federiko moća Čovek koji nije želeo da voli moccia... · je zaokupljeno, kao da je uznemirena...

Chiarissima&Avada Kedavra

1

Federiko Moća

Čovek koji nije želeo da voliwww.crowarez.orgwww.bosnaunited.net


2

1.

Laste su nisko letele u sutonu. Svaki čas proletele bi ispod trema stare kamene vile sa čvrstim,debelim zidovima. Unutra je veliko stepenište od tamnog drveta vodilo na sprat. Nešto malo ispodbio je negovani vrt zbog kog je vila izgledala kao nacrtana između brežuljaka Langea. U daljini,među redovima vinograda sorte nebiolo, grožđe je bilo tamno, rumeno od letnjeg sunca. Tankredije trčao s bratom Đanfilipom vriskajući i smejući se. Bruno, baštovan, završio je s orezivanjem živicevelikim makazama, nasmejao se videvši ih kako su prozujali na nekoliko koraka od njega i ušao ukuću. Svuda okolo osećao se miris tek potkresanog ružmarina.

Ispred trema, Marija, sobarica, stavila je tek izvađen hleb iz pećnice na sredinu velikogkamenog stola između dve žalosne vrbe. Taj miris je na trenutak preplavio vazduh i Tankredi sezaustavio, odlomio parče i prineo ga ustima.

„Tankredi, sto puta sam ti rekla da ne jedeš pre večere! Onda posle nemaš apetita!“On joj se samo nasmešio i opet zbrisao preko vrta. Mladi zlatni retriver, koji je ležao šćućuren u

senci ispod gvozdene stolice s jastukom, ustao je i veselo se dao u trk za njim. Bacili su se u klasje, atren kasnije za njima je stigao i brat Đanfllipo.

Majka je jedva uspela da na vreme izađe iz kuće.„Kuda ćete? Uskoro ćemo jesti!“Zatim je odmahnula glavom i uzdahnula. „Tvoja braća...“ Obratila se Klodini, koja tek što je

sela za sto.Mama se vratila u kuhinju. Na starom drvenom stolu bila je razvučena tek napravljena sveza

jufka, a nešto dalje na mermernom pultu s brojnim fiokama bilo je još brašna. Na zidu su visili raznitiganji od bakra. Nekoliko šerpi krčkalo se na tihoj vatri na štednjacima s pločom od livenoggvozda.

Majka je razgovarala s kuvaricom i dala joj uputstva za večeru. Zatim s dve sobarice kojima jeizdala naređenja. Gosti su dolazili na večeru.

Napolju je Klodina smerno sedela za stolom gledajući braću kako se igraju. Sad su već bilidaleko. Lavež psa je dopirao čak dotle. Kako bi volela da je i ona s njima, da trči, da se uprlja, ali jojje mama rekla da se ne pomera.

„Ja ne mogu da ustanem od stola.“Onda taj glas.„Klodina?“ Ona zatvori oči.Stajao je nepomičan na pragu, pomalo strogog pogleda. Ljubopitljivo je posmatrao sićušna

ramena devojčice. Njen mekani vrat izvirivao je iza gornjeg šava odela gubeći se u prevojimakestenjaste, blago talasaste kose.

Možda nije čula? Onda ju je istim tonom, na isti način, opet pozvao. „Klodina?“Ovaj put se okrenula i pogledala ga. Ostali su jedan trenutak bez reči. Zatim joj se on nasmešio i

pružio joj ruku. „Dođi.“Devojčica je ustala od stola, napravila nekoliko koraka i pridružila mu se. Njena malena šaka

nestala je u čovekovoj šaci.„Idemo, dušo.“Onda se na pragu velike kuće Klodina zaustavila. Lagano je okrenula glavu. U daljini, njena

dva brata i pas nastavili su da trče po travi. Zabavljali su se, oznojeni. Odjednom, Tankredi je


3

prestao da trči. Kao da je čuo nešto, neki glas, krik, možda svoje ime. Okrenuo se prema kući.Prekasno. Nije više bilo nikoga.


4

2.

„Vidi kako je lepa ona devojka.“ „Ona žena.“Tankredi se osmehnuo Davidu dok je Roberta na teniskom terenu udarala lopticu.Fabricio, muž, na drugoj strani terena, odgovorio je forhendom i pogodio liniju. Roberta je

krenula svom brzinom, prešla tih nekoliko poslednjih metara trčeći kao pomahnitala. Konačno, kadje izgledalo da je gotovo nemoguće, stigla je klizeći, udarila lopticu odozdo uvis i predivnimbekhendom završila meč.

„Pogodak!“ Zatapša mali Marija. „Mama je odlična.“„I tata je odličan“, odmah mu je odgovorila Đorđa.„Ne, mama je bolja.“ I počeše da se gurkaju.„Mir, mir.“ Fabricio ih je odmah rastavio. Uzeo je Đorđu sa zemlje i podigao je uvis. „Braniš me,

princezice, ali mama je mnogo jaka... i ovaj put je ona pobedila.“Roberta je prišla mokra od znoja. Njene dugačke i mišićave noge bile su već preplanule od ovog

prvog majskog sunca. Razbarušila je Matiji kosu. „Dobro si rekao, ljubavi, mama je jača!“ Pogledalaje veselo svog muža i uzela bocu gejtorejda. Dugački gutljaj zatvorenih očiju. Zatim je prestala dapije. Otvorila oči. Fabricio joj je prišao i poljubio je u usta. Osećala su se na mešavinu slatkog islanog. Đorđa povuče oca za majicu.

„Tata, ali zar nećemo da igramo revanš?“„Hoćemo princezo... Ali sledeći put. Danas tata ima da uradi još gomilu toga.“Porodica De Luka polako je izašla s terena: otac, majka, dvoje dece, dečak od nekih osam

godina i nešto mlada devojčica. Udaljili su se gotovo zagrljeni. Ali nisu svi zajedno prošli krozvrata. Najpre deca, zatim Fabricio i poslednja Roberta, koja se osvrnula.

Pogled joj se susreo s Tankredijevim i na trenutak je otvorila usta, možda da uzdahne. Delovalaje zaokupljeno, kao da je uznemirena ili da iščekuje nešto. Ali samo na tren. Zatim se pridružiladevojčici.

„Hajde, hajde, mama mora da se istušira.“I tako je savršena porodica nestala iza ugla nevelike zgrade.Tankredi ju je pratio pogledom, znatiželjan da vidi hoće li se okrenuti još jednom. David mu

naglo prekide misli. „Kako te je pogledala, a?“„Kao žena.“„Da, ali kao neka koja te mnogo želi. Šta ti radiš ženama?“Tankredi se okrenuo ka njemu i nasmejao se. „Ništa. Ili možda sve. Možda im se upravo to

dopada, hoće nekog ko je nepredvidiv. Gledaj...“Izvukao je telefon. „Dobio sam njen broj i poslao sam joj poruku. Pravio sam se da je greška i

poslao sam joj sledeće: 'Mogao bih da te gledam milion puta a da te nikada ne naučim napamet.,,I šta si onda uradio?“„Ništa. Čekao sam čitavo popodne. Pomislio sam da će mi na kraju odgovoriti baš na svoj

način.“ „Zašto, kakav je to način?“„Vaspitan i pravolinijski. Siguran sam da je, kad je pročitala poruku, s jedne strane htela da

odgovori iz pristojnosti, a s druge se plašila da uradi nešto što se ne radi.“,,I na kraju?“


5

„Odgovorila mi je. Gledaj: 'Mislim da ste pogrešili broj'. A ja sam joj odmah napisao: 'A ako jesudbina htela da pogrešim? Ako je slučaj tako hteo?'. Onda mi se učinilo da je čujem kako se smeje.“

„Zašto?“„Zato što je trenutak bio pravi. Svakoj ženi, čak i onoj koja se ostvarila, koja ima decu, lepu

porodicu, koja je zadovoljna svojim poslom, uvek dođe trenutak u kom se oseti usamljena. I u tomtrenutku će se setiti tog smeha. A pogotovo da iza njega stojiš ti.“

David je uzeo Tankredijev telefon. Nastavili su da se dopisuju. Čitao je poruke koje surazmenili, vreme mu je proricalo pred očima, sedmicu po sedmicu.

„Postaneš joj navika, nešto što malo-pomalo postaje deo njenog života. Svaki dan neka rečenica,neka slatka misao, bez aluzija...“

Tankredi se nasmešio, a onda se uozbiljio.„Onda iznenada prekineš. Dva dana ništa. Ni poruke. A ona shvati da joj nedostaješ, postao si

svakodnevni sastanak, iščekivani trenutak, razlog osmeha. Onda joj pišeš i izviniš joj se, opravdašse rekavši da si imao neki problem i postaviš joj jednostavno pitanje: 'Nedostajao sam ti?'. Šta godda odgovori, vaš odnos je od sada promenjen.“

„A ako ne odgovori?“,,I to je odgovor. Znači da se plaši. A ako se plaši, to je zato što može da poklekne. Onda možeš

da se otkriješ i da joj kažeš: 'Ti si meni nedostajala'. I da guraš dalje.“I pokaza mu još jednu poruku, i još jednu, i još jednu. Do poslednje. „Želim da te upoznam.“Ali ova je od pre deset dana. Šta se zatim desilo?“„Upoznali smo se.“David ga pogleda.„I, naravno, neću ti ispričati ništa o tome koliko smo se upoznali ni gde ni kada. Sve ovo je da bi

shvatio kako ponekad ono što izgleda nije ono što jeste. Video si tu porodicu? Deluju srećno, imajudvoje divne dece, ništa im ne nedostaje. Pa ipak, život je takav, od danas do sutra... paf. Sve može danestane.“

Tankredi mu je pokazao nekoliko fotografija te žene u telefonu. Roberta naga, samo sa šeširomna glavi, miluje dojku, zatim druge, nepristojnije, na kojima se razdragano smeje.

„Kad žena prede tu granicu, više se ničega ne stidi, prepušta se, hoće slobodu.“David nije odmah odgovorio. „Sva sreća te nikad nisi poželeo moju ženu...“Reče to ozbiljnim tonom, pomalo strogo, neodlučan da li da se s time našali ili ne.„Ili bolje, možda si je poželeo... ali, srećom, nisi Sarin tip.“ Tankredi je ustao. „Da.“I udaljio se siguran u jedno. Koliko čovek može da se prevari u pogledu nekoga.„Dođi, hajde da ručamo zajedno.“Krenuše velikim parkom Starog streljačkog kluba. Pred njima pogled na severni Rim, desno četvrt

Parioli, tamo dole pruža se dugački vijadukt šetališta Francuska, gubeći se u daljini ka Flaminiji,između brda u pozadini.

Travnjak u engleskom stilu, veliki bazen, brojni stolovi pod suncobranima s povetarcem kojipomera rubove platna i osvežava članove koji su već ručali.

Tankredi i David su zauzeli mesto. Nešto dalje došla je savršena porodica. Seli su za sto. Đorđai Matija su nastavili da se prepucavaju.

„Daj! Ne kradi mi iz tanjira!“„Pa nije samo tvoj! To je švedski sto, znači svačiji je.“ Matija je uzeo iz Đorđinog tanjira jednu

maslinu i brzo je stavio u usta.„Ne važi se!“ Đorđa ga je udarila po ramenu.


6

Mama ih je izgrdila. „Hoćete li prestati da se svađate?“Dečak je ukrao parče mocarele i sažvakao ga puštajući da mu sveže mleko curi niz usta.„Matija, nemoj tako da jedeš!“ Grubo mu je obrisala usta salvetom zaustavljajući taj mlečni

potok pre nego što završi na majici. Onda se njen majčinski pogled promenio. Izgubio se u daljini,među stolovima, dok se nije ukrstio s Tankredijevim. On joj se veselo nasmešio. Roberta jepocrvenela, prisećajući se ko zna kog trenutka. Zatim se ponovo pretvorila u mamu.

„Ako ne prestanete da se svadete, neću vas više dovesti u klub.“Kelner je prišao Tankredijevom i Davidom stolu. „Dobar dan, gospodo, želite li da naručite?“„Šta ćeš ti?“„Pa, možda predjelo...“Tankredi mu preporuči. „Ovde prave veoma dobre rolnice s paradajzom i mocarelom.“ „Okej,

onda ću to.“„Ja ću salatu od sipe. Možete li nam doneti i jedno fino hladno belo vino? Sabli, gran kri le klo,

berba 2005, molim vas.“ Kelner se udaljio.„Možda ćemo kasnije uzeti pečene lignje ili brancina u pacu. Ovde je riba sveža.“I ostali su tako da čekaju. Tankredi se okrenuo prema dnu parka. Gregorio Savini je bio tamo,

na ulaznim vratima kluba, činilo se da ne gleda u njegovom pravcu. Imao je kratku kosu, odeven ulagano odelo, a njegove crne neprobojne oči pratile su ljude gotovo rasejano, videći sve i ništa,usredsredene na svaki eventualni pokret.

„Nikad te ne ispušta iz vida?“ Tankredi sipa Davidu malo vode. „Nikad.“„Zna sve o tvojoj porodici. Odavno je s vama.“„Da. Bio sam mali kad je došao, ali kao da je tu oduvek.“„Lepo je imati tako nekog. Ne postoji ništa što on ne zna. Teško je nemati tajne pred nekim, zar

ne?“Tankredi popi gutljaj vode. Zatim spusti čašu i zagleda se u daljinu.„Da. Nemoguće je.“David se veselo smejao. „Zna i za ovu ženu? Za Robertu?“ „On mi je dao njen broj telefona i

pribavio sve informacije o njoj.“„Ozbiljno?“„Naravno. On me uvek o svemu obaveštava. Koji nakit nosi neka žena, koje cveće voli, u koji

klub ide... Inače ne bih uspeo da uradim sve to što sam uradio za tako kratko vreme.“,,A šta si morao da uradiš da bi ušao u ovaj klub?“„Zamisli, to je bilo najlakše. Otkrio sam da su imali neke dugove i sve sam ih pokrio kupujući

veći deo udela.“Upravo u tom trenutku kelner se pojavio na vratima. Pogledao okolo i prepoznao osobu koju je

tražio.Prešao je preko travnjaka užurbanim hodom i prošao između nekoliko stolova. Tankredi ga je

ugledao. „Evo. Nemoj da propustiš ovu scenu.“Prijatelj ga pogleda sa znatiželjom, ne shvatajući na šta je mislio. Kelner se zaustavio kraj stola

porodice De Luka. „Oprostite...“Fabricio je podigao pogled s tanjira. Nije očekivao nikoga. I Roberta je prestala da jede.„Ovo je za gospođu“, i pruži joj prelep cvet, divlju orhideju, trozubu, u kutiji s celofanom i

zakačenom porukom. ,,A ovo je za vas, gospodine De Luka.“Fabricio je uzeo kovertu. Okrenuo je radoznalo, nije bila adresirana ni na koga. Upravo u tom

trenutku Roberta je otvorila poruku. „Stvarno me voliš?“ Zatim je brzo podigla pogled i srela


7

njegov. Tankredi je nasuo belo vino, pogledao ju je podižući čašu kao da nazdravlja iz daljine.Zatim ga je okusio. Savršena temperatura.

„Da, odličan šabli.“Malo podalje, za drugim stolom, Fabricio de Luka je najednom prebledeo. Otvorio je kovertu.

Nije mogao da veruje svojim očima. Fotografije nisu ostavljale mesta sumnji. Njegova žena Robertas drugim čovekom u najnepristojnijim i najsmelijim pozama. A kao dokaz da su snimljene nedavno,na njima se video onaj privesak koji joj je poklonio za desetogodišnjicu braka. Dakle, sve se desilo uproteklih nekoliko nedelja, pošto joj je poklon dao tek pre mesec dana.

Fabricio de Luka je pokazao fotografije ženi i, pre nego što je mogla da dođe k sebi odzaprepašćenja, opalio joj snažan šamar posred lica. Roberta je pala sa stolice. Đorđa i Matija su bilinepomični, zanemeli. Zatim je Đorđa briznula u plač. Matija, koji je bio pribraniji, ostao je bez reči.

„Mama... mama...“Nije znala šta da uradi. Deca su joj zajedno pomogla da ustane. Fabricio de Luka je uzeo

nekoliko fotografija, sigurno će biti korisne advokatima u brakorazvodnoj parnici, i otišao praćenpreneraženim pogledima članova kluba.

Roberta je pokušala da uteši Đorđu.„Hajde, ljubavi, nije to ništa...“„Ali zašto je tata to uradio? Zašto te je udario?“U tom trenutku jedna fotografija je pala sa stola. Đorđa ju je podigla. „Mama... pa ovo si ti!“Lica izbrazdanog suzama, Roberta joj je istrgla fotografiju iz ruke i stavila je u zadnji džep

farmerki. Zatim je uzela Đordu u naručje, Matiju za ruku i krenula teturajući se pod pogledimaprisutnih. Na crvenom obrazu ocrtavao se trag pet prstiju na koži. Došavši do Tankredijevog stola,zaustavila se.

Davidu je bilo neprijatno. Roberta je stajala pred njima, ćutke. Suze su nastavile da joj liju, nijemogla da ih zadrži.

Matija nije uspevao da shvati, povukao ju je za ruku. „Mama, ali zašto plačeš? Zašto si sesvađala s tatom? Može li se znati šta se dešava?“ „Ne znam, ljubavi.“

Zatim je pogledala Tankredija. „Ti mi reci.“Tankredi je ćutao. Uzeo je vino i popio gutljaj. Zatim je obrisao usne salvetom i polako je

ponovo spustio u krilo.„Možda si se umorila od sreće. Kad je ponovo budeš pronašla, umećeš da je ceniš.“


8

3.

„Ljubavi, jesi li tu?“ U istom času kad je izgovorila te reči, Sofiji se steglo srce. Kako bi i moglobiti drugačije? Kuda bi mogao da ode? A pogotovo kako? I u tom istom trenutku učinilo joj se dačuje odjek kočnica, zatim tresak, pucanje stakla, gužvanje lima, taj kadar kao usporeni snimak unjenom umu.

Spustila je kesu s namirnicama na sto. Dotakla je čelo, bila je oznojena. Zatim je prinela rukebokovima, osvrnula se. Ova bedna kuhinja, ove pohabane čaše, ovo potrošeno staklo. Pronašla jesvoj lik u ogledalu i gotovo da se nije prepoznala. Njeno umorno lice, razbarušena kosa, ali nadasvenjen pogled bez sjaja. Eto šta je nedostajalo: sjaj. Njena lepota koju su odvajkada toliko veličali, kaoda joj je bila jedina vrlina, ponekad joj čak i dosađujući, u stvarnosti je još uvek postojala. Bila jesamo umorna. Sofija je namestila kosu. Zatim je skinula jaknu i stavila je na stolicu. Počela je daslaže namirnice. Stavila je mleko u frižider. Odmalena se borila s tom lepotom, oduvek je želela daje poštuju samo zbog njene velike strasti, njenog neverovatnog talenta, tog dara koji je ispoljila joškao mala, zbog njene ljubavi prema muzici. Klavir je bio jedino zbog čega je živela. Note su jojispunjavale misli. Sa šest godina, na prvim časovima, odabrala je nekoliko klasičnih komada.Tražila je da ponese kući partiture i napravila je svoje aranžmane, interpretirala ih na drugačijinačin, praveći od njih muzičku podlogu svog života. Išla je na ljuljašku, trčala je, skakala u more,gledala sunce na zalasku, sve je radila s tim notama u glavi. Svaki trenutak njenog života pratio jemuzički komad koji je mogao najbolje da ga opiše.

Sofija je bila takva. Izabrala je Posle čitanja Dantea Franca Lista i upotrebila ga kao svoju oduljubavi.

Odlučila je da će ga svirati samo za svog muškarca, za onog koji će je usrećiti i u koga će sezaljubiti. Ali to se nikada nije desilo. Sve dok nije upoznala Andreu. Arhitektu i ragbistu. Fizičko iumno. Baš kao i ona sama. Strast i racionalnost. Upoznali su se na nekoj žurki i počeli da se viđaju.Prvi put se prepustila i taj trenutak je došao. Zaljubila se. Mogla je da odsvira svoju odu ljubavi.Prethodnih dana ju je probala nekoliko puta da bi bila savršena, po njenoj želji, onako kako ju je onačula, kako bi želela da je odsvira za njega, samo za njega, za svog Andreu. I te večeri je bilaspremna, samo da se nije dogodilo...

Tek što je ušla u kuću, shvatila je da telefon zvoni. Sofija je zatvorila vrata, ostavila tašnu ipotrčala da odgovori. „Halo?“

„Konačno! Gde si bila?“ „Na času. Sad sam ušla.“„Dobro, ljubavi. Uzeo sam ti picu s pakinskim paradajzom i mocarelom...“„Ali rekla sam ti samo pakinski paradajz, paradajz i ništa više!“ „Ljubavi, zašto si tako

agresivna?“ „Zato što me nikad ne slušaš.“„Ali dok stignem kući, mocarela će se ohladiti i lako ćeš je skinuti. Tako će ti ostati samo

paradajz i ništa više, baš kako voliš.“„Problem nije u pici, već u tome što me ne slušaš! Razumeš?“ „Razumem... dolazim kući.“

„Neću ti otvoriti!“„Čak i ako se vratim i donesem ti picu s pakinskim paradajzom i mocarelom?“„Rekla sam ti samo paradajz!“ „Znam... šalio sam se!“„Jeste, jeste, uopšte me ne slušaš i uvek se ponašaš prema meni kao da sam debil!“„Slušaj, naravno kad želiš da se svađaš i kad se toliko potrudiš, nema nam druge, eh...“


9

„Ponašaš se prema meni kao moja majka! Otišla sam namerno od kuće s nepunih osamnaest bašzbog toga... Da bih završila s nekim ko me ne sluša i ko me zamajava.“

I spustila mu je slušalicu. Andrea je vratio mobilni u jaknu, odmahnuo glavom, ponovo upaliomotor i dodao gas pun besa, iznerviran tom željom za prepiranjem po svaku cenu. Prva, druga.„Ma da li je moguće da se s njom čovek uvek mora svađati? Šta koji kurac! Okej, nisam se setio daneće mocarelu, pa šta onda? Je l’ mora toliko da gnjavi?“ Treća, četvrta, sve brže, sve bešnji,nizbrdicom, vraćajući se prema piceriji. Osamdeset. Sto. Sto dvadeset. Sto četrdeset. Vidljivost se odbrzine smanjila, bes ga je gotovo oslepeo, zajedno sa suzama od vetra, toliko da u podnožjunizbrdice nije video ta kola zaustavljena na uglu.

Jedna ruka dala je žmigavac, ablendovala jedanput, drugi put, zatim, ne čekajući više,automobil je iskrsnuo iz mraka i krenuo napred. Ušao je u traku upravo kad je Andrea nailazio upunoj brzini. Bio je to samo jedan tren. U kolima je bila neka stara gospođa. Čim je ugledala tefarove kako se približavaju, prestravila se. Zaustavila se tako, preneražena, nasred druma, ninapred ni nazad, nesposobna da išta preduzme.

„Ali...“ Andrea nije imao vremena da smanji brzinu, da zakoči, otvorenih usta, razrogačenihočiju. Kao da se taj automobil, zaustavljen nasred ulice, približavao nečuvenom brzinom.

Nije stigao ni da krikne, ništa, uhvatio se svom snagom za volan i sklopio oči. Nije više bilovremena ni za šta, ni za molitvu, samo ta poslednja misao: „Jednu picu s pakinskim paradajzom,bez mocarele“. Ne bi mogao da zaboravi. Više ne. Mrak.


10

4

„Bojim se da ti ga predstavim.“ „Zašto?“„Zato što bi ti se mogao dopasti više od mene...“„Nemoguće.“ Benedeta se nasmejala prinoseći šaku ustima. Zatim je popila gutljaj biterlemona

koji je naručila i ispravila ramena.Đanfilipo ju je znatiželjno pogledao. „Zašto nemoguće? Mladi je od mene... Lepši je od mene, i

pre svega, mnogo je, ali mnogo bogatiji od mene...“Benedeta se najednom uozbiljila. „Onda će mi se mnogo dopasti.“Đanfilipo se namrštio. „Ah.“„Da... pogotovo što si ti govnar.“ Sad je stvarno bila iznervirana. „Stvarno misliš da bi mogao

da me zanima zato što je bogatiji od tebe?“„Rekao sam da je mnogo, ali mnogo bogatiji.“„Onda si ti stvarno mnogo, ali mnogo veliki govnar!“Đanfilipo je popio gutljaj svog kamparija. Zatim se nasmešio i pokušao da se izvadi. „Ali,

ljubavi, s tobom čovek ne sme da se našali...“„Ne šališ se.“ Benedeta je odlučno ispravila ramena i okrenula se. Pogledala je u daljinu kroz

salon. Slike, skulpture i na kraju gosti Lovačkog kluba, jednog od najekskluzivnijih.Svi su hodali spokojno, sigurni u sebe. Neki su se pozdravljali uz osmeh, poznaju se oduvek,

uski krug, najmoćniji i najimućniji u celom Rimu.Đanfilipo je pokušao da je uzme za ruku. „Ma daj, nemoj da si takva.“Benedeta ju je brzo povukla. „Bila je to neukusna šala, ne razumem zašto te zabavlja da se šališ

na račun toga što je bogatiji od tebe...“Đanfilipo je raširio ruke. „Ali ja se ne šalim! Mnogo, mnogo... je bogatiji.“Benedeta se osvrnula i odmahnula glavom. Ništa se nije moglo učiniti. Nikada ne bi shvatio. Ali

u suštini, bilo je beskorisno prepirati se. A sigurno je i preterivao. Kako je mogao da bude mnogo,ali mnogo bogatiji od njega? Đanfilipo je bio najimućnija osoba koju je ikada upoznala. I istogtrenutka u kom je postala svesna šta je pomislila postiđeno mu se osmehnula i potrudila se da muskrene misli.

„Hajde da se ne svađamo. Ispričaj mi nešto više o svom bratu pre nego što dođe, radoznalasam.“ Đanfilipo uzdahnu.

„Oduvek je voleo da se izlaže opasnosti. Redao sudare motorom, surfovao i obišao pola svetaišavši tamo gde su se odigravala takmičenja, Havaji, Kanarska ostrva... Onda je na red došao kanu,padobran, paraglajder. Sve u svemu, ništa nije propustio. Mislim da je namerno probao svenajekstremnije sportove da bi doveo život u opasnost...“

I u tom trenutku je začuo njegov glas. „Dakle, sve u svemu, nisam bogzna šta!“ Benedeta senaglo okrenula. Jedan muškarac je stajao ispred nje.

„Sudeći po njegovim pričama, ja sam neko ko je pokušao da se ubije, ali nikada u tome nijeuspeo.“

Bio je visok, vitak, zgodan, imao je na sebi savršeno ispeglanu belu košulju, podvrnutih rukavakoji su otkrivali mišićave podlaktice, blago taman ten, oči jarkoplave boje, prodorne, iskusne. „Zbognjih deluje stariji“, pomisli Benedeta, „ne, možda sigurniji, muževniji, više... Više sve.“ Osmehnulamu se. „Ne znam je li, kako kaže


11

Đanfilipo, mnogo, ali mnogo bogatiji od njega, ali sigurno je da je mnogo, ali mnogo lepši.“Seo je naspram nje s mnogo elegancije i pružio joj ruku predstavljajući se.„Tankredi.“„Benedeta.“Zatim je prekrstio noge i spustio ruke na fotelju. „Onda, šta jedna tako lepa žena radi s

ovakvim... ovakvim... ne znam ni ja.“„Možda frajerom?“, nasmešio mu se Đanfilipo.Tankredi je iskrivio usta. „To zaista nije bila reč koju sam tražio.“„Ako je potrebno voditi život kakav ti vodiš da čovek ne bi bio dosadan, onda sam srećan što

sam dosadan.“„Zašto?“, Tankredi ga je pogledao tobože začuđeno.„Nešto nije u redu sa onim što ja radim?“U stvari, brat nije bio upoznat s većinom onoga što je ovaj radio, a i sa onim sa čim je bio

upoznat nije se slagao. Đanfilipo je pokušao da bude malo sigurniji u sebe. „Pa, sama činjenica da sijoš uvek živ čini mi se kao pravi uspeh, da ne kažem čudo...“

U tom trenutku Benedeta je uzela jednu maslinu, nabola je na čačkalicu i promešala njomepreostali biterlemon u čaši. Zatim ju je pojela tako slatko-slanu.

Dva brata su se pogledala, Đanfilipo se na kraju osmehnuo, Tankredi je spustio pogled.Benedeta je s maslinom u ustima ostala u čudu zbog te neobične tišine. Đanfilipo ju je pogledao iblago odmahnuo glavom, kao da želi da kaže: „Ma nije to ništa, posle ću ti objasniti.“ Istog trenutkaona je čula da je neko doziva.

„Benedeta, otkud ti ovde?“Jedna otmena devojka skupljene plave kose, u plavom kostimu i s Gučijevom torbicom,

zaustavila se na ulazu u salon, nedaleko od mesta na kom su sedeli. Benedeta je ustala osmehujućise. „Gabrijela! Izvinite...“ Ostavila je braću i pohitala ka prijateljici. Zagrlile su se i počele darazgovaraju.

Đanfilipo je pogledao Tankredija osmehnuvši mu se. Tankredi je podigao ruku da bi dozvaokelnera. „Izvinite?“

Đanfilipo je insistirao. „Jesi li video?“ Tankredi uzdahnu. „Da.“ Konačno je stigao kelner.„Molim vas, donesite mi jedno pivo.“ „Naravno, gospodine.“

Kelner je pomislio da je to sve i taman je pošao, ali ga je Tankredi zaustavio. „Koje pivo imate?“„Sva, gospodine.“ „Onda bih di demon.“

Kelner opet pode, kad ga sustignu poslednje uputstvo. „Ledeno.“Tankredi bi voleo da prede preko svega, ali znao je da to više nije bilo moguće izbeći. U stvari,

susreo je bratovljev pogled. „Neverovatno, zar ne?“„Da. Bilo je čudno.“„Čudno? Bilo je to nešto najapsurdnije što se moglo desiti! Uradila je tačno isto što i ona...“I bilo je kao da su se zajedno vratili toj uspomeni.Klodina je vrtela maslinu na čačkalici u čaši, zatim se nasmejala, izvukla je napolje i tik pre nego

što je ta crvena kapljica pala, stavila ju je na jezik. Zatim je maslina kliznula u usta, a ona se s njomigrala poput malog akrobate sve dok nije nestala. Pa ju je progutala. „Mmm, dobra je.“ Vrtela jeprstom po obrazu zafrkavajući najmlađeg brata, Tankredija.

„Ma daj, sve si ih pojela! Ta je bila moja.“„Spor si, prespor.“ Zatim je pobegla ka bazenu u parku. Potrčala je kao gazela između

ružičnjaka, zelene živice i drveća.


12

Za tren oka Tankredi se našao iza sestre. Ona se smejala i s vremena na vreme se osvrtala.„Nećeš uspeti, nećeš me stići...“ Ubrzala je i, skidajući laganu odeću, bacila ju je na livadu tik prenego što je stigla do bazena. Zaustavila se na ivici. „Jesi li video? Prva sam stigla.“ I bacila se usavršenom skoku u vodu. Plivala je ispod vode i izronila malo dalje, nasred bazena, zabacila kosuunazad, zatim žmirnula i osmehnula se, dok je Tankredi tek skidao cipele.

,,I? Vidiš... spor si... prespor.“Smejao se i Đanfilipo, koji je u vodi sedeo na providnom dušeku u obliku fotelje. Nogama je

držao uza se svoju devojku Gvendalinu. Ona je ležala na stomaku na narandžastom dušeku ijednom rukom se držala za Đanfilipovu nogu koja se klatila s dušeka. I ona se smejala, već savršenopreplanula. Njen nebeskoplavi kupaći kostim isticao je i najmanju oblinu. Na kraju je Tankredi ukupaćim gaćicama potrčao i skočio. U letu je skupio noge i napravio bombu, tresnuo u vodu i sve ihzapljusnuo.

„Daj!“ Počeli su da se prskaju. Đanfilipo je pao s dušeka, zakačio se za Gvendalinin dušek ipovukao i nju. Završili su pod vodom i isplivali smejući se, ali je Gvendalina bila brža, počela jetako jako da prska Đanfilipa da ovom nije preostalo ništa drugo nego da je potopi. Držao ju je takopodosta, a kad ju je pustio, Gvendalina izroni boreći se za vazduh.

„Jesi li ti normalan? Zamalo da se udavim!“„Ma da!“„Budalo... ti si jedna budala.“Pa su se još malo rvali. Na kraju ju je on zagradio i pokušao da je poljubi. Ali ga je ona ugrizla.

Joj!“„Tako ti i treba.“Đanfilipo je opipao usnu da vidi da mu ne curi krv, ali nije bilo ničega. Onda su nastavili s

rvanjem i ponovo se poljubili. Ovaj put ga Gvendalina ipak nije ugrizla. Bio je to strastven poljubac.Tankredi je primetio, okrenuo se iznenađen ka Klodini, odmahnuo glavom i pokazao rukom kao daje hteo da kaže: „Jesi videla ovo? Poljubili su se...

Ali Klodinu sve to nije zanimalo. Štaviše, kao da joj je smetalo. Brzo je zamahnula rukama dva-tri puta, uhvatila se za rub bazena i iskočila napolje. Sva mokra, krenula je prema kući. Mršava,krhka, brzo je trčala preko livade, ne objašnjavajući svoju iznenadnu reakciju.

Ostavši sam u vodi, Tankredi je malo plivao. Zatim se osetio kao uljez. Đanfilipo i Gvendalinasu nastavili da se ljube zagrljeni pored ivice bazena. Nije više znao šta da radi, pa je i on izašao iuputio se ka kući. Ušao je u salon, popeo se velikim stepeništem koje je vodilo do spavaćih soba.

„Klodina? Klodina?“ Zakucao je na vrata njene sobe, ali nije bilo odgovora. Onda ih je laganootvorio. Vrata su zaškripala. Klodina je sedela u svojoj velikoj fotelji nogu skupljenih pod sobom, jošuvek mokre kose. Iza njenih leđa bio je otvoren prozor. Poluspuštene roletne propuštale su mekusvetlost koja ju je kroz lagane zavese što je pomerao vetar delimično osvetljavala.

Tankredi je stajao ispred nje.„Zašto mi nisi odgovorila?“„Zato što mi se ne da!“Klodina je jela sladoled od višnje. Isplazila se. Jezik joj je bio sav crven, jake žarkocrvene boje, i

nastavila je da ga halapljivo liže smejući se.,,I šta hoćeš, bratiću?“Tankredi je bio nezadovoljan. Nije mu se sviđao taj nadimak. „Hoću i ja sladoled.“ „Nema.“

„Nije istina.“„Naravno da je istina. Pogledaj...“ Klodina je ustala i otvorila mali frižider koji se nalazio u

blizini. „Vidiš, prazan je. Bio je poslednji.“


13

Tankredi je bio uvređen. „Ko ti ga je kupio?“ „Šta misliš?“„Ne znam, ne bih te pitao da znam.“Klodina se ponovo bacila u fotelju, prekrstila noge i nastavila da liže svoj poslednji sladoled.

„Kupio mi ga je tata... A znaš zašto? Zato što sam mu ja omiljena... Ali nemoj mami ništa dakažeš...“

Tankredi je seo na krevet. „A zašto?“„Zato. Jednog dana ću ti možda ispričati nešto.“Tankredi je navaljivao. „Ali zašto ne smem ništa da kažem mami?“Klodina je zagrizla veliki zalogaj sladoleda, odlomila ga zubima, zatim ga uzela prstima i

poigrala se jezikom, šišajući ga, dok su joj se usne bojile u crveno. Zatim se osmehnula i lukavoizvila obrvu, jedinstvena vlasnica neverovatne istine koju je bila odlučila da daruje svom malombratu. „Zato što je on hteo samo mene, a ne vas dvojicu...“

„Pokušavam da ne mislim na nju, ali često mi dođe u misli, tebi ne?Tankredi je duboko uzdahnuo. Svaki put kad bi se videli, Đanfilipo je morao obavezno da

spomene Klodinu. „Da. S vremena na vreme.“Đanfilipo je pogledao Benedetu, koja je još uvek čavrljala sa svojom prijateljicom. „Kako ti se

čini?“ „Ne poznajem je dovoljno.“Đanfilipo je nagnuo glavu u stranu kao da bi mu to zaista pomoglo da je bolje osmotri. „Mnogo

se seksamo.“ ,,S tobom se sve mnogo seksaju.“„Nije tačno. Silvija je bila savršena, ali mi je na kraju dojadila.“Konačno je stiglo pivo koje je Tankredi čekao, kelner ga je ostavio na stolu i otišao ne čekajući

„hvala“, koje inače ne bi ni stiglo.Tankredi otpi gutljaj. „Mislim da se to pre ili kasnije desi sa svakom ženom. Možda i one prema

nama isto osećaju...“„Imaš divno mišljenje o zajedničkom životu. Zar ne misliš da se oženiš, pre ili kasnije? Ja da.

Benedeta bi konačno mogla biti prava žena. U suštini, sad ću napuniti četrdeset i dve godine, onaima trideset i tri, savršeno da bismo bili srećan par, postoji određena razlika u godinama, devetgodina, mnogo zajedničkih interesovanja, isti ukusi, ista vizija života, znamo da pružimo jednodrugom prostora i slobode.“

„Zašto da ne? Možda bi moglo i da uspe. Veruješ da je dovoljno da se podudare sastojci da bipar bio uspešan?“

„Verujem da jeste. A pogotovo da se bude srećan par.“„Poznavao sam jedan srećan par, u stvari jednu savršenu porodicu. Svaki dan sam ih viđao u

klubu. Lep par, bogati, oboje odlični teniseri, dvoje divne dece... a onda iznenada paf.“„Šta se dogodilo?“„Prevarila ga je.“„Možda su ti napričali gluposti...“„Ne, prilično sam siguran. Prevarila ga je sa mnom.“Tankredi je popio još malo piva.Đanfilipo je ćutao. Tankredi je nastavio.„Uživao sam da gledam savršenstvo te porodice, njihovu sreću... A zatim da je uništim. Mrzim

sreću. Mislim da je licemerna. Oni što se stalno smeše, što izgledaju kao da je sve uvek dobro.Gledaj, gledaj te ljude...“

Đanfilipo je pratio Tankredijeve oči koje su lutale po salonu Lovačkog kluba. Muškarci i žene,elegantni, bogati, razmenjivali su osmehe, reči, pozdravljali se rukujući se, ljubeći se u obraz, a onda


14

smeh i poneka šala, ali izrečena uvek mirno, uljudno, vaspitano, nikad nijedne suvišne reči ilipovišenog tona.

„Evo, to ti je uglađen svet... Deluje da su svi dobri, pošteni, spokojni, iskreni. A ko zna kolikonjih je prevarilo, ukralo, povredilo, nanelo bol... I pretvaraju se da su srećni. Kao ona žena izsavršene porodice. Bila je toliko srećna, imala je mnogo, pa ipak je u jednom jedinom trenu od svegaodustala, sve izgubila, tek tako...“ Pucnu prstima. „Iz obične želje...“

„Kako je muž saznao?“„Poslao sam mu fotografije.“ Đanfilipo ga je zabrinuto pogledao, Tankredi se osmehnuo. „Na

kojima se ja vidim s leda, a vidi se koliko ona uživa.“Baš u tom trenutku Benedeta se vratila za sto sa svojom prijateljicom. „Izvinite što vas

prekidam... mogu li da vam predstavim moju prijatelju Gabrijelu? Sto godina se nismo videle.“Tankredi i Đanfilipo su ustali skoro istovremeno.„Drago mi je.“Onda je Benedeta zagrlila Đanfilipa da ne bude sumnje u to koji je njen čovek.„Gabrijela i ja smo mislile da bismo mogli večeras da odemo na večeru u Presvetu Bogorodicu,

kažu da imaju najbolju ribu u Rimu.“ Pa se zagledala u Tankredija. „Zašto ne bi pošao s nama?“Tankredi je toliko piljio u Gabrijelu da je ona na kraju, skoro postidevši se, spustila pogled.

Onda joj se osmehnuo. „Ne, žao mi je“ izvinio se. „Već imam neke obaveze i ne mogu da ihodložim.“

„Šteta...“, reče Benedeta.„Ispratiću brata do izlaza.“Đanfilipo je krenuo s njim. „Nemaš nikakve obaveze, zar ne?“ „Baš si pronicljiv.“„Šta si to video u njoj što ti se ne sviđa? Baš je prelepa devojka.“„Svet je pun prelepih devojaka. Ova nije udata, nije verena, možda je nedavno ostavljena i htela

bi da se zaljubi... A ja bih joj možda odgovarao.“,,Pa šta onda? Šta tu nije u redu? Možda je zabavna. Ko zna čime je sve obdarena ta žena, kako

vodi ljubav, kako kuva, treba je tek otkriti...“„Da, ali meni je delovala banalno. U krajnjoj liniji zna da radi dobro ono za šta su izgleda

rođene sve žene.“ ,,A to je?“ „Da plače.“Đanfilipo ga je pustio da ode. Ostao je još malo gledajući ga kako se udaljava hodnikom. Zatim

se vratio kod dve žene i seo između njih. Pomazio je po ruci Benedetu.„Čudan tip taj tvoj brat... Ipak, dopada mi se. Šteta što ima obaveze...“„Da.“„Štaviše, mnogo mi se dopada... Baš sam pričala Gabrijeli kako bi bilo divno da je bilo prilike...

Da, sve u svemu, mogli bismo da ih pozovemo kod nas u vikendicu...“Đanfilipo je odmah shvatio na šta je aludirala. „Da, bilo bi divno. Moj brat ima samo jedan mali

problem...“Benedeta i Gabrijela su se pogledale znatiželjno, zatim odjednom i zabrinuto.„Koji?“„Ne želi da bude srećan.“


15

5.

Andrea je imao slušalice, slušao je muziku zatvorenih očiju. Zatim ih je otvorio i pogledaoSofiju na snimku. Ruke su joj letele po klavijaturi, glava joj je bila nagnuta, prekrivena kosom koja jepadala napred, plesala s njom dok se ona kretala po klaviru, obuzeta notama.

Njena kestenjasta kosa bila je svetlija nego obično, skoro bezbojna. Bio je septembar, njenposlednji koncert.

Andrea ju je gledao, kamera je zumirala njeno lice, sada iz profila. Sofijine oči su bile zatvorenedok je svirala završne kompozicije. Andrea je pratio njen tempo klimajući glavom, njišući se i on naovom poslednjem delu, na ovim poslednjim notama, tako čujnim, tako dirljivim. I nehotice, suzamu je kanula niz lice. Nastavio je da vrti glavom i nije znao da li je bol izazvala uspomena na ovajsnimak koji je baš on napravio, na ovoj bini, u konzervatorijumu, dok je još mogao da hoda, ili zatošto je od tada sve stalo. Sofija nikada više nije svirala, taj njen neverovatni i toliko hvaljeni darostavljen je po strani, napušten u jednom potkrovlju, zaboravljen. Kao neotvoreni poklon, kaonikada dati poljubac.

Dok je slušao zaglušujući aplauz na snimku, Andrea je odjednom osetio kao da ga nekoposmatra i spustio je ekran laptopa. Pred njim se pojavila Sofija osam godina kasnije.

„Hej... s kim četuješ? Ljubomorna sam.“Andrea je skinuo slušalice.„Ćao, ljubavi, nisam čuo kad si ušla...“ Osmehnuo joj se i pokušao da stavi laptop na obližnju

komodu, ali je to učinio s naporom, kao da je i ta neznatna težina predstavljala problem,nesavladivu teškoću. Sofija mu se istog časa našla pri ruci i pomogla mu. „Ne, ostavi mi ga tu...Možda ću posle hteti opet da ga koristim.“

„Dodaću ti ga kad izađem.“„Ah...“„Šta to znači?“„Ne, kažem, opet izlaziš...“„Ljubavi, možda se ne sećaš, ali kao i svaki dan... idem na predavanja.“„Deluje mi besmisleno da to radiš. Mogla bi da zarađuješ hiljadu puta više nastupajući na

jednom onakvom koncertu zbog kojih su dolazili da te slušaju preko pola sveta. A ti, naprotiv,uporno predaješ muziku u školi.“

„Osim što to radim i u školi i u konzervatorijumu... mnogo volim da predajem, ima tolikomladih koji obećavaju.“

„Da, kao onaj Danijel koji ti je napisao ljubavno pismo...“„Ali on ima sedam godina!“„Pa šta? Možda mu se ne žuri i uporan je u svojim snovima.“„Da, s jednim malim detaljem, kad on bude imao osamnaest, ja ću imati četrdeset!“„Pa? Danas su u modi parovi u kojima je on mnogo mlađi...“„Ljubavi...“ Sofija mu se osmehnula poljubivši ga u usta. „Znaš da ja volim da ne budem u

modi, zar ne?“ Zatim je primetila da je udarila u kese s urinom i izmetom. Sofija je krenula da ihuzme, ali joj je Andrea zaustavio ruku.

„Ne, pusti to...“„Ali pune su.“


16

Andrea se brecnu. „Rekao sam da pustiš!“ Sofija se povukla kao užasnuta tim nenadanimurlikom. Andrea je primetio i rekao joj mirnije.

„Kasnije će doći Suzana. Više volim da ona to uradi.“„Naravno... u pravu si.“ Ali to joj nije bilo dovoljno. „Izvini...“ I odmah je otišla u kuhinju,

otvorila jednu za drugom kese iz prodavnice i u želji da zaboravi počela da stavlja namirnice ufrižider. Zatim se zaustavila, spustila šake na sto i zatvorila oči. Duboko je udahnula i, kad ih jeotvorila, pogledala je oko sebe. Odjednom joj je sve delovalo staro, kao da je bilo zaustavljeno,nepomično, predugo već tu. Lampa gore u uglu, desno od frižidera, keks na radnom stolu, daska zasečenje, onaj ofucani veliki nož. Kao da se njen život zaustavio onog dana.

Pogledala je na sat.„Ne mogu da verujem, ali koliko mu treba? Gladna sam... Već je pola deset. Ma je l’ treba toliko

vremena da se zameni pica? Da sam znala, ne bih mu tražila. Kakva pica...“ Sofija je prasnula usmeh, nije mogla da se svađa zbog pice. A i imala je takvo nadahnuće tih dana. Nikome ništa nijerekla, a ponajmanje Andrei, pripremala mu je iznenađenje. Nešto što će ih vezati zauvek: nedeljamaje u tajnosti učila Listovu kompoziciju Posle čitanja Dantea, za nju najlepši i najizazovniji komad izGodina hodočašća. To delo ju je duboko potresalo, kao što je zamišljala da je bio potresen - u stvari,znala je sa sigurnošću - sam kompozitor kad ga je napisao. List je bio veoma zaljubljen u princezuKarolinu Ivanovsku, a sto pedeset godina kasnije, ona, Sofija, princeza ni od čega, posvećivala ga jesvom ljubljenom, svom princu - da, nije je bilo stid da ga tako zove.

Sela je za klavir i pogledala klavijaturu. Koliko je još trebalo da vežba? Možda još dve nedelje, aonda... a onda će na prvom koncertu, jednostavno, nakon poslednjeg aplauza publike, reći: „Za bisbih želela da vam odsviram jednu kompoziciju Franca Lista koju posvećujem jednoj meni veomabliskoj osobi“. Pogledala bi Andreu i on, u prvom redu, pogledao bi nju. Sela bi za klavir i počela dasvira, zamišljajući njega, koji bi na svakom burnom prelazu, prelazu punom čežnje ili virtuoznosti,bivao sve više zapanjen.

Bio bi to njihov komad, i nikada, nikada ga ne bi svirala ponovo. Počela je da tuče po dirkama izaboravila na svet koji je postojao tamo napolju. I nije primetila da se nedaleko od nje događalonešto drugo. Njen mobilni telefon se stalno palio, pozivi su se nizali jedan za drugim, njene bliskeprijateljice, njeni prijatelji, onda i njeni roditelji, i konačno bolnica. Ali Sofija je nastavljala da svira,obuzeta emocijom te kompozicije. Radila je na njoj godinu dana i svirala bi je samo za njega, začoveka kog je volela, za onog koji će biti za ceo život. I nasmešila se misleći na uobičajene glupaverasprave, na svoj pomalo hirovit karakter, na svoj nemir u dnu duše. Zatim se glasno nasmejala tojjedinoj izvesnosti. „Sviraču ga za tebe, Andrea.“ I s tim poslednjim ubeđenjem potpuno seprepustila. Ruke su se brzo kretale po klavijaturi, pod njenim prstima note su skakale kaopomahnitale, udarala je ljutito po dirkama, a na momente s nežnošću i strašću, pratila je taj komaddo kraja. Iscrpljena, nije ni uspela da se odvoji od klavijature kad je začula buku. Lupanje navratima, a onda opet zvono. Uporno, neprekidno, proganjajuće. Kao da se neko za njega zalepio, aonda opet to lupanje o teško drvo vrata, kao da je tamo ispred bilo nekoliko osoba. „Zar sam takološe svirala?“ Nasmejala se u sebi dok je trkom išla do vrata. „Mnogo je kasno? Pogledala je na sat.Mogu bar do pola jedanaest...“

Kad je otvorila, oduševila se. Otkud Đorđo i Stefanija sa sprata ispod? „Šta se dešava?... Šta sedogodilo?“

Stefanija ju je pogledala u oči, neodlučna šta da kaže i kako, a zatim izustila tu jednu jedinu reč.„Andrea...“

Sofija krenu šakom ka ustima, očajna, zatim duboko udahnu, a uzdah joj se prelomi u grlu. Ikao da joj se u tom času čitava katedrala himni, horova, nota, kompozicija, sva ona muzika koju jeodmalena toliko volela, razbila u paramparčad pred očima.


17

Malo kasnije je bila u bolnici, u mučnoj potrazi za urgentnim odeljenjem. Sofija nije mogla daveruje svojim očima, činilo joj se da živi u košmaru, kao u jednom od krugova pakla, povredenimuškarci i žene, beli u licu, bolnih izraza, vrzmali su se po toj ogromnoj prostoriji. Neko je plakao,neko očajavao, drugi su stajali ćutke i preneraženo, kao da nisu želeli da prihvate ni na koji načinono što se ipak bilo dogodilo.

„Gde je? Recite mi gde je...“, počela je da viče na prvog za kog joj se učinilo da je lekar. Onda jojje neko rekao. Tako se našla ispred operacione sale. Bila je sama. Obavestila je Andreinu majku, kojaje bila na putu i rekla da će doći što pre bude mogla. Prošli su minuti, beskrajni, onda prvi sati.Nepojmljiva tišina. Gotovo da se čulo otkucavanje sekundi. Kao da je u središtu Zemlje postajaojedan jedini sat koji je merio sporo, neumoljivo proticanje vremena. Sofija je bila skrhana.Nepomična sa šakama kojima je prekrila lice, povijena nad sobom, naslonjena na kolena. Zatimnemilosrdne reči jedinog doktora kojem se izgleda moglo verovati.

„Operišemo ga, ali ne mogu da krijem od vas da ne verujem da će se izvući. A ako se izvuče,biće mu užasno teško. Možda više nikada neće moći da hoda.“

Sofija je osetila da će se onesvestiti, pala bi da je lekar nije pridržao.„Neće više moći da hoda...“Te reči su joj tutnjale u glavi. I šta sad učiniti? Čemu se nadati? Da je ikako mogla da odluči, šta

bi izabrala? Da ju je neki lekar upitao: „Recite mi, Sofija, šta ste izabrali za Andreu? Život... ili smrt?„Ali kakav život, doktore? Nesrećan život? Život hendikepiranog čoveka, život invalida? On,

koji je uvek voleo svoje telo, svoju snagu, momak bez granica, koji nije poznavao strah, on, sa svojihhiljadu sportova, hiljadu avantura. On, koji kao da nikada nije bio pos-

pan, nikada umoran. On i njegova želja za ljubavlju, on i njegova želja za životom... Šta me topitate, doktore? Kakav izbor imam? A ako jednog dana prohoda? Koliko puta ste vi doktoripogrešili...“

I tako je kod te poslednje očajničke misli Sofiji ostalo samo da se moli. „Neka živi, Gospode...“Lagano je počela da nabraja sve moguće zavete, jedno za drugim obećavala je tiha odricanja od

svega što je volela u zamenu za Andrein život.Bila je zora kad je hirurg izašao iz operacione sale. Sofija je polako podigla lice i susrela njegov

pogled. Uplašena, na trenutak je sklopila oči. „Molim te, Gospode, kunem se da ću održati sve štosam ti obećala u zamenu za njegov život...“

A kada ih je otvorila, ugledala je hirurga kako se smeši.„Izvući će se. Trebaće vremena, ali će se izvući.“Onda je počela da plače, osetivši tihi bol svog obećanja: nikada više neće svirati.Kasnije je otišla da vidi gde se desila nesreća. Na ivičnjaku ulice još uvek je ležao smrskani

motor, komadi stakla s automobila i hiljade drugih, manjih, od farova, žmigavaca i meračakilometara. Onda je Sofija pogledala bolje. Na zemlji nije bilo traga kočenja. Nije imao vremena.Nešto dalje, gospođin auto. Ulubljena hauba, razbijen prozor, presečeni lim. Sofija pređe rukom povratima. Oseti među prstima Andrein krik, bol, udarac, snove koji se razbijaju, njegove misli koje seraspršuju u vetar. Onda je povuče užasnuta svim tim što je izgubljeno. Nešto malo dalje, međuretkim busenjem trave na obodu ulice, odjednom bolno otkriće. I oseti se krivom, kao da je tatragedija pripadala samo njoj, kao da je sva krivica bila njena, samo njena. Razjapljena ka nebu,obojena tom tek rođenom zorom, jedna kartonska kutija.

Pica, prljava od zemlje, ležala je prevrnuta na asfaltu. Nekoliko mrava se gostilo tom sad većhladnom mocarelom i pakinskim paradajzom.

Onda se Sofija šćućurila na tlu i počela da plače, osećajući se krivom kao nikad do tada iprljavom poput te pice, ako ne i više od nje.


18

6.

„Najveći deo svoje zarade napravio si zahvaljujući njemu. Možda ti je zbog toga tolikosimpatičan.“

Sara je nastavila da reda košulje koje je podigla s hemijskog čišćenja. Otvorila je veliki beliplakar u spavaćoj sobi i uzela nekoliko vešalica.

David, koji se upravo vratio u Torino, išao je za njom po sobi. „Uvek mi je bio simpatičan. Odškole, i nije istina, ja svoja lična mišljenja ili osećanja nikada nisam zasnivao na zaradi. Štaviše...“

Sara se naglo okrenula. „Štaviše šta? Hoćeš da kažeš kako zbog mene nisi zaradio novac, ili jošgore, da si ga zbog mene izgubio?“

David je seo na krevet. „Nisam govorio o tebi. Govorio sam o svojim prijateljima, ponekad samja njima nabacivao poslove, seti se Kazerinija. Nagovorio sam ga da kupi kuću, a on sigurno nepliva u zlatu... U stvari nisam hteo procenat. Doveo bih ga u nezgodnu situaciju.“

„Da...“ Sara je okačila dve košulje na vešalice i zatvorila plakar. „Pa ipak, Tankredi ti jenajsimpatičniji od svih. Kupio si mu kuće u Majamiju, u Lisabonu, u Njujorku, u San Francisku, nesećam se više na kom drugom kraju sveta, a zatim i na pet-šest najlepših mesta u Italiji, na Kapriju,u Veneciji, Firenci, Rimu, sve ogromne i u strogom centru grada, i kao da nije bilo dovoljno,nagovorio si ga da kupi čak i ostrvo...“

„On je najbogatiji čovek kog poznajem, i najmanje poznat. Za svoje poslove uvek hoće mene, dase ne bi isticao, i pre svega da ne bi imao problema. Ne razumem zašto ne bi trebalo da mupomognem da potroši svoj novac.“

Sara se brzo kretala po kući, David je išao za njom. „A onda, ako to ne bih bio ja, našao bi seneko drugi... Samo što on nema poverenja ni u koga i izabrao je mene. Gde je tu moja krivica?“

Sara se naglo okrenula i prišla mu. Sad je bila na nekoliko koraka od njega. „Tvoja? Nigde, alimoraš biti objektivan. Posebno ti je simpatičan i zato što tć je napunio parama, i ne nalaziš munikakve mane... ma, uvek iz istog razloga.“

Sara je otišla u kuhinju. David za njom.„Danas si raspoložena za svađu...“Sara je otvorila frižider i sipala malo vode. „Uopšte nisam. Hoćeš li i ti malo?“ „Ne, hvala.“David je seo prekoputa nje. „Ipak nije tačno, kritikujem ga zbog mnogo toga. Kao zbog onog što

je učinio danas, na primer.“Sara je prestala da pije i ironično ga upitala: „Šta je to tako strašno uradio da zasluži tvoju

kritiku?“David je u trenutku shvatio da je bio zaista površan. Ponekad ti bes ne dozvoljava da budeš

lucidan. Kad bi joj ispričao priču o onoj ženi iz kluba, o onim fotografijama koje je bio poslao za stopred njenom decom, sigurno bi imao problema da nastavi da se druži s njim, recimo da bi sezavršilo jedno prijateljstvo, a s njim i nove prilike za zaradu. Pokušao je da joj skrene pažnjumenjajući temu.

„Uzgred, sećaš li se porodice Kvari? Prolaze kroz loš period. Imaju jednu vilu, prelepu, iakomalo ruiniranu, koju bi Tankredi apsolutno trebalo da vidi. Vredi barem petnaest miliona evra, alibi se možda mogla spustiti na dvanaest.“

„Može li se znati šta je to danas uradio tvoj prijatelj Tankredi?“Nije uspeo da joj skrene pažnju.


19

„Ah, da...“ David se pomirio s tim da mora da se vrati na temu. „Neki par se praktično zbognjega posvađao. Dvoje prijatelja iz kluba, mislim...“

„On mu je bio prijatelj?“„Ne baš. Postupio je nemarno...“„Možda će se pomiriti. Kad bi to bili neki problemi...“„Da...“Sara se vratila u dnevnu sobu. David slegnu ramenima. „Pomiriće se... s tim fotografijama...

Mislim da će to biti najlakši razvod na svetu.“Sara je počela da sklanja novine s kauča, stavljajući ih na niski stočić naspram televizora. „Kad

malo bolje razmislim, nije prvi put da se neki par posvađa zbog njega. Desilo se na moru, uTavolari, kada smo bili na njegovoj božanstvenoj jahti.“

„Prodao ju je.“„Pa, dobro je uradio. Ko zna koliko ga je koštalo održavanje tokom godine...“„Trista hiljada evra, mislim. Ali uzeo je veću.“„Ah... Pa ipak se taj par posvađao zbog njega, kao da ih je namerno pozvao. A bili su divan par.

Lepi, mladi, delovali su zaljubljeno, ona je čekala sina... Sećaš li se te priče?“„Maglovito.“„Ma da, dobro... sećaš se samo onoga čega želiš da se sećaš. Oboje su otišli s jahte posle jedne

žestoke svađe. Potukli su se u kabini.“ „Otkud znaš?“„Znam jer smo mi bili u kabini pored. Kad su sišli s broda, Tankredi je bio na mostu. Pio je

nešto i gledao ih na način koji me je vrlo pogodio.“„Šta je tako čudno uradio?“„Osmehivao se.“„Ma ne, ti si uvek htela da ga vidiš na takav način.“„Ti nikada nisi hteo da ga vidiš na pravi način. Kao da uživa u nesreći drugih, kao da nikoga ne

voli, kao da mu smeta svako ko je srećan... Da ne govorimo o srećnom paru. Eto, izgleda kao da nasvaki način traži da ih uništi... Zar to nije čudno?“

David pokuša da smiri ovaj razgovor. „Pa, ako tako vidiš, da...“„Nemam drugog izbora nego da vidim tako. I obrati pažnju, uvek je imao avanture koje nisu

trajale.“„Da“, pomisli David. Tankredi je bio s poznatim ženama, glumicama, prelepim manekenkama.

Jednom je video na televiziji neku ženu somelijea koja je objašnjavala posebnosti svojih vinograda uAustraliji. Bila je kćerka nekog magnata koja se iz zabave bacila u domen vina i doživela velikiuspeh. Preko Gregorija Savinija saznao je o njoj sve što ga je moglo zanimati. Zatim je otišao iiznenadio je, sleteo je helikopterom nedaleko od njenog poseda. Na prvom brežuljku gde su sezavršavali njeni vinogradi namestio je sto s lanenim salvetama i najrazličitijim italijanskimspecijalitetima, uključujući, naravno, i najbolja vina. Ona je u šetnji došla do tog mesta. Najpre sezačudila, onda se osmehnula, a on ju je nasmejao i na kraju osvojio. Sutradan je otišao ostavivši jojjednu ružu i poruku. „Tvoja vina su izvrsna, a ti si više od sna...“ Ali je nikada više nije video.

„Ta, kao i sve druge s kojima je bio“, pomislio je David, „bila je toliko lepa da je nikada ne bizaboravio.“ Ali ni to nije trebalo reći Sari.

Sipao je sebi piće i osmehnuo se za sebe, došao je do neobičnog zaključka o odnosima jednogpara: brak traje onoliko dugo koliko je čovek brz u umeću da odabere šta će reći, a šta ne. I popigutljaj svog viskija.

„Imao je jednu stvarno značajnu vezu u gimnaziji...“ Sara je otišla u spavaću sobu i počela da sesvlači. „Istina. Kako se zvala?“ „Olimpija Dijamante.“


20

Pustila je odeću da padne na pod i otišla gola prema tuš-kabini. „U pravu si, tako se zvala...“„Što je bilo baš u vreme kad smo se i mi upoznali“, nastavio je David iz dnevne sobe. „Ko zna

gde je završila Olimpija Dijamante...“David se pojavio na pragu kupatila. „Tankredi je u nju bio ludo zaljubljen... Savršeno se sećam,

kao da je juče bilo...“Sara je pustila vodu i stavila glavu pod mlaz u želji da ne čuje te reči. Ali je David nije ostavljao

na miru. „U tom periodu je i tebi Tankredi bio simpatičan, zar ne? Nisi imala takav stav premanjemu.-“

Sara je uzela šampon i lagano ga utrljala u kosu. Zatim ga je isprala i počela da se češlja. „Šta?Ne čujem te.“

„Dobro, nema veze! Nije važno.“ David podiže glas da bi ga čula. „Idem u dnevnu sobu.“„Dobro!“Nije bilo tačno. Sara je odlično čula. Ali gotovo ništa od onoga što mu je uvek govorila o

Tankrediju nije bilo istina.


21

7.

„Ko te je pustio unutra?“ „Imam ja svoje sisteme...“Sara se osmehnula tajanstveno i prepredeno. Tankredi je nastavio da pliva, napravio nekoliko

zamaha u velikom pokrivenom bazenu, zatim se zaustavio pored džakuzija i pokrenuo ga.Na ivici se nalazila boca kristala, s jednom jedinom šampanjskom čašom.„Hoćeš li malo?“„Znaš da mi je prekjuče bio rođendan?“ Tankredi se osmehnuo. „Srećan rođendan sa

zakašnjenjem.“ „Mislim da si znao i da mi namerno nisi čestitao.“ „Zaboravio sam, stvarno, izvini.“Sara je nakrivila vrat kako bi ga bolje osmotrila, kako bi shvatila na neki način da li je lagao.„Znaš da su me na psihologiji učili da otkrijem da li neko laže?“ „Stvarno, kako?“„Dovoljno je posmatrati govor tela, oči koje gledaju drugde, ruke koje se igraju, vrpoljenje u

stolici, mrdanje noge.“ „Ali ja sam u bazenu!“„Prevelika pričljivost ili agresivnost u govoru...“ „Dakle?“„Lagao si me. Znao si da mi je rođendan i nisi mi namerno čestitao. Ali možda si to učinio da bi

me privukao u ovaj bazen?“„Saro, kad bih bio toliko inteligentan, bio bih drugačiji čovek.“„Šta hoćeš time da kažeš?“„Ništa. Nekad pričam besmislice.“„Nije tačno, iza svake rečenice postoji razlog.“,,I to su te naučili na psihologiji?“„Vidiš? Zezaš me. Ima li kupaći kostim za mene?“„Da, u svlačionici.“Sara se uputila ka vratima koja joj je Tankredi pokazao u dnu bazena. Pre nego što je ušla,

okrenula se, pogledala ga poslednji put i osmehnula se. Kao devojčica, ili vragolanka. Kao neko konamerava da napravi neki nestašluk, ili barem hoće da izgleda tako. Zatim je zatvorila za sobomvrata svlačionice. Tankredi je izašao iz vode, prišao staroj komodi i izvukao iz nje drugu kristalnušampanjsku čašu. Sipao je u nju kristal i zatim ga vratio u posudu s ledom.

„Ko li ju je samo pustio unutra?“ Pogledao je napolje kroz veliki zastakljeni zid: udaljenivinogradi, osvetljena polja oko poseda. Sveže pokošena. Čak su i žbunovi ruža bili svi savršenoporedani. U pozadini dva velika hrasta između kojih je prolazila staza od belog šljunka koja segubila iza niskog brežuljka. Tamo se nalazila čuvarska kuća. Osim njih, u vili su radile tri sobarice,jedan kuvar, vozač i, naravno, Gregorio, njegova desna ruka, oduvek. Imao je sigurno skorošezdeset godina, međutim telo mu je bilo izvajano i vitko, zbog čega nije bilo moguće odrediti mutačne godine. U jedno je bio siguran. On je nije pustio. To bi ga iznerviralo. Veoma. Tankredi je hteoda živi u potpunoj samoći. On je odlučivao kad je trenutak da se s nekim sretne, da vidi druge ljude,da pravi žurke, da se zabavlja ili jednostavno da se pretvara da se zabavlja.

Sipao je sebi još malo šampanjca i popio ga naiskap. Zatim je ponovo napunio čašu, stavio jeblizu druge ivice džakuzija, vratio bocu u posudu s ledom i polako skliznuo u vodu. Upravo u tomtrenutku vrata svlačionice su se otvorila i izašla je Sara. Delovala je mlađe s vezanom kosom. Videlesu se njene ljubičaste oči, a njeno lice, sada otkriveno, delovalo je delikatnije i na neki način lepše.Nosila je mekani indigo bademantil koji joj je bio malo velik i u kojem je delovala sitnije.


22

Ko zna koji je kostim odabrala, bila je prva Tankredijeva misao, bikini ili jednodelni? Tamneboje, svetle ili jarke? Bilo ih je milion, svih tipova i veličina. Namerno je dao da se napravi orman smuškim i ženskim kostimima, potpuno novim, s još zakačenom etiketom. Odabrala ih je Arijana,njegova lična stilistkinja, koja se bavila istančanošću i ekskluzivnošću svakog detalja u njegovomživotu, koji su, osim večera i gostoprimstva, morali, naravno, da budu savršeni.

Arijana je bila žena od pedesetak godina, izuzetno elegantna, trezvena, gotovo stroga, volela jesvoj posao i nije želela da se pojavljuje u javnosti. Radila je, kako bi imala običaj da kaže, iz senke.Samo veliki posao omogućava odličan rezultat. Zabavljala se s jednim veoma bogatim Englezom skojim se viđala s vremena na vreme tokom retkih slobodnih vikenda ili letnjeg odmora. Tankredi,međutim, nije mnogo verovao u tu priču. Zapravo, lakše mu je bilo da poveruje u činjenicu da jevolela mlade žene. Uvek je diskretno i uglađeno komentarisala odevni stil žena koje je osvajao. Alije on nadasve primetio način na koji se divila njihovoj lepoti. U nekoliko navrata ju je uhvatio kakoih očarano posmatra, možda čak s trunkom želje.

Međutim, sigurno nije ona pustila unutra ovu neočekivanu gošću. Onda je ponovo pogledaoSaru. Stajala je na rubu bazena, blizu zida. Pružila je ruku, pronašla prekidač, prigušila svetla.Tankredi se pitao kako je građena, jesu li joj dojke velike ili male, a stražnjica i noge? U stvari jenikada nije gledao s velikom pažnjom, ne zato što nije bila lepa, naprotiv. Već iz jednogjednostavnog, malog razloga. Bila je devojka njegovog najboljeg prijatelja. Ali Sara nije bila istogmišljenja. I u jednom trenu zadovoljila je svu Tankredijevu znatiželju. Pustila je bademantil dasklizne na pod. Bila je naga.

„Nisam pronašla nijedan odgovarajući kostim.“Ne kostim koji joj se sviđao ili koji joj je dobro stajao. „Nijedan odgovarajući kostim.“ Barem je

kao izgovor odabrala ovu neobičnu rečenicu. Ostala je da stoji, s blago razmaknutim nogama,rukama spuštenim uz bedra. Slaba svetlost isticala je savršenstvo njenog tela, njene noge, vitke idugačke, uzan struk, dojke u obliku kruške, prirodne. Niže, između nogu, te savršeno negovanedlačice, trougao po meri. Tankredi je shvatio da posmatra tu tačku, onda je podigao pogled. Ovajput Sara je bila drugačija, mnogo više žena.

„Nema pomoći, muškarci su svi isti“, pomislila je. Razmaknula je noge još provokativnije,skinula šnalu za kosu i bacila je na pod. Zavrtela je glavom i rastresla kosu, zatim se osmehnula iskočila u vodu. Zadržala je vazduh i snažno zaplivala pod vodom da bi izronila nedaleko od njega.

Prigušena svetlost reflektora mirno je klizila po vodi. Odjek zatvorenog bazena bio je jedinizvuk koji se čuo pored njihovog disanja. I njihovog ćutanja. Sara je ponovo zaronila i, izranjajući,zalizala kosu unazad.

„Dakle?“ Osmehnula mu se, samouverena u svojoj potpunoj nagosti. „Nećeš mi ponuditi malošampanjca?“

Prišla je i naslonila lakat na ivicu bazena. Mahala je nogama da bi bila lakša, odozdo se svetlostmešala s njenim pokretima. Tankredi je zaplivao unazad i ušao u veliki džakuzi, izvinuo se malo dabi dohvatio čašu tek napunjenu šampanjcem, ali nije stigao ni da se okrene, a Sara je već bila porednjega. Osmehivala se krećući se polako u toj niskoj vodi, zatim je sela pored njega i uzela čašu.

„Hvala...“ I sasula je na iskap. „Odličan. Mmm, leden taman kako treba...“Dok je govorila, kliznula je nogama ka njemu i malo-pomalo se priljubila uz njega. „Hoćeš li mi

dati još jednu, molim te?“Tankredi se okrenuo i sipao još malo šampanjca. Onda je osetio Sarine ruke kako ga grle

otpozadi. „Imaš savršene trbušnjake...“Kretale su se lagano, prsti su joj klizili po izvajanim pločicama Tankredijevog stomaka, on se

okrenuo i dao joj opet napunjenu čašu. „Hvala... Postoje stvari toliko dobre da im je nemogućeodoleti.“


23

Jedan dug osmeh, duži od prethodnog, zatim spori gutljaji iz čaše koji su s vremena na vremeskrivali njene oči. Sasvim polako, Sarina desna ruka nastavila je da prelazi preko trbuha, nadole, sveniže. Gledala ga je. Zatim je stigla do kupaćeg. Počela je da se igra s vrpcom, povukla je nežno jeodvezujući. Prsti su se igrali s rubom, polako ga malo rastvorili. Prvo kažiprst, a zatim srednji prst,uvukli su se u kupaće gaćice.

Onda se Tankredi izazivački zagledao u nju.„Gde je David večeras?“Sara se zaustavila, zatim povukla ruku, iskapila šampanjac i stavila čašu na ivicu bazena. Onda

je nagnula glavu u stranu.„Tvoj prijatelj ima hiljaditi sastanak u Milanu, i danas po podne i sutra. Nova gradilišta, novi

poslovi i, dakle, nove obaveze.“Zatim ga je provokativno pogledala.„To znači jedno, da mogu čak i da ostanem kod tebe.“ I izdigla se malo iz vode pokazujući

dojku. Krenula je ka njemu gledajući ga u oči. Dojka joj je bila puna, čvrsta, nabrekle bradavice,očvrsle od vode, ali i od iznenadnog uzbuđenja. Krenula je na sve četiri i polako se približilaTankrediju, provlačeći njegove noge ispod svog tela. Kada se sasvim primakla njegovom licu,odgurnula se pod vodu i lagano mu spustila kupaće gaćice. Ali odjednom su je Tankredijeve snažneruke zaustavile nateravši je da izroni. Onda ju je sklonio sa sebe. Sad je bio na drugom kraju kade.

„Koliko godina si s Davidom?“„Dve. Ali sam u tebe zaljubljena bar pet.“„Žena uvek voli da bude zaljubljena. Čak i kad to nije uzvraćeno. U stvari, bolje kad nije

uzvraćeno.“ „Zašto?“„Zato što joj to omogućava da bude veća drolja.“Sara mu se nasmejala u lice, zabavljena. „Ne boli me, Tankredi. Sviđao si mi se još dok si bio s

onom prelepom devojkom u gimnaziji. Kako se ono zvala?“„Ne sećam se.“„Ne verujem ti, pa ipak ću ti reći, Olimpija. Mrzela sam je i zavidela sam joj, ne zato što je bila

lepa, ili zato što sam uobražena i što sam uvek mislila da mogu da se takmičim s bilo kim. Već zatošto je imala tebe.“

„Nije me imala. Tucao sam je i tačka.“„Nijedna te nije imala?“Tankredi je ćutao. Približio se ivici, sipao malo šampanjca i popio ga sitnim gutljajima, zatim joj

se nasmešio.„Došla si da me intervjuišeš? Znaš da ima neka devojka na holandskoj televiziji koja govori

prognozu gola? Nisi izmislila ništa novo.“Sara je sipala sebi malo šampanjca i zatim sela pored njega. Pila ga je mirnije.„Dakle, odgovor je ne. Nijedna te nije imala. Nisi nikada bio zaljubljen. Sve te prelepe žene si

samo tucao. Pa onda, zašto ne i mene večeras? Ja te volim isto kao što su te one volele, ako ne i više.Vidi, mislim čak da sam počela da se zabavljam s Davidom samo da bih te češće viđala.“

Sara je prestala da pije šampanjac, približila mu se i pokušala da ga poljubi. Tankredi je ostaonepomičan, skupljenih usana, ruku raširenih na ivici bazena.

Sara je polako gubila snagu, njena drskost je slabila, kao i njena volja. Prestala je da ga ljubi. Utišini se odmakla od njega, zatim pognula glavu i gotovo poluglasom šapnula: „Po čemu se jarazlikujem od drugih?“

Ovaj put Tankredi joj je odgovorio: „Ni po čemu. Samo po Davidu.“ Sara ga je pogledalaposlednji put, a zatim izašla iz vode. Hodala je naga, ne osvrćući se. Tankredi ju je bez žaljenja


24

gledao kako odlazi, zatim je počeo da pliva. Kada je stigao do kraja bazena, napravio je okret podvodom i krenuo ponovo. Na sredini je čuo kako su se zalupila vrata, ali nastavio je da pliva kao dase ništa nije dogodilo.

Sutradan, u deset pre podne, Gregorio je već otkrio ko je pustio Saru. I ne samo to, većpretresajući njenu sobu, pronašao je i druge sitne detalje koji nisu bili zanemarljivi. Bilo je tačno.Arijana je volela žene. Engleski lord se pojavljivao s vremena na vreme, postojao ponekadvikendom, ali je bio samo paravan.

„Mislila sam da je neka prijateljica koju bi rado video.“„Tankredi nema prijatelja.“„Da, u pravu ste, ali...“„Ako treba nešto ponovo da razmotrim, to može da znači samo da nisam bio u pravu. Možete li

to da mi dokažete?“Arijana je ćutala. Zatim se okrenula, otišla u svoju sobu i počela da pakuje kofer. Napustila je

vilu u jedanaest i petnaest.U podne je Gregorio već našao novu ličnu stilistkinju. Ludovika Bjamonti, pedeset i pet godina,

udata i majka dvoje dece koja su živela u inostranstvu. Sve činjenice koje je, naravno, Gregorio slakoćom proverio.

U vreme ručka Ludovika Bjamonti već je držala u rukama mejling listu osoba koje suTankrediju bile važne, listu onih koje je apsolutno trebalo izbegavati i spisak svih njegovih poseda,u Italiji i u inostranstvu. Bila je srećna zbog ovog posla i plata joj je izazivala vrtoglavicu.

Sledećeg popodneva Ludovika Bjamonti je primetila da će joj trebati barem dva dana da shvatiod čega se zaista sastoji bogatstvo Tankredija di Feri Marijanija. Imao je nešto više od dvadesetgodina kad mu je deda ostavio nasledstvo od skoro sto miliona evra i od tada se njegov novac samouvećavao. Investicije, nova preduzeća u svim krajevima sveta koja su trgovala drvetom, naftom,zlatom, dijamantima i sirovinama, svim dragocenim proizvodima čija je vrednost na neki načinmogla da raste na tržištu. Osnovao je niz privrednih društava sa izabranim osobama od poverenja iorganizovao ih kroz piramidalnu strukturu u kojoj je svako kontrolisao onog pored sebe. Prošlo jeviše od dvanaest godina, i osim što je kupio desetine imanja na svakom kraju planete, Tankredi jekupio i svaki tip prevoznog sredstva, od džeta do prostog harli dejvidsona. Kad je LudovikaBjamonti u gluvo doba noći zatvorila poslednji fajl i isključila kompjuter, zažalila je samo za jednim.Mogla je da traži mnogo, ali mnogo više.


25

8.

Sara je izašla ispod tuša i navukla bademantil. Stavila je peškir na glavu, sagla se ispredogledala u kupatilu i počela da raščešljava kosu. Koliko je godina prošlo od te večeri u bazenu? Dve.Ne, tri. A izgledalo je kao da je bilo juče, pre samo jedan trenutak, jedan sekund. Snažan, topaoosećaj obuze joj stomak. Senka želje. Uvek je sve krila od Tankredija, do te večeri. Onda više nijemogla da izdrži. Sve je razotkrila i ispričala, razgolitila se pred njim, i ne samo tim bademantilomkoji je pao na zemlju, ne, već i srcem i dušom. Zelela je da je uzme te noći, da je okusi, voli. Da budenjegova. Jednostavno njegova. Izgubljeno njegova. Umrla bi u njegovom naručju, ugasila takozauvek tu zaljubljenost koja se rodila iz zezanja u gimnaziji, rasla sa željom tokom godina, ukorenilase u srcu poput mahnite, besne strasti. On. Želela je njega i nikog drugog, a kako se činilo, bila jejedina koju on nikada ne bi uzeo. Zbog Davida. Davida za kog se na kraju udala godinu danakasnije, namerno da bi razbesnela Tankredija, da bi ga unizila, da bi ga na neki način prodrmala.Tankredija i to njegovo distancirano, hladno, superiorno držanje.

Napravila je od svoje svadbe događaj godine. Pretvarala se da je zaljubljena, brižljivo je vodilaračuna o svakom, i najsitnijem detalju, od skupih platinastih burmi do sofisticiranih jela na meniju,od činija od lakog muranskog stakla s pravim ružinim laticama u njima do zakupa Vile Sasi natorinskom bregu. A zatim orkestar od šezdeset muzičara, najtraženiji pevač u to vreme, izbormuzičkih numera koji je išao od klasike do džeza, šezdesetih i osamdesetih godina, pa sve donajnovijih hitova.

Njen otac, inače veoma bogat čovek, vlasnik preduzeća koje je proizvodilo gvozdenu armaturuza ceo svet, potrošio je sve do poslednjeg evra.

Ali ne zato da bi David bio srećan i zadivljen, ne. Zato da bi Tankredi znao. Sara je bila takva.Mislila je da će na kraju, kao u najlepšim bajkama ili u filmovima, upravo dok ona korača ka oltaru,Tankredi utrčati u crkvu. Izvinio bi se za onu noć, za onu grešku koju je počinio u bazenu, jer nijeshvatio njenu ljubav koja je postojala oduvek, jer je odbio njeno telo. I tako bi, pred svima, čak i predsvojim prijateljem Davidom, bez stida, jer ljubav ne poznaje stid, tako bi je uzeo u naručje i pobegaoizmeđu zaprepašćenih gostiju, ali koji bi na neki način bili oduševljeni tom novom savremenombajkom, tom nenadanom ljubavlju, tim iznenadnim vatrometom strasti.

Međutim, ne. Kad je stigla do oltara u svojoj veličanstvenoj venčanici, u očevoj pratnji, našla jeTankredija. Susrela je njegov pogled iz daljine dok je koračala tepihom uz čije rubove je sve bilookićeno božanstvenim cvećem. On joj se osmehivao stojeći pored poslednje klupe, blizu Davidovogoca.

Pre svadbe Tankredi je rekao da možda neće moći da dođe. Nekoliko dana kasnije, što je Saradoznala tek mnogo kasnije, nazvao je Davida da mu kaže kako će sigurno doći, i ne samo to, već ida bi bio srećan da mu bude kum.

„Siguran si?“„Ma naravno, ako to još uvek želiš i ako nisi već obećao nekom drugom. Ima nešto, doduše.

Hteo bih da to bude iznenađenje za sve, čak i za Saru.“„Čak i za nju, a zašto?“„Želiš li da dođem? Onda nemoj da sazna.“„Obećavam ti. Dajem ti reč.“I David ju je održao. I tako je Sara ono što je trebalo da bude najlepši dan njenog života doživela

kao najgori košmar. Kad je izgovorila svoje „da“, njen životni san je ostao iza nje i tad je bila sigurnada ga je zauvek izgubila. A kad je izašla iz crkve, učinilo joj se da ga je videla kako se smeši.


26

„Ljubavi?“Sara je prestala da suši kosu. „Da?“„Ne sećam se više, je l' u subotu pravimo večeru?“„Da.“„Ko dolazi?“„Saletijevi, Madijevi, i Avgusto i Sabrina...“„Šta kažeš onda, je l' mogu da pozovem i Tankredija i jednu njegovu prijateljicu?“Sara je na trenutak ćutala. „Naravno... Tankredi sigurno neće moći. Nisi primetio da nas nikad

ne viđa zajedno? Vida samo tebe.“David se zamislio na čas. „Nije tačno, onda kad smo bili kod Ranezija, bili smo svi zajedno.“„Hvala, stigli smo tamo, i više se nismo videli, bilo je skoro dvesta ljudi!“„Mislim da je to neka tvoja fiksacija. Ipak, ako se slažeš, pokušaću da ga nazovem.“„Ma naravno, biće mi drago. Ali videćeš da će te odbiti. Izmisliće neki izgovor da ne bi došao.“David nije hteo da joj popusti. Uzeo je mobilni i okrenuo Tankredijev privatni broj. Bio je jedini

koji ga je imao, osim Gregorija, naravno, i već to je bio neverovatan znak poštovanja i prijateljstva.„Hej ti.“ Odgovorio je na prvo zvono.„Šta ima, Davide? Kakav sad posao za tebe, a zajeb za mene, imaš da mi predložiš?“David odluči da odmah prihvati šalu. „Okej, onda ću zvati Paolija, nema problema...“Paoli je bio preduzetnik s kojim su nekoliko puta bili u konkurenciji. Iako su ekonomski njegova

ulaganja uvek bila pozamašna, Tankredi je svaki put bio na dobitku. I mada su na papiru ovaulaganja pre delovala kao izazov nego kao nešto drugo, na duže staze postala su toliko unosna da jena njima zarađivao ogromne svote. Bilo je neverovatno, ali čega god bi se Tankredi dotakaopretvorilo bi se u dobar posao.

„Paolija?“ Tankredi se nasmejao. „Zar on još ima novca za trošenje? Onda sigurno nije u pitanjuveliki posao... Biće da se radi o jednom od onih koje ti toliko voliš: kupim, preprodam u letu i neštomalo zaradim...“

David se nasmejao. Zapravo, takvi poslovi nisu bili loši. Trebalo je samo imati malo kesa naraspolaganju i naći osobu koja će za kratko vreme kupiti ono što si ti kaparisao.

„Ne, ne... Ovaj put nećeš potrošiti mnogo. Maksimalno donesi jednu flašu ili cveće za domaćicu.Hteli smo da te pozovemo u subotu uveče pravimo večeru kod nas sa Saletijevima, Madijevima iAvgustom i Sabrinom, za koje znam da su ti simpatični...“

David je sačekao trenutak. Pomislio je na Tankredija koji bi doneo kristal, odnosno dva, pošto jebilo malo više ljudi. Ali nije mu zbog toga bilo stalo da ga pozove. Zaista bi mu bilo drago da gavidi, a pogotovo da na neki način rasprši to Sarino apsurdno ubeđenje. S druge strane žice Tankredije ustao od pisaćeg stola i pogledao kroz prozor. Golden gejt je sakupio svu boju sunca koje je sijalonad zalivom San Franciska. Kasnije će otići na ručak s Gregorijem u kafe Fransisa Forda Kopole daproba poslednju berbu njegovog vina, rubikon. Razgovaraće direktno s njim, hteo je da uđe uprodukciju sa Zoetropom i finansira njegov naredni film, ko zna hoće li mu dozvoliti. Znao je da jeKopola tip koji više pada na simpatičnost nego na novac ili biznis. „Tim bolje“, pomislio jeTankredi. „Biće lakše, biću mu simpatičan.“ I tako je pomoću mašte ušao u svet filma i zamislioscenu.

Kamera ide na kranu i približava se vratima jednog stana. Zatim se zaustavlja. Detalj na rucikoja pritiska zvono.

U kući, Sara je prestala da reda tanjire na sto za ručavanje i krenula preko dnevne sobe. „Ja ću.“Dolazi do vrata i otvara ne pitajući ko je. Našla se ispred ogromnog buketa crvenih ruža uokvirenihmalim belim poljskim cvećem. Iznenada se pojavljuje Tankredi.


27

„Ćao... Možemo li da zaboravimo onu noć?“Sara ćutke stoji pred njim. S američkog plana kadar se sužava na krupni plan. Muzika

naglašava iščekivanje njenog odgovora.Tankredi je pogledao agendu na pisaćem stolu. „Kažeš 18. uveče, je l’ tako?“„Da.“ Kažiprstom prelazi preko agende da vidi ima li obaveza. Veče u klubu, ali ništa važno, u

stvari setio se da ga je već otkazao. Onda je ponovo pomislio na prethodnu scenu s cvećem u ruci.Sara je još uvek tu bez reči. Iznenada odmahuje glavom. „Ne. Ne možemo da je zaboravimo.“

Tankredi je uzdahnuo. „Žao mi je, Davide, proverio sam sad u agendi, biću u inostranstvu.Možda neki drugi put.“

„Okej, šteta.“„Mnogo mi pozdravi Saru i izvini joj se.“„Naravno.“ Završili su razgovor. David je želeo da mu kaže: „Sara je već znala.“,,I je l’ dolazi ili ne?“ Sara mu se pojavila iza leda.„Ne, i ja sam se posle setio, već mi je bio rekao... Ima neke obaveze.“Sara se nasmešila. „Vidiš? Neće da nas vidi zajedno.“David joj je prišao i, zagrlivši je, okrenuo je oko njene ose. „Ljubavi, molim te, nemoj da se lepiš

za tu priču. Tankredi mi je najbolji prijatelj i nikada ne bi uradio nešto slično.“„Šta?“„Da mu budeš antipatična.“Sara je na trenutak ćutala. „Dešava se, znaš? Ponekad su stvari tako nepredvidive.“David ju je pustio da ode i seo na kauč. Uzeo je daljinski upravljač i upalio televizor.„Znaš, uvek sam mislio da je u stvari tebi Tankredi antipatičan.“,,A zašto?“„Pa ne znam, neki osećaj. Malo mi je zbog toga bilo žao, a malo sam bio i srećan.“ „Zašto?“„Zato Što sam mislio: eto konačno jedne žene kojoj se Tankredi ne sviđa, štaviše antipatičan joj

je. Da ti se dopadao, možda bi ga bolelo uvo za naše prijateljstvo, moje i njegovo, prešao bi prekonjega i dodao i te u svoju privatnu kolekciju...“ Onda ju je pogledao i osmehnuo joj se. ,,A ja bihpresvisnuo zbog toga.“

Sara je ostala nasred dnevne sobe bez reči. David je nastavio da je uporno gleda. Kako je vremeprolazilo, situacija je postala čudna. A ona se pitala da li će uspeti da je zauzda.

„Nije mi antipatičan. Ravnodušna sam prema njemu. Recimo da mi se ne sviđa kako se ponašau nekim okolnostima. Ipak on je tvoj prijatelj i ako je tebi dobar...“

I rekavši to, otišla je u kuhinju. David je promenio kanal, zatim je odlučio da doda još nešto.„Seti se ipak da se mnogo promenio nakon one priče s njegovom sestrom!“Sara je sela za sto. Najednom se osetila ispražnjeno. Upravo od tog dana je počela da ga voli i

poželela da ispuni njegovu samoću. Prošle su tolike godine, a Sarina strast nije davala znake kraja.Ko zna da li bi se ikada desilo. Bila je sigurna samo u jedno. David, njen suprug, bio je odličantrgovac nekretninama, ali užasan psiholog.


28

9.

„Ne tako. Vidiš da gubiš tempo?“Sofija je duboko uzdahnula. Trebalo je strpljenja s Jakopom. Mnogo strpljenja. Ali i ti časovi su

bili važni, a onda, bilo joj je neophodno i da zaradi.„Ali ovako mi del uje prespora, nastavnice...“Sofija se osmehnula. „Ali ako ju je on tako napisao, komponovao i zamislio, znači da mu se

dopadala u tom tempu, zar ne misliš? Gledaj, naznačeno je šezdeset četvrtina! Sad dođeš ti dvestagodina posto je Mocart napisao Sonatu u C-duru i misliš da si na pisti za Formulu jedan. Samo daznaš da i veliki pijanisti ovaj komad izvode veoma sporo. Sporo i precizno, Jakope.“

Jakop se nasmešio. Dopadala mu se Sofija, nije bila kao nastavnice koje je imao ranije, bila jesimpatičnija, a bila je mlada i pre svega lepša. „Okeeej...“ Jakop je nadugačko razvukao to okej.„Mada se danas pravi toliko te muzike iz prošlosti s drugačijim tempom, što po meni može da seradi! Jesi li ikada čula Kanon od Fantua s električnom gitarom? I u mojoj poslednjoj video-igrici imaneka luđačka muzika, hoćeš li da čuješ?“

Ustao je i stavio ruku u džep pantalona kao da je hteo da izvuče iz njega ko zna kakvoiznenađenje.

„Verujem ti“, rekla mu je Sofija nateravši ga da sedne. „Tvoj otac i tvoja majka ipak ne bi bilizadovoljni kad bih ja s tobom igrala video-igrice...“

„Tako je... A i zato što bi izgubila.“„Upravo, i apsolutno mi do toga nije stalo. A pogotovo što oni žele da ti za sledeći Božić znaš

da odsviraš barem jednu kompoziciju od početka do kraja bez previše grešaka! Što mi sada...“,razbarušila mu je kosu na glavi, „izgleda neverovatno. Hajde, kreći andante.“ Sofija je pokazala listgore na notnom sistemu. ,,I drži tempo.“

„Okej.“ Jakopo se zagledao u tačku od koje će krenuti i počeo da svira. S vremena na vreme jehuktao izbacujući usnu napred da bi sklonio kosu s lica. Sofija mu je pokvarila frizuru razbarušivšije. U stvari, mrzeo je da mu bilo ko dira kosu, ili je barem mrzeo da mu to rade deda ili tata, da, baštako, naročito oni. Kad je to radila Sofija, nije mu smetalo. Baš neobično. Sad je morao da da sve odsebe i da odsvira taj komad najbolje moguće iako je smatrao da bi Mocart trebalo da je brži. „Ali akose njoj sviđa ovako, odnosno ako se Mocartu sviđalo ovako...“, ispravi se u mislima. Bio jekoncentrisan sve četiri stranice i nije napravio gotovo nijednu grešku.

„Bravo! Tako mi se sviđaš!“Stisnula mu je ramena grleći ga. Jakopo zamalo nije pao sa stolice, ali bio je srećan što može da

se izgubi u toj majici, da udiše taj lepi parfem i iznad svega da se osloni na tu meku dojku.„Okej...“ Sofija ga je nežno udaljila od sebe pošto je naslutila da se zadržala duže nego što bi

trebalo.„Onda se vidimo sledeće nedelje.“„Važi...“ Jakopo je ustao i uzeo svoju jaknu s čiviluka, zatim mu je pala na pamet jedna misao

koja ga oduševi. Možda je hteo još da se igra s njom. „Ej, Sofija, imaš li Fejsbuk?“I Sofija se oblačila. „Ne.“„Ni Tviter?“„Ne.“


29

„Sve u svemu, ne može te čovek nigde pronaći?“ Jakopo je bio razočaran, ako ništa drugo,mogao bi da sazna koliko ima godina ili šta voli, da sazna nešto više o njoj, možda da joj piše.

„Da ti kažem nešto, Jakopo, imam kod kuće kompjuter, ali da budem iskrena, nikad ga nekoristim...“

Jedino je Andrea koristio taj kompjuter. Bio je to njegov način da izađe, da održava kontakte, davidi ljude, snimke, zanimljivosti. Da živi. I zato što je jedino tako to mogao da radi. Ali svakako dato ovom dečaku nije trebalo reći.

„Dobro.“ Jakopo slegnu ramenima. „Šteta. Nemaš pojma šta gubiš. Tamo je nov svet, u 21. vekusmo...“ A onda kao da je hteo da se revanšira: „Eto zašto ti se čini ispravnim da se svira na ovajnačini, pripadaš tom istom dobu...“

,,Da-da...“ Sofija poče da se smeje izlazeći iz prostorije. „Pozdravi svoje. Vidimo se u sredu.“U suštini, taj dečak joj je bio simpatičan, imao je oko deset godina i bio je zaista bistar i zabavan.

Čak se u nečemu ponašao kao muškarac. Volela bi da ima takvo dete. Sina. Za trenutak joj se taideja učini veoma dalekom, kao da nije bila deo njenih snova, planova koje je pravila kao mala.Tada je sve planirala, u toj meri da su je drugarice zbog toga zadirkivale. Kako su je ono zvale? A,da, „računaljka“. A onda, jednog dana, sve se nasukalo. Poput velike lađe spremne da zaplovi, danapravi krug oko sveta, pune namirnica svih vrsta, od šampanjca do mineralne vode, od sireva doslatkiša, od vina iz Burgonje do onih australijanskih. Sve u svemu, spremna da zauvek bude namoru i da ne mora da uplovi ni u jednu luku... A onda ipak stop. Ta lađa se nasukala na sprud, i totakvom jačinom, takvom brzinom da više nije bilo moguće izvući je iz tog peska. Nije išla ni nazadni napred, poput njenog života, zaglavljena. Poput oružja koje ne opali. Priklešteno gvožđe kojeispusti samo jedno klik. Eto. A njena ljubav prema Andrei? Zašto je u poslednje vreme ispuštala tajmukli zvuk? Zašto njeno srce nije osećalo tu muziku koju je toliko volela?

Otišla je do automata da uzme kafu. Dok ju je pila, začula je da je neko zove.„Sofija?“ Okrenula se.Njena stara profesorica klavira bila je tu, pred njom, u mračnom hodniku škole u kojoj je ona

sama pre toliko godina svirala svoje prve note. „Ćao, Olja.“Olja, odnosno Olga Vasiljeva, predavala je sa Sofijom u Crkvi dei Fiorentini i na

konzervatorijumu. Bila je to Ruskinja koja se još uvek staromodno oblačila, nosila široke suknje snekom čudnom nadsuknjom koju je iskopala u ko zna kojem koferu što je preživeo prvi dolazaknjene porodice u Italiju. Dve žene su se zagrlile, onda se Olja malo odmakla, još uvek je držeći uzagrljaju.

„O čemu si razmišljala?“„Zašto?“„Imala si neki izraz... nestao je tvoj uobičajeni osmeh.“,,I za trenutak si izgledala stara kao ja“, htela je da doda njena profesorka, ali je znala da bi je te

reči možda povredile.,,Oh“, osmehnula se Sofija. „O nečemu što sam zaboravila da uradim...“„Ili o onome o čemu si prestala da sanjaš?“ Olja joj nije dala vremena da odgovori. „Imala si

poseban dar, a tvoja nevinost je bila posebno lepa.“„Koja nevinost?“„Da pronađeš prirodnost u sposobnosti koju su imali ovi neverovatni prsti.“ Uze joj šake. „Znaš

da nisam zaboravila da smo zajedno pripremale Rahmanjinova... a imala si samo sedamnaestgodina. A sad vidim da su propatile, da su umorne, propale. A pre svega...“, potražila je njene oči,„vidim da se osećaš krivom.“

„Ma hajde, Olja... Ništa nisam uradila.“


30

„Baš u tome leži tvoja krivica. Ništa nisi uradila.“Sad se Sofija uozbiljila. „Rekla sam ti da neću više svirati. Bio je to zavet za njega, za njegov

život. Molila sam se za to i odustala sam od onog najlepšeg što sam imala, odustati od ostalog bilobi lako... Nadam se da će on jednog dana ozdraviti i da ću se vratiti sviranju. Ali nažalost, zasad tonije moguće...“

I Olja vide u tom „zasad“ tračak nade, zrak svetlosti, onaj žižak koji se ponekad ostavlja upaljenu dečijoj sobi da se ne uplaše ako se probude noću. I osmehnu se. Još uvek je bila devojčica, aliupravo zbog njenih sposobnosti, i pre svega zbog njene ljubavi ka životu, trebalo ju je probuditi.

„Kriva si, Sofija, ne zato što si odustala od muzike, već zato što si odustala od života.“I ostadoše tako u tišini hodnika, tu gde je Sofija započela svoje studije sa šest godina, stičući na

kraju diplomu iz klavira. Jedina od svih učenika konzervatorijuma koja je bila u stanju da odsviranapamet Listovih Dvanaest transcendentalnih etida pre desete godine.

Olja joj je bila glavna profesorka klavira i svaki put bi je preplavila osećanja kad bi videla kakoSofija stavlja ruke na klavijaturu, ta mlada italijanska nada, pijanistkinja koja će iznenaditi svet, takose govorilo okolo. A evo je sad, obična nastavnica.

Onda ju je Olja pogledala s više blagosti. „Čak i brakovi ili najlepše veze se završavaju, ali nijeda zbog toga nisu bili važni. Gotovo uvek čovek pokušava da shvati čija je bila krivica, a možda nijebila ničija. Kao što se desilo tebi, Sofija.“

Spustila je pogled da bi pronašla malo mira, kao što to rade oni pijanisti koji zahtevaju tišinu odpublike i traže sopstvenu koncentraciju pre nego što spuste šake na dirke klavira. Ovaj put,međutim, nije sledilo nikakvo izvođenje. Onda joj se jednostavno osmehnula, slabašno, tromo, alina svoj način ubeđeno. „Ne mogu.“ A zatim onaj pogled pun nežnosti koji traži oproštaj odnastavnice. Ali ga ne nalazi. Olja nije shvatala.

Sofija se brzo udaljila hodnikom, zatim počela da trči, popela se uz stepenice, širom otvorilavrata i izašla iz konzervatorijuma. Našla se ponovo napolju, među ljudima, u svetlosti dana. Stajalaje na trgu dok su ljudi prolazili pored nje, ispred, iza nje, ignorišući je. Neko je išao u trafiku, nekoulazio u kafić, drugi su šetali ćaskajući, neko je na stanici čekao autobus. „Eto“, mislila je, „želim daostanem ovako,

ignorisana, nepoznata među ljudima. Neću slavu ni uspeh, neću da budem pijanistkinjasavršenog izvođenja, neću da se bave mnome, neću pitanja i neću da tražim odgovore.“

Zatim je lagano krenula, kao da je nevidljiva, ne znajući da će uskoro morati da se suoči snajtežim pitanjem u životu. Želiš li da budeš ponovo srećna?


31

10.

Propeleri helikoptera su se brzo okretali. Pilot je nagnuo polugu upravljača malo nadesnopribližavajući se polako tom poslednjem snegom zavejanom vrhu.

„Evo nas, stigli smo. Tamo dole je proplanak.“Gregorio Savini pogleda moćnim dvogledom nekih pet hiljada metara u daljinu. Izgledalo je

kao da je proplanak bio nacrtan na profilu sunca koje se tek malo dalje dizalo.Pilot je povukao upravljač ka sebi i isključio neke prekidače pripremajući se za sletanje.

Propeleri su usporili. Gregorio je proučavao njegove pokrete, bio je odličan iako veoma mlad. Posledobrih šest sati leta Tankredijevim ličnim džetom sleteli su na aerodrom u Torontu, odakle sukrenuli helikopterom ka planinama u okolini Tander Beja. Bili su u vazduhu već skoro četiri sata ipočeo je da oseća blage tegobe. Radio je sve i svašta u svom životu: preduzetnik, padobranac,kapetan aviona, čak i pilot helikoptera. Vozio je i helikopter siroski S-69, kojim je sada upravljaomladi pilot, zbog čega je i mogao da ceni njegovu veštinu. U mladosti je jedan dugi period voleo rati bio je plaćenik, spoznao je krv, nasilje i surovost, toliko da mu se smučilo. Zatim je ušao u kopnenesnage koje su se bavile kontrolom i proverom eventualnih terorističkih napada. Tamo je naučio svenajistančanije tehnike prisluškivanja, pokrivanja i špijunaže. Nije bilo osobe o kojoj Gregorio Savinine bi mogao da sazna sve, i to čak sa izvesnom lakoćom. Izgradio je mrežu prijatelja sačinjenu odusluga i poklona koja se lagano proširila na sve strane sveta.

Ovaj projekat je želeo Tankredi. U početku je Gregorio prihvatio posao s malom zadrškom, alionda je shvatio koliko je to Tankrediju bilo važno. Ubrzo je ta mreža poslužila za svaku njihovupotrebu, za svaki problem se lako nalazilo rešenje ili najjednostavniji put do cilja. Gregorio se takorazuverio. I od tog dana drugim očima je gledao tog momka.

Gregorio je imao odličan odnos s Tankredijem. Pozvao ga je Tankredijev otac dok je ovaj bio jošvrlo mali da bude njegov mentor, telohranitelj, vozač, ali da bude i na neki način njegova zamena.Stigao je u vilu kad je imao skoro trideset godina.

„Zašto nosiš pištolj?“ Mali Tankredi je virio kroz otvoren prozor koji je gledao na vrt. Gregorioga je odavno bio primetio, ali se pravio kao da ga ne vidi. Tankredi, najmlađe dete, pokazivao jeprema njemu najviše znatiželje.

„Ovaj?“, osmehnuo se podižući pogled ka detetu na prozoru. „Služi da natera rđave ljude da selepo ponašaju.“

Tankredi napravi krug i uđe kroz vrata, nasloni se na pletenu stolicu koja se nalazila u uglu. „Akoliko je rđavih ljudi? Više nego dobrih?“

Stajao je tako s nevinim pogledom i lepim dečijim osmehom radoznalo čekajući odgovor.Gregorio je podmazao pištolj i vratio ga u futrolu koju je nosio ispod levog ramena. „Isti ih je

broj. Dobri ponekad izgube iz vida ono u šta su nekad verovali.“Tankrediju se dopao odgovor, iako ga možda nije baš sasvim razumeo.„Onda moraš da pucaš u Đanfilipa. Rekao je da ćemo zajedno igrati tenis, a eno ga sad na

terenu igra sa svojim drugom. Prvo je bio dobar, a sad je postao loš.“Gregorio ga je pomazio po glavi. „Ne postaje se loš tek tako.“ „Ali obećao mi je!“„Onda je bio malo loš. Idemo da vidimo konje, hoćeš?“ „Da, sviđaju mi se...“Došli su do štala i proveli tamo čitavo popodne. Mazili su jednog mladog arapskog konja, koji je

stigao ko zna odakle. Gregorio se dobro osećao s Tankredijem, oduvek je želeo da ima sina i ko zna


32

da li je život možda još držao u rezervi to iznenađenje za njega. Ali s obzirom na način života nakoji se navikao, ne bi bilo lako.

Uvek je imao vrlo kratke veze, dužine njegovog boravka na određenom mestu. Naravno, sad jeveć nekoliko meseci bio s ovom porodicom, dobro su ga plaćali, posao mu se dopadao i možda ćeovaj put ostati duže nego obično. Možda će upoznati neku devojku iz mesta i provesti ostatakživota ovde.

Tankredi ga je povukao za jaknu. „Gregorio, mogu li da se popnem?“„Ne bojiš se?“„Zašto bih se bojao? Ovaj konj je moj, poklonio mi ga je otac.“ „Da, ovo dete tako razmišlja.“„Ali to nije stvar, to je životinja, a životinje su drugačije od ljudi. One deluju nagonski. Ne

možeš da ga kupiš. Ako se s tobom oseća dobro, onda nećeš imati problema, u drugom slučajumogao bi čak da nikad ne bude tvoj.“

„Čak i ako sam ga ja sam platio...“Gregorio se nasmejao. „Čak i u tom slučaju.“„A kako onda?“,,S ljubavlju. Dođi.“ Uzeo ga je u naručje, približio ga konju i lagano mu prineo ruku ka grivi.

„Evo, pomazi ga, tako.“ Ali čim je Tankredi pokušao, konj je zanjištao iznenada dižući njušku, takoda je dečak, preplašen, odmah povukao ruku. Gregorio Savini se nasmejao.

„Kako sad, rekao si da se ne bojiš!“„Ti si mi uterao strah tim pričama!“Gregorio ga je spustio. Bio je lukav. „Evo ti, daj mu ovo...“ Pružio mu je malo šećera. Ovaj put

konj je bio mirniji i Tankredi je uspeo da mu stavi kockice šećera u usta pre nego što je povukaoruku. Posle jedva nedelju dana jahao je konja u krugu ispred štala. Gregorio ga je obuzdavaopomoću dugačkog užeta, vodio ga ukrug, a sam Tankredi ga je lagano, podbadajući ga koliko jemogao, naterao u kas.

„Gledaj, Gregorio... Sad ide, hoda... Radi!“„Seti se da je to životinja i da joj je potrebna tvoja ljubav.“Dok je jahao, Tankredi mu je milovao vrat i rekao mu nešto u uho. Gregorio je bio srećan što ga

je naučio da jaše. Bilo je to prvo čemu ga je naučio, od mnogo toga, ali onda je Tankredi porastao, aposle Klodinine smrti se promenio. S devetnaest godina odlučio je da zauvek napusti vilu uPijemontu, počeo je da putuje i hteo je Savinija uvek pored sebe. Možda je baš zbog toga Gregorioodustao od ideje da ima sina, jer ga je na neki način pronašao u njemu, i to bez uobičajenihkomplikacija da mu u blizni bude i neka žena. Njihov odnos se neprestano razvijao, iako su uvekdržali određenu distancu.

„Evo. Stigli smo.“Propeleri motora su počeli da usporavaju dok su skije doticale zemlju propadajući u sneg. Nisu

stigli ni da izađu iz helikoptera, a u susret im je već došao jedan stariji Indijanac.„Dobro došli! Kako je prošao put?“„Odlično, hvala.“„Pretpostavljam da biste hteli malo da se odmorite... Tu su dva šatora samo za vas. Unutra ćete

naći i nove stvari da bi vam bilo toplije, kao što ste mi tražili. Nabavio sam vam jakne od flisa imikrofibera. Uđite slobodno, sačekaću vas napolju.“

Tankredi pogleda Gregorija i nasmeši mu se. Savini je mislio baš na sve, do najsitnijeg detalja i uvrlo kratkom roku. Takav čovek je bio jedinstveno dragocen. „Imao sam sreće“, pomislio je i nestaou svom šatoru. Kad je kasnije izašao, Gregorio i Indijanac su već bili spremni. Sva trojica su ušla udžip i popela se na planinu uskim planinskim stazama.


33

„Ja sam Pekin Pua. Ili me bar tako ovde zovu. Pravo ime mi je mnogo duže i mnogo teže zaizgovor, tako da nema svrhe da vam ga kažem, jer sam se između ostalog toliko već navikao na ovoda, kad biste me i pozvali drugim imenom, ne bih se ni okrenuo... ha-ha.“ I poče sam da se smejepomalo neotesanim smehom koji se u tren oka pretvorio u kašalj, otkrivajući porok pušenja. S drugestrane, potpuno odsustvo smisla za humor.

Tankredi i Gregorio su se pogledali. Gregorio je raširio ruke osećajući se odgovornim za ovajneuspeli pokušaj duhovitosti. Tankredi mu se osmehnuo, sve u svemu i ovo je bilo deo lepotescenarija. Džip se peo uskim i strmim planinskim putem. Sunce se brzo dizalo i neki vrhovi su seiznenada osvetleli. Sneg je bleštao i reflektovao ružičastu svetlost zore koja se uvlačila u najtamnije inajskrivenije klance.

„Ovde ćemo stati.“ Sva trojica su izašla iz džipa.Pekin Pua je zatvorio vrata i otvorio veliki prtljažnik. „Nazujte ovo...“ Pružio je Tankrediju i

Gregoriju velike krplje. Odmah su ih obuli. ,,A sad uzmite ovo.“ Dao im je pravi razlog zbog kojegje Tankredi želeo da ide gore. Samostrele od karbonskih vlakana. Lagane, precizne, smrtonosne.Imali su već deset spremnih strela u punjaču i hipotetički domet i preciznost do trista metara.Tankredi je otkrio ovo ubojito oružje u nekom članku, a saznanje da se u Kanadi lovi na taj novinačin odmah ga je oduševilo.

„Idemo ovuda, i držite vrh okrenut nadole.“Sada se Pekin Pua više nije šalio. Polako su hodali kroz kanjon i s velikim naporom se popeli na

jedno brdo prekriveno svežim snegom. Nastavili su tako više od jednog sata kad su stigli do ulaza ujedan manji kanjon.

..Pst...“Pekin Pua je čučnuo iza jedne stene. „Morali bi biti ovde.“Lagano je podigao glavu provirujući iza stene. Osmehnuo se. Da. Baš kako je i mislio. Pasli su

mirno na malom proplanku, otkidajući bobice sa žbunova. Sunce se već podiglo visoko i bilo jetoplije. Tankredi i Gregorio su se približili tim stenama i gledali u tačku koju im je naznačio PekinPua. Onda su ih ugledali. Predivan par belih jelena. Jedan je bio deblji, viši, ozbiljan, s gustim ijakim rogovima i svaki čas se uvlačio u to žbunje i tresao ga, gotovo čupao iz korena, toliko mu jevrat bio snažan. Ali tako je pomagao svojoj partnerki da jede bobice koje su padale na sneg. PekinPua uze dvogled koji je držao oko vrata i nacilja ih. Onda pogleda brojeve iznad sočiva. „Nalaze sena više od trista metara. Nemoguće je pogoditi ih.“

„Teško, ali ne i nemoguće“, reče Tankredi otkočivši samostrel.Indijanac se osmehnuo. „Da, gotovo nemoguće i s mnogo sreće.“Tankredi se šćućurio, napunio samostrel i postavio ga ne stenu. Onda je nanišanio. Iznenada se

taj mužjak jelena pojavio u sočivu. Lep, rasejan, nevin. Nastavljao je pod suncem svoju bitku sgranama žbuna, otresao ih s leda, plesao rogovima izvijajući kičmu, pokazujući snagu svojih mišića,tih divljih kopita oduvek sviklih da se veru između stena. Onda kao da je čuo nešto. U trenu sezaustavio. Podigao je glavu i zagledao se u jednu tačku. Zastao, nepomičan, sumnjičav. Osetio jenešto. Neku opasnost, drugu životinju, ili još gore, čoveka. Jelen se naglo okrenuo jedanput, drugiput. Odblesci sunca mu zaslepiše pogled i nije video ništa. Zatim, neoprezan, nastavio je da sezanima svojim žbunom.

Tankredi je stavio prst na okidač.„Miran.“ Indijančeva ruka se iznenada našla na samostrelu. Tankredi se okrenuo ka njemu.

Pogledao ga. Indijanac se nije odvajao od svog moćnog dvogleda. „Gledaj.“ Pokazao je rukom utom istom pravcu. Tankredi je ponovo stavio oko na nišan i pomerio ga za nekoliko milimetara.Između dva jelena pojavilo se odjednom jedno mlado belo lane. Batrgalo se nesigurno na nožicama,klizalo, padalo svaki čas njuškom u sneg. Onda bi ga majka podigla na noge pomažući mu kako jeznala i umela, gurajući ga odozdo. Na suncu, među tim zavejanim planinama, vladala je tišina.


34

Visoki borovi pretrpani snegom s vremena na vreme oslobađali su svoje grane. Čuo se zvuknekog vodopada prigušen poslednjim snežnim pokrivačem pod drvećem, i taj odjek je strujao lakocelom dolinom. Porodica belih jelena bila je slobodna, srećna, potpuna, u svom savršenomprirodnom ciklusu: živeti, hraniti se, razmnožavati se.

Pekin Pua se osmehivao gledajući ih. „Naći ćemo neki drugi primerak gore, hajde da sepomerimo.“

Tankredi je samo odmahnuo glavom. Gregorio je shvatio šta misli. Zaustavio je Indijanca.„Došli smo ovde u lov, a ne da budemo sentimentalni.“

„Ali...“„Novac koji si tražio, a priličan je, ne gleda na osećanja.“Rasprava je mogla da se nastavi da se nije začuo taj iznenadni pisak. Samostrel je malo

odskočio. Strela je bila odaslata. Pekin Pua je uzeo dvogled obema rukama, stegnuo ga čvrsto,prineo ga očima pokušavajući da vidi, da prati tu strelu, nadajući se da će promašiti. S trista metaraovaj neiskusni lovac bi mogao da promaši metu. Pa ipak... Bam. Ta neokaljana slika, dva mladajelena s mladunčetom, s belom planinom iza leđa, snežnim prekrivačem na drveću. Kao da seodjednom pomutila. Sneg u podnožju te slike počeo je da se boji u crveno. Indijanac je spustiodvogled.

„Promašio si metu.“Tankredi je odložio samostrel. „Ne. Bio je najteži. Ciljao sam njega.“Malo lane je pokleknulo i palo njuškom na zemlju kočeći u snegu. Lobanja mu je bila

prostreljena s jednog kraja na drugi i oko njega se polako pravila barica krvi. Dva odrasla jelena bilasu nepomična, posmatrala su svoje stvorenje ne shvatajući. Lov je bio završen.

„Vraćamo se u grad.“


35

11.

Rim. Aventino. U uličicama oko starih lukova, na početku Ulice Apija, između rimskih vila ivelikog kamenja iz prošlosti, Tankredi je trčao.

Obrisi zelenila, vrućina. Svako jutro je održavao kondiciju, gde god da se zatekao, Njujork, SanFrancisko, London, Rim, Buenos Ajres, Sidnej. Za njega je trčanje predstavljalo razonodu, sređivanjemisli, raspoređivanje dana, planova, želja. Dok je trčao, dolazile su mu najlepše ideje. Kao da ih jesunce lagano palilo, kao da je svaki put onaj pravi put postajao jasan.

Ubrzao je korak. U minijaturnom najnovijem modelu ajpoda nalazili su se svetski hitovi: Šakira,Majkl Buble, Koldplej, plej-lista koju mu je napravila Ludovika Bjamonti. Ona je zauzela Arijaninomesto i već više od tri godine sve je teklo u najboljem mogućem redu. Bila je savršena ličnastilistkinja, besprekornog ukusa. Izgradila je mrežu ljudi koji su do najsitnijih detalja brinuli oTankredijevom životu. Voda koju je voleo i pio, ti nant, nalazila se u svakoj kući, od Sicilije doPijemonta, od Pariza do Londona, od Njujorka do njegovog malog ostrva na Fidžiju. Kud god biišao, uvek je tamo bila ta voda. Kao i izbor vina, kafe i svih drugih proizvoda, koji bi najpre biliproveravani, probani i ocenjeni pre nego što bi se našli u njegovim kućama. I ne samo to. Na krajusvakog meseca u svakoj kući se pravio inventar svega, odnosno svega onoga čega je bilo, onogačega je nedostajalo i u bilo kom trenutku da dođe,

Tankredi bi se osećao kao da je tamo živeo od prvog dana. Od svežeg hleba do mleka, odnovina do pregleda najnovijih važnih događaja, podjednako i mcsta u kojem bi se nalazio imeđunarodnih.

S vremena na vreme Ludovika Bjamonti menjala je kompletan nameštaj, kako bi i on neizbežnobio a la page. Osim u kući na Fidžiju, ostrvu toliko lepom i prirodnom, koju nije bilo potrebno suvišemcnjati. Tamo je projekat jednog čuvenog arhitekte od vile stvorio dragulj umetnut u steni, usavršenom skladu sa zelenilom ostrva. Prirodni bazen ulazio je u kuću. Murine, ajkule i velikekornjače živele su na dnu bazena, iza stakla debelog više od deset centimetara. Čovek se mogaokupati bez ikakvog rizika kao da je u velikom akvarijumu.

Salon je bio od belog drveta, poreklom iz velikih ruskih šuma, gde je Tankredi godinamakupovao velike parcele zemljišta šireći preko svake mere svoje carstvo, a da se pri tome njegovo imenigde nije spominjalo. U očima celog sveta bio je običan mladić od trideset i pet godina, uglađenmožda, koji je voleo lepe stvari, ali niko nikada ne bi mogao da pomisli da se nalazi na vrhu listenajbogatijih ljudi na svetu.

Ludovika Bjamonti je mislila na sve, ta kuća je bila čarobna, elegantan salon, jedan jedinizastakljeni zid utonuo u prirodu, sofe golubije boje koje su bile savršeno usklađene s dve slike Ahaoe feii? Pola Gogena i A Bigger Splash Dejvida Hoknija. U jednom uglu se pak nalazila skulpturaDejmijena Hersta, Ajkula. Ta je kuća bila stvorena za ljubavni život. Eto zašto je Tankrediju tokomputovanja možda najteže bilo da se u njoj zadržava. Jer on je bio obrazovan, imućan čovek, čovekkoji nije želeo da voli. Ta kuća, kao ni ostale, nikada ne bi čula smeh neke srećne i voljene žene, kaošto ne bi čula ni smeh deteta. Pa ipak, Ludovika Bjamonti još uvek nije znala da je u jednomepogrešila.

Godinu dana nakon što ju je zaposlio, Tankredi je lično prekontrolisao sve svoje posede.Pažljivo je pregledao svaki detalj, od frižidera do novih zavesa, od tepiha do peškira, od čaršava dotanjira. Bez prestanka je putovao svojim džetom i vratio se nakon što je obišao sve kuće. Tek tada jojje potvrdio zaposlenje.

„Savršena je, uzimamo je!“, rekao je Gregoriju, a onda ga je izlazeći pogledao. „Stvarno jeudata? Ne bih hteo da se opet nađem sa Sarom u bazenu...“, nastavio je u šali. Gregorio se smejao.


36

Ipak, sledećeg dana je lično otišao da proveri bračne papire gospođe Ludovike Bjamonti s izvesnimKlaudijem Spatelarom. Sve je bilo istina, udala se u crkvi i u opštini. Tek tada je Savini odahnuo.

Iznenadna grmljavina. Poput znaka sudbine. Iz vedra neba, jednog divnog junskog popodneva.Neočekivano. Nasilno. Potmulo. I svet prevrnut naopačke. Nebo je postalo mračno. Sunce jenestalo, a blagi vetar podigao je ono malo lišća što je popadalo na zemlju. Zatim ta nenadana kiša,silovita, besna, krupna. Pljusak, kao voda iz pravih pravcatih kofa koja pada odozgo, od ko zna kogglupavog stanara kojem smetaju nečiji noćni razgovori.

Tankredi je slušao Bena Harpera kad ga je zatekla ta iznenadna letnja provala oblaka. Ubrzao jekorak, u tren oka mokar do gole kože s vodom koja mu je curila u majicu, šorts, gaće, čarape ipatike. Došlo mu je da se smeje, on koji je uvek bio tako precizan, metodičan, kojem je smetao svakinepredviđeni događaj u njegovoj agendi, pod tom kišom je opet postao dečak. Nebo se još višesmračilo i kiša je postala hladna, trenutak kasnije grad. Padao je u komadima, mali i velikigrumenčići bubnjali su po svemu što se nalazilo u blizini. Po kantama za smeće, simsovima,automobilima, poput lakog pucnja u metu odozgo ili nekog neobičnog koncerta u brzom ikontinuiranom ritmu izvučenog iz ko zna kojeg afričkog repertoara.

Tankredi je odlučio da je vreme da se skloni od kiše. Nešto malo dalje od uličnog ivičnjakaugledao je jednu crkvu. Preskakao je stepenice po dve i, stigavši ispod svoda, odmah je pronašaozaklon.

Ali vetar je nastavio da duva, činilo se čak i jače. Kiša i grad su sad padali postrance i taj zaklonje bio neupotrebljiv. Onda se Tankredi naslonio na velika drvena vrata. Bila su otvorena. Gurnuo ihje obema rukama, a ono što ga je najviše iznenadilo kad je ušao u crkvu, bile su svedost i toplota.Brojne svece svih veličina gorele su na starim svećnjacima, nekim malim, niskim, drugim finijeizrade. I svi plamičci su zaplesali, povijali se napred i nazad prateći taj iznenadni nalet vazduha.Kad je Tankredi pritvorio vrata, sve se vratilo u predašnje stanje. Vrata su se potom sama zatvorilauz potmuli tresak, a onda se s druge strane crkve začuo hor glasova.

Dve violine, jedna viola, jedna flauta i nešto malo drugih instrumenata. Desetoro dece završiloje ariju koja je, sudeći po poslednjim notama koje je čuo, bila prelepa. Dugačka tišina. Onda je jednažena ispred hora počela da peva. Na nemačkom. Naspram nje, stara profesorka svirala je naorguljama smešeći se, samouvereno, kao da je to bilo nešto najjednostavnije na svetu. Pored nje jeneka profesorka milovala vazduh dajući tempo. Nešto iznad, plamenovi sveća delovali su kao dazadržavaju vreme, a crteži na vitražima iznenadno su menjali boju, sigurno usled prolaska oblakana nebu. Od igre svetlosti i senki atmosfera te crkve postala je još čarobnija.

Erbarme dich, mein Gott, um meiner Zahren willen! Smiluj se, moj Gospode, na suze moje...Onda se iznenada, bez ikakvog razloga, Tankredi okrenuo. Kao da je osetio nešto. Ali nije bilo

ništa. Ili je možda bilo sve. Iz mraka broda crkve, na nekoliko koraka od njega, iz najgušće senke,ona je napravila korak napred. Najednom ti plamenovi osvetliše njeno lice. Tankredi je ostaootvorenih usta. To prefinjeno lice, te plavozelene oči, te sitne pege, ta kestenjasta kosa osvetljenaplavim odblescima, ta žena, ta lepota, njene poluotvorene usne, ti beli zubi, savršeni. Tankredi jetrepnuo kao da nije mogao da poveruje u to što je video, kao da je u pitanju bilo priviđenje. Ali presvega bio je iznenađen: njegovo srce je jako tuklo. Ta žena je bila tu, na nekoliko metara od njega, upolumraku crkve. Sada su plamenovi sveća igrali i osvetljavali je na trenutke, prikazujući je celu.Bila je visoka, vitka, u beloj košulji ispod plavog blejzera, farmerkama i patikama. Tankredi jepokušao da shvati odakle ona dolazi, ko je. Pogledao je njene šake, bile su napaćene, upropašćeneod hladnoće ili od ko zna kojeg neverovatnog napora, pa ipak kretale su se lako kroz vazduh. Sitni,gotovo neprimetni pokreti svakog pojedinačnog prsta naznačavali su tempo, plesali u praznini,savršeno naglašavajući svaku pojedinačnu notu. Sigurno je bila pijanistkinja. Tankredi je biofasciniran tim šakama. Ponovo joj je pogledao lice. Oči su joj bile zatvorene, blago je vrtela glavomlevo-desno prateći muziku.


37

Vratio je pogled na prste potraživši burmu. Nije je našao, i prvi put je osetio da je srećan. Alikad je malo bolje pogledao i ugledao je, beše mu žao. Onda pomisli da ništa nije zauvek, da bi ipakmogao da je ima. Zatim se osmehnuo. Takve misli su mu padale na pamet baš usred crkve.Nastavio je da je gleda, a šta kad bi joj uhvatio pogled? Šta bi uradila? Osmehnula se? Jednimodlučnim pogledom preneće joj svoju želju?

I upravo u tom trenutku se dogodilo. Žena se polako okrenula ka njemu i njene oči su seukrstile s Tankredijevim. Pogledala ga je prodorno. I činilo se kao da je u tom trenutku njen pogledušao u njega, u njegovo srce, podrivajući stara pravila koja su ga zatvorila, uspavala, gurnula nadno neke tajne ćelije. Ona se jednostavno osmehnula. I bio je to blag, uljudan osmeh žene koja je stim čovekom delila samo jedno: strast ka muzici. Tankredi nije znao šta da odgovori, nije uzvratiojednostavnim, učtivim osmehom. Okrenuo se, napravio se kao da ništa nije bilo, postiđeno spustioglavu, skoro zbunjen tom svojom reakcijom.

Muzika je odjednom prestala. Tankredi kao da se probudio. Osvrnuo se. Desno. Levo. Skorouplašen. Nje više nije bilo. Zatim je začuo aplauz, smeh, pogledao je ka središtu crkve, deca su seveselila, stara nastavnica s njima i ta žena koja im je prišla. Nije uspevao jasno da čuje njihoveglasove, ali je primetio da su je sigurno poznavali. Neko ju je vukao za blejzer, neko je bio prednjom i gledao je, jedna devojčica se osmchivala, a onda frktala privlačeći joj pažnju. Onda se ženanagnula i razbarušila joj kosu, a devojčica ju je čvrsto zagrlila, mada njene male ruke nisu uspevaleda obuhvate ni polovinu njenih leđa. Tankredi se osmehnuo. Svi su je voleli. Poželeo je da budejedan od njih. A onda je počeo da se smeje zamišljajući šta bi rekli oni koji ga poznaju o toj njegovojmisli. Pa dobro, ako ništa drugo, ova žena mu je popravljala raspoloženje.

Sofija je uzela Simonu u naručje, tu malu napast koja nije mogla imati više od šest godina, alikoja je zauzvrat imala melodičan i savršeno intoniran glas. „Pa...“, reče osmehujući joj se, „stvarnosi postala odlična, ali kako si to uspela?“

„Naša nastavnica Olja“, i pokaza bradom na staru profesorku. „Ona nam objašnjava svefazone...“

Sofija je privuče k sebi. „Ali nisu to fazoni. Nema prevare u tome što radiš, samo tvoja izuzetnaveština, tvoja posvećenost, vežbanje i strast.“

Simona je zagrli krijući se u njenoj kosi. „Da, ali s tobom mi je bilo zabavnije...“Ona ostade u igri i šapnu joj: „Da, istina je, mi se uvek super provodimo“. Onda ju je spustila

dole. Simona je otrčala ka grupi da se igra sa ostalima.Olja je prišla Sofiji. „Drago mi je što si došla.“„Da.“ Pogledala je svu tu prelepu decu - imala su jedinstvenu čednost, svetlost i čistotu. Pevanje

ih je na neki način umorilo. Sad su izgledali kao odrasli ljudi koji učtivo razgovaraju o tolikimživotnim obavezama, s jednom jedinom razlikom: bili su lišeni bilo kakve zlobe. „Postali su zaistaodlični. Uradili ste Bahov Koral... ne znam, stvarno sam oduševljena.“

„Da. Mogli bi biti još bolji, svi možemo da budemo bolji, govorio je uvek upravo Bah.“Sofija se napravila kao da nije čula. Međutim, Olja ju je dobro poznavala i odlučila je da je

vreme da nož zabode malo dublje. „Pomisli od čega si ti odustala. Ali ako baš nećeš više da sviraš,sigurna sam da bi bila odlična mama. Život bi ti se ispunio.“

Nije je pogledala. „Olja, muzika je bila moj život. Ono što sam volela, volim i voleću uvek jestesviranje, i upravo zbog toga sam odlučila da od njega odustanem.“

„Čak i danas, posle toliko vremena, poznati dirigenti me pitaju za tebe, hteli bi da te imaju,mogla bi da imaš koncerte po čitavom svetu. Bili bi spremni da plate ogromne cifre.“

„Ne treba mi novac. Ono što mi treba niko ne može da mi da.“„A šta ti treba, Sofija?“Tek tada ona je pogledala u oči svoju profesorku. „Čudo.“


38

Olja nije više znala šta da odgovori. Gledala je kako se ćutke udaljava taj talenat, ta mlada,veličanstvena nada koja je mogla daleko da dogura, a koja je odlučila da se zatvori u kuću.Uzdahnu.

„Hajdemo, deco, poslednja proba. Uzmite dvanaestu stranu, hoću da na nedeljnoj misi sviostanu zabezeknuti našim Ich will hier bei dir stehen.“

Napolju kiša tek što je prestala. Sofija se zaustavila na stepenicama crkve i duboko uzdahnula.Zažmurila je opijajući se mirisima mokre trave, zemlje, života. Da, života. A gde je njen završio?Njen entuzijazam, note njenog srca? Kad je otvorila oči, on je bio tu, na nekoliko koraka. Videla jetog čoveka u crkvi i bila je iznenađena što je neki stranac došao da sluša hor, ali je odmah izaboravila na njega. Učinilo joj se da je i on jedan od onih turista koji džogiraju na Aventinu ikoriste trenutak da uđu i u poneku crkvu. Bio je to prelep momak, i osmehivao joj se. Na tren joj seučinilo da ga poznaje. Ipak, napregla se, nije ga nikad ranije videla, mogao je lako biti stranac.

Imao je plave, tamne, prodorne i na neki način hladne oči, odelo joj pak nije moglo pomoćipošto je imao na sebi samo majicu i šorts.

Dok je čekao izvan crkve, Tankredi je zamišljao njihov susret. Ali koja bi bila prava rečenica zaženu kao što je ona? Nije znao apsolutno ništa o njoj, nije uspevao da shvati njen društveni status,škole u koje je išla, poreklo, da li je iz Rima, iz kog kvarta, kojim se poslom bavi. Znao je samo da jemorala dobro da poznaje note. Da, bila je pijanistkinja ili dirigentkinja orkestra, ili moždaviolinistkinja. Ali on je malo znao o muzici.

Stajali su još uvek bez reči na stepenicama crkve, oblaci su se razilazili. Na jednom proplankunedaleko odatle, na medi zelenila i neba, nalazila se duga koja je označavala kraj kiše. Tankredi seosvrnuo okolo, to tako posebno svetio, njih dvoje na tim stepenicama. Situacija je postala neugodna.

„Izgledamo kao Magritova slika. Poznat ti je Magrit?“„Italijan je“, pomisli Sofija. ,,I drzak je.“Tankredi se osmehivao. Sofija se zagledala u njega. Imao je vitku figuru, dobro izdefinisanu, bio

je visok, mišićav ali proporcionalan, mogao je da bude bilo ko, čak i neki opasan tip. Njegov osmehju je međutim razuveravao, ili još bolje, bilo je u njemu nečega što je davalo da se nasluti nekadaleka patnja. Zavrtela je glavom. Gleda previše filmova. Jednostavno je bio neznanac kojipokušava da se nabacuje. Ili još gore, sirotan koji želi da joj ukrade tašnu koristeći šarm. Protiv svojevolje je stisnu jače.

„Da, poznat mi je Magrit. Međutim, ne sećam se nijedne slike na kojoj dva lika gube vreme.“Tankredi se osmehnuo. „Sećaš li se one slike na kojoj je lula? Tu svi znaju. Iznad piše: Čeci nest

pas une pipe...“„Što znači: 'Ovo nije lula', znam francuski.“„Ne sumnjam u to.“ Osmehnuo se ponovo. „Ali nisi mi dozvolila da završim. Ta slika znači da

sve što jeste u stvarnosti nije. Lula je nešto više, ne samo lula, ona je predstava, ona je čovek ili ženakoji su je ranije popušili, ili je jednostavno čuvena slika. Tako mi...“ Sofiji je bilo naporno da ga prati,ali njegov osmeh je bio zbunjujuće prelep, „odnosno mi nismo samo dva lika koji gube vreme. Da jeMagrit mogao da bira, možda bismo bili nešto drugo, našli bismo se u nekoj njegovoj slici u ko znakoliko mogućih stvarnosti... Mogli bismo biti dvoje ljubavnika iz prošlosti na dvoru nekog kralja, ilidvoje koji se šetaju Parizom ili Njujorkom, ili kakvom londonskom livadom, ili glumci u nekomvelikom pozorištu u ko zna kojoj kostimiranoj predstavi. Zašto si u nama videla gubljenjevremena?“

Gotovo opijena tim rečima, Sofija je dopustila da je prenesu u sve te slike koje joj je Tankrediprikazivao. Njih dvoje kao Magritovi modeli... Taj čovek je nastavljao da se osmehuje i da govori, aona skoro da ga nije slušala, izgubljena u njegovim očima, u njegovom zabavljenom ubedenju da jesve moguće.


39

„A ti možda sviraš, ti si pijanistkinja u nekoj sali u Parizu, a ja pored tvog klavira okrećemstranice libreta.“

Ta poslednja rečenica bila je kao udar, istog trena ju je vratila u stvarnost, u nemogućnost svihtih fantazija.

„Moram da ti kažem loše vesti.“ Tankredi zaneme, sav taj entuzijazam mu se ugasio u ustima.„Magrit je umro pre mnogo vremena.“

Sofija ga je obišla i počela brzo da silazi stepenicama crkve.Tankredi ju je odmah sustigao.„Zabrinula si me. Da, znao sam to... Ali zašto tako bežiš? Čekaj...“I zaustavio ju je na stepenicama dok se spremala da ode. Sofija je pogledala tu šaku koja joj je

zaustavila ruku, ali nije se uplašila, naprotiv. Osetila je iznenadni drhtaj, neki nov osećaj, besmislen.Podati se tu na stepeništu crkve jednom neznancu. Postidela se te želje, tog htenja koje ju je obuzelou tom trenutku iznenadivši je. Srce joj je jako lupalo. Ma šta to radim? Poludela sam? Šta mi je? Da.Preokrenuti život, voditi ljubav sada, ovde, na ovom stepeništu, s njim, podati se u prašini i barama.Čak joj je i dah postao kratak, mučan. Podigla je pogled ka njemu. Ali Tankredi nije shvatio.

,,Izvini... samo sam hteo da te zadržim.“ Pustio joj je ruku. „Zar ne veruješ da se ništa ne dešavaslučajno? Danas je bio sasvim običan dan, trrčao sam kad je iznenada počeo neviđen pljusak i ondasam ušao u crkvu... Znaš li otkad ne idem u crkvu?“ Tankredi pomisli na Klodinu, ali samo načasak. „Već skoro dvadeset godina... Bila si potrebna ti da me ponovo približiš veri.“

Sofija se osmehnula. „Nije mi smešno. S time se ne šali.“„Nije tačno, video sam da se smeješ...“„Pa dobro, onda sam i ja pogrešila.“Tankredi se zaustavio i duboko udahnuo. ,,U pravu si. Krenimo iz početka. Zar to ne bi mogao

biti znak sudbine? Nešto što će nas oboje naterati da razmišljamo, možda naš život nije dobar,moramo da počnemo odavde, od danas...“

Sofija je ćutala. Tankredi pomisli da je to što nije otišla i što ga sluša već jedan mali uspeh. Nijetrebalo da gubi vreme, trebalo je još da je pritisne.

„Hajde da damo sebi samo jednu priliku, da se upoznamo malo bolje, popijemo kafu, nešto uonom kafiću...“ Pokaza neki bar u blizini. „Da provedemo malo vremena zajedno...“ Video je da jeneodlučna. „Jedan sat. Samo jedan sat. Onda ćemo shvatiti da ne postoji ništa, da nije vredelo, da jeispravno nastaviti dosadašnjim putem. Ali ako ne bude tako? Ipak je bio simpatičan. Možda... Kozna šta je hteo da mi kaže... Pitaćemo se to čitavog života, nećemo imati odgovor, ostaće namzauvek ta sumnja...“

Sofija razmisli na trenutak. Nov život... Seti se svojih misli od pre neki dan, ispred ogledala ukuhinji, svog umora, vremena koje protiče, sveta u pokretu i svog nepomičnog života. Onda se setisvog obećanja. Ali ko je bio taj čovek pred njom? Taj mladić. Da, lepotan... I onda? Neko ko je želeoavanturu, možda neplanirano tucanje, neko ko bi joj ukrao tašnu da je bila rasejana, možda čakneko kome je bio potreban novac. Da, lepo je govorio, ali ponekad reči nisu dovoljne. Život je neštodrugo. Potrebna su dela. Graditi. Možda je nekad bila površna, hirovita, kao i tolike druge. Ali biloto dobro ili loše, njen se život promenio. Sada je Sofija osećala da je važna nekome, svom projektu,Andrei i njegovom ozdravljenju.

Pogledala je malo bolje tog tipa. Imao je prodorne plave oči, pune nade, kao da su iščekivalesamo jedan njen odgovor. Ono što bi ona rekla činilo se kao preokret njenog života. Sofija je ćutala i,ne želeći, ugrizla se za usnu. Bio je prelep i taj njegov samouvereni osmeh joj se dopadao, opasno juje privlačio i na neki način je plašio. Onda je odjednom shvatila. Ovaj čovek je bio iskušenje. Kaonjena želja da nastavi da svira klavir. Potom je duboko uzdahnula, ponovo pronašla ravnotežu isnagu.


40

„Žao mi je. Moraćemo da živimo s tom sumnjom.“Sofija je nastavila da hoda, sišla niz poslednje stepenice i uputila se ka kolima. Tankredi ju je

pratio kao poražen. Očajnički je tražio nešto što bi je još moglo zaustaviti, ubediti, zaintrigirati... Aliništa mu nije padalo na pamet, nije znao ništa o ovoj ženi, osim da je bila predivna, da ga jezačarala, da nikada u životu nije bio toliko uzdrman, prokleto obuzet, očajnički privučen.

Pokušao je poslednji put.„Ne verujem da nisi radoznala, da ne želiš da daš malu priliku...“ „Kome?“ „Nama dvoma.“Sofija se nasmejala. „Nama dvoma? Ali mi nismo ništa.“„Nije istina.“ Tankredi je sad bio ozbiljan. „Svaki put kad nekog sretneš, tvoj život se menja i,

htela ti to ili ne, mi smo se sreli, ja sam ušao u tvoj život i ti u moj, kao ona muzika u crkvi i tvojeruke koje su svirale u polutami dok su ti oči bile zatvorene...“

Sofija je bila iznenađena činjenicom da ju je video. Tankredi nastavi: „Šta je to bilo? Šubert,Mocart...“

„Bah. Stradanje po Mateju.“„Eto, savršeno, komad koji nikada nisam čuo, koji nisam poznavao. Sve je to po meni znak...“

Sofija je stigla do kola. Tankredi je bio ispred nje. ,,Ne veruješ? To znači nešto, zar ne?“„Da.“ Sofija sede za volan. „Da bi trebalo da znaš još nekog kompozitora.“ Upali motor i ode.

Sam nasred ulice, Tankredi povika za njom: „Slažem se s tobom. Učiniću to!“Sofija ga je pogledala u retrovizoru i osmehnula se. „Da, ali ja više neću imati prilike da te

ispitujem...“ Nije znala koliko je pogrešila.Tankredi je video kola kako skreću u dnu ulice. Pretražio je džepove šortsa. Ništa. Nije imao

ništa kod sebe. Za Gregorija Savinija to bi bio mačji kašalj. Trebalo je samo zapamtiti registarsketablice.


41

12.

Čim je čuo buku vrata, Andrea je brzo napisao jednu rečenicu i potom zatvorio fajl. Bio jezadovoljan, nedostajalo mu je malo, ali biće to predivan rad. Sofija će ostati bez reči.

„Ćao...“ Pojavila se na vratima i osmehnula mu se.Andrea je ostavio laptop na komodu. „Ćao, ljubavi. Danas si mi mnogo nedostajala.“Sofija je slegnula ramenima odlazeći prema kupatilu. „Kažeš to svaki put... Ne može se više

tome verovati.“„Ali istina je.“Počela je da pere ruke i povisila glas da bi je čuo. „Ali ako sam ti i juče mnogo nedostajala...

Onda sam ti više nedostajala danas ili juce?„Recimo da je to eksponencijalno nedostajanje... Poput grudvice koja preraste u lavinu.“Sofija se vratila iz kupatila. „To jest?“ „Što si dalje, to mi više nedostaješ.“ „Hm, nisi baš

ubedljiv arhitekta.“„Ali tako je!“ Shvatio je da je ova igra otišla predaleko. „Šta si lepo radila?“,,Oh, išla sam da slušam Olju i njen hor u jednoj crkvi u Aventinu...“ „Je li bilo lepo?“„Da. Sve su bolji, a mala Simona, koja je čak dolazila ovamo na časove, sećaš se? Odlična je.“Andrea bi želeo da se vrati na temu klavira. Znao je, međutim, koliko ona nije više htela da se

vraća na tu odluku. „Koji su komad pevali?“ „Bah, spremaju dva Korala iz Stradanja.“ „Prelepo.Stradanje po Mateju!“ „Vidim da se sećaš.“

„Da. Zaista je... zanosno. Eto, nisam našao pravu reč. Kao odlično belo vino... Da, zanosno.“„Hoćeš?“ Sofija je otišla u kuhinju. Malo kasnije se pojavila s dve čaše odličnog sovinjona. Dala

je jednu čašu Andrei, zatim se udaljila, pritisnula prekidač i prigušila osvedjenje. Andrea ju jegledao iznenađeno. Vratila se i digla čašu. I Andrea je digao svoju. Nazdravili su. Ostali su jedantrenutak bez reči, tražeći razlog toj zdravici, ali Sofija ga je odmah pronašla.

„Ovom, kako ti kažeš, zanosnom trenutku.“ Zatim je otpila dugački gutljaj. Vino je bilo naidealnoj temperaturi i brzo je kliznulo. Sofija sklopi oči. Na časak je osetila šaku onog čoveka nasvojoj ruci, njegov prodoran pogled, njegov osmeh. Ali nije se sećala nijedne rečenice, nijednenjegove reči. Samo želje koju je osetila na onom stepeništu. Onda je otvorila oči i pogledala Andreu.Pio je svoje vino u malim gutljajima, potpuno nevin. Sofija je iskapila čašu i usula još. Uzela je jošjedan gutljaj, zatim spustila čašu na komodu i počela da skida blejzer i bluzu. Na kraju cipele ipantalone. Uzela je stolicu i smestila se blizu kreveta. Andrea ju je gledao, držeći čvrsto čašu urukama ispred svog lica na kom se pojavio osmeh. Njegov glas bio je dublji. ,JZanosno... Dopala ti seta reč?“

„Da...“ Sofija se milovala po nogama. Krenula lagano gore od kolena, do bedara, prvo desnomrukom, zatim obema, na kraju ih je polako prinela ka unutra i blago rastvorila noge gledajući gadirektno u oči. Andrea je primetio prelepe crne čipkaste gaćice. Sofija ih je nežno dodirivala,zatvarala oči i uzdisala. Otpila je ponovo gutljaj vina. Vratila čašu na komodu i ugurala desnu rukupod pokrivač.

Gledala je rešeno i odlučno Andreu, koji je još uvek držao čašu. Produžila je pod pokrivačem,zatim krenula uz Andreinu nogu i uvukla se u pižamu. On uzdahnu. „Ah...“ Saobraćajna nesrećamu nije oduzela osećaj i mogućnost da oseti uživanje. Sad ga je Sofija mazila, pokretala ruku ispodpokrivača polako gore-dole. Drugom rukom je pomerila gaćice, pa je pokretala unutra i napolje.Pružala je zadovoljstvo oboma.


42

Onda se na trenutak zaustavila. Sipala je još sovinjona, otpila dugački gutljaj i zadržala ga uustima, pogledala Andreu izazovno, smelo, vragolasto, i uvukla glavu ispod pokrivača. U tami,ispod čaršava, kretala se brzo dok ga nije pronašla i stavila u usta ispuštajući koju kapljicu vina.Andrea se trgnuo od zadovoljstva, iznenadno obuzet tim osećajem hladnoće, a zatim ponovo timvrelim ustima. Mnogo je uživao, uzbuđen tom neobičnom Sofijom.

A ona se, ispod pokrivača, iznenada osetila smelom kao nikad ranije. Mislila je na njega. Na tognepoznatog čoveka, na njegove elegantne šake, na njegovu mršavu i jaku figuru, njegov osmeh,njegove oči. U tom potpunom mraku videla ga je ispred fasade crkve, na onom stepeništu, spustilamu je šorts i radila mu to pred svima, pred ljudima koji su prolazili, pred njenom profesorkomOljom. Levom rukom je nastavila da se mazi, onda je brzo skinula gaćice. Cela je ušla pod pokrivač,spustila Andrei pižamu i zajahala ga. S lakoćom ga je stavila u sebe, zatvorenih očiju, gurajućipožudno napred, sve jače, kao nikad do tada. U stvari, izgledalo joj je da se tuca s dve osobe i zatren oka je svršila. Onda se sručila napred, na Andreu, oznojena, iscrpljena, još uvek sklopljenihočiju, potpuno mokrih leđa. Oslobodila se grudnjaka, skinula ga gotovo ga strgnuvši sa sebe i bacilaga na pod, potom je stavila dojku Andrei u usta, a on je počeo da je liže dok je ona laganonastavljala da ga miluje dole između nogu, dok i on nešto malo kasnije nije svršio. Nekolikotrenutaka ostali su bez reči, kao napušteni jedno pored drugog, s disanjem koje nije uspevalo dauhvati tempo, zadihani. Onda ga je Sofija brzo poljubila u usta.

„Idem da se istuširam... Hoćeš li nešto?“ Ali bilo je to samo retoričko pitanje.„Ne“, reče Andrea. Ona je već uskočila u kadu. Pojavila se malo kasnije, sada opuštenija, s licem

porumenelim od pare, ogrnuta u svoj veliki beli bademantil. Andrea je stavio jastuk pod leđa ipritisnuo dugme naslona da ga podigne.

Osmehnuo joj se. ,,I?“„Šta?“, reče ona sedajući na krevet.„Ne, kažem... Treba češće da slušaš Baha.“Sofija se nasmejala zabacujući kosu.„Ne... U pitanju je bila reč zanosno.“ I oboje počeše da se smeju, još uvek siti od te fizičke gozbe.

Sofija mu je dosula još malo vina i napunila i sebi čašu. Pričali su tako o svemu i svačemu slušajućimuziku. Sofija je stavila CD Leonarda Koena i na časak, dok je Andrea pričao o svom poslu,primljenim mejlovima, činjenici da je njegov projekat ipak dobar i da je napredovao, ona jenapustila te njegove reči i izgubila se u jednoj uspomeni.

Grčka, Tinos, nepoznato ostrvo. Zatekli su se tamo zajedno s nekim prijateljima odmah nakonispita na fakultetu u letnjem semestru. Te večeri su svi zajedno jeli u jednoj maloj taverni u luci,suvlaki, musaku i caciki, koji im se toliko sviđao. Muškarci su, naravno, iskapili barem po dva piva.Zatim su se prošetali i završili u nekom pabu nedaleko od plaže. Kad su ušli, Andrea ga je prviugledao.

„Daj, ne možeš mu pobeći, Sofi! To je znak sudbine. Ako mene pitaš, juče nije bio tu...“Pijanino se nalazio u jednom uglu lokala. Bio je od crnog drveta, s nekakvim urezanim

natpisom, poput običnih uspomena nestalnih letnjih ljubavi. Svi prijatelji počeše da navijaju za nju,ali toliko glasno da su se u lokalu i neki drugi turisti, Englezi, Amerikanci, Nemci, pa čak i jedan parJapanaca, pridružili tom entuzijazmu ne shvatajući dobro zašto. Počeli su da tapšu s tim Italijanima,spremni da, zabavljajući se, prihvate sve što bi moglo da se dogodi od tog časa.

Sofija je u letu shvatila da ne treba više da pusti da to iščekivanje raste, frknula je i brecnula sena Andreu.

„Proklet bio, proklet... Čak i kad smo na odmoru! Kao kad bih te ja naterala da nacrtaš reljefnukartu ostrva, uf!“


43

Onda je sela na hoklicu izvučenu ispod obližnjeg stola i stavljenu ispred klavira. Iznenadila sekad je na čoji našla natpis na engleskom: „Life is music“. Zavrtela je glavom na taj poziv i počela dasvira. Pošto se nalazila u pabu, i pošto je grupa bila jedna mešavina turista, preskočila je odmahklasičnu muziku i odabrala naravno jedan džez komad. Izvela je napamet kompozicije SenŽermena, pokušala da ide u svim pravcima poput nekog neobičnog ljudskog miksa, svirajućinekoliko nemačkih, španskih, američkih i čak i jedan japanski komad. Svirala je po sluhu, stavivšina glavu bejzbol kapu koju je u prolazu maznula nekom momku koji je prošao pored nje. Doneli sui njoj pivo i nadala se da će na ovaj ili onaj način izvući veče, prevazići emociju, stidljivost i sram štose prikazuje na ovaj način i na ovom nivou s ponekom falš notom. Za kraj trunka klasike na to njenojadno izvođenje, odlučila je da popusti svirajući jednu kompoziciju Tonija Skota. Ona ga je smatralanajvećim italoameričkim džezerom, kojeg je njegova zemlja porekla glupo ignorisala, i ko zna,možda će neko od prisutnih ceniti ovaj njen prefinjeni umetnički izbor.

Svirala je malo od svega i završila svoje smešno izvođenje s Music for Zen Meditation. Na kraju jedobila salve aplauza. Jedan po jedan, svi su prilazili pijanistkinji tapšući je prijateljski po leđima uznak velikog poštovanja. Neko joj je ponudio još jedno pivo. Kad je Sofija pokušala da vrati kapusvom vlasniku, momak je brzo počeo da maše rukama, vrteći glavom: „No, no... Its yours, Itsyours“, i da se smeje plješćući.

„Jesi video šta si me naterao da uradim?“„Ali bila si odlična. Već sam razgovarao s vlasnikom lokala. Imaćeš dva koncerta na veče, a mi

ćemo dobiti besplatan godišnji odmor!“ „Budalo...“Andrea ju je razdragano poljubio i bio je zaista iznenađen kako je Sofija, koja je već uveliko bila

naviknuta da drži koncerte širom Evrope, koja je svirala Prokofjevljev Koncert u C-duru podŠalijevom dirigentskom palicom, mogla da se stidi sviranja iz puke zabave pred nekoliko pomalopijanih turista u nekom malom grčkom pabu. Ali ona je bila takva, sa svojim iznenadnim napadimabesa i svojim ćudljivim karakterom, ponekad nežna i delikatna devojčica, a onda odjednom žena,strastvena i divlja. A zbog tog obešenjačkog i pomalo pripitog pogleda Andrea je pomislio da jemorala biti upravo u toj fazi. I tako, da ih niko ne primeti, išunjali su se iz paba dok su svi falširajućipevali, sledeći neki neodređeni trag muzike koju je ona bila odsvirala, kucajući se već praznimkriglama u velikoj euforiji.

Andrea i Sofija su išli plažom, u blizini luke. Sofija je izula cipele i uronila stopala u sićušne,spore talase koje je more nanosilo na obalu rasipajući blistave mrljice planktona koje su se istog časagasile.

Sagnula se i uzela malo vode u šake. „Gledaj...“ čudna svetleća i minijaturna stvorenjcastanovala su u toj barici. Sofija ih ponovo baci u more. Nedugo potom našli su se u polutami, napeščanom pojasu u blizini stena. Zrak svetionika prelazio je tik iznad njih osvetljavajući ostatakplaže. Andrea joj je podigao haljinu, skinuo gaćice, otkopčao svoje pantalone i u trenutku je uzeo.Voleli su se polako, njihova usta osećala su se na taj slankasti vazduh, koža je delovala meko i toplo,noć ih je obgrlila i nisu se žurili, postojala je samo želja da se vole i čitava budućnost pred njima...

Budućnost pred njima. Sofija je ustala sa stolice i otišla u kuhinju. „Napraviću salatu. A da,uzela sam i malo tunjevine da je ispečem u riganju, može?“

Andrea je bio malo povreden. Nešto joj je pričao. Odlučio je ipak da ne obraća pažnju.„Da, naravno... samo ne previše!“Sofija je ušla u kuhinju i otvorila frižider, pronašla salatu i tunjevinu i izvadila ih. Stavila je

tiganj na ringlu, uključila šporet. Budućnost pred nama...Te večeri, nakon što su vodili ljubav, skinuli su se i bacili u vodu, onda su se jurili po plaži jer je

Sofija izašla prva i ukrala mu odeću.„Tako ćeš naučiti da me ne teraš da sviram! Vratićeš se kući go-golcat!“


44

Ali Andrea ju je brzo sustigao i uhvatio je gurajući je na pesak. Nag, još uvek mokar. S telomkoje je naviklo da igra ragbi, za njega je to bila dečija igra.

„Joj, povredio si me...“„Ali, ljubavi...“„Đavola ljubavi! Nisam ti ja tamo neko iz ekipe!“I tako se veče završilo raspravom. A sutradan je on dobio njeno durenje, a ona lepu masnicu na

desnoj butini. Ali ubrzo su se, zahvaljujući tom prelepom ostrvu, pomirili na najbolji mogući način.Sada je taj život bio daleko. Tunjevina se već prepekla s jedne strane. Sofija je uzela viljušku i

brzo je okrenula na tiganju. Uzdahnula je. Kao da ono dvoje mladih više nije postojalo. I usred togdima, mirisa zagorelog mesa na tiganju, osećala se savladanom.

Prošao je jedan sat otkad je stigla u hitnu pomoć. Poslednja bolničarka koja je izašla izoperacione sale rekla joj je da ništa ne zna. Možda ništa nije mogla da kaže. Došlo joj je da lupaglavom o zid, ili još bolje, da pesnicama razbije neki od tih velikih prozora, trebalo joj je vazduha,počela je da ludi. Počela je da hoda, tamo-amo po hodniku, otvorila jedna vrata, zatim druga.Nastavila je da korača hodnicima. Čim bi stigla do poslednjeg koji je gledao na dvorište, vratila bi senazad do operacione sale i onda opet iz početka.

Prošao je još jedan sat, počelo je da sviće kad je iznenada ušla u nov hodnik i, otvorivši jednavrata, našla se tamo. Ispred bolničke kapele. Ušla je polako, na vrhovima prstiju. U prvim redovimasedela je jedna sitna stara časna sestra, gotovo presamićena. Molila se u tišini, možda upućujućiGospodu neku molbu, ili možda ponavljajući mehanički Ave Marija ili Očenaš. Za Sofiju je to,naprotiv, bilo nešto novo. S vremenom se udaljila od crkve bez ikakvog određenog razloga. Desilose i tačka, kao kad nakon završetka škole prestanete da se čujete s nekim prijateljem.

Prva svetlost dana počela je da se probija kroz velike crteže na vitražima. Beli zidovi kapelepočeli su da se boje u ljubičasto, plavo, nebeskoplavo. I u tu zoru Sofija shvati da su joj opetpotrebni svi, čak i Gospod, ako postoji, ili bilo ko ko bi mogao da čuje njenu molitvu. Kleknula je uposlednjem redu, stavila lice u šake i počela da se moli u sebi. Počela je izdaleka, kao da je ponovopokretala neki davno započeti razgovor opravdavajući svoje udaljavanje, tražeći oproštaj. „Oprostimi, znam da sam tako iznenada nestala bez razloga i pre svega bez upozorenja.“ I Sofiji se učiniloda čuje odgovore, taj njen tihi monolog postajao je dijalog, kao da ju je neka dobra i velikodušnaosoba shvatila, razumela i na neki način opravdala. „Sad znam da je kukavički doći ovamo samozato što mi se noćas desilo ovo...“ Sofija je podigla lice i pogledala u dnu, iznad oltara, naslikanogHrista. Izgledalo je kao da se zagledao u nju. „Ali molim te, pomozi mi, ne znam kome drugom dase obratim. U ovom trenutku hiljade ljudi traže od tebe nešto, ali molim te, pobrini se samo za menei Andreu. Spremna sam na sve. Odreći ću se onoga što mi budeš tražio samo da on živi.“

Odjednom se začula neka spora muzika, note Ave Marije. I ta se muzika nastavila, tiho, jedvaprimetno, pa ipak njoj se učinilo da je to jasan znak. Onda je zatvorila oči i došlo joj je da zaplače, alishvatila je da je to mogao da bude samo njen dar. „Da. Odreći ću se sviranja ako on bude živeo.“Nije znala šta drugo da doda. Činilo joj se da je to najveća žrtva. Odjednom je ustala, smirena. Čakni stara časna sestra nije više bila tu, a muzika je prestala.

Protrčala je opet kroz sve hodnike vrativši se do operacione sale. Sela je na stolicu i čekala. Ušest i dvadeset pet hirurg koji je operisao Andreu izašao je iz sale, skinuo masku i pošao joj. Sigurnosu ga upozorili da ga čeka neka devojka. Koračao je polako, bio je umoran, iskusan, i njegov poglednije obećavao ništa dobro. Sofija ga je videla, pogledala njegovo lice i osetila da će umreti. Tek kadjoj se približio, hirurg se nasmešio.

„Izvući će se. Trebaće vremena, ali će se izvući.“Tada se Sofija zgrčila i počela da plače. Krupne suze klizile su joj niz lice iscrpljeno od umora,

od napetosti, od osećaja krivice. U jednom trenutku videla je svoj život kako se završava zajedno s


45

Andreinim. Hirurg ju je zagrlio. Zatim je izašla iz bolnice, krenula u zoru ne sumnjajući ni u jednomtrenutku da njen zavet nije važeći. Nikada više neće svirati.

Tek je u narednim danima shvatila koliko će biti dugačak i naporan taj put. Andrea je postaoparaplegičar. Neće više moći da hoda. Zadobio je prelom donjih pršljenova, koji su zakačili koštanusrž parališući mu noge. Setila se pogleda naslikanog Hrista u maloj bolničkoj kapeli. Zapitala se dali je njeno odustajanje od klavira bilo dovoljno, da li ju je ikada zaista čuo kako svira, znao kojestrasti, koje neverovatne ljubavi se odrekla da bi spasla Andreu.

„Hej, rekao sam malo pečenu! Gomila dima kulja iz kuhinje!“ Andrein glas ju je vratio usadašnjost. Osam godina posle te večeri. Malo toga se promenilo. „U pravu si, ljubavi! Izvini! Pralasam salatu i nisam primetila, skinuću je odmah.“

Malo kasnije sela je pored kreveta, pripremila tacnu i stavila odgovarajući disk za to veče, jedanmiran album Dajane Krol. Sofija je volela tu muziku, bila je jedna od njenih omiljenih muzičarki.Počeli su da jedu jedno naspram drugog. Andrea je bio dobro raspoložen, počeo je da je zadirkujeza tunjevinu.

„Pečenija od ove nije mogla biti...“,,U pravu si, izvini. Rekla sam ti, bila sam rasejana.“„Da nije možda ponovo odjekivala u tvojoj glavi...“ Andrea podiže obrve aludirajući: „Reč

zanosno?'Sofija puče od smeha. „Ne... Ludice.“Andrea je obrisao usta, ostavio salvetu na krevetu kraj sebe i zagledao joj se u oči.„Ipak vidim da mi nisi sve rekla.“„Zašto?“ I Sofija je obrisala usta salvetom, ali je zapravo to uradila samo da bi se sakrila.

Pocrvenela je. Već je znala na šta je Andrea ciljao.Sad je bio ozbiljan. „Ni pre saobraćajne nesreće nisi bila tako strastvena.“„Nepravedan si.“„Realan sam.“ Andrea se naslonio na jastuk iza svojih leda. „Danas si nekog srela.“Ona poče da se smeje. Pokušala je na sve načine da ga ubedi. „Ali kažem ti da nisam. Srela sam

gomilu dece i Olju. Ako veruješ da su oni razlog za moj, kako ti kažeš... zanos, znači da samperverzna.“

Sofija je pomislila da je to možda mogla da zadrži za sebe. Bilo bi dovoljno da je rekla „ne“ itačka. Ponovo ga je pogledala u oči i ovaj put se i ona uozbiljila. „Andrea, kažem ti, ne, nisam srelanikoga.“

Na kraju je ovaj njen stav bio ubedljiviji. Andrea je duboko uzdahnuo, uzeo salvetu i nastavioda jede salatu.

„Ali delovalo mi je tako čudno. Kao da si bila neka druga žena.“Sad je Sofija bila mirnija i dopustila je sebi da se našali.„Sad sam ja ljubomorna. Više bi voleo nju?“„Ne.“ Andrea ju je pogledao bez reči. „Uplašila me je. Kao da je trčala kroz život, kao da je

želela da bude daleko odavde.“Sofija je spustila escajg. „Andrea... Samo sam želela da vodim ljubav s tobom.“ Uzdahnula je.

„Za trenutak nisam ni na šta drugo mislila. Je l’ to pogrešno?“„Izvini. To je zato što sam vezan za ovaj krevet, ne znam šta postoji iza ovih vrata, ne znam

kuda ideš, koga viđaš.“„Brinu te iste brige kao i hiljade drugih muškaraca koji, iako nisu doživeli udes, imaju kraj sebe

neku manje-više lepu i poželjnu ženu...“


46

Sofija je ustala i počela da odlaže tanjire. „Ne preteruj!“Andrea joj je zaustavio ruku. ,,U pravu si. Izvini.“„Nema veze. Sledeći put će biti manje žestoko.“ I ode u kuhinju.„Ma daj, nemoj da si takva... Šalio sam se...“Sofija je stavila tanjire u sudoperu, pustila vodu, sačekala da postane topla, a onda počela da ih

ispira. U sekundi je videla tu šaku na svojoj ruci, baš kao na stepeništu crkve. „Ali zašto tako bežiš?Čekaj...“ Taj čovek. On ju je zaustavio, on joj se osmehivao. Pa ipak, tu šaku više nije skinula sa sebe.Te večeri se tucala s njim, želela ga je milujući se, milujući njega, uzimajući ga u usta, vodeći ljubav sonim čovekom i na kraju svršavajući s njim. Sad je voda postala prevruća, odvrnula je malo hladne.Prvi put je prevarila Andreu, iako samo u mislima. I rekla mu je laž, prvu u deset godina. Nešto jepuklo.


47

13.

„Ne. Treba kupiti.“Tankredi je spustio slušalicu. Bio je siguran u date naznake. Tržište je bilo u padu i trebalo je

apsolutno nastaviti kupovati. U roku od godinu-dve porašće sve akcije na koje je najviše polagao.Sve njegove investicije rezultirale su povećanjem od dvadeset pet posto neto u poslednjoj godini, aon ih je reinvestirao u značajna preduzeća koja su se našla u teškoćama kupujući većinski deoakcija. Iz Latinske Amerike je uvozio svaku vrstu robe: kafu, voće, pa čak i drvo, hartiju, ugalj.Ulagao je u rudnike i velike plantaže. Na čelo celog tog sektora postavio je jednog mladogfinansijskog analitičara, brokera koji nije imao ni četrdeset godina, s kojim je radio i jedankomercijalista. U svakom sektoru je izgradio ono što je on nazivao „magičnom trojkom“, jedanekspert iz struke, jedan sposobni investitor i jedna osoba koja je obrtala novac. Njegova tajna je bilada uvek završi stvari s jednim poenom više za sebe. Od dana kad je usvojio tu strategiju, imovinamu je eksponencijalno rasla.

Prošlo je dvanaest godina otkad mu je deda ostavio veliko nasledstvo i od tada nije radio ništadrugo osim kupovao i prodavao, unovčavao i reinvestirao. Svake godine se oslobađao ponekogneproduktivnog preduzeća i kupovao nova u nastajanju. Pratio je kretanja na svim tržištima,izuzetno se zanimao za new economy i već je krajem devedesetih godina uložio u nova tržišta u Kini iIndiji. Odmah je postao zaljubljenik u društvene mreže i u svaku drugu novinu koja je rađala novac,čak i virtuelan. U tom polju je udvostručio broj saradnika: šest. Dva stručnjaka za svaki sektor, kojisu se do tog trenutka ponašali izvanredno. Doneli su u kuću cifru od hiljadu petsto miliona dolara,a uložena sredstva su nastavila da daju profit.

Tankredi se naslonio na naslon fotelje i pogledao kroz prozor. S vrha njegove vile u Lisabonu, unajzelenijem i najimućnijem delu grada, video se okean. Jedan jedrenjak se nagnuo na vetru i ploviomorem velikom brzinom. Nešto dalje, na horizontu, neki tanker izgledao je samo kao zaustavljenatačka. Zapitao se sa znatiželjom da nije jedan od njegovih.

Zarađivanje novca bilo je nešto što mu je najbolje išlo od ruke, izgledalo mu je lako i očigledno.Čim bi od svojih saradnika dobio podatke koji su mu trebali, istog časa bi shvatio, sledeći svojnepogrešivi instinkt, koji potez je pobednički. I svaki put je to bio uspeh. Izgubio je računicu o svojojimovini, preduzećima, automobilima, avionima, brodovima, nekretninama. Znao je samo daposeduje i jedno ostrvo i da nije hteo da kupi drugo iz straha da ih ne pobrka. To parče zemlje usredmora predstavljalo je njegovu luku, njegovo ćoše mira. Samo tamo se osećao neobično spokojan.Kao da ga je, čim bi stigao, sav njegov nemir napuštao. Možda je zbog toga najređe išao na tomesto? Zaustavljanje ga je vraćalo unazad, na onaj dan. Klodinin dan. Kad je deda umro, otvorili sutestament. Troje unuka dobilo je po sto miliona evra, a deo koji je bio namenjen njoj podeljen je nanjega i njegovog brata Đanfilipa. Smatrao je to nepravednim: tih sto miliona evra su pripadaliKlodini, trebalo je da budu nešto važno, značajno. Trebalo je da na neki način predstavljajuuspomenu na sestru. Neka fondacija ili nešto drugo, nešto što će ipak ostati, što će zauvek govoriti onjoj.

Đanfilipo se nije s tim slagao. „To je bila dedina odluka. On je hteo da njen deo podelimo međusobom. Svako će se najbolje sećati Klodine na svoj način. Tako je odlučeno.“

Testament je u stvari postavljao pitanje na taj način. Đanfilipo je uplatio pedeset miliona evra nasvoj račun, a onda ko zna šta je s tim uradio, možda ih je uložio u nešto posebno. Gregoriju Savinijubi bio dovoljan samo jedan poziv za tu informaciju, ali Tankredi mu je zabranio. Nije hteo ništa dazna.


48

Tankredi je Klodininih pedeset miliona evra stavio u jedan fond odvojen od svih svojih računada bi jednog dana odlučio kako da ih iskoristi. U svakom slučaju, imao je i mnogo toga drugog napameti.

Pogledao je na sat, uskoro će saznati sve o njoj. Došlo mu je da se nasmeje. Njoj. Nije čak znao nikako se zove. Bio je radoznao, ali istovremeno i neobično zabrinut. Ta žena u crkvi koja je sviralarukama u prazno, koja je pratila muziku zatvorenih očiju, iščekujući je, sa strašću. Ta prelepa žena.Ta žena na stepeništu, duhovita, neuhvatljiva, čvrsta, s lepim osmehom. Ta žena je ponovopokrenula njegovu volju za životom, za ljubavlju. A ako je ta žena, međutim, bila potpunodrugačija? Koliko puta neka slika uspe da nas nagna na sanjarenje, postane mogućnost daostvarimo sve naše želje. A onda, stvarnost je sasvim nešto drugo. Život je niz snova koji se lošezavršavaju, on je zvezda padalica koja ispunjava tuđe želje.

Nasmejao se svom iznenadnom pesimizmu i pomislio da prekine istragu o njoj. Ali nije navreme pogledao na sat. Prekasno. Čulo se kucanje na vratima.

„Napred.“Gregorio Savini je ušao i zatvorio vrata za sobom. Na trenutak je ostao da stoji. Tankredi se

ponovo vratio u fotelju. „Sedi, Gregorio.“ „Hvala.“Seo je naspram njega držeći u ruci fasciklu punu papira. „Želiš li da ti je ostavim ovde?“Tankredi se okrenuo ka prozoru koji je gledao na okean. Jedrenjak je nestao, tankeri su se

jednostavno udaljili. „Ne. Pročitaj mi izveštaj.“Zažmurio je pripremajući se na sve što je mogao čuti. Nije tačno znao šta je očekivao, a nije znao

ni šta bi želeo da čuje. Gregorio je otvorio fasciklu i počeo brzo da pregleda beleške otkucane nakompjuteru.

„Dakle, nedavno je napunila trideset godina, udata je, nema dece. Stanuje u kući koju su jojostavili baka i deka, povremeno radi, ne ide joj loše, ali ni previše dobro. Ne može da dozvoli sebineplanirano trošenje...“

Gregorio ga je pogledao, bio mu je okrenut leđima, ravnodušan, potom je nastavio da čita.„Završila je klasičnu gimnaziju, s odličnim ocenama, nekoliko veza s drugarima iz razreda, običnepriče svake devojčice tih godina. Stanuje s mužem u kvartu San Đovani...“

Ćutke i zatvorenih očiju, Tankredi je slušao opis života te devojke, sve mu se činilo normalnim,čak i previše, kao da nije pripadalo toj slici koju je upoznao, tom snažnom osećanju koje mu jepružila. Iz ovih listova izlazila je obična žena, lišena svake posebnosti. Nikakve strasti, jedan gotovoravan život, ni beo ni crn, nikakve svetlosti.

,,A, evo ga.“ Gregorio kao da je pročitao njegove misli. S druge strane, poznavali su se većtrideset godina. Kao da je u njemu osetio određeno nezadovoljstvo. „Ima jedna novost.“ I nije znaoda li će mu se ono što će mu pročitati dopasti. „Od pre nekoliko nedelja vara muža.“

Tankredi je otvorio oči, nepomičan, bez reakcije. Zagledao se u plavetnilo mora pred sobom.Ludovika Bjamonti uradila je sjajan posao. Ovaj prozor ka okeanu bio je zadivljujući. Dala je da sezidovi sobe ofarbaju blagom indigo-bojom dok su okna oko stakala pravila neku vrstu belog ramačineći da prozor izgleda kao slika i istovremeno još više ističući pogled. Sada je more bilo ravno.Nije više bilo ničega, čak ni tankera, samo njegovo plavetnilo. Izgledalo je kao naslikano, toliko jebila duboka ta boja.

Setio se odlučnosti u pogledu te žene, bila je sva iz jednog komada, beskompromisna, spremnada se svađa za svoju najbolju drugaricu čak i ako ne bi bila u pravu, da ne daje objašnjenja javnosti,da ima samo jednog muškarca, i to čak za ceo život. I dao joj je nadimak: poslednja romantičarka.Onda se osmehnuo i pomislio na svoj život, uvek na putu oko sveta, ne zaustavljajući se, prodajući,kupujući, ulažući, igrajući na sve ili ništa. Bilo je to neprestano kockanje. Uvek je bio u pravu jer sevodio instinktom. Da li je moguće da je baš ovaj put njegov instinkt pogrešio. Odlučio je da rizikuje.


49

Okrenuo je fotelju ka Gregoriju Saviniju i pogledao ga veselo u oči.„Pogrešio si osobu.“Gregorio Savini je prestao da čita, te reči su bile poput hladnog tuša. Više od deset godina

donosio je Tankrediju telefonske zabeleške, prava-pravcata prisluškivanja, dokumente, fotografije,izveštaje o nekretninama, o javnim ličnostima, političarima, direktorima, vlasnicima preduzeća,preduzetnicima, pa čak i ponekom mafijaškom bosu, i do tog dana nikada nije pogrešio. Znao jeipak da uvek postoji prvi put i da je to moglo biti baš sad. Tako leden, zatvorio je dosije.

„Može biti.“Trebalo je da doda: „Štaviše, mora da jeste, jer ova osoba nema apsolutno ništa što bi te moglo

zanimati, koliko te ja znam“, ali pomislio je da bi taj komentar bio deo njegovog ličnog izveštaja istoga potpuno beskoristan.

Pružio je dosije Tankrediju, koji ga je znatiželjno otvorio, poput dečaka. Prelistao je dokumenta.Pogledao nekolicinu fotografija i na kraju se osmehnuo. Pratio je svoj instinkt i pogodio je. Devojkana fotografiji je bila smeđa, nije bila ona. Poslednja romantičarka, kako ju je krstio, pomogla mu jeda pobedi u ovom meču sa Savinijem.

„Evo je...“ Okrenuo je dosije ka Gregoriju i pokazao mu je. „To je ova druga žena, na ovojfotografiji, svetlokestenjaste kose. Sigurno su prijateljice.“

Gregorio Savini je pogledao pažljivije. Pogrešio je. Istina je i da je imao vrlo malo tragova. Samobrojeve registarskih tablica. Tankredi je raširio ruke. „Dešava se, Savini. Štaviše, posle tridesetgodina ovo te konačno čini ljudskim bićem.“

Savini se nasmejao na repliku. „Čak i previše.“ I odmah je to iskoristio. ,,U stvari, moj ljudskideo bi hteo malo da ide na odmor.“ „Ići ćeš kad je budemo pronašli.“

Savini je uzeo dosije. „Da bi se saznalo sve o njoj, trebaćc vremena.“„Imam ideju. Znam kako da je pronađemo, biće prelako.“


50

14.

Ugledala ju je kroz izlog. Nije verovala svojim očima.„Hej, šta se dešava?“ Sofija je ušla u mali lokal kod Panteona. Lavinija je odabrala Kafe mira, bilo

je to mesto na kom su pravili sve vrste čajeva.Lavinija ju je iznenađeno pogledala. „Zašto? Šta to znači?“Sofija je sela prekoputa nje i stavila tašnu na stolicu između njih. „Obično nikad ne stižeš na

vreme, a ovaj put si čak došla pre mene!„Ljudi se menjaju...“ Osmehnula se kao da je osim te tačnosti želela da kaže i nešto drugo. Sofija

nije obratila pažnju i otvorila je meni. „Šta ćeš?“Lavinija je pogledala otvoreni meni na stolu kraj sebe.,,Oh, ja ću zeleni čaj...“Sofija je izvirila iznenađena iza svog menija. „I ništa više?“ „Da.“Odmahnula je glavom. „Neverovatno... stvarno neverovatno.“Lavinija je počela da se smeje. „Ali samo sam na dijeti, kao masa ljudi u našoj zemlji, odnosno

na našoj planeti, koji su napunili trideset godina.“Sofija joj popusti. „Okej, u pravu si, a pošto ću ih ja napuniti za više od tri meseca, uzeću sad

jednu lepu palačinku sa šumskim voćem.“„Hm, zavidim ti.“„Ne treba, uzmi i ti... otići ćeš koji put više u teretanu. Kad smo već kod toga, kako ide?“

„Odlično.“Sofija uhvati pogledom jednu devojku koja je posluživala stolove i dade joj znak da im priđe.

„Zdravo, htele bismo jedan zeleni čaj, jedan crni čaj s limunom sa strane, je l' tako?“ Pogledala jeLaviniju kako bi videla da li je želela baš to. Ova klimnu glavom. ,,I donesite nam dve palačinke,jednu sa šumskim voćem, drugu s kandiranim kestenom.“

Devojka je sve zabeležila u notes i udaljila se. Lavinija je pogleda pakosno.„Kandirani kesten... pokvarena si.“ „Zašto?“, Sofija se pravila da ne razume.„Znaš ti dobro zašto. Moja omiljena aroma, a ti si to namerno uradila, stavićeš mi je pod nos i

videćeš kako ću odoleti...“ ,,A odolećeš?“Lavinija prasnu u smeh. „Ni sekund.“,,E pa onda sam dobro uradila. Postoje legitimne želje i treba ih ispuniti, zar ne? Kako da

kažem... slatka iskušenja i manje opasna.„Tako je...“ Lavinija klimnu glavom, ali činilo se da je pomalo nervozna u pogledu ove teme.

„Posle ćeš ti objašnjavati instruktorki aerobika tu svoju teoriju...“„Naravno! Pogotovo što, ako bolje razmisliš, upravo zahvaljujući takvim iskušenjima, te žene

postaju odjednom neophodne!“Malo kasnije stiže kelnerica s narudžbinama. Lavinija uze viljuškom parče palačinke s

kandiranim kestenom.„Okej, priznajem, odolevanje ravno nuli.“I zagrize. Prasnule su u smeh.„Bravo, tako mi se sviđaš, zdravija si.“Nastavile su da jedu i razgovaraju o svemu i svačemu.


51

,,E, da. Hvala ti još jednom za kola onaj dan. Pokisla bih.“„Ma nema na čemu, samo što nisi morala da mi napuniš rezervoar.“„Bilo je to najmanje što sam mogla da učinim!“„Bila sam na poslu, svakako mi nisu trebala.“Sofija je nežno pogleda. „Juče sam podigla svoja, sve je u redu...“„Mmm.“ Lavinija je popila malo čaja. Zatim je spustila šoljicu što je bešumnije moguće. Nije

želela da pokvari atmosferu. Bile su site, smejale su se i šalile. Bio je to idealan trenutak da joj kaže.A onda, zašto njena najbolja prijateljica ne bi mogla da shvati tu drugu njenu slabost? Pogledala juje. Sekla je viljuškom drugi komad palačinke. Sačekala je da počne da ga jede. Sofija je prinelaviljušku ustima i primetila da je Lavinija gleda. Ljubopitljivo je podigla obrvu. Lavinija je odlučilada je došao trenutak. Ako ništa drugo, s punim ustima će joj trebati malo vremena da joj odgovori.

„U priči sam s nekim.“Sofija se zamalo nije udavila. Palačinka joj je zastala u grlu i počela je da kašlje. Lavinija je to i

očekivala. Ustala je, pritrčala iza nje i počela blago da je lupa po leđima. „Gledaj gore... Gledajptičicu...“

Izgovorivši to nenamerno, shvatila je šta je rekla i dođe joj da se smeje. Zatim je Sofija uzelamalo čaja, došla do daha i obrisala usta. Zagledala se u Laviniju. „Reci mi da se šališ.“

„Ne, nažalost.“ Lavinija se pokajala što je rekla nažalost, ali omaklo joj se. U stvari je bila srećna,proživljavala je jednu prelepu priču. Sofija je pokušala da dovede misli u red.

„Zašto si mi rekla?“„Morala sam nekome da kažem.“„Ali zašto baš meni!“„Zato što si mi ti najbolja drugarica.“„Da, ali Stefano je Andrein psihoterapeut, kako da ga pogledam u oči kad bude došao kod nas?

Sad sam tvoj saučesnik, osećaću se krivom, znam, pocrveneću.“„Molim te, Sofija, pravi se da ti nisam rekla, neću da ti stvaram neprilike.“„Sad je kasno.“ Popila je još jedan gutljaj čaja.Lavinija ju je pomno posmatrala. „Jesi li ljuta na mene?“Sofija se malo zamislila, pa odmahnula glavom.Lavinija joj se osmehnula. „Hvala. Trenutak je prelep, i da nisam rekla nikome, da nisam to s

tobom podelila, poludela bih, presrećna sam.“„Ko je on?“„Upoznala sam ga u teretani, visok je, smeđ, odlično izgleda...“Sofija je slušala opis tog muškarca i neočekivano joj pade na pamet onaj kog je ona upoznala.

Upoznala... srela na izlazu crkve. Na trenutak pomisli. „A ako je on? Ma ne, nije moguće.Nemoguća podudarnost“. Prekide je. „Koje boje su mu oči?“

„Rekla sam ti, tamne, lešnik mislim. Ali ne slušaš me?“„Da, da, naravno...“ Uzdahnula je od olakšanja jer je pomisao da bi Lavinija mogla biti s tim

čovekom izazvala u njoj ljubomoru. Učinilo joj se apsurdnim sve što je na trenutak pomislila.Nastavila je da sluša prijateljicu, a u sebi se stidela.

„A pre svega tuca kao lud...“„Lavi!“„Daj, ne budi malograđanka. Lepo je voditi ljubav, zar ne? Eto, s njim je još lepše.“„Koliko ima godina?“


52

„Dve godine stariji od mene, i veren je.“„Ah.“ Lavinija je to rekla kao da bi to na neki način trebalo da je umiri, a Sofija nije shvatala

zašto. „Počeli smo da se zezamo u teretani, radili smo iste vežbe, naravno on s mnogo većimteretom. Onda smo otišli na čas aerobika zajedno, i na kraju, dan za danom, osećala sam kako mi jesve bliži...“

„Bliži? Šta želiš da kažeš?“„Ne znam, znam samo da, kad bih otišla u teretanu a on ne bi bio tamo, nedostajao mi je.

Nedelju dana je bio odsutan zbog posla i činilo mi se da ću poludeti. Onda smo jedno veče izašli.“„A šta si rekla kod kuće?“„Da sam bila s tobom.“„Sa mnom? A pri tome meni nisi rekla? A šta da me je Stefano nazvao? Ili da ga je Andrea tražio

jer mu je bio potreban i da mu je rekao da sam s njim?“„Rizikovala sam...“„Ti si luda.“„Da...“ Lavinija je spustila pogled, uzela viljušku i počela da se igra s onim što je ostalo u

tanjiru. Onda je podigla glavu. „Te večeri smo to uradili u kolima i bilo je prelepo. Svršila sam dvaputa.“

Sofija nije više znala šta da radi, situacija se činila besmislena.„Lavi, ne znam šta da ti kažem.“„Dobro mi je s njim, osećam se bitno, pričamo mnogo, sluša me, smejemo se, a onda se

seksamo.“„Ali sa Stefanom ti nije bilo dobro?“„Jeste, ali... Uvek je van kuće, a kad se vrati, umoran je, ne pričamo, ne smejemo se, rešava

probleme gomile drugih ljudi, ali na svoje ne misli.“Lavinija je odjednom shvatila da je među problemima o kojima je pričala sigurno bio i Andrea.

„Izvini...“„Nema veze. U ovom trenutku to nije važno.“ „Šta misliš?“ „Mislim da će proći.“„Ali ja neću da prođe. Zaljubljena sam.“ Sofija se iznenadila. Situacija je bila ozbiljnija nego što

je pomislila. „Osećam se kao da imam šesnaest godina, kunem ti se, šaljem mu poruke na telefon i,ako mi ne odgovori, kažem sebi da sam idiot...“

„Pa dobro, nije da nisi u pravu“, pomislila je Sofija, ali je takođe shvatila da se njena prijateljicazaista oseća dobro. Nije joj trebalo to reći. „Kao i u pogledu dijete, spadaš u dosta široku kategorijuljudi u našoj zemlji...“ Osmehnula joj se. ,,U stvari, kao što si rekla, na našoj planeti.“ Lavinija senasmešila. Sofija je nastavila. „Htela bih da ti dam neki savet, ali stvarno ne znam odakle dapočnem, i pre svega... šta da ti kažem!“

Lavinija je bila očajna. Nadala se da će Sofija imati rešenje za nju.„Jedino mogu da ti savetujem da ništa ne kažeš Stefanu...“ Sofija ju je zabrinuto pogledala.

Lavinija je spustila pogled i ćutala. „Nisi to uradila, je l' tako?“Lavinija je opet digla glavu. „Htela sam... Jedno veče sam mu rekla: 'Treba da razgovaram s

tobom'...“ i baš u tom trenutku je zazvonio telefon. Bio je Andrea, bilo mu je loše, ne bi trebalo da tikažem, ali razgovarali su sat vremena telefonom. Kad se Stefano vratio, nisam više mogla...“

Sofija pomisli kako ju je Andrea slučajno spasao. Ipak, bilo je čudno. Andrea joj ništa nije rekaoo tom pozivu. Potom je pomislila da je to normalno, ima hiljadu teških trenutaka u danu jednogčoveka u njegovom stanju.

Baš u tom trenutku naišla je kelnerica. „Želite li još nešto?“


53

„Ne, hvala“, reče Sofija, a zatim poluglasno dodade: ,,U stvari, htela bih da popijem votku dadođem k sebi!“

Lavinija se oraspoložila. „Pa popij, zašto odolevati slatkim isku-šenjima?„Naravno... tako si u potpunosti opravdana... Znaš da sam ja podrazumevala samo jelo.“ ,A ja

piće!“„Ne, ti si podrazumevala seks!“Lavinija je ponovo zaćutala. Zatim reče: „Ljuta si na mene?“ „Ma šta pričaš? Daj.“Onda se u Laviniji probudila radoznalost. „Ali i tebi se desilo, a nisi mi ispričala?“Sofija ju je zaprepašćeno pogledala. „Ti si danas meni otkrovenje. Upoznajem Laviniju koju

nisam mogla nikad ni da zamislim... Da mi je neko to rekao, ne bih mu verovala.“„Da, da... U svakom slučaju gubiš vreme. Da li si ikada prevarila Andreu?“„Ne.“„Odnosno, svih ovih godina nakon saobraćajne nesreće, uprkos činjenici da ne možete da

putujete, da ne možete da izađete, odete u pozorište, bioskop, piceriju, teretanu... ti ga nikada nisiprevarila?“

„Osim što se partner ne vara samo zato što ne može da radi nešto... Verujem da je mnogovažnije kako ti je s nekim, kako se osećaš, šta doživljavaš, a ne da li možeš ili ne možeš da ideš uteretanu...“

Naravno da joj je situacija, prema onome kako je Sofija bila naviknuta da razmišlja, delovalahaotično. Popila je još malo čaja, ohladio se, ali dobro je poslužio da utoli žed posle toliko priče. Iupravo u tom trenutku Lavinija je postavila drugo sasvim neočekivano pitanje.

„Ali nisi prevarila Andreu ni u mislima?“Sofija je ostala bez reči. Lavinija se otvorila prema njoj, bila je iskrena. A sad ovo pitanje. Nije

mogla da slaže, ne bi bilo pravedno, nije to zaslužila.„Da, jednom sam ga prevarila.“,,Oh!“ Lavinija je sad delovala mnogo radosnije. „Pa vidiš da me razumeš? Izvinite...“

Zaustavila je kelnericu. „Dve votke, molim vas.“


54

15.

Rim. Aventino. Tankredi je pogledao na sat. Trebalo bi da se završilo pre desetak minuta.Računica je bila tačna. Velika crkvena vrata su se otvorila. Grupa dece je u trku izašla brzo silazećiniz stepenice. Bila je sreda, ali za razliku od prethodne nedelje, nije padala kiša. Neki roditelji sučekali pored svojih automobila, a bio je tu i kombi koji će sigurno odvesti nekoliko dece zajedno.

Gregorio Savini je posmatrao scenu znatiželjno, ali istovremeno i začuđeno. Toliko je togaučinio poslednjih godina, ali ovo je, ako ništa drugo zbog svoje neobičnosti i jednostavnosti,prevazilazilo sve drugo.

„Evo je, to je ona.“ Tankredi je pokazao glavom na nju.Jedna devojčica kovrdžave kose s dosta pegica na obrazima i dva velika tamna oka trčala je niz

stepenice. „Mama, mama, evo me!“ Širila je ruke da bi je videli, kao da je među svima njima ne biipak primetili.

Bila je najveselija, najživlja, čak i najslađa među onima koje su izašle iz crkve. Ali istinugovoreći, Tankredi druge nije ni pogledao. Sačekao je još trenutak pre nego što se pokrenuo. Načasak se ponadao da će iz crkve izaći i ona, poslednja romantičarka, ali to bi bilo prelako. A njemuse suviše lake stvari nisu dopadale. Ipak, nije znao koliko će ovo u stvari biti teško.

Mala Simona je poljubila mamu i odmah je ophrvala svim svojim entuzijazmom, ne puštajući jena miru ni na tren.

„Olja je rekla da ću probati solo komad, da ću u sledećem horu biti solistički glas, mama, divno.Umreću od sreće. Možda će doći i televizija!“

„Ali, Simona...“Na ovo poslednje mama zavrte glavom. Simona je primetila njeno neodobravanje i pokušala je

da popravi situaciju. „Ne, u smislu da će možda doći oni iz dnevnika, ponekad snimaju nedeljnemise u crkvama.“

„Ali ovu službu obavlja papa.“„Šta to znači? Da nije zvanična?“Mama je počela da se smeje. Na trenutak je zaboravila da ovo temperamentno stvorenjee pred

njom ima samo šest godina. „To znači da se obavlja za vernike, za sve koji veruju i za hrišćane, ili zaone turiste koji su pred papom na Trgu Svetog Petra.“

„Ah...“Namestila joj džemperak, onda otvorila vrata da se popne u kola, ali jedan glas iza leđa ju je

zaustavio. „Oprostite, gospodo...“Jedan elegantan čovek, u plavom sakou, beloj košulji i tamno-sivim pantalonama, stajao je

ispred nje osmehujući se. Bio je lep muškarac, od oko trideset i pet godina, možda i mladi,preplanuo, negovane kose, ljubaznog osmeha i božanstvenih plavih očiju. Simonina mama je načasak ostala bez teksta. Ali da li se stvarno obraćao njoj? I šta je hteo? U tom trenutku iza čoveka sezaustavio jedan tamni automobil, bentli. Iz njega je izašao jedan stariji čovek, ali isto tako elegantan.Da nije u pitanju otmica? ,,A zašto? Nemamo ni dinara.“ Onda ovaj muškarac koji joj je bio bližeprekide njene sumnje.

„Izvinite što vam smetam, hteo sam da razgovaram s ovom devojčicom. To vam je kćerka?“„Da.“ Majka se ukočila. „Ali šta se desilo? Zašto hoćete da razgovarate s njom?“ Zatim je,

pometena svime što joj se dešava, izvadila mobilni iz tašne i otvorila ga preteći mu. „Zvaćupoliciju...“


55

Kad je čuo te reči, Gregoriju Saviniju pade mrak na oči. Tankredi i njegove ideje. Godinama suse suočavali s mnogo delikatnijim situacijama bez ikakvih problema. A sad? Eto načina da se ugroziživotni trud. Ali Tankredi ju je odmah umirio. „Ne, gospodo, nemojte pogrešno da me shvatite. Apre svega oprostite mi, bio sam nepristojan Što se nisam predstavio. Ja sam Tankredi Feri Marijani,a čovek u mojoj pratnji je gospodin Savini.“

„Gospodin Savini“, pomisli Gregorio. „Nikad me nije tako zvao. Međutim... sviđa mi se.“Tankredi je nastavio da se osmehuje.,,A vi ste gospoda...?“„Karla Frančineli.“,,A mala je vaša kćerka.“„Da. Može li se znati šta se dogodilo?“„Želeo sam samo jedno obaveštenje od vaše kćerke, ali hteo sam da pričam pred vama, da ne

bude zabune.“Izgledalo je da se gospođa smirila, ali je ipak bila zaintrigirana ovom neobičnom situacijom.

Tankredi je pogledao u kola.„Kako se zove ova lepa devojčica?“Pre nego što je majka stigla da odgovori, ona je izašla iz kola. „Zovem se Simona. A ko ste vi? S

televizije?“ Simona je imala malo ideja, ali bile su jasne. „Ne...“„Ah.“ Devojčica razočarano slegnu ramenima. Onda je Tankredi čučnuo kraj nje i nasmešio joj

se. „Ali ti bi mogla da mi pomogneš.“ Simona je odlučila da sasluša. „Prošle nedelje je u crkvi bilajedna gospoda, na kraju vaše probe je došla do tebe i zagrlila te, gospođa koja sigurno dobro sviraklavir...“

„Da! To je Sofija!“Tankredi se osmehnuo. Poslednja romantičarka je imala ime. Mali korak napred. Odlučio je da

se obrati majci. „Eto, gospođo, samo to sam hteo da saznam... Jer bih želeo da pošaljem svojubratanicu na časove kod nje. Mora da je odlična. I hteo bih da to bude iznenađenje za mojubratanicu, za njen rođendan.“

Simona se osmehnula. „Znači, ti nemaš nikakve veze s televiziji jom.Tankredi je raširio ruke. „Ne, žao mi je.“ Onda je pomislio da, ako bi mu ova devojčica dala

adresu, broj telefona ili nešto drugo o Sofiji, mogao bi da joj ispuni san da se pojavi na televiziji.„Znaš li gde bih mogao da je nađem?“

Simona nije odgovorila. Samo je odmahnula glavom.„Tvoja mama nema njen broj telefona? Adresu?“Simona je još jednom odmahnula glavom, a onda se osmehnula. „Sad se sećam gde sam te

videla, ti si onaj tip golih nogu na stepeništu crkve od prošle nedelje!“Tankredi je ustao, nasmejao se Simoni blago postiđen, a zatim majci, i pokušao odmah da

objasni kćerkinu uspomenu.„Da, tako je. Bio sam u šortsu. Taj dan sam džogirao...“ Pogledao je u Savinija, koji je tokom

njegovog odgovora dizao obrvu. Ovo sigurno nije bila metoda kojom se on uobičajeno služio. Ipak,činilo se da devojčica ništa ne zna.

Tankredi joj se osmehnuo.„Dobro, nema veze. Hvala ti u svakom slučaju.“Onda se obratio majci. „Doviđenja i izvinite što sam vam smetao.„Nema problema.“ Htela je da doda: „Niste mi uopšte smetali... štaviše“, ali pred kćerkom to

zaista ne bi bilo na mestu. Tankredi se vratio do bentlija vrteći glavom. ,,Ne može se ništa učiniti...“


56

Gregorio Savini se vratio u kola zadovoljan. Na neki način mu je pokazao da se bez njega nikudnije moglo stići.

„Gospodine!“ Simona je šmugnula od mame i došla do njih. Savini se pokajao zbog svoje misli.„Sofija predaje na konzervatorijumu celo popodne, neparnim danima u Crkvi dei Fjorentini na Trgudel'Oro.“ Potom se osmehnula. „Ako odete tamo, sigurno ćete je naći.“

Tankredi se vratio u kola i zatvorio vrata. „Po podne je u konzervatorijumu ili na Trgudel'Oro... Jesi li video, Gregorio? A ti mi nisi verovao.“

„Gospodine Savini, molim.“ I pogleda ga u retrovizoru. „Daje mi na značaju.“Tankredi se nasmejao i zavalio se na sedištu, dok je Gregorio ubrzavao žurno se udaljavajući

bentlijem.„Sofija. Sviđa mi se to ime. Nikad nisam upoznao nijednu koja se tako zove.“ I nastavio je da

mašta o toj ženi, o onome što je o njoj znao i o svemu onome što je želeo da otkrije.„Gospodine Savini, hoćete li mi uskoro dostaviti malo materijala o toj Sofiji?“„Naravno, gospodine Feri Marijani.“,,Oh, ne, zovi me uvek Tankredi, ne odgovara mi da izgledam značajniji nego što jesam.“„Kako hoćeš...“ Pogledao ga je poslednji put u ogledalu. Sofija. Još jedan hir koji treba

zadovoljiti. Ko zna šta je Tankredija impresioniralo ovaj put. Savini je pomislio kako je to nemogućeotkriti, ali je takođe bio siguran da će i ova žena završiti u arhivi poput ostalih. Nije znao da će,naprotiv, s njom sve biti mnogo komplikovanije.

Sam Tankredi je prvi put od detinjstva razmišljao šta da izmisli, kako da ode tamo a da toizgleda slučajno. „A i kako da se obučem? Bogataški, sportski, opet u šortsu i majici? Pomisliće dasam jedan od onih koji se brinu samo o fizičkom izgledu.“ Pomislio je opet na onu devojčicu,Simonu, i na to kako je neverovatno što ga je bila primetila.

On nije primetio da je ona zastala na vrhu stepeništa i da je videla čitavu scenu. Detalji poputtog mu ranije ne bi promakli. Sofija mu je pomutila misli.

Karla Frančineli je spokojno vozila gledajući krajičkom oka svoju kćerku, koja je na zadnjemsedištu prelistavala neki časopis koji je tu našla. Na kraju se majka odlučila da je pita.

„Simona, šta ti je rekao gospodin kad si otišla do kola?“Njena kćerka je prestala da lista novine i iznenađeno je pogledala. Nije smislila odgovor. A sad,

šta je mogla da joj kaže?„Ništa, da sam veoma ljubazna. Zašto me to pitaš, mama?“„Ne znam, vratila si se kao najsrećnija osoba na svetu... Da ti nije rekao nešto u vezi s

televizijom?“Simona je malo porumenela, ali pokušala je to da sakrije. „Mama, ma zar ti se tako čini? Stvarno

si zaluđena.“„Ne, ti si zaluđena.“„Dopada mi se televizija i dopada mi se muzika, pa šta? Imam dobre ocene, tako da stvarno ne

možeš da mi prebacuješ.“Karla Frančineli je pogledala svoju kćerku. „Ne možeš da mi prebacuješ. Da li sam i ja svojoj

majci isto govorila? Ne verujem. Kako su se deca samo promenila! Je li to naša krivica? Ili je krivicaupravo te televizije koja joj se toliko dopada?“

„Mama, šta misliš da li je taj čovek izmislio priču o svojoj bratanici?“„To jest?“Zabavljena, Simona je pogledala majku. „Možda je to zato što mu se Sofija dopada, a ne zna

kako da je nade...“ „Imaš bujnu maštu.“


57

Simona slegnu ramenima. „Ja mislim da mu se sviđa i tačka.“ Malo su ćutale.„Pa ipak...“, reče Simona, „ako budu zajedno, ja ću biti srećna. Sofija je simpatična, volim je, a

on... on je super frajer!“ „Simona!“„Ali, mama, istina je, zar ne misliš? Zar tebi nije super frajer?“ Karla je nastavila mirno da vozi.

Kao čarolijom, vratila joj se u misli jedna slika od ove nedelje. Njen suprug Luka igra plej stejšen sprijateljima, drugarima s fakulteta. Proćelav, sa stomakom, u istegljenoj majici i s naočarima sdioptrijom koje nosi niže na nosu. Odmah zatim joj se ponovo javi Tankredi sa svojim plavimsakoom, belom košuljom, preplanulim tenom, svojim osmehom i prodornim očima. U suštini, superfrajer je bila prava definicija. Ali Karla Frančineli je bila diplomata i pre svega mama uhvaćena ukoštac s kćerkom koja je brzo rasla. Tako da joj se samo osmehnula. „Pa... recimo da je zgodan.“


58

16.

„Ne, nije tako. Zar ne vidiš da si preskočio dve note? Ovde je mi, a ovde je do.“ Ponovo jenamestila učeniku ruku. „Da...“ Udahnula je duboko. „Tačno je.“

Još je samo falilo da bude falš. Ne razumem zašto neki roditelji žele po svaku cenu da uporodici imaju nekoga ko zna da svira klavir. Ovaj dečak će svakako dići ruke. Zašto bacaju novac?Dete, pogotovo u ovom dobu, mora da pokreće strast, u suprotnom će sve napustiti čim mu seukaže prilika“, pomisli Sofija.

„Koliko imaš godina, Saverio?“„Devet.“„Da li neko u tvojoj porodici svira neki instrument?“,,Oh, baka je vrlo dobro svirala klavir, ali je više nema, tetka, sestra moje majke, odlična je, ali su

se posvađale, a mama bi mnogo volela da zna da svira, ali nikada nije naučila...“„Ti si sin jedinac, zar ne?“„Da...“,,I voliš da sviraš?“Saverio je na trenutak zaćutao, spustio glavu, zatim je podigao smešeći se. „Onako...“Sofija je pomislila da je to bilo isto što i jedno iskreno: „Uopšte, ali moram“.Sofija je krišom pogledala na sat. Još pet minuta. Mogla je da izdrži.„Okej, Saverio, a šta stvarno voliš?“„Ah, pa dobro, mnogo volim da gledam televiziju, igram plej stejšen, vii, čitam stripove, baš mi

se sviđaju Dragon Bol i Gormiti. I da idem u bioskop, igram fudbal, plivanje onako jer previšezamara, a posle se treba i osušiti.“

Sofija je slušala taj spisak razonoda i činilo joj se da tu nije kraj. Sve u svemu, dete je imalomnogo omiljenih stvari, ali svakako među njima ne i muziku. Mama ga je međutim terala daprovede četiri sata nedeljno za klavirom. Samo zato što ona nije naučila da ga svira, a sestra jeste. Atetkina veština se na neki način morala preneti na ovog sirotog dečaka? Pa dobro, nije baš bio tolikosirot. Roditelji su stanovali u prelepoj maloj vili u Parioliju, i sudeći po onome što je on ispričao, tataje bio konzul večito na putu oko sveta.

,,A sviđa mi se i da četujem s prijateljima i šaljem poruke.“Sofija je gledala tog dečačića koji je nastavio da nabraja. Naravno, već je imao kompjuter i

mobilni u tim godinama. Premlad. Možda bi mu klavir pomogao. Pogledala je na sat. Okej, bilo jedovoljno.

„Dobro, Saverio, čas je završen. Vidimo se u utorak.“Dečak je uzeo jaknu i ranac i izašao. Sofija je pokupila partiture. S Alegrom, desetogodišnjom

devojčicom koja je toliko volela da svira, učila je Preludijum Bahove Engleske svite u a-molu i dobro sesnalazila. Ona ju je svirala sa sedam godina. Setila se toga kao da je bilo juče. Otvorila je partituru,pročitala prve note i zažmurila. Zvuk klavira joj je odjeknuo u mislima, punih, okruglih nota, sitnastopala devojčice pritiskala su pedale klavira, a gore su njene mlade šake letele po klavijaturi. Glavapuna kovrdža bila je pognuta napred, ta devojčica je grizla gornju usnu dajući sve od sebe, ali sesmešila, za nju je to predstavljalo šetnju. Onda njen prvi koncert. Velika sala, hiljadu gledalaca idevojčica od osam godina nimalo uzbuđena.

,,Mila-la...“


59

Jedan glas iza leđa vrati je iz te uspomene stare dvadeset godina. „Stigla si do tog dela? Sećašse? Uvek si tu grešila.“

I dalje zatvorenih očiju, Sofija se osmehnula. Prepoznala je glas. Bila je to Olja.„Spasla si me. Nisam još stigla dotle.“ Zatvorila je partituru.„Možda bi ovaj put potrefila. Bolje je ne ponavljati iste greške.“ „Uvek sam tu grešila jer sam

želela da je Bah napisao taj deo baš na taj način.“Olja se osmehnula. „Postoji nešto što se ne može promeniti, mora se prihvatiti takvo kako jeste.

Ali postoji i ono što se može menjati.“Sofija je obukla jaknu. Zatim se poslednji put okrenula ka njoj. „Ne verujem da ću više svirati,

Olja. Nemoj da insistiraš.“Olja je zažmurila. „Nisam govorila o tome. Ali nema veze.“„Vidimo se.“„Svrati kad budeš htela, ja sam ovde. Ako ne, vidimo se u sredu. Volim te.“Sofija se osmehnula i izašla na ulicu. Završila je ranije nego obično. Domitila Marini, devojčica

na poslednjem času, od 20 do 21 sat, nije došla. Nema veze, biće manje novca, ali već je i ovako danbio naporan. Lepa šetnja pre nego što ode na parking, uzme kola i vrati se kući ne bi bila loša ideja.Počela je brzo da hoda ka Tibru, prošla jednim delom Avenije Vitorio Emanuele i prešla most koji jevodio do Ulice Končilijacione. Hodala je brzo, ali je imala neki čudan osećaj, kao da je neko prati.Zaustavila se da pogleda izlog. Onda se naglo okrenula. Pogledala desno, levo, a onda u dno ulice.Pogrešila je. Bilo je raznih ljudi, devojaka i momaka, poneki par turista. Neki trgovac je pušiocigaretu ispred svog izloga, neki drugi je pozdravljao jednu gospodu ispraćajući je iz radnje pošto jeobavila kupovinu. Ali niko nije načinio nikakav nagli pokret ili se sakrio, nikoga izgleda ona nijezanimala. Sofija se umirila.

Krenula je jednom poprečnom ulicom da bi prekratila put. Kad je stigla na jedan mali trg,ugledala je bar s nekoliko stolova napolju. Pogledala je na sat. Bilo je rano. Sela je i odlučila dapopije nešto.

Virnula je u lokal da bi privukla pažnju kelnera, ali nije bilo nikoga Onda se okrenula i ugledalaga pred sobom.

„Želite li fotografiju?“ Jedan dečačić od deset godina stajao je pred njom smešeći joj se. Imao ješarenu majicu koja mu je dopirala do stražnjice, tamnu kosu i oči boje lešnika. Mora da je bio izBangladeša. „Samo petnaest evra...“

„Samo?“, nasmejala se Sofija. „Skupe su ti te fotografije, a i treba da ih ponudiš pravimosobama. Ja nisam turista.“

Dečačić se na trenutak zbunio, ali onda se nasmejao i izvukao iz džepa pantalona neke tričarije.„Hoćeš li upaljač? Baterijsku lampu? Srce koje donosi sreću? Od ovog se zaljubljuje...“

Sofija je odmahnula glavom. „Ne, hvala, ne pušim i ništa mi ne treba.“Razočaran, dečačić je ukrućeno stajao ispred nje spuštenih ruku.„Dobro, hajdemo onda ovako...“ Sofija je otvorila novčanik. „Daću ti evro, a ti mi pozovi

kelnera i reci mu da je napolju jedna osoba koja želi da naruči.“„Odmah, gospodo...“ Dečačić joj je hitro uzeo evro iz ruke i potrčao u kafić sav srećan što je

nešto zaradio. Sofija se nasmejala, a onda se zagledala u daljinu, u dnu malog trga video se krajičakTibra i zamak San Anđelo. Njegove zidine su bile narandžaste, sigurno zbog odbleska zalazećegsunca na reci. Oblaci u visini bili su ružičasti.

„Dakle, želite da naručite?“„Htela bih jedan biter, hvala. I čips...“ Okrenula se iznenađena tim glasom. Činilo joj se da ga je

već čula, a kad ga je ugledala, nije više sumnjala. Bio je to on, muškarac u šortsu ispred crkve, onaj


60

koji ju je zaustavio na stepeništu hvatajući je za ruku, onaj kojeg je zamišljala pod pokrivačem. Onajkojeg je mislila da nikada više neće sresti. Očigledno je pogrešila. Porumenela je protiv svoje volje.

„Vi?“„Da, ja.“ Tankredi se osmehnuo.„Ovde ste?“„I vi ste tu, čini mi se.“Sofija je pokušala da pobedi stid i pretvarala se da je ravnodušna. „Ne bih nikad pomislila da je

ovo vaše...“ „Ne biste se zaustavili?“ „Ne, nisam to mislila, već...“ Stigao je kelner i spasao je. „Hteliste da naručite?“ „Da.“

Tankredi je uzeo stvar u svoje ruke. „Dakle, jedan biter za gospodu, čips...“ Onda se okrenuo kaSofiji: „Kad smo već kod toga, beli ili crveni biter?“

„Crveni...“„Dakle, za nju crveni biter sa čipsom, a za mene pivo, hvala.“ „Odlično.“ Kelner je opet zbrisao

u lokal. Sofija ga je pogledala. „Dakle, ovaj bar nije vaš...“ Tankredi joj se osmehnuo. „Nikad neštoslično nisam tvrdio.“ „Na neki način ste me naterali da poverujem.“ Tankredi ju je zainteresovanopogledao. „Stvarno nisam... Ali zar nismo bili na 'ti'?“

Sofija je ponovo porumenela. „Da, verujem da jesmo...“„Čak smo se i smejali na onom stepeništu...“„Da.“„Ti si me samo pitala: 'Ovde si?'. A ja sam odgovorio da jesam, ali nisam rekao da je kafić moj.

Dozvoljavaš?“ Tankredi pokaza na stolicu pored nje.Sofija se osvrnula, bilo je malo ljudi i te ulice su bile slabo prometne. U kafiću je nekoliko

klijenata pilo aperitiv, ali nije to bio problem, ili bolje rečeno nije je to zaista brinulo. Onda ga je opetpogledala. Osmehivao se, a ona ga je pustila da predugo čeka.

„Ako hoćeš, sešću za susedni sto, pa ćemo se dovikivati...“Sofija se nasmejala. „Ne, ne, sedi ovde.“„Hvala, veoma si ljubazna.“ Tankredi je to rekao pomalo ironično, ali je ipak bio srećan ovim

prvim korakom. Zasad je sve išlo najbolje moguće. „Ja se zovem Tankredi...“ Pružio joj je ruku.„Sofija.“ Rukovala se.„Sofija...“ Tankredi kao da je vagao to ime. „Znaš da bih se opkladio da se tako zoveš...“

„Stvarno?“„Da, kunem ti se. To ime ti baš dobro stoji... Ozbiljno.“Sofija se osmehnula. „Hvala.“ Delovala je zadovoljno tim komplimentom. „Mislim da bi se

opkladio zato što si već znao kako se zovem...“Tankredi je prestao da se smeje i pokušao da izgleda što nevinije moguće. „Ja? A kako?“„Ma, prvo mi pada na pamet da si se vratio do crkve u kojoj smo se upoznali i da si pitao

nekoga, ili se nisi vratio, već si pitao istog dana. Možda moju profesorku, onu koja je dirigovalahorom.“

„Nju?“„Onu stariju gospođu, znaš dobro koju, video si je u crkvi, svirala je orgulje...“„Ah, da. Ne. Nisam pitao nju...“„Naravno, zato što si znao da bi mi ona odmah rekla. Stalo joj je do mene.“Tankredi je raširio ruke. „Ali zašto bih ja morao biti opasan?“ „Možda nisi... Ali možda i jesi.“

Upravo u tom trenutku stigao je kelner. „Evo crveni biter za gospodu i pivo za vas.“ Tankredi jeuzeo novčanik i platio. „Zadržite kusur.“ „Hvala.“ Kelner se udaljio.


61

Sofija ga je pogledala. „Nisi me pitao možeš li da platiš za mene.“ „Činilo mi se vaspitanim dačastim.“ ,,A šta da ja to nisam htela?“

„Sad je već učinjeno, znači da je sledeći put red na tebe.“„Koji sledeći put?“„Možda će se desiti da se ponovo sretnemo... Život je pun iznenađenja. Pogledaj nas... Nismo se

godinama viđali, a onda se u roku od nedelju dana sretnemo dva puta.“„Još uvek mislim da to nije slučajno.“Tankredi je popio gutljaj piva, potom obrisao usta papirnatom salvetom. „Izvini, Sofija, ali to je

malo prepotentno s tvoje strane...“Sofija je otpila biter i spokojno klimnula glavom. „Hm, hm, moze biti.„Kad bi bilo tako kako kažeš, značilo bi da me na neki način privlačiš.„Na neki način... Da.“Tankredi nije očekivao ovu reakciju. „Ma.“„Ma šta? Izvini, zar nisi ti mene zaustavio ispred crkve?“„Da.“„Zar nisi ti izvukao onu teoriju o našim životima koji bi se mogli promeniti, nas dvoje, dva lika

iz Magritove slike? A koji ipak nismo...“„Lula...“„Upravo tako, rekao si da bismo mogli biti protagonisti ko zna koje druge scene. Zar nisi to bio

ti, ili grešim?“ „Da, bio sam ja, pa ipak... svega se sećaš.“„Manje-više, recimo da je to najoriginalnija uspomena u poslednjih nekoliko godina.“ „Mnogi

pokušavaju?“ „Bzzz.“ „Šta?“„Visoki napon, kad postaviš pogrešno pitanje, ispadneš iz koloseka i lupi te struja, jasno?“Tankredi je raširio ruke kao da hoće da kaže: „Predajem se“, onda je otpio još gutljaj piva.

Mnogo mu se dopadala ova žena, ali neće biti lako. Nije uspevao da shvati koje su njene slabe tačke,ako ih je imala. Činilo se da je odvojena od svega i od svih. Setio se izreke svoga oca: „Svako imasvoju slabu tačku, treba samo imati vremena i para da bi se ona otkrila“. Spustio je pivo i uzeo čips.Sad je bio mirniji. Nije mu se žurilo, a što se ostalog tiče, nije bilo problema.

Utakmica će tim biti zabavnija.Sofija je popila svoj biter.„Hoćeš li nešto drugo?“„Ne, hvala. A šta ti hoćeš, Tankredi?“Nije se više šalila. Osmotrio ju je bolje. Bila je prelepa, imala je puštenu kosu, usku haljinu, ali ne

previše, komotniju oko struka, od laganog pamuka, sa sitnim dezenom. Imala je mesnate usne, alise nije smejala. Tankredi nije bio pripremljen za ovo pitanje. Bila je previše direktna. Ne bi valjalolagati ženu kao što je ona.

„Dakle? Šta hoćeš, Tankredi?“„Bzzz. I ja imam oko sebe žice s visokim naponom. Pitanje van programa. Odgovor

nepredviđen.“Sofija ga je uporno gledala. Tankredi je izdržavao njen pogled. Ta borba je potrajala malo. Onda

je on odlučio da se prvi preda i osmehnuo se. „Okej... Da se ne svađamo.“„Ne svađamo se.“,,A šta radimo?“


62

„Pokušavamo da razgovaramo kao odrasli ljudi. Samo što jedno od nas dvoje neće da budeodraslo.“ „Bzzz.“

Sofiji nije bilo do šale.,,A još mi kopira i ideje... U stvari krade.“„Okej. Predajem se. Hajde da budemo odrasli, važi?“„Hajde da vidimo.“„Ne razumem zašto ne možeš jednostavno da budeš srećna što nas je slučaj ponovo spojio.“„Rekla sam ti. Ne verujem da je u pitanju slučaj.“ „Ali zašto ne bi bio? Kao kad ne bi verovala u

bajke...“„To je nešto drugo. Ja verujem da postoji vreme za bajke, a naše je možda prošlo. A onda, bajke

su lepe zato što su kratke.“ „To jest?“„Kada bi se posle 'i živeli su svi srećni i zadovoljni' priča nastavila, kraj bi bio mnogo drugačiji.“

„Daj mi primer.“„Videli bismo Snežanu koja više ne podnosi sedam patuljaka, Pepeljugu koja tera svoje

polusestre u onu stvar i možda s onim ulickanim princem na belom konju ne bi baš ni potrajalo...“„Cinična si.“„Realna.“„Dobro.“ Tankredi je uzdahnuo. „Onda nije bio slučaj. Recimo da je bila sudbina...“Sofija je nagnula glavu na stranu praveći grimasu kao da kaže: „Insistiraš na toj verziji?“. On je

shvatio da je bolje spustiti karte na sto.„Hteo sam da kažem... sudbina koja se zove Simona.“ „Simona? Koja Simona? Imamo

zajedničku prijateljicu?“ Sofija prevrte u glavi sve svoje prijateljice s posla i iz škole, ali nijednaSimona joj nije padala na pamet. Tankredi odluči da joj pomogne.

„Kovrdžava je, veoma slatka, prelepog osmeha i ima šest godina. Zagrlila si je u crkvi.“„Aaa.“ Nasmejala se setivši se male pegave napasti. Pa naravno, Simona Frančineli, odlična u

horu, njena omiljena. „Ne verujem. Ovaj tip se vratio u crkvu i razgovarao s devojčicom. Dakle,došao je na Trg del'Oro da me nade. Možda je tu od...“

„Tu sam od šest. Posvetio sam ti pola popodneva, ranije stvarno nije bilo moguće.“Tankredi je shvatio na šta je mislila.Sofija ga je pogleda bolje. Nije nosio šorts, već neformalnu košulju i crne isprane farmerke s

dugmićima, nov lep kaiš i tod's cipele. Imao je novaca za trošenje i gomilu slobodnog vremena. Bioje lep, mnogo. Čak i simpatičan, ali sigurno je bio bez skrupula, ako je, da bi našao ženu da jeodvuče u krevet, morao da se obrati šestogodišnjoj devojčici.

„Mogli su pomisliti da si pedofil, mogao si da zapadneš u nevolju.“„Zamisli u kakvoj sam opasnosti bio samo da bih te ponovo video. Ipak, pričao sam s majkom...

Sve je u redu.“Sofija ga je dugo posmatrala. Iz njegovih plavih očiju izbijalo je još nešto osim samouverenosti.

Da, bio je ponosan na svoj izgled, na svoju lepotu, ali delovalo je kao da je u potrazi za nečim, da gagura neki čudan nemir. Bio je prelep, ali napaćen, složen, komplikovan. Eto, takav je bio tajmuškarac. Imao je zabavnu stranu i drugu obavijenu tugom, poput dubokog mora uzburkanogsilovitim strujama. Na trenutak je bila u iskušenju da ga uzme za ruku koja mu je ležala na stolu ida ga uteši, da se smeje s njim, da mu kaže, da je sve u redu, ne znajući zapravo zašto... „Ali šta toradim?“ I u istom času joj se prikazala slika njene prijateljice Lavinije u kolima s Fabiom. Skidali suse u žurbi, auto se tresao, snošaj je bio žestok, njihove šake su ostavljale otiske na zamagljenimstaklima: otiske krivaca. A onda na tren vide i sebe na isti način i to joj se nije dopalo. Zamislila jeAndreu kod kuće, ispred kompjutera, kako u neznanju čita vesti, da bi se na neki način zabavio, da


63

bi se nečim zanimao do njenog povratka, kako gleda na ručni sat, onda onaj u dnevnoj sobi, uzdišeu iščekivanju minuta koji nikako ne prolaze. Sve ono što je gurala napred do tog dana bačeno tektako u vodu zbog hira jednog čoveka... i njenog sopstvenog.

Da, osećala je nešto prema ovom Tankrediju. Fizičku privlačnost, želju da ne misli, zrakvazduha, malo života, svakako koju nedelju, možda mesec dana, a onda? Ovaj čovek je hteo da seprovede. A ona? Šta je ona htela? Isto? Da napravi prestup, da baci sve za vrat, zaboravi pravila,načela, vrednosti, ali samo na koji sat, samo na koji sat i onda da se vrati na kolosek...

Bzzz. Ne. Nemoguće. Možda je čak moglo i da bude lepo, ali zamislila je šta bi se posle desilo.Posle bi se osećala prljavo i nesrećno. Zamislila je sebe s kakvim licem bi se vratila kući. SrećeAndrein pogled, pokušava da se nasmeje, ali nešto ne ide kako treba. On shvata.

Andrea je u krevetu. Sklopio je laptop. Sofija je na vratima. Oko njih tišina.„Kresnula si se s nekim, je l’ da?“Onda ona samo klimne glavom, ne zna šta drugo da kaže, ne zna šta da izmisli, ni laži ni

izgovore, spusti glavu i jednostavno kaže: „Da“.Sofija je ustala od stola. „Ne mogu.“Onda mu se blago nasmešila, gotovo nežno, izvinjavajući se za sve ono što je videla i pomislila.

„Žao mi je...“Tankredi je ustao i pokušao nešto da učini. „Hteo sam samo da te pozovem na ručak, još jedan

aperitiv, sve u svemu da se malo više upoznamo kako bismo videli da li zaista nismo stvoreni...“„Ššš.“ Spustila mu je prst na usne. Tankredi je prestao da govori. Ćutali su tako jedan trenutak.„Mogu li da te povezem?“„Kolima sam.“„Onda ću te otpratiti do njih.“Sofija nije htela to da mu zabrani. Koračali su ćuteći, jedno pored drugog. S vremena na vreme

Sofija bi se okrenula prema njemu i gledala ga, upijajući te trenutke koji su im preostali. Gledala muje oči, usne, liniju usta, sitne bore na licu, dugačke i tamne trepavice, dubinu tog plavetnila punogživota. Gutala ga je razmišljajući o tome kako je za tim stolom ponovo postala hirovita i razdraganadevojka, spremnih i bockavih odgovora, koliko ju je zabavljalo da flertuje i da se zamišlja tako, čistoda bi probala ljubav. Ali sama je rekla. Vreme bajki je bilo završeno.

„Evo. Stigla sam.“„To su tvoja kola“ „Da“Tankredi se osmehnuo, ovaj put je hteo da bude siguran u tablice.„Lepo mi je bilo s tobom.“,,I meni. Kad se vidimo ponovo?“„Nećemo se videti.“„Ali rekla si da ti je bilo lepo sa mnom.“„Tako je.“ Sofija je ušla u kola i otvorila prozor. „Molim te, nemoj da me tražiš.“ I otišla je.Tankredi je ostao tamo nasred ulice. Iznenadila ga je, nije očekivao tu reakciju. Uzeo je notes i

pre nego što je zaboravi, zapisao je tablicu kola. Onda je iz džepa izvadio fotografiju snimljenupolaroidom. Kupio ju je od onog dečaka iz Bangladeša. Pogledao ju je. Sofija je bila lepa, ali jeizgledala začuđeno i iznenađeno. Taj dečak ju je fotografisao naprečac, a ona to nije očekivala. Sofijuje nerviralo ono što bi joj menjalo putanju, bilo koja vrsta nepredviđenog. Tankredi se osmehnuomisleći na svoj sledeći korak, ali pre svega na to kako će ga ona shvatiti.


64

17.

Godinama ranije.Po proplanku velike vile vrtlar je nosio nekoliko grana magnolije.Već godinama se nalazila u središtu vrta i dosta je narasla dosegavši visinu od sedam metara.

Bruno je bio ponosan, bila je zasađena kad je on počeo da radi u vili i oličavala je svu negu, pažnju istrast koju je on uložio u taj vrt. Udaljeno brujanje najavilo je kraj tom ushićenju. Crveni astonmartin stigao je na prilaz u punoj brzini, naglo kočeći i raspršujući beli šljunak koji je imao tunesreću da mu se nade pod točkovima. Za njim je stigao i mazerati kabriolet.

Tankredi je iskočio iz aston martina.„Ćao, Bruno. Možeš li da kažeš ljudima da se operu kola?“Izašla je i Olimpija, prelepa devojka u laganoj beloj lanenoj haljini s dezenom od stilizovanih

crvenih ruža. Nosila je malu tašnu sa zelenim lancem i cipele s crvenim kaiševima. Odećapastoralnog ukusa, primerena početku juna, punom sunca i zrelog klasja na obližnjim žitnimpoljima.

Iz drugih kola izašla su dva momka i jedna devojka, Đulijeta. Jedan od dvojice ju je uzeopodruku i pokazao joj vilu.

„Jesi li videla, je li onakva kakvu sam ti je opisao ili nije?“„Da, predivna je.“„Dođite!“ I utrčali su u kuću.„Mama, jesi li tu?“Tankredi je prošao kroz nekoliko soba u pratnji ostalih dok je nije ugledao u salonu. „Tu si. Je l’

ti smetamo? Došao sam s prijateljima.“„Dobro veče, gospodo, ja sam Rikardo, a ovo je Dulijeta.“I drugi mladić se predstavio. „Drago mi je, Frančesko.“„Ovo je Olimpija, mama. Sećaš se? Pričao sam ti o njoj.“Ema, Tankredijeva mama, sve ih je pozdravila, a onda se malo duže zadržala na Olimpiji.

Tankredi je imao toliko devojaka od gimnazije, ali ova je bila prva koja je izgleda zaista probudilanjegovo oduševljenje i od koje se nije odmah zamorio.

„Konačno sam te upoznala.“ Pogledala ju je bolje. „Još si slada nego što te je Tankredi opisao.“Olimpija se osmehnula svesna svoje lepote. „Hvala, gospodo.“Tankredi je odlučio da ih prekine, zabrinut pre svega onim što bi njegova majka mogla da doda.„Tata nije tu?“,,U Milanu je zbog posla. Možda će se vratiti večeras.“ Vitoriovo prisustvo u njenom životu i u

životu dece bilo je oduvek veoma nestalno. Tankredi slegnu ramenima. „A gde je Klodina?“ „Tvojasestra je na bazenu, čita.“ „Okej, onda idemo i mi.“

Tankredi i ostali su je pozdravili, otišli da uzmu torbe iz kola i uputili se ka bazenu. „Tu susvlačionice, tamo ćemo se presvući...“ „Važi.“

Onda, da drugi ne primete, Tankredi je uzeo Frančeska podruku i tiho mu rekao: „Videćeš,dopašće ti se moja sestra.“

Frančesko najpre ništa nije odgovorio i osmehnuo mu se neodlučno.Onda je promislio i pokušao da bude duhovit. „Nadajmo se da ću se ja dopasti njoj!“


65

Tankredi ga potapša po ramenu. „Ma da, videćeš...“ Ipak, nije bio ubeđen.Njegova sestra Klodina prolazila je kroz čudan period, nije htela nikoga da vidi. Imala je već

devetnaest godina, i koliko je Tankredi znao, nikada nije imala momka, niti joj se iko dopadao.Tankredi pogleda Frančeska krajičkom oka. Da, on bi bio savršen. Bio je dovoljno miran i dovoljnonaivan za prvog potencijalnog dečka. Nasmešio se toj svojoj misli. Zamislio je Klodinu s njim ubioskopu ili u pozorištu, zatim u piceriji ili nekom dobrom restoranu, a odmah zatim ih je zamisliou krevetu. I gotovo mu je došlo da se nasmeje, ali, srećom, stigli su do bazena.

„Klodina? Jesi li tu? Obuci se jer sam tu sa supernapaljenim prijateljima!“Đulijeta ga je pogledala popreko. Rikardo se nasmejao. Frančesko je odgovorio: „Pa nije loša

najava...“ „Tako je sve od starta jasno... Zar ne?“U hladu drveta, Klodina je ustala s ležaljke. „Ćao, glupanderu, dobro je da si me upozorio, bila

sam gola.“ „Šteta. Sledeći put neću ništa reći...“Prešli su na upoznavanje. „Ovo su Rikardo i Đulijeta, a ovo je Frančesko...“ Tankredi je odmah

pokušao da uhvati kod sestre znak dopadanja, ali bezuspešno, Klodina je bila ravnodušna.,A ovo je Olimpija.“Klodina se osmehnula prvi put. „Presveta! Konačno!“Činilo se kao da je Olimpiji zasmetao taj nadimak. Klodina je to primetila i pokušala odmah da

objasni.,,U smislu strpljiva! Ne mogu uopšte da shvatim kako možeš da izdržiš s mojim bratom! Nema

mira ni na tren, neumoran je, mora o svemu on da odlučuje, a pre svega radi samo ono što on hoće!“„Eh, hvala za reklamu! Ako me ostavi, naći ćeš mi istu takvu?“Ova rečenica se Olimpiji nije dopala. Osmehnula mu se na silu. „Nemoguće...“Tankredi se odmah izvadio. „Istina, ne postoji još jedna kao ti na svetu, zbog toga je strašno to

što je rekla. Ako te izgubim, gotov sam...“ Pokušao je da je zagrli. Ali Olimpija se hitro oslobodilanjegovog stiska. „Pa neće moći tako lako. Ne može samo onako kako ti hoćeš... šta misliš. Idemo dase presvučemo i da se okupamo u bazenu, zar ne?“

I Đulijeta se složila.„Da, da!“, odgovoriše i drugi uglas. Olimpija mu je dobacila izveštačen osmeh. „Trebalo bi i ti

da se okupaš, tako ćeš rashladiti svoje uzavrele duhove. U stvari... hajde odmah idi!“I naprečac ga gurnula u vodu. Svi su smejali zadirkujući ga. Onda je Đulijeta iskoristila priliku,

snažno gurnula Rikarda, koji je, nepripremljen, ispružio ruke trudeći se da uspostavi ravnotežu, alinije uspeo i pao je u vodu pored Tankredija. Od muškaraca je ostao samo Frančesko. Pogledao jesvoje prijatelje. Od težine mokre odeće, brzo su mahali nogama da bi ostali na površini. Onda jeFrančesko čuo nešto iza leda, naglo se okrenuo. Klodina je dotrčavala.

„Sad je red na tebe...“Pokušala je da ga gurne u vodu obema rukama, ali Frančesko se pomerio u stranu, izbegao

udar i započeo bitku. Olimpija i Đulijeta su odmah dotrčale Klodini u pomoć. Sve tri zajednokrenule su da ga guraju, Frančesko se čvrsto držao za Klodinu, ali druge dve su je oslobodile i on jezavršio u vodi kao i ostali.

„Eh, hvala mnogo, sestrice, u ime mojih prijatelja!“, reče Tankredi iz vode.„Bila mi je dužnost...“, odgovori ona, a onda, okrenuvši se Olimpiji i Đulijeti: „Hajde, idemo,

otpratiću vas da obučete kupaći... ne razumem zašto se muškarci uvek žure i kupaju se a da se nepresvuku!“

„Da...“„Istina je... Uvek se previše žure.“ I smejući se, odoše do svlačionice.


66

Nešto kasnije svi su bili u bazenu. Proveli su predivno popodne puno toplog sunca, skokova išale. Rikardo je zaspao na dušeku nasred bazena, a kad je došlo vreme za čaj, prijatelji nisu moglidrugačije da ga probude nego da ga prevrnu u vodu. Stigla je Marija Tondeli, sobarica, s hladnimzelenim čajem, čajem od mente, breskve, ribizli i domaćim kolačima. Bili su sa čokoladom, kremom,vanilom čak i s cimetom. Marija ih je stavila na beli stočić od kovanog gvozda pored ležaljki, a ondaje pogledala Klodinu. „Ima i onih koje ti toliko voliš.“

Devojka joj se osmehnula. „Hvala.“ Izuzetno dobro se slagala s Marijom Tondeli, a to je svepomalo iznenađivalo pošto su znali kakav je Klodinin karakter. Zatim se sobarica udaljila, a mladežse bacila na kolače.

„Mmm, odlični su.“Tankredi je uzeo jedan sa čokoladom. „Znaš, Frančesko, da i Klodina zna da ih napravi?“Frančesko nije shvatao da li je u pitanju bila šala ili ne. „Stvarno si tako vešta?“„Još uvek veruješ mom bratu? Od kada ga poznaješ? Ipak, nije tačno, ne znam baš ništa da

napravim u kuhinji...“Tankredi je odlučio da ne popušta. ,Ali ima toliko drugih kvaliteta da čovek sa i malo mozga

može da pogodi...“Klodina poče da se smeje. „Zafrkava te, hoće da te ubedi kako sam vesta u ne znam ni ja

čemu...“„Da...“ Protiv svoje volje, Frančesko je pomislio na seks i to ga je uzbudilo.Klodina je primetila, ali se napravila da nije videla. Čak je promenila temu. „Jesi li se čuo s

Đanfilipom?“Tankredi se gurkao i šalio sa Olimpijom trudeći se da izvadi fleke, ali ona se durila. „Na, a ti?“„Da, nije mogao da dođe za vikend jer mora da uči, dao je još dva ispita, je l’ znaš da je skoro

završio fakultet?“„Da.“ Tankredi je pokušao da poljubi Olimpiju, koja se smejući izvukla od tog hiljaditog

pokušaja. „Sigurno je povukao na tatu“. Nas dvoje imamo mamine gene, više volimo da seprovodimo.“

Ovaj put je Tankredi konačno uspeo da naprečac poljubi Olimpiju, koja se malo opiralaskupljenih usta, a onda se predala.

„Da...“, reče Klodina. „Može biti...“ Onda se čudno smračila i udaljila se jedući kolač. Zaustavilase u jednom uglu vrta, skinula velike naočare za sunce, bacila ih na ležaljku i skočila u bazen.Skočila je savršeno spojenih nogu i ne prskajući previše. Potom je izronila nasred bazena. Kosa, sadatamnija, bila joj je zaglađena unazad. Počela je savršeno da pliva prsno: odande gde se nalazio,Frančesko je mogao da posmatra njene dugačke i preplanule noge kako se savijaju i ispravljaju. Kadje stigla do kraja bazena, zaronila je, dotakla nogama zid, odgurnula se i zaplivala pod vodom.Izronila je malo dalje i nastavila da pliva prsno. Onda se odjednom zaustavila, ponovo zaronila, akad je izašla, lagano je izdahnula vazduh kroz nos. Bila je u ravni vode. Njene zelene oči oduševilesu Frančeska. Bila je zaista lepa, seksi i čudna s tim svojim ćutanjem, tim svojim tajnama. Nijeshvatao kakva je bila kao osoba, ali mu se mnogo sviđala. Klodina je odjednom opet bila radosnazbog jedne misli koja joj je upravo pala na pamet.

„Hej, Tank, zašto ti i tvoji prijatelji ne ostanete na večeri?“Tankredi je pomilovao Olimpiju, zatim pogledao ostale. ,A zašto u stvari ne bismo svi zajedno

otišli nekud da jedemo? Ima toliko mesta gde se odlično kuva!“„Ali imamo Franku! Ona je najbolja kuvarica! Može da nam spremi ono što želimo, bolje nego u

bilo kom restoranu... znaš koliko je tati važna kuhinja. A i meni se ne da da se mrdam!“Tankredi frknu. Opet ista priča. Najteže je bilo izvući je iz kuće. Ali nije bio trenutak za

raspravu pred drugima.


67

„Okej. Kako hoćeš“, reče Tankredi. ,,I vi se slažete?“„Da, da, naravno.“„Meni odgovara.“,,I meni!“Niko nije imao ništa protiv i Klodina je bila još srećnija.„Želite li nešto posebno? Hoćete li pijemontsku, lombardijsku, toskansku, sicilijansku kuhinju

ili hoćete francusku? Sve ću reći Franki... Kunem vam se, svako veče pokušam da je navučem natanak led, ali ništa, nikad nisam uspela. Gutajući nove recepte, i ja ću postati kuvarica!“

Devojke su se odlučile za potpuno francusku večeru, s mnogo slanih palačinki i slatkih za kraj, ijoš su je pitale bi li mogla da spremi divljač kao glavno jelo. Olimpija i Đulijeta su se prisetile nekihneobičnih jela koja su probale u jednom francuskom restoranu.

„Srnetina u pacu.“Ali Franka se nije zbunila, umela je i to. „Hoćete li s crvenim ili belim sosom?“Na to pitanje su, naravno, devojke bile nespremne. Otišle su da se istuširaju. Klodina u svoju

sobu, Frančesko i Rikardo u jednu gostinsku sobu, Đulijeta je dobila svoju. Tankredi, kojem je bilooprošteno, otpratio je Olimpiju u sobu odabranu samo za nju, ali ju je najpre odveo u svoju saizgovorom.

„Moje kupatilo je elegantnije, hteo bih da ti ga pokažem...“Zatim je zatvorio vrata. Olimpija se osmehnula, dopustila da joj skine kupaći, a onda su se

ljubili pod toplom vodom. Spuštala se u mlazevima iz velikog tuša, slivala se niz lica dvoje mladihkoji nisu marili, toliko je velika bila želja tih usana punih strasti. Tankredijeve šake su tražile,pretraživale, nežno milovale dok je nisu gurnule uza zid i podigle joj noge... „Budi pažljiv...“, bile sujedine Olimpijine reči. Onda uzdah, osećajući ga u sebi, i nastavili su tako, pod toplom vodom,obuzeti željom. Zatim su se premestili na krevet, bacivši se na posteljinu tako još mokri, voleći sestrastveno, ližući se, okušavajući se, grizući se, gubeći se... Tankredi je načas zaćutao nad njom.Kroz prozor su ulazili poslednji zraci sutona. Podigao je malo glavu, pogledao je u oči, sjajne od tednevne svetlosti, učinilo mu se da je pravi trenutak da kaže ono što nikada ranije nije izgovorio.

„Volim te.“Ona ga je pogledala, lice joj se ozarilo neverovatnim osmehom i zagrlila ga je snažno ga stišćući,

onda je duboko udahnula.„Želela bih da odštampam tvoje reči na svom srcu i da ispod staviš potpis, tako nikada ne bi

mogao da porekneš...“Onda se odvojila od njega da bi ga pogledala u oči. „Dakle, voliš me...Tankredi se smejao, zaklonjen u njenom naručju, ali nije hteo da je pogleda u oči. Olimpija se

vrpoljila tamo-amo trudeći se da mu uhvati pogled.„Hej, šta radiš, već si se predomislio?“ Izazivala ga je i smejala se. Bila je oduševljena životom.

Možda je zbog toga uspeo da se zaljubi u nju.Onda se Tankredi povukao naviše i pogledao je u oči. „Da, rekao sam ti, volim te. Pa šta? Gde

treba da potpišem?“Malo kasnije svi su bili za večerom. Slane palačinke su bile odlične. Frančesko, koji se izgleda

razumeo u vina, sišao je u podrum da izabere bocu. Zadržao se dugo i svi, a naročito Tankredi,pomislili su na najgore, odnosno na najbolje, pošto ga je pratila Klodina. Kad su se vratili, krenuli suda ih zafrkavaju.

„Konačno! Uspeli ste!“ Stavili su boce na sto. ,,I? Izgubili ste se? Ili... ste se pronašli?“Frančesko je seo, delovao je malo nervozno. „Ima više od pet hiljada vina u ovom podrumu.“„Šta si uzeo?“


68

Odabrali su francusko vino da se slaže s večerom, šato la mondot senemilion.Za razliku od Frančeska, Klodina je bila spokojna i nasmejana.Večera se nastavila u miru. Franka je još jedanput prevazišla samu sebe. Klodinina i

Tankredijeva mama je želela da večera ranije kako im ne bi smetala, a otac se javio da će se vratitisutradan.

Oko ponoći mladići i devojke su otišli.„Vratite se uskoro, molim vas!“ Klodina ih je pozdravila kao savršena domaćica. Automobili su

bili oprani, a Tankredi je odlučio da lično poveze Frančeska. Najpre su odvezli Olimpiju kući.Tankredi ju je ponovo poljubio pred vratima. Onda, pre nego što je otišla, ona ga zaustavi.

„Još uvek važi ono što si rekao?“„Šta?“„Ono što si rekao u sobi.“„Ne sećam se...“„Budalo.“ Shvatila je da se šali.„Naravno, ljubavi. Volim te. A i potpisao sam, zar ne?“Tankredi se vratio u kola, ušao trkom, upalio ih i krenuo. Malo kasnije, kad su ostali sami,

pogledao je Frančeska. Čitavo popodne je hteo da mu postavi to pitanje.„Dakle? Kako ti se čini moja sestra?“„Mnogo je lepa i veoma simpatična.“„Dobro.“ Tankredi je zadovoljno klimao glavom. Frančesko se okrenuo k njemu.„Samo, postoji jedan problem.“ „Koji?“„Ima muškarca.“Tankredi se zapanjio. Nije to očekivao. ,A otkud znaš?“ „Rekla mi je.“ „Kad to?“,,U podrumu, dok smo birali vino.“ „Ah, zato si bio onakav...“ „Da...“ ,,I ko je?“„Nije mi rekla. Ako ti ne znaš... Misliš da će meni reći?“ „Da.“ Tankredi je zaćutao. Njegova

sestra je imala muškarca. Bilo je to poslednje što je mogao da zamisli.


69

18.

Velika jahta bila je na pučini ostrva Muheres u Meksiku. Tankredi se probudio rano, u zoru, iisplovio ribarskim brodićem sa Estebanom, odličnim ribarom koji je živeo na brodu i bio zaduženza nabavku namirnica. Tankredi je voleo da peca. Od detinjstva je pecao, jedino je to delio s ocem.Njegov brat Đanfilipo se pomalo dosađivao, da ne govorimo o Klodini, koja je pecanje mrzela izdna duše. Jednom kad su bili deca, na Maldivima, Klodin je videla Vitorija i Tankredija kako ujutruisplovljavaju na barci. Nežna i osetljiva kakva je bila, izgrdila ih je.

„Ima već toliko ljudi koji se zabavljaju uništavajući naš svet, sad i vas dvojica morate daizigravate riboubice?“

Otac je pokušao da je razuveri svojom uobičajenom mudrošću i spokojnošću, a pre svegaosećajem za praktično. „Ljubavi, mi to radimo iz sporta, drugi to čine da bi zaradili. I ipak je upitanju zakon prirode. Sećaš se onog jela sinoć što ti se toliko dopalo?“

Klodina je stajala iščekujući odgovor.„Bio je to hlap, dugorepi rak. Upecali su ga i ti si ga pojela. Međutim, svideo ti se, zar ne? Koja

je razlika u onome što ćemo mi uraditi?“Klodina je pobegla osećajući užasnu krivicu. Majka se opuštala ispred svog bungalova

sunčajući se kad ju je ugledala kako se vraća plačući i lupajući vratima za sobom. Trebalo joj je celoprepodne da ubedi kćerku da apsolutno nije kriva za smrt tog raka. Na kraju je uspela, morajućiipak da odustane od masaže, što je bio glavni razlog zbog kog je išla u Konrad Rangali risort naMaldivima.

Naravno, Vitorio i Ema su se posvađali.„Tako plašiš kćerku...“„Ljubavi, samo da bi shvatila kakav je život...“ „Da, ali čemu žurba?“„Slažem se, ali moramo da joj pomognemo da bude manje emotivna, zar ne misliš?“„Da, ali sad zbog tebe ide okolo osećajući se kao ubica rakova! A kad pomislim da joj se od sveg

mesa samo to dopadalo...“Đanfilipo i Tankredi su je zafrkavali i smejali joj se.Taj odmor za Božić na Maldivima bio je oduvek jedna od najlepših i najdražih Tankredijevih

uspomena. Bio je to možda jedan jedini put da je osetio svoju porodicu kao zajednicu. Svakog jutraje s ocem išao u ribolov, a uveče su svi zajedno jeli na stolu nameštenom na molu koji kao da jeplutao pod zvezdama.

Tankredija je zabavljalo da s vremena na vreme baci parče hleba. Ne bi ni dotaklo vodu, a već binestalo pošto bi ga u letu progutala neka riba. Onda bi odmah bacio drugo, a one bi se stuštile ujatima. Tankredi ih je gledao očaran odblescima mesečine na krljuštima, izgledale su kao blesci, kaosrebrne oštrice pod vodom. U tišini, pod molom, čulo se samo pljuskanje tih riba.

Često je mislio na te porodične večere na ostrvu. Bili su to jedini trenuci kad je bio srećan.„Evo je, evo je, ulovljena, ulovljena!“ Esteban mu je skrenuo pažnju da je mašinica na njegovom

štapu počela da se obrće neviđenom brzinom. Tankredi je bio potpuno rasejan, prateći svojeuspomene.

„Pusti je, pusti je... Nije vreme.“Esteban mu je savetovao da ne blokira špulnu, da je pusti da se odmotava dok se velika riba

koju je trebalo uloviti ne iscrpi. Onda je dograbio kofu, bacio je u more, izvukao je užetom koje jebilo vezano za ručku i polio vodom mašinicu koja se još odmotavala.


70

„Tako se neće pregrejati“, objasnio mu je Esteban. Tankredi je klimnuo glavom, i on je znao tetrikove.

Sklopio je oči da bi izbegao pljuskanje vode posute na mašinicu. Bilo je vruće i to ga je osvežilo.Potom je zaronio ruku u kofu, poprskao se po ramenima, grudima i na kraju po trbuhu. Bio jepreplanuo i smršao. Već je nedelju dana na pučini u Meksiku na svojoj jahti Feri3. Bio je to važandan. Pogledao je na sat. Rekao mu je da ga čeka u 15 časova i tako će i biti, bio je siguran.

„Sad!“ Esteban je video da se mašinica zaustavila, riba se sigurno umorila i bio je pravi trenutakda je izvuče. „Vuci, vuci...“

Tankredi je pokušao, ali osećajući prevelik otpor, opet je popustio i pustio mašinicu. Najlon seopet slobodno odmotavao kako bi se riba još umorila. Esteban je posmatrao špulnu koja seodmotavala i gledao more u daljini. „Bravo, tako...“ Onda je pogledao Tankredija.

„Mora da je prava zver...“„Da!“Esteban je bio zadovoljan. Onda je izvio obrvu. Bio je zabrinut, borba je trajala više od sata.

Posmatrao je Tankredija. Imao je lepo telo, bio je vitak, mišićav, u kondiciji, ali da li je bio u stanjuda podnese toliki fizički zamor? Esteban je viđao i ljude deblje od njega kako se iscrpljuju.

„Uspeću.“„A?“Tankredi se okrenuo prema Estebanu. „Rekao sam ti da ću uspeti, nemoj da se brineš, neću je

izgubiti, budi miran, čak i ako budem morao ovako nekoliko sati. Poješćemo je za večeru.“„Da, da, naravno, siguran sam“, slagao je Esteban.Ali mu se Tankredi osmehnuo na odgovor. „Ne, nisi siguran.“ Dobro je poznavao psihologiju

ljudi koji su ga okruživali. „Ako izgubim, onda ću ti večeras ja poslužiti jednog od onih lepihjastoga koje imamo na brodu, ako je, naprotiv, ubacim u brod, ti ćeš mi je spremiti kako znaš iumeš...“

Esteban se nasmejao priznajući da je pročitan. Onda se zabrinuo zbog opklade. Bilo bi muneprijatno da ga lično Tankredi Feri Marijani služi. Boss, kako ga je zvao, nije bio od onih koji nećeplatiti opkladu, pa čak i tako neobičnu poput ove. Ali ono što ga je brinulo bio je odnos skapetanom i posadom. Šta bi rekli o njemu? Esteban uzdahnu. Šta je tu je. Proverio je štap koji je biopreviše povijen.

„Ne tako, ne tako, senor. Za.r ne vučete previše?“„Pusti me. Igram se. Još malo ću je izmoriti... a onda ću je opet zategnuti. Evo, ovako.“Tankredi otpusti mašinicu. Mašinica je počela brzo da se okreće. „Vidiš...“Zakačio je štap za kaiš. Ruke su mu bile slobodne, raširio ih je istežući mišiće. „Donesi mi pivo,

Estebane, por favor... Čini mi se da ćemo još dugo.“„Odmah, senor.“I u stvari tako je i bilo. Trebalo je tri i po sata neprekidnog vučenja i puštanja,

navlačenja najlona, a onda opet otpuštanja mašinice, ali na kraju je Tankredi izvukao na brodmarlina od sedamdeset kila.

„Opa, kakva zverka!“„Svaka čast, senor.“Esteban je zaista bio iznenađen, čak i zapanjen kako je uspeo da izdrži s tako povijenom

kičmom na suncu.Tankredi je bio iscrpljen. Moćni marlin udarao je debelim perajem po stolovima na brodu, pa ga

je Esteban, pre nego što bi mogao da skoči u vodu i ugrozi ishod njihove opklade, hitro probomačetom.

„Pravi diablo, senor! Stvarno svaka čast.“


71

Tankredi je otvorio sebi još jedno pivo. „Nisi verovao da ću uspeti, a, Estebane?“Esteban je ovaj put bio iskren. „Ne, senor. Velika je to riba za mnoge ljude, uspeva samo velikim

ribarima.“Tankredi ga je pogledao srećan zbog tog komplimenta i iskapio pivo u jednom gutljaju. Onda je

uzeo kofu s užetom, bacio je u vodu, napunio je i prosuo je sebi po glavi. Bio je mrtav umoran.Pogledao je na sat. Podne. Još samo tri sata. „Hajde, idemo na jahtu.“

Mornari podigoše marlina na palubu malim čekrkom.„Bravo, Estebane!“ Aplaudirali su mu čestitajući mu i tapšući ga po ramenu. „Kakva riba!“Ali Esteban je bio još ponosniji dok bi odgovarao. „Ma kakvi 'bravo, Estebane'... Bravo, el

senor!'Gde bih ja tomavo takvu ribu...“I svi su se smejali tom izrazu i bili još više iznenađeni i oduševljeni tim ulovom.Nešto kasnije Esteban je servirao Tankrediju marlina za glavnim stolom na krmi, pod senkom

mosta.„Evo, senor, napravio sam ga na žaru kako volite, s malo limuna i belog vina koje sam posuo

dok se pekao.“„Bravo, Estebane. Sedi sa mnom. Pojedi i ti parče.“„Ne mogu, senor. Posada...“„Ma hajde, pravi mi društvo.“„Dugi put, senor“Tankredi je odlučio da ne navaljuje. Zapitao se šta bi se desilo da je izgubio opkladu. Kockarski

dugovi se plaćaju, u tom slučaju ne postoje gazde i posluga. Pojeo je s uživanjem tog marlina. Činilomu se da ima neki poseban ukus, možda zato što je u njemu bio sav umor od tri i po sata, koliko muje bilo potrebno da ga izvuče. Tankredi je istegao leđa, bolela su ga. Mišići su mu bili nabrekli ibolni, dugo se nije tako naprezao. Uzeo je čašu šampanjca iz 1995. godine. Bio je leden i izvrstan,savršen uz ribu. Probao je malo salate koju su mu stavili na tanjir pored, paradajz i zelena salata.Pitao se kako je moguće da je toliko sveža. Bili su daleko od obale. Na trenutak se zapitao danemaju i povrtnjak na brodu. Onda se nasmejao toj gluposti. Ipak, ne bi bilo loše. Pričaće o tome sLudovikom, njegovom ličnom stilistkinjom. Kad bi bilo moguće, ona bi pronašla način.

Osećao je da su mu mišići previše zgrčeni. Ali Ludovika je na to već mislila. Tankredi je sišao nadrugi sprat. Devojke iz njegovog ličnog spa centra su mu se nasmešile i otpratile ga u kabinu.Upitale su ga da li mu treba nešto posebno.

„Masaža celog tela, naročito leda, trapezni mišići su mi dosta tvrdi.“Nešto malo kasnije stigla je maserka, koja mu je rekla da legne na sto za masažu. Tankredi ju je

pogledao samo na tren. Bila je veoma lepa, kestenjaste kose i tamnog tena. Žena mu se ljubaznoosmehnula, ali Tankredi je zatvorio oči. „Šta mi se dešava? Postao sam ravnodušan na lepotu... osimako nije Sofijina?“ Nasmejao se u sebi. „Možda je kriva riba“, pomisli, „ali stvarno me je izmorila.“ Idok je osećao devojčine šake koje su počinjale da mu opuštaju mišiće, zaspao je. Kad se probudio,pogledao je odmah na sat. Deset do tri. Samo što nije stigao. Ustao je sa stola i primetio da jedevojka odradila odličan posao. Istuširao se toplom vodom, skidajući sapunom ulje. Onda jeobukao bademantil koji se nalazio u kabini. Na njemu su bili izvezeni njegovi inicijali u metaliksivoj i plavoj boji, baš kakva je bila i njegova jahta. Lična stilistkinja je zaista imala ukusa.

Popeo se na most i zatražio kafu. Pijuckao ju je osmatrajući nebo prema obali. Pogledao je nasat. 15.20. Ništa, još ništa. Baš čudno, kasni. Spustio je šoljicu na stočić i proveo naredne minutesedeći u velikoj beloj kožnoj fotelji. Prelistao je nekoliko novina, bile su današnje, ali nije u njimabilo ništa što već nije znao ili što bi ga moglo iznenaditi. Ponovo je pogledao na sat. 15.40. Činilo seda vreme stoji.


72

Odlučio je da se nečim zaokupi. Sišao je na donju palubu i potražio opremu. Bilo je malovetrovito i činilo se da se vetar pojačava. Tankredi se osmehnuo. „Pa dobro, izgleda da ću poslemorati na još jednu masažu. Možda ovaj put neću zaspati...“ Trenutak kasnije bio je na moru.Povukao je ručice ka sebi, zmaj se odmah naduvao, užad se zategla i u roku od nekoliko sekundizmaj se vinuo ka nebu i gotovo ga izvukao iz vode. Tankredi je odleteo čvrsto držeći stopala uvezovima. Spustio se nekoliko metara dalje i odmah, čim je dotakao vodu, daska koju je čvrstodržao ispod sebe počela je da klizi po vodi i u roku od nekoliko sekundi već je bio daleko od jahte.Nastavio je da skija na pučini. Jahta je postajala sve manja, voda sve tamnija i dublja. Pomislio je namarlina kojeg je ulovio, na sve ribe koje su plivale pod njim, na moguću osvetu. Ali samo natrenutak. Ova daska je odlično letela. Možda bi uspela da razbije i ajkulu... Ali bolje bi bilo nepokušavati tako nešto. Ipak, nije se plašio. Oduvek je život doživljavao kao izazov. Samo je takomogao na neki način da se suoči s Klodininom pričom i da je prevaziđe. Ali da li ju je zaistaprevazišao? Tankredi je nastavio da leti po talasima, nošen vetrom, gubeći se u nemogućimpitanjima. Onda je promenio pravac, krenuo prema zapadu i kad je sunce već bilo na zalasku,krenuo nazad.

Jahta se sve više približavala. Dok je brzo stizao kajtsurfom, iza broda se pojavio helikopter.Konačno. Pogledao je na sat. Bilo je 19.30. Tankredi je lagano pustio zmaja da se izduva i padne uvodu malo dalje dok je on na dasci stigao pod stepenice. Pružio je svu opremu jednom mornaru kojimu je došao u susret, na brzinu se istuširao napolju toplom vodom, obrisao se, obukao trenerku ipotrčao na gornju palubu, gde je helikopter upravo sletao. Propeleri su usporavali, vrata od kabinese otvorila i Gregorio Savini je iskočio napolje. Držao je glavu spuštenu, a čvrsto uz telo sve ono štoje moglo da odleti. Onda je potrčao ka Tankrediju, koji ga je čekao na nekoliko metara udaljenosti.

„Šta se desilo? Zašto toliko kasniš?“Savini se izvinio. „Nije bilo lako.“Tankredi je pogledao hartije koje je Gregorio Savini držao pod miškom. „Je l'tu?“,,I ovde“, reče podižući koferčić u drugoj ruci. „Ova devojka je imala poseban život.“ „Da“, reče

Tankredi. „Mislim da jeste.“ Konačno je mogao da sazna pravu priču o Sofiji.


73

19.

Tankredi je otišao u svoju kabinu. U potpunosti je bila ugrađena u pramac: veliki salon, radnasoba, kupatilo i spavaća soba s dva velika prozora. Bili su od pleksiglasa, debeli više od četrdeset ipet centimetara, uranjali su oko četiri metra ispod površine vode. Imali su sistem za zatamnjivanje,ali su se mogli ostaviti i otkrivenim da se vidi more ispod spavaće sobe. Ponekad kad je voda bilaizuzetno prozirna, mogle su se videti i morske dubine.

Tankredi je ušao u radnu sobu. Svetlost sutona obasjavala je celu prostoriju čineći atmosferuizuzetno toplom. Seo je za sto, uzeo fasciklu i otvorio je, zatim je iz kofera izvukao sav materijal,fotografije, papire i druga dokumenta. Ovaj put je Gregorio Savini uradio besprekoran posao, otišaoje unazad u vreme, od prvih godina Sofijinog života do poslednjih dana, kad ju je Tankredi prvi putvideo. Nikada nije dobio tako detaljnu dokumentaciju, čak ni kad su u pitanju bili veliki poslovi ukojima su u igri bile astronomske svote. Tankredi nije verovao svojim očima. Ništa nije izostavljeno,prosejanih dvadeset i devet godina života u fascikli od više od sto stranica punih beležaka.

Gregorio Savini je shvatio da je ovaj put ulog bio drugačiji. Neće to biti obična utakmica, i iznadsvega, ishod nije nimalo bio siguran. Tankredi je odlučio da ne misli o tome. Uronio je obemarukama u život te žene. Listao je jedan za drugim nizove hartije. Bio je ganut, znatiželjan, zabrinut.Odmah je našao izvod iz matične knjige rođenih, 18. jul. Nasmešio se pomislivši da je imao manjeod mesec dana da smisli poklon. Onda je ostao bez reči. Video je njene prve fotografije, pre rođenja,ultrazvučni snimak jednog bića koje se tek nazire, poneka crtica lica, nosić, jedna šaka. To je bilaprva Sofijina slika. Onda ju je video u pelenama, u kolevci, u kolicima, kako se čvrsto drži zaogradu neke terase. Iza se videlo more. Ko zna gde su bili? Proverio je broj na fotografiji: devet.Potražio je u beleškama objašnjenje. Devet: Mondelo, prvo letovanje u Palermu. Nastavio je da listastranice, primetio je da su roditelji bili Sicilijanci, iz Ispike, jednog sela u blizini Modike, preciznije.Kao veoma mladi su se preselili u Rim, a onda su se vratili da žive na Siciliji. Ta devojčica je raslastranicu za stranicom, prvi zubići, prvi rođendani, prvi koraci, prvi bicikl, prvi motor. Pa škole. Bilisu tu čak i pismeni zadaci.

Gregorio Savini je uradio odličan posao. Tankredi je počeo da ih čita. Primetio je kako se njenrukopis od jednog do drugog menjao, od zaokruženog i dečijeg postajao je lagano linearan iprecizan, poput njenih rečenica, njenih misli. Onda ispiti, matura, i ta devojčica je odjednompostajala žena. A evo i njene prve velike ljubavi i prvog poljupca. Onda je pregledao svefotokopirane stranice nekog starog dnevnika, njene crteže, njene fotografije, nacrtana srca, natpiseflomasterom, imena prijateljica, druge nove potencijalne ljubavi i rečenice ukradene od nekogčuvenog pisca.

Tankredi je udisao život te žene, osećao njene mirise, proučavao promene, zamišljao njenekorake, njen glas, hranio se hiljadama tih malih detalja. Među raznim listovima ugledao je jednukovertu. Otvorio je, unutra se nalazila mini-kaseta. Ustao je i stavio je u kasetofon. Bila je to kasetaiz njene automatske sekretarice, slušao je njen glas, njene odgovore, prijateljice, pozive na žurke.Pročitao je nekoliko poruka. Bio je iznenađen time kako se ta devojka promenila tokom godina. IzIspike je otišla u Rim, tamo je kratko studirala, a onda u Firencu, gde je živela kod neke tetke, ali jesve to vreme sledila strast svoje sicilijanske bake, klavir.

Još jedna kaseta. Tankredi je čuo prvi nastup. Šubert. Sofija je imala jedva šest godina, a već muje delovala kao izvrsna pijanistkinja, barem onoliko koliko je on poznavao muziku. Nastavio je dajesluša, stavljao je kasetu za kasetom i istovremeno čitao radove iz gimnazije, pune njenih ideja,njenih misli, ponekad iskrivljenih i složenih, ponekad jednostavnih i naivnih. Prelistavao jefotografije, godinu za godinom, i ta devojka kao da je mu pupila pred očima, tamna kosa, zatim


74

svetlija, zatim kraća, dečije haljine, zatim haljine devojčice, pa za devojke i konačno za žene.Proslava Božića, Uskrsa, na moru, Nova godina na planini, a onda je ponovo čitao njene dnevnike,prvi beg, prvo putovanje u inostranstvo. Gotovo da ga je nerviralo što vidi sve te godine provedeneu lutanju Italijom, svetom, njene žurke, njene školske dane, njena zabavna ili dosadna popodneva,ispunjena smehom ili plačem, ali bez njega. I odjednom je osetio ljubomoru na to vreme koje jenestalo, koje nikada više neće moći da bude njegovo.

Onda njen prvi put. Pokušao je da shvati iz tih rečenica u dnevniku, iz tih pisama, iz tihfotografija snimljenih nešto pre i odmah posle toga, kakva je bila. Da li joj se seks dopao? Da li seuplašila? Da li je osetila bol? Smejala se, plakala, uživala? Kako je vodio ljubav s njom taj mladić?Nežno, strastveno, rasejano, užurbano, na brzinu? Pročitao je nekoliko puta taj pasus i zamislio tupriču. On, Đovani, njen prvi momak iz istog sela, iz Ispike. Sofija ga je svakog leta gledala na tojplaži, gledala je kako raste pred njenim očima, prve dlačice, glas koji mutira, brada. Nastavio je dačita fasciklu iz tog perioda. Upoznala ga je u nekom kafiću. Bio je stariji od nje, ali Sofiji to nijepredstavljalo problem. Dala mu je do znanja da joj se dopada, ali on je mislio jednostavno da je onadevojčica, simpatična, zabavna, čak i slatka, ali svakako ne žena. Onda je ona odlučila da čeka. Danza danom, nedelju za nedeljom, nije joj se žurilo. Pripremala ga je svakog leta, sve je bilodokumentovano u tim dnevnicima. Njeni potezi, njene posete, njene replike, njeni telefonski pozivi,polako mu je postajala draga prijateljica i počela je da se igra s njim. Davala mu je poklone,priređivala iznenađenja, svraćala do njega s nekim jelom, ostavljala mu uvek poruke na „motoru“,kako su zvali mopede u tom selu. Godinu za godinom Sofija je bila sve smelija, poneki drzakodgovor, aluzija, miris mogućeg seksa. I tako je počeo da je želi i konačno da mu bude prava-pravcata opsesija. Zatim promena. Ona devojka koja se šalila i za koju se činilo da mu ne da miraiznenada je nestala. Posle nekoliko dana Đovani je bio kao poludeo, onda je otišao njenoj kući da jetraži i pitao je njene roditelje gde je, ali Sofija ih je pripremila. „Idem do Lučije da učim jer ima nekitip koji mi ne da mira. Čak i ako bude navaljivao, nemojte mu reći gde sam!“

Roditelji su joj verovali na reč, tako da su se, kad je Đovani pokucao na vrata, pravili da su i onizabrinuti, rekli mu da im se Sofija nekoliko puta javila da ih umiri, ali da apsolutno nisu znali gde jeniti je ona htela da im kaže. Đovani je delovao kao da je van sebe. Sofijini roditelji su se čakzabrinuli videvši tog veoma nervoznog mladića, čak previše. Pomislili su na najgore, na jednu odonih ludih ljubavnih priča koje se završavaju nasiljem.

„Danas ih ima toliko! O, majko božja... Baš naša kćerka da završi tako...“Ali kad se Sofija vratila u selo, sve se zbilo na najbolji mogući način. Đovani je ostavio svoju

devojku, počeo da se zabavlja sa Sofijom i započela je jedna divna i strastvena priča. To leto ona jeprovela upravo onako kako je i nameravala. Bilo je to leto sačinjeno od slobode, poljubaca i otkrića,vožnji motorom i noći na svim plažama oko Modike. Bilo je to leto njenog prvog puta. Zatim sevratila u Rim da studira na konzervatorijumu. Naravno, izgubila je svako zanimanje za Đovanija.Bio je to samo njen hir, htela je to samo zato što nije mogla da ga ima, i čim je dobila šta je želela,brzo se od toga umorila.

Tankredi je posmatrao fotografije iz tog perioda. Sofijino lice, njen pogled. Nešto se desilo tojdevojci: bila je ambiciozna,

energična, sposobna žena, odlučna i rešena. Lepa i svesna svoje lepote. Na nekoj drugojfotografiji imala je na sebi laganu pamučnu haljinu, jedna bretela joj je spala, bujna i slobodna dojka,bez grudnjaka. Vetar joj je razbarušio kosu, ona je stavila šaku na čelo pokušavajući da je obuzda,izgledala je gotovo iznervirano. Sigurno je primetila da su je fotografisali, a u tom trenutku to niježelela. Nije se osećala savršeno. Tankredi je približio fotografiju da bi je bolje pogledao. Međutim,bila je. Čak i više od toga. Prelepa, jednostavna, izazovna. Ta haljina koju je vetar njihao gotovo jojse priljubljivala uz telo. Ispod njenog ravnog stomaka se nabirala, zatim je postajala pripijenija, nabokovima su se ocrtavale gaćice ističući tanke rubove. Tankredi je začkiljio, mogla se videti tamalecka čipkana traka. Sigurno su bile seksi. Tik ispod haljine, pomalo nabrane, spuštale su se


75

mekano na njen polni organ. Osetio je divlji ukus te fotografije koja nije uspevala ništa da sakrije iuzbudio se pri toj pomisli. Sedela je na motoru. Zagledao se u dugačke i preplanule noge, delimičnootkrivene i blago raširene.

Tankredi je iznenada osetio kako ga obuzima talas strasti, osećao je toplotu kako raste iznutra.Želeo je tu ženu, sada, odmah, da je ima kao što ju je imao onaj mladić s dvadeset godina, da jeposeduje na tom motoru, na toj plaži, na stolu njegove kancelarije. Ali odakle se rađala taiznenadna, ta besmislena strast prema jednoj ženi koju je video samo dva puta? Hteo bi da shvatikoja uspomena, koja nesmotrena sličnost, s kim, kada, kako je u njemu izazivala sve to. Uragan.

„Želim je. Moram da je imam.“ I gotovo da je to bio bes, seksualna glad. Činilo mu se da ludi.Njegov život, naviknut na komandovanje, odjednom izbačen iz sedla, padao je na tlo i gledao gazanemeo. „Kako je to moguće?“, nastavljao je da viče u sebi. „Kako je to moguće? Šta ti se dešava,Tankredi?“, ponavljao je sad tiše, znajući već da ne može da nađe nijedan odgovor. Kao da je biozarobljen. Njegova kancelarija, taj sto, ti papiri, te fotografije,

sve to što ga je okruživalo osećalo se na nju. Popio je rum s ledom i limunom, sam se poslužio,nije hteo nikoga ni da čuje ni da vidi. Onda je nastavio da čita, lista, gleda druge fotografije. I utrenu je opet bio u životu te devojke. Konzervatorijum, njen život u Firenci, ispit za ispitom i ondaopet Rim. Sofija je počela da svira u najvećim evropskim orkestrima. Sa devetnaest godina jedebitovala u Beču i od tada se više nije zaustavila. Pariz, London, Brisel, Cirih, putovanja po svetu,koncerti s najvećim dirigentima. Nisu više dnevnici i fotografije pričali o njoj, već video-snimci.Jedan za drugim, Tankredi je pogledao čudesne koncerte. Prvi put od rođenja je s drugačijomemocijom slušao Šopena, Šuberta, Mocarta. Iz njegove kabine jedna za drugom čule su se klasičnekompozicije u savršenom izvođenju jedne velike pijanistkinje: Sofije Valentini. Nije skidao oči s nje,pratio ju je kao opčinjen pognutu nad dirkama klavira. Austrijska televizija, poljska, francuska,nemačka i na kraju škotska, sve su isticale njenu bravuru, savršenstvo, prisebnost, preciznost uizvođenju. Tankredi joj je satima posmatrao šake, puštao je jedan za drugim te diskove, proživljavaonjene uspehe po svetu i svaki put mu je bila lepša, u Argentini, kao i u Brazilu, Kanadi ili Japanu.Bio je zapanjen veštinom te žene, ali iznad svega iznenađen onim što je osećao prema njoj. Prvo ju jetoliko želeo fizički. Sada se toga gotovo stideo. Kao da je želja samo za njenim telom bila greh. Da,greh. Ponovo je čuo tu reč kao udaljeni eho koji odjekuje u njegovom mozgu, drži ga budnim ilucidnim u toj dubokoj noći, na toj jahti, nasred mora, na pučini Meksika.

Naslonio se na naslon fotelje, uzeo daljinski i zaustavio snimak. Gde je sada bila Sofija? Šta jeradila? Je li bila u Rimu? Je li bila noć? Je li spavala? Pogledao je poslednju preostalu fasciklu.Nedostajalo mu je poslednjih osam godina. Ipak, bila je tanja od ostalih. Popio je poslednji gutljajsvog ruma. Šta se dogodilo u tom periodu? Otkud tako malo stranica? Koga je upoznala? S kim ježivela? Da li je imala decu? Zašto je prestala da svira? Da li se udala? I pre svega, da li je bila srećna?I u trenutku Tankredi se iznenadio. Poželeo je sve da spali, da više ništa ne sazna o toj ženi, da jezaboravi, poželeo je da je nikada nije sreo. Ali znao je da je ulazak u tu crkvu bio samo početak. Višenije mogao da se povuče. Bilo je prekasno. Onda je sipao sebi još ruma, popio veliki gutljaj i otvorioposlednju fasciklu. Počeo je da čita. Video je druge fotografije, druge snimke i na kraju je shvatio.

Bila je zora. Galebovi su leteli nisko nad vodom. Njihovo kričanje je odjekivalo daleko nad timravnim morem. Prvi zraci sunca koje je izlazilo obasjali su jahtu. Iz kabine na pramcu dolazile suŠubertove note, njen poslednji koncert. Tankredi ju je gledao, lepu i neobuzdanu za klavirom. Sad jeshvatao zašto je talenat takvog dometa odustao od muzike. I znao je zašto ju je sreo. Bila je kao on.Nasukana duša.


76

20.

„Pa, kako se osećamo danas?“ „Bolje nego juče i gore nego sutra.“Andrea se osmehnuo Stefanu. To je već odavno njihov pozdrav. Viđali su se tri puta nedeljno.

Otkad su se upoznali, odnos im se mnogo promenio.Neposredno posle udesa nije bilo tako lako.„Ljubavi... došao je psihoterapeut.“ Sofija je ostala na vratima puštajući ga da uđe. Andrea je

polako okrenuo glavu. U polutami je ugledao jednog momka možda malo starijeg od sebe. Bio jevisok, mršav, kratke kose, osmehivao se i pre svega stajao na svojim nogama. Andrea ga je gledaokoji trenutak, a onda ponovo okrenuo glavu ka prozoru. Roletna je bila spuštena. Slaba svetlostjedva je ulazila. Napolju je sigurno bilo sunčano. Čuli su se dečiji glasovi, bili su poput udaljenogodjeka.

„Hajde, dodaj, šutni...“Čuo se njihov trud, njihovo trčanje, buka tih koraka po osunčanoj poljani. Zamislio ju je suvu,

belu, prašnjavu. Igrali su fudbal. Video je noge dečaka, neke s visoko navučenim čarapama, sdlačicama, neke ćosave, neke preplanule, neke starije, ali svi su imali nešto zajedničko: trčali su.Spretno ili nesigurno, s velikom vizijom igre ili bez posebnih fizičkih sposobnosti, ali svi su trčali zaloptom. Ćuteći je gledao prozor. Osećao je kako umire iznutra, nedostajalo mu je daha. Pokušao jeda pomeri noge. Tvrdoglav, kao da se radilo samo o košmaru, kao da je sve to što se desilo samoizmaštao. „Hajde“, pomislio je, „hajde, možeš, ovo je samo ružan san. Sve je samo pitanje volje.Guraj, guraj, kao kad si igrao ragbi u Akva Četozi, kad je lopta nailazila, a ti je konačno stiskao urukama i bila je tvoja. Tada si trčao, spuštene glave, a tvoje noge su letele po toj zelenoj livadi i nikonije mogao da te stigne, niko nije mogao da te blokira. Letele su te noge, i više nego letele...“

Andrea pokuša ponovo. Gurao je, stiskao zube, znojio se, obuzet kao pomahnitao tim naporom.Sitne kapljice znoja curile su mu niz čelo, obraze, vrat. Izgledalo je kao da plače. Ali nije. Krajičkomoka posmatrao je podnožje kreveta. Nadao se da će ugledati ma i najmanji pokret, naznaku,iznenadni sićušni nabor ispod pokrivača, znak života svojih nogu. Ništa.

Jedna šaka se spustila upravo tamo gde je gledao.Taj mladić.„Mogu li da sednem? Zovem se Stefano.“ Nije sačekao odgovor. Uzeo je stolicu i približio je

krevetu. Andrea je još uvek bio tu s licem okrenutim prema prozoru. Čuo je kako se vrata zatvaraju.Znao je da je ostao sam s njim u toj sobi. Sofija ga ja pripremila za posetu. „Bolnica će nam poslatinekog. Htela bih da probaš s njim da razgovaraš. Pomoći će ti.“

Prošlo je tek tri meseca od saobraćajne nesreće. Bio je u krevetu, potom u kolicima i počeo je dakruži po hodnicima dok nije sreo hirurga koji ga je operisao.

„Dobar dan, profesore Ričo!“ Tog jutra Andrea je bio radostan. „Kad ću moći da ustanem?“Profesor Ričo ga je gledao s osmehom. Onda ga je pomilovao po glavi kao otac kojeg već deset

godina nije imao.„Trebaće vremena, Andrea. Ali vidim da si u formi...“Otišao je tako, naglo, odmah sustigavši jednog mladog asistenta koji mu je predao karton nekog

pacijenta. Prelistao je nekoliko stranica, ali kao da je još uvek osećao Andrein pogled, te uporne,ljubopitljive oči. Tada se profesor okrenuo i zagledao u njega. Bio je to samo tren, ali u tim očimaAndrea je ugledao tugu te laži i onda je shvatio. Neće se više nikada dići iz tih kolica.


77

„Već tri godine radim ovaj posao...“ Andrea je primetio da je mladić kraj kreveta već nekovreme pričao. Nije pratio ništa od onog što je govorio. U tom trenutku je želeo da je negde drugde,na nekom ostrvu, u stvari u vodi, u moru, bilo mu je vruće. ,,I verujem da sam shvatio šta me jenateralo da se bavim ovim poslom. „Napravio je pauzu kao da je tražio njegovu pažnju, maloznatiželje, naznaku odgovora. Znao je da je neće dobiti, pa je nastavio: „Film.“ Zaćutao je kao da jeta rečenica mogla da ima efekta. Andrea je međutim gledao prema prozoru. Stefano je nastavio spričom. „Odlučio sam se za ovaj život zbog jednog filma. Da te večeri nisam ostao kod kuće i upaliotelevizor, danas ne bih bio ovde. Eto...“ Nasmejao se. „Kriv je taj film.“ Trudio se da bude duhovit.Ali Andrea nije obraćao pažnju na njega. ,A ja?! Koji film sam ja pogledao, šta sam uradio, kakvumogućnost izbora sam imao? Niko me nije pitao: hoćeš li da živiš ovako? Zar nisam mogao dabudem zaboravljen na ivičnjaku te ulice? Nisu mogli da me razbiju o kola i tačka? Ili da me upotpunosti proglase neuračunljivim, tako danas ne bih ništa osećao, ništa znao, ne bih mogao darazumem te tako glupave reči?“ Jedna suza mu kliznu iz očiju. Ali Andrea pomisli da će se lakopobrkati s njegovim znojem, a čak i kad bi bila otkrivena, ne bi mu to ništa značilo. Više ga ništa nijezanimalo.

Mladić je nastavio da govori. Andrea ga više nije slušao, sklopio je oči, napunjene suzama, i bioje negde drugde. Napolju, na suncu, u majici i šortsu, bio je zagrejan i trčao je, da, trčao je među timdečacima s loptom zalepljenom za stopalo i driblao je jednog pa drugog, šutirao loptu i trčao bezzaustavljanja, brz, brži od svih, na svojim nogama, na svojim lepim nogama.

Kad se probudio, u sobi više nije bilo nikoga. Stolica je vraćena na mesto, svetlost koja je ulazilakroz prozor bila je nisko. S fudbalskog terena nije više dopirala buka, utakmica je bila završena.Vrata su se lagano otvorila, i kao da je čula da se tek probudio, Sofija je ušla u sobu s tacnom. Nanjoj je bio čajnik pun toplog čaja i sok od paradajza, nekoliko slatkih biskvita, čips i masline. Andrease uzdigao na ruke i povukao trup ka sebi. Sofija mu je bolje namestila jastuk za leđima, a zatimreče, kao da je posredi svakodnevno ćaskanje.

„Stefano je otišao. Kako ti se čini?“Andrea ju je gledao sa sarkastičnim osmehom. „On je poslednja osoba na svetu koju bih hteo da

upoznam. Prezirem njegov pijetizam i uobraženost da je inteligentan, ponašao se prema meni kaoda sam povredio glavu, a ne kičmenu moždinu, kao da sam šestogodišnja budala koja se boji onogšto je okružuje... Kad bih imao noge, šutnuo bih ga posred guzice da odleti sve do bolnice.“

Onda ju je dugo gledao. Rekao je to namerno, tražio je svađu, bio je pun besa i tako je reagovaojer je hteo da je odbije od sebe.

Sofija je to shvatila i iznenadila se svojim ponašanjem, koje joj nije bilo svojstveno, odgovarajućimu.

„Ti još uvek imaš noge i oni nisu izgubili nadu, kažu da ćeš jednog dana moći da se krećeš.Bolnica nije tako daleko. Možda bi zaista mogao ozbiljno da ga shvatiš.“ I ona se trudila. Ali u stvarinije više znala šta da radi.

„Ali ko su to oni? Ko nije izgubio nadu? Lekari? Oni mogu samo da žive od nade, nemaju štadrugo da ponude svojim pacijentima osim analgetika, lekova protiv panike, protiv stresa, protivdepresije. Uspavljuju svet da bi kresali medicinske sestre, svoje ili tuđe... a da ih niko ne vidi. Mrzimlekare. A možeš misliti tamo nekog govnara od psihoterapeuta.“

I dohvati sok od paradajza takvom silinom da je udario čajnik, a vreli čaj mu se prosuo popokrivaču i delom po nogama. „Šta to radiš?“

„Šta radim? Kakvo kretensko pitanje! Prosipam čaj po sebi... I tako ništa ne osećam! Jesam li seopckao? Nemaš pojma koliko mi je žao, ali ništa ne osećam!“

I rekavši to, uze solju i snažno je zavitla u prozor, onda i čašu i baci je na zid, onda čips iposudu punu maslina. A na kraju zafrljači i samu tacnu na stonu lampu. Počeo je da grabi sve štomu se našlo pod rukom, knjigu na natkasni, fioku. Onda se opružio preko kreveta, dograbio obema


78

rukama zavese, kuke na zidu su se na trenutak oduprle njegovoj težini, a onda se odvalile s celomgarnišnom, Andrea je izgubio ravnotežu i pao na krevet. Skliznuo je na pod, u prosuti čaj, uparadajz među maslinama, čipsom, komadima stakla. Povukao je mrtvu masu svojih noguzapetljanih u čaršav.

Sofija se sledila, ali se odmah našla pored njega. „Ljubavi, nemoj tako, molim te, ljubavi, molimte...“

„Prokleti život, prokleti.“ I počeo je pesnicama da udara o pod, onda je pokušao da ustanepomoću ruku, povređujući dlanove, sekući ih. Krv se mešala s paradajzom, sa čajem, s keksomizmrvljenim u slatkastu smešu.

„Zašto... zašto...“ Andrea je počeo da plače.Sofija ga je zagrlila, snažno ga stegla u naručju i počela i ona da plače.„Zašto me nisu pustili da umrem? Zašto su me kaznili ovako? Trebalo je da umrem, trebalo je

da umrem, da ne budem ovde. Pogledaj me...“Sofija se odmakla od njega. Držala ga je u naručju. „Gledam te i lep si kao uvek...“„Nije istina, grozan sam.“„Ljubavi, molim te nemoj to da govoriš. A moj život? Šta bi bilo s mojim životom, šta misliš?“Andrea je zaćutao. ,,I za tebe bi bilo bolje da me više nema.“Sofija ga je ponovo zagrlila i stegnula ga još jače. ,Ali nije tačno, zašto to kažeš?“ Lice joj je bilo

skriveno u njegovoj kosi. Udisala je njegov miris plačući.„Zato što je tako.“Sofija ga pomilova po kosi. „Volim te, jedino to se računa.“„Onda mi se zakuni u nešto.“Sofija se odmaknula. „Kunem se, ljubavi.“Andrea se konačno osmehnuo: „Ali još ne znaš o čemu je reč...“I Sofija se osmehnula. ,,U bilo šta... Mora nam biti bolje, ipak. Ovako više ne može.“Andrea je duboko uzdahnuo. „Onog dana kad više ne budeš zaljubljena, onog dana kada ti se

dopadne neko drugi...“ Sofija pokuša da kaže nešto, ali on joj odmah stavi šaku preko usta.„Dozvoli mi da završim...“

Sofija sklopi oči na trenutak, a onda ih otvori i klimnu. Andrea nastavi. „Čak i ako ne nađešnikog, već se samo umoriš od mene... Moraš me ostaviti bez razmišljanja.“ „Ali...“

„Ne, rastaćemo se kao bilo koji par. Zakuni se.“ „Kunem se.“„Šta god da se dogodi. Ako više ne budeš htela da budeš sa mnom, rastaćemo se i tačka. U

redu?“ „Zaklela sam ti se.“Andrea ju je pogledao u oči. Sofija je susrela njegov pogled. I videla je jednog drugačijeg čoveka

od onog kojeg je oduvek poznavala. Videla ga je ranjivog, nesigurnog, željnog ljubavi, željnog daponovo izgradi sve ono u šta je nekada bio siguran.“

„Dozvoli mi da se osećam muškarcem poput svih.“Sofiji su se oči ispunile suzama i pobegla je iz sobe. Nešto kasnije se vratila. Umila je lice, očistila

maskaru koja je počela da se razmazuje oko očiju. „Izvini.“„Nema veze, i ja sam plakao.“Počeli su da se smeju. Sofija se malo namrštila. Andrea je uspeo da ustane s poda i da se popne

na krevet. „Nisam mogao da počistim pod...“Sofija mu se osmehnula. „To nisi radio ni pre...“ I otišla je odatle. „Nije istina...“, viknuo je

Andrea iz sobe. „Nekad bih namestio krevet.“„Jednom, greškom. Ili ko zna šta si radio među tim čaršavima.“ „Kako si pokvarena.“


79

Sofija ga je pogledala mršteći se. „I više od toga.“ Počela je da čisti pod, sakupila staklo, maslinei čips. Onda ju je Andrea uhvatio za haljinu i povukao ka sebi. „Oprosti mi.“

„Već jesam.“ Snažno ga je zagrlila.„Oprosti mi još.“„I to sam već uradila.“„Oprosti mi s ljubavlju.“Sofija ga je pogledala, osmehnula se i poljubila ga. „Evo, gotovo.“ „Sad sam srećan.“Tek tada je Sofija primetila da joj je haljina bila sva krvava. „Ali, ljubavi, pogledaj svoje šake!

Pune su staklića.“ „Neke sam izvadio.“,Ali ne bi trebalo da ih ima više...“ Sofija je ustala, ubrzo se vratila iz kupatila s alkoholom i

blaznicama od vate koje je koristila za skidanje šminke.„Evo... Moraš da ih dezinfikuješ.“ Prešla je blaznicama natopljenim alkoholom preko njegovih

šaka. „Kako je? Peče?“Andrea se osmehnuo. „Malo.“„Onda ću staviti još.“ I poprskala je alkohol direktno na šake. „Sad peče!“Sofija mu nije popustila i nastavila je da mu ih dezinfikuje. Onda mu je rekla, ne gledajući ga u

oči: „Moraš da mi učiniš jednu uslugu...“„Sve što hoćeš.“Sofija se zagledala u njega: „Htela bih da Stefano dolazi svaki dan.“Andrea je podigao obrve. Zatim se osmehnuo. „Toliko ti se dopada?“„Budalo.“ Uozbiljila se. „Moramo da učinimo sve što je moguće. Potrebna nam je pomoć,

moramo da se potrudimo ako hoćemo da uspemo, ljubavi.“Andrea je pomislio da je lepo što koristi množinu.Sofija je razumela. ,,U suprotnom nećemo uspeti. Bilo bi nemoguće za bilo koga.“Andrea je malo ćutao. „Okej. Ali ti moraš da se vratiš sviranju.“„To je nemoguće.“„Sama si rekla, moramo da se potrudimo.“ „Da, znam, ali to je nešto drugo...“Sofija mu je objasnila da je reč o zavetu. Tako su zajednički utvrdili neka pravila, najpre da će

ona predavati muziku u svojoj staroj školi na Trgu del'Oro, a da će se on viđati sa Stefanom tri putanedeljno.

Sledećeg dana Stefano se vratio. Ovaj put Andrea je razgovarao s njim. Pogledali su zajednofilm koji je Stefanu na neki način sugerisao kojim poslom da se bavi, Staranje o Henriju s HarisonomFordom. Kad se film završio, Stefano je ugasio televizor i izvadio DVD iz plejera.

„Gledao si ga?“„Ne.“„Eto, recimo da bi ja trebalo tebi da budem ono što je Bredli Harisonu Fordu.“„Ali on je bio njegov fizioterapeut...“ Stefano se nasmejao. Pogledao je Sofiju.„Što se toga tiče, ja sam velikodušniji, doveo sam ti jednu ženu...“Utom je ušla Mariza, jedna gospoda od šezdeset godina s rukama kamiondžije.„Mislio si da će biti neka od onih nežnih i mekih medicinskih sestrica, eh...“Mariza se osmehnula obojici. „Kad hoću, ja to i jesam... Ali u ovom slučaju... Hajde ti, napolje.“Izbacila je Stefana iz sobe, a onda sat vremena radila fizioterapiju s Andreom. Bila je vrlo

naporna, teški pokreti koji su na neki način ponovo aktivirali cirkulaciju. Kasnije kad je Mariza


80

otišla, Andrea se osećao mnogo bolje. Stefano se vratio u njegovu sobu i primetio novu svetlost nanjegovom licu.

„Eto, takvog te volim. Prvo ozdravljenje dolazi odavde.“ Stefano mu pokaza glavu. ,Aistovremeno i odavde...“ Pokaza mu srce. ,,I srećom...“, pokaza mu među noge, „ovde sve još uvekfunkcioniše veoma dobro, rekla mi je Mariza!“

Andrea se zacrveneo. Protiv svoje volje dok ga je Mariza masirala, dobio je erekciju. „Ne brinise...“, rekla mu je. „Naviknuta sam i dobro je što se dešava, kod kuće ponekad poželim da imamčarobni štapić!“ I grohotom se nasmejala oslobađajući Andreu stida.

Prošlo je više od sedam godina od tada, a Stefano i Andrea su polako postali prijatelji. Tog jutraMariza tek što je završila masažu. „Evo, gotovo... Kao nov!“

Andrea je počeo da se smeje. „Bar da jesam. Ipak, imam trideset i tri godine, nisam višedečačić.“

Mariza se pojavila na vratima kupatila. Brisala je ruke posle pranja. „Bolji si nego mnogi kojepoznajem. Tvoje noge još uvek imaju jake mišiće, reaguju na elektrostimulaciju koju smo uvekkoristili. S jedne strane...“, reče Mariza, „još su jače nego ranije. Danas je ova pasivna gimnastikagomili ljudi postala omiljeni sport.“

Andrea ju je gledao dok je oblačila kaput. „Baš“, pomisli. „Pomisao da trčim gore-dole po šumiusred prirode u stvari je moj san.“

,,E sad vas pozdravljam, deco...“ Zatim ih je pogledala lukavog izraza. „Budite dobri...“ I izašlaje.

Stefano ju je zabavljeno posmatrao. „Kakav lik. Mora da je bila baš lepa žena. Po meni je jošuvek veoma zabavna, a i pomisao na maserku me je uvek na neki način uzbuđivala...“

,,I mene.“Andrea se osmehnuo pomišljajući na sve one situacije kad se uzbudio pod Marizinim šakama i

kako ga je ona svaki put umirila, na to kako je ta žena savršeno umela da odvoji prirodne i fizičkestimulanse tela od pokvarenosti i požude muškarca.

Stefano je seo naspram njega. „I kako je? Nemoj odmah da odgovoriš. Razmisli dobro.“Andrea se nasmejao.„Ja idem da uzmem nešto za piće.“„Osećaj se kao kod svoje kuće.“Stefano viknu iz kuhinje. „Ali ja jesam kod svoje kuće!“ Zatim se pojavio s dva piva, dao mu

jedno i ponovo seo na svoje mesto. Otpio je dugački gutljaj piva. „Ah... divno ledeno. Baš kakovolim.“

I Andrea je otpio dobar gutljaj.,,I onda?“ Stefano ga je gledao spokojno, sa znatiželjom. „Čini mi se da je period dobar... Zar

ne?“ „Da, zavisi od tačke gledišta.“ Stefano klimnu. ,,I to je tačno.“„Zavisi od tačke gledišta, kako neko gleda na stvari, stara izreka o polupunoj i polupraznoj

čaši...“ „Da...“Obojica otpiše gutljaj. Bilo im je dobro, atmosfera je bila lepa, spokojna, bez napetosti, kao što se

dešava među prijateljima, a oni na neki način to i jesu bili. Nisu imali tajni jedan pred drugim.Upravo to se Stefano trudio da uradi s Andreom, da mu pokaže da je svačiji život pun teškoća,padova i uspeha, zadovoljstava i patnji, kompromisa i sreće, oscilacija da bi se održala ravnoteža.

„Sećaš li se šta sam ti rekao kad smo se upoznali?“„Toliko si mi toga rekao...“,,I to je tačno, kad sam pričao o ljuljašci.“


81

„Ah, da... kako ono beše?“ Pokuša da se seti. „Život je kao ljuljaška koja se ljulja na sunčanojlivadi...“

,,I oluja.“ Stefano se osmehnuo. „Dobro. Onda je nešto ostalo urezano među ovim prljavimčaršavima.“

,Ali tek su promenjeni!“Stefano se nasmejao, a onda naglo promenio ton. „A sa Sofijom, kako ide?“Andrea je prestao da pije pivo, stavio ga na komodu. „Dobro... Bar mi se čini da je dobro.“„Svakako da je danas tako komplikovano održati vezu. Svet je pun iskušenja, lako je

prevariti...“Andrea je raširio ruke. „Recimo da je moje najveće iskušenje bila Mariza... Ali ne brini se, uspeo

sam da odolim.“Stefano se osmehnuo. „Ali s ovim...“, pokaza na kompjuter, „mogao bi da učiniš sve što želiš,

mogao bi da počneš da četuješ s nekom osobom, da se zaljubiš i onda da je dovedeš ovamo.“„Ovamo?“„Uvek si sam!“„Pa sad, osim što sam uvek s nekim prijateljem, ponekad svrati i moja majka, a vrlo često si i ti

tu. Barem tri puta nedeljno.“Stefano se nasmejao. „Znaš da ništa neću reći... Naš odnos je profesionalan.“„Ipak, postoji jedan mali detalj koji se zove Sofija, možda se ne sećaš dobro, ali to je moja žena i

živi u ovoj kući. Štaviše, to pivo koje si upravo iskapio duguješ njoj pošto ona ide u nabavku!“Stefano se ponovo uozbiljio. „Da, Sofija...“„Šta je? Treba nešto da mi kažeš što ne znam?“Andrea je odjednom postao napet.Stefano ga je umirio. „Ne, ne, apsolutno. Srećan sam što su se ona i Lavinija tako sprijateljile.

Zar nikad niste mislili da napravite jedno lepo dete?“,,E sad mi ličiš na moju majku. Svaki put kad dođe, kaže mi isto. Htela bi unuče. U stvari bi

htela nešto što će je zabaviti u životu, po meni. Kad čovek ostari, postane sebičniji... Zapamti to.“„Ah, pa znao sam to za sebe, ali ja neću da gubim vreme!“„To jest?“„Hoću da budem sebičan odmah.“„Bravo! E to ti je prava stvar. A ti dete s Lavinijom?“„Ja sam prvi tebe pitao.“„Zasad ne mislimo o tome, a ti?“„Mi smo pokušali, bili smo kao mašina za razmnožavanje. Lavinija bi se namerno vratila kući

određenog dana da bismo to uradili na određeni način i u određeni čas... Bilo je užasno.“„Ona je htela?“„Ne, ja sam tražio dete od Lavinije, kao što sam tražio i da se uda za mene.“„Bravo, zamisli, u mom slučaju je to uradila Sofija...“ Prošlo je tri godine od udesa.„Ljubavi... Je l' slobodno?“ Andrea je čitao Slepilo od Žozea Saramaga. Stavio je obeleživač,

zatim sklopio roman i odložio ga na komodu. „Hajde, uđi. Kako da ti kažem ne?“Sofija je ušla, bila je našminkana, u crnoj svilenoj haljini, skupljene kose, dva pramena spuštala

su joj se niz lice kao lokne, uokvirujući joj osmeh.Andrea se pravio lud. „Mora da je neka greška... Gde je moja devojka? Mislim da se zauzvrat

moraju dati dve da bi se dobila jedna lepa kao vi!“


82

„Kretenu!“ Sofija se bacila na njega i zatražila poljubac. Polako Andrea se prepustio njenimrukama, tim mekanim usnama, a ona ga je ljubila strastveno. Kada su se odvojili, on je pogledaljubopitljivo.

„Šta se desilo?“„Ništa, zašto?“„Mislim, sva si našminkana, elegantna, ljubiš me ovako i kažeš mi da se ništa nije desilo?

Uglavnom u ovakvim slučajevima ona njega ubije i onda pobegne s drugim...“Sofija odmahnu glavom i ode u kuhinju. „Ništa od svega toga...“ Onda se pojavi gurajući kolica

s pokrivenim tanjirima i srebrnim escajgom.„Nisam čuo da je neko dobio na lotou, i pre svega... nisam ni igrao. Tvoja zasluga?“Sofija nije popuštala. „Dakle, uzela sam sve što voliš. Nadam se da ti se ukus nije promenio u

poslednje vreme.“U stvari, već dugo nisu odlazili u svoje omiljene restorane.„Taljolini na maslacu s belim tartufima, zec na lovački način, breskve i na kraju sladoled od

pistaća s posutim pistaćima iz Brontea, sve to praćeno...“, pruži ka njemu bocu vina, „odličnimbarolo brunateom. Kako sam prošla?“

„Nisi mogla proći bolje... Ali ozbiljno, reci mi. Je l’ mi ovo poslednja večera? Ne, jer u tomslučaju ne bih jeo svojom uobičajenom brzinom, eto.“

Sofija stavi ruke na bokove. „Ali zašto s tobom sve uvek mora da bude tako komplikovano? Zarnismo rekli da moramo da budemo par kao i svi ostali? Znaš da muškarci i žene ponekad priređujuiznenađenja, ljube se zaljubljeno, maze se, srećni su?“

„Ili se pretvaraju da jesu?“„Ne znam da se pretvaram. Nisi srećan sa mnom?“ Ton joj se promenio. Ruke joj skliznuše niz

bokove. Bila je na ivici suza.Andrea je primetio. „Mnogo, mnogo, ljubavi, samo što ne verujem da to zaslužujem.“,,U pravu si. Kad tako zezaš, stvarno ne zaslužuješ. Hajde, za sto.“ I ode u kuhinju.Andrea je to iskoristio da privuče kolica i da klizne u njih. Hitro se odgurnuo do ormana i

obukao belu lanenu košulju. Potrudio se da uradi sve to što je brže moguće. Bio je spreman kad jeona stigla. Osmehnuo joj se postiden što je uspeo da se presvuče samo dopola, ali ona se napravilakao da nije primetila. Spremio se, a nešto kasnije sedeli su za stolom.

„Mmm. Izvrsno. Postala si odlična kuvarica.“,,E kad bih bar znala tako da kuvam. Ne bih više predavala klavir... Ponekad patim kad vidim

svoje učenike neodlučne na tako lepim deonicama...“Andrea obrisa usta. ,,I šta bi radila?“„Otvorila bih školu kuvanja koja putuje po svetu, organizovala bih ketering za najvažnije

društvene događaje...“ Andrea nije imao vremena da se oseti isključenim. ,,I povela bih tebe kaonadzornog šefa...“

,Ah, eto.“„Mislio si da ćeš me se otarasiti, a?“ Sofija mu se osmehnula. „Nema šanse!“Nastavili su ćutke da večeraju. Sve je bilo izvrsno. Sofija mora da je žurila da donese namirnice

kući jer taljolini nisu bili prekuvani, a glavno jelo je još uvek bilo toplo. Andrea je pijuckao vino.Gustirao ga je diveći se njegovom voćnom, savršenom ukusu. Zažmurio je. Na trenutak mu seučinilo da je sve čarolija. Doživljavao je nov osećaj otkad je imao nesreću. Bio je zadovoljan,ispunjen, na neki način ostvaren. Eto, bio je srećan i nije znao sebi da objasni razlog.

„Ali onda je sreća samo stanje uma? Mi stvaramo probleme ili ne znamo da se nosimo sa onimakoje imamo? Dakle, činjenica da ja više ne mogu da hodam nije više toliko značajna?“


83

Otvorio je oči, bile su sjajne, bio je dirnut, a kad ju je ugledao, iznenadio se.Sofija je bila na kolenima pred njim. „Drži...“ „Šta je to?“ „To je za tebe.“Andrea uze paketić i okrenu ga u rukama.„Otvori...“ Dok ga je otpakivao, Sofija je nastavila da govori. „Možda sam bila tvrdoglava i

kapriciozna devojka, ponekad sam se durila zbog gluposti i grešila sam...“ Osmehnula se videvši daje zabrinut, sigurno se pitao šta je to uradila a da on nije znao. „Ali nikada tako strašno da biizgubio poverenje u mene... Ponekad sam bila haotična, rasejana, zaboravljam gde ostavljam stvariili, još gore, ono što si mi upravo ispričao. Ali volim te i to je najvažnije... Verujem.“

Upravo u tom trenutku Andrea je raspakovao paketić. Stavio je papir na sto. U ruci je držaokutijicu od tamnoplave kože. „Otvori je...

Andrea je polako otvori. Prsten od belog zlata, širok, kompaktan, s ugraviranim suncem ijednim malim dijamantom u sredini. Sofija mu ga uze iz ruke i stavi mu ga. „Ti si bio, jesi i bićešmoja svetlost... Andrea, hoćeš li se oženiti mnome?“

Andrea je pogleda. Sofija je bila tamo, ganuta, sa suzama u očima, pored njegovih stopala. I natrenutak je Andrea tražio reči, neki odgovor, ili jednostavno ono pitanje: „Zašto želiš da se udaš zamene, Sofija? Znaš da ne hodam, zar ne? Da li je to gest samilosti?“ Ili pak: ,Ali zar ne treba mimuškarci da tražimo ruku, iznenađenje, prsten i ostalo?“ I konačno: „Bojim se, Sofija, šta znači sveto?“ Ali onda je shvatio da je u tom trenutku morao da odustane od svakog rezonovanja, od potrebeda bude duhovit i da ceni jednostavnost s kojom mu je Sofija pokazivala svoje srce. Onda mu selicem raširio veliki osmeh i on jednostavno reče: „Da“.

Zagrlili su se srećni. Sofija ga je preplavila poljupcima. „Uplašila sam se da ćeš mi reći ne.“„Zašto? Nisi tako rđava, znaš?“ „Ali znaš da sam zeznuta.“„Da... znam. Ali ljubav je takva, što više daješ srećniji si.“Venčali su se dva meseca kasnije u jednoj maloj crkvi na jezeru Nemi, bilo je to prelepo venčanje

sa svim najdražim prijateljima još iz školskih dana. Došli su ragbisti, Andreini prijatelji i muzičarikoji su svirali sa Sofijom na njenim koncertima. Jedan čuveni kineski dirigent, jedan švedskiviolinista, američki trombonista i jedan Nemac, jedan od najboljih ksilofonista na svetu.Organizovali su se da sviraju u crkvi i ceremonija je bila neka vrsta džez-sešna koji bi malopozorišta moglo da priušti. Došli su i Sofijini roditelji iz Ispike i Andreina mama koja je stanovala uFormelu.

Sofijina majka, Gracija, htela je da dođe nedelju dana ranije u Rim. Htela je da bude sigurna ukćerkinu odluku, i tako je prvi put posle toliko godina tražila da razgovaraju i pozvala je na ručak.Našle su se u Pen Kotidjanu, izvrsnom lokalu u Ulici Tomačeli. Izgledale su kao dve straneturistkinje, samo da majka nije zadržala jak i jasan sicilijanski naglasak.

„Sigurna si u to što radiš, Sofija? Gospod će ti oprostiti onaj hir. Ne moraš sad i da se udaš zanjega. Kasnije će biti teže da se predomisliš.“

Sofija je mirno jela odličnu pastu sa slaninom i ovčijim sirom. „Mmm. Baš je dobra, mama, je l’da?“ „Ne menjaj temu!“

„Ma ko menja temu? Stvarno je odlična!“Majka je zaćutala. Onda je počela da priča.„Znaš li koliko puta sam htela da ostavim tvog oca? Nemoj da napraviš istu grešku.“„Izvini, mama.“ Sofija obrisa usta i ostavi salvetu na sto, „Zašto ga nisi ostavila?“„Zbog tebe i tvog brata. A možda i zato što nisam imala hrabrosti.“,,E pa baš ti hvala što si to učinila zbog nas. Ne verujem da bismo baš toliko patili. Mnogi naši

prijatelji su imali razvedene roditelje.“„Mnogi od njih nisu ništa napravili od života.“


84

„Preteruješ, mama. Nije sve uvek povezano... Nijedno od vas dvoje na primer nikada nijesviralo nijedan instrument.“

„Da, ali u stvari ti si prestala da sviraš.“„Sad si zla.“„Zbog njega si to učinila, zar ne? A sad? Sad ćeš se udati zbog osećaja krivice zbog udesa?“Sofija je ćutala. Zatim je progovorila.„Mama, da si ostavila tatu, meni bi bilo žao zbog vas jer je brak koji se prekine priča koja se

završava i boli. Ali da ste to uradili, moja ljubav prema vama se ne bi promenila. Htela bih samo daosetim tvoju ljubav prema meni u ovom trenutku, ja sam srećna što se udajem za Andreu. Srećnasam s njim i, osim muzike, srećna sam zbog svog života.“

Majka je malo razmislila o tome. „Dobro. Našla sam rešenje. Udaj se za njega...“,,Oh...“,Ali počni ponovo da sviraš.“ „Ne mogu, mama, znaš da sam se zavetovala.“ „To je besmisleno.

Sad kad se udaš za njega, biće kao da si poništila zavet!“„Imaš čudnu viziju vere, mama.“„Da. U ovom trenutku mog života vera mi deluje beskorisno.“ „Zašto?“„Crkva i vera ti služe samo kad imaš nešto da tražiš.“Sofija je ćutala. Njena majka je bila dosta teška. Ne bi imalo smisla da pokuša da je razuveri.

Morala je da je prihvati takvu. „Jedi pastu, mama, dobra je, stvarno.“Konačno je majka uzela viljušku, namotala dva-tri rezanca i stavila ih u usta. Sažvakala ih je i

progutala. „Istina, odlična je. Budi srećna, kćeri moja.“„Srećna sam, mama.“Nastavile su ćutke da jedu i nisu se više doticale te teme. Na venčanju je njena majka bila

uzbuđena i rasplakala se. Tokom prijema je prestala da traži odobravanje od ljudi. „Lepa je mojakćerka, zar ne?“ Svi su je zafrkavali. „Naravno, Gracija, zar nisi znala?“ „Ja bih se oženila njom!“

,,I Andrea je ipak lep sin...“, odgovorila joj je Ana, mladoženjina majka.„Naravno, naravno...“, reče Gracija. „Prelep su par.“Venčanje je bilo predivno. Andrea, koji je diplomirao s najvišim ocenama na arhitekturi,

zabavljao se organizujući čitavu scenografiju u crkvi i na prijemu. Izabrao je predivno cveće, beludekoraciju, kao i seosku kuću koju je našao na obali jezera u blizini crkvice. Zeleo je da ova proslavabude neka vrsta izleta s prijateljima. Na kraju prijema mladenci su snimili u jedan fajl muziku kojusu svirali Sofijini prijatelji, svi odreda veliki međunarodni muzičari, tako da svakome ostane zvučnizapis s tog venčanja.

Narednog dana Sofijini roditelji su se vratili na Siciliju, a mladenci su otišli na medeni mesec.Odabrali su krstarenje Skandinavijom. Bilo je to prelepo putovanje u dodiru s prirodom, na velikombrodu koji je išao do kraja Sognefjorda, najdužeg norveškog fjorda, da bi se na kraju vratio u Oslo.Tamo su proveli dva predivna dana. Čak su otišli i na koncert jedne mlade japanske pijanistkinjekoja je svirala Betovenove Dijabelijeve varijacije.

Izlazeći, Sofija ga je upitala: „Svidelo ti se?“„Veoma, ali ti bolje sviraš...“„Kažeš to jer sam ti žena.“„Ah, da... Zaboravio sam!“I smejući se, vratili su se u hotel.„Onda? Može li se znati šta čekaš s tim sinom?“ Stefanov glas ga je vratio u sadašnjost.,Ali ti si rekao da o svemu one odlučuju!“


85

Upravo u tom trenutku čuo je ključ u bravi.„Evo je. Nećemo više o tome. Sofi, jesi li ti? Tu je Stefano.“„Ćao, momci.“ Sofija se pojavila na vratima. „Šta se radi?“ Pogledala ih je obojicu ispitivački.

„Nešto ste mi sumnjivi.“Andrea pomisli da je napad najbolja odbrana.„Ništa posebno, organizujemo muško veče.“,Ah, dobro. Slažem se, imate moju dozvolu.“Rekavši to, Sofija ode u kuhinju da ostavi namirnice, ali je Stefanov glas zaustavi na pola

koraka.„Između ostalog, vi ste sinoć izašle s onima iz teretane, zar ne?“Sofiji ispade nekoliko paradajza na pod, sagnu se da ih pokupi tik na vreme, Stefano je već bio

na vratima kuhinje.„Kako je bilo? Jeste li se provele?“Sofija je ostala sagnuta odgovarajući. „Da, prilično, ali znaš kakve su te stvari...“Sofija nije imala pojma o čemu govori i zahvaljivala je paradajzu što joj je omogućio da odgovori

ne morajući da prikaže lice. Istovremeno je proklinjala prijateljicu koja je nije bila upozorila.„Totalno je prolupala“, pomisli. Ustala je nameštajući suknju. Stefano je nažalost još bio tamo.

,,I gde ste bili na večeri?“,,U Pratiju.“ Odvrnula je slavinu nadajući se da neće biti drugih pitanja. Osećala je da je

posmatra, pa je produžila. „Ne sećam se dobro, odvezli su me, oni iz teretane stalno idu tamo.“,Ah da... Mora da je picerija Đakomeli, dobro se jede, a jeftino je. Rekla mi je Lavinija da su prošli

put bili tamo...“„Da, mislim daje to.“ Sofija je otvorila kesu sa salatom i počela da je pere. Stefano nije

nameravao da ode. „Hoćeš li mi dodati paradajz sa stola, molim te?“„Naravno.“Sofija ga uze ne okrećući se. Onda pomisli kako bi taj njen hladan ton mogao da predstavlja

očigledan znak krivice, pa se okrenu sa osmehom kao da se tek sad setila. „Hej... Hoćeš li da ostanešna večeri? Pravim pržene krompiriće s tikvicama...“

Stefano ju je ćutke gledao. Sofija se osećala kao da će presvisnuti. Shvatio je. Sve je shvatio.Onda joj se konačno osmehnuo. „Ne, hvala. Drugi put rado. Obećao sam Laviniji da ćemo danas ićina večeru napolje i posle u bioskop. Znaš, godišnjica nam je. Kaže da uvek zaboravim.“

,,E pa dobro, ovog puta nisi!“„Da, i zato što je vama ženama mnogo stalo do tih stvari, zar ne?Sofija je na trenutak zažmurila, činilo joj se da je svaka reč naglašavala njeno saučesništvo.

Nastavila je da pere paradajz kao da ništa nije bilo.,,Oh, da, ali i vama muškarcima kad hoćete...“„Da. U pravu si.“ Stefano je ćutao još trenutak. „Dobro, laku noć. Vidimo se u sredu.“I izašao je iz kuhinje.Sofija je dobila napad besa, naslonila je ruke na sudoperu, ispustila salatu u nju, a onda bacila i

paradajz. Čula je Stefana kako nešto govori Andrei u dnevnoj sobi, kako se pozdravljaju i na kraju ječula kako se zatvaraju ulazna vrata. Obrisala je ruke o krpu okačenu na ručicu šporeta, uzelamobilni iz tašne i potrčala da se zatvori u kupatilo. Odmah je pozvala broj i nervozno čekala da jojona odgovori.

„Ćao, Sofi!“


86

Nije je čak ni pozdravila. „Kako ti pada na pamet da kažeš da si bila sa mnom na večeri, ne,kažem kako ti, koji kurac, pada na pamet kad znaš da je Stefano uvek kod nas?“

„Ali u tebe imam poverenja!“,Ali ja u tebe nemam! Znaš šta je uradio tvoj muž? Pitao me je kako je prošla večera sinoć i gde

smo bile.“ ,,I šta si mu odgovorila?“ „Poželela sam da mu kažem istinu!“ „Mogla si.“ „Jesi li tipoludela?“

S druge strane žice ona frknu. ,A u stvari, šta si mu rekla?“ „Da smo bile u Pratiju.“„Savršeno! S onima iz teretane obično idem kod Đakomelija, pre svega pica je dobra i malo košta.

Bila si ubedljiva.“Sofija odmahnu glavom. Nije mogla da veruje. ,Ali ti si skroz prolupala! Ti si udata. Danas

slavite godišnjicu. Koliko godina?“„Šest. Nismo izdržali, nismo čak ni stigli do krize sedme godine.“„Lavinija...“ Onda shvati da urla i poče da govori tiše. „Juče si izašla s onim iz teretane?“„Da, bila sam kod njega kući, večera je bila savršena, prelepa, zabavna, a posle smo se

kresnuli... U stvari, vodili smo ljubav.“,Ah, dobro, juče si vodila ljubav s nekim poluneznancem, a danas srećna slaviš godišnjicu sa

svojim mužem.“,,U čemu je problem?“„Mislim, ne osećaš krivicu? Ne osećaš ništa?“„Osećaj krivice je u našoj kulturi, nametnula nam ga je crkva.“„To ti je on rekao?“„Ko on?“„On, dečak.“„Prvo, ima preko trideset godina, a drugo zove se Fabio. A treće, to sam pročitala. I ja mogu da

imam ideje a da mi ih niko ne sugcriše, zar ne misliš?“Sofija je shvatila da je bio bolje da popusti. Pričaće o tome ponovo, bolje oči u oči, bila je

predugo u kupatilu, kao da je ona imala ljubavnika. „Pustimo sad to, Lavinija, pričaćemo neki drugiput.“

„Naravno.“Onda se Sofija predomislila. „Ne znam da li Stefano nešto sumnja...“„Verujem da je nešto shvatio. Ipak, možda ću mu reći.“ Sofiji pade vilica. „Čekaj barem da ti i ja

porazgovaramo licem u lice!“Čula ju je kako se smeje s druge strane. „Okej, dobro, ali uskoro, sledeće nedelje, u suprotnom ti

ništa ne mogu obećati. Nego, da li si se čula sa čovekom iz tvoje želje? Onim koji te je naterao daprevariš Andreu u mislima?“

Sofija je na časak bila iznenađena, onda je shvatila da je mislila na Tankredija. „Ne, što se menetiče, možeš biti mirna.“

,,Oh, ja spavam mirno. Javi mi ipak kad budeš izašla s njim!“„Ne pre nego što ti budeš imala punoletnog sina koji će svoju majku smatrati sveticom.“„Da, da... nikad ne reci nikad.“Šalile su se još malo, a onda završile. Sofija je sklopila mobilni, stavila ga na rub lavaboa, pustila

vodu, uronila šake i oprala lice. Nekoliko puta se umila. „Ali šta se dešava? Kako jedna žena možeda porekne sve svoje izbore? Lavinija je delovala tako sigurno u svoju vezu...“ Onda postavi sebi taista pitanja. „Da li sam sigurna da sam nevina? Da li sam sigurna da nikad neću pokleknuti? Ne, ne


87

ja. Ili barem neću to učiniti na taj način.“ I već sama činjenica da je ponovo o tome mislila, da je ipakpronašla neki izlaz, izazva u njoj osećaj krivice.

Otišla je u dnevnu sobu nadajući se da Andrea nije čuo njen razgovor sa Stefanom. On je vrlodobro znao da sinoć nije izašla. „Šta kažeš na pržene krompire i tikvice i salatu od paradajza?“Andrea se slagao. „Stavićeš i luk s krompirom?“ „Važi.“

,,I malo kukuruza u salatu. I masline!“ Sofija je već bila u kuhinji. „Okej, i masline!“Malo kasnije su sedeli za stolom. Sofija mu je otvorila pivo. Andrea je njoj usuo blago gaziranu

vodu. Jeli su u tišini, razmenjujući tek pokoju reč.„Kako je bilo danas?“„Odlično.“„Vruće je, zar ne... Ili je meni vruće?“,,Oh, meni je dobro, možda je tebi vruće jer si radila po kuhinji.“ „Hoćeš li nešto slatko?“ „Ne,

samo voće, hvala.“Otišli su rano na spavanje. Neka kola su prolazila u daljini na obilaznici. Andrea je prestao da

čita i ugasio je svetio. Ona se okrenula na drugu stranu. Malo kasnije Andrea je izbacio jedno „Lakunoć“ čisto da bi video da li spava.

,,I tebi, ljubavi. Lepo spavaj.“ Sofija je još bila budna. Ležali su tako u tišini u mraku. Krozroletne na prozoru ulazilo je malo mesečine. Posle nekog vremena Andreine oči su se navikle namrak sobe. Mogao je da vidi orman, sto, fotelju, svoja kolica. U mraku se, međutim, ta tišina činilateškom, postojalo je neko čudno iščekivanje, kao da je bila potrebna neka zaključna rečenica da bi sekonačno zaspalo. I zaista te reči odjednom i stigoše.

„Nemoj nikada da mi uradiš nešto slično.“Sofija se ugrizla za usnu. Dakle, Andrea je čuo sve, čak i to kako je lagala Stefanu. Znači, sad je

smatrao da je sposobna za laži. Šta je mogla da mu odgovori? Da li je mogla da se pravi da spava?Ne bi bilo uverljivo. Ne, morala je da pronađe odgovor kojim bi mu zapušila usta, koji bi izbrisaosvaku sumnju, svaku senu. Rekla bi istinu, jedino što to nije mogla.

„Kad te više ne budem volela, ako se to ikada dogodi, ostaviću te. Sigurno neću čekati nekogdrugog muškarca da bih smogla snage to da uradim.“ Onda se okrenula ka njemu. „Sad nemoj da tisvašta pada na pamet. Nemoj bespotrebno da budeš ljubomoran i nemoj nikada da me porediš snjom. Uvredio bi me. Znaš koliko mi je uvek bilo važno moje dostojanstvo. Sama činjenica da tikrijem nešto i da lažem bila bi mi odvratna.“

Onda se Sofija ponovo okrenula na drugu stranu. Ćutali su neko vreme. Ona je pomislila da jebila oštra, ali bilo je neophodno. Tišina se nastavila.

Zatim je progovorio Andrea. „Znaš, često sam sam i onda idem na internet, na blogove, čitamna hiljade takvih priča, ko je ostao razočaran, ko je prevario... Pitam se, ako postoji Bog, kako li seoseća? On, koji zna sve naše teškoće, naše želje, koji vidi stalne slabosti nas ljudi.“

„Ako postoji, sigurno se dosađuje. I ti ne bi trebalo time da se baviš. Ima lepših stvari i boljihljudi.“ „Da. Ali dobro se kriju.“

Prestali su da pričaju. Kao da su oboje bili ogorčeni. Sve ono što se dogodilo ne bi trebalo da ihse lično tiče, međutim dotaklo je i njih. Andrea je okrenuo pogled na drugu stranu.

„Ništa se tu ne može. Život je prljav.“ I ostao je tako zagledan u tavanicu prazne glave sve doknije zaspao.


88

21.

Sofija je parkirala auto, uzela torbu i izašla. Zaključala ga je daljinskim i počela brzo da hoda kaBogatoj salati. Provukla je ruku kroz ručke torbe nameštajući je na desnom ramenu. Unutra su senalazile partiture za njenu decu. „Baš me zanima kakvih još novosti ima u njenom životu, da li ćeme opet naterati da se svađam s Andreom zbog kakve divne ideje... Barem je odabrala mesto blizuškole, tako da neću morati da sedam u kola kad završimo. Barem to.“

Ušla je u restoran. Bilo je mnogo mladih, knjiga na stolovima, verovatno studenti koji su krenulida uče u obližnjoj biblioteci.

„O, Bože.“ Pade joj druga misao na pamet: „Nije me valjda dovela ovamo da bi me upoznala snjim? Rekla sam joj da neću više ništa da znam o njemu.“ Upravo u tom trenutku ju je ugledala. Bilaje sama za jednim stolom u dnu lokala. I Lavinija vide nju i pozdravi je. Sofija se probijala slalomomizmeđu stolova, stigla do nje i sela.

„Ćao. Na trenutak sam se uplašila...“Lavinija se osmehnula. Onda je uzela jelovnik. ,,U stvari, bila sam neodlučna da li da ga

povedem ili ne...“ ,Ali...“Lavinija je zaustavi. „Onda sam se setila da apsolutno ne želiš da ga upoznaš i da ne smem više

da te uvlačim u nevolje... Tako da ga nisam povela.“I Sofija je otvorila jelovnik. „Dobro, hajde zadovolji mi znatiželju...“ Izvirila je iza jelovnika. „Od

kada ti to meni popuštaš?“„Otkad sam shvatila da naše prijateljstvo zaista može biti dovedeno u opasnost.“Sofija je ponovo uronila u jelovnik i nastavila da govori. „Bravo! Takvu te volim. Pažljiva i

pametna, kao što nisi uvek... Daj mi još neku dobru vest, je l' gotovo s luđačkim tucanjem sdečakom?“

„Hm.“Sofija je ponovo spustila jelovnik i primetila da je pored njih kelner s notesom u ruci. Ponadala

se samo da nije čuo. Njegov veseo osmeh je pre pokazivao suprotno.„Izvinite što vam smetam. Želite li da naručite ili da dođem malo kasnije?“Sofija više nije marila. „Naručićemo sad. Meni cezar salatu, a posle voće. Šta imate?“„Sve... grožđe, breskve, lubenicu, dinju...“„Okej, jednu breskvu, u stvari, imate li voćnu salatu?“„Da.“„Onda jednu voćnu salatu.“ Mladić pribeleži u notes. „Voda?“ „Negazirana.“„U redu.“ Onda je dodao Lavinijinu narudžbu, ona je uzela pastu s kačkavaljem i biberom i

kolač.,,I tako posle moram da idem u teretanu...“, pravdala se Lavinija Sofiji namigujući joj. „Tako ću

skinuti...“„Da, mogu da zamislim. I? Jesi li ga ostavila ili ne?“„Ali mi sad nismo zajedno, dakle ne mogu da ga ostavim.“„Dobro, jesi li prestala da ga viđaš ili nisi?“„Ne verujem.“„Čuj, razumem da ti na početku sve deluje divno...“


89

„Nije samo to, fizički mi je stvarno dobro s njim, hoću da kažem, ja takav seks nikada nisamimala... Uživam kao nikad u životu...“

Upravo u tom trenutku se vratio kelner, stavio vodu na sto, otvorio je i sipao u čaše. Devojke sućutale dok nije otišao.

Sofija je uzela čašu. Lavinija je pogledom pratila kelnera. „Po meni, misli da smo dvemanijakinje. Pa ipak... Nije loš.“

„Sad i on! Pomisliće da namerno dolazimo ovamo u potrazi za svežim mesom.“„Ne razumem zašto uvek muškarci treba da biraju mlade žene...Sofija je prestala da pije i napunila ponovo čašu. „Dovela si me ovamo da bi mi pokazala šta

gubim?“ „U nekom smislu...“„Čuj, svađala sam se s Andreom zbog tebe, mislim da se to nije desilo pet godina, sutradan se

čak i durio... Nego, reci ti meni kako je prošla godišnjica?“„Pa odlično, pica i bioskop, onda smo se vratili kući i vodili ljubav na najklasičniji način, u

krevetu! Ja sam dala sve od sebe da se osećam vrelom i strastvenom! Izmišljala sam brojeve...“„Lavinija!“„Bar će misliti da još uvek hoću da se tucam... Bolje je da ništa ne sumnja, zar ne misliš?,Ah, naravno, a misliš da ne zna? Ja verujem da je shvatio da ono veče nismo bile zajedno...“„Zašto?“„Videla sam kako me je gledao...“Stigle su cezar salata i pasta sa sirom i biberom. „Evo ga. Tu je parmezan, ako hoćeš.“ Udaljio

se. „Hvala...“„Jesi li videla? Rekao mi je 'ti'!“ „Pa da.“„Vidi se da još izgledam kao devojka. A i ovaj stvarno ima lepu guzu...“„Ti si prolupala.“„Ma daj, rekla sam to namerno. Ipak, moraš da mi čuvaš leđa kod Andree, pogrešila si što si me

prodala.“,Ali ako sam prethodno veče bila s njim, kako je mogao da pomisli da sam bila s tobom

napolju!“„A šta znam, mogla si nešto da uradiš. Kad sam te upoznala, imala si mnogo više mašte, nešto

si mogla da izmisliš...“„Slušaj, dosta je, odustajem.“Sofija se bacila na salatu nabadajući listove gotovo s besom. Jedan za drugim, pa čak i krutone s

dna, i pošto je napravila lep zalogaj, stavila ga je u usta.Lavinija je primetila da joj listovi izviruju iz usta i počela je da se smeje.„Hej, udavićeš se...“„Mmm“, ispusti ona ne uspevajući da objasni. „Šta si rekla?“Sofija je konačno malo sažvakala i progutala zalogaj. „Udaviću tebe!“„Hvala, draga prijateljice... A ja ti sve serviram na tacni.“„Da, bez sumnje... Nemoj sad da ti kažem šta ti serviraš na tacni.“„Okej. Znaš li zašto sam te pozvala ovamo?“„Nadam se ne da bih te pokrivala.“„Ne. Shvatila sam sve, neću te više uvlačiti, ne brini se.“


90

„Slušaj, možda nisi dobro razumela kako su se stvari odvijale...“ Sofija je prestala da jede istavila escajg u tanjir. „Andrea se osećao krivim, pomislio je na Stefana, na sve ono što je učinio i štočini za njega, a kako mu on vraća...“

„Odnosno?“„Ne rekavši mu ništa, osetio se i on kao tvoj saučesnik.“Lavinija je pognula glavu nad tanjirom i počela da navija testo. „Andrea preteruje.“„Možda, ali ti ne odlučuješ o tuđoj osetljivosti.“Lavinija ispusti viljušku u tanjir. ,A vi ne treba da odlučujete o mojoj!“ Podigla je glas toliko da

su se studenti s obližnjeg stola okrenuli ka njima. Lavinija je primetila i smirila se.Sofija je nastavila da priča tihim glasom.„Da, samo što ima jedna razlika. Ti si nas uvukla u tvoja sranja ne pitajući nas za dozvolu, i u

slučaju da još nisi shvatila, mi to nismo hteli.“Lavinija je ćutala. Činilo se da je ovaj put razumela poruku. „Okej, pustimo to. Šta je bilo, bilo

je.“Nastavile su da jedu. Sofija je, međutim, odlučila da nastavi temu. „Možda ne znaš, ali Andrea

je sve hteo da kaže Stefanu.“„Da? Dobro, učinio bi mi uslugu. Pre ili kasnije, ja ću mu reći.“„Slobodna si da radiš šta želiš. Ja ti savetujem da ne kažeš ništa.“,Ali kakvog smisla ima. Ne razumem te. I moja majka mi je to rekla.“„Ispričala si joj?“„Naravno, u nju imam poverenja...“ Ćutala je na trenutak. ,,I u tebe. Samo što obe imate

malograđansku viziju.“„Možda te samo savetujemo kao zrele osobe. Ne čini mi si da si posebno uravnotežena u

poslednje vreme...“„Zašto?“„Do pre nekoliko meseci si čak bila rešena da praviš dete sa Stefanom, a sad? Sad si s drugim.“„Nisam s drugim, idem s njim u krevet. A ne nazivati stvari pravim imenom jeste ono što ja

zovem malograđanskom vizijom.“„Dobro, krešeš se s nekim, a donedavno si htela dete sa svojim mužem. Je l’ ovako bolje?“„Jeste. Ako to dete nije stiglo, možda je to znak sudbine, možda bi i poznanstvo s Fabiom moglo

biti znak sudbine. Ti ne veruješ u znake?“„Ne.“,Ali veruješ u zavet.“ „Da.“,,I to je malograđanski.“ „Ne.“Lavinija obrisa usta. „Zavidim ti na snazi.“Sofija uzdahnu. „Ne. Nisam tako jaka. Već mi ništa drugo nije preostalo.“ A onda odmah doda:

„Ipak, sad sam dobro.“ Osmehn joj se. „Ne treba da se svađamo. Samo me je ta tvoja priča izbacila iravnoteže...“

Lavinija joj se osmehnula. „Ali ja sam uvek ja, tvoja drugarica koja pravi sranja... koja se samomalo više tuca!“

„Ah.“ Sofija je taman htela da nastavi da priča kad ju je Lavinija zaustavila. „Daj, šalila sam se.“Onda joj je uputila predivan osmeh. ,,U stvari sam te pozvala ovamo jer imam jedno iznenađenje zatebe.“ I ne ostavljajući joj vremena da odgovori, izvuče iz džepa jednu kartu.

Sofija je ostala bez reči. ,,U2. Ne mogu da verujem!“


91

Lavinija je bila prezadovoljna. „Vidiš? A ti me stalno napušavaš...“„Zato što zaslužuješ! Ali kad je koncert?“„Večeras.“„Dođavola, mogla si da me obavestiš ranije.“ „Znam, ali nisam bila sigurna. Nemaš pojma šta

sam morala da uradim da ih nađem!“„Obavestila bih Andreu, u koliko sati je?“„U devet, savršeno je, daj, doći ću po tebe ispred crkve i idemo na koncert kao dve šiparice.“Upravo u tom trenutku se mladić vratio. „Dakle, kako je bilo? Ali niste pojele!“„Prošla nas je glad. Možete li da nam donesete voćnu salatu i kolač, molim vas?“„Kako želite.“ Uze tanjire i ode.Sofija potraži mobilni u tašni i pozva Andreu. „Ćao, šta radiš?“ „Radim na kompjuteru, sve je

okej?“ „Da, na ručku sam s Lavinijom...“Primetivši da je prijateljica gleda, Sofija ustade i izađe iz lokala. Lavinija je popila malo vode, a

onda pogledala prijateljicu koja je hodala tamo-amo s telefonom na uhu. Objašnjavala je Andreičitavu priču, ili barem onu koju je mislila da zna. Kako bi reagovao kad bi otkrio? Nadala se samoda se ne bi previše naljutio. Možda je pogrešila, ali bilo je prekasno, nije više ništa mogla da učini.Upravo u tom trenutku Sofija se vratila i sela naspram nje. Bila je srećna. „Nema problema. Andreaće se sam organizovati, naručiti picu, i ranije je to radio.“

Stigli su voćna salata i kolač. Obe počeše da jedu.„Kakav je?“, upita Sofija pokazujući na tiramisu.„Odličan... Hoćeš?“„Ne bih smela... Ali danas je poseban dan...“ Pruži viljušku i odlomi parče tiramisua. „Mmm,

dobar, ovde se baš dobro jede.“ „Da!“„Šta je rekao Andrea? Je l’ zadovoljan što ideš sa mnom na koncert ili nije?“„Da. Morala sam da izmislim kako smo se strašno posvađale zbog tvog ponašanja, kako sam ti

pretila da se više nećemo videti, a da si ti pokušala da se iskupiš s kartama za U2...“„Skoro da je tačno...“,,I znaš šta mi je rekao?“„Šta?“„Da vas dve ne pokrivate jedna drugu?“Lavinija se umalo nije udavila. Popila je malo vode. Andrea nije imao pojma koliko je bio blizu

istine.„Razumeš li kako me sad vidi? Krivu poput tebe... S jednom malom razlikom.“„Kojom?“„Ti se tucaš s drugim, a ja ne!“„Da...“ Lavinija je htela da doda nešto, ali je pomislila da je bolje da ćuti.„Muškarci koji vole su ljubomorni.“ „Biće da je tako...“Sofija je pojela poslednje komadiće breskve. „Samo, nešto mi je čudno.Lavinija se sledila. ,,Oh, ne“, pomislila je. „Gde sam pogrešila? Znala sam, znala sam...“ „Šta?“,

reče, trudeći se da što je više moguće sakrije strah.„Obožavam U2... Samo što... I pre sam o tome razmišljala, ja ti to nikad nisam rekla, nas dve

nikada nismo pričale...“Lavinija nije gubila vreme. „To je zato što se ne sećaš. Bili smo kod tebe, gledali smo film na

televiziji sve četvoro zajedno i bila je reklama za njihov koncert, a ti si bila kao pomahnitala.“


92

„Ma kad to?“Lavinija pojede još jedan zalogaj tiramisua glumeći spontanost. „Hm... čini mi se pre dve ili tri

godine.“ „Ne sećam se.“„Hoćeš?“ Lavinija joj ponudi poslednji zalogaj tiramisua pokušavajući da joj skrene pažnju.„Ne, hvala.“ Onda ga ona pojede uz uzdah. Postala je savršena glumica.Sofija pogleda na sat.„Kasno je... Moram da brišem! Ti plaćaš? Vratiću ti večeras... Okej?“„Naravno, ne brini se.“Sofija je uzela tašnu i, pre nego što je otišla, okrenula se. ,A koji je moj omiljeni pevač, omiljeniji

od 172?“ „Ne, to mi nikad nisi rekla!“ „Nora Džouns!“ I uteče.Lavinija je ponovo sela, bila je iscrpljena. Ko zna kako će proći. Možda će posle ove večeri Sofija

razumeti njenu priču s Fabiom. Ili neće ništa razumeti, a ona će izgubiti prijateljicu. U svakomslučaju, kocka je bačena. Pogleda dve karte. Ipak, dobila je ove karte za U2 besplatno, i ako sveprođe kako se nadala, imaće čak i pokriće od Sofije. Uze mobilni i poče da piše poruku. Pogledala jena sat. Više puta je naglasio. Trebalo bi da je pošalje za tačno pola sata.

Sofija je trčeći stigla u crkvu u kojoj se nalazila muzička škola, nije imala kondicije, možda bitrebalo da se upiše u teretanu kao Lavinija, ali ne radi zabave, već samo da bi imala malo viševazduha. Onda je iznenada usporila. Ispred stepeništa je ugledala jednu ženu, negde ju je već bilaupoznala, ali se nije sećala gde. Smešila joj se gledajući je kako prilazi.

„Dobro veče, ja sam Ekaterina Zaharova, sećaš me se? Zajedno smo studirale na prvimgodinama na Konzervatorij umu Sveta Cecilija.“

Eto ko je! Kako to da je nije prepoznala? „Naravno, kako si?“ „Dobro, hvala.“„Znaš li da je jedno vreme Olga Vasiljeva pratila i mene?“Odlično se sećala, čak je bila i ljubomorna. Ali to nikada ne bi priznala. Ekaterina je bila starija

od nje, počela je ranije i bilo je prirodno da je u tom periodu pobedivala na više takmičenja negoona. Ali onda je sve napustila, udala se, rodila decu i Sofija ju je izgubila iz vida. Sad kad ju je boljepogledala, uočavala je razliku u godinama. Imala je naborano lice, a ta tamna kosa, koja je nekadabila razlog njenog šarma, izgubila je sjaj. Sofija je bila znatiželjna, ali je takode mnogo kasnila,morala je da nade način da skrati priču.

„Pa, kakvo lepo iznenađenje. Otkud ti ovde? Živiš u kraju?“„Zapravo ne. Stanujem u Firenci, znaš, predajem tamo, ali danas su me pozvali da te zamenim.“Sofija je ostala bez reči. „Da me zameniš?“„Da.“ Onda se nasmejala gotovo postiđeno. „Ponudili su mi toliko da nisam mogla da odbijem.

Kao za godinu dana časova.“ Približila joj se i rekla joj gotovo na uho, poverljivim tonom. „Znaš,razvela sam se. Imala sam mnogo problema u poslednje vreme, ovo danas je jedino lepo što mi

se desilo u poslednjih godinu dana...“Ekaterina ju je bolje pogledala. Nije zamišljala takvu reakciju. „Nije ti problem, zar ne? Već su

mi platili.“„Ne, nego nisam ništa znala... Ali ko je bio?“„Ah ne znam... Došao je kod mene neki vrlo elegantan gospodin, oko šezdesetak godina, prošle

nedelje. Organizovao mi je put, hotel i odmah mi platio u gotovini.“Onda je Ekaterina videla da Sofija nosi partiture pod miškom. „Mogu?“Sofija je pusti, nesposobna da odreaguje.


93

„Ah, i ti koristiš Hanona za vežbe tehnike... To obožavam! Idealan je za prve korake na klaviru,i ja koristim iste tekstove, znaš? Tim bolje... Idem sad, već je stiglo jedno tvoje dete. Videćeš da će imbiti prijatno.“ Primetila je da je Sofija ostala bez reči i trudila se da bude slatka.

„Ne budi ljubomorna. To je samo za danas. Biće još srećniji kad se vratiš. Uvek si bila odlična,velika je čast ići s tobom u školu.“ Onda se hitro popela uz stepenice.

Ekaterina Zaharova je nestala u unutrašnjosti crkve i odjednom se jedan auto zaustavio s drugestrane ulice. Motor je ostao upaljen, prozori su bili zatamnjeni. Sofija se upitala da li je to biloslučajno. Kad su se vrata otvorila, sve je bilo jasno.


94

22.

Izašao je iz kola osmehujući se, raširivši ruke šaka podignutih uvis kao da se izvinjava. „Čekaj,nemoj da se ljutiš.“ Tankredi ju je gledao pokušavajući da je ubedi. „Ukrašću ti samo jedan minut...“

Sofija nije mogla da veruje, sanjala je. Tankredi joj je prilazio dok je ona silazila niz stepenice.Bila je ljuta.

„Kako si sebi dozvolio da uđeš u moj život bez odobrenja?“„Ali nisam ušao, samo sam virnuo i video da previše radiš.“Bila je to potpuno besmislena priča. Sofija je pomislila da bi možda bilo bolje da ode kući.

Tankredi ju je posmatrao. Shvatio je šta je mislila.„Okej, hajdemo onda ovako, danas po podne ćemo biti malo zajedno i spojićemo korisno s

lepim.“ Primetio je da je Sofija na rubu živaca, te je nastavio. „Lepo je to što možeš da napraviškratak odmor, ali pre svega, i jedno dobro delo, s obzirom na to da Ekaterina Zaharova, kao štoznaš, ne stoji baš dobro. A korisno da se upoznamo.“

,,A zašto bi to bilo korisno?“„Zato što ćeš onda odlučiti hoćeš li me još viđati, u suprotnom ću nestati.“„To si već bio obećao, a evo te opet.“„Ne. Prolazio sam slučajno kad sam te ugledao na tom stepeništu i shvatio da si nenadano

dobila slobodno poslepodne... Između ostalog, zar ti nije čudno što se uvek srećemo ispred crkve?“,,Ne izgleda mi čudno. Izgleda mi sve apsurdno...“Tunkredi je stajao pred njom. Imao je na sebi plavi sako, belu košulju i sive platnene pantalone.

Bio je veoma elegantan. Sofija nije mogla da shvati tu situaciju. Opet se dogodilo i nerviralo ju je touplitanje u njen život. S druge strane, bilo je tačno da je Tankredijeva upornost na neki načinprobudila u njoj znatiželju.

„Ti se nikad ne predaješ?“„Gotovo nikad. Ponekad da, samo kad primetim da bih mogao ispasti nepristojan. Ako mi

kažeš da te više ne tražim, ovaj put ću poslušati.“„Zaista ćeš održati reč?“Tankredi je prekrstio prste i stavio ih na usta. „Kunem se.“Sofija je počela da se smeje. „Nisam videla taj pokret otkad sam prestala da budem izviđač! Pre

dvadeset godina!“„Eto vidiš, trebalo je ja da se pojavim pa da opet budeš izviđač, i pre svega da se nasmeješ.“Sofija podiže obrvu. „Posle današnjeg dana se nećemo više videti?“,Ako ti ne budeš htela, već sam ti rekao.“,A ako me otmeš?“Tankredi uzdahnu. „Gregorio?“ Otvorio se prednji prozor. Pojavio se Savini. „Je l’ istina da je

neću oteti?“„Apsolutno, gospođo, možete imati poverenja.“Sofija je pogledala Tankredija, koji je raširio ruke kao da je hteo da kaže: „Vidiš, kako je moguće

da nemaš poverenja?“. Onda se i ona osmehnula. U stvari, situacija je bila dosta zabavna, nije biloničeg lošeg u ćaskanju s njim. Promuvaće se malo zajedno i više se neće videti. Odlučila je daprihvati poziv.


95

„Okej.“Tankredi je otvorio vrata od automobila i pustio je da uđe, onda ih je zatvorio i obišao kola,

ušao je i on, a onda je elegantni bentli milsan tiho krenuo. Tankredi ju je pogledao. Činilo se da jeSofiji bilo prijatno.

„Stvarno sam zadovoljan što sam uspeo da te ubedim, bilo bi pogrešno ne pružiti nam ovupriliku da se malo bolje upoznamo.“ Sofija je podigla obrvu. „Pogrešno za koga?“ „Za obojemožda...“

Kola su jurila. Tankredi je pritisnuo dugme i između njih i vozača podiglo se debelo staklo. Kadse zatvorilo, Tankredi ju je pogledao. Bila je lepša nego što je se sećao, nego kakvu ju je video nasvim tim snimcima i fotografijama. Dok je posmatrao njena usta, njene oči koje su gledale napred,njene nepomične šake u krilu, setio se pismenih zadataka koje je pročitao, njenih pesama, rečenicakoje je podvukla u knjigama, onih koje je zapisala u svoje dnevnike. Setio se kako ju je video kaodevojčicu na slikama sa sela, na motoru...

Sofija se okrenula prema njemu. „Jesi li dobio ono što si hteo, zadovoljan?“„Veoma. A ti nisi?“ „Ja nisam to tražila.“ ,,U pravu si.“,A da se tebi dogodilo slično iznenađenje, kako bi ga prihvatio?“Tankredi se osmehnuo. „Dobro pitanje. Mogu li da razmislim na časak?“„Naravno.“S druge strane, Sofija je mislila o svom životu, svojim učenicima s Ekaterinom Zaharovom, o

sebi u tim kolima s neznancem. A onda o svom mužu. Šta bi Andrea rekao na sve ovo? I odjednomse setila jedne Lavinijine rečenice.

„Osećaj krivice je u našoj kulturi, nametnula nam ga je crkva.“Je li tako? Osećam krivicu?“ I u tom trenutku je shvatila. „Ne. Osećam se slobodnom.“„Možda bi me uplašilo.“Tankredijeve reči su je trgnule iz misli. ,,U kom smislu?“„Danas je svet pun luđaka... Međutim, ako bih posle ugledao Savinija, smirio bih se. Štaviše,

takvo iznenađenje bi mi se dopalo. Hoćeš li i ti meni prirediti jedno?“„Ne bih bila u stanju. Nisam tvrdoglava kao ti, ne bih nikad uspela da pronađem Ekaterinu. A

onda, meni je dovoljno da mi jednom kažu 'ne'...“„To je zato što se ja pravim da ne čujem.“„Ovaj put si se zakleo.“„Istina...“ Ponovo napravi izviđački znak i Sofija se ponovo nasmeja.„Ipak, oko pola devet moram opet da sam ispred crkve. Imam obaveze večeras.“ „Sigurno?“„Naravno. Ne lažem.“Tankredi je na časak zaćutao. „Onda ćemo ovako, ako ti večerašnja obaveza propadne, ostaješ

sa mnom.“ „Nema šanse da propadne.“ „Hajde da se opkladimo.“ „A šta ako pobedim?“„Šta god hoćeš. Želiš li da izađeš iz kola? Bojiš se?“ „Ne bojim se.“„Ali možda si se predomislila i ne odgovara ti da budeš sa mnom.“ „Nisam se predomislila.“Sofija je pogledala napred i pala joj je na um jedna ideja. „Ako moja obaveza ne propadne,

ostavićeš me s ovim gospodinom za volanom ceo jedan dan po mom izboru da mi bude vozač i dame vozi kuda god poželim.“

„Uključujući i kola?“„Naravno!“„Dobro. Međutim, ako je tvoja obaveza otkazana, ostaćeš sa mnom do ponoći...“ „Savršeno.“


96

Tankredi joj pruži ruku. „Opklada.“Sofija je stegnu. Oseti drhtaj i on je pogleda u oči. ,A opklade se plaćaju.“„Ja ih uvek plaćam.“On joj se osmehnu. „Tim bolje.“Bio je lep i izuzetno siguran u sebe. Na trenutke ju je plašio, na trenutke zasmejavao. Zatim je

Sofija povukla ruku. „Žao mi je. Izgubio si...“Tankredi se smejao. „Ali kako možeš biti toliko sigurna?“ „Zato što je jedna moja prijateljica

uzela karte...“ „Za koncert.“Sofija se zabezeknuta. Kako je mogao da zna? Možda je samo pretpostavljao, lupio tek tako.„Da, i pošto zna da mi se to užasno mnogo dopada...“„Ne bi te nikad ispalila, zar ne? Ali možda se dogodilo nešto nepredviđeno, nešto što nisi uzela

u obzir. Možda ti je napisala poruku obaveštavajući te da, nažalost, neće moći da dođe...“Sofija se zagledala u njega. Nije mogla da veruje, nije bilo moguće. Samo je pokušavao, blefirao

je. Nije poznavao Laviniju. Nije mogao sve to da organizuje. Otvorila je tašnu, pretražila podžepićima, ispod novčanika, agende, ključeva, dok nije pronašla telefon. Otvorila ga je i ugledalakoverticu koja trepće. Da, ali mogao je to biti bilo ko, Andrea, neki njen prijatelj, obaveštenje opropuštenom pozivu kad je telefon bio nedostupan. Onda je Sofija počela da čita poruku i ostala bezreči. Bila je to Lavinija. „Nemoj da se ljutiš. Idem s Fabiom na U2, ne mogu ništa da ti kažem, alimislim da će ti se tvoj program više dopasti, volim te.“

Tankredi ju je pogledao s osmehom. „Otac mi je uvek govorio: 'Kad je čovek previše siguran usebe, gubi i najlakše opklade'.“

Sofija nije imala reči. Ko je bio ovaj čovek? Zašto je to radio? Upoznao je Laviniju? On joj je daokarte? Kako je znao za U2? Pomislila je da ludi. „Pusti me da izađem.“

Tankredi je postao ozbiljan. „Nije u redu. Izgubila si opkladu. Dugovi se moraju platiti.“Auto je nastavio da vozi. „Rekla sam da me pustiš da izađem!“Sofija je počela da udara pesnicom o staklo koje ju je delilo od vozača. Savini je primetio.

Pogledao je Tankredija u retrovizoru i on mu je dao mu znak da je pusti. Kola su se zaustavila.Sofija je u trku izašla, Tankredi je istrčao za njom.

„Čekaj, daj, nemoj da se ljutiš...“ Pokušao je da je zaustavi. Ona se odmah oslobodila i unela muse u lice.

„Nemoj da me dotičeš, inače ću početi da vičem.“,,U pravu si, izvini, ali hajde da razgovaramo...“Sofija je nastavila da brzo korača, Tankredi je išao pored nje. „Samo sam hteo da te vidim.“„Ne sviđaš mi se. Ne umeš da zatražiš stvari.“,Ali kad ih tražim na normalan način, uvek me odbiješ!“„Što znači da neću i tačka, dovoljan razlog.“Tankredi je pokušavao da se iskupi. „Ali izvini, nisi fer, mogao sam da ti tražim i mnogo više!

Unapred sam znao da ću pobediti! U neku ruku sam bio pošten...“„Imaš čudan koncept poštenja.“„Onda recimo da nisam to iskoristio, samo sam ti tražio malo više vremena... Daj, nemoj da si

takva.“Ponovo joj je spustio šaku na ruku, ona se naglo zaustavila i besno ga pogledala. Tankredi je

odmah sklonio ruku, kao da je hteo da kaže: ,,U pravu si, vidi, ne dodirujem te“. Sofija jeuzdahnula.

„Kako si upoznao Laviniju?“


97

„Sasvim slučajno, Fabio mi je prijatelj.“Nije bilo istina, ali ju je to smirilo. Ćutali su. ,,U pravu si, pogrešio sam. Hajde ovako, iako si

izgubila opkladu, da bi mi oprostila, pozajmiću ti vozača!“Ovo poslednje ju je nasmejalo. Onda se uozbiljila. „Nemoj više nikad da me prevariš.“ Okrenula

mu je leda i vratila se ka autu brzim hodom.Tankredi joj se pridružio i otvorio joj vrata. Sofija ga ja pogledala u oči. „Ponavljam ti poslednji

put: nemoj više nikad da me prevariš.Tankredi načini pokret rukom. „I nemoj da se kuneš kao izviđač.“Sofija je ušla u auto. Kad je i Tankredi ušao, Gregorio Savini krenu. S vremena na vreme bi

pogledao u retrovizor da vidi kako teku stvari. Ta devojka je bila čudna, drugačija od drugih. Imalaje jači karakter, neku nezavisnost, na osnovu onog što je pročitao i shvatio iz dokumentacije koju jenašao, bila je produhovljena i osetljiva. Savini je ponovo pogledao u retrovizor. Sada je sve bilo nasvom mestu, ponovo su se smejali. Da li će Tankredi uspeti da je osvoji? I kad je bude dobio, da li ćese odmah umoriti od nje? Da. Biće isto kao sa svima, ostaviće je rano jednog jutra s jednom rečju,porukom na papiru, cvećem, s jednom od onih rečenica koje je koristio da bi ga zaboravile bezozlojeđenosti.

A šta ako je ova ona prava? Postoji li prava žena za svakog čoveka? Da li je ovo žena koju jesudbina namenila Tankrediju? Savini se osmehnuo. Tankredi zaljubljen, e to bi baš bilo lepo.

„Dakle, mogu li nečim da te ponudim?“ Tankredi je otvorio jedan mali element od svetlogdrveta na sredini automobila, uglavljen između dva prednja sedišta. Lampica je osvetlila sve vrstepića, pivo, bezalkoholno pivo, krodino, beli i crveni biter, kampari, jednu bocu belog vina od polalitre, crvenog vina, jedan mali šampanjac.

Sofija se nije iznenadila.„Krodino, hvala.“Tankredi ga je uzeo, otvorio čep i sipao ga u čašu. „Evo, izvoli, hoćeš li i masline, čips, kikiriki?“

„Ne, hvala...“Sačekala je da i on uzme nešto. Tankredi je otvorio pivo, sipao ga u čašu i podigao je ka njoj.

„Za naš prvi izlazak...“Sofija ga je pogledala. Želela je da doda „... i jedini“, ali joj je to delovalo suviše nepristojno, te je

nazdravila i počela da pije. I gledala ga je. Baš čudno, upoznala ga je u šortsu i majici, oznojenog ibez ičega kod sebe, a evo ga sad elegantan, s predivnim automobilom, čak i s vozačem.

„Kako izgled vara“, reče sebi špijunirajući ga iza čaše. „Lep je, tajnovit, sigurno je bogat i moždanepošten. Ko zna kako je stekao bogatstvo. Zamisli da me uhapse u njegovom društvu! Šta bi moglida pomisle Andrea, moji roditelji, moje prijateljice, Olja!“

„Hm, a šta ti radiš u životu?“„Misliš kojim poslom se bavim?“„Pa da, osim činjenice da imaš mnogo slobodnog vremena...“ „Da.“ Osmehnuo joj se, ovo je bio

precizan ubod. „A šta ti misliš da radim?“Sofija ga zamisli svog oznojenog s maskom na licu, u nekoj velikoj hacijendi u Boliviji, kako ide

oko korita i kontroliše faze prerade kokainske paste.„Ma, ne znam. Možda si u trgovini...“ Popila je malo krodina. „Nadam se legalnoj...“„Bavim se i time. Dosta legalno.“ Sofija ga pogleda zabrinuto. ,,U smislu da imam preduzeća u

inostranstvu i trudim se da na najbolji mogući način iskoristim uvoz i izvoz. Daću ti primer, akosečeno drvo iz Kanade stiže direktno u Italiju, platiš jednu svotu, ako ga kupiš u drugim evropskimzemljama i tek onda ga uvezeš u Italiju, uštediš pedeset posto...“


98

„Ah...“ Međutim, to joj nije pomoglo da shvati čime se zaista bavi, te odluči da bude direktnija.„Ne bih htela da se nađem u nekoj nevolji baš danas kad je, kako ti kažeš, naš prvi izlazak...“

„Ne. Danas me neće uhapsiti... Pogledao sam horoskop.“ Tankredi je mogao da joj ispriča ostotinama akcija koje je posedovao, o svojim investicijama i o svom bezgraničnom bogatstvu, alismatrao je da je to sasvim beskorisno. Savršeno je znao da nju to ništa ne bi zanimalo. „A ti predaješmuziku?“

„Da, ali to ti je rekla Simona, tvoja šestogodišnja špijunka. Imaš mnogo žena doušnika.“,,E, da.“ Tankredi se nasmejao.Sofija se pitala šta mu je Lavinija zaista ispričala, da li mu je pričala o njenim međunarodnim

uspesima, o njenoj ličnoj priči, zašto je prestala da svira...„Nije mi ispričala ništa drugo.“ Razumeo je njene misli i nije želeo da se oseća nelagodno.

„Osim jednog...“„Čega?“„To je iznenađenje.“ „Htela bih da znam.“„Ali ako sam ti rekao da je iznenađenje, upropastićemo ga. Vidi...“ Pogledao je na sat.

„Saznaćeš za maksimalno pet ili šest sati. Možeš li da izdržiš?“Sofija pomisli da sigurno nije ništa važno. Da, mogla je da izdrži i da pusti. Ispričala mu je šta je

mislila o njemu prvi put. „Shvataš? Mislila sam, ma šta hoće ovaj tip, u šortsu, sav mokar, ako ništadrugo, ukrašće mi tašnu, ili još gore kola, koja mi je između ostalog posudila upravo Lavinija.“

„Ma daj!“„Da! A kad sam te srela u kafiću, na početku sam zaista pomislila da je slučajno. Naravno da

sam ponekad stvarno naivna...“ Onda ga pogleda ispod oka. ,A ponekad ipak nisam, eh... ako sepotrudim.“

„Pa naravno... Ne sumnjam.“„Ne veruješ mi?“„Kako da ne! Hoćeš li opet da se kladiš? Imam baš nekoliko slobodnih dana sledeće nedelje...“„Bolje ne! Ko zna u kakvoj priči ću završiti... Ti si već znao da će Lavinija otići s Fabiom. Bio si

nekorektan.“„Nikad nisam rekao suprotno, nikada ne bih tako lako ugrozio svog vozača.Nastavili su da se smeju i šale.,Ali koju je ono muziku pevao hor...“„Bah, Stradanje po Mateju.“„Bilo je izvanredno, iako je nikad nisam čuo.“„Izgleda da je Bah u tom delu, dok je pisao o razapinjanju na krst, počeo da plače lijući suze na

partituru...“Tankredi je bio očaran gledajući njena usta, njene usne, njene smešne izraze.„Slušaš li ti mene?“„Naravno, Bah...“„Ali ono što sam rekla pre sat vremena...“Slatko se nasmejala i, prvi put posle toliko godina, shvatila je da ne misli ni o čemu, baš ni o

čemu, i osetila se lakom i radosnom. Ali odjednom je prestala da se smeje, protiv svoje volje, ipočela da posmatra sebe izvana. Bila je jedan od toliko pešaka, nalazila se na trotoaru, gledala jekako prolaze ova kola s vozačem, a unutra su bili jedan muškarac i jedna žena koji se smeju. Smejuse.

A ta žena je ona. Onda se setila onoga što joj je Andrea rekao malo pre nego što će se venčati.


99

„Znaš čega se bojim?“Ona je redala košulje u orman.„Ti? Ali ti se ničega u životu nisi plašio...“„Čekaj, čekaj, tiče se tebe...“, rekao je iz spavaće sobe. Tad je Sofija stala i došla do vrata

spremna da ga sasluša. „Čega?“„Da ćeš jednog dana poželeti da ti se neko udvara...“ ,Ali ti ćeš biti tu, nadam se!“„Ne, da ti se udvara neko koga ne poznaješ. I da se ti udvaraš. To me plaši. Tvoja želja da ti se

dive, tvoja želja da se dopadneš i da osvojiš. One dopola izrečene rečenice kad se ljudi jedvapoznaju, one prcćutne misli, aluzije, one šaljive prepirke koje se ponekad dešavaju izmeđumuškarca i žene da bi se odlučilo ko će imati prevlast...“

„Prevlast? Nad čime?“„Nad ljubavlju.“Zaćutala je razmišljajući o tim rečenicama. Pomislila je da je posredi normalan strah pre onog

velikog koraka, a onda je odlučila da tome ne pridaje prevelik značaj. A sad, posle pet godina, taj jojse razgovor vratio u misli iznenada. Da li je Andrea bio u pravu? Tankredi ju je dozvao u stvarnostjednom rečenicom i ona se nasmejala, jer je znala da je to bio trenutak za smeh. I zato što ju jezasmejavao, i zato što je taj čovek bio duhovit i lep, i tajanstven, i bogat, i šarmantan. I udvarao jojse. I ona je osećala da joj se divi, dopadalo joj se da se dopada i na neki način je želela da ga osvoji.Onda je popila svoj krodino. Pet godina ranije nije odgovorila na ta pitanja, ali je to učinila u ovomtrenutku. „Reč je samo o zabavi, Andrea, ne brini se, ne moramo da odlučimo u ovom slučaju ko ćeimati prevlast nad ljubavlju. Ovo je samo jedan jednostavan beg. Rekla sam ti već, posle ovog putaviše ga neću videti, bez obzira na to što se on zakleo ili ne, ja se zaklinjem, a ti znaš kakva sam.“Onda je Sofija pobegla odatle i vratila se Tankrediju, toj igri.

„Hoćeš li mi reći ili ne kuda idemo?“„Ne mogu, to je deo iznenađenja..“,Ah...“Ali kao daju je odjednom u glavu opalilo drugo Andreino pitanje. „Sigurna si da znaš kakva si?

Da se nisi promenila za sve ovo vreme?Ona se napravila kao da nije ništa. Andrea je nastavljao. „Šta radiš, ne odgovaraš mi? Ne znaš,

zar ne?“Zažmurila je na trenutak. Bila je umorna. Umorna od polaganja računa.„Stigli smo.“ Tankredi joj se osmehivao i spasao je od tog rafala pitanja koja bi ostala bez

odgovota. Digla se rampa, auto je ušao na jednu veliku zaravan. Tek tada je pročitala natpis. „Ali naaerodromu smo...“

Gregorio Savini je držao otvorena vrata automobila. „Molim vas, ovuda.“ Pomogao joj je daizađe.

Tankredi je raširio ruke. „A ovo je avion. Opklada ne kaže da ne možemo da se premeštamo sjednog mesta na drugo...

Sofija je bila bez reči, kretala se između njih kao otupela. „Ali ja nema ništa...“„Ne treba ništa...“ I začas se našla u velikoj kožnoj fotelji dok su se vrata zatvarala ispred nje.„Vidi, ja u ponoć moram da budem kod kuće...“ „Gora si od Pepeljuge. Bićeš.“Sofija je počela da se smeje, a onda ju je jedna elegantna i slatka stjuardesa upitala da li želi

nešto. „Ništa, hvala...“ Kapetan prosede kose i pomalo dubokog glasa ju je pozdravio. „Dobroveče.“


100

Zatim se uputio ka kabini gde se nalazio kopilot. Kapetan je seo pored njega. Videla ih je kakopritiskaju neke tastere, spuštaju poluge, i onda ju je i kopilot pozdravio s osmehom. „Kad budemopoleteli, ako želite, možete da dođete u kabinu.“

„Ne, ne... Hvala“, odbila je uljudno.U trenutku je bila sa čašom u ruci.„Dakle, da nazdravimo?“Sofija podiže čašu. „Čemu?“Tankredi razmisli. Onda bez oklevanja. „Muzici. Da nas uči, da je slušamo, da bude deo našeg

života, da uvek budu najlepše note... Muzici u nama.“I Sofija je bila srećna da nazdravi s njim, osmehnula se i otpila gutljaj. Šampanjac je bio vrlo

hladan, pun mehurića, lagan, suv, savršen. I nije ni imala vremena da spusti čašu kad je stiglastjuardesa i ponovo je napunila. A onda opet nestala kao čarolijom. Prigušili su svetla. Kroz velikookno Sofija je mogla da vidi grad. Već su bili visoko, nekolicina oblačića se bojila u ružičasto, ličilisu na pamučne pufnice koje su krila sekla napola. U daljini se videlo more. Na čitavom tomplavetnilu pojavljivale su se iznenadne bele brazde, mora da su bili talasi. Onda joj je prišao stjuard.

„Želite li da dođete, gospodo? Kapetan bi želeo da dođete kod njega.“Sofija pogleda Tankredija, kao da pita za odobrenje, ali reče samo: „Šta da radim?“„Idi ako ti se ide...“ Tankredi se smejao. „Hoće samo tebe. Mene više ne može da podnese.“Tako je u pratnji stjuarda stigla u kabinu. Kapetan je pozdravi. „Molim vas, sedite.“„Da ne pipnem nešto i ne napravim haos?“Kapetan se nasmejao. „Tako ćemo bar malo prodrmati ovo veće...“ Onda ju je umirio. „Ne bojte

se, ne može ništa da se desi.“Sofija je sela pored njega. Pogledala je napred. Nije bilo ničega osim dalekog horizonta, a kad bi

ulazili u oblak, sve se dešavalo neverovatnom brzinom. Nije stizala ni da ga vidi, a već bi prošao. Sone strane. Eto šta znači leteti. Biti s one strane. Kao da više ne postoje razdaljine, u jednom trenubiti drugde i pripadati svetu. Sofija je imala taj čudan osećaj sedeći pored kapetana.

„Hvala. Predivno je.“„Nema na čemu“, reče on. A ona je nastavila da gleda taj beskraj pred sobom, niže je videla

kako promiču more, grad, šume, ulice, jezera, još tamnije šume. A onda je lagano palo veče.„Izvinite, morao bih da se vratim na svoje mesto“, reče kopilot stidljivo se osmehujući.„Naravno... Izvinite vi.“ Ustala je i izašla iz kabine.Gregorio Savini je posmatrao devojku koja se vraćala na svoje mesto dok su se vrata iza njenih

leđa zatvarala. Osmehnuli su se jedno drugom, on je nastavio da prelistava novine. Sofija je sela.Kad ju je video da stiže, Tankredi je ustao. ,,I kako je bilo? Strah?“

„Uopšte. Neverovatno je. U jednom trenutku je skrenuo desno, dakle idemo tamo...“Radoznalo pokaza pravac trudeći se da shvati. Tankredi klimnu. „Da...“ Onda joj malo pomeri

ruku. „Ali i malo tamo.“„Ah.“ Sofija se pretvarala da je shvatila. „Znaš, prvi put sam srećna što sam izgubila opkladu.“

Tankredi joj se osmehnuo. „A ja sam prvi put srećan što idem u Veronu.“


101

23.

Avion je malo kasnije sleteo. Na izlazu iz aerodroma čekao ih je identičan auto kao onaj u Rimu.Tankredi se napravio duhovit, otvorio je drvenu fioku između dva sedišta.

„Onda, mogu li da te ponudim nečim? Pivo, beli ili crveni biter, malo vina, šampanjac...“Sofija je prihvatila igru. „Čini mi se da sam već videla ovu scenu.“ Stavila je prst na usnu kao

devojčica. „Ili ne?“ Taj pokret )e veoma uzbudio Tankredija. „Kao da smo u onom filmu u kom sesvaki dan ponavlja ista priča...“

„Znam na koji misliš, s Bilom Marijem, gde on proživljava uvek isti dan i osvaja jednu ženu jerje naučio šta ona voli. Prvi put se može čak i pogrešiti, ali ako na kraju neko zna sve o toj osobi,jasno je da mu lako uspeva...“

„Da.“„Ali to ne bi bilo zabavno, zar ne?“ „Bi, verujem da bi.“Tankredi se pravio lud. Onda je razmislio. ,,U nekim filmovima život izgleda mnogo lakše nego

što jeste. Zbog toga kasnije budemo razočarani.“„Ili smo razočarani jer smo zahtevali previše.“Ćutali su malo. Potom se Sofija okrenula k njemu. ,Ali večeras je lepo kao na filmu.“„Drago mi je da se provodiš. Evo, stigli smo.“Bentli se zaustavio ispred Hotela Baljoni, Dve kule. Gregorio Savini je izašao i otvorio vrata

puštajući je da izađe. Sofija je bila impresionirana lepotom tog hotela, u samom centru Verone.Onda se ukočila. Zbog čega su se zaustavili u hotelu? Čemu to? Pokušala je da se smiri. Možda jebilo deo iznenađenja.

„Je l’ tajna ovde?“Tankredi odmahnu glavom. „Ne, ovde ćemo se malo odmoriti...“ „Ali ja nisam umorna.“„Možemo malo da razgovaramo ako hoćeš, da se istuširamo.“„Ovde dovodiš žene?“, upitala ga je Sofija iznervirano, ali dolazak direktora je spasao

Tankredija.„Gospodine Feri Marijani. Konačno, drago mi je što ste došli, srećan sam što sam vas upoznao.“„Vidiš, prvi put je...“, prošaputa Tankredi.Direktor je pozvao nosače. „Imate li kofere, nešto?“„Ne, u prolazu smo, odlazimo gotovo odmah.“Direktor je bio iznenađen. „Kad ste me prošle godine nazvali, bila mi je zaista velika čast, kad

ste ga kasnije kupili, osećao sam i veliku odgovornost... Hoćete li pogledati hotel?“„Ne, uskoro ću se vratiti. Danas smo na odmoru.“„Odlično, kako želite, onda ću vas otpratiti.“Direktor je svratio do recepcije, a zatim su ušli u lift.„Ovuda, gospođo, ovo je vaš apartman...“ Otvorio je vrata magnetskom karticom i pozvao

Sofiju unutra. „Izvolite... Ovo je spavaća soba, ako želite da se odmorite, ovo je salon, ovde jekupatilo, a ovo su vrata koja izlaze na terasu. Odavde se vide livade i vinogradi našeg dobrogValpoličela, odavde Arena, gde...“ Primetio je Tankredijev pogled i razumeo da previše govori.„Dobro, u svakom slučaju čuvena. Pozovite nas ako vam bilo šta zatreba, bićemo srećni da vambudemo na usluzi.“


102

Kad je ostala sama, Sofija je sela na krevet, bacila se unazad i pala ispružena s licem okrenutimka tavanici. „Ne mogu da verujem. Ovaj hotel je prelep i on ga je kupio. Samo ova soba je veća odcele moje kuće.“ Vrzmala se malo po salonu, bio je tu i plazma televizor od najmanje pedeset inčaprikačen na zid poput slike, zatim bang end olufsen CD-plejer na stolu, s dva velika zvučnika, ijedna vertikalna ravna površina za diskove koja se otvarala na dodir. Zatim je otišla tt kupatilo, biloje od savršeno obrađenog mermera, tuš je imao ogromnu četvrtastu ručicu. Otvorila je vodu,regulisala se pomoću dva dugmeta. Mogla je da curi kao tropska kiša, ili u sporijem mlazu poputvode koja se sliva niz oluke, ili u jednom, jačem mlazu, poput slapa.

Čula je da zvoni telefon. Moglo se odgovoriti i iz kupatila. „Da?“„Jesi li u krevetu? Spavaš?“„Eto, znala sam“, pomislila je Sofija. „Ne. A i da spavam, kako bih ti se javila?“„Pa, možda sam te probudio... Možeš li da izađeš na terasu?“„Naravno.“ Sofija spusti slušalicu i pođe ka prozoru. Izašla je napolje, pored je bila druga soba,

pogledala je okolo.Tankredi je bio u dnu balustrade, ona mu je prišla. „Gledaj...“ Pokazao joj je udaljene brežuljke i

sunce koje je još uvek bilo visoko iznad vinograda. „Kad mi je direktor rekao za ovo, ubedio me je.Zar ne liči na ženu ispruženu u zelenilu, s grudima, dugačkim nogama? A ovi vinogradi su štofnjene haljine, a sunce tamo u pozadini njen osmeh?“

Sofija začkilji. Ti brežuljci su stvarno podsećali na žensko telo. „Tačno je.„Ponekad ne umemo da posmatramo ono što nas okružuje. Uvek smo u prevelikoj žurbi...“ „Šta

želiš da kažeš?“Odmahnuo je glavom. „Vidiš? Ti u mojim rečima tražiš nešto drugo, možda neku aluziju, a ja

sam, naprotiv, želeo da kažem samo ono što sam rekao. Lepota je oko nas. Ponekad smo slepi.“Sofija se tada osmehnula i konačno se opustila. Tankredi je primetio. „Eto, sad sam se dobro

izrazio, vidim. Šteta je izgubiti lepe stvari od ovog života. Vidimo se dole u šest?“ Pogledao je nasat. „Za četrdeset pet minuta, odgovara?“

„Da.“ Sofija se vratila u sobu, izula cipele i ispružila se na krevet, prekrstila noge i spustila rukena stomak, zažmurila i počela da razmišlja. I polako je prevrtela sve što se desilo s Tankredijem.Onaj susret u crkvi, razgovor na stepenicama, onda onaj ponovni susret u kafiću i konačno ovajdan, Laviniju, karte za U2, Ekaterinu Zaharovu, avion i Veronu. Nije mogla da poveruje, bila je kaoobuzeta, otrgnuta iz svoje sigurnosti. A ona se prepustila. Gde li će završiti?

Puče u smeh. Kakvo preterivanje, gde je mogla da završi? Nigde. Proživeće ovaj dan i sećaće gase. Prepričaće ga Laviniji pošto je pošteno izgrdi. Znajući sebe, uze mobilni, navi budilnik na 17.50 iugasi ga. Osim toga, bila je na času sa svojim učenicima, zar ne? Nije mogla da ga drži uključenog, ikod te misli zaspa.

Ružičasto nebo u sutonu, nekoliko galebova u sve nižem letu dotiče vodu. Jedan kljunom grabinešto, na trenutak se vidi u kontrasvetlu, blista u plavetnilu mora, onda uzima pravac, diže se gore,sve više, i gubi se među oblacima, sa svojom ribom. Sofija leži na pesku, oslonjena na laktove, blagosavijenih nogu. Nema ništa na sebi, naga je, preplanula. Medu njenim nogama svetle kovrdže inikakav trag kostima. Dodiruje dojku, miluje bradavicu, stavlja još kreme.

„Hej, šta radiš to sama? Ne čekaš me?“Njegov glas. Topao, senzualan, provokativan, sa suzdržanim smehom. Sofija gleda levo-desno,

iza sebe. „Ovde sam...“ Onda ga konačno ugleda. U vodi je, ispred nje. Sofija skuplja malo noge dokon izlazi iz mora. Smeje se dok korača. Voda mu dolazi do grudi, zatim se spušta, još niže, dostomaka, do struka. Ali... Ni on ne nosi kupaći. Nastavlja da hoda. Sad mu je voda u visini bokova i,kad ga ugleda, Sofija pocrveni. Ali ne okreće se, zagledana je u njegovu požudu. I Tankredi se


103

smeje, bez stida, bez sramežljivosti, gledajući među njene sada poluraširene noge. Onda snažan krikgaleba, još snažniji, i sve snažniji. More kao da se povlači, oblaci nestaju, nebo bledi.

Najednom, Sofija otvori oči. Budilnik. „Već? Vreme je proletelo! Mislim da je u pitanju napetostčitave ove priče.“ Još uvek je osećala toplinu i uzbuđenje. „Srećom te je zvonio budilnik.“ Ko zna štabi se posle desilo, legao bi pored nje, a onda? Pocrvenela je. „Srećom da sam se probudila. Ko znakako bih ga gledala da sam odsanjala do kraja!“ Počela je da se smeje, otišla u kupatilo, umila licehladnom vodom, stavila nešto malo šminke koju je imala kod sebe i očešljala se. Zatim se pogleda uogledalo. „Ali šta ti se dešava? Obično se nikad ne sećaš snova!“ Zatim je izašla iz sobe. Pozvala jelift, i pošto je stigla u predvorje, pogledala je okolo.

Direktor joj je prišao. „Gospodin Feri Marijani vas čeka napolju.“Sofija mu je zahvalila i pošla ka izlazu. „Evo me!“Tankredi je napolju vozio bicikl. „Ovaj je tvoj.“ Pokazao je bradom na bicikl parkiran ispred

hotela, blago nagnut na nogari.„Hej, znaš da voziš, zar ne? Nećeš pasti? Šta će tvoji učenici, koji će, umesto da budu sa

Zaharovom jedan dan, biti s njom čitav mesec!Sofija se smejala. „Ma daj! Još sam mnogo jaka!“I rekavši to, podigla je nogaru, popela se na bicikl i počela da okreće pedale. „Gledaj... znam da

vozim bez ruku.“ Raširila ih je i napravila nekoliko metara, onda, videvši da krivuda, uhvatilakorman. „I kuda idemo?“

„Ovuda...“„Sigurno?“„Direktor mi je napravio kartu“I tako krenuše da voze jedno pored drugog, mirni, spokojni, bez žurbe.„Jesi li se malo odmorila?“ „Da...“Sofija je pomislila na san, kad je on izašao iz vode uzbuđen. Sagnula je glavu puštajući kosu da

joj padne preko lica i sakrije je osećajući da crveni.„Evo, stigli smo. Ovo je čuvena Julijina kuća.“ Naslonili su bicikle sa strane. „Jesi li ikada bila u

Veroni?“„Samo jedanput.“ Sofija se setila da je svirala u Areni na jednom veoma važnom koncertu s

velikim inostranim muzičarima. ,Ali nisam bila u Julijinoj kući.“„Evo, ovo je balkon, a ovo je statua. Znaš šta treba uraditi...“„Da.“ Pomilova levu Julijinu dojku i zatvori oči.„Šta si zamislila?“„Ne sme da se kaže, inače se neće ostvariti.“ ,Ali ako se ostvari, hoćeš li mi reći?“ „Da.“Onda je i Tankredi dodirnuo dojku. Okrenuo se i pogledao je. ,,I ja ću tebi kazati... Ako se

ostvari.“I reče to, ne podrazumevajući ništa, barem se tako činilo. Onda su opet uzeli bicikle.„Ali kasno je, uskoro će kola stići u hotel, moramo da požurimo! Želiš li da se trkamo?“„Naravno.“Sofija odmah poče da brže okreće pedale. „Ne važi se!“„Kako da ne!“ Podiže se na sicu da nogama da više snage i u punoj brzini prede Trg dele Erbe,

okrećući sve jače, preleti Aveniju Sant' Anastasija i sve do hotela. „Prva!“ Zakočila je gotovo sepropinjući na prednji točak, te je morala odmah da spusti stopala na tlo da ne bi pala. „Jesi li video?Pobedila sam.“

Odmah za njom, stigao je i Tankredi. „Mislim da vežbaš nedeljom.“


104

„Ne budi blesav... Odmalena nisam vozila...“ Onda prede rukom po leđima. „Treba da seistuširam. Sva sam se oznojila!“

„Okej, kad završiš, čekam te dole.“Sofija je ušla u lift i, kad je stigla na sprat, ušla je u sobu.Dok se svlačila, zatekla je sebe kako se osmehuje. Zabavljala se. Otkad nije provela ovakav

dan... Lagan. Eto, bila je to prava reč. Osećala se dobro s Tankredijem, on se trudio da se uvek osećaprijatno. To joj je bilo veoma važno. Uvukla se pod tuš s jednom jedinom mišlju. „Hoću li mu naćimanu? I pre svega, nešto još gore, ima li je?“ Odvrnula je mlaz vode, brzo se oprala, obrisala jošbrže i za nekoliko minuta bila je spremna.

Tankredi ju je čekao za barom. Gledao je kako mu se približava. Osmehnuo joj se. Ona jezastala, a on joj je prišao i uzeo je pod ruku.

„Nećeš da mi kažeš kuda idemo?“„Uskoro ćeš saznati.“„Čini mi se kao da sam u nekom filmu.“„Ona je bila Džulija Roberts. Ali ti si lepša.“Kad su izašli iz hotela, Savini je izašao iz kola, otvorio vrata Sofiji i pustio je da se smesti.

Tankredi je ušao sa suprotne strane i seo pored nje. Kola su mirno krenula i uvukla se u saobraćaj uVeroni. Sofija se osmehnula Tankrediju, onda mu pokazala dugme koje je služilo da ih odvoji odvozača.

„Mogu?“„Naravno.“Staklo se podiglo. Sad su bili sami. „Znaš, mislim da si ti zaista čudan tip.“ ,,I ja to mislim o

tebi.“ „Ne, ozbiljno, ne šalim se.“ „Ni ja.“„Kao da se kriješ. U stvari, sve bi moglo biti jednostavnije, ali ti kao da ne želiš da prihvatiš

normalnost.“„Zanimljiva ti je analiza. A zašto, po tebi? „Možda zato što se plašiš.“ „Dakle, na kraju sam ja

trtaroš...“ „Možda... Ili ti u dubini duše baš ništa nije važno.“„Zanimljiva ti je i ova analiza. A šta misliš koja je prava? Ili ima i treće?„Treća bi mogla da bude ova: ti misliš da je sve tvoje, ne samo stvari, već i ljudi. Na trenutak im

daješ svet, zabavljaš ih, činiš da se osećaju u središtu vaseljene, a onda, po meni, kad ti dosade, baciših.“

„Misliš da sam tako zao?“ „Možda.“„Zar ne može da bude još neko čitanje?“ Sofija se osmehnula. „Da, moglo bi. Možda.“ „Da li se

zabavljaš?“„Mnogo. Ali neću te zadovoljiti, neće mi posle biti žao, i konačno, posle ove večeri sve će biti

gotovo.“Tankredi je pogledao kroz prozor. „Potpuno si sigurna?“ Sofija je za trenutak zaćutala. „Da.

Odlučila sam.“ „Ali zar ne bi sve moglo da bude jednostavnije, kako sama kažeš?“ „To jest?“„Nisam našao pravu osobu.“ „Suviše jednostavno.“Bentli je napredovao kroz saobraćaj Verone, kejom pored Adiđea, zatim skrenuo levo i konačno

pretekao nekoliko kola idući brzo desno do Arene.„Dakle, posle ove večeri se više nećemo videti?“„Tačno tako.“,A ne bi mogla da se predomisliš?“ „Ne.“„Ponekad čovek odgovori s previše sigurnosti samo zato što uopšte nije siguran...“


105

Sofija mu se osmehnula. „Istina je. Ali ne u ovom slučaju.“Tankredi se okrenuo ka njoj. „Okej, ali hajde da ne upropastimo iznenađenje, stigli smo.“Automobil se zaustavio ispred velike kapije. Čovek iz obezbeđenja je proverio propusnicu na

komandnoj tabli kola. Sve je bilo u redu. Mahnuo je kolegi u dvorištu. Kapija se otvorila i auto jeušao na parking. Jedan razvodnik u Areni odmah je prišao da ih dočeka. Tankredi i Sofija su izašliiz kola.

„Hvala.“„Molim, gospodine, možete li mi pokazati karte?“ Razvodnik na brzinu pogleda. „Vaša mesta

su u dnu desno. Prijatno veče.“Tankredi je uhvatio Sofiju podruku. Ona je pokušala da virne među njegove šake, da pročita šta

piše na kartama, da shvati koju je predstavu izabrao za nju. Tankredi je primetio i stavio ih u džep.„Da sednemo?“Smestili su se jedno pored drugog. Bina je bila u polumraku, jedan reflektor je sekao mrak, ali

nije joj pomagao da shvati šta će se desiti. Tankredi ju je pogledao osmehujući se. „Hajde, samo jošmalo... Izdrži.“

Sofija je počela da gleda okolo, očajnički je tražila neku naznaku, natpis, kartu u ruci nekeosobe, program, kačket, majicu, ništa. Ničeg nije bilo. Proučavala je ljude oko sebe. Bilo je starijeelegantne gospode, ali i mladih, momaka, devojaka, stranaca, Italijana, ljudi drugih rasa, jedanJapanac. Nije postojao nijedan element koji bi joj pomogao da shvati. Ništa.

Tankredi je primetio.„Želiš li da se premestimo? Ne sviđa ti se mesto?“ Zafrkavao ju je. Želeo je najbolje sedište za

nju. „Ne, hvala, odlično je ovde...“ „Ah, ne, zato što vidim da gledaš okolo...“ Upravo u tomtrenutku svetla su se pogasila.

Tankredi se osmehivao u mraku i počeo da joj govori toplim glasom.„Ima trideset i jednu godinu, dobila je devet Gremi nagrada.. Dopada se ljudima... Da, sve u

svemu, dosta, ali tebi mnogo. Njeno ime počinje slovom N...“Američki glas povika. „Dobro veče, Italijo!“ Upališe se svetla u pozadini, plavi, beli i crveni

vatromet dizao se iza scene. „Dobro veče, Verono.“I odmah poče da peva penjući se odstraga.In your message you said...Sofija je bila zabezeknuta. „Nora Džouns...“,,E, pa da, pogodila si...“Sofija je ustala i počela radosno da pleše zajedno s drugim ljudima koji su bili oko njih, prateći

ritam zatvorenih očiju, s rukama podignutim uvis, krećući se u tempu muzike Chasing Pirates.Nora Džouns je pevala svojim toplim glasom, prateći vokali iza nje sledili su je u savršenom

tempu.„Sviđa ti se?“„Mnogo! Božanstveno iznenađenje...“Tankredi je bio zadovoljan što je vidi tako oduševljenu, kretala se u ritmu i plesala poput

šesnaestogodišnjakinje. I nastavila je tako uz mnoge pesme...Thinking About You. Zatim Be Here To Love Me i konačno December. Jednu za drugom, Nora

Džouns je izvodila poslednje stvari kad je Arena zablistala sićušnim svetlima, telefonima,upaljačima s plamenom na vetru i ljudima koji su vikali: „Bis! Bis!“ A trenutak kasnije Nora Džounsse ponovo pojavila na sceni i otpevala Don't Know Why, još bolje nego sve stvari dotad, kao da nijeosećala težinu tog koncerta. A onda Come Away with Me kao da je tek počela da peva, i na kraju jezavršila s prelepim osmehom i uzvikom: „Hvala, Verono! A kiss to Julija i Romeo!“


106

Lagano su se palila svetla i ljudi su krenuli ka izlazu.Tankredi je vodio Sofiju do kola.„Mnogo mi se dopalo... Previše! Bilo je super!“„Da.“,Ali kako si znao...“ „Pročitao sam u novinama.“ „Ne, da je Nora Džons moja omiljena

pevačica.“ Tankredi se nadao da neće postaviti to pitanje. ,Ah, izvini, rekla mi je tvoja prijateljicaLavinija.“ ,Ah, naravno...“

Popeli su se u auto. Sofija je postala ćutljiva. Tankredi je primetio. „Šta nije u redu?“ Okrenulase k njemu.

„Ne, ne, razmišljala sam o tome kako sam propustila jedan od njenih retkih koncerata u Italiji, uLuki. Mislim da je bio 2007.“ „Ispravili smo to na neki način...“ „Da.“

Brzo su stigli do aerodroma, sišli iz auta i popeli se u avion. Kapetan ih je dočekao. „Sve je namestu? Možemo da krenemo? Taman na vreme...“ „Da, hvala, kapetane.“

Seli su i vezali pojaseve. Avion je odmah krenuo, došao do središta piste, povećao obrtajemotora, sve brže, i odvojio se od tla. Malo kasnije preleteli su Arenu. Sofija je naslonila lice naprozor.

„Malopre smo bili baš tamo... Koncert je bio predivan. Hvala.“„Nema na čemu. I meni se mnogo dopao. Otkrivaš mi toliko toga.“„Na primer?“„Klasičnu muziku, Ekaterinu Zaharovu, Noru Džouns. Nov svet. Verujem da se svaki put kad

jedna osoba sretne drugu, otvore novi pravci... Ko zna šta će se sada desiti.“Sofija se osmehnula. „Ko zna... Zasad nešto vrlo jednostavno. Moram u kupatilo...“„Tamo je u dnu.“Ustala je sa sedišta i uputila se prema kabini koju joj je naznačio, otvorila je, prošla kroz sobu s

vrlo elegantnim bračnim krevetom od svetlog drveta i alkantara i otišla u kupatilo. Očešljala se.Proverila je mobilni. Nijedna poruka. Andrea je nije tražio. Znala je s kim je Lavinija i nije htela da jeometa. Kad je izašla iz kabine, ugledala je Tankredija za stolom. Bio je postavljen sa svećom nasredini. Tankredi ju je palio.

„Da pojedemo nešto, može? Hteo sam da te odvedem na večeru u jedan predivan restoran naveronskim brežuljcima koji su mi preporučili, ali ne bismo stigli na vreme u Rim... Možda nekidrugi put.“ Sofija ga je pogledala i odmahnula glavom, zatim sela prekoputa njega. „Ne, nećeš dajedeš ili...“

„Ne, možda neki drugi put.“„Važi, kako želiš. Izvoli, spremio sam meni Sofija.“ Pružio ga joj je. Bio je zapravo odštampan s

njenim imenom u zaglavlju. Ona se osmehnula i otvorila ga. Bilo je tu sve što je volela, tipična jela izraznih regija. Sicilijanska pasta ala norma, njoke s denovskim pestom, pene al'arabijata i brancin napalermski način. S prilozima, voćem i kolačima.

„Nisam mogao više da dodam jer je ovde kuhinja mala. Neću ti reći da ću se sledeći put boljeorganizovati jer već znam da ćeš odmahnuti glavom...“

„ Tačno.Stigla je stjuardesa i Sofija je naručila sicilijanska jela. „Želiš li da odabereš vino? Imamo razna

vina u podrumčetu, ili hoćeš šampanjac?“Sofija je pogledala vinsku kartu. „Odaberi ti.“ „Okej. Donesite mi kometu planete?“ Stjuardesa

je otišla.„Izabrala si sva sicilijanska jela, ja obično volim da uz ono što jedem pijem vino iz iste regije...“


107

Malo kasnije su večerali uz plamen svece i odlično hladno belo vino, smejući se, prepričavajućisvako ponaosob ponešto iz svoje prošlosti. Tankredi je, naravno, znao svaki detalj, ali je bioizuzetno vešt u tome da se pretvara kao da sve čuje prvi put.

,,I tako si počela da sviraš... Tvoj prvi koncert sa samo osam godina... Neverovatno.“Pažljivo je slušao svaki detalj vrteći u mislima fotografije iz tog perioda, rečenice iz dnevnika,

članak, snimak, nešto što je na neki način još obogaćivalo ovu jednostavnu ispovest.Malo kasnije su sleteli. „Evo... Stigli smo.“„Hvala.“Pozdravila je stjuardesu, kopilota i kapetana. „Veče je zaista bilo veličanstveno...“ Tankredi ju je

otpratio do njenih kola na parkingu. „Evo nasi“„Evo nas, vratili smo se u stvarnost.“„Je li ti bilo lepo?“„Prilično.“Tankredi je bio iznenađen tim odgovorom. Nije bio naviknut na „prilično“. Sofija ga je

pogledala u oči. „Ne znam kako si uspeo da saznaš sve to o meni. Na početku me je to nerviralo,sada mi više ništa nije važno. Ali desila ti se jedna greška.“

„Koja?“„Nora Džouns. Rekao si mi da si saznao od Lavinije, međutim ona nije znala da mi se sviđa

Nora Džouns.“ Potom se nasmejala. „Rekla sam ti da mi govoriš istinu. Sada ću ti kazati nešto jošvažnije. Mrzim lažove.“ Tankredi nije imao ništa da joj kaže na to. Pogrešio je.

Sofija je ušla u svoja kola. „Na trenutak sam pomislila da si savršen muškarac...“ Onda mu seosmehnula. „Sad sam mnogo spokojnija.“ Zatvorila je vrata i otišla.

Tankredi je ostao gledajući je. Onda je uzeo mobilni iz džepa.Sofija je brzo vozila ka kući. Odmah je našla mesto na parkingu, izašla iz kola i pogledala na sat.

Ponoć. Sve je bilo uverljivo. Ušla je u lift i pritisla svoj sprat. Na časak se setila lepote lifta u hotelu uVeroni, onog apartmana, terase, koncerta, aviona, večere na povratku... Sve je bilo van njenogdomašaja, čak van domašaja njene mašte. Onda je izvukla mobilni iz tašne. Dve poruke. Prva je bilaod Lavinije.

„Hoćeš li mi oprostiti? Je I' bilo lepo? Moj koncert je bio sjajan! Čujemo se sutra? VT.“Obrisala ju je. Ponašala se baš kao devojčica. Onda druga poruka. „Izvini, nisam hteo da te

lažem. Koncert U2 je bio savršen, na poslednjem bisu su pevali Where the Streets Have No Name.Neću te više uznemiravati. Ovo je moj broj. Pozovi me ukoliko želiš. Laku noć. Tankredi.“

Stajala je s mobilnim u ruci ispred vrata stana neodlučna da li da obriše poruku ili ne. Palac sezaustavio na dugmetu. Gledala je poruku, onda donela odluku i ušla u kuću.

Andrein glas je dopro iz spavaće sobe. „Ljubavi, jesi li se provela?“„Da, odlično...“, odgovorila je iz dnevne sobe.„Dolaziš?“Sofija duboko udahnu, osećala je krivicu. Onda je pomislila: „U stvari ništa nisam uradila, za

sve je kriva Lavinija.“ Tako je otišla u sobu. Andrea je čitao knjigu, Američka pastorala Filipa Rota.Spustio ju je u krilo i osmehnuo joj se.

„Uvek odlični, zar ne! Jednom sam ih slušao na stadionu Flaminio 1993, još se nismopoznavali...“

„Da, odlični su.“ Poljubila ga je u usta.„Želiš li da popiješ nešto?“


108

„Da, malo vode. Ah, reci mi nešto, radoznao sam.“ Sofija je bila okrenuta leđima, zažmurila je.Neće biti lako. Onda se okrenula i osmehnula mu se. „Naravno, kaži.“

„Jesu li imali bis na kraju koncerta?“ „Da... Wherethe Streets Have No Name.“ I tek u tom trenutkuzaista se osetila krivom.


109

24.

Naredni dani su za Sofiju bili neobični. Sve je izgledalo kao da je sanjala, kao da se probudilaneobično lošeg raspoloženja, bilo je nečega što joj se veoma dopadalo i nečega što joj je smetalo. Kaokad te probude naprečac, sećaš se šta si sanjao, ali je već prekasno. U snovima sve ide kako ti hoćeš,bez teškoća, nikome ništa ne smeta niti ima šta kome da se prebaci. Snovi su jednostavni.

Sve je bilo kao i ranije: doručkovala bi, izlazila rano, išla u nabavku, vraćala se za ručak, ondapo podne časovi, kao i obično, na konzervatorij umu ili u muzičkoj školi. I tokom dana nijednom nebi pomislila na njega, na sve ono što se dogodilo, na taj nenadani beg iz svoje stvarnosti. Zabranilaje to sebi. I uspela je.

„Kako vam je bilo s Ekaterinom Zaharovom?“,,S kim?“„Nastavnicom od pre neki dan...“,,Oh, dobro, odlično... Htela je da vidi dokle smo stigli s tobom, a onda nas je naterala da

sviramo nešto, minimalan napor, maksimalan provod!“ Tako je prokomentarisao Jakopo, njennajstroži i najsimpatičniji učenik među dečacima, onaj koji je hteo da prenese klasičnu muziku usvet kompjutera i virtuelnog.

„Znaš šta sam mislio da bi bio dobar posao?“„Šta?“„Aranžirati klasične kompozicije za zvonjavu telefona, to je tržište u stalnom porastu. Mnogo se

može zaraditi...“„Da-da, dobro. Hajde da vidimo kako se snalaziš sa stvarnošću!“ I rekavši to, tutnu mu pred oči

partituru Bahove Troglasne invencije. Jakopo frknu i poče da svira polako, siguran u sebe, surođenom prirodnošću. Br. 2 u c-molu. Sofija je bila zadovoljna i drugim učenicima, uključujući iAlisu, najživahniju od svih, koja je uvek pričala o svojim simpatijama.

„Ima jedan koji mi se sviđa, samo je stariji od mene.“„Koliko ima godina?“„Šesnaest.“„Ali, Alisa, mnogo je stariji od tebe, deset godina.“ „Da, znam. Ali rekao mi je LPVS.“„Šta to znaci? „Lepo porasti vratiću se!“ „Izvini, to ti je rekao a da te ne poznaje?“„Zabavlja se s nekom što stanuje u mojoj zgradi i njegovo je godište. Sreli smo se sto puta, ali

kad dođe po nju, čeka, i čeka, i čeka... I tako smo na kraju razgovarali! Ja svog momka neću pustitida me čeka!“

,,E baš bih volela da vidim kad budeš imala momka, da li ćeš ga pustiti da čeka... A i ako nekočeka, ne znači da mora da se nabacuje drugoj? U suprotnom znači da ipak nije ozbiljan.“

„Čudno mi je kad tako govoriš. Ni moja mama ne govori tako.“Sofija shvati da je upravo otvorila poglavlje kuća i porodica, koje je moglo biti problematično.

Odlučila se da igra na sigurno, pa je i njoj pružila partituru. Alisa se udobno smestila na stolici izasvirala Mocartov K 457. Svirala ga je s neviđenom lakoćom, kao da ga je sama komponovala.Sofija je bila iznenađena. „Hej, morala bih češće da budem odsutna!“

„Nemoj ni da se šališ... Mnogo si mi nedostajala.“„Ali bio je samo jedan čas!“,Ali ti si moja nastavnica!“


110

„Dobro, trudiću se da više ne izostajem, ali i ti moraš da nastaviš da sviraš ovako.“Smejale su se, među njima je vladao prelep sklad. I tako, kad je na kraju tog dana Sofija izašla iz

konzervatorijuma, bila je srećna i spokojna, nije ni o čemu mislila niti je išta očekivala. Čak i kad setamni automobil zaustavio ispred, pogledala ga je mirno. Vrata su se otvorila i izašla je jedna žena.Pozdravila je vozača i uputila se prema zgradi. Kad je stigla pred kapiju, otvorila je tašnu, uzelaključeve i ušla. Onda je auto otišao. Nije bio on. Sofija je pošla prema svojim kolima. A da je bio on?Šta bi rekla? Kako bi reagovala? Ne bi volela da se nade u toj situaciji. Bili su jasni. Neće se viševideti i on je neće više tražiti. I u to je Sofija bila sigurna. Ako je inteligentan, a morao je biti,savršeno je shvatio kakva je ona. Još jedan susret bio bi greška.

Ušla je u auto i stavila tašnu na suvozačevo sedište. Šta je sve znao o njoj? Upalila je motor.Imao je njen broj telefona, otkrio je gde predaje, poznavao je njen ukus, upoznao je Laviniju,pronašao je Ekaterinu Zaharovu, uspeo je da je dovede u Rim, znao je za U2 i Noru Džouns. Vozilaje u tišini prema kući. Šta je još znao taj čovek o njenom životu? Sofija se parkirala, ugasila motor iostala da sedi u kolima, u tišini. Ponovo je pomislila na celu tu priču. Volela bi da može da gakrišom špijunira. Volela bi da ga prati, da ude u njegov život, u njegovu kuću, u njegovukancelariju, da otvori njegove fioke, otkrije šta i koliko zna o njoj. Ali bilo je nemoguće. Tek u tomtrenutku je shvatila: on je o njoj znao sve, a ona o njemu nije znala apsolutno ništa. Savladala je svojbes. Ostala je u kolima da se smiri. Kasnije je ušla u kuću.

Čim je Andrea čuo vrata, pozvao ju je. „Ljubavi?“„Da?“„Dođi... Hoću da ti pokažem nešto.“ „Stižem.“Kad je ušla u sobu, Andrea se smejao, laptop mu je stajao na stočiću na krevetu. „Gledaj...“Sofija ga je najpre poljubila, a onda pogledala u ekran. Trodimenzionalna animacija kuće.

Andrea je pustio snimak. Kadar se brzo približavao vratima koja su se otvorila. „Ovo je kuća iznaših snova“, osmehnuo se Andrea. Snimak se nastavljao, prikazivao različite prostorije unutarkuće. „Ovo je kuhinja, velika, prostrana, dnevna soba, spavaća soba za nas, sobe za našu decu... Aovo je tvoje kupatilo, tuš, velika kada s hidromasažerom... Sviđa ti se? Samo za nas...“

Andrea je projektovao 3D simulaciju. Mala vila po meri s prostranim prostorijama iveličanstveno nameštena, slike, sofe, tepisi, boje peškira, bademantila, zidovi kuhinje, spavaće sobe.Sofija se oduševila.

„Sve mi se dopada, ljubavi... Hvala, odabrao si najbolje za mene.“ Poljubili su se. Onda suvečerali i proveli mirno veče. I naredni dani su bili vrlo mirni.

Onda je jednog jutra Sofija iznenadila Andreu. „Šta je sad ovo?“„Eto, znala sam. Ne sviđam ti se.“„Mnogo mi se sviđaš, ali kad smo mogli to zajedno da radimo, uvek si mi govorila da ti ne

odgovara...“Ćutali su za trenutak. Sofija je stajala pred njim u trenerci.„Ali od tada se dogodilo toliko toga, ljubavi. Ne treba da te vređa to što sam odlučila da trčim.

Napuniću trideset godina uskoro, osećam da nisam u formi, ne krećem se dovoljno...“ Onda jeshvatila šta je govorila i pokušala je da se izvuče. „Idem na trčanje samo tri puta nedeljno, i toujutro.“

„Ne ideš u teretanu, je li tako?“Sofija poče da se smeje. „Ne, ne idem. A čak i da idem, ne bih se ponašala kao Lavinija.“„Da, da, ali znaš, određeno okruženje na kraju stvara iskušenje...“Sofija ponovo vide sebe s njim u njegovom avionu, u hotelu, vide njihove susedne apartmane,

povratak, večeru i plamen sveće...


111

„Ja mislim da, ako neko želi da prevari, nije potrebno mesto da ga opravda, uvek može da seprevari... I bilo gde.“ „I trčeći?“, Andrea se trudio da bude duhovit. „Da. Ali ja ne želim da teprevarim.“ Gledali su se. „Rekla bi mi?“

„Da. Verujem da bih. Međutim, možda bi prvo trebalo da se nađem u toj situaciji, da budempoštena. Da li bi stvarno želeo da znaš?

„Ne znam. Moram da razmislim. Možda ne.“„Pa, razmisli onda. Ja odoh da trčim.“ Sofija se zaustavila na vratima. „Čovek ponekad može da

se promeni. Ja verujem i nadam se da sam se promenila nabolje.“Najteže tih dana bilo je odložiti susret s Lavinijom. Sofija nije odgovarala na njene pozive. Onda

joj je stigla poruka. „Hej, vidi, bila sam gotovo primorana! Izvini, mogla si da odbiješ... zar ne? Ili siodbila?“

Sofija nije odgovorila ni na poruku, i tako ju je jednog jutra zatekla pred kućom.„Mogu li da te otpratim?“„Imam kola.“„Ali kuda ćeš u trenerci?“„Šta misliš?“ Onda odluči da nije vreme za zagonetke. „Na trčanje.,Ali izvini, ja idem u teretanu, mogla si se upisati sa mnom!“„Da, i s Fabiom i s Fabiovim prijateljima. A i Andrea ne želi, rekao je da je to grešno mesto.“Lavinija se nasmejala. „Da li si mu rekla da je svet grešno mesto? Prevara može da te sačeka iza

ćoška, ali i tokom nekog koncerta... ili u avionu.“Znala je i to.Sofija nije mogla da veruje. „Slizao se i s mojom prijateljicom!“„Kad si razgovarala s njim? Šta ti je ispričao?“ „Ne, nisam više s njim pričala. Ono popodne mi

je rekao da će te odvesti u Veronu i da ćeš se vratiti na vreme, dakle zaključila sam...“ „Ti sizaključila, ma nemoj!“

„Dobro, ako hoćeš sve da znaš, zaključila sam da je preteran frajer i da je na neki načinzaljubljen u tebe! Dakle, htela bih da znam kako je započelo, kako se nastavilo, šta se dogodilo i presvega kako će se nastaviti.“

„Ništa drugo?“„Pa, kako mi budeš pričala, sigurno će iskrsnuti još koje pitanje! A i ja mislim da smo mi žene

sada u svemu i po svemu kao muškarci. Zašto ne bismo i mi živele od prevare? Od osvajanja ipobeda? Oni to rade odvajkada. Ali izvini! Zar se nismo borile za ravnopravnost?“

„Ne verujem da je to bio cilj prvih feministkinja.“„Pa mislim da je neka od njih sigurno i to imala na umu. Reci mi šta ima zabavnije od toga. Je l’

ti bilo dosadno to veče?“ Sofija odmahnu glavom. Lavinija se osmehnula. „Vidiš? U pravu sam.“Sofija je shvatila da je trud uzaludan. „Okej, ako želiš da me otpratiš do parka, ispričaću ti.“

Tako počeše da hodaju ka početku Apije. Lavinija ju je gledala bez reči, grizla usne, radoznala doludila.

,,I? Koliko još moram da čekam?“„Htela sam da vidim koliko ćeš izdržati...“„Ja? Kad bi znala! Otpornost nula.“I to priznanje slabosti ju je na neki način smekšalo. Sofija poče svoju priču, dolazak u crkvu,

susret sa starom drugaricom sa studija, Ekaterinom Zaharovom, koja je trebalo da je zameni,opklada.

„Razumeš? Kladila sam se na tebe i izgubila sam!“


112

„Onda je mnogo jak, eto zašto mi je rekao da ti pošaljem poruku baš u tom trenutku. Sve jeizračunao. Odnosno, Sofi, tip je genije!“

„Genije za šta? Samo je hteo da me odvuče u krevet!“„Da, ali barem to radi na genijalan način!“Sofija je nastavila s pričom. Avion, kola u Veroni, apartman u njegovom hotelu.„Kupio ga je da ostavi utisak na tebe... Daj, Sofi, ovo je kao u snu...„„Zavisi od tačke gledišta, za mene je čak uznemirujuće.“„I ja bih želela muškarca koji me uznemiruje na taj način... Osim onoga što proživljavam s

Fabiom, naravno!“,Ah, naravno, prirodno...“ Onda je nastavila priču, govorila joj o koncertu, večeri u avionu.

„Zamisli da ima i kabinu s bračnim krevetom.“„Ima i kabinu s bračnim krevetom?“„Da.“„Ozbiljno? I, dakle... kresnuli ste se.“„Lavi! Ovo više nema nikakve veze s feminizmom, pravi si kamiondžija.„Da! Samo što nikad nisam razumela zašto ljudi uvek misle da su kamiondžije prostaci, jednom

sam upoznala jednog obrazovanog, imao je neku eleganciju.“Sofija je bila iznenađena. ,A gde si ga upoznala?“„U teretani!“Sofija raširi ruke. „Dakle, to je stvarno porok!“ „Ma hajde, šalila sam se. Sve u svemu, jesi li

otišla u krevet s njim ili nisi?“„Apsolutno ne.“„Želiš li da kažeš da ništa nisi radila, nisi se kresnula... Sve u svemu, da nisi vodila ljubav s

njim?“ „Neće!“ „Poljubac?“ „Ni to.“ „Ništa?“ „Ništa.“ „Ne verujem.“„Ne moraš da veruješ. Kako ti volja.“„Ali izvini, avion, večera, koncert, apartman... Stvarno nisi u trendu! Svaka druga žena bi rekla

'da' za desetinu tih stvari...“ „Imaš grozno mišljenje o drugima...“„Izvini, eh, osim što pravi divna iznenađenja, prelep je muškarac.„Da, samo što ti ne misliš na najvažniju stvar, onu koja me je u startu naterala da odbijem.“ ,A

to je?“„Udata sam. Znam da je neprijatno da te na to podsećam, ali mislim da si i ti!“Onda joj je uputila polusmešak i počela da trči ostavljajući je tamo. Lavinija ju je posmatrala

tražeći reči, pravu rečenicu, odgovor na ovu njenu konstataciju, jer je znala da je postojao, postojaoje, ali nije joj padao na pamet. Onda se osmehnula. Pronašla je nešto dobro.

,,A ljubav? A? Gde je tu ljubav?“Ali Sofija je nastavila da trči, praveći se da nije čula, ili uistinu nije čula. Napravila je lagani

krug, ne opterećujući suviše noge. Toliko dugo se nije bavila sportom i odlučila je da počne polako.Stavila je slušalice svog ajpoda, pritisnula foldere i otpočela notama Franca Ferdinanda, da binastavila s Arktik mankis.

Kad je optrčala prvi krug, još je imala malo daha. Ali upravo dok je kretala s mesta s kog je bilapočela da trči, jedna ruka je dohvati zaustavljajući je i povlačeći joj slušalice.

„Hej, jesi li me čula? A ljubav, a? Gde je tu ljubav?“,,U bajkama... samo u bajkama.“I poče opet da trči.


113

Lavinija je malo trčala za njom.„Ne verujem... Postala si cinična! Praviš veliku grešku. Znaš šta je jednom rekao Borhes? Kriv

sam samo za jedno, što nisam bio srećan.“„Zapamtila si samo to? Biće da je rekao još štošta. Sreća se gradi, nije to jedno tucanje u kolima

ili u avionu! Imamo stvarno različite vizije života.“„Možda.“ Lavinija je prestala da trči. „Samo ne razumem zašto tvoja baš mora da bude ona

ispravna!“„Udate smo. Žena, iako će ti to možda delovati neobično, mora da ima muda!“


114

25.

Nedelju dana kasnije. Vraćajući se kući kasno posle podne, Sofija ih je čula kako razgovaraju.,Ali shvataš li? Šta to znači?“ „Možda je htela da saznaš.“

„Slobodno?“ Pojavila se na vratima osmehujući se, kao da ništa nije bilo, iako je u dubini dušeznala šta se dogodilo.

„Da, ćao ljubavi, naravno da je slobodno... Stefano upravo odlazi.“,Ah, otpratiću te do vrata.“„Ne brini.“ Osmehnuo joj se. „Znam put.“„Znam... Ali ipak hoću da te otpratim.“„Kako hoćeš. Ćao, Andrea, vidimo se u utorak.“Izašli su iz sobe i prošli kroz hodnik. Sofiji je delovao predugačak, ćutke je išla ispred njega i

osećala na kičmi težinu njegovog pogleda, njegova pitanja, njegovu morbidnu radoznalost. Nije seviše moglo ovako, ta tišina je bila preteška.

„Želiš li nešto da popiješ pre nego što odeš?“Sačekala je trenutak pre nego što ga je pogledala u oči. Pomislila je da će se suočiti sa strogim,

tvrdim pogledom, čovekom koji bi želeo da prodre u nju, da sazna i najmanji detalj, jer je ipak biosiguran u jedno, ona je znala. A umesto toga, ugledala je ranjivog čoveka. Stefano ju je gledao kaoda se predao, tražio u njoj samo malo nade, tračak, mogućnost da još živi svoju ljubav premaLaviniji. Stigli su do vrata. I on ju je pozdravio tihim i nesigurnim glasom.

„Ne, hvala, neću ništa.“Sofija je poželela da mu kaže: „Onda se vidimo uskoro, možda čak i na večeri kod nas, ili neki

film...“Ali nije uspela. Osmehnula se i s jednim jednostavnim „Ćao“ zatvorila vrata. Onda je otišla kod

Andree.Bio je tamo prekrštenih ruku. Kad ju je ugledao, odmahnuo je glavom.„Nije trebalo.“„Čula sam vas.“Poljubila ga je i sela u dno kreveta, Andrea ju je gledao ožalošćeno. „Naterala si me da lažem.“

„Ja? Kakve ja veze imam?“„Nisam želeo da znam. Tako je dobro kad čovek ne zna ništa.“ „Ali to je kao da se ne živi. Život

je prljav, sam si to rekao, Andrea.“ „Da, ali ne tako. Zašto? Ovo je previše. Na kraju sam i ja počeoda zamišljam, video sam Laviniju s tim tipom... U kolima.“ ,,U kolima?“ Sofija se napravila blesava.

„Da, tvoja prijateljica je to uradila u kolima. Čak i to je apsurdno. To se radi u kolima saosamnaest, dvadeset godina... Kao da je to uradila namerno, da bi se osetila kao devojčica koja hoćeda napravi nestašluk...“

Sofija nije želela da poveruje. Kako su samo saznali? „Jesi li siguran?“„Stefano je pročitao sve poruke iz njenog telefona, tvoja prijateljica čak ne mari ni da ih obriše,

razumeš? Ima intimnih i detaljnih opisa susreta s toliko žestine i duhovitosti, čak i u liftu njenezgrade... Osim u kolima.“

Sofija nije mogla da poveruje svojim ušima.Andrea je nastavljao. „Ajfon je izgleda stvoren za vrele poruke. Misliš da je izmislio? Pokazao ih

mi je, sve ih je odštampao. Liče na erotski čet. 'Kad si mi ga stavio tako, kad si me uzeo onako.'


115

Čitao sam i nisam više hteo da dignem glavu, kunem ti se, osećao sam tla ću presvisnuti, želeo samda propadnem, da nestanem... Bilo je grozno pronaći reći.“ ,,I šta si mu kazao?“

„Ništa. Jednostavno nisam pronašao prave reči. Ćutao sam kao kreten. I zato što je nastavljao dami govori: 'Možeš li da zamisliš? Lavinija, ne, kažem Lavinija, moja žena, deset godina zajedno, ubraku šest, a sad te poruke s nekim mlađim od mene. Razumeš?' Bio je van sebe, kačio se za ononajgluplje, da je taj tip mlađi od njega... a onda je nastavio. Pitao me je: 'Da li si mogao i dazamisliš?' Šta sam mogao da mu kažem? Nisam morao da zamislim, ja sam znao...“

Andrea je pogledao Sofiju, pa odmahnuo glavom.„Nije u redu, jebem ti. Osećam se prljavo, osećam se krivim, nisam želeo ništa da znam o toj

priči, ništa.“Sofija ga je pomilovala. „Ljubavi, nisi ti kriv, da me onaj dan nije pitao da li sam se provela i da

ti nisi shvatio da me je Lavinija koristila kao pokriće, ne bi ništa znao... Stefano nas je stavio u tusituaciju.“

,Ah, jadničak, sad je on kriv...“„Hteo je da zna, kao što je i ona htela da on sazna.“Andrea je ćutao. Bio je obeshrabren, razočaran. Onda je rekao: „Zašto sve počinje i završava se s

tom lakoćom, zašto ne postoji volja da se gradi, da se ide dalje, da se odustane, da se bude jak. Zaštose više ne želi lepo, čista ljubav, časna ljubav... Zašto?“ Zažmurio je. Suze su mu se lagano slivaleniz lice. Onda je najednom otvorio oči, ponovo postao lucidan. „I ti si takva? Da li i ja treba dačeprkam po tvom životu, da budem bednik, da se odreknem dostojanstva kako bih saznao da li sibila u kolima ili u nekom turobnom hotelu s nekim drugim?

Sofija se ukočila. Bez milosti. Bez bola. Ustala je s kreveta. „Rekla sam ti.“ Glas joj je bio oštar itvrd. „Kad te više ne budem volela, ostaviću te. Nemoj da mi namećeš krivicu koju nemam.“

,,A ti nemoj nikad sa mnom da ostaneš iz samilosti.“,,I to tebi liči na ljubav? Nema ni trunke ljubavi u tome što kažeš. Uvek mi namećeš osećaj

krivice zbog nečega. A prošlo je osam godina i bili smo srećni. Srećni smo. Zašto ne shvatiš da senaša ljubav oduprla i tom iskušenju?“

„Dođi...“„Ne.“Ponovo je izgledala kao nekadašnja kapriciozna i tvrdoglava devojčica.„Rekao sam ti da dođeš.“„A ja sam ti rekla da neću.“Andrea se osmehnuo. „Dođi, molim te.“Ćutali su. Andrea je pokušao ponovo. „Daj...“Tek tad se Sofija pokrenula. Približila mu se, ali još uvek se dureći, ruku opuštenih duž bokova,

spuštene glave, povređena tim poređenjem, tim vremenom bačenim u vetar tako nepažljivo.Andrea ju je uzeo za ruku, privukao k sebi i poljubio. ,,U pravu si, oprosti mi.“

„Nemoj to nikad više da izgovoriš.“„Volim te.“„Eto, to, naprotiv, izgovaraj uvek.“


116

26.

Gledala je uvis, u visoku tavanicu konzervatorijuma, u stare grede, slušajući muziku. Maliprozori. Uvek se ponašala tako kad bi je grdila.

„Da li sam ikad išta tražila od tebe? Bila sam uvek pored tebe, čini mi se, u tišini, nikad nepitajući za razlog, nikad za objašnjenje. Ne možeš da kažeš da to nije istina.“

Olja ju je zadržala posle časova, kad je otišao poslednji učenik. Ostale su i pričale na drvenimklupama, na koje je Sofija prvi put sela kad je imala šest godina. Šalile su se s tim vremenom.

„Sećaš se? Uvek si htela da radiš previše, da budeš prva.“„Bila sam prva.“Olja se osmehnula. „Jednom si me uplašila, htela si da sviraš Rahmanjinovljev Preludijum u g-

molu, a nisi uspevala i plakala si, i lupala pesnicama, i grebala si se, a imala si samo jedanaestgodina. Preplašila sam se tad, znaš? Sećaš se?“

„Naravno da se sećam. Ali imala sam deset godina. Bila je to prava drama.“„Ozbiljno?“„Bilo je preteško za mene, pogotovo stakato leve ruke, možeš misliti, s deset godina.“,A, da, to da. Ko zna zašto si to sebi uvrtela u glavu. Sećam se da, kad si videla onu devojčicu

stariju od sebe...“„Ekaterinu...“„Da, kad si videla da ga je ona izvodila čisto... još više si prionula.“,,I posle dve nedelje sam i ja uspela.“Olja se osmehnula. „Mogu li nešto da te pitam?“Sofija je uze za ruku i pomilova je. „Da.“„Znaš da te volim...“ Olja je želela da nastavi, ali nije nalazila reči da joj to zahteva. Na kraju je

pomislila da je najbolje da pokuša.„Možeš li da ideš sa mnom na jedno mesto u ponedeljak ujutru? Tražim od tebe samo da mi

posvetiš jedan sat svog vremena. Ništa više. “Sofija je zaćutala, pitala se šta je mogao da znači taj zahtev, šta se nalazi iza tih reči, a pogotovo

ko. „Ne“, nasmešila se u sebi, „ne može biti, obećao je, štaviše zakleo se. A ako je došao do Olje? Tajtip se ni pred čim ne zaustavlja. Tankredi je neko ko se zakune, da reč znajući da je neće održati. Alizašto uporno mislim da iza svega što se dešava u mom životu mora uvek da bude on? Zato što bihu stvari želela da je tako?“

„Možeš biti mirna, ne brini...“ Olja je ušla u njene misli sa svojim uobičajenim vaspitanjem, navrhovima prstiju, poput ruske carice naviknute na eleganciju i poštovanje. Odmah je osetila da seSofija uznemirila.

Sofija je porumenela. Sigurno nije na to mislila. Onda je pogledala Olju, blago se osmehujući,čekajući s nadom njen odgovor. „Šta bi to uopšte moglo biti?“, pitala se.

„Reč je o poslu? Tiče se muzike?“„Da, ali na jedan poseban način. Teško je objasniti. Mislim da bi najjednostavnije bilo da

zajedno odemo na taj sastanak.“Nastavljati dalje s pitanjima bilo bi nevaspitano.


117

Sofija klimnu glavom. Olja je jednostavno tražila od nje jedan sat. Onda je ponovo videla sebe utoj prostoriji, kako sedi za tim klavirom pored nje, mnogo godina ranije.

„Kad sviraš, drži laktove što više priljubljene uz telo. Držanje, Sofija! Ispravi leđa!“ Ruke njeneprofesorke ponavljale su određene prelaze, a onda je ona probala. Prstići devojčice koji su se mučilida je prate. Onda su se njene šake izdužile, postale vretenaste, sigurnije, dok su šake njeneprofesorke polako starile, postajale čvornovate, manje živahne. Koliko je strpljenja imala Olja snjom, koliko ljubavi. I njen san da odgoji veliku pijanistkinju, odricanja, čekanje svih ovih godina,umor, sve se najednom srušilo.

Sofija je pogledala Olju, njeno umorno lice na kojem je vreme ostavilo tragove, ali u njenimočima je nazrela tračak sreće, upaljenu nadu. Nije mogla da je odbije.

„Naravno, Olja, rado ću ići s tobom.“Tog jutra, ispred crkve, Olja je držala ruke skrštene na stomaku, stiskajući kožnu tašnicu i stalno

se okrećući u iščekivanju Sofije. Evo je. Prepoznala je njena kola, mirno je vozila. Olja nije uspela daodoli i pogledala je na sat. Deset i petnaest. Stići će na vreme, sastanak je bio u jedanaest. Golf sezaustavio ispred nje. Sofija se pružila na suvozačevu stranu da bi joj otvorila vrata. Brava se oduvekmalo zaglavljivala. Olja je ušla u kola. Sofija je krenula.

„Koliko me čekaš?“,,Oh, ne dugo.“ Nije bilo tačno. Stigla je u dvadeset do deset, zabrinuta da bi mogla da zakasni.„Drži...“ Sofija joj je pomogla da stavi pojas. Olja je uspela da ga veže.„Znaš li kojim putem?“„Naravno, pogledala sam adresu na internetu, čak sam je i odštampala.“ Sofija izvuče jedan list

iz tašne. „Evo je. Na Euru je. Za pola sata smo tamo.“„Dobro.“ Olja se smirila. Sela je udobnije na sedište i ostala tako s rukama na tašni koju je držala

u krilu. Dok je vozila, a da Olja to ne primeti, Sofija joj je odmerila odeću. Bila je elegantna, alimožda malo stroga. Odabrala je suviše taman sivi kostim. Ispod je imala belu bluzu, zakopčanu dogrla, s malim okruglim okovratnikom sa sedefastim dugmadima. Nosila je ogrlicu koju je Sofijavidela da nosi u značajnim prilikama. Tek sad je primetila da je na privesku bila minijaturna ruskaikona. Sofija se osmehnula, svakako da to nije bio simbol modernosti.

„Jesi li doručkovala? Hoćeš li kafu?“„Ne, hvala. Dobro sam.“ Olja baš nije bila pričljiva. Videlo se da je napeta, Sofija je to primetila i

uključila je radio, namestivši na stanicu s laganom muzikom. „Čuj kakav glas! Jedna od retkihpevačica, zajedno s Laurom Pauzini, koja se probila u svetu...“

Olja se okrenula ka njoj i nasmešila joj se. „Odlična je. Baš lep glas.“ Nastavile su da slušajupesmu. „Kako se zove?“

„Eliza. Ovo joj je najlepša stvar, zove se Svetio“„Tužna?“„Kad su muzika i glas lepi, ne mogu biti tužni. Muzika ume da izrazi toliko toga. Pogotovo

klasična muzika, ali tebi to ne moram da pričam.“Olja ju je posmatrala s ozbiljnošću. „Nedostaje ti?“ Sofija je gledala pravo na put. „Mnogo.“Olja joj spusti šaku na ruku i pomilova je, zatim se osmehnu. „Razumem.“Nešto kasnije su stigle na odredište. Parkirale su kola i ušle u jednu veliku zgradu. S desne

strane se nalazio stakleni sto. Stajao je na dva mermerna stuba, a iza je sedeo mladi portir s kratkomkosom i u besprekornoj uniformi.

„Dobar dan.“„Dobar dan, imamo sastanak s advokatom Gvarnerijem.“ Portir je proverio u agendi. „Izvinite,

kako se zovete?“ „Olga Vasiljeva.“


118

„Da, izvolite. Čekaju vas, peti sprat.“Sofija je pozvala lift i istovremeno pogledala okolo. Bilo je vrednih slika na zidovima i

Brankuzijeva drvena skulptura. Osmotrila je bronzanu ploču na zidu. Mora da je posredi bilaadvokatska kancelarija. Osim advokata Gvarnerija, bilo je i drugih imena, kao i nazivi dvajupreduzeća. Zvala su se Atlantida i Nautilus. Zatim je stigao lift i popele su se na peti sprat, gde ih jedočekala sekretarica.

„Dobar dan, ovuda molim vas, pratite me.“Mora da je imala preko trideset godina. Bila je odevena u kostim s tamnoplavim pantalonama,

vrlo odmeren. Sofija je posmatrala prostor. Bila je to prelepa kancelarija, elegantna, zidovi su bilibež boje, s dve slike u ramovima malo svetlije nijanse. Prolazeći, vide nekoliko savršeno nameštenihprostorija, neke su bile prazne.

Devojka se zaustavila pred jednim vratima i otvorila ih. „Molim vas, raskomotite se, želite li davam donesem nešto, kafu, vodu, sok, cedeni sok?“

„Meni ništa, hvala“, reče Sofija ulazeći.„A vama?“„Ni meni ništa.“„Sigurno? Ni malo vode?“„Dobro, onda čašu vode, hvala.“Devojka se nasmejala, odmah joj donela malo vode i zatvorila vrata za sobom. Sofija i Olja su se

smestile na jednu elegantnu sofu od tamne kože. Na podu se nalazio nov tepih, krem boje, podnaobloga je bila na bazi cementa i smole svetlobraon boje, na sredini niski stakleni sto s nekolikoznačajnih časopisa. Sofija je prelistala jedan. Prikazivao je različite pejzaže ovekovečene u trenutkuizuzetnog osvetljenja, spektakularne fotografije najsugestivnijih krajeva sveta.

Malo kasnije devojka se vratila. „Molim vas da pođete za mnom, advokat Gvarneri će vas radoprimiti.“ Zaustavila se ispred jednih zatvorenih vrata i pokucala. „Napred.“ Propustila je Sofiju iOlju i udaljila se.

,,Oh, dobar dan, drago mi je što vas vidim.“ Advokat se približio Olji ljubeći joj ruku.„A vi ste sigurno čuvena Sofija Valentini. Ja sam advokat Mario Gvarneri.“ Predstavio se

pružajući joj ruku.„Čuvena... Možda ste me s nekim pomešali.“Advokat se nasmejao. „Čuveni ste, čuveni, uveravam vas. Mogu li da vam predstavim svog

dragog prijatelja gospodina Arkadija Voronova?“Jedan ugledan gospodin s belom negovanom bradom ustao je sa sofe i prišao dvema ženama.

Nosio je male naočare lakog okvira, pramenovi sede kose iznad ušiju padali su mu pomalorazbarušeno. Imao je simpatičan izgled, okruglo lice i lep osmeh. Najpre je stisnuo ruku Olji ipozdravio je na savršenom ruskom, zatim se predstavio Sofiji na sigurnom italijanskom, ali snaglašenim ruskim akcentom.

„Izuzetno mi je drago što sam vas upoznao...“Advokat Gvarneri je pozvao goste da sednu.„Sedimo ovde, biće nam udobnije.“Seli su na sofe kako bi sastanak bio manje formalan.„Dakle, evo nas.“ Advokat Gvarneri je odmah uzeo reč. „Konačno smo vas pronašli.“Sofija je slušala sa znatiželjom, ali advokat joj nije dao vremena da išta kaže. „Gospodin

Voronov je direktor Instituta za rusku kulturu i jezik i ima zadatak da organizuje jedan događaj kojiuključuje Italiju i njegovu zemlju. Odlučio je da jednoj umetnici poveri otvaranje festivala, jednojposebnoj ženi koja ga je impresionirala svojom velikom veštinom...“


119

Advokat Gvarneri se osmehnuo, zatim uzeo dva daljinska upravljača sa stola. Prvim je upalioplazma televizor, a drugim pokrenuo DVD-plejer. Na ekranu se pojavio krupan plan dve šake nadirkama klavira, zatim se kod prvih nota televizijski kadar se proširio.

„Žena koju bismo voleli da otvori naš festival... jeste ona“, reče advokat Gvarneri dok se usredištu ekrana videlo Sofijino lice.

Svirala je uz osmeh Betovenov Op. 109, izuzetno delikatnu završnicu sa svim onim stakatima,onim trilerima koji su tad već bili opsesija ostarelog muzičara i koji će ga dovesti do ekstremnihrešenja u njegove dve poslednje sonate. Izvođenje je bilo izvanredno, kao da je u finalu pijanistkinjaveć shvatila radove koje će Betoven malo kasnije i zamisliti.

Sofija je zabezeknuto gledala snimak. Sećala se savršeno te večeri, u Parizu u sali Plejel naotvaranju koncertne sezone. Imala je dvadeset godina, a haljinu koju je nosila poklonio joj je Armaniza to važno veče. Deset godina ranije. Deset. Nedavno je bila počela da se zabavlja s Andreom.Deset godina ranije, pre nego što se desilo, pre nego što je imao udes, pre nego što se sve završilo...Od tada nikad više nije gledala sebe. Nikad više nije videla svoju fotografiju za klavirom ili snimakna kom svira. Osećala je poglede svih na sebi. Duboko je uzdahnula, na neki način morala je iz togada izađe. Onda je suzbila suze, razbila tu grudvu u grlu i na kraju uspela da progovori.

„Doveli ste me ovamo da bih pogledala ovaj snimak? Mogli ste sebe poštedeti sveg tog napora.Imam ga i ja.“

Advokat Gvarneri se osmehnuo. „Nismo vas zvali samo zbog toga. Gospodin Voronov me jezamolio da vas pronađem i ja sam to učinio. Ima jedan veoma važan predlog, u svakom pogledu, aiznad svega za odnose između Italije i Rusije.“

„Kako ste me pronašli?“Advokat Gvarneri je bio pripremljen na ovo pitanje. „Svi znaju da ste na konzervatorij umu bili

učenica gospođe Olge Vasiljeve.“ Gvarneri se okrenuo ka Olji i osmehnuo joj se. „Bilo je dovoljnopitati nju.“

Olja je uzvratila osmeh, zatim pogledala u Sofiju tražeći njeno saučesništvo, ali je naišla nahladnoću i muk. Onda je sa žaljenjem spustila glavu. Htela je da se vrati u Rusiju, a vratiti se uRusiju sa Sofijom i ponovo je čuti da svira bio bi najbolji način. Možda se sve to još moglo dogoditi,u suštini nije joj još ništa predloženo. Gospodin Voronov je konačno uzeo reč.

„Reč je o jednom veoma značajnom događaju čija je svrha da osnaži odnose između dve velikezemlje. Biće to velika razmena kulture i muzike s mnogo ljudi.“ Zaćutao je gledajući je sa osmehom,nadajući se da su te reči na neki način na nju ostavile utisak.

Sofija je bila nepomična, nema. Sad je izgubila svoju oštrinu, bila je spokojnija. Odlučila je dasasluša da kraja, ali nikad ne bi očekivala takav predlog. Gospodin Voronov se ispravio u fotelji.

„Vama ide dvesta pedeset hiljada evra da otvorite festival i zatvorite ga tri dana kasnije. Bićetesmešteni u jednom od najboljih hotela u Sankt Peterburgu, Hotel Grand Evropa, imaćete vozača naraspolaganju i vaučer s punim kreditom za sve što budete poželeli...“

Onda se okrenuo ka Olji. „Naravno, pratiće vas vaša profesorka i bilo ko drugi koga budeteželeli da povedete. Vlada i mi svi bićemo vam zahvalni ako prihvatite ovaj naš poziv.“

Sofija je bila ravnodušna, onda se osmehnula gospodinu Voronovu. „Žao mi je, ali ne mogu daprihvatim.“

Olja je osetila da će propasti. Gospodin Voronov se nasloni na naslon fotelje.Advokat Gvarneri pokuša odmah da pronađe rešenje. „Ne morate odmah da nam odgovorite.

To je za dvadeset dana, ima vremena. Idite kući, razmislite, posavetujte se sa svojim suprugom...Možda će vas on pustiti bez problema.“

I odjednom kod te rečenice više nije imala sumnji. Naglo ustade.„Žao mi je. Sad moram da idem.“


120

Gvarneri i gospodin Voronov ustadoše zajedno. Olja umorno učini isto. Gospodin Voronov jepozdravi. „Šteta. Žao mi je.“

Advokat ih je otpratio do vrata, onda je prišao Sofiji i rekao joj tihim glasom da ga niko ne čuje.„Razmislite, jutro je pametnije od dana, ostaviću vam svoju vizitkartu.“

Sofija je uze i spusti u tašnu.Gvarneri joj se osmehnuo: „Ako je u pitanju cena, siguran sam da ćemo naći rešenje. Tu sam

zbog toga.“Sofija je tad u potpunosti promenila stav. Postala je tvrda i oštra kakva nikad nije bila. Približila

se Gvarneriju i rekla mu tiho, gotovo šapatom: „Recite svom gazdi da se zakleo da će me ostaviti namiru. Nikada neću svirati za njega.“

Onda je opet postala normalna i nasmejana.„Olja, ideš ili ostaješ?“„Ne, idem s tobom.“Žena se osmehnula prisutnima i izašla sa Sofijom.Malo kasnije su bile u kolima. Na njih je pala sumorna tišina. Olja je snažno stiskala ručke svoje

tašne, kidala ih, mučila ih pokušavajući na taj način da stiša nervozu. Sofija je vozila brzo,neprestano menjala brzine pokušavajući tako da se izduva. Sve je bilo suviše neobično. Putovanjedaleko od Italije, advokat je znao da ona ima muža koji ne može da se kreće, kola s vozačem poSankt Peterburgu i konačno svi ti novci. Bio je to on. Bila je sigurna.

„Žao mi je, Sofija...“Tek tad se setila Olje i polako usporila. Malo posle joj se mirno osmehnula.„Nije tvoja krivica, to s tobom nema nikakve veze.“„Htela sam da se vratim u Rusiju i išle bismo zajedno, bio bi ti priznat značaj koji si oduvek

zasluživala, a nikada nisi dobila. Krenule bismo odatle, ponovo bi počela da sviraš i osvojila bi svet,ubeđena sam.“

Sofija ju je gledala s nežnošću. Olja nije ličila na sebe. Bila je puna strasti.„Pratila bih te tih dvadeset dana pre odlaska, sigurna sam da bi uspela da odsviraš i Rah 3!“Sofija se nasmejala. „Imaš previše poverenja u mene, bilo bi veoma teško krenuti baš od

Rahmanjinova!“Olja je navaljivala. „Nije u pitanju vežba. Problem je ovde...“ Dotaknu glavu. ,,I ovde“, i prinese

ruku srcu. „Uspela bi.“Sofija ju je pogledala s ljubavlju.Olja se ponovo okrenula k njoj. „A onda toliko novaca, kao pedeset hiljada časova u tri dana!“Ovaj put se Sofija nasmejala. „Olja, jedan muškarac me je hteo, ne Rusija.“Olja se okrene k njoj uznemirena. „Ma šta kažeš?“ Sofija klimnu glavom. „Tako je, veruj mi.“

Olja odmahnu glavom. „Jedan muškarac ti toliko plaća samo da bi dobio tvoju muziku?“ „Ne, hoćemoju dušu.“ „Onda nema cene. Morao bi to da zna.“

Sofija se osmehnula, zatim pružila ruku i uzela njenu, snažno je stegnuvši. „Jednog dana ćemose vratiti u Rusiju... ali kao turistkinje.

Olja ju je gledala klimajući. „Kako hoćeš.“„Videćeš da ćemo se mnogo bolje provesti.“„Kad ti sviraš, ja se uvek provodim. U tom trenutku meni se čini da sam na putu oko sveta.“Olja je vratila ruke na tašnu i pogledala kroz prozor. Ništa više nisu izgovorile do crkve.Gregorio Savini je ušao u kancelariju advokata Gvarnerija. Advokat je sedeo u fotelji iza pisaćeg

stola, razočaran neuspehom. „Nije dobro prošlo, je l’ da?“ „Ne.“


121

Gospodin Voronov je raširio ruke. „Bio bi to prelep koncert. Nisam verovao da svira takodobro. A i svota koju ste joj ponudili je bila luđačka.“

Savini stavi ruke u džepove. „Trebalo je ponuditi barem dva puta više.“ Onda je ušao Tankredi.„Kod nje nije pitanje novca. Pitanje je principa.“Gvarneri ga je pogledao pravo u oči. „Onda verujem da je stvar komplikovanija nego što smo

predvideli. Shvatila je da vi stojite iza svega.“Tankredi je bio iznenađen. „Šta ju je navelo da to pomisli?“„Kazala mi je: 'Recite svom gazdi da se zakleo da će me ostaviti na miru'.“ Onda se osmehnuo

Tankrediju. „Uspeli smo da sklopimo ogromne poslove s ljudima koji su bili mnogo komplikovanijii sumnjičaviji.“

Zabavljen situacijom, Tankredi se bacio na sofu. „Odlično. Utakmica postaje sve interesantnija.Treba samo da pronađemo nešto čemu neće moći da kaže ne.“

Gregorio Savini ga je zabrinuto pogledao.»Ali šta?“Tankredi je sipao sebi vode.„Ako postoji, pronaći ćete. Ako ne postoji, napravićete da postoji. Za to ste plaćeni.“


122

27.

„Nisam ih videla više od dve godine. Nedostaju mi.“ Sofija je spakovala torbu.Andrea ju je gledao vedro, s ljubavlju. „Naravno. Srećan sam što ideš. Drago mi je da si uspela

da nađeš zamenu.“„Da.“Ekaterina Zaharova se izjasnila da je na raspolaganju tri dana. Sofiji je laknulo. Biće van grada i

za vikend i vratiće se u nedelju uveče. „Ćao, ljubavi. Zovem te kasnije.“ Lagano ga je poljubila.On je zaustavi pre nego što se potpuno odvojila. „Još jedan. Nikad mi ih nije dosta.“Ponovo su se poljubili. Andrea je zadržao njene usne, kao da nije želeo da je pusti da ode, kao

da ju je držao samo za sebe jednostavno je udišući. Onda su se razdvojili.„Zovem te kad stignem.“Taksi je bio pred kućom, nije bilo gužve na putu do aerodroma i čak je i let kretao na vreme.

Nije ništa rekla svojim roditeljima, zvala ih je nekoliko dana ranije i postavila uobičajena pitanja.„Kako je? Sve u redu? Tata se odmara? Šta radite u sredu?“„Kod kuće smo.“Pa da, šta bi trebalo da rade? Njeni gotovo nikad nisu izlazili, i otkad su se vratili da žive u

Ispiki, njihove kratke ali učestale posete Rimu sve su se više proređivale i na kraju u potpunostiprestale.

Avion je stigao tačno na vreme. Bilo je malo taksija na izlazu iz aerodroma u Kataniji. Sofija jestrpljivo sačekala. Konačno je stigao jedan. Dok je išla ka kući, videla je ponovo kroz prozorpanoramu koja joj je pravila društvo na raspustima odmalena. Te planine, to zelenilo, ti kaktusi.Zemlja jarkih boja, stene planina u kontrastu s tim morem koje je tako blizu. Platila je taksi i krenulaka kapiji, otvorila ju je svojim ključevima, ali kad je stigla ispred vrata kuće, radije je pozvonila nazvonce.

„Ko je?“, čulo se iza vrata.„Vinče, očekuješ nekog?“„Ne... Zašto?“Sofija se smešila slušajući glasove svojih roditelja u tom stranom i čudnom dijalogu. Onda je

čula da se iza vrata neko kreće, polako diže špijunku da vidi ko je.Sofija se nasmešila i pozdravila rukom. „Ja sam... Sofija.“Brave na vratima napraviše veliku buku otvarajući se.Pojavi se Gracija, njena majka. „Kakvo divno iznenađenje! Sofija, ali nisi mi ništa rekla! Divno je

što si došla!“Zagrlile su se, a odmah se iz dnevne sobe pojavio i Vinčenco, njen otac.,,E pa ovo je stvarno lepo!“ Onda su se i oni zagrlili, a zatim su ušli i zatvorili vrata.„Ali ne mogu da verujem, zvali bismo te kasnije, zamisli da te nismo našli a da nam je Andrea

rekao da si ovde! Pa-pa, iznenađenje!“,Ali Andrea vam ne bi rekao...“ „Stvarno? Dogovorili ste se?“Sofija ih je gledala s nežnošću, ostarili su, bili su stari i jedino bi im unuče ponovo udahnulo

malo života. „Gde je Mauricio?“


123

„Ah, tvoj brat se uvek negde muva, on i njegovi kompjuteri... Dobio je dobru porudžbinu izopštine Noto, a oni su tamo svi kanda nesposobni jer ga zivkaju svaki dan, uvek neki problem!“Osmehnuo joj se.

Otac joj je uzeo torbu iz ruku. „Dođi, da te odvedem u tvoju sobu.“„Hvala, tata, ali mogu sama.“„Žena nikad ne treba da nosi kofer.“ Poneo je taj ne preterano težak kofer na točkice do Sofijine

sobe i stavio ga na stolicu. „Šta god ti treba, zovi me.“„Čekaj, čekaj...“ Majka je stigla pre nego što je zatvorila vrata. „Donela sam ti ovo.“ I stavila je

na krevet nekoliko peškira. „Smesti stvari. Čekamo te dole.“ Onda je izašla iz sobe i zatvorila vrataostavljajući je samu.

Sofija je pogledala okolo. Bilo je tu sve ono što je činilo deo njenog detinjstva, plišane igračke,posteri, fotografije. Na stolu, ispod stakla, nalazile su se razglednice, predivne slike dalekih mestakoje su joj slali prijatelji s letovanja.

Sofija se svukla, otišla u kupatilo i istuširala se. Obrisala se i obukla udobnu trenerku od šenila.Pridružila se u kuhinji majci, koja je prelistavala neki časopis. Kad ju je videla da ulazi, sklopila ječasopis i spustila obe ruke na njega.

„Kako sam srećna što te vidim.“,,I ja sam, mama.“ Sofija je sela prekoputa nje.Majka ju je posmatrala ispitivački.„Čemu dugujemo ovo iznenađenje? Je li sve u redu? Andrea?“„Sve je u redu, mama. Samo sam poželela da vas vidim.“„Toliko dugo nismo bili zajedno.“„Da, barem godinu dana.“„Dve, kćeri moja, prošle su dve godine.“„Ozbiljno? Kako vreme leti.“Majka je pogledala ka vratima. Čuo se televizor u dnevnoj sobi. Smatrala je da im je potrebno

malo mira, te je ustala i zatvorila vrata od kuhinje. Vratila se na mesto smešeći se.„Oh, tako ćemo biti malo na miru, mi žene.“ Uzela ju je za ruke kako bi iskazala radost. Onda se

uozbiljila. „Stvarno nema problema, kćeri moja?“ Sofija odmahnu glavom. „Rekla bi mi?“ „Mislimda bih.“

Znala je kakva je bila njena kćerka. Ako bi nešto rekla, tako je i bilo. Smirila se, bila je jošzadovoljnija što je tu.

„Onda sam stvarno srećna, ozbiljno.“Sofija se osmehnula. ,A ti, mama, kako si?“„Dobro. Imam malo bolova, ali to je normalno, tvoja mama ima šezdeset i pet godina, sećaš se,

ne?“,A s tatom se još onako svađaš?“„Prilično.,, Onda je zaćutala. „Znaš, jednom umalo da ga stvarno ostavim.“Sofija je ćutala. Ne, to joj nisu nikada rekli i nije očekivala.Gracija je nastavila: „Ne znam ni da li treba da ti kažem.“„Kako hoćeš, mama.“„Kad si takva, unervoziš me.“„Ti si rekla da možda ne treba...“


124

„Ali tako se kaže. Dobro, ja ću ti ipak ispričati.“ Pribrala je misli i počela: „Bio je lep, visokmuškarac s crnim očima, magnetskim mirisom...“

Sofija je poskočila. Ali šta joj je to govorila njena majka? Gracija je primetila njenu zblanutost.„Magnetski, onaj koji ti se mnogo sviđa, koji te privlači. Žena si, možeš da me razumeš.“Sofija nije mogla da veruje svojim ušima.„Moja majka ima šezdeset i pet godina, moj otac šezdeset i šest, i ona mi priča o nekom čoveku

magnetskog mirisa. Život je uvek pun iznenađenja.“Gracija se nasmejala. ,,I ti si ga upoznala.“A to je Sofiju još više zabezeknulo. „Ja sam ga upoznala?“„Da, i sigurna sam da ti se čak i dopao.“„Mama, vidi, ne sećam se. Jesi li sigurna? U Rimu ili ovde?“„Ovde, na Siciliji, jednog leta. Imala si četiri godine!“Sofija uzdahnu. ,Ah... odnosno pre više od dvadeset godina! A ko bi se toga sećao.“„Bili smo u parku i on je došao kad sam bila s tobom i tvojim bratom i uzeo te u naručje. A ti,

koja si se obično otimala, nisi volela da te neznanci uzimaju u naručje, taj put si, naprotiv, bila mirnau njegovim rukama i počela si da se smeješ, umiljavala si se. Sećam se kao da je juče bilo.“

Majka je uzdahnula i vratila se kroz vreme prisećajući se i nekih drugih epizoda, telefonskihpoziva, reči, možda trenutaka tajne intimnosti. Onda se vratila kćerki. „Sećaš se? Zvao se Alfredo,poklonio ti je lutku s crvenom majicom.“

Nje se Sofija sećala. Zvala ju je Cveta, poput drugarice koju je kao mala imala u školi i kojuposle više nije srela, dok je tu lutku još uvek imala u svojoj sobi.

„Bila sam luda za njim“, nastavila je Gracija. „Bila je to strast, san, beg... Kad ga ne bih čulanekoliko dana, postajala bih nervozna, besna i plakala bih. Bio je sve ono što mi vaš otac nikada nijepružio.

Zaustavila se ne dodajući ništa drugo, ostavljajući joj vremena da prihvati tu tajnu, tu ispovestposle toliko vremena. „Zašto nisi ostavila tatu?“

Gracija je ćutala. Htela je da kaže: „Zbog tebe, zbog tvog brata Mauricija, zato što sam ipak bilaudata, zato što je to bila samo avantura.“ Onda je rekla istinu.

„Ostavila sam ga. Jedno jutro vi ste bili kod tetke, tvoj otac je bio u Rimu, ja sam spakovalakofer, imala sam trideset i devet godina, nije mi trebalo mnogo stvari, imala sam ljubav i to je bilosve, i krenula sam da se nađem s njim u parku. Zakazali smo sastanak u šumici odmah iza igrališta,tamo gde smo se često viđali.“ I kao da je Gracija opet bila tamo i čekala ga.

„Ljubavi...“ Potrčala mu je u susret puštajući kofer da joj padne kraj stopala, snažno ga obujmilai počela odmah da ga ljubi u usta bez zadrške, bez stida, i njihova strast se odmah probudila. Imalaje laganu suknju i preplanule noge koje su mirisale na tek stavljenu kremu. Seli su na prvu klupu nakoju su naišli, ne misleći ni o čemu. Njegove gladne ruke klizile su ispod suknje, milovale noge,snažno ih stiskale.

Posle nekoliko pokušaja uspela je da mu otkopča kaiš, i kao čarolijom, sve je postalo lako. Bili sukao obuzeti. Ugrizi strasti, požude, ukradeni uzdasi, pod kricima udaljenih roda to sve jačestenjanje, konačno krik i njegova ruka preko njenih usta. Onda na kraju onaj pogled. Prasnuli su usmeh zbog te savršene usklađenosti. Ostali tako, zasićeni i zadovoljni na toj klupi, blago oznojeni odljubavi, jedno na drugom.

Tek tada je on primetio njen kofer.Ona je videla njegov pogled. „Idem s tobom...“On se odvojio od nje, osmehnuo joj se držeći je u naručju.„Ne može.“


125

„Zašto? Ne odgovara mi da te čekam da se vratiš za deset dana.“ On uzdahnu i spusti rukepuštajući je, ali je pogleda u oči. „Oženjen sam.“

Ona je zanemela. Zašto joj nikad ništa nije rekao? A sad? Ali onda pomisli da to nije bilo tolikovažno. Na kraju se osmehnula. ,,I ja sam udata. Ali šta to znači?“

Ovaj put se Alfredo odmakao od nje, stavio je da sedne pored njega, namestio pantalone,zakopčao rajsferšlus i kaiš. Tek tada ju je ponovo pogledao.

„Da, ali ja je volim.“Gracija je pomislila da će umreti. Oči su joj se odmah napunile suzama, onda je naglo ustala,

potražila je na klupi svoje gaćice, ali ih nije našla. Potom ih je ugledala. Bile su pale na zemlju, puneprašine, podigla ih je, protresla i tutnula ih u tašnu. Onda je krenula ka koferu, uzela ga i počela dahoda. Suze su joj curile niz lice i nije uspevala da se okrene. Poželela je da čuje kako je doziva, sasvakim korakom se tome nadala. „Gracija!“, poželela je da čuje kako viče. „Nije istina. Volim tebe!“Ili: „Gracija, volim i tebe...“. Bilo bi gore, ali barem bi bilo nešto. Alfredo, međutim, nije rekao ništa.A kada je ona konačno uspela da se okrene, na onoj klupi više nije bilo nikoga.

„Zašto si mi to ispričala?“Gracija je duboko udahnula i namestila jednu nestašnu loknu iza uha. „Ne znam.“Međutim, njen je pogled sada bio mirniji, kao da je, ispovedajući svoju prevaru, skinula sa sebe

neki teret.„Imala sam potrebu da kažem nekom.“Sofija je ustala i pošla ka frižideru, sipala sebi čašu vode. „Hoćeš li nešto, mama?“„Ne, hvala. Nemoj brzo da piješ, hladna je.“Sofija nije čula njen savet. Kasnije kad je krenula da izađe, majka ju je zaustavila. „Nisam ga

nikad više ni čula ni tražila.“Ona joj se osmehnu. „Dobro si uradila. Bio je oženjen.“I otišla je u svoju sobu. Počela je da čita nešto da bi se razonodila.Kasnije je čula kako dolazi brat. Izašla je iz sobe i potrčala mu u susret.„Ne mogu da verujem. Sofija!“ Nežno su se zagrlili i poljubili.„Mauricio, znaš li da baš dobro izgledaš?“„Osim što sam se sav izbečio od gledanja u kompjuter...“Otac je pokazao radoznalost. „To je problem u ovoj zemlji...“„Šta?“„Što niko ne zna kako se koriste!“Gracija je prošla baš u tom trenutku. „Ali to je njegova sreća! Hajde, za sto.“Večera je bila izvrsna, sa svim sicilijanskim specijalitetima. Pasta ala norma, punjene srdele,

uštipci i svezi kasato kupljen u obližnjoj poslastičarnici.„Ugojiću se!“Otac se osmehivao. „Ne, ne, tako ćeš se podsetiti kako je dobra naša kuhinja i dolazićeš češće!“I brat se slagao. „Da, vratiće se uskoro... jer ne jede se nigde tako dobro, veruj mi.“Gracija nije ništa rekla. Gledala je svoju kćerku ćutke. Ova je to primetila. Majka joj se

osmehnula. Sofija je spustila pogled i nastavila da jede. Možda je njena majka htela da je pusti dasvari njenu priču. Kad je večera bila gotova, svi su pomogli da se raskloni sto. Onda je Mauricioizašao jer je imao takmičenje u bilijaru. Gracija je pričala telefonom s prijateljicom. Ovaj put je Sofijazatvorila vrata dnevne sobe na očev znak.

„Bolje, inače će nas udaviti... Znaš da može da priča sat vremena u cugu a da onom ko je sdruge strane žice ne da ni reč da kaže? Je l’ tako i s tobom pričala?“


126

„Kad?“„Danas po podne. Video sam da ste se zatvorile u kuhinju.“ „Da... Ali odbranila sam se!“

„Bravo, dete moje.“ ,A ti, tata, kako si?“„Znaš...“, uzdahnu. „Malo mi nedostaje posao...“ Počeo je da priča o svom penzionerskom

životu, o susretima na trgu, o onima koji više nisu bili tu, o onima koji su postali dede. Sofija jeslušala njegove reči, trudila se da prati s pažnjom, ali je u stvari mislila na nešto sasvim drugo.Proživljavala je majčinu priču i patila gledajući svog oca koji nije znao za tu prevaru, misleći na tokako je njegov život mogao biti drugačiji da je neki drugi muškarac rekao njegovoj ženi: „Da, podisa mnom“. „Je l’ me slušaš?“

„Naravno, tata...“ Onda mu je Sofija posvetila pažnju. „Da nije bilo tvoje majke... Na kraju, oname i tera da učestvujem u lokalnim feštama.“

„Barem neke zasluge ima“, pomisli Sofija.„Sledećeg ponedeljka, na primer, biće večera na trgu, volim da odem s tvojom majkom,

provedemo se, iako se moraju dati prilozi, i nikad ne sme da se da premalo.“„Pa, da, naravno.“Nastavila je da ga sluša, ali je na kraju opet odlutala. Pomislila je na Stefana, kako je njegov

život bio sličan životu njenog oca. Godine prođu, dođu nove generacije, ali ponešto ostane tužnoisto.

„Idem da spavam, tata.“Pozdravila je i majku, zatvorila se u sobu, nazvala Andreu, a onda zaspala, ne misleći previše.

Nije sanjala, ili ako i jeste, ničeg se nije sećala.Naredni dani su bili potpuno relaksirajući, šetnje do mora, skok do pijace zbog neizostavnih

„kroketa“ kojima odmalena nije umela da odoli i zbog kojih je često morala da ide na dijetu.Onda je popodne pre odlaska srela tog momka. „Sofija Valentini!“Okrenula se iznenađena tim glasnim pozivom.„Ne mogu da verujem! Otkud ti ovde? Previše lepo da bi bilo istinito! Previše lepo da bi bilo

stvarno! Jesi li to stvarno ti?“Sofija je počela da se smeje. „Da, da, ja sam... Ali nemoj da se uvrediš, uopšte te se ne sećam.“Mladić stavi ruke na glavu. „Ne verujem, kako je moguće?“ Ali nije joj ostavio vremena da

odgovori. „Ja sam Salvatore Katuco!“„Ma daj, zezaš me?! Salvatore!“Sofija ga tad zagrli i razmeniše poljubac. „Koliko vremena!“ „Sto godina.“Sad ga je Sofija bolje pogledala. Bio je njen devojački san, bila je ludo zaljubljena u njega i čak je

bio i prvi s kim se poljubila. Sad se svega savršeno sećala. Jednog dana tokom zimskog raspusta,oko pet po podne, Salvatore ju je odveo na stene. Na moru je tog dana bila bura i bilo je hladno.Duvao je jak i oštar severac. Ali on je bio uporan. Stigli su do tamo na biciklima.

„Hajde da sednemo ovde!“„Ali opasno je, more se nadiglo.“„Ma daj, Sofija! Preteruješ.“Tako su se zaustavili na vrhu stene. Talasi su bili toliko snažni da su prskali čak dotle. „Sofija,

sviđaš mi se.“ ,,I ti meni.“Sofiji se njihova izjava nije učinila baš nekom. U stvari, u filmovima ljubavne izjave pre

poljupca uvek su bile lepe i izgovorene recima iz snova. Međutim, Salvatore joj se mnogo dopadao,te je zažmurila, kako su je savetovale drugarice, i kad je osetila te usne na svojima, otvorila je usta,baš onako kako su je savetovale drugarice. Ali kad joj je Salvatore gurnuo jezik, učinilo joj se da će


127

presvisnuti. Nije ni pomislila da bi mogao biti tako dugačak, i istinu govoreći, o tome joj drugariceništa nisu kazale. I dok je izdržavala to čudno uvijanje, stigao je veliki talas i cele ih pokvasio.

„Čoveče, kako je bilo, sećaš li se?“ „Da, ko bi to mogao da zaboravi?“Taj poljubac je bio jedinstven u svemu, ali sadašnji Salvatore nije imao ničega od onog iz te

uspomene. Ugojio se, imao je isturen stomak i bio je sasvim ćelav.„Salvo, dođi, treba da se vratimo kući.“Na ulici malo dalje jedna plavuša istog gabarita, s dečakom i devojčicom koje je držala za ruku,

gledala ju je znatiželjno, čekajući odgovor.„Stižem! Da li se sećaš nje?“Sofija ju je pogledala malo bolje. „Ne...“„Ma hajde, ničeg se ne sećaš! To je Gabrijela Filoni! Oženio sam se njome, imamo dvoje dece.“„Ah, da, sad sam se setila ko je, bravo, presrećna sam zbog vas.“Ostali su na trenutak da ćute. „Dobro, ja brišem, Gabrijela me čeka. Ostaješ duže?“„Ne, sutra odlazim. Drago mi je da sam te videla.“,,I meni.“ I tako ode, pridruži se Gabrijeli, uze za ruku dečaka, a onda ga uze u naručje. Počeo je

da priča s Gabrijelom koračajući ka autu. Gabrijela se osvrnula i ponovo pogledala, sigurno supričali o njoj. „Ne brini se, neću je više poljubiti, budi spokojna.“ Sofija je počela da se smeje i vratilase kući.

Sledećeg dana, dok se spremala da krene, prišao joj je otac. ,A da te ja odvezem? Bilo bi mizadovoljstvo.“

„Tata, kasno je, onda moraš sam da se vraćaš dovde, već sam pozvala taksi!“„Kako hoćeš, ali obećaj mi da ćeš uskoro doći.“„Obećavam.“Onda su se poljubili.Pozdravila se s Mauriciom, koji je popravljao kompjuter u kući. ,,I ovaj ne radi, sestrice, prava

epidemija.“Pustila je da je majka Gracija otprati do ulice pošto je toliko navaljivala. Kad su izašle kroz

kapiju, od taksija još nije bilo ni traga. Ćutale su. Sofija se nadala da će uskoro stići. Na kraju jeGracija progovorila.

„Žao ti je što sam ti ispričala ono?“„Ne znam. Možda. Više bih volela da ne znam.“„Možda činjenica da sam ti to sad ispričala ima neki svoj razlog.“Sofija ju je pogledala. „Ne verujem, mama, jedini razlog koji vidim jeste zato što si to uradila.

Nisi bila srećna i nije ti ničemu poslužilo.“„Stvari se dešavaju.“„Ali mi možemo i da ih sprečimo da se dešavaju. Juče sam gledala televiziju s tatom i prvi put u

životu nisam znala šta da kažem, htela sam da odem...“„Žao mi je. Ali da tog jutra nisam otišla u park, proživela bih čitav život kajući se. Sad sam bar

spokojna.“Stigao je taksi i na neki način Sofiju izvukao iz neprijatnosti.„Ćao, mama.“ Poljubila ju je. „Čujemo se.“„Da. Živi svoj život do kraja. Račune polažeš samo sebi, i to na kraju.“Sofija je poželela da joj kaže toliko toga, ali je ipak ćutala. Taksi je krenuo.


128

Gracija se vratila u kuću i otišla da raspremi Sofijinu sobu. Pod stolom, u kanti, našla je Cvetu ucrvenoj majici.


129

28.

Auto je prošao Crkvu Gran Madre i nešto kasnije se zaustavio ispred parka Valentino.Gregorio Savini se okrenuo k njemu. „Evo je, to je ona.“ Pokazao je jednu ženu obučenu u

široke pantalone na pruge. Bila je visoka, kestenjaste blago posvetljene kose, s velikim visećimnaušnicama. Smejala se trudeći se da pomogne nekom malom detetu na triciklu.

„Hajde, Nikolo, tako kočiš, moraš da guraš napred...“Dete je ponovo pokušalo, ali svaki put kad bi stavilo stopala na pedale, one bi kliznule dole i

završile na tlu. Majka ga je rukama držala za ramena da bi ga vodila napred.„Ne zna, ne zna!“ Pored njih se pojavila jedna lepa devojčica svetle kose i samouvereno stavila

ruke na bokove.„Greta, nemoj tako. I ti nisi umela kad si bila mala. Daj svom bratu malo vremena!“„Ali nesposoban je, mama.“„Nemoj to da govoriš.“„Ali jeste!“Nikolo se usredsredio, stavio oba stopala na pedale i počeo da vozi brzo ih okrećući dok je

majka pokušavala da hoda pored njega. „Polako... Idi polako.“Ali Nikolo je ubrzavao, sad je odlučno vrteo pedale i na kraju jurnuo pravo. Majka i kćerka

potrčaše za njim. Greta se radosno smejala. Na kraju je Nikolo pogrešio pravac i završio na poljani,zadnji točak je prešao preko korenja drveta i tricikl se prevrnuo. Nikolo je pao na stomak,

ispruženih ruku i s bradom na zemlji.„Nikolo!“, viknula je majka dotrčavajući kad je dete briznulo u plač. Stigla je i Greta.„Rekla sam ti, nesposoban je.“Mama je pomogla Nikolu da ustane i proverila da se nije povredio. Samo mu je desno koleno

bilo ogrebano. „Ljubavi, sve je u redu...“Dete je šmrcalo. Mama mu je sklonila s lica tamnu kosu i pomilovala ga po obrazu dok je on,

šake stisnute u pesnicu, trljao desno uho. Nije više plakao.Tankredi je podigao prozor i dao znak Gregoriju Saviniju ,koji je tad počeo da čita papire.„Olimpija Dijamante ima dvoje dece. Greta ima šest godina, a Nikolo četiri, muž je vara od pre

godinu i po dana. Ona je to otkrila pre sedam meseci. Imali su veliku svađu, ona ga je terala da ode,on je učinio sve da ostane i na kraju je uspeo. Obećao joj je da više neće viđati drugu ženu, ali tridana kasnije je opet bio s njom. Devojka ima dvadeset i četiri godine, radi u njegovoj kancelariji kaosekretarica, zove se Samanta i verena je s nekim tipom iz Napulja, Đenarom Paezanijelijem, koji jenekad radio kao izbacivač u jednom lokalu na periferiji, onda se preselio u Torino posle tuče u kojojje povređen jedan čuveni lik koji je već prethodno bio osuđivan. Tamo je upoznao devojku i već dvegodine imaju prilično burnu vezu. „

Gregorio Savini je podigao glavu s papira koje je čitao. „Muž je Frančesko d'Onofrio, išao je utvoju školu, u Koledž Sveta porodica“

Tankredi je nastavio da gleda devojku kroz prozor. „Da, sećam se. Čitaj dalje.“Savini nastavi da čita. „Olimpija je prošle nedelje saznala da se veza između Samante i njenog

muža nastavila. Gadno su se posvađali, a ona se tokom svađe posekla ostacima slomljene čaše.Morali su da joj šiju levu šaku...“

Tankredi je pogledao bolje, tek sad je primetio zavoje koji su virili ispod jakne.


130

Olimpija je podigla tricikl i pomagala Nikolu da se ponovo popne na njega. Savini je nastavioda čita. „Olimpija je otišla u advokatsku kancelariju Levrini koja se bavi razvodima i razgovarala saadvokatom Alesandrom Vinelijem, on joj je objasnio sve procedure i dinamiku, ali u stvari ona jošnije donela odluku.“

Savini je zatvorio fasciklu.„Onda ima drugih detalja o različitim troškovima za kuću, letovanja na koja su išli, druge

nekretnine koje poseduju, ali i letovanja i hoteli gde je on vodio Samantu tokom poslednje godine.“Uzeo je jednu kovertu. „Ovde su i neke njegove fotografije s ljubavnicom.“Tankredi je otvorio i pogledao nekoliko fotografija. Samanta je bila lepa devojka, napadno

obučena, visoke potpetice, prekratke majice, tigrasti ili šareni topići, izazovni dekolte, kosaskupljena jeftinim šnalama. Bilo je i slika na kojima se ljube u parku, u kolima, ulaze u hotel,fotografija koje su snimljene kroz prozor dok se svlače i drugih još smelijih. Tankredi vratifotografije u kovertu i doda mu ih. Savini je ćutao.

Tankredi je nastavio da gleda Olimpiju. Sad se smejala sa svojom decom. Popeli su se sve trojena vrtešku, a ona je snažno vukla središnji krug trudeći se da je pokrene. Kad su počeli da se vrte,povećala je brzinu. Zabavljala se sa svojom decom, zabacivala glavu unazad i možda joj se malo ivrtelo, ali u suštini se videlo da je nesrećna. Kao da su njen smeh i njen pogled bili prekriveni velomtuge. Ipak, nekada nije bila takva.

„Nemoj da me gledaš, sramota me je.“Olimpija je prekrštenim rukama skrivala dojke i dopola je bila sakrivena iza vrata. Tankredi je

pustio vodu u kadu pokušavajući da namesti pravu temperaturu jer je bila prevruća.Okrenuo se ka njoj i osmehnuo se. „Što se stidiš? Posle svega što smo radili!“Olimpija ga udari pesnicom u leđa. „Budalo! Kakve veze ima? Ovo je drugačije.“Tankredi se pretvarao da ga je zabolelo. „Joj, povredila si me!“„Ma da, sigurno... Koliko još?“ Stavila je ruku u vodu. „Savršena je, hajde da uđemo...“Olimpija se polako potopila u vodu. Tankredi je zatvorio slavinu i ostao da stoji naspram nje,

sasvim nag. Olimpija je vragolasto izvukla nogu napolje s malo pene koja joj je ostala na kolenu.Stopalom je počela da miluje Tankredijevu butinu i lagano krenula nagore. Onda se nasmejala.„Mmm, ostavljam utisak na tebe.“

,,I te kako.“ Tankredi se uzbudio. Olimpijino stopalo nije imalo nameru da se zaustavi.Nastavljala je da ga polako pokreće dok ga nije ovlaš dodirnula. Tankredi je sporo ušao u kadu i jošuvek uzbuđen kleknuo između njenih nogu i raširio ih.

„Joj, polako...“Tankredi se smejao. „Da, sigurno...“„Moraš da mi veruješ, gurnuo si me na slavinu.“Počeli su da se smeju dok je on tražio oslonac da nežno klizne na nju. Konačno je uspeo i blago

počeo da gura mišićima zadnjice dok nije ušao u nju.„Eto, tako.“ Olimpija ga je snažno stiskala, grabila ga za ramena, mokra, naslanjala lice na

njegov vrat, grizla usne dok ju je on uzimao s nežnošću.,Ali kad se vraćaju tvoji?“, pitao je Tankredi.„Rekli su kasnije.“„Jesi li sigurna?“„Da... hajde... nemoj da staješ.“Tankredi nije više mislio na to. Nastavili su da se vole u toj kadi, strastveno, plutajući u toploj

vodi. Onda se začuo zvuk sirene.


131

„O, Bože.“ Olimpija se ukočila. Nagnula se napred dok je on nastavljao da se kreće iznad nje.„Stani.“ Bila je usredsredena na svaki mogući zvuk. Gvozdena kapija se iznenada podigla. „Našagaraža. To su moji. Već su se vratili.“

„Šta?“„Da, diži se.“Izašli su iz kade u letu. Tankredi se okliznuo na pod. „Hej, diži se, šta radiš tu!“„Pao sam.“ Ustao je s bolom. Malopredašnja želja se sasvim ugasila. U trenutku su se našli u

Olimpijinoj sobi i oblačili se oboje u strci i žurbi. Tankredi, još mokar, pokušao je bezuspešno daobuče čarape, navukao je bokserice, zatim pantalone, košulju i na kraju cipele. Čarape je zgužvao udžep.

„Hajde, koliko ti treba, polazi, penju se.“Tako su se smestili u dnevnoj sobi i upalili TV. Baš kad su roditelji ušli.„Olimpija? Jesi li kod kuće? Ti si?“„Da, mama, u dnevnoj sobi smo.“Tankredi je ustao kad su roditelji ušli. „Dobro veče...“,Ah, ćao, Tankredi.“„Dobro veče, gospodo.“Đordo, Olimpijin otac, osmehnuo mu se.„Ne gledaš utakmicu?“Tankredi se izvinio.„Da, menjao sam kanale, ali sad moram kući jer kasnije imamo neku proslavu.“„Ah, da, tačno je. Večeras je proslava osamnaestog rođendana tvoje prijateljice Gvendaline.“

Olimpijin otac je pogledao na sat. „Morate da požurite.“„Da, da, u stvari idem ja sad. Doviđenja, gospođo. Prijatno veče želim.“ Tankredi je taman

krenuo iz dnevne sobe, ali, gurnuvši ruke u džep da uzme ključeve od kola, ispade mu jednačarapa. Pre nego što se otac sagnuo da je podigne, Olimpija je uze u letu. „Tvoja maramica...Ispratiću te.“ I tako su otišli ka kuhinji.

Đordo je pogledao ženu. „Ma je l’ to bila maramica?“„Da, pravićemo se da jeste, kao i činjenica da su gledali televiziju.“Tankredi i Olimpija su se poljubili na vratima.„Kakvo sranje, tvoj otac zamalo da je podigao čarapu.“„Eh... kao i obično ja sam te spasla... Šta bi ti da nema mene!“Izgurala ga je napolje.Tankredi se okrenuo ka njoj. „Misliš da su shvatili?“ „Ma jok... U sve veruju.“Tankredi se osmehnuo. „Okej, vidimo se uskoro. Isprazni kadu.“„Da, vidimo se kasnije. Nemoj da kasniš.“„Ne.“ Onda se osvrnuo poslednji put i nasmešio joj se. „Ali posle ćemo se vratiti na tu temu?

Počela je da mi se dopada. Valjda Gvendalina ima kadu, zar ne?“„Briši!“ I zatvorila je vrata.Tankredi je brzo vozio svoj porše do kuće. Skinuo se, otišao pod tuš, obrisao se u trenutku,

obukao tamno odelo i belu košulju, crne čarape, nasmejao se obuvajući ih, i onda opasao najnovijimodel kaiša čerč. Sišao je trkom preskačući po dve stepenice kad ju je sreo. „Ćao...“ Klodina jestajala, u polutami, naslonjena na zid.

„Tu si... mislio sam da spavaš.“


132

„Čula sam kad si se vratio.“„Izvini, probudio sam te.“„Nisam spavala.“,,I bolje, sestrice.“Poljubio ju je u obraz. Onda ga je ona zaustavila pre nego što je pobegao. „Moram s tobom da

razgovaram.“„Sestrice moja, mnogo kasnim. Je l’ možemo sutra da pričamo?“„Ne.“ Zaćutala je i spustila glavu. „Sada.“Tankredi je mirno razgovarao s njom, saslušao je izmamljujući joj osmeh i na kraju je ubedio da

razgovaraju sutradan ujutru. Zatim je u trku izašao, seo u porše, upalio motor, napravio krug okoprilaza i, raspršujući šljunak na sve strane, izašao u punoj brzini iz vile.

Tankredi je duboko udahnuo i zatvorio fasciklu.Te večeri su se lepo proveli na žurki, pronašli kupatilo i vodili ljubav. Ne u kadi, već na podu,

na tepihu. Bilo je predivno. Ponovo je pogledao Olimpiju, njen osmeh, njenu decu. Olimpija seudala za Frančeska d'Onofrija, onog istog momka kojeg je on nabacivao Klodini jednog letnjegpopodneva na bazenu. Ali nije joj se svideo. Život je poput ogromne nepopunjene slagalice.

Onda se setio da je jedne večeri sa svojim ocem Vitoriom sklapao neku pretešku slagalicu.Reprodukciju Mona Lize. Trebalo im je tri sata, i kad je bila skoro gotova, primetili su da jenedostajao poslednji komad, upravo ona pločica koja bi kompletirala njen čuveni i tajanstveniosmeh. Svuda su je tražili. Kutiju su bili otvorili u toj prostoriji i nisu se iz nje mrdali. To delo ćeostati nedovršeno, uvek će mu nedostajati jedan komad. Onda je Tankredi ugledao Baka, njihovogzlatnog retrivera koji je u jednom ćošku salona mahao repom. Približio mu se.

„Evo kod koga je!“ Nedostajući komadić bio je u njegovim ustima. S lakoćom ga je izvadio i čaki tako malo vlažnog, malo sažvakanog, uspeo je da ga ugura upotpunjujući taj osmeh.

Ali ima komada koji završe ko zna gde i nikada više se ne pronađu.Posle te večeri više nije video Olimpiju, niti je odgovarao na njene pozive. Htela je da se vidi s

njim, danas, pošle dvadeset godina. Nije bila srećna. Kao on onda.„Kreni, Gregorio.“ Auto je polako krenuo i ubrzo se izgubio u saobraćaju Torina.Tankredi je ćutke gledao kroz prozor jureći za ko zna kojom uspomenom. Savini ga je pogledao

u retrovizoru. Shvatio je da je ovo bio trenutak da mu kaže.„Možda sam pronašao rešenje.“


133

29.

„Znaš li koliko toga lepog ima u životu?“ „Mnogo, ali ne možeš sve uraditi.“ Lavinija ju jegledala bez reči.

Sofija joj se osmehnula i nastavila. „Ne možeš da prihvatiš moje gledište, a?“ Sofija je tražilanešto što bi joj pomoglo, neki primer kojim bi na neki način uspela da objasni.

„Evo. Uzmi mene i muziku. Volela sam da sviram, volim još uvek da sviram klavir, ali samprestala. Ponekad kad sam sama, kad i poslednji učenik ode, misliš da ne osetim želju da stavimruke na taj klavir?“ Napravi stanku. ,Ali izdržim, iako sam mnogo zaljubljena u Baha, Mocarta,Šopena, Baha, ali nijedan od njih me neće naterati da prevarim osobu koja je na prvom mestu.“

Činilo se da je Lavinija ovaj put razumela. .Andreu?“Sofija se osmehnula i odmahnula glavom. „Ne, sebe samu. Moj zavet. I taj bol, i to nedostajanje,

nije da je zbog toga manje volim... Naprotiv. Mislim da je moja ljubav prema muzici postala jošveća. Svaki dan se molim da mogu da se vratim sviranju...“

Lavinija duboko, duboko uzdahnu.„Sofija, odustajem. Ne razumem te. Ako mi se nešto toliko dopada, ako to volim kako ti kažeš,

kako mogu to da ne živim? Nema smisla, to je kao da odustaješ od života.“Sofija odmahnu glavom poražena. Ništa. Nije uspela da je ubedi. „Svako ima svoj senzibilitet.

Možda ni ja nisam u stanju da do kraja razumem uživanje koje ona oseća sad u toj svojoj priči, njenuželju za slobodom, koja je toliko velika da se zbog nje odriče bračnog zaveta...“

Sad se Lavinija njoj osmehivala.„Misliš da te ne razumem, zar ne? Možda...“ Slegnu ramenima. „Ali mislila sam i na nešto

drugo. Možda ti ne voliš dovoljno da sviraš, inače nikako, nikad, i ni za šta na svetu, ni zbog jednogzaveta ne bi odustala. Ja se sada osećam živom kako se nisam godinama osećala. Kad se vratimkući, naprotiv, osećam se mrtvom, čini mi se da varam svoje srce, eto! Ako je neko zaljubljen,zaljubljen je i tačka, nema mesta za toliko razmišljanja. Štaviše, sad ću ti reći nešto što bi moglo da tideluje apsurdno. Toliko sam srećna da bih to želela da kažem čak i Stefanu, kunem ti se! I nemašpojma koliko puta zamalo nisam to uradila...“

„Ali nisi uradila. Da li si se zapitala zašto?“„Da, često sam o tome mislila. Možda zato što bi on to loše podneo, ne bi razumeo... Ponekad

ostavim telefon namerno na stolu, onda ustanem i odem odande. Ali ostavim mu ga namerno predočima jer bih htela da on pročita poruke i da shvati ono što proživljavam.“

„Ali, Lavinija, onda mu kaži, reci mu ti, imaj hrabrosti! Zašto hoćeš sve da staviš u ruke jednomtelefonu...“

Sofija se setila šta joj je rekao Andrea. Stefano je pročitao te poruke. Sve je znao. Srce mu sekidalo na te reči, na te opise, na tu gladnu požudu rasejanih mladih ljubavnika koje je bolelo uvo.

,A ako ih je pročitao?“„Da, i pravi se da nije ništa? Ništa mi ne govori? Nije pomahnitao od besa? Onda me ne voli.“,,A ako je to upravo zbog toga što te toliko voli? Možda ti ništa ne govori jer se boji da te

izgubi...“„Meni sva ta rezonovanja izgledaju suviše komplikovano. Volim nekoga, otkrijem da me vara,

napravim haos i tačka.“


134

„Volimo na različite načine. Možda je njegova ljubav veća od naše sposobnosti da je zamislimo.Možda misli da je samo avantura i da će proći...“

Lavinija razmisli. „Onda je veliko sranje.“„Da.“To je bilo jedino u vezi sa čim su se obe potpuno složile. Sofija je ustala s klupe.Lavinija ju je zaustavila. „Da si ti na mom mestu, šta bi uradila?“„Zašto me to pitaš? Zasmejavaš me, želiš stalno da čuješ šta bih ja uradila, a onda uradiš

suprotno.“Lavinija joj se osmehnula. „Dobro, hajde napregni se, molim te...„Znaš da nikad ne bih mogla da budem na tvom mestu, zar ne?“„Da, kako si teška! Hajde da zamislimo da si se probudila i da si nekom čarolijom ušla u moje

telo, moj razum i moje srce. Možeš umesto mene da doneseš bilo koju odluku, može tako?“„Da, onda bih pod jedan samu sebe išamarala.“Sofija oslobodi ruku.„To se ne važi!“„Okej...“ Sofija poče polako da trči. „Spremna si? Sad ću ti dati rešenje: ostavi ga.“Lavinija se osmehnula. Onda se s pravom zapitala. „Da, ali kojeg?“„Eh, sad, dala sam ti rešenje, a ti mi sad tražiš čudo.“Nešto kasnije kad je ušla u kuću, Andrea je sedeo za stolom, u dnevnoj sobi.Pregledao je papire, rasute po stolu. Ugledao ju je i nasmešio joj se. „Ćao, ljubavi...“ Na licu mu

se očitavala sreća, neka nova svetlost, neka još neviđena radost.„Ćao.“ Sofija se znatiželjno približila i poljubila ga dok je on sakupljao papire po stolu, gurajući

kolica napred kako bi dohvatio i one najudaljenije.„Čekaj da ti pomognem.“„Ne, ne, ja ću, srediću ih da ti pokažem nešto...“Spretno se kretao na točkovima, snažnih ruku, godinama uvežbavanih, koje su ga vukle duž

stola. Kad je sakupio sve papire, pogledao je brojeve stranica i malo premeštao poneki kako bi biosiguran da idu po redu. Onda kad je konačno bio siguran, lupi ih dvaput o sto da bi ih besprekornoposlagao. „Evo, izvoli, pogledaj.“ Sofija je sela na fotelju i počela da čita.

Andrea je okrenuo kolica i smestio se naspram nje, ćutke, s rukama u krilu, nasmejan, u gotovoreligioznom očekivanju. Sofija je pročitala prvu stranicu, zatim drugu, prelistala ostale, onda ga jeiznenađeno pogledala.

„Ne mogu da verujem. Možda su pronašli rešenje.“Andrea je dao znak odobravanja. Oči su mu bile pune suza, ali uspeo je da se suzdrži, onda je

jako gurnuo točkove kolica i namestio se pored njene fotelje. „Gledaj...“ Pokazao je drugi list.„Hirurški zahvat koji predviđa ugradnju matičnih ćelija u koštanu srž, u dnu kičmene moždine,kojim se oživljavaju nervi i paralisano tkivo... Vidiš? Ovde je objašnjenje.“

Sofija je nastavila da čita. Onda je stala.„Da, ali uradili su vrlo malo zahvata.“„Sve savršeno uspešno.“Andreino oduševljenje je bilo neverovatno, poput nove nade, prilike za drugi život. Pogledao je

Sofiju ranjivog izraza, gotovo kao dete, kao da želi da kaže: „Molim te, pusti me da sanjam, nemojda daješ primedbe, možda nikada to nećemo uraditi, ali pusti me da sanjam, barem to“.


135

I videvši ga takvog, Sofija oseti kako joj se steže srce. Onda je nastavila da čita dok joj se poglednije zamutio. Redovi su se mutili i donja usna je počela da joj drhti. Prve suze počele su da padajutiho, jedna za drugom, poput nabujale reke predugo zadržavane branom. Andrea je primetio, staviojoj ruku na leda i privukao je k sebi. Sofija je uvukla glavu u ramena i počela da jeca. On joj senasmešio i spustio svoju glavu na njenu.

„Znači ništa više ne smem da ti ispričam... Ljubavi, nemoj tako. Nemaš pojma otkad želim da tipričam o tome, a ti tako!“

Poče da se smeje odvajajući se od nje, brišući joj suze prstima, prinoseći ih ustima. „Mmm...dobre su... Malo slane!“

„Blesane!“Sada se Sofija smejala i šmrcala s vremena na vreme, onda opet plakala i ponovo se smejala, na

kraju je čudno napućila usne, kao da je kriva samo ona.Andrea joj je uzeo papire iz ruku i počeo da objašnjava. „Tražio sam na internetu, čuo sam za tu

privatnu firmu, Berson, koja podržava jednog velikog japanskog profesora koji operiše u Separdcentru u Atlanti. Bio je veliki istraživač i njegova istraživanja su ga dovela do toga da pokuša daprimeni matične ćelije u svim poljima. To su praktično ćelije koje 'po komandi' mogu da se primenekao različiti mehanizmi za 'popravku'. Dok nije stigao do ovog proizvoda: GRNOPC1.“

U dnu jednog lista joj je pokazao pravu-pravcatu tehničku demonstraciju tipa implantata koji jeMišuna Torkama napravio tokom svojih prvih zahvata.

„Podvrgnu te bombardovanju miliona ćelija koje se ubrizgavaju u mesto povrede...“ Pokaza jojna narednom listu neke pasuse. „Evo, vidi, ove ćelije se programiraju da se pretvore u'oligodendroglije', koje su odgovorne za prenos signala između neurona. Praktično bi ponovoinervirali moju kičmu. Sve u svemu, bilo bi to čudo...“

Ćutali su. Onda joj je pokazao drugi list.„Ali i čuda imaju cenu. U pitanju je pet miliona evra.“Andrea joj se osmehnuo.„Da bih to mogao da priuštim, morao bih da nacrtam niz zgrada za najveće tajkune na Zemlji i

morali bi da mi ih preplate. Čak i kad bih se maksimalno potrudio u narednim godinama, mogaobih da skupim samo petinu te cifre.“

Pet miliona evra. Sofija je bila nema. Onda je progovorila. Nije više plakala i glas joj je bioneobično čvrst. „Ili bih ja mogla da počnem da sviram.“

Andrea ju je pogledao s nežnošću. Posle osam godina ponovo da bude velika pijanistkinjakakva je bila? I ipak, za takvu svotu bi bilo potrebno mnogo koncerata. Ali ne reče ništa. Sofija mu jedelovala neobično odlučna.

„Zbog ove operacije bih mogla ponovo da počnem.“Sofija je ustala i pripremila jelo. Večerali su gotovo bez reči, gledajući malo televizor. Onda mu

je pomogla da se smesti u krevet.„Ti ne dolaziš?“„Ne, ne spava mi se, čitaču malo u dnevnoj sobi.“Poljubili su se, a onda je ona izašla iz spavaće sobe i pritvorila vrata. Sela je u fotelju i uzela one

papire. Ponovo ih je pročitala, pažljivije, bez emocija, trudeći se da dobro razume sve faze operacije.Svaki čas se vraćala unazad i ponovo nešto iščitavala, koristila internet da prevede poneki tehničkiizraz i čak da proveri verodostojnost svih obaveštenja. Na Jutjubu je pronašla snimke operacije,reportaže u dnevnicima. Sve je bilo istina. Od 1999. godine je to privatno preduzeće, Berson, radilona matičnim ćelijama. Na kraju je sve savršeno shvatila. Cilj je bio da se formira nov mijelin, omotačkoji omogućava oštećenim neuronima da ponovo komuniciraju. Bilo je rizično, ali je Šepard centar u


136

Atlanti bio specijalizovan za lečenje kičmene moždine. Bilo je opasno, ali je takođe predstavljalonadu.

Ustala je iz fotelje, otišla u kupatilo, skinula šminku, umila se, oprala zube i onda obuklaspavaćicu. Ugasila je svetla i na vrhovima prstiju ušla u spavaću sobu. Andrea je spavao. Čula jenjegovo sporo i spokojno disanje. Da li je sanjao? Možda baš operaciju. Lagano se uvukla podpokrivač. Polako se navikla na mrak. Oči su joj bile otvorene, ležala je nepomično na leđima. Počelada razmišlja: pretpostavljala, razmatrala, odbacivala, procenjivala posledice. Bilo je moguće, moglose uraditi, ne bi bilo šteta. I kad je konačno krajnje jasno sagledala sve elemente, zaspala je.


137

30.

Sofija Valentini je imala fotografsko pamćenje. Sećala se slika, rečenica, scena iz filmova,trenutaka svog života i ulica. Mnoge njene uspomene bile su vezane za nešto što ju je nasmejalo ilirasplakalo, nešto neobično ili izuzetno dirljivo. Njene prijateljice, Lavinija, pa i sam Andrea često bije zafrkavali zbog tog njenog pamćenja koje ju je „uvek držalo vezanom za prošlost“ i koje joj naneki način nije dozvoljavalo da krene napred.

„Zaboravi nešto!“A ona se tome smejala, šalila se, ali je u dubini duše znala da je bilo tačno. Nije joj bilo teško da

odbaci golf, neku haljinu ili bilo koji drugi predmet, ali nije uspevala da zaboravi.Eto zašto je, mada je onog dana vozila ne obraćajući posebnu pažnju, uspela da se vrati na to

mesto s lakoćom.Slabo kucanje na vratima. Advokat Gvarneri je skinuo naočare i spustio na sto ugovor koji je

čitao.„Napred.“ Vrata su se otvorila i pojavila se Silvija, sekretarica, malo uplašena. „Izvinite...“„Rekao sam vam da ne želim da me uznemiravaju ni zbog čega.„Da, znam, ali...“Advokat Gvarneri ju je slušao namršten. „Ali... šta?“ „Došla je gospoda Valentini. Došla je

iznenada. I pomislila sam da bi možda bilo u redu da vas prekinem...“Advokat Gvarneri je naglo ustao sa stolice. „Uvedite je u salu za sastanke. Stižem odmah.“Silvija je zatvorila vrata i izdahnula. Njen posao se sastojao i u tome da zna da napravi izbor. A

ovaj put, bila je sigurna, napravila je pravi izbor.„Izvolite, gospođo, smestite se.“ Odvela je Sofiju u salu za sastanke. „Advokat će vam se odmah

pridružiti. Želite li da popijete nešto? “„Kafu, hvala.“Ubrzo se Silvija vratila s tacnom, spustila je na veliki sto, zatim se osmehnula i zatvorila vrata.

Sofija je osetila miris kafe. Sipala je šećer u šoljicu, promešala i na kraju polako otpila gutljaj, jer jebila prevruća.

Advokat Gvarneri je uzeo notes, zaustavio se ispred ogledala, namestio kravatu i primetio damu je kosa raščupana. Dlanom desne šake prešao je preko kose zalizujući je iza ušiju. Onda seosmehnuo. „Šta to radiš, Mario? Hteo bi da budeš šarmantan, da joj se dopadneš? Znaš da se to tebene tiče, zar ne? Žena poput nje tebe i ne primećuje. Iako nemaš još pedeset godina i dobro zarađuješ,iako si, kako mnoge kažu, lep muškarac.“ Onda je uzdahnuo. „Ono što me najviše nervira jeste štosam izgubio ovu opkladu. On je rekao da će ona danas svratiti i tako je i bilo. Nema šta. Izvrstan jepsiholog, pogotovo kad su u pitanju žene.“ Zatvorio je vrata za sobom i krenuo prema sali zasastanke svestan da mora da igra svoju ulogu advokata i ništa više.

„Dobar dan, drago mi je što vas ponovo vidim.“Gvarneri ju je pozdravio ljubeći joj ruku, zatim je seo prekoputa nje. Odmah je primetio veliku

promenu kod nje u odnosu na prethodni susret. Bila je našminkana, nosila je veoma elegantan bežkostim, tanke čarape boje meda i besprekorne lakirane tamnobraon cipele s visokom potpeticom.Već onda mu je delovala veoma zanimljivo, ali sada je bila još lepša nego što je se sećao. Pogledao jenjenu svilenu bluzu krem boje, bila je prozirna i ispod nje se nazirao svetli čipkasti grudnjak.


138

Sofija je primetila taj pogled i susrela se mirno s njegovim očima kao da želi da kaže: „Je li sve uredu?“ Advokat se zacrveneo i odmah se potrudio da zvuči profesionalno. Otvorio je notes iizvukao iz džepa olovku, onda ju je spustio na beli list i sklopio šake.

„Dakle! Čemu dugujem ovu posetu? I kako to da ste bez svoje profesorke?“Sofija se osmehnula. „Znam da sviram i sama.“„Da, da, naravno.“ Gvarneri je shvatio da neće biti jednostavno. „Razmislili ste o našem

predlogu? Možda bismo mogli da probamo neki drugi datum. Festival u Rusiji je već počeo...“Sofija ga je prezrivo pogledala.„Smatrate me glupačom?“„Nikad to ne bih pomislio.“„Ali upravo to radite.“Ćutali su.„Moja konačna cena je pet miliona evra.“Advokat Gvarneri je ostao bez teksta. Ne bi nikad pomislio da bi mogla da traži toliku svotu.

Progutao je pljuvačku.„Nisam ovlašćen da donosim odluke te vrste. Moram da se čujem, da, sve u svemu moram da

razgovaram s njim...“Sofija je ustala. „Nema problema. Međutim, učinite to uskoro.“ Pogledala je na sat. „Sad je

deset, želela bih da dobijem odgovor do podneva.“„Vidite, ne znam da li ću uspeti. Možda vremenska zona nije ista.Sofija se osmehnula. ,,U kojem god da je delu sveta, biće dostupan. Probudite ga. Biće to za

njega dobra vest. Toliko mu je do toga stalo. Recite mu jednostavno da sam razmislila i da je on biou pravu. Uvek postoji cena.“

Sofija krenu.„Ali kako ćemo s vama stupiti u kontakt?“ „On ima moj broj. Štaviše, ne verujem da ima nešto o

meni što već ne znate. Doviđenja.“ Zatim je izašla iz prostorije.Tog jutra Sofija je otišla u centar. Dopustila je sebi slobodu koju već dugo nije imala i prvi put je

doživela neko čudno osećanje. Osećala se poput strankinje, turistkinje. Činilo joj se da se mnogotoga promenilo, natpisi na radnjama, prodavačice, ljudi, klijenti koji su ulazili i izlazili iz Ermesa,Bulgarija, Luj Vitona. Setila se filma koji je jedne večeri gledala s Andreom pre udesa i koji je na njuostavio veoma snažan utisak. Širom zatvorenih očiju. Ne film sam po sebi, iako je Stenli Kjubrik bioizuzetan. Bila je privučena njegovim gledištem. Bilo je dovoljno da tog dana protagonista Tom Kruzizađe iz kuće jedan sat kasnije nego obično da bi sve što je oduvek izgledalo na jedan način, postalodrugačije. Sve je imalo drugačiji izgled i, možda, u nekim aspektima, to je bilo ono pravo. Eto, taj istiosećaj je ona sad doživljavala. Sve se odjednom promenilo mada je sve bilo isto. Kao da je izgubilasvoje stalne brige, biti na mestu, našminkana s ukusom, obučena primereno. Osećala se slobodno.Ulazila je u radnje, pitala za cenu, probala haljine, ne osećajući da je neko posmatra ili procenjuje.Nije marila. Osećala se sigurno. I zapitala se zbog čega se osećala tako. Ali nije pronašla odgovor.Znala je samo da se oseća dobro. Zaustavila se pred jednim izlogom i pogledala se u ogledalu. Bilaje drugačija, a onaj utisak da je ostarila, koji je imala pre nekog vremena, nestao je. Dopadala sesamoj sebi. Onda se vragolasto nasmejala i shvatila. Osetila je vrelinu, kao da je obuzeta nekomčudnom strašću. Bila je oslobođena osećaja krivice. Dobila je dozvolu da prevari. Neki muškarac jojje uhvatio pogled u ogledalu i udelio joj kompliment jednostavnim osmehom. Nije je više gledaoizgubio se u gomili, kao da je znao da je ta žena već zauzeta. Imala je sastanak od pet miliona evra.U tom trenutku zazvonio joj je telefon.


139

31.

Sekretarica ju je otpratila do prostorije i otvorila vrata. „Izvolite, raskomotite se.“Sofija je ušla. Vrata su se zatvorila za njom. Ispred nje se nalazio advokat Gvarneri, a na bočnoj

sofi sedeo je jedan drugi čovek, kojeg je već poznavala: Gregorio Savini.Advokat je ustao: „Dobar dan.“Obišao je pisaći sto. „Izvolite, sedite ovde.“ Pokazao joj je jednu fotelju, a on je seo u drugu.

Gregorio Savini je bio između njih i, dok je Sofija Valentini prolazila, ustao je i pružio joj ruku.„Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim.“Sofija je uzvratila pozdrav. „Hvala.“ Advokat Gvarneri je držao kod sebe notes i papire s

beleškama.Gregorio Savini joj se osmehivao. Ko zna šta je mislio. Možda je na kraju i ona, poput svih

drugih, prihvatila. Bilo je samo pitanje novca. Ali ona je znala da nije tako. Taj novac će predstavljatinov život.

„Dakle...“ Gvarneri je uzeo reč. „Zadovoljan sam što smo pronašli dogovor.“Sofija je precizirala: „Ovo je zaista ponuda o kojoj se ne može pregovarati.“Gvarneri podiže obrvu. „Da, da, naravno...“Gregorio Savini spusti pogled osmehujući se.Advokat je uzeo papire i pružio ih Sofiji. „Želeo bih samo da pročitate ove papire, to je samo

forme radi, kako bi sve bilo jasno.“Sofija je bila nepomična. „Slušajte, smatram da je sve ovo smešno. Tražila sam nešto od vas i to

je prihvaćeno. Pet miliona cvra na moj račun, ugovor mi se zaista čini kao preterivanje. Uradiću onošto želi. Nema mesta za raspravu.“

„Da, ali...“Savini podiže ruku da ga zaustavi. Advokat je odmah ućutao prepuštajući mu reč.„Gospodo...“, osmehnuo joj se. „To je samo da ne bismo imali nikakve probleme, da bi stvari

bile potpuno jasne.“Sad se Sofija osmehnula. „Plaća da bi me potucao, jasnije od toga ne može biti. A ovo je moja

cena.“„Ne verujem da je baš tako. On želi pet dana. Milion evra po danu za pet dana. Gde on odluči,

kad vi odlučite!“„Da, a kako ja da nestanem na pet dana? Nije uverljivo.“„Ne brinite se za to. Bićete potpuno pokriveni. Biće nekoliko koncerata tih dana. Izaći će članci i

vesti koji će sve to učiniti uverljivim. Pet veličanstvenih koncerata, takvih da budete plaćeni petmiliona evra.“

„Naravno, otići ću tek kad vidim novac na računu.“Ponovo se umešao advokat Gvarneri.„Da, trebalo bi da znamo na koji račun želite novac.“„Na moj. Pretpostavljam da već znate koji je, a ako ne znate, neće vam trebati više od sekunde

da to saznate.“


140

Pogledala je Savinija i nastavila: „Dobro, mislim da smo sve rekli. Jasno je da ja posle tih petdana neću više biti ni u kakvoj obavezi. Vi me više nećete zvati, a ja nikada više neću morati da gasretnem.“

Savini joj se osmehnuo. „Osim ako vi sami to ne budete hteli...“Sofija je na trenutak ćutala. Bilo je tačno, on je više nije tražio. Ona je potražila njega. Prvi put

Sofija se čak i nasmejala. ,,U pravu ste. Osim ako ja to ne budem htela.“ Pružila je ruku Saviniju.Zatim mahnula advokatu i izašla.

Gvarneri je seo za pisaći sto.„Ništa mi nije potpisala. A šta ako se predomisli?“ Savini je usuo sebi vode. „Održaće reč.“ „A

šta ako grešiš u vezi s njom?“Savini ga je veselo pogledao. „Ti si rekao da se neće vratiti. On je, naprotiv, bio siguran u

suprotno.“ „Istina. Bili ste odlični.“Savini je prestao da pije. „Ja sam pronašao vesti. Ali je on onda otišao dalje.“


141

32.

Sofija je ustajala rano ujutru i išla da trči u park, vraćala se kući, odlazila pod tuš, zatimdoručkovala sa Andreom i odmah zatim ponovo izlazila. Mnogo se šetala, išla u centar, provodilase, osećala se lagano u toj svojoj novoj dimenziji, kao neko ko čeka neki važan sastanak koji zna daneće moći da propusti. S vremena na vreme se zaustavljala ispred najelegantnijih radnji, gledalakakvu lepu haljinu u izlogu, zatim ulazila i isprobavala je, svlačila, gledala se u ogledalu, pitala zacenu. Ipak su bile preskupe. Onda joj je jedanput došlo da se smeje.

„Preskupe? Ali ja ću uskoro imati pet miliona evra...“I tog dana je izašla iz radnje ništa ne kupivši. Ipak taj novac nije bio za nju. Zbog toga je mogla

da ga prihvati. Kod kuće je razgovarala o tome pokušavajući na neki način da pripremi teren.„Sećaš li se Olje, moje profesorke?“„Da, naravno...“„Počela je da zove najveće međunarodne agencije da vidi da li bih mogla da održim neki

koncert po svetu...“Andrea se osmehnuo, prestao da kuca na kompjuteru i nežno je pogledao. Pet miliona evra.

Koliko koncerata bi morala da odsvira da stigne do te svote? Sofija mu je pogodila misli.„Znaš da su mi pre nekog vremena dali jednu veliku ponudu za Rusiju... Ponudili su mi gomilu

novca i odbila sam.“„A zašto?“„Dala sam zavet i pre svega tada nisam imala nijedan razlog da prihvatim...“Andrea ju je gledao s ljubavlju. „Šta god da odlučiš, ja ću biti srećan. A ako slučajno uspeš...“,

nagnu glavu na stranu, „biću još srećniji. Sve to ipak nije bilo predviđeno, nisam mogao ni da senadam...“

Potražio je nešto na laptopu da bi skrenuo misli. Onda joj se opet obratio, tišim glasom i negledajući je. „Sanjam otvorenih očiju, samo pomisao da bih mogao opet da hodam... Ne čini mi semogućim, zabranjeno mi je čak i da se nadam...“ Onda je podigao pogled. „Ne mogu da ostanemparalizovan još jedanput.“

Sofiji se cepalo srce. Skinula je odeću, grudnjak i gaćice i uvukla se u krevet pored njega.Zagrlila ga je, želela je da ga voli i da bude voljena. Kliznula je levom nogom po njegovom trbuhu,osetila njegovu kožu i lagano njegovu želju. Onda je sišla s kreveta, spustila malo roletne, uzela mulaptop i stavila ga na sto. Zatim se uzbuđena popela na njega. Počela je sporo da se kreće, slobodna,prepuštena, bez misli i očekivanja, ne misleći na svoj sastanak, na prošlost ili budućnost, i tako jesvršila. Svršila je stenjući, dahćući, sve više, gotovo vrišteći, tako da je na kraju pala na njega,oznojena, s kosom zabačenom unapred, preko usta koja su poluotvorena brzo udisala vazduh ipreko njenih vlažnih, mokrih usana kojima ga je na kraju poljubila.

„Kako je, ljubavi? Sve je u redu?“„Da...“ Još uvek je bila zadihana. „Bilo je prelepo...“Andrea se osmehnuo. „Verujem.“Onda je i ona počela da se smeje i ponovo ga poljubila, zatim skliznula pod pokrivač, spustila

mu još više pižamu i ustima mu pružila zadovoljstvo dok nije čula da i on stenje.Malo kasnije opet je bila pored njega i grlila ga. Ostali su tako da leže, nepomični, dok im se dah

ponovo uspostavljao. Tišina. Tišina u prostoriji. Čulo se samo lupanje njihovih srca. Poneki udaljeni


142

automobil. Još udaljeniji alarm. Vatromet s ko zna koje proslave, vanvremenski odjek nikakvogposebnog jubileja.

Onda je Andrea progovorio.„Ljubavi, hvala ti za sve što činiš za mene.“Sofija ništa nije rekla. Ćutala je. Suze su počele polako da joj klize niz obraze, tople, slane.

Poželela je da ih zaustavi, da im odoli, čak da se nasmeje, da bude srećna i da ne oseća krivicu. Alinije uspela. Zatvorila je oči. Volela bi da je daleko, da je devojčica, eto, da, jedna devojčica koju volei tačka, bez misli, bez odgovornosti. Devojčica koja mora da opere zube, ode u krevet i odsanjanajlepši san koji je ikada mogla da zamisli... Ali nije joj bilo dopušteno. To vreme je prošlo. Onda gaje još jače zagrlila, stegla ga uza se nadajući se da ništa nije shvatio, a zatim otrčala u kupatilo.Sledećeg dana stigao je telefonski poziv.


143

33.

Sekretarica Silvija ju je otpratila u jednu prostoriju na poslednjem spratu. Smestila je u veomaelegantnu čekaonicu koja je ličila na salon iz najboljih časopisa za uređenje enterijera.

„Mogu li nešto da vam donesem?“„Ne, hvala, vrlo ste ljubazni.“„Odlično.“ Osmehnula joj se izlazeći. Sekretarica nije rekla ni učinila ništa što bi moglo da je

dovede u nelagodu ili što bi bilo neprimereno, ponela se upravo kao da su se prvi put srele.Međutim, Sofija je bila nervozna. Možda zato što više nije bilo moguće vratiti se nazad, ponovorazmisliti, možda zato što je znala da drugi znaju njenu priču, ono što se spremala da učini. Pala jojje na pamet Lavinija, i osećaj krivice, i crkva, ali nije stigla da pomisli na drugo jer su se upravo utom trenutku vrata otvorila.

„Dobar dan. Kako ste?“Advokat Gvarneri joj je pružio ruku.„Dobro, hvala.“„Predstavljam vam Marinu Rekordato, moju ličnu asistentkinju, ona će vas pratiti kroz sve

detalje koje moramo da sredimo kako bi sve bilo u redu...“„Dobar dan.“Marina Rekordato je bila žena od oko četrdeset i pet godina, kratke kose, s naočarima i u sivom

kostimu na prugice. Imala je lepo telo, primetila je Sofija, i kretala se prefinjeno i elegantno. Pitala sekoliko je drugih „dosijea“ ovog tipa odradila, ali odlučila je na kraju da je bolje da ne misli na to.„Izvolite, smestite se.“

Sofija je ponovo sela na sofu, advokat u kožnu fotelju prekoputa nje, njegova asistentkinjapored Sofije. Advokat je otvorio fasciklu.

„Dakle, krenućete za sedam dana, ovo je ugovor između vas i Kulturne fondacije Abu Dabija.Imaćete pet velikih koncerata u Abu Dabiju, biće to prva prilika u kojoj će kultura zauzeti prvomesto umesto bogatstva...“ Pogledao ju je osmehujući se. „Razumete koliko je važno da učestvujeteu svemu ovome?“

Sofiji nije bilo do šale. Gvarneri je shvatio.„Dakle, idemo dalje, da nastavim. Moraćete ovde dole da potpišete i zadržaćete jedan primerak,

a mi tri. U stvari, nećete ići u Arapske Emirate. Dobićete mobilni s kog ćete moći da zovete i primatepozive bez problema. Za tri dana daćemo saopštenje o tom velikom događaju, napraviće se sajt kojiće konstantno biti ažuriran, posle vašeg prvog koncerta biće objavljeni komentari publike koja jemogla da se divi vašem izvođenju. Ovo je pet koncerata koje ćete izvesti...“

Pružio joj je program s besprekorno odštampanim repertoarom. Kad je pročitala koje komade bimorala da svira, zaprepastila se: ovo je bila prava provokacija, ali čak i tako posmatrano, bila je topromišljena i inteligentna šifrirana poruka. Nije bilo ništa drugo do legendarni program koji je GlenGuld svirao 1957. u Velikoj sali Moskovskog konzervatorijuma! Nemoguće je bilo ne prepoznati ga.U ono vreme Guld je bio gotovo nepoznat muzičar od dvadeset i pet godina koji je nekoliko godinaranije skrenuo pažnju na sebe posebno briljantnim snimkom Goldberg varijacija Johana SebastijanaBaha. Na njegovom prvom koncertu u Moskvi sala je bila poluprazna, ali je izvođenje bilo tolikoizuzetno da se narednih dana glas proneo čitavim gradom i njegov drugi koncert, koji je održan 12.maja, samo pet dana nakon prvog, bio je zaista trijumfalan. Konzervatorijum je bio pod opsadom,stotine ljudi nije uspelo da nade karte i morala je da interveniše i policija da obuzda duše onih koji


144

su ostali isključeni iz tog događaja. Među publikom su se nalazili i Boris Pasternak i Marija Judina,čuvena pijanistkinja koju je voleo Staljin. Sofija se prisetila te anegdote po kojoj je Staljin čuo naradiju Judinovu kako svira Betovena i tražio da dobije njenu ploču. Kad su mu odgovorili da nijemoguće jer nije postojao snimak, odgovorio je: „Želim je sutra“. Sledećeg dana ploča je bilaspremna.

Program je predviđao kompozicije Berga, Veberna, Kreneka i zatvarao se Bahom - trikontrapunkta Umetnosti fuge i šest delova iz Goldberg varijacija. Guldovo izvođenje je bilonezaboravno, originalno i očaravajuće. Koncert je snimljen i Sofija je imala taj snimak. Bila je torestaurirana verzija izdanja Glena Gulda kod Sonija. Sofija se pitala kako im je mogla pasti na pamettakva ideja, i pre svega kome je pala. Gvarneriju? Saviniju? Tankrediju? Onda se setila jednogčlanka u Korijeru dela sera koji je govorio o tom koncertu u Moskvi i pomislila da u suštini to i nijeneka tajna...

„Ako želite da promenite nešto u programu, nije problem.“ Gvarneri je primetio njenu tišinu.„Ne, to je lep program“, odgovorila je.Gvarneri ju je prodorno pogledao, kao da je očekivao neki komentar, ali Sofija je nemo izdržala

pogled. „Odlično, onda ga možete poneti kući kao uspomenu na ovo iskustvo.“Dao joj je pet programa na vrlo elegantnoj beloj hartiji na kojoj se nalazio utisnut klavir u

zlatotisku. Otvorila ga je. Bila su navedena sva dela koja bi Sofija te večeri izvodila s orkestrom ipod dirigentskom palicom jednog čuvenog nemačkog maestra. Sofija je bila iznenađena.

„A kad ovaj dirigent primeti da čitav svet priča o njegovom koncertu u Abu Dabiju dok je on nadrugoj strani sveta, šta će onda biti?“

Gvarneri joj se osmehnuo. „Dirigent je bio vrlo zadovoljan da uzme odmor od pet dana. Bio jepod velikim stresom, veliki je ljubitelj kocke, možda isuviše velik u odnosu na svoje finansije. Imaoje pozamašan dug, koji smo mi bili srećni da otpišemo. Poručuje vam da je ponosan što će vamdirigovati, iako vas lično ne poznaje.“

„A ako jednog dana progovori?“„Biće to njegova reč protiv reči novina i mreže ljudi koji su prisustvovali vašem koncertu.“

Onda se osmehnuo.„Mi se trudimo da rešimo probleme, a ne da ih stvaramo... Ovo su avionske karte.“Njegova asistentkinja ih je izvadila iz koverte i stavila na sto.„Putovaćete prvom klasom, polazak je u 10.30 s Fjumičina 20. juna, a povratak u Rim 26. takođe

u prvoj klasi.“Sofija je pogledala karte.„Da li sam zaista u Abu Dabiju?“„Naravno, krenućete u Abu Dabi i vratićete se iz njega. Tamo će vas čekati privatni avion koji će

vas odvesti na stvarno odredište.“ „A gde?“„Jedino to ne znam. Nisu mi dali mogućnost da saznam, možda zato što su se plašili da bih

popustio pred vašom upornošću.“Prvi put otkad ga je upoznala, Gvarneri joj je bio simpatičan.„Dakle, videli ste karte, ugovor koji treba da se potpiše, a ovo bi trebalo da je vaš tekući

račun...“ Asistentkinja joj pruži bankarsku instrukciju s odštampanim IBAN kodom.Sofija izvadi iz tašne svoju agendu i otvori je proveravajući podatke. „Da.“„Dobro.“ Asistentkinja je vratila list u fasciklu. Gvarneri je nastavio. „Prekosutra ćete imati pet

miliona evra na računu. Da li je sve u redu? Imate li kakve nedoumice, pitanja?“Sofija razmisli. „Ne, čini mi se da je sve veoma jasno.“„Automobil će doći po vas ispred kuće 20. juna. Da li je ovo vaša adresa?“


145

Asistentkinja joj pokaza drugi list.„Da. Tu stanujem. Ipak, radije ću doći sama, taksijem, da li je to moguće?“Gvarneri je izgleda bio pripremljen na tu situaciju. „Nema problema. Imate pasoš, nemojte

zaboraviti da ga ponesete...„Naravno, moram samo da proverim da nije...“,,U redu je, ističe za dve godine. Recite mi da li je ovo što piše na ovom papiru tačno...“I pruži joj papir. Sofija ga brzo pregleda. Bile su to njene mere: cipele, veličina, grudnjak, gaćice.

Onda je naišla na neku vrstu zdravstvenog kartona: moguće alergije, svi pregledi koje je obavilaposlednjih godina i još poneki zdravstveni detalj koji je se ticao. Sve je bilo tu.“

„Ima li nešto što smo zaboravili? Nešto u šta nismo upućeni, što ne znamo, što je sakriveno ilijednostavno nismo uzeli u razmatranje, a moglo bi biti značajno? Ako je tako, bilo bi bolje da namkažete. Ne želimo nikakve probleme...“

„Mislim da vi o meni znate apsolutno sve.“Gvarneri nije ni trepnuo. Onda joj je dodao olovku. I ne čitajući, Sofija je potpisala sve ugovore i

vratila im ih.„Dobro, mogu li sada da idem?“Gvarneri je prekontrolisao papire.„Samo još nešto, morali biste da pođete s mojom asistentkinjom, potrebne su nam vaše

fotografije.“Sofija nije odmah shvatila na šta se to odnosilo, ali odlučila je da ne pravi probleme.

„Naravno...“Gvarneri je ustao i pružio joj ruku, blago se nagnuo ovlaš je poljubivši.„Doviđenja, gospođo, ne znam hoćemo li se ponovo videti, ali drago mi je što sam vas upoznao

i bilo bi mi još draže kad bih vas zaista mogao čuti kako svirate.“Sofija se osmehnula. „Hvala.“ Poželela je da mu odgovori: „Možda će biti prilike“, ali shvatila je

da je oboma bilo jasno da se više nikada neće sresti.Izašla je za ženom. Prošle su kroz hodnik, stigle do lifta i ona ga je pozvala. Čekale su ćuteći u

blagoj neugodnosti. Kad lift je stigao, Marina Rekordato ju je pustila da ude prva. „Izvolite.“ Zatimje ušla i pritisla dugme koje ih je odnelo na drugi sprat. Sofija se pitala šta je mogla da zna o čitavojovoj priči. Možda malo ili ništa. Obično tako moćne osobe znaju kako svoje tajne da drže skrivene.

Lift se zaustavio i Marina Rekordato je izašla. „Izvolite, ovuda.“ Brzo je hodala hodnikom, udnu skrenula desno i ušla u jednu veliku prostoriju. Tamo se nalazilo nekoliko osoba koje su radilena kompjuterima. Neki su bili veoma mladi, nosili su dukseve, a kosa im je bila u dredovima, nekisu bili stariji s manje kose i naočarima sa zlatnim okvirom, bilo je i devojaka odevenih ualternativnom stilu i onih elegantnih i modernih u njujorškom stilu.

Neki tip, koji je izgledao kao šef čitave ove digitalne komune, odmah je prišao MariniRekordato. „Stigle ste, čekao sam vas. Izvolite, ovuda.“

Marina i Sofija su ga pratile.„Ah, da, ja sam Stiv.“ Osmehnuo se pružajući ruku Sofiji, koja se takođe predstavila. „Drago mi

je...“,,I meni... Evo, ovuda.“ Otvorio je jedna vrata i smestio dve žene u jednu malu salu. Naspram

njih se nalazilo staklo, a iza konzola i za njom neki momak od jedva dvadeset godina. Imao jekovrdžavu kosu, tamni duks i dva ili tri pirsinga.

„Zdravo!“ Podigao je ruku uz pomalo reperski pozdrav, kao da je hteo da kaže: „Tu sam ispreman sam“.

„Okej! Izvolite.“ Onda se Stiv obratio Sofiji. „Sedi ovde.“


146

Bez ikakvog uvoda je prešao na ti. Tip s druge strane stakla pritisnuo je dugme za interfon.Njegov blago izobličeni glas stigao je u salu. „Potrudi se da ostaneš što je moguće mirnija. Okej,tako. Nasmeši se...“

Sofija se osmehnula. Čuo se niz metalnih zvukova.„Okej, savršeno“, nastavio je glas s druge strane. „Okreni se malo na tvoje levo...“Tek tad je Sofija primetila da se stolica okreće i uradila je po uputstvu.„Dobro, tako, osmeh... Savršeno. Sad se pravi da sediš za klavirom i da sviraš...“Sofija dignu šake i odsvira nekoliko akorda u prazno. „Okej, moraš da se pretvaraš, ne da

sviraš. Iako verujem da to prilično dobro radiš...Sofija se osmehnula i osvrnula prema Marini. I ona se osmehnula. Dakle, znala je ponešto o

čitavoj priči, barem je znala da zna da svira.„Okej, savršeno. Pogledajte malo da li su u redu?“Na velikim ekranima unutar sale projektovane su različite slike. U nekim pozorištima su se

videle žene koje su svirale sedeći za klavirom sa stotinama ljudi pred sobom. Na njihova tela jemontirano Sofijino lice i sve su bile savršeno uverljive, uveličane, umanjene, snimljene s boka, sve težene bile su uvek Sofija. Približila se znatiželjno. Njena tek snimljena fotografija montirana je na oveslike, a i sve ostalo je odabrano s krajnjom preciznošću: odeća, prstenje, ogrlice, sve ono što je onanekada nosila na izvođenjima, elementi preuzeti iz starih snimaka za ovu novu virtuelnu verzijuSofije.

Pogledala je bolje tu poslednju sliku.„Nažalost, tu narukvicu sam izgubila pre tri godine. Nije uverljivo.“Momak s druge strane stakla dade potvrdan znak glavom. Obrađivao je sliku direktno i pred

njenim očima je ta narukvica lagano nestala baš kao što se zbilo u stvarnosti. Sofija je pogledaladruge slike. Sav taj materijal se ticao nje u raznim trenucima njenog života, njeni prvi uspesi,putovanja u inostranstvo, poslednje godine dok je još svirala.

Upitala se šta su još sve imali osim ovoga, ali nije imala vremena. „Dakle, možemo da idemo...“„Da, da, naravno. Doviđenja.“

Sofija je pozdravila Stiva i mladića za konzolom čije ime nije znala.„Ja sam Martino...“, reče baš u tom trenutku. „Sofija, ćao.“ I izađe iz prostorije.Marina Rekordato ju je otpratila do izlaza. „Evo, ovo je vaš ugovor...“ Pruži joj jednu tvrdu

kovertu. „Unutra je i moj lični broj telefona, ukoliko budete imali problema, sumnji, strahova ili akovam je potrebno bilo kakvo objašnjenje, nazovite me u svako doba. Bilo bi dobro ukoliko biste moglida ponesete odeću koju ste nosili tokom tih koncerata, onu koju ste videli na ekranu. Na taj način ćesnimci na kojima ćemo raditi i koje ćemo objaviti biti uverljiviji. Ako je nemate više, obavestite nas.Naći ćemo načina da se za kratko vreme napravi identična odeća.“

„Ne brinite. Poneću je.“„Odlično. Prekosutra ćemo vam DHL-om poslati na kuću povratnu kartu, a što se tiče vremena,

kad biste želeli da vam ih dostavimo?“„Može između 9 i 12, hvala.“„Savršeno...“ Zatim su se pozdravile i Sofija je izašla iz zgrade.Napravila je nekoliko koraka, a onda duboko udahnula. Činilo joj se da je izašla iz nekog

čudnog sna, ili još bolje, iz virtuelne stvarnosti. Međutim, nije. Sve je bilo istina. Postojao je samojedan mali detalj: kod kuće će morati da ispriča sve ono što se nikada neće desiti.


147

34.

Sofija je hodala gradom s onom kovertom u ruci. Snažno ju je stiskala kao da se plašila da je neizgubi, i pre svega pitajući se kako će i šta će reći Andrei kad mu je pokaže. Ali pitanje koje ju je višemučilo bilo je: da li će biti uverljiva? Osećala je svu njegovu težinu. U svim čulima. Možda zato štoju je prvi put teralo da izgovori laž tog raspona. Naravno, u poslednje vreme dogodilo se toliko togašto ju je promenilo, ali ovo je bilo drugačije. Otići u neku drugu zemlju, pretvarati se da svira petkoncerata, biti plaćena pet miliona evra, a iznad svega provesti pet dana s nepoznatim čovekom dabi bila njegova.

Porumenela je i istog trenutka bilo joj je vruće. Osetila je kako raste neko neverovatnouzbuđenje. Zaustavila se u jednom malom baru, poput strane turistkinje, sela za sto napolju,spustila kovertu sa ugovorima i žmurila zamišljajući. I tako je videla Tankredija posle tolikovremena, smejao joj se, nudio joj piće, ćaskao, pričao joj nešto, dizao obrvu pred nekom njenomnedoumicom...

Tankrcdi. Bio je prelep muškarac, ali hladan, ponekad ciničan, udaljen. Čovek pun šarma itajnovitosti, neuhvatljiv. Eto, čovek koji nije želeo da voli. Nasmejala se toj svojoj iznenadnoj jasnoći.Šta mu se desilo u životu? Zašto je bio takav? Previše novca? Ljubavno razočaranje? Počela je da sesmeje. „Previše sam romantična.“

Mora da mu je jednostavno bilo dosadno.„Mogu li nešto da vam donesem?“Sofija je otvorila oči. Jedan mlad momak stajao je ispred nje s tacnom i prljavim čašama u ruci.

„Da, hvala, čaj.“„Hoćete li s mlekom ili limunom?“ ,,S limunom, hvala.“Momak je nestao u kafiću i ubrzo se vratio s vrućim čajnikom i vrećicama čaja sa strane.„Doneo sam vam dve-tri, breskva, borovnica i crni engleski čaj, tako možete sami da odaberete

onaj koji vam se najviše dopada.“„Hvala.“ Sofija je platila ostavljajući čak i sitan bakšiš. Sedela je mirno čekajući da vrećica čaja

od breskve polako oboji vruću vodu u šolji. Onda je dodala krišku limuna, šećer i lagano počela daga pijucka. Imala je vremena pre časa klavira.

Neizbežno se vratila onoj misli. Zašto je taj čovek bio takav? Gde će provesti pet dana? Šta će sedogoditi? A ako se više ne vrati, ako zauvek nestane? Počela je da se brine. Niko nije znao za tupriču. Onda, dok je pijuckala čaj, pade joj na pamet jedna ideja. Morala je nekoga da obavesti.

Ali koga? Svoju prijateljicu Laviniju? Nepouzdana. Olju? Ne bi bilo pravedno natovariti jojtakav teret, a i šta bi mislila o njoj? Kako bi o tome sudila? Njihov odnos je bio poput odnosaizmeđu unuke i bake. Olja ju je gledala kako raste, uvek je o njoj imala odlično mišljenje, razumelaju je čak i kad je prestala da svira. Ovog puta ne bi razumela. Njeni roditelji? Taman posla. Bilo biteško objasniti, a njena mati bi na kraju pomislila da je bila u pravu. Osmehnula se. Kako je teškoponekad ući u tuđu glavu i objasniti im tvoje gledište. I tako je shvatila da u stvari nije imala nikogau koga bi imala poverenja. Jedino rešenje bilo je da čitavu priču napiše i pošalje je samoj sebi.Pripremiće koverat i daće ga Olji. To neće bilo komplikovano. Reći će joj da je u pitanju iznenađenjeza Andreu. Olja će poverovati. Ako se ne vrati, dva dana kasnije taj koverat bi trebalo da stigne nanjihovu adresu otkrivajući sve ono što se dogodilo, fotokopija programa, avionske karte, adresaadvokatske kancelarije, brojevi telefona koje je imala i priča kako su se stvari desile, od susreta uonoj crkvi do ovih dana. Eto, sad je bila mirnija. Popila je čaj. Onda je iz tašne izvukla svoju agendui počela da piše. Sat kasnije ušla je u kopirnicu i napravila nekoliko fotokopija, uzela kovertu i sve


148

strpala unutra. Zatvorila je, napisala svoje ime i prezime, svoju adresu i na brzinu došla do škole ipotražila Olju.

„Moraš ovo da mi pošalješ 28. juna.“„Naravno!“ Olja je uzela kovertu u ruke i pročitala ime.„Ali to je za tebe.“„Da, u pitanju je šala koju spremam za Andreu.“ „Ah“ osmehnula se. „Ti bi samo da se šališ...

Klaudio Porini je dole u sali.“„Istina.“ Pogledala je na sat. „Idem odmah.“ Spustila se u prizemlje, gde je obično držala

časove, i naišla na to dete koje ju je čekalo. „Izvini.“,,Oh, nema problema. Igrao sam nintendo DSi...“Slegnuo je ramenima i ugasio ga.„Idemo...“Tog dana časovi su delovali lakše nego obično. Jedan za drugim smenjivali su se njeni učenici.

Kad je Elena, jedna od najboljih, zasvirala Sopenov Valcer u As-duru, čuveni Veliki briljantni valcer,Sofija ju je odmah prekinula. Sela je na njeno mesto i počela kompoziciju. „Gledaj“, rekla je.Nastavnica je često ispravljala učenike ili jednom rukom svirala deonicu da bi bolje pokazala kakotreba da se izvodi, ali niko je nikada nije video da sedi za klavirom. Još veći utisak je ostavilo to štoSofija nije okretala stranice partiture. Zapamtila je savršeno sve Šopenove valcere. Ali su još višeiznenađivali udarci po dirkama, upotreba pedale, fraziranje, sve u svemu sve ono što inajjednostavniju Sopenovu kompoziciju čini tako komplikovanom, a što je Sofija, s urođenomsposobnošću, izvela na klavijaturi kao da je posredi dečija igra. Na kratkoj oktavi kojom se završavakompozicija usledila je zadivljena tišina. Oči su joj se ovlažile.

„Nastavnice, ali zašto plačete? Bili ste odlični!“Sofija pomilova Elenu po kosi.„Zar tebe nikad nešto ne gane? Na primer, izgubila si nešto važno što si mnogo volela, kao na

primer minđuše koje su ti poklonili roditelji, a onda ih odjednom pronađeš?“„Da, tačno je!“„Eto, ponekad čovek plače zato što je srećan. Hajde, briši, čas je gotov.“Nešto kasnije bila je u kolima, vraćala se kući. Tek je objasnila Olji, kao što joj je sugerisao

Gvarneri, da ju je kancelarija ponovo pozvala i ponudila pet koncerata u nekoj drugoj zemlji i iznadsvega cifru koju nikako nije mogla da odbije. Ta će svota poslužiti da se ostvari njena jedina želja:povratiti noge Andrei.

„Jedan veliki japanski hirurg proučava nove operacije koje predviđaju upotrebu matičnih ćelija.Izgleda da je u stanju da napravi čudesa. Naravno, izuzetno je skup. I samo zbog toga se vraćamsviranju, Olja, s tim što ću zaraditi Andrea će moći da se operiše.“

„Da.“ Olja ju je pogledala s velikom nežnošću i pomilovala je po obrazu. „Zaslužuješ sve štoželiš.“

Shvatila je da ovaj put ona nije bila predviđena. „Misliću na tebe.“Sofija joj je pročitala u očima bol što neće moći da prisustvuje njenom povratku na scenu. Sa

osmehom, Olja ju je pustila da ode, pokazujući tu pravu ljubav koja ume da na prvo mesto stavivoljenu osobu.

Sofija je dugo lutala gradom pre nego što se vratila kući. Bila je nervozna. Želela je svemu dapristupi bez greške. Zapitala se: „Šta bi uradila kad bi stvarno morala da odsviraš te koncerte? Kakobi im pristupila? Bićeš uverljiva samo ukoliko si prirodna.“ Onda se u mislima vratila unazad,obrisala sve delove jutra i pokušala da ga proživi na najistinitiji mogući način. I u jednom trenutkuje shvatila.


149

„Bila bih iznenađena, bila bih srećna i puna entuzijazma. Ponovo bih verovala u život i unjegove beskonačne resurse koji uspevaju da te iznenade kad najmanje očekuješ.“ I tako je uradilasve ono što joj je prošlo kroz glavu i zatim stigla kući.

„Ljubavi! Neverovatna vest!“„Šta se dogodilo?“Andrea je u dnevnoj sobi gledao televiziju.„Uspela sam! Sećaš se da sam ti pričala o nekoj značajnoj organizaciji koja me je htela za sve

koncerte na jednom ruskom festivalu? E pa danas su me ponovo zvali jer su stupili u kontakt sArapima, koji su vrlo zainteresovani. Ja sam bila nepokolebljiva u pogledu cene i oni su prihvatili,imaću pet koncerata i daće mi pet miliona evra. Kao da sanjam. Ali je istina. Sve je istina.“

Kleknula je pred njega, snažno ga zagrlila, stiskajući ga u naručju, i počela da plače. Nijeglumila, bila je jednostavno ona. Bila je Sofija pred greškom počinjenom pre toliko vremena, srećnašto je pronašla način da joj bude oprošteno. I iznad svega da se vrati u život. Poljubila ga je u usta.Andrea joj se osmehnuo.

„Ljubavi, ne plači.“„Presrećna sam.“ Ustala je s poda, pokupila tašnu i otišla po kovertu. Andrea je ugasio

televizor. „Evo, gledaj.“ Dodala mu ju je. Andrea ju je otvorio i počeo pažljivo da čita. Sofija je otišlau kuhinju. Andrea je nastavio da čita slušajući buku frižidera.

„Zar to nije neverovatno?“ Sofijin glas mu je pravio društvo iz kuhinje. „Baš to nam je trebalo...“Onda se vratila u dnevnu sobu. ,,I ponovo ću svirati, za tebe, za nas... Za sve ono što će doći posle.“

Andrea je spustio papire u krilo. Na trenutak je ćutao. „Ne želim da ideš.“„Šta?“ Sofija je stala ispred njega i uzela ga za ruke. „Ali šta to govoriš, ljubavi moja, šta to

znači?“ Andrea ju je pogledao u oči. „Ne mogu da verujem da ću ponovo hodati.“„Zašto ne, ljubavi? Zašto ne bi bilo tako? Zar ti to ne deluje - moguće? Mnogo smo čitali o tom

lekaru, i Stefano nam je o njemu govorio, uspeo je sve što je pokušao, on je genije hirurgije. Zašto nebi bilo moguće i za tebe?“ Uzeo je papire u ruke.

„Zato što mi sve ovo liči na podvalu sudbine, kao da me zafrkava. S jednog kraja sveta se pojavilekar koji se bavi baš mojim problemom, a cena je previsoka. Kad evo stižu arapski milioneriraspoloženi toliko da plate baš tebe, jednu pijanistkinju koja ne svira više od osam godina, i pazislučaja, raspoloženi su da izvade baš pet miliona evra, nemoguću svotu, uz sve dužno poštovanjetvojih kvaliteta. Zašto bi trebalo u to da poverujem? Zar ti to ne liči na sprdnju, neslanu šalu?“

Sofija je ustala i stala ispred njega.,,A zbog čega ne bi trebalo da veruješ?“„Ne, Sofija, nije verovatno... Deluje kao savršen plan...“„Nije moguće da postoji neko ko je toliko zao, toliko ciničan da pokaže tako nešto, ne mogu

da...“ Onda je odjednom stala, zaćutala, kao da joj se u jednom trenutku sve razjasnilo. ,A šta ako tajlekar ne postoji? A šta ako je sve izmontirano samo da bi proveo pet dana sa mnom? Ne. Ne možebiti.“

„O čemu misliš?“, Andrea ju je pogledao odjednom ispitivački.Tad je Sofija shvatila da je taj trenutak bio odlučujući, morala je da igra na sve ili ništa, kasnije

će misliti da li je sve samo predstava. Nije smela da se oda, ne sad.„Mislim samo da treba imati hrabrosti da se živi.“I ode u spavaću sobu tresnuvši vratima. Trebalo joj je vremena, samo trenutak da dođe k sebi,

činilo joj se da pada u ponor. Sručila se u fotelju i zgrabila kosu rukama. „Ne. Nije moguće, nijemoguće da je otišao tako daleko. Ako je tako, prijaviću ga, u stvari ne, otići ću s njim i ubiću ga...“

Onda je začula škripu vrata koja su se polako otvarala.


150

„Ljubavi...“ Pojavio se Andrea. „Izvini, bio sam bezdušan. Ti si sve učinila za mene, za nas, a jato glupavo dovodim u sumnju. Oprosti mi, molim te.“

Sofija mu je prišla i zagrlila ga. Sad je Andrea plakao.„Zato što mi ne izgleda istinito. To je san. Plašim se da ću se svakog časa probuditi.“„Ššš... Sve je istina, ljubavi, a mi smo srećni što nam se pružila ova prilika... Možda smo je

zaslužili.“Nije više znala šta da misli. Nije više uopšte bila ubeđena u svoje reči. „Moramo samo da

proverimo da li je taj profesor uistinu u stanju...“Andrea se odvojio od nje, sad je imao drugačije lice, drugi entuzijazam. „Da, razgovarao sam s

lekarima u bolnici, i oni su čuli za njega.“Sofija se setila one prostorije pune mladih ljudi koji su radili za kompjuterima, kako su retuširali

njene slike iz prošlosti, kako su u letu obrisali narukvicu s njenog zgloba. Ta mladež je bila u stanjuda napravi sve.

Andrea je nastavio: „Ne može da ne bude istina. Čak su intervjuisali i ljude koji su operisani,sve je na internetu... Već mesecima se o tome priča, da nije istina, već bi se saznalo.“

Sofija se umirila. Taj profesor nije bio virtuelan. Poljubila je u usta Andreu, koji joj se nasmešio.„Činjenica da si našla tu svotu deluje mi neverovatno...“„Da, i meni. Ne znam šta da kažem. Kad se tako nešto desi, čovek jednostavno može da bude

srećan. Dođi...“ Otišla je u dnevnu sobu, a Andrea za njom. „Uzela sam ga da proslavimo.“Izvukla je bocu šampanjca. „Otvori, daj... Hajde da proživimo sve ovo kao da sanjamo

otvorenih očiju. Možda će put biti dugačak, možda neće biti lako, možda će biti teškoća, ali moramoimati strpljenja da ih prihvatimo kad se ne bude moglo učiniti ništa drugo i snage da ihprevaziđemo kad to bude bilo moguće... A možda je ovaj put moguće.“

Andrea je otvorio bocu. Čep je grunuo ka tavanici i odbio se o nju padajući daleko.„Neka je sa srećom.“ Sofija se osmehnula i dodala mu čaše koje je uzela iz kuhinje. Andrea je

počeo da sipa šampanjac dok je ona otpakivala jedan paket.„Uzela sam i mimozu iz Kavaletija. Danas hoću da slavim, pa i ako se ugojim dve kile... nema

veze, izgubiću ih!“Andrea joj je dodao čašu gledajući je u oči. Sofija je spustila tortu i podigla čašu, ćutali su

čekajući da jedno od njih dvoje pronađe prave reči. Onda on progovori.„Za sve ono što si učinila za nas i za tvoju ljubav koja je, izgleda... čudesna.“Bio je ganut. I Sofiji se plakalo.„A sad iz početka, uf...“Andrea je počeo da se smeje. „Ne, istina je, moramo biti radosni, imamo i tortu, izvini!“Tako su nazdravili snažno se kucnuvši čašama, zatalasali taj šampanjac i ispili sve u cugu do

dna. Onda su isekli mimozu.„Mmm, odlična je.“„Da.“Andrea je nastavio da je gleda. Ličila je na devojčicu, lomila je komadiće torte kašičicom. Punila

je brzo, prinosila ustima, ne bi ga ni progutala, a već bi uzimala drugo parče. Primetila je da jeposmatra. „Šta je?“

„Hteo bih da me pojedeš kao tu tortu...“Sofija se osmehnula punih usta.„Čekaj da završim, pa ćeš videti šta ću ti uraditi...“I nastavila je da jede, a on da je posmatra.


151

„Hoćeš li me pustiti da jedem na miru?“„Da. Samo bojim se nečega.“Sofija se najednom uozbiljila. „Čega?“„Ne bih želeo da se išta promeni između nas, ovako sam srećan.“,,A zašto bi se promenilo?“„Jedna promena ponekad za sobom povlači druge...“Sofija ga je pogledala. „To je rizik na koji moraš biti spreman... U svakom smislu.“ Zatim se

osmehnula, uzela mu tanjir iz ruke i počela da jede i njegovo parče torte.


152

35.

Narednih dana stigle su karte DHL-om. Trenutak se približavao. Sofija se trudila da ne misli.Prolazila je gradom i primećivala ono što ranije nije nikada primetila. Drveće, biljke, zgrade,spomenike, boju kuća. Dizala je pogled i otkrivala prelepe mansarde. Gledala ih je s oduševljenjem,a ipak oduvek su bile tu. Prolazila je pored te lepote, pored tih detalja, kao da je bila šlepa.Zaustavila se u jednoj cvećari i naručila bukete za kuću. Uzela je lale, žute margarite, ljutiće svihboja i ljiljane snažnog mirisa.

„Možete li da mi ih donesete u vreme ručka?“Onda je kupila nekoliko boca vina. Uzela je crveno i belo, odlične Iakrima di moro d'alba

pjerđovanni dusti i beli penon nals margreid koje su u nekom časopisu istakli zbog odličnog odnosaizmeđu kvaliteta i cene.

„Odličan izbor“, rekao joj je prodavać u obližnjoj vinoteci. „Odličan izbor, zaista. Mnogi plaćajustotine evra za vino slabijeg kvaliteta. Ja to uvek kažem, nije potrebno mnogo da vino bude takodobro. To su sve ljudi koji su se obogatili, kupe vino da zadive druge budale koje znaju još manje odnjih...“

Sofija nije znala šta da odgovori, klimala je glavom dodajući s vremena na vreme jedno: „Eh,da...“

,,A naprotiv, kupovinom ovakvim vina pomažu se mala kvalitetna preduzeća koja zaslužujumnogo više nego druga.“

„Eh, da...“Onda joj je pružio kesu, Sofija je platila i pozdravili su se. „Lepo je kod nekih trgovaca“,

pomislila je, „što ti objasne svoju filozofiju.“Ušla je u kuću razdragana, srećna što je napravila pravi izbor, barem u pogledu vina, i upravo u

tom trenutku joj je zazvonio mobilni. Očajnički ga je tražila po tašni preturajući maramice, ključeve,novčanik, agendu, i na kraju ga pronašla. Privatni broj. Ko bi mogao biti? Svi. Bilo ko. On. Srce počemahnito da joj lupa. Zašto bi me zvao? Šta se moglo desiti? Udahnula je duboko i odgovorila.

„Molim.“„Gospoda Valentini?“ „Da.“„Sofija Valentini?“ „Da?“„Izvinite što vas ometam, ja sam Luidi Đenari.“ Sofija je na trenutak ćutala. „Luidi Đenari... Već

sam čula to ime, ali ko je? Ne sećam ga se.“ Glas joj pritekne u pomoć. „Ja sam direktor vaše banke.“Eto ko je bio! Onaj oniži, proćelavi tip s brčićima koji je nikada nije udostojio ni pogleda. A

otkud sad da ju je lično nazvao? I naravno. U trenutku shvati.„Izvinite što vas ometam, ali verujem da znate, da, sve u svemu ne mislim da je u pitanju

greška, hteo sam da vam kažem da...“„Da, direktore. Na moj račun je leglo pet milion evra.“„Eto, da. Hteli smo da vidimo da li bismo mogli da vam na neki način budemo na usluzi, ako

želite da investirate. Bilo bi mi zadovoljstvo da vas primim. Pripremio sam različite opcije zaulaganje. Ili da vam pošaljem našeg finansijskog savetnika kući kad god vama odgovara... Halo?“

Sofija se smešila. Još uvek je bila tu. Toliko bi želela da spusti slušalicu. Odlučila se za boljutehniku. „Narednih dana bi trebalo da stignu druge uplate, međutim molim vas nemojte me zvati,direktore, ja ću potražiti vas kad budem bila slobodna.“


153

„Da, da, naravno. I izvinite.“„Svakako.“ I prekinu vezu. Ako ništa drugo, barem je sebi ispunila tu želju. Otišla je odmah do

bankomata, ugurala karticu, ukucala pin da je niko ne vidi, ovaj put je bila pažljiva kao nikad iodabrala opciju „stanje“. Nije mogla da veruje svojim očima. Svota je bila baš tu, nasred ekrana:5.019.843 evra. I protiv svoje volje, zaklonila je ekran još više i osvrnula se, zatim se nasmejala tomsvom zanosu. Pritisnula je još nekoliko tastera dok nije izabrala opciju „štampa“. Kad je listić izašaoiz bankomata, presavila ga je nekoliko puta i gurnula ga u džep novčanika. Trenutak kasnije bila jekod kuće.

„Gledaj...“ Stavila ga je na sto na kom je Andrea crtao. Baš je završio rad na projektu jedne vileu Ladispoliju. Ispisanom svotom moglo se kupiti više od trideset takvih. Andrea je uzeo listić s dvaprsta kao da je bio nekakvo dragoceno otkriće, pergament pronađen u ko zna kojim antičkimiskopinama, vest koja bi preokrenula svet. U stvari, bio je najava njegovog novog života.

„Ne mogu da verujem. Stvarno je legao. Bilo je vreme da svet prepozna tvoje sposobnosti, tvojdar nema cenu. Ljubavi, samo zahvaljujući tebi...“, pokazao je na svoje noge, „moći će da se desi točudo. Svaka nota koju budeš svirala biće vođena tvojim srcem. Hvala.“

Sofija je tad zanemela, nije bila u stanju ništa da kaže, ni da se osmehne. Znala je da će tajtrenutak doći i zamišljala je hiljadu puta ovu scenu, ali bezuspešno. Počela je da plače. Tihe suze,jedna za drugom, slivale su joj se niz obraze. Ne čekajući, sve veće, bolne, stidljive, ali svesne tevelike podvale, te prikrivene laži.

„Ljubavi, ali zašto plaćeš?“ Andrea se pogurao napred, došao do nje, uzeo je za ruke, pokušaoda je uteši. „Nemoj tako, teško mi je, ne znam više šta da kažem, kako da se ponašam... ljubavi,molim te.“

Sofija je nastavila da plače. Postala je posebno ranjiva u poslednje vreme. „Zašto?“, zapitala se.Andrea je pružio ruku pokušavajući da zaustavi te suze.

„Molim te...“ Ali što je on više govorio, to je ona više plakala. „Kako može biti tako naivan“,pomislila je, „kako može da ne shvata? Neku drugu cenu ja plaćam, Andrea, nije sigurno zamuziku, za moj talenat ili kvalitete... Prodala sam se. Prodala.“ A čuti je kako izgovara tu reč usvojoj glavi bilo je još bolnije. Grimasa joj se ocrtala na licu, Andrea je primetio.

„Nije važno. Nemoj da ideš.“I Sofija je u tom trenutku poželela da zaustavi tu predstavu, da se probudi iz tog sna od

papirmašea, da ga zagrli, da mu sve kaže, da se ponovo oseti slobodnom, svojom, samo svojom iničijom više, ni za koju cenu...

Ali shvatila je da je to bilo nemoguće, da bi to bilo glupo. Došla je dotle, trebalo je ići dalje.„Ne, sve je u redu, ljubavi.“ Osmehnula se uživljavajući se u ulogu. „Ganuta sam zbog tebe.“Zagrlili su se. Dugo su tako ostali bez reči, a onda se Andrea odvojio od nje, pomazio je i

osmehnuo joj se. „Sve će biti dobro, videćeš. Imali smo sreće. Šteta samo za jedno...“„Šta?“, Sofijino srce poče brzo da udara. „Šta sad želi da mi kaže? Šta je shvatio? Gde sam

pogrešila? Eto, znala sam...“Andrea joj je uzeo ruku, okrenuo njen dlan naviše, zatim ga prineo svojim usnama i poljubio ga.

Videle su se samo njegove oči odozdo, pune ljubavi.„Toliko bih želeo da idem s tobom.“


154

36.

Sve je moralo da izgleda verodostojno. Ne bi bilo prirodno kad to ne bi uradila. I iznad svega,kakav joj je bio karakter, ne bi bila uverljiva. „Ako mora da bude Goldberg, neka bude!“, reče Sofijaza sebe. Najkompleksnije, najteže, sve naj, naj delo. Govorilo se da ga Bah nije izmislio, već da ga jeMaestro samo zapisao, jer ga je u stvari komponovao sam Bog. Sofija je bila svesna činjenice da jeAndrea bio samo na nekoliko metara od nje u drugoj prostoriji i da će slušati celodnevne probe. Bićeprimoran da sluša osam sati vežbanja. Nije želela da izgleda kao da olako pristupa stvari, alizapravo je bila izuzetno uzbuđena jer je prvi put posle toliko godina došao trenutak probe,suočavanja.

Pogledala je klavijaturu i partituru otvorenu na prvoj stranici, Arija, i dobila vrtoglavicu. Ali nijese prepustila iskušenju. Neće pokušati da čita Varijacije od prve do poslednje stranice. Naprotiv,započeće s vežbanjem jedne jedine varijacije, N. 26. Nikada, nikada ne bi uspela da savlada Varijacijeda ih nije već imala na repertoaru sa sedamnaest godina i zatim ih izvodila u javnosti mnogo putakad je imala devetnaest.

Pogledala je svoje šake, ukrstila ih i zasvirala pravom brzinom, odnosno zastrašeno. Stakatoleve ruke i virtuozna artikulacija sva u skali desne ruke, i evo, dovde je sve dobro, evo levaodgovara i ide gore od treće oktave uz nemoguća i majušna regularna preticanja iz jednogprstometa koji je suviše puta uvežbavan i usavršen. Glava joj gori od užitka, ruke se gotovo nisu nividele, ona je bila ta varijacija, ona je bila Bah, klavir, svaka pojedinačna dirka, ona je bila božjaizaslanica. Poslednja nota odsvirana malim prstom leve ruke, a onda odmah ponovo početakdesnom. Poslednja nota. Početak. Bez stajanja.

Andrea u drugoj sobi, blistavih očiju, odvoji pogled od zida i nagnu glavu.Oko ručka Sofija je napravila pauzu i otišla u konzervatorijum da vežba četiri sata na stenveju.

Kasnije, popodne, imala je sastanak s Ekaterinom Zaharovom. Ispričala joj je za svoje putovanje idogovorile su se da je zameni.

„Zavidim ti, biće to predivno iskustvo.“ Zagrlila ju je. Delovala je iskreno.„Moraš da me zameniš od danas, moram apsolutno da budem na visini za ovih pet koncerata.“„Sa zadovoljstvom, Sofija.“ Tako su se rastale. Ekaterina je ostala da je gleda stojeći nasred trga,

s malo zavisti zbog te božanstvene prilike koja joj se ukazala.Dan pre puta počela je da pakuje kofere. Kao što joj je savetovala asistentkinja advokata

Gvarnerija, uzela je odeću koju je nosila na snimcima koje je pogledala u toj kancelariji. Isprobala juje, još uvek joj je dobro stajala. Možda nije svirala kao nekad, ali se bar nije ugojila. Uveče su otvorilijedno od onih belih vina koja je bila kupila, beli penon nals margreid, večerali u tišini špagete saškoljkama i odličnog pečenog zubatca. Zatim su s nežnom prirodnošću završili u krevetu.

„Mmm, znaš da je stvarno bilo dobro ono što si skuvala?“ „Je l’ ti se stvarno svidelo ili mezezaš?“ Sofija je potražila njegov pogled.

„Stvarno, kunem ti se. U stvari, brinem se. Nikad nisi tako dobro kuvala!“Ona ga gurnu. „Blesane. Pravila sam mnogo bolja jela od ovog večeras, nego si ti kao i svi

muškarci...“ „To jest?“„To jest kad nemate sve pod kontrolom, počnete da primećujete šta biste mogli da izgubite...“Andrea ju je bolje pogledao. „Zašto... zar te gubim?“„Ako budeš govorio loše o mojoj kuhinji, debelo ćeš rizikovati.“„Uvek si bila najbolja kuvarica koju sam ikada upoznao.“


155

„Ne laži...“ Sofija je sišla s kreveta i naga prešla preko sobe. Na bledoj svetlosti meseca njenotelo je delovalo vitko, njene grudi pune i okrugle, njena zadnjica zgodna, jaka, mišićava.

„Opet se uzbuđujem...“„Moramo da spavamo. Sutra krećem rano...“Ušla je u kupatilo.Andrea je čuo da pušta vodu. „Već mi nedostaješ.“ Sofija je podigla glas iz kupatila. „Rekla sam

bez laži.“ „Ali istina je!“Vratila se u spavaću sobu i legla kraj njega. Andrea je pružio ruku, pomilovao je po nogama.„Jesi li spakovala lepu odeću?“„Da... Onu za koncerte i neke jednostavnije stvari.“Penjao se više milujući je. „Pasoš?“„Na stolu je kod ulaza.“Popeo se još više, raširio joj noge. Čuo je njen uzdah, ali je nastavio da govori smešeći se.„Jesi li ponela i džemper, možda će biti hladno.“ „Jedan... Biće toplo...“Andrea je osetio kako se pomera na dodir njegovih prstiju. „Čućemo se?“„Neće biti Iako. Rekli su mi da će mi dati mobilni, tamo su fiksne linije loše, a i koliko sam

razumela, često ćemo menjati mesto...“ »Ah...-Andrea je nastavio da je miluje, ona je uzdahnula i sklopila oči. „Dođi na mene...“ U trenutku je

Sofija bila na njemu. Andrea ju je čvrsto držao za bokove.„Nedostajećeš mi, ljubavi.“,,I ti meni...“ Počela je sve brže da se kreće na njemu, snažno je gurala svoj trbuh nadole, bila je

veoma uzbuđena, zažmurila je, zabacila glavu unazad i svršila uz sitne krike zajedno s njim. Ostalisu tako u tom krevetu razdrljanom od ljubavi polako vraćajući snagu.

Onda je Andrea progovorio. „Ljubavi, ovih dana dok sam te slušao kako sviraš ponovo,uzbudio sam se. Bilo je predivno. Šteta je što si izgubila sve to vreme.“

„Možda nam se sve ovo i dešava zbog toga što sam odustala.“„Videćeš da ćeš svirati odlično. Biće to pet veličanstvenih koncerata. Nećeš više moći da se

zaustaviš.“Sofija ga je pogledala u polutami sobe. „Ljubavi, pričaćemo o tome kad se vratim.“„Da. U pravu si.“Andrea je ubrzo zaspao. Sofija je sredila još neke stvari, stavila još nešto od odeće u kofer i

vratila se u krevet. Pomislila je na njegove poslednje reči.„Biće to tvoj nov život.“„Šta će se dogoditi u ovih pet dana?“ Pogledala je na sat. Sutra u ovo vreme biću kod njega. I

počela je da oseća neko čudno uzbuđenje. Kao da se vratila u detinjstvo i onaj osećaj kad sepribližavao trenutak da krenu na more. Opet će se sresti s prijateljima, a pre svega s jednimmladićem koji joj se toliko sviđao i kog je viđala samo leti. Shvatila je da je uzbuđena kao što joj sečesto dešavalo veče pre koncerta. Nisu u pitanju bili samo strah i znatiželja. Njeni koncerti su biliizazov, nešto što je morala da dovede do kraja na najbolji mogući način. Ovaj put je, naprotiv, upitanju bio drugačiji izazov, s ulogom bez presedana: pet miliona evra. Bili su već na njenomračunu. Onda je pomislila na razlog tog novca. I osetila se sigurnije, opuštenije.

Samo pet dana s nepoznatim čovekom. Šta mogu da izgubim? Ali to poslednje pitanje nijemoglo imati odgovor. Tako je na kraju i ona zaspala.


156

37.

„Stigao je taksi.“ Andrea je spustio zavesu.„Ćao, ljubavi.“ Sofija se nagnula nad njim, poljubila ga, zatim mu se osmehnula, uzela kofer,

neseser i izašla ne osvrćući se. Kad ju je video da dolazi, taksista je izašao iz kola i smestio prtljag uprtljažnik.

Sofija je podigla lice. Andrea je iza prozora mahnuo rukom u znak pozdrava. Ona mu senasmešila i ušla u taksi. Trenutak kasnije skrenuli su za ugao i nestali progutani u saobraćaju.Taksista je pogledao u retrovizor.

„Kuda idemo?“„Na aerodrom Fjumičino, hvala.“Sofija je skupila kosu dok su išli, polako napravila dve pletenice i vezala ih gumicom. Dobro joj

je došlo da ubije vreme do aerodroma. Platila je i izašla. Bez teškoća je pronašla pult za čekiranje.Dala je pasoš i podigla kofer na traku. Prošla je kontrolu i na kraju krenula u obilazak radnjičekajući na poziv za svoj let. Ušla je u jednu knjižaru. Trebalo je malo vremena da se stigne do AbuDabija, ali nije znala koliko će posle još leteti. Knjiga bi joj pomogla da lakše podnese putovanje, dazaokupi misli. „Ali zašto na to nisam mislila ranije? Puna mi je kuća knjiga, svih onih koje bih pre ilikasnije želela da pročitam.“ Tako je ušla u knjižaru, počela da obilazi, da gleda naslove i na kraju jenjen izbor pao na stari klasik: Anu Karenjinu. Uvek su joj o toj knjizi pričali, ali je ona nikad nijepročitala. Ko zna šta će naći u njoj, možda neki znak, neku vezu s onim što će doživeti. Platila je iizašla, stavila knjigu u tašnu i pogledala druge izloge. Zabavilo ju je gledanje lepih tašni. „Ako bihčešće putovala, mogla bih uzeti ovaj Pradin kofer na točkice. Prelep je i čini mi se da ima dosta mestajer je komotan.“ Zatvorila ga je. „Ali kad ću opet putovati?“ Čitavu večnost nije izašla iz Rima.

Zaustavila se ispred jedne radnje s kostimima i pareima. U izlogu se nalazila fotografija nekeizuzetno bele plaže. „Tačno! Nisam ponela pareo. Ionako ću biti sama s njim. Na kraju krajeva,pozajmicu neku njegovu košulju.“ Onda je počela da se smeje sama za sebe. „No, čini mi se da jepareo poslednje o čemu treba da brinem.“ Ali se na trenutak ponovo osetila kaosedamnaestogodišnjakinja koja prvi put odlazi od kuće, s hiljadu strahova, hiljadu nesigurnosti,koja misli da nije sve spakovala u kofer i da je sigurno zaboravila nešto suštinski bitno za odmor.„Odmor?“ Sofija se našla pred jednim velikim ogledalom. Pogledala se. „Ti nisi na odmoru. Ti neodlaziš na odmor. Ti ideš kod njega da bi uradila ono što on hoće, ono što on želi, sve ono što jedanmuškarac može želeti od tebe za pet miliona evra. Pet dana. Pet dana bi mogli predugo trajati,mogli bi biti beskonačni, mogla bi da ga ne podnosiš, da ga mrziš. Sofija? Ali zašto samu sebeobmanjuješ? On je prelep muškarac, sviđa ti se, oduševljava te, uzbuđuje te. I na taj način imašopravdanje, i ne samo to, preplaćena si da bi se tucala s njim. Ali zar misliš da on sve to ne zna?Neko ko zna svaki detalj o tebi, tvoje tajne, tvoj račun, ima tvoje slike iz prošlosti, slike svih tvojihkoncerata, misliš da nije i to shvatio?“

Upravo u tom trenutku začula je poziv za svoj let. Brzo je krenula ka izlazu i pokazala kartu isvoj pasoš stjuardesi koja ju je propustila da prođe. Odmah zatim, u avionu, pronašla je svoje mesto,smestila se u komotno sedište rezervisano za nju u prvoj klasi. Stigao je stjuard s novinama i čašomšampanjca.

„Hvala.“Na neki način ovaj „poseban“ odmor je počeo. Avion se odvojio od putničkog prolaza za

ukrcavanje, udaljio se na pisti, namestio u položaj čekajući svoj red, a zatim napravio zaokret ipolako krenuo. Motori su počeli da bruje, dobio je ubrzanje i trenutak kasnije bio u vazduhu. Sofija


157

je ugledala more, talasi su se razbijali o plažu, neki su se lomili na pučini, onda se našla međuoblacima. Uzela je knjigu iz tašne i počela da čita, opustila se. Reči su brzo tekle i pomagale joj da sezaboravi. Dopadala joj se ova klasična književnost.

Nešto kasnije stavila je obeleživač u knjigu, spustila je na rukohvat sedišta, zažmurila i zaspala.Iznenadna buka ju je probudila. Snažno je stegnula rukohvate. Onda se osvrnula okolo. Svi su bilispokojni i mirni, udahnula je, ništa, nije se događalo ništa neobično, jednostavno su sletali.

Sišla je iz aviona, sačekala prtljag i izašla.,,A sad? Kako ću pronaći onog ko me čeka? I pre svega, da li će ikog biti? Možda se samo

našalio sa mnom. Ostaću pet dana na aerodromu! Šala od pet miliona evra!“„Gospođa Valentini?“„Da.“Jedan veoma elegantan čovek u tamnom odelu i teget kravati joj se osmehnuo pružajući ruku

ka koferu. „Čekali smo vas, izvolite, dozvolite meni.“„Da, hvala.“Čovek joj je pokazao put. „Ovuda. Jeste li dobro putovali?“„Da, odlično.“„Želite li nešto, kafu?“„Ako imate malo vode...“,,U kolima imamo sve što želite.“Kad su izašli iz aerodroma, jedan automobil se zaustavio kod trotoara. Njen pratilac je otvorio

vrata. „Izvolite.“Sofija je ušla u kola, a on ih je zatvorio. Smestio je prtljag i seo na vozačevo mesto s kojeg je

prethodno izašao vozač. Kad je seo za volan, vezao je pojas i stavio automatski menjač na slovo D.Veliki mercedes S500 tiho je krenuo.

,,U frižideru ispred vas naći ćete sve što poželite. U maloj komodi ispod nalaze se flaše vode nasobnoj temperaturi i čaše.“

Sofija je otvorila frižider i uzela negaziranu vodu. Mercedes je ušao u poslednju krivinu izaustavio se ispred neke ograde; kad ju je prošao, nastavio je svoje tiho kretanje dok se nijezaustavio ispred hangara. Luksuzni džet G200 galfstrim bio je na sredini piste. Vozač je izašao iotvorio vrata.

„Izvolite. Stigli smo.“Sofija je izašla iz auta i iznenadila se vrelinom tog mesta. Udaljeni odblesci titrali su u dnu piste,

ličili su na zamućen horizont u ovoj velikoj pustinji.„Vruće je, gospodo.“Čovek joj se osmehnuo i poveo je noseći joj prtljag. „Izvolite.“Upravo u tom trenutku pojavila se stjuardesa na vratima aviona. „Dobar dan.“Sofija je počela da se penje stepenicama. Stjuardesa joj se osmehnula pozdravljajući je blagim

naklonom. „Gde želite da sednete?“,,Oh, ovde je odlično.“ Avion je bio veći od onog za Veronu, ali jednako elegantan i brižljivo

opremljen do najsitnijih detalja. Posada je bila drugačija. Kapetan se predstavio.„Dobar dan. Kad budete hteli, krenućemo.“Sofija se osmehnula i raširila ruke. „Što se mene tiče možemo da idemo odmah.“„Onda idemo. Vi ste nam jedini putnik.“Vozač automobila ju je pozdravio sa zemlje. „Ako vam treba nešto iz kofera, oni znaju gde se

nalazi. Srećan put.“


158

Zatim je stepenište odgurano, vrata su se zatvorila. Sofija je sela u veliku fotelju u srediniaviona. Prozorčić je bio blizu, a pored se nalazio niski stočić na koji je mogla da spusti tašnu. Vezalaje pojas. Avion se polako pokrenuo, lagano ubrzao i poleteo. Bez zvuka. Ništa. Bio je pretih.

Sofija je videla tamni mercedes kako izlazi kroz kapiju, zatim jedan dugačak put usred pustinje,sve sitnije palme. Ubrzo su bili na nebu. Avion je skrenuo levo i uputio se ka suncu. Sofija je osetilakako se povećava snaga motora, zatim više ništa. Leteo je brzo prolazeći kroz veoma kratke slojeveoblaka, i samo su oni uspevali da daju ideju o brzini kojom je išao.

Stjuardesa je prišla. „Ukoliko hoćete, možete da odvežete pojas. Neće biti turbulencija.“„Kad ćemo stići, po vama?“„Ma... Imamo povoljan vetar. Putovanje će biti dugo, ali sve ćemo učiniti da ga i ne primetite.“Poželela je da kaže: „Da, ali kuda idemo?“ Znala je ipak da će kao odgovor dobiti samo osmeh.

Odlučila je da pita samo ono što je stjuardesa mogla da joj kaže.„Ima li kupatilo?“,,Oh, naravno. Imamo dva. Možete da koristite ono koje se nalazi iza vaših leđa u dnu.“Sofija je ustala, stjuardesa ju je propustila da prođe.„Nemojte da se ustručavate, ako vam je potrebno nešto, zovite me.,,U redu, hvala.“Sofija je otvorila vrata kupatila. Pločice od crnog mermera s nešto svetlijim šarama, veliko

ogledalo, tuš, kada s hidromasažerom. Lavabo u japanskom stilu, s druge strane mali beli lanenipeškiri. Zatvorila je vrata, otišla do ogledala, oprala ruke i očešljala se. Iza svojih leđa je tek tadprimetila veliki beli, mekani bademantil od frotira. Približila se. Na njemu je bilo utisnuto slovo ,,S“.Ispod su se nalazile papuče iste boje. Skinula je cipele i probala ih, naravno njena veličina.

Nešto kasnije je izašla iz kupatila i vratila se na mesto. Na stočiću se nalazila koverta, a na njoj jepisalo: „Sofija“.

Stjuardesa joj je prišla. „Rekli su mi da vam dam ovo i da ste obavešteni.“„Da...“Zaista nije znala o čemu je reč. Stjuardesa se udaljila. Sofija je otvorila kovertu. Pronašla je

telefon i odštampan papir.„Ovo je telefon za vas. Moći ćete da ga koristite ovih dana kad budete poželeli da telefonirate.

Prikazaće se pozivni broj Abu Dabija. Brojevi na telefonskoj kartici su oni koje najčešće zovete.“Sofija je pogledala listu. Bilo je napisano „kuća“, a zatim zaista njen broj, „kuća roditelji“,

„Andrea“, „Olja“, „Lavinija“, „Stefano“. Imali su sve njene brojeve, bili su napisani tu, na tom listu.Ništa nije nedostajalo. Bili su opasni, mogli su da dopru do svakog i najskrivenijeg ugla njenogživota, mogli su da saznaju sve, kupe sve, osim jednog. I to ju je ohrabrilo.

Uzela je da čita knjigu, kasnije joj je poslužena lagana večera, bolja od bilo kojeg jela koje jeikada jela u avionu: losos na pari s prilogom od krompira žilijen, zatim izuzetno sveža salata i nakraju mali francuski kolači, a uz sve to odlično belo vino, rizling somerberg alzas gran kri. Pila jekafu kad je avion sleteo. Stavila je mobilni u tašnu i pozdravila stjuardesu: „Dovidenja.“

Čekala ju je tamna limuzina, u koju su utovarili njen prtljag. Vozač ju je pozdravio s osmehom.Bio je to momak tamnog tena, sigurno odatle. Otvorio je vrata, pustio je da uđe, zatim iz zatvorio iseo za volan tog prelepog bentlija.

Sedišta su bila kožna i, naravno, nije nedostajao frižider na sredini. Ali Sofija nije uzela ništa.Pogledala je pejzaž kroz prozor. Vegetacija je svuda okolo bila bujna, na rubovima ulica bilo jebiljaka širokih listova. Svaki čas su se među tim zelenilom pojavljivali veliki šareni cvetovi. Dužputa naišli su na muškarce i žene umotane u šarena, plava, bež, smeđa, teget sukna. Pozdravljali suih sporo podižući ruku i nastavljali tako svoj put ka ko zna kojem cilju.


159

Auto je ušao u poslednju krivinu, zatim nastavio pravolinijski, u pozadini se videlo more. Kakosu se kola približavala, pogled se širio. Plavo, ogromno more, bez granica, ispred jedna uska idugačka, bela plaža. Kad je auto stigao do kraja pravca, skrenuo je desno i posle stotinak metara sezaustavio ispred pristana. Bio je privezan samo jedan veliki gliser. Vozač ju je otpratio. Zvukdrvenih dasaka odzvanjao je pod njihovim stopalima, praćen samo sporim zapljuskivanjem mora.

Jedan muškarac na gliseru izvirio je iz kabine. „Dobar dan, gospodo. Dođite. Prilaz jebezbedan.“ Osmehnuo joj se. Govorio je usiljenim ali razumljivim i talijanskim.

Sofija se popela držeći se za ogradu.„Izvolite, sedite gde želite. More je malo uzburkano, ali ne brinite se...“Sofija je sela na veliki divan u dnu krme, odatle se sve moglo videti. U trenutku su otpuštena

užad, buka motora je narasla, gliser se odvojio od obale, gotovo odmah jurnuo i brzo dostigaošezdeset milja na sat. Sad je more bilo ravnije i gliser je leteo po ovom plavom prostranstvu.Ponekad je pratio neki talas lagano se njišući. Sofijina kosa je letela na vetru i ona je pokušavala daje zadrži, ali tako buntovna stalno je letela napred prekrivajući joj lice. A onda ga je u jednomtrenutku ugledala. Ostrvo. Velike palme dugačkih zelenih listova dizale su se visoko nasred te trakezemlje koja se približavala, druge, manje, naginjale su se ka moru, a tamo na beloj plaži klanjale suse pozdravljajući skori dolazak gostiju. Približilo se. Na desnoj strani su se videle stene, kao da jejedan deo ostrva bio odsečen. Tamo dole je more bilo tamnije, vegetacija iznad gušća. Gliser jeusporio, napravio široki zaokret, nagnuo se sekući vodu i uputio se ka jedinom pristanu, skrivenomdo tog trenutka jednom višom peščanom dinom. On je stajao tamo i smešio joj se s crvenom ružomdugačke stabljike u ruci.

Čim je gliser pristao, pomogao joj je da side i odmah joj pružio ružu.„Dobro došla.“ „Hvala.“Ona glupavo porumene.On se pametno napravio da nije primetio.„Dođi, hoću da ti pokažem ostrvo.“Popeli su se u kabriolet na električni pogon koji je vozila jedna mlada mulatkinja.„Dobro veče...“ Seli su nazad blizu jedno drugom. Tankredi joj se osmehnuo. „Kameron, molim

te, pokaži ostrvo našoj gošći.“„Naravno, gospodine.“Kola su krenula, prešla nekoliko metara po raskopanom putu koji je išao duž plaže, a zatim

zašla u vegetaciju. Napredovali su između velikog zelenog gustog žbunja, zatim stigli do jednečistine i vozili se uz jezerce.

„Ovo je slatka voda i tu se može kupati, ovo je prirodni slap...“S visine od oko tri metra padalo je mnogo vode. Razbijajući se o stene, rasprskivala se u vazduh

praveći dugu.Vozilo je ponovo zašlo u šumu i izašlo koji časak kasnije. „Evo, ovo je plaža, ova je

najzaklonjenija, a tamo dole, na pučini je koralni greben.“Jedna dugačka bela traka pružala se barem tri kilometra, nekoliko blago pognutih palmi ovlaš je

doticalo more. Kola su prošla ispred jedne male izuzetno elegantne saletle. Ispod su se nalazila dvakreveta prekrivena tkaninom od jute.

„Ovde se može sunčati... Bez mnogo ljudi u okolini.“Nešto dalje pod nadstrešnicom od debele bambusove trske nalazila se velika kuhinja, bilo je

raznih frižidera, jedan pult i gvozdene ringle. Jedan visoki bedem prekriven bujnim biljkama štitioje plažu od indiskretnih pogleda radnika u kuhinji.

„Ovde, ako čovek ogladni ili poželi nešto da popije...“


160

Sofija se osmehnula. „Mnogo me podseća na Plavu lagunu.“„Da, smo što su oni došli kao deca i pre svega slučajno. Evo plaža se završava tamo, sad ćemo

nazad...“Kameron je lagano okrenula i zaustavila se malo dalje. Tek se tada pojavila. Bila je savršeno

sagrađena u svom tom zelenilu i steni.„Evo, a ovo je kuća, baš je na rtu. Ovde se ostrvo sužava, tako da gleda na obe strane. Nije

mnogo velika. Dođi...“Ušli su u salon s podom od svetlog drveta. Veliki prozori propuštali su toplotu sunca na

zalasku koje je obasjavalo sofe boje grlice. Na podu beli tepih, velik, premekan. Iza, jedan jediniprozor s kojeg se video vrh poslednje plaže, more i taj crveni disk koji je u njega uranjao.

Desno visoki zid ofarban u venecijanski belo i krem, nekoliko slika osvetljenih blagim hladnimsvetlima, skrivenim iza samih platana: jedan Gogen i jedan Hokni, dva remek-dela savremenogslikarstva.

„Dođi...“ Ušli su u kuhinju svu od čelika. Kuvar crne kože i njegova tri asistenta, svi obučeni ubelo, pozdravili su ih jednostavno osmehujući se.

„A ovde je trpezarija.“Jedna izuzetno svetla prostorija, kao da visi nad prazninom. Na podu bele daske oko veoma

debelog stakla. Tamo ispod je počinjao greben i morske struje su s te strane ostrva bile jače. Talasi suse razbijali pod prostorijom i peli se u nebo u širokim mlazevima. Ali ništa se nije čulo, kuća je bilasavršeno zvučno izolovana.

Sa strane su se nalazile sofe od bele kože, ispod su se videli greben i more. Nastavio jepropuštajući je napred.

„Sad idemo nazad, a ovde su spavaće sobe. Ova je tvoja.“Otvorio je jedna vrata. Na podu veoma svetio drvo, gotovo belo, veliki lila tepih, francuski

prozor koji gledao na plažu, veliki orman levo, njen kofer i neseser na klupi. „Ovo je tvojekupatilo.“ Sofija je videla da je jedan deo krova bio otvoren, ulazila je svetlost s neba prošaranogružičastim oblacima. Veliki tuš, kada s hidromasažerom, u blizini dugačka ležaljka s mekanimsvetlim jastukom i frotirskom navlakom. U uglu antikvarna drvena fotelja, optočena biserima iškoljkama. Na zidu okačeni peškiri. Bili su svih nijansi lila boje, dok je zid bio veoma svetleindigoplave, zatim jedno veliko ogledalo u srebrnom ramu. Pored lavaboa, lila cveće na koje jemirisalo veliko kupatilo. Svi peškiri i bademantil imali su izvezeno slovo ,,S“. Tankredi joj seosmehnuo.

„Moja soba je identična, samo što su boje možda malo muževnije, ali ako hoćeš, promenićemoje...“ „Ne, ne, ova je sasvim u redu.“

„Sad ću te ostaviti. Idem da proverim nešto. Odmori se, istuširaj, radi šta god hoćeš,telefoniraj... Trebalo bi da su ti dali mobilni.“ „Da.“

„Savršeno, sad je 18 časova. Zvanično si u mestu koje je u vremenskoj zoni Abu Dabija. Tako jesve jednostavnije. Ako ti odgovara, kad budeš spremna, zovem te na aperitiv.“

Sofija se osmehnula. „Neće biti previše ljudi?“„Ne. Nema opasnosti. Maksimalno ćeš sresti mene...“


161

38.

Sofija je ostala sama u sobi. Otišla je do francuskog prozora, otvorila ga i izašla u vrt. Biljke subile izuzetno negovane, mala drvena ograda vodila je na plažu, tamo napolju parkiran bicikl nanosaču. Malo napred dve ležaljke pod strehom, a u vrtu pored njenog identične stvari. Kao da subile dve susedne vile, u sredini prolaz sav od tikovine, idealan za šetnju ili vožnju biciklom, račvaose desno i levo nastavljajući u vegetaciju i pravo ka moru.

Ušla je u kuću. Zatvorila je prozor i zatim izvukla telefon iz tašne. Razmišljala je malo, a ondaprimetila da ima poruku. Otvorila ju je.

„Pre svakog telefonskog poziva proveriti kompjuter pored televizora.,,Približila se televizoru i ugledala ga. Lupnula je po tastaturi, odmah se upalio. Pokazivao je

vreme, temperaturu, a jedan gornji ekran je prikazivao prognozu zemlje u kojoj je trebalo da bude.Ispod je bilo njeno ime, kliknula ga je i pojavili su se neki televizijski kanali, s gomilom fotografijana kojima se videlo kako izlazi iz aviona i koje su najavljivale njene koncerte, čak i poneki članak unovinama te zemlje. Uzela je telefon i okrenula broj koji je već bio registrovan.

Andrea je odmah odgovorio.„Evo te! Ćao, ljubavi, sve okej? Stigla si?“„Da, sve je odlično. Putovanje je bilo savršeno.“„Dobro, znaš da mi već nedostaješ.“,,I ti meni.“ Ćutali su na časak. Sofija je morala to da izgovori. „Ali kad se vratim, biće

neverovatno. Videćeš da će ovih pet dana brzo proći.“„Da.“Zatim su pričali o svemu i svačemu. „Kakvo je vreme?“ Sofija je pogledala kompjuter. „Lepo je.

Maksimalno dvadeset i pet stepeni.“„Pocrnećeš a da ne izgoriš.“„Ako budem slobodna po podne, ići ću malo na plažu. Ali mislim da ovde more nije lepo...“„I baš je zgodno što mogu uvek da te uhvatim... Lepo od njih što su ti dali mobilni.“„Da, dobro se čuje. Na fiksnim linijama, međutim, kažu da ima problema.“„Šta ćete sad?“„Idemo da probamo, onda pauza radi kratkog odmora i u devet prvi koncert. Ne poznajem

dirigenta... malo sam nervozna.“„Biće odlično. Ako ne završiš kasno, zovi me posle.“„Ali probe će biti duge i možda ćemo kasnije otići na večeru. Nadam se da će biti zadovoljni

investicijom.“„Biće presrećni, ljubavi, videćeš... Iako nisi dugo svirala, uvek si najbolja. Misli samo na

muziku. Ako ne budeš mogla, čućemo se sutra.“Sofija je sklopila telefon. Jedan trenutak ga je gledala. Duboko je uzdahnula. Lagati. Za nju je to

oduvek bilo najteže na svetu, a sad se ispostavilo da je u tome izvanredna. Nekoliko nejasnihAndreinih slika pojavilo joj se u mislima, njegov osmeh, oni za večerom, nežno veče predtelevizorom. Brzo ih je odagnala. Nije bio trenutak. Svukla se i ušla pod tuš. Polako je pod toplomvodom uspela da se opusti, rastereti ramene mišiće, zabacila je glavu unazad, zatim je polakookrenula, prvo desno, onda levo. Snažni mlaz vode odneo je i poslednju napetost. Bila je spremna.


162

Izašla je ispod tuša, obukla bademantil i protrljala kosu peškirom. Zatim je naga ispred ogledalapočela da stavlja šminku, laganu, ne preterujući, malo maškare, rumenila, tanušna linija na očima...

Zaustavila se. Primetila je jednu malu kovertu u ćošku. Otvorila ju je. Unutra su se nalazile sveTankredijeve analize. Bile su savršene. Osmehnula se, na neki način hteo je da je umiri. Otišla je dokofera, izvukla nekoliko komada odeće, još nije odlučila šta će obući, onda je otvorila orman dauzme vešalice i iznenadila se. Unutra se nalazilo dvadeset spektakularnih Armanijevih kompleta.Crnih, belih, srebrnih, tamnoplavih, jedan crveni, a onda najrazličitije cipele, svih nijansi, da seslažu s bojom različite odeće, s potpeticama raznih visina. U fiokama je pronašla prelep donji veš,svileni i od drugih materijala, beli, crni, plavi, crveni. Naravno, sve je bilo u njenoj veličini.

Nešto kasnije je izašla iz sobe. Sunce još nije bilo zašlo. Jedna devojka ju je čekala, osmehnula jojse i pozvala je da pođe za njom do kraja hodnika. Jedno spiralno stepenište u svetlom drvetu i odpoliranog čelika vodilo je na terasu. Devojka se tu zaustavila i pokazala joj kuda da ide. Sofija sepopela uz stepenište, jedna strana zida je bila od stakla i ispod se moglo videti more, druga je bilaod stene. Ubrzo se našla na vrhu kule.

Tankredi je bio tamo. Gledao je u daljinu s rukama u džepovima božanstvenog tamnoplavogodela.

Osvrnuo se i nasmešio joj se.„Mislio sam da ćeš obući nešto svoje.“„Ako više voliš, presvući ću se. Ali videla sam ovu lepu odeću, bilo bi šteta ne nositi je.“Tankredi joj se približio. I još više. Stigao je na milimetar od nje. Gutao je. Čulo se samo daleko

more, miris prirode koja ih je opkoljavala, a onda ju je pomirisao. Zatim joj je šapnuo u uho: „Neverujem. Nadao sam se da ćeš staviti ovaj.“

Ona se osmehnula. On joj je uhvatio pogled. Boje sutona su joj milovale obraze, njena kosablago nošena vetrom njihala se lagano i nežno oko lica. Njene poluotvorene usne, baš kako ih sesećao, kako ih je ugledao da plešu prvi put po notama onog hora u crkvi. I Tankredi je u tomtrenutku poželeo da je poljubi, da okusi te meke usne, poput breskve, skoro da ih zagrize, isisa.Stajao je tamo prodorno je gledajući, sa željom. Onda ga je ona pogledala provokativno iljubopitljivo, gotovo kao u znak izazova. Ali Tankredi je ostao nepomičan. Iznenadio se tomneodlučnošću. Ali kako, baš on, on koji nikada nije bio nesiguran sa ženama, i to mnogo lepšim odnje, sad je bio neodlučan? Ćutao je. Ne. Nije istina. Lagao je. Nijedna nije bila lepša od nje, a to suznale njegove oči, njegov um, njegova želja, njegovo srce... Onda joj je uputio dug pogled i kazao:

„Šta god da se kaže u ovakvom trenutku, može da upropasti sve.“„Istina, pogotovo ako nema potrebe za pričom.“„Srećan sam što si ovde...“„I ja, mada verujem iz drugih razloga. U svakom slučaju, ostrvo prevazilazi svaku maštu,

pogotovo kako je uređeno do svakog detalja. Je li tvoje?“„Da, ali odnedavno. Tri godine. I prvi put sam ovde sa ženom.“ Sofija ga je pogledala

radoznalo, a zatim počela da se smeje. „Šta je? Šta ti je toliko zabavno?“„Pomislila sam da je to apsurdno...“ Pomerila je kosu zavrtevši glavom. „Ne mogu da

verujem!“ ,,U šta?“ „Da lažeš!“„Nisam ti rekao nijednu laž.“Sofija ga je pogledala posebno prodorno.„Vidi, možda ti nije jasno, ali ti si mene kupio. Tvoja sam pet dana za pet miliona evra. Rekli su

ti, zar ne? Ne, jer možda ne znaš... ali isplatili su me.“I Tankredi se zabavljao. „Nasmejala si me.“


163

Prišao je boci šampanjca koja se nalazila u posudi punoj leda, izvukao je i brzim pokretimaskinuo čep.

Sofija se približila, bila je opuštenija.„Sva ta romantika je lepa, ruža, šampanjac, ekskluzivnost ostrva... ali za odlazak u krevet s

tobom nije potrebna. Mogao si da dođeš na ovo ostrvo s kim god si hteo.“On joj doda čašu punu šampanjca. Onda se osmehnuo podižući je ka njoj.„Tvom smehu, koji te čini još lepšom... I meni, koji sam prvi put rekao istinu, a nisu mi

poverovali.“Ovlaš je kucnuo čašu, jedno cin odzvonilo je u vazduhu. Ovaj put je on nju prodorno gledao u

oči.„Prvi put sam sa ženom na ovom ostrvu, kunem ti se.“Zatim se osmehnuo i otpio.Sedeli su jedno pored drugog u velikim foteljama i pijuckali. Sunce je nestalo ostavljajući za

sobom ružičastu svetlost na moru. Ćaskali su, smejali se kao bilo koje dve osobe koje piju aperitiv ubilo kom gradu na svetu.

„Hoćemo li na večeru, odgovara ti?“„Rado. Ali zar nećemo rezervisati?“Tankredi se osmehnuo i uzeo je za ruku.


164

39.

Mesec je počeo da se penje. Veliki sto je bio namešten na plaži gde nije duvao vetar. Okolo susvetlele dugačke baklje zabodene u pesak.

Sofija je skinula cipele i ostavila ih na puteljku kojim su došli dotle. Tankredi je primetio iuradio isto. Koračali su bosonogi po pesku.

„Hladan je...“„Malo.“Onda je on izvukao stolicu propuštajući je da sedne i odmah zatim seo naspram nje. Kelneri su

se pojavili niotkuda, noseći tanjire koje su otkrili pred njima.„Škampi su izuzetno svezi, upecali su ih danas po podne za nas.“Sofija ih okusi. „Deluju odlično.“Poslužili su druge sveže plodove s narandžama, a zatim najrazličitija kuvana morska jela. Svaki

čas se iza njihovih leda iz mraka pojavljivao kelner koji je punio čaše sipajući odlični hladni šardonemarkasen. Posle tartara od brancina usledili su jastozi na žaru.

Sofija i Tankredi su se zabavljali trudeći se da im polome klešta, kopajući po najtežim uglovima,unutar oklopa, da bi probali to izuzetno mekano meso. Na kraju, za desert, bilo je teško odlučiti se.

„Htela bih sufle od čokolade poprskan kakaom.“Sofija ga je probala poput deteta. Bio je vruć, tek napravljen, mek, besprekornog ukusa.„Ovaj kuvar je božanstven!“Poslužili su joj mufato dela sala di antinori i ostavili pored velika antikvarna kolica sa svim

vrstama dugo čuvane rakije, ruma i viskija. Onda je kuvar došao da ih pozdravi. „Da li je sve uredu, gospođo?“ „Odlično, zaista smo veoma dobro jeli.“

„Možemo li da vam ponudimo kafu? Nešto drugo?“ Tankredi je pogledao Sofiju, koja sesmešila, i odmahnuo glavom. „Ne, hvala.“

„Odlično, vidimo se sutra onda.“Kuvara su sustigli drugi kelneri i otišao je s njima plažom. Izgubili su se u tami noći, ali su se

nešto kasnije ponovo pojavili tu blizu na osvetljenom pristanu. Pridružila im se i druga posluga,začulo se brujanje motora koji su se palili i ubrzo su se četiri čamca odvojila od pristana. Sofija ih jegledala znatiželjno.

„Ali kuda će, u ribolov?“„Ne, idu da spavaju.“„A gde?“„Na susedno ostrvo.“ „Mislila sam da spavaju ovde.“„Ne. Ne želim nikoga na ostrvu. Osim tebe, naravno.“ „Ah- pomislila sam da ćeš i mene

oterati.“ „Ludice.“ Uzeo ju je za ruku, okrenuo je i pogledao je. „Krive su ove šake... onda u crkvi.“„Za šta?“

„Što su me podstakle da sanjam.“ I poljubi joj je dlan.Sofija je zažmurila i prvi put posle mnogo godina bila je dirnuta.Kasnije su hodali u tišini tik uz obalu. Mali talasi su dolazili i odlazili tamo-amo, slatki uzdah

tog beskrajnog mora.


165

Tankredi ju je uhvatio za ruku, ona se prepustila da je vodi, nastavili su da hodaju tako, blizu,poput običnog para, pa ipak izvan svih pravila, sveg vremena, lišeni mogućnosti da prevare, daslažu, da razočaraju, savršeni jer su u suštini nesavršeni.

Sofija se prepustila i naslonila glavu na njegovo rame, on ju je rukom obujmio oko boka. Ondasu se zaustavili i u tišini te noći, pod mesceom koji je već odskočio, njihovi profili su se ocrtali na tojplavoj pozadini sačinjenoj od sitnih zvezda, mora, možda čak i nekog udaljenog kopna, ali tolikoudaljenog da ne može da predstavlja problem.

Tankredi i Sofija su se pogledali, osmehnuli se, bez stida, bez misli. Kako samo umeju muškaraci žena u nekim trenucima. Kao da ne postoji ništa drugo, kao da je ono što će se upravo dogoditinešto najprirodnije na svetu. Poljubac. Poljubac raznih ukusa. S jedne strane traženi, propaćeni,željeni. S druge strane branjen, izbegavan i konačno prodat. Tako se Sofija prepustila u njegovomnaručju, snažno ga stegla. Njene usne su najpre odgovorile stidljivo, zaplašeno, ali onda suodjednom oživele i postale požudne, na kraju opijene, iznenađene tom strašću. A Tankredi jenastavljao da je ljubi oslobađajući njeno lice kose, odmičući se s vremena na vreme, gledajući je uoči, tražeći njen pogled, koji je stidljiv, skriven, pokušavao na svaki način da ga izbegne. Sve dok seopet nisu susreli i odmah se ponovo izgubili, kao da je Sofija bila pred nekom očajničkom,neosporivom istinom.

Onda je gotovo šapnula: „Pet dana. Pet dana i više neću biti tvoja.“On joj se osmehnuo. „Možda. Ali sada si moja. A ni jedan dan nije gotov.“Sofija je probala da se pobuni, ali on ju je stegao uza se i ponovo je poljubio. Ona ga je ugrizla.

On je nastavio kao da se ništa nije dogodilo, zatim ju je uzeo za ruku, a ona ga je pratila bez reči.Ušli su u kuću. U hodnicima je svetio bilo prigušeno. Tankredi ju je odveo u jedinu prostoriju ukojoj nisu bili. Otvorio je vrata. Unutar velike sale uklesane u steni nalazio se bazen. Bio je sagrađenod stakla i kao obešen iznad najdubljeg mora na ostrvu.

„Zagrejana je. Možemo da se okupamo.“Tankredi je još više prigušio svetla. Sada su visoki svodovi tavanice bili tek osvetljeni, drveni

pod je bio topao, u jednom uglu su visili bademantili i peškiri. U blizini dve ležaljke s frotirskimjastucima velikim poput dušeka.

Tankredi je pritisnuo drugi prekidač. Ispod prozirnog bazena osvetlilo se dno. Na zidovima sevideo koral, u sredini su plivale neke šarene ribe, još niže nalazile su se hobotnice. Stene su sespuštale i u dubokom plavetnilu su se videle ribe, spore barakude, kirnje koje su izvirivale iz nekejazbine, jato kostorožaca iznenada je promenilo pravac, hitro pobeglo pred dolaskom jedne maleajkule. Bilo je kao unutar velikog akvarij uma, kao u prozirnom kavezu na dnu okeana.

Tankredi je ugasio poslednja svetla. Mesec je kroz velike prozore delimično osvetljavaoprostoriju. „Može kupanje?“ „Ali ona ajkula...“ Tankredi se nasmejao.

„Sve je to predstava, nema nikakve opasnosti. Jedina opasnost sam ja.“Sofija je pustila haljinu da padne na pod, zatim skinula grudnjak i konačno gaćice. Tankredi ju

je pomno posmatrao. Tako, potpuno nagu, savršenu. Bila je okrenuta profilom, u kontrasvetlu su seocrtavale kovrdžice njenog pubisa. Okrenula je glavu i pogledala ga. U mraku je videla njegove belezube, osmeh.

„Nemoj da me gledaš.“Sofija se spustila niz stepenice bazena, voda je bila topla, zatim je skočila na glavu. Preplivala je

nekoliko metara pod vodom i izronila malo dalje. Kao da je visila iznad beskrajnog plavetnila. Podnjom, odeljene tim debelim staklom, promicale su nebrojene vrste riba. Sofija je pogledala dole.Izuzetno neobičan osećaj. Ona je bila uronjena u mrak, kao skrivena, a tamo dole, osvetljenilampama, nalazili su se uhani, sve vrste riba, veliki grebeni crvenog korala.

Tankredi se svukao i skočio u bazen, ubrzo je bio pored nje, a ona mu se osmehnula.


166

„Kad bih nekome i mogla da ispričam, ne bi mi verovali.“ „Sviđa ti se?“„Neverovatno je. Kako ti je palo na pamet...“„Ne znam, oduvek sam o tome razmišljao, ali sam mislio da je nemoguće napraviti, onda me je

jedan inženjer ubedio u suprotno.“„A kako?“„Rekao mi je: 'Ako ste sanjali, znači da je moguće.'„„Lepa filozofija.“„Da, ali nije primenljiva na sve.“U toj rečenici bilo je neke čudne tuge, ali pre nego što je Sofija uspela da ga upita još nešto,

Tankredi joj se približio. Bili su u jednom uglu bazena, blizu otvorenog mora. Pod njima se nalazilavelika staklena ležaljka. Tankredi ju je zgrabio za bokove, privukao k sebi i ponovo je poljubio.Njihove noge se ovlaš dodirnuše. Pomilovao joj je dojku. Osetio je njenu malu ali nabreklubradavicu, zatim se lagano još spustio. Sofija je raširila noge dopuštajući mu da se spusti niže. Počeoje da je miluje polako, osetio je kako drhti, sve više se uzbuđivala na dodir njegovih prstiju. Onda jei Sofija njega pomilovala. Osetila je mišiće njegovih ruku, vitke, snažne grudi, ravan stomak,trbušne mišiće. Spustila se niže i pronašla ga spremnog, uzbuđenog, tvrdog. Počela je da ga miluje.Ubrzo su se njihovi poljupci pretvorili u sve snažnije, strastvenije uzdisaje. Tankredi se pomerio nanju, raširio joj noge i lagano, nežno ušao u nju. Ona mu je stegla noge oko struka, zgrabila rukamaivicu bazena dok je on držao njene noge i gurao sve dublje, snažno, ali bez žurbe. Prvi put otkako jes Andreom, bio je tu neki drugi muškarac. I osećala je kako se pomera nad njom, u njoj, stezala jenoge, zabadala prste niže u leđa, još niže na njegovu stražnjicu, u te čvrste mišiće koji su se grčili igurali pružajući joj užitak.

Sofija je zabacila glavu unazad, dojka joj je izvirila iz vode, obasjana mesečinom, Tankredi joj jeljubio bradavice dok je nastavljao da gura, onda joj je stavio ruke ispod butina, stiskao ih snažnonastavljajući da joj ljubi grudi, vrat, usta. Sofija je sve više uzdisala, potpuno prepuštena, obuzetastrašću, osećajući ga u sebi, sve jače, u istom ritmu, neumornog, na kraju nije izdržala.

„Svršiću.“ I čim je čuo te reči, svršio je zajedno s njom.Ostali su tako, zadihani od ljubavi, mokri od svega, od mora, jedno na drugom, u tišini,

slušajući svoje isprekidano disanje. Oko njih i ispod njih okean. U tom uglu velikog bazena dvanaga tela jedno na drugom još topla od ljubavi. Onda je Sofija pridigla glavu i pogledala ga. On joj jepomilovao lice sklanjajući joj mokru kosu. Poljubio ju je, sporim poljupcem, mekim, satkanim odljubavi. Kad se Sofija odmakla, nije više mogla da odoli. To pitanje koje je nosila u sebi od onogdana, otkad je otkrila njegov novac, njegovu moć, sjedinjene s njegovom lepotom.

„Zašto baš ja? Za pet miliona evra mogao si da imaš bilo koga, žene mnogo lepše od mene?“Tankredi se osmehnuo. „Možda zato što sam bio pod utiskom onog inženjera. Zato što sam

sanjao... Nevolja je što je to bio san otvorenih očiju.“Nešto kasnije su se zajedno istuširali toplom vodom, obrisali se, uvukli u bademantile i legli na

jedan od velikih bračnih kreveta sa dušekom od sundera. Tankredi je otvorio ledeni šampanjac kojije izvadio iz tamnog frižidera ugrađenog u stenu i napunio dve šampanjske čaše. Počeli su da gapijuckaju, smejući se, šaleći se, prepričavajući uspomene iz škole, s ponekog putovanja kad su bilimladi. U tim pričama bili su bliži jedno drugom, ne onako daleki kako se moglo činiti. A onda,Sofijina previše otkrivena dojka. Vragolasti pogled, poslednji gutljaj šampanjca, dodirivanje nogu.Tankredi je stavio ruku pod njen bademantil.

„Opet si vlažna.“„Ni ti se ne šališ.“I sad bez stida, kao da se oduvek poznaju, počeli su da se miluju gledajući se u oči, gledajući

jedno drugom polni organ, radoznali, namerno provokativni. Tankredi joj je raširio noge i počeo da


167

je liže ne zaustavljajući se, ona ga je šakama uhvatila za kosu gurajući mu glavu sve niže,pokušavajući da ga zaustavi kad je svršila.

Ubrzo je on bio pred njom, još uvek uzbuđen, ona je počela da mu ga miluje, gledajući ga,privukla ga je k sebi, stavila ga u usta, ližući mu ga polako, zatim sve jače, do kraja, gotovo gagutajući. Tankredi se tad odvojio od nje i ponovo je uzeo. Počeo je da je tuca polako, zatim sve brže,osećajući da se ponovo uzbuđuje. Onda se okrenuo postrance popevši je na sebe, sve vreme ostajućiu njoj. Sofija je nastavila da se kreće na njemu, vrela, uzbuđena, sve više, sve brže, dok, uz krike, nijeponovo svršila zajedno s njim. Sručila se na Tankredija oznojena, još uvek vrela, još uvek uzbuđenai iznenađena tom večeri.

„Ne mogu da verujem. Je l’ u pitanju jastog ili si nešto stavio u šampanjac?“Tankredi joj se osmehnuo. „Pet dana. Samo pet dana. Nemoj da mi tražiš ni dan više.“Kasnije su otišli u Sofijinu sobu. Ponovo su vodi ljubav s još više zanosa i strasti, bez granica,

bez stida, ponovo neobično željni, upoznavajući se bolje, otkrivajući se. On ju je uzeo otpozadi i onamu je rekla.

„Tako, nastavi, još, dublje, želim da svršim i ovako.“Dok se sama milovala, svršila je zajedno s njim.Zaspali su u zoru. Kad se Sofija probudila, bilo je podne i bila je sama. Otišla je u kupatilo,

osmehnula se u ogledalu i podigla obrvu prisećajući se svih trenutaka prethodne večeri. Zatim jeupalila kompjuter. Neverovatno. Njen sajt je bio prepun komentara. Sve same čestitke za odličankoncert, pa čak i pokoji njen kratak odgovor. Pročitala je nekolicinu komentara s njenim potpisom iiznenadila se kako su odabrali reći. Napisali su tačno onako kako bi napisala ona sama. Ništa je višenije iznenađivalo. Pogledala je prognozu na kompjuteru i shvatila da ne može više da čeka. Došao jetrenutak. Izvadila je mobilni iz tašne i okrenula broj. Na drugo zvono Andrea se javio.

„Ljubavi! Mislio sam da me više nećeš zvati. Kako je prošlo juče?“ „Odlično.“„Pa, bravo, savršeno! A još si bila i umorna od puta! Bio sam na internetu i pročitao sam gomilu

komentara. Čak si uspela i da odgovoriš na poneki... pre nego što si me nazvala.“„Znam... Ali napisala sam ih u krevetu za vreme doručka, mislila sam da možda još spavaš.“„Da! Do podne?!“„Pa šta znam, možda koristiš to što me nema.“„Ma šta pričaš! Nego, video sam da si imala i bis na kraju!“Na ovo Sofija nije mislila. Potrčala je prema kompjuteru, našla u uglu raspored večeri, otvorila

ga i na brzinu pročitala, i tik u dnu našla naznaku o bisu: Bah, Žiga iz Tokate u e-molu.„Da...“, uzme vazduha. „Svirala sam Žigu.“„Dobro, baš sam zadovoljan zbog tebe, je l’ vidiš da nisi toliko zarđala?“Razgovarali su još nekoliko minuta, razmenili novosti o kući, o Andreinom poslu, onda je Sofija

odlučila da prekine. „Pa, pozdravljam te sad jer uskoro mi počinju popodnevne probe.“„Okej. Čujemo se kad budeš mogla.“„Da, ljubavi, čujemo se.“Sklopila je mobilni i zagledala se u njega. Neverovatno, osećaj krivice nula. „Kako to? I zašto ga

osećam kao neku vrstu misije? Pa“, osmehnula se, „nije da te je toliko koštala ta žrtva!“ Iznenadilase tom neobičnom ironijom na svoj račun i činjenicom da je želela brzo da završi razgovor sAndreom. Obično su dugo razgovarali i ona mu je uvek prepričavala gomilu toga, uvlačila ga u svešto joj se događalo. Svakako, ovaj put nije mogla da mu ispriča sve. I zatekla je sebe kako se opet šalina svoj račun. Ne. Istina je nešto sasvim drugo. Želela je doručak. A pre svega, nakon ove noći, daga ponovo vidi.


168

40.

„Dobar dan, jesi li dobro spavala? Pustio sam te da se odmoriš...Sofija je sela naspram njega i osmehnula mu se iza naočara za sunce. „Odlično, hvala. Mada

sam malo gladna...“Tankredi joj je pokazao ono što se nalazilo na stolu. „Dao sam da spreme za tebe odlične

francuske kroasane, kajganu, ceđeni sok od narandže, crnu kafu i sveže mleko... Voćnu salatu,ananas, breskvu, mango, kivi.“

„Mmm... ne mogu više da izdržim.“ Počela je da jede. „Odlično je“, izgovorila je punih usta.Tankredi poče da se smeje. „Rekao sam ti da ne lažem.“Onda joj je sipao kafu i dodao mleko. „Hoćeš li još?“„Ne, ne, ovako je odlično. I bez šećera, molim te.“Tankredi se osmehnuo. „Znam. Samo smeđi šećer.“„Ah, pa da, zaboravila sam.“ Nastavila je da jede, progutala je ananas i mango, probala jaja uz

trougliće prepečenog hleba koje je kelner stavio na sto.“„Još su vrući.“„Hvala.“Bilo je i francuskog blago slanog putera. Sofija ga namaza na još uvek vruć hleb i zagrize.Tankredi ju je posmatrao zabavljeno, diveći joj se dok je jela. „Mmm... Stvarno dobro. Ovde je

kao u snu...“„Ti si san. I pravo je uživanje gledati ženu koja jede s toliko apetita.“„Mmm... istina“ Polizala je i prste stavljajući ih u usta, namerno je izigravala razmaženu, a u

isto vreme senzualnu devojčicu.Tankredi se zavalio u stolici. „Kažu da se na osnovu onoga kako žena jede vidi kakva je u

krevetu...“Sofija se nasmejala. „Zar ima nešto što ti posle prethodne noći još nije jasno?“Tankredi se zagledao u nju. „Čitavo jutro sam o tome razmišljao, nešto mi je delovalo pomalo

komplikovano, hteo bih ponovo da isprobam neke delove. Počinjem da sumnjam da sam ihsanjao...“

Sofija krenu da uzme još malo kafe, ali je Tankredi bio brži, uze termos i usu joj.„Hvala... Pa možda i jeste, ti si veliki sanjar.“„Kad je moguće, zašto da ne?“,,A ako se san pretvori u košmar?“„Probudim se.“„Uspevaš uvek da držiš sebe pod kontrolom? Da upravljaš svojim osećanjima?“„Verujem da je tako. Možda nikada nisam bio u takvoj opasnosti.“Ćutali su. Onda je Sofija skinula naočare. ,,I ne lažeš me.“„Rekao sam ti.“ Njegove oči su delovale vedro poput ravnog i plavog mora ispred njih. „Ne

lažem.“„Da. Tačno je. Verujem ti, i zato što nemaš potrebe za tim.“


169

Probala je malo ananasa. „Eto, toliko si nezavisan od svega, jedan si od malo ljudi na svetu kojimogu sebi da dozvole luksuz da ne lažu.

„Ne znam da li me zezaš?“„Nikako. To mislim, i znaš šta mi pada na pamet?“ „Šta?“„Da je užasno biti s tobom.“„Zašto?“, upitao je to razdraganim tonom. „Nije ti bilo dobro juče? U nečemu sam pogrešio?

Reci mi! Potrudiću se da se popravim u narednim danima.“„Kojih ima četiri...“„Da, u naredna četiri dana.“„Toliko si bogat...“„Pa šta? To je problem?“Sofija slegnu ramenima. „Ne bih znala šta da ti poklonim. Ja volim da dajem poklone! Imaš

sve.“Tankredi ju je zagrlio i skinuo joj naočare. „Nije istina. Dala si mi najlepši poklon. Ovde si.“

Onda ju je poljubio.Naredna četiri dana bila su ispunjena, zabavna, neobična, neočekivana. Nikad se nisu svađali.

Uvek su vodili ljubav. Često su razgovarali. O svemu i svačemu, o smešnim stvarima koje su im sedogodile, o prijateljima, putovanjima, prvim ljubavima. Malo bolje su se upoznali. Išli su u ribolov upratnji najboljeg ribara na ostrvu. Sofija je imala toliko sreće da je gotovo odmah upecala ribu.

„Bojim se, vuče kao luda...“„Nemoj da je izgubiš, nemoj da je izgubiš...“Uspeli su da je izvuku u čamac. Debeli mahi-mahi. „Pažljivo, udalji se.“ Ribar se odmah

pozabavio njome i stavio je u kofu. Uveče je kuvar spremio riblji paprikaš na plaži, zajedno s mahi-mahijem i još nekim ribama, ubacio je unutra i račiće i dagnje. Sve je skuvao i začinio uljem,biberom i šafranom. Kad ga je okusila, Sofija je zažmurila.

„Ne mogu da verujem, fantastičan je.“„Riba koju si ti upecala daje mu takav ukus.“„Onda sam stvarno odlična!“Nastavili su da jedu uz izvrsni montraše 2005 poreklom iz vinograda Romane Konti, za glavno

jelo su probali jastoga na pari sa izvrsnim sosovima i filete grdobine mrkulje sa sosom od narandže.Na kraju, kada su svi napustili ostrvo, ostali su da ćaskaju na kuli pijući šato d'ikem.„Mogu li nešto da te pitam?“„Naravno.“„Kakav je osećaj kad možeš da imaš sve?“„Kako možeš da kažeš da imam sve? Možda bih ja tebe želeo zauvek, a za to, naprotiv, ne bi

bilo cene.“ „Je l’ to pitanje?“ „Ne. Jer već znam odgovor.“ Sofija ga je pogledala. „Šta se dogodilo?“,,U kom smislu?“

„Obično ljudi bogate osobe poput tebe zamišljaju već u četvrtom braku, i taj se završava, a većje spremna druga žena, mnogo mlada od prethodnih i tako dalje. Imaju osamdeset godina i vidiš ihu novinama, spremni da se ožene dvadesetogodišnjakinjom. Naprotiv, kod tebe nešto iskače, nedeluješ tako.“

„Poljuljao sam ti uverenja?“„Pobudio radoznalost.“„Želiš li da ti ispričam bajku?“


170

„Ne, jednostavnu istinu. Ako možeš da mi je ispričaš.“ „Recimo da sam došao do jednogzaključka, možda mi je bolje da sam sam.“

„Ne verujem. Ovaj put lažeš i sebe samog. Pomisli kako bi samo bilo lepo deliti sve to što imaš snekom ženom... Zabavljati se s njom, možda imati decu i zabavljati se i s njima. Raditinajjednostavnije stvari. Ti imaš gomilu ljudi oko sebe koji rade sve za tebe, ali pomisli samo kolikomora da je lepo umeti uraditi nešto i jednog dana objasniti to svom sinu. Eto, na primer, naučiti gada peca...

„Je l’ to predlog?“„Znaš da sam udata.“Sedeli su malo ćuteći. Onda je on njoj postavio najteže pitanje.„A ti, da li si srećna?“A ona je pronašla jedini mogući odgovor.„Zasad o tome ne razmišljam.“Sledećeg jutra su malo ronili s maskama u plitkoj vodi, zabavljajući se hvatanjem morskih

zvezda, velikih školjki, igrajući se s morskim konjicom. Sofija ga je pratila zaintrigirana njegovimneobičnim načinom plivanja, grčio je i opuštao rep.

„Nikad ga nisam videla!“Skijali su na vodi. Onda su vozili bicikl, posle podne su pili čaj uz izvrsne engleske biskvite s

puterom. „Mislim da nabacujem kilažu!“ „Prelepa si bez obzira na to.“„Kako bez obzira na to?! Znači tačno je! Kakva drama.“„Dobro, žrtvovaću se. Želiš li da izgubiš malo sad?“Vodili su ljubav u suton, na kuli, tamo gde ih niko nije mogao videti, a kasnije, po noći, posle

kupanja na mesečini vodili su je na plaži, kad više nije bilo nikoga ko bi ih mogao videti.Onda je došao poslednji dan.Sve je teklo odlično, komentari na sajtu, fotografije drugih koncerata, telefoniranje kući. Andrea

ništa nije sumnjao. Slabo su se čuli, samo jedan poziv oko 19 časova, ali bilo je to normalno, bila jezauzeta. Izašli su na jedrilicu i obišli ostrvo. Kuća je s mora izgledala prelepo.

Nešto kasnije su se vratili na kopno, privezali jedrilicu, sišli na pristan i bez reči hodali do stolakoji je Tankredi dao da se postavi u šumi, blizu jezera. Ručali su odlične taljoline sa srdelama uz finisanser edmond. Sofija je preskočila glavno jelo i uzela kolač, parfe. Kuvar je prevazišao samog sebe.

„Stvarno kao iz snova. Nije moguće.“Okusila je još jedno parče, onda ostala zatvorenih očiju s kašičicom u ustima, okrećući je kao da

je lizalica. „Ja mislim da on unutra stavlja neku posebnu drogu!“Tankredi se smejao. „Uzmi još jedan.“„Ali ne mogu!“„Ipak...“„Ipak šta?“„Ipak, šta je učinjeno, učinjeno je. Ni moja briga nije uspela da ograniči štetu!“Sofija frknu, onda stavi ruke na bokove. „Okej! U pravu si. Mogu li da dobijem još jedan?“Ubrzo je progutala i drugi. „Već je gotov, ne važi se! Mogu li da povedem kuvara sa sobom?“„Da. Mogla bi. Ali bi te stalno podsećao na ovih pet dana, a ti to ne bi htela.“Ćutali su.Pojavio se kuvar. „Dobro, gospodo, mogu li da vas poslužim još nečim?Sofija je ustala. „Ne, hvala. Sve je bilo savršeno.“


171

Ovaj put je ona uzela Tankredija za ruku. Uputili su se ka kući. Vodili su ljubav u tišini. Nežno.Tankredi ju je gledao, ona je držala oči zatvorene, onda ih je otvorila i kad ga je ugledala, onepostadoše željne, divlje, kao da je u tom činu bilo očajanja, kao da sav taj seks ipak nije bio dovoljan.Grizli su se. Kao da bi te oznake mogle da zadrže nešto što je polako već nestajalo.

Malo kasnije helikopter je prošao preko ostrva dok su oni oznojeni, ispruženi na krevetu jednopored drugog gledali u more. Tankredi joj je milovao donji deo leđa, igrao se tim dvema rupicamakoje su obeležavale poslednju granicu. Onda je duboko udahnuo i tiho joj šapnuo na uho, poputmolitve.

„Nemoj da ideš.“Nije odgovorila. Snažno ga je zagrlila. Zatim je ustala i otišla u kupatilo. Pustila je vodu u kadu,

napunila je, stavila neke aromatične soli koje su je obojile u nebeskoplavu. Kad je bila puna, uronilaje cela. Ispružila se. Sklopila je oči, naslonila glavu na veliki mekani jastuk koji je služio kao naslon iskliznula malo niže u tu toplu i mirišljavu vodu. Pomislila je na te reči. „Nemoj da ideš.“ Udahnuladuboko. Ne. Dogovor nije bio takav.

„Mogu?“ Sofija je otvorila oči. Tankredi je stajao na vratima kupatila s dve čaše šampanjca.Ona mu se ljubazno nasmešila.„Izvoli. Ponašaj se kao kod kuće.“Smestio se u kadu naspram nje i pružio joj čašu. „Izvini. Nije trebalo da to tražim od tebe.“

Onda je podigao čašu. „Za našu sreću, kakva god da je.“Sofija se osmehnula i nazdravila. Potom je popila pola čaše i odložila je na rub kade. Osmehnula

mu se i skliznula na drugu stranu. Završila je iza njega i obujmila ga nogama. Obgrlila ga je rukamaoko vrata, prekrstila ih na njegovim grudima.

„Ššš. Prepusti se.“Tankredi je posluša. Lagano je spustio glavu nazad, na njeno rame i zažmurio. Onda se i sam

iznenadio onim što se dogodilo. I to joj je rekao.


172

41.

Tankredi je brzo vozio do kuće svojim poršeom. Svukao se, otišao pod tuš, obrisao se u trenu,obukao tamno odelo i belu košulju, crne čarape, osmehnu se oblačeći ih, zatim je opasao najnovijimodel kaiša čerč. Sišao je u trku, preskačući po dve stepenice, kad ju je sreo. „Ćao.“ Klodina jestajala u polumraku, naslonjena na zid.

„Tu si... mislio sam da spavaš.“„Čula sam te kad si ušao.“„Ah, izvini, probudio sam te.“„Nisam spavala.“„Tim bolje, sestrice.“Poljubio ju je u obraz. Zatim, pre nego što je zbrisao, ona ga je zaustavila. „Moram da

razgovaram s tobom.“„Sestrice, užasno kasnim. Možemo li sutra da razgovaramo?“ „Ne.“ Zaćutala je i spustila glavu.

„Sad.“Tankredi ju je šakom uhvatio pod bradu i pokušao da je podigne, ali se ona opirala. Konačno je

uspeo i pogledao je u oči. ,Je l’ nešto važno?Klodina je klimnula glavom, došlo joj je da zaplače. Tankredi je uzdahnuo. „Sestrice, ostao bih...

ali imam neku obavezu koju stvarno ne mogu da odložim.“ „Sve može da se odloži.“„Čak i tvoj sastanak!“ Gutali su. Shvatio je da nije trebalo tako da se suoči sa ovom situacijom.

Tankredi je mirnim tonom rekao.„Videćeš, šta god da je u pitanju, na kraju će se doći na svoje mesto, siguran sam. Prespavaj,

možda ćeš sutra stvari videti drugačije.“ Zatim ju je malo zafrkavao kao kad su bili deca izmamivšijoj osmeh. Odlučili su. Sutradan ujutru će razgovarati. Potom je Tankredi trkom izašao pre nego štobi ona mogla opet da ga zaustavi, seo u porše, upalio motor, obišao prilaz kući i, raspršujućišljunak, prešao preko parka vile u punoj brzini.

Klodina je došla do vrata kuće, videla ga kako brzo vozi tim poslednjim parčetom ravnog puta,izlazi kroz kapiju i nestaje u noći. Ponovo je bila sama. Sama. Čuli su se samo udaljeni zrikavci.Okolo je bio mrak. Osvrnula se, onda je osetila olakšanje. Donela je odluku. Istina je, bilo je kao štoje rekao Tankredi. Nema ničeg u životu što se ne može rešiti.

Zatim je duboko uzdahnula. Vratila se u svoju sobu, otvorila fioku i uzela ih. Bilo je to jedinorešenje. Onda je izašla. Tankredi će ih pronaći i shvatiće. Nešto kasnije se vratila u kuću. Zatim ječula onaj zvuk. Jedva je stigla. Nije više mogla da čeka. Skinula je cipele, ostala bosonoga i brzo sepopela uz stepenice, još više. Hodala je trudeći se da ne pravi buku i svaki čas gledala iza sebe.Možda ju je čuo. Morala je da požuri. Večeras ne. Ne bi uspela. Ne bi bilo moguće. Otvorila je vratatavana. Polako, žmureći, zabrinuta da bi mogla da zaškripe. Ali nisu. Hodala je na vrhovima prstijudo malog prozora koji je gledao na krov. Polako je pomerila kovčeg, popela se na njega i za tren bilanapolju. Bilo je sveže, bio je mrak i nije bilo meseca. Potražila je na nebu zvezde, ali nije videlanijednu. Blagi povetarac njihao je krošnje najvišeg drveća. Ali ona je čula samo jedan zvuk. Okolo jesvuda bio mrak. Ništa se nije videlo. „Zar će biti ovako?“ Bila je sigurna samo u jedno. Njenproblem će se rešiti. Nije više mogla. Poslednji put se osmehnula. Tri hitra koraka. I skočila je.


173

42.

Tankredi je plakao. U tišini, u njenom naručju, povraćen iz tih uspomena, a Sofija nije znala štada kaže. Snažno ga je grlila trudeći se na neki način da ga uteši.

„Ti nisi bio kriv, nisi mogao ništa da učiniš.“„Mogao sam da ostanem. Mogao sam da saslušam.“„Zašto to nisi uradio? Nisi hteo da znaš?“„Žurio sam.“„Ali kuda si morao da ideš?“Zaćutao je, stideo se što nije umeo da odustane, što nije umeo da sasluša taj poslednji očajni krik

svoje sestre.„Žena. Imao sam sastanak s jednom devojkom.“Tankredi je duboko udahnuo. Uspeo je to da izgovori. Sofija ga je pomilovala po kosi. „Svi

bismo hteli da se vratimo unazad i svi imamo barem jednu stvar koju bi trebalo staviti na mesto. Aline može se. Mora se živeti s kajanjem. Možemo da pokušamo da zaboravimo ili prevazidemo. Dauradimo nešto zbog čega ćemo se osećati bolje. Ali ne možemo da odustanemo od života zbognečega što bi se možda svakako desilo.“ I protiv svoje volje, pomisli na svoju stvar koju je trebalostaviti na mesto, na svoj zavet, na muziku koju je odbacila. Lagano se namestila ispred njega irukama mu obuhvatila lice. Tankredi ga je držao pognutog, baš kao Klodina one večeri.

„Pogledaj me, Tankredi.“ Onda mu je polako pridigla lice i susrela njegove oči, a onda i njegovosmeh.

„Nije tvoja krivica. Nešto u životu tvoje sestre nije išlo kako treba...“„Ali ona je htela to da mi kaže, a ja joj nisam dao priliku.“ „Ali da li je moguće da nije ostavila

pismo? Možda je tada vodila dnevnik i tamo objasnila svoje razloge.“ „Svuda sam tražio.“„Čudno je da ništa nije ostavila. Kad je čoveku toliko loše, ima potrebu da piše, da kaže barem

samom sebi. Zar nije imala neko mesto koje je volela?“Tankredi je ćutao. Tražio je svuda, hteo je da sazna šta je sestra želela da mu kaže.„Ništa. Ništa nije ostavila.“„Ali posle Klodinine smrti se nije desilo ništa čudno?“„Ne. Sve je bilo kao i pre, sve je ostalo potpuno isto.“I upravo to je bar za njega bilo još bolnije. Njihov život se nastavio kao da se ništa nije dogodilo.

Kao da je bilo normalno da se Klodina jednog dana ubije, kao da su na neki način svi to očekivali. Isvi su znali da bi krivica bila samo njena.

Ali sve to, naravno, nije uspeo da izgovori.Ostali su tako, pred tim morem, pred tom noći, pred tim zvezdama okačenim iznad njih, bez

odgovora. Onda je Sofija nežno zatražila poljubac. Odmakla se i nagnula glavu na stranu.Raspuštena kosa spuštala joj se niz rame. Pogledala ga je s nežnošću.

„Tankredi, nije bila tvoja krivica. Vreme je da se vratiš ljubavi.“„To želiš? “Ona se osmehnula. „To je savet.“Kasnije su večerali na kuli, tamo gde je more bilo najdublje. Sofija je obukla crvenu Armanijevu

haljinu. Imala je skupljenu kosu, tanku bisernu ogrlicu i naušnice koje su se slagale s njom. More je


174

bilo blago uzburkano, nepokorni ali topli vetar njihao joj je haljinu, kosu. Bila je lepa, pomislio jeTankredi. Veoma lepa. Prelepa. Možda i više od toga, jer je bilo njihovo poslednje veče.

Jeli su ćutke, ponekad bi se samo čuo zvuk escajga koji su pažljivo spuštali na tanjire, sipanogšablija, salveta dignutih iz krila da bi se obrisala usta. Ponekad bi neki talas jači od ostalih udario uzid, popeo se sve do ivice i pokvasio deo stakla, ali ne i njih. Kad su završili s jelom, kuvar sepojavio da vidi da li im je još bio potreban.

„Ne, hvala.“„Sve je bilo u redu?“„Savršeno kao i uvek.“Onda se pozdravio. Ubrzo su videli čamce kako napuštaju ostrvo. Bili su sami.„Sad bih hteo nešto da te pitam...“ Uzeo ju je za ruku. „Reci mi.“ „Dođi sa mnom.“Krenuli su u salon. Tankredi je otvorio vrata. Sofija je bila iznenađena. Donesen je helikopterom

tog popodneva. U sredini, naspram velikih prozora, osvetljen jednim svetlom s tavanice, nalazio secrni koncertni klavir stenvej.

„Želeo bih da sviraš.“Napolju je more bilo uzburkano, talasi su se razbijali o bokove kuće, ali ništa se nije čulo. Sofija

je ćutala. U tmini noći videlo se samo prskanje vode koja se razbijala o prozor. Zatim je dubokoudahnula, okrenula se ka Tankredi ju. Bio je miran.

„Samo ako hoćeš.“Onda se nasmejala. „Naravno. Uradiću to.“Sofija je spustila bretele i pustila haljinu da padne na pod, zatim se sasvim skinula, napravila

nekoliko koraka sasvim naga. Sela je na stolicu, podigla poklopac i skinula čoju. Zatim ostala tako.U tišini. Napolju je more i dalje bilo uzburkano. Visoki talasi su udarali o veliko staklo lomeći sepred tišinom ove sobe. Iščekivanje. Kao da su želeli da uđu, kao da su i oni želeli da čuju tu muzikukoja tek što nije počela. Ali nije bilo moguće. Onda su klizili dole, ponovo u more, i iza mokrihstakala pojavljivao se mesec.

Sofija se smestila za klavir. Već kao devojčici su joj zavideli na izvanrednoj sposobnosti da bezoklevanja ispiše u bas ključu i u violinskom ključu komad koji je učila ne gledajući ni u jednomtrenutku klavijaturu. Pa ipak je zadrhtala. Pred njenim očima odmah su se stvorile stranice Poslečitanja Dantea Franca Lista, jedne od najtežih kompozicija klavirskog repertoara svih vremena.Odsvirala je šest silaznih oktava, maestralno, konačno. A zatim ispunila sobu kišom nota sopčinjavajućom strastvenošću: hromatske skale, šuma šesnaestina, akordi i kontre, nezamislivombrzinom, moćni akordi ponavljani s nemogućim stakatima leve ruke.

Koža tog prelepog tela počela je da blista pod grčevitim naporom, lice, ramena, grudi vlažne odznoja, a šake, naprotiv, savršene, suve, nezaustavljive. Pred sobom pogled zakovan za partiturucrnu od nota koje nije bilo, koju je samo ona videla, ton za tonom, i koja bi obeshrabrila svakogpijanistu koliko god da je bio dobar, koliko god izvrstan. I najednom se činilo kao da je List, tajveliki virtuoz, sedeo pored nje, gotovo zabezeknut moći koju on sam, autor i cenjeni izvođač tegenijalne muzike, nije umeo da vidi, da nasluti.

Zvuk stenveja je sad razbijao tu sobu, a Tankredi nije uspevao da misli ni na šta — on, koji jeuvek savršeno vladao i najtežim i najrizičnijim situacijama. Ta muzika mu je čupala dušu i tostvorenje za klavirom se preobrazilo, nije više bila pod njegovom kontrolom, nije više bila slatkaSofija ljubavnih noći, strastvenih razgovora, saučesničkog smeha. Prvi put oseti ljubav, ne izmeđudve osobe, već apsolutnu ljubav.

Kada je Sofija odsvirala poslednji akord, Tankredi shvati da je kontrola koju je mislio da imanad njenim životom i životom drugih ljudi bila iluzija i oseti neobično olakšanje. Pogledao ju je tadana potpuno nov način, spokojniji, konačno lucidan. Bila je Ona, ona s velikim ,,o“, ona i tačka. Ustao


175

je, prišao klaviru i s jednostavnošću je pomilovao po obrazu. Uskoro će opet biti njih dvoje, alimožda nikada više isti.

„Ganut sam kao nikad u životu.“Sofija ga je zagrlila. Bila je sasvim naga, držala mu je ruke na leđima, u visini struka, a ipak je

sve delovalo tako prirodno, lišena prepredenosti uprkos tome što su joj dojke bile obasjanemesečinom a bradavice nabrekle. Oboje su bili ganuti. Dugo su ćutali kad joj je Tankredi rekao:„Hajde da se okupamo u bazenu.“

Ubrzo su bili u vodi. Sofija se opustila, lagano je nestala napetost izvođenja, tog preteškogispita. Zaplivala je prema njemu i poljubila ga. Voda je bila topla, noge su im se ispreplitale. Odmahje osetila kako joj raste uzbuđenje, kao i Tankrediju. Vodili su ljubav nežno, kao da plutaju na vodi.

Kasnije su strasno nastavili u sobi, ne izgovarajući ni reč. Međutim, svaki pogled je bio putželje, seksa, htenja, kao da je bio ispunjen hiljadama reći.

Kad se Sofija probudila, bila je sama. Spakovala je torbu. Sišla je da doručkuje, da ga pozdravi,ali našla je samo jednu prelepu crvenu ružu dugačke stabljike. I karticu.

„Za tebe. Samo za tebe.“Kad je pojela doručak, Kameron, devojka koja ju je dočekala, pojavila se kod stola.„Kad budete želeli, otpratiću vas do plaže.“ „Hvala.“Nešto kasnije kola na električni pogon su se zaustavila kod većeg pristana. Gliser ju je čekao

upaljenog motora. Sofija je sišla i popela se na palubu. Utovarili su njen kofer i neseser. Zatim jegliser pošao, zaokrenuo i polako se udaljio od plaže, zaplovio na pučinu ka kopnu.

Sofija se osvrnula i pogledala ostrvo. Tankredi je bio na kuli gde su prethodne večeri večerali.Ruke su mu bile u džepovima, a kosa se vijorila na vetru, ali gledao je na drugu stranu, ka suncu.


176

43.

Taksi je stao. Sofija je platila i izašla.Našla se sama nasred ulice, pred svojom zgradom, s koferima kraj nogu. Ušla je u lift i zatim

stigla pred vrata. Ugurala je ključ u bravu, zatim otvorila. Andrea je stigao u dnevnu sobu velikombrzinom i pustio muziku sa sterea koji se nalazio u blizini.

„Tu si! Dobro došla!“Sofija se osvrnula. Nekoliko ukrasnih traka je visilo s lustera, poljsko cveće je bilo na stolu

nasred dnevne sobe. Na ružičastom kartonu Andrea je nacrtao Mikija Mausa i Mini koji su segledali stidljivo i zaljubljeno. Iznad jednog srca njihova imena: „Andrea i Sofija“. Videla je kolače nastolu i bocu odličnog vina.

Sofija je gledala sve te pripreme, taj pokušaj da bude sladak, zatim je prišla Andrei i poljubila gau usta.

„Nedostajao si mi.“A onda, ne uspevajući to da izbegne, briznula je u plač. „Zašto plačeš, ljubavi? Nemoj tako.“Sofija je klekla i naslonila glavu na njegove noge. Andrea joj je milovao kosu, pa pogledao

ukrasne trake koje su raspadnute visile s lustera, poljsko cveće u jednom uglu, Mikija Mausa i Minis njihovim imenima u tom srcu. Sofija je nastavila da plače. Bio je zadovoljan što joj je priredioiznenađenje. Emocija uvek ume da podvali, pogotovo onome ko je, kao ona, bio tako osetljiv. Ondase osmehnuo i ponovo je pomilovao.

„I ti si meni nedostajala.“ Naredni dani nisu bili laki.„Baš si pocrnela! Jesi li se provela? Kakav je bio Nemac dirigent? Dobar?“Odgovori su bili čiste laži, ali nije mogla da se izda. U avionu na povratku našla je pres-kliping

svih svojih koncerata. Na brzinu ih je pročitala i s lakoćom zapamtila. Niz beležaka o tome kako jemoglo proći tih pet dana u Abu Dabiju, šta su jeli, kakvo je bilo vreme, a zatim specifičnosti pijaca,najčešće korišćene reči na tom jeziku, ćao, dobar dan, dobro veče, i najvažniji hoteli, izložba koju jemogla videti. Sofija je samo ponavljala sve ono što je pročitala u dosijeu.

Onda je došao najkomplikovaniji trenutak.„Hej, jesi li jela dok si bila odsutna... Dođi ovamo...“Sofija je prišla krevetu.„Još više mi se dopadaš tako okrugla.“Polako joj je milovao noge, lagano se popeo. Sofija je zatvorila oči. Morala je da bude prirodna,

uverljiva, da ga želi. Na neki način se prepustila, ali vođenje ljubavi je bilo najteže. Ne misliti naonih pet dana bilo je gotovo nemoguće. I na trenutak je osetila grižu savesti. Učinilo joj se da varaTankredija.

Polako su se stvari slegle.Poslali su upit Šepard centru u Atlanti pre odlaska.Posle dve nedelje nakon njenog povratka konačno je stigao odgovor. Svi neophodni koraci su

bili preduzeti, procedure ispoštovane, bolnica je odgovorila pozitivno. Za dvadeset dana će bitioperacija.

Sofija se vratila u muzičku školu da prekrati vreme. Tražila je od Olje da joj vrati pismo koje nijeposlala i onda joj prepričala svoje koncerte.

„Na poslednjem bisu sam svirala Žigu iz Bahove Tokate u e-molu? „I“


177

Sofija se osmehnula.„Sve je u redu.“Olja ju je zadovoljno zagrlila.„Znala sam. Izvrsna si pijanistkinja. Nisam želela da budeš najbolja, želela sam da budeš

jedinstvena. I uspela sam.“ I tako je otišla niz hodnik.Sofija ju je gledala kako silazi niz stepenice, pomalo posrćući, ali srećna. Barem o ovome nije

morala da laže. Začas je stigao i dan polaska.


178

44.

Tankredi je bio u svojoj kancelariji u Njujorku. Pijuckao je kafu gledajući fotografije iz fascikle.Snimljene su na ostrvu. Stotinak. Sofija dok se kupa, dok se presvlači, dok se šeta u suton, i čak injihov poljubac. Prvi dan fotograf je ovekovečio krišom razne trenutke, čak i infracrvenimobjektivom. Međutim, kad su bili u spavaćoj sobi, on sam je aktivirao kameru. Pritisnuo je daljinskii upalio veliki plazma televizor, zatim plejer i pustio snimak.

Evo je. Nije imala ništa na sebi. Bila je prelepa. Bila je uzbudljiva. Slušao ju je kao uzdiše.Nedostajala mu je. Mnogo. Nedostajala mu je jer nije bila njegova? Nedostajala mu je jer je bila ona.Interfon mu je najavio posetu. Ugasio je sve, zatim zatvorio fasciklu.

„Uvedite ga.“David je otvorio vrata. Bio je upadljivo ljut. Zaustavio se ispred stola. Tankredi ga je gledao

iznenađeno.„Ćao, prijatelju, šta radiš ovde? Nisam znao da si u Njujorku.“ „Ovde sam zbog tebe. Hteo si

potkrovlje na Menhetnu, tražim ga-,,I kako ide?“„Loše. Ali sam ti našao ovo.“Bacio mu je jedno pismo na sto. Tankredi ga je pogledao znatiželjno. David mu ga je pokazao.

„Pročitaj ga.“ Otvorio ga je.Rukopis je bio Sarin. „Ljubavi moja, nije moguće živeti ovako. One noći u bazenu shvatila sam

da ništa nikada neće biti kao pre...Tankredi ga je pročitao do kraja. Nije spominjala njegovo ime. David ga je posmatrao.„Sara je. Ne prepoznaješ njen rukopis?“ „Da. Čini mi se da je njen.“„Razumem o kome priča iako ne spominje ime. Upućeno je tebi. Zašto mi nisi rekao?“„Šta je trebalo da ti kažem?“ „Jesi li je kresnuo?“ „Šta misliš?“„Mogao si da imaš hiljade žena. Zašto baš nju? Za svoju kolekciju?“ Tankredi je popio još malo

kafe. Zazvonio je interfon. Tankredi se javio. „Da? Ko je?“„Da li ti trebam?“ Bio je to Savini.„Ne, hvala. Sve je u redu.“ Spustio je interfon i zatim uzdahnuo, zavalio se u fotelji. „Hoćeš li

sesti?“„Radije ću ostati da stojim. Pitao sam te nešto. Da li si je tucao?“ „Šta ti je ona rekla?“ „Rekla mi

je da jesi.“ Tankredi se nasmejao. „Šta je tu smešno?“„Oduvek je mrzela naše prijateljstvo. Verujem da ju je nerviralo, da je bila ljubomorna na nas

kao da sam ja tvoja ljubavnica.“ „Ona te je volela.“„Nije me nikada niko voleo. Želela me je jer nije mogla da me ima.„Zašto si tako siguran?“„Zato što sam tvoj prijatelj. Čak i da sam osećao nešto prema njoj, osećao sam nešto više prema

tebi. I ona je to znala.“ Tankredi ga je pogledao. „Žao mi je, nisam je tucao, i to ne zato što mi se nedopada...“

David ga je ćutke gledao. Tankredi je mirno izdržao njegov pogled. Bio je spokojan, apsolutnoništa nije bilo među njima. David je duboko uzdahnuo.

„Sad razumem ponešto.“


179

Okrenuo se da ode.„Pozdravi je.“„Ne znam gde je. Otišla je.“ „Uzmi pismo.“„Ona mi je rekla da ti ga dam. Za tebe je.“David je izašao iz prostorije. Tankredi je ostao sam. Iznenada je zazvonio telefon. Bio je to

njegov brat. Nije hteo da odgovori, nazvaće ga.Sipao je sebi još kafe, uzeo pismo sa stola, pocepao ga i bacio u korpu. Zatim je otvorio fasciklu i

počeo da prelistava fotografije. Sofija koja se smeje. Sofija koja trči po plaži. Sofija koja izlazi iz vodeu svetlom kostimu. Vide joj se bradavice kroz tkaninu, vidi telo, snažne noge. Smejala se na tojfotografiji zabacujući mokru kosu unazad. Na nekoj drugoj je bila sama, sedela na ležaljci, gledalamore. Kao utonula u misli, s velom tuge. Skinula je velike crne naočare za sunce i gledala u daljinukao da je u toj liniji horizonta tražila neki odgovor. Pažljivo je posmatrao tu fotografiju. Njene oči,njen izraz. Izuzetno snažan, intenzivan. Šta joj je prolazilo kroz glavu u tom trenutku? Je li donosilaneku odluku? Pravila neki izbor? Spustio je fotografiju.

Setio se tog popodneva, opušteno su ćaskali kao da se oduvek poznaju. A te večeri se on prviput otvorio, ispričao joj je o Klodini. Sofija je ćutala, a zatim pokušala da mu pomogne. Dugo jegovorila, trudila se da udalji od njega taj osećaj krivice. Ali nije bilo lako. Setio se jedne njenerečenice.

„Čudno je da ništa nije ostavila. Kad je čovek toliko loše, ima potrebu da piše, da ispriča stvaribarem samom sebi.“

Klodina je htela da ih ispriča njemu. Njemu se obratila, svom bratu. Ali njen brat nije našaovremena za nju. I to Tankredi nije mogao da prihvati. Nije mogao sebi da oprosti. Bila je mrtva zbognjega. On ju je poslednji video, poslednji koji joj je mogao pomoći da se predomisli.

Ćutao je. Ono što mu je Sofija rekla bilo je istina, on nije želeo da voli. Ali postojala je još jednaveća istina, on nije uspeo da voli. Nije mogao biti ničiji jer je pripadao toj krivici. Popio je malo kafe.Taj bol ga je godinama pratio, nije ga puštao da ode, nije ga nikada napuštao. Polako je okrenuofotelju, sad je bio ispred prozora koji je gledalo na Sedmu aveniju. Na glavnoj ulici pod njimsaobraćaj je bio spor u špicu. Dugački red taksija, desno, kretao se gotovo čovečijom brzinom,trotoari su bili prepuni ljudi koji su žurili. Tamo dole, na nekoliko kvadratnih metara, razvijali su sesvi najnoviji trendovi Velike jabuke. Pa ipak, to ništa nije menjalo. Na neki način sve je uvek biloisto. Setio se još jedne Sofijine rečenice.

„Ali posle Klodinine smrti se nije desilo ništa neobično?“„Ne. Sve je bilo kao i ranije, sve je ostalo tačno isto.“To, naprotiv, nije bilo tačno. Ponovo je razmišljao o čitavom tom periodu odmah nakon

Klodinine smrti. Kako nije obratio pažnju? U stvari, nešto čudno se desilo, jedna sitna promena,možda beznačajna, desilo se, ali trebalo je proveriti. Izašao je iz kancelarije i sreo Savinija.

„Kakve su novosti?“„Stigli su, smestili su se u sobi 539 na petom spratu. Pre podne će uraditi analize i kontrole,

mislim da je operacija sutra ujutru u devet.“„Okej.“ Tankredi je dodao Saviniju jedan papir.„Hoću da saznam sve o ovoj osobi što pre. Tekući račun, poslednje kupovine, gde stanuje, šta

radi u životu...“Savini je pročitao ime. Nije mu bilo novo. Ali odlučio je da izvrši ono što mu je tražio ne pitajući

za objašnjenja.,,I spremi avion.“ „Idemo u Adamu?“„Ne, kad otkriješ gde se nalazi ova osoba, idemo da razgovaramo s njom.


180

45.

Soba 539 u bolnici Šepard centar u Atlanti imala je tri prostorije. Prva soba za pacijenta bila jeveoma prostrana, imala je televizor na zidu, orman i prelep pogled na golf teren Bobi Džouns. Usalonu pored nalazio se mini-bar, sto sa četiri stolice, još jedan televizor, kauč za goste, dok je uposlednjoj prostoriji bilo kupatilo. Usluga je bila besprekorna. Uvek je bilo cveća.

Jedan za drugim, nekoliko lekara je obišlo Andreu, objasnili su mu različite korake operacijekoristeći tehničke termine koje je on tražio da nekoliko puta ponove kako bi dobro razumeo o čemuje reč. Onda je stigao profesor. Mišuna Torkama je bio čovek sitne građe, ali kad je ušao, svi suprestali da pričaju.

„Dobar dan. Šepard centar je srećan što ste ovde.“ Zatim mu se osmehnuo s velikomsamouverenošću i Andrea se odjednom osetio smirenijim. Saslušao je njegovo objašnjene. Operacijaje bila komplikovana, to se nije moglo sakriti, koristili su matične ćelije, trajaće između šest idvanaest sati. U stvari, vreme je bilo vrlo neodređeno, jedna operacija je trajala četiri sata, a nekadruga dvadeset i četiri, ali sve su bile savršeno uspešne. Samo jedan pacijent je umro, ali zbogkomplikacija nastalih posle operacije.

„Ali ostale operacije su imale odličan ishod i čudesnu sposobnost oporavljanja“, zaključio jeMišuna Torkama opet se osmehujući. Njegova potvrda je trebalo da odagna i najmanju sumnju.„Vidimo se kasnije.“ Pozdravio ga je i izašao iz prostorije. Drugi lekari su doneli rezultate analiza,elektrokardiograma i svih ispitivanja kojima je Andrea bio podvrgnut prethodnih dana.

„Dakle, ne bi trebalo da bude problema. Ipak morate da potpišete ove papire.“Jedan lekar mu je dao da potpiše saglasnost u kojoj su bile navedene sve moguće komplikacije.

Andrea je zvanično morao da izjavi da je o njima obavešten.Kad je otišao i poslednji profesor, ostali su sami.„Dobro, čini mi se da sam zaveštao život nasledu čovečanstva, ili bolje reći pokušajima Mišune

Torkame!“„Zašto to kažeš?“„Hteli su da skinu sa sebe svaku odgovornost. Sve u svemu, kao da kažu: 'Gospodo, mi ćemo

pokušati, a posle kako bude išlo sa ovim zamorčetom.'„Sofija je pokušala da preokrene na šalu. „Ma daj, nemoj tako da govoriš! To su profesionalci i

onda nikad niko nije čuo da neko stavlja svoje telo na raspolaganje za istraživanje i da, umesto dabude plaćen, on plaća!“

„Da... I koliko plaća!“Sofija ga je umirila. „Ljubavi, profesor Mišuna Torkama će biti odličan i sigurna sam da u ovoj

super bolnici nema nijedne osobe koja nije obučena...“Andrea je pomislio na onaj jedini smrtni slučaj. Zapitao se da li je i taj pacijent potpisao sve te

papire i da li je i za njega bio isti ovaj tim. Odlučio je da nije prilika da to podeli sa Sofijom. Sve jeučinila da bi ga dovela ovamo. Pisala je bolnici, tražila neophodna dokumenta, pratila svakipojedinačni detalj. A zatim i našla sve one pare... Uzdahnuo je. Imala je nade u nov život, jedino toje bilo važno, nije mogao sve da uništi svojim cinizmom.

,,U pravu si...“Hteo je još nešto da doda, ali nije stigao. Došle su dve bolničarke. Ušle su s osmehom.„Andrea Rici? Evo nas, vreme je.“


181

Andrea ništa nije odgovorio, osmehnuo se i on, ali svakako nije bio opušten kao one. Delovalomu je pre kao formulacija za one američke smrtne kazne, a ne za njegovu operaciju. Dve bolničarkesu otkačile krevet od zida i otkočile točkice.

Andrea je jedva imao vremena da pogleda Sofiju.Ona mu je jako stisla ruku.„Vidimo se kasnije, ljubavi. Čekam te ovde.“Andreu je oblio hladan znoj. Progutao je knedlu. Usta su mu bila suva, uspeo je samo da uputi

usiljen osmeh. Zatim je krevet izguran iz prostorije, započeo je njegov put kroz dugački hodnik, aonda je nestao u liftu. Bolničarke su bile iza Andreinih leđa. Nije mogao da ih vidi. Zažmurio je iduboko udahnuo, onda se lift otvorio. Sišli su duboko dole u odnosu na zgradu, na kraju nekogdrugog dugačkog hodnika gde je vazduh bio izuzetno hladan otvorila su se velika dvokrilna vrata ikrevet je ušao u operacionu salu.

Profesor Mišuna Torkama je bio na sredini prostorije, ruke su mu bile podignute, a njegovaasistentkinja mu je stavljala rukavice.

„Evo našeg prijatelja...“Odmah nakon njegovog ulaska nekoliko bolničara se približilo krevetu i oko Andree se zatvorio

krug plavih košulja. Prikačili su mu infuziju, anesteziolog mu je najavio da će uskoro dobitianesteziju. Onda je ispod te poslednje maske prepoznao crte azijskog profesora.

„Uskoro ćete zaspati, izaberite mesto gde biste želeli da odete. Na more, na planinu, daučestvujete u maratonu. Sanjajte ono što hoćete...“

Andrea je padao u san.„Jer ako sve prođe dobro, ako mi...“, profesor je pogledao svoje kolege, „budemo dobri, vaš san

će se ostvariti.“Kolege su se nasmejale. Neko je još nešto rekao, ali Andrea nije obraćao pažnju. Konačno je vio

spokojan. Trudio se da ostane budan, ali oči su mu se sklapale. „Maraton. Neće biti lako. Izašao sammalo iz forme. Bolje letovanje.“ Otvorio ih je i lagano zatvorio. „Eto, more, šetnja po plaži, baš kaoone o kojima mi je pričala Sofija.“ I s najvećim poverenjem u nov život sasvim je zaspao.


182

46.

Marija Tondeli je mirno hodala svojom ulicom. Bila je u kupovini u novom supermarketu GS.Preko noći se pojavio baš tamo, na kilometar od mesta gde je ona stanovala evo već četiri godine.Kao nova četvrt u Torinu, počeo je da dobij a na značaju i vrednosti. Poslednje zgrade su bilesagrađene s velikim stilom i brižljivo. Stigla je čak i nova linija trolejbusa, sa svojim šarenimsedištima bilo je to odlično rešenje za udoban odlazak u centar i bez gužve.

Postojao je samo jedan mali problem. Marija Tondeli nije mogla da stanuje na mestu poputovog. Mala vila u kojoj je živela bila je preko njenih mogućnosti, ili barem pravih mogućnosti.Dolazila je iz Markea, bila je osma kćerka iz jedne veoma skromne porodice. Otac je bio čobanin, amajka je radila kao krojačka u jednoj maloj radnji. Preciznije, čitava porodica je živela u jednommalom selu blizu Kjaravale gde se noćni život svodio na jedan jedini mali pab. Sva njena braćaostala su u tom selu da životare, održavajući manje ili više uspešne veze s kakvom lokalnomdevojkom.

Za razliku od njih, Marija Tondeli je bila pustolovka. Napustila je selo i našla posao.Tankredi je gledao papire koje je Savini nabavio. Trebalo je vrlo malo vremena da se saznaju

informacije o toj ženi, i sve je bilo tu: novac, zarade, računi, prethodni poslovi.Jedno vreme je odlazila kod starijih muškaraca, koji su joj plaćali prave-pravcate usluge, sve

dok, ovaj deo nije bio baš jasan, nije postala sobarica u vili Feri Marijani. Radila je kod njih trigodine, a onda je, ni dve nedelje posle Klodinine smrti, napustila posao. Čim je ta smrtklasifikovana kao samoubistvo, policija se trudila, kao što se često dešava kad je u pitanju nekaznačajna porodica, da što pre zatvori slučaj. Produženo interesovanje medija ne bi bilo ništa drugodo nedostatak poštovanja prema tom bolu.

I tako se i dogodilo. Sve se u vrlo kratkom roku sleglo i u tim salonima u koje su obično odlazilinije se više o tome govorilo. Posle Klodinine sahrane bilo je kao da su se svi dogovorili, te teme seviše niko nije doticao. Prirodno je što, dakle, tada niko nije obratio pažnju. Ali desetak dana posleKlodinine smrti Marija Tondeli, devojka iz niskog društvenog staleža, koja je bila iz Markea idobijala odličnu platu, napustila je bez vidljivog razloga kuću porodice Feri Marijani. Zašto? Imalaje problem u porodici? Previše joj je nedostajao momak? Odlučila je da se uda? Pronašla bolji posao?Bila je posebno bliska s Klodinom i patila bi nastavljajući da živi u toj kući? Savini je prekontrolisaosvaki mogući dokument, kopao u svim pravcima. Ništa, izbor da ode nije bio načinjen ni iz jednogod ovih razloga, niti iz nekog drugog razloga koji bi na neki način mogao biti validan.

Kad je Marija Tondeli otišla, Tankredi to nije ni primetio. Bio je skrhan bolom i istina je da je,čim je to bilo moguće, i on napustio kuću. Ali ako je Tankredi savršeno znao razlog zbog kog je onotišao, razlog zbog kog je Marija Tondeli napustila vilu Feri Marijani bio je prava misterija.

Tankredi je gledao papire. Marija Tondeli je bila vlasnica te male vile u kojoj je živela. Pa ipak,nije pobedila na lotou, niti na bingu, niti na greb-grebu, niti na bilo kojoj drugoj igri ili opkladi.Savini je i to proverio. Ta vila joj je bila poklonjena. Prepisala ju je na njeno ime neka fantomskafirma, i u tom slučaju, uprkos velikim Savinijevim sposobnostima, nije bilo moguće ući u tragonome ko je bio na njenom čelu jer je prošlo previše vremena. Ali najčudnije i neobjašnjivo bilo je toda je Marija Tondeli još uvek bila na plati kod porodice Feri Marijani.

Mercedes je nekoliko metara pratio devojku, zatim ju je pustio da prođe. Marija je izvadila ključi ušla u kuću.

Savini je ugasio motor. „Trebalo bi da je sama.“Sačekali su nekoliko minuta, a onda se pojavili na vratima i pozvonili.


183

Marija je viknula iz daljine: „Stižem...“Već je počela nešto da priprema u kuhinji, tako da je obrisala šake o kecelju, skinula je i uputila

se ka vratima. Kad je otvorila i ugledala Savinija i Tankredija, odmah ih je prepoznala. Na trenutakje bila iznenađena, a onda je pokušala da zatvori vrata. Ali Savini je bio brži i ugurao je nogublokirajući ih. Kroz to parče otvorenih vrata Tankredi je gledao Mariju Tondeli. Kad su im sepogledi susreli, osmehnuo joj se.

„Sećaš se mene?“ Izgovorio je s određenom oštrinom.„Nisam vas prepoznala“, slagala je Marija, a zatim pokušala da se opravda. „Prošlo je toliko

vremena...“„Da, nismo se videli od kada je umrla moja sestra.“ Tankredi nije birao reči. „Možemo li da

uđemo?“Držala ih je na vratima. „Ne razumem.“Savini se osmehnuo. „Želiš li da izgubiš ovu kuću? Želiš li da izgubiš novac koji ti svakog

meseca stiže baš od porodice Feri Marijani? Želiš li da tvoji roditelji Damijano i Manuela i svi oni iztvog sela saznaju sve o tebi? O tvojim starim ljubavnicima? Želiš li još nešto da dodam?“

Marija je zanemela, zatim shvatila da joj to nije odgovaralo i pomerila se pustivši ih da uđu.Zatvorila je vrata i otpratila ih u salon.

„Želite li da popijete nešto?“„Ne, želimo da saznamo šta se desilo i zašto.“Tankredi je odmah krenuo direktno. Onda je na kredencu ugledao nešto i iznenadio se. To nije

očekivao. Fotografiju. Marija Tondeli koja se smejala, snimljena je baš ovde, u ovom salonu, a porednje se nalazila osoba za koju nikad ne bi pomislio da će je ovde naći.

Tankredi je uze u ruku, pokuša da shvati kad je snimljena. Otvori ram, izvadi fotografiju,okrenu je, nije bilo datuma. Marija mu se obratila. „Već dosta dugo se ne viđamo.“

Dakle, to je bila tajna? Bili su ljubavnici? Zašto je prema ovoj ženi morao da se ophodi nadrugačiji način, da je udalji, da joj pokloni kuću, da je izdržava sve ovo vreme?

„Ako ne budeš govorila, sve ćeš izgubiti. Šta te je dovelo dovde?“„Ništa.“Savini joj se obratio veoma oštro. „Možda ti nije jasno. Uništiću ti život na svaki mogući način.

Zašto ti je dao ovu kuću? Zašto te još uvek izdržava?“Marija Tondeli je ćutala. Savini joj se opet obratio.„Uništiću tvoju porodicu, tvoju braću, zvaću sve tvoje bivše ljubavnike. Na kraju ćeš me

preklinjati na kolenima da prestanem...“Marija se sručila na kauč, spustila glavu u šake i počela da plače. Bila je očajna. Tankredi i

Savini joj dadoše malo vremena. „Dakle?“Onda je Marija Tondeli počela da priča.„Veče kad je Klodina sebi oduzela život...“, pogledala je Tankredija, „Vi ste svratili u vilu da se

presvučete i onda opet izašli.“ Tankredi se setio tog trenutka s bolom.„Da, a ti si, kao i mnogi drugi iz posluge, bila u nusprostorijima. Ali nije bilo nikog drugog.“Tad je Marija spustila glavu i duboko udahnula. Uvek je zamišljala da će se ovo pre ili kasnije

desiti. Zatim je podigla glavu i pogledala Tankredija pravo u oči ispovedajući celu istinu koju jesvih tih godina krila.

„Ne, nije bilo tako. Te večeri kad ste vi otišli, on je došao.“


184

47.

Prošlo je nekoliko časova. U tišini te bolničke sobe Sofija je bila gotovo prinuđena da napravibilans svog života. Šta je bilo dobro, šta nije, šta je još moglo da se dogodi i kako se promenila. Onošto ponekad mnogi ne uspevaju da urade.

Hrabrost da zastane, da se preispita i upozna sebe do dna duše.Već nedeljama je mislila na onih pet dana. Kao da je stalno ponovo proživljavala svaki

pojedinačni dan. Budila se i pokušavala da se seti svakog detalja, odlaska, dolaska, susreta,otkrivanja vile, soba, salona, aperitiva, večere, poljupca. Posle poljupca. Nije mogla da veruje. Nijebilo njoj svojstveno. Ne bi nikad pomislila da s takvim zanosom može da doživi odnos s jednimneznancem. Jednom osobom koju nikada ranije nije videla. Biti toliko intiman, bez granice iograničenja u svemu što je uradila, njeno telo, Tankredijevo, živeti sve bez ijedne inhibicije, bezstida, bez srama. Nova. Da, jedna nova Sofija, samouverena, slobodna, smela, kakva nikad u životunije bila, ni sa jednim pre Andree, ni sa njim. Kao da je otvorila neka vrata i odjednom se našla predjednom ženom istog imena, istog prezimena, čak i istog lica i tela, ali u svemu ostalom drugačijom,šminka, kosa, glas, ton, način govora. Gde je bila svih ovih godina? Kako to da je nikad nije srela?

Izašla je iz sobe. Polako je zatvorila vrata. Zaputila se dugačkim hodnikom. Kroz velike prozorevideli su se oblakoderi. Nekoliko dalekih oblaka izgledalo je kao okačeno između zgrada. Nastavilaje da hoda. Čula je samo zvuk svojih potpetica duž hodnika. Nikog nije bilo, nijednog glasa.Zatvorena vrata, nijedan znak, nijedne trunke, nijedne biljke. Jedan savršeno čist, hladan hodnik.

Kad je stigla do kraja, ugledala je zatvorena vrata s mutnim staklom. Neko se tamo izapomerao. Mora da su bile bolničarke sa sprata, one koje su nameštale sobe ujutru, donosile iodnosile kolica s obrocima. Bile su tamo spremne da stignu na svaki hitan poziv.

Sofija je prošla dalje. Našla se kod liftova. Pročitala je oznake za različite spratove. Kad ju jekonačno pronašla, ušla je u lift i pritisnula dugme. Bilo joj je potrebno. Kad je stigla na sprat, izašlaje i počela da hoda. Nešto kasnije zaustavila se ispred tih vrata. Otvorila ih je polako, trudeći se danikog ne ometa. Kapela je bila skoro prazna. Bila je tu samo jedna starica u dnu desno. Klečala jevrteći brojanicu u rukama. Osam godina je prošlo od kada Sofija nije kročila na neko sveto mesto dase moli. Poslednji put je bilo kad je Andrea na ivici života i smrti bio operisan.

Starica je izašla iz kapele. Blago su se osmehnule jedna drugoj, tako, iz solidarnosti, jer suverovale u veru ili u nadu, jer su ipak bile tamo. Sofija je ostala sama, ali nije imala hrabrosti daklekne. Sela je u poslednji red i ostala spuštene glave gledajući u pod. Kapela je bila moderna. Velikipravougaoni vitraži s mozaicima u različitim nijansama ljubičaste. Stilizovani Isus u središtunajvažnijeg vitraža. Nešto ispod veliki krst od poliranog gvožda s Hristom čije je telo bilo boje mesa,ali s tek naznačenim licem. ,,A ipak, sve ovo“, pomislila je Sofija, „vredi isto kao i hiljade drugihcrkava širom sveta. Gospod kojeg nalaziš ovde isti je onaj iz tvoje parohije. Ali gde god da je, da liće imati vremena za tebe? Želje da te sasluša? Da te uzme u razmatranje?“

Sofija je podigla glavu i pogledala tog stilizovanog Isusa, zatim Hrista na modernom krstu. Očisu mu bile lepe, posmatrale su je. Onda se gotovo postidela, jer je znala da je on ipak znao već sveza šta je ona htela da ga moli. Ipak, kao da je želeo da to čuje od nje, jasno, da ne bi pogrešio. Tad jeSofija izgovorila to u svom srcu, naglas iako u tišini. „Htela bih da budem srećna.“ I kao da joj jeodjednom taj stilizovani Isus došao blizu i onaj moderni Hrist kao da je sišao s krsta, i dotrčali su,tamo, dole, pred nju, da bi čuli, da bi bolje razumeli. Šta znači taj zahtev? „Htela bih da budemsrećna?“ Ali šta pod time tačno podrazumeva? Kao da su je gledali u oči, kao da su zavirivali ponjenom srcu, kao da su bili tamo da kopaju, da traže, da nadu pravi smisao tih reči.


185

Onda je Sofija spustila glavu i u tom istom trenutku osetila se prljavo kao nikad ranije. Postidelase te svoje molbe. Htela je da opere ruke, htela je da joj njenu sreću da direktno Bog, ili bolje smrt.Da, jer ako operacija ne bi uspela, ona bi bila slobodna. A da ne mora da priča, da objašnjava, bezikakve odgovornosti. A pre svega da ne mora da bira.

Ako bi Andrea umro, ona ne bi mogla da se oseća krivom zbog sopstvene sreće.Onda je videla sebe na sudu, na klupi za osuđenike. Sudija je pozvao auditorijum da budu tihi.

„Da li ste doneli presudu?“„Da, časni sudijo.“ Porotnik je držao presudu u ruci, gledao je nekoliko sekundi, a zatim je

pročitao: „Nevina kriva.“Sofija je ušla u lift, vratila se u sobu 539. Ostala je tamo, u tišini, sedeći na kauču s glavom među

šakama. Osećala je kako protiču sekunde na velikom satu obešenom iznad vrata. Svaki pojedinačniotkucaj kazaljke predstavljao je ipak približavanje kraju.

Niže, mnogo niže, u hladnoći operacione sale, hirurg i njegovi asistenti kretali su se oko stola.Kao da je u pitanju bilo takmičenje za kockarskim stolom, samo što je čovek koji je mogao da izgubibio jedan jedini.

Prošlo je više od deset sati. Sofija je držala čašu u ruci, tek ju je bila napunila kad su pokucali navrata sobe. Zastala je na pola puta i stavila je na sto.

„Napred...“Kvaka se polako spustila, onda se pojavila bolničarka. Bila je to jedna žena koju nije ranije

videla, na časak je ostala na pragu, kao da nije znala šta da kaže, kao da je tražila prave reči. Onda juje profesor obišao.

„Sve je odlično prošlo.“Nekoliko časova kasnije nekoliko bolničara guralo je krevet s Andreom koji je spavao, smestili

su ga na njegovo mesto, namestili infuziju. Onda mu je anesteziolog lupio dva šamara da proveri daje uistinu bio budan i Andrea je reagovao.

Zatim su svi izašli iz sobe. Sofija je prišla krevetu. Andrea je polako otvorio oči i ugledao je.Onda je lagano pomerio šaku ispod čaršava ka njoj, kao da je traži, kao da mu je potrebno da čujeda je sve istina. Sofija ga je uzela za ruku i jako je stisnula. Andrea je zažmurio, osmehnuo se,mirniji, i u tom trenutku Sofija je poželela da umre zbog onog što se usudila da traži od sudbine.


186

48.

Vila Feri Marijani.Tišina i odjek praznih soba. Veliki salon s kaminom u sredini. Stepenište koje se penje ka

njihovim sobama.Tankredi je bio tamo dole. Gotovo mu se činilo da čuje radost onih proslava, žamor

posluživanja, da vidi tanjire, vino, šampanjac, kolače na onim stolovima. Oni značajni datumi,punoletstvo njegovog brata Đanfilipa, Klodinino, njegovo. Odjek uspomena jedne srećne porodice.

„Dođite, otvaramo poklone, skoro je ponoć...“Toliko Božića provedenih zajedno.„Evo, farbamo jaja. Hajde da iscrtamo razne likove, vatrogasca, balerinu, kauboja, skvo...“ Deca

zajedno s roditeljima seku šarene papire, oblače jaja za Uskrs, oslikavaju ih bojama i četkicama,koriste i flomastere.

„Gledajte ovamo, ima salame, koraline. A ovo je lepinja sa sirom koju sam dala da se napravi zavas...“

Njegova majka Ema i njena brižljivost.„Ah, tata, nije fer! Đanfilipo će pojesti celo jagnje!“,,U pravu si. Ostavi nešto i sestri...“Njegov otac Vitorio i njegov pokušaj da ih pomiri.„Ali, tata, pasta reale goji, a ona je već tako okrugla!“Nasmejao se na tu uspomenu. Nije bilo istina. Klodina je bila mršava, uvek u formi, prelepa.

Rekao je to jer je i on hteo da pojede parče ili dva. Bio je manji i uvek je smatrao da je malozapostavljen.

Klodina. „Šta ti se desilo, Klodina? Zašto si otišla bez pozdrava? Ne radi se to tako. Nije fer.“Setio se te večeri, bola što nije ostao da je sasluša. Njen poslednji osmeh, kad je možda već bilaodlučila. „Šta si htela da mi kažeš, Klodina?“

Popeo se uz stepenice. Stigao na gornji sprat. Prošao kroz dugački hodnik koji je vodio dospavaćih soba, njegove, Đanfilipove, i na kraju do poslednje sobe u dnu, Klodinine. Polako jeotvorio vrata. Poneki pauk, malo prašine. U ovoj kući već dugo niko nije živeo. Njegovi roditelji suživeli u vili na Azurnoj obali. Tamo je klima bila bolja, odlučili su da se presele jer je otac imaodisajnih problema. Osetio je grizu savesti. Nije se čuo s njima bar dva meseca. U stvari, prošlo ješest. Posle Klodinine smrti ništa nije bilo lako među njima. Ponekad bi se čuo s Đanfilipom.

Ušao je u Klodininu sobu. Bila je netaknuta. Sve na istom mestu. Plišane igračke na krevetu,nekoliko lutaka na pisaćem stolu, ciklama zavese s mašnama svetlije boje koje su ih držaleskupljene. Sve kao nekad. Onda je iznenada primetio nešto. Shvatio je tek sad dok ju je gledao srazdaljine od toliko godina. To je bila soba jedne devojčice. Svuda su se nalazili sićušni predmeti,bombone, lutke, plišane igračke, olovke sa smešnim zatvaračima. Kad se Klodina ubila, imala jedvadeset godina. Kako to nije ranije primetio? Klodina nikad nije porasla. Nije želela da poraste. Ališta ju je užasavalo?

Otvorio je fioke, preturao po njenim stvarima, nekoliko fotografija, bočica parfema, ključevi,bezbroj bezvrednog prstenja, olovke u boji, gumice, poneka razglednica, poneko pismo. Sve testvari je pregledao, okretao, prevrtao, kontrolisao tokom barem dve godine nakon onog što sedesilo. Pročitao je hiljadu puta te razglednice i pisma, ali nije nikad ništa pronašao, ni naznaku, ni


187

misao, ništa što bi moglo da otkrije razlog takvog izbora. Onda se odjednom desilo ono što se nijedesilo svih tih godina.

Tankredi je gledao tablu punu fotografija, uspomena sa žurki za osamnaesti rođendan,Klodininog, njenih prijateljica, njenih prijatelja, druge trenutke njenog života, školske trenutke, onomalo putovanja, toliko leta, dok nije primetio jednu fotografiju. Na njoj je Klodina bila mala, morada je imala oko jedanaest godina, i tu je fotografiju on snimio. Skinuo ju je s table i pogledao bolje.Klodina se smejala sakrivena među lišćem, videlo se samo njeno lice i ruke koje su raširile krošnju.U trenutku se vratio kroz vreme. Onaj dan.

„Ali lako je!“ „Ali ne umem!“Tankredi je gledao mali foto-aparat pokušavajući da shvati kako se koristi.„Moraš da pritisneš gornje dugme, ono s leve strane!,,„Ovo?“„Da, to.“Klodina se uzverala uz drvo služeći se drvenim pločama koje je zakucala za stablo tako da su

pravile stepenice. Kad je stigla gore, namestila se.„Eto, gledaj tamo i uhvati me u kadar.“Pomerila je lišće koje joj je bilo ispred lica i pojavila se s celim svojim osmehom usred tog granja.

„Hajde, slikaj!“ Tankredi je pritisnuo dugme. „Gotovo.“Klodina je sišla s drveta. Napredovala je teško, ali uspela je da ne padne, napravila korak i

odmah spustila šake na zemlju. Podigla se i očistila ih trljajući ih o pantalone. „Daj da vidim.“ Otelamu je polaroid iz ruke. „Da, savršeno.“

Onda mu je spustila ruku oko vrata i počeli su da hodaju. Bili su u šumi u dnu velikog vrta,daleko od kuće.

„Za ovo mesto samo ti znaš... I ne smeš nikome da kažeš.“ Tankredi ju je ćutke slušao. „Jesi livideo ploče koje su tamo gore? Ja sam ih sama zakucala jednu po jednu.“ Onda se Klodinauozbiljila. „Ako me ne nađeš, znaj da sam tamo. Ali ako nekome ispričaš, nikad više s tobom nećurazgovarati. Jasno?“ „Da.“

Pustila ga je, postavila pred sebe i pogledala ga u oči. „Zakuni se da nećeš nikome ništa reći.“„Kunem se.“

„Možda ću ti jednog dana dopustiti da se popneš.“ „Ali kako si je nazvala? Dala si joj nekoime?“ „Još ne. Razmisliću o tome. Hajdemo sad, sigurno je gotova večera.“

Tankredi je koračao stazom koja je vodila do šume. Nazvala ju je „Ostrvo“, dala joj je to imepošto je gledala crtani film o Petru Panu. Kako se toga nije setio? To je jedino mesto koje mu nijepalo na pamet. Gledao je u njenom kompjuteru, tražio među njenom poštom, njenim porukama,neku naznaku, neku činjenicu, neki razlog odluke koju je donela te noći. Ali „Ostrvo“ mu nije palona um. Možda zato što nikad tamo nije bio, zato što nisu više o tome govorili. Zato što je bilozaboravljeno, kao da je pripadalo nekom drugom dobu, gotovo nekoj drugoj osobi.

Ubrzo je Tankredi stigao do podnožja tog drveta. Kao da je video Klodinu, još uvekjedanaestogodišnjakinju koja se penjala, verala po tim pločama i davala mu znak da je prati. Tako jespustio šaku na prvu ploču. Bila je mokra. Mora da je padala kiša prethodnu noć. Osećao se miriskiše, miris još sveže trave, mahovine na pločama. Popeo se polako, pažljivo držeći stopala napločicama da ih ne bi odvojio od drveta. Nije više bio lak kao nekad. Ubrzo se našao na „Ostrvu“.

Velike daske koje su predstavljale pod gibale su se pod njegovom težinom, krčkale, ali bile sudobro ukucane. Ekseri su zarđali, rupe na daskama bile su svedoci prošlog vremena. Osvrnuo seokolo. Poput male kuće. Veliki je posao uradila Klodina, ko zna koliko joj je vremena trebalo. Napodu se nalazilo nekoliko gajbi od voća. Mora da su služile kao stolice, s obzirom na to da su maloviše dve velike daske zakucane između njih predstavljale sto.


188

Onda ju je ugledao. I srce mu se steglo. Uzeo ju je u ruke, bila je mokra, još vlažna, isprana ipohabana od kiše i hladnoće svih ovih godina.

Peonija, tako se zvala njena krpena lutka. Dugmići su joj visili s grudi, njihala se tužno, držeći seza otpušteni konac. I tek tada, spuštajući je na te daske, primetio je da se tamo iza nalazi jednakutija. Bila je od vrbovog pruća, s crvenom pohabanom trakom koja ju je držala zatvorenom. Uzeoju je, stavio na taj improvizovani sto i otvorio. Providna plastična kesa štitila je sadržaj. Klodina jesigurno mislila da će biti kiše. Dakle, namerno je tu ostavljena... Ipak, nije mislila da će proći tolikovremena. „Možda je bila namenjena nekom posebnom. Možda je oduvek bila ovde za mene.“ Ondaje lagano odmotao plastičnu kesu i otvorio je.

Prvo na šta je naišao bilo je pismo. Prepoznao je njen rukopis. Počeo je da ga čita.„Ćao, Tankredi, samo ti si mogao stići dovde, a sad ćeš shvatiti šta sam toliko htela da ti

ispričam, zašto mi je bilo nemoguće da nastavim dalje. Imala sam četiri ili možda pet godina kadsam prvi put bila s njim...“

Nastavio je gutajući reči, čitajući red po red, nadajući se da će naći nešto drugo umesto onog štoje sad već očekivao.

„Na početku sam čak bila srećna zbog svih tih poklona.“Tankredijev dah je postao kratak. „Sva ta pažnja...“ Isprekidan. „Da se osećam bitnije od vas

dvojice... Ali onda sam shvatila da nije tako.“ Onda je osetio kako se ledi i, u trenutku, sve ono što jepredstavljalo njegovo detinjstvo, čitav taj prelepi začarani zamak, srušio mu se pred očima.

„Prvi put kad me je tata uzeo, bilo je užasno. Urlala sam, ali bili smo sami. Plakala sam,očajavala sam, bol je bio ogroman i ništa nisam razumela.“

Onda je nastavio da čita, kao opijen, svaka pojedinačna reč je bila ubod noža, živa rana, a ondajoš jedna i još jedna, tamo, u istu tačku, još dublje do dna, još bolnije.

„Nastavio je tako i ja sam urlala, ali svaki put smo bili sami. Onda sam se navikla, ali je sve bilojoš groznije. Počeli smo da se igramo. Ali se ja nisam zabavljala.“

Onda je Tankredi pogledao u vreću i odjednom je njegov bes probio sve granice. Kad je uzeo uruku te fotografije, nije verovao svojim očima. Bile su kao krvave, osećao je njihov teret poputkamena, poput usijanog gvožda tek izvađenog iz vatre, pekle su ga, kao da ga je ta čudovišna istinaobeležavala. Onda je čuo onaj krik i kao da mu se u kožu urezalo: kriv. Kriv što nije shvatio, što nijeostao one večeri, što je dozvoljavao to godinama, što ništa nije sumnjao. Kriv.

I osetio je da će presvisnuti, zaplakao je kao da je Klodina upravo umrla po drugi put.Gregorio Savini se šetkao ispred crnog mercedesa. Ubijao je vreme pomerajući busene mokre

trave, šutirajući s vremena na vreme neki kamenčić ka ivici puta. Kad ga je ugledao, nije gaprepoznao. Lice mu je bilo zgrčeno i napeto. Gnev i bol, mržnja i ludilo nastanili su se u svakunjegovu crtu. Savini je bio zbunjen, nije znao šta da kaže, nikad ga nije video takvog. Onda jejednostavno otvorio vrata. Tankredi se sručio na zadnje sedište. Pored sebe je spustio kesu s nekimstvarima. Savini se popeo napred. Nije imao hrabrosti da pogleda u retrovizor. Onda je čuoposlednje što je mogao da zamisli. „Želim da ga ubijem.“


189

49.

Kad su stigli, sunce je već bilo na zalasku. Savini nije ni zaustavio kola a Tankredi je već izašao.Naseo je na zvono na vratima.

Jedna sobarica mu je otvorila i prepoznala ga. „Dobar dan, gospodine...“Ali nije stigla da izgovori ništa drugo jer je on uleteo trčeći, prošao kroz salon, otvarao vrata za

vratima, od radne sobe, kuhinje, spavaće sobe, još jedne spavaće sobe, kupatila i konačno poslednja.Njegova majka je bila tamo, u fotelji. Kad ga je videla da ulazi, osmehnula se.„Tankredi, baš lepo što si došao...“Umorno je ustala, pošla ka njemu i zagrlila ga.„Toliko sam te tražila ovih dana, ali te nisam našla. Rekla sam Đanfilipu da te obavesti...“Odmakla se od njega i uzela ga za ruku.„Gledaj...“Kao majka sa svojim najmlađim detetom, odvela ga je do kreveta.Njegov otac Vitorio bio je tamo, zatvorenih očiju. Neka mašina je zujala, zelena duvaljka išla je

gore-dole pumpajući kiseonik, pokušavajući na sve načine da mu pomogne da diše, da ga još održiu životu. Infuzija je curila iz nekoliko boca okačenih okolo, gubeći se u njegovim rukama, hranećiga.

„Pao je u komu.“Tankredi ga je pogledao. Bio je tamo, pred njim, nezaštićen.Njegove sklopljene oči, spokojan izraz, pa čak i neka vrsta osmeha na tom licu. Kao da mu se

smejao, kao da se podrugljivo zabavljao, kao da je govorio: „Vidiš kakva je sudbina, sine moj? Životse ponekad igra s nama. Sad kad konačno znaš sve, ne možeš mi ništa, ne možeš da me kazniš. I nesamo to, nego hoćeš li sve to ispričati? Hoćeš li reći tu lošu vest svojoj majci? Svom bratu? Šta ćešučiniti? Ne verujem. Nećeš reći da je to zaista bio tvoj otac, nećeš ih razočarati. Moraćeš zauvek danosiš sa sobom teret te istine.“

„Jesi li video jadnička? Takav je već tri dana.“Majka je prinela šaku ustima i počela da plače, bez reči. Ona, ponekad rasejana žena, ona koja je

često opraštala Vitoriju njegove prevare, ali koja sigurno nije znala kakvim užasnim delom je biookaljan.

„Ali otkud ti? Je li te Đanfilipo našao? Rekla sam mu da te zove.“Tankredi je na trenutak ćutao, pogledao je opet svog oca, izmršavelo lice, njegove bore, te

nepomične šake. Zamislio ga je na tren, zatim zažmurio užasnut. Onda se okrenuo ka majci, bila jetamo, pored njega, bez krivice, s nekom krhkom nevinošću pomešanom sa starošću, zatim joj seosmehnuo.

„Da, mama, našao me je. Došao sam čim sam mogao.“Izgovorivši ove reči, Tankredi oseti svu težinu te laži. Ta starica, umorna, ta naivna žena,

možda još uvek zaljubljena u ovog čoveka, nije mogla znati. Nije smela da zna.Onda ga je majka ponovo zagrlila i privukla sebi.„Tvoj otac je jak... Ali ovaj put se bojim.“Tankredijeve ruke su bile spuštene kraj tela, i protiv svoje volje, dotakao je džep jakne. Pismo,

one odvratne fotografije, sve je bilo tu, na korak od njegove majke. Ne bi trebalo mnogo da jojpokaže ko je bio kraj nje, kakvo čudovište je spavalo u njenom krevetu, zlostavljalo njenu kćer. Od


190

četvrte godine do te poslednje noći, dok Klodina, iscrpljena, ne znajući više kako da se suoči steretom te situacije, nije pronašla drugo rešenje. Oduzela je sebi život.

Klodina. Klodina, koja nije upoznala ljubav, koja nije izašla s momkom, koja nije dala poljubac,koja nije rekla „volim te“, koja nije plakala zbog završetka neke veze ili slavila zbog njenog početka.Klodina koja je doživela seks kao mučenje, kao kaznu primljenu od onog koji je više nego bilo kodrugi trebalo da je voli.

Tad je Tankredi zagrlio svoju majku i počeo da plače. Ona se gotovo iznenadila. Odmakla se odnjega, obrisala mu suze, pomilovala ga po kosi i osmehnula mu se trudeći se da ga uteši.

„Hajde, hajde, nemoj tako.“Tankredi je polako uspostavio kontrolu nad sobom. „Volim te, mama. Javiću ti se uskoro.“I otišao je odnoseći sa sobom tu jedinu bol, teret istine.


191

50.

„Sofija, gledaj...“Šetalica s točkićima je polako napredovala. Andrea je uspevao da pomera noge, napredovao

polako, korak po korak, čvrsto se držeći rukama, na momente vukući noge, ali ipak uspevajući da ihsavije.

„Jesi li videla? Kao da sam ponovo dete!“ Smejao se srećan, njegov entuzijazam je ispunjavaokuću, kao da je postojala nova svetlost, mogla se skoro dotaći energija tog novog života.

Sofija ga je gledala osmehujući se. Andrea se odmakao od letalice i sručio se na kauč.„Dosta, ne mogu više.“„Prošlo je tek mesec dana. Trebaće barem šest da budeš nezavisan i da uspeš da uradiš nešto

bez oslanjanja. Rekli su ti.“Andrea je bio sav znojav. „Za mene je to ipak bilo čudo. A onda kad je stigao onaj prospekt i

kad sam saznao za profesora, za njegova istraživanja o matičnim ćelijama primenjenim na koštanusrž, to je bila moja priča, nisam mogao da verujem... To je veličina komunikacijske mreže, interneta!Toliko ga kritikuju, ali nam on omogućava da stalno budemo informisani.“

Sofija ga je pomilovala po ruci.„Da.“ Vene su mu nabrekle od napora.„Hoćeš li da jedeš nešto?“„Da, mogao bih.“Ustala je i otišla u kuhinju. Malo kasnije se vratila s flašom gejtorejda.„Za početak uzmi ovo. Kao da svaki put igraš pravu-pravcatu utakmicu malog fudbala.“Andrea se osmehnuo. „Ako bude sreće, za godinu dana to će se možda stvarno i desiti.“ I otpi

veliki gutljaj.Upravo u tom trenutku zvonio je interfon. Sofija je ustala i odgovorila.„Da, otvaram.“Zatim se vratila u dnevnu sobu. „Dolazi Stefano.“ Andrea je pokušao da se digne oslanjajući se

na rukohvate kauča. Polako je uspeo.Sofija mu je privukla kolica i pridržala ih tako da je Andrea uspeo da klizne u njih. „Evo ga.“Zatim je Sofija hitro dohvatila peškir i obrisala mu čelo. „Znojićeš se malo i tamo.“Zvono je zazvonilo na vratima, ona je otišla da otvori. „Ćao.“ Stefano je bio dobro raspoložen.

„Je l’ spreman naš šampion?“„Naravno!“ Andrea je dojurio u kolicima do ulaznih vrata, tako da se Stefano hitro pomerio u

stranu. „Zamalo da me oboriš!“ „Videćeš da ću pre ili kasnije u tome i uspeti.“ Onda se Stefanoobratio Sofiji.

„Rekla mi je Lavinija da vas pozovem ako vam odgovara na večeru kod nas u subotu...“„Zašto da ne, nazvaću je kasnije.“ Zatim je zatvorila vrata. Ostala je u iznenadnoj tišini te kuće.

Sela je za sto i počela da razmišlja. Život i njegovih hiljadu staza. Stefano se ponudio da svakoposlepodne prati Andreu na fizioterapiju. Dobri Stefano ili Stefano koji se na neki način osećaodužnikom? Bila je to možda zasluga za završenu vezu između Lavinije i Fabija? Lavinija i Stefanonikada nisu spominjali tu prevaru, kao da nikada nije postojala, pravili su se kao da ništa nije bilo.Par je ponovo bio sjedinjen kao ranije, više nego ranije, srećni kao uvek. Sofija se osvrnula podnevnoj sobi, videla nekoliko fotografija s njihovih letovanja, fotografiju njihovog venčanja, zatim


192

šetalicu. „Zar želim da mi život bude ovakav? Da li ova druga šansa za Andreu znači nešto drugo iza mene?“

Pomislila je na svoju majku, kad je otišla u park s koferom, lakoverno verujući u ljubav,spremna da ode. I zašto to nije učinila? Zato što je on bio oženjen i voleo je svoju ženu. Ali da li jeuvek potrebno biti toliko siguran, da li je stvarno neophodno biti siguran u nešto da bi se napustiloono što nam se u našem životu ne dopada, da bismo imali jednostavno lepši život? Eto, lep život.Ali da li on nenadano izabere da tebi bude lep ili ga ti možeš izgraditi? I protiv svoje volje seti seposlednjih Andreinih reči, izrečenih sasvim slučajno. Vratile su joj se u misli, poput odjeka,odzvanjale u njenoj glavi, iznenada zvučale falš u odnosu na čitavu tu priču. ,,I kad mi je ondastigao taj prospekt i kad sam saznao za profesora...“ Ali kako? Uvek je govorio da je on sam svepronašao, da je saznao za njega surfujući po internetu. Sofija je uzela kompjuter. Postojao jeprospekt? Samo jedna osoba je mogla da joj pomogne.

„Odnosno? Nećemo imati čas, ali moram da ti rešim ovo?“Jakopo Beti, dvanaestogodišnjak zaluđen tehnologijom, iznenađeno je pogledao Sofiju.„Da, ali do večeras. Moram da ga vratim kući.“„Okej... dogovoreno. Za maksimalno dva sata biću ovde.“Sofija je nastavila čas s mladom Aleksandrom, devojčicom koja obećava na neki svoj način, ako

ništa drugo ono u umeću da od klasične muzike napravi pravu-pravcatu modu.„Htela bih da budem malo kao Đovani Alevi.“„Odnosno?“„On je genije, pravi se da ništa ne razume, tako može da daje najbesmislenije odgovore, a u isto

vreme zarađuje gomilu para radeći ono što najviše voli! Kako kaže moj brat, prednost inteligentnihljudi je što uvek mogu da izigravaju glupake!“

Sofija se nasmejala.„Ali zar ne misliš da bi možda jednostavno u pitanju mogla da bude velika strast?“Aleksandra slegnu ramenima.„Pa, ne znam. Danas ima tako malo ljudi koji iskreno rade nešto.“Sofija ju je bolje pogledala. Jedanaest godina a već je u toj meri bila bez iluzija. Kakva je ona bila

s jedanaest godina? Volela je muziku i tačka, slušala klasične ploče, svirala ih na klaviru, očajničkipokušavala da ponovi po sluhu nemoguće koncerte. Zabavljala se s jedanaest godina. S jedanaest jebila iskrena.

Zatim se i taj čas završio.Sofija je ostala sama u prostoriji kad je čula da neko kuca na vrata. Radoznalo je otvorila vrata.„Ćao, htela sam da te pozdravim.“ Bila je to Olja. „Ideš kući?“„Da, ali mojoj kući. Vraćam se u Rusiju.“Sofiji se steglo srce. Za nju je Olja bila mnogo više od profesorke. Shvatila je da će zaplakati,

prečesto joj se to dešavalo u poslednje vreme.Olja joj je uzela ruku i snažno je stegnula.„Nemoj tako. Rusija je blizu. Nedavno su napravili nov voz, zasad se zove „17 18“. Kao stari

Orijent ekspres. Ja krećem njim, a ti ćeš moći da mi se pridružiš kad god budeš htela. Ako budešstvarno insistirala i želela da ponovo počneš da sviraš, pa, sigurno te ja neću u tome sprečiti, štaviše,biću izuzetno srećna da budem tvoja...

„Profesorka.“„Da, profesorka.“


193

Osmehnuše se poput dve prijateljice, i ta razlika u godinama nije bila primetna, videla se samovelika ljubav.

Kad je ostala sama, Sofija je odsvirala nekoliko akorda na klaviru, da prekrati vreme, zatimprimetila da je bilo kasno i izašla na ulicu. Počela je da se spušta niz stepenice kad ga je ugledalakako trči.

„Hej, profesorka, izvinite, ali nije bilo lako.“Jakopo Beti je bio oznojen s njenim laptopom pod miškom. „Evo ga. Sve je tu.“Pružio joj je jedan papir. Jakopo ju je gledao zadovoljno. „Martin Džej je najbolji haker u Evropi,

po meni i na svetu! Ako je za njega bilo teško, znači da je za svakog drugog bilo nemoguće.Pronašao je ko je poslao prospekt, njegovo ime je napisano na ovom papiru. Ako vam treba jošnešto, uvek sam tu.“

Osmehnuo joj se i otišao s pomalo spuštenim pantalonama, neobična mešavina dečaka, repera ihakera kojeg su roditelji terali da odmerava snage sa Šopenom.

Sofija je otvorila papir, i kad je videla ime, zateturala se: Nautilus. Preduzeće iz zgrade advokataGvarnerija.

Dakle, oni su sugerisali operaciju, oni su poslali mejl na Andreinu adresu, i možda su baš oniutvrdili tu cenu. Pet miliona evra bi za svakog bilo nemoguće, ali to bi ujedno bila i njena slabatačka, samo tako bi popustila i samo tako bi bilo moguće kupiti je. Ali zašto je Andrea rekao da jenašao tu vest o operaciji surfujući po internetu? Zašto joj nije rekao da je dobio prospekt? Zaboravioje ili slagao? Dakle, i Andrea je znao? I šta je znao? Shvatio je sve i prihvatio? Ali ako je Sofija toučinila iz ljubavi prema Andrei, on se pretvarao isključivo zbog sebe i svojih nogu. Ona je bilakupljena, ali on ju je prodao.

Osetila se poraženo, skrivene istine, prividne, sve i suprotno od svega. I u tom trenutku ništa jojnije bilo jasnije, ali ostalo je samo jedno jedino uverenje: želela je lep život.


194

51

Bio je na drugoj strani ulice. Prošlo je nekoliko meseci od onih pet dana. Nije je više čuo. Nije jeviše tražio. Ali iz njegovog srca, iz njegovog uma nije nestala ni na trenutak.

Gledao je ponovo i ponovo te fotografije, upijao te slike, opet i opet gledao snimke. Žudeo je zanjom i kad ju je ugledao kako dolazi iza ćoška u dnu ulice, ponestalo mu je daha. Srce je počelosnažno da tuče, sve snažnije, toliko snažno da je skoro počeo da se guši.

Sofija je koračala brzo, u sivom dugačkom kaputu sa dezenom riblje kosti, s velikim džepovimau koje je uvukla šake. Tašna s kaišem preko levog ramena. Ispod je imala sive pantalone na širokepruge, crne čizme i krem dolče vita rolku. Kosa joj je delimično bila skupljena. Lepa. Bezobraznolepa i neusiljena. Okrenuo je broj i sklonio se u neku obližnju kapiju, u polumrak. S druge straneulice Sofija se zaustavila. Otvorila je tašnu i preturala po stvarima dok ga nije pronašla. Onda jevidela broj. Nikad ga nije obrisala. U stvari, sačuvala ga je obeleživši ga jednostavno znakom pitanjaumesto imenom. Zastala je, nepomična. Zažmurila je, zatim udahnula. Toliko je čekala taj poziv.Želela je da ga ne bude, ali znala je da će jednom doći. Odgovorila je na poziv, čučala je. Čula jenjegovo disanje. U dnu ulice, daleko od nje, u senci te kapije, Tankredi ju je gledao. Osmehnuo se iprogovorio.

»Mislio sam... Mislio sam na tebe.“Sofija je nastavila da ćuti.„Mislio sam na to koliko si mi nedostajala. Ali ne u poslednje vreme. Uvek. Mislio sam na to

kako bismo mogli biti srećni i kako bi bilo lepo biti par kao bilo koji drugi, pa čak se i dosađivati nakauču, s rukom u ruci, ispred televizora. Mislio sam kako bi bilo lepo razgovarati, odlučivati kudaotići na letovanje, ne slagati se možda, i kako bi bilo lepo popustiti ti... Ili pak ne.“

Sofija se osmehnula. Tankredi ju je video iz daljine i nastavio.„Mislio sam o tome da si bila u pravu. Otkrio sam da se Klodina nije ubila mojom krivicom, i

sad sam spokojniji, koliko je to moguće. Izgubio sam toliko vremena. I za mene je sve oduvek biloveoma teško, ali na kraju shvatam da sam imao sreće... Čuo sam te kako sviraš.“

Sofija je spustila glavu. Pomerila stopala, postiđena. Onda je nastavila da sluša. „Ali najvažnijeje da želim da volim i da želim da volim tebe.“ Sofija je i dalje ćutala. „Čekaću te u baru ispod crkve,tamo gde smo se upoznali, tamo gde nisi htela da popiješ sa mnom aperitiv prvi put kad smo sevideli. Čekaću te večeras... biću tamo od sedam. Cele noći će pak biti na raspolaganju avion koji ćenas odvesti tamo kuda ti budeš poželela.“

Sofija je duboko udahnula. I on je shvatio kao da je htela da mu kaže: „Nećeš ništa drugo da mikažeš?“

Tad je jednostavno dodao: „Volim te.“I prekinuo razgovor.Sofija se osvrnula oko sebe i vratila se kući.Andrea se iznenadio što je vidi. „Ćao! Tako rano si se vratila?“„Da, zaboravila sam nešto.“ Otišla je u svoju sobu i otvorila fioku, uzela je pasoš i stavila ga u

džep.Kad se vratila u dnevnu sobu, Andrea je bio tamo, srećan kao nikad. „Gledaj...“ Podigao je ruke

odvajajući ih od šetalice, nagnuo se napred i napravio jedan korak, zatim još jedan i konačno i treći,savijajući i pružajući noge. „Uspeću! Uspeću!“


195

Odjednom umalo da padne, zgrabio je šetalicu taman na vreme obema šakama, skliznuonapred, ali držao se snažno i uspeo da povuče noge i ponovo uspostavi ravnotežu.

Sofija se osmehnula. „Bravo, odlično napreduješ, skraćuješ vreme.“„Da, neverovatno je, tako sam srećan, i na fizioterapiji mi kažu...“Tek tad je primetio da ga Sofija gleda gotovo ne slušajući ga, da je njeno lice prekriveno velom

tuge, ali i nekim novim svetlom, i u tom trenutku je shvatio.„Izlaziš opet?“Sofija potvrdno klimnu glavom, zatim ga pogleda, osmehnu mu se, priđe mu, poljubi ga u

obraz i izađe iz dnevne sobe. Poželeo je da je upita: „Ali vratićeš se, zar ne?“Nije stigao, čuo je kako se vrata zatvaraju. Ona, koja je obično išla liftom, sjurila se niz stepenice,

kao da je želela da pobegne iz te kuće što pre, kao da je postojala opasnost da se predomisli i da semožda vrati nazad. Ne. Više ne.

Sofija je trkom izašla na ulicu, duboko udahnula, pogledala uvis, ka nebu, oči su joj bile punesuza, ali srećne, stavila je ruke u džepove i počela brzo da korača. Morala je da požuri.

Chiarissima&Avada Kedavrawww.crowarez.org

www.bosnaunited.net


196

52.

Tankredi je bio u onom baru, za stolom.Naručio je drugi kapučino. Zagrebao je po dnu ono malo preostale pene i prineo je ustima. Bila

je gorka, ukus kafe, skriven u peni koja se već ohladila.Pogledao je na sat. Bilo je 19.20 časova. Kasnila je. Žene gotovo uvek kasne. U tom trenutku je

zazvonio telefon. Uzeo ga je iz džepa jakne i brzo se javio ne gledajući ko je s druge strane žice.„Halo?“„Ćao...“ Bio je to njegov brat Đanfilipo. „Hteo sam da ti kažem da sam doneo jednu važnu

odluku.“Ali kao da ga Tankredi nije čuo, kao da je bio rasejan, kao da nije uspevao da shvati značenje tih

reči. To svakako nije bio poziv koji je očekivao.„Ali jesi li razumeo šta sam ti rekao? Sećaš se Benedete, one devojke koju sam ti predstavio?

Eto, čeka dete. Nemaš pojma koliko sam srećan, možda zato što sam počeo da mislim kako se to nemože dogoditi, da mene ne čeka takav život, porodica i sve ostalo...“

Đanfilipo je čuo neobičnu tišinu.„Tankredi? Jesi tu? Slušaš li me?“Onda je konačno odgovorio.„Da. Čuo sam. I zadovoljan sam zbog tebe.“Razmenili su nekoliko reči, Đanfilipo mu je ispričao da su odlučili da se venčaju, koju su crkvu

odabrali i pitao ga da li bi želeo da mu bude kum. Ali Tankredi je bio daleko.Đanfilipo je primetio. „Daj, vidim da si rasejan. Ali čujemo se uskoro...“„Da, naravno. Lepo je to, vidim da si vrlo srećan.“Završili su razgovor. Zatim je Tankredi ponovo pogledao na sat. Bilo je 19.25. Istina je. Žene

uvek kasne. Ali ona nije bilo koja žena. Onda je, ne tražeći račun, ostavio novac na stočiću i spremiose da izađe.

Dve devojke u dnu balkona su ga gledale, zadivljene njegovom lepotom. Jedna je nešto rekla, adruga se nasmejala. Tankredi nije obratio pažnju, podigao je okovratnik kaputa i izašao. Vetar jenjihao drveće. Nekoliko crvenih listova na zemlji, kao da su se iznenada dogovorili među sobom,podigli su se u slabom plesu, kratkom okretu, nespretno su zaigrali pre nego što će pasti malo dalje.Tankredi je počeo da hoda i setio se jednog srećnog oktobra, oko ognjišta sa svojom majkom, svojimbratom i svojom sestrom. Jeli su pečeno kestenje. Kad je izgledalo da je kestenje spremno, vadili suga iz nekog tiganja punog rupa dugačkim gvozdenim mašicama i puštali ga da padnu u velikitanjir. Takmičili su se u tome da pojedu kesten u pravom trenutku, kad nije više bio vreo, kad semogao jesti.

„Joj, ovaj još peče!“Kesten je ispao Đanfilipu iz ruku i završio na podu. Klodina ga je hitro uzela, dunula u njega da

ga očisti i istovremeno rashladi. Okrenula ga među prstima proveravajući ga.,AIi ne važi se, taj je bio moj!“Tek što je Klodina digla ruku kad joj ga je Đanfilipo oteo. „Mama, nije fer!“„Nemojte da se svađate, ima za sve.“Onda je Klodina oljuštila koru i zagrizla taj kesten. Pojela je pola. Bio je odličan, sladak i topao

baš kako treba. Zatim je pogledala


197

Tankredija. Posmatrao ju je. Potom mu se osmehnula i, ništa ne rekavši, stavila mu ga u usta.Tankredi je zažmurio. Da. Bio je izvrstan taj kesten. Napolju je bilo hladno. Bilo je predivno veče ipored te vatre su bili srećni. Naivni i srećni. Kako se to može biti samo u tom dobu.

Sofija je čula da zvoni telefon. Ugasila ga je i ne gledajući ko zove. Zatim je izvukla bateriju istavila ga u tašnu. Jedva je stigla na vreme, voz je počeo lagano da se kreće. Nekoliko ljudi nastanici pozdravljalo je putnike. Neko je poslao poljubac. Voz je polako ubrzavao, izašao iz stanice ipočeo da juri kroz noć. Sofija je zažmurila i bolje naslonila glavu na sedište. Za nekoliko časova ćebiti u Milanu, i odande će joj se pridružiti.

Kad je Olja to čula, poludela je od sreće.„Stvarno dolaziš u Moskvu kod mene?“„Samo ako će ti biti drago.“„Ma naravno! Bićeš moja gošća u porodičnoj kući. Imaćemo koncerte po celoj Rusiji, od Moskve

do Vladivostoka, od Sankt Peterburga do ostrva Ratmanov, a odande ćemo otići u Ameriku!“Počela je da se smeje. „Ali ja sam mislila da dođem kao turistkinja, a ti sad hoćeš da me nateraš

da radim...“„U pravu si, onda kad budeš htela, pravićemo koncerte, ali najpre jedan lep odmor. Ići ćemo u

banju u Kislovodsk, pićemo vodu iz Narzana, vodu zdravlja, dok se ne odmoriš. Ili ćemo da idemou banju, u stvari, u najbolju od svih, u Sandunovskije, a ja ću te dobro išibati venikijima, što i treba daučini profesorka sa svojim učenicama...

„A šta su veniki, profesorka?“ „Brezovo pruće.“Dugo su ćaskale, smejale se, šalile se oko toliko toga što će moći zajedno da rade. Onda je Sofija

otišla da kupi kartu.Voz je sad već putovao velikom brzinom i ona se osećala spokojno kao što odavno nije.

Pogledala je kroz prozor. Bila je već noć i na nebu je bila samo jedna kriška meseca, poljasu sesmenjivala s ponekom velikom zgradom. Sve je brzo prolazilo pred njenim očima. Onda je vozprošao pored neke manje zgrade. Kroz osvetljeni prozor Sofija je videla jednu ženu kako pripremanešto u kuhinji, u susednom stanu nije bilo nikoga, samo svetlost upaljenog televizora, uposlednjem je neki čovek napolju na terasi, laktovima naslonjen na ogradu, pušio cigaretu. Sledećegtrenutka više nije bilo svih tih ljudi. Ostavila ih je tamo. Sad su bili samo veliki brežuljci. Nikada nijevidela Rusiju. Počeće ponovo da svira. Možda će se opet zaljubiti. Sigurno će biti srećna. Bila je tonjena druga šansa. Druga šansa za jedan lep život.


198

Kompozicije klasične muzike citirane u knjizi

Pišući roman, više puta sam se našao u prilici da slušam na Jutjubu muzičke kompozicije koje suSofija i njeni učenici svirali. Te su me kompozicije mesecima pratile i na kraju su neosporno našlesvoje - da tako kažem - „najbolje izvođače“. Hteo bih da vam na njih skrenem pažnju.

Bah, Johan Sebastijan Stradanje po MatejuErbarme dich - Merlin HornIch will hier bei dir stehenTroglasna invencija br. 2 u c-molu, BWV 788 - Glen GuldGoldberg varijacije, BW 988 - Glen GuldTokata u e-molu, BWV 914 - Glen GuldEngleska svita u a-molu, BWV 807 — Ivo Pogorelić

Betoven, Ludvig vanSonata za klavir, op. 109 — Danijel Barenbojm

Šopen, FrederikValcer u As-duru, op. 64, br. 3 — Tatjana Fedkina

List, FrancPosle čitanja Dantea - Lazar BermanDvanaest transcendentalnih etida — Boris Berezovski

Mocart, Volfgang AmadeusK457- Sonata za klavir br. 14- Alfred Brendel)K545 - Sonata u C-duru - Kristof Ešenbah

Pahelbel, JohanKanon — aranžman Fantu (str. 62) Prokofjev, SergejKoncert br. 3 za klavir i orkestar u C-duru, op. 26 — Marta Argerih

Rahmanjinov, SergejPreludijum u g-molu, op. 23, br. 5 — Valentina LisicaKoncert za klavir i orkestar br. 3, op. 30 - Olga Kern

federiko moća Čovek koji nije želeo da voli moccia... · je zaokupljeno, kao da je uznemirena...

Documents