Elejska škola - ParmenidParmenid (540-480) je glava elejske škole, njen osnivač. Živeo je u Eleji, gradu-državi, grčkoj koloniji, na obali Tirenskog mora. Parmenid je napisao zakone Eleje.

Parmenidova epistemologija

On je svoje učenje izložio u poemi „O Prirodi“. U pomenutom spevu, Parmenid se vozi kočijama nebeskim svodom, duž razmeđa dana i noći, a pored njega sedi neimenovana boginja koja upravlja kolima. Boginja Parmenidu alegorijski govori o dve vrste spoznaje:: „Ti treba od mene sve da saznaš, saopštiću ti dobro zaokružene istine“, kao i „mnenja smrtnika, u kojima nema nikakve verodostojne istine“. Boginja zapravo govori o misaonoj spoznaji, o spoznaji putem mišljenja, te o čulnoj spoznaji, spoznaji čulima i čulnim opažanjem. Savremenije rečeno, ona govori o suprotnosti razuma i iskustva.

Koju opštu filozofsku problematiku (problematiku koje filozofske discipline) prepoznajete u ovom razlikovanju dve vrste spoznaje?

Na koja dva epistemološka stanovišta se misli?

Spoznaju putem čulnom opažanja, putem iskustva i navike, neimenovana boginja naziva mnenje (doxa). Mnenje je tek mišljenje smrtnika, nije božansko mišljenje. Mnenje je varka, obmana, iluzija. Mnjenje se može poistoveti sa predrasudama (vidi lekciju o pobudama za filozofiranje). Nasuprot tome, Parmenid smatra da se tek pod vođstvom razuma, tek misaonim putem, tek mišljenjem koje u sebi nema primese čulnog opažanja (iskustva i navike), može saznati istina, bitak, biće. Zašto? Zato što Parmenid tvrdi jednu veoma ekstremnu tezu. Naše čulno opažanje (iskustvo i odatle proizašla navika) je doxa, zato što svet koji opažamo čulima, te bića i elementi (stvari jednom reči) u tome svetu (koje opažamo čulima) zapravo/uistinu/stvarno ne postoje. Sveti i stvari u njemu, koje opažamo čulima, samo su privid, pričin. Tako prema Parmenidu, sva ona prirodna bića (rastuća i rađajuća se) o kojima govori jonska škola zapravo ne postoje, a ne postoji ni sama priroda koja ih rađa. Ovde treba uočiti vezu između ontološke teze, koja kaže da ono što čulima opažamo ne postoji, da je samo privid/pričin, i epistemološke teze, koja kaže da je čulno opažanje varka, obmana, iluzija. Čulno opažanje je varljivo, baš zato što je ono što čulima opažamo samo prividno, ali ne i stvarno.

Je li Parmenid empirista ili racionalista?U nastavku izlaganja, videćemo zašto Parmenid tvrdi da su svet i stvari u njemu koje opažamo čulima samo privid/pričin.

Parmenidova ontologija

Osnovni „postulat“ Parmenidove teorije glasi: „Biće jeste“. Kako smo definisali biće? Šta je konotacije pojma „biće“?

Biće je ono što jeste, ono što postoji. Iz takvog određenja bića vidi se da biće ima samo jedno bitno svojstv, naime, da jeste. Prema tome, u konotaciju/sadržaj pojma biće, ulazi samo jedna bitna oznaka, a to je oznaka „biti“. Parmenid kontruiše ovaj postulat, tako što za subjekt suda uzima pojam „biće“, a za predikat, jednu i jedinu njegovu bitnu oznaku. Taj sud je, očigledno nužno istinit, baš kao što je nužno istinit sud „trougao ima tri ugla“. Tvrditi da biće jeste svodi se na tvrđenje da ono što jeste jeste. To je jedna očigledna i nužna i istina. Zato Parmenid i kaže «da biće jeste i da mora biti».

Kako glasi kontradikcija suda „biće jeste“? Da li je taj sud nužno i očigledno lažan?

Druga ključna teza Parmenidove teorije glasi „nebiće nije“. I taj sud je nužno i očigledno istinit, a njegova je kontradikcija nužno i očigledno lažna.

Put istine Put mnjenjarazum potvrđuje razum negira

Biće jeste. Biće nije.(kontradikcija = apsurd)

Nebiće nije. Nebiće jeste(kontradikcija = apsurd)..

Ne postoji mnoštvo. Postoji mnoštvo.Ne postoji kretanje. Postoji kretanje.

iskustvo negira iskustvo potvrđuje

Treća teza Parmenidovog učenja glasi: „isto je misliti i biti“. Kako bismo pravilno shvatili smisao ove teške teze, moramo prethodno da napravimo jednu ogradu. Mišljenje ovde ne smemo da shvatimo kao subjektivni proces, pa prema tome ni kao mentalni, svesni proces koji se odigrava u mozgu, sveti ili umu pojedinca. Mišljenje ovde, pre svega traba da shvatimo u smislu principa mišljenja, logičkih principa. Može da postoji samo ono što je logično. Drugim rečima, ništa nelogično ne može da postoji. Osim toga, pravo mišljenje o biću, podudara se sa bićem, jer izvan bića ništa ne postoji.

Iz postulata „biće jeste“, te postulata „nebiće nije“ izvodi dve ključne teze. Jedna kaže da nema bivanja (I). Druga poriče postojanje mnoštva (II).

I Parmenid tvrdi tezu da nastajanje i nestajanje, rađanje i umiranje (mi ćemo nastajanje i nestajanje od sada, pa ubuduće nazivati „bivanje“) ne postoji. Biće miruje (ne kreće se, ne menja se).

(1a) Mi nastajanje možemo da definišemo kao prelaz nebića u biće, a nestajanje kao prelaz bića u nebiće. (1b) Mi moramo da pretpostavimo da ex nihilo nihil fit, tj. da iz ničega (ništa je ovde imenica, ne zamenica), tj. nebića ne može da nastane nešto, tj. biće. Isto tako, nešto (biće) ne može sasvim da nestane, tj. da se pretvori u ništa (nebiće). To jednostavno nije logično (apsurdno je, kontradiktorno je) pa prema tome ne može ni da bude. Dakle, nema nastajanja i nestajanja.

(2)Ako bi biće nastalo, to bi značilo da ga pre nego što je nastalo nije bilo, A to bi značilo da smo tvrdili tezu „biće nije“. Sa druge strane, da bi biće nestalo ono mora posle svog nestanka da prestane da postoji (da nije). Prema tome, „biće nije“. Međutim, apsurdno je tvrditi da biće nije. Prema tome, nema nastajanja i nestajanja.

Ono što je nastalo, nastalo je ili iz nečega ili iz ničega. Ako je nastalo iz nečega, onda ono već postoji, pa prema tome nije nastalo. Ako je nestalo iz ničega, onda ništa mora postojati. Ali apsurdno je tvrditi da nebiće jeste. Isti argument odnosi se i na nestajanje. Prema tome, nema nastajanja i nestajanja.

II Parmenid tvrdi tezu da mnoštvo ne postoji, tj. da je biće jedno (ne postoji dva ili više bića) i da je jedinstveno (tj. da nije u sebi mnoštveno, da je monada – vidi lekciju o pitagorejskoj školi).

(0) Biće je jedno. Ono drugo, mora biti nebiće, a nebiće nije. (1a) Biće mora biti celo Ako biće ne bi bilo celo, onda bi mu svakako nedostajao

neki deo. Nedostatak bića, međutim, mora sam biti nebiće. Prema tome, kada bi biće bilo ne-celo, postojao bi nedostatak, a to bi značilo da nebiće jeste, što je apsurdno, nelogično i nemoguće. (1b)Biće je puno, u biću nema praznina. Kada biće ne bi bilo puno, morala bi postojati praznina u biću. Praznina u biću mora sama biti nebiće. Prema tome, moralo bi postojati nebiće, a to nije moguće.

(2a) Biće je jednorodno (homogeno), tj. ono se ne može u sebi razlikovati. Ni jedan deo bića ne razlikuje se od nekog drugog dela. Ako bi se se neki deo bića razlikovao od nekog drugog dela, to bi moglo biti samo po tome što jedan od ta dva dela nije biće, a nebiće nije. (2b) Biće je bez delove. Prema 2a, delovi bića ne mogu se razlikovati jedan od drugog. Ako se jedan deo ne razlikuje baš ni po čemu od drugog dela, pa ni po tome što je drugi deo, onda to nije drugi deo. Prema tome, biće je jedinstveno.

Kritika jonske škole

Drugi deo Parmenidove poeme, posvećen je prividu, pričinu bića u čulnom opažanju, tj. u iskustvu smrtnika. Taj deo je, u stvari posvećen istim onim pitanjima koja su postavljali i fizičari/fiziolozi.

Šta je priroda?Priroda „ima sposobnost da raste i da rađa“ prema jonskoj školi. Međutim, pravda, kaže Parmenid, „drži u okovima nastajanje i propadanje“. Prema tome, Parmenid je negirao bivanje (nastajanje i nestajanje). Osim toga, Parmenid je negirao i mnoštvo. Bivanje bića, te njihovo mnoštvo, bile su dve osnovne pretpostavke fiziloga/fizičara. Kao što znamo, naša čula nam govore da postoji mnoštvo bića, te da ta bića nastaju i nestaju. To se direktno kosi sa onim što nam govori mišljenje, sa onim što je logično. Baš iz tog razloga, Parmenid je tvrdio da da su bivanje i mnoštvo, pa prema tome i svet i stvari koje u njemu opažamo čulima samo privid/pričin.