UVOD

„Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na osnovu državnog suvereniteta, političkog prestiža i zaštite svojih ekonomija (...) Evropske države su premale da bi svojim narodima garantovale napredak i društveni razvoj. Evropske države moraju se organizovati kao federacija i jedna ekonomska celina.”

Žan Mone (Jean Monnet)

1888-1979

Evropska unija je zajednica uređenih država posvećenih demokratiji, miru i dobrobiti građana. Nastala je 1992. godine kada je 12 zemalja članica evropske ekonomske zajednice (EZZ) potpisalo ugovor u Mastrihtu. Evropska unija zasniva se na zajedničkoj bezbednosnoj i spoljnoj politici, ekonomskoj politici i saradnji u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (takozvana tri stuba Evropske unije). Evropska unija, kao i njene države članice, spadaju u najveće pobornike ljudskih prava u svetskoj politici.Danas Evropska unija ima 27 država članica, dok status kandidata imaju Turska, Hrvatska i Makedonija . Na teritoriji Unije živi blizu pola milijarde ljudi.

Podela vlasti unutar Evropske Unije odstupa od klasičnog koncepta podele vlasti. Prema važećim odredbama Ugovora o Evropskoj uniji ( koje su dogovorene u Nici 2001. godine) Evropska unija funkcioniše posredstvom sledećih glavnih organa:

Evropski savet Savet EU (Savet ministara) Evropski parlament Evropska komisija Evropski sud pravde

Navedenim institucijama povereni su zadaci kreiranja zakonodavnog sistema i politike EU. U seminarskom radu predstavićemo značaj Evropskog saveta za funkcionisanje glomaznog sistema Evropske unije. Nakon toga prikazaćemo ulogu Saveta ministara, funkcije,doprinose i zadatke Evropskog parlamenta, a ujedno ćemo predtaviti i delokrug rada i značaj postojanja Evropske komisije kao jednog od najznačajnijih organa Evropske unije. Na kraju rada, pojasnićemo zašto se Evropski sud pravde smatra ključnim regulatorom koji garantuje usaglašenost propisa i jednakost prava u svim zemljama članicama Evropske unije.

1

Šema 1 – Prikaz organa Evropske zajednice

1. Evropski savet

U složenom spletu institucija Evropske unije Evropski savet na najbolji način predstavlja međuvladinu formu saradnje u procesu donošenja odluka i kreiranja politike Evropske unije. Evropski savet donosi osnovne odluke i povezuje tri stuba EU- ekonomsku politiku, zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i saradnju u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Bitno je napomenuti da Evropski savet ne treba mešati sa Savetom Evrope. Savet Evrope je međunarodna organizacija regionalnog karaktera (okuplja države jednog regiona – Evrope), dok je Evropski savet organ Evropske unije. Srbija je članica Saveta Evrope. Savet EU i Savet ministara su dva naziva za isti organ EU koji se, takođe, sreće i pod nazivom Savet.

Evropski savet je počeo redovno da se sastaje tek 1974. godine, a u Ugovorima se pojavljuje sa Jedinstvenim evropskim aktom 1987. Čine ga šefovi država ili vlada svake države članice, kao i Predsednik Evropske komisije. Njima u radu pomažu ministri inostranih poslova i jedan član Komisije (najčešće je to u pitanju potpredsednik). Evropski savet se sastaje najmanje dva puta godišnje, pod predsedništvom šefa države ili vlade zemlje članice koja predsedava Savetom ministara EU. Posle svakog ovakvog

2

zasedanja Evropski savet podnosi Evropskom parlamentu izveštaj, kao i godišnji izveštaj o ostvarenom napretku Unije. Evropski savet ima za zadatak da daje podsticaj i smernice za dalju integraciju. Raspravlja uglavnom o pitanjima Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, inicira nove politike i rešava probleme oko kojih ministri spoljnih poslova u Savetu nisu mogli da postignu konsenzus. Evropskim savetom predsedava država članica koja predsedava i Savetom Evropske unije.

Evropski savet je organ EU koji je izazvao veliki broj polemika oko svoje uloge i značaja koji je imao i ima za EU. Složenost aktivnosti i funkcija Evropskog saveta je u mnogome različitiji i značajniji u odnosu na zadatke koji su utvrđeni Ugovorom. Zanimljivo je da je Evropski savet od trenutka svog ustanovljavnaja (samit zemalja članica Evropskih Zajednica (EZ) u Parizu 1974.. godine) pa sve do donošenja Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1987. godine bio van institucionalnog okvira EZ. Ovim aktom, kao i onima koji će nastati nakon njega, Evropski savet je stekao svoj ugovorni okvir, ali ne i institucionalno utemeljenje.

Strogo pravno gledano, tumačeći odredbe Ugovora, Evropski savet nije organ Evropske unije. Ova "institucija" se ne pominje u odredbama Ugovora koje utvrđuju organe kojima je povereno ostvarivanje zadataka Zajednice, odredbama koje na svojevrstan način "definišu" institucionalni okvir Evropske unije. Logičan zaključak koji iz ovoga sledi jeste da Evropski savet nema zakonskih ovlašćenja da donosi odluke i preduzima mere u pravcu ostvarenja ciljeva Zajednice. Kako se onda u litraturi tvrdi da je u pitanju "institucija" koja je suštinski obeležila i omogućila uspeh evropskog integracionog procesa?

Činjenica je da Evropski savet daje neopodan podsticaj za razvoj Evropske unije i utvrđuje opšte političke smernice. Snaga i značaj Evropskog saveta leži u neformalnosti ali istovremeno i u velikoj političkoj težini odluka koje on donosi. Istina je da Evropski savet ne preuzima inicijativu kod najvećeg broja situacija u kojima se ostvaruju ciljevi EU, međutim u trenutku kada se jave ozbiljne nesuglasice među državama članicama, kada se jave problemi koji su od suštinskog, strateškog značaja za dalji integracioni proces, njegova uloga dolazi do punog izražaja.

Upravo na inicijativu Evropskog saveta došlo je do potpisivanja Ugovora iz Mastrihta 1992. godine, revizije ovog ugovora sporazumima iz Amsterdama 1997. godine i Nice 2000. god. Evropski savet je, takođe, zaslužan za donošenje pojedinih suštinskih odluka o proširenju EU (Kopenhaški kriterijumi za pristupanje 1993, izbor kandidata za pristupanje, Luksemburg 1997, Helsinki 1999).

Evropskom savetu je ostavljen širok manevarski prostor upravo u težnji da se izostavljanjem ovog tela iz striktne ugovorne regulacije, smanji njegova preteranu proceduralizacija, obezbedi što veća efikasnost i rukovodeći uticaj na dalji razvoj EU.

 

3

Šema 1.1. Prikaz Evropskog saveta

2. Savet Evropske unije (Savet ministara)

Savet Evropske unije je jedan od dva centralna zakonodavna organa Evropske unije. Savet ima značajnu ulogu u usvajanju budžeta EU, takođe sklapa međunarodne ugovore u kojima je kao pregovarač učestvovala Evropska komisija. Usvajanjem Lisabonskog sporazuma 19. novembra 2009. izabran je prvi predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj koji je stupio na dužnost 1. decembra 2009. godine. Sedište Saveta je u Briselu.

Sačinjavaju ga predstavnici svake države članice u rangu ministra. Odluke koje se donose u Savetu potiču od resornih ministrara koji su samim tim ovlašćeni da obavežu vladu zemlje iz koje dolaze. Sastav Saveta se menja u zavisnosti od oblasti koja se razmatra. Ako je u pitanju poljoprivreda Savet će činiti ministri poljoprivrede, ako je u pitanju spoljna politika - ministri spoljnih poslova. Iako se u Savetu menjaju resorni ministri zavisno od toga koja oblast javne politike je na dnevnom redu. Savet je jedinstven organ, odnosno ne postoji nekoliko Saveta. Savet ministara spoljnih poslova, poznatiji kao Savet za opšte poslove ima zadatak da koordinira rad ostalih resornih zasedanja Saveta i da usklađuje države članice u oblasti spoljne politike. Sektorski Saveti se sastaju, po pravilu, dva puta u toku šestomesečnog mandata predsedavajuće države članice. Izuzetak je Savet ministara ekonmije i finansija - Ecofin koji se sastaje češće - jednom mesečno. Podršku savetu pružaju Generalni sekretarijat, mnogobrojne radne grupe, kao i Komitet stalnih

4

predstavnika (COREPER). COREPER sačinavaju diplomate visokong ranga (najčešće su u pitanju ambasadori) i on je zaslužan za uspešno funkcionisanje Saveta budući da priprema njegov rad i izvršava zadatke koje mu Savet poveri.

Radom Saveta predsedava svaka zemlja članica u vremenskom periodu od šest meseci, po unapred definisanom rasporedu:

Raspored predsedavanja:

 Država          od 1. januara od 1. jula

2010.            Španija Belgija

2011. Mađarska Poljska

2012. Danska Kipar

2013. Irska Litvanija

2014. Grčka Italija

2015. Letonija Luksemburg

2016. Holandija Slovačka

2017. Malta Velika Britanija

2018. Estonija Bugarska

2019. Austrija Rumunija

  Finska  

Savet ima i administrativno telo- Generalni sekretarijat. Na čelu Generalnog sekretarijata nalazi se Generalni sekretar koji je u isto vreme i Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku. Savet u većini slučajeva odlučuje kvalifikovanom većinom, osim kada se radi o važnim pitanjima kakvo je, na primer, prijem novih država članica. U takvim slučajevima Savet odlučuje jednoglasno i tada svaka država članica ima po jedan glas. Kada, međutim, Savet odlučuje kvalifikovanom većinom, radi se o takozvanim ponderisanim glasovima. To znači da države članice nemaju jednaku glasačku snagu, već je broj glasova nejednako raspodeljen po državama članicama, odnosno ponderisan. Minimalni broj glasova koji je potreban da bi bila doneta odluka je 258 od ukupno 345

5

glasova. Pored toga, neophodno je da je za predlog odluke glasala većina (nekad i dvotrećinska) država članica. Kao dodatni kriterijum, Ugovor predviđa da svaka država članica može da zatraži (ali ne mora) da se proveri da li je u pozitivnim glasovima predstavljeno 62 odsto stanovništva EU. Ukoliko to nije slučaj, odluka neće biti usvojena.

Savet EU obuhvata:

Savet opštih i spoljnih poslova Savet za ekonomske i finansijske poslove

Savet za pitanja saradnje u pravosudnim i unutrašnjim poslovima

Savet za pitanja zaposlenosti, socijalne politike, zdravlja i zaštite potrošača

Savet za pitanja konkurencije

Savet u oblasti transporta, telekomunikacija i energije

Savet za poljoprivrednu i politiku ribarenja

Savet za pitanja zaštite životne sredine

Savet za pitanja obrazovanja, omladinske i politike kulture

Savet deli zakonodavnu i budžetsku vlast sa Parlamentom. Propisi koje donose organi EU nisu zakoni, ali su neposredno primenljivi propisi u državama članicama i imaju prednost nad unutrašnjim pravom. To znači da, ako je neki propis države članice u suprotnosti sa propisom EU, sudovi države članice moraju primeniti pravo Unije.

Savet koordinira i zajedničku spoljnu politiku Unije – u meri u kojoj je takva politika moguća. Naime, države članice vrlo lako postižu zajednički stav oko nekih pitanja (npr. uslova za članstvo u Uniji), ali u Savetu dolazi do sukoba čim u igru uđu različiti državni interesi pojedinih članica. Tako je npr. Evropska unija bila potpuno podeljena u pogledu rata u Iraku 2003. godine i sada u pogledu pitanja nezavisnosti Kosova.

Šema 1.2. Prikaz Saveta Evropske unije (Savet ministara)

6

3. Evropski parlament

Evropski parlament je predstavničko telo oko 500 miliona građana Evropske unije. Poslanike biraju građani država članica na neposrednim izborima. Glasanje se odvija svakih pet godina i ne postoji jedinstven sistem već svaka zemlja organizuje izbore u skladu sa svojim izbornim zakonima. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu, gradu koji je simbol pomirenja Francuske i Nemačke posle Drugog svetskog rata i sedište već pomenute važne evropske organizacije, Saveta Evrope. Kako ne bi došlo do pojmovnog mešanja institucija Evropske unije i Saveta Evrope, treba napomenuti da i Savet Evrope ima predstavničko telo, Parlamentarnu skupštinu, ali predstavnike u ovu skupštinu biraju parlamenti država članica (a ne građani neposredno), i oni su grupisani po državnim delegacijama. Razlike se mogu predstaviti na sledeći način:

Evropska unija  Savet Evrope

Evropski parlament    Parlamentarna skupština

sedište Strazbur  sedište Strazbur

poslanike biraju građani na direktnim izborima 

poslanike delegiraju parlamenti država članica

poslanici sede prema političkoj orijentaciji

- zeleni, socijaldemokrate, liberali, itd.poslanici sede po abecednom redu

7

Poslanici u Evropskom parlamentu predstavljaju samo građane koji su ih birali; oni ne sede u državnim delegacijama, već u političkim grupama. Svaka grupa zasnovana je na zajedničkim ideološkim i političkim načelima – npr. narodna, socijalistička, demohrišćanska, zelena grupa - koje čine poslanici odgovarajuće političke orijentacije iz svih zemalja članica. Da bi se napravila politička grupa (danas ih ima 8) potrebno je najmanje 19 poslanika iz 5 zemalja. Parlament ima 785 poslanika, s tim što nijedna zemlja, bez obzira na veličinu i broj stanovnika, ne može imati više od 99 članova niti manje od 5. Običaj je da države pre nego što postanu punopravne članice Unije delegiraju jedan broj posmatrača.

Kao i svi parlamenti, i Evropski parlament ima tri osnovne funkcije – zakonodavnu, budžetsku i nadzornu.

Budući da ga čine neposredno izabrani predstavnici građana zemalja EU, Evropski parlament daje Uniji pečat demokratskog legitimiteta, oklanjajući u izvesnoj meri demokratski deficit koji se često ističe kao jedan od velikih nedostataka ove organiuzacije. Poslanici Evropskog parlamenta (EP) se biraju na osnovnu izbornih sistema svake od država članica EU, počevši od 1979. godine, a njihov mandat traje pet godina. Parlamentarci su grupisani po političkoj, a ne nacionalnoj pripadnosti, što Evropski parlament čini, kao što smo napomenuli, komunitarnom institucijom izraženog nadnacionalnog karaktera. Efikasan rad Parlamenta potpomažu Biro, Generalni sekretarijat, Komiteti (stalni i privremeni) i radne grupe.

Ovlašćenja Evropskog parlamenta se mogu sistematizovati u nekoliko grupa:

a) Zakonodavna ovlašćenjab) Budžetska ovlašćenja

c) Kontrolna ovlašćenja

Zajedno sa Evropskim savetom a na predlog Evropske komisije, Evropski parlament predstavja zakonodavnu polugu Evropske unije. Evropski parlament usvaja većinu zakonskih predloga u oblastima za koje je Unija nadležna - od toga kakva moraju biti zdravstvena upozorenja na cigaretama do regulisanja prenosa fudbalskih utakmica. Sam postupak donošenja propisa je komplikovan i zasniva se na postizanju konsenzusa. Činjenica da građani direktno glasaju za Evropski parlament osigurava demokratski legitimitet pravnih akata Evropske unije. Parlament i Savet sudeluju u zakonodavnoj vlasti sprovodeći je kroz četiri osnovna postupka:

postupak konsultacije postupak saradnje postupak odobravanja postupak saodlučivanja

Parlament i Savet su ključne institucije i u proces usvajanja budžeta Evropske unije. Nacrt budžeta potiče od Komisije da bi zatim o njemu raspravljali gore pomenuti organi.

8

Ukoliko Parlament odbije predloženi proračun (što se već dešavalo u nekoliko navrata), ceo postupak se vraća na početak. Evropski parlament u potpunsti koristi svoja ovlašćenja u ovoj oblasti da bi intenzivirao svoj uticaj na kreiranja politike unutar Evropske unije.

Evropski parlament vrši i nadzor nad delovanjem drugih organa Evropske unije, pre svega Evropske komisije. Parlament potvrđuje izbor predsednika Komisije, drži posebne sednice komiteta povodom izbora pojedinih članova Komisije i može glasati o poverenju Komisiji. Svoju nadzornu funkciju Parlament vrši i osnivanjem posebnih organa, poput Evropske kancelarije protiv prevara (OLAF) ili Evropskog ombudsmana (zaštitnika prava građana).

Imajući u vidu specifičan institucionalni karakter i podelu vlasti unutar EU, na osnovu usaglašenosti i efikasnosti kontrolnih ovlašćenja centralnih organa Unije se najbolje ogleda stepen demokratičnost i otklanjanje demokratskog deficita unutar Evropske unije. Odnosi Evropskog parlamenta i Saveta su prošli kroz različite stadijume uporedo sa razvojem Evropske Ekonomske Zajednice i kasnije Evropske unije. Od veoma ograničene komunikacije njihov odnos je, pre svega, uvođenjem postupaka saradnje, odobravanja i saodlučivanja, evuluirao u tesnu međuzavisnost koja se ogleda i u drugim oblastima kao što su, primera radi, budžetska ovlašćenja i politički dijalog unutar Evropske unije. Intenzivan politički dijalog koji se odvija na relaciji navedene dve institucije se najbolje ogleda u obavezi budućeg predsedavajućeg Savetom da svoj plan zadataka i mera za narednih šest meseci predstavi Evropskom parlamentu i njegovim relevantnim komitetima. Sa druge strane, Evropski parlament vrši kontrolu rada Evropske komisije, naročito u izvršavanju njenih osnovnih zadataka (čuvar Ugovora, ostvarivanje zajedničkih ciljeva Unije). Parlament daje saglasnost na izbor predsednika i članova Komisije, a takođe može joj izglasati i nepoverenje.

Evropski parlament predstavlja pokretačku snagu evropske politike. To je centralno mesto za raspravu u Evropskoj uniji, mesto gde se susreću, prepliću i promovišu nacionalni stavovi zemalja članica u pogledu kreiranja politika unutar Unije. Takođe, Parlament ima sve značajniju ulogu u formulisanju zajedničke spoljne i odbrambene politike. Uočljiv je stalan porast značaja i uloge Evropskog parlamenta – organa koji direktno predstavlja građane. Posle stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma Parlament ima još veću ulogu u strukturi Evropske unije.

Bitne karakteristike Evropskog parlamenta su :

- reč je o multinacionalnom parlamentu koji je u stalnoj promeni- prisutna je veoma izražena funkcionalna diferencijacija

- usko je povezan sa Evropskom komisijom, koja je pak često usmerena protiv Saveta ministara.

Ocena koju bi Evropski parlament zaslužio u odnosu na nacionalne parlamente zavisi od načina posmatranja. U statističkom pregledu može da se zaključi da je važnost

9

Evropskog parlamenta i dalje daleko ispod važnosti nacionalnih parlamenata, ali je daleko iznad svega što može da se ubroji u međunarodne skupštine ili tela međunarodnih organizacija. Ako pogledamo njegov razvoj, posebno u poslednje dve decenije, moramo da priznamo da je značaj Evropskog parlamenta u odnosu na druge organe Evropske unije izuzetno porastao. Ovo je sigurno jedna od važnih indicija za "supranacionalizaciju" Evropske unije.

Savet, Komisija i Parlament su tri ključna organa Evropske unije koji čine centar odlučivanja zajedničkog sistema.

Šema 1.3. Prikaz Evropskog parlamenta

.

4. Evropska komisija

Dok Evropski parlament predstavlja građane Unije, a Savet države članice, Evropska komisija je nezavisna u odnosu na vlade država članica i vodi računa o interesu Evropske unije kao celine. Ona takođe prerdstavlja ogroman aparat i na čelu je "briselske birokratije" (preko 25000 činovnika) - ogromnog mehanizma za donošenje odluka i proizvodnju, često, nerazumljivih papira. Komisija se stara o primeni odluka Evropskog parlamenta i Evropskog saveta. Kratko rečeno, Komisija je neka vrsta evropske vlade, koja svake nedelje zaseda u Briselu i donosi svakodnevne odluke o upravljanju Unijom

Iako su predsednik i članovi Evropske Komisije predloženi i imenovani od strane vlada država članica Evropske unije, uz konsultacije i post festum datu saglasnost Evropskog parlamenta, oni su u svom radu potpuno nezavisni u odnosu na svoje matične države. Članovi Evropske komisije (komesari) se biraju na period od pet godina i izvršavaju

10

svoje dužnosti u opštem interesu Unije. Komisiju čini kolegijum od predsednika i 27 komesara  - po jedan iz svake države članice. Međutim, dogovoreno je da, bez obzira na budući broj država članica, broj komesara neće preći 27. Svaki komesar ima svoj resor – npr. proširenje, obrazovanje, kultura i mladi, nauka i istraživanje, transport, zaštita čovekove okoline, poljoprivreda, trgovina, ekonomija i finansije, itd Zastupajući isključivo njene interese oni ne smeju tražiti niti primati bilo kakva upustva od bilo koje vlade ili pak tela. Sa svoje strane države članice se, takođe obavezuju da će poštovati načelo nezavisnosti članova Komisije. Trenutno Evropska komisija broji 25 članova (svaka država članica ima po jednog komesara), mada je predviđeno da u budućnosti dođe do smanjenja broja članova ovog tela uz uvođenje principa rotacije. Članovi Komisije se sastaju jednom nedeljno radi donošenja odluka o pitajima iz njihove nadležnosti ili pokretanja inicijativa za donošenje neophodnih akata. Svaki komesar je zadužen za jednu ili više oblasti iz nadležnosti Evropske komisije. Uspešno funkcionisanje ove institucije omogućuje 26 Generalnih direktorata, 9 opštih službi, kao i unutrašnje službe koje čine administraciju Evropske unije. Generalni direktorati bave se predlaganjem propisa, nadzorom nad država članicama u njihovoj primeni i raspodelom budžeta.

Predsednika Komisije predlaže Evropski savet; on/ona onda predlaže sve komesare, a njihov izbor potvrđuje Evropski parlament. Na taj način  Komisija je podložna demokratskoj kontroli Evropskog parlamenta, koji nadzire njen rad i koji joj može izglasati nepoverenje.

Komisija ima 4 glavne uloge:

1. da predlaže zakonodavstvo Parlamentu i Savetu;2. da vodi i sprovodi politike i budžet;3. da sprovodi evropski zakon (zajedno sa evropskom sudom pravde);4. da reprezentira EU na međunarodnoj sceni, primera radi da pregovara sporazume

između unije i druge zemlje.

Iako se najviše bavi izradom zakonskih predloga, koje potom upućuje Savetu i Parlamentu, Evropska komisija ima i brojne druge nadležnosti - od strateškog planiranja do sprovođenja politike konkurencije. " Čuvar tekovina Zajednice", "Čuvar Ugovora" su samo neki od naziva kojima se pokušava oslikati veoma bitna funkcija Komisije koja se sastoji u kontroli donošenja i ispravnosti primene komuitarnih akata (pravnih akata koje donose organi Zajednica). Komisija prati izvršavanje Ugovora i ovih propisa kako u zemljama članicama tako i u samim zakonodavnim organima Unije - Savetu, Parlamentu i drugim pomoćnim telima. U slučaju suprotnog ponašanja Komisija se, pored ostalih ovlašćenja koja su joj na raspolaganju, može obratiti i Evropskom sudu pravde (Sudu pravde Evropskih zajednica) kako bi obavezala državu/organ Unije da se ponaša u skladu sa pravnim poretkom Evropske unije. Evropska komisija je zakonodavni inicijator, ima isključivo pravo inicijative za donošenje komunitarnih akta. Prilikom formulisanja ovakvih inicijativa, kao što smo napomenuli, Komisija se mora voditi interesima Unije a ne partikularnim intersima država članica ili pojedinih intersnih grupa. Ovakav položaj čini Komisiju mestom gde se prepliću interesi najrazličitijih aktera, mesto gde se ispituju

11

početne pozicije i usaglašavaju stavovi. Komisija ima značajna izvršna ovlašćenja u odnosu na odluke koje donosi Savet. Komisija predstavlja Uniju u međunarodnim ekonomskim odnosima i pregovara u ime Evropske unije radi zaključivanja širokog spektra međunarodnih ugovora.

Ovakva pozicija Evropske komisije joj omogućuje da igra ulogu promotera produbljivanja evropskih integracionih procesa, ulogu koju je ona u više navrata tokom razvoja Evropske zajednice, odnosno Evropske unije i preduzimala. Evropska komisija je zaslužna za stvaranje jedinstvenog tržišta i za stvaranje ekonomske i monetarne unije sa uvođenjem zajedničke valute.

Šema 1.4. Prikaz Evropske komisije

5. Evropski sud pravde

Evropska unija, ekonomska i politička zajednica 27 zemalja, zasnovana je na načelu vladavine prava. Evropski sud pravde je institucija koja predstavlja temelj efikasnog sistema pravosudne zaštite u okvirima Evropske unije. Evropski sud pravde je osnovni sudski organ Evropske unije, koji vrši pravnu kontrolu nad drugim institucijama Unije i obezbeđuje poštovanje prava EU. Njegova uloga je da obezbedi da se evropsko zakonodavstvoi primenjuje na isti način u svim državama članicama, odnosno da nacionlani sudovi usaglase praksu sa standadima Evropske unije.

Sud pravde brine o poštovanju prava prilikom tumančenja i primene Ugovora. On razmatra tužbe pojedinaca ili država u slučajevima kršenja ljudskih prava. Uloga suda je od vitalnog značaja za nesmetano funkcionisanje Unije, budući da on predstavalja

12

vrhovnog tumača konstitutivnih Ugovora. U tom svojstvu on rešava sporove između komunitarnnih organa, kao i sporove između tih organa i država članica EU u oblasti primene komunitarnog prava. Sud istovremeno, kao organ pravne zaštite, ima zadatak zaštite komunitarnog prava od njegovog kršenja (kontrola zakonitosti akata komunitarnih organa, sporovi o naknadi štete prouzrokovane od strane komunitarnih organa ili službenika EU i sl.). Sedište Evropskog suda pravde je u Luksemburgu, i čini ga 27 sudija i 8 pravobranilaca, izabranih na 6 godina sa mogućnošću ponovnog izbora. Sve sudije i pravobranioci moraju ispunjavati uslove za izbor u najviša sudska zvanja u državama članicama, i potpuno su nezavisni i nepristrasni. Svaka država članica EU ima pravo da predloži sudiju, a broj sudija mora biti neparan. Pet od 8 pravobranilaca uvek su iz najvećih zemalja Unije (Nemačke, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Italije i Španije), a 3 su rotirajuća mesta (po abecednom redu), za pravnike iz ostalih država članica. Pravobranioci jesu punopravni članovi Suda, ali nisu sudije i ne učestvuju u donošenju sudskih odluka. Oni samo predlažu Sudu pravno rešenje; ono ne obavezuje sudije iako se često postupa po njihovom predlogu.

Sud je jedina institucija koja na zahtev nacionalnih sudova može dati presudom tumačenje Ugovora i zakona Unije. Kada se pitanje ovakve prirode pojavi pred nacionalnim sudom on može, a u pojedinim slučajevima i mora tražiti odliku Evropskog suda pravde. Treba napomenuti da je od 1989. godine u institucionalni sistem EU uveden i Prvostepeni sud -Sud pravde prve instance, radi rasterećivanja rada Evropskog suda.

Evropski sud pravde ne treba mešati sa Evropskim sudom za ljudska prava (institucija Saveta Evrope sa sedištem u Strazburu, čija uloga je zaštita ljudskih prava na teritoriji EU). Razgraničenja su navedena sledećim tabelarnim prikazom:

Evropska unija   Savet Evrope

Evropski sud pravde  Evropski sud za ljudska prava

sedište Luksemburg sedište Strazbur

obezbeđuje poštovanje prava Evropske unije

obezbeđuje poštovanje Evropske konvencije za zaštitu

ljudskih prava i osnovnih sloboda

bavi se spornim pitanjima između država i EU,

kompanija i EU ili pojedinih članica

bavi se sporovima između 

pojedinaca i država  članica SE,

a izuzetno retko i međudržavnim sporovima

 ima 27 sudija i 8 pravobranilaca, mandat 6 godina

ima 47 sudija (koliko i članica Saveta Evrope), mandat 9 godina

13

Šema 1.5. Prikaz Evropskog suda pravde

ZAKLJUČAK

Na sastancima Evropskog saveta razmatraju se ključna pitanja od interesa za spoljnu, bezbednosnu i unutrašnju politiku EU, a zaključci se potom objavljuju u vidu saopštenja i imaju ulogu smernica za rad institucija EU. Evropski savet donosi, pre svega, političke odluke, a ne pravne pa se stoga i ne pojavljuje kao zakonodavni organ, iako njegove odluke imaju dalekosežne posledice.

Savet Evropske unije (Savet ministara) je telo u kome se neposredno izražavaju interesi država članica i predstavlja najbitniji zakonodavni organ Unije. On utvrđuje i koordinira aktivnosti u skladu sa uslovima koji su utvrđeni ugovorima. Savet je nadležan za donošenje odluka radi ostvarivanja Ugovorom utvrđenih ciljeva, donošenje propisa, usaglašavanje ekonomskih politika država članica i druga važna pitanja.

14

Evropski parlament predstavlja instituciju Evropske unije sa najvećim demokratskim legitimitetom. Lisabonski ugovor nastavlja ranije započeti trend jačanja uloge i značaja Evropskog parlamenta. Tako Evropski parlament zajedno sa Savetom vrši zakonodavne i budžetske funkcije, vrši političku kontrolu i daje mišljenja u skladu sa uslovima predviđenim Ugovorom. Uloga EP je ojačana i u postupku izbora predsednika Komisije. Evropski parlament kontroliše rad ostalih institucija EU, bira evropskog ombudsmana i daje saglasnost na svako proširenje EU. Za predsednika EP je nakon junskih izbora 2009. izabran Jirži Busek.

Evropska komisija je najvažnija izvršna institucija EU. Komisija radi na unapređenju opšteg interesa Unije i u tu svrhu preduzima unicijative. Ona se stara o primeni ugovora, kao i mera koje su, u skladu sa njima, usvojile institucije Unije. Ona nadgleda primenu prava Unije, koje se sprovodi pod kontrolom Suda pravde Evropske unije. Komisija realizuje budžet i rukovodi programima; vrši koordinacione, izvršne i upravne funkcije u skladu sa uslovima utvrđenim ugovorima. Predsednik Evropske komisije u periodu 2009 – 2014 je Žoze Manuel Barozo.

Presuda Suda pravde evropske unije je konačna i ima jaču snagu od presuda vrhovnih sudova država članica. Budući da presude Evropskog suda imaju snagu izvora prava, uloga suda nije više samo sudska, već on ima i zakonodavnu funkciju. Presude Suda su konačne i nema prava žalbe, a još se nije desilo da država članica ne ispuni šta joj sud naredi. Alternativa povinovanju presudi je istupanje iz članstva EU.

Evropska unija je konstituisala svoje organe u cilju unapređenja vrednosti, postizanja ciljeva, očuvanja interesa, kao i obezbeđenja koherentnosti, efikasnosti i kontinuiteta politika i akcija na nivou država članica.

LITERATURA

Evropska unija, prof dr. Miroslav Prokopijevic, Sluzbeni glasnik Srbije ; Beograd, Novembar 2008

Medjunarodna ekonomija, prof dr. Zora Prekajac, Futura Publikacije Novi Sad.

Ekonomija evropskih integracija, Richard Baldwin, Charles Wyplosz, Data Status, Beograd 2010.god

15

Pravo Evropske unije prof.dr. Radovan Vukadinović, Pravni fakultet Kragujevac, 2008.god.

http://www.uef.rs

http://europa.eu

http://www.bgcentar.org.rs

http://www.emins.org/

16