Evgenije Onjegin

''Evgenije Onjegin'' - PukinGogolj : ''Pukin je izuzetna pojava i, moda, jedinstvena pojava ruskog duha : to je Rus na stepenu razvoja do kojeg e ruski ovek doi, moda, kroz 200 godina. U njemu je ruska priroda, ruska dua, ruski jezik, ruski karakter izraen isto onako jasno, u onoj preienoj lepoti, kako se vidi pejza u jakom optikom soivu.'' Dostojevski dodaje i ''proroka'' : ''U njegovoj pojavi sadrano je za nas Ruse neto neosporno proroko. Pukin se javlja na samom poetku nae istinske samospoznaje... U toj besmrtnoj i nedostinoj poemi, Pukin se javio kao veliki narodni pisac kakvog pre njega nije bilo. On je jednim potezom, precizno i vidovito otkrio sutinu nau, odn. naeg vieg drutva. Naslikavi lik ruskog lutalice, ... postavivi pored njega tip pozitivne i neosporne lepote ruske ene, Pukin je ... ostvario itav niz pozitivno lepih ruskih likova, pronaavi ih u ruskom narodu. Najvea lepota tih likova je u njihovoj istinitosti.''

Bjelinski : ''Onjegin se moe nazvati enciklopedijom ruskog ivota, i u najveoj meri narodnom tvorevinom. I zar je udno to je ovaj spev tako oduevljeno prihvatila publika, i to je njegov uticaj na savremenu i docniju rusku knjievnost bio tako ogroman? On je za rusko drutvo bio akt saznanja, gotovo prvi, ali zato tako krupan korak napred!''

Turgenjev navodi ocene P.Merimea : ''Vaa poezija trai pre svega istinu, a lepota potom dolazi sama od sebe. Nai pesnici, naprotiv, idu potpuno suprotnim putem : oni se brinu pre svega o efektu, otroumlju, bljesku, i ako im se jo prui prilika da ne povrede istinitost, prihvatie i to kao dodatak... Kod Pukina, poezija na udesan nain procvetava, kao sama iz sebe, iz najtrezvenije proze.''Poezija u uem smislu rei obino ne trpi dodatne informacije u napomenama. Pukin je napisao roman u stihu, ali ga je od prvog izdanja snabdeo objanjenjima u kojima je polemisao sa kritiarima, objanjavao znaenje pojedinih rei, i tumaio neke od unesenih motiva. Pukin tim objanjenjima zapravo konkretizuje poetski motiv, pruajui elemente za njegovo asocijativno produbljavanje. Tolstoj je tvrdio da svaki ruski pisac treba da dobro proui ''Belkinove pripovetke'' : ''Oblast poezije je neiscrpna kao ivot. Ali predmeti pesnitva su unapred rasporeeni prema izvesnoj hijerarhiji, tako da je meanje nieg sa viim, ili uzimanje nieg za vii, jedan od glavnih kamenova spoticanja. Kod velikih pesnika, kod Pukina, ta harmonina pravilnost rasporeda predmeta dovedena je do savrenstva. Ja znam da se to ne da analizirati, ali se osea i prihvata. itanje darovitih, ali neharmoninih pisaca izaziva i izgleda kao da podstie i da proiruje oblast. Ali to je pogreno, jer itanje Homera i Pukina oblast suava i, ako pobuuje na rad, onda to ini nepogreivo...'' (u pismu iz 1873.). Teme i motivi u ovom delu su sastavni deo harmonine i promiljene celine, oni su komponente osmiljenog umetnikog sistema.

Iz ljubavi kao okvirne teme ''Evgenija Onjegina'', grana se niz drugih : mimoilaenje srodnih dua, nezadovoljstvo ivotom, individualistika otuenost, skepticizam, naivno idealizovanje ivota, emocionalni i moralni preporod, odnos knjievnosti prema ivotu. Tri znaajne tematske celine : tema prestonikog, seoskog i gradskog provincijskog ivota. Junaka svog romana Pukin predstavlja kao oveka iz redova imovinski srednjeg prestoninog plemstva. Povrno i nesistematsko obrazovanje, koje oveka ne osposobljava ni za kakav ozbiljan rad, nego ga priprema samo za uspeh u praznom salonsko-balskom ivotu. U opisu Onjeginovog naina ivota Pukin panju usmerava u dva pravca : na sliku uobiajenog naina ivota prestonike plemike omladine kojoj pripada Onjegin, i na njegove line pokuaje da ivi drugaije.

Napomena o etkicama za nokte konstatacija da se ovek, bez obzira na svoje line preokupacije, mora uklapati u neke konvencionalne norme svoje sredine, i istovremeno negativna klasifikacija svih ljudi iji ivot protie kao tadanji Onjeginov. Sve to je vezano za Onjeginov kabinet ima funkciju da se to efektnije osvetli bezmerno duhovno siromatvo pomodarskog prestonikog ivota. Odevanje i ruak nema nieg ruskog. Pozorite jedan misaoni tok ini Pukinov, a drugi Onjeginov odnos prema pozoritu. Pukin je pozoritem ushien, i posebno vezan za rusko pozorite. Onjegin, proseni predstavnik svoje sredine, pokazuje snobovsko nipodatavanje domae pozorine umetnosti (vie ga interesuje izgled novih dama iz loa i pozdravi uvaene gospode). Udvajanje ugla gledanja umetniki postupak u celom romanu. To je prvi nagovetaj da e u tekst romana, kao nezavisan od glavnog junaka a umetniki konkretizovan lik, ui i lik samog pisca. Pukin direktno ukazuje na razliku izmeu sebe i svog junaka u 56.strofi 1.glave. Bal dalje pomeranje ugla gledanja : Onjegin je opisan samo kako je uvee uao i ujutru izaao sa bala, a bal u celini predstavljen je sa Pukinovog eksplicitno izraenog stanovita. Na primeru Onjeginovog vaspitanja i sadraja ivota, Pukin daje tipsku sliku ivota prosenog predstavnika mladog ruskog plemstva. Meutim, uz takvu optu karakteristiku, Pukin navodi neke Onjeginove pokuaje da ivi drugaije : hlaenje prema zadovoljstvima ivota, pokuaj bavljenja knjievnou i naukom. Onjegin nije neinteligentan, nesnalaljiv, ili nesposoban za procenjivanje i zakljuivanje. Upravo Onjeginovo uvianje besmislenosti ivota svojih savremenika, Pukinovo naglaavanje da je njegov junak ''duevnom prazninom muen'', kao i Onjeginov skeptini duh govore da je re o intelektualno snanom junaku koji je prirodom obdaren za racionalno prodiranje u ivot. Onjegin ipak ne uspeva u knjievnosti, ne zato to nema talenta, ve zato to je to mukotrpan posao, a on nije stekao neophodne radne navike i istrajnost. Isto je i sa naukom : ini se da Onjegin odustaje jer je intelektualno iznad te literature, jer mu te knjige ne donose nita novo ali, uz pitanje da li je izbor knjiga bio dobar, jasno je da Onjegin nema neophodno predznanje.

Onjeginovu bolest Pukin naziva samo slinom engleskom ''splinu'', konkretizuje je upotrebljavajui rusku re ''handra'' (amotinja), kojom depoetizuje pomodnu uvoznu pojavu, i raspoloenje koje ona oznaava sputa u realnu stvarnost ruske svakodnevice. U jednom pismu Pukin, povodom junaka iz poeme ''Kavkaski zarobljenik'' (1822.), kae da je hteo da naslika ''ravnodunost prema ivotu i njegovim slastima ... prevremenu starost due koja je postala karakteristina za omladinu 19.v.''.Odnos sa Pukinom-naratorom : kada naglaava razlike izmeu njih, Pukin kae da on moe da pie i o drugima, a ne samo o sebi, kao Bajron : ''Kako je sitan Bajron-tragiar u poreenju sa njim (ekspirom)! Bajron, koji je stvorio ciglo jedan karakter ... podelio je svojim junacima pojedine crte sopstvenog karaktera; jednom je dao svoju gordost, drugom svoju mrnju, treem svoju tugu itd, i tako od jednog celovitog karaktera, mranog i energinog, stvorio nekoliko nitavnih.'' Poto je pokazao da je Onjegin kompletna, potpuno samostalna linost, Pukin govori u emu se on kao narator-lik i Onjegin slau to daje novu, pomalo neoekivanu karakteristiku : Onjegin nije tako prazan kako je na poetku izgledalo. Podudarne sudbine, on se u isto vreme kad i Pukin odmetnuo od drutva, umeo je da osea i uiva u petrogradskoj noi, imao je svoje snove i planove.

Bjelinski : ''Onjegin nije bio ni hladan, ni suv, ni tvrd ... u njegovoj dui je ivela poezija i uopte nije pripadao redu prosenih ljudi. ... on nije Melmot, nije ajld Harold, nije demon, nije parodija, nije modni hir, nije genije, nije vweliki ovek, nego prosto ovek ''ko vi, ko ja, ko drugi ljudi''. Pesnik sa pravom naziva otrcanom modom da se svuda pronalaze i svuda trae genijalci i neobini ljudi. ... Onjegin je egoista koji pati ... moe se nauzvati iznuenim egoistom...''

Nikolaj Dobroljubov, lanak ''ta je oblomovtina?'' (1859.) : uvrstio je Onjegina u poseban knjievni tip ruske literature 19.v. : tip tzv. ''suvinih ljudi'' + Peorin, Beljtov (Hercenov roman ''Ko je kriv''), Ruin (Turgenjev), i Oblomov (Gonarov). ''Suvian ovek'' je tip ljudi koji ne nalaze mogunosti za primenu svojih natprosenih potencijalnih sposobnosti zato to im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u drutvu na koje gledaju kritiki. Oni se prema ljudima odnose nadmeno i potcenjuju ih, egoistino uivaju u igri enskim srcem, ali ne prihvataju obaveze, i po pravilu izbegavaju branu vezu; njihovo obrazovanje je povrno; njihov odnos prema radu je nesistematian; nedostaje im upornost. Zato su, iako mnogo ta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka i u ime pozitivnih promena u drutvu. Mora se imati na umu da Onjegin, zajedno sa Lenskim, bez obzira na sve line slabosti, spada u red najprogresivnijih ljudi svoje sredine.

Tatjana Larin. Nain ivota spahija predstavljen je satirino vidici spahija su ogranieni, njihovi razgovori su primitivni, tupi i bezoseajni. Sredina je konkretizovana likovima kao to su Onjeginov umrli stric koji je 40 godina proveo u prepirci sa kljuarkom, gledanju kroz prozor ili hvatanju muva. Tatjanina majka od pomodarke koja imitira moskovsku kuzinu, udata za oveka kojeg su joj izabrali roditelji, pretvorila se u spahinicu koja upravlja i muem i imanjem. Otac iveo mirno i bezbrino. Olga lepukasta, jedra i povrna, pravi izdanak spahijske provincijske sredine. U vezi sa optom karakteristikom spahijske sredine, je ira narodna, seljaka sredina : nekim motivima je predstavljen ivot seljaka-kmetova, ali Pukin ne insistira na slici njihovog socijalnog ivota. Mnogo vie govori o zdravom narodnom duhu, verovanjima, obiajima i shvatanjima seljaka. Tatjana je proizvod svoje sredine, ali je istovremeno i iznad banalnosti provincijskog spahijskog sveta. Obdarena snagom oseanja; u porodici je bila ''ko tuinka''; izrazito bliska prirodi. Stalna zamiljenost, sklonost sanjarenju u osami, ljubav prema stranim priama, sujeverje u kom nema mistike, ni traga od upravo u to vreme pomodnih spiritualistikih preokupacija njeno sujeverje je u granicama pre svega narodnih verovanja koja su nala irokog izraza u ruskom folkloru. Bliskost sa dadiljom. Bjelinski skree panju da kad se zaljubi, Tatjana se poverava dadilji, a ne majci ili sestri.Pukin je Tatjanu koncipirao kao linost koja se formirala u neposrednoj vezi sa izvornom narodnom sredinom. Razvijajui u Tatjani lik ene koja nosi sve najbolje nacionalne osobine, on insistira na njenom odnosu prema tipinom ruskom pejzau, demonstrativno predstavljenom bez idealizacije i romantike, kao i na Tatjaninoj vrstoj vezi sa ''obinom prirodom'', sa svetom zemlje : poredi je sa leptirom, zecom, srnom; buenje ljubavi u njoj sa proleem. Najdramatinija i najdublja oseanja i odluke Tatjana doivljava pred otvorenim zvezdanim nebom, u polju kraj reke, ili u umi. U petrogradskom ivotu, otuenom od prirode, ona se emocionalno vezuje upravo za svoj ''divlji gaj'', gde je sahranjena njena dadilja.

Lenski. Getingenski univerzitet tada jedan od najliberalnijih univerziteta u Nemakoj, pa i u Evropi, pohaalo ga nekoliko istaknutih lanova dekabristikog pokreta (u posedu hanoverske dinastije, radio prema engleskim zakonima). Privrenost Kantovoj filozofiji ima direktne politike akcente. Lenski sa Onjeginom govori o ''ugovorima negdanjih plemena, o nauci, dobru i zlu, o predrasudama, grobnim tajnama, ivotu i smrti'' aktuelna pitanja o kojima se u to vreme raspravljalo u ruskim intelektualnim krugovima (problemi koje pokree Ruso : pitanje da li civilizacija - nauka i obrazovanje - podie ljudski moral, ili vodi u pogrenom pravcu; da li je ovek zaista po prirodi dobar, kao to tvrde prosvetitelji, a zlo u njemu je samo naslaga koju raa sujeverje i despotizam).

Ali, navoenjem tema kojima se Lenski bavi u svojoj poeziji (ljubav, tuga, magle, nesreni rastanci, romantiarske rue, seta uvelog ivota koja se osea pre punoletstva) Pukin ga predstavlja kao romantiara meditativne elegine poezije. Onjegin dolazi do zakljuka da je mladom pesniku ''um u sudu nesiguran'', da je njegova oduevljenost samo privremeno stanje, samo ''mladih dana ar''. Lenski takoe jo uvek menja i uverenje on zapravo jo uvek ne poznaje sebe, a ne poznaje ni ivot. U karakterizaciji ovog lika, ima mnogo motiva koji se mogu protumaiti kao insistiranje da se ovaj junak, kao linost, jo uvek nije do kraja iskazao. Lotman : pievo pripovedanje o pievom pripovedanju ''unoenje u tekst romana razmiljanja o romanu bitno menja funkciju pievog pripovedanja. Dolazi do strukturne igre ne samo izmeu razliitih vidova 'tue' i pieve rei, nego i izmeu razliitih nivoa pripovedanja : od nivoa na kojem je prianje toliko sliveno sa predmetom o kojem se govori, da postaje sasvim neutralno, do nivoa na kojem samo prianje postaje objekat pripovedanja i dobija potpunu autonomnost i osmiljenost''. Citati i reminiscencije aktiviraju u itaoevoj svesti neke vantekstovne (jezike, pesnike, optekulturne) naslage, dovode piev tekst u spoljanje kontekste koji su sa njim u skladu, obelodanjuju poleminost Pukinovih idejno-stilskih reenja stvarajui situaciju ironije, disonantnosti i kontekstualne nespojivosti. Nisu podjednako razumljivi svim itaocima, tako da je tekst romana i kod savremenika mogao izazvati neke asocijacije samo u zatvorenim krugovima pesnikovih intimnih prijatelja. Tinjanov : ''onjeginska strofa'' sloena specifina strofika forma, koja je, poput soneta, nastala objedinjavanjem malih stihovnih celina, i korespondiranjem slinih grupa. Prva mala strofa sa unakrsnom rimom predstavlja neku stihovnu tezu, druga mala strofa sa obgrljenom rimom predstavlja stihovnu antitezu. Sledi dvostih koji korespondira sa zavrna dva stiha kad ne bi bilo prve grupe poslednja bi bila kulminacija cele strofe, ali dvostih koji sa njom korespondira, slabi to njeno stihovno znaenje i kulminaciju strofe ini nepotpunom. Logino suprotstavljanje stihovne teze i antiteze daje mogunost za prebacivanje iz jednog tona u drugi na prostoru jedne strofe. Oslabljena kulminacija na kraju strofe omoguava njenu primenu sa dijametralno suprotnim ciljevima, as u obliku ''visokog'', as u obliku ''kominog'' zavretka. Priroda stiha nije dozvoljavala da se na suvie velikom prostoru odri isti emocionalni ton. Oslabljena kulminacija omoguava, prema potrebi, spajanje i vie strofa u vee celine koje pojaavaju utisak romanesknog umetnikog iskaza u okviru stiha.Lotman, imajui u vidu te zakljuke, otkriva u ''onjeginskoj strofi'' strukturnu formu ironije.

Pukin se preorjentisao na prozu, ali ta proza predstavlja rezultat njegove celokupne knjievne evolucije stilski sasvim osobena. Pukin, u beleci ''O prozi'' (1822.) : ''Preciznost i saetost su glavne odlike proze. Ona iziskuje misli i misli; bez njih blistavi izrazi ne slue niemu''. Pukin smiljeno insistira na misaonosti, preciznosti, saetosti i jednostavnosti knjievnog proznog izraza principi nastali u procesu kritikog distanciranja od, tada ve ovetale, kitnjaste sentimentalistike i romantiarske proze borba za prevazilaenje izvetaenog visokoparog, i traenje prirodnog stila; usaglaavanje sa ukusom i kriterijumima novog vremena, i pribliavanje savremenom ukusu.

Nesumljiva tendencija prozaizacije u ''Onjeginu'' zato a je onda Pukin napisao u stihu? Moe se sa sigurnou tvrditi da je to delo i po koncepciji i po nameri, imalo zadatak da, pre svega, donese kompletnu, iroku sliku ''istorijske epohe''. Tolstoj je takvu sliku kasnije dao u 4 obimne knjige, a Pukin je iskoristio injenicu da se u stihu zbog poveane zgusnutosti logikih, asocijativnih i emocionalnih veza, sve situacije, svi odnosi, ak i junaci, ne moraju detaljno predstavljati, pa je ogroman materijal izloio na relativno malom, lako itljivom prostoru.

Pukin je bio nezadovoljan knjievnou svog vremena pokuavao je da je oslobodi tematskih i stilskih stereotipa klasicistike, sentimentalistike i romantiarske literature 18. i prve 2 decenije 19.v. Sva ta tri pravca su uglavnom bila orjentisana na lirski pesniki iskaz u stihu, a najbolja dela u ruskoj knjievnosti su takoe bila u stihu. Pukin je morao da se izbori pre svega sa izanalim, klieiziranim pojavama u pesnikim lirskim anrovima. Da bi staru literaturu obnovio njenom transformacijom iznutra, gotovo da je morao poeti upravo romanom u stihu. etvorostopni jamb stih visoke klasicistike ode, ali i moderne romantiarske lirske pesme i poeme. Odstupanje od tradicije se vidi u strofikoj organizaciji. Pre ''Onjegina'', etvorostopni jamb u ruskoj knjievnosti u veim pesnikim formama, je bio ili astrofian, ili organizovan u strofike celine od 10 stihova (kao u klasicistikoj pohvalnoj odi). Drugo odstupanje opkoraenje. Razdvajanje granice stiha od granica sintagmi - razbija klasinu deklamacionu intonaciju etvorostopnog jamba.

Lotman, polazei od injenice da je u klasicistikoj poeziji 18.v. za svaki anr bio predvien i odreeni sloj leksike, a da je u romantiarskoj poeziji ta leksika hijerarhizacija transformisana u skalu na relaciji opozicije ''poetino-nepoetino'' stil Pukinovo romana : ''... nije bilo samo proirenje leksike koja je dozvoljena u poeziji, nego i izjednaavanje razliitih i suprotnih stilskih slojeva kao ekvivalentnih, igra zasnovana na tome da se bilo koje rei mogu nai jedna kraj druge i bilo koja antinomija moe biti predstavljena kao istovetnost.''Razliite vrste opkoraenja, u spoju sa odgovarajuom leksikom, omoguile su ostvarivanje spontanosti ''slobodnog'' prianja, tj. svojevrsne razgovorne (kolokvijalne) intonacije. I upravo znaajna komponenta umetnike lepote ''Onjegina'' je i u stalnom variranju intonacije iskaza na irokom rasponu skale od aljivog razgovornog do visoko patetinog lirskog tona.

Pukin svoj roman karakterie kao ''skup arenih glava'' : on skree panju na to da su u roman svesno ugraene protivrenosti, da roman nije pisan po vrstom planu, pa ga je zato mogue nazvati ''slobodnim romanom'', i da je sudbina junaka namerno ostala nedovrena (zavrna strofa 1.glave, dve posledenje strofe 8.glave).

U romantizmu, stoer prie je uvek jedan junak, koji u sutini predstavlja pievo ''drugo Ja'' i osmiljava celokupni sadraj romana on je glavni akter svih dogaaja, a ostali likovi su mu po funkciji podreeni. I dogaaji i ostali likovi su karakterisani samo sa stanovita tako koncipiranog glavnog junaka. Utvrena na ovakvom ''monizmu linosti'' u romantiarskom epskom pripovedanju, pria se uvek zasniva na zanimljivim siejnim zapletima i koncentrisanim otrim konfliktima.

Pukin u skici predgovora za poslednje dve glave : ''Oni koji e u njima traiti zanimljivost dogaaja mogu biti sigurni da je ovde radnje jo manje nego u svim prethodnim.'' tako je radnja potpuno potisnuta u drugi plan.

Sa stanovita zapleta, odn. klasine ''kolizije interesa'' junaka, sve bi se moglo svesti na dvoboj sa Lenskim i dva objanjenja izmeu Tatjane i Onjegina.

Belinski smatra da je Pukin u Onjeginu, Lenskom i Tatjani, prikazao rusko drutvo u jednoj od faza njegovog obrazovanja, njegovog razvitka, a da se u pesnikovom liku svuda vidi ovek ''koji se duom i telom predao osnovnom principu koji ini sutinu klase koju prikazuje; ukratko, svuda vidite ruskog vlastelina''. Gukovski : novatorska vrednost romana ''nije u onom obilju motiva iz ovekove svakidanjice kojih je bilo i u staroj, prosvetiteljskoj literaturi, nego u injenici da oni u roman nisu uneseni u cilju moralnih pridika, nego u svetu objanjavanja ljudi, kao baza na kojoj se formiraju ljudski karakteri''.

Lotman : Pukin nije nameravao da daje socijalnu karakteristiku drutvene sredine, nego mu je cilj bila ''intelektualno-politika ocena junaka'', u duhu koncepcija romantiara dekabrista.

Dekabristi nosioci aktivistikog toka ruskog romantizma, politiki sledbenici francuske buroaske revolucije, u borbi protiv subjektivno-elegine knjievnosti sentimentalista i meditativne, drutveno neangaovane poezije prvih ruskih romantiara ukovskog i Baukova; nastupali su sa pozicija prosvetiteljskih iluzija o obrazovanju i vaspitanju kao uzronom faktoru drutvenih promena. Dekabristi govore ''o veitoj borbi znanja i neprosveenosti, slobode i despotizma''.

U vreme kad poinje rad na 1.glavi ''Onjegina'', Pukin u potpunosti deli ove poglede sa dekabristima. Ali, sredinom 20-ih god. dolazi do ozbiljnih evolutivnih promena Pukinovih uverenja i pogleda, usled razoaranja u oslobodilaki pokret na evropskom i domaem tlu. Pukin je pri tom nadrastao i filozofske, i dejne i politike zablude dekabristikog pokreta. To znai da je ostale glave pisao ve osloboen od dekabristike koncepcije istorije. Najbolja potvrda za to je injenica da u drami ''Boris Godunov'' (1825.), Pukinov car ne uspeva, iako je lino dobar vladar i vue politiki mudre poteze zato to mu objektivne ekonmomske, istorijske i politike prilike, tj. ''ivot'', ne idu na ruku. Protivrenosti u romanu koje je pisac namerno ostavio neotklonjene verovatno vre i neku posebnu funkciju u romanu kao umetnikoj celini.

Lotman o protivrenosti : ''To je sukob razliitih karakteristika likova u razliitim glavama i strofama, otro smenjivanje tona pripovedanja, sukob teksta i komentara koji mu daje sam pisac''. Pukin je u toku rada doao do ''stvaralake koncepcija'' po kojoj protivrenost u tekstu predstavlja vrednost po sebi, jer jedino ''tekst koji je iznutra protivrean'' mogao je biti prihvaen kao adekvatan stvarnosti. Tako nastaje posebna poetika : ''Njena osnovna crta nije bila tenja da se prevaziu neke konkretne forme literarnosti (klasicizam, romantizam), nego literarnost kao takva. Ugledanje na bilo kakve kanone i bilo kakvu formu imaginacije shvatano je kao danak knjievnom ritualu, u principu nespojivom sa ivotnom istinom. Istinski romantizam, poeziju stvarnosti, Pukin je zamiljao izvan granica bilo kakvih okotalih knjievnih formi, u oblasti neposredne ivotne realnosti''.

Bjelinski o ''otvorenosti'' kao osobenosti kompozicije : ''Mnogi su nalazili... da tu nema nikakve sadrine, poto se roman niim ne zavrava. I zaista, tu nema ni smrti (ni od suice, ni od handara), ni svadbe tog privilegovanog zavretka svih romana, pripovedaka i drama, naroito ruskih... ta je bilo docnije sa Onjeginom? Da li je uskrsnula njegova strast za neim novim, to bi bilo vie u skladu sa dostojanstvom ljudske patnje? Ili je ta strast ubila svu njegovu duevnu snagu, a njegova se neutena tuga pretvorila u mrtvu, hladnu apatiju? Ne znamo, a i ta e nam da to znamo, kad znamo da je snaga ove bogate prirode ostala neutroena, ivot bez smisla, a roman bez zavretka?''.

Susret Onjegina i Tatjane : susret 2 po prirodi jake linosti 2 suprotne koncepcije ivota (optimistike i rezignantne), 2 tipa ljudske linosti (jedne celovite, spontane, portvovane, i druge nagrizane skepsom, duhovno raspoluene i egoistine), i 2 sredine (plemike, spahijske seoske, koja je, u bliem kontaktu sa prirodom i narodom, ljudski neposredna, spontana i relativno zdrava, ali je intelektualno nedovoljno razvijena, pomalo naivna, i plemike gradske, koja je na viem stupnju civilizacije, ali je odnaroena i dehumanizovana).

Bjelinski o pismu Onjeginu : ''naivan i plemenit zanos'', koji ne potie iz svesti; Tatjana je time pokazala da ''ima srce, a ne praznu duplju, skrivenu pod steznikom''. U svojoj naivnosti i neiskustvu, Tatjana je nepokolebljivo verovala u istinitost onoga to je proitala u romanima.

Narodna pesma o odnosu meu pojmovima, stara istina o arima onoga to se tek nasluuje. Sugerie i to da se Tatjana, u svojoj ednoj spontanosti i mladalakoj istoti, ne samo dopustivi Onjeginu da prislukuje, nego mu sama poverivi svoja najintimnija oseanja, zapravo ogreila i o neka iskonska pravila ''ljubavne igre''. To jo vie povlai ozbiljnost njenog postupka i dubinu njenog oseanja koje ona ne smatra nikakvom igrom.

Onjegin je odbijanje mogunosti da se oeni Tatjanom samo zaodenuo formom kojom postie dva znaajna efekta : manje povreuje devojaki ponos, ali i svoj postupak predstavlja u lepem svetlu. Za razliku od Tatjane, za njega je objanjenje sa devojkom koja mu je prva izjavila ljubav, ipak samo ''ljubavna igra'' : veto se ograuje od bilo kakvih daljih moralnih obaveza, i istovremeno obezbeuje da ostane sa oreolom devojinog ''junaka romana''.

Tatjana je iz romana znala samo za dobre i loe junake (Grandisone i Lovlase) Onjegin je neto tree, to ona uopte nije razumela. Kasnije, prodrevi u svet moderne evropske literature, ona se zaustavlja na pretpostavci da je Onjegin parodina kopija pomodnog, bezoseajnog Bajronovog junaka. Pukin, meutim, takvu izjavu posredno negira. Onjeginova skepsa prema mogunosti brane sree sa Tatjanom, njegov strah od neuspeha tog braka su iskrena oseanja. Pukinovo pitanje : ''Zar je tajanstven vor rasplela? / zar prava re u dui sinu?'' na to pitanje odgovor daje samo posredno, daljim sieom romana.

Gukovski : ''Nagovetaj je jasan. Ljubavi je moglo biti, ali ona nije dola. Ovde je karakteristian i sam stil (gde je bogata ironija, skeptini ton, stil oveka iz visokog drutva uobiajen u iskazima o Onjeginu?). Za trenutak je nasluen drugi Onjegin, pritisnut drutvenom sredinom, koji je izgoreo, ali negde pod pepelom jo tinja. I ti stihovi to je ona ushiena lirika na koju se Onjegin smejuljio. A istovremeno ti stihovi govore o dubokim, tajnim Onjeginovim oseanjima, oni kao da su neupravni govor koji prenosi Onjeginov unutranji monolog. I eto taj monolog je daleko od izvetaene salonsko-parketne stihije flerta, poetian je, visoko moralan i elegino uzvien. To kao da su rei Lenskog ili o Lenskom. Tim reima je pisac-pesnik govorio o sebi. Otuda i devianski snovi, i romantina seta, i bledilo, i san sladak i edan sve to toliko nije ilo uz Onjegina iz 1.glave i to se u njemu probudilo sa pokrenutim oseanjem... Ali oseanje je umrlo, i u tome je koren Onjeginove tragedije.''

Tatjanin san u potpunosti zasnovan na ruskom folkloru. Pukin poznatu kompozicionu shemu narodne svadbene pesme, pojedine simbole i likove iz narodnih pesama i bajki, transponuje u celinu koja dobija novo znaenje, a u stvari slika Tatjanino psiholoko stanje posle sudbonosnog razgovora sa Onjeginom. Pritom, san anticipira i Onjeginov dvoboj sa Lenskim.

Pukin je karakter Lenskog naslikao sa nenou koju osea prema snovima svoje mladosti, prema uspomenama na vreme kada je ovek pun nada, istote i neiskustva. Lenski je poslednji krik Onjeginove savesti, zato to je on sam Onjegin, to je on ideal njegove mladosti. Pesnik je video da takav ovek u Rusiji nema ta da trai, i ubio ga je rukom Onjegina koji ga je voleo, i, nianei, ak nije hteo da ga rani. Pukin se sam uplaio tog traginog zavretka : uri da itaoca utei slikom banalnog ivota koji bi oekivao mladog pesnika.

Belinski : Onjegin prihvata izazov na besmislen dvoboj, jer, iako gleda sa visine na sredinu i drutvo u kojem ivi, on se ipak nije potpuno oslobodio predrasuda tog drutva, pa se boji da njegovo odbijanje ne bude proglaeno kukavilikom. Drugo miljenje : Onjeginova ohlaenost prema ivotu rezultirala je tenjom da se izoluje od ivota, da ogradi svoj mir. Onjegin je nezadovoljan to se u dvoboj umeao ovejani intrigant i duelant, jer je to iskljuilo mogunost da se izazov ne prihvati. Ali, ne zbog toga to je ''predrasuda suanj'', ve zato to bi mu ''smeh glupaka'' i ''huk apata'' koje bi Zarecki inicirao, poremetili mir.

Oigledno je da Onjegin nije samo rob predrasuda. Motivisao ga je i onaj egoizam, koji u njemu uvek izaziva ljutnju na svakog ko narui njegov mir. Pritisnut griom savesti, Onjegin ga ipak gubi, sklanja se iz sela, i kree na dug put po Rusiji. Sve to vodi ka preporodu njegove linosti. Pogibija Lenskog unosi promene i u Tatjanin ivot : izazvavi odlazak Onjegina i pojaavi njenu elju da ga shvati, ona i Tatjanu podstie na intelektualni preporod. Taj tragini dogaaj stvara uslove da junaci proire svoja iskustva o ivotu koji pripada svetu izvan njihovih linih ideala i dotadanjih preokupacija. Taj nemilosrdni objektivni svet Onjeginu e se otkriti na irokim prostorima Rusije, a Tatjani u visokom drutvu Moskve i Petrograda.

Neoekivani obrt situacije i svojevrsni rasplet itavog romana drugo objanjenje Onjegina i Tatjane. Gukovski : 2 dela jednog istog susreta, zasnovanog na istim momentima - sve je u sutini isto, samo junaci menjaju uloge:1.- oni su se sreli; ona je na prvi pogled zavolela njega; ona je njemu napisala pismo; nema odgovora, ona pati; oni se sreu nasamo, ona drhti i uti, on dri govor pouan i nepravedan, mada i pun potenja i ak topline.

2.- oni su se sreli; on je na prvi pogled zavoleo nju; on je njoj napisao pismo; nema odgovora, on pati; oni se sreu nasamo, on drhti i uti, ona dri govor isti kao nekad njegov.

Pukin time ne samo to naglaava zatvorenost kruga i bezizlaznost ivota kojim ive njegovi junaci, ve daje dublje znaenje romana : sutina je u razlozima zbog kojih se junaci, dostojni jedno drugog, u ivotu mimoilaze.

Glava o putovanju po Rusiji je trebalo da motivie kasnije Onjeginovo okretanje i irim drutvenim, politikim problemima, i da njegov preporod obrazloi potpunijim predstavama o ivotu, i pribliavanjem realnoj stvarnosti. Menja se i Pukinov ton iskaza o njemu umesto ranijeg ironinog, polualjivog odnosa, javlja se vatrena odbrana, pitanje zato se sa nenaklonou izraavaju o njemu, i Pukin istie njegovu ''vatrenu duu'', njegov zamani um koji u mediokritetskoj okolini izaziva zavist.

U obrazloenju iznenadne Onjeginove ljubavi prema Tatjani, Pukin ostaje veran svom postupku umnoavanja stanovita radi objektizovanja umetnike slike ivota. On ne iskljuuje ni jedan mogui motiv dosada, gordost, mlada ljubav. Opis Onjeginovog ivota od odlaska sa sela do pojave u gradu i Onjeginovo pismo, ilustruju traginu usamljenost junaka romana, Onjeginovo saznanje i bolno oseanje te usamljenosti. Zbog toga, iznenadni plamen ljubavi prema Tatjani moe biti i rezultat njegove prirodne potrebe za drugim ljudskim biem.

Koju Tatjanu Onjegin voli? Pukin i ovde ostvaruje svoj uobiajen princip sinteze. Sve ukazuje na povezivanje nekadanje i sadanje Tatjane. U grozniavim snovima zaljubljenog Onjegina dominiraju ''predanja iz prolosti daleke, tavne'', ''nevezane sanje drevne'', a ne slike o srei sa sadanjom Tatjanom. Pored mrvog prijatelja Lenskog, na fonu ''nitkova i klevetnika'', ''bivih drugova'' i ''ete nevernica'', Onjeginu je zaista, kao jedina neokaljana, svetla uspomena mladosti ostala upravo ta Tatjana, neporona spahijska devojica koja je sa svog prozora zavirivala u sazvea da bi odgonetnula ta joj ivot nosi; koju su oseanja tako spontano, naivno, a duboko ljudski nekad privukla njemu. I zato on i dalje uva njeno pismo.

ovek bez poverenja u ljude, razjedan skepsom, Onjegin tada nije verovao da se i Tatjanina ljubav nee na kraju izroditi u obmanu. U to vreme je i zaista pretila opasnost od perspektive koju je u Onjeginovom braku pominjao Bjelinski : da se, intelektualno neprobuena, Tatjana sasvim podredi Onjeginu i tako izgubi sopstvenu linost. O to vreme su i Onjeginovi nazori iskljuivali mogunost da on svoju slobodu kretanja i komuniciranja sa svetom sputava brakom.

U meuvremenu su se oboje promenili. ini se da je prevazieno sve to je nekada predstavljalo prepreku za njihovo istinsko pribliavanje : on je mocionalno vaskrsao, ona se intelektualno probudila. Bez nekadanje Tatjane, kneginja Tatjana bi za Onjegina bila samo jedna od mnogih.

Bjelinski : ''Tatjana ne voli otmeno drutvo, i smatrala bi za sreu da ga moe zauvek napustiti i otii u selo, ali, dok je u tom drutvu njegovo miljenje e uvek biti za nju svetinja, i strahovanje od njegovog suda uvek e biti njena vrlina''. Poto jo uvek voli Onjegina, a ipak odbija njegovu ljubav, iz potovanja prema braku, muu i sebi, Tatjana pokazuje izuzetniu ljudsku snagu i moralnu vrstinu. Kada je pisala pismo, njena bitna karakteristika je bila naivnost Tatjana sada vie nije naivna, a njen ivotni put joj nije ulio poverenje prema ljudima. I zato ona ne veruje da se Onjegin zaista promenio. Ona potuje i njegov um i njegov ponos, ali smatra da je, kao nekad ranije, poput svih ljudi koje svakodnevno sree, istovremeno i rob sujete i strasti. Nekadanja Tatjana je za sreu da bude pored voljenog oveka bila spremna da primi kaznu i najstranijeg, njegovog prezrenja. Svim svojim oseanjem i biem je bila poptuno predana svojoj ljubavi. Sada je Tatjana podeljena linost. I njena dua je ve razjedena nekadanjom ''onjeginskom'' skepsom. Kao da se zaista krug njihovih sudbina zatvara da bi simbolizovao traginu bezizlaznost.

Meutim, u okviru toga, Pukin daje jo neka znaenja. Prvobitno, Tatjana je romantini tip bia koje je blisko prirodi, Onjegin civilizacijom razjedena skeptik. Meutim, njihova osnovna uverenja su se u dodiru sa ivotom pokazala neodrivim. Logika ivota, kao jedan vii sistem stvari, nametnula im je niz pogrenih koraka koji su im uskratili sreu, iako je ona bila blizu. Njihova tragedija se moe tretirati i samo kao sticaj nepovoiljnih okolnosti. Jer da su se vremenski podudarile neke faze razvoja u njhoovm ivotui, moglo je doi i do njihovog zbliavanja. Ali nisu, i to nije karakteristino samo za njih ili njihovo vreme. To tragediji Pukinovog romana daje i jednu viu, opteljudsku dimenziju.

U poetku je u karakterizaciju Onjegina i Tatjane ula rusoovska koncepcija dobra i zla, odn. prirode i civilizacije. Romantiarskom idejom o bekstvu iz civilizacije i borbi za slobodu ovekove linosti, Pukin je u vreme kad pie 1.glvu romana, bio obuzet i u poemi ''Cigani''. Ako se uzme u obzir i fabularni ishod romana, u kojem je Tatjana predstavljena kao stamenija, vra i stabilnija linost od Onjegina, onda e se zapaziti i odjek herderovskog romantiarskog tretmana ''narodnog duha'' kao najvrednije kategorije u ivotu svake sredine to je i objanjenje uloge folklora (funkcija ''Devojake pesme'' u 3.glavi, gatanja i sna u 4.glavi, mesto dadilje kao oveka iz naroda). Na liniji romantiarske poetike je i tip glavnih junaka oboje su u svojevrsnom sukobu sa svojom sredinom, a izraz tog sukoba je otuivanje. Oboje ive u krajnje zaotrenom, ekstremnom odnosu prema sopstvenoj sredini, u shvatanjima koja im u ivotnoj stvarnosti ne mogu doneti sreu. Oboje su, i u oduevljenju i u razoaranosti, nosioci tipinog romantiarskog emocionalnog maksimalizma.

Naglaeni ironini odnos prema pojedinim postupcima, odnosima ili osobinama junaka, kao i prema odreenim klieima umetnikog izraavanja jedan od inilaca principijelne dvoplanske strukture romantiarske pesnike slike, zasnovane na neprekidnom sueljavanju dobra i zla, afirmacije i negacije u pesnikovoj subjektivnoj viziji sveta.

Naglaeno prisustvo pesnikove rei, ocena i miljenja takoe jedan od elemenata romantiarskog subjektivizma.

Meutim, polazei iz romantiarskih okvira, Pukin vri transformaciju ''iznutra'' niza znaajnih elemenata romantiarske poetike, i zapoinje konstituisanje jednog novog umetnikog sistema koji se obino naziva realistikim. Tipini romantiarski junaci postaju predmet svestrane opservacije, pri kojoj se ironija u romanu razvija u umnoavanje stanvita koje vodi ka objektivizovanju pesnike slike, i uobliava se u princip objektivne tipizacije. Junac isu shvaeni ne kao izuzetne linosti, ve kao tipini izdanci sredine u kojoj ive. A uvek prisutni pesnikov glas se transformie u svojevrstan samostalni knjievni lik koji se demonstrativno izdvaja od ''glasova'' junaka romana, i postaje izraz samo jednog izmeu vie stanovita ispoljenih u tekstu. Literatura: Miodrag Sibinovi ''Evgenije Onjegin'' A. Pukina

www.maturski.org