Dik Filip

MARSOVSKO VREMENSKO ISKLIZNUEPrevod: Nedeljkovi B. Aleksandar

Dick Philip K. MARTIAN TIME-SLIP, 1964.

POLARIS1995.

1.

Iz dubina fenobarbitalnog dremea Silvija Bolen zau neto kako doziva. Otro, to neto jeprobijalo slojeve u koje je ona utonula, ozleivalo njenu savrenu predanost ne-jastvu. "Mama", pozva njen sin opet, odnekud izvan kue. Ona sede i otpi gutljaj vode iz ae pored kreveta; stade bosim stopalima na pod i ustade, to nijebilo lako. asovnik je pokazivao devet i trideset. Pronae kunu haljinu, ode do prozora. Ne smem vie trpeti ovo, pomisli ona. Bolje je podlei izofrenom procesu, pridruiti se ostalomsvetu. Ona podie roletnu sa prozora; sunce, sa svojom dobro znanom, crvenkastom, pranjavomnijansom, ispuni joj vid, inei gledanje nemoguim. Ona podie aku i doviknu: "ta je, Dejvide?" "Mama, stigao rovoplovac!" Znai, danas mora biti sreda. Ona klimnu glavom, okrete se i poe nesigurnim korakom iz spavaesobe u kuhinju, gde uspe da pristavi dezvu dobre, solidne, zemaljske kafe. ta moram sad da radim? - upita se ona. Sve je spremno za njega. Dejvid e u svakom sluajuprimetiti. Ona odvrte vodu u umivaoniku i ispljuska lice. Od te vode, neprijatne, u kojoj se videlanijansa boje, ona se zakalja. Trebalo je da ispraznimo rezervoar, pomisli ona. Da ga izribamo,podesimo dotok hlora, vidimo koliko ima zapuenih filtera. Moda su svi zapueni. Zar ne birovoplovac to mogao? Ne; to nije posao UN. "Da l' sam ti ja potrebna?" upita ona, otvarajui zadnja vrata. Vazduh se zakovitla ka njoj, hladan,zaguen finim peskom; ona otkloni glavu i oslunu Dejvidov odgovor. Deko je bio uveban da kaene. "Pa, ne", proguna malian. Kasnije, dok je sedela u kunoj haljini za kuhinjskim stolom i pila kafu, sa tanjirom dvopeka isosom od jabuka ispred sebe, gledala je, kroz prozor, kako dolazi rovoplovac, u malom amcu saravnim dnom koji je pukao du kanala, odmicao svojom slubenom putanjom, nikad urno, ali uvekstiui na vreme. Godina bee 1994, druga nedelja avgusta. ekali su jedanaest dana, a sada e dobitisvoj deo vode iz velikog rova koji prolazi du njihovog reda kua, milju ka marsovskom severu. Kanalski amdija, rovoplovac, privezao je plovilo nadomak prelivne kapije i upravo sad iskoiona suvo, otean okruglom torbom, koja je bila zatiena prstenovima - u njoj je nosio dokumente - ialatom za okretanje kapije. Na sebi je imao sivu uniformu isprskanu blatom i visoke izme koje su,zbog sasuenog mulja, bile smee boje. Nemac? Ali nije bio Nemac; kad je okrenuo glavu, ona videda mu je lice ravno i slovensko, a na sredini apke, iznad titnika za oi, crvena petokraka. Bio je,dakle, red na Rusa, ovog puta; a ona je bila izgubila iz vida taj njihov raspored. Ali, oito, nije samo ona izgubila iz vida raspored 'rotacije' slubenika Ujedinjenih Nacija naovim poslovima raspodele vode. Jer ona sad vide porodicu iz susedne kue, tajnerove, koja sepojavila na svom prednjem tremu, pripremajui se da izie pred rovoplovca: svo estoro, otac,krupna, debela majka i etiri plavokose, okrugle, bune devojke. Rovoplovac je pristupio poslu: zatvorio je vodu tajnerovima. "Bitte, mein Herr", poe tajner, ali onda i on vide crvenu zvezdu, i zauta. Silvija se, u sebi, nasmei. iva teta, pomisli ona. Otvorivi zadnja vrata, Dejvid urno ue u kuu. "Zna ta, mama? tajnerovima procuriorezervoar sino i pola vode im isteklo! Zato sad nemaju dovoljno za batu, pa e im se osuiti, kaegospodin tajner." Ona klimnu glavom i pojede poslednje pare dvopeka. Pripali cigaretu. "Zar to nije strano, mama?" upita Dejvid.

Silvija ree: "I zato bi tajnerovi hteli da im voda ostane ukljuena jo samo malo due." "Ne moemo dopustiti da im bata uvene. Pamti koliko smo imali nevolja sa naom repom? Panam je gospodin tajner dao onu hemikaliju sa Doma, koja je poubijala bube kod nas, a mi smo reklida emo dati njima deo repe, al' nismo, zaboravili smo." Ovo je bilo istina. Silvija se priseti, sa trzajem krivice: jesmo im obeali... a oni nikad ni re nisurekli, iako su sigurno zapamtili. A Dejvid se veito igra tamo kod njih. "Molim te, idi i razgovaraj sa vodadijom", molio je Dejvid. Ona ree: "Moda bismo mogli da im damo deo nae vode, kasnije ovog meseca; kroz crevo, odnae bate do njihove. Ali ne verujem u to o curenju; oni uvek hoe vie vode nego to je njihov deo." "Znam", ree Dejvid i obori glavu. "Ne zasluuju, Dejvide. Niko to ne zasluuje." "Oni samo ne znaju kako da odravaju imanje da dobro ide", ree Dejvid. "Gospodin tajnerpojma nema o alatima." "Onda su sami odgovorni za to." Oseala se razdraljivo. Pade joj na um da jo nije sasvimbudna; treba progutati jedan deksamin, inae joj se oi nee nikako otvoriti, sve do pada noi, a tade biti vreme za sledei fenobarbital. Ode do ormania za lekove, u kupatilu, skide sa njega boicuzelenih, sitnih pilula u obliku srca, otvori je i prebroja; samo su dvadeset tri preostale, pa e onauskoro morati da se ukrca u veliki traktor-bus, da pree pustinju i stigne do grada, da u apoteci dobijenovo 'punjenje'. Iznad njene glave zau se buno, odjekujue klokotanje. Njihov ogromni limeni rezervoar na krovupoeo se puniti. Kanalski plovilac preusmerio je tok vode iz prelivne kapije; molbe tajnerovih bilesu uzaludne. Obuzeta sve jaim oseanjem krivice, ona napuni au vodom da bi popila jutarnju pilulu. Kad bibar Dek bio ee kod kue, ree ona sebi; ovde je tako prazno. Ovo je jedan oblik varvarstva; ovositniarenje na koje smo primorani. U emu je smisao sveg ovog sitnog kavenja i napetosti, ovogstranog drhtanja nad svakom kapljicom vode, koje preovlauje naim ivotom? Trebalo bi dapostoji neto vie od toga... Nama je obeavano tako mnogo, na poetku. Iz jedne od oblinjih kua najednom dreknu zvuk radio-aparata; muzika za igru, a onda reklama zanekakvu poljoprivrednu mainu. "...dubinu i ugao brazde", tretao je glas spikera, odjekivao u hladnom, svetlom jutarnjem vazduhu,"sa pretpodeavanjem i samopodeavanjem, tako da i najnevetiji vlasnik moe, maltene iz prvogpokuaja..." Vrati se muzika za igru; ljudi su promenili stanicu. Die se jo jedna vrsta galame, svaa neke dece. Da li e celog dana biti ovako? - upita se ona, neznajui da li je sposobna da se suoi sa takvim danom. A Dek je poslom odsutan, i vratie se tek zavikend - to je maltene kao da nije udata, kao da nema mua. Zar sam emigrirala sa Zemlje radiovoga? Ona pritisnu ake na ui, ne bi li izbacila buku radija i deurlije. Treba da se vratim u krevet, gde mi je mesto, pomisli ona i nastavi, najzad, da se oblai zapredstojei dan.

U kancelariji svog poslodavca u centru grada zvanog Banivud Park, Dek Bolen je razgovaraoradio-telefonom sa svojim ocem u Njujorku. Satelitska veza kroz milione kilometara svemirskogprostora nije bila osobito dobra. U tome je bilo 'stanje uobiajeno'; ali cenu razgovora plaao je LeoBolen. "ta ti to znai, planine Frenklina D. Ruzvelta?" upita Dek jakim glasom. "Mora biti da si

pogreio, tata, nema niega tamo - to je potpuna pusto. Kao to e ti rei svako u nekretninama." Doe glas njegovog oca, slabo ujan. "Ne, Dek, ja verujem da je dobro. eleo bih da doem,pogledam i porazgovaram sa tobom. Kako su Silvija i deak?" "Fino", ree Dek. "Ali, uj, nemoj se obavezivati, jer poznata je injenica da svaka prodajazemljita na Marsu izvan onih delova kanalske mree koji rade - a samo oko deset postotaka radi -znai, otprilike, golu prevaru." Nije mogao shvatiti kako to da njegov otac, sa toliko godina iskustva uposlu, i to ba u ulaganju u jo nerazvijena zemljita, zaluta u tako promaenu investiciju. Plailo gaje to. Moda mu je otac, u ovim godinama otkad se nisu videli, ostario. Pisma kazuju vrlo malo; otacih samo diktira nekoj od daktilografkinja svoje kompanije. Ili moda vreme drugaije tee na Zemlji nego na Marsu; Dek je proitao jedan lanak o tome unekom urnalu za psihologiju. Njegov otac e stii kao teturavi, sedi, ostareli relikt. Moe li senekako izbei ta poseta? Dejvid bi rado video svoga dedu, a i Silviji je drag. U sluhu Deka Bolenaslabi, daleki glas nastavi da pria njujorke vesti, koje ga ni najmanje nisu zanimale, bile su munestvarne. Pre deset godina uinio je ogroman napor da se odvoji od svoje zajednice na Zemlji, iuspeo je u tome; nije vie eleo da slua o njoj. Ipak, veza sa ocem je ostala, a uskoro e biti i ojaana oevim prvim putovanjem sa Zemlje; starije oduvek eleo da poseti neku drugu planetu pre nego to bude 'prekasno' - drugim reima, pre negoto umre. Leo je vrsto reio. Ali, uprkos poboljanjima kod velikih meuplanetnih brodova,putovaje ostaje rizino. To Leu ne smeta. Nita njega nee odvratiti; tavie, on je ve izvadiorezervacije. "Boe, tata", ree Dek, "sigurno je divno to se osea sposoban da potegne na tako napornoputovanje. Nadam se da si u dovoljno dobroj formi za njega." Pomirio se. Naspram Deka, njegov poslodavac, gospodin Ji, uputi mu pogleda i podie uti listi hartije sazapisanim servisnim pozivom. Mravi, izdueni gospodin Ji, sa kravatom i odelom na jedan reddugmadi... Kineski stil odevanja, nepopustljivo ukorenjen u ovo tuinsko tlo; autentian jednako kaoda Ji posluje u centru Kantona. Gospodin Ji pokaza prstom na listi papira, a onda sveano, pantomimom, odglumi znaenje: prvose poe stresati, pa presipati neto iz desne ruke u levu, pa otirati znoj sa ela i potezati okovratnik.Onda osmotri runi asovnik na svom koatom zglavku. Rashladni aparat na nekoj mlenoj farmi sepokvario, shvati Dek Bolen, i stvar je hitna, mleko e se ukvariti kad se, zbog dnevne vruine,zagreje. "U redu, tata", ree on, "ekaemo tvoj telegram." Onda se pozdravi i spusti slualicu."Izvinjavam se to sam tako dugo telefonirao", ree on gospodinu Jiu. Prui ruku da dohvati listi. "Starija osoba ne bi trebalo da putuje ovamo", ree gospodin Ji svojim smirenim, nepopustljivimglasom. "On je vrsto reio da se uveri kako mi napredujemo", ree Dek. "A ako ne napredujete onako brzo kao to bi on eleo, moe li vam pomoi?" Gospodin Ji senasmei prezrivo. "Da li se od vas oekuje da ste pronali neko bogatstvo? Reci mu da dijamanatanema. To su pokupile UN. A to se tie ovog poziva koji ti dadoh: u evidenciji stoji da smo na tojrashladnoj jedinici radili mi, pre dva meseca, zbog iste albe. Neto ima u izvoru ili u dovoduenergije. U nepredvidljivim trenucima, motor pone da usporava, sve dok ga bezbednosni prekidane iskljui da ne bi pregoreo." "Videu ta jo crpe snagu iz njihovog generatora", ree Dek. Nije lako raditi za gospodina Jia, pomisli on, penjui se uz stepenite, do krova, na kome su biliparkirani helikopteri kompanije. Sve se vodi racionalno. Gospodin Ji izgleda i ponaa se kao neto

to je sklopljeno da bi kalkulisalo. Pre est godina, kad mu je bilo dvadeset dve, Ji je izraunao da naMarsu moe zaraivati bolje nego na Zemlji. Na Marsu je postojala silna potreba za servisnimodravanjem svakojake mainerije, svega i svaega to ima pokretne delove, zato to je cena prevozanovih maina sa Zemlje tako visoka. Stari toster, koji se na Zemlji bez razmiljanja baci u smee, naMarsu mora biti odravan u upotrebi. Gospodinu Jiu se dopadalo, u naelu, spasavanje pokvarenemainerije. Nije odobravao nikakvo rasipnitvo, zato to je odgajen u tedljivoj, puritanskojatmosferi Narodne Kine. A poto je radio kao elektroinenjer u provinciji Honan, imao je potrebnustrunost. Zato je na veoma smiren i metodian nain doneo odluku koja kod veine ljudi znai ikatastrofalan emocionalni potres; zakazao je svoje emigriranje sa Zemlje, isto kao to bi zakazaoodlazak kod zubara koji bi mu napravio zubnu protezu od nerajueg elika. Znao je, do poslednjegUN dolara, koliko e moi da smanji organizacione trokove kad uspostavi svoju firmu na Marsu.Bila je to operacija sa uzanom marginom zarade, ali vrhunski profesionalna. Tokom est godina, od1988, irio je posao, tako da su sad njegovi serviseri prvi pozivani u hitnim sluajevima - a ta, ukoloniji koja jo i sad ima tekoa da odgaji rotkvice i da rashladi svoju majunu proizvodnju mleka,ta nije hitan sluaj? Zatvorivi vrata helikoptera, Dek Bolen pokrete motor i uskoro se uzdie nad graevineBanivud Parka, u izmagliasto, tupo nebo prepodneva, polazei na svoj prvi dananji servisnizadatak. Daleko na desnoj strani, jedan ogroman brod je, dovravajui putovanje sa Zemlje, sletao nabazaltni krug koji je sluio kao prijemno polje za ive terete. Drugi tereti morali su biti sputani stomilja istono. Ovo bee putnika letelica prve klase; uskoro e ga posetiti daljinski kontrolisaniureaji koji e tako 'ostrigati' putnike, da na njima nee ostati nijedan virus niti bakterija, insekt nitisemenka korova; oni e izii nagi kao na dan kad su se rodili, proi kroz hemijska kupatila,nezadovoljno prebroditi osam sati testiranja - a onda, najzad, biti puteni na slobodu, gde e svakomorati da se potrudi da, kao jedinka, opstane, poto je opstanak kolonije ve osiguran. Neko e,moda, ak biti poslat natrag, na Zemlju, ako je njegovo zdravlje, u napornim uslovima putovanja,popustilo na takav nain da se moe posumnjati u genetske defekte. Dek zamisli svoga oca kakostrpljivo podnosi postupke pri imigraciji. Mora se to proi, deko moj, rekao bi tata. Potrebno je.Starac sa cigarom, zadubljen u misli... filozof ije se ukupno kolovanje sastojalo od sedam godina ujednoj njujorkoj osnovnoj koli, i to u razdoblju kad je na takvim mestima vladalo najveedivljatvo. udna stvar, pomisli on, kako se karakter ipak ispolji. Stari je u dodiru sa nekim nivoomznanja koji mu kazuje kako se treba drati, ne u socijalnom nego u nekom dubljem, trajnijem smislu.Prilagodie se on ovom svetu, ovdanjim prilikama, zakljui Dek. Tokom svoje kratke poseteprilagodie se bolje nego to smo uspeli Silvija i ja. Otprilike jednako dobro kao Dejvid... Dobro e se slagati ta dvojica: njegov otac i njegov sin. Obojica otroumni i praktini, a ipak,obojica i nepredvidljivo romantini, kao to pokazuje ova 'bubica' njegovog oca da kupi zemljineposede negde u planinama F.D.R-a. Bio je to najnoviji grcaj nade iz plua jednog starog oveka, alioveka iji izvor nade nikako da presui. Tu se zemljini posed daje praktino besplatno, pa ipakniko nee da kupi; tu je autentina 'divlja krajina', to nastanjivi delovi Marsa, naravno, nisu. Ispodsebe, Dek vide Kanal senatora Tafta i poe leteti uporedo s njim; kanal e ga odvesti do mlenefarme Mak Olifa, koja se sastoji od mnogo hiljada hektara svenule trave i od krda krava koje sunekad, davno, bile izvrsni primerci sorte 'dersi', a sada, izobliene zbog ivota u ovako nepravednojsredini, samo lie na svoje pretke. Ovo je nastanjivi Mars; ova zamalo-plodna paukova mrea linijakoje se radijalno ire, ponegde ukrtaju, i koje su uvek dovoljne da odre ivot, jedva i ne vie odtoga. Taft, sada tano ispod njega, pokaza tromu i odvratno zelenu vodu; voda se na odreenim

mestima preliva i filtrira, ali ovde se videlo ta se sve, vremenom, nakuplja u njoj, pesak, ljigavimulj, zagaivai, tako da je ne moe piti niko. Bog zna kakve su alkalne materije stanovnici veapsorbovali i ugradili u svoje kosti. Ali ivi su. Ta voda ih nije ubila, tako utosmea i punasedimenata. A na zapadu su planinski lanci koji ekaju da ljudska nauka naskoi na njih i prenese imsvoje udo. Arheoloke ekipe, koje su sletele na Mars poetkom sedamdesetih godina, ivo su radile nautvrivanju razliitih etapa uzmicanja one ranije civilizacije, koju je ljudska sad poela zamenjivati.A ta ranije nije, ni u jednom trenutku, nastanila samu pustinju. Oigledno se, poput civilizacija naEufratu i Tigru na Zemlji, drala na onim terenima koje je mogla navodnjavati. Na svom vrhuncu,stara marsovska kultura zauzimala je jednu petinu povrine Marsa, a etiri petine je ostavila unedirnutom, prirodnom stanju. Kua Deka Bolena, na primer, blizu ukrtanja Kanala VilijemaBatlera Jejtsa i Kanala Herodota: ta kua stoji maltene na rubu mree kojom je bila postizanaplodnost u proteklih pet hiljada godina. Bolenovi su stigli meu poslednjima; a kad se to deavalo,pre jedanaest godina, niko nije znao da e priliv doseljenika tako naglo presahnuti. Radio-aparat u helikopteru poe isputati um statike, a onda limena verzija glasa gospodina Jiaree: "Dek, imam jo jedan servisni poziv da ti dodam. Vlasti iz UN kau da u Javnoj koli imakvar, a da njihov majstor nije tu." Dek podie mikrofon i ree u njega: "ao mi je, gospodine Ji - mislim da sam ti rekao da janemam obuku ni da pipnem te maine u koli. To bi trebalo da da Bobu ili Pitu." Ne mislim negoznam da sam ti rekao, ree on sebi. Na svoj logini nain, gospodin Ji ree: "Ova popravka je od ivotnog znaaja, pa je, zbog toga,mi ne moemo odbiti, Dek. Mi nikad nijedan servisni posao nismo odbili. Tvoj stav nije pozitivan.Morau insistirati da se uhvati ti ukotac sa tim poslom. im bude mogue, poslau jo jednogservisera u kolu, da ti pomogne. Hvala ti, Dek." Gospodin Ji iskljui vezu. Ma hvala i tebi, ree Dek Bolen ironino, u sebi. Ispod sebe vide poetke drugog naselja: Luistaun, glavno stanite sindikata vodoinstalatera,jednog od prvih koji se organizovao na planeti; taj sindikat ima svoje servisere, koji ne rade kodgospodina Jia. Ako bi mu radno mesto kod Jia postalo odve neprijatno, Dek Bolen bi uvek mogaoda pokupi prnje i preseli se u Luistaun, stupi u sindikat i nastavi da radi, moda i sa boljom platom.Ali nedavni politiki dogaaji u naselju vodadijskog sindikata nisu mu se dopali. Arni Kot,predsednik 'Vodo-radnih lokalnih', izabran je tek posle mnogih neobinih zbivanja u predizbornojkampanji, i to uz neuobiajno velike nepravilnosti u postupku glasanja i brojanja glasova. Kotovreim nije ostavljao na Bolena utisak neega pod ime bi on voleo iveti; koliko je Bolen mogaovideti, vladavina tog starca imala je sve odlike ranorensansne tiranije, sa unetom primesomnepotizma. Ipak, ini se da ta naseobina ekonomski napreduje. Ima uspean program javnih radova ibudetsku politiku koja je omoguila da se stvori ogromna rezerva gotovog novca; delotvorna je inapredna - tavie, obezbeuje pristojno zaposlenje za svakog svog stanovnika. Najuspenija je,posle izraelske kolonije na severu. A izraelska naseobina ima prednost, fanatine cionistike udarneodrede, koji podiu svoje logore u samoj pustinji, otkidajui od nje komad po komad i privodei gapoljoprivrednoj nameni - od gajenja pomorandi do proizvodnje vetakog ubriva. Novi Izrael samje oteo od pustinje treinu sve pustinjske zemlje koja se sad, na Marsu, obrauje; tavie, to je jedinamarsovska naseobina koja izvozi na Zemlju iole ozbiljnije koliine svoje robe. Glavni grad sindikata vodoinstalatera, Luistaun, promae ispod helikoptera, onda se pojavispomenik Alderu Hisu, prvom mueniku Ujedinjenih Nacija; najzad, otvorena pustinja. Dek sezavali u sedite i pripali cigaretu. Gonjen upornim pogledom gospodina Jia, krenuo je, a zaboravio

da ponese termos sa kafom, iji nedostatak sada oseti. Dremalo mu se. Nee oni mene naterati daradim na Javnoj koli, ree on sebi, vie ljutito nego ubeeno. Dau ostavku. Ali znao je da nee datiostavku. Otii e u kolu, angrljae malo po maineriji, recimo sat-dva, tek da stvori utisak da netopopravlja; onda e se pojaviti Bob ili Pit i uraditi posao. Ugled njihove firme bie ouvan, a oni ese moi vratiti u kancelarije. Svako e biti zadovoljan, ak i gospodin Ji. Nekoliko puta je on bio u koli, ali sa svojim sinom. To je druga stvar. Dejvid je meu najboljimau odeljenju, napreduje kroz kolu i usput koristi najbolje nastavne maine. Ostaje u koli kasno uvee,do krajnosti koristei 'tutorski' sistem kojim se UN toliko ponose. Dek pogleda na sat i vide da jedeset. Po onome to je zapamtio sa poseta i to mu Dejvid javlja, trebalo bi da je sad kod Aristotela,od koga ui osnove prirodnih nauka, filozofije, logike, gramatike, pesnitva, kao i istoriju fizike.inilo se da Dejvid najvie voli, od svih nastavnih maina, upravo Aristotela, to je olakanje; mnogiaci vie vole neke druge, herojskije nastavnike, kao to su ser Frensis Drejk (istorija Engleske,osnovi kavaljerstva), ili Abraham Linkoln (istorija SAD, osnovi modernog ratovanja i savremenedravnosti) ili sumorne linosti kao to su Julije Cezar i Vinston eril. On sam, Dek, roen jeprerano da bi mogao ui u 'tutorisane' kole; prvo je sedeo, kao deak, u istoj uionici sa ezdesetorodruge dece, a kasnije, u srednjoj koli, sluao i gledao nastavnika koji se preko ekrana internetelevizije obraao odjednom masi od hiljadu aka. A da ga je neko pustio da pohaa novu vrstukole, Dek bi zaas naao svog miljenika: jer, prilikom jednog od njegovih odlazaka u Dejvidovukolu, zapravo kad je bio prvi roditeljski sastanak, video je nastavnu mainu 'Tomas Edison' koja binjemu bila sasvim dovoljna. Tom prilikom Dejvid je tek posle jednog sata uspeo da odvue oca odEdisona. Ispod helikoptera, pustinju zameni prostranstvo krtih livada, nalik na preriju. Ograda odbodljikave ice oznaavala je poetak rana Mak Olifa, pa time, ujedno, i poetak zone podadministrativnom upravom drave Teksas. Mak Olifov otac bio je teksaki naftni milioner, koji jefinansirao izgradnju svojih sopstvenih svemirskih brodova za emigriranje na Mars; pobedio je ak isindikat vodoinstalatera. Dek ugasi cigaretu i poe sputati helikopter, nastojei da vidi, nasuprotbletanju sunca koje mu je ilo u oi, zgrade rana. Jedno omanje krdo krava poe beati od buke helikoptera, panino, galopom; gledao ih je kako serasipaju po ravnici i nadao se da Mak Olif, niski Irac kiselog lica i opsesivnog stava prema ivotu,nee to primetiti. Mak Olif je, u vezi sa zdravljem svojih krava, imao hipohondrian stav, ne sasvimneosnovan; podozrevao je da marsovska bia aktivno rade na unitenju njegovih krava, izazivajuinjihovu mravost i bolest, kao i neujednaenu proizvodnju mleka. Ukljuivi radio-otpremnik, Dek ree u mikrofon: "Ovde servisna letilica kompanije Ji. DekBolen trai dozvolu da sleti na pistu Mak Olifa, a po vaem pozivu." ekao je. Stie odgovor sa ogromnog rana. "Moe Bolene. Sve isto. Bilo bi beskorisno da tepitam gde si toliko dugo." Mak Olifov otupljeni, gunajui glas. "Za neki minut sam kod vas", ree Dek, krivei lice u grimasu. Uskoro vide zgrade ispred sebe, bele naspram peska. "Mi ovde imamo ezdeset hiljada litara mleka", dopre Mak Olifov glas iz zvunika. "I sve ima dase ukvari ako ti uskoro ne pokrene prokletu opremu za rashlaivanje." "Dolazim trkom", ree Dek. Onda prisloni paleve na ui i isplazi se ka zvuniku, licemgrotesknim i odbojnim.

2.

Bivi vodoinstalater, Vrhovni dobrolan vodoradnikih lokalaca u ogranku na etvrtoj planeti,Arni Kot, ustade iz kreveta u deset sati ujutro i, po svom obiaju, zaputi leernim etkanjem pravo uparno kupatilo. "Zdravo, Gase." "Zdravo, Arni." Svi ga zovu po imenu, to je dobro. Arni Kot klimnu glavom Bilu, Ediju i Tomu, a oni ga svipozdravie. Vazduh je bio prepun pare, koja se kondenzovala oko njegovih nogu. Tako nastala vodacurila je po keramikim ploicama i izlivala se slobodno napolje, u pustinju. Upravo ta pojedinostzadovoljavala je Kota: kupatilo nainjeno tako da se prosuta voda baca u nepovrat. Pusti je da iscurina vreli pesak, i ona nestane za veita vremena. Ko jo moe tako neto? On pomisli: da vidim ja onebogate Jevrejine iz Novog Izraela da naprave parno kupatilo iz koga sva voda otie u propast. Arni Kot stade pod tu i ree drugarima oko sebe: "uo sam da se pria jedna stvar koju hou daproverimo to je pre mogue. Znate onaj kombinat iz Kalifornije, one Portugalce koji su prvi kupiliplaninski venac FDR, pa onda pokuavali da eksploatiu gvozdenu rudu tamo, ali je bila suviesiromana, a cena dobijenog gvoa daleko prevelika? E, ujem da prodaju taj posed." "Da, uo sam to i ja." Svi momci zaklimae glavama. "Pitam se koliko su izgubili. Mora da suostali u stranom minusu." Arni ree: "Ne, ja sam uo da su nali kupca koji je bio voljan da plati i vie nego to su oniuloili; tako da su izvukli zaradu, najzad, posle svih ovih godina. Znai, isplatilo im se to su upornodrali. Pitam se ko je toliko blesav da poeli to zemljite. I ja imam neka mineralna prava tamo,znate. Zahtevam da proverite ko je kupuio taj posed i kojom vrstom posla se bavi. Hou da znam tataj neko namerava tamo." "Dobro je znati te stvari." Opet svi zaklimae glavama, a jedan ovek - inilo se da je to Fred -izie ispod tua i odljapka bosim stopalima iz kupatila, da se obue. "Zaviriu ja u to, Arni", reeFred preko ramena. "Odmah sad." Obraajui se preostalim ljudima, Arni se nasapunja po celom telu i ree: "Znate da moram datitim svoja mineralna prava; ne mo' sad da se dosmuca tako neki gilipter sa Zemlje i pretvori teplanine u, recimo, nacionalni park za izletnike. Ja vama da kaem ta sam uo. Znam da je gomilakomunistikih slubenika iz Rusije i Maarske, i to neke krupnije zverke, bila pre nedelju dana ovde.Sigurno su osmatrali. Mislite, ako im je propalo kolektivno imanje prole godine, da su odustali? Ne.Oni imaju mozak buba, i kao bube uvek se vraaju. Crvenima je silno stalo da uspostave bar jednouspeno kolektivno gazdinstvo na Marsu; to im je praktino vlani san, dole na Domu. Ne bi meiznenadilo ako su ti Portugalci iz Kalifornije prodali zemlju komunjarama, pa uskoro vidimo da seplanine ne zovu FDR, kao to valja i treba, nego neto kao 'Planine Joe Staljina'." Svi mukarci se nasmejae, cenei njegov humor. "E, sad, ja imam gomile posla da obavim danas", ree Arni Kot, spirajui sapunicu sa sebeestokim mlazevima vrele vode. "Znai, ne mogu se vie baviti ovom temom; osloniu se na vas da toiskopate. Na primer, putovao sam na istok gde je u toku na opit sa dinjama, i ini se da emo sasvimuspeti da uvedemo onu sortu iz Nove Engleske da raste ovde u ovoj ivotnoj sredini. Znam da ste sesvi vi pitali o tome, jer svako voli dobru kriku kantalupe ujutro za doruak, ako je ikako mogue." "Istina je to, Arni", saglasie se momci. "Ali", ree Arni, "meni je na umu jo poneto, a ne samo dinje. Pre neki dan nam do'o jedanklinac iz UN da se buni oko naih pravila za crnuge. A moda ne bi trebalo da kaem tako nego da ih

zovem kao u-enovci, da su to 'ostaci uroenike populacije', ili samo Blikmeni. Pozivao se na licencekoje smo dali naim naseljima da zapoljavaju Blikmene ispod proseka, ovaj, hou rei ispodminimalne plate, jer ak ni ti u-enovski pederi ne pomiljaju ozbiljno da Blikmene platimo proseno.Al' na problem jeste to to ne moemo ni minimalac davati Blikmenima, zato to rade takoneujednaeno da bismo bankrotirali, a opet moramo ih slati u rudnike jer jedino oni mogu da diutamo dole, a oprema za kiseonik da se uveze ne moe ni za koju cenu ispod skandalozno ogromne.Neko na Domu marie debelu lovu od tih rezervoara sa kiseonikom, i kompresora, i svega toga. To tije jedna mafija, al' mi se ne damo da nas reketira, to ja vama da kaem." Svi zaklimae glavama uozbiljeno. "Dakle, ne dozvoliti da nam birokrate iz UN diktiraju kako da vodimo nae naselje", ree Arni."Mi smo ovde otpoeli operacije kad su UN na Marsu bile samo jedna zastava zabodena u pesak; mismo izgradili kue pre nego to su oni doneli prvi nokir da se u njega popiaju, pre nego to su seuspostavili na bilo kom delu Marsa, pa i na onom paretu na jugu oko koga se svaaju SAD iFrancuska." "Tako je, Arni", odvratie momci saglasno. "Meutim", ree Arni, "postoji problem utoliko to te lujke iz UN kontroliu vodene puteve, a mimoramo imati vodu; treba nam plovidba po kanalima, a i voda kao izvor pogona, i za pie, i kao sad,za kupanje. Mislim, ti pederi mogu da nam prekinu vodu kad god hoe; dre nas za kratke dlake." On dovri tuiranje i odljapka po toplim, mokrim ploicama da uzme pekir od kupatilskogslubenika. Od pomisli na UN zakrala su mu creva, a njegov nekadanji ir na dvanaestopalanompoe da ga pee na levoj strani, nisko, maltene kod prepona. Trebalo bi neto dorukovati, uvide on. Kad ga je pomonik sasvim obukao u sive flanelske pantalone, majicu, mekane kone izme imornarsku kapu, Kot poe iz tog dela sindikalne palate u svoju trpezariju, gde je Helio, njegov kuvarBlikmen, ve pripremio doruak. Kot brzo sede pred hrpu vrueg peciva, naprenih kriki slanine,kafu i au soka od pomorande, i pred prolonedeljno izdanje 'Njujork Tajmsa'. "Dobro jutro gospodine Kot." Odazivajui se njegovom pritisku na dugme, pojavila se jednasekretarica iz njihove rezerve ljudstva, devojka koju nikad ranije nije video. Nije neto mnogo lepa,zakljui on ve na prvi pogled; opet posveti panju novinama. I kako ga je oslovila: 'Gospodine Kot'.Pijuckao je soka od pomorande i itao o brodu koji je nastradao u kosmosu, a svih tri stotine ljudi unjemu poginulo. Japanski teretni brod pun bicikala. Ovo ga nasmeja. Tolika gomila bicikala ukosmosu, a sad, svi propali; iva teta, jer na planeti male mase, kao to je Mars, gde praktino nepostoje izvori energije - izuzev trome vode u sistemu kanala - i gde ak i kerozin kota itavobogatstvo, bicikli su od velike ekonomske koristi. ovek moe budzata da biciklira stotinamakilometara, pa ba i po pesku. Vozila sa kerozinskim turbinama koriste samo glavni budovani,naroito serviseri i voe kao to je on. Postoji i javni prevoz, naravno, kao to su to traktor-busevikoji povezuju naselja i odlaze povremeno do usamljenih stanita ija su veza sa svetom... ali busevivoze neredovno, jer zavise od snabdevanja gorivom koje stie sa Zemlje. Njemu, lino, buseviizazivaju klaustrofobiju, toliko sporo idu. itanje 'Njujork Tajmsa' omoguilo mu je da se, bar nakratko, oseti kao da je opet na Domu, uJunoj Pasadeni; njegova porodica svojevremeno se pretplaivala na zapadno-obalsko izdanje'Tajmsa', i on je zapamtio kako je, kao deak, donosio te novine iz potanskog sandueta, sa ulice dukoje su bila stabla kajsije, ulice tople, maglenodimne, sainjene od dva reda urednih prizemnih kua,parkiranih kola i travnjaka koji su svakog vikenda, bez izuzetka svakog, ureivani. Sad mu nedostajeponajvie onaj travnjak, kao i oprema i 'medicine' za travnjak - kolica sa jednim tokom punaubriva, novo seme trave, makaze za odsecanje granica, u rano prolee ograda za uvanje ivine da

se ne razbei... i uvek prskalice sa vodom, koje celog dugog leta zasipaju travu kapljicama, kad godje to po zakonu dozvoljeno. Ali i tamo je vladala nestaica vode. Jednom je ujka Pol uhapen zato toje prao kola na dan kad je bilo proglaeno racionisanje vode. itajui novine dalje, on naie na lanak o prijemu u Beloj Kui: primljena je gospoa Liznerkoja je, kao slubenica Agencije za kontrolu raanja, izvrila osam hiljada terapijskih pobaaja itime pokazala amerikim enama kako treba. Ona je kao neka bolniarka, zakljui Arni Kot.Plemenito zanimanje za enu. Okrete stranicu. Tu se, krupnim slovima, preko etvrtine stranice, nalazio oglas u ijem sastavljanju je i onpripomogao; poziv narodu, pun veselja i oduevljenja, da krene u emigraciju. Arni se zavali usedite, presavi novine i poe sa dubokim ponosom prouavati oglas; izgleda dobro, zakljui on.Sigurno e privui ljude, ako imaju iole petlje, ikakvu iskrenu elju za pustolovinom, kao to je uoglasu i reeno. Navedeno je bilo i koja se zanimanja trae na Marsu, a taj je spisak bio dug, i na njemu nisimogao nai valjda samo 'uzgajivaa kanarinaca' i 'proktologa' - a moda i ta dva. Dalje se ukazivalona to koliko je teko ak i magistrima nauka da se zaposle na Zemlji, i kako na Marsu ima mnogoposla, dobro plaenog, i za one koji imaju samo diplomu fakulteta. To bi trebalo da ih obori, pomisli Arni. On lino emigrirao je zato to je imao samo diplomu. Svasu vrata bila zatvorena pred njim, i zato je otiao na Mars kao najobiniji vodoinstalater; nekolikokratkih godina kasnije, pogledaj ga! Na Zemlji, on, diplomac i vodoinstalater, grabuljama biprikupljao mrtve skakavce po Africi, kao lan radne ekipe UN za pomo siromanim zemljama.Njegov brat Fil radi bukvalno to, ba sad; diplomirao je na Kalifornijskom Univerzitetu, ali nikadnije dobio priliku da se bavi svojom strukom, ispitivanjem mleka. U njegovoj klasi diplomiralo jepreko stotinu strunjaka za ispitivanje mleka, a zato i emu? Nema posla na Zemlji. Morate doi naMars, ree Arni sebi. Ovde vas moemo upotrebiti. Vidi kakve su kilave one krave na mlenimfarmama izvan grada. Tu bi imalo ta da se ispituje. Caka u oglasu bila je naprosto ta to imigrant, kad se pojavi na Marsu, uvia da mu niko nita nijejemio, ak ni mogunost da se vrati na Zemlju; povratna putovanja su mnogo skuplja, zbogneodgovarajuih uslova na poletitu. Ni govora nema o nekom jemstvu zaposlenja. Krivica je dovelikih sila na Domu, do Kine, Amerike, Rusije i Zapadne Nemake. Umesto da valjano podravajurazvoj na planetama, posvetile su se daljim istraivanjima. Ulau celokupno raspoloivo vreme,pamet i pare u nebeske projekte kao to je taj blentavi let na Kentaur, na ta je ve straeno mnogomilijardi dolara i radnih sati. Arni Kot ni trunicu koristi nije mogao videti u tome. Ko eli da putujeetiri godine do planetnog sistema za koji se ne zna ni da li postoji? Ali u isti mah, Arni se i plaio mogue promene stava velikih zemaljskih sila. Pretpostavimo da seone jednog jutra probude i iznova pogledaju kolonije na Marsu i Veneri? Pretpostavimo da osmotregomile straara koje su tamo skrpljene i da odlue da neto preduzmu s tim u vezi? Drugim reima,ta e biti od Arnija Kota kad se velike sile opamete? Bila je to mogunost o kojoj je vredelotemeljito razmisliti. Meutim, velike sile jo nisu pokazale nijedan simptom racionalnosti. Jo je njima vladaoopsesivni duh meusobne utakmice; u ovom asu, velike sile sudaraju se rogovima na drugom mestu,dve svetlosne godine odavde, na Arnijevo olakanje. Nastavi da ita novine, i naie na kratak lanak o jednoj organizaciji ena u Bernu, u vajcarskoj,koja se sastala da jo jednom proglasi svoju zabrinutost zbog naseljavanja.

ODBOR ZA BEZBEDNOST KOLONIJA ZABRINUT

ZBOG USLOVA NA SLETITIMA NA MARSU

Ove dame su, u peticiji podnetoj Sekretarijatu za naseljavanje pri Ujedinjenim Nacijama, jojednom izrazile svoje uverenje da su polja na Marsu gde sleu brodovi sa Zemlje suvie udaljena odnaseljenih mesta i od vodosistema. Bilo je sluajeva da se od putnika zahteva da peae i po stopedeset kilometara kroz pustinju, svi, ene, deca i starci. Odbor za bezbednost naseljavanja trai daUN donesu propis da brodovi ne smeju sletati na udaljenju veem od etrdeset kilometara od nekog(veeg, poimenice odreenog) kanala. Samozvane 'dobrotvorke', pomisli Arni Kot, itajui lanak. Verovatno nijedna od njih nikad nijebila izvan Zemlje; one znaju samo ono to im neko napie u pismu, neka tetka koja je sa svojompenzijom otila na Mars i sad ivi na besplatnom zemljitu UN i, naravno, ta bi drugo, zakera. Jasno,one se oslanjaju i na svoju lanicu koja stanuje na Marsu, izvesnu gospou En Esterhazi; a onafotokopira jedan informativni bilten i alje ga drugim damama zainteresovanim za drutveneprobleme, u svim naseljima. Arni je dobijao i itao njen bilten, 'Auditor odgovara', naslov od kogamu je bilo muka. Takoe mu je pripadala muka i od kratkih ala i parola ubaenih izmeu pojedinihlanaka:

Molite se za maksi melioraciju! Pozovite pouzdano privlane predstavnice nae politike i viditefino filtriranje pijae vode!

Pojedine lanke u 'Auditoru' jedva je, ili nikako, uspevao da razume, toliko su bili umotani uposeban argon. Ali bilten je, oigledno, privlaio izvestan broj odanih ena koje su ozbiljno primalesvaku temu, a onda izvravale poverene im zadatke. U ovom trenutku one, nema sumnje, ulau albe,zajedno sa zemaljskim Odborom za bezbednost kolonija, u vezi sa opasnim razdaljinama izmeuveine sletita na Marsu i vodosnabdevnih objekata i ljudskih naselja. Uestvuju, dakle, u jednoj odvelikih borbi, a u ovom, jednom sluaju Arni Kot je pobedio muku u stomaku. Jer, od ukupnodvadesetak sletnih polja na Marsu, samo jedno je manje od etrdeset kilometara udaljeno od velikogkanala, naime Polje Semjuela Gompersa, koje slui njegovom, Arnijevom, naselju. Ako bi, nekimsluajem, pritisak Odbora za bezbednost kolonija uspeo, svi putniki brodovi sa Zemlje morali biubudue sletati na polje koje pripada Arniju Kotu, pa bi i prihodi od toga ili njegovom naselju. Nije bilo nimalo sluajno to su gospoa Esterhazi i njen bilten i organizacija na Zemlji zastupalijednu temu koja bi mogla doneti veliku ekonomsku korist Arniju. En Esterhazi bila je Arnijeva bivaena. Ostadoe u dobrom prijateljstvu, a i suvlasnici izvesnog broja firmi koje su osnovali ili otkupilitokom svog braka. Na nekoliko nivoa jo su saraivali, iako nikakve line veze, u uem smislu terei, nisu imali. On je smatrao da je En agresivna, sklona dominaciji, mukaraa, visoka i koata, sadugim koracima, a niskim potpeticama, u sakou od tvida i tamnim naoarima, sa ogromnom konomtorbom okaenom, pomou konog kaia, o rame... ali otroumna, bistra, roena za neki direktorskiposao. Pod uslovom da je ne mora videti izvan poslovnog kruga, on se mogao slagati sa njom. Okolnost da je En Esterhazi nekada bila njegova ena i da njih dvoje i sad imaju finansijske vezenije bila iroko poznata. Kad je eleo da stupi u vezu s njom, on nije diktirao pismo nekoj oddaktilografkinja njihovog naselja; umesto toga, koristio je malu mainu za ifrovanje diktata, koju jeuvao u svom radnom stolu, i onda po posebnom kuriru slao kaseticu sa trakom do En. Kurir jeostavljao kasetu u jednoj prodavnici umetnikih predmeta koju je En posedovala u izraelskomnaselju, a njen eventualni odgovor bio je ostavljan na isti nain u kancelariji jedne firme zaproizvodnju cementa i ljunka, na Kanalu Bernarda Baruha, koja je pripadala Arnijevom uraku, Edu

Rokingemu, muu Arnijeve sestre. Pre godinu dana, kad je Ed Rokingem izgradio kuu za sebe i Patriciju i njihovo troje dece,prisvojio je i neto neprisvojivo: ceo jedan kanal. Dao je, otvoreno krei zakon, da se iskopa kanalkoji je vukao vodu iz velike zajednike mree, iskljuivo za privatnu korist Eda Rokingema. ak je iArni smatrao da je to skandal. Ali nikakva optunica nije podignuta, i danas taj kanal, skromnonazvan po Rokingemovom najstarijem detetu, nosi vodu sto trideset kilometara daleko u pustinju,samo da bi Pet Rokingem mogla da ivi u divnim vrtovima i ima travnjak, bazen za plivanje i potpunonavodnjen vrt cvea. Odgajala je izuzetno velike bunove kamelija, jer su samo oni preiveliprenoenje na Mars. Po itav dan prskalice su se vrtele i zasipale kapljicama njeno bunje, da se nebi osuilo i uginulo. Arniju Kotu se inilo da su dvanaest ogromnih bunova kamelije rasipnitvo. Nije se dobro slagaoni sa svojom sestrom, ni sa Edom Rokingemom. Radi ega su oni doli na Mars? - zapita se. Da biostvarili, uz neverovatan troak i trud, ivot koji e to je mogue vie nalikovati onome koji su imaliranije, na Domu, na Zemlji. Njemu je to bilo besmisleno. Zato onda nisu ostali na Zemlji? Mars je,za Arnija, bio novo mesto, a to je znailo novi ivot, u novom stilu. On i drugi naseljenici, veliki imali, nainili su tokom svog ivljenja na Marsu nebrojena mala prilagoavanja, sa toliko faza, da suzapravo evoluirali; bili su, sada, nova bia. Njihova deca roena na Marsu poinjala su tako, nova ineobina, u poneemu zagonetna za svoje roditelje. Dvojica njegovih sinova - njegova i Enina deca -sada ive u jednom naseljenikom kampu u blizini Luistona. Kad ih je poseivao, nije uspevao daprepozna, meu ostalom decom, ko su ta dvojica; gledali su ga sumornim oima, kao da ekaju daode. Koliko je on mogao zapaziti, nisu imali ba nikakav smisao za humor. A ipak, bili su osetljivi;mogli su neogranieno dugo priati o ivotinjama i biljkama, o samom predelu. Obojica su imalakune ljubimce, marsovske stvorove koji su njemu izgledali uasavajue: bube nalik na bogomoljke,veliine magarca. Tim prokletim stvorovima neko je nadenuo ime 'bokseri', zato to su esto vianekako se propinju i uspravljaju jedna protiv druge, u ritualnoj borbi koja se po pravilu zavravala takoto jedna ubije i pojede drugu. Bert i Ned su uvebali svoje 'boksere' da obavljaju jednostavnijefizike poslove i da ne pojedu jedan drugoga. Ta bia su, tavie, postala njihovi pratioci... Deca suna Marsu usamljena, delimino zbog toga to su tako malobrojna, a delimino... Arni nije znao. Imajuneki poseban izgled, sa rairenim oima, kao da ih neke utvare uznemiravaju, kao da silno gladuju zaneim to je jo nevidljivo. Bila su sklona usamljenikom ponaanju; prvom prilikom odlazila su upuste predele da tamo neto akaju. Ishodi takvih odlazaka bili su bezvredni, i deci i naseobinama:moda poneka kost ili ostatak iz stare, 'nigerske' civilizacije. Kad god je leteo helikopterom, Arni jeuspevao da vidi bar jedno dete kako, izdvojeno od ostalih, kopa po nekom mestu na pustinjskomterenu, grebe po stenama i pesku kao da nejasno pokuava da podigne povrinu Marsa i domogne seonoga ispod... Otkljuavi najniu ladicu svog radnog stola, Arni izvue malu, baterijsku mainu za ifrovanje iukljui je. U nju ree: "En, rado bih se sastao sa tobom, da porazgovaramo. U tom odboru ima isuvieena, a i krenuo je na pogrenu stranu. Na primer, poslednji oglas u 'Tajmsu' me brine zato to..." Onzauta, zato to je ifrujua maina mueniki zakripala, usporila rad i zatim se sasvim zaustavila.On poe nabadati dugmad na njoj, traka se okrete jo malo i onda se opet zaustavi. Ja mislio popravljeno, pomisli Arni ljutito. Zar one drkadije ne umeju ba nita da poprave?Moda e on morati da kupi drugu ovakvu spravicu, opet na crnoj berzi, opet po ogromnoj ceni.Njegovo lice se trznu od neprijatnosti te pomisli. Ona ne osobito lepa sekretarica, koja je dosad sedela utke naspram njega i ekala, sada seodazva njegovom klimanju glavom. Izvue pisaljku i belenicu, a on poe diktirati.

"Ja, u obinim prilikama", ree Arni Kot, "imam razumevanja za tekoe koje nastaju kad trebaodravati maine u ispravnom stanju, to zbog da nemamo rezervni delovi, gotovo, a to zbog nainakako vremenske prilike ovde utiu na ice i metal. Meutim, ve mi je dosta i previe, da ja traimstruan servis za bitnu stvar kao to je moja maina za ifrovanje. Ja je naprosto moram imati, to jesve. Znai, ako vi ljudi ne umete da je odrite u upotrebi, ja u vas da raspustim, i da ponitim vamadozvolu za bavljenje delatnou servisnom u naem naselju, a za nae dalje potrebe u smisluservisiranja osloniu se na usluge spolja." Jo jednom klimnu glavom, i devojka prestade pisati. "Da ja odnesem taj tvoj ifrarnik kod servisera, gospodine Kot?" upita ona. "Vrlo bih rado touinila, gospodine." "Neee", ree Arni mrzovoljno. "Samo ti pojuri sa ovim." im je otila, Arni nastavi da ita 'Njujork Tajms'. Na Domu moe kupiti novi ifrarnik praktinobesplatno; i vie od toga, ti na Domu moe... do vraga. ta sve ima u oglasima... Od starih rimskihnovia, preko bundi od pravog krzna, do kamp-opreme, dijamanata, raketnih brodova i otrova odrak-trave. Isuse! Meutim, njegov neposredni problem bio je kako da stupi u vezu sa svojom bivom enom bezupotrebe maine za kodiranje. Mogao bih naprosto da svratim do nje, ree Arni sebi. Dobar izgovor -izvlaenje iz kancelarije. Podie slualicu telefona i narui da ga na krovu palate Sindikata eka helikopter; onda na brzinudovri doruak, obrisa usta urno i poe u lift. "Zdravo, Arni", bio je pozdrav kojim ga je doekao pilot helikoptera, mladi ovek prijatnog lica,iz odeljenja za letako osoblje. "Zdravo, mome moj", ree Arni dok mu je pilot pomagao da se smesti u naroito kono seditekoje je dao da naprave, za njega lino, u radnji za tkanine i tapacirung u njihovom naselju. Pilot sedena svoje sedite, ispred, a Arni se zavali udobno, prekrsti noge i ree: "Ti sad samo uzleti, pa kadbudemo u vazduhu, ja u ti rei kuda emo dalje. I ne uri, jer ni ja ne urim. Izgleda da e biti lepdan." "Stvarno lep dan", ree pilot, poto se kraci rotora poee okretati. "Izuzev one maglice oko lancaFDR." Tek to su se vinuli u vazduh, zvunik u helikopteru se oglasi. "Hitno saoptenje. Jedna mala grupaBlikmena nalazi se u otvorenoj pustinji, na irokompasnoj taki 4,65003. Oni umiru od ei iizloenosti nepovoljnim uslovima. Brodovi severno od Luistauna odmah da polete do te take,najveom brzinom, i ukau pomo. Zakon Ujedinjenih Nacija zahteva da se ovom pozivu odazovu svikomercijalni i privatni brodovi." Saoptenje je proitao, i celo ponovio, otri glas spikera UN, kojise javljao iz visine, sa emitora UN na vetakom satelitu. Arni oseti da helikopter menja kurs i ree: "Ma, svata, mladiu moj." "Moram se odazvati, gospodine", ree pilot. "Takav je zakon." Bog te tvoj, pomisli Arni zgaeno. Naini mentalnu zabeleku da sredi, im se vrate sa ovogputovanja, da momak bude otputen ili bar suspendovan. Nali su se iznad pustinje i zaleteli se dobrom brzinom ka preseku koordinata koji su od spikeraUN dobili. Blikmenske crnuge, pomisli Arni. Treba njih da spasavamo, umesto da gledamo svojaposla; proklete budale - zar ne umeju malo ivahnije kroz svoju sopstvenu pustinju? Zar nisu trkalipo njoj, bez nae pomoi, ve pet hiljada godina? Tek to je Dek Bolen poeo sputati svoju letelicu, servisni helikopter kompanije Ji, uo je izzvunika hitno obavetenje UN; slina je uo mnogo puta ranije, i svaki put se 'ohladio'. "...grupa Blikmena u otvorenoj pustinji", saoptio je taj glas injenino. "...umiru od ei i

izloenosti nepovoljnim uslovima. Brodovi severno od Luistauna..." Taj sam, pomisli Dek Boleni. Ukljui mikrofon i ree: "Servisni brod kompanije Ji, u bliziniirokompasne take 4,65003, spreman da reaguje odmah. Trebalo bi da stignem do njih za dva-triminuta." Zaokrete helikopterom ka jugu i poe se udaljavati od Mak Olifovog rana: obuze ga zlatnitrenutak zadovoljstva, jer zamiljao je kako se Mak Olif sada ljuti, gledajui zaokret i nasluujuirazlog. Nikome nisu Blikmeni tako nedobrodoli kao velikim ranerima; jer ti osiromaeni uroenici,nomadi, esto iskrsavaju i moljakaju za hranu, vodu, medicinsku pomo, to se esto pretvara uobinu, klasinu pronju, a bogate proizvoae mleka mnogo ljuti da budu iskoriavani od straneonih iju su zemlju prisvojili. Javljao se, sada, jo neki helikopter, iji je pilot govorio: "Ja sam nadomak Luistauna, nairokompasnoj taki 4,78995 i doi u to bre mogu. Imam zalihe hrane i dvesta litara vode." Tajpilot dade svoju identifikaciju i iskljui se. Farma i krave ostadoe na severu; Dek Bolen se pomno zagleda dole, u otvorenu pustinju,pokuavajui da vidi gde je ta grupa Blikmena. I, dabome, evo njih. Petoro, u senci jednog kamenogbreuljka. Ne kreu se; moda ve mrtvi? Otkrio ih je satelit UN dok je preletao nebom, ali nije immogao i pomoi. Nemoni su njihovi mentori. A mi, koji moemo pomoi, ta nas briga? - pomisliDek. Blikmeni u svakom sluaju izumiru, ostaci tog naroda sve su dronjaviji i oajniji iz godine ugodinu. tienici UN. Al' mi je zatita, pomisli Dek. ta se moe uiniti, stvarno, za jednu rasu koja je na izmaku svog postojanja? Vreme je isteklouroenicima planete Mars znatno pre nego to se prvi sovjetski brod pojavio na nebu, a njegovekamere poele uporno da alju snimke, jo ezdesetih godina. Nijedna grupa ljudskih bia nije seurotila da ih istrebi; a nije ni bilo potrebno. U prvo vreme, Blikmeni su budili, kod ljudi, ogromnuradoznalost: otkrie vredno onih milijardi dolara utroenih na dosezanje Marsa. Rasa vanzemaljaca. On spusti helikopter na ravni pesak blizu grupe Blikmena, zaustavi okretanje elise, otvori vrata iizie. Vrelo jutarnje sunce tuklo je po njemu dok je hodao preko peska, prema nepominim Blikmenima.Bili su ivi: oi su im bile otvorene i gledale su ga. "Kie padaju sa mene na vae dragocene osobe", doviknu im on, ispravan blikmenski pozdrav nablikmenskom jeziku. Prilazei im, vide da se grupa sastoji od jednog zboranog starog para, zatim od jednog mladogmujaka i enke, koji su nesumnjivo bili mu i ena, i od jedne bebe. Porodica, dakle, koja se zaputilapeice preko pustinje, verovatno u potrazi za vodom ili hranom; moda je presuila oaza u kojoj sudo sada nekako opstajali. Bio je to tipini blikmenovski tragini zavretak puta. Evo ih, lee i nisu ustanju da krenu dalje; isueni su toliko da su sad kao hrpe suve biljne materije; umrli bi uskoro, da ihnije satelit UN primetio. Mladi Blikmen-mujak polako ustade i ree: "Kie koje padaju sa tvog divnog prisustva ojaavajunas i vraaju nas dobrom stanju, gospodine." Dek Bolen dobaci uturu mladom Blikmenu, koji odmah pade na kolena, odvrnu poklopac i dadeje poleglom paru starijih. Stara dama je doepa i poe piti vodu iz nje. Odmah se pokaza promena na staroj. Kao da se poela nadimati natrag ka ivotu i menjati boju,naputajui, na njegove oi, blatnosivu boju smrti. "Moemo li napuniti nae ljuske od jaja?" upita mladi blikmenski mujak Deka. Na pesku jelealo, u uspravnom poloaju, nekoliko jaja pake; blede, uplje ljuske. Dek vide da su sasvimprazne. Blikmeni su prenosili vodu u tim ljuskama od jaja; blikmenska tehnolologija bila je takojadna, da nisu umeli ni glineni krag da naprave. A ipak, pomisli on, njihovi preci izgradili su veliki

sistem kanala. "Naravno", ree on. "Dolazi jo jedan brod, sa mnogo vode." On se vrati do helikoptera, donesekofu sa rukom i dade je blikmenskom mujaku. "Hrana", objasni mu. Kao da njima to nije bilo vejasno. Dvoje starih su ve ustali i teturavo poli napred, pruajui ruke. Iza Deka, grmljavina drugog helikoptera postajala je sve jaa. Sletao je: veliki helikopter za dveosobe. Stao je na pesak, a njegov rotor se nastavio okretati, ali polako. Pilot doviknu odozgo, sa svog sedita: "Da li vam trebam? Ako ne, da idem ja." "Nemam ba mnogo vode za njih", ree Dek. "U redu", ree pilot i zaustavi okretanje elise iznad sebe. Iskoi i povue kanister sa dvadeset petlitara vode. "Neka uzmu ovo." Stajali su zajedno, Dek i pilot, i gledali kako Blikmeni pune ljuske od jaja vodom iz kanistera.Imovina ovih Blikmena bila je vrlo skromna: svako je imao po jedan tobolac otrovnih strela i pojednu ivotinjsku kou; obe ene imale su i po jedan blok za 'tucanje' hrane. Bez takvog bloka i tuka,ena nije podobna za svoju ulogu u ivotu; mora ga imati, da bi na njemu tukla po mesu, zrnevlju isvakoj drugoj hrani koju uspeju da pribave. Imali su i nekoliko cigareta. "Moj putnik", ree mladi pilot tiho, Deku u uvo, "nije mnogo oduevljen to UN mogu da nasprisile na ovakvo zaustavljanje. Ali on ne shvata da oni imaju taj satelit gore i da te vide ako se nezaustavi. A kazna je prokleto velika." Dek se okrete i pogleda gore u kabinu parkiranog dvoseda. Vide da unutra sedi jedan krupnograen ovek, elav, dobro uhranjen, samozadovoljnog izgleda; ovek koji je kiselo gledao sa svogmesta, ali ne petoro Blikmena, na koje nije obraao nimalo panje. "Mora se potovati zakon", ree pilot, tonom kao da se brani od neke optube. "Oni bi kaznuodrapili meni, lino meni." Dek ode do tog drugog broda i ree velikom elavku iznad sebe: "Zar ti ne prija saznanje da sispasao ivote petoro ljudi?" elavko spusti pogled na njega i ree: "Misli, pet crnuga. Ja to ne bi' nazvao spasavanjem pet'ljudi'. A ti?" "Ja bih", ree Dek. "I nameravam tako da nastavim." "E pa, ti ih i zovi", odvrati elavi. Pocrvene, pogleda Dekov helikopter, proita oznake na njemu."Videemo koliko daleko e te to odvesti." Prilazei Deku, mladi pilot utno ree: "To je Arni Kot. Ti razgovara sa Arnijem Kotom." Zatimree debeljku gore: "Moemo sada krenuti, Arni." Pope se u helikopter i nestade u njemu, a rotor sejo jednom zavrte. Kopter se podie u vazduh, ostavljajui Deka da stoji na pesku, sam sa petoro Blikmena. Ovi suse ve svi napili vode, pa su sad navalili na hranu iz Dekove kofe za ruak. Prazan kanister za voduostao je da lei na pesku. Ljuske jaja pake bile su napunjene i rupice na njima zatvorene epovima.Blikmeni ne digoe pogled ka odlazeem helikopteru. Ali ni na Deka nisu obraali nimalo panje;samo su neto mrmoljili izmeu sebe, na svom jeziku. "Prema kome odreditu idete?" upita ih Dek. Mladi Blikmen pomenu jednu oazu veoma daleko na jugu. "Mislite da ete moi ak donde?" upita Dek. Prstom pokaza dvoje starih. "Mogu li oni?" "Da, gospodine", odgovori mladi Blikmen. "Moemo sada, sa hranom i vodom koju dobismo odtebe i drugog gospodina." Neto se pitam, mogu li oni, ree Dek sebi. Naravno, oni e rei da mogu, ak i ako znaju da jenemogue. Rasni ponos, valjda.

"Gospodine", ree mladi Blikmen, "imamo poklon za tebe zato to si stao." Prui neto ka Deku. Njihova imovina bila je tako uboga, da je Deku bilo teko da poveruje da imaju ita zapoklanjanje. Ipak, isprui ruku, a mladi Blikman mu stavi na nju neto malo i hladno, tamno ismeurano; sasueni komadi materije koji se Deku uini kao pare korena nekog drveta. "To je vodena vetica", ree Blikman. "Gospodine, ona e ti doneti vodu, izvor ivota, kad godtreba." "Nije pomogla vama, a?" upita Dek. Sa lukavim osmehom mladi Blikman ree: "Gospodine, pomogla je; donela je tebe." "Onda, ta ete bez nje?" upita Dek. "Imamo drugu. Gospodine, mi pravimo vodene vetice." Mladi Blikmen pokaza dvoje starih. "Onisu vlast." Pomnije zagledajui vodenu veticu, Dek na njoj primeti lice i nejasne udove. Bila je to malenamumija; nekada je bila nekakvo ivo bie. Razaznao je da su noge privuene ka stomaku, video ui...Stresao se. Lice je imalo u sebi neku udnu ljudskost; ostarelo, mueniko, kao da je stvorenjeubijeno dok je jaukalo. "Kako radi?" upita on mladog Blikmana. "Ranije, bilo je da se, ko hoe vodu, popia na vodenu veticu, a ona oivi. Sada ne radimo to,gospodine; nauili smo od vas, gospode, da je pianje ravo. Zato mi pljunemo na nju, a to pomognegotovo isto toliko. Ona se probudi, pa otvori oi i pogleda oko sebe, a onda otvori usta i dozovevodu ka sebi. Kao to je dozvala tebe, gospodine, i onog drugog gospodina, onog velikog koji jesedeo i nije siao, gospodina bez kose na glavi." "Taj gospodin je jedan moan gospodin", ree Dek. "On je monarh naselja sindikatavodoinstalatera, i vlasnik celog Luistauna." "To moe biti tako", ree mladi Blikmen. "Ako je tako, neemo se zaustavljati u Luistaunu, jer smovideli da nas gospodin bez kose nije rado gledao. Nismo mu dali vodenu veticu u zamenu za njegovuvodu, zato to on nije eleo da daje vodu; njegovo srce nije bilo sa njim u tom inu, koji je samo iznjegovih ruku doao." Dek se oprosti od Blikmena i vrati se u helikopter. Nekoliko trenutaka potom, ve se uzdizaokroz vazduh; ispod njega su Blikmeni mahali rukama za pozdrav, sveano. Dau vodenu veticu Dejvidu, odlui on. Kad se vratim kui, na kraju ove radne nedelje. A onneka piki po njoj ili pljuje po njoj, ta god vie voli, do mile volje.

3.

Norbert tajner imao je izvesnu slobodu da dolazi i odlazi kad se njemu hoe, jer je bio sam svojposlodavac. U jednoj maloj gvozdenoj zgradi blizu grada Banivud Parka pravio je 'zdravstvenuhranu', proizvedenu iskljuivo od domaih biljaka i minerala, bez ikakvih hemijskih sredstava zaodravanje, bez hemijskog zapraivanja ili prskanja, i bez neorganskih ubriva. Jedna firma uBanivud parku pakovala je njegove proizvode u ambalau profesionalnog izgleda - sanduie,kartonske kutije, tegle i koverte, a onda se tajner vozio po Marsu i prodavao, on sam, neposrednokupcima. Ostvarivao je lepu zaradu, zato to, zapravo, nije imao nikakvu konkurenciju; taj njegov posao bioje jedini posao sa 'zdravstvenom', sto posto prirodnom hranom, na celom Marsu. Imao je i dopunski deo posla. Uvozio je sa Zemlje razne gurmanske specijalitete, kao to su tartuf-gljive, guija pateta, kavijar, supa od kengurovih repova, danski plavi sir, dimljene ostrige,prepelija jaja i 'rum-babase', to je sve bilo na Marsu nezakonito, zato to su UN pokuavale danateraju kolonije na prehrambenu samodovoljnost. Strunjaci za ishranu pri UN tvrdili su da nijebezbedno prevoziti hranu kroz svemir, zbog mogueg dejstva zraenja, ali je tajner znao da oni topriaju iz sasvim drugog razloga - iz bojazni od toga ta bi se sa kolonijama desilo u sluaju da naZemlji izbije rat. Tada bi svaka dalje isporuka hrane prestala, pa bi naseobine, ako nisu dotad postaleprehrambeno samodovoljne, verovatno za kratko vreme pomrle od gladi. tajner se divio njihovoj logici, ali nije eleo da im se pridrui na delu. Potajni uvoz nekolikokonzervi francuskih tartufa nee navesti mlene farmere da dignu ruke od daljih pokuaja proizvodnjemleka, niti odgajivae svinja, junadi i ovaca od borbe da sa svojih farmi izvuku iole ikakvu zaradu.Vonjaci jabuka, breskvi i kajsija i dalje e se saditi i negovati, prskati i navodnjavati, ak i ako se upojedinim naseljima pojave staklene tegle sa kavijarom, po ceni od dvadeset dolara po komadu. U ovom trenutku, tajner je pregledao jednu isporuku turskog slatkia poznatog kao 'halvah' ilialva. Alva je stigla prethodne noi, automatskim brodom koji je redovno putovao izmeu Manile ijednog majunog sletita u pustoi FDR planina; to je sletite tajner izgradio, koristei Blikmene kaoradnu snagu. Alva se dobro prodavala, naroito u Novom Izraelu; pregledajui da neka konzerva nijekojim sluajem oteena, tajner proceni da e svaku moi da proda za bar pet dolara. I stari ArniKot u Luistaunu kupuje praktino svaki slatki koji tajner uspe da pribavi; i sireve, i sve vrsteribljih konzervi; a tek kanadsku dimljenu slaninu! Ona stie u konzervama od po dva i po kilograma,isto kao i holandska unka. Zapravo, Arni Kot je njegov najbolji pojedinani kupac. upa koja je tajneru sluila kao magacin, i u kojoj je sad sedeo, bila je na takvom mestu da se iznje moglo videti tajnerovo malo, privatno, protivzakonito sletite. Na sletitu je uspravno stajalaraketa koja je pristigla prole noi; tajnerov tehniar - poto on sam nije bio nimalo vian tehnici -vredno je radio oko rakete, pripremajui je za povratni let do Manile. Raketa bee mala, samo sedammetara visoka, ali vajcarske izrade, vrlo postojana. Oko njih je marsovsko sunce, raste crveneboje, bacalo izduene senke planinskih vrhunaca; tajner je upalio kerozinsku grejalicu da bizagrejao upu. Videi da ga tajner gleda kroz prozor magacina, tehniar klimnu glavom, da bi takonaznaio da je raketa spremna za ukrcavanje povratnog tereta; zato tajner privremeno ostavikonzerve sa alvom. Dohvati polugu magacinskih kolica i izgura ih, natovarena kartonskim kutijama,kroz vrata magacina, na kamenito tlo. "To izgleda da e biti oko pedeset kila", ree njegov tehniar kritiki, dok se tajner pribliavao,gurajui kolica. "Vrlo lake kutije", ree tajner. U njima je bila suena trava jedne odreene vrste, koja e, kad

stigne do Filipina, biti preraena na takav nain da e dobijena materija biti veoma slina haiu. Tose u Sjedinjenim Dravama kupuje po ogromnoj ceni i pui u meavini sa obinim virdinijskimberli-duvanom. tajner nikad nije lino probao tu travu; po njegovom uverenju, fiziko i moralnozdravlje behu jedna ista stvar. Verovao je u svoju sto posto prirodnu hranu, i nikada nije puio ni pio. Zajednikim snagama, on i Oto utovarie novi teret u raketu, zatvorie je hermetiki, a onda Otopodesi asovnik sistema za automatsko navoenje. Kroz nekoliko dana, na Domu, u Manili, HozePeskvito e istovariti kutije, pregledati priloeni robni list i poeti da prikuplja robu koja tajnerutreba, za novi let ka Marsu. "Mo' me poveze sad kad se vraa?" upita Oto. "Idem prvo u Novi Izrael", ree tajner. "Nema problema. Imam ja vremena dovoljno." Oto Cite je, svojevremeno, i sam imao mali crnoberzijanski posao; 'valjao' je iskljuivoelektronsku opremu, komponente veoma sitne i krhke, a vercovao ih je u obinim, redovnimputnikim brodovima na linijama izmeu Zemlje i Marsa. A jo pre toga, pokuavao je da uvoziizuzetno dragocene artikle kao to su pisae maine, foto-aparati, kasetofoni, krzna i viski; ali na tompolju potisnula ga je konkurencija. Trgovina tim ivotno potrebnim robama, koje su 'ile' u svimkolonijama, prela je u ake velikih profesionalnih crnoberzijanskih bandi koje su imale, kaooslonac, ogroman kapital, a i svoje sopstvene teretne brodove, i to velike. Osim toga, Oto i nije biosrcem vezan za takve robe. On je eleo da bude serviser; uistinu je i doao na Mars da bi to postao,ne znajui da postoje samo dve ili tri servisne firme na celom Marsu, i da one monopolizuju tajposao, to jest da nastupaju kao esnafi sa iskljuivim pravom rada; takva je bila kompanija Ji, za kojuje radio Dek Bolen, njegov komija. Otoa su primili samo na proveru, ocenili njegove sposobnosti izakljuili da nije dovoljno dobar za taj posao. Zato je on, posle oko godinu dana provedenih naMarsu, poeo raditi za tajnera i razvijati svoju malu 'uvoznu operaciju'. Bilo je to za njegaponiavajue, ali bar nije morao raditi kao fiziki radnik u nekoj od radnih grupa za rmbanje upustinji, pod suncem. Dok se sa Otoom vraao u magacin, tajner ree: "Ja, lino, nikako ne podnosim te Izraelce, iakomoram s njima saraivati sve vreme. Neprirodni su; to, mislim, kako ive u tim barakama i veitopokuavaju da zasade plantae pomorandi i limuna. Imaju prednost u odnosu na sve nas ostale, zatoto su na Domu iveli praktino isto kao mi ovde, u pustinji i gotovo bez ikakvih resursa." "Istina", tee Oto Cite. "Ali mora im priznati da zaista zuje od posla. Nisu lentine." "A pazi jo ovo", ree tajner. "Dvolini su u vezi sa hranom. Vidi koliko konzervi ne-koer mesakupuju od mene. Niko od njih se ne pridrava tih propisa o ishrani." "Pa ti, ako ne odobrava to oni od tebe kupuju dimljene ostrige, nemoj da prodaje", ree Oto. "To je njihova stvar, ne moja", odvrati tajner. Imao je jo jedan, ak i Otou nepoznat razlog za odlaenje u Novi Izrael. Tamo je iveo jedan odnjegovih sinova, u posebnom logoru za decu 'sa anomalijama'. Taj termin odnosio se na svako detekoje se od normalne dece razlikuje, bilo fiziki ili psihiki, u toj meri da nije za redovnu kolu. Tajtajnerov sin bio je autistian; instruktorka u logoru radila je s njim ve tri godine, pokuavajui daga uvede u komunikaciju sa ljudskom kulturom u kojoj je roen. Imati autistino dete, to je bila posebna sramota, izmeu ostalog i zato to su psiholozi verovali dato stanje potie od nekog defekta u roditeljima, a naroito od izoidnog temperamenta. Manfredtajner, deset godina star, nikada nijednu re nije progovorio. Kretao se trkom, i to na prstima, iizbegavao ljude kao da su nekakvi predmeti, otro-bodljasti i opasni. Telesno, bio je krupan i zdravplavokosi deak; tokom prve godine njegovog ivota, pa i due, tajnerovi su se radovali to ga

imaju. Ali sada... ak i instruktorka u logoru BG nudila je vrlo malo ili nimalo nade. Ona, koja jebila uvek optimistina, po dunosti. "Moda u ostati u Novom Izraelu ceo dan", ree Norbert tajner, dok su on i Oto utovarivalikonzerve alve u helikopter. "Moram posetiti svaki prokleti kibuc tamo, a to traje satima." "Zato ti nee da ja poem s tobom?" upita Oto, sa vrelim besom. tajner pognu glavu, poe se premetati s noge na nogu, pa ree kao krivac: "Ne razume. Voleobih ja da imam drutvo, ali..." Na tren pomisli da kae Otou istinu. "Odbaciu te do stanice traktor-busa, vai?" Obuze ga umor. Kad bude stigao u logor BG nai e Manfreda sasvim istog: deka kojinikad nikog ne pogleda u oi i koji veito bei negde po rubu raspoloivog prostora, pre nalik naneku napetu, podozrivu ivotinju nego na dete... Jedva da ima ikakvog smisla ii; ipak, on e otii. U svome umu, tajner je svu krivicu svaljivao na svoju enu; kad je Manfred bio beba, nikada nijepriala s njim niti ispoljavala ma i najmanju naklonost prema njemu. Poto je kolovanjemosposobljena za hemiarku, zauzela je i prema detetu neki intelektualni, injenini stav, koji majci nedolikuje. Kupala je i hranila bebu kao da je to neka laboratorijska ivotinja, kao beli pacov.Odravala istou i zdravlje bebe, ali nikad nita ne otpevala, nikad se nasmejala sa bebom, nikadstvarno upotrebila govor ka bebi ili sa bebom. Prirodna stvar da je deko postao autistian; ta jedrugo mogao? Razmiljanje o ovome inilo je tajnera tmurnim. Eto ti ga na, kad si ti hteo da se enimagistarkom nauka. Kad samo pogleda deaka Bolenovih, koji su njima prve komije; kako se tajigra, kako se dernja... ali vidi kakva je Silvija Bolen: prava majka i prava ena, bodra, fizikiprivlana, iva. Dodue, sebina i sklona da dominira... Ima veoma razvijeno oseanje za ono to jenjeno. Ali on joj se divi i za to. Nije sentimentalna; snana je. Na primer, po pitanju vode, vidi kakavje stav zauzela. Ne moe je slomiti ak ni tvrdnjom da ti je kroz rupu na tanku iscurela dvonedeljnakoliina vode. Razmiljajui o tome, tajner se nasmei tuno. Nisu uspeli da zavaraju Silviju Bolen,ni za tren. Oto ree: "Onda me istovari na autobuskoj." tajner, sa olakanjem, odvrati: "Ba dobro. I nee morati da trpi one Izraelce." Oto ga odmeri pogledom i ree: "Rekao sam ti, Norberte, oni meni ne smetaju." Zajedno su uli u helikopter; tajner je seo na pilotsko sedite i pokrenuo motor. I vie nita nijerekao Otou. Sputajui helikopter na Vajcman-Polje, severno od Novog Izraela, tajner je oseao krivicu toje onako loe govorio o Izraelcima. A bio je to samo deo njegovog nastupa sraunatog na to da oteraOtoa, da ovaj ne poe s njim do Novog Izraela; ipak, nije bilo pravo govoriti tako, nije bilo u skladusa njegovim autentinim oseanjima. Sramota, uvide on. Eto zbog ega je tako govorio: zbog sramote,zbog svog defektnog sina u kampu BG... Kakav je moan poriv stid, pomisli on; moe naterati ovekada kae bilo ta. Da nije Izraelaca, o njegovom sinu ne bi imao ko da se stara. Nijedna druga ustanova za decu saanomalijama ne postoji na Marsu, iako na Domu ima na desetine takvih, a i svih drugih vrstainstitucija kojih se on moe setiti. Cena koju on plaa da bi Manfred ostajao u tom kampu tako jeniska, da je praktino samo formalnost. Dok je parkirao helikopter i izlazio, oseanje krivice u njemuje raslo, toliko da se on najzad zapita kako da pogleda Izraelcima u lice. inilo mu se da bi oni, nedaj Boe, mogli nekako da naslute, nekom intuicijom, ta je on o njima govorio na drugom mestu. Meutim, izraelsko osoblje doekalo ga je prijatnim pozdravima, i njegova krivica poe bledeti;oito, nije se nimalo primeivala. Teglei teke kofere, on pree polje i doe do parkinga gde jetraktor-bus ekao da poveze putnike u sredite poslovnog dela naselja. Tek kad se ukrcao u bus i kad se poeo udobno smetati, on se doseti da nije poneo nikakav

poklon za svog sina. Gospoica Milh, instruktorka, rekla mu je da treba svaki put da donese po jedanpoklon, neki trajni predmet po kome e Manfred moi da se sea svog oca i posle njegovog odlaska.Pa, nita, morau negde usput da zastanem, ree tajner sebi. Da kupim neku igraku, ili igricu.Priseti se da jedna od roditeljki koje imaju dete u BG kampu takoe ima prodavnicu poklona, uNovom Izraelu. Gospoa Esterhazi. Moe da svrati tamo; gospoa Esterhazi je videla Manfreda irazume se, uopte uzev, u decu sa anomalijama. Ona e znati ta da mu preporui, i to bez onihpostiujuih pitanja, kao: 'Koliko godina ima deak?' Na stanici najblioj do prodavnice poklona, on sie sa autobusa i poe trotoarom, uivajui uprizoru malih, dobro odravanih radnji i kancelarija. Novi Izrael podseao ga je u mnogo emu naDom; pravi grad, vie nego Banivud Park ili Luistaun. Moe videti mnotvo prolaznika, od kojihmnogi hitaju kao da ih eka neki posao; tajner ih je gledao i upijao atmosferu trgovine i poslovanja. Doe do te prodavnice poklona, sa moderno napravljenom firmom i prozorima od kosopostavljenog stakla. Da nema marsovskog grmlja koje raste u izlogu, pomisli on, mogla bi to bitiprodavnica usred Berlina. Ue i vide iza tezge gospou Esterhazi; a ona se nasmei, prepoznavi ga.Bila je to privlana matrona u ranim etrdesetim, tamne kose, uvek dobro obuena; uvek je izgledalasvee i pametno. Svi su znali da je gospoa Esterhazi strano aktivna u drutvenim i politikimposlovima; da tampa informativni bilten i ulanjuje se u razne odbore - jedan za drugim. A ono drugo, naime, da ona ima dete u BG kampu, to je tajna, poznata samo nekolicini drugihroditelja i, naravno, slubenicima u kampu. Dete od samo tri godine, ali unakaeno jednim od stranihfizikih defekata koji nastaju zbog izlaganja gama-zracima tokom boravka u materici. Video je to detesamo jednom. U kampu BG imam mnogo abnormalnosti koje oveka umeju itekako da otrezne; alitajner je nauio da ih prihvata kakve god da su. Ipak, dete Esterhazijeve ga je trgnulo, kad ga jevideo. Bilo je toliko maleno i sparueno, a sa ogromnim oima, kao lemur. Imalo je neobine ake sakoicama izmeu prstiju, kao da se rodilo za neki vodeni svet. Norbert tajner je stekao oseanje dato dete raspolae zapanjujue otrim sposobnostima opaanja; prouilo ga je veoma pomno, i kao daje domailo neku dubinu u njemu koja je normalno nedostina, ak i njemu samom... Uinilo mu se daje to dete na neki nain njega dohvatilo, zavirilo u njegove tajne, a onda se povuklo, zato to ga je, naosnovu vienog, prihvatilo. To dete, pretpostavljao je, mora biti Marsovac, to znai - na Marsu roeno; i to iz veze gospoeEsterhazi sa nekim ovekom koji nije njen mu, poto ona vie nema mua. Tu injenicu saznao je odnje, u razgovoru; saoptila ju je smireno, bez zazora. Ve nekoliko godina je razvedena. Znai, tonjenio dete u BG roeno je kao vanbrano dete, ali gospoa Esterhazi, kao i veliki broj modernihena, nije smatrala da je to sramota. tajner se u tom pogledu slagao sa njom. Ostavivi na pod teke kofere, tajner ree: "Kako lepu malu radnju ima ovde, gospooEsterhazi." "Hvala", ree ona, izie iza tezge i prie mu. "ta mogu uiniti za tebe, gospodine tajner? Jesi lidoao da mi proda tvoj jogurt i klice od ita?" Njene oi su zasvetlucale. "Treba mi neki poklon za Manfreda", ree tajner. Na njenom licu pojavi se mek, saoseajan izraz. "Vidim. Pa..." Ona se poe udaljavati od njega,prilaziti jednoj tezgi. "Videla sam tvog sina pre neki dan, kad sam svratila u BG. Da li je pokazaoikakvo zanimanje za muziku? esto se deava da autistino dete voli muziku." "Voli da crta. I slika, bojama, sve vreme." Ona dohvati jedan mali, drveni instrument nalik na frulicu. "Ovo se pravi na Marsu. Dobro gaizrauju." Ona mu prui frulicu. "Da", ree on. "Uzeu to."

"Gospoica Milh koristi muziku kao metod za uspostavljanje kontakta sa autistinom decom uBG", ree gospoa Esterhazi, odlazei da umota drvenu frulicu. "Naroito plesnu." Zastade, kao daokleva. "Gospodine tajner, ti zna da sam ja stalno u vezi sa politikom scenom na Domu. I... priase da UN razmatraju..." Ona spusti glas, a lice joj poblede. "Zaista mrzim da ti nanosim bol,gospodine tajner, ali, ako ima ikakve istine u ovome, a svakako se ini da ima..." "Samo napred." Ali sad je, ve, eleo da nije uao. Da, gospoa Esterhazi je u dodiru sa vanimdogaajima, i on se oseao nelagodno ve i zbog toga - nije bilo potrebno da uje nita dalje. Gospoa Esterhazi ree: "Navodno se u UN sada vodi rasprava o nekom propisu o deci saanomalijama." Glas joj je drhtao. "Morao bi se zatvoriti logor BG." Posle nekoliko trenutaka tajner je bio u stanju da izgovori: "Ali, zato?" Zurio je u nju. "Plae se... ovaj, ne ele da vide nikakav 'defektni genetski materijal' na planetama kojenaseljavamo. ele da rasa ostane ista. Moe li to razumeti? Ja mogu, ali, ipak... ne slaem se.Verovatno zbog mog deteta. Ne, ne mogu se sloiti. Njih ne brinu anomalozna deca na Domu, jer oninemaju za sebe iste ambicije kao za nas. Mora razumeti sa kakvim idealizmom i sa koliko brige oninas gledaju... Pamti kako si se ti oseao pre nego to si, sa porodicom, emigrirao ovamo? Za njih, naDomu, postojanje anomalozne dece na Marsu predstavlja znak da je jedan od najkrupnihih problemaZemlje prenet u budunost, jer mi jesmo budunost, za njih, a..." tajner je prekide. "Sigurna si za taj predloeni zakon?" "Sasvim sigurna." Suoila se s njim, podiui malo glavu; njene bistre oi bile su mirne. "Nemoemo preterati sa oprezom; bilo bi uasno ako bi oni zatvorili kamp BG i..." Nije dovrila. Unjenim oima on proita neto nezamislivo. Deca sa anomalijama, njeno dete i njegovo dete, bila biubijena, na neki nauan, bezbolan, trenutni nain. Da li je to htela da mu saopti? "Kai", ree on. Gospoa Esterhazi ree: "Oni bi decu uspavali." On, revoltiran, odvrati: "Hoe rei, ubili." "Uf", ree ona, "kako moe tako da se izraava, kao da ti je svejedno?" Zurila je u njegauasnuto. "Hriste", ree on, sa silovitim ogorenjem. "Ako u tome ima iole istine..." Ali on njoj ne veruje.Moda zato to ne eli da veruje? Previe je strano? Ne, ne, pomisli on. Ne verujem zato to nemampoverenja u njene instinkte, njen oseaj za stvarnost; pokupila je neke izobliene histerine glasine.Moda postoji zakonski predlog usmeren na neki sporedan vid ovog pitanja, neto to bi moglodonekle uticati na BG i decu koja se tamo nalaze. Ali oni - roditelji dece sa anomalijama - pod timoblakom veito ive. itali su i o prinudnoj sterilizaciji dece, a i roditelja, u sluaju kad se dokaeda su polne lezde trajno izmenjene, a to uglavnom iz jednog razloga moe biti - zbog izlaganjaizuzetno jakom gama-zraenju. "Ko to u UN gura taj predlog?" upita on. "Postoji est lanova Meuplanetnog odbora za zdravlje i blagostanje; oni su ga, navodno,sainili." Ona poe pisati. "Evo njihovih imena. Dakle, gospodine tajner, ono to bismo mioekivali od tebe, to je da pie pisma ovim ljudima i da kae svakome koga..." Sluao je samo ovla, ili nimalo. Platio za flauticu, zahvalio se, prihvatio presavijeni listi hartije,iziao iz prodavnice poklona. Bog ga prokleo, koliko je bolje bilo da nije uao tamo! Uiva li ona u prianju takvih pria? Zarnema na svetu iovako dovoljno nevolja, bez bapskih pria koje se ire preko nekih sredovenihena... koje, pre svega, ne bi trebalo da imaju nikakve veze sa drutvenim poslovima? Ali u njemu jedan tihi glas ree: ona bi mogla biti u pravu. Mora pogledati istini u oi. Steui

vre svoje teke kofere, on poe dalje, zbunjen i uplaen, jedva svestan malih, novih radnji poredkojih je prolazio na putu za BG logor i svog sina koji ga je tamo ekao. Kad je stupio pod veliku staklenu kupolu solarijuma u kampu 'Ben Gurion', vide da ga eka,stojei, gospoica Milh, mlada, sa kosom boje peska, u radnom mantilu i sandalama; isprskana iumrljana slikarskim bojama i glinom, a ela namrtenog od prezauzetosti. Zabacila je glavu,pokretom ruke sklonila raupanu kosu sa lica i pola ka njemu. "Zdravo, tajnere. Kakav dan smoimali. Dvoje nove dece, a jedno od njih - strava boija." "Mis Milh", ree on, "razgovarao sam maloas sa gospoom Esterhazi u njenoj radnji..." "Rekla ti je o tom navodnom propisu u Ujedinjenim Nacijama?" Gospoica Milh dobi izgledosobe koja je umorna. "Da, postoji takav propis. En sazna svakojake poverljive informacije. Pojmanemam kako ona to uspeva. Pokuaj, ako ikako moe, da ne ispolji nikakvu uznemirenost predManfredom; on se ve unervozio zbog dananjih pridolica." Ona se okrete i poe, nameravajui dapovede tajnera hodnikom do sobe za igranje, u kojoj se nalazio njegov sin; ali on pohita za njom izaustavi je. "A ta mi moemo preduzeti u vezi sa tim zakonom?" upita je, daha okraalog. Ostavi kofere, a uruci zadra samo papirnu kesu u koju je Esterhazijeva stavila frulicu. "Pa, ne znam ja da moemo ita", odvrati gospoica Milh. Poe lagano dalje, do tih vrata, i otvoriih. Deja dreka se zabode, otra, u njihove ui. "Prirodna stvar da su vlasti Novog Izraela, a i samogIzraela na Zemlji, protestovale iz sve snage, a i neke druge vlade, isto tako. Ali vei deo toga je utajnosti: sub rosa. Sve mora tako da ide, da se ne izazove panika. Vrlo je osetljivo pitanje. Nikostvarno ne zna kakvo bi bilo miljenje javnosti, niti da li bi uopte trebalo sluati javno mnjenje zaovakvu jednu stvar." Njen glas, umoran i prenapet, poeo se usporavati, kao da se u njoj oprugaodmotava i blii kraju. Onda ona, ipak, kao da postade malo vedrija. Potapa ga po ramenu. "Mislimda je najgore to bi oni uinili, po zatvaranju BG, bilo da prevezu svu anomaloznu decu na Dom; nebi se ilo, ni u kom sluaju, tako daleko da budu unitena." tajner brzo ree: "Nego u logore na Zemlji." "'Ajde mi da naemo Manfreda", uzvrati gospoica Milh. "Vai? Mislim da on zna da je ovo dantvog dolaska; stajao je danas kod prozora. Dodue, on to radi esto." Najednom, na svoje sopstveno iznenaenje, on ree suzbijenim glasom koji kao da je sam od sebeizbio iz njega: "Pitam se, nisu li oni moda u pravu. ta vredi imati dete koje ne moe da govori ni daivi meu ljudima?" Gospoica Milh ga samo pogleda i ne ree nita. "On nikad nee moi da se zaposli", nastavi tajner. "Uvek e biti na teretu drutvenoj zajednici,kao to je sad. Zar nije tako?" "Autistina deca su jo i sad zagonetka za nas", ree gospoica Milh. "Po tome ta jesu, i kako topostaju, ali i po svojoj sklonosti da jednog dana ponu naglu mentalnu evoluciju, posle godina igodina potpunog nereagovanja." "Ja mislim da, po savesti, ne mogu da se usprotivim tom zakonu", ree tajner. "Naime kad dobrorazmislim, ne mogu. Sad kad je prvi ok proao. Bio bi to jedan poten zakon. Oseam da je poten."Glas mu se tresao. "Pa", ree gospoica Milh, "drago mi je to to nisi rekao gospoi Esterhazi; ne bi te pustila daizie iz radnje. Navaljivala bi i drala bi ti govore, sve dok ne bi pristao da pree na njenu stranu."Ona irom otvori i pridra vrata sobe za igranje. "Manfred je tamo u oku." Videi svog sina sa udaljenosti, tajner pomisli: ko ne zna, ne bi po njegovom izgledu nikadpogodio... Glava velika, lepo oblikovana, kosa kovrdava, zgodne crte lica... Deko je sedeo

presamien, silno zadubljen u neki predmet koji mu je bio u ruci. Deak koji zaista dobro izgleda, saoima koje ponekad zasijaju podsmeljivo, ponekad od radosti ili uzbuenja... a tek kakvu stranukoordinaciju pokreta on ima. Kako on sprintuje! - na vrhovima prstiju, kao da igra po nekoj muzicikoju drugi ne uju, po melodiji koja je u njegovoj glavi i iji ritmovi su, za njega, neodoljivi. Mi smo tako tromi i banalni u odnosu na njega, pomisli tajner. Od olova smo. Vuemo se kaopuevi, dok on plee i skae, kao da gravitacija na njega ne deluje jednako kao na nas. Da li bi onmogao biti nainjen od neke nove vrste atoma? "Zdravo, Mani", ree tajner sinu. Deko niti die glavu, niti pokaza ikakav znak da je svestan Norbertovog prisustva; samo nastavida se zamajava tim predmetom. Napisau pismo autorima zakonskog predloga, pomisli tajner, i rei u im da imam dete u kampu.I da se slaem sa njima. Oseti strah od sopstvenih misli. Ubistvo... Manfreda. Uvide da je o tome re. Sada izlazi na povrinu moja mrnja prema njemu,osloboena ovim vestima. Jasno mi je zato se rasprava vodi u tajnosti; u mnogim ljudima postojiova mrnja, kladio bih se. Unutra, neprepoznata. "Nema da dobije frulicu, Mani", ree tajner. "Pitam se zato bih ti je dao? Je li tebi stalo donje? Nije." Deko nije dizao pogled niti ma ime pokazivao da ga je uo. "Nita", ree tajner."Praznina." Dok je tajner tu stajao, prie mu visoki, mravi doktor Glaub, u belom lekarskom mantilu, noseibelenicu na vrstoj ploi. tajner se tre, najednom svestan njegovog prisustva. "Ima jedna nova teorija o autizmu", ree dr Glaub. "Od Bergholclaja, u vajcarskoj. eleo bih onjoj da popriam s tobom, zato to ima izgleda da ona ponudi jedan novi pravac rada sa tvojimsinom." "Sumnjam", ree tajner. Doktor Glaub nastavi kao da ga uopte nije uo: "Teorija polazi od pretpostavke da kod autistinejedinke nastupa poremeaj u oseanju vremena. Okolina je njemu toliko ubrzana, da se on s njom nemoe uhvatiti ukotac - tavie, on nije sposoban ni da je valjano opaa, kao to mi ne bismo pratiliTV program kad bi nam ga putali toliko ubrzano da predmeti samo proleu toliko brzo da postajunevidljivi, a zvuk se pretvara u nerazumljiv cvrkut - zna? Samo zbrka, krajnje visokim tonovima.Dakle, ova nova teorija zahteva da autistino dete stavimo u jednu komoru gde bismo putalipojedine filmske sekvence, ali usporeno - razume? Bili bi usporeni i zvuk i slika, na kraju tolikousporeno da ti i ja ne bismo mogli primetiti da se ita menja, niti shvatiti te zvuke kao ljudski govor." tajner umorno ree: "Oaravajue. Uvek se pojavljuje neto novo, zar ne, u psihoterapiji?" "Da", ree dr Glaub i klimnu glavom. "Naroito iz vajcarske. Ti vajcarci su domiljati kadtreba shvatiti pogled na svet osoba koje su uznemirene ili zatvorene u neke svoje kapsule tako da neraspolau nikakvom normalnom komunikacijom - zna?" "Znam", ree tajner. Opet klimajui glavom, dr Glaub poe dalje i zastade kod drugog roditelja, jedna ene, koja jesedela pored svoje erkice i zajedno sa njom razgledala slikovnicu. Nada uoi potopa, pomisli tajner. Da li je ovom Glaubu poznato da e vlasti sa Zemlje modazatvoriti 'Ben Guriona'? Dobri doktor se trudi i dalje, idiotski prostoduan... sreno priprema svojesheme. tajner poe za njim, saeka da u razgovoru doktora i te ene nastane pauza, pa ree: "Doktore, jabih da malo vie popriam sa tobom o toj novoj teoriji."

"Da, da", ree Glaub i izvini se toj eni i njenom detetu to ih naputa; povede tajneta u stranu, namesto gde su mogli razgovarati, a da ih niko ne uje. "Ta zamisao o razliitim brzinama vremenamoe otvoriti vrata umovima koji su toliko umorni od rvanja sa nemoguim zadatkom optenja sasvetom u kome se sve deava tako brzo da..." tajner mu upade u re. "Pretpostavimo da vaa teorija uspe. Kako bi to pomoglo jedinki dadejstvuje? Da li nameravate da ga zadrite doivotno u sobi sa usporenim projekcijama? Mislim,doktore, da svi vi, ovde, samo igrate kojekakve igre. Ne suoavate se sa stvarnou. Svi vi u kampuBG, svi ste neto prepuni vrlina. Svi - nevinaca. Ali u spoljanjem svetu nije tako. Ovo ovde toimate, to je jedno plemenito, idealistiko mesto, ali vi se zavaravate. Prema tome, vi, prema mommiljenju, zavaravate i pacijente; izvin'te to moram tako da kaem. Ta komora sa usporenomprojekcijom, to je olienje svih vas ovde, vaih stavova." Dr Glaub ga je sasluao, sa izrazom silnog zanimanja na licu, klimajui glavom. "Obeali su namopremu za sprovoenje toga u praksu", ree on im je tajner zavrio. "Od 'Vestinghausa', sa Zemlje.Ljudi opte sa drugim pripadnicima ljudskog drutva ponajvie zvukom, pa je zato 'Vestinghaus'nainio za nas jedan kasetofon koji snimi poruku namenjenu psihotinoj jedinki, recimo tvom deakuManfredu, i to na traci sa oksidom gvoa; onda pusti tu traku njemu, ve sledeeg trenutka, alisporije, pa izbrie poruku da bi bio spreman da snimi sledeu, i tako dalje. Ishod bi trebalo da budetaj da pacijent odrava trajnu vezu sa svetom, ali onom brzinom koja njemu odgovara. Nadamo se daemo kasnije dobiti i video koji e to isto raditi sa vidljivim delom stvarnosti, i to usaglaeno sakasetofonom: slike bi ile neprekidno, ali usporeno. Mora se priznati da bi na taj nain Manfred ostaojedan korak udaljen od stvarnosti, a to se tie ula dodira, tek tu bi bilo tekoa - ali ne slaem se satvojom tvrdnjom da je to neupotrebljivi idealizam. Vidi koliko je danas rasprostranjena jednahemijska terapija koja je prvi put pokuana ne tako davno. Stimulanti su korieni da ubrzajupsihotikovo unutranje ulo za vreme, da bi on mogao shvatiti stimuluse koji se sruuju na njega, aliim dejstvo stimulanta prestane, psihotikova kognicija opet se uspori, zato to njegov neispravnimetabolizam preovlada - shvata? Ipak, puno smo nauili iz toga; nauili smo da ova psihoza imahemisku osnovu, a na psiholoku. ezdeset godina pogrenog tumaenja srueno je jednim jedinimopitom u kome je korien natrijum-amital..." "Sanjarije", prekide ga tajner. "Nikada vi neete uspostaviti vezu sa mojim deakom." Okretelea dr Glaubu i udalji se.

Iz kampa BG ode, autobusom, u jedan otmeni restoran, 'Crvenu lisicu', gde su uvek kupovali odnjega dobar deo donete robe. Kad je zavrio posao sa vlasnikom, tajner ostade neko vreme uz bar,pijui pivo. Kako se razbrbljao onaj Glaub! Ta vrsta idiotizma ih je i navukla da dou na Mars. Na planetugde aa piva kota dvostruko vie nego nego aa skoa, zato to sadri dvaput vie... vode. Vlasnik 'Crvene lisice', jedan mali, demekasti ela sa cvikerima, sede do tajnera i upita: "ta sise umusio, Norbe?" tajner odvrati: "Zatvorie kamp BG." "Dobro", ree vlasnik 'Crvene lisice'. "Ne trebaju nam te nakaze ovde na Marsu; loa su reklama." "Ja se s tim slaem", ree tajner, "bar do neke mere." "To je kao one bebe koje su se raale sa perajima kao foke, ezdesetih, zbog onog nemakog leka.Trebalo je sve takve unititi; raa se dovoljno zdrave i normalne dece, zato uvati one druge? Kadbi ti imao klinca sa vikom ruku ili nogu, ili bez ruku i nogu, ne bi eleo da se odrava u ivotu, je l'tako?"

"Ne bih", ree tajner. Ali ne ree da je brat njegove ene, na Zemlji, fokomelus - 'ovek kaofoka', roen bez ruku i bez nogu, ali koji je dobio izvanredne vetake ruke i noge proizvedene ujednoj kanadskoj firmi specijalizovanoj za takvu opremu. Uistinu, ne ree nita niskome debeljku; popi svoje pivo i zagleda se ukoeno u boce iza anka.Nije mu se nimalo dopadao ovaj gostioniar. Nikad mu nije ni o Manfredu rekao. Dobro je znao kakosu u tom oveku duboko ukorenjene predrasude. Nije taj bio jedini takav - tavie, bilo ih je mnotvo.tajner nije uspevao da prizove, u sebi, neku ljutnju zbog barmenovih stavova; samo je oseao umor ielju da o tome ne vodi raspravu. "To je bio poetak", nastavi vlasnik. "Te bebe roene poetkom ezdesetih... ima li takvih u BG...nikad nisam nogom kroio unutra, nikad i neu." tajner ree: "Kako bi mogle biti unutra? U BG. Nisu to bila deca sa anomalijama. Anomalijaznai: neto jedinstveno, to kod samo jedne osobe na celom svetu ima tako." "A, da", priznade ovek. "Razumem, razumem. Dobro, uglavnom, da su takve likvidirali jo onda,ne bismo imali logore kao BG, jer, koliko ja mogu da pojmim, postoji neposredna veza izmeuudovita roenih u ezdesetim i svih tih nakaza koje su kasnije, toboe zbog zraenja, nastajale;mislim, sve to biva zbog nekvalitetnih gena, je li tako? E, vidi, to je ono gde ja mislim da su nacistibili u pravu. Uvideli su oni, jo 1930, potrebu da se iskorene inferiorni geni, cele vrste; uvideli su..." "Moj sin", poe tajner i zauta. Shvati ta je rekao. Demekasti ovek je zurio u njega. "Moj sinje tamo", nastavi tajner uskoro, "i on meni znai isto koliko tvoj sin tebi. Znam da e on jednog danaopet izii u svet." "Dozvoli da te ja astim jednim piem, Norberte", ree debeljuni ovek, "da bih ti pokazaokoliko mi je ao; mislim, zbog naina na koji sam priao." tajner ree: "Ako zatvore BG, bie to nesrea preteka za nas koji tamo imamo decu. Neemo jemoi podneti. Ne uspevam da se suoim sa tim." "Razumem te", odvrati mali ela. "Razumem tvoja oseanja." "Onda si nadmoan u odnosu na mene, ako razume moja oseanja", ree tajner, "jer ja se unjima ne snalazim uopte." On spusti praznu kriglu od piva i sie sa barske okrugle, visoke stolice."Neu jo jedno pie", ree. "Izvini, moram sad da idem." Podie teke kofere. "Sve ovo vreme si ti dolazio ovamo", ree vlasnik, "i priali smo puno o tom logoru, a nijednomnisi rekao da ima sina tamo. To nije bilo u redu." Sad je izgledao ljut. "Zato nije bilo u redu?" "Pa, do vraga, da sam znao, ne bih rekao ovo to sam rekao; za to si ti odgovoran, Norberte -trebalo je da mi kae, a ti namerno nisi. To mi se ne dopada ni najmanje." Lice mu je bilo crveno odljutnje. Nosei kofere, tajner izie iz bara. "Ovo nije moj dan", ree glasno. Posvaao se sa svakim; sledeu moju posetu ovom mestu moraucelu da utroim samo na izvinjavanja... ako se uopte vratim. Ali morau da se vratim; od toga mizavisi posao. Morau da svraam i u kamp 'Ben Gurion'; ne moe drugaije biti. Odjedanput mu doe misao da bi trebalo da se ubije. Ta se ideja pojavi u njegovom umu vesasvim izgraena, razvijena, kao da je oduvek bila tu, oduvek deo njega. Lako je to uraditi, samo sestrmekne helikopterom. On pomisli: prokleto sam umoran od toga da budem Norbert tajner; janisam traio da budem Norbert tajner, niti da valjam vercovanu hranu i to drugo kojeta. Koji sumoji razlozi da ostajem iv? Slabo radim rukama, nita ne umem da napravim niti popravim; ni pametme ne slui dobro, samo sam trgovaki putnik i nita vie. Dodijalo mi je... da mi se ena podsmevato ne umem odravati nau maineriju za vodu - docrnio mi je vie i taj Oto, koga sam morao

unajmiti zato to sam i u svom sopstvenom poslu bespomoan. Zapravo, pomisli on, zato ekati na povratak helikopteru? Ulicom naie ogroman, brundavitraktor-autobus, ije su strane bile tupe od naslaga peska; tek to je preao pustinju. Sada je ulazio uNovi Izrael iz nekog drugog naselja. tajner ispusti kofere i izlete na ulicu, pravo pred njega. Bus zatrubi; nastade cika vazdunih konica. Sav ostali saobraaj stade; tajner je jurio napred,pognute glave, zatvorenih oiju. Tek u poslednjem trenu, kad je zvuk autobuske 'trube' bio u njegovimuima prejak do neizdrivog bola, on otvori oi; vide vozaa autobusa kako blene dole u njega, videvolan i broj na vozaevoj kapi. A onda...

U solarijumu u logoru 'Ben Gurion', gospoica Milh je ula sirene i zastala usred sviranja, naklaviru, plesa Vile ljive iz Krcka Oraia ajkovskog; deca su uz to plesala. "Po-aaar!" ree jedan deki, polazei ka prozoru. Sva deca nagrnue za njim. "Nije, to je hitna pomo, gospoice Milh", ree drugi deko, gledajui kroz prozor. "Ide ka centrugrada." Gospoica Milh nastavi svirati, a deca, ujui ritmove koji su opet izvirali iz klavira, poee dase vuku kojekako na svoja ranija mesta. Oni su medvedi u zoolokom vrtu, koji pleu na dve noge dabi dobili kikiriki; to im je ova muzika nagovestila, a gospoica Milh im rekla da to odglume. Manfred je stajao po strani i nije se nimalo obazirao na muziku; na njegovom licu bio je izrazzamiljenosti. Zavijanje sirena se na trenutak pojaa, a Manfred podie glavu. To primeti gospoicaMilh, umno udahnu, a onda poe aputati molitvu. Deak je uo! Nastavila je da svira jo glasnije,da treska ajkovskog po klaviru, oduevljena: ona i doktori bili su u pravu, pomou zvuka jepostignut dodir sa deakom. Manfred polako prie prozoru da gleda napolje; sasvim sam, posmatraoje ulicu ispod prozora, kao i okolne zgrade, tragao za izvorom buke koja ga je probudila, privuklanjegovu panju. Stvari ne stoje ba tako beznadeno, ree gospoica Milh sebi. ekaj samo dok mu otac uje ovo;dokaz da nikad ne smemo govoriti o odustajanju. Ona nastavi svirati, buno i sreno.

4.

Dejvid Bolen, koji je upravo zidao branu od mokre zemlje na kraju povrtnjaka svoje porodice,pod vrelim popodnevnim suncem Marsa, vide da se helikopter policije UN sputa pred kuutajnerovih, i is