava da naša prošlost, na večnoj putanji

kretanja sledi nas, neprestano se povećavajući onim sadašnjim, što ga prima na svome putu.

…..Da li svest, uistinu, znači pamćenje? Zašto se vatra naglo razgori i razgoropadi u svom

plamtenju još jednom uverljivo i nedvosmisleno-prkosno neposredno pre trenutka kada se

zauvek smiri, utiša i utuli? Zašto je najbolji strelac onaj, koji je u stanju da pogodi metu u

vremenu između dva otkucaja srca i da li se slatko i bezglavo-vratolomno, gotovo vrtoglavo

upustiti u tamnovilajetsko razdiranje: „Čemu napor da uštedimo vreme, skraćivanjem puta,

kada ćemo ionako ući u Večnost?“, odgovori su koje dobijamo čitajući ovu knjigu u koju bi se

razočarao valjda samo Oskar Vajld, jer bi pred sobom imao geografsku kartu koja itekako

vredi pogleda, iako na njoj ne postoji ucrtana Utopija, nego vrišteće-neizbežna i uvek

isceljujuća blagorodnost zemlje koja se zove Istina, kao jedini ispravni cilj svih naših kretanja.

Pag

e71

DRAMA

Nenad Petrović

JA, NAJVEĆI

– monodrama –

JUNAK NAŠIH DANA, lik između 40 i 50 godina, svež, komunikativan, lepuškast… i sve

što god hoćete

/ Napomena: U monodrami se povremeno referiše na motive iz romana Dostojevskog: Braća

Karamazovi, Zli dusi, Zapisi iz podzemlja, Dvojnik, Zločin i kazna. Tu su još Bora

Stanković i Alan Ford u epizodnim ulogama kao naturščici. /

/ NA SCENU IZLAZI JUNAK NAŠIH DANA PRAĆEN FRENETIČNIM APLAUZOM.

ON MOŽE BITI ODEVEN KAO NAŠ SAVREMENIK A MOŽE I U NEKOM KOSTIMU

IZ BILO KOJE EPOHE. MOŽE SE TOKOM DRAME PRESVLAČITI DO MILE VOLJE.

TO JE ČAK I POŽELJNO. POVREMENO JUNAK NAŠIH DANA STAJE ISPRED

OGLEDALA, LICKA SE, ČEŠLJA ČETKAMA I ČEŠLJEVIMA, TRLJA U LICE

RAZNE FARBE PA IH SKIDA I STAVLJA NOVE. SCENA JE PROSTA I SASTOJI SE

OD JEDNOG STILSKOG STOČIĆA, JEDNE STILSKE FOTELJE I JEDNOG STILSKOG

OGLEDALA SA TOALETNIM PRIBOROM. DAKLE, SVE MORA BITI U STILU JER

STIL ČINI ČOVEKA. VAN STILA JE SAMO JEDAN SAVREMENI TELEVIZOR SA

DALJINSKIM UPRAVLJAČEM. NA ZIDU JE OKAČEN NASMEJANI PORTRET

JUNAKA NAŠIH DANA. ON OSIM ŠTO SE KOSTIMIRA, SEDI U FOTELJI, ŠETA

SCENOM, OBRAĆA SE PUBLICI, POVREMENO SIĐE U PARTER, MAŠE,

GESTIKULIRA, KULIRA… /

JUNAK NAŠIH DANA: / APLAUZ. KLANJA SE DUBOKO NA SVE ČETIRI STRANE / Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo!…

Taaakooo, na sever, na zapad, na jug, na istok… Svakome se treba pokloniti jer nikad ne znaš

ko će ti valjati. Nikad ne znaš koje pile će da se razvije u kakvog petla. Da, to sam ja…

Nemojte me pogrešno razumeti, nisam ja petao. Pitate se ko sam to ja?… Ja sam najveći,

najlepši, najumniji, najpristojniji, najprivlačniji, najobrazovaniji, najuticajniji, najstručniji,

najveštiji, najsportskiji, najnajnajnaj… Jednom reči: NAJ JA!… Koliko puta sam do sada

utuvLJivao u glavu svima i svakome da sam ja neponovljivi, fenomenalni, za oktavu viši od

sviju – lik sa naše kaldrme. To treba neprestano ponavljati, opetovati, tuviti u glavu svima i

svakome… ali džaba. Nisu svi dovoLJno razboriti da me prihvate ovakvog kakav jesam,

kakvim me je Gospod stvorio na polzu naroda, čovečanstva a i šire. Prosto, Ljudi beže od

svoje sreće, izbegavaju sudar sa svojom istinom. A samo se treba prepustiti stihijnosti

emocija. Eto, na primer JA. Pođimo od mene ličnog. Još od malih nogu majka me lepo

vaspitala. Sine, sve što je u tanjiru mora da se poručka, ništa ne sme da se baci. Podrazumeva

se da ruke treba prati i to tri puta pre svakog obroka, tri puta istrljati da se klice ne bi prenele. /

TRLJA DLANOVE / Onda, kosa mora biti uredno začešljana / ČEŠLJA SE ISPRED

Pag

e72

OGLEDALA I DIVI SAMOM SEBI /, naročito kad je tršava ona se mora dobro natopiti

vodom. / KVASI DLANOVE VODOM IZ BOKALA I ZALIZUJE KOSU / Mnogi, znate, to

ne shvataju. Misle da čovek može da bude neuredan, musav, aljkav i uopšte na svoju ruku. Ali

ne, ja sam oduvek znao šta hoću i kako ću. Stremio sam svom silom svoje napaćene dušice

vrhuncima slave i časti i uspeo sam da se vinem dovoljno visokoooo – kao pilot u avionu – pa

da kažem čitavom svetu ispod sebe: ODJEBITE SVI! / GRIMASA / Oh, pardon, ovo nije

bilo baš pristojno ali meni tako povremeno dođe u časovima nadahnuća, izgubim se prosto,

nestajem u etru, gubim tlo i tada počnem da se pesnički iskazujem kao ovo maločas… Da li vi

svi mislite da je lako uspeti?… Svi ćemo se teoretski složiti kako je od svega na svetu uspeh

najuspešniji. Nema ništa lepše nego uspeti. „Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti.“ Onda si

ti car, bog, i svi te pomno slušaju, prate, niko ne sme ni da zucne. Dobro de, još se nije baš

dotle doguralo, još uvek sme da se ponekad i ponešto zucne, trpimo i to. Trpimo!!! /

NAROGUŠI SE / Ali tu smo da ga zaklopimo, mislim tog koji zucne… Ko je pomenuo da ja

nisam oduvek bio ovaj koji danas jesam? Ko sme da mi prebaci bilo šta? Pa šta?! Pa šta?! Pa

šta???!!! Pitam ja sve vas: Ko nije grešio u svojoj mladosti? Ko nije pravio pogreške? Eto ja

sam grešio, pravio sam sranja – pardon! – ali želim da se menjam, ja neprestano učim i

usavršavam se. Niko ne sme ništa da mi prekonosira jer ja sam onaj koji sada jesam. Ja sam

suzbio opako nasleđe u sebi, ja sam prebrodio Svoj Rubikon, ja sam smogao snage da se

menjam i javno priznam svoje greške. I spreman sam i dalje da ih priznajem… U-ha! Ko da je

to meni teško! Još pitaš?! Evo sad ću pred svima, baš u inat svima da priznajem svoje

greške, da se iznapriznajem brateee svima i svakome… pa da vidite svi! Majke mi hoću!!! /

KLEKNE NA KOLENA NEISKRENO, POZERSKI, UPREPODOBLJENO, KROZ PLAČ

SE BUSA U GRUDI / Kajem se kajem se kajem se. Oprostite mi svi mila majčice ti

prva moja mladost je opterećena ja sam opterećen mladošću ja sam raskajani grešnik ja sam

RaskoLJnikov našeg doba i našeg vremena… /LUKAVO GLEDA OKO SEBE KAKO JE

PRIMLJENA NJEGOVA GLUMA PA NAGLO SKOČI, OTIRE RUKAVOM SUZE. TO JE

SADA DRUGI ČOVEK. / I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje… Nego da se vratimo na temu

mene samoga. Ja sam genije ekonomije, politikologije, farmacije, prava, prirodoslovlja,

geologije posebno, ratne veštine, psihologije napose i analitičke geometrije, izračunavanja

kvadrature kruga iznad svega… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabrajati do sutra u šta se ja

sve ne razumem. Pa to je bezobalno u šta se ja sve ne razumem. Hoćete li još da vas smaram

nabrajanjem???… Pa naravski da za to nema potrebe. Svi znaju, eno trubi se već

po ćoškovima, kako sam ja genije nad genijima, jer ja sam sposoban ne kao tamo neki Isus

da nahranim narod sa nekoliko pogača i riba – čudna mi čuda! – ja na`ranim narod kašičicama

svog pohovanog mozga / SREBRNOM KAŠIČICOM „KUSA“ IZ SVOJE LOBANJE / koje

televizije sa nacionalnom frekvencijom u podnevnim emisijama o pripremanju brze hrane

serviraju gledateljstvu! Fast food. Da, da, da, to je mudrost, to je zadovoljstvo, merak

jednom reči, to je nova religija a ne ono zastarelo sranje… Izvin`te na izražavanju pa izvol`te

i drugi put… Opet me hvata ono moje, ono iz grešne prošlosti dok sam još bio razbarušeni

pesnik u pokušaju. Ali svemu dođe jednom kraj. Pa nećeš doveka gađati kamenicama vrapce i

paliti ambasade, nećeš se vucarati po mitinzima – treba već jednom da se odraste… I da se

preuzme odgovornost. Naš, hoću reći moj saldo, neprestano raste i to se statistički dâ meriti u

procentima. Egzaktno. Treba ljudima prezentiratinjJihove uspehe i oni će te zavoleti. Kroz

procenat, kroz stepene celzijusa i farenhajta pa će te raja plaho zavoLJeti. Evo na primer kako

se to može uraditi. / NAVLAČI NA ŠAKU LUTKICU PAJACA, MAŠE NJOME / Morate

svi priznati kad se ovako izdaleka fascinira baš i nije nešto fascinantno. Ali izbliza, sve se

menja. Bliskost čini čudo! / SKOČI MEĐU PUBLIKU I MRDA PAJACOM/ Mora se

povremeno sići dole, među ljude, zabaviti ih malo, ponuditi im smeha, šale, igre, zajebancije!

Zar ne, gospodine?… Zar nije tako damo?… / VRATI SE NA BINU / Kad smo podelili

hlebove, hoću reći moj pohovani mozak, kad smo se malko izšizirali šta ostaje?… Hm, šta

Pag

e73

posle svega ostane? Ostaje dragi moji ukus mučnine. Opor, gorak ukus, egzistencijalističkog

ništavila… Povratak gore na Olimp zna da bude vrtoglav jer na velikim visinama vazduh je

razređen, tamo zapravo vlada razređenost atmosfere i neko osećanje nedostatka kiseonika.

Zagušljivost, nesnosni smrad povremeno… povremeno. /PRILAZI TOALETNOM STOČIĆU

I POČNE DA SE ŠMINKA I TRPA NA SEBE BOJU I RAZMAZUJE SE /

JUNAK NAŠIH DANA: Prvi put kada sam se javio na konkurs za radno mesto bilo je to

ovako sročeno: traži se obučeni manipulant za preduzekje. I ja sam se dugo mislio šta će im

ono „obučeni“, zar može da bude „neobučen“ odnosno go, nag, nudista?! Posle sam shvatio

da se treba posebno obučavati za manipulanta. Mislite li da je meni lako?… Kad se čovek

mora stalno prefarbavati kako bi i druge farbao to je zaista mučan osećaj. Odvratnost. Do

odvratnosti odvratno… I sad kad sam se nafarbao, nafrakao, namazao… na šta ličim, šta li

mislim čemu li se nadam? Eto, vidite kako sam ja istinoljubiv i kako ja ni samoga sebe ne

štedim, šibam se verbalno svakodnevno. Moram da se presvlačim i šminkam po više puta na

dan. Jedan mi je make up jutanji, drugi podnevni a treći za soiré na republičkom nivou…

/NAGLO PROMENI DOSADAŠNJI PRIJATELJSKI TON I PRELAZI U

NEPRIJATELJSTVO, BES / Mislite li svi vi da je meni lako da vas gledam, da vas

podnosim?! Ja koji sam najveći radnik, koji izgaram od ranog jutra do kasne večeri,

neprestano radim za sve vas dembele i lezileboviće koji očekujete od mene spasenje!!! Budim

se prema sredNJoevropskom vremenu a odlazim na spavanje po istočnom američkom

vremenu. Ja ručam u hodu iz masne hartije fish and chips (to mi je ostalo kao opsesivno-

kompulsivna neuroza sa koledža) i nemam vremena ljudski ni da se odmorim između svojih

obaveza. A vi ćete tu nešto da mi prebacujete! Ko ste to vi?! Šta je to javnost, narod, homo

politicus?! Ja ću da radim najboLJe što mogu i umem u interesu svih nas!!! Nas. /DLANOVE

POLAŽE NA GRUDI / „U ime svih nas…“ / PEVUŠI / Ustajem rano, umivam se /SKIDA

ŠMINKU SA LICA/, vezujem kravatu i izlazim. Dole me čeka limuzina i razvozi kao na

pokretnoj traci sa sastanka na sastanak… Živim k`o pas. Zbog koga, zbog čega? Zbog svih

vas koji samo tražite mane, samo izvoLJevate, prekonosirate… Izvolite, izađite mi na crtu! /

POVLAČI KREDOM CRTU NA PODU / Hajde da vidim ko sme da mi izađe na crtu?…

Samo neka proba. /VADI ISPOD FOTELJE BEJZBOL PALICU, ZAMAHUJE LEVO I

DESNO SA BESNIM IZRAZOM NA LICU/ Slobodno neka proba!!! /VRAĆA PALICU

ISPOD FOTELJE. NAGLO PROMENI TON I VRATI SE U

ODGLUMLJENU SNISHODLJIVU MIRNOĆU BUDISTIČKOG SVEŠTENIKA /…

Oprostite, ovo su opet bili snažni fleš bekovi, gresi mladosti. Svačije mladosti. Ja sam miran,

ja sam spokojan, ja sam savršeno spokojan, OOOMMMM, OOOOMMM, OOOMMM… /

PADA NA KOLENA I UPREPODOBLJUJE SE / Kajem se kajem se kajem se. Oprostite mi

svi mila majčice ti prva moja mladost je opterećena ja sam opterećen mladošću ja sam

okajani grešnik ja sam Raskoljnikov našeg doba i našeg vremena… /SKOČI NA NOGE /

Narode! Marvo!!! Priđite i spasite se! Ja sam najveći radnik! Ja za vas rintam svakog dana,

subotom i nedeLJom, vi sve to opažate, percipirate na raznim kanalima i frekvencijama i ne

trebaju vam nikakvi posrednici! Između mene i vas ne treba da bude posrednika. /

UKLJUČUJE TELEVIZOR I MENJA KANALE: SVUDA VIDI SAMO SEBE. SVUDA

IDE SLIKA BEZ TONA. ODJEDNOM POJAVI SE ON ALI MASKIRAN KAO ŠTO JE

DO MALOČAS BIO. / Šta je ovo? Ko je ovo? Zar sam to ja? /UKLJUČUJE TON,

POSMATRA SE NEKO VREME /

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: … I tako daLJe, i tako daLJe, i tako daLJe…

Nego da se vratimo na temu mene. Ja sam genije ekonomije, politikologije, farmacije, prava,

prirodoslovLJa, geologije posebno, ratne veštine, psihologije napose i analitičke geometrije,

izračunavanja kvadrature kruga iznad svega… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabrajati do

sutra u šta se ja sve ne razumem. Pa to je bezobalno u šta se ja sve ne razumem. Hoćete li još

Pag

e74

da vas smaram nabrajanjem???… Pa naravski da za to nema potrebe. Svi znaju, eno trubi se

već po ćoškovima, kako sam ja genije nad genijima, jer ja sam sposoban ne kao tamo

neki Isus da nahranim narod sa nekoliko pogača i riba – čudna mi čuda! – ja na`ranim narod

kašičicama svog pohovanog mozga… / DOK TRAJE SNIMAK JUNAK NAŠIH DANA

DLANOVIMA MLATI BESNO PO TELEVIZORU, PLJUJE U EKRAN.

ISKLJUČI TON. /

JUNAK NAŠIH DANA: Evo ti! Evo ti još! Hoćeš li još! Ti spodobo, ti iskrivLJeni liku u

vašarskom ogledalu!!! Ubiću te! Ne mogu da te smislim!!! Kako može neko tako da unakazi

čoveka?! Čime je on to zaslužio pa da ga oni tako? Gde je tu dignitet za svaku ličnost? Ja

lično nemam ništa protiv sebe ali eto njega uzimam u zaštitu. / POKAZUJE SOPSTVENI

LIK NA EKRANU / Svakog treba zaštititi, svakog nejakog stvora treba uzeti pod skute i kao

što ptica pod krilom čuva ptiće tako treba i NJega jadnička zaštititi od napada i ruženja… /

POGLEDA NA ČASOVNIK / Oho! Vreme je poodmaklo. Brzo! / PRESVLAČI SE U CRNI

SAKO I STAVLJA CRNI POLUCILINDAR NA GLAVU, UZIMA CRNI STARINSKI

KIŠOBRAN. / Taaakooo. Još samo malo promene. / POGLEDA SE U OGLEDALU I

STAVLJA NEKU BOJU NA LICE. KLANJA SE NA SVE ČETIRI STRANE SVETA. /

Sever: Dobar dan čaršijo!… Istok: Dobar dan čaršijo!… Jug: Dobar dan čaršijo!…

Zapad: Dobar dan čaršijo!… Na sve četiri strane. Jer nikad ne znaš koje pile će postati

najveći petao… /POSMATRAJUĆI SE U OGLEDALU / Kako sam ja krasan. Kako sam ja

divan. Kako sam ja do nepristojnosti pametan! I najviše radim! Niko mi nije ni do kolena kad

ja spasavam budžet od dubioza i propasti, kad ja podižem glas za oktavu više onda gromovi

tutnje a bozi zaneme! / NEKO VREME SE ĆUTKE POSMATRA U OGLEDALU, PRAVI

GRIMASE I POKRETE I PRATI NJIHOV ODRAZ U OGLEDALU / Ja… ja… ja sam

jedan veoma bolestan čovek. Ja znam da si ti samo puki odraz mojih bolesnih ideja u ogledalu

stvarnosti… Ti nisi ja, ja ne smem biti ti. Zabranjujem samom sebi. Ti sam po sebi ne

postojiš. Ne, ne, ne, obratno. Ja sam bolesna iluzija tebe, ja sam senka tebe iz ogledala u

ovom svetu stvarnosti. Ja bih voleo da budem dobar, oh kako bih voleo… ali mi ne daju!

LJudi, ja hoću da postanem dobar ali mi drugi to ne daju! / PREMEŠTA FOTELJU ISPRED

TELEVIZORA, UKLJUČUJE GA. PONOVO ON BEZ GLASA ALI UMIVEN, DOTERAN,

U BESPREKORNOM ODELU / Ja znam da si ti samo projekcija mojeg uma, moje bolesti i

ništa više. Ti nisi stvaran u meri u kojoj ni ja nisam stvaran. Obratno: ja sam stvaran onoliko

koliko si ti realan… U celom ovom ludilu mora biti nekog sistema. Zar ne? Inače je lud-ilo

uza-lud-no. Čemu ono? Čemu individualno ludilo ako su i svi oko tebe ludi? Ludilo se na taj

način profaniše, postaje sveprisutna pojava i nije više lično, prestaje biti uzvišeno stanje jer se

srozava do običnosti… Ja sam najveći trudbenik, ja jedini u ovoj zemlji nešto konkretno

radim i žrtvujem se za sve kako bih se popravio, postao bolji. Čuješ li me ti tamo? /OBRAĆA

SE SEBI SA EKRANA / Čuj me nesrećo, kugo, ja sam tebe stvorio i prevazišao i nećeš mi se

više kao dvojnik mešati i saplitati me gde stigneš. Ja ti to ne dopuštam! Rđo! Skote! Umri!

/PLJUJE U EKRAN, UDARA GA DLANOVIMA, ISKLJUČUJE TELEVIZOR / Pa zar ja

koji sam dobio tolike autograme državnika najvećih sila na salfetama kad smo ručavali

zajedno onomad, ja kome su govorili sentimentalno na uvo: mon cherie, mon amour, my dear

and lovely friend, tы krasivый… Zar ja da se ne snađem u svakoj neprilici?!… / STAVLJA

POLUCILINDAR NA GLAVU. ŠETA PO SCENI, MAŠE KIŠOBRANOM, VRCKA

SE. IZLAZI NA PROSCENIJUM. GOVORI PERFEKTNIM OSTRVSKIM ENGLESKIM /

JUNAK NAŠIH DANA: My tailor is rich… My tailor is not rich… Our doctor is good…

Our doctor is not good… Hello, how are you?… Lovely day, isn’t it?… /UZIMA GITARU I

OTPEVA Yesterday. POKLONI SE PUBLICI PRAĆEN APLAUZOM. / Vidite li šta ja

umem? Snaći se u svakoj prilici. /UMESTO POLUCILINDRA STAVI NA GLAVU

ŠUBARU UŠANKU. UZ GITARU OTPEVA SPLET RUSKIH ROMANSI: „OČI

Pag

e75

ČARNAJE“, „PODMOSKOVSKE VEČERI“… POKLONI SE I DOBIJE NOVI APLAUZ./

Hvala, hvala, hvala… A tek ovo! / STAVLJA ILI FES ILI OBMOTA KRPU OKO GLAVE

DA NAPRAVI ČALMU / Poj Koštàn, mori Koštàn, onýj pesmu da mi pòješ!… Kojý gazdo,

kojý?… Ni ja gu ne znajem, samo gu u s`n snujem… / PRATEĆI SEBE NA GITARI

OTPEVA „OSMANAGU“. DOBIJE BURAN APLAUZ. / Hvala, hvala, hvala… Dođite nam

opet u naš tamni vilajet, otvorite ovde ne samo pogone već i hotele, da vidite kakve mi žene

imamo… i muškarce. Zaslužio sam ovaj buran aplauz. A sad malo nastave političke

ekonomije. Deco, da li znate šta je to progresivno pošteno oporezivanje?… Ne, naravno ne

znate. Čak ni pojima nemate… Ali zašto sam ja tu negde sveprisutan i sveznajući pripovedač

nego da vam istolkujem. Nećete verovati ali i ja sam za pošteno progresivno oporezivaNJe.

Šta mislite: Koga treba većom stopom oporezovati? Badžu koji ima miliona evara godišNJeg

prihoda ili onog jadnička koji ima deset `iljada?… /VADI IZ DžEPA KALKULATOR ILI

MOBILNI PA RAČUNA/ Znam da ćete pogrešiti. Nemamo mi liberalnu kulturu. Ja sam za

nejednaku poresku stopu: onaj ko ima milion evara treba da plati jedan procenat poreza a onaj

ko ima deset hiljada treba da bude oporezovan sa dvadeset procenata. Znam da ćete sada svi

skočiti na mene da mi kopate oči! Na svog dobrotvora koji vam obezbeđuje mir i

stabilnost?! Evo, evo odmah, objasniću vam budžetski sistem: na milion evara kol`ko mu

dođe jedan procenat? / OBRAĆA SE PUBLICI / To mu dođe čitavih deset hiljada uplate u

budžet, bre! A na deset hiLJada kol`ko mu dođe dvadeset procenata? Pišljive dve hiljade! Pa

ko bre uplaćuje više u budžet, priznajte ako imate obraza? Šta je više: deset hiljada ili dve

hiljade??? Taj koji zaradi milionče taj je dobrotvor nacije i NJega treba poštedeti a sitnu

boraniju treba šišati! To je savremena ekonomska naučna misao do koje ja držim… E sad,

razume se, ako taj milioner nije hteo da doprinese za našu partijsku kasu onda ćemo da

`apsimo, jašta more! U haps! / SEDA PRED TOALETNI STOČIĆ I PONOVO SE MAŽE

PO OBRAZIMA /

JUNAK NAŠIH DANA: Mnogo puta sam razmišLJao: Da li postoji nešto za šta sam ja

stvarno kriv?… I evo do čega sam posle višestranog mozganja došao: Kriv sam što sam

iskren! Kriv sam što ne umem da lažem! Kriv sam što ne kradem!… Ja nisam kao drugi. Ja

radim sve pošteno i sve transparentno… Narode! Marvo!!! Kad ja ustajem rano ujutru onda i

svi službenici ima da rade od sabajle! Šta me briga za muzeje, galerije i institute što im je

rano! Za mene ste svi državni službenici koje ja plaćam iz budžeta i ima da ustajete kad i ja!

Neću da dajem socijalnu pomoć jer to koriste Ciga… Romi i ostali neradnici. NJima je

previše i tih nekoliko hiLJada mesečno za leba i zato ću im ja i to oduzeti pa neka ustaju rano

i traže sebi sreću. Ko rano rani – taj je ceo dan pospan ali barem je stigao nešto korisno da

uradi. Ja nemam nameru bilo šta da menjam! Menjajte se vi! / UKLJUČI TELEVIZOR I

POSMATRA SEBE / Ljudi vole Napoleone. Narod je kao podatna žena koja traži nekoga da

je… voli. Dešava se da narod linčuje svog Napoleona. Ali u sledećoj generaciji podižu

mu bronzani spomenik kao heroju na konju ili magarcu ili neku bezveznu apstrakciju. Ja

verujem da se LJudi, po prirodnom zakonu, dele na dve sorte. Obični su akoreći

materijal koji služi jedino za rađanje sebi sličnih, za rad i za pogibiju u ratu. Ljudi u pravom

smislu reči su oni koji imaju smelosti da u svojoj sredini kažu novu reč. Prvu kategoriju,

materijal, čine oni koji su po prirodi konzervativni, inertni, pristojni, koji žive u poslušnosti.

Oni su dužni da slušaju i da poginu, jer to im je životna namena. U drugoj kategoriji su oni

koji gaze zakon, to su rušioci. Zločini tih ljudi su, naravno, relativni, jer ako je takvom

pojedincu potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on

sebi mirne savesti, po mom shvatanju može i mora sebi to da dopusti. Masa im skoro nikada

ne priznaje pravo na zločin, linčuje ih i veša kao prekršioce zakona dok buduća pokoleNJa te

iste mase podižu spomenike pogubljenim herojima i klanjaju im se. Prva kategorija je uvek

gospodar sadašnjosti, a druga budućnosti. Prvi održavaju svet umnožavajući ga brojno, drugi

pokreću svet vodeći ga cilju… Ja mislim da pripadam kategoriji odabranih koji su stvoreni da

Pag

e76

gospodare… Ko sam ja? Šta mislite? Šejtan ili zabludeli anđeo?… Šta mislite: jesam li ja

doktor Džekil ili gospodin Hajd?… Ne onaj iz Hajd parka, naravno. /PONOVO UKLJUČI

TELEVIZOR I BIRA KANALE. SVUDA JE U TEGET SAKOU SA STROGIM

NAOČARIMA NA LICU KAO NA PORTRETU. JUNAK NAŠIH DANA SE NA SCENI

UPODOBLJAVA TOM LIKU: SKINE FARBU SA LICA, OBUČE TEGET ODELO I

STAVI NAOČARE SA CRNIM OKVIROM, ZAČEŠLJA SE NA RAZDELJAK,

ZALIŽE KOSU BRILJANTINOM. POTPUNO JE SPREMAN I ZADOVOLJAN SOBOM,

OGLEDA SE U OGLEDALU. UKLJUČI TON NA TELEVIZORU. /

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Ko je onaj pravi?

JUNAK NAŠIH DANA : Pa ti, naravno da si ti pravi.

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Čije su emocije stvarne?

JUNAK NAŠIH DANA : Tvoje, samo tvoje.

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: A čije su lažne?

JUNAK NAŠIH DANA : Moje, samo moje.

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome su one potrebne?

JUNAK NAŠIH DANA : Meni, isključivo meni.

JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome raja veruje, meni ili tebi?

JUNAK NAŠIH DANA : Tebi, svakako tebi… ne!… Ovaj, hoću reći meni u tebi. /

ISKLJUČI TELEVIZOR, ISCRPLJEN JE, OTROMBOLJEN LEŽI U FOTELJI. IZVLAČI

ISPOD FOTELJE BOCU ALKOHOLNOG PIĆA I PIJE IZ NJE. BACI JE

ISPRAŽNJENU. /

JUNAK NAŠIH DANA : Obruč se steže… zavere su svuda… Osećam kako mi dolaze

glave oni koji me najviše hvale i uzdižu… Ali, pravićete vi mene od blata, od govana, od

lajna – za to vam tvrd stojim!!! / USTAJE I POSLEDNJIM SNAGAMA

BESAN, DOKAZUJE SE, OBRAĆA SE PUBLICI / Narode, rajo, pučanstvo, stoko!!! Ja

sam vam ipak doneo mir. Jesam povremeno hodao preko ivice provalije, preko žileta, preko

razapete žice… / PODNAPIT HODA PREKO IMAGINARNE ŽICE I „BALANSIRA“

DRŽEĆI RASKLOPLJEN KIŠOBRAN IZNAD GLAVE ALI POSRĆE, PADA, SVE

ISPADNE TRALJAVO I ŠAŠAVO, NA KRAJU ODUSTAJE I VRAĆA SE U FOTELJU/

Videćete šta će nastati posle mene! Kad me udruženi špijuni obore. Pravićete vi mene od

blata!… / DUŽA PAUZA / Ja sam jedan veoma bolestan čovek i patim

od želuca… Praštajte svi. / MRAK /

.

.

Pag

e77

Aleksandar Novaković

SAVEZ LEĐA I KORBAČA

Beograd,

jul 2018

(drama)

LICA:

RELJA KRILATIĆ, agitator, 20

DAVID UZLOVIĆ, prol, 45

HRISTOSINA-HRISTA UZLOVIĆ, devojačko TOPČAGIĆ, žena mu, prolica, 35

BRASLAV KLONIMIROVIĆ, politički prevrtač, upravnik Depoa 5, gospodar svih satrapa u

srezu,51

VELJA, satrap, 30

VOJA, satrap, 30

HAJNC GIBELINI-HOLOVKA, emisar Evropskog Carstva

STANKO DŽIBIDŽAJKIĆ, harambaša, 50

ANČICA HAJDUČICA, 20

NIKOLA ALTOMANOVIĆ, hajduk, 20

Mesto i vreme:

Rezervno Sirovinsko Područje Jugoistok (RSPJ), 2041. godina

1.

.

Braslav i njegovi satrapi, Voja i Velja, stoje ispred ulaza u Depo 5. Pred njima su tri ofucane

prilike: David, Hrista i Relja

.

BRASLAV: Proli moji bangavi, dobrodošli u Depo 5, srce Rezervnog Sirovinskog Područja

Jugoistok. Ja sam Braslav Klonimirović, gospodar depoom 5 i svim satrapima i prolima

mojijem. Ako budete imali sreće moji satrapi će vas odvesti do vaših novih radnih mesta gde

Pag

e78

ćete moći da, uz malo sreće, ceo život provedete u presovanju evropskih sranja. Imaćete krov

nad glavom i marendu. Ako ne budete te sreće – noga u guzicu pa nazad u divljinu, u lov na

pacove. El vam to jasno?

SVI: Jeste.

BRASLAV: Da bi se zaposlili na jedinom mogućem mestu a to je Depo , morate položiti test

iz opšte kulture. Evropljanima je jako stalo do toga da znaju kakva ruka, školovana ili

neškolovana, rukuje njihovim govnima. Dakle, pitanje za sve: kad je izbio Drugi svetski rat?

RELJA: Hiljadu devetsto triedeset i…

Braslav mu prilazi

BRASLAV: Šta si reko?

RELJA: Hiljadu devetsto…

BRASLAV: Razmisli malo bolje.

RELJA: Nemam pojma.

BRASLAV: To je tačan odgovor. Evropi trebaju debili za ovaj posao a ne doktori nauka. A ti

si?

RELJA: Relja Krilatić.

Braslav izvadi tablet iz džepa i tipka po njemu

BRASLAV: Teftali su te muriji, Relja. Imaš impresivan dosije, Relja. Kaže: Krilatić, Relja,

agitator, provokator, otpušten iz Depoa 2, 8 i 12. Jebote, dvaes godina imaš a promenio već tri

posla. E, pa nećeš i četvrti, Relja. Vojo, Veljo, terajte ga međ’ pacove.

RELJA: Ne dodirujte me! Ja sam slobodan čovek!

Telohranitelji ga lako uzmu pod ruke i odvuku. Braslav im da znak da ga vrate nazad

BRASLAV: Relja, Reljičice, pa neću te poslati u divljinu tek tako. BEZ IČEGA.

RELJA: Ne?

BRASLAV: Ne. Dobićeš ovo.

Braslav ga udari pesnicom u stomak.

BRASLAV: E sad ga vodi.

VELJA: Kuda, gospodaru?

BRASLAV: Baci ga pored Kule od Govana.

VOJA: Ali, gospodaru, te kule više nema. Pala je juče na onog prola Mila, Jovovića.

BRASLAV: Onda ga bacite u u reku Šugavicu. To će ga naučiti pameti.

Odvode ga

RELJA(off): Vratiću se! I neću biti sam! Vodiću bataljone!

Pag

e79

BRASLAV: Čega? Pacova? ! A vas dvoje, šta blenete?

DAVID. Ne, ne blenemo.

BRASLAV: Jesam li ja tebe nešto pito? Kako se zoveš?

DAVID: David Uzlović.

BRASLAV: Netačno. Ti si samo David. Tvoje prezime ovde ne postoji. Odjebi.

DAVID: Ali…

BRASLAV: Odjebi!

David odjebe

BRASLAV: Ostadosmo samo ti i ja, ahahahaha!

Prilazi joj i ispipava je. Pljuskanje, off. Reljin krik, off

BRASLAV: Nije loše, nije loše. Ko bi reko da si jela samo pacove. KAKO SE ZOVEŠ?

HRISTA: Hristosina.

BRASLAV: Hristosina-riba fina. Ček, da te proverim. Mmm, habibi, habibi!

Jednom rukom je grabi po telu, drugom tipka na tabletu

BRASLAV: Hristosina, Topčagić, Hrista od milosti. Opaaaa, lepe preporuke. Šefovi depoa

36, 19,14 i 28 su jako zadovoljni tobom. Ili da kažem-zadovoljeni. Dobro. Sve je tu fino na

mestu. Pa, Hrista, zadovoljavaš naše uslove. Radićeš u spalionici plastičnog otpada. A na

pauzi ćeš raditi na meni. Jasno?

HRISTA: Jasno.

BRASLAV: Naravno da je jasno.

Udari je šakom po dupetu.

BRASLAV: Diži kapiju!

Škripa, off. Hirsta odlazi. Dolaze Voja i Velja, ulipani prljavom vodom

VOJA: Jesen ti bingulicu, al se otimo onaj Relja.

VELJA: Nit manjeg čoveka nit više pljuskanja. Sad smrdimo za medalju.

BRASLAV: Naravno da smrdite kad se niste kupali od prošlog Dana Depoa. A SAD SVI NA

SVOJE RADNE ZADATKE!

Odlaze pokunjeni. Braslav odlazi za njima. Mrak

Pag

e80

2.

.

Čistina nedaleko od Depoa. Dolazi Hrista, s manjerkom. Oprezno gleda preko ramena.

Dolazi David

DAVID: Je li te neko pratio?

HRISTA:Nije.

DAVID:Dobro.

David joj uzme manjerku. Kupi hranu ko mećava

HRISTA: Kakva je?

DAVID: Odvratna ali bolja od pacova.

HRISTA: Brale kaže da je skoro pa organska.

DAVID: Brale?Ko je Brale?

HRISTA: Braslav.

DAVID: A kad je on tebi postao Brale?

HRISTA: Traži da ga tako zovem.

DAVID: Aha.

David guta, ždere i ždrljoka

HRISTA: Požuri. Mogli bi da vide da me nema.

DAVID: Ne mogu brže.

HRISTA: ne možeš? A da me podvodiš – to možeš.

DAVID: Čekaj, ljubavi, pa nije baš tako.

HRISTA: A kako je? Ti si moj muž i teraš me da spavam s drugima kako bi spasao sopstveno

dupe.

DAVID: Nemoj o mom dupetu. Samo ne o njemu.

HRISTA: Zašto ne?

DAVID: Zbog Depoa 24, ljubavi. I ja sam se kurvao za tebe.

HRISTA: Samo jednom.

Pag

e81

DAVID: To je bilo mnogo puta, ne samo jednom. I to s Mićom Guzundžijom, Perom

Koševinom i Neđom Palamarevićem. Odjednom.

HRISTA: Nije ti toliko teško palo.

DAVID: Ti očigledno nisi upoznala Neđa Palamarevića. I zato mi ne spominji guzicu. Moja

ofucana guzica te hranila godinu dana.

HRISTA: A moje rupe te hrane četiri.

David pauzira krkanje. Zgrabi Hristu i poljubi je

HRISTA: Nemoj.

DAVID: A s njim možeš?

HRISTA: On ne voli da seljubi. Uostalom, dugo nismo.

DAVID: I, jesam li ja kriv za to?

HRISTA: Ne, nisi.

DAVID: Hajde, Hristo, kako smo se dogovorili. Prvo da preživimo a posle ćemo, kad se

ukaže prava prilika, maznuti neku tehniku i otići daleko odavde. Otvoriti svoj Depo. Unajmiti

najbolje satrape.

HRISTA: Sa sertifikatom Evropskog Carstva.

DAVID: sa sertifikatom Evropskog Carstva.

HRISTA: A onda možda nešto i zakmeči.

DAVID: Da, mali Uzlović.

HRISTA: S prećastim nosićem.

DAVID: Ili mali Uzlovići, sinovi. Trojica. Junačine.

HRISTA: Gospodari Depoa 52.

DAVID: Uzlovići. Dobro zvuči. Napraviću nam porodični grb. Brdo od šećera a na njemu

depo.

HRISTA. Misliš glava šećera.

David: Da, kao ona u Čileu.

HRISTA: Misliš u Portugalu?

DAVID: A, da, u Portugalu.

Prilazi im Relja. Ofucaniji nego pre, prljav, u ritama, lice mu je u crvenim plikovima. David

vrisne

Pag

e82

DAVID: Aaaa, karakondžula!

RELJA: Nisam ja karakondžula. Ja sam Relja.

HRISTA: Šta hoćeš od nas?

RELJA: Ništa.

HRISTA: Marenda je pojedena. Ajde, iš!

RELJA: Slušao sam vaš razgovor.

DAVID: Sve?

RELJA: Poslednjih deset rečenica. Vi ste obrazovani ljudi. Pametni.

HRISTA: Odakle ti to?

RELJA: Takav vam je rečnik. Prost svet ne zna šta je to porodični grb.

HRISTA: I, šta s tim?

RELJA: Ja sam samouk. Autodidakta. Morao sam tako. Kad sam bio dete stare škole su bile

stvar prošlosti. Mogao sam samo da naučim da pišem, čitam I brojim do deswet. Sve ostalo

sam morao sam da naučim. Ali ja znam. Ja osećam. Vi ste intelektualci i pred vama su velika

dela.

DAVID: Ne bih rekao.

RELJA: Došlo je vreme da oni koji znaju više povedu neuke mase. Da zbacimo svoje

gospodare. Da pokažemo srednji prst Evropskom Carstvu. Da preuzmemo svoje.

DAVID: A to je šta konkretno?

RELJA: Plodne zemlje na severu. Pripadaju nama, ljudima ovog Regiona a ne Carstvu.

HRISTA: Mi nemamo takve ambicije.

RELJA: Ako nemate onda ćete ih imati. Morate ih imati. Ne možemo celog veka ići od Depoa

do depoa i udisati otrovna isparenja. Živeti kao tegleća marva. Raditi za one koji nas tlače.

Isisavaju našu vodu i daju nam kišnicu. Grabe našu hranu i uvaljuju marendu. Zemlju nam

pretvaraju u veliku deponiju.

DAVID: Naša zemlja jeste deponija.

RELJA: Jeste, ali neće biti. Kad se podignemo na oružje i oteramo okupatore.

DAVID: Oteramo? Sila je to.

HRISTA: Ne slušaj ga. Napraviće komunistu od tebe.

RELJA: Komunistu? A šta je OVO u čemu živite? Jel stvarno mislite da je OVO bolje od

komunizma?

HRISTA: Nije ali kapitalizam nema alternativu.

Pag

e83

RELJA: Razmislite o mojim rečima. Ne možemo celog veka ovako. Koliko nas je izginulo u

građanskim ratovima? U tri poslednja Migrantska rata? A zbog čega? Da bi postali Rezervno

Sirovinsko Područje Jugoistok! RSPJ! Hiljade ljudi umiru od gladi, od očaja. Ne može se ovo

trpeti doveka! Ne može se doveka kurvati!

HRISTA: Šta si rekao?

RELJA: Čula si šta sam rekao.

Hrista grabi manjerku i gađa Relju

HRISTA: Jeste, ja se kurvam ali se i ti kurvaš! I TI SI DOŠAO S NAMA I MOLIO ZA

POSAO!

RELJA: Ja sam za nenasilni otpor sistemu. Barem u prvoj fazi borbe.

HRISTA: Druže Relja, s dužnim poštovanjem- ne seri! Jesi li otišao u šumu sa hajducima?

Nisi! A zašto? Jer za tako nešto treba imati muda!

RELJA: Jas am došao da se infiltiriram.

HRISTA: Infiltriraš u guzicu režimu! Ajde, Relja Krilatiću, ako si toliki mudonja, izađi pred

kapije depoa i pozovi prole na bunu.

RELJA: To je suludo.

HRISTA: Ako nisi prol, ako nisi gospodar il satrap, ako nisi hajduk onda budi mučenik! A

ako nećeš ni to- ti si ništa! Govno! A sad se gubi da te ne bih izbola na smrt ovom viljuškom!

Ajde!

Relja, zatečen, stoji. Klati se par trenutaka napred – nazad a onda se okrene i odjuri

HRISTA: Pizdo!

Dolazi Braslav

BRASLAV: Šta je ovo?

Prilazi isprepadanom Davidu

BRASLAV: Smrdiš na marendu. Kako je to moguće kad ne radiš za marendu?

HRISTA: Brale, da ti objasnim.

BRASLAV: Nemaš ti šta da mi objašnjavaš. Sve mi je jasno, “sele”. Vidi, Hristo Topčagić.

Uteftan je. I on. I ti. Oboje. Bračni par Uzlović.

DAVID: Zbog čega vam se jako izvinjavamo, gospodaru.

Pag

e84

BRASLAV: Ti, pušiko, da zavežeš.

HRISTA: BRALE!

BRASLAV: Sikter, ašik-hanumo! Ne daje ti u poslednje vreme, a? A znaš zašto? Jer te se

gadi! Gadi se onog što si radio u Depou 24. Da si kratio neku matoru prdaru pa ni po jada ali

trojica brđana s kitama do poda, e, to je već reka bez povratka.

DAVID: Ja nisam…

BRASLAV: Nisi, naravno da nisi. Ali za nju jesi. To što jesi. PEDER. Za nju. Razumeš?

DAVID: Da.

BRASLAV: E sad, vidi, ja bi mogo dsa otpustim nju i da vas pošaljem pacovima. Ali neću.

Mogo bi i da vas ubijem na mestu ali neću. Ono što ja oću je da mi kažete ko ste vi i šta zaista

znate.

HRISTA: Ja sam učiteljica.

BRASLAV: Jesi li ih učila zabranjene sadržaje?

HRISTA: Ne, ne. Ništa geografija, istorija, biologija, matematika. Ništa. Samo pesmice.

BRASLAV: Koje pesme?

HRISTA:

A SEĆAŠ LI SE, LEPI GROME MOJ

NEKAD JE TLO POD NAMA PUCALO?

BRANISLAV: A, to može. Klasična poezija. A ti, ćaplavi?

DAVID: Ja sam predavao Antikulturalni menadžment s osvrtom na protekciju komercijale na

privatnoj Škartimedija Akademiji.

BRANISLAV: A, da, tu smo školicu poslednju zatvorili. Jesi li dobro radio svoj posao?

DAVID: Da. Izbacio sam sve student koji su imali i “o” od opšte kulture.

Braslav ga potapše po obrazu

BRASLAV: Bićeš ti dobar obaveštajac. I još ponešto.

DAVID: Molim?

BRASLAV: Voja voli tako, pomalo. Znaš već. On je muželožnik. Ali samo kad njegova žena

ima one dane.

Braslav prilazi Hristi. Gurne je na zemlju. Otkopčava pantalone

BRASLAV: A sad ćemo stvari da učinimo zanimljivijim. Ja ću da krešem a ti ćeš da gledaš.

Ne gledaj u stranu. Gledaj ovde ako želiš posao.Tako! Moram da znam da nemaš ni trunke

ponosa, da si obična gnjida jer, samo beskičmenjak pušta druge da mu raduju gospoždu.

Eheeej, Vojo, Veljo, dođite da se i vi malo ozabavite!

Pag

e85

Braslav leže preko Hriste. Mrak

3.

Dvor Braslava Klonimirovića. Sedi za stolom i pije vino. S njim su satrapi Voja i Velja.

Pevaju

BRASLAV, VOJA I VELJA:

Švalera ću ti, draga ispeći,

Na roštilju za familiju,

Švalera ću ti, draga ispeći,

I servirat kraj tebe!

Aaaaa, ti si reko,

Da si moju dragu žego,

Sunce ti jebem!

Aaaa, ja ću doći,

Oko pola noći

Da ti glavu razbijem!

Ulazi, uniformisan, David. Salutira.

DAVID: Njegova ekselencija, visoki izaslanik Evropskog Carstva, Hajnc Gibelini- Holovka.

BRASLAV: A, odlično! A vi, šta blenete?! Bešte tamo! Neću da svetu pokazujemo

alkoholičare!

Odlaze Voja i Velja. Ulazi Hajnc, obučen u plavi trik sa žutim plaštom. Izgleda kao

poremećena verzija Bananamena. Nosi monokl i nakurnjak. Oko vrata mu visi velika kajla sa

zelenim kamenom koji liči na smaragd

BRASLAV: Visokopočitajemi moj dražajši!

HAJNC: Gospodaru.

Ruke šire, u obraze se ljube, za junačko pitaju se zdravlje.

Pag

e86

BRASLAV: Ja tebi vojvodo.

HAJNC: Ti meni serdare.

BRASLAV I HAJNC: A kakva smo govna to najbolje znamo!

Hajnc uzima vino sa stola i naliva sebi punu čašu.

BRASLAV: Dugo se ne videsmo.

HAJNC: Sedam godina.

BRASLAV: Kako žene?

HAJNC: Sve četiri su dobro. Našao sam i petu.

BRASLAV: Mašala. Deca?

HAJNC: Kopilad ili zvanična?

Braslav: Oboje.

Hajnc pije. Zaguši se. Pljune

Hajnc: Svi dobro. Petnaesto se rodilo sad u februaru.

BRASLAV: Kako je stara Evropa?

HAJNC: Odlično. Juče smo ispratili poslednji brod s melezima u Alžir. Sad smo i zvanično

potpuno beli i ausslanderfrei. Natalitet nam je skočio za 3 posto.

BRASLAV: Zar nije koji promil ispod normale?

HAJNC: Ne, tri posto iznad. Biće. Za dve, tri godine najviše.

BRASLAV: Koji te loši poslovi dovode ovamo, prijatelju?

HAJNC: Ah, ništa specijalno. Baš ništa. Samo da vidim starog druga.

BRASLAV: Daj ne zajebaj, Hajnc, i pređi na stvar.

HAJNC: Dobro. Kad smo već tako raspoloženi. Ja sam na turneji po Depoima kao što znaš.

BRASLAV: Da, znam.

HAJNC: E, ali to nije pravi razlog. Ono što našu civilizaciju brine je to što postoje neke bande

hajduka koje mogu ozbiljno da ugroze naše interese.

BRASLAV: Šačica idiota koji napadaju karavane s marendom jer su im pacovi dosadili.

HAJNC: Zanimljivo. A ja sam čuo da ti hajduci imaju naselja, gradove čak, gore u brdima.

Da ne priznaju našu vlast. Imaju svoje poglavice.

BRASLAV: I svoja plemena koja se međusobno ubijaju. To nije nešto zbog čega bih se

brinuo. Oni će se pobrinuti za sebe.

HAJNC: Da, Brale, možda je tako. A možda tebe mrzi da digneš svoje masno dupe i počastiš

ih lepom kaznenom ekspedicijom.

Pag

e87

BRASLAV: Moje dupe je samo jedno. Baš kao i glava.

HAJNC: Bojiš se?

BRASLAV: Ne, samo ne vidim zašto bih baš ja rizikovao.

HAJNC: Zbog Depoa osam i devet koje bi ti predali na upravu?

BRASLAV: Još govana, još đubreta, još odgovornosti.

HAJNC: I još vina. I novca. I žena. Brale, ja nisam kriv što ste vi, s ovih prostora, poludeli pa

smo morali da podignemo zid I zaštitimo civilizaciju.

BRASLAV: Heheh, demokratiju.

HAJNC: Sećaš se toga? Neuspeo eksperiment. Sreća pa je većina Evropljana shvatila da je

kapitalistički totalitarizam pravo rešenje.

BRASLAV:Oni koje niste pobili.

HAJNC: Prebacuješ nam?

BRASLAV: Ne, ni najmanje. Ja vam se divim kako ste uspeli u tome.

HAJNC: Pa, mi smo uspeli u tome jer su Evropljani, naročito oni sa Zapada, ljudi zakona.

Oni su mirno protestvovali, pisali peticije protiv rasizma, okupljali se, štrajkovali a za to

vreme smo mi ubijali, hapsili. Nikad im nije palo na pamet da se dignu na oružje. Zamisli! A

zašto?

BRASLAV: Jer su ljudi zakona.

HAJNC: Tačno! A vi niste. Simbol vaših krajeva je crnomanjasti brkajlija s puškom u jednoj i

flašom rakije u drugoj ruci. Jednom rečju nevolja. Još preciznije: nevolja u rejonu Depoa 5 jer

samo još kod tebe postoje hajduci. Nigde drugde.

BRASLAV: A 48?

HAJNC: Uništili su odrede Nikole Skobaljića i Novaka Grebostreka. Grebostreku i

Skobaljiću su glave nabili na kolac. Preživele su pobili, povešali za muda i udarili na prcnju.

BRASLAV: Ufff, ta prcnja! Zadžebano, češnejši!

HAJNC: Zadžebano? Češnejši? Kojim jezikom ti govoriš?

BRASLAV: Svojim. Ovaj moderan jezik mi je dosadan i sveden pa ubacujem neke

prepotopske izraze da bih konverzaciju učinio zanimljivijom, habibi!

HAJNC: Nemoj ti meni, habibi! To vam je od migranata!

BRASLAV: A vas kao briga za migrante.

HAJNC: Ne,ni najmanje. Očekivali smo da ćete ih mirno primiti ali vi ste poludeli zaratili s

njima. Pa smo dobili Prvi migrantski rat. Pa su onda sklopili mir s vama i zaratili protiv novih

migranata, u savezu s vama. Pa ste se onda ponovo pomirli i zaratili s trećom turom migranata

pa se pomirili i s njima a onda ste opet poludeli i podelili svima neka staroslovenska,

crkvenjačka imena da se ne bi znalo ko je domorodac a ko stranac. I pritom ste izmislili neku

religiju kojoj niko živi ne može da odredi gde počinje a gde se završava.

Braslav izvodi niz komplikovanih pokreta koji su spoj krštenja, metanisanja, klanjanja i

puckanja prstima

Pag

e88

BRASLAV: Nek je Svjatovid s tobom, evo, ovoga mi krsta i Jahvea ja, Alaha mi, ne znam o

čemu zboriš.

HAJNC: E, o tome pričam. Vi ste prokleti Dungervolk i za bolje od spaljivanja i

pohranjivanja naših govana i niste. Naša carica je htela da vas sve pobijemo ali ja nisam dao.

BRASLAV: Pametna odluka.

HAJNC: Nisam siguran. Rekao sam joj: Your Grace, tu I tamo ovi prostori daju nekog ko

može poslužiti interesima Imperije. Znam da imate samo 107 godina ali, setite se našeg prvog

upravnika, u ono vreme kad je postojao samo jedan, veliki depo. Kakav je to čovek bio! Mag

politike! Mag! On je prvi uveo gigantske spalionice, prodao nam vodu za nepristojno male

pare. Otuđio državno zemljište i dao Arapima. Najplodniju zemlju prodao za kikiriki.

Betonirao je sve. Apsolutno sve. I pašnjake je zabetonirao. Beton, beton, samo beton…

Podigao je 349809 fontana. Skresao plate. I penzije. Otpuštao s posla en masse. Uveo

prolsku nadnicu. Narod mu nije ni a rekao. Triput su glasali za njega. Ukinuo je slobodne

medije, zaveo diktaturu, obesmislio sve u šta su ljudi verovali. Apsolutno sve! Samo je on

imao smisla i samo je on radio i patio i ljudi su mu verovali.

BRASLAV: Da, sećam ga se. Nažalost, ne prave više takve. Polomili su kalup. Znaš, ja sam

počeo svoju političku karijeru kod njega.

HAJNC: Zbilja?

BRASLAV: Isprva sam, kao student prava a bio sam najbolji u generaciji I to na državnom

fakultetu, moliću lepo) pisao neke komentare na internet, radio naporno po 25 sati dnevno,

živeo na sendvičima…

HAJNC: Da, da, to je zanimljivo ali apsolutno dosadno. Prijatelju, došao sam ovde s jasnom

porukom from Her Grace: ili ćeš za nedelju dana pobiti hajduke ili ću ja pritisnuti ovo zeleno

dugmence oko vrata.

BRASLAV: I? Šta onda?

HAJNC: Onda će doleteti dronovi naoružani laserima i razduvati i tebe i tvoj smrdljivi depo

u tri pizde materine.

BRASLAV: Ma neeeće valjda?

HAJNC: Oće, oće.

BRASLAV: Čekaj malo.

HAJNC: Ne, čekaj ti. Her Grace je htela da izvedemo Blitzkrieg i sravnimo vas sa zemljom.

Nema jednog depoa ali imamo još 51 na raspolaganju.

BRASLAV: Postaraću se.

HAJNC: Bolje bi bilo, hababy.

BRASLAV: Kako?

HAJNC: Hababy, spojio sam habibi i baby.

BRASLAV: Jok. Ne zvuči dobro.

HAJNC: Vaš smisao za humor je ravan Pengovim mudima. Nepostojeći.

BRASLAV: Hajnc, zar sam to dočekao? Da me Švaba uči duhovitosti? O, Tautatise, uzmi me

sad!

Pag

e89

Hajnc zgrabi ogrlicu

HAJNC: Brale, reci još jednu reč protiv mene i mog naroda i ja ću pozvati dronove. Jebe mi

se što ću i ja poginuti. Pizdo! Trebao bi da mi ljubiš guzicu što sam te spasio.

BRASLAV: Ne bi mi bilo prvi put.

HAJNC: Ljubljenje guzice? Ne ne bi. Ni bukvalno ni figurativno ali to nije poenta. Poenta je

da mi je muka od ovog posranog mesta, od lošeg posla kojiu radim. Treba sam da odem u

Južnu Afriku, otvorim rudnik dijamanata i uživam u plodovima obnovljenog aparthejda. Ali

ne! Dobio sam posao u ovoj bednoj zapizdini. To je gore od smrti!

BRASLAV: Hababy, polako. Sve je u redu. Pobiću ajduke. Za 48 sati ćeš dobiti glavu

strašnog harambaše Džibidžajkića na srebrnom tanjiru. Veruj mi, držim stvari pod kontrolom.

RELJA(off): Prokletnici! Izrodi! Došao je Strašni sud! Gnev naroda će se sručiti na vas kao

ognjena kiša!

HAJNC: Pod kontrolom, a?

BRASLAV: Neki ludak od juče.

RELJA(Off): On se izdaje za pastira a vodi vas u klanicu kao poslušne dvoglave ovce.

BRASLAV: Dementni stočar. To je njegov stil. Chobanismo. On misli da to nije profesija već

način života.

HAJNC: Ne brabonjaj. Voleo bih da upoznam tog umišljenog mesiju.

RELJA(off): Sravnićemo vaš Vavilon i na njegovom mestu podići rajski vrt socijalne pravde.

Hleb, jednakost, sloboda!

BRASLAV: Kriči kano banshee stara, amadan nijedan!

HAJNC: Amadan? Ne zvuči mi uopšte ludo. Naprotiv.

BRASLAV: Oket. Lud ili ne, on nije ništa što ne mogu srediti za pet minuta. Idemo.

Pokazuje mu prema vratima. Odlaze. Mrak

4.

Ispred kapije Depoa 5. Relja, još ružniji i iscepaniji, polugo, stojii uperuje prstom u pravcu

kapije.

RELJA: Prokletnici! Zlotvori! Slugeranje carstva! Da, to su vaši gospodari! Nude vam viziju

saveza rada i kapitala- saveza leđa i korbača! Proli, u vama je nada! Dignite se na bunu!

Oborite vaše tlačitelje tako što ćete, kao vaši slavni preci pre tačno jednog veka, udariti na silu

koju svet nikad nije video! Borićete se, rizikovaćete živote, pašće krv! Ali, kao i vaši preci

pre vas, vi ćete pobediti!

Pag

e90

Dolaze Holovka, Braslav, satrapi Voja i Velja, David i Hrista. Voja drži kofu u ruci

BRASLAV: Čujem, tražio si me, agitatore.

RELJA: Da, tražio sam tebe i tvoje. Odstupite s vlasti dok još ima vremena!

BRASLAV: ODSTUPIĆU! (tiše) Ako to narod želi. Davide.

David priđe Relji i udari mu šamar od kojeg se ovaj skljoka na zemlju

RELJA: Ruka ti se osušila, Judo!

DAVID: Ne, neće. A neće ni noga.

David ga šutne. Vrati se na svoje mesto

BRASLAV: Da čujemo glas žena.

Hrista dođe do Relje i pljune ga

HRISTA: PIZDO!IZDAJICE!

RELJA: To trebam ja tebi da kažem.

Ona ga šutne dvaput. Relja se previja od bolova

HAJNC: A sad ga skenjajte.

BRASLAV: Nema potrebe. On je nebitan. Poslaću kaznenu ekspediciju da pobije hajduke. Na

ovog idiota ne treba trošiti snagu.

HAJNC: I, šta sad?

BRASLAV: Videćeš, hababy. Vojo.

Voja dolazi s kofom u rukama do Relje. Poliva ga. Iz kofe ispadaju govna. Svi we smeju

BRASLAV: Da sam ga ubio ko psa on bi zap role postao svetac. Ovako je samo jedan mali

mamac za muve. Paj sad.

Braslav prilazi Relji i pokazuje prstom na njega

BRASLAV: Narode Depoa 5! POGLEDAJ GA! Bedan, kržljav, smrdljiv! Balavander jedan!

On da vas vodi? On da bude vasa snaga i vaš mozak? Neće moći!

NAROD(off): Neeee.

BRASLAV: Šta kažete? Šta da mu radim?

NAROD (off): Proteraj ga! Govnjivom motkom u guzicu!

Braslav diže ruke. Narod se utišava

BRASLAV: Dosta je bilo govana za danas. Nek ide kuda mu je volja. Ja sam danas pokazao

milost što ga nisam ubio. Ali, pređe li naš prag sledeći put- udarićemo ga na prcnju!

Pag

e91

NAROD (off): Prcnja! Prcnja! Prcnja!

BRASLAV: Jesi li čuo?

RELJA: Jesam.

BRASLAV: Dobro. A sad odjebi, revolucijo.

Relja ustaje i odvlači se. Braslav udari dlanom o dlan

BRASLAV: Eto, problem rešen.

HAJNC: ja mislim da je samo stvoren još jedan.

BRASLAV: otkud to?

HAJNC: Ovaj momak neće odustati.

BRASLAV: Pa?

HAJNC: Moja pretpostavka je da će otići do hajduka i reći im da dolazite po njih.

BRASLAV: Pa šta? To će ih samo zastrašiti i razbežaće se pre nego što stignem do njih.

HAJNC: Previše si samouveren.

BRASLAV: Samo realan. Nego, jesi li se upoznao sa Hristom?

Braslav zgrabi Hristu i primakne je Hajncu.

HAJNC: Mhmmm, nisam imao to zadovoljstvo. Enchante, mademoiselle Prolleusse!

BRASLAV: Tvoja je večeras. Davide, jel si dobro?

DAVID: Da, gospodaru.

BRASLAV: Nešto si mi smrknut.

DAVID: Smrad mi smeta.

BRASLAV: Nadam se da ti ne smeta krv jer prekosutra idemo na hajduke.

DAVID: Ne, krv mi ne smeta.

BRASLAV: To mi reci. Idemo u trpezariju da se radujemo uz vino.

VELJA: Dok se ekselencija raduje s tvojom ženom.

Svi se smeju osim Davida i Hriste. Mrak

.

Pag

e92

5.

U hladu drveta, negde u stoletnoj šumi. Pod jelom leže Ančica Hajdučica i Džibidžajkić

harambaša. Piju rakiju i kuliraju posle seksa. Raskopčani su, raspištoljeni ali relativno

pristojni.

HARAMBAŠA: Oj, Ančice moja hajdučice, zlatne su ti usne i ručice.

ANČICA: Harambašo jel to zboriš jer se s mojom mačkicom boriš?

HARAMBAŠA: Ančice, pogan ti je jezik! Kako možeš da ljubiš oca tim usnama?

ANČICA: Ne ljubim ga. Ne više.

HARAMBAŠA: Izvini, zaboravih.

ANČICA: Poslednji put sam ga poljubila u hladno čelo kad mi je bilo šestnest.

HARAMBAŠA: Izvini još jednom.

ANČICA: Šta mi se izvinjavaš? Pa ja sam ga i ubila.

HARAMBAŠA: A, da. Tako smo se i upoznali. Bio je čuvar Depoa 49, jel tako?

ANČICA: A ja sam bila njegovo kopile.

HARAMBAŠA: Lepo sam ti rekao da izabereš stranu.

ANČICA: I ja sam izabrala.

HARAMBAŠA: Dobro si izabrala.

Ljube se: Ančica se nasmeje

HARAMBAŠA: Šta ti bi?

ANČICA: Ko bi rekao da ljubim magacionera.

HARAMBAŠA: Po stoti put ti kažem: ja nisam magacioner. Ja sam hajdučki harambaša!

ANČICA: Izvini ali, u prethodnom životu si bio magacioner.

HARAMBAŠA: Nisam.Trgovao sam svinjskim polutkama.

ANČICA: Svejedno.

HARAMBAŠA: Nije svejedno.

ANČICA: Svejedno je jer si sad najveći harambaša od svih.

HARAMBAŠA: Jedini preživeli od svih.

ANČICA: I zato najveći.

HARAMBAŠA: Po svakom pitanju.

Pag

e93

ANČICA: Baš zato. I koga briga ako si nekad bio jajara koja se bavila švercom.

Harambaša potegne jatagan i gurne ga Ančici pod grlo

HARAMBAŠA: ja sam častan čovek. Taj, koji je bio magacioner i švercer je Džibi Džajkić a

ja sam Džibidžajkić i zovem se Stanko. To uopšte nije isto. Jel to jasno?

ANČICA: Da. Jasno je.

HARAMBAŠA: I što si sad potegla to sa tim Džibijem Džajkićem? Volimo se celo prepodne,

doživela si četiri vrhunca i još me zavitlavaš a do maločas si mešala ko vučica.

ANČICA: Izvini, Džibi, ovaj Stanko, mislim da sam popila malo više rakije.

HARAMBAŠA: Da znaš da jesi. Nema više panjevače za tebe.

Harambaša joj uzima rakiju, zašrafi čep i baci je sa strane.

HARAMBAŠA: A sad da mi pevaš, evo, tu da mi pevaš. Dušu da iskupiš, telo da otkriješ.

ANČICA: Ala smo nadahnuti.

HARAMBAŠA: Uvek postanem sentimentalan posle dobre jebačine.

Ančica ustaje i peva

ANČICA:

Harambašo Stanko

Srce naše jarko

Takvog majka

Rodila još nije

Od Srbije

Do Sirije

HARAMBAŠA: E, tako te volim. Pevaj epski, da me narod pamti. I pokaži sisu.

ANČICA:

On nosi dimiskije

I čuture od rakije

Boj se bije

Sred regije

Harambašo Stanko

Pag

e94

naše Sunce žarko!

HARAMBAŠA: A sad sisa.

Ančica mu pokaže sisu. U tom trenutku na scenu dolaze Nikola Altomanović i Relja. Nikola

ga gura puškom. Ančica podvrisne i hitro nabaci košlju koju je skinula.

HARAMBAŠA: Šta mi prekidaš inspiraciju, Sunce ti jebem?

NIKOLA: Izvini, harambašo al ja sam mor’o.

HARAMBAŠA: Mora samo da se pandrkne, Nikola, a tebe je baš uhvatio neizdrž za smrću.

NIKOLA: Polako, harambašo. Uvatio sam ovog tvora kako nam se smuca oko logora.

ANČICA: Što si ga dovukao da nam zagađuje vazduh, Altomanoviću? Trebao si odmah da ga

overiš.

NIKOLA: A, ne mogu ja to tako. Ja volim onako na finjaka, natenane. Prvo da se malkice

muči pa onda. Oslepim ga, pa mu spalim bradavice, pa šivaća igla u jezik…Milina!

ANČICA: Na smrt! Na smrt!

HARAMBAŠA: Obustavi napad, Ančice. A i ti Nikola, šta mračiš ko Hanibal Lektor? Ajde

prvo da vidimo šta oće pa onda da ga likvidiramo. Ti, pacolino, pričaj.

Nema scena: Relja priča a Nikola, Ančica i Stojan se smeju i čude na smenu. Off:

instrumental , miks: električne gusle plus tehno semplovi

HARAMBAŠA: Znači, tako i tako.

RELJA: Tako i tako.

ANČICA: A da mi njega ipak ubijemo.

HARAMBAŠA: Jok. Ajde da lepo, pošteno, demokratski, glasamo.Ko je za to da ga ubijemo?

ANČICA: Ja.

NIKOLA: ja.

HARAMBAŠA: E, ja nisam za a vredim za trojicu. Znači 3:2. Znači smrdljevak živi.

ANČICA: Jaka demokratija.

HARAMBAŠA: Hajdučka. Nego, Relja, šta ti misliš, kako da se izvučemo iz ove frtutme?

ANČICA: Izručimo ga gospodaru Depoa 5 i gotova stvar.

NIKOLA: E, to je vala dobra ideja. A pre toga- konjima na repove.

HARAMBAŠA: Jel slušate vi ljudi? Oni dolaze po nas. Reljo-Seljo, imaš li neki predlog?

Pag

e95

RELJA: Danas su me proterali a vi ste me uhvatili istog dana. To vam daje prednost.

ANČICA: Ne razumem.

RELJA: Nemojte čekati da oni dođu po vas. Idite po njih.

HARAMBAŠA: To je potpuno sumanuto!

RELJA: I baš zato to neće očekivati.

ANČICA: A kad bi ti napao?

RELJA: Večeras. Noćni napad.

HARAMBAŠA: Čekaj, bre, Krilatiću! Tek si došao ovde a želiš da komanduješ mojim

hajducima.

RELJA: Ne želim. Samo dajem ideju.

NIKOLA: Ideju? Mi da izletimo na čistinu, da jurišamo na mitraljeska gnezda a ti da smišljaš

ideje? Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti! Kad smo kod toga patentirao sam novu metodu

mučenja…

HARAMBAŠA: U pravu si Nikola. Ako izuzmemo sadistički deo. Krilatiću, ja ne vidim

kakvu korist imam od toga.

RELJA: Slavu. Besmrtnu. Postaćeš ikona borbe za nezavisnost.

HARAMBAŠA: Slabo ti ja te crkvene stvari. Ja sam pre svega biznismen.

ANČICA: Džibi Džajkić.

RELJA: Ona jajara?

HARAMBAŠA: Ja NISAM ona jajara. Ja se prezivam Džibidžajkić a to je potpuno druga

dimenzija u odnosu na Džibija Džajkića.

RELJA: Izvinite, pobrkao sam vas s nekim.

HARAMBAŠA: Jesi. A sad tutanj odavde. Nikola, Ančice, zovite momke. Idemo u planine.

RELJA: Ne, ne možete.

ANČICA: Ne? A zbog čega?

RELJA: Jer ste vi poslednja iskra slobode. Vi ste poslednja nada ovog porobljenog naroda.

HARAMBAŠA: Ako smo mi poslednja nada ovog naroda onda bi im najbolje bilo da se svi

kolektivno nabiju na veliki nepodmazani kurac. Ančice, Nikola…

RELJA: Harambašo, zaboravio si blago. Mašine, kola, benzin, municija, marenda… Sve će to

biti tvoje. Ti si čovek biznismen, ti razumeš to.

HARAMBAŠA: Da, razumem.

ANČICA: Stanko.

HARAMBAŠA: Ček malo. Da čujemo još.

Pag

e96

RELJA: Znam kako da osvojimo Depo 5.

ANČICA: Ne slušaj ga. On laže.

HARAMBAŠA: Do sad je fino lagao. Ajde, gukni golube da ti vidim zube.

RELJA: Golubovi nemaju zube.

HARAMBAŠA: Stvarno? Nisam znao. Reci brzo i kratko šta imaš da ti ne presudi jatagan.

RELJA: Glavni problem je kako da priđemo kapiji a ne kako da je razvalimo. Jel tako?

ANČICA: Da, tako je.

RELJA: Dinamita imate?

HARAMBAŠA: Možemo pola Balkana da rasturimo. Našao sam u nekom starom vojnom

skladištu. Rezerve iz devedeset i prve.

ANČICA: Misliš, ja sam našla.

HARAMBAŠA: Harambašina je poslednja. Jel tako Nikola?

NIKOLA: Jakako. Tako il nikako.

HARAMBAŠA: Onda sam ja našao. Nastavi.

RELJA: Depo je okružen grobljem vojnih vozila. Armiranih vozila. Dovoljno je da skinete u

toku noći nekoliko tih neprobojnih ploča s vozila i krenete na depo koristeći ih kao štit. Meci

će se odbijati od njih, vi ćete stići do kapije, dići je u vazduh a onda je Depo 5 vaš.

Pauza

HARAMBAŠA: Hmm. Dobar plan. Samo, nećemo mi ništa. Ti ćeš.

NIKOLA: Nemoj, harambašo. On želi da nas odvede u zamku.

ANČICA: Samo reci i Mitrova danka videti neće. Hoćeš li da ga upucam u srce

kao poreznika Petkovića ili u stomak kao mog ćaleta?

HARAMBAŠA: Nećeš. Ali, ako pokuša nešto sumnjivo-ubij ga na licu mesta.

NIKOLA: Ja bi njega, da ima vremena, odrao ko jelena. I posle bi ga krstio Bambi.

HARAMBAŠA: E, baš lepo, Altomane, jer ćete ti i Ančica krenuti sa Reljom.

NIKOLA: Kako?

Harambaša uzima sablju i crta mapu na zemlji

HARAMBAŠA: Ovo je Depo 5. To vam je kapija. Vas troje i još pet momaka koje ću ja

odabrati ćete krenuti usred mrkle noći na kapiju. Bacićete dinamit. Za to vreme ćemo moji

momci i ja, ovde i ovde, pucati iz šume na Depo i pokrivati vaš juriš.

ANČICA: Nikola, kako si ono rekao? Lako je tuđim kurcem…

NIKOLA: Gloginje mlatiti.

Harambaša zgrabi Ančicu i Nikolu svojim snažnim rukama

Pag

e97

HARAMBAŠA: Jesmo li ajduci il nismo?A? A šta mi radimo? Grabimo šta nam treba. Ti,

Nikola, oćeš da mučiš sve što je rodila majka? Eno ti ratnih zarobljenika. Udri ih na prcnju,

zabole me.

NIKOLA: Prcnju? Uff, ja jesam sadista al nisam toliki.

HARAMBAŠA: Ti, Ančice, uzmi neki opasni motocikl. Znam da ih par satrapa vozi. Izaberi

najbolji. A, šta kažeš?

ANČICA: Samo ako ima i odgovarajući šlem. Meni je bezbednost u saobraćaju svetinja.

HARAMBAŠA: A ti, momak, šta bi ti?

RELJA: Slobodu. Socijalnu pravdu.

Pauza

HARAMBAŠA: Okej, može i to.

RELJA: Konačno! Ostvaruje se san o slobodi progonjenog plemena. Ponovo ćemo živeti u

starim gradovima i selima, ponovo će se jedan barjak slobodne regije zavijoriti…

HARAMBAŠA: Relja, ovo je biznis a ne politika. A sad poteci dole u potok da se istuširaš.

RELJA: Razumem, harambašo!

Relja, sav srećan, odlazi. Hajduci gledaju za njim

HARAMBAŠA: Neće taj doživeti sledeće jutro.

ANČICA: Neće.

NIKOLA: Jok, more.

Mrak

.

.

6.

Soba Holovkina. Hrista je na kolenima. Holovka je pripit i ima nadmoćno držanje. Na podu je

trožilni bić

HRISTA: Molim vas, gospodine oficire.

HAJNC: Nema milosti za vas, bagru balkansku.

HRISTA:Molim vas, uradiću sve što mi kažete.

HAJNC: nein! Spaliću vaše selo do temelja. Streljaću vas sve! Alles! Schissen!

HRISTA: Zašto, pobogu?

HAJNC: Knedige frau Bauerein, das ist ordnung. Sto za jednoga.

Pag

e98

HRISTA: Nemojte molim vas. Izgibosmo ki Mančester!

HAJNC: Ne bi promenili moje mišljenje pa čak i da me uhvatite za moj pozamantni bavarski

klobas.

HRISTA: Ovako?

HAJNC: Recimo.

HRISTA: Ne pali?

HAJNC: Ne.

Pauza

HAJNC: Ovo je dosta loše. Zapravo, nepodnošljivo.

HRISTA: Ne razumem.

HAJNC: Ja sam nemački SS oficir u Srbiji. Godina je 1941. Treba da sravnim selo u

Zapadnoj Srbiji.

HRISTA: Da?

HAJNC: A ti mi usred priče, s moravskim akcentom, tražiš da vas ne pobijem jer ”izigiboste

ki Mančester”? I dementna kišna glista zna da je fudbalska ekipa Mančestera stradala

pedesetih godina prošlog veka pred meč s Partizanom. Desetak godina po završetku Drugog

svetskog rata. Kakav si ti to prosvetni radnik?

HRISTA: Najbolji.

HAJNC: Dakle, onaj koji nema pojma i ne uči decu ničemu?

HRISTA: Da.

HAJNC: ko kresne učiteljicu neka lupi reckicu. Meni se čini da to neće biti slučaj.

HRISTA: SA zašto ti se to ne čini, her kapitan?

HAJNC: Dosta! Ja sam obertsturmbahnfuhrer! To pod jedan. Pod dva- seksi si koliko Her

Grace Imperatorka u njenoj stošestoj godini, gola i smrznuta u centralnom Grenlandu.

HRISTA: Možda problem nije do mene.

HAJNC: Hahah. Kravo jedna. Naravno da je problem u tebi. Ja sam najtvrđi igrač severne

hemisfere ali ti nisi dorasla meni ni ovolicno. Nemaš maštu.

HRISTA: Da, verovatno.

HAJNC: Ti si ništa. Ti si nula. Ti si opozit materiji. Ti si balegarka koja živi u neprovetrenim

balkanskim Augijevim štalama. Ti si slovensko-tursko-cigarsko-balkansko- sirijska mešavina.

Šporka raca!

HRISTA: Ne razumem o čemu pričaš ali se slažem.

HAJNC: Ti si bedna drolja.

Pag

e99

HRISTA: To razumem.

HAJNC: Jedan od vaših najpametnijih pisaca je nazvao vaše pleme parčetom kravlje balege.

Kakvi ste vi ako to govore najbolji među vama, a? O vama i sebi samima.

HRISTA: Ne znam.

HAJNC: Imate li vi imalo samopoštovanja, slugeranjska podraso? A?

HRISTA:Jel te to pali?

HAJNC: Ne. Ovo nije igrica. Sad govorim ono što zaista mislim. Gde god sam se ojavio

nailazio sam na idiote koji vladaju zaluđenim masama. I klimaju glavudžama, kao oni kičasti

plastični kučići u kolima. Ne slušaju. Samo klimaju. I izvršavaju. Kažu da je istorija koja se

ponavlja farsa. 1941, 2041, 2241, to je sve isto kod vas. Farsično! Vi ste farsa, parodija na

ljudski rod. Smrdljivi, pretvorni, prodali bi rođenu mater za sekund vlasti. Sad, da mogu,

pobio bih vas sve.

HRISTA: Pa hajde, ubij me već jednom!

Hrista počne da plače. Trese se

HAJNC: Misliš da neću?

HRISTA: Ako te to pali.

Hajnc zaurla

HAJNC: Aaaaaaaaa! To su lažne suze!

HRISTA:Da. Više ne znam ni da plačem kako valja.

HAJNC: Eto, to je to. O tome pruičam! Bagro vašljiva! Crnomanjasti gnomi špicastih glava.

Lepo vas je opisao onaj vaš Starčević . Bez srama. Bez gađenja. Bez stava. Stalno glumite jer,

ako bi stali, otkrili bi da ste bez srca.

HRISTA: Ne znaš o čemu pričaš. Mi imamo dušu! Vi na Zapadu je nemate.

HAJNC: Hahaha, da, tako je. Široka slovenska duša na koju se ja pišam u širokim mlazovima.

Kad sjebete sve oko sebe vi se uhvatite za svoje osteljive dušice. Pa, da ti otvorim oči, kujo:

Čovek koji stalno ponavlja da ima dušu nema ništa u grudima.

HRISTA: A vi imate?

HAJNC: Imamo. I okajavamo. I trpimo. Primamo pokoru svakog dana. Jer znamo da je Pakao

blizu a Božja ruka uvek visi u zraku. Samo to, visi. Da li će se spustiti ka nama i uzvisiti nas?

E, to je drugo pitanje.

Hajnc podiže ruku ka tavanici i iščekuje.

HAJNC: Tu sam. Reci mi. Gloria in te nomine. Liberate nos ex inferis.

HRISTA: Ludak.

Hajnc uzima bič s poda.

HAJNC: Ludak? Hoćeš da te išibam ko psa?

Pag

e10

0

HRISTA: Ako te to pali.

Hajnc zastane. Gleda je izbezumljeno a zatim počne da se udara biem po leđima. Hrista vrišti

HAJNC: Flagelanti, tako su ih zvali. Auto da fe. Pokora. Svi na Zapadu znaju. Svako mora, na

neki način, da počini auto da fe. Čak je i onaj Igi Pop sekao sebe žiletima na koncertima jer je

verovao da mora da plati za grehe koje je počinio.

HRISTA: Kako ide?

HAJNC: Ne ide.

HRISTA: Možda, ako bih ja preuzela.

HAJNC: Zašto da ne?

Hrista uzima bič i počne da udara Hajnca po leđima. Krvnički

HRISTA: Hoćeš još? A? Još? Jel ti ovo prija, đubre švapsko?

HAJNC: Ne, ne, ne!

HRISTA: Jel te to pali?

HAJNC: Prestnai, molim te, prestani!

HRISTA: Jel te pali?

HAJNC: Sigurna reč. Safe word.

HRISTA: Nema sigurnosti.

Hajnc uspe da ustane i otme joj bič iz ruku. Gurne je na pod

HAJNC: Uživaš u ovome, a kurvo?

HRISTA: Ne samo

HAJNC: Samo sam mislila da te to pali. Dosta sranja!

U sobu ulazi David. Zausti da kaže nešto

HAJNC: Šta će ti tu koji schwanz?

DAVID: Hrista, da li si dobro?

HRISTA: Šta misliš?

HAJNC: Raus! Marš napolje!

DAVID: Ako je povredite.

HRISTA: Nemoj, Davide, molim te.

HAJNC: Šta ako je povredim? Šta ako je ubijem? Šta ćeš onda? A?

Hajnc se unosi Davidu u lice

Pag

e10

1

HAJNC: Moji preci su uživali u tome da ubijaju vaše pretke. Štaviše, bili su ponosni na to. Da

su običaji bili takvi kao u staroj Germaniji, moji preci bi ispred kuće, na kočevima, držali

glave vaših vojnika i govorili: “Bili su zveri ali su bili plemenite zveri. Opasne, graciozne.

Borili su se kao lavovi. Dostojni protivnici kojima ovako odajemo poštovanje”. Dođavola,

napunili bi ih vatom i preparirane držali u svojim kabinetima da su mogli! Naš feldmaršal

vam je podigao spomenik! A vi? Današnji vi? Siso!

DAVID: Hrista, idemo odavde.

HRISTA: Znaš da ne možemo.

DAVID: Zašto?

HRISTA: Ovo je jedini pošteni posao koji možemo da radimo. A i gladni smo.

HAJNC: Da, gladni ste. Isprepadani. Bez moralnog ili etičkog kompasa. Lako je nama. Mi

jednim pritiskom na dugme možemo da vas sve pobijemo a vi, vi morate da robujete. Ali, s

druge strane, mi nikad nismo robovali a vama je to tradicija.

DAVID: Dosta je bilo.

HAJNC: Ne, tek će da bude. Vidite, biti rob je poniženje. Ja sam se nadao , u ime sećanja na

naše slavne protivnike, da ćete se još jednom dići i ovaj put izginuti do poslednjeg i tako

slavno završiti svoju istoriju. Mi bi to uradili. Delom jer smo razmaženi a delom jer ne

možemo da podnesemo ni samu pomisao da nam neko izdaje naređenja.

DAVID: Hrista. Molim te.

HAJNC: Moliš? Uzmi je za ruku i odvuci među pacove. Mene udari. Ili ubij. Učini nešto. Ali,

ne. A znaš zašto? Jer svi znaju, poni proli napolju, I oni hajduci u šumi, svi znaju šta si ti.

DAVID: A šta sam to ja?

HAJNC: Ja sam ljubitelj vaše drevne klasične narodne muzike. Iskreni ljubitelj. Evo,

otpevaću nešto specijalno samo za vaše uši pa izvucite zaključak:

Iz majčinih ruku njega, oteo je zulumćar

Sada kune sudbu kletu što je posto janičar!

Eto šta si. A sad idi. Idi i kuni sudbu kletu.

HRISTA: Idi.

David se okrene. Odlazi

HAJNC: I usput, kad smo kod toga, svrati do Vojinih odaja. Izgleda da njegova žena ima

jedan od onih dana. Nego, gde smo ono stali? Hrista, sedni. Na pod. U turski sed. Hajde. Ti si

delom Turkinja i sigurno znaš kako tvoji Anadolci sede, zar ne?

Hrista sedne u turski sed. Hajnc sedne pored nje isupusti joj glavu u krilo

HAJNC: Mazi me. Po glavi. Tvoji prsti u mojoj kosi. Tako. Eto, sad smo ti i ja, draga,

klasična kompozicija. Pieta. Znaš li šta je pieta, draga?

HRISTA: Ne.

Pag

e10

2

HAJNC: Tako sam i mislio. Kao Hrist, Hrista, ja krvarim u tvom krilu. Ti si moja majka

Marija. Ležim u tvom krilu posle raspeća, mrtav.

HRISTA: NISAM TE SREĆE.

HAJNC: Ššš, ne kvari atmosferu. Samo maženje. Maženje i tišina.

Hrista ga miluje u tišini

HAJNC: Napaljen sam. Hajdemo.

Pucnjava pušaka i mitraljeza, off. Zavijanje sirena, off.

HAJNC: Šta je ovo?

HRISTA: Možda su hajduci?

HAJNC: Kako? Sjajno! Konačno se nešto događa! Tvoji zemljaci Hrista, konačno su se digli

na ustanak! I to u julu 2041. Tradicija je čudo.

Hajnc ustaje, ozaren. Namešta nabore na svom odelu

HAJNC: Nisam se ovako dobro osećao od onih davnih dana kad smo Poljake proterali iz

Berlina. Idemo do gospodara Klonimirovića. Nadam se da ima koju pušku viška.

Snažna detonacija ga obori na pod. Urlici ranjenih i pucnjava, off. Trupkanje vojničkih

cokula, off. U sobu utrči David

DAVID: Hajduci su digli kapiju u vazduh! Moraćemo da bežimo na unutrašnji bedem! Brzo!

HAJNC: Hahaha, sjajno! Stvari konačno postaju zabavne! Povedi nas prema unutrašnjem

bedemu, vrli janičaru!

Odlaze. Mrak

.

.

7.

.

Depo 5. Nedaleko od unutrašnjeg bedema. Prevrnuti sto je improvizovana barikada.

Pucnjava, off. Iza prevrnutog stola leži Relja. Ranjen je u nogu Ančica ga previja. On steže

pušku dok ona, sa šmajserom prebačenim preko ramena, zavija njegovu ranu

RELJA: Jooj, umirem.

ANČICA: Ne brabonjaj, to je samo površinska rana.

RELJA: To ti kažeš.

ANČICA: Ogrebao te metak po cevanici. Nije strašno.

Pag

e10

3

RELJA: Jesi li sigurna?

ANČICA: Naprevijala sam se hajduka, veruj mi. Ovo je ništa.

RELJA: Hteo sam da prolijem krv za revoluciju ali nisam znao da ovako boli.

ANČICA: Hoćeš da se vratimo nazad?

RELJA: I da hoću ne mogu. Prikovani smo ovde.

ANČICA: Ne kmezi. Sad će pojačanje.

Pritrčava im Nikola, s puškom u ruci i krvavim nože u zubima. Hvata zaklon.

ANČICA: Šta je, već si uspeo da zakolješ nekog?

Nikola ispljune nož

NIKOLA: Ma jok, pofeko fam jevik.

RELJA: Gde je pojačanje?

NIKOLA: Nema ga.

ANČICA: Kako nema?

NIKOLA: Oni nafi pufaju iv fume ali fe ne primifu.

RELJA: Šta kaže ovaj?

ANČICA: Harambaša je još u šumi.

RELJA: A naš kurac u gloginjama. Divno.

ANČICA: Moramo da uđemo unutra i pobijemo sve satrape sami.

RELJA: Kako ćemo? Ima samo jedan prolaz. Ona kapijica tamo.

ANČICA: Onda nemamo mnogo šanse. Pobiće nas ako izađemo odavde.

RELJA: A ako izvedemo nagli juriš.

ANČICA: S kim? Pored nas su ostali još samo Josa i Milisav.

RELJA: Petoro nas ima.

ANČICA: A onu kapiju može da brani samo jedan čovek. Više im i ne treba. Taj jedan čovek

će da nas sve poskida ako samo mrdnemo odavde.

RELJA: Pobiće nas i ako ostanemo ovde. Moramo da krenemo.

NIKOLA: Flavem fe.

ANČICA: Ne. Sačekajte malo. Stići će pojačanje.

RELJA: Jesi li sigurna? Ako nisu stigli do sada…

ANČICA: A šta bi ti? Da se predaš?

Pag

e10

4

NIKOLA: Nema fanfe da fe predamo. Onaj gofpodar je gori pfihopata od mene. Pre bih fe

ubio.

RELJA: Mrtvi ćemo biti i ovako i onako.

ANČICA: Nećemo. Ajde, Relja, ti si školovan čovek. Smisli nešto.

RELJA: Ništa mi ne pada na pamet.

ANČICA: Daću ti pičke ako osvojimo depo.

RELJA: Onda bi bolje bilo da počnem da mozgam.

Mrak

.

.

8.

.

Kapija unutrašnjeg bedema Depoa 5. Vrata su poluotškrinuta. Pored vrata stoji David s

puškom u ruci. Iza njega je Hrista s pištoljem. Sporadična pucnjava, off.

HRISTA: Jesu li tu?

DAVID: Aha. Živi i zdravi. Za sad.

HRISTA: Ima li ih?

DAVID: Nema. Nekolicina.

HRISTA: Nemaju šanse da pobede.

DAVID: Ne. Ukoliko ih mi ne pustimo.

HRISTA: Davide.

DAVID: Da?

HRISTA: Na čijoj smo mi strani?

DAVID: Na našoj. A naša strana je trenutno gospodareva strana.

HRISTA: Mislim da si dovoljno uradio za gospodara i njegove.

DAVID: Ne, nisam. A nisam ni za nas.

HRISTA: Oni student koje si otkucao, to je bilo dovoljno.

DAVID: Par klinaca koje su poslali u depo na prisilan rad?

HRISTA: Nisu ih poslali na prisilan rad.

DAVID: Pusti me da pucam, ženo.

HRISTA: I ti znaš šta je tada značilo prisilan rad.

Pag

e10

5

DAVID: Ne znam.

HRISTA: Znaš. Odveli su ih do prvog jendeka i gotovo.

DAVID: Ne mogu sad da mislim o tome.

HRISTA: A o meni? Jel možeš da misliš o meni?

DAVID: Ne mogu. Ne sad. Sad mislim o tome kako da nas izvučem iz govana.

HRISTA: Još imamo šansu da se izvučemo.

DAVID: Da, imamo. Tako što ću ja pobiti sve hajduke koji izađu iz zaklona.

HRISTA: Nećeš.

DAVID: A šta drugo da radim? Carstvo vlada. Depoi vladaju. Hajduci su propali. Neću valjda

pod stare dane u šumu?

HRISTA: Davide, ti nisi ubica.

DAVID: Nisam? Jesi li videla kako sam maločas upucao onog?

HRISTA: Mislim da si ga samo ranio. Eno ga iza stola, jauče.

DAVID: Trebalo je da mu prospem mozak.

HRISTA: Trebalo je da onom Hajncu prospeš mozak.

DAVID: Predstavniku Carstva? Jesi li ti normalna?

HRISTA: Davide, ako ova strana pobedi mi ćemo nastaviti da budemo robovi.

DAVID: Svako je rob na neki način.

HRISTA: Ali ne kao ja.

DAVID: O tome smo već pričali pre pet godina, sećaš se?

HRISTA: Da, ali ja više ne mogu Davide.

DAVID: Ako želiš da preživiš moraš.

Hrista repetira pištolj

HRISTA: Davide, spusti pušku.

David se okrene prema njoj

DAVID: Skloni to sranje, ludačo.

HRISTA: Sve sam smislila, ljubavi. Ne brini. Predaćemo im se. Bićemo heroji. Oni koji su im

pomogli da osvoje depo.

DAVID: Ne, bićemo izdajnici i udariće nas na prcnju.

HRISTA: Ja više ono ne mogu da radim.

DAVID: Neke stvari su obavezne. Moji poslovi. Tvoji poslovi. Znaš i sama.

Pag

e10

6

HRISTA: NE MOGU!

DAVID: Moraš.

HRISTA: Mora samo da se umre.

Hrista puca u Davida. On padne. Koprca se malo. Umre. Hrista pljune na njega. Priđe

vratima. Vadi iz džepa belu maramicu.

HRISTA: Ne pucajte! Predajem se! Ne pucajte!

Mrak

.

.

9.

.

Dvor Braslava Klonimirovića. Na zidu visi hajdučka zastava sa dvoglavom svinjom.Obe

svinjske glave su probušene strelama. Na podu, vezani, sede: Braslav, Hajnc, Velja i

Voja. Čuvaju ih Ančica i Nikola. Za stolom sede, kao sudije, Harambaša, Relja i Hrista

HARAMBAŠA: Otvaram zasedanje suda hajdučkoga.

RELJA: I narodnoga.

HARAMBAŠA: Ma, to je jedno te isto. Dakle: optuženi su ovde prisutni Braslav

Klonimirović, nazovi gospodar Depoa 5, njegovi satrapi Velja Mangulić i Voja Buklija. Suditi

se neće Hajncu Gibelini kako god…

HAJNC: Holovka.

HARAMBAŠA: Suditi se neće olovci.

HAJNC: Holovci.

RELJA: Za sad.

HARAMBAŠA: A?

RELJA: Neće mu se suditi za sad.

HARAMBAŠA: El se slažete s ovim?

ANČICA, NIKOLA i HRISTA: Da.

HARAMBAŠA: Doobro. Ajd da skratimo priču. Braslave, ustani. Zbog mučenja, pljačke,

ubistva, silovanja i drugih gadosti ti se osuđuješ na smrtnu kaznu a tvoji satrapi na doživotnu

robiju. Imaš li šta da kažeš?

Dug i preglasan prdež

Pag

e10

7

BRASLAV: Hahaha! Eto šta ja mislim o ovoj vašoj kazni. Prdim na nju! Da su mi ruke

slobodne skinuo bih pantalone i obilato defecirao po časnom sudu. Pišam se na vas i vašu

odluku. Vi ste nelegalni, nelegitimni, faktor nestabilnosti u regionu i politički idioti. Dražajši

moj harambašo, celuj mi buljo mojo balkansko. Veš il ne veš? A gosparu? No? Išempja si,

iksanu?

HARAMBAŠA: Šta ovaj mrsomudi?

BRASLAV: In the nutshell: Ja priznajem samo sud moje korporacije.

HAJNC: To je ta courage kojoj se divim. Impresivno si govorio, prijatelju. Iz dubine creva ali

impresivno.

BRASLAV: Fala. Ja ću da nam rezervišem sto čim stignem u pakao, važi?

HAJNC: Misliš da ću tako brzo za tobom?

BRASLAV: Hoćeš dok god je onaj mali jedan od sudija.

HAJNC: Ili ona kučka, hahaha!

HARAMBAŠA: Tišina u sudnici. Vreme je da sprovedemo pravdu. Ančice.

Ančica prilazi Voji i Velji i oslobađa ih. Daje im po pušku

BRASLAV: Čija keva veš mašinu?!

VOJA: Žao mi je, gospodaru ali to je bio uslov.

VELJA: Dobićemo doživotnu ako te macoknemo.

VOJA: Između tvoje bulje i naših biramo naše. Nema ljutiš.

BRASLAV: O, zaveži tu gubicu, ti guzice hemoroidna!

Voja ga udari kundakom. Odvode ga

BRASLAV(off, navijačke): Prodaaane pičke, jer vi ste prodane pičke!

Pucnjava, off. Hrista ustane od stola. Repetira pištolj. Ode za Vojom i Veljom. Dva pištoljska

pucnja, off. Vraća se za sto s pištoljem koji se dimi. Dune u pištolj i zadene ga za pojas

HRISTA: I, gde smo ono stali?

HARAMBAŠA: Misliš, pre nego što si pobila ljude osuđene na doživotnu kaznu?

ANČICA: Harambašo, oni nisu ljudi već satrapi.

RELJA: Tačno. A i mi smo gerila a gerila ne drži zarobljenike. Bar ne one osuđene na

doživotnu kaznu.

HARAMBAŠA: Mogli smo da ih zamenimo.

RELJA: Za šta? Dobro znaš da Carstvo ne pregovara s teroristima.

HARAMBAŠA: Hajnc, jel to tačno?

Pag

e10

8

HAJNC: To je uglavnom tačno ali u ovoj situaciji, per se, može se napraviti izuzetak. Ako bi

me oslobodili…

HARAMBAŠA: Ančice.

NIKOLA: Nefef faljda.

HARAMBAŠA: Ofu! Odvezuj to!

Oslobode ga. Hajnc gipkim korakom prilazi stolu i seda do Harambaše

HAJNC: Harambašo, ili, da budem precizan, gospodine Džibi Džajkiću…

HARAMBAŠA: Džibidžajkiću. To su mene pomešali.

HAJNC: Dobro, junače i dostojni protivniče. Ti si, kao i ja, poslovni čovek, kapitalista.

HARAMBAŠA: Da.

HAJNC: Pa, bilo bi lepo da pošalješ svoje saradnike napolje, da se mi, kao dva glavna igrača,

dogovorimo o budućnosti Depoa 5, hm?

RELJA: Ne dolazi u obzir.

NIKOLA: Ne.

ANČICA: Samo preko mene mrtve.

HRISTA: Misliš preko Hajnca mrtvog?

HARAMBAŠA: Žao mi je, ali, ko što vidiš, nadglasan sam. Ali, kao harambaša, insistiram da

barem saslušamo ovog čoveka.

Hajnc ga blagonaklono potapše po ramenu i ustane. Zauzima advokatsku pozu

HAJNC: Znate, hajduci moji, razmišljao sam dugo o vama. Vi ste trajna pojava na ovim

prostorima. Ne možete se iskoreniti. Ali, možete preuzeti određene prerogative vlasti i postati

koristan deo svetskog poretka. Čekajte da završim. Mislim na to da sam ja u mogućnosti da

vam dam sertifikat od Her Grace lično. Vi ćete, harambašo, postati gospodar a vaši hajduci

satrapi ovog istog Depoa 5. Imaćete apsolutnu slobodu da upravljate resursima, prolima i

svim ostalim što leti i gmiže kako god vama odgovara. Ne zanima nas da li ćete kao državno

uređenje imati lamaizam ili socijalizam, samo da obrađujete naše nusproizvode.

RELJA: Koji su hemijska i biološka govna.

HAJNC: Mi od vas očekujemo samo da potpišete dokument po kojem odustajete od ikakvih

pretenzija na severne, plodne oblasti.

HARAMBAŠA: Zanimljivo.

RELJA: I—i-mam primedbu jednu….

HARAMBAŠA: I-i-izvoli…

RELJA (krene da repuje):

Pag

e10

9

I-i-imam primedbu jednu i mnogo me boli

Kad mi ovaj Džibi kaže “Reljice izvoli”

Ja sam revolucionar, gerila sto posto

Litar krvi dole kod kapije mi osto

Ančica i Nikola “hvataju” njegov gruv i počinju da plešu

Dok je neko, tamo jedan neko

Ko mali zeka u šumici čeko

Da pet ljudi oslobodi

I još mu mečku rodi

U Maderfaking Depo Pet

Prikovani vatrom

S kurcom u glogu

Dok zeka radžu pije

Dok zeka radi drogu

I ne bi bilo ništa da ne bi Hriste

Ajduci krenuše depo da čiste

Tek kad smo na bedemu

Barjak istakli mi

Iz šume tad i zeka pohrli

Da dobije svoje parče

Al sad zeka plače

Krokodilske suzice

Iz debele guzice

Ajmo svi!

ANČICA, HRISTA I NIKOLA: Krokodilske suzice iz debele guzice.

RELJA:

Upoznaj novog gazdu

Isti je ko stari

Pag

e11

0

Harambaša Džibi

Za radnika ne mari

Al ustanak je kreno

I sve se brzo menja

I zato ću sada

Holovku da skenjam

Relja ustane od stola s naperenim pištoljem. Uperi ga u Hajncove grudi

HAJNC: Momče, mislim da nemaš pojma u kakvu nesreću uvaljuješ sebe i svoje saborce.

HARAMBAŠA: Relja, spusti oružje! To je naređenje! Ja kao tvoj harambaša.

ANČICA: Čiji? Harambaša si dok imaš petlju.

HARAMBAŠA: Nikola, prikolji to.

NIKOLA: Teraj fe u pivdu materinu, Vibi!

RELJA: Svima vam je jasno zašto ovo radim. Oni su verolomni i samoživi. Nikad nam neće

dati ni pet para.

HARAMBAŠA: Otkud ti to znaš?

RELJA: Hajnc, čuo sam da imaš lep glas. Otpevaj nam himnu Carstva.

Hajnc stavi ruku na srce

HAJNC:

We don’t give a fuck about anybody else,

Yeah we don’t give a fuck about anybody else

RELJA: I to su sve reči.

HAJNC: To su sve reči.

RELJA: Eto vidiš kako znam.

Relja upuca Hajnca. Hajnc pada na tle u samrtnom ropcu

HARAMBAŠA: Idiote, upucao si diplomatu. Jel znaš šta će sad biti?

RELJA: Znam. Sad dolazi do profilisanja. Il si s nama il si protiv nas.

HARAMBAŠA: Kako?

Pag

e11

1

RELJA: Sad nema nazad. Nema kompromisa. Nema odugovlačenja. Sad je ovaj depo u ratu s

Carstvom a sutra će nam se, kad čuju za ustanak i za to da smo ubili carskog emisara,

pridružiti potlačene mase iz drugih depoa. Dići ćemo opštenarodni ustanak i uzeti ono što je

naše.

HARAMABAŠA: To je samoubistvo.

RELJA: Niko nas ne bi shvatao ozbiljno kao hajduke ali nas sad, kao one koji imaju program

za oslobođenje naroda, kao one koji su spremni da se žrtvuju za opštu stvar, sad smo mi ono

što smo sve vreme trebali da budemo. Borci za slobodu!

ANČICA: Relja, dođi vamo da ti ispunim obećanje.

Ančica ga agreasivno ljubi. Nikola ga tapše po ramenu

NIKOLA: Divno govofif. Hja fam f tobom!

HARMABAŠA: Jel vi mislite o tome šta će biti sutra kad dođu carske trupe?

HRISTA: Carske trupe mogu da me poljube u dupe. Relja je moj novi harambaša. Sad i

zauvek!

ANČICA: Sad i zauvek!

Uzima Harambaši jatagan i diže ga iznad Reljine glave

ANČICA: Novi harambaša.

HRISTA: Novi harambaša!

NIKOLA: Nofi hafambava!

Ančica daje jatagan Relji i on ga diže visoko iznad glave. Harambaša se udalji od stola i

lagano, na vrhovima prstiju, šmugne

RELJA: Iskoristio bih ovu priliku da citiram našeg slavnog vođu:

Eto mene, eto vas! Rat Carstvu!

SVI(osim Harambaše): Rat Carstvu!

RELJA: A sad, nema vremena za čekanje. Gvožđe se kuje dok je vruće. Nikola, ne, bolje ti,

Ančice. Idi dole, izaberi tri pismena momka, daj im neku mehanizaciju i neka idu do depoa 6,

7, 8 da jave narodu da je izbio ustanak. Hristo, ti ćeš, kao učena žena, sastaviti proklamaciju

od ne više od deset rečenica, odštampati na printeru i podeliti materijal momcima koje je

odabrala Ančica. Nikola, ti ćeš postaviti momke na prilazima depou. Svi putevi moraju biti

blokirani barikadama. Jasno?

NIKOLA: Jasno.

RELJA: A što se tiče Džibija….Gde je nestao?

HAJNC: Khhh…hahaha! Pobegao je! A i vama bi bilo bolje!

Pag

e11

2

Hajnc zgrabi ogrlicu koja mu visi oko vrata i stisne smaragd

HAJNC: Dok kažete “kitnkez” ovde će se stvoriti laserski dronovi Carstva. Niko neće

preživeti čak ni vaš kukavni Harambaša. Najebali ste, hehehehe!

Umre. Brujanje dronova, off. Laserski zraci,off. Eksplozije, off. Snažne detonacije tresu

prostoriju. Svi padaju na pod. Mrak. Treska, puca tavanica. Jauci ljudi, off.

ANČICA: JA NISAM MRTVA.

RELJA: Ni ja. Ančice, u vezi s onom tvojom ponudom.

NIKOLA: Viv fam.

HRISTA: I ja. To mora da je čudo.

RELJA: Ili je neko posmicao dronove

Pali se jako svetlo iznad njih. Brujanje letelice, off.

GLAS (off): Vnimanije, vnimanije! Gavarit general lajtnant Taras Buljba, kamanda avijaciji

Rasijskoj Imperiji! Mi uništožili evropejskavo vraga i teper Depo Pjat ruskij depo! Vi net

hajduki, vi svi proli! Ali eta net važno patamu što vsje mi bratja! Padajte nam oružje da vas ne

bi utepalji! Nje streljajte! Ruki gore! Tak, harašo! Ljubit vas vsjeh vaš Velikij Brat!

Svi stoje, očiju uprtih naviše, s rukama u vazduhu. Iz zvučnika, off, dopire sovjetska pesma u

slavu Staljina:Pamagi, pamagi…

RELJA: Najebasmo. GRDNO NAJEBASMO!

HRISTA: Vaistinu najebasmo.

/KRAJ/

ZA ANTOLOGIJU

Miloš Petković

Pag

e11

3

U NJEMU

.

.

U njemu

.

Kako divno plačeš dok vadim jezgro iz oraha

I dok me miluješ svojim suzama plašim se

da ne klonem Vreme je mudrih osvajanja

Premalo reči imam za srećan kraj U nedrima

skrivam zametak Neslućenu mogućnost

obnavljanja

Moj govor traje

U njemu sam zaključan

.

.

Različiti

.

Ritual je dobro uvežban.

Zajedno sa umorom,

Zriš u meni.

U knjigama koje će čitati

Naši potomci, tumači

Umetnosti skrivanja:

različiti smo.

Poput vladara.

Neumoljiv sam:

Pesak, gde su snovi

Trajniji od onog ko ih sanja.

.

.

Po vinu

.

Večeramo milujući iskrzanu

Ivicu gozbenog stolnjaka.

Pag

e11

4

Noći, noći, kada tela

Hodaju po vinu.

Čitalice,

Svaki stih je reljef:

Obala,

Daleki raj:

Skladno upriličen za posete.

Jer si zvezda, umorna pčela

Na prozorskom oknu

Nebeske gostionice.

.

.

Slagalica

.

I dok smo čitali

Knjige velikih filozofa,

I dok smo u knjigama

Sušili paprati,

Bili smo nepotrebno razdvojeni.

Meni je svejedno,

Radim suđeno.

Ti u sebi skrivaš nemir

Koji ćeš prevazići

Da bi do sledećeg došao.

Otkrivaš nove puteve

I nežno, polako,

Sklapaš svoju utvarnu slagalicu.

.

.

Gozba

.

Afiteatar je prazan. Gozbeni

Stolovi postavljeni. Vetar

Valja mirise do predvorja.

Divno je imati zvanice

Koje uvek dolaze.

Kažu: ratovima je došao kraj.

Iako bez pobednika, biće ih još.

Sviće.

Pag

e11

5

Spojiću dlanove i razmisliti.

O ljubavi.

O nesagledivoj daljini,

Mlevenom ribljem mesu.

O našoj proslavi pričaće nemušte,

Zabrađene devojke.

Rukovanje je hrapava

Trešnjina kora.

Mogućnost opstanka.

Sazidaćemo vizantijski vrt.

Uz vino,

Rasparati krte šavove istorije.

Vetar valja mirise.

U svakom oku, diskretno,

Različit je sjaj. I vera

U Boga, koga nećemo

Braniti od jeretika.

Bitan je povod.

Mera, kojoj dugujemo sve.

U svemu, samoća je mera.

Napisaću jednostavno pismo.

Kao ždralov kljun.

Na svako pitanje, uzvratiti

Istom merom.

Okončati razgovor. Ostvariti

Željenu prednost. I opstati.

Tačan.

Kao metronom.

.

.

Poseta

.

Pričamo kao ljubavnici.

Iza ugla dopire

Spori ritam

Dečijeg doboša.

Klimavi stočić odmara

Svoju senku

Na sobnom tepihu.

Nešto dalje,

Niz ulicu, odlazi dečak

Koga nikada nećemo upoznati.

.

.

pismo

Pag

e11

6

.

Nebo je nedopletena paukova mreža

a tvoj pogled, vakumirano prozorsko okno,

uprt u sina koji se uči jeziku.

Uzgred,

ugriz psa, gotovo neosetan: spreman si.

Čigra, igra, igrač, sve si.

Jer voleo nisi,

jer te voleli nisu.

Od postanja, malo je reči u opticaju.

Majka suši koprivu.

Stvara tišinu.

Mape su pune kapilara

raznih boja. Mogao si biti

svaki čovek na planeti. I umirati,

nekoliko puta dnevno.

Čizma, sandala, stopalo boso, svejedno

lovac ili lovina. Nastavlja se.

Poezija je trag,

u bekstvu,

ostavljen.

.

.

iz Lakonskog dnevnika

.

Nisam spavao.

Preko nekih mostova

nikada neću preći.

Mnogo saveta mi je udeljeno

ovih godina.

A zima miruje, napolju.

Pomislim na stihove

prijatelja koga je pčela ujela za usnu.

U ovim godinama, otoci su neminovni.

Strahom je lako zauzdati svet.

Jednostavno, ubod je ubod.

.

.

Vraćanje rečima

.

Pag

e11

7

često odlazim u štenju. često vidim pogled krvnika

u očima zbunjenog deteta. sve mi to pristaje.

reka u provinciji je neostvareni san kapetana

prekookeanskog broda. povremeno zatitra

u ušnoj resici zvuk brodske sirene

a u zdencu se primiri žar odbačene cigarete.

ništa nisam uradio, ali, sve mi pristaje: iza svakog zida,

drugačija me malodušnost vreba.

.

.

Triptih o klijanju

1.

toliko smrti za toliko dana, u odlivku samo jednog dana

u kome će biti ugravirano tvoje ime. ne odustaj od namere

Svete, tumači Ljubav, iznova, tumači Skicu za povratak.

taj Dan se neće zapamtiti, na kratko – kako inače biva –

naprotiv: biće mirišljava, nevidljiva tkanina, čije će

niti povezivati vratove prolaznika.

2.

neće kiša popuniti razvaline što zjape. senke

imaju dovoljno slobodnog prostora, dovoljno

precizne da ne dozvole da pretpostavke jedna

drugoj ne zauzmu Mesto. preklopiće se mrlje

u kojima naziremo Konture sveg zrnevlja,

izvetrelih stihova i razlivenih belega.

3.

bez želje za oprostom, svaka Zabluda svome bogu veruje.

.

.

.

……………………………………………Izbor sačinila Danijela Jovanović

Hadžem Hajdarević

HVATANJE SUŠTINA

Pag

e11

8

.

.

Pastrmka, večer

.

Tek što je april

ispod, algama osutih, ploča

puhnuo u jata mjehurića

tajni su oblici pristali na diobe

na nova prisustva što kriomice

između dva jednolična šuma

bubre. U reljefu žilica i piješća

pastrmka se mriješćenju sprema:

mrmore sponice, krhke prevlake

u skrivenu tišaku. U toploj

posteljici stousti ikri se pijev.

Hoće li, Bože, zalediti se vode

u staklenome ribljem oku –

od vremena ostati samo slipava

sluz i krv – kad s mamcem

nadnesem slijepu glad?

Na udici, slutim, zgrušala se

večer, već grče se usta…

O bezmjerna obalo! i sama se

usrebri u panični trag

u kojemu horovi popaca pomažu48

dragani da od konačne magle

košulju mi stka… U posljednjem

studenu zijevu pastrmke – cik

zore! prozor! cijela vječnost

nečija minu! Još tren

i Junusova podvodna polja

imat će me namjesto nje. U moje

oči, Bože, slit će se vode?

.

Šadići, Sutjeska, ljeto 1984.

.

………………….

.

.

.

Gotfrid Benn u sarajevskoj kafani 1994.

Pag

e11

9

.

………………..Klub novinara, Zehrudinu Isakoviću, poslije

.

Svijeća se topila kano uplašeni redov na straži –

sve dok uši nije počeo gristi agregat.

Na rubovima dima cijedila se duga

masna kosa, do nje krezubi vicevi

o krevetu i Bosancu, pa usukani trbuh

smoren ljubomorom i čirom. Naočale

glasno sipaju votku. Javorove štake

sjedaju za moj stol. Jedna radoznala

koljena popuštahu pod brcima užutjelim

od nikotina. Šešir, oslonjen o zid, krišom je

buljio u razmjenu podgrijanih zubala

i slina. Umorni očni kapci

pjevuše dalmatinsku pjesan. Helanke

sa sedamnaest raznose tuborg pivo.

Operirana vilica siše lozu

na slamku. Geleri u butu kuraže

tek pripaljenu marihuanu: Valja bježati

u svijet! Sve vrijeme sijeda glava

ukuplja hrabrosti da takne rak dojke

– o kakav skorašnji žig! Od dima

duhanskog tuberkuloza trlja snene

oči. Mašna muziku pušta. Po podu

lipti harmonikina krv… Da krisnem

i zapodjenem nešto u duši? Da ustanem

i skinem se gol? Ali u tom času

vrisnuše helanke i bluzice znojne:

šešir je zboden pod plećku, u vrat…

Izađoh, polahko, pun logorskog

gnoja… A za mnom teturahu jedne samotne,

jedne od Svijeta skrivene vene

– prerezane za sat

i pol…

.

………………..

.

.

Proticanje vremena, prema Montaleu

Pag

e12

0

Ako je poezija hvatanje suština

u bijegu, šta, na koncu, ostaje pjesniku

da pamti?

U pjesnikovu odsustvu ništa više

prisutno nije. Sve biva pokorno jeziku

gluhih satova i skritih pijetlova

što mahat će krilima i glasom

kao da produžuju sudbinu

svakom od nas.

Mrtvo je samo ono što je lišeno nježnosti…

Živo je samo ono što može imati ranu…

Ali, između tih općih smutnji u rečenicama

negdje se gubi trag i onog što bježi

i onog što uhodi mu miris i dah.

Zato traje panična potraga za suštastvom

i po zlatnim cjediljkama hvata se muzga

i mulj. Samo je suština čista

od Radosti i Bola. A ona tek – nevidni

melek! – bježi pod prstima, uklanja se

riječima, I glasno struji u nama

i oko nas…

……………..

.

.

.

Stare fotografije

Šta je naše lice ako nije citat

iz Božjega spisa? Čitamo ga iza

plohe ogledala, kamo će odskitat

sjećanje na trenut pramajkina griza…

Jabukina glatkost, nježni nabor mora,

sve je Usna Višnja što nas ljubi pâhom

vjetra, ili svjetlom zgusnutim vrh borā.

Svako lice može samo svojim dahom

prepoznati radost ili tugu trena

kad vrh čela teška nadvije se sjena

pa rukopis Boga skori se u kraste.

Zato lice sebe zaboravlja? Druga

lica pamti kao dio općeg duga

u kojima čita sve što ih nadraste.

Zaostrog, 22. VIII 2003.

Pag

e12

1

.

…………………

.

.

Posljednje jutro

Ponekad pomislim kako li će izgledati

Posljednje jutro moga života.

Ustat ću, kao i obično, i nekako odnijeti

Umorno tijelo do toaleta. Možda neću

Ni pogledati u ogledalo… Potom ću

Zahvalit se Bogu na još jednom darovanu

Danu, i sjesti da popijem jutarnju kahvu.

Svi ćemo biti doma. Svi ćemo istom

Nekamo žuriti – svako za svojim neodložnim

Poslom zemaljskim… Manje je važno

Hoće li tog jutra grijati rujansko sunce

Ili će razjareni ožujski vjetri hladnom

Kišom lupkati o prozor… Ja ću mirno

Ispijati kahvu, blaženo sretan što nije mi

Dano znati je li to moje posljednje jutro.

A možda se tog jutra i ne dignem iz postelje?

Možda ću zauvijek ostati u nekom svome

Dubokom snu, pa će neko drugi polahko dizati

S kreveta napušteno tijelo – dok će duša sama

Otići u toalet, još jednom snažno povući vodu

I, slušajući grgolj, zastati pred ogledalom

Kao jasnom granicom za sve što nepovratno

Ostaje iza njezina neizvjesnog puta za Raj…

.

……………..

.

.

Njeno tijelo

Cijelo je ljeto mijesila, oblikovala i pekla svoje tijelo

Na suncu, pa prinosila kao žrtvu osionim bozima mora…

Moglo ju se vidjeti zarivene glave u pijesku dok, bit će,

Razmišlja o nepredvidivim putima materije i duha,

I onog što ih veže u tajne mrtvouzice nostalgije i strasti…

Pag

e12

2

Na prstima se pela uz borove strmeni, brala kadulju, vrijesak,

Gospinu travu, ispijala augustovske čajeve i s borovih iglica

Cijedila mjesečevu mliječ… Zamišljala je poruke koje

U staklenkama odašilje diljem ravnodušnih mora…

Mnogo se izlagala nedovršenim radostima pûti i, s večeri,

Tužila na prozore koji se nikad ne otvaraju, na jahte s kojih

Ne mašu ničije ruke… Jutrom bi, gola kao budućnost, hodala

Po vodi… Pučina je uvijek, poput Ljubavi i Smrti – neizmjerna…

Kad je umaklo ljeto, brižno je sakupila svoje tijelo i, duboko

U kontinentu, tetošila ga pjesmom – opet će doći juli

I ona će biti mudrija i odlučnija kako da neposlušnu pût,

U ranom jutru, pretvori u sunčani trak, a s večeri u pjenoviti

Val u koji uranja uznemireno tijelo i potom ne biva ništa.

Brač, juli 2008.

.

………………………

.

.

Prozor sadašnji, prozor pređašnji

.

Prozor je uspravna voda! Obale uvijek budu

Kud krenu sjećanja krhka kroz neizvjesnosti danje.

U sumrak zaplovim lađom kao u odbjeglom čudu:

Nikad nas ne plovi više a, opet, sve nas je manje.

Brzo se smute pejzaži u tihom spuštanju mraka,

Obrisi novi se nude, pa istom sa spoljne strane

U prozorsko okno bahne pjegavo lice dječaka

Koji nestrpljivo čeka da jutro, za igru, svane.

Taj dječak nikada neće susresti čovjeka koji

Uz prozor je stao kao pred vodom koje se boji.

Vidjeti neće ni suzu kad glasno na okno kane,

Samo će, zbunjen, zamišljat’ igre i sutrašnje dane

u kojim otiču vode ušćima gdje još postoji

obala čija budućnost u svjetlosnoj širi se boji…

11. april 2017.

……………….

.

.

Poznavanje prirode i društva

Pag

e12

3

.

Imam skoro šezdeset i ne smijem da se

zaljubim! O ljubavi jedino mogu nadugo

pisati a u stvarnosti moram biti društveno

odgovoran; odvajkada s taraba vrebaju

vrane grabljivice i s balkona se zalijeću

sladunjave pogrde… Valja umaći sumnjivim

večernjim pričinima i grakćućim nagodbama!

Imam skoro šezdeset i moje je da više

razmišljam o Budućem svijetu negoli o pčeli

koja ovoga trena pada na otvoren kaduljin cvijet.

Zar ne vidiš, dovikujem sebi, eno i sunce

zalazi za brda, dremljivi pijetli sklapaju krila,

a to što se ponekad srce razmaše u prsima shvati

kao obmanu nakon koje ćeš mirinije da spavaš

……………………..

.

.

…………………………………………..Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Bojan Samson

NUŽNO ZLO

Pag

e12

4

.

.

Žal

.

Novi koncept lebdi iznad moje glave.

Oblak mu se uzaludno umiljava.

Često gledam iznad sebe.

Iščekujem sečivo i brzu egzekuciju.

Luna u lancima udara ritam.

Nadahnuće na pokretnoj traci.

Novi koncept je kengurovo mladunče.

Meškolji se u mojoj torbi.

Hranim ga dok ne stasa

i oslobodi me promišljenosti.

Svatko ima svoj koncept.

To je borba neprestana.

Moj koncept je moj.

Moja strepnja i san.

Ne, nemoj mi prići,

ti konceptu crnooki!

.

.

Nužno zlo

.

„Zar ovo objašnjenje

ne svodi pesmu na zbir slika

i istovremeno je menja,

ako ne i upropašćava?“

Ali to su zidovi u

koje udara tumačenje:

objašnjenje nikada ne prenosi osećanje.

Samo sliku ili nepouzdano sećanje.

Pesma ovim nije upropašćena.

Ona i dalje leži netaknuta.

Kritika joj ne može ništa,

jer joj istinski i nije prišla.

Pag

e12

5

Neće to nikada ni uspeti.

Uvek se tu nađe nešto više od reči,

što gori like a candle in the wind.

Reči poeziji smetaju,

one su večiti višak.

Nužno zlo

bez kojeg se ne može.

.

.

Egzaltacija

.

Pesnici čitaju zbirke svojih kolega.

Mudro šute.

Posećuju književne večeri.

Vežbaju tapšanje po ramenu.

Časte se lepim rečima i vinom.

Napiju se i posle puze do taksija.

Mešaju malter. Sele nameštaj.

Poklanjaju knjige jedni drugima.

Rečima seku vazduh,

a pred očima im žele-zeke.

Pesnici se osećaju uskraćeno.

Maštaju o solidarnosti.

Sanjaju o poljima makova,

a slute noževe pod grlom.

Zaranjaju u gomilu jastuka.

Pod jorgan-planinom.

Vežbaju razne taktike.

Uče korisne citate.

Igraju u svim pravcima.

Opet šute.

Tako nastaju beline.

Čitaju između redova.

Manje je uvek više.

Odsutna reč miluje vazduh.

Pesnici se osećaju ugroženo.

Tada reaguju po kuloarima. Oštro.

Pag

e12

6

Milost prepuštaju belinama

što prete u njihovim glavama.

Kreću se u masi,

ali su u egzaltaciji.

I malter je građa za poeziju.

Poeziju kao sigurnu kuću jezika.

Pesnicima treba praštati.

Oni su neshvatljiva greška prirode.

.

.

The Nightrider

.

Porta: gluvarenje i cuganje:

upoznavanje neobičnih ljudi:

zovem ga The Nightrider:

Opušten, slobodan, jednostavan

i vrlo otvoren: dobra priča, inteligencija,

mrvica obrazovanja: bliskost.

On mi priča: bit čoveka, samosvest,

kosmička uloga, istinska sreća:

„Ti si u suštini pesnik.”

On: preko puta ja: tamna razmena:

„Prihvati svoju nutrinu:

otpadanje kamena sa srca: lakoća.

Peci hleb: budno neguj tvrdu koru:

meko srce. Do panja igraj svoju ulogu:

nije ti potrebna ta bradica.”

The Nightrider se vraća u tamu: u nesvest:

ne srećem ga više: provodim duge noći

u Porti: tragam za plodovima bdenja.

Nema razlike između hleba i pesme:

predati se samozaboravu:

pogledati noćno nebo: naravno, zvezde.

Ne vladaš sećanjem: biće da je obratno.

.

.

M.

.

Pag

e12

7

Bivši đak. M. Promenio prezime.

Lažni otac. Ćale alkos. Maltretman.

Napuštanje. Razočaranje. Bes.

Stojimo u Porti. Ja s pelindžerom.

Povremeno predajem. Imitacija

nastavnika. Fake teacher. Maska.

Klošar zapravo. Subverzivni element.

On sa zavojem. Na desnoj šaci. Povreda.

Patnja. Uči za stolara. Vikendom radi

u piceriji. Odricanje. Nada. Vera.

Pitam ga za zavoj. Ne predajem mu više.

Odavno već. Zato odlučuje da mi kaže.

Otvoreno. Bez uvijanja. Nema

devojku. Drka. Mnogo. Nažuljao je dlan.

Zato zavoj. Ostadoh bez pravog odgovora.

Bez poente. Svatko nosi svoj krst.

Može li tako? Tim rečima? Bez moljenja?

Da bi stvari naprasno dobile smisao.

I dalje sam bez poente. Više nije ni bitno.

Pozdravljamo se. M. i ja. Odlazimo.

Svatko na svoju stranu noći.

.

.

Za šaku sitnih eura

.

(Otpadak od brendiranog života)

.

Imperije su kao sante leda:

samo mali deo pluta na površini.

Određeni broj prodavnica, brendova i proizvoda.

Vrlo određen broj kombinacija.

Nema iskoračenja. Nema iznenađenja.

I tako do u beskonačnost: Marija Hilfe Štrase.

Sve je već odavno rezervisano, izbrojano,

kupljeno i proživljeno. To vam je današnji Beč.

Grad prepun rimskih brojeva s tačkom na kraju.

Jer, tačka mora da dođe na kraju.

Prodavačice ljubazno ignorišu moj očajni nemački.

Sporazumevamo se osmesima. Stranac sam.

Naročito u metrou. Skriveni pogledi.

Pritajena mržnja.

Setim se Bernharda: stranca u sopstvenoj zemlji.

Nešto je divlje u zraku.

Pag

e12

8

Turci prodaju tehniku. Afrikanci pričaju

nemački. Srbi pričaju srpski.

Hrvati igraju stoni tenis. Albanci pričaju nemački.

I pomalo srpski. Nude mi flajere za koncert

klasične muzike. Više sam za rokenrol.

Samo bez jugonostalgije. Ako ikako može.

A izgleda da ne može. Zato volim i harmoniku.

Na početku Marija Hilfe Štrase harmonikaš

s glavom belog konja.

Lepo svira valcere. Lipicaner.

Tek će se otkriti ko ovde koga jaše.

I za čiji račun. Sledeći dan nosi glavu petla.

Sviđa mi se njegova svirka. Ostavljam mu

par sitnih eura. Bolje njemu nego muškim

baba-serama na izlazu iz metroa: korišćenje

pisoara besplatno, ali WC šolja se plaća.

Harmonikaša odaju ruke. Tamne su.

Poput mojih. Više nisam stranac. Posle ga

vidim bez maske. Deluje egzotično.

Zato je čas lipicaner, a čas petao. To deluje

baš austrijski. A i više se zaradi.

Ide mi se kući. Ipak sam ja stari varvar.

U mojoj glavi, Konan, Kavafi i Matović

drže se za ruke i igraju ringe-ringe raja.

Na šta da potrošim ove sitne eure?

I dalje putujemo na zaboravljenoj santi leda.

.

.

Antipedagogija

(otpaci iz učionice)

.

1. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Dete izrasta u preosetljivog čoveka kada ne poštuju njegovu bazičnu osetljivost.

Svaki čovek je ostrvo. Brodovi koji nas povezuju razvili su jedra nesvesti. Mi smo zapravo ta

jedra. Ubeđeni kako nosimo dragoceno znanje i iskustvo, ne vidimo stene koje nam prete

svojim oštrim ivicama. Naša arogancija vodi nas u propast. Kada potonemo, spoznaćemo

istinu: potreba za znanjem samo je loše zamaskiran osećaj krivice. Ljubav je najžešći bič

discipline.

2. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Pedagogija je disciplina posle koje čovek ostaje isti kakav je bio pre nje.

Pag

e12

9

Da bi postao učitelj, uvek moraš biti spreman da budeš učenik. I kao što učitelj uči učenika,

tako i učenik uči učitelja. Svaki pedagog nalazi se u procepu ideologije koja mu se suptilno

nameće. On mora odlučiti da li će biti njen promoter ili će joj se na neki način suprotstaviti.

Deca su najbolji stvaraoci. I najbolji rušitelji. Ona uništavaju iz čiste dosade. Za svoj ćeif.

Ako hoćeš da saznaš kakvo je neko društvo, idi u zatvore. A zatim idi u škole. Kao što su

zatvori škole, tako su i škole zatvori. Zatvori duha. Pokušavam pobeći iz škole. Iz svog

sopstvenog zatvora.

3. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Čovek celoga života ima dečje reflekse, samo vremenom nauči da ih prikriva.

Učitelj ove stvarnosti nikada neće podstaći kod učenika svest o nekoj drugoj stvarnosti koja

čeka samo na njega. Učitelj ove stvarnosti je kao čuvar prolaza. On čuva prolaz samo za

jednog određenog čoveka koji nikada neće preći na drugu stranu jer ima strah od čuvara. Naš

učitelj nas uči strahu, to je njegova jedina misija u ovoj stvarnosti. Ostatak života služi nam

samo za jedno: kako da u potpunosti zaboravimo naučeno. Poslednji stadijum učenja i jeste

zaboravljanje. Oslobađanje od naučenog. Oslobađanje od oslobađanja.

4. Prepoznati autora i nastaviti niz:

Učitelj nikada ne otkriva sve

svojim učenicima. Ako ih voli.

.

.

Hvalospev shizofreniji

(otpaci od mudrosti)

Uzimam samo ono što mi je na dohvat ruku.

Što mi je u vidokrugu.

Ljudi gutaju stvari. Stvari gutaju ljude.

Ljudi gutaju ljude.

Novac je loša zamena za osećanja.

Bes ne kvari odnose, nego ih popravlja.

Ako želiš da stvari budu bolje, učestvuj u njima.

Manimo se imenovanja. Pustimo neka stvari teku.

Neka postoje bez imena.

Naknadna čitanja loših knjiga su otpad života.

Mučenje koje je samo sebi svrha.

Kada si gladan, svaki otpadak je dragocen.

Na kolena pred istinskim talentom, vi carevi osrednjosti!

Strah iskrivljuje stvari.

Obično se izvinjavamo nakon što smo rekli istinu.

Ćutanje o pročitanim knjigama je milost

koju pisci ne umeju da cene.

Sve dok ne progovorite o svom čitalačkom utisku.

Da bi živeo, čovek mora nositi u sebi

Pag

e13

0

određenu dozu sadomazohizma.

Za spas duše, obećanje drugog neba.

Kod velike poezije imaš utisak

da si diktirao pesniku (šaputao na uvce)

neke nerazumljive reči svoga srca

koje samo on dešifruje.

Najviše žalimo za stvarima

u kojima smo se najviše dali.

A trebalo bi da smo tada najponosniji.

Hranim ideju koja me bezuspešno čuva od bola.

Da bih sutra bio bolji,

učini da mi sada bude bolje.

Ipak je teže nego što izgleda, zar ne?

Moral je nastao iz straha, ne iz ljubavi.

Poezija: kada nas jezik vodi u neki drugi svet.

Uvek u rascepu između deteta i mašine.

U svakoj drami krije se potraga za istinom.

Etika umetničkog dela opire se

uplivu autorove lične etike.

Srce moje, pa ti si nežno čedo kapitalizma!

Stajati na vetrometini do sudnjeg dana.

Čitati tajni jezik.

Čovek celog života pokušava da se vrati detetu.

Pisanje za neprijatelja je naporno,

ali pruža i određena zadovoljstva.

Bolećivost prema zaljubljenima…

Možda govorim prave reči,

ali one nisu namenjene tebi, već nekoj drugoj osobi.

A za to vreme netko drugi izgovara savršene reči

za tebe, u društvu neke druge osobe.

Ipak, ovde smo i dalje samo ti i ja: prenosioci poruka.

Ne razumem život, ali ipak ne odustajem od njega.

Izložiti naivnost svetu otvoreno:

Neka se svet ogleda u očima deteta!

Hrabrosti i snage mi dajte za naivnost!

Najlepše reči zapele su u grlu.

Najlepše reči su najteže reči.

Posmatrati predmet svoga poraza: samo za najhrabrije.

Protiv tog otrova što teče tvojim venama

čovek se ne može boriti.

Kondom je bezuspešna borba protiv volje za noć.

.

…………………….

Pag

e13

1

………………………..Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

Pag

e13

2

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2018.

BROJ 17

Autor fotografije: Husein Đulović

Sva prava zadržana © 2016 - 2018 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)