EKONOMSKA POLITIKA SRBIJE U 2016. GODINI

Redaktori

Dejan Šoškić

Milojko Arsić

Beograd, februar 2016.

IzdavačUniverzitet u Beogradu

Ekonomski fakultetCentar za izdavačku delatnost

Kamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065E-mail: cid@ekof.bg.ac.rs

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Direktor i odgovorni urednikDr Đorđe Mitrović

Dizajn koriceMaxNova

ŠtampaČUGURA PRINT - Beograd

Godina2016.

RecenzentiAleksandra Praščević

Đorđe ĐukićNataša Golubović

ISBN: 978-86-403-1482-4

© 2016.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

PREDGOVOR

Monografija Ekonomska politika Srbije u 2016.g. predstavlja skup izabranih radova prezentiranih na konferenciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, održanoj 12. decembra 2015. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Znatan deo radova tradicionalno je posvećen analizi makroekonomskih trendova kao ključnih pitanja, ekonomske politike i strukturnih reformi. Karakteristika ovog naučnog skupa je u tome što je nešto veća pažnja posvećena dugoročnim faktorima održivog rasta privrede Srbije. Veća orjentacija na to područje verovatno je jednim delom posledica izostanka rasta privrede Srbije u periodu od skoro jedne decenije i prilično skromnog očekivanog rasta u narednim godinama, ali i određenog napretka u uspostavljanju makroekonomske stabilnosti. U radovima su analizirane neposredne determinante rasta kao što su investicije, zapošljavanje i tehnički progres, kao i uticaj makroekonomske stabilnosti, finansijskog sistema, fiskalne politike, politike valutnog kursa i spoljno-ekonomske politike na rast. Posebna pažnja je posvećena direktnom i indirektnom uticaju institucija na privredni rast i reformama koje bi doprinele uspostavljanju dobrih institucija, kao i faktorima koji to otežavaju njihovo u Srbiji. Važna tema kojom se bave autori je stanje obrazovnog sistema, njegov uticaj na rast ljudskog kapitala i privredni rast, kao i moguće reforme obrazovnog sistema kojima bi se unapredile njegove performanse. Detaljno je analizirana mogućnost unapređenja uslova poslovanja reformama na lokalnom nivou kao i boljom organizacijom poreske uprave. Uporedo sa analizom determinanti rasta autori predlažu konkretne politike i reforme kojima bi stvorili povoljniji uslovi za privredni rast. Naravno, u monografiji nije izostala ni analiza konjunkturnih kretanja i procene kratkoročnih perspektiva privrede Srbije, kao ni analize uticaja međunarodnog okruženja na njenu privredu.

Osnovni pravci razvoja privrednog sistema, predmet su razmatranja u nekoliko radova, odnosno traženja odgovora na pitanje da li je za Srbiju najpogodnija liberalna tržišna privreda, neka varijanta socijalno-tržišne privrede ili možda privreda sa još snažnijim uticajem države. U ovim radovima se analizira u kojoj meri je izbor tipa privrede određen karakteristikama srpskog društva (kolektivizam, istorijsko nasleđe, geografska pozicija i dr.), kao i time da li privredni sistem treba da se prilagođava karakteristikama društva ili je potrebno da se menjaju neke karakteristike društva da bi se izgradila prosperitetna privreda. Na jednoj

strani iskristalisano je mišljenje da je liberalna tržišna privreda nužna za privredni napredak, pa bi stoga Vlada trebalo kroz reforme da stvori uslove za funkcionisanje takve privrede. Na drugoj strani postoji mišljenje da liberalna tržišna privreda nije nužna, pa čak ni poželjna za privredni prosperitet, što znači da treba izgraditi autentičan privredni sistem u kome bi država imala snažnu, ako ne i ključnu ulogu. Kritičari liberalne tržišne privrede u svojim radovima nisu iznosili detalje o tome kakav bi privredni sistem Srbija trebalo da izgradi, ali bi se indirektno moglo zaključiti da bi trebalo uspostaviti sistem kakav je postojao u zapadnoevropskim zemljama od Drugog svetskog rasta do 80-ih godina 20. veka ili privredni sistem sa još većom vlasničkom i regulatornom ulogom države privredi.

Nekoliko radova posvećeno je sektorskim i mikroekonomskim temama, kao što su stanje u trgovini Srbije i mogućim merama za unapređenje njene efikasnosti, dok se u jednom radu analizira mogućnost unapređenje efikasnosti preduzeća preko unapređenja računovodstva troškova.

Posebno poglavlje u ovoj Monografiji čine radovi tematski fokusirani na problem dvovalutnog sistema u kome de facto funkcioniše privredni i finansijski sistem Srbije. Obrađene teme su pokrivale različite aspekte problema dvovalutnog sistema. Radovi su se bavili pre svega specifičnostima i posebnim problemima koji proističu iz dvovalutnog sistema sa visokom evroizacijom pa zemlje koje se, poput Srbije, nalaze u takvoj finansijskoj realnosti moraju da modifikuju svoje ekonomske politike u odnosu na standardne modele prisutne u relativno uređenim i dominantno jednovalutnim sistemima. Autori radova otkrivaju nestandardne finansijske efekte, otvaraju nova pitanja i predlažu specifična moguća rešenja. U dvovalutnom sistemu deprecijacija kursa u uslovima visoke evroizacije, umesto rasta konkurentnosti i podsticanja privredne aktivnosti, može zapravo da obara privredni rast kroz rast riziko premije i posledičan rast kamatnih stopa. Ciljanje inflacije u uslovima dvovalutnog sistema sa naglašenom evroizacijom i uz slabo razvijeno finansijsko tržište i instrumente monetarne politike, može dovesti do neuspeha ovog monetarnog modela i njegovog spontanog prelaska na monetarni model ciljanja kursa. To otvara i pitanje mogućeg uvođenja dodatnog sidra (devizni kurs) u klasični model ciljanja inflacije za visoko evroizovane ekonomije. Otuda i politika deviznog kursa u uslovima visoke evroizacije ima svoje specifičnosti i jake razloge za odstupanje od politike deviznog kursa u standardnom modelu ciljanja inflacije. Dva rada tretiraju i pojedine aspekte finansijske stabilnosti u uslovima dvovalutnog sistema. Na nivou bankarskog sistema, visoka evroizacija izaziva i vrlo bitne efekte na finansijsku stabilnost jer postoji jaka veza između valutnog kursa i kreditne sposobnost dužnika i deprecijacija u takvom modelu može voditi kreditnoj

III

kontrakciji. Istovremeno, na nivou javnih finansija, dvovalutni sistem postavlja izazove pred upravljanje javnim dugom i deviznim rezervama zemlje. Posebno je obrađeno pitanje zašto je, s aspekta monetarne politike, finansijske stabilnosti i privrednog rasta, važno težiti jednovalutnom finansijskom sistemu i kakve se mere mogu dodatno primenjivati radi deevroizacije finansijskog sistema Srbije.

U okviru grupe radova koja se bavi finansijskim sistemom u Srbiji, uz probleme dvovalutnog sistema, obrađeno je i pitanje stanja regulatornog okvira finansijskog sistema u odnosu na Bazel III standarde i njihovu implementaciju u EU.

Zahvalni smo autorima referata i organizatorima Konferencije, i verujemo da ova monografija predstavlja zanimljivo, poučno i korisno štivo ne samo za naučnu i stručnu javnost i nosioce ekonomske politike u Srbiji, već i za široku čitalačku publiku.

Beograd, februar 2016.

Redaktori

Dejan Šoškić

Milojko Arsić

V

SADRŽAJ

Predgovor ....................................................................................................I

I OPŠTA PITANJA EKONOMSKE POLITIKE

• Pavle Petrović/Danko Brčerević/Slobodan Minić Privredni oporavak i ozdravljenje javnih finansija Srbije – vreme za rešavanje strukturnih problema ...................................... 11

• Stojan Stamenković/Miladin Kovačević/ Ivan Nikolić/Miroslav Marjanović Pozitivni impulsi i rizici rasta fiskalne konsolidacije u kontekstu nastalog geopolitičkog haosa .................. 45

• Milojko Arsić/Saša Ranđelović/Svetozar Tanasković Od makroekonomske stabilnosti do održivog rasta privrede Srbije ...................................................... 79

• Radovan Kovačević Oporavak svetske privrede – efekti na izvoz Srbije ......................... 117

• Mihail Arandarenko/Miladin Kovačević/Dragan Aleksić Kretanje zaposlenosti u Srbiji: Između tražnje za radom i ponude rada ������������������������������������������ 151

• Milorad Filipović/Miroljub Nikolić Ograničenost mogućnosti rasta i razvoja Srbije u 2016.g. ���������������������������������������������������������������� 177

• Mirjana Gligorić Osnovni faktori i postupci koji mogu doprineti rastu ukupne faktorske produktivnosti u Srbiji �������������������������������� 189

VI

II INSTITUCIONALNE OSNOVE PRIVREDNOG RAZVOJA

• Ljubomir Madžar Razvojna klopka u privredi Srbije ��������������������������������������������������� 209

• Mlađen Kovačević Srbija ostaje u dubokoj ekonomskoj krizi ���������������������������������������� 239

• Marko Sekulović Da li je Srbija „na dobrom putu“? ������������������������������������������������� 287

III PROBLEMI FUNKCIONISANJA DVOVALUTNOG SISTEMA

• Dejan Šoškić Ka jednovalutnom sistemu: Značaj i mogući modaliteti �������������������������������������������������������������� 301

• Miroljub Labus Finansijski rizik u dvovalutnom sistemu ����������������������������������������� 317

• Nikola Fabris/Jelena Galić Ciljanje inflacije u zemljama sa dvovalutnim režimima ������������������ 343

• Ivana Rajković/Branko Urošević Politika deviznog kursa u dvovalutnom monetarnom sistemu ����������������������������������������������� 355

• Miloš Božović Finansijska stabilnost u dvovalutnom režimu ��������������������������������� 369

• Irena Janković Valutna struktura javnog duga i devizne rezerve zemlje – neophodnost jače koordinacije poteza monetarnih i fiskalnih vlasti ���������������������������� 385

VII

IV SEKTORSKI ASPEKTI EKONOMSKE POLITIKE

• Đorđe Đukić Kretanje kamatnih stopa u zoni evra i efekti na privredu Srbije ���������������������������������������������������������������� 403

• Diana Dragutinović Finansijski sistem u Srbiji i nova fiskalna regulativa ���������������������������������������������������������������� 417

• Stipe Lovreta/Goran Petković /Zoran Bogetić/Dragan Stojković Nova trgovinska politika Republike Srbije za period 2016-2020.g. ���������������������������������������� 433

• Sreten Ćuzović/Svetlana Sokolov-Mladenović Trgovinska politika Republike Srbije: Stanje i perspektive �������������������������������������������������������������������������� 453

• Mirjana Petković/Aleksandar Dragojlović Organizacioni dizajn poreske uprave fokusiran na korisnike: Primer Srbije ��������������������������������������������� 475

• Radmila Jablan Stefanović Računovodstvo troškova – jezgro informacione podrške unapređenju konkurentskih prednosti preduzeća ������������������������������������������������ 495

• Dušan Mojić Kreiranje podsticajnog poslovnog okruženja na lokalnom nivou: Stavovi donosilaca odluka i stručnjaka iz lokalnih samouprava ����������������������������������������������� 523

I

OPŠTA PITANJA EKONOMSKE POLITIKE

11

PRIVREDNI OPORAVAK I OZDRAVLJENJE JAVNIH FINANSIJA SRBIJE: VREME ZA REŠAVANJE STRUKTURNIH PROBLEMA

Pavle Petrović/ Danko Brčerević/ Slobodan Minić

RezimeAnaliza makreoekonomskih indikatora u 2015. godini ukazuje na dva povoljna trenda koja se po svom značaju naročito izdvajaju: (1) fiskalni deficit snažno je smanjen sa neodrživog nivoa od 6,6% BDP-a u 2014. na oko 4% BDP-a i (2) relativno snažan rast investicija je omogućio početak oporavka privredne aktivnosti nakon recesije iz 2014. godine. Ostvareni rezultati predstavljaju preokret u odnosu na nepovoljna makroekonomska kretanja iz prethodnih godina, ali zapravo tek su najava mogućih osetnijih poboljšanja u narednim godinama – i zbog toga su dobri, ali ne i dovoljni. Naime, fiskalni deficit od 4% BDP-a jeste niži od onog iz 2014, ali opasnost od izbijanja krize javnog duga još uvek nije otklonjena, jer se ne zaustavlja rast javnog duga u odnosu na BDP;dok privredni rast od oko 0,8% jeste pozitivan, ali gotovo je zanemarljiv. Komparativni podaci dodatno pokazuju koliko je Srbija i dalje u zaostatku za uporedivim zemljama, jer je u 2015. imala najniži privredni rast u poređenju sa svim drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope, dok je svega nekolicina zemalja (Hrvatska, Albanija i Crna Gora)imala veći fiskalni deficit. Zato se ostvarenim rezultatima iz 2015. ne bi smelo zadovoljiti, a ciljevi ekonomske politike morali bi biti održivo uspostavljanje privrednog rasta od najmanje 4% u srednjem roku i trajno smanjivanje fiskalnog deficita na oko 2,5% BDP-a do 2017, a zatim i na ispod 1% BDP-a u narednim godinama. Do ostvarenja ovih ciljeva, međutim, veći broj prepreka i izazova nalazi se tek u godinama koje slede, u odnosu na one prepreke i izazove koji su 2015. godine uspešno pređeni.

Privredni rast Srbije u 2015. od oko 0,8% kao i očekivani rast u 2016. godini od 1,8% sporiji su u odnosu na druge uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope. Nizak privredni rast zapravo je trajnija karakteristika privrednih kretanja u Srbiji, budući da je još od završetka prvog talasa krize (2010. godine), pa do 2015, prosečna stopa privrednog rasta iznosila svega 0,3%. Jedno od mogućih objašnjenja za lošije rezultate privrede Srbije u odnosu na druge uporedive zemlje jeste nizak nivo investicija, koje su u Srbiji u periodu od 2010. do 2015. godine iznosile oko 18,5% BDP-a, dok je prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope u istom periodu bio 21,5% BDP-a. Dodatni razlog zbog kog je snažno povećanje investicija neophodno za preokret nepovoljnih privrednih trendova je i to što su investicije jedina komponenta BDP-a koja može relativno brzo i

12

održivo da se povećava u narednih nekoliko godina i tako pokreće rast ukupnog BDP-a bez urušavanja spoljne ravnoteže ili opasnog povećanja javnog duga.

Investicije su komponenta BDP-a koja je svojim rastom od skoro 10% pokrenula oporavak privredne aktivnosti u 2015. godini, što je dobro. Još više ohrabruje podatak da je rast investicija u 2015. godini široko rasprostranjen, obuhvata kako domaće tako i strane investicije, vidi se u građevinarstvu, ali i u kupovini opreme – zbog čega postoje izgledi da je trajnije prirode, odnosno da najavljuje postepeno uspostavljanje održivog privrednog oporavka i trajan izlazak privrede Srbije iz stagnacije. Međutim, period u kom se ovaj rast investicija dešava veoma je kratak (traje manje od godinu dana) i samim tim još uvek nije u potpunosti uverljiv, a trebalo bi imati u vidu i to da će i pored rasta investicija u 2015. njihovo učešće u BDP-u i u 2015. da bude na nivou od oko 18%, što i dalje ostaje rekordno nisko učešće investicija u odnosu na BDP u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Zbog toga je ključno da Vlada svojim politikama produži i dalje podstiče ovaj trend rasta investicija – odnosno nastavkom fiskalne konsolidacije da učvrsti makroekonomsku stabilnost; da unapredi investicioni ambijent (efikasnost sudstva, ubrzanje izdavanja dozvola, uklanjanje administrativnih barijera za investiranje, zaštita konkurencije, sprečavanje korupcije i drugo); ali i da poveća efikasnost u izvršavanju javnih investicija koje u kratkom roku neposredno utiču na ubrzanje privrednog rasta, a podstiču i veće investiranje privatnog sektora u srednjem roku. S druge strane, analiza kretanja investicija od 2010. do 2015. na makro nivou, ne pruža uverljive argumente da su neposredne državne intervencije na privlačenju (i plaćanju) pojedinih investitora imale značajniji uticaj na trajno povećanje investicione aktivnosti.

Relativno visok privredni rast (od preko 4%) Srbija neće moći na održiv način da postigne u naredne dve do tri godine, jer je za to neophodna znatna promena strukture domaće ekonomije, tokom koje stope privrednog rasta neće moći da budu visoke. Jedini ispravan put, odnosno obrazac za trajno uspostavljanje visokih i održivih stopa rasta privrede u Srbiji je: povećanje investicija, pa neto izvoza, zatim zaposlenosti i privatne potrošnje, da bi tek na kraju državna potrošnja mogla da ima osetniji rast. Preliminarne analize pokazuju da bi ovakav model rasta privrede mogao da omogući nešto veće stope godišnjeg rasta BDP-a (preko 4%), najranije od 2018. godine, ali ipak je verovatnije da će se to desiti još kasnije. Nešto duži period do postizanja visokih i održivih stopa rasta privrede je cena koja se mora platiti za promenu trenutno nepovoljne strukture BDP-a Srbije u kom dominiraju privatna i državna potrošnja. Alternative ovom scenariju, odnosno eventualno preskakanje koraka i prevremeno povećanje državne i privatne potrošnje, bile bi veoma opasne i mogle bi da nanesu samo veću štetu privrednom rastu od koristi. To pokazuju i povremene epizode povećanja državne potrošnje koje su se desile u prethodnih nekoliko godinama. Tako je u 2012. godini državna potrošnja solidno povećana (realni rast od oko

13

2,5%), što međutim nije bitnije uticalo na rast BDP-a, ali je zato 2012. godina u kojoj je ostvaren rekordan porast javnog duga od gotovo 3 mlrd evra.

Započeti oporavak privredne aktivnosti u 2015, odnosno u godini u kojoj su sprovedene neke od ključnih mera fiskalne konsolidacije (umanjenje penzija i plata u javnom sektoru), dosta ubedljivo ukazuje da fiskalna konsolidacija nije imala većih negativnih uticaja na privrednu aktivnost. Polemike o negativnom uticaju fiskalne konsolidacije na privrednu aktivnost bile su aktuelne pre godinu dana, naročito oko toga da li je umanjenje penzija i plata u javnom sektoru svrsishodno. Brojni protivnici ovakve politike tvrdili su tada da će to uticati na dodatno produbljivanje recesije (u kojoj se privreda Srbija već nalazila), a da će izostati i očekivano umanjenje deficita, jer će se sa produbljivanjem pada privrede umanjiti i poreski prihodi. Ništa od toga, međutim, nije se desilo. Fiskalni deficit je snažno i trajno smanjen, za oko 2,5% BDP-a, a privredna aktivnost je, umesto očekivanog produženja recesije, otpočela oporavak. Najverovatniji ekonomski razlozi zbog kojih je fiskalna konsolidacija imala relativno mali negativni uticaj na privredu Srbije (nizak fiskalni multiplikator) su: što je Srbija mala i otvorena ekonomija; ne spada u razvijene zemlje; ima fleksibilan kurs valute i režim ciljanja inflacije; kao i visok javni dug, veći od postavljene teorijske granice u istraživanjima (60% BDP-a). Premda je u kratkom roku uticaj fiskalne konsolidacije na privredni rast Srbije blago negativan, njen uticaj na privrednu aktivnost u srednjem roku je pozitivan – konsolidacija je verovatno bila i jedan od bitnijih činilaca koji je omogućio uočeni početak rasta investicija u 2015. godini. Zbog velikog značaja fiskalne konsolidacije za uspostavljanje održivog i visokog privrednog rasta u srednjem roku, sa njom je potrebno nastaviti i u 2016. i 2017. godini.

Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se javne finansije Srbije vrate na održivu putanju u periodu 2012-2014, od 2015. pokrenut je novi trogodišnji program fiskalne konsolidacije, podržan aranžmanom sa MMF-om. U prvoj godini sprovođenja programa ostvareni rezultat premašio je očekivanja – deficit u 2015. trajno je umanjen gotovo za 2,5% BDP-a (sa 6,6% BDP-a u 2014. na nešto preko 4% BDP-a), pri čemu je najveći deo ušteda postignut smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru i poboljšanjem naplate poreskih prihoda (uglavnom fokusiranim akcijama za suzbijanje šverca naftnih derivata i duvanskih proizvoda). Međutim, nije bilo planirano, niti je bilo moguće da se započeta fiskalna konsolidacija uspešno privede kraju već u prvoj godini. Da bi se rast javnog duga zaustavio do 2017. (čime bi se otklonila neposredna opasnost od izbijanja dužničke krize), neophodno je trajno oboriti deficit barem na 2,7% BDP-a – što znači da su u 2016. i 2017. godini potrebne dodatne trajne uštede od oko 1,5% BDP-a. Iako fiskalno prilagođavanje u naredne dve godine ne deluje kao previše ambiciozno, rizičniji deo konsolidacije zapravo tek predstoji. Glavne mere budžetske štednje, poput umanjenja penzija i plata

14

u javnom sektoru, iscrpljene su već u 2015. godini, zbog čega preostale trajne uštede moraju da počivaju na strukturnim reformama. Problem je, međutim, što su te strukturne reforme ozbiljno kasnile već tokom 2015. i postoji veliki rizik da se neće u potpunosti sprovesti ni u 2016. i 2017. godini.

Fiskalni planovi za 2016. i 2017. godinu ne sadrže dovoljno čvrstih mera koje bi osigurale zaustavljanje rasta javnog duga, i samim tim krajnji uspeh započete fiskalne konsolidacije. Osnovne poluge za trajno umanjenje deficita u naredne dve godine trebalo bi da budu racionalizacija broja zaposlenih u sektoru opšte države i zamrzavanje plata i penzija, međutim, naše analize pokazuju da se približno polovina planiranih trajnih ušteda od 1,5% BDP-a neće ostvariti. Racionalizacija zaposlenosti u potpunosti je podbacila u 2015. a po svemu sudeći još uvek ne postoje jasni planovi koji bi garantovali da će ova mera dati očekivane rezultate i u 2016-2017. Takođe, odmrzavanje penzija i plata u najvećem delu javnog sektora već početkom 2016. ozbiljno dovodi u pitanje planirane uštede od kontrole ovih rashoda, budući da pritisci za njihovo ponovno povećanje u 2017. mogu biti samo veći. Usled preranog popuštanja i nedovoljno dobro pripremljenih mera, postoji izražen rizik da će strukturni deficit u srednjem roku ostati na nivou od oko 3,5% BDP-a – što nije dovoljno za uspeh fiskalne konsolidacije. Javni dug bi nastavio da se povećava preko 80% BDP-a, uz dalji rast budžetskih troškova za kamate, i u jednom trenutku dužnička kriza postala bi izvesna – uprkos nesporno dobrom fiskalnom rezultatu u 2015. godini.

Na sve to, još uvek nije otklonjena opasnost od pojave novih budžetskih troškova za javna i državna preduzeća – a to je bio i osnovni razlog za neuspeh svih dosadašnjih pokušaja za ozdravljenje domaćih javnih finansija. Prvi pomaci jesu načinjeni u 2015. godini, ali neophodno je znatno ubrzati suštinske reforme velikih javnih preduzeća (EPS-a, Železnica, Srbijagasa), što zahteva i neke nepopularne mere poput otpuštanja prekobrojnih radnika, povećanja cena, unapređenja naplate i dr. Drugi veliki izazov predstavlja dosledan završetak procesa privatizacije u predviđenim rokovima (do polovine 2016), imajući u vidu da je u 2015. godini rešena približno tek četvrtina problema. Najveći problem biće rešavanje konačnog statusa (privatizacija ili stečaj) preduzeća koja se nalaze u grupi strateški važnih (RTB Bor, Petrohemija, Resavica i dr) i Železare Smederevo u tako kratkom roku. Pritom, već sada postoje najave da bi se Vlada u velikom broju slučajeva mogla odlučiti za neka prelazna i dugoročno neodrživa rešenja (UPPR, pripajanje gubitaša većim entitetima ili podržavljenje), pa bi loše poslovanje ovih preduzeća u budućnosti ponovo moglo postati direktan (ili indirektan) budžetski trošak. S druge strane, važnu podršku započetoj fiskalnoj konsolidaciji mogla bi da pruži efikasnija borba protiv sive ekonomije, za šta su neophodne sistemske mere i temeljna reforma Poreske uprave. Potencijalni prihodi budžeta od suzbijanja nelegalnog prometa mogli bi osetno ublažiti postojeće fiskalne rizike, zbog čega bi transformacija Poreske uprave morala biti

15

jedan od prioriteta Vlade u domenu strukturnih reformi (posebno ako se ima u vidu da detaljan plan za to postoji od 2014. godine, ali se praktično ne sprovodi).

1. Privredna kretanja u 2015. godini: održivost započetog oporavka, rast investicija i uticaj fiskalne konsolidacije na BDP

1.1. Perspektive privrednog rasta: izlaz iz višegodišnje stagnacije?

Srbija je jedna od retkih zemalja Centralne i Istočne Evrope koja nakon izbijanja svetske ekonomske krize (2008. i 2009. godine) do 2015. godine nije uspela da uspostavi i trajnije održi privredni oporavak, odnosno vrati se na stabilnu putanju rasta BDP-a. Umesto toga, povremene epizode blagog privrednog oporavka nakon 2009. po pravilu su bile prekidane novim recesijama. Njih je u Srbiji, nakon one koja je došla kao posledica svetske ekonomske krize, bilo još dve. Jedna recesija je počela krajem 2011. godine i trajala je do trećeg kvartala 2012. godine, a druga je otpočela krajem 2013. i završila se u prvom kvartalu 2015. godine (Grafikon 1).1

Grafikon 1. Srbija: Desezonirani rast BDP-a u periodu 2002-2015. godina (2008=100)

65,0

70,0

75,0

80,0

85,0

90,0

95,0

100,0

Recesija Desezonirani indeks BDP

Izvor: Analiza autora na osnovu podataka RZS

1 U Grafikonu 1 su osenčeni periodi u kojima se privreda Srbije nalazila u recesiji (ocenjeni na osnovu Bry-Boschan procedure)

16

Posledica ovakvih privrednih trendova bilo je i to da je Srbija (uz Hrvatsku i Sloveniju) ostala u maloj grupi zemalja Centralne i Istočne Evrope koje ni nakon 2015. godine još uvek nisu dostigle nivo ekonomske aktivnosti iz 2008. godine, što je prikazano u Tabeli 2.

Tabela 2. Centralna i Istočna Evropa: Kumulativni rast BDP-a u periodu 2008-2015.

BDP 2015/BDP 2008Poljska 123,6Albanija 118,5Makedonija 115,3Slovačka 111,0Estonija 105,4Crna Gora 105,3Češka 103,7Bosna i Hercegovina 103,4Litvanija 103,2Rumunija 103,0Bugarska 102,4Mađarska 102,3Letonija 100,0Srbija 99,0Slovenija 95,3Hrvatska 88,2Ponderisani prosek 110,2

Izvor: Analiza autora na osnovu podataka MMF-a (World Economic Outlook Database October 2015)

Od drugog kvartala 2015. godine u Srbiji otpočinje novi oporavak privredne aktivnosti (Grafikon 1) koji smo detaljnije analizirali. Glavno pitanje na koje smo pokušali da damo odgovor je: da li započeti oporavak ovaj put može biti održiv i samim tim predstavljati osnovu za dalje ubrzanje rasta privredne aktivnosti u srednjem roku, ili predstavlja samo još jednu epizodu privremenog oporavka, već viđenu u periodu od 2008. do 2015. godine? Uz to, oslanjajući se na rezultate do kojih smo došli analizirajući trend i strukturu započetog oporavka iz 2015, preliminarno smo gledali kakve su perspektive privrednog rasta u narednim godinama i dali prvu ocenu uticaja fiskalne konsolidacija na rast privrede.

Sprovedena analiza upućuje na tri bitna zaključka: prvi, da ovaj put postoji mogućnost da će ostvareni privredni rast iz 2015. godine biti održiv, jer

17

ga pokreće široko rasprostranjen rast investicija (po čemu se razlikuje od prethodnih nagoveštaja oporavka); drugi, da 2016. neće biti godina dinamičnog privrednog rasta i da je takav rast (preko 4%) teško očekivati pre 2018, možda i nešto kasnije, jer je još uvek potrebno nekoliko godina da se otklone najveći strukturni problemi domaće ekonomije i otpočne osetniji oporavak privatne potrošnje; i treći, da je proces fiskalne konsolidacije iz 2015. godine imao vrlo mali negativan uticaj na kratkoročno usporavanje privredne aktivnosti, ali da je, po svemu sudeći, presudno uticao na postavljanje održive osnove za postepeno ubrzavanje privrednog rasta u srednjem roku. Zbog ovog poslednjeg, kao jedan od važnih, ako ne i presudnih, preduslova za uspostavljanje trajnog privrednog oporavka i njegovo postepeno ubrzanje, izdvajamo upravo nastavak fiskalne konsolidacije u narednim godinama – što će predstavljati veliki izazov za Vladu, a čemu je posvećeno drugi deo ovog teksta.

1.2 Analiza trajnih trendova privredne aktivnosti i povećanje investicija kao preduslov za izlazak iz strukturne stagnacije

U analizi srednjoročnih kretanja privredne aktivnosti prvo smo razdvojili trajna privredna kretanja od privremenih. Naime, jedan deo oscilacija u kretanju privredne aktivnosti u periodu 2010-2015. godina izazvan je egzogenim činiocima: (1) suše iz 2012. i 2015. godine uticale su na privremeno veliki pad poljoprivrede u tim godinama, ali i posledični rast u narednim (očekivano i u 2016. godini), kada se poljoprivredna proizvodnja vraćala na svoj uobičajeni nivo i (2) poplave iz 2014. godine koje su zbog potopljenih kopova uglja dovele do privremenog velikog pada proizvodnje u elektroenergetskom sistemu tokom 2014. i posledičnog snažnog rasta istih sektora u 2015. godini, kada se ponovo uspostavila normalna proizvodnja uglja i električne energije. Kretanje privredne aktivnosti „očišćeno“ od privremenih šokova, prikazano je u drugoj koloni Tabele 3.

Tabela 3. Srbija: Rast BDP-a sa isključenim jednokratnim činiocima, 2010-2016. godina

Rast BDP-a (%) Rast BDP-a (%), bez jednokratnih činilaca

Poljoprivreda (doprinos rastu p.p.)

Poplave (doprinos rastu p.p.)

2010 0,6 0,1 0,5 -2011 1,4 1,4 0,1 -2012 -1,0 0,5 -1,5 -2013 2,6 0,5 2,1 -2014 -1,8 -1,0 0,2 -1,12015 0,8 0,5 -0,8 1,1

2016* 1,8 1,1 0,8 -

*Zvanične prognoze (korišćene za izradu budžeta i Fiskalne strategije)Izvor: Analiza autora na osnovu podataka RZS

18

U drugoj koloni Tabele 3 vidi se da je privredna aktivnost od 2010. do 2015. iz koje su isključeni jednokratni uticaji praktično šest godina bila u dosta stabilnoj stagnaciji – odnosno ostvarila je gotovo zanemarljiv prosečan godišnji rast od 0,3%. Pri tome te, „očišćene“ stope rasta, u posmatranom periodu zapravo i nisu mnogo oscilirale po godinama (kretale su se u relativno uskom koridoru od -1% iz 2014. godine do 1,4% iz 2011 godine). Zbog toga smatramo da je stagnacija privredne aktivnosti trajni, strukturni trend domaće ekonomije u kom se ona nalazila praktično svo vreme nakon izbijanja prvog talasa krize iz 2008. i 2009. godine. U Tabeli se takođe vidi i to da se ni u 2016. ne očekuje osetnije ubrzanje privrednog rasta – jer je dobar deo prognoziranog rasta od 1,8% posledica oporavka poljoprivredne proizvodnje nakon suše.

Za izlazak privrede iz stagnacije investicije su prva i kritična komponenta BDP-a koja bi morala snažno da se povećava i u kratkom i u srednjem roku. Prvi razlog zbog kog je potrebno povećanje investicija je očigledan – trenutno učešće investicija u BDP-u, koje je znatno niže od 20% BDP-a, nedovoljno je za pokretanje privrednog rasta. Na nedovoljno učešće investicija u BDP-u dosta jasno ukazuje nekoliko indikatora.2 U periodu pre krize (2003. do 2008. godine), kada je prosečna stopa rasta BDP-a iznosila oko 5,5%,3 učešće investicija u BDP-u Srbije u proseku iznosilo oko 22%. Nakon izbijanja krize, u periodu u kom privredna aktivnost u Srbiji stagnira (period 2010-2015. godina), prosečno učešće investicija u BDP-u iznosi svega 18,5%. Slično pokazuje i komparativna analiza po kojoj su učešća investicija u BDP-u pojedinačnih zemalja Centralne i Istočne Evrope (čije privrede u proseku rastu znatno brže od srpske), mnogo veća u odnosu na Srbiju. Dakle, postkriznu privredu Srbije karakteriše i to da su investicije značajno manje u odnosu na sve druge uporedive zemlje, što pre krize nije bio slučaj. Na osnovu podataka iz baze MMF-a u Tabeli 4. prikazali smo bruto investicije u osnovne fondove zemalja Centralne i Istočne Evrope u 2014. godini mereno kao učešće u BDP-u. U Tabeli se vidi da je učešće investicija u Srbiji u 2014. koje je iznosilo svega 16,7% BDP-a najniže u odnosu na sve posmatrane zemlje, odnosno za 4,7 p.p. BDP-a niže u odnosu na prosek uporedivih zemalja (21,4% BDP-a).

2 Za direktan dokaz tvrdnje da je trenutni nivo investicija nedovoljan za pokretanje rasta BDP-a moralo bi se ući u nešto kompleksnije analize kapitalnog stoka i kapitalnog koeficijenta za Srbiju. Za potrebe ove analize dovoljna je komparativna analiza.

3 Napominjemo da ova stopa rasta privrede ne bi bila u potpunosti održiva čak i da nije došlo do svetske ekonomske krize, jer je ostvarivana uz veliki rast spoljne neravnoteže (tekući deficit je neposredno pred izbijanje krize premašio 20% BDP-a)

19

Tabela 4. Centralna i Istočna Evropa: Učešće investicija u BDP-u u 2014. godini

Učešće investicija u BDP-u 2014 (%)

Makedonija 30,6Estonija 25,8Češka 25,0Letonija 23,0Rumunija 22,0Mađarska 21,7Bugarska 21,0Slovačka 20,9Slovenija 19,6Poljska 19,6Litvanija 19,2Crna Gora* 19,2Hrvatska 19,1Bosna i Hercegovina 18,3Srbija 16,7Prosek 21,4

* Poslednji dostupni podaci za 2013. godinu, podaci za Albaniju nedostupniIzvor: MMF, IMF eLibary Data, National Accounts

Drugi razlog zbog kog je rast investicija preduslov za izlazak privrede iz stagnacije je to što trenutno ne postoji nijedna druga komponenta BDP-a koja može da se održivo povećava duži niz godina i tako neposredno pokreće rast ukupnog BDP-a u srednjem roku. Struktura BDP-a Srbije trenutno je takva da u njoj i dalje dominira predimenzionirana potrošnja (privatna i državna), pa će njeno učešće u BDP-u morati u srednjem roku da se smanjuje, odnosno potrošnja sigurno neće moći da bude održivi pokretač rasta u narednim godinama. Što se tiče državne potrošnje, prostor za njeno osetnije povećanje u narednih nekoliko godina ne postoji, jer je fiskalni deficit još uvek visok, što, uz brzo rastući javni dug, nameće potrebu da se državna potrošnja smanjuje, ili u svakom slučaju da rast državne potrošnje bude znatno manji od rasta BDP-a. Slično, učešće privatne potrošnje u BDP-u još uvek je preveliko i mora da se smanjuje u srednjem roku, a takođe trenutno ne postoje ni izvori finansiranja za njeno

20

snažnije povećanje koje bi ujedno moglo da ubrza rast privredne aktivnosti. To je zato što nema osnova u srednjem roku za snažnije povećanje mase zarada u privatnom sektoru; u javnom sektoru je planirano realno umanjenje izdvajanja za zarada (planirana racionalizacija broja zaposlenih i zamrzavanje zarada); penzije će se takođe umanjivati u realnom iznosu još neko vreme; a možda jedini trenutno opipljiviji prostor za povećanje imaju potrošački krediti zbog nešto povoljnijih uslova za zaduživanje – što ipak nije dovoljno za osetan i održiv rast ukupne privatne potrošnje. Dakle, jedini stvarni prostor za trajnije ubrzanje privredne aktivnosti, što bi praktično značilo i izlazak iz stagnacije, je rast neto izvoza i investicija, gde su investicije naročito bitne. To je zato što je rast izvoza samo na osnovu postojećih, neiskorišćenih kapaciteta, moguć samo u ograničenom vremenskom periodu, a za trajno oslanjanje privrede na rast neto izvoza, potrebno je prethodno investiranje u nove proizvodne kapacitete (usmerene u proizvodnju razmenjivih dobara).

Investicije dakle imaju dvostruki uticaj na povećanje BDP-a: u kratkom roku povećavaju tražnju i neposredno utiču na rast BDP-a, ali u srednjem roku sa strane ponude povećavaju kapacitete za rast proizvodnje i neto izvoza. Dakle, nakon povećanja investicija, sledeća komponenta BDP-a koja bi trebalo da se posledično snažnije poveća je neto izvoz, što bi dalje dovelo do snažnijeg rasta zaposlenosti u privatnom sektoru i rasta privatne potrošnja, da bi tek na kraju državna potrošnja mogla da poraste. Ovo zapravo predstavlja i jedini mogući obrazac za uspostavljanje dinamičnog i održivog privrednog rasta od preko 4%, koji, zbog strukture BDP-a Srbije, može da se desi praktično tek onda kada sve komponente BDP-a budu u porastu.

1.3 Trendovi investicija u Srbiji nakon izbijanja krize – epizoda kratkotrajnog rasta iz 2011-2012. godine

U 2015. godini očekuje se rast investicija od skoro 10% što je nesumnjivo pozitivan indikator. To međutim još uvek nije sigurna indikacija da je privreda Srbije na putu oporavka i postepenog uspostavljanja održivog i visokog rasta. Naime period u kom se ovaj rast investicija dešava veoma je kratak (traje manje od godinu dana) i samim tim još uvek nije u potpunosti uverljiv, a takođe trebalo bi imati u vidu i to da će i pored rasta investicija u 2015. njihovo učešće u BDP-u u 2015. da se poveća tek na približno 18,1% BDP-a, što i dalje ostaje rekordno nisko učešće investicija u odnosu na BDP u Centralnoj i Istočnoj Evropi (Tabela 4). Zbog toga je bitno utvrditi da li postoje naznake koje bi ukazale na to da rast investicija iz 2015. godine predstavlja temelj za njihov još snažniji rast u narednim godinama, ili će

21

se brzo iscrpeti, bez većih efekata na privredni rast. U tom cilju gledali smo nešto detaljnije trendove kretanja investicija u Srbiji u postkriznom periodu, a posebno smo analizirali epizodu njihovog rasta iz 2011. i 2012. godine koji je po intenzitetu bio sličan onom iz 2015. godine, a pokazao se kao neodrživ i privremen.

Investicije u Srbiji su tokom krize (2008. i 2009. godine) snažno smanjene. I pored toga što su u postkriznom periodu (2010-2015) postojale kratkotrajne epizode privremenog rasta investicija, kretanje investicija u tom periodu nije, sveukupno, pokazivalo znake trajnijeg oporavka. Zbog toga, investicije su komponenta BDP-a koja je zabeležila ubedljivo najveći pad u odnosu na svoj nivo iz perioda pre izbijanja svetske ekonomske krize. Nivo investicija u 2015. godini je za čak 20% realno manji od onog iz 2008. godine. Prva sledeća komponenta BDP-a po umanjenju u 2015. u odnosu na 2008. godinu je privatna potrošnja, a njen kumulativni pad u realnom iznosu je iznosio oko 5%.

Gledajući period nakon završetka prvog talasa krize u Srbiji (2010-2015. godina), posebno je interesantna epizoda privremenog, relativno snažnog, uzleta investicija u 2011. i 2012. godini, koji međutim nije doveo do uspostavljanja opisanog održivog obrasca dinamičnog privrednog rasta (investicije, rast neto izvoza, privatne, pa državne potrošnje). Ovu epizodu analiziramo da bismo videli zašto je uzlet investicija u 2011. i 2012. (koji je po intenzitetu sličan onom iz 2015. godine) ipak bio kratkotrajan i da li postoje slični činioci koji bi mogli da dovedu do brzog zaustavljanja započetog rasta investicija u 2015. godini.

Epizodu privremenog porasta investicija iz 2011. i 2012. karakterišu sledeće osobine. Investicije su u te dve godine kumulativno povećane za preko 17%4 u odnosu na 2010. godinu. Međutim već u 2013. i 2014. ponovo su pale i vratile se na približno isti nivo iz 2010. godine. Kao ključnu specifičnost rasta investicija u 2011. i 2012. godini ocenjujemo to što njihov rast nije bio široko rasprostranjen. U okviru investicija snažan porast praktično je imao samo uvoz specifičnih industrijskih mašina (koji je samo u 2011. godini povećan u odnosu na 2010. godinu za 67%, odnosno za 336 mln dolara), a druge vrste investicija nisu imale ni približno sličan porast – građevinarstvo je na primer u 2011. i 2012. ostvarilo kumulativni pad od oko 4%. Ovakva kretanja jasno ukazuju da rast investicija nije bio opšti trend rasprostranjen na čitavu privredu, već je bio fokusiran na svega nekoliko velikih preduzeća (FIAT, NIS). Kada

4 Za jedan deo ovog povećanja je zaslužna i promena metodologije obračuna investicija u 2012. godini

22

su ova dva preduzeća završila svoj investicioni ciklus, nivo investicija se vratio na svoj pređašnji nivo. Interesantno je primetiti i to da su investicije FIAT-a i NIS-a bile povezane sa neposrednim državnim intervencijama (subvencije i privatizacija).

Zbog toga što je rast investicija bio kratkotrajan, nije do kraja uspostavljen željeni obrazac trajnijeg ubrzanja privredne aktivnosti. Naime, povećanje investicija u 2011. i 2012. godini neposredno je sa strane tražnje uticalo na pozitivan privredni rast u tim godinama,5 jer, da njega nije bilo, privredna aktivnost bi i u obe ove dve godine bila u padu. U 2013. godini i pored pada investicija privredni rast je i dalje bio pozitivan zbog njihovog drugog kruga uticaja na privrednu aktivnost, odnosno velikog rasta neto izvoza (kao posledica rasta izvoza FIAT-a i NIS-a).6 Kada je na kraju i ovaj drugi pozitivni efekat investicija iscrpljen, privreda je već krajem 2013. godine ponovo ušla u recesiju. Dakle, za uspostavljanje opisanog obrasca održivog ubrzanja privredne aktivnosti (rast investicija, pa neto izvoza, privatne, zatim i državne potrošnje), potreban je ne samo snažan porast investicija, već i to da taj rast bude što je moguće šire rasprostranjen i trajan trend.

Još jedan zaključak koji se može izvući iz ove kratke analize je da neposredne državne intervencije na privlačenju (i plaćanju) pojedinih investitora najverovatnije nisu optimalan model za održivo povećanje investicija i privredni oporavak, jer su suviše fokusirane, privremene, uz to imaju svoju cenu koja može da dovede u pitanje njihovu opravdanost i u tim pojedinačnim slučajevima, a postoje nagoveštaji da je bilo i određenih zloupotreba (otpuštanje pa zapošljavanje istih radnika). Za održivi i široko rasprostranjen oporavak investicija i samim tim i privrednog rasta mnogo je važnije da država sprovodi aktivnosti na obezbeđivanju makroekonomske stabilnosti (fiskalna konsolidacija) i popravljanju opšteg investicionog ambijenta (efikasnost sudstva, ubrzanje izdavanja dozvola, uklanjanje administrativnih barijera za investiranje, zaštita konkurencije, sprečavanje korupcije i drugo).

1.4. Da li je rast investicija u 2015. najava privrednog oporavka?

U 2015. godini investicije su ostvarile visok rast od skoro 10% koji prednjači u odnosu na sve druge komponente BDP-a, što je dobro. Međutim, još bitnije od ovog, relativno visokog rasta, je to što je ovaj put (za razliku od 2011. i 2012. godine) rast investicija široko rasprostranjen, obuhvata kako domaće tako i strane investicije, vidi se u građevinarstvu, ali i u

5 Očišćen od jednokratnih uticaja (videti Tabelu 3)6 Izvoz je u 2013. ostvario realni rast od 21,3%, a uvoz od 5%

23

kupovini opreme – zbog čega postoje izgledi da je trajnije prirode. Strane direktne investicije (SDI) su sve do maja 2015. bile veoma niske, niže čak i od nezadovoljavajućeg nivoa iz 2014. godine. Međutim, nakon maja SDI snažno ubrzavaju, pa zaključno sa novembrom 2015. one ne samo što sustižu svoj nivo iz perioda januar-novembar prethodne godine, već ga i premašuju za skoro 50% (odnosno za oko 500 mln evra). Novoodobreni krediti privredi iz domaćeg bankarskog sistema za investicione aktivnosti takođe su od sredine godine u snažnijem porastu. Građevinska aktivnost, nakon lošeg prvog kvartala, u drugom i trećem kvartalu ostvaruje visok međugodišnji rast od oko 15%. Domaća proizvodnja kapitalnih dobara raste u 2015. za 3% u odnosu na 2014. godinu, dok je i uvoz kapitalnih dobara povećan u odnosu na prethodnu godinu za oko 3%. Rast ukupnih investicija u 2015. od skoro 10% posledica je rasta privatnih investicija, pošto je država u ovoj godini tek neznatno povećala nisku efikasnost u izvršenju javnih investicija.

Premda je još uvek rano govoriti o uzrocima ovako široko rasprostranjenog povećanja privatnih investicija u 2015. godini, vrlo je moguće da je na njega značajno uticalo poboljšanje poslovnog ambijenta u prethodnih godinu dana. Naime, usvojeni su neki reformski zakoni, poput izmena Zakona o radu, Zakona o planiranju i izgradnji, došlo je do globalnog pada kamatnih stopa, kreditne ekspanzije ECB-a, otpočeo je oporavak ekonomija EU i zemalja u okruženju i dr. Možda i presudna promena u 2015. godini, koja je, smatramo, mogla da utiče na uspostavljanje rastućeg trenda investicija tokom ove godine je fiskalna konsolidacija – jer je vrlo teško očekivati povećanje investicija u zemlji kojoj preti opasnost od izbijanja krize javnog duga. O uticaju fiskalne konsolidacije na privredni rast biće više reči u nastavku ovog teksta.

Glavni zaključak ovog dela analize je da je, zbog pozitivnih i rasprostranjenih trendova u kretanju investicija, ovaj put moguće da oporavak privredne aktivnosti započet u 2015. godini bude održiv – odnosno da može da predstavlja dobru osnovu za dalje ubrzanje privrednog rasta i da privreda Srbija, za razliku od svih drugih epizoda iz prethodnih šest godina, ovaj put zaista ima priliku da izađe iz višegodišnje stagnacije. To međutim još uvek nije garantovano, zbog čega Vlada ima ozbiljan zadatak da produži i podstakne ovaj trend rasta investicija, odnosno da fiskalnom konsolidacijom učvrsti makroekonomsku stabilnost, nastavi da unapređuje investicioni ambijent, ali i poveća efikasnost u izvršavanju javnih investicija koje u kratkom roku pozitivno utiču na privredni rast, ali i podstiču veće investiranje privatnog sektora u srednjem roku. Ukoliko Vlada odustane od ovih politika, vrlo je izvesno da će i započeti oporavak iz 2015. godine biti kratkog daha.

24

1.5. Strukturne promene BDP-a koje obezbeđuju preduslove za njegov rast preko 4%

Obrazac za uspostavljanje održivog i dinamičnog privrednog rasta u Srbiji smo opisali i moguće je da se sada naziru prvi obrisi uspostavljanja takvog obrasca – koje bi Vlada trebalo da osnaži odgovarajućim politikama. Znajući ovo, sledeće bitno pitanje je kada će, najranije i pod idealnim okolnostima (dobre politike), trajni rast privrede od najmanje 4% moći da se uspostavi? Odgovor na ovo pitanje je da to zahteva određeno vreme, jer je neophodno da mu prethodi znatna promena strukture domaće ekonomije tokom koje stope rasta neće moći da budu visoke.

Zbog toga, relativno snažan privredni rast (preko 4%) neće biti moguć u naredne dve godine (pre 2018. godine), ali nešto verovatnije je da će to ipak biti i još kasnije. Akcenat je i ovoga puta na trajnom i održivom uspostavljanju dinamičnog privrednog rasta, jer čak i kada bi se nekim slučajem (povećanjem državne i privatne potrošnje) pre 2018. godine ostvario relativno visok rast BDP-a, takav rast bio bi privremen.

Kao što smo već napomenuli, privatna i državna potrošnja imaju dominantno i preveliko učešće u BDP-u, a njihov osetniji realni rast u naredne dve godine (pre 2018) je ne samo malo verovatan, već bi, ukoliko se i desi, bio neodrživ. Sa druge strane, čak i ukoliko se nastavi u srednjem roku rast investicija od 5-10% godišnje (što još uvek nije izvesno), to zbog niskog učešća investicija u BDP-u koje je trenutno ispod 20% može da doprinese rastu BDP-a od svega 1,5%. Malo je verovatno da neto izvoz može da u prvih nekoliko godina oporavka obezbeđuje dodatnih 2,5 p.p. BDP-a godišnje za ukupnu stopu rasta privrede od 4%, jer bi to značilo smanjivanje trgovinskog deficita nekoliko godina za po 850 mln evra godišnje.

Dakle, preduslov za uspostavljanje rasta BDP-a od preko 4% je porast najmanje tri od četiri osnovne komponente BDP-a (investicije, neto izvoz i privatna potrošnja). Još preciznije, za visok i trajan rast BDP-a Srbije potreban je rast privatne potrošnje od najmanje 1,5%, a njemu mora da prethodi nekoliko godina porasta investicija i neto izvoza. Budući da takva promena strukture BDP-a neće moći da se desi pre 2018. godine, a verovatno ni u 2018. godini, to ujedno daje odgovor na pitanje kada je najranije moguće očekivati prvi značajniji rast privrede Srbije (preko 4%). Preskakanje koraka i prevremeno povećanje državne i privatne potrošnje samo bi vodilo u krizu javnog duga i ponovo otvaranje spoljnih neravnoteža i nije način za uspostavljanje trajnog privrednog rasta.

25

1.6. Nepouzdanost zvanične statistike u praćenju tržišta rada, otežavajuća okolnost u analizi strukturnih privrednih trendova

Nešto pouzdaniji odgovor na pitanje u kojoj meri se dešavaju strukturne promene domaće privrede i kada je najranije moguće očekivati dinamičan privredni rast u Srbiji bi se možda već sada mogao dati da su podaci iz zvanične statistike rada kvalitetniji. Naime, prvi pouzdan znak koji bi mogao da nagovesti da se rast investicija i (očekivano) neto izvoza postepeno preliva i na privatnu potrošnju jeste kretanje zaposlenosti i zarada. Međutim, nepouzdani i neuverljivi podaci iz zvanične statistike zaposlenosti najveća su prepreka za analizu i prognozu kretanja na tržištu rada. Zvanični podaci iz RZS-a koji se odnose na kretanje zaposlenosti izdvajaju se od drugih po velikim promenama u kratkom roku koje su ekonomski malo verovatne, ali i neusklađene su sa drugim ekonomskim indikatorima koji se mere nešto pouzdanije (kretanje BDP-a, privatne potrošnje, naplate doprinosa i drugo). Zbog toga se zvanični podaci koji se odnose na kretanje zaposlenosti u Srbiji moraju uzimati sa velikom rezervom.

Najmanje pouzdana je Anketa o radnoj snazi (ARS) koja već nekoliko godina pokazuje ekonomski nemoguće trendove. Po podacima iz ove Ankete7 u Srbiji je 2008. bilo zaposleno 2,82 miliona ljudi starijih od 15 godina, a u 2012. godini je ovaj broj opao na 2,23 miliona ljudi, odnosno umanjen je za oko 600.000 zaposlenih. BDP je međutim kumulativno u ovom periodu smanjen za svega 2%, kao i privatna potrošnja. Slično, samo sa suprotnim predznakom, od kraja 2012. do kraja 2015. godine, BDP je tek neznatno povećan (oko 1%), a broj zaposlenih je u isto vreme po Anketi porastao za oko 300.000 radnika. Još apsurdnije je to da tih 300.000 novozaposlenih od 2012. do 2015. nije imalo nikakav uticaj na povećanje privatne potrošnje koja je u tom periodu čak i realno smanjena za oko 3%. Ističemo i još jednu specifičnost privrede Srbije, a to je da je u njoj još uvek veoma mnogo zaposlenih (oko 750.000) radi neposredno za državu ili za javna i državna preduzeća (u „budžetskom“ sektoru oko 500.00 ljudi i još oko 250.000 u javnim preduzećima i državnim preduzećima).

Ovaj kontingent zaposlenih se zapravo i nije mnogo menjao u posmatranim godinama (promene se mere u desetinama hiljada zaposlenih). To onda znači da su ove, neverovatne, promene ukupnog broja zaposlenih (prvo pad od oko 600.000, pa zatim rast od oko

7 Podaci preuzeti iz baze podataka RZS-a

26

300.000 zaposlenih) u svega nekoliko godina, praktično ostvarene na još manjem uzorku od svega oko 2 miliona zaposlenih.8

Premda je moguće da u kratkom roku kretanje broja zaposlenih u određenoj meri odstupi od kretanja BDP-a, ili da ne utiče u sličnoj srazmeri na kretanje potrošnje, ovolike promene su ekonomski nemoguće i nisu se dešavale ni u jednoj drugoj uporedivoj zemlji. Ekonomski argumenti koji se mogu čuti u prilog pouzdanosti statistike rada ni izbliza ne mogu da objasne ovolike promene, niti da daju ekonomski moguća objašnjenja za njih, pa se mogu vrlo lako opovrgnuti. Stoga su i, u javnosti često pominjani spektakularni rezultati povećanja zaposlenosti u prethodnih nekoliko godina, po svemu sudeći, neutemeljeni u stvarnosti.

Zbog sistematskih problema u zvaničnoj statistici kretanja zaposlenosti, ne samo što su onemogućene detaljnije, strukturne, analize važnih trendova privredne aktivnosti, već postoje i praktični problemi u vođenju ekonomske politike koja ne raspolaže sa jednim od najosnovnijih ekonomskih podataka – koliko je ljudi zaposleno u Srbiji. Stoga smatramo da bi RZS, zbog velikog značaja koje pouzdano praćenje trendova na tržištu rada ima, trebalo da pažljivo preispita svoje podatke iz statistike zaposlenosti i u skladu sa tim revidira postojeće serije podataka. Postoje nagoveštaji da se takvi procesi sprovode, budući da je u oktobru 2015. izvršena korekcija podataka iz Ankete o radnoj snazi za 2014. godinu. Ova revizija, međutim, samo je približila procene broja zaposlenih iz 2014. onima u 2015. godini, ali nije otklonila glavne probleme u kvalitetu podataka iz Ankete, niti je obuhvatila prethodne godine koje obiluju nelogičnostima.

1.7. Fiskalna konsolidacija i privredni rast: Lekcije iz 2015. godine

Na kraju, poslednja tema ove, prve i preliminarne analize suštinskih privrednih tokova iz 2015. godine koju sprovodimo, bila je: šta 2015. godina govori o uticaju fiskalne konsolidacije na privredni rast Srbije? Polemike o negativnom uticaju fiskalne konsolidacije na privrednu aktivnost su bile aktuelne pre godinu dana, naročito oko toga da li je umanjenje penzija i

8 Interesantno je primetiti i to da su dezagregirani podaci o kretanju broja zaposlenih iz Ankete o radnoj snazi ukazivali da tokom 2015. rast zaposlenosti imaju sektori:državna uprava i odbrana, obavezno socijalno osiguranje, obrazovanje i zdravstvo; kod kojih je poslodavac država i za koje se pouzdano zna da se broj zaposlenih u 2015. zapravo smanjivao, a ne rastao. Ove delatnosti zajedno obuhvataju relativno veliki kontingent od oko 500.000 zaposlenih, tako da objašnjenje RZS-a da su podaci na nivou delat-nosti nepouzdani zbog malih poduzoraka, ne može da važi za ukupno kretanje broja zaposlenih u ovim delatnostima. Od druge polovine 2015. RZS je prestao da objavljuje podatke o kretanju zaposlenosti na nivou delatnosti.

27

plata u javnom sektoru svrsishodno. Brojni protivnici ovakve politike su tvrdili tada da će to uticati na dodatno produbljivanje recesije (u kojoj se privreda Srbija već nalazila), a da će izostati i očekivano umanjenje deficita, jer će se sa produbljivanjem pada privrede umanjiti i poreski prihodi. Ništa od toga, međutim, nije se desilo. Fiskalni deficit je snažno i trajno smanjen, za oko 2,5% BDP-a, a privredna aktivnost je, umesto očekivane recesije, otpočela oporavak.

Relativno mali negativan uticaj fiskalne konsolidacije na privredni rast zapravo ne bi ni trebalo da predstavlja iznenađenje, zbog specifičnosti privrede Srbije. Uticaj fiskalne konsolidacije na smanjenje privredne aktivnosti meri se fiskalnim multiplikatorom, koji je za Srbiju očekivano znatno niži u odnosu na razvijenije evropske zemlje. Razlozi za to su: što je Srbija mala i otvorena ekonomija; ne spada u razvijene zemlje; ima fleksibilan kurs valute i režim ciljanja inflacije; kao i visok javni dug, veći od postavljene teorijske granice u istraživanjima (60% BDP-a). Sa druge strane, fiskalni multiplikator je nešto veći u recesiji, u kojoj se privreda Srbije nalazila kada je otpočela fiskalna konsolidacija. Uzimajući sve navedene specifičnosti Srbije u obzir kao i privredni ciklus, bilo je očekivano da je fiskalni multiplikator Srbije relativno nizak i da iznosi najviše 0,5. To bi značilo da se za 1% BDP-a umanjenja deficita, privredni rast u kratkom roku uspori za manje od 0,5 p.p. Ostvareni, čak i nešto bolji od očekivanja, rezultati privrede u 2015. podržavaju teorijska predviđanja niskog fiskalnog multiplikatora u Srbiji i možda ukazuju da je on i još niži od prvobitnog očekivanja. Ipak, za sada nešto pouzdanije i preciznije analize uticaja fiskalne konsolidacije na privredni rast još uvek nisu moguće, jer još nisu poznati svi potrebni makroekonomski indikatori iz 2015, a moraju se uzeti u obzir i dodatne specifičnosti sprovedene fiskalne konsolidacije koje znatno menjaju njen uticaj na privrednu aktivnost – jer je fiskalni multiplikator različit za javne prihode i javne rashode, veći je za javne investicije od drugih vidova javne potrošnje i drugo.

Premda u kratkom roku fiskalna konsolidacija ima manji i ograničen negativan uticaj na privrednu aktivnost u Srbiji, u srednjem roku ona deluje pozitivno na privredni rast. Verovatno je fiskalna konsolidacija bila jedan od bitnijih činilaca koji je omogućio uočeni rast investicija u 2015. godini. Naime, malo je verovatan snažan rast investicija u zemlji u kojoj postoji realna opasnost od izbijanja krize javnog duga i makroekonomske nestabilnosti, a upravo je fiskalna konsolidacija udaljila Srbiju od ovog, nepovoljnog, scenarija. To implicitno može da potvrdi i komparativna analiza kretanja SDI. Poredeći rast SDI u Srbiji i drugim uporedivim zemljama, vidimo da je upravo Srbija ostvarila najveći porast SDI u 2015.

28

u odnosu na 2014. godinu. Još interesantniji je podatak da je do tog rasta SDI u Srbiji došlo tek od druge polovine godine, kada su prvi pozitivni rezultati fiskalne konsolidacije postali nesporni.

Fiskalna konsolidacija je stoga dobra, verovatno i presudna, politika za uspostavljanje održivog i visokog privrednog rasta u srednjem roku – i sa njom je potrebno nastaviti i u 2016. i 2017. godini. To je zato što je samo uz zaustavljanje rasta javnog duga i ozdravljenje javnih finansija moguć dugoročni rast investicija koji je presudan za uspostavljanje održivog obrasca privrednog rasta. Postoje međutim brojni izazovi i rizici koji mogu da onemoguće sprovođenje fiskalne konsolidacije u narednim godinama, što bi moglo da poništi njene nesporno dobre rezultate iz 2015. godine i potencijalno ugrozi privredni oporavak u srednjem roku. Ovi izazovi i rizici se detaljnije analiziraju u sledećem delu papira.

2. Fiskalna konsolidacija 2015-2017: izazovi na putu ka održivim javnim finansijama Srbije

2.1. Uvodna razmatranja - fiskalna politika u Srbiji od izbijanja krize do 2014. godine

Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine snažno je pogodila ekonomije gotovo svih zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) – došlo je do oset-nog usporavanja privredne aktivnosti i izraženog pada javnih prihoda, što je po pravilu imalo za posledicu ubrzani rast fiskalnog deficita i posledično javnog duga. Iako privreda Srbija nije bila izuzetak, domaće javne finansi-je u prvim godinama posle izbijanja krize (2008-2010) pokazale su se kao otpornije u poređenju s ostalim zemljama u regionu.9U Grafikonu 5 prika-zano je kretanje fiskalnog deficita i javnog duga u Srbiji i ostalim zemljama CIE (ponderisani prosek), gde se jasno može videti da je do 2010. Srbi-ja beležila osetno manje deficite, kao i da je nivo zaduženosti zemlje bio manji u odnosu na prosek regiona (iako se takođe povećavao). Međutim, već u tom periodu veliki broj zemalja CIE započeo je i uspešno sproveo ambiciozne (trogodišnje) programe fiskalnog prilagođavanja, tako da je do 2012. godine prosečan deficit u regionu oboren na ispod 3% BDP-a, a rast javnog duga je zaustavljen. Sasvim suprotno, u Srbiji je izostao odlučan odgovor ekonomske politike na izazove pred koje je kriza stavila domaće

9 Srbija je početkom 2009. sklopila petnaestomesečni aranžman iz predostrožnosti sa MMF-om, što može biti jedan od odgovora zašto su domaće javne finansije bile pod manjim pritiskom u poređenju sa ostalim zemljama u regionu tokom 2009. i 2010. godine.

29

javne finansije, tako da su fiskalna kretanja nastavila da se pogoršavaju. Do kraja 2014. godine, deficit je porastao na 6,6% BDP-a i bio najveći u CIE, dok je javni dug dostigao gotovo 72% BDP-a – što predstavlja povećanje zaduženosti zemlje od 2008. za ogromna 43 p.p. BDP-a.10

Grafikon 5: Fiskalni deficit i javni dug u Srbiji i zemljama CIE (2008-2014)

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka MMF-a (World Economic Outlook database October 2015) i Ministarstva finansija za Srbiju

Kako je javni dug Srbije već krajem 2011. premašio zakonom definisanu gornju granicu od 45% BDP-a, a fiskalni deficit zabeležio nagli skok u 2012. godini, postalo je jasno da su bez radikalnog zaokreta u vođenju fiskalne politike domaće javne finansije na neodrživoj putanji. U cilju sprečavanja mogućnosti izbijanja dužničke krize, od druge polovine 2012. usledilo je nekoliko pokušaja da se deficit trajno umanji i javni dug stavi pod kontrolu. Najpre je povećano nekoliko poreskih stopa (opšta PDV stopa sa 18% na 20%, stopa poreza na dobit sa 10% na 15%, povećane su i akcize), dok su na rashodnoj strani preduzete relativno blage mere, poput umanjene indeksacije penzija i plata u državnom sektoru. Međutim, iako su bile planirane, strukturne reforme potpuno su izostale. Pored toga što su mere na rashodnoj strani budžeta bile ograničene i nedovoljne da otklone postojeću strukturnu neusklađenost

10 U posmatranom periodu (2008-2014) veći rast javnog duga zabeležen je samo u Hrvatskoj (49% BDP-a), koja u dužem periodu takođe ne uspeva da osetnije umanji fiskalni deficit, i Sloveniji (59% BDP-a) zbog velikih troškova za sanaciju posrnulog bankarskog sistema.

30

između nivoa javnih prihoda i rashoda, odlaganje reformi bio je drugi razlog zašto je u 2013. deficit samo neznatno umanjen. Pre svega, usled različitih organizacionih slabosti u Poreskoj upravi u 2013. zabeležen je nagli pad u naplati poreskih prihoda, što je gotovo u potpunosti poništilo fiskalni efekat podizanja poreskih stopa. Budući da preduzete mere nisu dale željene rezultate, krajem 2013. usvojen je dodatni manji paket mera štednje, koji je podrazumevao podizanje niže stope PDV-a sa 8% na 10%, solidarni porez na plate zaposlenih u javnom sektoru (20% na deo iznad 60.000 dinara) i zamrzavanje ostalih plata i penzija. Međutim, u 2014. godini došla je na naplatu puna cena nesprovođenja strukturnih reformi, a ponajviše izostanka kontrole poslovanja državnih preduzeća. Zabeležen je nagli rast troškova za aktivirane garancije (najvećim delom to se odnosi na kredite Srbijagasa koje je garantovala država), druge vidove budžetskog finansiranja državnih preduzeća koja posluju sa gubicima (na primer, Železara Smederevo), sanaciju propalih banaka (Privredna banka Beograd i Univerzal banka), ali i dokapitalizaciju Dunav osiguranja i Poštanske štedionice. Kao krajnji rezultat, u 2014. godini zabeležen je gotovo jednako visok fiskalni deficit kao na početku konsolidacije (2012), što praktično znači da su sve do tada preduzete mere bile uzaludna žrtva.

Za dosadašnje pokušaje da se javne finansije Srbije dovedu u red, iako su bili neuspešni, moglo bi se reći da donekle slede uočeni obrazac sprovođenja fiskalnog prilagođavanja u većini evropskih zemalja. Naime, pregled fiskalnih konsolidacija u Evropi posle ekonomske krize u 2008. pokazuje da je u velikom broju slučajeva to bio proces koji se sastoji od nekoliko faza.11 Na prve znake krize, uglavnom je pokušavano da se rast fiskalnog deficita obuzda donošenjem privremenih i politički manje bolnih mera, poput ograničavanja rasta plata u javnom sektoru i penzija, ušteda na kapitalnim rashodima i slično. Budući da takve mere najčešće nisu davale željene rezultate, postepeno je sazrevala politička svest da su za rešavanje problema u javnim finansijama neophodni oštriji (i trajni) fiskalni rezovi, kao i čitav niz specifičnih strukturnih reformi. Izuzetke, a ujedno i najsvetlije primere fiskalnih konsolidacija u Evropi,12 predstavljaju baltičke zemlje koje su već u prvoj godini sprovođenja programa sprovodile drakonske mere štednje, poput smanjenja zarada u

11 Detaljan pregled fiskalnih konsolidacija u Evropi posle izbijanja ekonomske krize videti u Kickert i dr. (2013).

12 Snažna front-loaded fiskalna konsolidacija, s ukupnim merama štednje u proseku od oko 15% BDP-a, omogućila je baltičkim zemljama da povrate održivost javnih finan-sija i dinamični privredni rast već u 2011. godini, uprkos tome što su u 2009. zabeležile najdublju recesiju u Evropi.

31

javnom sektoru u rasponu od 15% do 30%.

Krajem 2014. godine u Srbiji je pokrenut novi sveobuhvatni trogodišnji program fiskalne konsolidacije, koji se u izvesnom smislu može smatrati sledećom fazom fiskalnog prilagođavanja započetog još 2012. Novi paket mera predviđa oštrije budžetske rezove, široko postavljene reforme (od kojih su neke sprovedene već u 2014. godini, poput penzijske reforme i promene radnog zakonodavstva), a zaključen je i aranžman sa MMF-om – što sve ukazuje na to da je po svoj prilici podignut nivo svesti kreatora ekonomske politike o ozbiljnosti krize javnih finansija Srbije. Osnovni cilj programa jeste zaustavljanje rasta javnog duga u odnosu na BDP do 2017. godine, za šta je neophodno trajno umanjiti fiskalni deficit u periodu 2015-2017. za 4 p.p. BDP-a (sa 6,6% BDP-a u 2014. na ispod 3% BDP-a). Još važnije, uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije trebalo bi da stvori preduslove za znatnije smanjenje javnog duga u dugom roku. Naime, planirani fiskalni deficit u 2017. od 2,7% BDP-a zaista bi zaustavio dalji rast zaduženosti, i moglo bi se reći da bi tako neposredna opasnost od izbijanja dužničke krize najverovatnije bila otklonjena. Međutim, za ozdravljenje javnih finansija i opipljivo smanjenje javnog duga, što je neophodno jer je javni dug od preko 70% BDP-a za zemlje poput Srbije veoma opasan u slučaju pojave neke nove krize u budućnosti, potrebno je potpuno eliminisati strukturni deficit ili ga makar oboriti na nivo od ispod 1% BDP-a.

U ovom radu analizirali smo rezultate ostvarene u prvoj godini sprovođenja novog trogodišnjeg programa fiskalne konsolidacije i planove za 2016. i 2017. godini, i pokušali da odgovorimo na sledeća pitanja: da li je uspeh fiskalne konsolidacije već osiguran i koje su to slabe tačke programa i najveći rizici u sledeće dve godine koji bi nas ponovo mogli udaljiti od cilja?

2.2. Dobar početak fiskalne konsolidacije u 2015, ali uspeh još uvek nije osiguran

U 2015. Godini ostvaren je veoma dobar i bolji od očekivanog fiskalni rezultat – postignute su trajne uštede od gotovo 2,5% BDP-a, što je omogućilo trajno umanjenje deficita sa 6,6% BDP-a u 2014. na nešto preko 4% BDP-a. Ovakav rezultat postignut je na sledeći način: (1) umanjenje penzija i zarada u javnom sektoru donelo je uštede koje procenjujemo na oko 1,5% BDP-a; (2) blago smanjenje broja zaposlenih u opštoj državi (isključivo) usled prirodnog odliva u penziju umanjilo je rashode za dodatnih 0,1% BDP-a; (3) poboljšanje naplate poreskih prihoda za 1,1% BDP-a; (4) uvođenje akcize na električnu energiju povećalo je

32

prihode budžeta u 2015. za 0,1% BDP-a; (5) s druge strane, na porast deficita od oko 0,4% BDP-a uticalo je neizbežno povećanje troškova za kamate usled rastućeg javnog duga. Smanjenje penzija i plata u javnom sektoru bila je ključna mera za trajno smanjenje deficita u kratkom roku i očekivano je dala više od polovine ostvarenih ušteda u 2015. Ono što je omogućilo da fiskalni rezultat u toj godini bude znatno bolji od očekivanog jeste (neplanirano) poboljšanje naplate poreskih prihoda. Manjim delom, to je rezultat konzervativnog planiranja i nešto boljih makroekonomskih kretanja (a samim tim i pojedinih poreskih osnovica) od pretpostavki koje su korišćene pri izradi budžeta za 2015. godinu.13Međutim, postoje relativno čvrsti dokazi da je rast poreskih prihoda došao i kao posledica preduzetih inspekcijskih mera usmerenih ka suzbijanju sive ekonomije krajem 2014. i tokom 2015. godine. Na taj način, delimično je vraćen nivo poreske naplate koji je izgubljen u velikom padu poreske discipline tokom 2013. godine.

Pored navedenih izvora ušteda koji se mogu oceniti kao trajne, nekoliko privremenih i jednokratnih činilaca snažno je uticalo da umanjenje deficita tokom 2015. izgleda veće nego što zaista jeste. Pre svega, u određenoj meri podbacilo je sprovođenje nekoliko mera koje spadaju u domen strukturnih reformi, što je u budžetskom smislu obezbedilo izvesne neželjene uštede. Planirano ciljano otpuštanje zaposlenih u opštoj državi praktično nije ni počelo u 2015. godini, i procenjujemo da je broj zaposlenih smanjen svega za oko 5.000 (umesto planiranih 25.000) isključivo po osnovu prirodnog odliva zaposlenih u penziju, uz ograničenu stopu njihove zamene. Takođe, kasnio je početak rešavanja statusa preduzeća u procesu privatizacije, i po svemu sudeći odvija se sporije nego što je predviđeno. Budući da je sprovođenje ovih mera zahtevalo budžetska sredstva za isplatu otpremnina radnicima koji bi ostali bez posla, kašnjenje u njihovoj realizaciji donelo je prividne uštede u budžetu od oko 0,25% BDP-a (jer su troškovi za otpremnine samo prebačeni u sledeću godinu, budući da Vlada nije odustala od najavljenih politika). Drugi izvor neplaniranog (i ekonomski lošeg) umanjenja deficita predstavlja neefikasnost države u izvršavanju javnih investicija, zbog čega su ukupni javni rashodi bili manji za oko 0,5% BDP-a. To je već treća godina za redom da su javne investicije znatno manje od planiranog nivoa (oko 3% BDP-a) i iznosile su približno 2,5% BDP-a. Imajući u vidu da su u zemljama nivoa razvijenosti na kom se Srbija trenutno nalazi i javne investicije od 3% BDP-a preniske (morale

13 Privatna potrošnja, koja predstavlja poresku osnovicu za PDV, zabeležila je znatno manji realni pad od prvobitno predviđenog. Takođe, nije se dogodio ni očekivani pad broja formalno zaposlenih i prosečne zarade, dakle ukupne mase zarada, koja je pores-ka osnovica za naplatu doprinosa i poreza na zarade.

33

bi biti znatno veće, 4-5% BDP-a), smatramo da su ovako ostvarene uštede nepoželjne i samo privremene. U ukupnom zbiru, nedosledno sprovođenje planiranih ekonomskih politika tokom 2015. doprinelo je smanjenju fiskalnog deficita u odnosu na plan za oko 0,75% BDP-a.

Važna odlika fiskalnih kretanja u 2015. godini bile su i rekordno velike (i prvobitno nebudžetirane) uplate javnih preduzeća po različitim osnovama, što je neočekivano umanjilo deficit za oko 0,5% BDP-a. Postoje dva razloga zbog kojih smatramo da je ovaj skok neporeskih prihoda ipak samo privremen. Neke uplate bile su po prirodi jednokratne i ne mogu se očekivati u sličnom iznosu u narednim godinama, kao što je izmirivanje starih dugova EPS-a prema državi u iznosu od 7,4 mlrd dinara. Drugi razlog zašto to ne može biti održiv izvor umanjenja deficita u srednjem roku odnosi se na ekonomsku neopravdanost velikog povlačenja likvidnosti iz državnih preduzeća, imajući u vidu da se ona suočavaju s brojnim problemima u poslovanju. Primera radi, samo iz elektroenergetskog sektora (koji kao celina posluje loše) i Telekoma (koji se već nekoliko godina suočava s gubitkom tržišne pozicije usled nedovoljnog investiranja) prikupljeno je oko 0,6% BDP-a neporeskih prihoda (po 7,4 mlrd. dinara iz EPS-a i EMS-a i 7,6 mlrd dinara iz Telekoma). Imajući to u vidu, paradoksalno zvuči činjenica da će država izdati garanciju za kredit EPS-a u iznosu od 200 mln. evra (što će povećati javni dug), upravo za finansiranje nužnih reformi u ovom preduzeću.

Zbirno posmatrano, trajne uštede i pobrojani privremeni činioci umanjili bi fiskalni deficit u 2015. na oko 3% BDP-a, da u međuvremenu nisu došli na naplatu neki neplanirani troškovi u ukupnom iznosu od preko 1% BDP-a. Pre svega, subvencije za poljoprivredu morale su biti povećane u odnosu na prvobitni budžet za oko 8 mlrd. dinara, budući da mere za njihovo planirano (i budžetirano) trajno smanjenje od 2015. nisu donele željene uštede. Takođe, država je krajem godine preuzela otplatu duga Srbijagasa prema NIS-u u iznosu od 24 mlrd dinara, kao i obaveze prema vojnim penzionerima koje se procenjuju na oko 10 mlrd dinara. Ovaj neplanirani rast državnih rashoda u 2015. godini moguće je posmatrati i oceniti iz dva ugla. Prvo, za kredibilitet započete fiskalne konsolidacije veoma je važno da se obezbedi kontinuitet u smanjivanju deficita, pa je ekonomski verovatno bilo opravdano da se privremeno bolji fiskalni rezultat u 2015. iskoristi za izmirivanje ovih jednokratnih obaveza. Njihovim prebacivanjem za 2016. dogodio bi se snažan rast fiskalnog deficita u toj godini na gotovo 5% BDP-a (sa oko 3% BDP-a koliko bi u tom slučaju iznosio deficit u 2015. godini), što bi moglo da pošalje pogrešan signal da se od fiskalne konsolidacije odustalo. Drugo, neplanirani rast budžetskih troškova za preko 400 mln. evra ukazuje na prisustvo ozbiljnih slabosti u upravljanju

34

javnim finansijama u Srbiji. Postoje veliki propusti u planiranju i izvršenju godišnjih budžeta, zbog čega srednjoročni fiskalni dokumenti uglavnom imaju veoma malo, ili nimalo kredibiliteta. Verovatno još veći problem od propusta u kratkoročnom budžetskom planiranju ovih obaveza, predstavlja činjenica da država najčešće ignoriše postojeće probleme sve dok joj se u nekom trenutku ne ispostavi račun – umesto da im izađe u susret i eventualno predupredi njihov nastanak.14

Kad se podvuče crta, zvanični fiskalni deficit u 2015. najverovatnije će iznositi nešto preko 4% BDP-a, što je približno jednako njegovom strukturnom nivou (ako bismo posmatrali samo uticaj trajnih mera na umanjenje deficita od gotovo 2,5% BDP-a). To znači da je posle fiskalno dosta uspešne 2015. godine, za postizanje planiranog trajnog umanjenja deficita od 4 p.p. BDP-a (čime bi se zaustavio dalji rast javnog duga) preostalo da se u 2016. i 2017. obezbede trajne uštede od oko 1,5% BDP-a. Iako na izgled deluje kao da je najveći deo posla završen već u prvoj godini konsolidacije (ostvareno je preko 60% od ukupno planiranog strukturnog prilagođavanja), ovakav zaključak nije potpuno tačan. Naime, postoje dva osnovna razloga zbog kojih će nastavak fiskalne konsolidacije u sledeće dve godine zapravo biti veći izazov. Prvo, odličan rezultat u 2015. u najvećoj meri (trajne uštede od oko 1,5% BDP-a) potiče od nelinearnog umanjenja penzija (u proseku za 5%) i plata u javnom sektoru većih od 25.000 dinara za 10% - što je sada iscrpljeno. Drugi važan izvor trajnog umanjenja deficita (1,1% BDP-a) u 2015. predstavljalo je poboljšanje poreske naplate praktično bez reformisanja Poreske uprave, već uglavnom dobro ciljanim akcijama koje su bile usmerene na šverc duvanskih proizvoda i naftnih derivata. Za dodatno povećanje efikasnosti naplate poreskih prihoda u narednim godinama, međutim, potrebno je izvršiti transformaciju i modernizaciju pomenute institucije i unaprediti rad inspekcijskih službi – za šta je potrebno vreme. Drugim rečima, trajno umanjenje deficita u 2016. i 2017. od 1,5% BDP-a biće utoliko teže, jer bi trebalo da bude zasnovano na uštedama iz strukturnih reformi (čije sprovođenje u 2015. nije išlo po planu) i samo manjih mera na strani prihoda ili rashoda, umesto na pojedinačnim i veoma izdašnim merama štednje. Drugo, fiskalno prilagođavanje od po 0,75% BDP godišnje u 2016. i 2017. zapravo

14 Slična situacija događala se i u prethodnim godinama. Na primer, u 2013. preuzete su neizmirene obaveze Fonda za zaštitu životne sredine (5,5 mlrd dinara) i zdravstvenih ustanova (5 mlrd dinara). U 2014. neplanirani troškovi prosto su eksplodirali – za aktivirane garancije potrošeno je gotovo 30 mlrd dinara, za sanaciju propalih banaka 20 mlrd dinara, preuzet je komercijalni dug JAT-a (20 mlrd dinara), a izvršena je i dokapitalizacija Poštanske štedionice i Dunav osiguranja (9 mlrd dinara).

35

uopšte nije malo, i veće je nego što izgleda na prvi pogled. Tako na primer, da bi se obezbedilo trajno umanjenje deficita od 0,75% BDP-a u 2016, neophodno je merama fiskalne politike obezbediti uštede od preko 1% BDP-a, zato što je (između ostalog) potrebno nadoknaditi porast troškova za kamate, koji će nastaviti da se povećavaju sve dok raste javni dug (videti Tabelu 6).

2.3. Fiskalni planovi za 2016-2017: Bez dovoljno čvrstih mera za zaustavljanje rasta javnog duga

Budžetski plan za 2016. godinu formalno zadovoljava zahteve za trajnim fiskalnim prilagođavanjem od 0,75% BDP-a u toj godini, što predstavlja približno polovinu nedostajućih ušteda. Poređenjem sada planiranih mera da se te uštede ostvare s prvobitnim planom za 2016. od pre samo godinu dana (izvorni plan fiskalnog prilagođavanja u periodu 2015-2017. godina), dolazimo do zaključka da su mere znatno promenjene i da su sada ekonomski manje uverljive. U izvornom planu, glavne mere (1,1% BDP-a) bile su racionalizacija broja zaposlenih u opštoj državi i zamrzavanje penzija i plata u javnom sektoru. Jedan od razloga za takvu strukturu mera bila je činjenica da su upravo prevelika izdvajanja za penzije i plate u odnosu na uporedive zemlje bile prepoznate kao najveće fiskalne neravnoteže. U skladu s tim, Vlada je i eksplicitno postavila kao ciljeve u Zakonu o budžetskom sistemu smanjenje učešća rashoda za zaposlene i penzije u BDP-u na 7% odnosno 11% u 2017. (sa 10% odnosno 13,1% u 2014. godini). Međutim, očekivane uštede od ovih mera sada su svedene na trećinu (0,35% BDP-a), a postavljeni srednjoročni ciljevi za penzije i plate izgledaju neostvarivo. Neposredni razlozi za to su potpuno podbacivanje racionalizacije zaposlenosti u opštoj državi tokom 2015. godine, kao i to da su plate u najvećem delu javnog sektora i penzije (privremeno) odmrznute već od početka 2016. Naime, iako se u novom planu predviđa ambicioznije smanjivanje broja zaposlenih u 2016. (za 29.000 umesto 25.000), očekivane uštede sada su gotovo upola manje – zato što se praktično kreće iz početka, bez prenesenih efekata iz prethodne godine. Takođe, povećanje plata i penzija jeste bilo relativno skromno, ali čak i ukoliko bi ostale nepromenjene tokom 2016. godine, uz predviđenu nisku stopu inflacije izostale bi gotovo sve prvobitno planirane uštede od njihovog zamrzavanja. Kako bi se nadoknadio deo ovako izgubljenih ušteda u 2016. godini, povećane su akcize na naftne derivate (efekat 0,2% BDP-a) i ponovo se pokušavaju smanjiti subvencije u poljoprivredi (0,15% BDP-a). Za preostalu razliku umanjen je cilj za ukupno trajno fiskalno prilagođavanje u 2016. u odnosu na prvobitni plan (sa oko 1% BDP-a na 0,75% BDP), što je omogućila nešto uspešnija od očekivane fiskalna konsolidacija u 2015.

36

Tabela 6: Planirane mere za trajno umanjenje deficita u 2016. godini

Strukturne promeneUticaj na umanjenje

deficita u 2016. (% BDP-a)

Smanjenje rashoda za zarade 0,35

Uvođenje akcize na električnu energiju 0,25

Povećanje akciza na naftne derivate 0,2

Smanjenje subvencija za poljoprivredu 0,15

Smanjenje subvencija za RTS i RTV 0,1

PLANIRANI EFEKAT MERA 1,05

Rast rashoda za kamate -0,15

Ostale strukturne promene prihoda i rashoda -0,15 PLANIRANO TRAJNO UMANJENJE DEFICITA 0,75

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Ministarstva finansija

Detaljnija analiza pojedinačnih mera koje bi trebalo da omoguće trajno umanjenje deficita u 2016. ukazuje na to da postoji izražen rizik da se neće ostvariti gotovo polovina planiranih ušteda (oko 0,35% BDP-a). S jedne strane, procenjujemo da će se efekti mera koje povećavaju javne prihode (akciza na električnu energiju i povećanje akciza na naftne derivate) gotovo izvesno ostvariti. Međutim, mere na strani javnih rashoda nisu dovoljno dobro pripremljene i najverovatnije neće doneti očekivani rezultat. Ponovo se planira smanjenje podsticaja za poljoprivredu, ali iako su otklonjeni određeni nedostaci zbog kojih to nije uspelo u 2015. godini, budžetirana sredstva ipak se mogu pokazati kao nedovoljna. Da bi se postojeći broj poljoprivrednih proizvođača mogao isplatiti iz budžetiranih sredstava, procenjujemo da bi podsticaji po hektaru morali biti barem upola manji od iznosa koji je isplaćivan u 2014. i 2015. godini. Ovako radikalan zaokret u politici poljoprivrednih subvencija biće vrlo verovatno na velikom ispitu u praksi, usled mogućih pritisaka poljoprivrednih proizvođača na Vladu. Takođe, planirano je i smanjenje subvencija za medijske javne servise (RTS i RTV) usled uvođenja pretplate i prelaska na njihovo mešovito finansiranje (približno polovinu potrebnih sredstava činili bi prihodi od pretplate, a ostatak subvencija iz budžeta). Relativno niska cena takse (150 dinara)

37

ukazuje na to da bi se predviđena sredstva prikupila samo ako bi je plaćala sva domaćinstva, što je stepen naplate koji nikada ranije nije postignut. Samim tim, bez snažne racionalizacije internih troškova medijskih javnih servisa (prevashodno smanjenja prekomerne zaposlenosti), u 2016. će se gotovo izvesno pojaviti problemi u vezi s njihovim finansiranjem – a planovi za to još uvek nisu pripremljeni. U takvoj situaciji, veoma lako bi se moglo dogoditi da se pojave određeni pritisci za dodatnim sredstvima iz budžeta kako bi se obezbedilo normalno funkcionisanje javnih servisa.

Posebno smo analizirali planove za sprovođenje racionalizacije broja zaposlenih u opštoj državi, budući da je to ključna mera štednje ne samo u 2016. već i u 2017. Pre svega, sve uporedne analize pokazuju da je plan za smanjenje broja zaposlenih u sektoru opšte države za po 5% godišnje u periodu 2015-2017. (gotovo 75.000 zaposlenih za tri godine) od početka bio suviše ambiciozan i teško ostvariv. Nijedna zemlja u CIE od izbijanja ekonomske krize nije uspela da u trogodišnjem periodu smanji broj zaposlenih u opštoj državi za 15%, niti da umanji budžetske rashode za zaposlene za 3,3 p.p. BDP-a – kao što je bilo planirano u Srbiji (Fiskalna strategija za 2015. godinu sa projekcijama za 2016. i 2017. godinu). Ukoliko bismo analizu ograničili na zemlje koje su posle 2008. sprovele najoštrije programe fiskalne konsolidacije, podaci Eurostat-a pokazuju da je najveće smanjenje rashoda za zaposlene ostvareno u Litvaniji i Rumuniji (za po 3 p.p. BDP-a), ali u periodu od pet godina, dok je smanjenje ovih rashoda u Letoniji, Portugalu i Estoniji bilo nešto manje izraženo (2,5 p.p, 2,2 p.p, i 1,5 p.p. respektivno, takođe u periodu od pet godina). I kada posmatramo kretanje broja zaposlenih, iako je zbog različitog obuhvata sektora opšte države po zemljama ovu uporednu analizu metodološki nešto teže sprovesti, dolazimo do sličnog zaključka.15Dostupni podaci potvrđuju da nijedna zemlja nije uspela da smanji broj zaposlenih u opštoj državi za 15% u čitavom periodu 2008-2014. Posmatrajući zemlje koje su u okviru fiskalnog prilagođavanja kao jednu od mera sprovodile racionalizaciju zaposlenosti u opštoj državi, došli smo do zaključka da je broj zaposlenih smanjivan za najviše 5-10% (Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija) – što je verovatno krajnji domet i u Srbiji.

15 Jedan od očiglednih problema potiče od različitog učešća privatnog sektora u sistemu zdravstvene zaštite – zemlje s velikim učešćem privatnog sektora obično imaju i nešto manji broj zaposlenih u opštoj državi. Ukoliko su zemlje posle 2008. sprovele re-forme i transformaciju sistema zdravstvene zaštite (poput Rumunije), to se odrazilo i na smanjenje ukupnog broja zaposlenih u opštoj državi u posmatranom periodu. Pla-novi za slične reforme u Srbiji do 2017. ne postoje, pa tako na ovaj način ostvareno smanjenje broja zaposlenih nije potpuno uporedivo sa predviđenom racionalizacijom zaposlenosti kod nas.

38

Određeni pokazatelji ukazuju na to da u Srbiji zapravo i ne postoji 75.000 prekobrojnih radnika u opštoj državi. Naime, prema podacima Eurostat-a, u zemljama CIE u opštoj državi zaposleno je u proseku 7-8 radnika na 100 stanovnika – što je sasvim uporedivo s vrednošću ovog indikatora u Srbiji (prema podacima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave u Srbiji trenutno radi nešto preko 7 zaposlenih u opštoj državi na 100 stanovnika16). Ukoliko bi se broj zaposlenih u opštoj državi zaista smanjio za planiranih 75.000, u Srbiji bi na 100 stanovnika postojalo manje od 6 zaposlenih u ovom sektoru – što bi nas svrstalo među evropske zemlje s najmanje zaposlenih u ovom sektoru. To po svemu sudeći nije izvodivo, iako nema sumnje da je Srbiji neophodan efikasniji i jeftiniji javni sektor. Činjenica je da je Srbija u proseku ekonomski manje razvijena od zemalja CIE, pa joj je samim tim i znatno teže da finansira jednak broj radnih mesta u opštoj državi (medicinskih radnika, nastavnika, policajaca, administracije i drugo). Uz dobro pripremljene i uspešno sprovođenje reformi najvećih državnih sistema koji zapošljavaju najviše radnika (zdravstvo, obrazovanje, bezbednost, lokalna administracija), procenjujemo da bi se broj zaposlenih u opštoj državi mogao smanjiti do 2017. za najviše 30.000-40.000. S druge strane, bez takvih temeljnih reformi, moguće je da bi smanjivanje broja zaposlenih za nekoliko desetina hiljada godišnje bilo veoma opasno, i moglo bi dovesti do urušavanja važnih državnih sistema i osetnog pada kvaliteta usluga koje oni pružaju.

Pored rezultata uporednih analiza, postoji nekoliko dodatnih razloga zbog kojih će racionalizacija zaposlenosti u opštoj državi u 2016. i 2017. godini najverovatnije dati upola manje uštede od planiranih. U 2016. godini predviđeno je smanjenje broja zaposlenih u opštoj državi za 29.000 (gotovo 6% ukupne zaposlenosti u ovom sektoru), pri čemu sličan plan u 2015. (smanjenje za 25.000) nije ni izbliza sproveden. Fiskalni podaci o izvršenju rashoda za zaposlene zaključno s novembrom pokazuju da ciljana otpuštanja nisu ni počela, a da je broj zaposlenih smanjen svega za oko 5.000 isključivo po osnovu prirodnog odliva u penziju uz ograničenu stope zamene (1:5). Prema najavama iz Vlade, moguće je da postoji oko 9.000 zaposlenih koji će do kraja januara 2016. dobrovoljno napustiti javni sektor uz otpremnine, ali bi to ipak bio samo manji deo plana. Pitanje je, međutim, na koji način će se identifikovati preostalih 20.000 prekobrojnih radnika, budući da još uvek ne postoje precizne analize, pa bi se veoma lako mogao ponoviti sličan scenario kao u 2015. Problematično je i to što je nesrazmerno veliki deo tereta racionalizacije prebačen na lokalni nivo

16 Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave (2015). „Moderna država – racio-nalna država: Koliko, kako i zašto?“

39

vlasti. Naime, od lokalnih samouprava očekuje se da ukupne rashode za zaposlene umanje za 3%, a da u okviru tako umanjenih sredstava pronađu prostor za povećanje zarada zaposlenima u predškolskom obrazovanju za 4% i ustanovama za socijalnu zaštitu za 3% (što predstavlja povećanje plata za oko 25.000 radnika). To implicitno podrazumeva da će se tokom 2016. broj zaposlenih na lokalnom nivou vlasti umanjiti gotovo za 10%, što je najverovatnije neizvodivo u samo jednoj godini. Potpuno isti rizici važe i za uštede od racionalizacije u 2017. godini. Ukoliko broj zaposlenih u 2016. godini ne bude smanjen u planiranom obimu (što će se po svemu sudeći i dogoditi), za očekivane uštede u 2017. biće potrebno znatno veće smanjenje zaposlenosti u opštoj državi od trenutno planiranih 25.000 radnih mesta u toj godini – što je malo verovatno.

Uz racionalizaciju broja zaposlenih, glavna mera ušteda u 2017. trebalo bi da bude zamrzavanje penzija i plata u javnom sektoru – što sada takođe nije izvesno. Naime, nakon odmrzavanja penzija i plata u najvećem delu javnog sektora već od početka 2016. (prvobitno je planirano da ostanu nepromenjene do kraja togodišnjeg programa), pritisci da se to u određenoj meri ponovi i u 2017. godini mogu biti samo veći. Kada uzmemo u obzir sve postojeće rizike sadržane u predviđenim merama fiskalne politike u sledeće dve godine, procenjujemo da postoji realna opasnost da se od ukupno planiranog trajnog prilagođavanja u 2016. i 2017. od 1,5% BDP-a ostvari samo polovina (oko 0,75% BDP-a). To bi značilo da će se trajni fiskalni deficit u srednjem roku zadržati na nivou od oko 3,5% BDP-a, umesto njegovog obaranja na oko 2,7% BDP-a u 2017. godini – što je nedovoljno za zaustavljanje rasta javnog duga i ostvarenje osnovnog cilja fiskalne konsolidacije.

2.4. Najveći fiskalni rizik: Odlaganje završetka privatizacije i reformi javnih preduzeća

Još uvek nije otklonjena opasnost od pojave nekih novih budžetskih izdataka za javna i državna preduzeća, pa bi fiskalni deficit u srednjem roku mogao biti i veći od 3,5% BDP-a. Već sada je izvesno da će država u 2016. preuzeti otplatu glavnice garantovanog duga RTB Bora (oko 50 mln. evra u naredne dve godine), što formalno nije uključeno u planirane rashode države. Takođe, Vlada je prvobitno najavila(pa odustala) da će uz preuzimanje otplate duga Srbijagasa prema NIS-u krajem 2015. (200 mln. evra) to isto učiniti i sa dugom koji Petrohemija ima prema NIS-u. U budžetu za 2016. nisu predviđena sredstva za izmirivanje ove potencijalne obaveze, međutim, status Petrohemije mora se rešiti do polovine 2016. godine, pa je vrlo verovatno da će se budžetski rashodi po tom osnovu ipak

40

povećati u iznosu od oko 85 mln evra.17Sve ukazuje na to da se ni reforme velikih javnih preduzeća poput EPS-a, Srbijagasa i Železnica (koja i predstavljaju najveću opasnost za domaće javne finansije) ne sprovode zadovoljavajućom brzinom, premda su određeni pomaci napravljeni u 2015. Vlada je usvojila i delimično sprovela nekoliko planova za njihovu reorganizaciju i/ili finansijsko prestrukturiranje (pre svega u Železnicama koje su podeljene na četiri nezavisne kompanije i EPS-u), ali još uvek nisu načinjeni konkretni koraci za otklanjanje suštinskih problema u njihovom poslovanju (broj zaposlenih i visoki troškovi za zarade, cene, nivo naplate i drugi izvori neefikasnosti). Nije se daleko stiglo ni sa promenama u Srbijagasu, čiji su gubici u prethodnom periodu predstavljali najveći trošak za državu, iako u 2015. ovo preduzeće nije iziskivalo nova budžetska sredstva (niti izdavanje novih garancija). Tome je verovatno doprinelo povoljno kretanje cene nafte i gasa, što je privremeno stabilizovalo poslovanje petrohemijskog kompleksa i Železare Smederevo, i samim tim donekle poboljšalo (inače lošu) naplatu potraživanja koje Srbijagas ima prema ovim preduzećima.

Rešavanje statusa preduzeća u portfoliju Agencije za privatizaciju još jedna je od ključnih strukturnih reformi u okviru programa koja se odvija sporije nego što je planirano, premda su u 2015. ipak postignuti prvi ohrabrujući rezultati. Naime, na početku 2015. godine u portfoliju Agencije za privatizaciju nalazilo se ukupno 556 preduzeća, koja su zapošljavala ukupno oko 93.000 radnika. Slabije izvršavanje budžetskih rashoda za otpremnine radnicima koji u tom procesu ostanu bez posla bio je prvi pokazatelj da rešavanje statusa ovih preduzeća kasni, i da se u 2015. neće ostvariti ono što je planirano. Do kraja godine, za ovu namenu potrošeno je ukupno oko 11 mlrd dinara (od planiranih 16 mlrd. dinara u okviru tranzicionog fonda), što je prema našoj analizi bilo dovoljno da se isplate otpremnine za oko 20.000 radnika. Po poslednjim dostupnim podacima, u 2015. rešen je status oko 300 preduzeća – uglavnom pokretanjem stečaja, dok je veoma mali broj privatizovan. U najvećem broju slučajeva radi se o relativno malim preduzećima i najlakšim slučajevima (na primer, u 150 preduzeća bilo je zaposleno po manje od 10 radnika), ali ohrabruje činjenica da se na tom spisku nalazi i nekoliko nekadašnjih giganata, poput IMT-a i IMR-a. Međutim, iako je status rešen za relativno veliki broj pojedinačnih preduzeća, ako se posmatra broj radnika koji je ostao da radi u sektoru države, možemo zaključiti da je u 2015. rešena samo četvrtina problema. Postoji i određeni broj preduzeća kod kojih je postupak privatizacije obustavljen ili nije bilo zainteresovanih kupaca, a

17 Doduše, ovaj neplanirani rashod budžeta trebalo bi da bude pokriven (takođe neplani-ranim u budžetu) prihodom koje je država ostvarila početkom 2016. prodajom spektra frekvencija mobilnim operaterima.

41

koja su nastavila da posluju (iako je uklonjena zaštita države od naplate potraživanja od strane poverilaca).18Posebno zabrinjava činjenica da postoji veliki broj preduzeća koja nisu prodata (niti je nad njima pokrenut stečaj), već je njihov status „rešen“ tako što su pripojena većim državnim entitetima – što teško može biti ekonomski optimalno rešenje.

Najveći izazov u 2016. godini biće rešavanje statusa preduzeća koja se nalaze u grupi strateški važnih, jer je u 2015. pronađeno rešenje za svega pet od ukupno sedamnaest preduzeća. Njihov konačni status (privatizacija ili stečaj) trebalo bi da bude poznat do 31. maja 2016. (kada ovim preduzećima prestaje zaštita države od poverilaca), a već sada postoje naznake da bi se Vlada u velikom broju slučajeva mogla odlučiti za neka prelazna i dugoročno neodrživa rešenja. Primera radi, postoje najave da je za RTB Bor u pripremi novi UPPR (unapred pripremljeni plan reorganizacije), koji zapravo donosi produžetak zaštite od poverilaca i samim tim predstavlja samo dalje pomeranje rokova za pronalaženje konačnog rešenja. Za jednu grupu (neuspešnih) preduzeća postoje planovi i najave da bi mogli biti pripojeni drugim državnim sistemima, što bi značilo da će njihovo poslovanje i dalje suštinski zavisiti od države (kao što je direktno povezivanje Resavice i EPS-a ili uključivanje Trajala, Jumka i FAP-a u namensku industriju). Nijedna od navedenih strategija ne bi trajno rešila probleme u poslovanju ovih preduzeća, pa je onda teško isključiti mogućnost da se u budućnosti ponovo javi potreba za direktnom ili indirektnom podrškom države.

2.5. Osnovni zaključci i preporuke

U Grafikonu 7 prikazali smo tri alternativne putanje javnog duga u zavisnosti od uspešnosti Vlade u sprovođenju planiranih mera za trajno umanjenje deficita, ali i strukturnih reformi (pre svega reformi javnih preduzeća i završetka privatizacije). Scenario 1 predstavlja idealnu putanju javnog duga i zasniva se na pretpostavci da će sve planirane mere Vlade iz Fiskalne strategije za 2016. godinu sa projekcijama za 2017. i 2018. godinu dati očekivane uštede. Ovaj plan omogućava obaranje fiskalnog deficita u 2017. na 2,7% BDP-a i zaokret rastuće putanje javnog duga u toj godini, uz njihovo dalje smanjivanje u 2018. Scenario 2 oslikava osnovne rezultate naše analize postojećih fiskalnih planova i podrazumeva da će predviđene mere doneti samo polovinu od ukupno planiranih trajnih ušteda u 2016. i 2017. godini

18 Za sada ne postoje precizni podaci o tome da li su ova preduzeća nastavila da posluju na zdravim osnovama. Procenjujemo da postoji realan rizik da barem neka ne izmiruju redovno obaveze prema državi (za poreze i doprinose za obavezno socijalno osigu-ranje radnika), obaveze prema javnim preduzećima (za energente), odnosno da opstaju zahvaljujući direktnoj ili indirektnoj podršci lokalnih samouprava.

42

(0,75% BDP-a umesto 1,5% BDP-a). U ovom slučaju, trajni deficit u srednjem roku ostaje u proseku na nivou od 3,5% BDP-a, što nije dovoljno za zaustavljanje rasta javnog duga i uspeh fiskalne konsolidacije (bez dodatnih mera štednje). Uz nepromenjene makroekonomske pretpostavke (i bez novih troškova za javna i državna preduzeća), zaduženost zemlje ipak nastavlja da se povećava umerenim tempom iznad nivoa od 80% BDP-a. Scenario 3 predstavlja pesimističan ishod –podrazumeva da će u 2016. i 2017. biti ostvarena polovina planiranog trajnog prilagođavanja, kao i pojavu novih troškova za državna i javna preduzeća usled odlaganja neophodnih reformi. Moglo bi se reći da je ovo i istorijski scenario, budući da smo fiskalnim deficitima u sledeće tri godine (ravnomerno) pridodali stvarni trošak neuspešnog poslovanja preduzeća u vlasništvu države koji se prevalio na budžet u periodu 2012-2014. Kao što se i tada dogodilo, posledica je snažan rast javnog duga preko 80% BDP-a, dalje povećanje troškova za kamate, a u jednom trenutku i kriza javnih finansija postala bi neizbežna.

Grafikon 7: Javni dug i fiskalni deficit u Srbiji, 2013-2018

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Ministarstva finansija

Naše analize pokazuju da postoji izražen rizik da započeta fiskalna konsolidacija (ponovo) bude neuspešna, i pored veoma dobrog rezultata u prvoj godini trogodišnjeg programa fiskalnog prilagođavanja. Fiskalni planovi za 2016. i 2017. godinu „na papiru“ obećavaju obaranje fiskalnog deficita na ispod 3% BDP-a i zaustavljanje rasta javnog duga, ali bi se

43

usled preranog popuštanja i nedovoljno čvrstih mera lako moglo pokazati da su žrtve iz 2015. bile uzaludne – što bi bila velika šteta. Kako bi se to izbeglo, Vlada mora ostati potpuno posvećena sprovođenju glavnih mera štednje: neophodno je da u najkraćem roku pripremi jasan i realističan plan racionalizacije broja zaposlenih u opštoj državi (i sprovede ga), ali i da istraje u strogoj kontroli penzija i plata i pored očekivanih pritisaka da se one ponovo povećaju. Međutim, i ove oštre mere budžetske štednje mogle bi se pokazati kao nedovoljne ukoliko izostanu neophodne strukturne reforme, jer je upravo njihovo odlaganje osudilo na neuspeh sve dosadašnje pokušaje za ozdravljenje domaćih javnih finansija. Najveći fiskalni rizici potiču od lošeg poslovanja javnih i državnih preduzeća, zbog čega je nužno znatno ubrzati započete reforme u najvećim javnim preduzećima (EPS, Železnice Srbije, Srbijagas), što zahteva i neke nepopularne mere (otpuštanja prekobrojnih radnika, povećanje cena i drugo). Za to je potrebno i dosledno rešavanje statusa preduzeća u privatizaciji tokom 2016. godine (stečaj ili privatizacija), budući da su upravo ova preduzeća obično najveće neplatiše za isporučeni gas i električnu energiju (petrohemijski kompleks, Železara Smederevo, RTB Bor i drugi). Sva druga rešenja, poput pripajanja gubitaša većim državnim entitetima ili UPPR-a ne rešavaju, već samo odlažu probleme za budućnost.

S druge strane, važnu podršku započetoj fiskalnoj konsolidaciji mogla bi da pruži efikasnija borba protiv sive ekonomije. Prostor za povećanje poreskih prihoda po osnovu suzbijanja sive ekonomije evidentno postoji – procenjuje se da promet u sivoj zoni u Srbiji iznosi oko 30% BDP-a, a podaci o efikasnosti naplate PDV-a ukazuju na to da je u prethodnih nekoliko godina (naročito u 2013) došlo i do pogoršanja poreske discipline (Grafikon 8).

Grafikon 8: Efikasnost naplate PDV-a (C-efficiency)

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka ministarstva finansija i RZS

44

Međutim, za razliku od 2015. godine, kada je osetno povećanje poreskih prihoda ostvareno zahvaljujući inspekcijskim i dobro fokusiranim merama, za dalji rast naplate poreskih prihoda u srednjem roku neophodne su sistemske mere i temeljna reforma Poreske uprave. Pritom, relativno detaljan plan za transformaciju ove institucije postoji još od 2014. godine, ali se već dve godine praktično ne sprovodi. Relevantne analize pokazuju da bi u trogodišnjem periodu na taj način bilo moguće smanjiti obim sive ekonomije u Srbiji na nivo proseka zemalja CIE (oko 25% BDP-a), što bi omogućilo rast poreskih prihoda za 0,8-1,1% BDP-a. Ovi potencijalni prihodi budžeta mogli bi u velikoj meri ublažiti postojeće fiskalne rizike, zbog čega bi jedan od prioriteta Vlade u domenu strukturnih reformi morao biti i sistemsko unapređenje rada Poreske uprave.

Literatura:1. Fiskalni savet Republike Srbije (2012). „Predlog mera fiskalne konsolidacije

2012-2016. godina“

2. Fiskalni savet Republike Srbije (2014). „Pregled uspešnih konsolidacija u Evropi: Mere efekti i poruke“

3. Fiskalni savet Republike Srbije (2015). „Ocena Predloga zakona o budžetu za 2016. godinu“

4. Kickert, W. & Randma-Liiv, T. & Savi, R (2013). „Fiscal consolidation in Europe: A Comparative Analysis“ , COCOPS Trend Report

5. Krstić, G. i dr. (2013). „Siva ekonomija u Srbiji – Novi nalazi i preporuke“, Fondacija za razvoj ekonomske nauke

6. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave (2015). „Moderna država – racionalna država: Koliko, kako i zašto?“ , pozicioni dokument

7. Petrović, P. & Brčerević, D. (2014). „Fiscal consolidation: Precondition for growth“ , Ekonomika preduzeća, pp. 21-35

8. Petrović, P. & Minić, S. (2015). „Fiskalna konsolidacija 2012-14 Vs. 2015-17: Ovog puta je drugačije“ , Kvartalni monitor br. 40, str, 58-63 Fondacija za razvoj ekonomske nauke

9. Vlada Republike Srbije (2015). „Fiskalna strategija za 2015. godinu sa pro-jekcijama za 2016. i 2017. godinu“

10. Vlada Republike Srbije (2015). „Fiskalna strategija za 2016. godinu sa pro-jekcijama za 2017. i 2018. godinu“

45

POZITIVNI IMPULSI I RIZICI RASTA I FISKALNE KONSOLIDACIJE U KONTEKSTU NASTALOG GEOPOLITIČKOG HAOSA

Stojan Stamenković/ Miladin Kovačević/ Ivan Nikolić

1. Privredna aktivnost u 2015. godiniSudeći po pokazateljima tekuće dinamike industrijske proizvodnje, spoljnotrgovinske razmene i unutrašnje potrošnje za prvih deset meseci 2015. godine i procenama za celu godinu, te prema proceni dinamike investicija i bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2015, Srbija je izašla iz recesije koja je bila karakteristična za prethodnu godinu.

Industrijska proizvodnja je u periodu januar-oktobar 2015. za 7,6% veća nego u istom periodu prethodne godine. Pri upoređivanju industrijske proizvodnje po namenskim kategorijama, u navedenom periodu međugodišnje nije povećana jedino proizvodnja trajnih proizvoda za široku potrošnju (simboličan pad za 0,2%); u svim ostalim namenskim kategorijama proizvodnja je osetno povećana, najviše proizvodnja energije – za 13,7%. Kada se proizvodnja svrsta po sektorima, najniži je – ali ipak dinamičan – bio međugodišnji porast prerađivačke industrije, koji je za deset meseci izneo 5,7%; proizvodnja rudarstva povećana je za 7%, proizvodnja elektroprivrede1 za čak 14,8% (ali to je rezultat zastoja u 2014. godini zbog poplava).

Slika, međutim, nije tako idealna kada se posmatra tekuća dinamika iz meseca u mesec, putem desezoniranih indeksa i trend-ciklusa. I ukupna industrijska proizvodnja i proizvoda prerađivačke industrije su iz 2014. ušle u 2015. godinu sa izrazito rastućim trendovima, ali su oni dokom drugog polugođa promenili smer. Takvu promenu, uz inače uobičajene nevelike oscilacije, sasvim jasno pokazuju i desezonirani indeksi. Budući da na rezultate ukupne industrije može bitno da utiče i dinamika proizvodnje elektroprivrede koja ne može da se „pegla“ zalihama a tražnja za njom zavisi i od vremenskih prilika – zadržaćemo se na prerađivačkoj industriji2.

Prerađivačka industrija je u 2014. imala pad proizvodnje u odnosu na prethodnu godinu za 1,4%, a u prvih deset meseci 2015. godine njena

1 Pun naziv ovog sektora u statistici je rogobatan: „Snabdevenje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija“

2 Ona obuhvata oko tri četvrtine – ponder prerađivačke u ukupnoj industriji iznosi 73,89%.

46

proizvodnja je bila veća nego u istom periodu 2014. godine za 5,7% i to je pokazatelj koji sugeriše zaključak o izlasku iz recesije. Taj zaključak potvrđuju i pokazatelji dinamike BDP-a: on je u 2014, prema najnovijim podacima RZS, realno opao za 1,8%, u prva tri kvartala 2015. međugodišnje je povećan za 0,5%, a najnovija procena MMF-a za celu godinu predviđa porast za ¾%. Tekuća dinamika ukazuje na to da postoje problemi.

70

75

80

85

90

95

100

105

110

115

120

125

130

135

Jan-01

Apr-01

Jul-01

Oct-01

Jan-02

Apr-02

Jul-02

Oct-02

Jan-03

Apr-03

Jul-03

Oct-03

Jan-04

Apr-04

Jul-04

Oct-04

Jan-05

Apr-05

Jul-05

Oct-05

Jan-06

Apr-06

Jul-06

Oct-06

Jan-07

Apr-07

Jul-07

Oct-07

Jan-08

Apr-08

Jul-08

Oct-08

Jan-09

Apr-09

Jul-09

Oct-09

Jan-10

Apr-10

Jul-10

Oct-10

Jan-11

Apr-11

Jul-11

Oct-11

Jan-12

Apr-12

Jul-12

Oct-12

Jan-13

Apr-13

Jul-13

Oct-13

Jan-14

Apr-14

Jul-14

Oct-14

Jan-15

Apr-15

Jul-15

Oct-15

PRERAÐIVAÈKA INDUSTRIJA 2001-2015.indeksi, O 2014=100

PRERAÐIVAÈKA INDUSTRIJA, originalna serija

PRERAÐIVAÈKA INDUSTRIJA, desezonirana serija

PRERAÐIVAÈKA INDUSTRIJA, trend-ciklus

Dvanaestomesečni period izrazitog rasta desezoniranih indeksa završen je u maju 2015. godine; u tom mesecu postignuta je i maksimalna vrednost trenda – ona je bila za 6,8% veća od proseka prethodne godine (desezonirani indeks, koji obuhvata i oscilacije oko trenda, u tom mesecu isprednjačio je od proseka prethodne godine za 8,8%). To su, istovremeno bile i najveće vrednosti trenda i desezoniranih indeksa posle oktobra 2008; podsetićemo: redukcija proizvodnje prerađivačke industrije u Srbiji, nakon izbijanja svetske finansijske i zatim krize u realnom sektoru u toj godini, bila je vrlo oštra i nivo njenog trenda je u toku samo trinaest meseci oboren za 23%!

Posle maja 2015. i dostizanja najvišeg nivoa u poslednjih sedam godina, trend je preveden u lagano opadanje od po nepunih 0,5% mesečno. Tome je najviše doprineo pad desezoniranog indeksa (u odnosu na prethodni mesec) u septembru za 2,8%3.

3 U oktobru je desezonirani indeks delimično „oporavljen“ – povećan je za 0,8%.

PRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA 2001-2015.

47

Budući da nije bilo promena u obimu tražnje koje bi mogle objasniti zaokret u dinamici proizvodnje prerađivačke industrije, odgovor bi se mogao potražiti u njenoj strukturi. Ako se posmatra jedanaest najvećih oblasti, sa učešćem u prerađivačkoj industriji većim od 3%, videće se da je trend trenutno opadajući samo u slučaju njih triju – proizvodnji prehrambenih proizvoda, proizvodnji nemetalnih minerala i proizvodnji osnovnih metala, s tim što, nakon oštrog opadanja, proizvodnja motornih vozila i prikolica tokom poslednja tri posmatrana meseca ima trend blizak stagnaciji, na nivou koji je za oko 13% niži od proseka prethodne godine (i za četvrtinu niži od najvišeg nivoa, sredinom 2013. godine).

85

90

95

100

105

110

115

120

125

Dec-14 Jan-15 Feb-15 Mar-15 Apr-15 May-15 Jun-15 Jul-15 Aug-15 Sep-15 Oct-15

Proizvodnja prehrambenih proizvoda

Proizvodnja piæa

Proizvodnja koksa i derivata nafte

Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda

Proizvodnja farmaceutskih proizvoda

Proizvodi od gume i plastike

Proizvodi od nemetalnih minerala

Proizvodnja motornih vozila i prikolica

Proizvodnja metalnih proizvoda osim mašina

Proizvodnja elektriène opreme

Proizvodnja osnovnih metala

NAJVEÆE OBLASTI PRERAÐIVAÈKE INDUSTRIJE 2014-2015. -trend-ciklus, prosek 2014 =100

Od oblasti koje se odlikuju stabilnim trendnim rastom tokom proteklih deset meseci 2015. godine (proizvodnja proizvoda od gume i plastike, proizvodnja pića, proizvodnja električne opreme) možda treba skrenuti pažnju na proizvodnju električne opreme: u njen rast je ugrađeno povećavanje proizvodnje (i izvoza) trajnih proizvoda za široku potrošnju (aparati za domaćinstvo), kod kojih smo na početku ovog pregleda, pri međugodišnjem upoređenju za deset meseci, konstatovali minimalan međugodišnji pad proizvodnje4.

Međutim, međugodišnji porast obima proizvodnje, koji se tokom prvih devet meseci 2015. kretao oko 6%, u oktobru je izneo samo 3%. Vrednosti desezoniranog indeksa i trenda prerađivačke industrije u oktobru su oko 4% iznad proseka prethodne godine.

4 Proizvodnja namenske kategorije trajnih proizvoda za široku potrošnju brzo raste od

NAJVEĆE OBLASTI PRERAĐIVAČKE INDUSTRIJE 2014-2015.

48

Međutim, posebno treba uočiti tri oblasti. Prva je proizvodnja prehrambenih proizvoda. Njena dinamika je ključni faktor dinamike ukupne prerađivačke industrije, budući da čini blizu četvrtine te industrije (tačnije, ponder joj je 24,4%). Njen međugodišnji rast u periodu januar-avgust 2015. iznosio je 5,7% i to je srednja vrednost oko koje su – bez bitnih odstupanja – oscilovala i mesečna međugodišnja povećanja. U septembru je došlo do sloma, međugodišnji indeks je pokazao pad za preko 7%, desezonirani indeks u tom mesecu pao je u odnosu na prethodni za 14%. Iako je desezonirani indeks u oktobru povećan za 1,6%, to nije popravilo pad obima proizvodnje u međugodišnjem upoređenju i on je izneo 8,7%.

70

80

90

100

110

120

130

140

Jan-14

Feb-14

Mar-14

Apr-14

May-14

Jun-14

Jul-14

Aug-14

Sep-14

Oct-14

Nov-14

Dec-14

Jan-15

Feb-15

Mar-15

Apr-15

May-15

Jun-15

Jul-15

Aug-15

Sep-15

Oct-15

PROIZVODNJA PREHRAMBENIH PROIZVODA 2014-2015.indeksi, prosek 2014=100 (ponder u preraðivaèkoj ind: 24,39%)

originalna serijadesezonirana serijatrend-ciklus

Samo ta redukcija dinamike prehrambene industrije redukovala je dinamiku prerađivačke industrije za oko 2,5%. Da su međugodišnji indeksi prehrambene industrije u septembru i oktobru 2015. ostali na nivou iz prethodnih osam meseci, ne bi bilo smanjivanja desezoniranih indeksa prerađivačke industrije, njen trend je u silazni smer okrenuo upravo ovaj lom u prehrambenoj industriji. Drugim rečima, ako iz prerađivačke industrije uklonimo pokazatelje prehrambene industrije, preostale oblasti, uzete zajedno, imale bi rastući smer.

Prvo pitanje je sada šta je uzrok ovom padu proizvodnje prehrambene industrije, da li je on incidentan ili najavljuje trajnu promenu. Drugo, ima li problema u ostalim oblastima, ima li rizika u pogledu

aprila 2015,

49

integrisanog rasta bez prehrambene industrije?

Detaljniji odgovor na ovo pitanje dali smo posle objavljivanja podataka za septembar 2015. i on se može naći u MAT-u5. Ukratko – reč je o višednevnom zatvaranju hrvatske granice za protok robe kao odgovoru na priliv migranata, čime je zaustavljen izvoz za četiri važne grane prehrambene industrije i uvoz sirovina za njih. Ocenili smo tada da je ovoga puta reč o incidentnom zastoju. Efekti su se po svoj prilici osetili i početkom oktobra, pa je proizvodnja u tom mesecu ostala na niskom nivou i taj nivo je bio opredeljen istim granama kao i u septembru6. S obzirom na to da je u oktobru uvoz poljoprivrednih proizvoda ponovo počeo da raste, moglo bi se očekivati i da proizvodnja i izvoz u narednom mesecu krenu ka normalnom nivou.

Dve oblasti čiju dinamiku treba posebno razmotriti su proizvodnja motornih vozila i prikolica i proizvodnja osnovnih metala. I u jednoj i u drugoj dinamika čitave oblasti pretežno je opredeljena dinamikom proizvodnje jednog jedinog proizvođača (Fijat i Železara Smederevo)

Kada je reč o proizvodnji motornih vozila i prikolica, već je rečeno da je ona svoj maksimum dostigla sredinom 2013. i da sada osciluje na nivou koji je za četvrtinu niži. Pri tome je međugodišnji pad cele oblasti u periodu januar-oktobar 2015. godine izneo 4,2%, ali je unutar toga proizvodnja grane motorna vozila smanjena za 9%. Ključno pitanje je hoće li kragujevački Fijat izaći na tržište sa novim modelom, a to zavisi od namere Fijata da investira u takvu proizvodnju, ali i od spremnosti naše države da investira u infrastrukturu (drumsku i železničku) neophodnu za širenje proizvodnje u Kragujevcu. Ako toga ne bi bilo, naš najveći izvoznik bi nastavio da sužava i izvoz i proizvodnju.

Proizvodnja osnovnih metala je treća oblast po vrednosti izvoza (posle izvoza motornih vozila i prikolica i izvoza prehrambene industrije). Ona je za deset meseci 2015. međugodišnje povećala proizvodnju za 23,1% i tome je, svakako, doprinelo uvođenje novog menadžmenta Železare početkom 2015. godine (međugodišnji porast proizvodnje sirovog gvožđa, čelika i ferolegura istovremeno je izneo 61,6%). Međutim, nema daljih tekućih priraštaja po isteku sredine godine, još uvek radi samo jedna

5 „Ocena privredne aktivnosti“, Makroekonomske analize i trendovi (MAT) broj 250.6 Prerada i konzervisanje mesa i proizvoda od mesa, proizvodnja biljnih i

životinjskih ulja i masti, proizvodnja mlečnih proizvoda i proizvodnja ostalih prehrambenih proizvoda (u koju spadaju: rafinisani šećer, kakao, čokolada, konditorski proizvodi, čaj i kafa, začini, gotova jela, homogenizovani proizvodi i dijetetska hrana, kvasac, itd.

50

visoka peć, još uvek nema najavljene profitabilne proizvodnje, ne zna se koliki bi mogao biti operativni gubitak kada se odbije vrednost zatečenih zaliha. Vrlo je neizvesno pitanje tražnje na tržištu i cena, indikativno je da se proizvodnja izmešta iz Evrope. Najavljeno je rešenje sa kineskom kompanijom, ali je sa njom do sada samo donet memorandum o razumevanju. Ta bi kompanija bila rešenje, ali je ono neizvesno i ako izostane treba imati u vidu da će biti teško održati proizvodnju i da ta proizvodnja i čak njen rast ne znače i odgovarajuću bruto dodatu vrednost, odnosno doprinos BDP-u koji se najavljuje .

U zaključku, određeni zastoj u dinamici proizvodnje prerađivačke industrije u septembru i oktobru 2015, može se smatrati incidentnim, ali to ne znači samo po sebi rastuću i stabilnu dinamiku proizvodnje u narednom periodu. Ona traži nove investicije, a i proizvodnja i investicije mogu se suočiti sa problemima koje je u Evropi izazvala migrantska kriza, o čemu će biti reči kasnije. Pored toga, naša privredna aktivnost se suočava sa skromnom stopom rasta BDP-a u evrozoni, koja se u prva tri tromesečja 2015. kretala oko 0,4%, sa opadajućom tendencijom. Na drugoj strani, 2016. godinu je moguće posmatrati i sa nešto više optimizma s obzirom na najavljenu monetarnu politiku FED-a i slabljenje evra prema dolaru sa povećanjem izvoza kao rezultatom.

Vrednost spoljnotrgovinske robne razmene Srbije u prvih deset meseci 2015. bila je 23.589 miliona evra, što je za 6,1% više nego u istom periodu prethodne godine. Dakle, pri međugodišnjem upoređivanju spoljnotrgovinska razmena raste, u tom okviru, izvoz (10052 miliona evra) je međugodišnje povećan za 8,3% a uvoz (13.537 miliona evra) za 5,4%. Na samom kraju posmatranog perioda – u oktobru – međugodišnji rast izvoza je manji (6,4%), a uvoza neznačajno veći (5,8%) nego u celom periodu, stope međugodišnjeg rasta izvoza i uvoza se približavaju jedna drugoj.

Ako se, pak, tekuće tendencije izvoza i uvoza prate putem desezoniranih indeksa ili preko vrednosti kratkoročnog trenda, izvoz je, rastući od kraja trećeg tromesečja 2014, do maja 2015. premašio do tada najviše vrednosti svoje desezonirane serije i trenda sa kraja trećeg tromesečja 2013. Vrednosti izvoza od oko 1100 miliona evra u junu i julu 2015. su apsolutno najveće mesečne originalne vrednosti izvoza (nezavisno od smera trenda) koje su do sada dostignute. Kratkoročni trend je posle maja bio u opadanju, da bi se taj pad zaustavio i prešao u stagnaciju tokom poslednja tri meseca posmatranog perioda. Dinamika uvoza je bila nešto drugačija. On je tokom poslednjih dvanaest meseci (posle oktobra 2014) neprekidno imao rastući trend (prosečno po 0,6%

51

mesečno), tako da je vrednost njegovog trenda u oktobru 2015. najveća posle izbijanja krize u 2008, odnosno posle septembra 2008, ali time nije nadoknađen pad uvoza do tog meseca i nisu dostignute apsolutno maksimalne vrednosti ni desezoniranog indeksa, ni trenda iz sredine 2008, niti apsolutno najveća mesečna vrednost uvoza (1590 miliona evra), ostvarena u julu te godine.

200

300

400

500

600

700

800

900

1000

1100

1200

1300

1400

1500

1600

1700

Jan-06

Apr-06

Jul-06

Oct-06

Jan-07

Apr-07

Jul-07

Oct-07

Jan-08

Apr-08

Jul-08

Oct-08

Jan-09

Apr-09

Jul-09

Oct-09

Jan-10

Apr-10

Jul-10

Oct-10

Jan-11

Apr-11

Jul-11

Oct-11

Jan-12

Apr-12

Jul-12

Oct-12

Jan-13

Apr-13

Jul-13

Oct-13

Jan-14

Apr-14

Jul-14

Oct-14

Jan-15

Apr-15

Jul-15

Oct-15

SPOLJNOTRGOVINSKA RAZMENA SRBIJE 2006–2015.U MILIONIMA EVRA

Izvoz, originalna serijaIzvoz, desezonirana serijaIzvoz, trend-ciklusUvoz, originalna serijaUvoz, desezonirana serijaUvoz, trend-ciklusDeficit, originalna serijaDeficit, desezonirana serijaDeficit, trend-ciklus

U suštini uslovi spoljnotrgovinske razmene i tokova kapitala po izbijanju krize vrlo brzo su, u roku od tri kvartala, uslovili rapidnu i međusobno povezanu redukciju uvoza (za preko trećine), izvoza (za skoro trećinu) i industrijske proizvodnje (za skoro četvrtinu). Izvoz je, kao što se videlo, nadoknadio taj pad i postao vodeći faktor rasta industrijske proizvodnje; ona je ipak ostala duboko ispod svog nivoa u periodu pre izbijanja krize u kome je potrošnja bila vodeći faktor njenog rasta. To je slučaj i sa uvozom, pa je, za razliku od 2008. kada je trgovinski deficit bio veći od izvoza, sada je vrednost deficita negde oko dve petine vrednosti izvoza – sredinom 2008. vrednošću izvoza bilo je pokriveno oko 45% vrednosti uvoza; u 2015. ta pokrivenost iznosi oko 75%.

Kada se spoljnotrgovinska razmena u 2015. posmatra po oblastima, najveću vrednost izvoza i najveću vrednost uvoza u prvih deset meseci 2015. godine imala je proizvodnja motornih vozila i prikolica. Izvoz u vrednosti 1.523 miliona evra bio je veći od uvoza (1433 miliona evra) za

52

90 miliona evra, ali i manji nego 2014. u istom periodu za 57 miliona evra, ili 3,6%. Na drugom mestu po vrednosti izvoza je prehrambena industrija; vrednost njenog izvoza za deset meseci 2015. iznela je 1.129 miliona evra, što je skoro dvostruko više od vrednosti uvoza u isto vreme i za 5,2% više od vrednosti izvoza u istom periodu prethodne godine. Pri tome treba skrenuti pažnju na pad ovog izvoza u septembru (4,3%) i manje u oktobru (1,2%), što je, kako je već navedeno, povezano sa padom proizvodnje u ovoj oblasti u tim mesecima i sa padom uvoza poljoprivrednih proizvoda u septembru za 16% (u oktobru je taj uvoz ponovo porastao za 3%. Kada se saberu izvoz poljoprivrednih proizvoda i proizvoda prehrambene industrije, taj zbir izvoza prehrambenih proizvoda u prvih deset meseci 2015. godine iznosi 1.839 miliona evra, premašuje vrednost izvoza motornih vozila i prikolica i ima izvanredan neto-efekat kada se odbije uvoz istih oblasti: 850 miliona evra (323 miliona poljoprivreda i 527 miliona prehrambena industrija).

Postoji još niz oblasti u kojima je vrednost izvoza veća od vrednosti uvoza: proizvodnja pića, proizvodnja duvanskih proizvoda, proizvodnja odevnih predmeta, proizvodnja kože i predmeta od kože, prerada drveta i proizvodi od drveta, proizvodnja proizvoda od gume i plastike, proizvodnja osnovnih metala, proizvodnja metalnih proizvoda, proizvodnja motornih vozila i prikolica, proizvodnja nameštaja, snabdevanje električnom energijom, snabdevanje vodom. Ali, u svima zajedno je u periodu januar-oktobar izvoz premašio uvoz za 1.048 miliona evra – dakle samo dve oblasti proizvodnje hrane ostvarile su višak izvoza koji je veličine 81% ukupnog efekta svih preostalih navedenih oblasti.

Na drugoj strani, treba skrenuti pažnju i na neke oblasti, velike uvoznike, od kojih su neki i veliki izvoznici, ali u kojima izvoz znatno zaostaje za uvozom. Na prvom mestu to je hemijska industrija. Za deset meseci 2015. uvezeno je proizvoda te oblasti u vrednosti od 1.404 miliona evra, tačno koliko i za isto vreme prethodne godine Ova oblast spada i u velike izvoznike, sa izvozom od 521 milion evra (koji je veći nego godinu dana ranije za 6,7%), ali je manji od uvoza proizvoda te oblasti za 883 miliona evra.

Posebno je važan pad vrednosti uvoza nafte i gasa. Vrednost uvoza sirove nafte i gasa od 968 miliona evra manja je za 10% nego u prvih deset meseci 2014. godine, vrednost uvoza naftnih derivata u iznosu od 465 miliona evra manja je za 21%. To je rezultat pada svetskih cena. Inače, domaća proizvodnja naftnih derivata povećana je za 8,2%, a u pregledu prometa u domaćoj trgovini videće se i da je realni promet povećan, uz niže izdatke. Pad svetskih cena nafte je značajan faktor uravnotežavanja platnog bilansa.

53

Na kraju ovog pregleda tokova u spoljnoj trgovini neka bude rečeno i to da je, počev od četvrtog kvartala 2014. godine uspostavljen stabilan rastući trend uvoza intermedijarnih proizvoda. Vrednost njihovog uvoza za deset meseci 2015. iznela je 4.712 miliona evra, što je za 10% više nego u istom periodu 2014; ova vrednost čini 34,8% ukupnog uvoza u tih deset meseci.

70

80

90

100

110

120

Jan-13

Feb-13

Mar-13

Apr-13

May-13

Jun-13

Jul-13

Aug-13

Sep-13

Oct-13

Nov-13

Dec-13

Jan-14

Feb-14

Mar-14

Apr-14

May-14

Jun-14

Jul-14

Aug-14

Sep-14

Oct-14

Nov-14

Dec-14

Jan-15

Feb-15

Mar-15

Apr-15

May-15

Jun-15

Jul-15

Aug-15

Sep-15

Oct-15

UVOZ INTERMEDIJARNIH PROIZVODAINDEKSI, PROSEK 2014=100

Originalna serijaDesezonirana serijaTrend

Mesečni priraštaji trenda, počev od oktobra 2014. su po 1,1%. Ovo je povezano sa ostvarenim rastom domaće industrijske proizvodnje, a može biti i signal o njenom rastu u narednom kratkoročnom periodu.

Platni bilans, prema raspoloživim podacima za devet meseci, u 2015. godini bolje je uravnotežen nego prethodne godine.

Da bi pokrio saldo tekućeg računa i računa kapitala, u 2014. godini neto iznos finansijskog računa sadržao je i iznos za koji su smanjene devizne rezerve (661 milion evra po stalnom kursu sa početka godine); u 2015. godini devizne rezerve su povećane za 378 miliona evra, jer je zbir ostalih stavki neto finansijskog računa bio veći od salda tekućeg računa (i računa kapitala koji je zanemarljiv u ovom obračunu).

Tako je neto priliv direktnih investicija u 2015. izneo 1231 milion evra, što je za 30% više nego u prvih devet meseci 2014, a neto odliv na poziciji krediti je prepolovljen (na 151 milion evra).

54

Republike Srbije, januar - septembar 2014-2015.1 U mln EUR

Platni bilans 1-9.2014 1-9.2015 indeks

Tekući račun -1.421 -1.082 76,2Prihodi 13.658 14.785 108,3Rashodi 15.079 15.867 105,2Roba i usluge -2.688 -2.345 87,2Izvoz 10.668 11.566 108,4Uvoz 13.355 13.911 104,2Primarni dohodak -966 -1.200 124,2Sekundarni dohodak 2.232 2.463 110,3 Prihodi 2.516 2.786 110,7Od čega: Doznake radnika 1.395 1.565 112,2 Rashodi 283 323 114,0Kapitalni račun 7 5 66,0Neto pozajmljivanje(+)/neto zaduživanje (-) (Saldo tekućeg računa i računa kapitala) -1.415 -1.078 76,2

Finansijski račun, neto 1.109,2 654,6 59,0Direktne investicije 949,8 1.231,4 129,6Portfolio investicije 293,4 27,6 9,4Neto povećanje finansijske aktive -18,8 -76,3 406,9Neto povećanje finansijskih obaveza 312,1 103,9 33,3Vlasničke hartije od vrednosti i hartije od vrednosti investicionih fondova -14,1 -79,7 563,7

Dužničke hartije od vrednosti 326,3 183,6 56,3U tome: Država 326,3 183,6 56,3Ostale investicije -796,4 -227,2 28,5Gotov novac i depoziti -507,3 -15,3 3,0Krediti -315,6 -150,6 47,7Neto povećanje finansijske aktive (plasmani) 40,7 -0,2 -0,5

Neto povećanje finansijskih obaveza (korišćenje) -356,2 -150,4 42,2

Trgovinski krediti i avansi 26,4 -61,3 -232,2Devizne rezerve 661,1 -378,4 -57,2Neto greške i propusti 305,3 423,3 138,6

55

Pri upoređivanju sa periodom do izbijanja krize treba poći od podatka da je deficit tekućeg računa platnog bilansa u prvih devet meseci 2015. godine bio nešto iznad jedne milijarde evra, što je za 24% manji deficit nego u istom periodu prethodne godine. Svi su izgledi da iznos deficita u celoj 2015. godini neće premašiti, ili bar ne bitno, sumu od 1,6 milijardi evra. To će biti najmanji iznos deficita tekućih transakcija posle 2003. godine, manji od četvrtine maksimalnog deficita iz 2008. godine (7,1 milijarda evra). Taj deficit tekućih transakcija u 2008. bio je finansiran tako što je neto priliv direktnih investicija izneo 2,5 milijardi evra, neto kreditni priliv 2,6 milijardi evra, neto priliv trgovinskih kredita (pretežno kratkoročnih) 0,6 milijardi evra i smanjenje deviznih rezervi za 1,7 milijardi evra – to su glavne stavke kojima je u saldu finansijskog računa nadoknađen i izostanak priliva portfolio investicija7 (koji je u prethodnoj godini iznosio 0,7 milijardi evra).

Danas je situacija takva da je neto kreditni priliv negativan a neto priliv od investicija prepolovljen. Uz to, neto odliv na poziciji primarni dohodak u tekućim transakcijama je, pre svega zbog kamata, povećan za oko 70%, zbog čega je u okviru smanjenja deficita tekućih transakcija 2015. godine smanjen i deficit robe i usluga (u periodu januar-septembar međugodišnje za 13%, u čemu je robni deficit smanjen za 5,5% i suficit u razmeni usluga povećan za 62,5%).

Prema tome, platni bilans u narednim godinama postaje vrlo osetljiv. Može se očekivati povećanje uvoza ako se pokrenu investicije, očekivani rast izvoza u nekim nosećim oblastima (osnovni metali, automobili,...) predstavlja rizik, pri čemu treba imati u vidu i kritične godine za otplatu u kojima dospevaju evrobondovi (2017, 2018, 2020, 2021), još uvek se ne može sagledati pouzdan rast stranih investicija, niti uslovi kreditiranja, ...

Na planu unutrašnje tražnje – uprkos relativno slaboj kreditnoj podršci – postoje indikacije koje ukazuju na porast investicija. Obnovićemo procenu iz MAT br 250.

Već smo ukazali na povećanje priliva stranih direktnih investicija. Međugodišnji porast uvoza sredstava rada za deset meseci izneo je 16%. Tome se, na osnovu pregleda međugodišnjeg porasta proizvodnje po granama mogu pridružiti povećana proizvodnja cementa, proizvodnja elektromotora, generatora, transformatora i opreme za distribuciju električne energije, proizvodnja mašina opšte namene, itd. Pokazatelji na osnovu kojih je napravljena procena su raspoloživi podaci o građevinskim radovima, o proizvodnji, uvozu i izvozu

7 Priliv od portfolio investicija je ponovo porastao u godinama 2011-2013. na iznose od 1,5 do 2 milijarde evra te u 2014 na oko 450 miliona evra, ali ovoga puta to nije bilo ulaganje u vlasničke hartije od vrednosti, već u državne dužničke hartije.

56

opreme – s tim što je udeo građevinskih radova 41%, ulaganja u opremu 52% i ostalih ulaganja 7% - kao i odgovarajući indikatori cena. Rezultati su8:

Bruto investicije u osnovne fondove u Republici Srbiji

Realan rast bruto investicija u osnovne

fondove

Procenjene investicije u osnovne fondove za 2015.

godinu (procentualna promena u odnosu na

prethodnu godinu)

2013. god. 2014. god.*Stalne cene Tekuće cene

Investicije u osnovne fondove - UKUPNO

-12,0% -3,6% 7,8% 9,3%

Investicije u zgrade i ostale građevine

-21,4% -2,9% 8,1% 11,2%

Investicije u opremu -8,3% -4,5% 7,7% 8,5%

Od toga:

Investicije u domaću opremu 5,2% 4,0% 2,2% 3,2%

Investicije u uvoznu opremu -18,9% -14,3% 15,1% 15,5%

Investicije u ostale osnovne fondove

6,2% -1,0% 6,9% 7,2%

*Procena

Grubo rečeno, nakon pada fiksnih investicija u prethodne dve godine, u 2015. se očekuje njihov realni rast od oko 8%.

8 Procena je zasnovana na godišnjim podacima o investicijama u tekućim cenama iz 2014. godine, kao i na poslednjim raspoloživim podacima o cenama i količinama i drugim dostupnim pokazateljima iz statističkog sistema u prvih osam meseci 2015. godine. Dobijeni procenjeni podaci za 2015. godinu predstavljaju procentualnu promenu u odnosu na prethodnu godinu (stopa rasta)

57

Promet robe u trgovini na malo (osim trgovine motornim vozilima i motociklima) tokom prvih deset meseci 2015. godine zabeležio je minimalan porast vrednosti od 1,1%. Realno (vrednost u stalnim cenama9) taj rast je bio izrazitiji, iznevši 1,9%. Interesantno je da je, u strukturi ukupnog prometa i njegovog povećanja, nominalna vrednost prometa motornih goriva smanjena za 6,5%, a realno je taj promet povećan za 1,1%. Za razliku od cena goriva koje su smanjene, cene ostalih grupa proizvoda su porasle, pa je vrednost prometa hrane povećana za 4,7% , a realno povećanje iznosi 3,2%, dok je promet neprehrambenih proizvoda sem motornih goriva povećan za 1,7% nominalno i 0,7% realno. Odavde se vidi da je poskupljenje hrane bilo veće od (ukupnog) poskupljenja ostalih proizvoda.

I kada se posmatra tekuća dinamika prometa u trgovini na malo po stalnim cenama, tokom prvih deset meseci zabeležen je minimalan rast – prosečna povećanja trenda bila su po 0,07% mesečno, s tim što je zaključno sa julom zabeležen prosečan rast od po 0,17% mesečno, au sledeća tri meseca opadanje po 0,5% prosečno mesečno. Prema tome, međugodišnji porast je rezultat rasta unutar 2014. i u prvih sedam meseci 2015. godine; aktuelna tendencija u prometu na malo nije rastuća – tokom poslednja tri meseca taj promet ja lagano opadao. S obzirom na kretanje zarada, dinamika proizvodnje u narednom kratkoročnom periodu zavisiće od dinamike investicija i izvoza.

70

80

90

100

110

120

130

140

150

160

170

Jan-05

Apr-05

Jul-05

Oct-05

Jan-06

Apr-06

Jul-06

Oct-06

Jan-07

Apr-07

Jul-07

Oct-07

Jan-08

Apr-08

Jul-08

Oct-08

Jan-09

Apr-09

Jul-09

Oct-09

Jan-10

Apr-10

Jul-10

Oct-10

Jan-11

Apr-11

Jul-11

Oct-11

Jan-12

Apr-12

Jul-12

Oct-12

Jan-13

Apr-13

Jul-13

Oct-13

Jan-14

Apr-14

Jul-14

Oct-14

Jan-15

Apr-15

Jul-15

Oct-15

PROMET ROBE U TRGOVINI NA MALO 2005-2015.STALNE CENE, O2014=100

originalna serijadesezonirana serijatrend-ciklus

9 Indeksi prometa robe u stalnim cenama dobijeni su deflacioniranjem indeksa u tekućim cenama odgovarajućim indeksima potrošačkih cena, iz kojih su isključeni: voda (iz komunalnih sistema), struja i motorna vozila, motocikli i delovi.

58

***Naša je procena da će BDP u celoj 2015. godini imati vrednost od 3950 milijardi dinara (32,9 milijardi evra) i da će biti realno veći nego u prethodnoj za 0,8%. Za upotrebu u zemlji tome se dodaje i negativni neto izvoz (deficit u razmeni robe i usluga sa inostranstvom) u iznosu od 3,2 milijarde evra. Od elemenata upotrebe, računa se sa realnim rastom investicija za 7,8% i sa padom potrošnje za oko 1%. Međutim, treba upozoriti da je dinamika BDP do sredine 2014. bila rastuća i da je taj rastući trend prekinut u septembru i oktobru 2015, što pokazuje kompozitni mesečni indeks BDP-a.

Desezonirani podaci pokazuju da se period narušavanja rasta trenda BDP podudara sa periodom u kome se to dogodilo sa prerađivačkom industrijom, zbog, kako smo ocenili, izuzetno velikog incidentnog pada proizvodnje prehrambene industrije. Oporavak dinamike industrije bio bi praćen oporavkom dinamike BDP-a.

Mesečni BDP na bazi kompozitnog indeksa, ulančane mere obima, referentna 2010, mil. RSD

200.000

210.000

220.000

230.000

240.000

250.000

260.000

270.000

280.000

290.000

Jan-06

May-06

Sep-06

Jan-07

May-07

Sep-07

Jan-08

May-08

Sep-08

Jan-09

May-09

Sep-09

Jan-10

May-10

Sep-10

Jan-11

May-11

Sep-11

Jan-12

May-12

Sep-12

Jan-13

May-13

Sep-13

Jan-14

May-14

Sep-14

Jan-15

May-15

Sep-15

Originalni podaci

Desezonirani podaci

Trend

2. Zaposlenost i produktivnostStručna javnost je često bivala zbunjena razlikama u izvorima i sadržaju podataka o zaposlenosti. Takav slučaj bio je u septembru ove godine – RZS je objavio podatke za drugi kvartal 2015. godine, a da pri tom nije informisao korisnike o nastalim promenama u sistemu dobijanja podataka (modernizacija prikupljanja podataka, promene u periodici anketiranja, povećanje obima

59

uzorka i usavršavanje tehnika ocenjivanja), koje su uticale na konzistentnost i uporedivost sa podacima iz istog perioda 2014. godine. Direktno poređenje revidiranih sa nerevidiranim podacima (naknadno su revidirani podaci iz ARS-a za 2014. od strane Republičkog zavoda za statistiku.), odnosno, poređenje neuporedivih podataka iz istog izvora (ARS), dovelo je do pogrešnog tumačenja ukupne zaposlenosti i nezaposlenosti, stvarajući nesuglasice i sumnje u vezi sa kvalitetom istraživanja. Često se porede podaci ARS istraživanja sa podacima registrovane zaposlenosti, iako se radi o potpuno različitim konceptima i definicijama zaposlenosti, koji ne garantuju kretanje pokazatelja iz ova dva izvora u istom smeru.

Kretanje zaposlenosti Republički zavod za statistiku prati putem dva istraživanja – ARS (Anketa o radnoj snazi), koja pod zaposlenim podrazumeva sva lica koja su najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljala plaćeni (u novcu ili naturi) posao, i istraživanja RAD, gde se pod zaposlenim podrazumeva lice koje ima zasnovan radni odnos sa poslodavcem na određeno ili neodređeno vreme (tzv. „registrovana zaposlenost“), tj. formalno-pravni ugovor o zaposlenju, dok se lica koja rade na osnovu ugovora o delu ili na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova ne smatraju zaposlenim.

Međutim, od septembra 2015. godine za praćenje formalne zaposlenosti, umesto RAD istraživanja prelazi se na CROSO registar kao novi izvor podataka. Uslovi za to stekli su se osnivanjem Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), čije podatke RZS preuzima od kraja 2014. godine. Praćenjem formalne zaposlenosti na ovaj način obuhvat formalno zaposlenih proširen je i na lica koja rade na osnovu ugovora o delu ili na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova.

Podaci o kretanju ukupne formalne zaposlenosti, na osnovu CROSO registra pokazuju da je u septembru 2015. godine u odnosu na decembar 2014. godine, od kad se vrši preuzimanje podataka iz CROSO registra, ukupna formalna zaposlenost veća za 4,6% (ili za 88.680 zaposlenih), pri čemu je registrovan porast zaposlenosti u radnom odnosu kod pravnih lica za 2,9% (45.184 zaposlenih) i kod preduzetnika od 7,2% (21.316 lica).

Takođe, samo je u januaru 2015. godine u odnosu na decembar 2014. evidentiran pad formalne zaposlenosti na osnovu praćenja CROSO baze – od februara 2015. godine formalna zaposlenost beleži konstantan porast, a najveći je registrovan u septembru: 20.750 novozaposlenih, što predstavlja rast od 1% u odnosu na prethodni mesec.

Na osnovu svega rečenog, jasno je da se podaci istraživanja RAD sprovođenog na pređašnji način razlikuju od podataka baziranih na praćenju CROSO registra, a u obuhvat su uključeni i zaposleni u bezbednosnom sektoru, kao i zaposleni

60

na privremenim i povremenim poslovima i lica koja rade na osnovu ugovora o delu, a koji ranije nisu bili obuhvaćeni RAD istraživanjem. Ukratko, glavni razlog neslaganja je nepotpuni obuhvat pravnih lica u istraživanju RAD kao i isključenost nekih kategorija formalne zaposlenosti.

Kada se uporede podaci o formalnoj zaposlenosti iz ARS-a sa podacima iz CROSO registra za drugi kvartal 2015. godine10, jasno je da novi sistem ocenjivanja daje realniju ocenu kontigenata radne snage, uključujući i zaposlenost, i nezaposlenost. S obzirom da je CROSO najobuhvatniji registar formalno zaposlenih lica u Srbiji, potvrđuje se relativno stabilno kretanje podataka iz Ankete.

Produktivnost rada je ekonomska kategorija koja podrazumeva mogućnost proizvodnje ili ostvarivanje dohotka u određenoj delatnosti uz što manji utrošak rada i proizvodnih sredstava. Osnovni pokazatelji produktivnosti rada su nivo produktivnosti i dinamika produktivnosti, pri čemu se nivo produktivnosti u ovom slučaju definiše kao vrednost BDP-a po zaposlenom, dok dinamika produktivnosti predstavlja promene nivoa produktivnosti u vremenskoj sukcesiji. Do rasta produktivnosti može doći usled pojačane ekonomske aktivnosti, ukoliko se broj zaposlenih zadržava na istom nivou ili umereno raste, ili usled smanjenja broja zaposlenih uz blaži pad ili zadržavanje ekonomske aktivnosti na istom nivou. Poželjan model rasta produktivnosti je rast BDP-a koji je brži od rasta broja zaposlenih.

Za potrebe ove analize, produktivnost u Srbiji je izračunata na osnovu polugodišnjih podataka o bruto domaćem proizvodu, indeksu fizičkog obima industrijske proizvodnje i ukupnom broju zaposlenih (zbir formalno i neformalno zaposlenih, Anketa o radnoj snazi) kojima raspolaže Republički zavod za statistiku. Nivo produktivnosti izračunat je za nivo ukupne ekonomije kao i za privatni sektor, za period 2008-2015. godine. Za nivo ukupne ekonomije produktivnost je dobijena kao odnos BDP-a (ulančane mere obima, referentna 2010. godina) i ukupnog broja zaposlenih. U privatnom sektoru produktivnost je izračunata kao odnos BDP-a umanjenog za BDV u sektorima sa dominantnim učešćem države (državna uprava, obrazovanje, zdravstvo, snabdevanje i upravljanje otpadnim vodama) i odgovarajućeg broja zaposlenih. Dinamika produktivnosti je izračunata za ukupnu ekonomiju, privatni sektor kao i za sektor industrije, za period 2008-2015. Za potrebe računanja produktivnosti u industriji korišćen je indeks fizičkog obima industrijske proizvodnje.

10 Broj formalno zaposlenih po ARS-u na kraju drugog kvartala 2015. godine iznosio je 2089996 lica, a po CROSO registru 2133850 lica. Neslaganja su rezultat periodike anketiranja i načina prikupljanja podataka, zbog čega je moguća nepreciznost ocen-jenih kontigenata.

61

Oba pokazatelja, nivo i dinamika produktivnosti (2008=100), imaju sličan trend, sa evidentnim rastom produktivnosti sve do 2012. godine (najviše zahvaljujući padu zaposlenosti), da bi nakon toga produktivnost krenula silaznom putanjom. Preciznije, ako 2008. godinu posmatramo nezavisno, kao pretkriznu godinu, možemo reći da je u drugoj polovini godine došlo do rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) u privatnom sektoru, uz istovremeno smanjenje zaposlenosti, u odnosu na prvo polugodište, što je rezultiralo rastom produktivnosti, kako u privatnom sektoru tako i na ukupnom nivou. U sektoru industrije je, pak, zaposlenost porasla značajnije od fizičkog obima industrijske proizvodnje, što za posledicu ima pad produktivnosti u tom sektoru.

Već u prvoj polovini 2009. godine svetska ekonomska kriza se odražava na domaću ekonomiju, kroz smanjenje obima proizvodnje i zaposlenosti, pri čemu je proizvodnja značajnije opala u sektoru industrije nego na nivou privatnog sektora i na ukupnom nivou, dok je zaposlenost značajno smanjena u privatnom sektoru. Na ovaj način privatni sektor je održao nivo produktivnosti na predkriznom nivou, što se ne može reći za sektor industrije, gde je nivo produktivnosti smanjen za 15 odsto u odnosu na prosek iz 2008. godine. Od tada pa sve do kraja 2013. godine kreće relativno stabilan trend rasta produktivnosti u industriji. U privatnom sektoru zaposlenost je konstantno opadala sve do prve polovine 2012. godine, što se odrazilo na produktivnost u pozitivnom smeru (rast produktivnosti za 27% u privatnom sektoru i 23% na ukupnom nivou u odnosu na prosek 2008. godine), da bi potom produktivnost na ovim nivoima, usled rasta zaposlenosti, krenula blago da pada. Period 2014-2015. godine karakteriše dalji pad produktivnosti u privatnom sektoru i na ukupnom nivou.

3. Pozicija u pogledu razvijenosti u kojoj se nalazi SrbijaMeđunarodno okruženje. Za razliku od ekonomije SAD-a koja je tokom 2015. brzo i stabilno rasla, sa velikim brojem otvorenih novih radnih mesta, aktuelne ekonomske vesti iz evrozone, kao našeg najvažnijeg partnera, su ambivalentne i krajnje nezahvalne za postavljanje budućih tendencija.

Dok je, s jedne strane, kod nezaposlenosti nastavljena bitna redukcija, tekuća realna stopa rasta BDP-a je ostala skromna i kretala se u prva tri tromesečja oko 0,4%, ali sa opadajućom tendencijom. Izvoz ostaje ključna pozitivna vodilja ekonomskog rasta i s obzirom na to da će u narednom periodu biti dodatno podstaknut i slabim evrom (zbog najavljene promene monetarne politike FED-a) ima osnova optimističnije posmatrati sledeću godinu.

Međutim, rizike pronalazimo u egzogenim šokovima koje u poslednje vreme trpi, pre svega Nemačka, kao stožer EU. Uz nezabeleženi izbeglički nalet, krajem

62

2015. na udaru se našla i nemačka autoindustrija (VW afera krivotvorenja podataka u SAD-u, koji je u novembru za četvrtinu redukovao proizvodnju, a što se u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije videlo iz zvaničnih statističkih podataka o izvozu ili industrijskoj proizvodnji). Napominjemo, da je udeo autoindustrije u bruto dodatoj vrednosti nemačke ekonomije oko 15%, a da Nemačka u bruto dodatoj vrednosti prerađivačke industrije zemalja evrozone učestvuje čak sa dve petine. U tom smislu, ako kao prethodni indikator budućeg poslovnog ciklusa uzmemo podatak o novim porudžbinama za industriju (pogledati priloženu sliku) optimizam naglo splašnjava. Rizici postoje i oko najavljenog usporavanja ekonomske aktivnosti u Kini.

IZABRANA STATISTIKA ZEMALJA EVROZONE

63

Izvor: ECB; kalkulacija autora

Na drugoj strani, uprkos visokoj likvidnosti bankarskog sektora u evrozoni u 2015. i decembarskim proširivanjem programa kvantitativnih olakšica Evropske centralne banke, uz istorijski nisku referentnu kamatnu stopu, globalna nesklonost prema riziku u EU nije ublažena. To se vidi iz podataka o plasmanima banaka nefinansijsko-poslovnom sektoru koji stagniraju na nivou uspostavljenom još sredinom 2014. Prema tome, jasno je da osnovni cilj uvođenja nekonvencionalnih mera monetarne politike od strane ECB-a s početka 2015. godine, a po uzoru na FED, nije postignut. Pritom je i tekući rast cena ili u zoni deflacije ili se kreće oko nule, što je daleko ispod postavljenog cilja od 2%.

64

Što se tiče situacije u Ruskoj federaciji, dramatično prilagođavanje njene ekonomije, koje je postojalo krajem 2014. i početkom 2015. godine, slabi. Lom je usledio uvođenjem ekonomskih sankcija EU, zbog aneksije Krima, ali mnogo više, krahom cene nafte na svetskom tržištu. Standard građana je bitno niži u odnosu na prethodne godine, uz deprecijaciju rublje, beg kapitala i relativno visoke inflaciju. Za sada nema naznaka da će se stvari popraviti na srednji rok. Prihodi od nafte, koji u budžetu učestvuju sa dve petine će ostati niski, jer se prema oceni relevantnih svetskih, a i ruskih analitičara, spoljna ograničenja bitnije neće menjati u budućnosti. Javne finansije će dogodine biti dodatno opterećene i učešćem ruskih oružanih snaga u borbi protiv terorizma u Siriji.

Ekonomska aktivnost u regionu jugoistočne Evropi će u 2015. realno biti veća za blizu 2% (u 2014. rast je iznosio 0,4%). Oporavak je bio podstaknut domaćom tražnjom, odnosno investicijama, a doprineo je otvaranju novih radnih mesta. Najveće rizike za narednu godinu u smislu dostizanja viših stopa rasta i bržoj konvergenciji ka zemljama EU, vidimo u političkoj (ne)stabilnosti, koja bi trebalo da obezbedi istrajavanje na strukturnim reformama.

Srbija u pogledu privrednog rasta zaostaje za regionom. U 2014. u regionu je zabeležen minimalni rast BDP-a, u Srbiji pad za 1,8%. Za 2015. procene se sada kreću od 0,7% do 0,8%, što je manje od polovine procenjenog rasta u regionu. Pored ostalih, tu presudan faktor mogu biti investicije. Prema podacima RZS, maksimalni udeo bruto investicija u osnovne fondove u BDP-u ostvaren je 2007. godine, kada je izneo 25,3%. posle te godine taj udeo rapidno opada iz godine u godinu (mali izuzetak je 2012), da bi u 2014. pao na katastrofalnih 16,7%. Ako se naša procena o realnom rastu fiksnih investicija u 2015. pokaže tačnom, to će podići njihov udeo do 17,6% - što je daleko ispod nivoa potrebnog da obezbedi stabilan rast BDP-a u budućnosti.

U vezi s tim osvrnućemo se na svoje ocene iz 2008. godine. U MAT-u broj 161 iz marta 2008, u Zaključnim razmatranjima, objavili smo tekst pod naslovom „Zastoj: privremeno stanje ili perspektiva?“, sa dva dela: 1. Zastoj investicionih aktivnosti i njegove posledice i 2. Dva granična scenarija razvoja do 2015. godine.

U prvom delu se konstatuje da – mada podaci o konjunkturi u prva dva meseca te, 2008. godine sugerišu da je njena dinamika visoka i da se preliva i na proizvodnu aktivnost i na inflaciju - neki raspisani tenderi propadaju zbog malog interesovanja, a za većinu većih se traži produžavanje rokova. Podaci o funkcionisanju finansijskog tržišta ukazuju na oštru redukciju poslovanja na tom tržištu a redukuje se nivo aktivnosti na berzi, kako u pogledu vrednosti tako

65

i u pogledu broja transakcija. Kretanja na berzi do kraja marta dopuštaju pretpostavku da se inostrani investitori povlače. To se tumačilo, pored ostalog, njihovim čekanjem ishoda zapleta koji je nastao otcepljenjem Kosova sa gledišta ekonomske orijentacije Srbije nakon izbora zakazanih za 11. maj te godine. Dalje se konstatuje da je međubankarska trgovina devizama pala na ispod 10% ranijih, normalnih vrednosti trgovine, da su se banke poslovno zatvorile u sebe te da servisiraju svaka svoje klijente, prodajući im devizna sredstva za uvoz i kupujući od njih devize od izvoza. Ali iole obimnije međubankarske kupovine – što banke čine kada ulaze u finansiranje investicija – sasvim su zamrle. Smanjenje neto priliva inostranog kapitala umanjuje prostor za finansiranje uvoza, a time i prostor za privredni rast i povećanje izvoza u budućem razdoblju. Usled toga se za ekonomsku politiku može javiti problem finansiranja spoljnotrgovinskog deficita, odnosno servisiranja inostranog duga u budućim godinama.

U vezi sa ovim, tada smo sagledali dva moguća „granična“ scenarija budućeg razvoja – „optimistički“ i „crni“ scenario. Optimistički scenario je računao sa prosečnim godišnjim rastom fiksnih investicija do 2015. godine od oko 13% ( od 10% u 2008. do 16% u 2015). uz prosečan rast BDP-a od oko 7%. Rast investicija (i značajno povećanje njihovog udela u BDP-u) je imperativna pretpostavka budućeg privrednog rasta, stabilnog realnog rasta potrošnje i standarda, te otvaranja novih radnih mesta. Ovo se moralo ostvariti u uslovima redukcije udela deficita robe i usluga (negativni neto izvoz), kao dodatnih sredstava za zadovoljavanje tražnje u zemlji – sa 21,5% BDP-a u 2008 (koliko se procenjivalo za 2008, što su kretanja tokom prvog kvartala potvrđivala), do 13% u 2015. godini.

U „crnom“ scenariju se rast BDP-a redukuje do na 2% godišnje11. Tokom perioda taj rast sukcesivno opada. Prosečan rast unutrašnje finalne tražnje od 2008. do 2015. je oko 1% godišnje; počev od 2010. on se anulira, odakle proizilazi da u šestogodišnjem periodu i potrošnja i investicije istovremeno realno stagniraju. Nema razvoja, konkurentnost privrede opada ispod do sada postignutog nivoa, čemu bi doprinelo i ponovno ekstenzivno zapošljavanje i povećavanje jediničnih troškova rada. Na taj način je, i posle ponovnog nediskrecionog otvaranja prema svetu, nužan novi period strukturnog prilagođavanja.

Ovaj „crni“ scenario nije računao sa izbijanjem svetske ekonomske krize. Mi smo krenuli po njemu, ali su rezultati još „crnji“ – ako se za 2015. godinu uzmu naše procene o porastu BDP-a za 0,8% i fiksnih investicija za 8%, BDP je u periodu 2009-2015. opadao realno prosečno po 0,1% (recimo da je stagnirao), dok su fiksne investicije realno opadale po 3,1% godišnje! Ako se ovo uporedi sa rezultatima crnog scenarija vidi se da su odnosi „usklađeni“.

11 Primer u našoj istoriji postoji. Posle zatvaranja tržišta kapitala za SFRJ 1979. morao je najpre da se redukuje deficit tekućeg platnog bilansa, a potom, nakon „pucanja“ eksterne likvidnosti zemlje 1982. godine, da pređe u suficit. Posledica je bila pad investicija i svođenje rasta društvenog proizvoda tokom osamdesetih na prosečno 0,6% godišnje, koliko je iznosio i priraštaj stanovništva. Društveni proizvod per capita bukvalno je stagnirao celu deceniju.

66

U sledećem broju MAT-a (br. 162), iz aprila 2008. godine, kao tema meseca objavljen je autorski rad pod naslovom „Razvojne alternative – još jednom“ (S. Stamenković). U njemu je prikazan obračun o izgubljenom potencijalnom BDP-u u periodima 1992-2000. i 2000-2007. godine, kada se naš ostvareni BDP uporedi sa ostvarenom prosečnim rastom BDP-a u svetu. Iznos je ukupno za period 1992-2007 preko 450 milijardi evra12, pri čemu se, „...za razliku od perioda do 2000, u kome se gubitak potencijalnog DP-a neprekidno povećavao, u periodu posle promene vlasti do 2007. godišnji iznos izgubljenog potencijalnog BDP-a uglavnom stabilizovao, da bi posle 2005. počeo da opada. To je rezultat ubrzavanja privrednog rasta: BDP je rastao po prosečnoj stopi od 5,7% ili – ukupno za proteklih sedam godina BDP je povećan za 47%. U tom okviru prosečne zarade su realno (deflacionirane troškovima života) povećane 2,7 puta.“

POTENCIJALNI I OSTVARENI BRUTO DOMAÆI PROIZVOD 2000 - 2007.

u mili jardama evra

0,0

10,0

20,0

30,0

40,0

50,0

60,0

70,0

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007

P otenci jaln i BDP (m rd €)

Izgubl jen i BDP (potenci ja ln i - ostvareni )Ostvareni B DP (mrd €)

Ovome sledi obračun za period 2008-2015, po kome bi u optimističkom scenariju svake godine potencijalni gubitak BDP-a bio smanjivan, ali bi u celini i u tom periodu izneo 230 milijardi evra, a po „crnom“ scenariju nešto preko 280 milijardi evra (zajedno sa već ostvarenim od 1992. do 2007. potencijalni gubitak bi izneo oko 730 milijardi evra). U tom scenariju prosečni rast BDP-a 2008-2015. bio je 2% godišnje. U narednim godinama, u optimističkom scenariju godišnji gubitak se smanjuje – da bi se anulirao u 2028. godini. U pesimističkom scenariju gubitak se ponovo povećava ... i potiskuje nas dalje naniže na lestvici razvijenosti.

12 Vrednost društvenog proizvoda (DP) za period 1992-2000. prevedena je na bruto domaći proizvod (BDP), po sistemu nacionalnih računa (SNA), za teritoriju Srbije.

POTENCIJALNI I OSTVARENI BRUTO DOMAĆI PROIZVOD 2000-2007.

67

Ova priča je neobično važna sa gledišta analize fiskalnog scenarija koji prati predlog budžeta za 2016. godinu. Kada je reč o fiskalnoj konsolidaciji treba imati u vidu da je to proces koji ne traje samo u jednoj godini. Naše primedbe se ne odnose pre svega na ono što je istakao fiskalni savet, nego na odnos dinamike investicija i potrošnje koji prati ne samo budžet za 2016, nego i naredni period. Rano se relaksira potrošnja u iluziji da će ona pokrenuti proizvodnju. Na kratak rok može, ali u nedostatku dovoljnih investicija taj privredni rast se oslanja na pad konkurentnosti i isključuje dinamičan privredni rast u kasnijim godinama kako je i „naslikano“ u Fiskalnoj strategiji.

Konkretno, u 2019. i 2020. godini se očekuje rast BDP-a od po 4%, nakon što stopa realnog rasta fiksnih investicija bude redukovana na 6,6% u 2016. do 5,5% u 2018. godini. Time se, po strategiji, investicioni racio podiže sa 16,4%13 u 2015. na 18.4% u 2018. To ne može obezbediti očekivani privredni rast do 2020. i preti njegovom redukcijom ispod projektovanih stopa rasta posle toga (redukcija stopa rasta se u strategiji – na 3,5% u 2021, na 3% u 2022. i kasnije na 2,5% – ionako predviđa. To dugoročnije znači i manju potrošnju i manji broj radnih mesta. A sve ovo da bi se već počev od 2016. godine obezbedio rast potrošnje i, valjda, njegov uticaj na privredni rast.

Naša projekcija polazi od stopa realnog rasta investicija od po 7% do 8% u naredne tri godine i podizanja njihovog udela na 23% BDP-a u 2018. godini. Umesto da se stiču politički poeni rastom potrošnje već u 2016. godini i podizanjem tog rasta na nivo između 1,5% i 2% u 2018, ceo proces bi, pri predviđenom rastu BDP-a, trebalo pomeriti za godinu dana (u 2016. rast potrošnje jednak nuli, rast počev od 2017), tako da obezbedi i stabilan i dinamičan privredni rast na nešto duži rok. Radi podrške ovakvoj razvojnoj strategiji smo se i osvrnuli na zastoj investicija u 2008. Povećanje zaposlenosti treba da bude rezultat povećanja BDP-a, a ne prethodnica tom povećanju, jer se onda smanjuje produktivnost i konkurentnost privrede, čime se obara i njen budući rast.

4. Izvršenje budžeta u 2015.Tokom oktobra ostvaren je fiskalni deficit republičkog budžeta u iznosu od 3,6 milijardi dinara, što sa rezultatom iz prethodnih meseci čini ukupan deficit od 37,9 milijardi dinara.

13 Ovaj racio je u izvesnom raskoraku sa našom ocenom udela fiksnih investicija u BDP-u, zasnovanoj na podacima RZS za 2014. godinu, po kojoj je taj udeo (u tekućim cenama) bio 16,7%. Sa rastom BDP-a za 0,8% i investicija za 7,8%, udeo investicija u BDP-u u 2015 (po cenama iz prethodne godine) izneo bi 17,8%.

68

I-X 2014 I-X 2015 Apsolutni rast

Nominalna stopa rasta

Realna stopa rasta

I PRIMANJA BUDŽETA 709.317,3 776.343,6 67.026,3 9,4% 7,9%

1. Poreski prihodi 631.114,2 648.591,6 17.477,5 2,8% 1,4%

Porez na dohodak građana 34.868,0 35.620,4 752,4 2,2% 0,7%

Porez na dobit preduzeća 56.687,1 48.953,7 -7.733,4 -13,6% -14,8%

PDV 334.984,7 345.828,0 10.843,3 3,2% 1,8%

Akcize 171.463,9 182.468,4 11.004,5 6,4% 4,9%

Carine 25.431,8 27.190,9 1.759,1 6,9% 5,4%

Ostali poreski prihodi 7.678,6 8.530,2 851,6 11,1% 9,6%

2. Neporeski prihodi 72.785,9 124.223,3 51.437,5 70,7% 68,3%

od čega: naplaćene kamate 1.965,5 227,0 -1.738,6 -88,5% -88,6%

3. Donacije 5.417,3 3.528,7 -1.888,6 -34,9% -35,8%

II IZDACI BUDŽETA 868.567,6 814.271,0 -54.296,6 -6,3% -7,5%

1. Tekući rashodi 815.875,1 770.600,5 -45.274,6 -5,5% -6,9%

Rashodi za zaposlene 210.580,2 187.638,1 -22.942,1 -10,9% -12,1%

Rashodi za kupovinu robe i usluga 52.205,4 50.461,0 -1.744,5 -3,3% -4,7%

Rashodi po osnovu otplate kamata 95.285,8 110.347,9 15.062,0 15,8% 14,2%

Subvencije 64.174,3 61.676,5 -2.497,8 -3,9% -5,2%

Dotacije međunarodnim organizacijama 744,6 2.397,8 1.653,2 222,0% 217,6%

Transferi ostalim nivoima vlasti 57.971,7 55.881,1 -2.090,6 -3,6% -4,9%

Transferi OOSO 228.722,6 192.393,8 -36.328,8 -15,9% -17,0%

Socijalna zaštita iz budžeta 86.486,0 94.692,7 8.206,7 9,5% 8,0%

Ostali tekući rashodi 19.704,4 15.111,6 -4.592,8 -23,3% -24,4%

2. Kapitalni izdaci 22.123,7 17.470,6 -4.653,1 -21,0% -22,1%

3. Nabavka finansijske imovine 11.151,9 1.924,4 -9.227,5 -82,7% -83,0%

4. Otplata glavnice po garancijama 19.416,9 24.275,5 4.858,6 25,0% 23,3%

REZULTAT -159.250,3 -37.927,4 121.322,9 -76,18% -76,51%

69

Imajući u vidu izvršenje budžeta u prvih deset meseci 2015, kao i izvršenje u istom periodu i izvršenje u celoj prethodnoj godini, urađena je prognoza ukupnog deficita republičkog budžeta kao i deficita konsolidovanog budžeta za 2015. Prema ovoj prognozi deficit budžeta će biti na nivou od oko 52,9 milijardi dinara, dok će deficit konsolidovanog budžeta iznositi oko 103 milijarde. Imajući u vidu prognozirani BDP za 2015, učešće konsolidovanog deficita u ukupnom BDP će izneti oko 2,6%. Ova naša prognoza je znatno niža od aktuelne procene date u Fiskalnoj strategiji za 2016. sa procenama za 2017. i 2018. godinu. Naime, u ovom dokumentu ukupan konsolidovani deficit za 2015 godinu procenjen je na 162,2 milijarde dinara (u prvih deset meseci konsolidovani deficit iznosio je 63 milijarde dinara), odnosno 4,1% BDP-a. Ne može se na osnovu dostupnih informacija utvrditi šta bi bio razlog posebno velikih izdataka u poslednja dva meseca ove godine bilo u okviru budžeta ili u okviru konsolidovane ekstenzije javnih finansija. Delimično opravdanje mogu biti kapitalni izdaci ali ni tada ne dopiremo do nivoa od 162,2 mlrd RSD.

Posmatranjem strukture konsolidovanog budžeta po korisnicima, vidi se da pored Budžeta Republike, najveći deficit pravi JP „Putevi“, dok lokalni nivo ostvaruje suficite.

U vezi sa ovim rezultatima u javnosti se postavilo pitanje da li ima evazije i pada poreske baze. Kretanje PDV-a u velikoj meri prati kretanje prometa na malo, što je prikazano na narednom grafikonu. Slično je kada se posmatra i porez na dohodak građana (odnosno deo ovih prihoda koji pripada republičkom budžetu). Rast PDV-a koji je u skladu sa rastom prometa sugeriše da nema rasta evazije poreza kada je reč o PDV-u, a trend rasta poreza na dohodak građana sugeriše na pad zapošljavanja „na sivo“. Takođe, iz kretanja poreza na dobit preduzeća, koji ima „ad hock“ karakter, ne može se zaključiti da poreski priliv po tom osnovu opada te da time signalizira pad obima ekonomske aktivnosti i profitabilnosti. Ocena Predloga zakona o budžetu. Ukoliko posmatramo deficit koji je planiran za 2016. u iznosu od 121 milijarde dinara, on je svakako niži od deficita koji je aktuelnim budžetom za 2015. planiran na nivou od oko 190 milijardi. Međutim, u prvih 10 meseci ove godine je ostvaren deficit koji je na nivou od oko 38 milijardi dinara a, kako izveštavaju mediji, i tokom novembra ostvaren je mali deficit, pa, prema našim procenama, deficit će u 2015. biti na nivou od oko 50 milijardi, što je skoro četiri puta manje nego što je aktuelnim Zakonom o budžetu predviđeno (oko 190 milijardi).

70

Kretanje prometa (leva skala), PDV-a i poreza na dohodak građana (desna skala) ∅2014=100

0,00

20,00

40,00

60,00

80,00

100,00

120,00

140,00

160,00

0

20

40

60

80

100

120

Jan-14

Feb-14

Mar-14

Apr-14

May-14

Jun-14

Jul-14

Aug-14

Sep-14

Oct-14

Nov-14

Dec-14

Jan-15

Feb-15

Mar-15

Apr-15

May-15

Jun-15

Jul-15

Aug-15

Sep-15

Oct-15

Promet

PDV

Porez na dohodak

Tako da, sa jedne strane posmatrano, deficit će u 2016. svakako biti veći nego u 2015, ali sa procenama treba sačekati dok ne vidimo kakva je zaista realizacija u čitavoj 2015. godini. U predlogu zakona se ne vidi projekcija prihoda za 2015. godinu ali su rashodi planirani na nivou od 1.116 milijardi dinara, što je čak 300 milijardi (37%) više nego što je realizovano u prvih 10 meseci. Ovo sugeriše da je i ove godine prilikom planiranja budžeta za narednu godinu došlo do precenjivanja izdataka budžeta u tekućoj godini, što za posledicu ima planiranje izdataka za narednu godinu na višem nivou nego što bi trebalo.

I pored ovoga, budžet se može smatrati restriktivnim, budući da se nastavlјa sa procesom fiskalne konsolidacije kroz zadržavanje određenih mera uvedenih u prethodnom periodu (smanjenje plata i penzija, uvođenje akciza na struju, smanjenje troškova i povećanje efikasnosti svih nivoa javne uprave).

Osnovni cilј fiskalne konsolidacije u srednjeročnom periodu (2015 - 2018) je smanjenje deficita i zaustavlјanje rasta javnog duga i uspostavlјanje trenda njegovog opadanja. Fiskalne mere koje su uvedene ranije u cilјu fiskalne konsolidacije svakako su dale rezultata u 2015. Deficit koji će biti ostvaren do kraja sledeće godine, biće na znatno nižem nivou nego što je to bilo dogovoreno sa MMF-om.

Niži deficit u 2015. rezultat je ne samo ušteda napravlјenih na rashodnoj strani već i pobolјšane naplate prihoda. Uspešno sprovedene mere fiskalne politike i pobolјšani uslovi poslovnog i investicionog okruženja tokom 2015. godine omogućili su stvaranje osnove za stabilan i održiv rast u narednim godinama.

71

Koliko se iz predloga budžeta vidi, nema nekih drastičnijih promena u odnosu na 2015. godinu, osim mera koje su već najavljene a tiču se povećanja plata zaposlenima u određenim sektorima države kao i penzija za 1,25%. Ali sa druge strane, budžet uzima u obzir i proces sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koja će morati da bude sprovedena u 2016. godini te je planirani rast izdataka po ovoj stavci viši nego što bi bilo da nema racionalizacije.

5. Pozitivni impulsi i rizici rasta i održivosti fiskalne konsolidacije u kontekstu svetskih i evropskih okolnosti i perspektiva

MMF u svom najnovijem pregledu svetskih ekonomskih dešavanja14 poručuje da se, šest godina posle najveće posleratne recesije, svet još uvek bori da prevaziđe njene duboko prožimajuće posledice, a robusna ekspanzija i sinhronizovani rast ostaju i dalje nedostižan san svetske ekonomije, barem na kratak rok. U odnosu na 2014. godinu, globalni rast će biti niži u 2015. godini za 0,3 p.p., tj. predviđa se da će doseći svega 3,1%. Zabrinjavajuće je to što je projektovani rast revidiran za 0,2 p.p. naniže u odnosu na prognoze iz jula 2015. godine. Brojke su razočaravajuće i u najboljem slučaju ukazuju na skroman, neujednačen i fragilan rast, podložan pre svega turbulencijama na finansijskom i geopolitičkom planu, kao i nepovoljnom spletu raznoraznih okolnosti. Slabost nerazvijenih i rastućih ekonomija, i donekle stabilan oporavak razvijenih, glavne su karakteristike svetske ekonomije u ovom momentu.

Ukratko, globalna ekonomija trenutno je suočena sa međudejstvom tri moćna strujanja, koje će najviše pogoditi nerazvijene ekonomije: 1. Transformacija kineske ekonomije od izvozno, investiciono i proizvodno orijentisane ka izbalansiranom rastu, baziranom na potrošnji i uslugama. 2. Pad cena na tržištu robe i sirovina, povezan sa transformacijom kineske ekonomije, ali i sa opštim padom tražnje. 3. Normalizacija monetarne politike u SAD, koja bi takođe mogla imati brojne reperkusije za nerazvijene ekonomije.

Srbija je u regionu jugoistočne Evrope i ne može se reći da ne deli sudbinu ovog regiona a to znači da još uvek ostaje na stagnantnom trendu i pored oporavka i rasta u 2015 (ukupnog do 1% i industrijskog do 7%) te očekivanog jačeg rasta u 2016. zahvaljujući veoma dobrim efektima fiskalne konsolidacije, cenovne i monetarne stabilnosti i oporavka fiksnih investicija u 2015 (očekivani rast investicija u 2015. je oko 7,8%). Pozitivan doprinos

14 World Economic Outlook, Adjusting to Lower Commodity Prices; IMF, October 2015

72

rastu daju niske cene energenata, dok proizvodnja osnovnih metala trpi zbog nedovoljne tražnje i niskih cena metala na berzama.

Slab oporavak evropske konjunkture ukazuje na eksterno ograničenje u pogledu izvoza kao dominantnog faktora industrijskog rasta u 2015. (Izvoz je usporio i zaustavio rast od sredine godine čemu negativno doprinose i sankcije i pad tražnje u Rusiji.) Uz uverenje da će evropska konjunktura oživljavati, izgledi za brži oporavak ekonomije Srbije na srednji rok utemeljeni su na nastavku fiskalne konsolidacije, ali sada sve više i u nastavku strukturnih reformi koje podrazumeva aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Tu su, pre svega, od značaja uspesi na dva pravca: racionalizacija javne uprave i generalno javnog sektora i privatizacija, strukturna i organizaciona transformacija javnih i neprivatizovanih preduzeća. Monetarna stabilnost, poduprta fiskalnom konsolidacijom i međuvalutnim odnosima (deprecijacijom evra), olakšava proces razduživanja komercijalnog i finansijskog sektora koji još uvek traje, a istovremeno ne destimuliše izvoz sa svoje strane, jer je prosečni kurs dinara prema evru u 2015. deprecirao u meri koja pokriva inflatorne gubitke. Konsolidacija, primerena monetarna relaksacija i jeftiniji izvori novca (smanjenje osnovne kamate, smanjene obavezne rezerve i izvori u evropskom okruženju) blagotvorno deluju u pravcu jačanja investicuija i likvidnosti i u realnom sektoru, zahvaljujući boljim kreditnim uslovima i oporavku kreditne ponude i tražnje.

Svi ovi pozitivni impulsi ne mogu se održati na duži rok bez ubrzanih racionalizacija i strukturnih reformi koje su zacrtane Fiskalnom strategijom (2015) i aranžmanom sa MMF-om, ali i nastavkom sistemskih reformi koje znače treću fazu reformskog procesa a odnosile bi se na ‘trougao’ povezanih elemenata: reforma upravljanja javnom imovinom u smeru konstituisanja fondova (o čemu govore i međunarodne institucije), reforma fiskalnog sistema u smeru relaksacije opterećenja rada a na račun novih oblika upotrebe javne imovine i prava kao što su rente na prostor i nastavak reforme penzionog sistema u smeru kapitalizacije državnog penzijsko-invalidskog fonda i kreiranja novih prihoda. (Reformama u javnom sektoru MAT je posvećivao pažnju u kontinuitetu od 2007.) Dubljim sistemskim reformama treba da se preduprede negativni efekti smanjivanja potencijalnog autputa kao posledice starenja stanovništva (demografskog faktora) i smanjenja kontingenta radne snage kao i robusnosti stope nezaposlenosti zbog strukturnih transformacija i potrebe jačanja konkurentnosti. Istovremeno, treba kontrolisati socijalne rizike, tj. održati socijalne funkcije države u uslovima što nižih fiskalnih opterećenja i što manjih drugih ograničenja nametnutih faktorima proizvodnje. Španija je najaktuelniji i najbolji primer zemlje koja je sprovela radikalne

73

strukturne reforme u nedavnoj prošlosti a sada je najdinamičnija u pogledu ekonomskog rasta u Evrozoni.

Na sve ovo može se dodati jedno pitanje koje je važno, ali na njega nemamo odgovor: Kako izvesti restruktuiranje i kako privući investitore sa postojećim pravosudnim sistemom?

Rizici koji ovde nisu navedeni jesu rizici eventualnih posledica migrantske krize. Nosioci vlasti u državama EU, pa i naših vlasti dugo su ignorisali te rizike, koji su sada postali vidljivi, pre svega, na političkom planu (suspenzija Šengena, na primer), ali će se izvesnim delom prelivati i na ekonomski plan.

Sredinom 2015. godine EU je konačno priznala da ima problem sa neviđenim izbegličkim talasom pokrenutim iz ratom zahvaćene Sirije i okolnih zemalja. Prema evidenciji UNHCR-a od 1. januara 2012. zaključno sa 17. novembrom 2015. samo je iz Sirije izbeglo 4,290 miliona ljudi. Od tog broja 2,1 milion Sirijaca se prvi put prijavio UNHCR-u u Egiptu, Iraku, Jordanu i Libanu, a 1,9 miliona je prešlo u susednu Tursku. Međutim, dobar deo njih napušta izbegličke kampove i put nastavlja ka najbogatijim zemljama evrozone (do kraja oktobra 2015. godine 682 hiljade Sirijaca je zatražilo azil u EU; izvor: UNHCR). Problem je u međuvremenu dodatno eskalirao s obzirom na činjenicu da su se sirijskim izbeglicama pridružile i desetine hiljada „ekonomskih“ izbeglica iz šireg regiona.

Izbeglički pritisak stvara Evropi različite izazove. Mi ćemo se zadržati samo na nekim ozbiljnijim negativnim ekonomskim posledicama.

74

Najpre, kratkoročnim, finansijskim. Ukupan finansijski fond potreban za adekvatan tretman izbeglica u pomenutim kampovima prema UNHCR-u u 2015. procenjen je na 4,5 milijardi dolara, s tim da bi dogodine mogao preći i 5 milijardi. Od toga najveći deo novca obezbeđuje EU. Primera radi, prema proceni Nemačke, godišnja potrebna finansijska sredstva po azilantu u EU iznose oko 12.000 evra; samo će Nemačka iz saveznog, pokrajinskih, i lokalnih budžeta ukupno izdvojiti oko 10 milijardi evra. Evropski poreski obveznici će biti opterećeni i sa 3 milijarde evra, koliko je na novembarskom forumu EU i Turske obećano Ankari (čak i mogućnost ulaska u Šengenski prostor) ukoliko spreči tranzit izbeglica i prihvati potražioce azila čiji su zahtevi odbijeni.

S druge strane, na srednji i duži rok, mnogo je razornija politička destabilizacija koju kriza generiše. Evropske zemlje povodom ovog pitanja su još uvek razjedinjene i u klinču. Reakcije se kreću od disonantnih tonova u međusobnoj komunikaciji pa do fizičkog ograđivanja granica. Vrhunac iracionalnog ponašanja je dostignut krajem septembra kada su potpuno blokirani granični prelazi od strane Hrvatske prema Srbiji. Nema dileme da je trenutna politička klima u EU veliki neprijatelj ulaganju, što dodatno otežava ekonomski oporavak evrozone.

6. Neki ključni problemi i pitanje njihovog rešavanja• Dužnički šokovi koji nas čekaju u 2017, 2018, 2020 i 2021. (po

evrobondovima koji su emitovani u periodu 2011-2013). Godine 2011. emitovano je evrobondova u vrednosti od milijardu USD, sa fiksnom kamatnom stopom od 7,25% i sa dospećem u 2021. godini. Isti iznos, sa istom kamatom emitovan je i 2012, takođe sa dospećem u 2021. godini. Takođe 2012. godine emitovani su bondovi u iznosu od 750 miliona USD, sa fiksnom kamatom od 5,25%, ali sa kraćim rokom i dospećem u 2018. godini. Godine 2013. emitovano je 1,5 milijardi USD, sa fiksnom kamatom od 4,875% i dospećem u 2017. godini. Godine 2013. emitovano je još milijardu USD, sa fiksnom kamatom od 5,875% i dospećem u 2020. godini.

Dakle, sem što su kamate relativno visoke, šokovi otplate počinju 2017, ali je najopterećenija 2021. godina u kojoj dospevaju 2 milijarde dolara. Koliko je moguće izlaz bi trebalo tražiti u refinansiranju tog duga, umesto otplatom unapred iz sredstava privatizacije.

• Perspektiva rešavanja NPL – ova, primenom Strategije i decentralizovanim pristupom. Tokom sledeće i narednih godina

75

ozbiljan problem ekonomske politike će biti rešavanje nagomilanih problematičnih kredita (NPL). Prve aktivnosti su veće počele: Vlada Republike Srbije je 13. avgusta ove godine usvojila ‘’Strategiju za rešavanje problematičnih kredita’’ i odgovarajući akcioni plan za njeno sprovođenje. Ovim dokumentom je, zapravo, izabran model rešavanja problema. Reč je o izboru tzv decentralizovanog rešenja koji su sugerisali MMF i Svetska banka za sve zemlje Regiona. Prema ovom rešenju svaka banka, uz regulatornu podršku centralne banke i države, treba da „čisti“ svoju aktivu od nenaplativih i teško naplativih kredita. Osnovni mehanizam čišćenja treba da bude prodaja kredita uz diskont koji dominantno zavisi od sadašnjeg nivoa kreditnog rizika dužnika, ali i od mogućnosti regenerisanja njegove vrednosti. Ovaj izbor nije bio samo preporučen nego i jedini moguć u uslovima snažnog resursnog ograničenja države, koje će trajati dok se ne dostigne zadovoljavajući nivo fiskalne konsolidacije.

Odlaganje problema nije bilo moguće. Održavanja status quo situacije nije bilo moguće jer bi nove masivne finansijske intervencije u bankarstvu (po osnovu zaštite depozita) mogle ugroziti dostignuti nivo fiskalne konsolidacije i nekontrolisano ubrzati rast javnog duga. Nadalje, održavanja postojećeg stanja (opadajući kredita aktivnost, visoki iznosi neiskorišćenog kreditnog potencijala koji se plasira u državne HoV) uvećava rizik aktiviraju serije negativnih efekata na ekonomiju. Osnovne posledice mogu biti uvećanje inače visokog nivoa averzije prema riziku, koja smanjuje kreditnu aktivnost banaka, posebno prema sektoru preduzeća. Konsekventno, ograničena dostupnost novim kreditima smanjuje nivo likvidnosti realnog sektora. Nedostatak obrtnog kapitala može izazvati smanjivanje nivoa i dinamike privredne aktivnosti. Ovi faktori mogu zaustaviti proces obnove privredne aktivnosti.

Implementacija usvojenog pristupa tokom sledeće godine podrazumeva otklanjanje institucionalnih i regulatornih uzročnika prepreka za trgovinu problematičnim kreditima. Osnovni problemi koje bi trebalo rešavati se navode u nastavku.

Status javnih i državnih preduzeća kao rizičnih i velikih dužnika. Ovaj problem može dovesti ili do blokade procesa ili do pojave snažnog moralnog hazarda i smislu odliva vrednosti iz ovih preduzeća. Finansijsku disciplinu u ovoj grupi preduzeća nije moguće uvesti brzo i lako. Prodaja njihovih dugova i eventualna konverzija duga u vlasništvo može dovesti do smanjivanja njihove neto vrednosti.

Kapacitet banaka za rešavanje problema je različit. Grubo govoreći,

76

domaće banke imaju manji finansijski kapacitet od banaka čiji su vlasnici iz inostranstva. Ista ocena se može dati i kada je reč o stručnom kapacitetu.

Generisanje tražnje na tržištu problematičnih kredita će se razvijati sporo. Domaća tražnja je verovatno niska. Do sada su problematične kredite banaka kupovale pretežno inostrane firme.

Regulatorni okvir koji za ove operacije je relativno nepovoljan. Hipotekarno pravo ne ide na ruku dužnicima.

Procene vrednosti kolaterala koje su korišćeni pri odobravanju ovih kredita su bile pristrasne u korist dužnika. Fiskalni podsticaji za otpis potraživanja banak su nedovoljni i nejasni.

Iako su prve transakcije sa problematičnim kreditima veća registrovane ostaje nejasno koliki će kapacitet imati sekundarno tržište problematičnih kredita. Relativno mali krediti sa dobrim kolateralom u nekretninama koje će imati tražnju. Ostaje nejasno ko bi mogao kupovati velike pojedinačne kredite koji nisu obezbeđeni valjanim koleteralima i u uslovima kada sudovi beznadežno sporo rešavaju sporove.

Dakle, prva dilema vezana za efikasnost ovog rešenja jeste posledica relativno visokog nivoa NPL u sistemu. Tačno je da bankarski sektor ima i dovoljno rezervi i dovoljno kapitala da podnese gubitke koji neizbežno nastaju u ovim transakcijama. Međutim, nije izvesno u kom roku i sa kojim diskontom tržište može da apsorbuje relativno veliku (u odnosu na ukupnu aktivu banaka) vrednost NPL.

Druga dilema: da li je moguće decentralizovanim pristupom rešiti velike pojedinačne nenaplative kredite. Koncentracija NPL u nekim sektorima je visoka. Da li će, zbog promene vlasništva nad kreditima doći do značajnih promena vlasničke strukture u realnom sektoru? Ove dileme će se održavati još izvesno vreme, sve dok kapacitet sekundarnog tržišta ne dostigne zadovoljavajući nivo.

Optimistička očekivanja u vezi sa aktiviranjem ovog mehanizma vezana su za deblokadu kreditne aktivnosti banaka. Ukoliko se ova očekivanja ostvare moguće je očekivati ubrzanje obnove privredne aktivnosti u realnom sektoru ali i obnovu vrednosti danas problematičnih kredita. Velika ponuda likvidne imovine u evrozoni će se, prema najavama iz ECB, održavati i u prvoj polovini sledeće godine. Banke u Srbiji trenutno ne mogu da prihvate tu ponudu. Velikim uspehom bi se mogao smatrati ishod u kom bi rešavanje problema sa nenaplativim kreditima uvećalo kapacitet ponude kredita banaka.

77

7. Problemi razvojne perspektive u vezi sa dokumentom o fiskalnoj strategiji

To je tema o kojoj je već bilo reči. Ovde ćemo dati samo kratak rezime.

Kada se pođe od prihvatanja stopa rasta BDP-a do 2018. prikazanih u dokumentu,

• Osnovna primedba je da je stopa rasta investicija već od 2016. redukovana u odnosu na procenu ovogodišnje i nedovoljna da obezbedi dugoročni stabilan rast BDP-a. Drugim rečima, nema mesta promptnom relaksiranju potrošnje koje predviđa Fiskalna strategija;

• Redukcija deficita tekućeg dela platnog bilansa je malo preterana. Saldo robe i usluga bi morao da učestvuje u BDP-u oko 10,5% (umesto predviđenih 9,0% u 2016. sa redukcijom do 7,9% u 2018). To znači oko 650 miliona evra više nego što je predviđeno, što je povezano sa bržim rastom fiksnih investicija (oko 7,6%, umesto prosečno po 6,1% godišnje, kako je predviđeno u Strategiji); to bi udeo deficita tekućeg računa u BDP podiglo na nešto preko 6%; kompenzacija ovog odliva bila bi u većem prilivu SDI;

• U vezi sa veličinom deficita tekućeg računa platnog bilansa u BDP s vremena na vreme se javljaju „predlozi“ u vezi sa režimom deviznog kursa, najčešća su zalaganja za deprecijaciju dinara i fiksiranje kursa na novom nivou (jer, ...., itd, itd). Mi smo svoj stav o tome da ne treba menjati režim fluktuirajućeg kursa detaljno obrazložili 2001. i, zatim, krajem 2014. godine15. Zamrzavanje

15 Ponovićemo deo svog obrazloženja. „Ono od čega bismo mi danas morali da pođemo jeste činjenica da je devizni kurs parametar kojim se utvrđuje račun na granici. On se može odrediti na ovaj, ili na onaj način, ali on uvek deli preduzeća u dva osnovna skupa: na preduzeća koja su rentabilna i na preduzeća koja to nisu. Kada je reč o otvorenoj privredi, ta podela je apso-lutna; ne odnosi se samo na izvozne poslove već se odnosi i na poslovanje na domaćem tržištu, na kome se, zbog jeftinijeg uvoza, nerentabilni ne mogu održati cenom koja bi nadoknadila gubitak u izvozu. Preduzeća u zoni ne-rentabilnosti se gase, ili se preorijentišu; otvaraju se nova preduzeća u zoni rentabilnosti. Događaju se strukturne promene, pospešuje se privredni rast. Kada se kurs administrativno određuje, on se teorijski – dovoljnim devalvi-ranjem domaće valute u jednom momentu – može dovesti do nivoa koji će sve domaće proizvođače učiniti rentabilnim. Ali, za koje vreme – na nekoliko sati, dana, nedelja? Metodom „realnog kursa“, tj. merenjem odnosa cena i kursa u odnosu na neki momenat iz prošlosti, stanje podele na „profitabil-ne“ i »neprofitabilne« izvoznike vraća se približno na ono kakvo je bilo u

78

kursa uz povremene devalvacije vodi zamrzavanju postojeće proizvodne strukture i očuvanju njene nekonkurentnosti;

• Sa druge strane, kada je reč o konkurentnosti, treba skrenuti pažnju na to da se u centar političkih nastupa pitanje povećanja zaposlenosti često stavlja kao cilj pre svih ciljeva, pri čemu je u javnosti (zbog neobaveštenosti) često postavljano i pitanje evidencije. Ovakav pristup preti smanjivanjem produktivnosti – a time i konkurentnosti.

tom momentu. I opet ostaje pitanje: na koje vreme – za nekoliko nedelja ili meseci? Inflacija čini svoje; rastom domaćih cena za sve veći broj proizvođača izvoz postaje nerentabilan, zona nerentabilnih postaje sve veća – na pragu je nova devalvacija. Ako je u pitanju fluktuirajući kurs – mehanizam je u osnovi isti, samo se prilagođava-nja izvode nedeljno, dnevno, ili čak više puta tokom dana kada se inflacija razmah-ne (setimo se 1993). Osnovno je: izvoz se uvodi u zonu rentabilnosti neprekidnim devalviranjem domaće valute, nema strukturnog prilagođavanja, nema povećanja ni produktivnosti ni efikasnosti. Kako onda odrediti kurs? U našem slučaju izabran je najpogodniji model – upravljano fluktuirajući kurs – i najpovoljniji metod njegovog formiranja: na osnovu ponude i tražnje na deviznom tržištu. Odnosi ponude i tražnje na deviznom tržištu su u ovom trenutku jedini pouzdan kriterijum za formiranje deviznog kursa, a politika deviznih rezervi njegov korektiv“. Videti: „Aktuelnosti“ u MAT 12/14 (MAT 240) pod naslovom „Ima li nedoumica u pogledu režima deviznog kursa?“ i MAP 5/01. Ništa se ne menja čak ni zbog krize!

* Da bi se pratile tekuće promene u eksternoj likvidnosti (za buduće promene ima dovoljno pokazatelja i bez uvođenja aktive i pasive u tekući bilans), ovde je dat prikaz finansijskog računa sa pozicijama iz modela BPM6, ali sa prikazom priliva i odliva (a ne aktive i pasive) po tim pozicijama, kao u sistemu BPM5.

79

OD MAKROEKONOMSKE STABILNOSTI DO ODRŽIVOG RASTA PRIVREDE SRBIJE

Milojko Arsić*/Saša Ranđelović*/ Svetozar Tanasković*

UvodHronični problemi sa održanjem makroekonomske stabilnosti uticali su da ona bude u prvom planu ekonomskih analiza i javnih rasprava u Srbiji tokom prethodnih nekoliko decenija. Visoka inflacija, nestabilan kurs, visoki fiskalni i spoljni deficiti i dugovi, loši krediti bili su glavne teme ekonomskih analiza i rasprava. Problem privrednog rasta je donekle potisnut u drugi plan, pa bi se mogao steći utisak kao da je uspostavljanje makroekonomske stabilnosti osnovni cilj društva, a ne samo jedan od brojnih preduslova za privredni rast. Međutim, sedmogodišnja stagnacije privrede Srbije, kao i određeno smanjivanje makroekonomskih neravnoteža, ponovo vraćaju problem privrednog rasta u prvi plan. Na osnovu zvaničnih projekcija Srbiju u narednim godinama očekuje relativno skroman rast koji je nedovoljan za izlazak zemlje iz nerazvijenosti, rešavanje problema nezaposlenosti i postepeno sustizanje razvijenih evropskih zemalja.

Stoga je za ekonomsku politiku ključno pitanje šta je neophodno učiniti da bi se stvorili uslovi za brz i dugoročno održiv rast privrede Srbije. Ekonomska teorija i empirijska istraživanja upućuju na zaključak da privredni rast zavisi od relativno velikog broja faktora, koji su međusobno povezani. Direktan uticaj na privredni rast imaju investicije, zapošljavanje i uvođenje tehničkih inovacija. Međutim, nivo investicija i njihova efikasnost, zapošljavanje i uvođenje tehničkih inovacija zavise od ekonomskih politika i fundamentalnih faktora, kao što su institucije.

Država najdirektnije utiče na privredni rast preko visine javnih investicija, koje bi trebalo da većim delom budu usmerene u infrastrukturu. Investicijama u infrastrukturu povećava se društveni kapital, smanjuju se troškovi privatnog sektora i poboljšava međunarodna konkurentnost privrede. Rast privrede zavisi kako od povećanja broja zaposlenih tako i od vrednosti ljudskog kapitala, a koji se većim delom formira u sistemu obrazovanja. Obrazovanje utiče na rast privrede preko uticaja na ljudski kapital, njegovu produktivnost i sposobnost za kreiranje i usvajanje inovacija.

Uticaj ekonomskih politika na rast, pre svega zavisi od toga, da li je i u kojoj

* Ekonomski fakultet, Beograd

80

meri stvorena makroekonomska stabilnost. Osim toga, investicije, a time i rast privrede neposredno zavise od toga kakav je pristup preduzetnika i preduzeća finansijskom tržištu i kolike su kamatne stope. Fiskalna politika utiče na rast preko visine ukupnog poreskog opterećenja i njegove strukture, kao i preko strukture javnih rashoda. Rast privrede zavisi i od njene otvorenosti kao i od politike deviznog kursa. Ekonomski rast zavisi od razmere ekonomske nejednakosti kao i od toga da li se nejednakost formira u fer tržišnim procesima ili ona nastaje u koruptivnim aktivnostima.

Institucije su fundamentalni faktor koji utiče neposredno na privredni rast, ali i posredno preko uticaja na ekonomsku politiku i druge determinante rasta. Dobre institucije minimiziraju troškove i rizike i time podstiču rast, dok ih loše povećavaju čime sputavaju rast privrede. Direktan uticaj institucija na rast se ispoljava preko efikasnosti u sprovođenju zakona i ugovora. Međutim institucije utiču na rast i indirektno na taj način što od njih zavisi da li će se raspoloživi resursi, poput ljudskog kapitala efikasno koristiti. Dobre institucije podstiču ljude ka radu, štednji, preduzetništvu i inovacijama, dakle ka aktivnostima koje neposredno kreiraju privredni rast. Suprotno, loše institucije podstiču ljude ka koruptivnim aktivnostima koje omogućuju individualno bogaćenje, ali koje ne dovode do rasta privrede i zaposlenosti.

Rast privrede u određenoj meri zavisi od faktora koji su dati ili koji se relativno sporo menjaju, kao što su geografski položaj, međunarodni ekonomski tokovi, religija, mentalitet i dr. Na osnovu empirijskih istraživanja prilično čvrsto se može zaključiti da rast privrede dominantno zavisi od ekonomske politike i institucija, dakle od faktora koji se nalaze pod kontrolom vlade. Štaviše, vlada preko promena institucija i ekonomske politike može postepeno da utiče i na mentalitet građana. Mentalitet građana zavisi od religije, istorijskog nasleđa, ali on može da se menja, tako da ne predstavlja nepremostiv ograničavajući faktor za privredni rast. Od faktora koji su van kontrole vlade najsnažniji uticaj za malu otvorenu privredu kao što je srpska ima kretanje u međunarodnom ekonomskom okruženju. Ako su zemlje glavni ekonomski partneri Srbije u krizi, Srbija može da ostvaruje nešto bolje, ali ne i znatno bolje rezultate.

Sa obzirom na to da rast privrede zavisi od velikog broja faktora malo je verovatno da će u bilo kojoj zemlji svi faktori biti idealno podešeni sa stanovišta rasta. Međutim, to nije ni potrebno jer je dovoljno da postoji kritična masa povoljnih podsticaja za rast. Na narednom dijagramu dat je stilizovan pregled determinanti rasta privrede pri čemu su u gornjem delu šeme faktori koji neposredno utiču na rast dok su u donjem delu fundamentalniji faktori. Naravno između navedenih faktora postoje povratne i bočne često uzročno posledične veze, koje ukazuju da pri

81

analizi privrednog rasta treba voditi računa o endogenosti objašnjavajućih varijabli i smera uticaja.

Shema 1. Determinante privrednog rasta

1. Investicije i infrastrukturaInvesticije u fizički kapital utiču na privredni rast direktno, povećavajući kapitalnu osnovu privredne aktivnosti, ali i indirektno, stvarajući pretpostavke za brži tehnički progres. Stoga se akumulacija kapitala smatra jednom od osnovnih determinanti privrednog rasta, iako postoje dileme da li je visokim investicijama moguće obezbediti dinamičan privredni rast u dugom roku ili samo u kratkom i srednjem roku. Naime, prema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji (Solovljev i srodni modeli), visoke stope investicija dovode do kreiranja velike količine fizičkog kapitala, što u dugom roku dovodi do rasta amortizacije do nivoa da veliki deo budućih investicija odlazi na pokriće amortizacije, tako da je i uz visoke investicije neto prirast kapitala u dugom roku relativno mali (Sollow, 1956; Swan, 1956). Ipak, noviji teorijski modeli (Romer, 1989) se zasnivaju na stanovištu da visoke stope investicija u fizički kapital povećavaju stopu inovacija, što pokreće dugoročni rast. Kao dokaz za takav stav koristi se i podatak da se razlika u nivou razvijenosti između najrazvijenijih i najnerazvijenijih država nije smanjila u prethodnih pola veka. Osim toga, i brojna empirijska istraživanja ukazuju na postojanje pozitivne veze između stope investicija

82

i stope privrednog rasta (vidi Frankel, 1998), od kojih neka ukazuju da je ova veza posebno snažna u zemljama u razvoju u kojima je nivo fizičkog kapitala još uvek skroman, tako da su efekti koje sugeriše neoklasična teorija još uvek ograničeni (Bond, et al, 2010).

Podaci o prosečnoj stopi investicija (kao % BDP) i prosečnoj stopi rasta BDP u zemljama Centralne i Istočne Evrope (Central and Eastern Europe - CIE) u periodu od 2012-2014. godine, prikazani na Grafikonu 1, takođe ukazuju da je u državama sa višom stopom investicija privredni rast u proseku bio brži nego u državama u kojima je stopa investicija niža. Navedeni podaci predstavljaju ilustraciju odnosa privrednog rasta i investicija, dok bi za pouzdano zaključivanje o vezi između ovih varijabli bilo neophodno obuhvatiti duži vremenski period (od npr. 15 godina).

Grafikon 1. Prosečna stopa ukupnih investicija (% BDP) i prosečna stopa rasta BDP u

CIE, prosek 2012-2014.

Izvor: Eurostat i Republički zavod za statistiku

Prema tim podacima, prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji u navedenom periodu bila je među najnižima u regionu CIE (nižu stopu rasta su imale samo Hrvatska i Slovenija), dok je stopa ukupnih investicija u Srbiji bila (uz Hrvatsku) ubedljivo najniža. Tako je stopa investicija u Srbiji u periodu od 2012. do 2014. u proseku iznosila oko 18,7% BDP, i bila u proseku za oko 3,5% BDP-a niža u odnosu na prosek zemalja CIE. Prema podacima prikazanim na Grafikonu 2, u posmatranom periodu javne investicije u Srbiji su u proseku iznosile oko 2% BDP, te bile za oko 2,3% BDP niže od proseka zemalja CIE, dok su privatne investicije u proseku iznosile 16,7% BDP-a, i bile za oko 1,2% BDP-a niže od prosek CIE. Stoga se zaključuje da je dve trećine negativnog odstupanja ukupnih investicija u Srbiji u

83

odnosu na CIE posledica niskih javnih investicija, a ostatak posledica niskih privatnih investicija.

Grafikon 2. Javne i privatne investicije u CIE, prosek 2012-2014 (% BDP)

Izvor: Eurostat, Republički zavod za statistiku i Kvartalni monitor

Privrede zemalja CIE su u periodu od 1995. do 2008. godine u proseku beležile rast od 4,7% godišnje, pri čemu su investicije u proseku iznosile oko 26,2% BDP-a. Stoga se može zaključiti da je za dinamičan i održiv privredni rast u Srbiji neophodno da stopa investicija iznosi oko 25% BDP. Da bi nivo investicija u Srbiji dostigao prosek zemalja CIE, potrebno je u narednom periodu obezbediti njihov znatan rast, i to kroz: i) stvaranje uslova za rast privatnih investicija, za 3-4% BDP-a, na nivo iznad proseka zemalja CIE, na šta država može da utiče indirektno, ii) rast javnih investicija za oko 2-2,5% BDP, na šta država može da utiče direktno, tako da one u naredne dve-tri godine dostignu nivo proseka zemalja CIE.

Neophodan rast privatnih investicija moguće je ostvariti kroz osetnije i održivo unapređenje uslova za investiranje i poslovanje (reforma pravosuđa, katastra, izgradnja infrastrukture, unapređenje efikasnosti državne administracije, reforma obrazovanja i dr.). S tim u vezi, ostvareni napredak na međunarodnim listama uslova poslovanja u 2015. godini se ocenjuje kao pozitivan, ali je rang Srbije i dalje lošiji od većine zemalja CIE, te je stoga neophodno nastaviti sa reformama, koje bi obezbedile kontinuirani napredak, do dostizanja (ili prestizanja proseka CIE). S obzirom na nisku stopu domaće štednje, rast privatnih investicija u kratkom i srednjem roku bi bio moguć pre svega kroz rast stranih direktnih

84

investicija, dok je u dugom roku neophodno da privatne investicije budu finansirane dominantno iz domaće štednje.1

Za održiv rast javnih investicija, koji bi imao pozitivan efekat na privredni rast, neophodno je povećavati izdatke na ove namene za oko 0,5% BDP-a godišnje, te unaprediti mehanizme selekcije investicionih projekata (usmeravanjem na „uska grla“, gde je u relativno kratkom roku i uz ograničena sredstva moguće ostvariti veliki efekat), kako bi se pozitivni efekti na rast efektuirali i u periodu realizacije, kao i u periodu aktivacije investicionih dobara. Javne investicije dovode do razvoja i unapređenja (saobraćajne, energetske, telekomunikacione) infrastrukture, čime de facto dolazi do širenja tržišta (inostrana tržišta postaju dostupnija), rizici i troškovi poslovanja se smanjuju i unapređuje se konkurentnost domaće privrede. Rezultati međunarodnih poređenja (Grafikon 3.) ukazuju na nizak nivo razvijenosti infrastrukture u Srbiji, kako u poređenju sa zemljama CIE, tako i u poređenju sa zemljama sličnog nivoa razvijenosti, iz bližeg okruženja, kao što su Rumunija i Bugarska. Tako je prema kvalitetu železničke i lučke infrastrukture Srbija na poslednjem mestu, a prema kvalitetu drumske i avio-saobraćajne infrastrukture na pretposlednjem mestu, među 12 zemalja CIE. Pomenuta rangiranja se vrše na osnovu merljivih podataka o faktičkom stanju (tvrdi podaci), kao i na osnovu stavova menadžera domaćih preduzeća (meki podaci), pri čemu je u Srbiji negativno odstupanje ocena na osnovu mekih i tvrdih podataka znatno veće nego u drugim zemljama CIE, što može ukazivati na određenu negativnu pristrasnost ovih ocena. Ipak, i kada bi se rangiranje vršilo prema tvrdim podacima, Srbija bi bila u grupi zemalja sa ispod prosečnom razvijenošću infrastrukture. Stoga je za brži privredni rast neophodno osetnije povećati investicije u infrastrukturu, kao i efikasnost mehanizama njihove selekcije i kontrole realizacije.

Nizak kvalitet infrastrukture u Srbiji predstavlja posledicu niskog nivoa investicija (u odnosu na CIE) u dugom vremenskom periodu od 2,5 decenije. Da je u prethodnih 10 godina nivo javnih investicija u Srbiji bio na nivou proseka CIE, ukupne investicije bi bile veće za oko 15% BDP-a, tj. za oko 4,5 mlrd. evra, što bi bilo dovoljno za izgradnju i modernizaciju ključnih koridora u putnoj i železničkoj infrastrukturi (koridori 10 i 11.). Iako bi zbog toga bilo opravdano da investicije u Srbiji u narednim godinama budu i znatno iznad proseka CIE, potreba da se fiskalni deficit smanji i stabilizuje na niskom nivou to onemogućava. Stoga se ocenjuje da bi povećanje javnih investicija na nivo proseka

1 Detaljna analiza reformi i politika usmerenih na povećanje privatne štednje i inves-ticija sadržana je u narednim poglavljima.

85

CIE predstavljalo odgovarajući balans između potrebe za kreiranjem podsticaja za rast i potrebe da se obezbedi makroekonomska stabilnost.

Grafikon 3. Kvalitet infrastrukture u CIE, 2012-2015.

Izvor: Svetski ekonomski forum

2. ObrazovanjeLjudski kapital predstavlja jednu od direktnih determinanti privrednog rasta, budući da utiče i na rad i na tehnički progres. Naime, unapređenje kvaliteta ljudskog kapitala utiče na rast produktivnosti, kao i na sposobnost kreiranja i usvajanja inovacija. Stoga se u brojnim teorijskim modelima privrednog rasta akumulacija ljudskog kapitala smatra ključnim pokretačem rasta, pre svega kroz njen uticaj na produktivnost (Lucas, 1988; Mankiw, Romer i Weil, 1992). Ljudski kapital se definiše kao skup znanja i veština, stečenih kroz obrazovanje, istraživanje i praksu. Stoga se formalno obrazovanje smatra najbitnijim mehanizmom formiranja i unapređenja ljudskog kapitala, što je potvrđeno i rezultatima velikog broja empirijskih istraživanja (Hawkes and Ugur, 2012). Osim toga važna je i sposobnost privrede da zadrži u zemlji obrazovanu radnu snagu i da je produktivno angažuje.

86

Kvalitet i rezultati sistema obrazovanja se mere obuhvatom (stopom upisa na različite nivoe obrazovanja), kao i rezultatima ostvarenim u međunarodno uporedivim testovima (PISA testovi, Rang lista Svetskog ekonomskog foruma, broj patenata i sl.). Rezultati na PISA testovima, koji se smatraju sveobuhvatnim međunarodnim poređenjem stanja kvaliteta osnovnog obrazovanja ukazuju na nizak rang Srbije. Iako su rezultati u pogledu matematičkih kompetencija nešto bolji nego u pogledu naučnih kompetencija, prema oba kriterijuma rezultati koje ostvaruju đaci u Srbiji su znatno ispod proseka CIE, a od zemalja regiona nešto lošije rezultate ostvaruju jedino đaci iz Rumunije i Bugarske (Grafikon 4.).2

Grafikon 4. Prosečna vrednost na PISA testu u CIE u 2012.

Izvor: PISA 2012 Results

Rezultati u Srbiji su lošiji nego u zemljama CIE i u pogledu viših nivoa obrazovanja. Stopa upisa u srednje škole i na fakultete u Srbiji je niža nego u CIE i EU 28. Prema rezultatima ankete najviših rukovodilaca u uzorku preduzeća u Srbiji, sprovedenoj za potrebe računanja Indeksa konkurentnosti, Svetskog ekonomskog foruma, kvalitet menadžerskih škola u Srbiji je među najnižima u CIE, dok je kvalitet obrazovanja iz matematike i prirodnih nauka nešto bolji, ali i dalje znatno ispod proseka

2 Srbija nije obuhvaćena PISA testiranjem u 2015. godini, zbog neblagovremene up-late kotizacije od strane Ministarstva prosvete, tako da će sledeća mogućnost za međunarodno poređenje postojati tek 2018. godine, što ukazuje na odsustvo sistem-skog pristupa praćenju kvaliteta obrazovanja u Srbiji.

87

CIE (Grafikon 5.). Od četrnaest univerziteta (sedam državnih i sedam privatnih), samo se jedan (Univerzitet u Beogradu) nalazi na Šangajskoj listi najboljih 500 univerziteta na Svetu (zauzimajući između 300. i 400. mesta), dok se prvi sledeći rangirani državni univerzitet (u Novom Sadu) nalazi oko hiljaditog mesta, a prvorangirani privatni univerzitet (Singidunum) ispod četirihiljaditog mesta. Situacija je slična i u pogledu broja objavljenih naučnih radova, a Srbija se takođe i prema broju patenata na milion stanovnika nalazi na začelju liste zemalja CIE.

Grafikon 5. Pokazatelji kvaliteta i rezultata obrazovnog sistema Srbije i CIE

Izvor: Svetski ekonomski forum

Navedeni rezultati ukazuju da su, ukupno posmatrano, rezultati obrazovanja u Srbiji lošiji nego u zemljama CIE, te da sistem obrazovanja ne prati potrebe tržišta, što ukazuje da postoji znatan prostor za unapređenje u ovom domenu, sa potencijalno bitnim dugoročnim uticajem na privredni rast.

Jedan od uzroka niskog kvaliteta obrazovanja u Srbiji je ispod-prosečno izdvajanje iz budžeta na ove namene, budući da rezultati brojnih empirijskih istraživanja ukazuju na pozitivnu vezu između rashoda na obrazovanje,

88

rezultata obrazovanja i privrednog rasta (Landau, 1983; Musila 2004). Tako su javni rashodi na obrazovanje, mereni kao % BDP, u Srbiji za oko 10% niži u odnosu na prosek EU 28, kao i u odnosu na prosek zemalja CIE (Grafikon 6.).

Grafikon 6. Rashodi na obrazovanje (% BDP), prosek 2012-2013.

Izvor: Eurostat i Kvartalni monitor

Osim toga, i struktura rashoda je neodgovarajuća. Rashodi na osnovno obrazovanje u Srbiji su veći od proseka CIE, što je posledica neadekvatne mreže škola, nasleđene iz sedamdesetih godina XX veka, kada je demografska struktura i geografska raspodela stanovništva bila drugačija, kao i neadekvatnog sistema finansiranja škola, koji se zasniva na inputima (broju nastavnika, veličino škole i dr.). S druge strane, izdvajanja za visoko obrazovanje su u Srbiji za oko 30% manja od proseka zemalja CIE, što dovodi do niže stope upisa na fakultete, koja u CIE iznosi oko 60%, a u Srbiji oko 50%3. Zbog niskog nivоa budžetskih sredstava državni fakulteti su prepušteni da se sami snalaze na tržištu, pa se oni često opredeljuju za maksimizaciju broja upisanih samofinansirajućih studenata, što podrazumeva nedopustivo spuštanje kriterijuma pri upisu. Osim toga profesori i istraživači se angažuju na izradi komercijalnih projekta, dok su fundamentalna istraživanja, koja bi trebalo da predstavljaju jednu od osnovnih aktivnosti na fakultetima, zapostavljena. Osim sistema finansiranja, postoje i brojni drugi uzroci slabih rezultata obrazovanja u Srbiji – od organizacionih i normativnih (mreža škola, neobavezno

3 Procenat maturanata koji upišu fakultet

89

srednje obrazovanje), do suštinskih (nastavni programi, labavi uslovi za akreditaciju visokoškolskih ustanova, selekcija nastavnog osoblja i dr.).

Shodno navedenom, za osetnije unapređenje rezultata obrazovanja u Srbiji neophodno je sprovesti sistemsku reformu na svim nivoima obrazovanja. Kod osnovnog obrazovanja neophodno je promeniti mrežu škola, te prilagoditi je postojećoj demografskoj strukturi i geografskoj raspodeli stanovništva. To bi dovelo do određenih ušteda (kroz manje rashode za zaposlene i materijalne troškove funkcionisanja škola), a pozitivno bi uticalo i na kvalitet obrazovanja, jer bi deca koja su do sada pohađala škole u malim odeljenjima od po nekoliko učenika, bila integrisana u veća odeljenja i izložena pozitivnom uticaju vršnjačke saradnje i konkurencije. Osim toga, potrebno je izvršiti usklađivanje nastavnih programa sa dobrom međunarodnom praksom, naročito od petog do osmog razreda, jer istraživanja ukazuju da najveći zaostatak u osnovnom obrazovanju u Srbiji nastane u tom razdoblju. Takođe je neophodno promeniti način finansiranja osnovnih škola, tako što bi se one finansirale prema broju učenika (što se već godinama odlaže), a tome bi trebalo pridodati i sistem finansijskih nagrada i kazni za škole, shodno rezultatima koje bi njihovi đaci ostvarivali na standardizovanim nacionalnim testovima, koji bi bili koncipirani slično PISA testovima.

Što se viših nivoa obrazovanja tiče, neophodno je uvesti obavezno srednje obrazovanje, po ugledu na ubedljivu većinu evropskih država, te izvršiti prilagođavanje upisne politike i nastavnih programa savremenim trendovima i potrebama tržišta rada.

Na nivou visokog obrazovanja neophodno je osetno pooštriti kriterijume za akreditaciju visokoškolskih ustanova te permanentno i rigorozno pratiti njihovu ispunjenost, kao i nacionalne kriterijume za izbor u nastavnička zvanja, čime bi se onemogućio rad predatorskim ustanovama i suzbila praksa masovnog izdavanja diploma sumnjivog kvaliteta. Liberalizacija tržišta visokog obrazovanja u Srbiji u prethodne dve decenije predstavlja primer negativnog uticaja konkurencije na kvalitet, u uslovima postojanja izraženih nesavršenosti na tržištu, pre svega u vidu informacione asimetrije (roditelji i đaci nemaju sistemske informacije o kvalitetu visokoobrazovnih ustanova, jer ne postoji nacionalno rangiranje), kao i negativne selekcije (država kao najveći poslodavac često vrši selekciju kadrova ne na bazi postignuća u obrazovanju, već na osnovu drugih neformalnih mehanizama).

Shodno tome, uštede koje se ostvare racionalizacijom osnovnog obrazovanja, uz izdvajanje dodatnih sredstava na obrazovanje, u cilju dostizanja prosečnog iznosa izdataka (kao % BDP) u zemljama CIE, omogućile bi finansiranje uvođenja obaveznog srednjeg obrazovanja i

90

osetnije povećanje obuhvata visokim obrazovanjem. Osim toga, potrebno je i povećati državno finansiranje naučno-istraživačkih aktivnosti, uz bolje definisanje ciljeva istraživanja, rigorozniju proveru rezultata, te efikasniju raspodelu sredstava.

Procenjuje se da najveći potencijal za napredovanje, u pogledu pokretača privrednog rasta u Srbiji postoji upravo u segmentu obrazovanja, jer je u prethodnih 15 godina urađeno relativno malo, uz česte promene pravca reforme. Razlog zbog kojeg ovaj segment društveno-ekonomskih reformi u prethodni decenijama nije sproveden nalazi se u činjenici da se potencijalni politički troškovi koji proizilaze iz tih reformi, efektuiraju već u kratkom roku, a da su potencijalni pozitivni efekti na privredni rast dugoročni, te da vremenski prevazilaze mandat jedne ili dve vlade. Iako bi efekti ovih reformi bili dugoročni, potrebno je što pre otpočeti sa njihovim sprovođenjem. Uspešna reforma obrazovanja i podizanje kvaliteta u ovom domenu predstavlja tek potreban uslov da se po ovom osnovu ostvare i pozitivni efekti na rast. Pored toga, potrebno je da bude ispunjen i drugi uslov – da dođe do promene modela ekonomskog ponašanja, tako da profit proizilazi iz znanja, inovativnosti i preduzetničke inicijative, a ne iz učestvovanja u neformalnim procesima i posedovanja društvenih-političkih veza. Da bi reforma obrazovanja dovela do rasta društvenog blagostanja, neophodno je da se kreira privredni i politički sistem u kome bi i državni i privatni sektor efikasno koristili znanja i veštine stečene u obrazovnom procesu.

3. Makroekonomska stabilnost i rast Makroekonomska stabilnost se može definisati kao stanje privrede u kome nema značajnih unutrašnjih i spoljnih neravnoteža. Indikatori makroekonomske stabilnosti su niska i stabilna inflacija, niski fiskalni i spoljni deficiti4 i niske kamatne stope. U evroiziranoj privredi relativna stabilnost domaće valute predstavlja dodatni indikator makroekonomske stabilnosti, jer znatnije promene kursa mogu da izazovu bankarsku i platnobilansnu krizu. Takođe, velika ekonomska kriza početkom 21-og veka ukazala je na to da je za makroekonomsku stabilnost važno da se cene realne i finansijske imovine ne razlikuju znatnije od njihove fundamentalne vrednosti.

4 Makroekonomska stabilnost se može definisati i preko varijabli stanja – cena, deviznog kursa i dugova. Makroekonomska stabilnost postoji kada su cene važnih proizvoda (nekretnina, hartija od vrednosti, domaće valute i dr.) blizu nivoa koji odgovara funda-mentima, dok su dugovi (javni, spoljni, dugovi građana i privrede) niski u odnosu na dohotke dužnika.

91

Visoke unutrašnje i spoljne neravnoteže u Srbiji i državama njenim prethodnicama postoje već nekoliko decenija. Najvidljiviji simptomi takvih neravnoteža bili su visoka i nestabilna inflacija i snažna deprecijacija dinara. U predtranzcionom periodu Srbija je prošla kroz dve hiperinflacije, dok je inflacija od nekoliko desetina procenata bile uobičajena pojava. U većini godina ostvarivan je visok spoljni deficit, dok je fiskalni deficit bio visok, mada uglavnom prikriven raznim oblicima inflacionog finansiranja.

Od početka tranzicije pre 15-ak godina Srbija je ostvarila određeni napredak u smanjivanju makroekonomskih neravnoteža, ali su one i dalje visoke. Od 2001. do 2015. godine inflacija je znatno smanjena, eliminisano je crno devizno tržište, ali se i dalje ne može tvrditi da je uspostavljena makroekonomska stabilnost. Od 2001 do 2015 inflacija je u proseku iznosila oko 9 % godišnje dok je dinar izgubio oko 50% vrednosti u odnosu na evro. U predkriznom periodu deficit tekućeg bilansa je dostigao enormne razmere, naročito u periodu 2006-2008. godina, da bi nakon početka krize u 2008. godini eskalirao fiskalni deficit. Kao rezultat visokih deficita spoljni dug je već nekoliko godina iznad 80% BDP, dok je javni dug u 2015. godini dostigao 76% BDP. Makroekonomska stabilnost je dodatno potkopana visokim procentom loših kredita. Dugotrajna i visoka makroekonomska nestabilnost u Srbiji odražava fundamentalnije slabosti privrednog i društvenog sistema i ekonomske politike, što će se analizirati u narednim poglavljima.

Grafikon 7. Makroekonomski pokazatelji za Srbiju i CEE

Izvor: Eurostat

92

Uticaj makroekonomske (ne) stabilnosti na rast je relativno dobro teorijski objašnjen i empirijski potkrepljen. Generalno, visoka makroekonomska nestabilnost negativno utiče na rast privrede time što povećava troškove i rizika poslovanja i odvraća preduzetnike od investicija i drugih produktivnih aktivnosti. Brojne ekonometrijske analize koje su rađene na velikim skupovima zemalja i kojima su pokriveni periodi od nekoliko decenija dosta ubedljivo ukazuju na to da visoka inflacija negativno utiče na privredni rast (Barro 2003; Fischer 1993). Dodatna istraživanja su ukazala na to da na rast nepovoljno utiče ne samo visina inflacije nego i njena varijabilnost (Judson, R., Orphanides, A., 1999; Kontonikas, A., 2004.). Visok fiskalni deficit direktno umanjuje stopu rasta BDP (Fischer, 1993) , ali i indirektno preko uticaja na rast javnog duga5 (Reinhart, C. and Rogoff, K. 2010. Pescatori A. i dr., 2014). Osim toga, varijabilnost fiskalne politike, koja se ispoljava preko nestabilnog fiskalnog deficita umanjuje stopu rasta BDP (Fatas i Mihov 2003). Visok spoljni dug povećava rizik od platnobilansne i devizne krize, što dalje povećava kamatne stope, smanjuje priliv stranog kapitala, a to negativno utiče na rast privrede (Pattilio, C., i dr 2011). U uslovima visoke dolarizacije promene deviznog kursa utiču značajnije na imovinsku poziciju preduzeća, banaka, država i građana usled čega naglo slabljenje domaće valute može da dovede do nesolventnosti preduzeća, bankarske krize i/ili krize javnog duga (Božović i dr.. 2009). Veliki broj ekonomskih kriza tokom prethodnih decenija bio je izazvan krizama u bankama i drugim delovima finansijskog sektora (Rejnhart i Rogof, 2011). Krize u bankarskom sektoru, kojima su često prethodila velika odstupanja cene imovine od nivoa koji odgovara fundamentima, dovodi do masovnih stečajeva preduzeća i banaka, a to obično dovodi do značajnog pada privreda aktivnosti.

Srbija je tokom prethodne dve godine ostvarila napredak u obaranju inflacije i njenom stabilizovanju na niskom nivou ispod 2% godišnje. Od početka krize postiže se relativno postojano smanjivanje spoljnih deficita – deficit tekućeg bilansa je smanjen sa oko 18% u 2008. godini na oko 5% BDP u 2015. godini. Tokom 2015. godine fiskalni deficit je skoro prepolovljen, rast loših kredita je zaustavljen6, dok su realne kamatne stope značajno smanjene.

5 Poslednjih godina objavljen je veći broj radova u kojima se istražuje da li visok javni dug utiče negativno na rast privrede, kao I da li je taj uticaj linearan ili postoji određena granica nakon koje dug počinje naročito snažno da obara privredni rast. Na osnovu većine radova sledi da visok javni dug nepovoljno utiče na rast, ali je sporno da li postoji određena granica nakon koje se taj negativan uticaj naglo pojačava.

6 Na osnovu posebne revizije banaka koja je sprovedena tokom 2015. godine u okviru aranžmana sa MMF, NBS je procenila da je učešće loših kredita već za oko 5 procentnih poena nego što su to pokazivali raniji podaci. Revizijom je dakle podignut nivo loših kredita ali je na osnovu redovnih izveštaja NBS i Kreditnog biroa prilično izvesno da tokom 2015 loši krediti imaju opadajući trend.

93

Ipak, makroekonomske neravnoteže u Srbiji su još uvek visoke - fiskalni i spoljni deficiti su među najvišim u Evropi, a kao posledica visokih deficita u dužem periodu javni i spoljni dugovi su visoki u odnosu na BDP, dok je bankarski sektor opterećen visokim procentom loših kredita. Osim toga, deo smanjenja neravnoteža je rezultat delovanja privremenih faktora, usled čega je moguć njihov ponovni rast, nakon što privremeni faktori iščeznu. Neki od uzroka makroekonomskih neravnoteža, kao što su postojanje velikog broja društvenih preduzeća i niska efikasnost javnih preduzeća, još uvek nisu otklonjeni, što stvara rizik od rasta fiskalnog deficita u budućnosti. Stoga se može oceniti da makroekonomsko okruženje u Srbiji još uvek nije podsticajno za privredni rast i da su neophodne dodatne mere kako bi se neravnoteže smanjile i stabilizovale na niskom nivou.

Ključna karika za uspostavljanje dugoročno održive makroekonomske stabilnosti je smanjivanje fiskalnog deficita u narednim godinama. Smanjenje fiskalnog deficita na ispod 3% BDP predstavlja prvi korak, koji treba da zaustavi rast javnog duga prema BDP. Međutim, javni dug od 80% BDP je visok za bilo koju zemlju, a naročito za zemlju koja ima nizak kreditni rejting i koja se stoga skupo zadužuje. Stoga je neophodno da se fiskalni deficit u srednjem roku (do 5 godina) smanji na oko 1% BDP kako bi se odnos javnog duga i BDP ubrzano smanjivao. Smanjivanje fiskalnog deficita će direktno uticati na smanjivanje deficita u tekućem platnom bilansu koji je još uvek iznad dugoročno održivog nivoa. Stabilizacija fiskalnog i spoljnog deficita na niskom nivou su preduslovi i za relativnu stabilnost kursa, kao i održanje inflacije na niskom i stabilnom novu.

Kako bi se makroekonomska stabilnost postavila na čvrste osnove neophodne su privredne reforme kojim bi se minimizirao rizik od budućih udara na javne finansije. Sa stanovišta javnih finansija i makroekonomske stabilnosti završetak privatizacije bivših društvenih preduzeća, restrukturiranje javnih preduzeća i uspostavljanje finansijske discipline predstavljaju ključne reforme. Privatizacija i restrukturiranje preduzeća su uslov za smanjenje rashoda za subvencije i rashoda po osnovu finansiranja garantovanih kredita, a time i za smanjivanje fiskalnog deficita. Uspostavljanje finansijske discipline podrazumeva da država, preduzeća i građani izmiruju svoje obaveze u skladu sa zakonskim i ugovorenim rokovima, što je od suštinske važnosti za sprečavanje formiranja kvazifiskalnih deficita koji se pre ili kasnije prevaljuju na državu.

Nizak nivo domaće štednje u odnosu na investicije direktno je povezan sa visokom fiskalnim i spoljnim deficitom. Nizak nivo domaće štednje utiče na to da su investicije niže od nivoa koji je neophodan za brz privredni rast, pri čemu se nizak nivo investicija velikim delom finansira stranim

94

kapitalom. Za uspostavljanje makroekonomske stabilnosti u dugom roku neophodan je rast domaće štednje koji bi omogućio da se najveći deo investicija finansira iz domaćih privatnih i javnih izvora. Oslanjanje na strani kapital kao izvor investicije je neophodno u srednjem roku, ali je dugoročno neodrživo jer dovodi do pogoršanje neto imovinske pozicije zemlje, što ugrožava platnobilansnu poziciju zemlje. U kratkom i srednjem roku najveći doprinos povećanju domaće štednje mogao bi se ostvariti smanjivanjem fiskalnog deficita, uz istovremeni rast javnih investicija. U dužem roku najveći doprinos povećanju domaće štednja očekuje se od privatnog sektora, prvenstveno preduzeća, a potom i građana.

4. Finansijski sistem i posredovanjeSlično kao i poreska politika, razvijenost finansijskog sistema predstavlja jedan od bitnih elemenata poslovnog okruženja koji utiče na privredni rast. Finansijski sistem treba da obezbedi osnovu za akumuliranje fizičkog kapitala i da potpomogne lakše pokretanje biznisa. Usled toga, dobro razvijeni finansijski sistem lakše će i uz manje troškova vršiti realociranje slobodnih novčanih sredstava od štediša ka potencijalnim investitorima uz obezbeđenje visokog stepena sigurnosti. Ovakav sistem omogućava diverzifikovanje i umanjenje rizika ulaganja, efikasniju alokaciju resursa i jednostavniju intertemporalnu razmene dobara i usluga kroz vreme.

Uticaj finansijskog sistema na privredni rast intenzivno je analiziran u empirijskim radovima (prikaz dat u Levine, 1997) pri čemu je dominantan zaključak da postoji snažna pozitivna veza između razvijenosti finansijskog sistema i rasta privrede (videti King and Levine, 1993). Dodatni zaključak je da se na osnovu nivoa razvijenosti finansijskog sistema može predvideti budući tempo privrednog rasta, što je argument u korist potvrde uzročne veze koja ide od finansijske razvijenosti ka rastu. Prilikom utvrđivanja stepena razvoja finansijskog sistema pojedine privrede, indikatori koji se najčešće koriste mere učešće kredita u BDP-u ili učešće likvidne pasive bankarskog i nebankarskog sektora u BDP-u. Za razliku od njih, kod istraživanja koja imaju mikroekonomski pristup i analiziraju vezu pojedinih sektora ekonomije i finansijskog sistema, tipični pokazatelji razvijenosti finansijskog sistema su stepen kapitalizacije tržišta akcija u procentima od BDP-a, kao i ukupna vrednost trgovine akcijama u procentu od BDP-a ili u procentu od kapitalisanosti tržišta akcija. Ukoliko posmatramo neke od navedenih indikatora za Srbiju primetićemo da učešće kredita u procentu od BDP-a (Grafikon 8) u poslednje četiri godine beleži gotovo konstanti pad. Ukoliko se izuzmu periodi u kojima je država putem politike subvencionisanih kredita uspevala da zaustavi pad ili čak da kratkoročno preokrene trend na gore,

95

celokupan posmatrani period karakteriše vrlo značajan nivo razduživanja nedržavnog sektora prema domaćim i inostranim bankama. Kako je pored SDI i kreditna aktivnost jedan od osnovnih izvora za finansiranje novih investicija u privredama u razvoju, ne čude lošiji rezultati privrednog rasta Srbije u poređenju zemalja CIE.

Grafikon 8. Ukupni krediti nedržavnom sektoru iz domaćih izvora i inostranstva u % od BDP-a

Izvor: NBS i Kvartalni monitor

Pad kreditne aktivnosti u proteklom periodu može se delom objasniti i neodrživom kreditnom ekspanzijom koja je zabeležena u predkriznom periodu. U Srbiji je krajem 2002. godine učešće kredita u BDP-u bilo na nivou od oko 10% što je posledica duboke krize iz 90-ih godina i gašenja četiri velike nacionalne banke. U trenutku izbijanja finansijske krize krajem 2008. godine stanje kredita u Srbiji je dostiglo nivo od oko 80% BDP-a, što dovoljno govori o intenzitetu rasta u predkriznom periodu. Naglo povećanje loših kredita u bankarskom sektoru i stečaj banaka u većinskom domaćem vlasništvu u periodu 2012-20147 potvrđuju da je rast kreditne aktivnosti a time i razvoj bankarskog sistema u Srbiji bio snažan, ali vrlo rizičan.

7 Četiri banke su izgubile dozvolu za rad: Agrobanka kasnije Nova Agrobanka, Razvo-jna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd i Univerzal banka Beograd.

96

Situacija je dosta lošija kada su u pitanju ostali elementi finansijskog sistema poput nedepozitnih ili uslužnih finansijskih institucija (investicioni fondovi, osiguravajuće kompanije, privatni penzioni fondovi, investicione banke, brokersko-dilerske kuće i druge). Reforma institucionalnog okvira neophodna za razvoj ovih ali i kreiranje nekih novih elemenata finansijskog sistema poput mikrokreditnih organizacija, naglo je prekinuta u trenutku izbijanja krize. U proteklom periodu svi napori u ovom segmentu su bili usmereni ili ka ublažavanju negativnih efekata nastalih prekidom priliva kapitala iz inostranstva ili ka ojačavanju nadležne funkcije NBS kako se propusti u pogledu kapitalisanosti poslovnih banaka ili stepenu izloženosti prema povezanim licima ne bi ponovili u budućnosti.

Usled naglog smanjenja priliva kapitala iz inostranstva na početku krize porasta učešća loših kredita u bankarskom sektoru Srbije (preko 20% od svih plasiranih), kamatne stope na indeksirane kredite ali i one u dinarima su do 2015. godine bile znatno više nekog u ostalim privredama regiona. Zahvaljujući programu kvantitativnog popuštanja prvo FED-a a nedavno i ECB, ali i stabilizaciji inflacije na niskom nivou, kao i relativnoj stabilnosti kursa dinara kamatne stope u Srbije su tokom prethodnih godina značajno opale (Grafikon 9).

Grafikon 9. Kamatne stope na indeksirane i kredita u devizama

Izvor: NBS i Kvartalni monitor

97

Kamatne stope u Srbiji u drugoj polovini 2015. godine su opale na nivo koji je karakterističan za razvijene ekonomije u periodima normalne privredne aktivnosti8 ali uprkos tome kreditna aktivnost u protekloj godini nije zabeležila bitnije znake oporavka. Izostanak rasta kreditnih plasmana uprkos padu kamatnih stopa i značajnim nivoima likvidnosti kod poslovnih banaka upućuje na dublje probleme u privrednom ambijentu koji predstavljaju prepreku za dugoročno održiv privredni rast. Nizak nivo likvidnosti domaćih preduzeća, nedovoljna zaštita vlasničkih prava, spori sudski procesi pred privrednim sudovima samo su neki od faktora koji utiču na odsustvo poverenja koje je veći oporavak investicija i kreditne aktivnosti.

Stoga je neophodno aktivnosti države usmeriti na uređenje privrednog ambijenta kojima bi se smanjili kreditni rizici a time i troškovi kreditiranja. Neke od važnijih aktivnosti u tom pravcu odnose se na ubrzavanje procesa restrukturiranja pojedinih javnih preduzeća uz eliminisanje nesolventnih preduzeća sa tržišta, povećanje transparentnosti poslovanja uz veći stepen kontrole, sankcionisanje osnivača prevarantskih preduzeća ali i uvođene dodatnih podsticaja za rešavanje problema loših kredita koji predstavljaju višak tereta za bankarski sistem.

5. Poreska politika i privredni rast Uticaj fiskalne politike na privredni rast je višestruk. Preko visine i dinamike fiskalnog deficita fiskalna politika suštinski utiče na makro-ekonomsku stabilnost kao pretpostavku privrednog rasta. Osim toga, fiskalna politika utiče na privredni rast i preko svojih pojedinačnih instrumenata, tj. preko visine i strukture poreskog opterećenja, kao i preko strukture javnih rashoda. Noviji modeli privrednog rasta (kao npr. Baroov model) sugerišu da porezi utiču na privredni rast, budući da mogu dovesti do promene odluke o radu-dokolici, štednji-investira-nju-potrošnji i dr. Shodno tome, postoji i veliki broj empirijskih istraži-vanja koja potvrđuju postojanje negativne veze između visine poreskog opterećenja i dinamike privrednog rasta (McBride, 2012).

Prema visini poreskog opterećenja, merenog učešćem poreskih prihoda u BDP-u u periodu od 2012. do 2014. godine, Srbija sa poreskim prihodima od 36,1% BDP-a, spada u grupu zemalja CIE sa višim poreskim optereće-njem, budući da je poresko opterećenje u proseku za oko 10% (tj. za oko

8 Kamatne stope u Evropi u 2015. godini su na istorijskom minimumu, pa se očekuje da će u narednim godinama biti povećane.

98

3,5-4% BDP-a) veće u odnosu na prosek zemalja CIE, iako i dalje niže u odnosu na prosek EU 28 (Grafikon 10).

Grafikon 10. Poreski prihodi (% BDP) u CIE, prosek 2012-2014.

Izvor: Eurostat i Kvartalni monitor

Rezultati uporedne analize visine poreskih stopa u Srbiji pokazuju da su stope poreza kod osnovnih poreskih oblika u Srbiji (porez na dobit, porez na dohodak, PDV) niže u odnosu na druge zemlje CIE, a da je jedino stopa doprinosa nešto veća od proseka CIE (Grafikon 11). Stoga se zaključuje da je relativno visoko učešće poreskih prihoda u BDP-u posledica strukture BDP-a (visoko učešće komponenti koje su visoko oporezovane, kao što su uvoz, potrošnja i sl.) i relativno visokih stopa drugih poreza (akcize, porez na imovinu i dr.).

S obzirom na to da bi održiv rast u narednom periodu trebalo da bude zasnovan na rastu investicija i izvoza, te da je reč o komponentama koje su nisko oporezovane zbog oslobođenja od poreza na potrošnju, može se očekivati da po osnovu tog restrukturiranja privrede dođe do pada poreskih prihoda (% BDP), uz zadržavanje važećih poreskih stopa. S obzirom na to da su prava koja se ostvaruju iz javnog sektora (socijalno osiguranje i zaštita, besplatno obrazovanje i dr.) u Srbiji široko definisana, te da je fiskalni deficit i dalje relativno visok, procenjuje se da nije moguće osetnije smanjenje ukupnog poreskog opterećenja, bez osetnijeg smanjenja tih prava), te bi stoga podsticanje privrednog rasta u ovom domenu jedino bilo moguće kroz promenu strukture poreskog sistema.

99

Grafikon 11. Poreske stope u zemljama CIE u 2014. godini

Izvor: 2015 KPMG Tax Rates Survey

Negativan uticaj poreza na privredni rast ostvaruje se kroz promenu relativnih cena, tj. destimulisanje ponude rada, investicija i produktivnosti (Johansson et. al, 2008). Teorijski modeli, kao i rezultati empirijskih istraživanja ukazuju da svi porezi (osim paušalnih, koji se kao nepravični ne primenjuju) negativno utiču na rast, ali da postoji razlika u pogledu intenziteta uticaja pojedinačnih poreskih oblika. Tako rezultati brojnih empirijskih istraživanja (Johansson, et al. 2008) ukazuju da porez na dobit preduzeća ima najizraženiji negativan uticaj na privredni rast, jer destimuliše i investicije i smanjuje produktivnost, te dovodi do sub-optimalne akumulacije kapitala, smanjenja ulaganja u istraživanje i razvoj i dr. Osim toga, i porez na dohodak građana ima izrazito negativan uticaj na privredni rast (ali manje negativan od poreza na dobit), jer smanjuje ponudu i tražnju za radom, štednju/investicije, kao i produktivnost. Porezi na potrošnju imaju osetno manji negativan uticaj na privredni rast, dok je uticaj poreza na imovinu na privredni rast najmanji.

Shodno tome, prihodno neutralna poreska reforma koja bi podrazumevala prebacivanje poreskog opterećenja sa faktora proizvodnje (rada i kapitala), na potrošnju i imovinu mogla bi da ima pozitivan uticaj na privredni rast. Iako je učešće poreza na potrošnju u poreskim prihodima u Srbiji

100

relativno veliko (što je praksa i u drugim zemljama CIE), relativno visoko fiskalno opterećenje rada i umereno opterećenje potrošnje, ukazuju da postoji prostor za podsticanje privrednog rasta smanjenjem poreza na rad i povećanje poreza na potrošnju. Takva reforma bi de facto dovela do smanjenja poreskog opterećenja investicija i izvoza, i povećanja opterećenja uvoza i potrošnje, jer se PDV ne plaća na izvoz, već na uvoz, tako da bi izvoznici imali koristi od smanjenja troškova rada i povećanja troškovne i cenovne konkurentnosti. Ovakva reforma je pre krize uspešno sprovedena u Nemačkoj, a skorije i u Austriji i Rumuniji.

Predlog zasnovan na ovom konceptu je iznet i u Srbiji 2010. godine (Arsić, et. al, 2010), ali iz razloga povezanih sa političkom ekonomijom nije primenjen. Shodno tome, ovakva poreska reforma bi u budućnosti, nakon što se uspostavi održivost javnih finansija, te deficit stabilizuje na oko 1-2% BDP-a, mogla da predstavlja način za unapređenje konkurentnosti privrede Srbije. Pri tome, potrebno bi bilo da ona bude dizajnirana na prihodno neutralan način, tj. da pod ceteris paribus uslovima obezbedi isti nivo poreskih prihoda, jer nema dokaza da se Srbija prema poreskom opterećenju nalazi na prohibitivnoj strani Laferove krive. Osim toga, ne postoje ni precizne procene ekonomskih efekata reforme koja smanjuje poresko opterećenje, kao ni vremena koje bi bilo potrebno da se oni ostvare Zbog toga bi bilo rizično osloniti se na pretpostavku da bi samo smanjenje određenih poreza dovelo do rasta privredne aktivnosti, koji bi obezbedio dovoljni dodatni rast poreskih prihoda, neophodan da fiskalni deficit ostane nizak. Takođe, potrebno je napomenuti da druge varijante poreske reforme (npr. smanjenje poreza na rad i povećanje poreza na dobit i imovinu), ne bi bile ekonomski opravdane (jer je negativan uticaj poreza na dobit na privredni rast veći od uticaja poreza na rad), kao ni fiskalno održive (nije moguće povećanjem poreza na imovinu obezbediti prihode neophodne za kompenzovanje osetnijeg smanjena poreza na rad, a da pri tome taj porez na imovinu ne postane konfiskatoran).

5.1 Struktura javnih rashoda i privredni rast

Uticaj javnih rashoda na privredni rast je višestruk. Trajno visoki ukupni javni rashodi dovode do rasta poreskog opterećenja, što negativno utiče na rast, jer će se skoro svi rashodi pre ili kasnije platiti iz poreza. Javni rashodi u Srbiji su u periodu 2012-2014. iznosili u proseku 47,7% BDP, te bili za preko 5% BDP-a veći od proseka zemalja CIE, što ukazuje na to da je javna potrošnja u Srbiji visoka. Shodno tome, ekonomski je opravdano što je fiskalna konsolidacija, započeta u 2014. godini, u većoj meri zasnovana na smanjenju javnih rashoda nego na povećanje poreza.

101

Grafikon 12. Javni rashodi i javne investicije u CIE (% BDP), prosek 2012-2014.

Izvor: Eurostat i Kvartalni monitor

Osim visine rashoda, na privredni rast utiče i njihova struktura, jer je pozitivan uticaj javnih investicija i rashoda na obrazovanje na privredni rast znatno veći od uticaja ostalih tekućih rashoda (Spilimbergo, et al, 2009). Shodno tome, struktura javnih rashoda u Srbiji se ocenjuje kao destimultivna za privredni rast, budući da je učešće javnih investicija i rashoda na obrazovanje znatno manje od proseka CIE, dok je učešće tekućih rashoda (pre svega za plate, penzije, subvencije), koji imaju veoma ograničen uticaj na privredni rast, znatno veći. Naime, iako je ukupna javna potrošnja u Srbiji visoka, javne investicije u Srbiji su u tom periodu iznosile svega 2% BDP-a, i kao takve bile niže nego u bilo kojoj drugoj zemlji CIE (Grafikon 12.), te više nego duplo niže od proseka CIE. S obzirom da Srbija zaostaje za zemljama regiona u pogledu razvijenosti infrastrukture, kao i na činjenicu da je zbog ekspanzivne monetarne politike Feda i ECB kapital već duži period jeftin, te da je fiskalni multiplikator uz javne investicije znatno veći od fiskalnog multiplikatora uz tekuće rashode, ekonomski bi bilo pravdano osetnije povećati javne investicije, za oko 0,5% BDP-a godišnje, dok ne dostignu prosek zemalja CIE (oko 4,5% BDP-a). S tim u vezi, ocenjuje se kao pogrešan stav (iznet u Fiskalnoj strategiji), da je osetnije povećanje javnih investicija moguće tek kada dođe do ubrzanja rasta, jer povećanje javnih investicija upravo predstavlja

102

mehanizam za ubrzanje rasta. Takva politika (povećanja javnih investicija) bi imala pozitivne efekte na privredni rast u kratkom roku, kroz rast tražnje za kapitalnim dobrima i aktivaciju građevinske operative, kao i u dugom roku, kroz povećanje ponude, tj. unapređenje kvaliteta infrastrukture i posledično smanjenje troškova poslovanja u Srbiji.

Povećanje javnih investicija i rashoda na obrazovanje je neophodno vršiti sinhronizovano sa daljim smanjenjem tekućih rashoda, kako bi se obezbedilo dalje smanjenje fiskalnog deficita na održiv nivo od oko 1% BDP-a u srednjem roku. To znači, da je u narednom periodu neophodno istrajati na daljem relativnom smanjenju (kao % BDP-a) rashoda na subvencije, plate i penzije. Iako je predviđeno da u 2016. godini bude ostvareno smanjenje rashoda na subvencije, sa 3,4% na 2,7% BDP-a, taj iznos je i dalje velik u odnosu na druge evropske države, te je u narednom period neophodno nastaviti sa njihovim smanjenjem, za dodatnih 1,5% BDP-a. Kao rezultat nominalnog smanjenja plata i penzija u 2015. godini je došlo do relativno pada rashoda na plate i penzije (na 10,7% BDP-a I 12,4% BDP-a respektivno), ali je za njihovo smanjenje na dugoročno održiv nivo (oko 8% i 10% BDP-a) neophodno istrajati u primeni usvojenih i planiranih mera, pre svega u pogledu nominalnog zamrzavanja plata i penzija, te smanjenje broja zaposlenih. Istrajavanje u smanjenju neproduktivnih rashoda u narednih par godina trebalo bi da obezbedi kontinuirano smanjenje deficita i umereno povećanje javnih investicija, te rashoda na obrazovanje, čime bi fiskalna politika dala višestruko pozitivan impuls privrednom rastu, pre svega kroz makroekonomsku stabilizaciju, ali i kroz doprinos unapređenju fizičkog i ljudskog kapitala, kao osnovnih determinanti rasta.

6. Otvorenost privrede i politika kursa Među ekonomistima ne postoji saglasnost o tome kako otvorenost privrede utiče na privredni rast. Prema dominantnoj teoriji otvorenost privrede povoljno utiče na privredni rast, jer podstiče specijalizaciju zemalja ka proizvodnim aktivnostima u kojima određena zemlja ima komparativne prednosti (Frenkel, 1997). Spoljnotrgovinska i finansijska liberalizacija podstiču transfer tehnologija iz razvijenih u manje razvijene zemlje. Postoji i gledišta da otvorenost privrede ne dovodi automatski do njenog rasta, nego da se to događa samo ako su ispunjeni određeni institucionalni preduslovi (Rodrik i dr 2004). Postoje i ekonomisti9 koji zastupaju mišljenje da se

9 Dobar pregled argumenata u prilog postepene i selektivne globalizacije dat je u knjizi Deni Rodrik (2013)

103

koristi od spoljnotrgovinske zaštite mogu ostvariti pre svega u slučaju relativno velikih zemalja koje imaju dobre institucije i ekonomsku politiku.

Prema standardnim kriterijumima Srbija se klasifikuje u grupu otvorenih privreda, jer uvoz i izvoz zbirno učestvuju sa blizu 100% u BDP10. Ipak, Srbija je manje otvorena od većine drugih sličnih malih zemalja u razvoju kao što su zemlje CIE, i to prvenstveno zbog niskog učešća izvoza u BDP, dok je učešće uvoza Srbije nešto ispod grupe navedenih zemalja. Prema učešću izvoza u BDP Srbija zaostaje za zemljama Regiona za oko 40%, dok prema učešću uvoza zaostatak iznosi oko 20%.

Grafikon 13. Indikatori otvorenosti privrede za Srbiju i CEE, prosek 2012-2014.

Izvor: Eurostat

Otvorenost privrede Srbije dodatno se potvrđuje niskim učešćem prihoda od carina u BDP, koji u 2014-2015. godine iznose oko 0,8%, što je neznatno više nego u članicama EU. Nisko učešće prihoda od carina je posledica sporazuma o bescarinskoj trgovini sa zemljama EU, zemljama Regiona (CEFTA), Rusijom, Turskom i dr. Mada Srbija još uvek nije u potpunosti liberalizovala tokove kapitala sa svetom, postojeća ograničenja su niska, odnose se kretanje kratkoročnog kapitala i ocenjuje se da su primerena nivou razvijenosti zemlje.

Na osnovu odnosa spoljne trgovine prema BDP i nivoa tokova kapitala,

10 Prema standardnim kriterijumima otvorene privrede su one koje imaju zbirno učešće uvoza i izvoza preko 60% BDP. Ovaj kriterijum je definisan tako da odgovara za sve privrede, ali bi za male privrede, kao što je srpska, učešće izvoza i uvoza u BDP trebalo da bude znatno veće.

104

ocenjuje se da otvorenost privrede Srbije ne predstavlja prepreku za njen rast u budućnosti. Čak i ako su u prošlosti postojale dileme oko optimalne brzine spoljnotrgovinske liberalizacije i liberalizacije kapitalnih tokova one više nisu relevantne. Rast privrede Srbije u budućnosti, pod uslovom da se ne dogode veći poremećaji u međunarodnim odnosima, ostvarivaće se u uslovima postojeće ili veće liberalizacije spoljnotrgovinskih i finansijskih tokova, pa je neophodno da se ekonomska politika prilagodi takvim okolnostima. Za Srbiju bi bilo kontraproduktivno da povećava carine ili uvodi znatnije necarinske barijere, kako zbog funkcionisanja domaćeg tržišta tako i zbog toga što bi trgovinski partneri reagovali kontramerama. Srbija bi mogla da razmotri uvođenje bescarinskih barijera na uvoz nekvalitetnih proizvoda koji ugrožavaju zdravlje i bezbednost potrošača, a čiji uvoz guši domaću proizvodnju.

Mada otvorenost privrede ne predstavlja prepreku za njen rast, potencijalni rizici u oblasti spoljnoekonomskih odnosa dolaze od relativno visokih neravnoteža u tekućim i finansijskim transakcijama. Ukoliko bi navedene neravnoteže postojale u dužem periodu one bi mogle da ugrozi makroekonomsku stabilnost, a time i rast privrede, o čemu je pisano u delu o makroekonomskoj stabilnosti.

6.1 Politika deviznog kursa

U uslovima odsustava carinskih i vancarinskih barijera države imaju na raspolaganju politiku kursa kao moćno sredstvo za unapređenje cenovne konkurentnosti privrede, čime se stvaraju podsticajni uslovi za rast. Naravno, izolovano posmatrano politika kursa, kao ni jedna druga politika, nije dovoljna za rast privrede - za rast je potreban širok skup mera u oblasti ekonomske politike i privrednog sistema. Zbog činjenice da ne postoji ni jedna pojedinačna mera kojom se može obezbediti rast privrede ne znači da od takvih mera treba odustati.

Prema dominantom mišljenju, kurs nacionalne valute treba da se formira slobodno na deviznom tržištu, bez direktnog usmeravanja od strane države. U skladu sa ovim stavom kurs formiran na deviznom tržištu je istovremeno i ravnotežni (Lucas, R.E. 1982), a time i najpogodniji sa stanovišta rasta privrede. Ipak, potrebno je imati u vidu da uvek postoji indirektan uticaj države na devizni kurs, preko politike kamatnih stopa Centralne banke ili preko politike zaduživanja države – prema tome ekonomska politika utiče na devizni kurs i onda kada to nije eksplicitan cilj države.

U savremenim uslovima kurs na deviznom tržištu dominanto se formira pod uticajem finansijskih tokova, koji po vrednosti višestruko prevazilaze

105

spoljnotrgovinske tokove. Kao posledica toga kurs koji se formira na tržištu u dužem vremenskom periodu može znatnije da odstupa od nivoa koju odgovara konkurentnosti privrede, zbog čega je moguće da zemlja u dužem periodu ostvaruje visok deficit u spoljnotrgovinskom i tekućem platnom bilansu, a da se takav deficit finansira prilivom kredita i stranih investicija. Takve privrede mogu da ostvaruje visoke stope rasta, sve dok postoji obilan priliv stranog kapitala kojim se finansiraju domaće investicije, a često i deo tekuće potrošnje. Pri tome priliv kapitala dodatno podstiče jačanje domaće valute, a to povratno utiče na povećanje deficita u spoljnotrgovinskom i tekućem bilansu.

Mada su nivo i dinamika deviznog kursa endogeni u odnosu na fiskalni deficit, tekući i kapitalni bilans, spoljni dug, nivo i dinamiku produktivnosti i dr. postoji značajan uzročni uticaj nivoa i dinamike kursa na sve navedene agregate. Osim toga, kurs utiče na strukturu privrede, odnosno na učešće razmenljivih i nerazmenljivih dobara u BDP-u. Precenjena valuta podstiče prekomeran rast proizvodnje nerazmenjivih dobara (usluge, nekretnine i dr.), a destimuliše proizvodnju razmenljivih dobara (industrija, poljoprivreda, neke usluge).

Prema tome kurs nacionalne valute koji je precenjen u odnosu na konkretnost određene privrede direktno podstiče dugoročno neodrživ rast, koji se zasniva na domaćoj tražnji, finansiranoj stranim kapitalom. Relativno visoke stope rasta koji ovakav model može da generiše tokom nekoliko godina, nisu dugoročno održive, pa će stoga većim ili manjim delom biti poništene kada dođe do pada priliva ili odliva stranog kapitala.

Politiku potcenjivanje domaće valute u periodima ubrzanog rasta primenjivao je veći broj zemlja u razvoju, naročito dalekoistočnih zemalja. Teorijsko opravdanje za pozitivan uticaj potcenjivanja domaće valute na rast u nerazvijenim, malim i otvorenim privredama moglo bi se naći u distorzijama koje stvaraju loše institucije i neuspesi tržišta, a koje su veće u sektoru razmenljivih dobara, pa je stoga razvoj ovog sektora u takvim zemljama otežan (Rodrik, 2008), Potcenjivanje domaće valute povećava profitabilnost poslovanja u sektoru razmenljivih dobara zbog čega ovaj sektor raste na održiv način i time pokreće celu privredu. Potcenjivanjem kursa država indirektno subvencioniše proizvodnju razmenljivih dobara (Rodrik, 2008), pri čemu je ovakav način subvencionisanja pravičniji, manje distorzivan i manje podložan korupciji od direktnih budžetskih subvencija.

Stoga je dobro da NBS, preko kamatnih stopa, usmerava kurs ka nivou koji podstiče dugoročno održiv rast privrede, koji se znatnim delom zasniva na razmenljivim dobrima. Prema toma ocenjuje se da je za malu,

106

otvorenu i evoriziranu privredu koja uz to ima visok deficit u trgovini sa svetom sa stanovništva dugoročnog rasta opravdano da vodi politiku umereno potcenjene valute11. Potcenjivanjem domaće valute smanjuje se domaći troškovi proizvodnje iskazani u stranim valutama čime se podstiče proizvodnja u zemlji u odnosu na proizvodnju u svetu. Potcenjivanjem dinara podstiče se izvoz i destimuliše uvoz čime se kreiraju podsticaji za rast proizvodnje i zaposlenosti u Srbiji. Potcenjivanje dinara bi povoljno uticalo na rast i preko nižih troškova nerazmenljivih dobara, kao što je rad, iskazanih u stranoj valuti.

U slučaju evroiziranih privreda, kao što je srpska, moguća je samo skromna realna deprecijacija kako gubici po osnovu deprecijacije u bilansima stanja ne bi poništili dobitke u tekućim bilansu. Povoljna okolnost za privrede koje brže rastu od konkurenata, a to bi trebao da bude slučaj i sa Srbijom, je to što one ostvaruje brži rast produktivnosti od trgovinskih partnera. Brži rast produktivnosti, bi po osnovu Balaša-Semjulesonovog efekta omogućio aprecijaciju domaće valute, bez gubljenja konkurentnosti. U uslovima relativnog rasta produktivnosti izostanak aprecijecije, koju omogućava Balaša-Semjuelsonov efekat predstavlja unapređenje cenovne konkretnosti u odnosu na svet. Stoga bi umerena deprecijacija uz rast relativne produktivnosti mogla znatno da poboljša konkurentnost privrede Srbije.

7. Institucije i privredni rastProces uključivanja institucija kao jednog od ključnih faktora koji determiniše tempo i kvalitet privrednog rasta, prisutan je u ekonomskoj teoriji tek od druge polovine XX veka. Na osnovu dominantnog neoklasičnog modela (Solow, 1956) različit stepen ekonomskog napretka među privredama je objašnjavan preko nivoa akumulacije fizičkog kapitala uz dodatna proširenja u vidu uključivanja tehnološkog progresa (Romer, 1986) i ljudskog kapitala (Mankiw et al., 1992). Kao posledica ovakvog pristupa u modelima koji analiziraju uticaj tehnologije (Romer, 1990) izvodi se jasan zaključak da će privreda koja ulaže više u inovacije napredovati brže u odnosu na ostale. Nedostatak ovakvog pristupa ogleda se u tome što ne pruža objašnjenje koji su uzroci toga da neke privrede u poređenju sa drugim alociraju više svojih resursa u nove tehnologije ili ljudski kapital. Jedan od odgovora koji je ponuđen od strane institucionalnih ekonomista ističe sistem mera i podsticaja definisan u okviru zakonskih rešenja ali i

11 Takva politika bi predstavljala neku vrstu kompenzacije da politiku precenjivanja dinara koja je vođena tokom prve decenije ovog veka.

107

običajnih normi koje predstavljaju karakterističnu institucionalnu matricu posmatrane privrede.

Institucije se definišu (North, 1990) kao pravila igre u vidu formalnih propisa i neformalnih normi kao i načina na koji se ona sprovode u praksi. Ova pravila utiču na strukturu podsticaja kroz način na koji učesnici na tržištu tumače informacije i kako alociraju svoje ograničene resurse. Postojeće institucije definišu skup mogućih puteva za maksimizacije profita za sve učesnike na tržištu. Usled toga pogrešno postavljene institucije dovešće do porasta sive ekonomije, rent seeking-a, korupcije, uzurpacije države (state capture) i ostalih negativnih pojava ukoliko igrači (građani, preduzeća) utvrde da se na taj način može obezbediti najveća stopa prinosa na alocirane resurse. U slučaju kada je institucionalni okvir postavljen tako da se veće stope prinosa mogu ostvariti kroz produktivne aktivnosti učesnici na tržištu će svoje resurse ulagati u znanje i veštine koje će povećati njihovu produktivnost. U tom smislu da bi se obezbedio visok nivo investicija i stabilan privredni rast, institucije koje podstiču ovakvo ponašanje moraju biti adekvatno postavljene i razvijene. Novija istraživanja (Persson, 2007) uticaja političkog uređenja na privredni rast daju nešto drugačije rezultate. Upotrebom neparametarskih tehnika procene dobijeni su podaci koji pokazuju da su prethodna istraživanja značajno potcenjivala efekat razvoja demokratije na privredni rast.

Iz perspektive mogućnosti promene postojećeg institucionalnog okvira u cilju podsticanja privrednog rasta, potrebno je definisati osnovne tipove institucija koje utiču na ekonomske ishode i vremenski okvire potreban za njihovu promenu. Institucije se u osnovi mogu podeliti na političke (tip vlasti, izborni sistem, nivo federalizma, kvalitet zakonodavstva i sl.) i ekonomske (nivo vlasničkih prava, tržišni mehanizam, efikasnost birokratije, korupcija) pri čemu ekonomske institucije direktno oblikuju ekonomske podsticaje učesnika na tržištu. U empirijskim radovima veći uticaj na privredni rast pokazuju ekonomske institucije, dok je kod političkih institucija efekat često negativan i nelinearan. Prilikom testiranja značaja političkih i ekonomskih institucija na privredni rast (Baro, 1996) potvrđuje se da razvoj demokratije pospešuje rast na niskom nivou političkih sloboda ali ga usporava kad zemlja dostigne srednji i visok nivo političkih sloboda. Osnovni zaključak u ovoj analizi je da razvijene ekonomije mogu više doprineti blagostanju nerazvijenih privreda ukoliko im “izvezu” njihove ekonomske institucije (svojinska prava i elemente tržišnog mehanizma), nego ukoliko im nametnu svoje političke institucije, prvenstveno demokratski sistem koji se istorijski razvio tek nakon dostizanja određenog nivoa dohotka.

108

Prema tempu promene institucije se dele na bazične odnosno evolutivne (kultura, religija, jezik, socijalne norme) i kao takve definišu suštinu jednog društva. Drugoj grupi brzo menjajućih institucija pripada sistem vlasničkih prava, izborni sistem, tržišni mehanizam i dr., koje se menjaju kroz mehanizam državne politike. Ukoliko se ukaže potreba za korigovanjem institucionalnog okvira u cilju ubrzavanja privrednog rasta, u kratkom roku najveći efekti se mogu postići korekcijom ekonomskih institucija koje se tipično brže menjaju.

Kada se uporede podaci o kvaliteta pojedinih institucionalnih elemenata (Grafikon 14) u Srbiji i zemljama CIE, uviđamo da je Srbija prema svim pokazateljima na samom začelju liste. Prikazani pokazatelji predstavljaju podatke percepcije odnosno stavove vodećih menadžera ali i stručnjaka i nevladinih organizacija o kvalitetu pojedinih dimenzija institucionalnog okruženja.

Grafikon 14. Pokazatelji kvaliteta institucija Srbije i CIE, prosek 2012-2015.

Izvor: Svetski ekonomski forum i Svetska banka

Prema poslednjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je po agregatnom indikatoru kvaliteta institucija rangirana na 120. poziciji od 140. zemalja koje su analizirane. Prema pojedinačnim pokazateljima poput zaštite vlasničkih prava ili intelektualne svojine Srbija se nalaži

109

još niže na listi u grupi afričkih i zemalja Latinske Amerike. Ovakvom načinu rangiranja se može uputiti niz zamerki koje proističu iz činjenice da ne postoji objektivan i međunarodno uporediv pristup za jasno kvantifikovanje pojedinačnih institucionalnih elementa. Ipak, subjektivni podaci u slučaju analize institucija nose sa sobom jednu dozu informacija koje npr. poređenje zakonskih rešenja ne može dovoljno dobro da obuhvati. Za adekvatno razumevanje funkcionisanja pravila igre veći značaj imaju stavovi samih igrača jer oni odslikavanju de facto funkcionisanje formalnih propisa, dok pojedini zakoni često mogu biti samo slovo na papiru ukoliko ne postoje mehanizmi koji bi obezbedili njihovu primenu u praksi. Iako se može diskutovati o objektivnosti prikazanih podataka u slučaju da postoji sistematsko potcenjivanje pozicije Srbije, velika je verovatnoća da je naša realna pozicija i pored toga ispod 80. mesta što je krajnje zabrinjavajuće za ekonomiju koja svoju budućnost vidi kao članica EU.

Nivo zaštite vlasničkih prava prema kojem je Srbija na poslednjem mestu u grupi zemalja CIE često se navodi kao jedan od bazičnih elemenata ekonomskih institucija. Da bi se podstakle investicije od strane preduzetnika ali i priliv kapitala iz inostranstva neophodno je obezbediti dovoljan stepen sigurnost nad privatnim vlasništvom. Vrednost ovog indikatora za Srbiju u periodu 2012-2015. godine iznosi 3,16 dok privrede CIE beleže vrednost od 4,1 što ukazuje na znatno veće nepoverenje kod preduzetnika u Srbiji kada je sigurnost njihovog vlasništva u pitanju. Kao komplementaran pokazatelj zaštiti vlasničkih prava često se paralelno posmatra i stepen nezavisnosti sudstva ili nivo efikasnosti sudske vlasti. Prema ovim indikatorima Srbija beleži sličan stepen zaostajanja za privredama CIE, dok je zaostajanje za privredama EU još veće nego kod prethodnog pokazatelja. Česte reforme sudstva u protekloj deceniji nisu uticali na kreiranje efikasnijeg sistema jer najveći broj donetih rešenja nisu primenjena u praksi usled nedoslednosti i selektivnosti u sprovođenju od strane izvršnih vlasti. Prosečno vreme trajanje sudskog procesa nije značajnije smanjeno što krajnje destimulativno deluje na intenziviranje privrednih aktivnosti ako se zna da u slučaju privrednog spora investitor vrlo teško može da ostvari svoja prava u razumnom roku.

Jedan od dobrih pokazatelja kako institucionalni okvir kanališe ekonomske podsticaje učesnika na tržištu je i prisustvo korupcije i sive ekonomije u privredi. Ukoliko koruptivno ponašanje donosi visoke stope prinosa uz relativno mali stepen rizika, verovatnije je da će se pojedinci upustiti u različite oblike rent seeking-a nego u aktivnosti povećanja produktivnosti po osnovu ulaganja svojih resursa u učenje, inoviranje i povećanje produktivnosti. Srbija se i prema ovom kriterijumu nalazi u grupi zemalja sa najslabijim ocenama pri čemu je ovaj indikator nešto robusniji jer predstavlja agregiranu vrednost nekoliko pokazatelja korupcije koje kreira

110

Svetska banka. Opterećenost državnom regulacijom se često javlja kao jedan od mogućih uzroka visoke korupcije i sive ekonomije. Pojedina istraživanja (Leff, 1964) ističu vezu između ovih dimenzija poslovnog okruženja pomoću hipoteze o korupciji kao „lubrikantu“ (greasing the wheels) prema kojoj u uslovima niskog kvaliteta državne uprave korupcija može ubrzati sklapanje ugovora i time nadomestiti gubitke usled neefikasnosti birokratije. Ovo je ipak slučaj samo u privredama koje se nalaze u prvoj fazi tranzicije gde se javlja institucionalni vakum između napuštanja starom mehanizma podsticaja u uvođenja novog po principu univerzalnog rešenja. U Srbiji je to bio slučaj ali u prvoj polovine prošle decenije kada je veliki broj institucija prosto prekopiran na osnovu dobre međunarodne prakse ne vodeći računa od istorijskom nasleđu i specifičnim karakteristikama prethodnog sistema.

Za kreiranje adekvatnog okruženja koje će podsticati preduzetnički duh i investicije koji su nužni uslovi za postizanje viših stopa privrednog rasta, neophodno je unaprediti postojeći set ekonomskih institucija. Kreiranje kompetentne, efikasne i posvećene administracije predstavlja uslov za uspostavljanje poslovnog okruženja u kojem vreme i resursi tržišnih igrača neće biti rasipani ka neproduktivnim aktivnostima već ka povećanju proizvodnje i produktivnosti. Primetan je napredak u oblasti izdavanja građevinskih dozvola u Srbiji što će zasigurno imati pozitivne efekte na nivo privredne aktivnosti u ovom segmentu ali ipak postoji još dosta prostora za unapređenje prvenstveno kroz umrežavanje i digitalizaciju registra zemljišta i završavanjem procesa restitucije.

Rešavanje problema korupcije predstavlja veliki izazov i za dosta razvijenije zemlje. U Srbiji se administrativna korupcija se jednim delom javlja kao posledica prevelike diskrecije prilikom zapošljavanja u javnom sektoru (privid javnih konkursa), partijskog upravljanja javnim preduzećima i praktično nepostojanjem sistema kontrole i valorizacije rada javnih službenika. Do sada nije bilo kredibilnih predloga ni pokušaja kojima bi se ovaj problem rešio, jer bi relevantni igrači time izgubili bitan izvora finansiranja i mogućnosti za uticaj nego što bi sa druge strane dobili po osnovu povećanja ekonomske aktivnosti i privrednog rasta.

Jedan od tipičnih primera pogrešnih podsticaja koje državni organi u Srbiji redovno kreiraju je politika „druge šanse“ ili izuzetaka od pravila. Sistem naplate poreskih dugovanja, dugovanja po osnovu komunalnih usluga ili legalizacije nelegalne gradnje ne sme da zavisi od nivoa budžetskog deficita ili visine dohotka dužnika. Način na koji se rešavaju ova pitanje definiše osnovu za buduće ponašanje tržišnih igrača, pri čemu se u Srbiji postoji izuzetno opasna praksa sa stanovišta moralnog hazarda da se preduzećima

111

i pojedincima koji kreiraju najveće dugovi isti opraštaju ili reprogramiraju po povoljnim uslovima bez ikakvih posledica dok se mali igrači isključuju sa tržišta za mnogo manje razloge. Sa druge strane ne postoji nikakav sistem podsticaja i nagrađivanja onih koji se pridržavaju pravila igre i kada to na osnovu trenutne institucionalne matrice nije racionalno ponašanje. Da bi se ove nelogičnosti otklonile potrebno je definisati ciljeve za Srbiju koji su ostvarljivi u kraćem vremenskom periodu sa jasnim pregledom instrumenata, načina za merenje ostvarenog napretka i možda najbitnije sistema sankcija u slučaju neispunjavanja plana.

Zaključak Od početka velike ekonomske krize pre sedam godina u Srbiji se naizmenično smenjuju periodi sporog rasta sa periodima recesije, pa je nivo BDP u 2015. godine i dalje niži nego u 2008. godini. U naredne dve do tri godine se očekuje spor rast, koji je nedovoljan da bi se značajnije smanjila nezaposlenost i poboljšao standard građana kao i da bi se smanjio zaostatak za razvijenim zemljama Evrope. Privreda Srbije raste sporije od zemalja regiona što upućuje na zaključak da postoje slabosti i ograničenja u ekonomskoj politici i privrednom sistemu koji otežavaju rast privrede.

Pri tome je važno da se ubrzanje rasta ostvari na dugoročno održiv način, jer će u suprotnom rast biti samo privremen. Najveći doprinos ubrzanju rasta u kratkom roku može se ostvariti po osnovu učvršćenja makroekonomske stabilnosti, a to znači smanjivanjem fiskalnog i spoljnog deficita, držanjem inflacije na niskom nivou, rešavanjem problema loših kredita… Srbija je u ovoj oblasti ostvarila određeni napredak tokom prethodnih godina, ali je u najboljem slučaj prešla tek pola puta, pa je stoga važno da i u narednim godinama istraje na smanjivanju fiskalnog i spoljnih deficita. Za učvršćenje makroekonomske stabilnosti presudno je da se što pre okonča privatizacija bivših društvenih preduzeća, kao i da se ostvari suštinski napredak u restrukturiranju javnih preduzeća. Pozitivni efekti makroekonomske stabilizacije na rast već su se ispoljili u 2015. godini kada je uprkos smanjenju domaće tražnje privreda ostvarila rast. Obilje ponude jeftinog kapitala u svetu stvara inače retku priliku da se preko unapređenja stabilnosti i reforme ostvari tzv. „ekspanzivna fiskalna konsolidacija“. Država bi u kratkom roku najdirektnije mogla da podstakne rast povećanjem javnih investicija, čijom realizacijom bi se izgradila i modernizovala infrastruktura, a to bi u dugom roku pozitivno uticalo na rast privrede.

112

U srednjem roku država bi mogla da podstakne rast privrede poreskom reformom kojom bi se smanjilo fiskalno opterećenje rada, a povećalo poresko opterećenje potrošnje i uvoza. Promena strukture javne potrošnje od rashoda na subvencije, penzije i plate, ka rashodima na investicije i obrazovanja povoljno bi uticalo na rast privrede. Konačno, postoje teorijski argumenti, ali i iskustva većeg broja zemalja da bi za Srbiju bilo dobro da politikom umerene potcenjenosti dinara podstiče proizvodnju, zaposlenost i izvoz, a da destimuliše uvoz i preteran rast potrošnje. Ključni pokretač rasta u dugom roku je ljudski kapital, koji se dominantno formira u procesu obrazovanja, te je stoga neophodno povećati izdvajanja za obrazovanje, i sprovesti reforme kojima bio se ostvarilo poboljšanje kvaliteta obrazovanja na svim nivoima.

Dugoročni rast privrede presudno zavisi od formalnih i neformalnih pravila (institucije) kojima sa stvaraju različiti podsticaji za ponašanje ljudi. Dobre institucije usmeravaju ljude ka radu, obrazovanju, inovacijama preduzetništvu i riziku dok ih loše institucije usmeravaju ka korupciji, sivoj ekonomiji, parazitiranju, prevarama. Dobre institucije uslovljavaju bogaćenje pojedinaca zapošljavanjem drugih ljudi i povećanjem BDP-a, dok loše institucije omogućavaju bogaćenje pojedinaca bez pozitivnog doprinosa ekonomkom napretku društva. Srbija ima veliki potencijal da kroz reforme značajno unapredi privredni ambijent i iskoristi ljudske i prirodne potencijale kojima raspolože za brz privredni napredak. Te reforme će sigurno naići na suprotstavljanje privilegovanih biznismena i birokrata, pa i sumnjičavost i otpore širih slojeva stanovništva, koji su se prilagodili poremećenim uslovima poslovanja. Ipak, usvajanjem dobrih zakona i njihovom odlučnom primenom ponašanje građana će se prilagoditi izmenjenim okolnostima. Kada mogućnost zapošljavanja i zarada bude zavisila od ličnog truda, znanja i veština građani će nastojati da se obrazuju, stiču nova znanja i veštine kako bi postali produktivniji umesto da traže razne vrste veza za dobijanje posla, a potom i za napredovanje na poslu. Kada uslov za ostvarenje profita budu kvalitetniji i jeftiniji proizvodi, preduzetnici će uvoditi inovacije, unapređivati proizvodnju umesto da od države traže subvencije, meke kredite ili da pomoću korupcije dobijaju poslove od države.

ApstraktPerformanse Srbije u pogledu faktora privrednog rasta su među najloši-jima u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CEE) – izražena makroekonomska nestabilnost (tek delimično ublažena u 2015.), stopa investicija za oko če-tvrtinu manja od proseka u CEE, kvalitet infrastrukture, kao i obuhvat i

113

rezultati u domenu obrazovanja i inovacija ocenjeni među najlošijima u CEE. Razlozi za to se nalaze, pre svega, u neadekvatnoj ekonomskoj poli-tici, kao i u slabim i neefikasnim institucijama. Stoga je za uspostavljanje održivog i dinamičnog privrednog rasta u Srbiji, nakon iskoraka u pogledu makroekonomske stabilizacije u 2015. godini, neophodno istrajati u pri-meni mera predviđenih aranžmanom sa MMF-om, do dovođenja fiskalnog i spoljnog deficita na održiv nivo, kao i znatno povećati javne investicije (uz smanjenje tekuće potrošnje) i podsticati rast privatnih investicija, te izvršiti kvalitativnu reformu obrazovanja i podsticati kreiranje i difuziju inovacija. Osim toga, u domenu fiskalne politike u srednjem roku bi bilo opravdano razmotriti poresku reformu usmerenu ka fiskalnoj devalvaciji, dok je u domenu monetarne politike neophodno podsticati kreditnu aktiv-nost, kroz rešavanje problema nenaplativih kredita, te kroz blagu realnu deprecijaciju dinara doprinositi unapređenju konkurentnosti domaće pri-vrede. Istovremeno, potrebno je raditi na promeni institucionalnog okru-ženja, tako da profit presudno zavisi od znanja, veština, preduzetništva i inovacija, a u manjoj meri od traganja za rentom.

AbstractSerbia’s performance in terms of economic growth drivers is among the weakest in the Central and Eastern Europe (CEE) – macroeconomic ins-tability (mildly tackled in 2015), investment rate lower by one fourth than required, while the quality of infrastructure, coverage and results of edu-cation, as well the innovations rate are among the lowest in the CEE. This is mostly the consequence of the inappropriate economic policy run in the last decades and the weak and inefficient institutions. In order to achi-eve sustainable long-run growth in Serbia, after break-through in terms of macroeconomic stabilization made in 2015, it is necessary to continue activities aimed reducing fiscal and external imbalance to the sustaina-ble level, to considerably increase public investments (and cutting current expenditures further) and to promote private investment, to implement qu-ality-enhancing reform of education and create stimuli for formation and diffusion of innovations. In addition, in terms of fiscal policy it would be justified in the mid-run to consider fiscal devaluation through tax reform, while in terms of monetary policy it is necessary to promote credit activity, by solving the NPLs problem, as well to promote international competiti-veness by mild real devaluation of dinar. At the same time, it is necessary to reform institutional set-up, so as to make the profits fundamentally dri-ven by knowledge, skills, entrepreneurship and innovations, and to lesser extent by rent-seeking.

114

Literatura:Arsić, A., Altiparmakov, N., Ranđelović, S., Vasiljević, D. i A. Bućić (2010) Poreska politika u Srbiji – pogled unapred. FREN i USAID, Beograd, 2010.

Barro, R. (1996) „Democracy and Growth“ Journal of Economic Growth, Vol. 1 (1), pp. 1-27

Barro, R. (2003) “ Determinants of Economic Growth in a Panel of Countries” Annals of and Finance 4, 231–274 (2003)

Berg, A., Miao, Y. (2010)“The Real Exchange Rate and Growth Revisited: The Washington Consensus Strikes Back?” IMF, Working Paper 10/58

Bhalla. S. (2012) “Devaluing to Prosperity: Misaligned Currencies and Their Growth Consequences” Petrson Institute for Internatioan Economics

Bond, S., Leblebicioǧlu, A. and F. Schiantarelli (2010) “Capital accumulation and growth: a new look at the empirical evidence”. Journal of Applied Econome-trics, 25: 1073–1099

Božović, M., B Urošević, B. Živković (2009) On the Spillover of Exchange Rate Risk into Default risk ECONOMIC ANNALS, Volume LIV, No. 183

Fatas, A. i I. Mihov (2003) “The Case for Restricted Fiscal Policy Discretion”, The Quaterly Journal of Economics, Vol 118. No. 4. Pp. 1419-1449

Fischer, S. (1993) “The Role of Macroeconomic Factors in Growth,” NBER Working Paper #4256.

Frankel, J., (1998) “Detrerminants of Long Term Growth”, Published as “Why Economies Grow the Way They Do” Canadian Business Economics, Spring/Summer 1998. Available at: http://www.hks.harvard.edu/fs/jfrankel/Apecgrow.PDF

Hawkes, D. and M. Ugur (2012) Evidence on the relationship between educati-on, skills and economic growth in low-income countries: A systematic review. London: EPPI-Centre, Social SCIEnce Research Unit, Institute of Education, University of London

Johansson, A., Heady, C., Arnold, J., Bris, B. and L. Vartia (2008) Taxation and Economic Growth, OECD Economic Department Working Paper No. 620, OECD, Paris

Judson, R., Orphanides, A., (1999) “Inflation, volatility and growth”, Internation Finance, Vol.2, Issue 1, pp. 117-138

King, R., Levine, R. (1993) „Finance and Growth: Schumpeter Might Be Right“, Quarterly Journal of Economics, Vol. 108, No. 3, pp. 717-737

Kontonikas, A., (2004) “Inflation and inflation uncertainty in the United Kin-gdom, evidence from GARCH modelling”. Economic Modelling, No.21, pp. 525-543.

Kvartalni monitor br. 42 (2015), FREN, Beograd

115

Landau D. (1983) Government expenditure and economic growth: a cross-coun-try study. Southern Economic Journal 49(3): 783–792.

Leff. H. (1964), “Economic Development through bureaucratic corruption”, American Behavioral Scientist, Vol. 8, No. 3, pp 8-14

Levine, R. (1997) „Financial Development and Economic Growth: Views and Agenda“, Journal of Economic Literature, Vol. 35, No. 2, pp. 688-726

2015 KPMG Global Tax Rate Survey. Available at: https://home.kpmg.com/xx/en/home/insights/2015/10/global-tax-rate-survey.html

Lucas, R.E. (1982) “Interets Rates and Currency Prices in Two-County World”, Journal of Moneary Economics, Vol. 10., 335-359

Lucas, R.E. (1988). “On the Mechanics of Economic Development”, Journal of Monetary Economics, 22, 3-42.

Mankiw, G., Romer, D., Weil, D. (1992) „A Contribution to the Empirics of Economic Growth“, The Quarterly Journal of Economics, Vol. 107, No. 2, pp. 407-437

McBride (2012) What Is the Evidence on Taxes and Growth?. Tax Founda-tion Publication. Available at: http://taxfoundation.org/article/what-eviden-ce-taxes-and-growth

Musila JW, Belassi W (2004) The impact of education expenditures on economic growth in Uganda: evidence from time series data. Journal of Developing Areas 38(1): 123–133.

North, D. (1990) „Institutions, Institutional change, and Economic Performan-ce“, Cambridge University Press, New York

OECD (2013), PISA 2012 Results: What Students Know and Can Do, OECD, Paris

Pattilio, C., H., Poirson, i L.A. Ricci (2011) External Debt anad Growth, Review of Economics and Institutions, Vol 2. No 3

Pescatori, A., D. Sandri i J. Simon, (2014). “Debt and Growth: Is There a Magic Threshold?,” IMF Working Papers 14/34, IMF.

Reinhart, C. and Rogoff, K. 2010. Growth in a Time of Debt, American Econo-mic Review, vol. 100, no. 2, 573–8

Rejnhart, K. i K. Rogof, (2011) “Ovog puta je drugačije”, Službeni glasnik

Rodrik, D., Subramanian, A., Trebb, F. (2004) “Institutions Rule: The Primacy of Institutions over Geography and Integration in Economic Development.” Journal of Economic Growth 9, no. 2 (June): 131–65.

Rodrik, D. (2013) “Paradoks globalizacije- zašto svetsko tržište i demokratija ne idu zajedno”, Službeni glasnik

Rodrik, D. (2008) ”The Real Exchange Rate and Economic Growth” Brooking Papers on Economic Activity No 38

116

Romer, P. (1986) „Increasing Returns and Long-Run Growth“, Journal of Politi-cal Economy, Vol. 94, No. 5, pp. 1002-1037

Romer, P. (1990) „Endogenous Technical Change“, Journal of Political Eco-nomy, Vol. 98, No. 5, pp. 71-102

Romer, P. (1989) “What Determines the Rate of Growth and Technical Change?” World Bank Working Paper No. 279.

Solow, R. (1956) „A Contribution to the Theory of Economic Growth“, Quarter-ly Journal of Economics, Vol. 70, No. 1, pp. 65-94

Solow, R. (1956). “A contribution to the theory of economic growth”. Quarterly Journal of Economics (Oxford Journals) 70 (1): 65–94.

Spilimbergo, A., Symansky, S. and M. Schindler (2009) “Fiscal Multipliers”, IMF Staff Position Note 09/11, Washington DC

Swan, T. (1956). “Economic growth and capital accumulation”. Economic Re-cord (Wiley) 32 (2): 334–361.

Persson, T., Tabellini, G. (2007) „The growth effect of democracy: Is it hetero-genous and how can it be estimated?“ Institutions and economic performance, Cambridge, Harvard University Press, pp. 544-585

117

OPORAVAK SVETSKE PRIVREDE – EFEKTI NA IZVOZ SRBIJE1

Radovan Kovačević2

Uvod Svetska finansijska kriza iz 2008. godine značajno je poremetila funkcionisanje svetske privrede. To se posebno odnosi na svetsku trgovinu, koja posle velikog recesionog pada nije uspela da se vrati na pretkriznu trendnu stopu rasta. Privredni rast u svetu postepeno oživljava, ali ni on nije na putanja rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) iz vremena pre krize. Neizvesnosti u svetu u pogledu rasta BDP-a i svetske trgovine još uvek su prisutne, tako da su relevantne međunarodne institucije, pre svega Međunarodni monetarni fond (MMF), nekoliko puta tokom 2015. godine revidirale svoje projekcije za 2016. godinu naniže. Mada je pad svetskih cena nafte tokom 2015. podržavao privredni rast razvijenih zemalja, još uvek se radi o stopama rasta koje zaostaju za pretkriznom dinamikom. Za razliku od SAD, gde se od 2014. beleže stope privrednog rasta preko 2%, evrozona još kaska za ovakvom dinamikom. Pošto su članice evrozone najznačajniji trgovinski partner Srbije, perspektive našeg izvoza uveliko zavise od njihove uvozne tražnje. Kad je privredni rast usporen, ni uvozna tražnja ne pokazuje veći zamah. Značajna karakteristika razvoja svetske trgovine posle finansijske krize iz 2008. godine je njena sporija dinamika u odnosu na godine pre krize (stope rasta trgovine pre krize bile su oko dva puta veće od rasta svetskog BDP-a). Dugoročni koeficijenti dohodne elastičnosti svetskog izvoza su u opadanju, što ukazuje na nepovoljne efekte koje ima usporeniji rast svetskog BDP-a na svetsku trgovinu. Svetske cene sirovina su u padu, dajući vetar u leđa posustalim privredama razvijenih zemalja. Zahvaljujući padu cena nafte i ostalih sirovina, zemlje evrozone su uspele da se prenu iz stagnacije. Zemlje izvoznice sirovina, na drugoj strani, suočavaju se sa smanjenim izvoznim prihodima, što ugrožava normalno funkcionisanje njihove privrede. Najviše su pogođene zemlje u razvoju (ZUR) koje izvoze sirovine, a uvoze industrijske proizvode. Srbija, kao mala otvorena privreda, izložena je ćudima svetskog tržišta. Potreba za kontinuiranim povećanjem izvoza dovodi se u vezu sa sve većim iznosima deviznih sredstava koje treba izdvajati za servisiranje spoljnih dugova, kao i plaćanjima za tekuće transakcije s inostranstvom. Pad svetskih cena čelika i bakra, kao i opadajuća

1 Rad je deo istraživanja na projektu 179065 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije „Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije“.

2 Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, e-mail: radovank@ekof.bg.ac.rs.

118

tražnja za postojećim modelom automobila iz Fijata, ozbiljno dovode u pitanje održavanje postojeće izvozne dinamike naše privrede. S toga je potrebno držati pod kontrolom neto porast spoljne zaduženosti zemlje, posebno onog dela koji se odnosi na javni sektor, kako bi se izbeglo povećanje dužničkog tereta u narednim godinama. Na drugoj strani, potrebno je stvarati privlačne investicione uslove za priliv stranih direktnih investicija (SDI). Povećan priliv SDI bi omogućio finansiranje jednog dela deficita tekućeg računa platnog bilansa, i time smanjio pritisak na dodatno zaduživanje u inostranstvu. U ovom radu se analiziraju tendencije svetske trgovine i projekcije za 2016. godinu. Zatim se ispituje povezanost robnog izvoza Srbije sa privrednim rastom EU i ocenjuju izvozne mogućnosti Srbije. U završnom delu rada se ukazuje na performanse solventnosti i likvidnosti Srbije prema inostranstvu.

1. Projekcije rasta svetske privrede i trgovine u 2016. godiniPrvu polovinu 2015. godine karakteriše umeren privredi rast razvijenih zemalja. Manja dinamika priliva kapitala pogodila je zemlje sa tržištem u nastajanju (eng. emerging markets), koje se inače suočavaju sa otežanim međunarodnom položajem. To se naročito odnosi na pooštravanje uslova spoljnog finansiranja, koje se dovodi u vezi sa očekivanim rastom referentne kamatne stope u SAD. Oktobarske projekcije MMF-a iz 2015. godine, objavljene u publikaciji “World Economic Outlook: Adjusting to Lover Commodity Prices”, skreću pažnju po tome što su procene rasta svetske privrede korigovane naniže u poređenju sa očekivanjima iz aprila i jula 2015 (tabela 1.). Kada se ove procene uporede sa rezultatima u razdoblju pre 2008. godine, kad je prosečna stopa rasta svetske trgovine nadilazila prosečni rast svetskog bruto domaćeg proizvoda, postaje očigledno da je nastupila nova faza u razvoju svetske privrede.

Globalni privredni rast u prvoj polovini 2015. bio je umeren, dok su svetska industrijska proizvodnja i volumeni svetske trgovine ispoljili vidno usporavanje. To je eksperte MMF-a navelo na povećanu opreznost sažetu u korigovanim stopama očekivanog privrednog rasta naniže, kako za 2015. tako i u projekcijama za 2016. u poređenju sa odgovarajućim procenama iz aprila 2015. Rast svetske privrede u 2016. godini bi, prema ovim ocenama, iznosio 3,6% (ova stopa je umanjena za 0,2% u odnosu na aprilsku projekciju). Privreda SAD bi, prema ovim projekcijama, u 2016. mogla rasti po stopi od 2,8%, dok bi privredni rast u EU iznosio 1,9%, a u evrozoni 1,6%. Zemlje sa tržištem u nastajanju bi, prema ovim projekcijama, u 2016. mogle da ostvare privredni rast od 4,5%, pri čemu bi rast kineske ekonomije iznosio 6,3%. Ova stopa privrednog rasta je još uvek veća od rasta u drugim zemljama, mada je primetno usporavanje kineske privrede od 2014. godine.

119

Tabela 1. Projekcije rasta svetskog autputa procentualne promene

2014.

ProjekcijeRazlika u odnosu na projekcije MMF-a

iz jula 2015 .

Razlika u odnosu na projekcije MMF-a

iz aprila 2015 .

2015. 2016. 2015. 2016. 2015. 2016.

Svetski autput 3,4 3,1 3,6 -0,2 -0,2 -0,4 -0,2Razvijene zemlje

1,8 2,0 2,2 -0,1 -0,2 -0,4 -0,2

SAD 2,4 2,6 2,8 0,1 -0,2 -0,5 -0,3Evropska unija 1,5 1,9 1,9 0,0 -0,1 0,1 0,0Evrozona 0,9 1,5 1,6 0,0 -0,1 0,0 0,0

Nemačka 1,6 1,5 1,6 -0,1 -0,1 -0,1 -0,1Francuska 0,2 1,2 1,5 0,0 0,0 0,0 0,0Italija -0,4 0,8 1,3 0,1 0,1 0,3 0,2

Japan -0,1 0,6 1,0 -0,2 -0,2 -0,4 -0,2Velika Britanija 3,0 2,5 2,2 0,1 0,0 -0,2 -0,1Kanada 2,4 1,0 1,7 -0,5 -0,4 -1,2 -0,3Zemlje sa tržištem u nastajanju i zemlje u razvoju (ZUR)

4,6 4,0 4,5 -0,2 -0,2 -0,3 -0,2

Kina 7,3 6,8 6,3 0,0 0,0 0,0 0,0Volumeni svetske trgovine (roba i usluge)

3,3 3,2 4,1 -0,9 -0,3 -0,5 -0,6

UvozRazvijene zemlje

3,4 4,0 4,2 -0,5 -0,3 0,7 -0,1

Zemlje sa tržištem u nastajanju i ZUR

3,6 1,3 4,4 -2,3 -0,3 -2,2 -1,1

IzvozRazvijene zemlje

3,4 3,1 3,4 -0,5 -0,6 -0,1 -0,7

Zemlje sa tržištem u nastajanju i ZUR

2,9 3,9 4,8 -1,1 0,1 -1,4 -0,9

Izvor: IMF, World Economic Outlook: Adjusting to lover commodity prices, IMF, Wash-ington, 2015, p. 2, Table 1.1.

Oktobarske projekcije rasta volumena svetske trgovine iz 2015. takođe su umanjene u odnosu na procene iz aprila 2015. godine. Pri tome je ocena za 2015. smanjena za 0,5%, a za 2016. za 0,6%. Mada je očekivani rast izvoza

120

zemalja sa tržištem u nastajanju i ZUR u 2016. po stopi od 4,8% znatno iznad projektovanog rasta izvoza razvijenih zemalja od 3,4%, oktobarska revizija naniže ovih stopa je izraženija kod zemalja sa tržištem u nastajanju i ZUR. Ove korekcije su posledica usporavanja rasta volumena svetske trgovine u prvoj polovini 2015. godine. Ovo usporavanje bilo je izraženije kod trgovine nego kod BDP-a zbog relativno jačeg rasta u sektoru usluga i sektoru nerazmenljivih dobara u odnosu na rast sektora koji proizvode razmenljive proizvode. Takođe, treba istaći da je merenje usporavanja rasta trgovine osetljivo pitanje u vreme velikih promena cena berzanskih proizvoda, kao i izraženih oscilacija deviznih kurseva.

Procene MMF-a za 2015. skreću pažnju na promene u strukturi globalnog deficita tekućeg računa do kojih dolazi usled pada cena nafte i ostalih berzanskih proizvoda, kao i velikih oscilacija deviznih kurseva od 2014. godine. Pad svetskih cena nafte u 2014. godine (47% između 15. jula i 31. decembra) značajno je smanjio izvozne prihode zemalja izvoznica nafte, a povećao dohodak i uvoz zemalja uvoznica nafte (WTO, 2015, str. 14).

Perspektive privrednog rasta u svetu razlikuju se po regionima. MMF predviđa nešto dinamičniji privredni rast u razvijenim zemljama nego rast u 2015, dok se za zemlje sa tržištem u nastajanju i ZUR očekuje pad privredne aktivnosti. Privredna kretanja u svetu u drugoj polovini 2015. nose rizik da stopa rasta potencijalnog autputa (BDP je mera autputa) u 2016. bude čak i niža od projektovane. Slabost finansijskog sektora i još uvek visok javni dug u razvijenim zemljama su razlozi koji upućuju na zabrinutost u pogledu privrednih kretanja. Niske cene energije bi mogle da omoguće nastavak oživljavanja privredne aktivnosti u SAD, ali uz neizvesne dugoročne perspektive. Niske cene nafte, monetarne olakšice i deprecijacija evra takođe će pogurati rast BDP-a u evrozoni, ali taj oporavak još uvek zaostaje u odnosu na privredni rast SAD (IMF, 2015, str. 13).

Za zemlje sa tržištem u nastajanju veći problemi izviru iz strukturnih ograničenja njihove privrede, nepovoljnijih spoljnih uslova za investiranje, smanjivanja cena berzanskih proizvoda i potencijalnog kreditnog preopterećenja usled novije kreditne ekspanzije. To bi moglo uticati na manji rast kapitalnih investicija, pri čemu bi usporavanje kapitalno-intenzivnog tehnološkog procesa moglo dovesti do usporavanja rasta produktivnosti (IMF, 2015, str. 23). Pad cena berzanskih proizvoda, kao i porast volatilnosti finansijskog tržišta, povećavaju rizike pada privredne aktivnosti u zemljama sa tržištem u nastajanju i ZUR. Varijacije privredne aktivnosti u ovom zemljama u periodu 2011-2014. su, po oceni MMF-a (IMF, 2015, str. 11), posledica faktora koji su specifični za te zemlje. Među njima se ističu uska grla u proizvodnji i promene strukturne politike. Prema istom izvoru, ocenjuje se da je pad privredne aktivnosti u ovim zemljama u periodu 2011-2012. bio pod naglašenim uticajem spoljnih faktora,

121

prvenstveno smanjivanja privrednog rasta u zemljama glavnim trgovinskim partnerima. Uticaj istih faktora je bio manji u narednoj vremenskoj sekvenci 2013-2014. godine. Kod neto izvoznika berzanskih proizvoda registrovan je veći pad u odnosu na prosek. Takođe se, u istom izvoru, naglašava da su izvoznici sa fleksibilnijim deviznim kursom imali manji pad privrednog rasta u periodu 2011-2014. godine. Produžena niska privredna aktivnost u nekim zemljama je, po oceni MMF-a, posledica prilagođavanja posle velikog kreditnog buma i prenaglašenog leveridža korporativnog sektora iz vremena pre izbijanja velike finansijske krize (efekat tzv. korekcije ili “vraćanja u ravnotežu”). Zemlje sa tržištem u nastajanju su izložene i riziku odliva kapitala, kao i nagloj depresijaciju valute, koja povećava njihovu finansijsku izloženost. Više stope privrednog rasta u razvijenim zemljama mogle bi olakšati savladavanje cikličnih slabosti u zemljama sa tržištem u nastajanju. Mada se za Kinu očekuje manje usporavanje privrednog rasta u 2016. godini, strukturne reforme i niske cene nafte mogu podstaći tražnju, čime bi se sprečilo veće usporavanje privrednog rasta. Značajniji pad domaće tražnje u Kini bi ugrozio perspektive rasta brojnih zemalja sa tržištem u nastajanju, pa i razvijenih zemalja. Smanjivanje kineskog izvoza u 2015. podstaklo je redukciju uvoza, tako da kineska preduzeća više koriste proizvodne inpute proizvedene u Kini umesto uvoznih inputa (Constantinescu, Mattoo and Rutat, 2015, str. 5)3. Smanjena uvozna tražnja Kine doprinela je smanjivanja svetskih cena berzanskih proizvoda, kao i izvoznih prihoda zemalja koje proizvode ove proizvode4. Očigledno je da smanjivanje uvozne tražnje Kine takođe ima značajne posledice na svetsku privredu, jer kineski uvoz robe i usluga danas čini oko 10% ukupnog svetskog uvoza.

Na primeru rasta BDP-a SAD i evrozone (grafikon 1) uočavaju se posledice globalne finansijske krize. Naime, posle krize BDP se kreće po nižoj putanji, posebno u evrozoni. Blanchardf, Cerutti, i Summers (2015) su na primeru 122 recesije u 23 razvijene zemlje u periodu posle 1960, analizirali relativno kretanje autputa posle svake recesije uz primenu neparametarskog pristupa za ocenu i ekstrapolaciju prerecesionih trendova. Polazeći od prosečnog autput gepa između pretkriznog trenda i aktuelnog log realnog BDP-a, autori su zaključili da je u 2/3 posmatranih recesija došlo do smanjivanja autputa u odnosu na pretkrizni trend. U skoro polovini slučajeva, ne samo što je

3 Udeo kineskog uvoza u ukupnoj finalnoj potrošnji (zbir domaće tražnje i izvoza), kao i u domaćoj tražnji, opao je u 2015., a nastavak trenda daljeg pada se predviđa i u 2016. godini (OECD, 2015, str. 21, slika 1.9). Kineski uvoz delova i komponeni u ukupnom kineskom izvozu je opao od 60% koliko je iznosio sredinom 1990-ih na 35% danas (Constantinescu, Mattoo and Rutat, 2015, str. 5, fusnota 2). Ovo je posledica usporavanja međunarodne fragmentacije proizvodnje, kroz vertikalnu specijalizaciju, tokom 2000-ih u poređenju sa stanjem iz 1990-ih godina.

4 Nešto više od polovine svetske tražnje metala (aluminijum, bakar, nikl i cink) u 2014. godini poticalo je iz Kine (The World Bank, 2015, str. 22).

122

registrovano smanjivanje autputa, već i relativno smanjivanje njegovog rasta u odnosu na pretkrizni trend (Blanchardf, Cerutti, i Summers, 2015, str. 11). Odstupanje autputa od njegovog pretkriznog nivoa može inicirati primenu agresivnije makroekonomske politike, sve u cilju da se umanje troškovi nižeg autputa u odnosu na njegov optimalni nivo. Nesumnjivo je finansijska kriza uticala na promene ponašanja banaka, a pooštravanje zahtevanog nivoa kapitalizacije umanjilo je njihovu kreditnu darežljivost. To nije moglo proći bez dugoročnog uticaja na autput.

Podaci u grafikonu 1. pokazuju kretanje BDP-a SAD i evrozone (kvartalni podaci, indeksi volumena) u periodu posle 2000. godine. Prema kretanju BDP-a, zapaža se recesioni pad u 2009. godini, kao i raskorak sa trendom iz pretkriznog perioda. Pad u evrozoni je bio izraženiji nego u SAD, ali je i opravak usporeniji.

Grafikon 1.Realni BDP SAD i Evrozone

(Indeksi, 2000:Q1=100)

Izvori: Podaci za SAD: Bureau of Economic Analysis, http://www.bea.gov/, pristupljeno 04.12.2015. Podaci za Evrozonu: ECB, Statistical Data Warehouse. http://sdw.ecb.europa.eu. Pristupljeno 04.12.2015. godine.

Projekcije privrednog rasta u svetu, koje su publikovane u izuzetno cenjenoj publikaciji “OECD Economic Outlook” u oktobarskoj svesci za 2015. godinu (OECD, 2015), unekoliko su rigoroznije, jer se rast realnog BDP u svetu u 2016. projektuje po stopi od 3,3%, dok se za 2017. predviđa rast od 3,6%. Za evrozonu se u istoj publikaciji predviđa rast od 1,8% u 2016, što je za 0,2 procentna poena optimističnije očekivanje nego kod projekcija MMF-a. Projekcija realnog rasta svetske trgovine u 2016.

123

godini od 3,6%, u citiranoj publikaciji OECD-a, za 0,5 procentnih poena je manja od odgovarajućeg predviđanja MMF-a, a i ocena očekivanog rasta trgovine u 2015. od 2,0%, osetno je manja od projektovane stope rasta trgovine za 2015. od 3,2%, koju je izneo MMF u gore navedenoj svojoj publikaciji. Svetska trgovinska organizacija (STO) projektuje rast obima svetske trgovine u 2016. godini po stopi od 3,9%, dakle malo više od procene OECD-a i malo manje od očekivanja MMF-a (WTO, 2015a)5.

Uprkos nižim projektovanim stopama realnog rasta svetske trgovine za 2015. i 2016. godinu, OECD predviđa da bi svetska trgovina mogla da poraste po realnoj stopi od 4,8% u 2017. godini. Ova procena svedoči o optimističnim očekivanjima Sekretarijata OECD-a u pogledu daljeg rasta svetske trgovine. Ocenjena stopa rasta trgovine od 2% u 2015. godini ukazuje na slabije oživljavanje rasta svetskog BDP-a, pri čemu je usporavanje trgovine izraženije nego što se to moglo očekivati prema njenom ranijem međuodnosu sa rastom svetskog BDP-a. U ranijoj fazi oživljavanja trgovine, posle izbijanja svetske finansijske krize, umereniji rast trgovine bio je posledica slabije tražnje u razvijenim zemljama, posebno u evrozoni (Ollivaud and Schwellnus, 2015, str. 76). Međutim, po oceni OECD-a, pad realnog obima (volumena) uvoza u zemljama izvan grupacije OECD, do koga je došlo zbog sporijeg rasta uvozne tražnje u ovim zemljama (posebno u Brazilu i Rusiji), kao i zbog malaksavanja kineskog uvoza, uslovio je usporavanje globalne trgovine u 2015. godini (OECD, 2015, str. 19-21. i slike 1.7. i 1.8). Značajan kanal delovanja spoljne trgovine na privredni rast je posredstvom uvoza tehnologije, i sa tim povezane dobiti u produktivnosti (Madsen, 2007).

Ako se realizuju gore navedene procene rasta svetske trgovine u 2015. godini, biće to četvrta uzastopna godina u kojoj je godišnja stopa rasta trgovine ispod 3%, i isto tako četvrta godina u kojoj je rast trgovine skoro izjednačen sa rastom svetskog BDP-a. Pri ovako niskim stopama rasta, trgovina više nije lokomotiva rasta svetske privrede, iako se to od nje očekuje. Dalji pad privredne aktivnosti u zemljama u razvoju, kao i finansijska neizvesnost usled očekivanog porasta kamatnih stopa u SAD, mogu imati produžen negativan uticaj na rast svetske trgovine.

5 Statistički podaci o obimu (volumenu) svetske trgovine su preciznija mera rasta trgovine od nominalne vrednosti trgovine iskazane u dolarima. Mada je statistika koja prati nominalnu vrednost svetske robne trgovine ažurnija od statistike volumena, ipak treba imati u vidu da su podaci o trgovini iskazani u dolarima veoma osetljivi na cenovne fluktuacije i promene deviznog kursa, pa ih treba interpretirati sa potrebnom opreznošću.

124

2. Privredni rast i trgovina evrozonePrivredni rast evrozone u 2015. verovatno će biti manji od prognoziranog uprkos smanjivanju cena nafte i stimulativnoj monetarnoj politici. Članice evrozone pogođene krizom suočavaju se sa nedovoljno izdašnim kreditnim kanalima, mada je u celoj zoni poboljšano funkcionisanje bankarskog sistema6. Troškovi kreditiranja su generalno smanjeni u odnosu na nivo u vreme krize, mada su još uvek iznad proseka za zemlje pogođene krizom. Mnoge banke su opterećene lošim plasmanima (eng. non-performing loans), što umanjuje njihove profite i povećava troškove njihovog finansiranja, a time i marže prilikom odobravanja sredstava (IMF, 2015a). Kontrateg lošim bankarskim plasmanima je relativno mali deleveridž kod nefinansijskog privatnog sektora. Depresijacija evra prema dolaru u početku je uticala na izvoznu konkurentnost evrozone, ali su ti efekti vremenom postepeno slabili (Ollivaud, Rusticelli, and Schwellnus, 2015). Depresijacija evra prema dolaru uticaće na porast tržišnog udela evrozone u 2015. godini, s tim da se to može preneti i na 2016. godinu (Georgiadis and Gräb, 2013). Značajan porast nemačkog izvoza izvan evrozone, kao i porast nemačke tražnje u okvirima evrozone, podstiče izvoz susednih zemalja, dok su u problemima zemlje koje izvoze na tržište Rusije i Severne Afrike. Rezultat ovih tendencija je očekivani porast tržišnog udela Nemačke u 2016. godini (AIECE, 2015, str. 17).

Egzogeni činioci igraju značajnu ulogu u generisanju privrednog rasta evrozone. Pre svega, pad cena nafte je povećao kupovnu moć domaćinstava, dok je profit kompanija porastao. AIECE instituti su procenili da su niže cene nafte u proseku sa 0,4 procentna poena doprinele rastu BDP-a evrozone. Drugi egzogeni faktor koji je doprineo ovom rastu je devizni kurs. Depresijacija evra je podstakla rast zarada izvoznika i povećala spoljnu trgovinu. Slabljenje evra je, prema oceni AIECE instituta, sa 0,3 procentna poena doprinelo rastu BDP-a evrozone u 2015. godini. Na osnovu zbirnog doprinosa ova dva faktora (0,7 procentnih poena) ispada da se polovina projektovanog rasta BDP-a evrozone u 2015. godini duguje njihovom delovanju, što u osnovi predstavlja ciklični uticaj, pa se s razlogom nameće pitanje izvora privrednog rasta evrozone kad iščezne njihovo dejstvo (AIECE, 2015a). Devizni kurs je, po oceni AIECE, ujedno najefikasniji

6 Veliki je broj banaka u nekoliko zemalja EU koje su u jeku finansijske krize zatražile pomoć države. Polazeći od kriterijuma uslovljenosti Evropske komisije za odobravan-je državne pomoći, neke od tih banaka su bile u obavezi da se povuku iz kros-border (eng. cross border) bankarskih poslova. Namera je bila da se ograniči državna pomoć za propale bankarske poslovne modele (Beck, R. et all., 2015, str. 33). To je do da-nas značajno umanjilo izloženost banaka iz stabilnijih članica evrozone prema drugim manje stabilnijim zemljama iste monetarne integracije, i ublažilo njihovu motivisanost za finansijske operacije izvan evrozone.

125

kanal sprovođenja programa monetarne relaksacije (QE program). Dva bitna potencijalna rizika nekonvencionalne monetarne politike, prema AIECE institutima, su: 1. formiranje cenovnih mehurova na tržištu hartija od vrednosti (HoV), uz pogrešnu alokaciji resursa, i 2. izbegavanje strukturnih reformi i pojava konkurentske depresijacije valuta širom sveta. Svakako, ovde treba spomenuti i rizik veće inflacije od srednjeg ka dugom roku. Takođe, ne bi trebalo izgubiti iz vida mogućnost međunarodnog prelivanja nekonvencionalne monetarne politike evrozone (Falagiarda, McQuade and Tirpák, 2015). Usporen oporavak privrede razvijenih zemalja proizveo je značajne gubitke potencijalnog BDP-a7 (grafikon 2).

Grafikon 2. Proizvodni jaz kao procenat od potencijalnog BDP-a8

Izvor: International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, Oktobar 2015. http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2015/02/weodata/index.aspx. Pristupljeno 4.12.2015.

7 Proizvodni jaz označava razliku između ostvarenog i potencijalnog autputa. Potencijalni autput predstavlja maksimalni iznos robe i usluga koji se može dobiti pri punoj uposlenosti proizvodnih kapaciteta, bez ubrzanja inflacije. Pozitivan proizvodni jaz nastaje kad je stvarni autput veći od autputa koji se dobija sa punom iskorišćenošću proizvodnih kapaciteta (ovakvo stanje u privredi nastaje kad postoji visoka tražnja koja se može zadovoljiti samo ako se koriste proizvodni faktori iznad gornje granice njihovog najefikasnijeg korišćenja. Negativan proizvodni jaz nastaje kad je ostvareni autput manji od onog koji bi zemlja mogla da proizvede pri punom korišćenju proiz-vodnih kapaciteta. Javlja sa kad proizvodni kapaciteti nisu u potpunosti iskorišćeni. Značenje potencijalnog rasta postaje nejasno ako u privredi postoje ograničenja kretanja kapitala, jaka inflacija (najmanje ona koja je iznad ciljane), veliki budžetski deficit, pogoršanje konkurentnosti, nejednakosti u raspodeli dohotka. Koristan pregled o tome kako se ocenjuje proizvodni jaz daje se kod Berger et all. (2015) i Havik. et all. (2014).

8 Uporedni pregled determinanti potencijalnog rasta evrozone i SAD videti u: Anderton et all. (2014, str. 45-47).

126

Ocene o veličini proizvodnog jaza menjaju se tokom vremena, sa prispećem novih relevantnih informacija. Zbog toga su prognoze o veličini jaza prilično neizvesne. Slabljenje domaće i strane tražnje početkom finansijske krize iz 2008., uvođenje finansijskih ograničenja i atmosfera neizvesnosti otežali su procene privrednog rasta. Neke zemlje su preduzele programe fiskalnog prilagođavanja, što je umanjilo njihove investicije u infrastrukturu. Neizvesnost tokom krize uticala je na smanjivanje investiranja, što je usporavalo privredni rast i umanjivalo potencijalni autput razvijenih zemalja u odnosu na prosečne vrednosti pre izbijanja krize (OECD, 2015, str. 39). S obzirom na nizak nivo investiranja, ima mišljenja po kojima bi porast javnih investicija u razvijenim zemljama mogao imati multiplikativne efekte, jer bi došlo i do oživljavanja privatnih investicija (Barrell, Holland and Hurst, 2012). Usporeno oživljavanja je navelo neke autore da postave pitanje da li se možda radi o sekularnoj stagnaciji (Teulings and Baldwin, 2014). Summers (2014, str. 66) veruje da događaji u poslovnom ciklusu mogu negativno uticati na privredni rast u dugom roku. Istovremeno, ovaj autor smatra da je pravo pitanje koliko monetarna politika može biti efikasna u situaciji kad se kamatna stopa približila nuli.

Grafikon 3. Cene sirovina, uključujući goriva

Indeksi, 2005=100

Izvor: International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, oktobar 2015. http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2015/02/weodata/index.aspx. Pristupljeno 4.12.2015.

Posle dinamičnog rasta tokom jedne decenije, cene mnogih sirovina (eng. commodities), posebno energije i metala, naglo su pale posle 2011. godine.

127

U vreme rasta ovih cena registrovan je jak privredni rast u zemljama izvoznicama ovih proizvoda, posebno azijskim zemljama sa tržištem u nastajanju. Isto tako, zemlje izvoznice ovih proizvoda imale su usporavanje privrednog rasta u vreme pada ovih cena. Mada je predviđanje kretanja ovih cena otežano, uobičajen pristup analitičara je da su cene ovih proizvoda na niskom nivou kad je velika njihova ponuda, i kad su slabe perspektive rasta svetske privrede. Procene budućeg kretanja cena sirovina ukazuju na njihov dalji pad u 2016. i neznatan rast od 2017. godine (Grafikon 3).

Cene nafte su u trećem tromesečju 2015. zabeležile dalji pad u odnosu na prethodno tromesečje. Snažna proizvodnja i velika ponuda nafte na svetskom tržištu sudarila se, po oceni MMF-a (IMF, 2015, str. 5) sa nešto slabijom privrednom aktivnošću u odnosu na očekivanu, što je izazvalo dalji pad cena ovog energenta. Procene iz istog izvora ukazuju da se i dalje može očekivati snažna ponuda nafte na svetskom tržištu. Niže cene ohrabruju tražnju uvoznika, pa se smatra da će ovom tržištu biti potrebno prilično vremena da se stabilizuje. Cene ostalih sirovina, posebno metala, takođe su bile u padu tokom trećeg tromesečja 2015. godine. Kineski udeo u svetskoj potrošnji osnovnih metala porastao je od 10-20% početom 2000-ih na sadašnjih 50%9. Dinamičan rast tražnje za metalima u Kini duguje se velikim infrastrukturnim investicijama i pojačanoj gređevinskoj aktivnosti (IMF, 2015, str. 6). Smanjivanje kineske tražnje, usled usporavanja rasta investicija koje zahtevaju metale kao inpute, doprinelo je daljem padu svetskih cena ovih sirovina. Ovaj trend se, prema istom izvoru, može očekivati i u narednom kratkoročnom periodu. U meri u kojoj Kina ostvari prelaz od privrednog rasta, koji počiva na investiranju, na rast koga pokreće potrošnja, može se očekivati dalje smanjivanje uvozne tražnje metala. Veća devalvacija juana bi dalje smanjila uvoznu tražnju sirovina, zbog porasta troškova iskazanih u juanima (The World Bank, 2015). Pregled promptnih fjučers cena metala ukazuje da će one i dalje ostati na niskom nivou, uz moguće povremene zaokrete na pojedinim segmentiva ovog tržišta.

Pad svetskih cena sirovina smanjuje izvozne prihode zemalja izvoznica ovih proizvoda10, ugrožavajući njihov privredni rast. Analize prezentirane u već navedenoj studiji MMF-a (IMF, 2015) pokazuju da se tekući i

9 U osnovne metale (eng. Base Metals) spadaju: bakar, aluminijum, olovo, nikl, kalaj i čelik. Cene ovih metala su veoma osetljive na opšte ekonomske trendove.

10 Prema metodologiji MMF-a primenjenoj u gore spominjanoj publikaciji World Economic Outlook, oktobar 2015, u kategoriju izvoznica sirovina (eng. commodity exporters), spadaju zemlje sa tržištem u nastajanju i zemlje u razvoju, kod kojih na bruto izvoz sirovina otpada najmanje 35% njihovog ukupnog izvoza, dok neto izvoz sirovina čini najmanje 5% prosečne vrednosti zbira izvoza i uvoza, prema raspoloživim podacima za period 1960-2014. godine.

128

potencijalni autputi ovih zemalja kreću u skladu sa njihovim terms of trade-om, na način da su oscilacije tekućeg autputa dvostruko jače od oscilacija potencijalnog. Procenjeno je da pad cena sirovina umanjuje prosečan privredni rast izvoznika ovih proizvoda za 1% u periodu 2015-2017. godine. Pogoršanje terms-of-trade zemalja izvoznica sirovina zapravo znači da će ista količina izvoza ovih zemalja doneti manji devizni priliv, umanjujući time uvozni kapacitet privrede. Za zemlje koje su u značajnoj meri zadužene na stranom tržištu kapitala postaje sve teže da uredno servisiraju dospele anuitete. Ovaj problem može biti čak i izraženiji u slučaju valutne neusklađenosti spoljnog duga i deviznog priliva. Pri sadašnjim kretanjima deviznih kurseva, sa problemom se suočavaju zemlje koje imaju kumuliran dolarski dug a preovlađujući devizni priliv u evrima11. U grupi zemalja sa ovim problemima nalazi se i Srbija.

3. Perspektive svetske trgovineU periodu pre izbijanja krize svetska trgovina je rasla dinamičnije od rasta BDP-a. Posle krize došlo je do velikog pada trgovine 2008-2009. godine. Uz oživljavanje 2010, trgovina nastavlja da raste uporedo sa rastom BDP-a. Ovaj rast trgovine je upadljivo manji nego u periodu pre izbijanja krize, kada je bio čak i duplo veći od rasta BDP-a. Tendencija malaksavanja (usporavanje) rasta svetske trgovine registrovana je u prvom delu 2015. Nameće se pitanje da li je globalizacija dostigla svoj strukturni maksimum, odnosno da li se u budućnosti može očekivati stagnacija rasta trgovine. Ili se trenutne slabosti duguju cikličnim faktorima poput usporenog oživljavanja privrednog rasta EU i usporavanja privrednog rasta Kine?

Poredeći privredni rast i rast svetske trgovine (grafikon 4) uočava se da je u poslednje tri godine (2012-2014) njihov međuodnos sveden na jedan prema jedan, od ranijeg odnosa približno dva prema jedan u korist rasta trgovine. Sem toga, u poslednje dve decenije značajno je smanjen koeficijent dohodne elastičnosti trgovine. Usporavanje njenog rasta može se pripisati uticajima nekoliko faktora, među kojima se ističu: ciklični i strukturni činioci, usporavanje širenja lanaca globalnih isporuka, mere protekcionizma koje se primenjuju posle finansijske krize, kao i nepovoljno makroekonomsko okruženje.

11 U većini zemalja centralne i istočne Evrope, kao i kod kandidata za članstvo u EU, visok je stepen dolarizacije (udeo kredita koji su denominirani u dolarima ili drugoj stranoj valuti, kao procenat ukupnih kredita). Koeficijent dolarizacije je znatno veći ako se umesto domaćeg posmatra celokupan dug zemlje, jer spoljni dug kod većine zemalja predstavlja značajan deo ukupnog duga (EBRD, 2015, str. 17).

129

Grafikon 4. Rast obima svetske robne trgovine i realnog BDP-a

Izvor: International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, oktobar 2015. http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2015/02/weodata/index.aspx. Pristupljeno 4.12.2015.

Nije ostala nezapažena ni činjenica da udeo robnog izvoza u BDP opada kod svih zemalja, bez obzira na nivo njihovog dohotka (Rodrik, 2015). To je posledica deindustrijalizacije razvijenih zemalja, pojava koja nastaje u određenoj fazi privrednog razvoja, kad usluge počinju da daju sve veći doprinos privrednom rastu. Sem toga, usluge predstavljaju sve značajniji input robnog izvoza (Baldwin, Forslid and Ito, 2015). Svakako da tempo jačanja nematerijalne proizvodnje nije ujednačen u svetu, i da je stoga robni izvoz za većinu zemalja osnovna poluga sticanja izvoznih prihoda.

Svetska trgovinska organizacija (STO) ulaže velike napore na planu ubrzanja i koordinacije trgovinskih procedura, kao i dalje liberalizacije trgovinskih politika, kako bi se zemlje lakše integrisale u globalizovan sistem proizvodnje. U godišnjem izveštaju STO za 2015. godinu (The World Trade Report 2015), ukazuje se na značaj i ekonomske efekte Sporazuma o olakšavanju trgovine (Trade Facilitation Agreement - TFA). Suštinski zadatak ovog sporazuma je da značajno smanji troškove trgovine i time poveća kako trgovinu tako i svetski autput. Smanjivanje fiksnih i varijabilnih troškova izvoza povećava izvoz preduzeća koja su već uključena u izvozno poslovanje, ali otvara i mogućnosti da se nove kompanije uključe u izvoz. Prema procenama, potpuna primena TFA mogla bi da smanji troškove trgovine u proseku za 14,3% (WTO, 2015, str. 7). Primena ovog sporazuma treba da omogući i diverzifikaciju izvoza (Beverelli et al., 2015). U meri u kojoj ovaj sporazum olakšava trgovinu, smatra se da će

130

to delovati na priliv vertikalnih stranih direktnih investicija (Persson, 2012).

Preduzeća koja izvoze na strana tržišta su izložena značajnim troškovima12. Novija istraživanja su napredovala na području kvantifikovanja efekata promene marginalnih troškova trgovine. U jednom takvom istraživanju je utvrđeno da porast kašnjenja na carini za 10% smanjuje izvoz Urugvaja za 3,8% (Volpe Martincus, Carballo and Graziano, 2015).

Ranija iskustva pokazuju da je kretanje deviznih kurseva u značajnoj meri uticalo na izvozne i uvozne volumene, kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju. Prema nalazima MMF-a, 10%-na realna efektivna depresijacija dovodi do rasta neto izvoza u proseku za 1,5% BDP-a, pri čemu između zemalja postoje značajne varijacije oko ovog proseka (IMF, 2015, str. 105). Preovlađujući deo ovog prilagođavanja realizuje se u prvih 5 godina, a ostatak u dužem nizu godina. Prema nalazima iz istog izvora, širenje globalnih lanaca isporuke oslabilo je vezu između deviznog kursa i trgovine poluproizvodima koji služe kao input u proizvodnji namenjenoj izvozu. Na to ukazuju dve novije studije, čiji su autori Ollivaud, Rusticelli, and Schwellnus (2015) i Ahmed, Appendino, and Ruta (2015)13. Međutim, tendecija prekida ove veze nije jasno vidljiva zbog dominantnog udela konvencionalne trgovine u ukupnoj svetskoj trgovini.

Constantinescu, Mattoo and Ruta (2015) su na podacima za period 2001-2013. utvrdili da je dugoročna elastičnost bruto izvoza u svetu iznosila 1,3. U poređenju sa periodom 1990-ih, ocenjeni koeficijent je znatno manji, pri čemu je njegov pad uočen i pre izbijanja svetske finansijske krize iz 2008. godine. Naime, ovi autori su ocenili da je porast dohotka od 1% u periodu 2001-2007. bio praćen porastom trgovine od 1,5%, odnosno 0,7% u periodu 2008-2013. godine (obe vrednosti su manje od 2,2 koliko su isti autori izračunali za period 1986-2000). Poruka ovog nalaza je da se promena međusobnog odnosa BDP-a i svetske trgovine do koje je došlo posle velike finansijske krize, ne može u celini pripisati samoj krizi. Opadajuća elastičnost trgovine, prema nalazima prethodne studije, duguje se promenama u međunarodnoj vertikalnoj specijalizaciji, pre svega u Kini i SAD. Kao primer se navodi smanjivanje udela uvoznih inputa u ukupnom izvozu Kine sa oko 60% tokom 1990-ih na oko 35% danas. Uočljiv pad tražnje posle izbijanja krize doveo je do oštrog pada svetske trgovine (Baldwin and Taglioni, str. 47)

12 Za širi prikaz teorijske i empirijske literature o troškovima spoljne trgovine videti Melitz and Redding (2014).

13 U jednom sličnom istraživanju, koje se zasniva na podacima na nivou preduzeća, Amiti, Itskhoki, and Konings (2014) su došli do zaključka da su intenzivno uvozno zavisna preduzeća imala manji prenos deviznog kursa na njihove izvozne cene iskazane u stranoj valuti.

131

Značajan deo malaksavanja spoljne trgovine duguje se usitnjavanju proizvodnih procesa u manje celine (globalni lanci stvaranja vrednosti; eng. global value chains-GVC), koje se razmeštaju širom sveta. Ova pojava značajno je uticala na strukturu svetske trgovine od 90-ih godina. Zapravo, seoba proizvodnje širom sveta doprinela je višestrukom uvećanju tokova inputa i poluproizvoda, što je uticalo na brži rast trgovine od rasta BDP-a. Ova tendencija je usporena još pre izbijanja krize 2008. godine, što je umanjilo elastičnost trgovine u odnosu na BDP. Sem toga, treba skrenuti pažnju i na doprinos sistema knjiženja, koji podrazumeva prikazivanje bruto izvoza, u kome su sadržani inputi koji i više puta prelaze granice (Wang et all., 2013).

Tabela 2. „Proklizavanje“ deviznog kursa i cenovne elastičnosti

Proklizavanje deviznog kursa

Cenovna elastičnost volumena Ispunjenost

Maršal-Lernerovog uslova1

Izvozne cene

Uvozne cene

Izvoz Uvoz

Prema indeksu cena proizvođača2

Dugoročno 0,552 -0,605 -0,321 -0,298 DaEfekti u toku jedne godine

0,625 -0,580 -0,260 -0,258 Da

Prema indeksi potrošačkih cena3

Dugoročno 0,457 -0,608 -0,328 -0,333 DaEfekti u toku jedne godine

0,599 -0,546 -0,200 -0,200 Da

MemorandumIzvoznici vanberzanskih proizvoda4

Dugoročne elastičnosti2 0,571 -0,582 -0,461 -0,272 Da

Napomene: Podaci u tabeli su običan prosek ocena za pojedinačne zemlje (60 zemalja) u periodu 1980-2014.

1Formula za Maršal-Lernerov uslov prilagođena za imperfektno proklizavanje je (-ERPT od PX)(1 + cenovna elastičnost X) + (ERPT od PM)(1 + cenovna elastičnost od M) + 1>0, gde X označava izvoz, M uvoz, a PX i PM su izvozne i uvozne cene, respektivno). ERPT označava transmisiju deviznog kursa (eng. exchange rate pass-through).

2Ocena se zasniva na indeksu proizvođačkih cena, zasnovano na realnom efektivnom deviznom kursu i izvoznim i uvoznim cenama u odnosu na inostrane i domaće potrošačke cene, respektivno.

3Ocena se zasniva na indeksu potrošačkih cena, zasnovano na realnom efektivnom deviznom kursu i izvoznim i uvoznim cenama u odnosu na inostrane i domaće potrošačke cene, respektivno.

4Izuzete su zemlje kod kojih primarni proizvodi čine glavninu izvoznih prihoda (u proseku preko 50% ukupnih izvoznih prihoda), u periodu između 2009. i 2013. godine.

Primarni izvor: Ocene eksperata MMF-a. Sekundarni izvor: IMF (2015, str. 110, tabela 3.1).

132

Promene deviznog kursa snažno utiču na trgovinu. Analize po pravilu pokazuju da promene deviznog kursa deluju na spoljnotrgovinske cene. U analizi efekata promena deviznog kursa na trgovinu, eksperti MMF-a su u redovnoj godišnjoj studiji „World Economic Outlook” iz oktobra 2015. godine, ocenili četiri vrste elastičnosti: međuodnos između kretanja deviznog kursa i izvoznih i uvoznih cena (pojava koja se u stručnoj literaturi označava kao transmisija, odnosno “proklizavanje” deviznog kursa), i odnos između izvoznih i uvoznih cena i obima trgovine (cenovna elastičnost). Akcenat je na dugoročnim efektima kretanja deviznog kursa. U analizi su ocenjena četiri trgovinska elasticiteta na nivou pojedinačnih zemalja (uzorak obuhvata 60 zemalja), uz korišćenje godišnjih podataka. Da bi se ocenile dugoročne elastičnosti, uzorak je ograničen na privrede za koje su postojali godišnji podaci za najmanje 25 godina. Ocene prenosa deviznog kursa (eng. pass-through) po pravilu se kreću u intervalu 0-1. Rezultati do kojih su došli eksperti MMF-a, pokazuju da realna efektivna depresijacija valute u proseku od 10% povećava uvozne cene za 6,1%, a ujedno dovodi do smanjenja izvoznih cena u stranoj valuti za 5,5% (IMF, 2015, str. 109-110). Posmatranje je usredsređeno na globalne tokove izvoza i uvoza, koji obuhvataju robu i usluge. Cenovne elastičnosti volumena, prema nalazima iz istog izvora, pokazuju da porast izvoznih i uvoznih cena od 10% smanjuje nivo izvoznih i uvoznih volumena za oko 3% na duži rok, pri čemu se dugoročne posledice na obim trgovine realizuju unutar jedne godine14 (tabela 2). Takođe se uočava da se veći deo dugoročnih efekata na trgovinske cene realizuje u toku jedne godine. Interesantno je zapažanje izneto u navedenoj studiji, da zemlje kod kojih je uočeno veće prelivanje deviznog kursa na izvozne cene u stranoj valuti ujedno pokazuju slabije proklizavanje deviznog kursa na domaće uvozne cene15.

Nalazi citirane studije su indikativni za sagledavanje efekata tekućih kretanja deviznog kursa evra prema dolaru. Istovremeno, saznanja o opadajućim vrednostima dohodne elastičnosti izvoza ukazuju na sve manji doprinos trgovine privrednom rastu u svetu. Niže stope privrednog rasta otežavaju robni izvoz, pre svega zemalja u tranziciji i zemalja u razvoju. Ove teškoće postaju izraženije pri nižim koeficijentima elastičnosti izvoza

14 Cenovne elastičnosti se međusobno razlikuju od proizvoda do proizvoda, a cene agre-girane trgovine mogu biti pod značajnim uticajem relativnih cena cenovno neelastičnih proizvoda. Ovaj momenat se, po mišljenju autora navedene studije, može javiti kao prepreka prilikom ocene uticaja cena na trgovinu. Ovde se, zapravo, radi o pojavi da su ocene trgovinskih elasticiteta na mikro-nivou nešto veće nego kod agregiranih po-dataka. Detaljnije o tome kod Imbs and Mejean (2015).

15 Do sličnog nalaza su došli Bussière et al. (2014). Takođe videti Bussière and Peltonen (2008).

133

u odnosu na dohodak razvijenih zemalja. Manji doprinos rasta svetske trgovine dinamici svetske privrede u poslednjih nekoliko godina, podstakao je traganja za drugim pokretačima privrednog rasta. Među njima se nalazi i umerena depresijacija deviznog kursa. Doprinos ovog instrumenta povećanju izvoza potvrđuje se i na skorašnjem iskustvu evrozone, kad je depresijacija evra prema dolaru značajno uticala na njen privredni rast.

4. Izvoz Srbije – perspektive u 2016. godiniPrivreda Srbije je počela da se oporavlja od recesije iz 2014. godine. BDP je naglo odskočio u drugom tromesečju 2015, zahvaljujući oživljavanju proizvodnje u rudarstvu i energetici posle prošlogodišnjih poplava, na jednoj strani, odnosno smanjivanju cena nafte i jačem prilivu doznaka, na drugoj strani. Mada je rast industrijske proizvodnje u prvom tromesečju prenet i na drugi kvartal, ipak je u drugom kvartalu došlo do njenog manjeg pada (-0,5%), da bi u trećem tromesečju opet bio ostvaren rast (1%). Izvoz robe i usluga u trećem kvartalu je realno smanjen za 2,3%, što je sa 1,1 procentni poen negativno uticalo na kretanje BDP-a, doprinoseći njegovom padu (desezonirana serija podataka pokazuje da je BDP u trećem tromesečju 2015. godine opao za 0,4% u odnosu na prethodni kvartal) (NBS, 2015, str. 26). (Posmatrano na međugodišnjem nivou - treći kvartal 2015. u odnosu na isti period 2014. godine - prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, realni rast BDP-a u trećem kvartalu 2015. godine iznosio je 2,2%16) (grafikon 5). Tendenciju rasta BDP-a podržava rast domaćih investicija.

Mada je rast spoljne tražnje, podržan rastom proizvodnje u susednim zemljama, nastavljen tokom trećeg kvartala, to se nije pretvorilo u porast našeg izvoza u istom kvartalu. Iako je „Fijat” i dalje naš vodeći izvoznik (944 miliona evra u prvih devet meseci 2015), njegov kumulativni izvoz je bio manji od uporedivog razdoblja 2014. godine, što ukazuje na malaksavanje strane tražnje za aktuelnim modelom automobila. Takav zaključak se nameće zbog činjenice da raste prodaja automobila na našim glavnim izvoznim tržištima, dok izvoz Fijata ne prati ovaj trend. To je doprinelo smanjivanju robnog izvoza u trećem tromesečju, iskazano u evrima. Sem toga, pad svetskih cena čelika i bakra na svetskom tržištu uticao je na smanjivanje domaćeg izvoza ovih metala, a registrovan je i pad izvoza poljoprivrednih proizvoda. Smanjivanje uvoza kapitalnih proizvoda, koje je pod uticajem smanjivanja uvoza komponenti u automobilskoj industriji i manjeg uvoza automobila, kao i manja vrednost uvoza energenata usled pada

16 Podaci su preuzeti sa sajta http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/PublicationView.aspx?pKey=41&pLevel =1&pubType=2&pubKey=3300 Pristupljeno 07.12.2015. godine.

134

svetske cene nafte, najviše su doprineli padu robnog uvoza u trećem kvartalu, iskazano u evrima (NBS, 2015, str. 28-29). Rast BDP-a evrozone tokom 2014. i u prva tri kvartala 2015. godine nije značajnije podstakao rast domaćeg izvoza. To ukazuje na trend smanjivanja elastičnosti našeg robnog izvoza u odnosu na dohodak evrozone. Snažniji rast dohotka evrozone ne samo da bi značio povećanje ukupne tražnje, već i njeno diferenciranje, kako za proizvodima evrozone, tako i za proizvodima drugih zemalja. Time bi se otvorile nove mogućnosti za porast izvoza na tržište ove integracije. Pri tome treba imati u vidu da tehnološki jaz koji postoji između razvijenih zemalja evrozone i naše privrede nameće potrebu uvođenja tehnoloških inovacija u proizvodne procese, u cilju potpunijeg zadovoljenja tržišnih zahteva. Savremene tendencije u svetskom izvozu ukazuju na relativno smanjivanje tražnje za tradicionalnim proizvodima.

Grafikon 5. Kvartalni rast BDP-a

(Procentualne promene po tromesečjima, q/q-1, ESA2010, desezonirano)

Napomene: 1. Podaci za BDP evrozone su stope rasta volumena BDP-a iskazane kao procentualne promene tekućeg u odnosu na prethodni kvartal; 2. Desezonirani podaci za BDP Srbije predstavljaju BDP prema proizvodnom pristupu, u stalnim cenama. Podaci su prema metodologiji nacionalnih računa ESA 2010.

Izvori: Podaci za BDP evrozone su preuzeti sa: http://ec.europa.eu/eurostat/tgm/table.do?tab=table&init=1&language=en&pcode=teina011&plugin=1; Podaci za BDP Srbije su preuzeti sa: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/ReportView.aspx. Pristup: 06.12.2015. godine.

135

Podaci koje je sistematizovala Svetska banka po novoj metodologiji za merenje troškova prekogranične trgovine17 u uglednoj publikaciji „Doing Business 2016“, pokazuju da su vodeći izvozni proizvodi specifični za svaki region. Pri tome, zemlje teže da izvoze geografski najbližim tržištima. Trgovina automobilskim delovima je visoko koncentrisana: 57% svetske ponude automobilskih delova dolazi iz 4 zemlje (World Bank, 2016). Prema istoj metodologiji, troškovi usklađenosti sa granicom u Srbiji iznose 47$, a troškovi dokumentarne usklađenosti iznose 66$. Oba navedena troška su manja od odgovarajućih troškova za Evropu i centralnu Aziju. Srbija se, prema navodima iste publikacije, danas nalazi na 23 mestu od 189 zemalja po lakoći prekogranične (međunarodne) trgovine. Ovakvo rangiranje Srbije pokazuje da je postignut visok stepen liberalizacije spoljne trgovine, što će kroz uvoz pojačati konkurenciju na domaćem tržištu. Iz toga bi mogao da proistekne proces unapređenja domaće proizvodnje i porast kvaliteta proizvoda za izvoz. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida ni to da će liberalizovan uvoz vršiti stalan pritisak na širenje deficita trgovinskog bilansa, odnosno povećanje deficita tekućeg računa platnog bilansa.

Povećan priliv SDI, smanjivanje spoljne neravnoteže i veći priliv doznaka

17 Prema novoj metodologiji, u izvozu se meri vreme i troškovi izvoza pošiljke od 15 metričkih tona vodećih neekstraktivnih izvoznih proizvoda. Šema izvoza prati isporuku od skladišta koje se nalazi u najvećem poslovnom centru zemlje, do najčešće korišćene kopnene granice ili luke iz koje će pošiljka biti isporučena glavnim izvoznim part-nerima za dati proizvod. Izvozna pošiljka ne mora nužno biti u vidu kontejnera. Vreme i troškovi obuhvataju usklađenost sa granicom (eng. border compliance) (usklađenost sa carinskim procedurama, obavezan inspekcijski nadzor da bi pošiljka mogla da pređe granicu, kao i vreme i troškove rukovanja pošiljkom prilikom prelaska granice – to uključuje vreme i troškove da se obezbede, pripreme i podnesu dokumenta tokom rukovanja pošiljkom u luci, prolazak kroz carinu i inspekcijske procedure), dokumen-tarnu usklađenost (eng. documentary compliance) (troškovi pripreme i podnošenje dokumentacije koja je neophodna za realizaciju spoljnotrgovinskog posla), i domaći transport (obuhvata vreme i troškove koji se odnose na transposrt pošiljke od skladišta izvoznika u vodećem poslovnom centru u zemlji do najčešće korišćene luke, aerodro-ma ili kopnene granice. Pri tome se koristi najčešći vid transporta i najčešće korišćena transportna maršruta. Za uvoz, prati se pošiljka od najčešće korišćene kopnene gran-ice ili luke sve do skladišta u najvećem poslovnom centru. Pošiljku čini 15 metričkih tona auto delova u kontejnerima za sve zemlje, a trgovinski partner je glavni partner u uvozu za dati proizvod (HS 8708)(najveća vrednost uvoza). Osnovna premisa nove metodologije je da obrazac trgovine treba da odražava aktuelne pravce i volumene međunarodne trgovine, i da se administrativna i regulatorna opterećenja sa kojima se suočavaju trgovci, značajno razlikuju između različitih proizvoda kojima se trguje, kao i između trgovinskih partnera. Tokove trgovine usmeravaju komparativne prednosti, preference potrošača, međunarodna struktura proizvodnje, kao i veličina i geograf-ska lokacija posmatrane zemlje i njenih vodećih trgovinskih partnera. Vrsta proizvoda određuje standard koji se primenjuje na taj proizvod (na primer, poljoprivredni proiz-vodi su podložni većoj kontroli od elektronike) (World Bank, 2016).

136

doprineli su povećanju ponude deviza ne deviznom tržištu tokom trećeg kvartala 2015, a time i apresijacijskom pritisku na dinar. Ovaj pritisak je ublažen intervencijama Narodne banke na deviznom tržištu, koja je otkupila višak ponude deviza.

U cilju sagledavanja međusobnih odnosa izvoza Srbije u EU i dohotka EU, koji reprezentuje BDP, u ovom radu je primenjena regresiona analiza18. Obe varijable su iskazane u evrima, po tekućim cenama. Izvoz Srbije u EU je zavisna promenljiva, a BDP EU je nezavisna varijabla. Polazni podaci su logaritmovani, tako da ocenjeni koeficijent uz BDP EU predstavlja elastičnost robnog izvoza Srbije na tržište EU. Period posmatranja je 2005-2015. godine. Vremenske serije čine godišnje vrednosti posmatranih varijabli. U oceni regresione jednačine primenjen je metod najmanjih kvadrata. U narednoj jednačini XEU predstavlja izvoz Srbije u EU, a YEU reprezentuje BDP zemalja EU. Ocenjena je sledeća jednačina:

LogXEU= 2,256 + 0,368 log YEU

(0,5838) (1,5804)

(0,5737) (0,1485)

R2=0,22W=0,68

U prvom redu u zagradama ispod vrednosti ocenjenih koeficijenata nalazi se t-statistika, a u drugom redu u zagradama date su p-vrednosti. Mada je period posmatranja kratak, dobijeni koeficijenti imaju indikativan značaj. Niska vrednost koeficijenta determinacije (R2=0,22) pokazuje da preovlađujući deo varijabiliteta srpskog izvoza u EU nije objašnjen kretanjem BDP-a EU. Mala vrednost DW statistike sugeriše da u prethodnoj regresiji postoji značajna serijska korelacija reziduala. To zapravo znači da bi trebalo korigovati specifikaciju ocenjene jednačine uvođenjem dodatnih varijabli koje imaju značajan uticaj na izvoz Srbije u EU. Međutim, naš je cilj bio da ocenimo izvoz Srbije kao promenljivu koja zavisi od kretanja BDP-a EU. Koeficijent elastičnosti ne bi se mnogo izmenio kad bi se primenila drugačija specifikacija. Ni t-statistika ocenjenog koeficijenta uz BDP EU nema visoku vrednost. Regresioni koeficijent je signifikantan na nivou 0,15. Uprkos ovim manjkavostima, ocenjeni regresioni koeficijent u prethodnoj jednačini ukazuje da je svaki poen u stopi rasta dohotka

18 Podaci za BDP EU u tekućim cenama preuzeti su sa: http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2008/august/tradoc_140028.pdf za izračunavanje koeficijenta elastičnosti.

137

u EU povlačio za sobom 0,368 procentnih poena porasta srpskog izvoza u tu integracionu grupaciju. Jednačina pokazuje da je elastičnost srpskog izvoza u EU (XEU) iznosila samo 0,368. To zapravo znači da stopa rasta srpskog izvoza čini 0,4-ti deo stope rasta BDP-a EU. Ovakav koeficijent elastičnosti formirao se pod značajnim uticajem usporenog postkriznog oporavka evropske privrede. Njegova sadašnja vrednost ne može biti osnova za održivost postojećeg deficita tekućeg računa Srbije. Stoga treba nastojati da se poveća robni izvoz Srbije u EU a time i koeficijent elastičnosti. Pri postojećoj vrednosti ovog koeficijenta od 0,368, ako stopa rasta BDP-a EU padne ispod 2,72% godišnje, srpski izvoz na ovo tržište realno se smanjuje. Budući da su godišnje stope rasta dohotka EU posle svetske finansijske krize niže od 2,72%, srpski izvoz na ovo tržište realno se usporava. U osnovi niska vrednost ocenjenog koeficijenta elastičnosti skreće pažnju na značaj privrednog rasta EU za domaći izvoz. Dobijeni rezultat regresije treba posmatrati u kontekstu usporenog oživljavanja privrede EU, odnosno privrede evrozone. S obzirom na činjenicu da se oko 66% ukupnog izvoza Srbije realizuje na tržište EU (podatak se odnosi na prvih deset meseci 2015. godine19), nesumnjivo je da kretanja na ovom tržištu dominantno opredeljuju performanse srpskog izvoza. Utoliko je razumljivije zbog čega nedovoljno snažno oživljavanje privrednog rasta EU doprinosi usporavanju rasta izvoza Srbije na ovo tržište. Slaba dinamika privrednog rasta EU ujedno znači i blažu konjunkturu uvozne tražnje ovih zemalja, što i dinamiku srpskog izvoz na ova tržišta zadržava na niskom nivou. Naš cilj treba da bude nastojanje da se popravi odnos između rasta domaćeg izvoza i BDP-a EU. Pošto zemlje EU imaju visok udeo u ukupnom srpskom uvozu (63% u prvih deset meseci 2015. godine), nesumnjivo je da veliki deo deficita trgovinskog i bilansa tekućih transakcija nastaje u razmeni sa ovim regionom. Stoga i pretežan deo spoljnog duga Srbije nastaje zbog ove spoljnoekonomske neravnoteže. Ocenjena vrednost koeficijenta elastičnosti izvoza Srbije prema dohotku EU u skladu je sa ispoljenom tendencijom usporavanja rasta svetskog robnog izvoza u odnosu na rast svetskog dohotka. Ovaj trend se jasno zapaža u razdoblju posle svetske finansijske krize iz 2008. godine. Poruka je da se ubuduće veća pažnja mora obratiti na druge faktore koji podstiču rast izvoza, sem rasta dohotka na ciljanim tržištima. Povećane isporuke delova, komponenti i poluproizvoda stranim proizvodnim kompanijama, kao poznatim naručioicima, može biti važan kanal povećanja izvoza u narednim godinama.

Izvoz robe i usluga Srbije čini 44% BDP-a 2014. godine, i povećava se iz godine u godinu (tabela 3). Ovaj udeo je za nekoliko procentnih poena veći od odgovarajućeg udela kod EU i evrozone. Zemlje sa znatno većim udelom izvoza u nacionalnom BDP-u su zemlje u tranziciji centralne i istočne

19 RZS, Saopštenje br. 326 od 30.11.2015. godine.

138

Evrope: Bugarska, Češka Republika, Mađarska i Slovačka Republika. Njihova naglašena spoljnoekonomska integracija u EU doprinela je povećanju robne razmene sa zemljama članicama ove integracije. Niži izvozni sadržaj BDP-a od srpskog u 2014. ostvaren je za svet u celini, SAD i Albaniju.

Tabela 3. Izvoz robe i usluga kao procenat BDP-a izabranih zemalja

2000 2005 2010 2014Albanija 19 22 32 36Bugarska 36 43 55 68Bosna i Hercegovina 29 33 29 30Češka Republika 48 62 66 84Hrvatska 37 39 38 46Mađarska 67 63 83 83Crna Gora 37 44 35 40Rumunija 33 33 35 41Srbija 10 27 33 44Slovačka Republika 54 72 76 92Evrozona 35 36 38 42Evropska unija 34 35 38 40SAD 10 10 12 14Svet 25 27 28 30

Izvor: World Bank, http://data.worldbank.org/indicator/NE.EXP.GNFS.ZS/countries. Pristupljeno 9.12.2015.

Polazeći od značaja robnog izvoza za opšte spoljnoekonomske performanse Srbije, odgovarajućim instrumentima ekonomske politike trebalo bi usmeravati SDI u proizvodnju onih proizvoda koji se klasifikuju u visokotehnološke grupe. Ovakav trend bi bio na liniji porasta udela visokotehnoloških proizvoda u svetskom robnom izvozu, ali bi se slagao i sa težnjama da se domaći visoko kvalifikovani kadar zadrži u zemlji20.

20 Ulaganje u „intelektualni kapital“ je dugoročni resurs kompanija. Vrednost ovog kapi-tala potiče od znanja i njegove sposobnosti da poveća dodatu vrednost ostalih ak-tiva. Akumuliranje ovog kapitala se uglavnom vezuje za ulaganje u ljudski kapital (ulaganje u u obrazovanje ljudi, njihovu kreativnost i razvijanje sposobnosti za ino-vacije) (OECD, 2015a, str. 38). Ako domaće kompanije i strani investitori razvijaju proizvodnju sa tehnološki intenzivnim sadržajem, prirodno je očekivati da se javlja tražnja za zapošljavanjem visoko kvalifikovane radne snage. To je i pretpostavka za

139

Svakako da bi i dodata vrednost ovakve proizvodnje bila veća nego u proizvodnji koju karakteriše srednja i niska tehnološka intenzivnost. Uvođenje savremene opreme u proizvodne procese otvara mogućnosti porasta dodate vrednosti kao i postizanja viših izvoznih cena, a time i većeg deviznog priliva. Svetski lider u pogledu udela visokotehnološkog izvoza u robnom izvozu su SAD (tabela 4).

Tabela 4. Visokotehnološki izvoz kao procenat robnog izvoza izabranih zemalja

2000 2008 2013

Albanija 1 3 1Bosna i Hercegovina .. 4 2Bugarska 3 7 8Hrvatska 9 8 8Češka Republika 8 14 15Rumunija 6 7 6Srbija 3 .. ..Slovačka Republika 4 5 10Slovenija 5 6 6Evrozona 10 6 4Evropska unija 11 6 5ŞAD 20 11 9Svet 15 11 10

Napomena: Ova kategorija obuhvata proizvode koji su rezultat visoke istraživačko-razvojne aktivnosti, kao što su sateliti, računarska i farmaceutska industrija, naučni instrumenti i električne mašine.

Izvor: World Bank, http://data.worldbank.org/indicator/NE.EXP.GNFS.ZS/countries. Pristupljeno 9.12.2015.

Pošto podaci za Srbiju u tabeli 4. postoje samo za 2000. godinu, ostaje da pretpostavimo da do danas nije bilo bitnijeg napretka u tehnološkom sadržaju domaćeg izvoza. Sliku može popraviti veći priliv novih grinfild investicija, koje bi podrazumevale uvoz savremene opreme i tehnologije

povećanje dodate vrednosti proizvoda. Ukoliko proizvodnju karakterišu niže faze pre-rade, to će automatski značiti i manju dodatu vrednost u proizvodnom procesu, ali i manju tražnju za visoko kvalifikovanim kadrom. Višak visoko kvalifikovane ponude na tržištu rada će vršiti pritisak na povećani izvoz ovog faktora, odnosno odlazak vi-soko kvalifikovanih stručnjaka u inostranstvo. Da bi se to ubuduće smanjilo, potrebno je uparivanje domaće tražnje za odgovarajućim obrazovnim profilima sa obrazovnim programima, kako u visokoškolskom tako i na nivou srednjoškolskog obrazovanja.

140

za datu proizvodnju. Međunarodna trgovina tehnološki intenzivnim proizvodima se povećava kao rezultat strukturnih promena svetske proizvodnje. Sposobnost zemlje da izvozi na tržišta visokih tehnologija je važna pretpostavka njene ukupne konkurentnosti na svetskom tržištu21.

5. Spoljni dug, solventnost i eksterna likvidnost Srbije

5.1. Spoljni dug

Spoljni dug Srbije se povećava iz godine u godinu (od 12,5 milijardi evra iz 2005. porastao je na 25,6 milijardi evra 2012., odnosno na 26,3 milijarde evra krajem trećeg tromesečja 2015. godine) (NBS, 2015, str. 62). Obim spoljnog duga posebno zabrinjava u okruženju usporenog oživljavanja privrednog rasta Srbije (realan rast u 2014. bio je negativan sa 1,8%)(NBS, 2015, str. 62). Važno je ukazati na činjenicu da je spoljni dug Srbije dinamično rastao do 2012. godine (u 2012. godini nivo spoljnog duga više je nego dupliran u odnosu na stanje iz 2005. godine), zatim je nivo zaduženosti stagnirao do 2014., a u 2015. je ostvaren neto porast od oko 500 miliona evra do kraja trećeg tromesečja (NBS, 2015, str. 62).

Spoljna komponenta javnog duga raste, pa je javni sektor sa udelom u spoljnom dugu (direktne i indirektne obaveze) od 60% krajem 2014. (61,7% krajem juna 2015)22 preuzeo kormilo ukupnog spoljnog duga Srbije23. Valutna struktura spoljnog duga, u kojoj američki dolar ima naglašeno mesto (oko trećine javnog duga je denominirano u američkim dolarima)(NBS, 2014, str. 2), može dodatno da optereti službu duga, ako dolar nastavi da jača prema evru. Problem je što je evro dominantna valuta ukupnog deviznog priliva Srbije, a obaveze po dugu velikim delom su u dolarima24. Eventualno buduće dodatno zaduživanje

21 Za klasifikaciju i strukturu svetske trgovine po intenzivnosti proizvoda videti OECD (2009, str. 85-91).

22 http://www.mfin.gov.rs/pages/article.php?id=11671 Pristupljeno 10.12.2015. 23 Pitanje održivosti strane komponente javnog duga svodi se na pitanje da li će budući

poreski prihodi (uvećani za prohode od privatizacije) biti dovoljni za servisiranje obaveza prema stranim poveriocima. Druga strana ovog problema je pitanje da li će budući devizni priliv od izvoza robe i usluga, uvećan za naplaćene kamate, biti dovoljan za servisiranje obaveza prema stranim zajmodavcima.

24 Preduzeća koja se bave spoljnom trgovinom često pozajmljuju u dolarima radi finansiranja trgovine koja se fakturiše u ovoj valuti. Ako su kreditna sredstva namenjena za kupovinu opreme za proizvodnju u zemlji, mogu da iskrsnu problemi valutne neusklađenosti, kad se kupljena oprema koristi u proizvodnji nerazmenjivih dobara. Ove pozajmice nisu isključivo motivisane niskim kamatnim stopama, već i mogućnošću da se sredstva zajme na duži rok (McCauley, McGuire and Sushko, str.29). Posle 2009. godine, dolarske obveznice su rasle brže od dolarskih zajmova

141

trebalo bi zaštiti raspoloživim tržišnim instrumentima od rizika deviznog kursa (hedžing). Posledice zaduživanja se osećaju u porastu količnika nivoa spoljnog duga i BDP, i količnika ukupnog spoljnog duga i izvoza, kao relevantnih pokazatelja stepena spoljne zaduženosti u zemlje. Madžar (2015, str. 23) razložno upozorava na posledice preterane zaduženosti zemlje u inostranstvu, ukazujući na sve veće troškovno opterećenje kako prikupljanja novih sredstava u inostranstvu, tako i servisiranja uvećanog spoljnog duga.

5.2. Spoljna solventnost

Količnik spoljnog duga i BDP-a Srbije dostigao je 80,9% krajem 2012. godine, da bi u 2013. i 2014. neznatno opao ispod 80%. Međutim, u 2015. ovaj količnik je ponovo nešto iznad 80% (80,8% u trećem tromesečju) (tabela 5).

Tabela 5. Pokazatelji spoljne solventnosti Srbije(u procentima)

2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015:Q3

Spoljni dug/BDP 59,3 58,5 59,0 62,3 72,7 79,0 72,2 80,9 75,1 78,0 80,8Spoljni dug/izvoz robe i usluga

234,9 205,7 214,3 218,9 276,9 247,1 216,5 223,6 184,7 178,5 171,4

Kratkoročni dug/BDP

13,2 13,9 13,1 14,9 15,7 17,6 12,1 14,3 12,2 10,3 10,5

Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji – novembar 2015, Beograd, str. 61, tabela A.

Drugi važan pokazatelj spoljne zaduženosti je količnik spoljnog duga i izvoza robe i usluga. Ovaj pokazatelj za Srbiju 2014. godine iznosio je 178,5%, a 2015. čak se i malo smanjio (171,4% u trećem tromesečju). Oba spomenuta količnika utiču na položaj zemlje na međunarodnom tržištu kapitala. Prema prvom spomenutom pokazatelju, Srbija je na granici prelaska u zonu prezaduženosti (ta granica je 80%), dok se, prema drugom navedenom količniku, još nije približila ovoj zoni. Stoga je izuzetno značajno da se povećava izvoz robe i usluga, jer se time uvećava devizni potencijal neophodan za uredna plaćanja prema inostranstvu, i kao osnova za održivu poziciju zemlje na međunarodnom tržištu kapitala. Takođe je potrebno usporiti zaduživanje u inostranstvu (pre svega zaduživanje države) kako se količnik stanja spoljnog duga i BDP-a ne bi značajnije pogoršao, odnosno kako bi se njegova vrednost zadržala ispod 80%. Sledeći važan pokazatelj solventnosti zemlje prema inostranstvu je količnik između kratkoročnog duga i BDP-a. Ovaj količnik je svoj maksimum od 17,6%

(McCauley et al., 2015), jer su banke skresale svoje pozajmice.

142

dostigao 2010. godine. Zatim je usledio trend smanjivanja na 10% u trećem tromesečju 2015. godine. Značaj ovog pokazatelja izvodi se iz mogućnosti da kratkoročni kapital brzo napusti zemlju, i time ugrozi njenu spoljnu likvidnost, uz pritisak na devizni kurs domaće valute. Smanjivanje ovog količnika u Srbiji značajno je umanjilo mogućnost iznenadnog potpadanja zemlje pod pritisak odlazećeg kapitala (beg kapitala; eng. capital fligh). Jedan deo kratkoročnog kapitala napustio je domaću privredu u prethodnih nekoliko godina.

5.3. Eksterna likvidnost

Drugi aspekt inostrane zaduženosti je održavanje spoljne likvidnosti. Relevantni pokazatelji spoljne likvidnosti dati su u tabeli 6. Sredstva za održavanje spoljne likvidnosti potiču od izvoza robe i usluga, deviznih rezervi i zaduživanja na međunarodnom tržištu kapitala. Devizne rezerve su agregat koji se aktivira po potrebi, i to naročito kad se pojavi snažan pritisak na domaću valutu. Relevantan pokazatelj adekvatnosti nivoa deviznih rezervi je količnik njih ovog nivoa i uvoza robe i usluga (u mesecima). Uobičajeno se smatra da su devizne rezerve na zadovoljavajućem nivou ako su dovoljne za pokriće tromesečne vrednosti uvoza robe i usluga. Ovaj količnik je krajem 2014. iznosio 6,6 meseci, a slična vrednost je zadržana u 2015. godini. Prema ovom pokazatelju, likvidnost zemlje prema inostranstvu nije bila ugrožena.

Tabela 6. Pokazatelji spoljne likvidnosti Srbije

u procentima

2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015:Q3Devizne rezerve/uvoz robe i usluga (u mesecima)

6,1 9,0 7,5 5,4 9,7 8,4 8,8 7,7 7,6 6,6 6,8

Otplata duga/BDP 5,0 10,3 10,3 10,7 12,8 12,0 12,4 13,1 13,3 14,3 11,4

Otplata duga/izvoz robe i usluga

19,8 36,2 37,5 37,5 48,8 37,5 37,3 36,2 32,6 32,7 24,2

Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji – novembar 2015, Beograd, str. 61, tabela A.

Sposobnost zemlje da uredno servisira svoje obaveze prema stranim kreditorima meri se pomoću količnika otplate duga i BDP-a. Prema tabeli 6. uočava se da je ovaj količnik rastao iz godine u godinu, dostižući iznos od 14% krajem 2014. godine. Zemlja je u obavezi da rastući deo svog BDP-a izdvoji za otplate dospelih anuiteta. Moglo bi se reći da se na taj

143

način direktno i indirektno smanjuje akumulativna sposobnost privrede, a time i mogućnost investiranja. Dodatna nepovoljnost je u tome što se u otplaćenim iznosima značajan deo odnosi na kamate. Može se očekivati da će ova komponenta anuiteta rasti u budućnosti, kad se povećaju kamatne stope na međunarodnom tržištu kapitala. To je već značajno upozorenje da se sa oprezom pristupa novom zaduživanju u inostranstvu (posebno dodatnom zaduživanju javnog sektora), kako bi se izbegla zamka preteranog spoljnog duga, koji vremenom postaje ograničenje privrednog rasta.

Količnik otplate duga i izvoza robe i usluga u ranijem periodu imao je važnu informativnu ulogu prilikom ocenjivanja stepena spoljne zaduženosti. Smatralo se da količnik veći od 25% ukazuje da je zemlja već zapala u zonu prezaduženosti, što je po pravilu praćeno pogoršanjem njenog položaja na međunarodnom tržištu kapitala. Mada danas ovaj pokazatelj nema isti rang značaja kod međunarodnih finansijskih institucija kao ranije, korisno je pratiti njegovo kretanje, jer ukazuje na devizno naprezanje privrede uslovljeno servisiranjem spoljnog duga. U slučaju Srbije, ovaj pokazatelj od 2006. godine ima godišnje vrednosti preko 30% (32,7% u 2014. godini). U osnovi to znači da trećina izvoza robe i usluga služi za otplatu nagomilanih dugova, i nema korelat u uvoznim tokovima. Nesumnjivo se radi o velikom naprezanju platnog bilansa, koje generiše potrebu za dodatnim zaduživanjem u inostranstvu, kao i potrebu da se ostvari veći priliv SDI. Povećan devizni priliv od izvoza robe i usluga, kao i veći priliv doznaka, mogao bi ublažiti nova naprezanja platnog bilansa. Stimulisanje priliva SDI u sektoru proizvodnje razmenljivih dobara, u sklopu generalne izvozne strategije zemlje, trebalo bi, na dugi rok, da trasira puteve trajnijeg povećanja izvoza robe i usluga, a time i povećanja deviznog priliva. Time bi se ublažili sadašnji nategnuti odnosi na području servisiranja stranih kredita.

6. Zaključne napomeneOživljavanje privrednog rasta u svetu posle finansijske krize iz 2008. godine je usporeno i neravnomerno. Rast svetske trgovine takođe pokazuje manju dinamiku u poređenju sa periodom pre krize. Putanja pretkriznog trenda nije dostignuta ni kod proizvodnje ni kod trgovine. Naprotiv, akumulirani su gubici potencijalnog svetskog BDP-a i potencijalne svetske trgovine. Usporeniji rast svetske trgovina daje manji doprinos privrednom rastu, što je podstaklo brojne inicijative poslednjih godina koje imaju za cilj olakšavanje međunarodne trgovine. Mada je pad svetskih cena sirovina, pre svega nafte, značajno podstakao privredni rast razvijenih zemalja kao uvoznica nafte, ovaj faktor može imati ciklično dejstvo koje će nestati onda kad cene nafte

144

počnu da tendencijski rastu. Stoga je potrebno aktivirati druge izvore rasta. Neki autori smatraju da ovde spada i umerena deprecijacija valuta, koja deluje podsticajno na izvoznike. Mada su gledišta u pogledu primene ovog instrumenta različita, depresijacija evra prema dolaru tokom 2015. osetno je doprinela privrednom rastu evrozone. Ako se u SAD desi značajniji porast kamatnih stopa u 2016. godini, dosta je izgledno da će dolar i dalje jačati prema evru. Time će evropski izvoznici zadržati vetar u leđa i u 2016, što može doprineti da se unekoliko pojača privredni rast evrozone. S obzirom na to da su članice ove valute oblasti vodeći spoljnotrgovinski partneri Srbije, njihov veći privredni rast bi mogao značiti i porast uvozne tražnje, a time i veću potencijalnu mogućnost za povećanje domaćeg izvoza na ovo tržište.

Mada je dohodna elastičnost robnog izvoza Srbije u odnosu na BDP evrozone prilično mala poslednjih godina, naročito posle finansijske krize iz 2008. godine, velika upućenost Srbije na ovo tržište znači da se i manje promene dohotka članica ove integracije osećaju u našem trgovinskom bilansu. Međutim, pad svetskih cena sirovina se nastavlja, umanjujući izvozne prihode zemalja izvoznica sirovina. Srbija kao kupac nafte na svetskom tržištu nema da žali zbog pada svetskih cena ovog energenta, ali je pogađa pad cena čelika i bakra. Ako se uz to ima u vidu i usporavanje dinamike izvoza automobila, izranja potreba da se određenim merama ekonomske politike deluje u pravcu olakšavanja izvoza i jačanje izvozne motivisanosti. U arsenal ovih mera spada i pomoć da se olakša povezivanje domaćih malih i srednjih preduzeća (MSP) kao isporučilaca sa većim kompanijama u evropskim zemljama25. U tim aktivnostima prednost treba

25 Mala preduzeća imaju zapaženu ulogu u svetskoj privredi. O tome svedoči sledeće zapažanje Berger-a (2010, str. 531): „Mala preduzeća su lokomotive rasta u modernoj ekonomiji, a bankarsko kreditiranje obezbeđuje najviše goriva za taj rast“. Doprinos MSP ukupnom izvozu Evropske unije je iznad 25% (European Commission, 2014). MSP u SAD imaju sve važniju ulogu u trgovini. Ona su u 2013. godini ostvarila 35% ukupnog robnog izvoza, što predstavlja značajan skok u odnosu na 26% iz 2002. godine (NSBA, 2014). Mada je uloga MSP u izvozu značajna, globalna finansijska kriza 2007-2008. godine, praćena pojačanom regulicijom kredita koji se odobravaju ovim preduzećima i višim troškovima kapitala za ove zajmove, otežala je njihovo finansiranje. Međutim, kriza je iznedrila nove modele finansiranja poznate kao FinTech (Financial Technology; spoj tehnologije i inovativnih poslovnih modela u finansijskim uslugama), kao alternativni vid finansiranja. Da se radi o snažnom trendu govori i činjenica da je akcionarsko investiranje (eng. equity investment) u periodu 2013-2014. u FinTech kompanije triplirano od 4 na više od 12 milijardi dolara (World Economic Forum – WEF, 2015, str. 7). Usporavanje kreditiranja domaćih preduzeća i veliki iznos loših bankarskih plasmana postaju značajno ograničenje u pogledu većeg doprinosa MSP ukupnom izvozu Srbije. Sem bankarskih kredita, domaća MSP treba veći oslonac da traže u inovativnim modelima finansiranja.

145

dati preduzećima koja u svojim proizvodnim programima imaju veći sadržaj domaće supstance u odnosu na visoko uvozno zavisna preduzeća. Ne bi trebalo bežati ni od prakse zajedničkih ulaganja sa stranim partnerima, koja bi imala značajnu izvoznu realizaciju.

U svakom slučaju, stvaranje privlačnog investicionog ambijenta i rast poverenja u domaće institucije, trebalo bi da bude osnova na kojoj se temelji privlačenje SDI26. Vodeći oslonac na ovaj kanal priliva kapitala umanjio bi potrebu dodatnog neto zaduživanja Srbije u inostranstvu, i olakšao teret servisiranja postojećeg spoljnog duga. Takođe, priliv SDI, posebno grinfild investicija, bi poboljšao izglede za povećanje izvoza u narednim godinama.

LiteraturaAhmed, S., M. Appendino, and M. Ruta (2015), „Depreciations without Exports? Global Value Chains and the Exchange Rate Elasticity of Exports“, World Bank Policy Research Working Paper 7390, World Bank, Washington.

AIECE (Association d’Instituts Eurppéens de Conjoncture Economique) (2015), World Trade and Commodity Prices in 2015-2016, Working group on commo-dity prices and foreign trade, Izveštaj podnet na jesenjem zasedanju AIECE 5. i 6. novembra 2015. u Briselu.

AIECE (Association d’Instituts Eurppéens de Conjoncture Economique) (2015a), AIECE General Report for the AIECE Autumn 2015: General Meeting, Part 1, Coe-Rexecode, 5-6 november, Brussels.

Amiti, M., O. Itskhoki, and J. Konings (2014), „Importers, Exporters, and Exc-hange Rate Disconnect”, American Economic Review 104 (7): 1942–1978.

Anderton et all. (2014), „Potential Output from a Euro Area Perspective“, ECB Occasional Paper series No 156 (November), ECB, Frankfurt am Main.

Baldwin, R. and D. Taglioni (2009), „The great trade collapse and trade imba-lances“, in: R. Baldwin, Ed., The Great Trade Collapse: Causes, Consequences and Prospects, Centre for Economic Policy Research, London.

Baldwin, R, R. Forslid, and T. Ito (2015), „Unveiling the evolving sources of value added in exports“, Draft, February. http://www. ide.go.jp/English/Publish/Download/Jrp/pdf/161.pdf

26 Jačanje domaćih institucija je ujedno važan faktor konkurentnosti domaće privrede. Indeks globalne konkurentnosti Srbije, prema WEF-u, za 2015-2016. godinu je 3,89. Na osnovu ove vrednosti, Srbija je rangirana na 94. mesto od 140 zemalja, Crna Gora na 70, a Makedonija na 60 mesto (WEF, 2015a, str. 15).

146

Barrell, R., D. Holland and I. Hurst (2012), „Fiscal Multipliers and Prospects for Consolidation“, OECD Economic Studies, 3(1): 71-102. DOI 10.1787/eco_studi-es-2012-5k8x6k5wc58x

Beck, R. et all. (2015), „The side effects of national financial sector policies: framing the debate on financial protectionism“, ECB Occasional Paper series No 166 (September), ECB, Frankfurt am Main.

Berger et all. (2015), „Steady as She Goes— Estimating Potential Output During Financial ‘Booms and Busts’ “, IMF Working Paper WP/15/233, IMF, Washing-ton, D.C.

Berger, N.A. (2010), „Kreditiranje malih preduzeća“ u: A.N. Berger, F.Molino i Dž.O.S. Vilson (Ur.), Oksfordski priručnik o Bankarstvu, naslov originala: „The Oxford Handbook of Banking“, Oxford University Press (prvo izdanje), preveli na srpski jezik A. Protić, Lj. Milivojević i J. Nedić, recenzent D. Vuković, u izda-nju Udruženja banaka Srbije, 2015, Beograd.

Beverelli, C., S. Neumueller, and R. Teh (2015), „Export Diversification Effec-ts of the WTO Trade Facilitation Agreement“, FIW Working Paper Series N° 137. http://www.fiw.ac.at/fileadmin/Documents/ Publikationen/Working_Pa-per/N_137_BeverelliNeumuellerTeh.pdf

Blanchard, O., E. Cerutti, and L. Summers (2015), „Inflation and Activity – Two Explorations and their Monetary Policy Implications“, IMF Working Paper 15/230, International Monetary Fund, Washington.

Bussière, M. and T. Peltonen (2008), „Exchange Rate Pass – Through in the Glo-bal Economy - the Role of Emerging Market Economies“, Working Paper Series No 951, European Central Bank, Frankfurt am Main.

Bussière, M. et al. (2014), „Exchange Rate Pass-Through in the Global Eco-nomy: The Role of Emerging Market Economies.“ IMF Economic Review 62: 146–178.

Constantinescu C., A. Mattoo and M. Ruta (2015), „The global trade slowdown: cyclical or structural?“, IMF Working Papers, No. WP/15/6, IMF, Washington, D.C.

EBRD (2015), Transition Report 2015-16, Rebalancing Finance, European Bank for Reconstruction and Development, London.

European Commission (2014), Annual Report on European SMEs 2013/2014 – A Fragile and Partial Recovery, European Commission, http://ec.europa.eu/growth/smes/business-friendlyenvironment/ performance-review/files/supportin-g-documents/2014/ annual-report-smes-2014_en.pdf

Georgiadis, G. and J. Gräb (2013), „Growth, Real Exchange Rates and Trade Protectionism since the Financial Crisis“, Working Paper Series no. 1618 (no-vember), European Central Bank, Frankfurt am Main.

Havik, K. et al. (2014), „The Production Function Methodology for Calculating Potential Growth Rates & Output Gaps“, European Economy, Economic Papers

147

535 (November),European Commission, Brussels. Falagiarda, M., P. McQu-ade and M. Tirpák (2015), „Spillovers from the ECB’s nonstandard monetary policies on non-euro area EU countries: evidence from an event-study analysis”, Working Paper Series No. 1869 (November).

Imbs, J. and I. Mejean (2015), „Elasticity Optimism“, American Economic Jour-nal: Macroeconomics 7 (3): 43–83.

IMF (2015), World Economic Outlook: Adjusting to lover commodity prices, IMF, Washington.

IMF (2015a), „A Strategy for Resolving Europe’s Problem Loans“, IMF Staff Discussion Notes, No. 15/19,

Madsen, J.B. (2007), „Technology Spillover through Trade and TFP Convergen-ce: 135 Years of Evidence for the OECD Countries“, Journal of International Economics 72 (2): 464–480.

Madžar, Lj. (2015), „Gordijev čvor javnih preduzeća u Srbiji: Drešiti ili seći“, u: A.Praščević, G.Ognjanov i M.Arsić, red., Restrukturiranje javnih preduzeća u uslovima institucionalnih ograničenja, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.

McCauley, R., P. McGuire and V. Sushko (2015), „Dollar credit to emerging market economies”, BIS Quarterly Review (December), pp. 27-41.

McCauley, R., P. McGuire and V. Sushko (2015): „Global dollar credit: links to US monetary policy and leverage“, Economic Policy, vol 30(82): 187–229.

Melitz, M.J., and S.J. Redding (2014), „Missing Gains from Trade?“, American Economic Review 104 (5): 317–321.

National Small Business Association (NSBA) (2014), Small Business Exporting Survey. http://www.nsba.biz/wp-content/ uploads/2013/06/Exporting-Sur-vey-2013.pdf

NBS (2014), Godišnji izveštaj o stabilnosti finansijskog sistema, Narodna banka Srbije, Beograd.

NBS (2015), Izveštaj o inflaciji, novembar 2015.

OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development) (2009), OECD Science, Technology and Industry Scoreboard 2009, OECD, Paris.

OECD (2015), OECD Economic Outlook: Moving forward in difficult times (November), OECD, Paris.

OECD (2015a), OECD Science, Technology and Industry Scoreboard 2015, Innovation for growth and Society, OECD, Paris.

OECD (2014), „OECD Trade Facilitation Indicators: Calculating the Potential Impact of the WTO Trade Facilitation Agreement on Trade Costs.” OECD, Paris. http://www .oecd.org/tad/facilitation/OECD_Trade _Facilitation_Indicators_up-dated -flyer_October_2014.pdf.

Ollivaud, P. and C. Schwellnus (2015), „Does the Post-Crisis Weakness of Glo-

148

bal Trade Solely Reflect Weak Demand?“, OECD Economics Department Wor-king Papers, No. 1216, OECD Publishing, Paris. http://dx.doi.org/10.1787/5j-s1qvnff3hk-en

Ollivaud, P., E. Rusticelli, and C. Schwellnus (2015), „The Changing Role of the Exchange Rate for Macroeconomic Adjustment“, OECD Economics Department Working Paper 1190, OECD, Paris.

Persson, M. (2012), „From Trade Preferences to Trade Facilitation: Taking Stock of the Issues“, Economics: The Open- Access, Open-Assessment E-Journal 6 (2012-2017): 1-33.

Rodrik, D. (2015), „Premature deindustrialisation in the developing world“, VoxEU.org. http://www.voxeu.org/article/ premature-deindustrialiation-develo-ping-world

Summers, L.H. (2014), „U.S. Economic Prospects: Secular Stagnation, Hystere-sis, and the Zero Lower Bound“, Business Economics, 49(2): 65-73.

Teulings, C. and R. Baldwin, Eds. (2014), Secular Stagnation: Facts, Causes and Cures, Centre for Economic Policy Research (CEPR), Paris.

Volpe M., Ch. J. Carballo and A. Graziano (2015), „Customs“, Journal of Inter-national Economics 96 (1): 119–137. doi:10.1016 /j.jinteco.2015.01.011.

Wang, Zhi, Shang-Jin Wei, and Kunfu Yhu (2013), „Quantifying International Production Sharing at the Bilateral and Sector Levels“, no. w19677, National Bureau of Economic Research.

World Bank (2015), Commodity Markets Outlook (October), Washington, D.C.

World Bank (2016), Doing Business 2016 Measuring Regulatory Quality and Efficiency, International Bank for Reconstruction and Development / The World Bank, Washington DC.

World Economic Forum (WEF) (2015), The Future of FinTech A Paradigm Shift in Small Business Finance, Geneva.

WEF (2015a), The Global Competitiveness Report 2015–2016, Geneva.

WTO (2015), World Trade Report, World Trade Organzation, Geneva.

WTO (2015a), Falling import demand, lower commodity prices push down trade growth prospects, https://www.wto.org/english/news_e/pres15_e/pr752_e.pdf Pristupljeno 11.12.2015. godine

149

ApstraktRast svetske privrede (posebno snažniji oporavak privrede Evropske uni-je-EU), preko rasta uvozne tražnje, otvara mogućnosti povećanja izvoza na tržišta razvijenih zemalja. Međutim, zemlje EU, kao najznačajniji tr-govinski partner Srbije, suočavaju se sa usporenim oživljavanjem svoje privrede, tako da je marginalni rast njihove uvozne tražnje nedovoljan za snažniju ekspanziju izvoza iz ostatka sveta na ovo tržište. Uvećano tržište EU pojačalo je unutrašnju konkurenciju unutar ove integracije, a moguć-nost primene tehničkih prepreka u pristupu ovom tržištu ograničava izvoz-ne ambicije drugih zemalja. Polazeći od ovih ograničenja, kao i prognoza razvoja svetske privrede u narednom periodu, ovaj rad ukazuje na moguć-nosti Srbije da poveća izvoz , pre svega na tržište EU.

Ključne reči: izvoz, uvoz, bruto domaći proizvod, sirovine, devizni kurs, proizvodni jaz, dohodna elastičnost.

AbstractThe growth of the world economy (stronger economic recovery in the European Union-EU in particular), through the growth of import demand, opens the possibility to increase exports to the markets of developed coun-tries. However, EU countries, the most important trade partner of Serbia, faced with the slow revival of its economy, so that the marginal increase in their import demand is insufficient for a stronger exports expansion from the rest of the world to this market. Enlarged EU market amplifier inter-nal competition within this integration, and the ability to apply technical barriers in accessing this market to limits the export ambitions of other countries. Taking these limitations, as well as the forecast of global econo-mic growth in the future, this paper examines the possibilities for Serbia to increase exports, mainly to the EU market.

Key words: exports, imports, gross domestic product, commodities, exc-hange rates, output gap, income elasticity.

151

ZAPOSLENOST U SRBIJI IZMEĐU TRAŽNJE ZA RADOM I PONUDE RADA

Mihail Arandarenko/ Miladin Kovačević/ Dragan Aleksić

1. UvodU poslednjih nekoliko godina trendovi na tržištu rada Srbije predmet su čestih preispitivanja, nedoumica, pa i sumnjičavosti. S jedne strane, šira javnost, uključujući mnoge ekonomske novinare, komentatore i političare, još uvek nije dovoljno upoznata sa načinom na koji se definišu, statistički obuhvataju i prate glavni kontingenti stanovništva prema njihovom statusu na tržištu rada. Kao posledica neznanja ili predubeđenja, neki pripadnici šire javnosti izražavaju nevericu u trend smanjenja nezaposlenosti koji se uočava od 2013. godine, ponekad čak ne razdvajajući neaktivnost od nezaposlenosti.

S druge strane, u nemogućnosti da objasne navodno nelogične trendove na tržištu rada, neki makroekonomisti bez specifične ekspertize vezane za ekonomiju rada i sa nedovoljnim znanjima o statistici rada sve češće i glasnije dovode u pitanje kvalitet Ankete o radnoj snazi (ARS) i verodostojnost statističkih podataka o tržištu rada, posebno kada je reč o kretanju zaposlenosti. Njihove analize uglavnom koriste sledeću argumentaciju:

• BDP ne raste, a zaposlenost raste i po 3-4% godišnje, što je nemoguće;

• Poreski prihodi od rada padaju pri nepromenjenim poreskim stopama, dakle nije moguće da zaposlenost raste;

• Trendovi ARS i ’formalne’ (zapravo ankete preduzeća i ustanova o broju zaposlenih - RAD) zaposlenosti se ne poklapaju. Takođe strukturni podaci ARS, kao npr. zaposlenost po sektorima, pokazuju veliku varijabilnost iz kvartala u kvartal ili iz godine u godinu i ne prate kretanje sektorskog BDP-a.

Naš rad nema za primarni cilj da polemiše sa ovim primedbama, mada će one u nastavku biti direktno ili indirektno dotaknute. Mi prevashodno želimo da doprinesemo boljem razumevanju novijih trendova na tržištu rada Srbije, pre svega kroz analizu delovanja brojnih i izuzetno kompleksnih snaga tražnje za radom i ponude rada. Kroz ovu analizu biće pokazano da je uprošćeni pristup koji ‘testira’ verodostojnost anketnih podataka o tržištu rada kroz njihovu korelaciju sa kretanjem BDP-a na

152

kvartalnom ili godišnjem nivou potpuno neprikladan. Ukazaćemo na faktore koji su autonomno mogli uticati na porast ponude rada, te preko nje i na kvantitativne ishode na tržištu rada. Najzad, takođe ćemo se dotaći i promena u statističkom praćenju i obuhvatanju kontingenata tržišta rada u novijem periodu, čije je poznavanje i razumevanje korisno za korektnu interpretaciju trendova na tržištu rada.

2. Strana tražnje: BDP i zaposlenostTražnja za radom je u svojoj osnovi izvedena tražnja. Preduzeća ne zapošljavaju nove radnike u želji da ispune neku širu društvenu misiju, već zato što tražnja za njihovim proizvodima i uslugama raste. Slično, ona otpuštaju postojeće zaposlene kada tražnja za njihovim proizvodima i uslugama pada. Promena zaposlenosti u jednoj zemlji, kao neto efekat kreiranja i destrukcije radnih mesta i poslova, rezultanta je kretanja bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti rada. Što je veći rast BDP-a, a sporiji rast produktivnosti, zaposlenost će brže rasti. Identitetski, stopa rasta BDP-a može se predstaviti kao zbir stope rasta zaposlenosti i stope rasta produktivnosti.

Elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP (poznata i kao radna intenzivnost rasta) predstavlja meru koja pokazuje kako se menja zaposlenost sa promenom bruto domaćeg proizvoda. Operativno, elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP definiše se kao procentualna promena zaposlenosti do koje dolazi sa porastom BDP-a od jednog procentnog poena.

(1)

Ovaj pokazatelj pruža indikacije o tome kakav je karakter privrednog rasta – da li je rast intenzivan, odnosno prvenstveno zasnovan na rastu produktivnosti, ili ekstenzivan, odnosno više zasnovan na rastu zaposlenosti. Ekstenzivan privredni rast je dakle radno intenzivan (Arandarenko, 2011).

Na osnovu istraživanja sprovedenih na velikom broju zemalja kroz duže vremenske periode, došlo se do nekih prosečnih vrednosti radne intenzivnosti rasta od 0,3-0,4. Stoga se može reći da vrednosti elastičnosti zaposlenosti u odnosu na BDP od preko 0,4 odgovaraju ekstenzivnom rastu, dok one ispod 0,3 odgovaraju intenzivnom rastu. Naravno, ovo je veoma grubo pravilo izvedeno iz velikog broja pojedinačnih opservacija. Elastičnost zaposlenosti u odnosu na privredni rast može biti i veća od jedan, ili imati negativnu vrednost. Varijabilnost na godišnjem nivou u

153

pojedinačnoj zemlji može da bude veoma visoka.

Imajući u vidu veliku nestabilnost proste lučne elastičnosti zaposlenosti u odnosu na BDP (Islam, 2004), studija koja je dala do sada najkompletniju globalnu procenu radne intenzivnosti rasta, za 160 zemalja u periodu od 1991. do 2003. godine (Kapsos, 2005), koristila je složeniju metodologiju koja daje stabilnije rezultate. Kapsos je primenio multivarijacioni log-linearni regresioni model sa veštačkim promenljivim za svaku zemlju u interakciji sa logaritmima BDP kako bi se generisala elastičnost zaposlenosti u odnosu na rast u jednoj tački.

(2)

U gornjoj jednačini, elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP u zemlji i dobija se kao β1+β2, diferenciranjem obe strane gornje jednačine i njenim rešavanjem za ∂E /∂Y :

(3)

Elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP kao analitičko oruđe za ocenu uspešnosti ekonomskih performansi ima više ograničenja i nedostataka. Prvo, kako kod proste lučne elastičnosti tako i u dinamičkom loglinearnom modelu koji je primenio Kapsos, nema kontrolnih varijabli, pa ocenjene vrednosti elastičnosti zaposlenosti u sebi sadrže i uticaj mnogobrojnih izostavljenih varijabli. Čak i na par hiljada pojedinačnih opservacija izostavljene varijable gube na značaju samo ako je jedini cilj da se odredi prosečna radna intenzivnost rasta i da se dobije predstava o tome kako su se zaposlenost i BDP kretali u istorijskoj perspektivi.

S druge strane, minimalna je mogućnost da se na osnovu ovakvog modela predvidi kretanje elastičnosti zaposlenosti u određenoj zemlji u određenom kraćem periodu. Mada regresione tehnike mogu da pomognu da se ublaže godišnje varijacije ocenjivanjem prosečnih inkrementalnih promena tokom vremena, elastičnosti zaposlenosti i dalje mogu da značajno variraju iz perioda u period. Ova volatilnost može biti rezultat stvarnih promena u vezi između zaposlenosti i BDP-a, promena u samo jednoj od ovih varijabli, pa i običan statistički šum (Kapsos, 2005).

U nastavku ćemo ove tvrdnje ilustrovati praćenjem godišnjih trendova zaposlenosti, s jedne strane, i BDP-a i produktivnosti, s druge strane, u dve najznačajnije razvijene privrede u svetu, Nemačkoj i SAD. U obe zemlje je očekivana veza između kretanja zaposlenosti i kretanja BDP-a čvrsta,

154

s obzirom na to da u njima apsolutno dominira formalna zaposlenost za platu.

Pogledajmo prvo na Grafiku 1 kako su se od početka ovog veka menjali zaposlenost i BDP u Nemačkoj.

Grafik 1. Godišnje promene zaposlenosti i BDP-a u Nemačkoj, u %, 2000-2014

Izvor: Statistisches Bundesamt

Iz Grafika 1 može se direktno očitati da se samo u sedam od 14 godina standardno definisana elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP kretala u najširem teorijski očekivanom rasponu od 0 ≤ Ɛ ≤ 1. Negde od 2006. godine, rast BDP-a je od radno intenzivnog (ili skoro besposlenog) postao radno ekstenzivan. Uobičajeno se to pripisuje delovanju Haartzovih reformi (koje su smanjile neradne dohotke nezaposlenih i otvorile put mini i midi poslovima) i praksi subvencionisanja job sharing-a kao odgovora na krizu 2008. godine.

Pogledajmo sada veoma dugu seriju koja prati kretanje produktivnosti i zaposlenosti u privatnom sektoru u SAD od polovine XX veka na Grafu 2. Primetimo da je serija zaposlenosti dodatno ’pročišćena’ i da prati samo zaposlenost u privatnom sektoru čija je očekivana korelacija sa produktivnošću najviša.

155

Grafik 2. Kretanje produktivnosti i zaposlenosti u privatnom sektoru u SAD 1947-2013, lančani indeksi, 1947 = 100.

Izvor: U.S. Department of Labor, Bureau of Labor Statistics

Kao što se vidi iz Grafika 2, paralelno kretanje produktivnosti i zaposlenosti u privatnom sektoru obeležilo je čitavu drugu polovinu XX veka, da bi u prvoj deceniji XXI veka došlo do velike promene – rast produktivnosti postao je strmiji na uštrb stagnacije i blagog opadanja zaposlenosti u privatnom sektoru. Tako se ovaj grafik od dugačke pantljike transformisao u zloslutan oblik zmijske čeljusti. Za razliku od slučaja Nemačke, ova promena u SAD teže se može objasniti promenom u institucijama i politikama tržišta rada.

U svetlu dva prethodna primera, slučaj Srbije u kratkom periodu 2008-2014 ne čini se tako posebnim i izuzetnim. Na Grafiku 3 ispod prikazane su promene zaposlenosti i BDP-a.

Kao što se vidi iz Grafika 3, samo u jednoj od šest posmatranih godina elastičnost zaposlenosti u odnosu na BDP kretala se u očekivanom rasponu između 0 i 1. Međutim, ovaj indikator je i između 2001. i 2008. godine uglavnom bio negativan, što je pripisivano efektima tranzicije i restrukturiranja (videti npr. Arandarenko and Avlijaš, 2011).

156

Grafik 3. Kretanje BDP i zaposlenosti u Srbiji 2009-2014 (% promene u odnosu na prethodnu godinu):

Posle dubokog pada zaposlenosti povratak na prosek

Izvor: Osnovni makroekonomski indikatori, NBS; Anketa o radnoj snazi, RZS.

Postoji jednostavno mehaničko objašnjenje za trend bržeg rasta zaposlenosti u odnosu na BDP u periodu od kraja 2012. godine – u statistici dobro poznat efekat povratka na prosek (regression to the mean). Posle izuzetno dubokog pada zaposlenosti u periodu 2008-2012, koji se samo nastavio na dugotrajnu tranzicionu neto destrukciju poslova do 2008. godine, sada je u toku oporavak zaposlenosti kojim se ona vraća na neki dugoročni ravnotežni nivo u odnosu na BDP. Primetimo da je ovo objašnjenje zasnovano na punoj veri u postojanje dugoročne korelacije između kretanja BDP-a i kretanja zaposlenosti.

Da bi se došlo do intuitivne verifikacije hipoteze o povratku na prosek, najjednostavnije je uporediti kumulativnu promenu ukupnog broja zaposlenih sa kumulativnom promenom realnog BDP-a između 2008. i 2014. godine, kako je prikazano u Tabeli 1.

Tabela 1. Broj zaposlenih i realni BDP u 2008. i 2014. godini

2008. 2014. 2014/2008.

Broj zaposlenih 2821724 2421270 85.8 %

Realni BDP u milionima RSD (bazna 2010.) 3147461.2 3099964.4 98.5 %

Izvor: ARS RZS, originalni (nerevidirani) godišnji podaci o zaposlenosti i RZS, BDP podaci

157

Očigledno, uprkos nedavnom oporavku, kumulativni pad zaposlenosti između 2008. i 2014. godine bio je daleko veći od kumulativnog pada BDP-a. Premda deo tog pada može da se pripiše autonomnom rastu produktivnosti rada u odmakloj fazi tranzicije, a drugi deo smanjenju odraslog stanovništva, a posebno stanovništva radnog uzrasta, ipak vrlo verovatno ostaje još prostora u narednim godinama za povratak na prosek kroz relativno brži rast zaposlenosti u odnosu na rast BDP.

Kolikogod gornje objašnjenje delovalo razumno i verovatno, ono ne nudi odgovor na pitanje koje to konkretne snage potencijalno stoje iza oporavka zaposlenosti. Odgovor na to pitanje zapravo je još teže dati nego u slučaju Nemačke i SAD. Naime, tržište rada u Srbiji suštinski je dualno (cf. Svetska banka 2004; Arandarenko, 2011), što odgovara intermedijarnom nivou razvoja srpske privrede i njenim istorijskim i strukturnim idiosinkrazijama. Iz dualnosti tržišta rada proističe mogućnost da se sa promenama BDP-a u oba pravca zaposlenost u primarnom i u sekundarnom sektoru kreću ne samo različitim intenzitetom, nego i u potpuno suprotnom smeru. Dodatno, formalno tržište rada izloženo je produženom tranzicionom restrukturiranju, s jedne strane, i mnogobrojnim i čestim insitucionalnim promenama, s druge strane. Tokom poslednjih sedam godina, na primer, menjani su Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2009), Zakon o radu (2014), Zakon o penzijskom sistemu (2011, 2014), pravila vezana za oporezivanje rada (u manjem obimu, ali u nekoliko navrata), povećavan je pa smanjivan obim podrške novom zapošljavanju kroz aktivne programe zapošljavanja i kroz investicione podsticaje itd.

Vezu između kretanja BDP i kretanja zaposlenosti dodatno komplikuje činjenica koja se često zaboravlja – dok BDP predstavlja ponderisanu veličinu, ukupna zaposlenost je neponderisana veličina. Ovaj iskaz ima više važnih posledica koje ukazuju na potrebu da se osim promena u ukupnoj zaposlenosti, pažljivo sagledavaju promene u različitim strukturnim karakteristikama zaposlenosti. Ovde ćemo se zadržati samo na jednom aspektu. Velika promena u zaposlenosti izražena ukupnim brojem zaposlenih može da reflektuje mnogo skromniju promenu u fondu rada – odnosno umnošku broja zaposlenih i prosečnih časova rada. S tim u vezi, pogledajmo Grafike 4 i 5 ispod.

Grafik 4 prikazuje Srbiju kao jasnog ’outlier-a’ u odnosu na članice OECD-a kada se posmatra kretanje zaposlenosti, sa kumulativnim padom zaposlenosti između 2004 i 2012. godine od skoro 25%. Vidimo međutim, da je u većini drugih članica OECD-a tokom nešto dužeg perioda od 2000 do 2012. godine došlo do blagog smanjenja prosečnih časova rada, što u

158

Srbiji nije bio slučaj. Drugim rečima, raskorak između Srbije i zemalja OECD-a u pogledu kretanja ’fonda rada’ nešto je manji nego u pogledu kretanja zaposlenosti.

Grafik 4. BDP, zaposlenost, časovi rada i produktivnost rada u odabranim zemljama OECD-a 2000-2012 i u Srbiji, 2004-2012,

kumulativne promene u %.

Izvor: Arandarenko and Lahidji, 2014

Grafik 5 na dijagramu raspršenosti prikazuje stopu zaposlenosti (očitava se duž horizontalne ose) i udeo zaposlenih sa nepunim radnim vremenom (part time) u ukupnoj zaposlenosti, koje se očitava na vertikalnoj osi, za odabrane zemlje OECD-a i Srbiju u 2012. godini. Primećuje se postojanje pozitivne korelacije između stope zaposlenosti i rasprostranjenosti rada sa nepunim radnim vremenom.

Drugim rečima, povećanje stope zaposlenosti obično je praćeno i povećanjem učešća zaposlenih sa nepunim radnim vremenom, pa stoga i smanjenjem prosečnih časova rada. Na istom grafiku, jedino je Srbija zastupljena sa dve vremenske tačke – 2012. i 2014. godinom. Primetićemo da je rast stope zaposlenosti od oko 5 procentnih poena u 2014. u odnosu na 2012. praćen rastom zaposlenosti sa nepunim radnim vremenom od oko 5 procentnih poena, odnosno da je njeno učešće u ukupnoj zaposlenosti udvostručeno.

159

Grafik 5. Stope zaposlenosti i udeo zaposlenosti sa nepunim radnim vremenom u ukupnoj zaposlenosti, odabrane zemlje OECD-a

u 2012. i Srbija u 2012. i 2014. godini

Izvor: Arandarenko and Lahidji, 2014

Kao što se vidi rast zaposlenosti u Srbiji u periodu 2012-2014 bio je praćen i velikim rastom udela rada sa nepunim radnim vremenom u ukupnoj zaposlenosti. Kada bi se dakle uzeli u obzir časovi rada, a ne samo podatak o ukupnom broju zaposlenih, rast zaposlenosti računat kao promena ukupnog fonda radnih časova bio bi znatno manji.

Ovo može delimično da objasni i fenomen da prihodi od poreza i doprinosa ne prate pravolinijski promene u broju formalno zaposlenih prema ARS. Dodatno, do nepoklapanja rasta zaposlenosti i rasta poreskih prihoda može da dođe i ako uprkos rastu zaposlenosti dolazi do promena u strukturi zaposlenosti koje mogu da impliciraju da se smanjuje relativno učešće zaposlenosti u sektorima visokih plata.

3. Strana ponude: ‘skoro savršena oluja’Kao što je dobro poznato iz bazične ekonomske teorije, zaposlenost kao količinski ishod na tržištu rada ne zavisi samo od tražnje za radom, nego i od ponude rada. Čak, u nerazvijenim i nedovoljno razvijenim privredama, tražnja za radom i ponuda rada često su uzajamno isprepletene, pošto se proizvodnja obavlja uglavnom u (poljoprivrednim) domaćinstvima.

160

Može se reći da je učešće samozaposlenosti u ukupnoj zaposlenosti i danas dosta pouzdan indikator razvijenosti jedne zemlje, s obzirom na to da samozaposlenost kao oblik zaposlenosti dominira u zemljama niskog i nižeg srednjeg dohotka, a da je zaposlenost za platu dominantan oblik zaposlenosti u zemljama visokog i višeg srednjeg nivoa dohotka.

U Srbiji, učešće samozaposlenosti, uključujući i pomažuće članove domaćinstva, dostiže skoro jednu trećinu ukupnog broja zaposlenih. Za razliku od zaposlenosti za platu, koja zavisi od tražnje preduzeća za radom, samozaposlenost može nastati autonomno, iz vrlo različitih razloga – pojedinci mogu da je odaberu zato što im to više odgovara, ali i zato što su u nju ‘ugurani’. Zapravo, u velikoj meri, samozaposlenost predstavlja zaposlenost ‘poslednjeg utočišta’ – kada se u sklopu tzv. strategija preživljavanja pojedinci i porodice odlučuju da rade bilo šta što im omogućuje preživljavanje, usled npr. pogoršanja životnog standarda izazvanog padom njihovih realnih dohodaka.

Naravno, uticaj ponude rada na ishode na tržištu rada nije ograničen samo na fenomen samozaposlenosti. Postoji kompleksna interakcija ekonomskih, institucionalnih, socijalnih i psiholoških faktora koji utiču na ponudu rada. Ovi faktori direktno utiču na minimalnu prihvatljivu zaradu i na odluke radnika o učešću na tržištu rada. Kao što je već nagovešteno, ovo su prevashodno faktori koji primoravaju porodice i pojedince da se izbore sa prolongiranom krizom pomerajući svoje ekstenzivne (odluka da se uđe na tržište rada) i intenzivne (odluka da se radi više sati) granične vrednosti.

Minimalna prihvatljiva (rezervaciona) zarada, zavisi od važeće tržišne cene rada i od prihoda izvan sopstvenog rada. U načelu, što je viši neradni dohodak (naročito ako je takav prihod redovan), to je minimalna prihvatljiva zarada viša.

U nastavku ovog odeljka predstavljamo nekoliko trendova u važnim varijablama neradnih dohodaka za koje je u ekonomskoj teoriji poznato da imaju uticaja na stranu ponude rada. Ovi trendovi su se tokom nekoliko prethodnih godina poklopili na način koji je najverovatnije bitno doprineo autonomnom oporavku zaposlenosti u Srbiji. Ovo potvrđuju i individualni podaci Ankete o radnoj snazi na osnovu kojih se nakon 2012. godine može uočiti rast udela nezaposlenih i obeshrabrenih neaktivnih lica koja su spremna da rade za platu manju od 20.000 dinara.

Pad realnih penzija od 2009. godine

U Srbiji je udeo penzije u raspoloživom porodičnom dohotku prilično visok, kako zbog velikog broja penzionera (oko 1,7 miliona) u poređenju sa brojem zaposlenih, tako i zbog relativno povoljnog odnosa prosečne penzije i prosečne

161

zarade. Rast realnih penzija, koji je primetan u početnim godinama, rezultat je ispunjenja predizbornih obećanja datih u političkoj kampanji 2008. godine, kao i kasnijem činjenju određenih ustupaka kako bi se formirala koaliciona vlada. Povećanje penzija, koje se, suprotno savetima međunarodnih finansijskih institucija, dogodilo u dva navrata – u drugoj polovini 2008. i početkom 2009. godine – inicijalno je uticalo na porast ove vrste neradnog dohotka. Međutim, ekonomski neracionalno povećanje penzija, nedugo zatim, bilo je plaćeno njihovim zamrzavanjem, što je dovelo do toga da realne penzije od 2010. godine počnu da opadaju (videti Grafikon 6. i Tabelu 1.).

Grafikon 6. Prosečne penzije u Srbiji, 2008-2014, u dinarima

Izvor: PIO Fond; Ministarstvo Finansija.

Skroman rast nominalnih penzija uz umerene do visoke stope inflacije u posmatranom periodu, najviše su doprineli tome da realna primanja po ovom osnovu u 2014. budu za oko 2.000 dinara manja nego u 2009. godini.

Tabela 2. Prosečne penzije u Srbiji i njihova promena, 2008-2014, u dinarima

2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014.

Realne 16242 17088 15575 15571 15019 15282 15119

Nominalne 17639 19788 19890 21285 23024 23947 24085

Promena realnih penzija - 846 -1513 -5 -552 263 -163

Izvor: PIO Fond; Ministarstvo Finansija.

162

Smanjenje priliva doznaka od 2009. godine

Doznake su tradicionalno obimne u Srbiji i procenjuje se da njihov ukupan obim iznosi između 7% i 10% BDP-a. Imajući u vidu dobro poznatu činjenicu, da visok priliv doznaka ima generalno negativan uticaj na ponudu rada, praćenje kretanja ove komponente neradnog dohotka od izuzetne je važnosti. Prema procenama NBS, doznake su u 2009. godini porasle za gotovo trećinu u odnosu na 2008, što se objašnjava povećanim prilivom novca porodica čiji se članovi domaćinstva nalaze na radu u inostranstvu, kao odgovor na iznenadno pogoršanje životnog standarda u zemlji. Međutim, razumno je bilo očekivati da se ovaj rast neće nastaviti, te su tako već u narednoj godini doznake počele da opadaju i, sa izuzetkom 2013, zadržale negativan trend do 2014. godine. Drastičan kumulativni pad doznaka nakon 2009. godine od preko 25%, doprineo je smanjenju njihovog ukupnog nivoa i sveo ih na nešto iznad 1,9 milijardi €, koliko su one iznosile u 2014. godini, kao što je prikazano u Grafikonu 9.

Grafikon 7. Priliv doznaka u Srbiji, 2007-2014.

Izvor: NBS.

Opadanje kamatnih stopa na devizne depozite nakon 2010. godine

Od 2000. godine, kamatne stope na depozite u stranoj valuti bile su prilično visoke kako bi se stanovništvo koje je izgubilo poverenje u banke tokom devedesetih godina 20. veka ponovo podstaklo na štednju. Ovakve kamatne stope doprinele su brzom porastu ukupnih depozita u bankama.

163

U 2008. godini, da bi se prevazišao kratak nalet blage panike stanovništva zbog ekonomske krize, kamatne stope su ponovo povećane, čime je dodatno uvećana „premija“ u odnosu na stope koje se primenjuju u razvijenim državama. Međutim u godinama koje su usledile, došlo je do postepenog, ali konstantnog smanjenja kamatne stope na štednju. Objašnjenje za ovakav trend prevashodno proističe iz smanjena privredne aktivnosti i poteškoća banaka da pronađu adekvatne klijente. Smanjena solventnost i likvidnost privrednih subjekata u našoj zemlji, sa paralelno sve većim rastom „toksične“ aktive banaka koja obiluje nenaplativim potraživanjima, nužno je dovelo do toga da kreditni potenicjal banaka nakon 2009. godine bude znatno iznad sume odobrenih kredita. Usled rastućeg broja neadekvatnih poverenika, kao i zbog prisustva problema preterane akumulacije zajmovnih sredstava iz prethodnih godina, dodatno privlačenje finansijskih ulaganja podizanjem kamatnih stopa narušilo bi poslovanje banaka. Upravo zbog toga, nakon 2010. godine prisutan je trend konstantnog smanjenja kamatne stope na štednju, tako da ona krajem 2015. iznosi tek oko 1%, kako je prikazano u Grafikonu 11.

Grafikon 8. Kretanje kamatnih stopa na oročene depozite, 2011-2015, u %

Izvor: NBS.

Relativno stabilan opadajući trend biva prekinut iznenadnim porastom kamatnih stopa u novembru 2011. godine, ali je ovakvo kretanje pre izazvano egzogenim okolnostima, nego potrebama banaka za privlačenjem dodatnih finansijskih sredstava. Iza vela egzogenih okolnosti krije se dugogodišnja tradicija na koju su banke navikle stanovništvo, a to je politika nedelje štednje (kasnije meseca štednje) koja se svake goine sprovodi upravo u novembru, i od koje se nije odustajalo, čak i u periodima kada bankama

164

dodatna srdstva nisu bila potrebna. Posmatranjem intenziteta amplituda u novembrima različitih godina, možemo uočiti još jedan pokazatelj o postojanju viška kreditnog potencijala. Naime, dok su ova povećanja na početku posmatranog perioda bila drastična, u poslednje tri godine banke gotovo da ne podižu nivo kamatnih stopa u novembru, već samo diferenciranjem usluga žele da steknu nove klijente.

Pad prihoda od davanja stanova u zakup

Špekulativni mehur na tržištu nekretnina u Beogradu dostigao je vrhunac u trećem kvartalu 2008. godine, dok je u ostalom delu Srbije on bio manje izražen, ali ipak prisutan. Od 2009. godine, cene stanova su opale za gotovo trećinu, što se vidi iz Grafikona 12. Kako prema principima kapitalisanja, cena zakupa stana u dugom roku zavisi od njegove vrednosti, ovako vrtoglav pad cena uticao je i na smanjenje prihoda od rentiranja stanova. Takođe, sudeći po većini raspoloživih podataka, pošto je došlo i do povećanja ponude stambenih jedinica, usled intenzivne gradnje u vreme trajanja „mehura“, zabeleženi pad cene zakupa stanova u privatnom vlasništvu bio je još izraženiji.

Zanimljivo je i to da je pad vrednosti m2 stambenih jedinica osetniji upravo tamo gde prihodi od iznajmljivanja stanova predstavljaju i najznačajniju komponentu neradnog dohotka – u Beogradu, čime su izvršeni dodatni pritisci na ponudu rada radnika iz ovog regiona.

Grafikon 9. Prosečna cena stanova po m2 u Srbiji i Beogradu, u €

Izvor: DOMeks, NKOSK.

165

Pad ukupnih izdvajanja po osnovu novčane socijalne pomoći u 2012.

Novi Zakon o socijalnoj zaštiti je 2011. godine uveo povoljnija pravila, čime je proširen obuhvat onih koji primaju socijalnu pomoć. Nakon početnog povećanja uslovljenog donošenjem novog Zakona, realna vrednost ove komponente neradnog dohotka, uz manje oscilacije, stagnirala je u narednim godinama, te je tako njen nivo u 2014, gotovo identičan onom sa kraja 2011. godine. Opisana kretanja mogu se uočiti sa Grafikona 13, na kome su predstavljeni prosečni mesečni iznosi socijalne pomoći za hipotetički bračni par sa dva maloletna deteta.

Grafikon 10. Mesečni iznos novčane socijalne pomoći

Izvor: Kalkulacija autora

Sa druge strane, u 2012. godini, neposredno pre republičkih izbora, minimalna zarada je povećana za oko 15%, čime je povećana razlika između minimalne zarade i novčane socijalne pomoći. Rast minimalne zarade koji je u tom periodu koincidirao sa padom prihoda od socijalne pomoći, predstavljao je relativno snažan finansijski podsticaj za aktivaciju radne snage.

Pad prosečnog iznosa novčane naknade za slučaj nezaposlenosti nakon 2009. godine

Nakon usvajanja novog Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, došlo je do značajnog pada ukupnih izdvajanja po osnovu novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, što se vidi sa Grafikona 14.

166

Ispostavlja se da je 2010. bila prelomna godina za kretanje obe posmatrane varijable – pad realnih izdataka i rast broja registrovano nezaposlenih lica. Suprotan trend dveju promenljivih nakon 2010. godine, dodatno je uticao na pad neradnog dohotka iz ovog izvora i, posledično, stvarao sve veći pritisak na nezaposlene da ulože više truda u traganje za poslom. Iako nisu sve nezaposlene osobe kvalifikovane za dobijanje novčane naknade, porast njihovog apsolutnog broja koji je propraćen smanjenjem realnih izdataka za ove namene, generalno je doveo do pogoršanja materijalnog položaja nezaposlenih lica.

Garfikon 11. Ukupni rashodi na novčane naknade za slučaj nezaposlenosti u Srbiji (levo) i broj nezaposlenih (desno) 2008-2014,

Izvor: Konsolidovani bilans, Ministarstvo finansija; Izveštaji o radu, različita godišta, Nacionalna služba za zapošljavanje

4. ARS, RAD i CROSO - relevantnost, uporedivost, metodološki koncepti, definicije i neka sporna pitanja

Kada je reč o dinamici zaposlenosti i nezaposlenosti, izvor na koji se stručna a i šira javnost najčešće poziva je Anketa o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku (RZS). ARS je najobimnije međunarodno uporedivo istraživanje koje se sprovodi na domaćinstvima. Anketom se na slučajno izabranom delu populacije (uzorku) prikupljaju podaci o osnovnim karakteristikama odraslog stanovništva, na osnovu kojih se vrši ocena ukupne radne snage u našoj zemlji. Glavni cilj ovog istraživanja jeste dobijanje podataka o tri osnovna, međusobno isključiva kontingenta stanovništva: zaposlenim,

167

nezaposlenim i neaktivnim licima. Podaci prikupljeni Anketom koriste se za praćenje, merenje i ocenjivanje ekonomskih i društvenih kretanja u Republici Srbiji.

Prilikom interpretiranja pokazatelja dobijenih iz Ankete, u svetlu ostalih makroekonomskih kretanja, ekonomski stručnjaci i analitičari često zaboravljaju specifičnost metodologije ovog istraživanja.

Jedna od čestih grešaka je poređenje anketne i tzv. registrovane ili formalne zaposlenosti, pri čemu definicija anketne zaposlenosti, koja pod zaposlenim podrazumeva sva lica koja su najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljala posao za koji su dobili novčanu naknadu ili protivvrednost u naturi, nedvosmisleno ukazuje na potpuno različit koncept anketne u odnosu na registrovanu zaposlenost, i kao takva ne podrazumeva kao nužno kretanje ova dva pokazatelja u istom smeru i istim intenzitetom (Pantelić i Kovačević, 2015). Treba imati u vidu da je sve donedavno kao jedini izvor za formalnu zaposlenost korišćeno istraživanje RAD RZS, kod koga su umesto domaćinstava jedinice posmatranja preduzeća, institucije i organizacije, kao i nekorporatizovani preduzetnici. Ovo istraživanje, osim sopstvenih ograničenja u pogledu obuhvata (npr. ne uključuje zaposlene u vojsci i MUP-u, kao i poljoprivrednike), po svom karakteru nije u stanju da izbegne niti grešku neuključivanja (npr. za neformalno zaposlene, lica sa atipičnim i fleksibilnim ugovorima o rada itd.), niti grešku uključivanja (npr. za lica koja imaju dva formalna zaposlenja).

S tim u vezi treba imati u vidu obuhvat formalnog sektora prema metodologiji ARS-a. Specifičnost je da sektorima u kojima dominira država (državna uprava, obrazovanje, zdravstvo), osim lica zaposlenih na osnovu rešenja na neodređeno ili određeno vreme, pripadaju i lica koja mogu biti angažovana na osnovu ugovora, radi obavljanja privremenih ili povremenih poslova. Pored toga, ovim pretežno državnim sektorima pripada i pomoćno osoblje (spremačice, čuvari objekata i sl.) koje u trenutku anketiranja obavlja posao u državnom sektoru, a zapravo je zaposleno u privatnim agencijama koje iznajmljuju svoje radnike. Takođe npr. formalnom sektoru obrazovanja pripadaju i privatni vrtići, škole i fakulteti, škole jezika, umetničke škole, auto škole, škole sporta itd. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su, obzirom da se radna snaga ocenjuje na osnovu uzorka, najpreciznije ocene velikih kontingenata, poput ocene broja zaposlenih i nezaposlenih, dok male kategorije, poput sektora delatnosti, imaju veću aberaciju ocene jer se baziraju na malim poduzorcima.

Pored navedenih, do pogrešne interpretacije podataka o kretanjima na tržištu rada može doći i ukoliko se vrši poređenje podataka koji su u

168

nekom trenutku postali neuporedivi usled promene metodologije ili procesa sprovođenja istraživanja. Upravo to se dogodilo u septembru 2015. godine, kada je RZS objavio podatke ARS za drugi kvartal 2015. godine, ne informišući adekvatno korisnike o novonastalim metodološkim promenama.

Anketa se sada sprovodi kombinacijom CAPI (Computer Assisted Personal Interviewing) i CATI (Computer Assisted Telephone Interviewing) metoda prikupljanja podataka, za razliku od ranije korišćenih papirnih upitnika, čime je omogućena bolja kontrola podataka pri samom unosu, kao i pravovremeno objavljivanje aktuelnih pokazatelja tržišta radne snage. Periodika anketiranja je kontinuirana, za razliku od prethodno primenjivane polugodišnje (do kraja 2013. godine) i kvartalne (tokom 2014. godine) periodike. Obezbeđen je veći obim uzorka radi postizanja zadovoljavajuće preciznosti kvartalnih ocena, uz istovremeno primenjenu uniformnu i slučajnu distribuciju uzorka na 52 sedmice u godini. Sistem ocenjivanja je unapređen tako da se prilikom poststratifikacije, osim teritorijalne strukture koju je pratio dosadašnji sistem ocenjivanja, sada uzima u obzir i starosna i polna struktura stanovništva. Imajući u vidu podatke o broju formalno zaposlenih iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), koji se smatra najobuhvatnijim registrom formalno zaposlenih lica u Srbiji a kome RZS odnedavno ima pristup, jasno je da novi sistem ocenjivanja daje realniju ocenu kontigenata radne snage, uključujući i zaposlenost i nezaposlenost.

U međuvremenu je RZS, radi obezbeđivanja uporedivosti podataka iz Ankete za 2014. i 2015. godinu, objavio revidirane podatke za 2014. godinu, čime je prevaziđen efekat promene u sistemu ocenjivanja. Ipak, efekat drugačije periodike anketiranja i samog načina prikupljanja podataka nije moguće otkloniti, zbog čega promene u ocenama kontigenata radne snage do kojih je došlo u 2015. godini u odnosu na 2014. godinu ne treba posmatrati kao apsolutne i precizne, već samo kao indikativne – što je zapravo korisna preporuka i u opštem slučaju. To se naročito odnosi na ocene dobijene na bazi malih poduzoraka (npr. sektori delatnosti), gde prilikom ocenjivanja međugodišnjih promena, osim uticaja promenjene periodike i sistema ocenjivanja, ne treba zanemariti ni uzoračku grešku.

U Tabeli 3 predstavljeni su revidirani podaci za 2014. godinu i originalni podaci za prvu polovinu 2015. godine. Dobijeni primenom unapređene metodologije.

169

Tabela 3. Glavni indikatori tržišta rada, 2014 rev. -2015, odraslo stanovništvo

2014 – revidirani podaci 2015

I kvartal

II kvartal III kvartal IV

kvartal I kvartal II kvartal

Stopa zaposlenostu1 40.2 41.5 42.8 42.4 41.0 42.3

Stopa neformalne zaposlenosti2 19.7 20.5 22.5 23.2 19.4 18.5

Stopa nezaposlenosti3 21.3 20.9 18.1 17.3 19.2 17.9Stopa učešća radne snage4 51.0 52.4 52.3 51.3 50.8 51.4

2014 – revidirani podaci

(u hiljadama)2015

(u hiljadama)

Zaposleni 2453 2530 2609 2585 2494 2566Neformalno zaposleni 484 518 588 600 484 476

Nezaposleni 664 669 578 541 594 557

Radna snaga 3118 3199 3187 3126 3089 3123

Izvor: ARS1 Stopa zaposlenosti predstavlja udeo zaposlenih u stanovništvu radnog uzrasta (staro-

sti iznad 15 godina).2 Stopa neformalne zaposlenosti predstavlja udeo neformalne u ukupnoj zaposlenosti.3 Stopa nezaposlenosti predstavlja udeo nezaposlenih u aktivnom (zaposleni i neza-

posleni) stanovništvu radnog uzrasta (starosti iznad 15 godina).4 Stopa aktivnosti predstavlja udeo aktivnih (zaposlenih i nezaposlenih) lica u

stanovništvu radnog uzrasta (starosti iznad 15 godina).

Podaci o kretanjima na tržištu rada tokom 2014. godine, dobijeni primenom unapređenog sistema ocenjivanja, u poređenju sa podacima iz prva dva kvartala 2015. godine (Tabela 3), ukazuju na nastavak pozitivnih trendova iz prethodnog perioda i na relativno stabilno kretanje stope zaposlenosti i nezaposlenosti u ovom periodu, uz očekivane oscilacije izazvane sezonskim faktorom. Na međugodišnjem nivou je došlo do većeg pada nezaposlenosti, prelivanjem delom u zaposlenost a delom u neaktivnost. S obzirom na to da se ne očekuju veće promene u metodologiji i načinu sprovođenja Ankete, sa početkom 2015. godine kreće serija potpuno uporedivih podataka o radnoj snazi, i RZS planira da u narednom periodu (čim bude dostupno dovoljno podataka) uvrsti desezoniranje ovih serija u redovan proces. Imajući u vidu da u Srbiji ne postoje, ili bar RZS-u nisu dostupni, administrativni izvori koje evropske zemlje koriste kao konsultativne a u cilju poboljšanja kvaliteta indikatora dobijenih iz

170

Ankete, i da je veličina uzorka na kom se sprovodi Anketa među najmanjima u Evropi (proporcionalno broju stanovnika), nemoguće je apsolutno zadovoljiti evropske standarde kada je reč o kvalitetu i preciznosti indikatora dobijenih iz Ankete. Ipak, u pogledu usaglašenosti Ankete sa evropskim standardima, Srbija prednjači u zemljama u regionu (metod prikupljanja podataka, obim uzorka, periodika,...), i što je još važnije, konstantno radi na unapređenju kvaliteta podataka, istovremeno imajući na umu potrebe nacionalnih korisnika.

Još jedna važna novina trebalo bi da doprinese unapređenju statistike zaposlenosti u narednom periodu. Osnivanje Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), omogućilo je da se formalna zaposlenost prati na adekvatniji način, nego što je to do sada činjeno posredstvom RAD istraživanja. Veća preciznost CROSO registra, koji i zvanično predstavlja novi izvor za praćenje formalne zaposlenosti od poslednjeg kvartala 2015. godine, posledica je proširenog obuhvata formalno zaposlenih, čija baza sada uključuje i ona lica koja rade na osnovu ugovora o delu ili na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova.

Poslednje dostupni podaci iz ovog izvora odnose se na oktobar 2015. godine i oni ukazuju na to da je došlo do rasta ukupne formalne zaposlenosti od skoro 2% u odnosu na decembar 2014. godine (što je prvi mesec od kada RZS vrši preuzimanje podataka iz CROSO registra). Štaviše, da se formalna zaposlenost nedvosmisleno oporavlja, govori u prilog i činjenica da, CROSO beleži gotovo konstantan porast iz meseca u mesec. Tako je najveći porast zabeležen u avgustu 2015. godine kada je broj formalno zaposlenih porastao za oko 14.000 u odnosu na prethodni mesec. U Tabeli 4 prikazani su podaci o broju formalno zaposlenih iz dva različita izvora – ARS i CROSO, čijim se poređenjem jasno uočava da novi sistem ocenjivanja daje realniju ocenu osnovnih indikatora radne snage.

Tabela 4. Pregled kretanja ukupne registrovane zaposlenosti, po kvartalima, 2014-2015.

2014 2015(u hiljadama) (u hiljadama)

I kvartal

II kvartal

III kvartal

IV kvartal

øI

kvartalII

kvartalIII

kvartalUkupna registrovana zaposlenost - ARS 1.970 2.012 2.021 2.015 2.005 2.011 2.090 2.081

Ukupna registrovana zaposlenost – CROSO* 1.982 1.991 2.003

*Obuhvaćeni individualni poljoprivrednici. Ne raspolažemo podacima za 2014. godinu.Izvor: RZS.

171

Imajući sve navedeno u vidu, razlika između podataka, donedavno jedinog izvora za praćenje registrovane zaposlenosti - istraživanja RAD, i podataka baziranih na praćenju CROSO registra više je nego očigledna. Pre svega, dok se za RAD može reći da je bio istraživanje poslovnih jedinica o zaposlenosti kvazi-cenzusnog karaktera, CROSO registar ima cenzusni karakter, te bi stoga trebalo da bude bitno pouzdaniji. Kao što je to već naglašeno, CROSO registar obuhvata i zaposlene u bezbednosnom sektoru, kao i zaposlene na privremenim i povremenim poslovima i lica koja rade na osnovu ugovora o delu, a koja ranije nisu bila obuhvaćena RAD istraživanjem. Upravo iz ovog razloga razlika između broja formalno zaposlenih prema ARS podacima i prema podacima CROSO registra (Tabela 4), nije statistički značajna.

Još jedna od često pokretanih tema je pitanje nepodudaranja kretanja zaposlenosti i kretanja uplata doprinosa za socijalno osiguranje. Konkretno, prema Konsolidovanom bilansu države, objavljenom na sajtu Ministarstva finansija (http://www.mfin.gov.rs/pages/article.php?id=11671), uplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje u periodu januar-oktobar 2015. godine u odnosu na isti period prethodne godine nominalno su manji za 1,1% a realno za 2.5%.

Tabela 5. Pregled kretanja registrovane zaposlenosti, prema statusu osiguranika, i uplaćenih doprinosa za PIO fond, 2014-2015.

Stopa rasta/pada doprinosa za PIO

I-IIIQ2015/ I-IIIQ2014

Rast/pad registrovane zaposlenosti

I-IIIQ2015/ I-IIIQ2014

nominalni realni % u hiljadamaZaposleni radnici 5,7 4,3 3,4 55Privatni preduzetnici* -16,6 -17,7 -2,1 -5Individualni poljoprivrednici -6,8 -8,1 18,5 28* Pod privatnim preduzetnicima se, prema ARS-u, smatraju: vlasnici/suvlasnici preduzeća

(ustanove); preduzetnici ili ortaci u ortačkoj preduzetničkoj radnji (STR, SZR, SUR, advokatska kancelarija, ordinacija i dr. slobodne delatnosti); lica koja ostvaruju ugovo-renu naknadu kao dominantni izvor prihoda - ugovoraši , honorarci; samostalni umet-nici, sportisti ili lica koja obavljaju delatnosti iz oblasti kulture, umetnosti, religije i sl.; ostali nepomenuti oblici samostalnog obavljanja privredne delatnosti

Izvor: ARS i Uprava za trezor

Analizom doprinosa uplaćenih u navedenom periodu, prema statusu osiguranika (izvor: Uprava za trezor), uočava se da je za zaposlene radnike došlo do povećanja ukupnog uplaćenog iznosa doprinosa za PIO za 5,7% nominalno i 4,3% realno, dok je kod svih ostalih kategorija osiguranika došlo do smanjenja uplata. (Pored registrovanog porasta doprinosa za PIO za zaposlene radnike,

172

povećano je i njihovo učešće u ukupnim naplaćenim socijalnim doprinosima, sa 59,9% koliko je iznosilo u 2014. godini na 64% u 2015. godini).

Masa doprinosa uplaćenih za zdravstveno osiguranje, u 2015. godini beleži pad u odnosu na 2014. godinu, što je pored neredovnih uplata, rezultat smanjenja zarada u javnom sektoru i smanjenja stope doprinosa za zdravstveno osiguranje: od jula 2015. stopa je sa 12,3% smanjena na 10,3%. U isto vreme povećana je stopa doprinosa za PIO sa 24% na 26%.

U pokušaju da se uoči korelacija između kretanja zaposlenosti i uplaćenih doprinosa, neophodno je imati u vidu da:

• Poreze i doprinose na zarade za obavezno socijalno osiguranje (PIO i zdravstveno osiguranje) ne uplaćuju svi poslodavci u predviđenim rokovima. Naime, nakon uvodjenja nove elektronske prijave od marta 2014. godine, poslodavci su u obavezi da dostave Poreskoj upravi iznose obračunatih zarada, poreza i doprinosa. Obračunati iznosi doprinosa se uglavnom i uplaćuju do kraja meseca, međutim izvestan broj poslodavaca ne podnosi elektronsku poresku prijavu, nakon čega PU sprovodi prinudnu naplatu doprinosa na minimalnu osnovicu, što se ostvaruje sa zakašnjenjem do 3-4 meseca.

• Primenom Zakona o umanjenju zarada zaposlenih u javnom sektoru u 2015. godini, smanjena je osnovica za obračun poreza i doprinosa, što je dovelo do ukupnog smanjenja mase uplaćenih doprinosa u 2015. godini: doprinosi za PIO su manji za 10,5 milijardi dinara, a doprinosa za zdravstvo za 5,6 milijardi dinara. Da nije bilo umanjenja zarada, masa doprinosa za PIO za zaposlene radnike bi u 2015. u odnosu na 2014. bila nominalno veća za 9,5%, umesto ostvarenih 5,7%, dok bi pad mase doprinosa za zdravstvo bio 7,6% umesto ostvarenog 12,2% (masa uplaćenih doprinosa za zdravstvo kod buđžetskih korisnika bi u 2015. godini beležila rast od 5,3% umesto ostvarenog pada od 7,1%).

• Tokom 2014. i prvih deset meseci 2015. godine oko 11.000 privrednih društava i oko 15.000 preduzetnika je postalo nelikvidno, što znači da od njih nisu mogli da se naplate doprinosi za socijalno osiguranje, dok je broj zaposlenih u tim poslovnim subjektima ostao nepromenjen ili je čak mogao biti povećan.

Zbog svega navedenog nerealno je očekivati potpunu korelaciju između kretanja zaposlenosti i uplaćenih doprinosa u istom vremenskom periodu.

Takođe, treba imati u vidu da podatke o kretanju broja zaposlenih koji se izvode iz CROSO baze treba smatrati prethodnim rezultaitama podložnim

173

korekcijama. CROSO baza nastala je spajanjem već postojećih baza podataka PIO i RFZO. Kako su do skora te evidencije bile zasebne, sa određenim metodološkim razlikama i na različitom stepenu ažurnosti, u CROSO bazu slili su se samo podaci koji su u obe evidencije bili identični. Trenutno se vrši punjenje CROSO baze podacima o uplaćenim doprinosima po JMBG iz Poreske uprave, što znači da je u toku još jedna faza kontrole i verifikacije podataka. Kao posledica toga, u budućnosti se mogu očekivati revizije podataka izvedenih iz CROSO baze zbog isključivanja/ uključivanja lica u određenu kategoriju osiguranika zavisno od potvrđenog ili nepotvrđenog statusa.

5. Zaključna razmatranjaU ovom radu, u nastojanju da barem delimično osvetlimo snage tražnje za radom i ponude rada koje stoje iza novijih trendova na tržištu rada Srbije, bavili smo se širokim krugom pitanja. Koristeći teorijske i komparativne uvide, nastojali smo da pokažemo da su potpuno pogrešna očekivanja nekih domaćih makroekonomista da BDP i zaposlenost treba da se kreću usklađeno, posebno na kratak rok. Premda je tražnja za radom za platu (zavisnom zaposlenošću) važna na dugi rok zbog čvršće veze sa rastom produktivnosti (bolji je kvalitet radnih mesta), veza između privrednog rasta i rasta ukupne zaposlenosti daleko je od pravolinijske, pre svega zbog uticaja velikog broja autonomnih faktora na strani ponude i tražnje, koji se na veoma različite načine prelamaju kroz kompleksno, u osnovi dualno tržište rada Srbije. Kroz prikaz realne erozije nekoliko važnih izvora neradnih dohodaka stanovništva na makroekonomskom nivou, ukazali smo na potencijalne uzroke oporavka zaposlenosti na strani ponude rada.

Zapravo, premda to izlazi daleko izvan primarne teme rada, čini se da je sekularno slabljenje veze između kretanja zaposlenosti i bruto domaćeg proizvoda jedna od mogućih sledećih velikih tema na globalnom nivou. Dobri početni izvori za ovu temu svakako su Global Employment Trends Međunarodne organizacije rada i Employment Outlook OECD-a.

Podsećanjem na činjenicu da je svodni podatak o ukupnoj zaposlenosti neponderisan (ne samo časovima rada, čime smo se uglavnom bavili, nego i npr. prosečnim kvalifikacionim nivoom zaposlenih ili prosečnom platom) nastojali smo da pokažemo da Anketa o radnoj snazi može da pruži daleko više informacija od ukupnog broja ili standardne sektorske strukture zaposlenih. Ove informacije mogu pomoći da se objasne neki iz svodnih podataka naizgled teže objašnjivi trendovi zaposlenosti. Na primer, izuzetno je korisno pratiti kretanje struktura koje su formirane duž

174

fundamentalne podele na primarno i sekundarno tržište rada – zaposlenost za platu naspram samozaposlenosti, zavisna naspram ranjive zaposlenosti, formalna naspram neformalne zaposlenosti, standardni naspram atipičnih oblika zaposlenosti, zaposlenost sa punim naspram zaposlenosti sa nepunim radnim vremenom itd.

Naravno, ARS nije savršen instrument, kao što to nije nijedna anketa, i od nje se ne može očekivati preciznost administrativnog cenzusa. Posebno, treba imati u vidu da je ARS sve do 2008. sprovođena na godišnjem nivou, da se do 2014. godine sprovodila polugodišnje, u 2014. kvartalno, te da se od 2015. sprovodi kontinuirano uz kvartalno izveštavanje. Uzoračka osnova je u međuvremenu prilagođena rezultatima poslednjeg popisa stanovništva iz 2011. godine. Velika metodološka promena u upitniku realizovana je 2008. godine, a način prikupljanja i procesiranja podataka unapređuje se kontinuirano, što se odvija uz intenzivnu saradnju sa ekspertima Eurostata i Međunarodne organizacije rada. Individualni (mikro) podaci ARS stoje na raspolaganju iskusnim specijalistima i mlađim istraživačima u zemlji i inostranstvu i zadovoljstvo ovih korisnika predstavlja ulitimativni test kvaliteta njenih podataka.

Pažljivim proučavanjem podataka Ankete o radnoj snazi, uz razumevanje njenih ograničenja i metodoloških promena kroz vreme, moguće je doći do vrednih i nezamenljivih informacija o strukturama i tendencijama tržišta rada Srbije. Olako odbacivanje ARS zbog prividnih nelogičnosti i nepodudaranja njenih svodnih indikatora sa drugim makroekonomskim indikatorima nanosi štetu naporima da se njen veliki potencijal što bolje iskoristi za razumevanje kompleksne stvarnosti srpskog tržišta rada, ali i privrede u celini. S druge strane, uvidi pažljivih i dobronamernih korisnika, posebno kad je reč o sadržaju upitnika, kvalitetu mikro podataka ARS, načinu prezentacije podataka itd. mogu biti od velike koristi za dalje unapređenje ovog važnog statističkog instrumenta. Ona treba da nastavi da se razvija u pouzdan i nezamenljiv izvor vrednih informacija o tržištu rada u celini i, podjednako važno, o ponašanju pojedinaca i porodica na njemu.

175

LiteraturaArandarenko, M. (2011). Tržište rada u Srbiji: Trendovi, institucije, politike. Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd.

Arandarenko, M. and Lahidji, R. (2014): Macroeconomic analysis of employment po-licy in Serbia, study prepared for EU-IPA Twinning Project „Preparation of Serbian Labour Market Institutions for European Employment Strategy“.

Arandarenko, M. and Avlijaš, S. (2011). Behind the veil of statistics: wage trends before and after the crisis in Serbia. in Schmidt,V. and D. Voghan-Whitehead. Wage policy during the economic crisis in the Western Balkans. International Labour Organisation, Subregional Office Budapest.

Islam, R. (2004). The nexus of economic growth, employment and poverty reduction: an empirical analysis. Recovery and Reconstruction Department. Geneva, ILO.

Kapsos, S. (2005). The employment intensity of growth: Trends and macroeco-nomic determinants. Employment Strategy Papers, 12. Geneva, ILO.

Klinger, S. and Weber, E. (2015). GDP-Employment Decoupling and the Produc-tivity Puzzle in Germany. Regensburger Diskussionsbeiträge zur Wirtschaftswi-ssenschaft 485, Working Paper, Regensburg.

Pantelić, V. (2015). „Jaz između BDP-a i nezaposlenosti“, MAT br. 246, str. 22.

Svetska banka. (2004). Republika Srbija: agenda za ekonomski rast i zapošljava-nje. Izveštaj br. 29258-YU. Vašington.

Internet izvorihttps://www.destatis.de/EN/Publications/STATmagazin/LabourMar-ket/2015_02/2014_02Employment.html

http://www.nytimes.com/2016/01/18/business/economy/us-growth-and-em-ployment-data-tell-different-stories.html?hpw&rref=business&action=click&-pgtype=Homepage&module=well-region&region=bottom-well&WT.nav=bo-ttom-well

http://www.nkosk.rs/content/indeks-cena-nepokretnosti-nacionalne-korporaci-je-za-osiguranje-stambenih-kredita

http://www.nytimes.com/2012/12/12/opinion/global/jobs-productivity-and-the-great-decoupling.html

177

OGRANIČENOST MOGUĆNOSTI RASTA I RAZVOJA SRBIJE U 2016. GODINI

Milorad Filipović1/Miroljub Nikolić2

1. Uvodna razmatranjaNa kraju 2015. godine Srbija se nalazi u fazi nagoveštenog izlaska iz faze recesije koja je karakterisala veći deo prethodne, 2014. kao i prvu polovinu tekuće godine. Naznake privrednog oporavka su jasne, ne samo kroz očekivano povećanje BDP-a od blizu 1%, već i kroz ostvarene rezultate na planu makroekonomske stabilizacije – mirovanje cena nezabeleženo na ovim prostorima u prethodnih više decenija, fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjivanje budžetskog deficita u odnosu na prethodnu godinu kao i značajniji priliv investicija i pogotovo interesovanje inostranih ulagača za Srbiju kao destinaciju kao izraz povećanog poverenja u reformske procese koji se preduzimaju. Na žalost, u prethodnih 7 godina domaća ekonomija je bila pod udarom nekoliko eksternih faktora koji su u značajnoj meri onemogućavali ili barem usporavali tranziciju i napredovanje zemlje: ekstremno sušna godina 2012. koja je uslovila pad BDP-a, poplavni talas 2014. koji je doneo novi pad proizvodnje, tako da se ekonomija Srbije od početka globalne krize kretala u godišnjim ciklusima rasta i opadanja (ili barem stagniranja) BDP-a bez mogućnosti za ostvarivanje kontinuiteta i ulaska u mirne vode. Kada se na ekonomske faktore nadovežu i političke nestabilnosti, promene na političkoj sceni i problemi u rešavanju položaja zemlje u međunarodnim odnosima jasno je da u postojećoj konstelaciji snaga na domaćem i međunarodnom planu i nije bilo baš puno manevarskog prostora iz koga bi se generisali drastično bolji rezultati.

Promena kompletne situacije na političkom planu nastaje sa promenom odnosa snaga u Skupštini Srbije nakon izbora 2012. godine. Po prvi put u XXI veku Srbija je dospela u situaciju da njen najviši zakonodavni organ ima takav sastav da se sve najvažnije odluke mogu donositi u uslovima postojanja lagodne većine poslanika vladajućeg režima, bez tenzija i uslovljavanja od strane minornih stranaka i nužnosti pravljenja kompromisa koji su u skorašnjoj prošlosti skupo stajali ekonomiju zemlje (setimo se samo uslovljavanja usvajanja budžeta podizanjem učešća penzija u raspodeli BDP-a i posledicama po javne finansije tokom prethodnih godina). Na osnovu novouspostavljene realnosti za očekivati je bilo hrabrije ulaženje u reformske procese, značajnije

1 Ekonomski fakultet, Beograd,vanredni profesor2 Ministarstvo privrede Republike Srbije, savetnik

178

rezove u kontaminiranoj praksi iz prošlosti što je usled permanentnog odlaganja da se sprovedu značajne i bolne reforme od 2001. do danas kumuliralo i uvećavalo problem, a Srbiju ostavilo na samom začelju evropskih zemalja po svim pokazateljima. Ekonomske politike koje se vode od otpočinjanja delovanja krize, pa i ranije, nisu u funkciji razvoja nacionalne ekonomije, već su pre gašenje požara kako bi se postojeći sistem održao i uopšte funkcionisao. Može se slobodno reći da su sve vlade u poslednjih 15 godina bile prevashodno orijentisane na kratak i eventualno srednji rok i efekte koji se mogu postići u tom vremenskom okviru zapostavljajući dugoročnu i stratešku viziju razvoja Srbije u novim međunarodnim okolnostima. Nasuprot tome, nama su potrebne mere koje bi bile u funkciji dugoročnog rasta i razvoja ekonomije uz neophodno sprovođenje strukturne transformacije Srbije, izgradnju ekonomije zasnovane na znanju i postepeni prelazak zemlje iz srednje razvijenih u grupu više-visoko razvijenih zemalja. Dakle, i ova Vlada Srbije nalazi se u situaciji donošenja odluke o izboru između rešavanja nagomilanih tekućih problema, sa jedne strane i ulaska u dugoročne promene društvenog i ekonomskog sistema koje treba da transformišu zemlju, sa druge. Pri tome, mogućnosti za sprovođenje ozbiljnih promena su veoma ograničene brojnim limitirajućim faktorima kojima je posvećena analiza koja sledi.

Tabela 1. Osnovni makroekonomski indikatori

2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015*

Realni rast BDP-a %

5,4 -3,1 0,6 1,4 -1,0 2,6 -1,8 0,8

Potr, cene m/m 8,6 6,6 10,3 7,0 12,2 2,2 1,7 1,9

Nezaposlenost %

13,6 16,1 19,2 23,0 23,9 22,1 18,9 -

Budžetski Deficit %BDP-a

-1,7 -3,2 -3,4 -4,0 -5,9 -5,2 -6,4 -4,1

Tekući račun plat, Bilansa % BDP-a

-21,1 -6,6 -6,8 -10,9 -11,6 -6,1 -6,0 -

Spoljni dug, mil, €

20,981 22,272 23,508 24,123 25,645 25,746 25,792 -

Izvor: Sajt www.nbs.rs pristupljeno 8.12.2015.

179

2. Deficiti i štednjauprkos uvreženom mišljenju da je nivo potrošnje u Srbiji vrlo nizak, činjenice govore da je nivo ukupne potrošnje u zemlji daleko iznad realnih domaćih mogućnosti za alimentiranje te potrošnje. Ovakva konstatacija se odnosi kako na stanovništvo i učešće lične potrošnje (setimo se samo (ne)dozvoljenih minusa na računima građana), tako i na privredu i ostvarivanje permanentno višeg nivoa gubitaka od dobiti u poslovanju, ali i na državu koja u poslednjih 15 godina ostvaruje suficit budžeta samo u jednoj godini (2005.) zahvaljujući prilivima po osnovu privatizacije! Pored unutrašnjih deficita Srbiju dodatno opterećuje i trgovinski deficit koji je na vrhuncu dostigao preko 21% BDP-a u 2008. da bi se u period krize spustio na rang od 6-11% BDP-a. Tako negativni rezultati nametnuli su neophodnost pronalaženja dodatnih izvora iz kojih će se finansirati agregatna tražnja, a oni su pronađeni u prvom period kroz privatizaciju (2001-2008.), a potom, sa izostankom daljih priliva po ovom osnovu, kroz ubrzano spoljno zaduživanje zemlje koje je odavno probilo regulatorne limite.

Ako sa druge strane uvažavamo činjenicu da je efikasan proces investiranja jedini način za dostizanje održivog razvoja jedne ekonomije, postavlja se pitanje odnosa između nivoa investicija i domaće štednje u Srbiji.

Tabela 2. Učešće investicija u BDP-u u periodu 2001-2012

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012

Svet 21.6 21.0 21.2 22.1 22.5 23.2 23.8 23.8 21.7 22.7 23.4 23.9

Razvijene zemlje 20.9 20.0 20.1 20.7 21.1 21.6 21.6 21.0 17.7 18.4 18.7 18.8

EU 20.6 19.7 19.7 20.0 20.3 21.2 22.1 21.7 18.3 18.7 19.0 18.4

NIC u Aziji 25.8 25.2 25.2 26.7 26.1 26.4 26.2 27.6 23.5 26.4 25.9 25.8

CEE 19.3 19.6 19.8 21.6 21.5 23.4 24.7 25.0 18.9 20.5 23.1 21.1

B i H 26.0 28.1 28.4 26.6 26.3 20.5 26.5 28.3 20.9 19.4 18.1 18.8

Bugarska 20.2 19.7 21.2 22.7 27.6 32.1 34.1 37.5 29.4 22.9 23.1 24.1

Hrvatska 22.5 26.1 28.1 27.4 27.8 29.9 29.9 31.3 25.9 22.7 22.0 21.8

Mađarska 25.2 24.7 23.6 25.9 24.5 24.1 22.4 23.5 17.9 18.4 19.1 17.8

Crna Gora 23.4 18.8 15.4 16.6 17.7 25.4 33.8 40.7 27.1 22.8 19.4 20.3

Rumunija 22.2 22.0 22.0 23.7 23.3 26.5 31.0 31.3 25.4 24.8 28.8 28.9

Srbija 11.7 11.0 14.5 28.3 23.7 24.1 29.0 29.7 18.0 16.5 18.9 18.6Rang Srbije/CEE 13

12 12 12 2 7 9 7 7 9 11 10 11

Izvor: IMF, WEO, 2013.

180

Dakle po rangu u poređenju sa 13 zemalja Centralne i Istočne Evrope Srbija se nalazi u donjoj trećini zemalja sa nivoom učešća investicija u raspodeli BDP-a ispod 20%. Ovako nizak nivo investicione aktivnosti jedva da može da obezbedi stagnant kretanje domaće ekonomije, a tek sa nivoom učešća investicija iznad 25% BDP-a može se očekivati ubrzavanje stope rasta privrede Srbije.3Ovom prilikom samo generalno razmatramo investicije, a ne ulazimo detaljno u dodatno otežavajuće okolnosti oko niske efikasnosti procesa investiranja u Srbiji niti nepovoljne strukture preduzetih investicija sa visokim učešćem države i njenih institucija u ukupnim ulaganjima.

Sa druge strane, kada posmatramo nivo domaće štednje u istom periodu vidimo da je Srbija na samom začelju među 13 zemalja Centralne i Istočne Evrope, a da je jedino Crna Gora sa fenomenom permanentno negativne stope domaće štednje u poslednjih 6 godina iza nas!

Tabela 3. Učešće bruto domaće štednje u BDP-u

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012

Svet 21.3 20.6 20.9 22.1 22.7 24.0 24.3 24.2 21.8 23.1 23.9 24.0Razvijene zemlje

20.3 19.2 19.1 20.0 20.1 20.9 20.8 19.8 17.1 18.1 18.2 18.3

EU 20.2 19.8 19.8 20.6 20.3 21.0 21.8 20.9 18.2 18.7 19.3 18.8

NIC u Aziji 30.3 30.3 32.0 33.2 31.9 32.5 33.4 32.6 31.2 33.7 32.6 31.5

CEE 16.0 15.7 15.7 16.7 16.2 16.2 17.3 17.5 15.3 15.4 17.1 16.0

B i H 13.1 10.5 9.2 10.4 9.3 12.6 15.8 14.2 14.6 13.7 9.4 10.9

Bugarska 14.7 17.3 15.8 16.3 15.9 14.6 8.9 14.5 20.4 21.8 24.0 23.8

Hrvatska 19.4 18.9 22.1 23.3 22.5 23.2 22.7 22.4 20.8 21.6 21.1 20.6

Mađarska 21.1 18.7 16.7 18.5 17.1 16.7 15.2 16.2 17.8 19.6 20.5 20.4

Makedonija 11.9 11.3 18.1 13.8 18.8 21.1 17.6 14.0 19.1 23.4 24.4 23.1

Crna Gora 13.4 5.5 8.7 9.5 9.4 1.6 -5.1 -10 -3.1 -2.6 -1.3 -0.9

Rumunija 17.8 18.7 16.1 15.3 14.7 16.1 17.6 19.7 21.2 20.4 24.4 25.2

Srbija 9.2 2.8 7.2 16.1 15.0 13.9 12.9 8.2 10.9 9.0 9.4 7.1Rang Srbije/CEE 13

13 13 13 7 10 11 11 12 12 12 13 12

Izvor: IMF, WEO, 2013.

3 Pogledati studije FREN-a o novom modelu rasta i razvoja zemlje kao i analize MAP-a.

181

To praktično znači da je Srbija morala u celom period od 2001. do 2014. godine da obezbeđuje dodatne izvore finansiranja investicija iz inostrane akumulacije. Na početku procesa to je bio priliv od privatizacije društvenih preduzeća, ali već od 2008. naovamo počinje da preovlađuje zaduživanje kao izvor finansiranja investicija. Maksimum razlike između investicija i domaće štednje ostvaren je upravo 2008., godine u kojoj je otpočelo dejstvo globalne krize, kada je to iznosilo preko 21% BDP-a, dok se razlika smanjuje u poslednjim godinama (za 2014. i 2015. iznosi 6 odnosno 4% respektivno).

3. Postojeće obavezeSrbiji u naredne tri godine predstoji period intenzivne otplate ranije preuzetih obaveza po zaduženjima u inostranstvu. Prema projekcijama iz dokumenta Fiskalna strategija za 2016. i projekcijama za 2017. i 2018. godinu sledi da će se vrhunac obaveza dostići 2017. kada će one iznositi čitavih 19,6% BDP koji se planira za tu godinu!

Tabela 4. Projekcija otplate glavnica i kamata (kao % od BDP-a)

2015 2016 2017 2018

BDP u mlrd, dinara

3.964,4 4.137,7 4.377,2 4.711,6

Glavnica 13,3 13,7 16,1 14,2

Kamata 3,2 3,4 3,5 3,3

Ukupno 16,5 17,1 19,6 17,5

Izvor: Fiskalna strategija za 2016. sa projekcijama za 2017. i 2018. godinu

Dakle, učešće otplate glavnica i kamata na već postojeće dugove prema inostranstvu dostići će u 2018. viši nivo nego što je bilo učešće investicija u raspodeli BDP-a u svim godinama 2009-2012. (pogledati Tabelu 1.). Ovako sumorna perspektiva ne pruža puno optimizma za naredni period, pogotovo kada se zna da se mnogi potezi režima proglašavaju reformskim, a u stvari se radi o merama tekuće ekonomske, prevashodno stabilizacione politike.

182

Upravo u realizaciji kratkoročnih mera usmerenih na postizanje makro stabilnosti vidi se osnovno ograničenje razvojnih mogućnosti Srbije u 2016. i narednim godinama. Naime, smanjivanje plata u javnom sektoru i penzija, rešavanje problema posrnulih socijalističkih „giganata“ kao železare i drugih, nisu i ne mogu biti reformski potezi vlasti, već mere tekuće politike. Uporno se u domaćoj javnosti ponavlja priča o nekakvoj „reindustrijalizaciji“ Srbije, a u stvari nama treba nova industrijalizacija i nova struktura ukupne domaće ekonomije. Razlika je u tome što se kroz „reindustrijalizaciju“ ponovo ostvaruje neefikasna, anahrona i nekonkurentna struktura privrede koja je već doživela neuspeh sa otvaranjem zemlje prema globalnom tržištu. Umesto toga, Srbiji su potrebne nove investicije i ulazak u tzv. „kreativne“ industrije koje danas dominiraju u savremenim privredama. One se odlikuju visokom dodatnom vrednošću koja se u njima stvara, stalnim procesom inoviranja koji se u njima odvija ubrzano, izuzetnom ulogom znanja i ideja koje se u njima primenjuju i sl.

4. Šta nam je potrebno?Osnovna poluga ekonomske politike države u našoj situaciji treba da bude izmenjeno, reformsko upravljanje kompleksom javne potrošnje. Naime, kroz fiskalne kanale se vrši preraspodela gotovo polovine BDP-a Srbije i uopšte nije svejedno da li se ta potrošnja usmerava u tekuću, finalnu potrošnju ili u investicije i ulaganja u savremene razvojne faktore – znanje i obrazovanje. Mi bi morali kao prvi cilj da postavimo ispunjavanje odavno različitim državnim strategijama postavljenih kriterijuma:

• dostizanje najmanje 3% ulaganja BDP-a u istraživanje i razvoj, nauku i inovacije

• najmanje 7% ulaganja u sistem obrazovanja (iz javnih izvora finansiranja).

Tabela 5. Izdvajanja za istraživanje i razvoj 2009-2013., Eura po stanovniku

2009 2010 2011 2012 2013

EU 28 472,5 490,7 514,5 533,1 536Bugarska 24,7 29 29,8 34,6 36,6Hrvatska 88,3 77,9 78,4 77,2 83,2Mađarska 106,4 112,4 120,6 126,6 142,8Rumunija 27,2 28,2 32,5 32,1 27,9Slovenija 323,2 364,4 436,2 451,6 454,1Srbija 36,2 30,3 33,4 39,8 34,7

Izvor: Eurostat

183

Kao osnovne izvore za namirivanje nedostajućih iznosa za dostizanje tih ciljeva predlažemo:

• eliminaciju nastavka vođenja politike „mekog“ budžetskog ograničenja koja se ispoljava kroz pokrivanje (iz budžeta) deficita u poslovanju javnih preduzeća (bilansne analize pokazuju da jedno od najvećih javnih transportnih preduzeća u Srbiji iz tekućih prihoda ne pokriva čak ni bruto fond plata zaposlenih!!!) ili kroz plaćanje po izdatim garancijama za koje se znalo da će biti aktivirane na teret budžeta i u trenutku njihovog davanja.

• smanjivanje subvencija na svim nivoima, a pogotovo u cilju stvaranja „atraktivnog“ ambijenta za inostrane investitore (država treba da eliminiše nevidljive namete koji im se ispostavljaju u vidu raznih tzv. „transakcionih troškova“ – čitaj korupcije, birokratije, dozvola i sl.)

Tabela 6. Izdvajanja za istraživanje i razvoj, kao BDP-a

2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013

Hrvatska 1 1 0.9 0.7 0.8 0.9 0.8 0.7 0.8 0.8 0.8

Crna Gora 0.8 1 0.9 1.2 1.1 0.4 0.4 0.4 0.4 0.4 0.4Srbija 0.5 0.3 0.4 0.5 0.4 0.4 0.9 0.7 0.7 0.9 0.7BJR Makedonija

0.2 0.2 0.2 0.2 0.2 0.2 0.2 0.2 0.2 0.3 0.4

Rumunija 0.4 0.4 0.4 0.5 0.5 0.6 0.5 0.5 0.5 0.5 0.4Bugarska 0.5 0.5 0.5 0.5 0.4 0.5 0.5 0.6 0.5 0.6 0.6Mađarska 0.9 0.9 0.9 1.0 1.0 1.0 1.1 1.2 1.2 1.3 1.4B i H 0.0 0.0 0.0 0.0 0.0 0.0 0.0 0.1 0.1 0.3 0.3EU 1.8 1.8 1.8 1.8 1.8 1.8 1.9 1.9 2 2 2

Izvor: Eurostat

Pri tome je veoma bitno stvoriti stimulativan sistem optimalne kombinacije ulaganja u ove oblasti između javnih i privatnih ulaganja kako bi se podsticala i ulaganja domaćih preduzetnika koja su sada gotovo zamrla. Moramo biti svesni činjenice da inostrani ulagači u pogonima koje su podigli u Srbiji nemaju nameru ulaska u bilo kakve razvojne programe, jer su funkcije razvoja proizvoda u njihovim matičnim državama, a Srbija se koristi kao izvor jevtinije radne snage, sirovina i energije (barem u delu elektroenergije). To dugoročno znači rastuću zavisnost zemlje od inostrane “pameti“, odnosno nemogućnost razvoja sopstvenog sektora inovativnih proizvoda sa kojima bi se poboljšavala konkurentska pozicija zemlje u

184

međunarodnom okruženju. Za to vreme akumulacija domaćih preduzetnika ili je umrtvljena, odnosno miruje neupošljena, ili se, još gore, iznosi izvan zemlje na sigurnije destinacije. Sve to stvara atmosferu cvetanja takozvanih „rent seeking activities“ odnosno mogućnosti za unosne zarade se ne vide u proizvodnim aktivnostima, pogotovo inovativnim, već u kreiranju raznoraznih „kombinatorika“ zasnovanih na korišćenu nelegalnih ili mera na ivici dozvoljenih zakonima.

Tabela 7. Gubici javnih preduzeća u Srbiji 2014-2015.*

2014 2015

Iznos u mil. RSD Broj JP Iznos u mil.

RSD Broj JP

Neto dobitak18,617 342 8,925 322

Neto gubitak 60,951 130 57,803 171

Neto finansijski rezultat -42,355 -48,878

Kumulirani gubitak 291,054 269 237,311 277

Gubitak iznad visine kapitala 78,858 55 32,689 60

*Napomena: uključena su samo preduzeća koja su registrovana kao Javna - nisu uključena preduzeća kao sto su Železara, FIAT, JAT, Petrohemija, odnosno sva preduzeća (AD, DOO itd) koja nisu JP

Dakle, gubici javnih preduzeća u Srbiji su sasvim izdašan izvor iz koga se može namiriti ušteda neophodna u smanjivanju javne potrošnje, čak i bez zadiranja u primanja u javnom sektoru i kod penzionera.

U funkciji realizacije gore pomenutih mera okrenutih ka podsticanju preduzetništva, nagrađivanju inovativnih i konkurentnih, a pogotovo onih koji kreiraju nova znanja i sposobnosti za dugoročni rast i razvoj, potrebno je izvršiti i kompletnu reformu institucionalnog ambijenta. Pri tome ne

185

mislimo na nominalno-deklarativne reforme kroz usvajanje čitavog niza zakona, regulativa, osnivanja novih institucija i sl., a što sve skupa nije u praksi funkcionišuće. Misli se na institucije koje će u realnom životu biti delotvorne, vršiti funkcije zbog kojih su i stvorene i olakšavati, a ne onemogućavati razvojni proces u Srbiji u budućnosti. Takve institucije bile bi dugotrajne, održive i efikasne, jer ne bi bile zavisne od aktuelnih vlasti i njihovog povremenog menjanja. Institucije koje Srbiji trebaju su neutralne, nediskriminatorne i nezavisne za razliku od postojećih kod kojih je svako malo potrebno nekakvo „tumačenje“, razjašnjavanje šta je zakonodavac mislio, da li se to odnosi na poseban slučaj i sl.

5. Vremenski okvir Predložene mere svakako traže određeni vremenski period pre nego što se osete efekti njihovog pozitivnog delovanja. Na osnovu iskustava iz danas naprednih zemalja koje su u skorijoj prošlosti pošle tim razvojnim modelom (kao, na primer, Irska, Litvanija, Južna Koreja i druge) može se očekivati da bi već u roku od 4-5 godina Srbija mogla da postigne značajne efekte na putu izgradnje održive ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama. To bi ujedno značilo i postepeno smanjivanje, pa moguće i eliminaciju, daljeg “odliva mozgova“ po kome Srbija sada na žalost spade u vodeće zemlje sveta. Izgovori da Srbija nema vremena da čeka na takve efekte u dugom roku ne stoje iz prostog razloga što svaka druga alternativa u razvoju podrazumeva dalji nastavak kretanja nacionalne ekonomije u cikličnim talasima, pod izuzetno jakim uticajima iz okruženja i zavisnost od priliva akumulacije iz inostranstva namesto jačanja sopstvene privrede porastom dohotka (na bazi poboljšane konkurentnosti), štednje i na bazi toga investicija.

Na kraju moramo podvući najvažniji preduslov za sprovođenje reformi u Srbiji – stvaranje nacionalnog konsenzusa za promene. Nakon potpune promene odnosa političkih snaga u Skupštini Srbije 2012. godine i stvaranja lagodne poslaničke većine vladajućeg establišmenta moralo se daleko odlučnije i brže ulaziti u suštinske reforme. Dobijanje takve podrške na demokratskim izborima pokazuje da je i građanima Srbije postalo sasvim jasno da se sa nasleđenim razvojnim modelom ne može obezbediti prosperitet i budućnost zemlje. Pokazuje se sve više da Srbija nema više vremena za razmišljanja i mudrovanja o postepenim promenama i prilagođavanjima novonastalim okolnostima. Naprotiv, samo kroz izgradnju ekonomije znanja i inovativnosti naša zemlja može osigurati budućnost i razvoj za generacije koje stasavaju i one koje tek dolaze. U suprotnom, čak i da se na veliko iznenađenje i nekim čudom, uz nastavak

186

ovakve ekonomske i razvojne politike, ekonomska situacija za desetak godina popravi, neće imati ko u takvoj situaciji da dalje razvija zemlju, jer će najveći deo najsposobnijih i najpreduzimljivijih već uveliko biti na nekim drugim destinacijama i svoju budućnost graditi u tuđoj zemlji. Eventualnu novu šansu i podršku postojeći režim može dobiti već sledeće godine (kada su redovni izbori), ali ako se to dogodi ovog puta tu šansu ne sme propustiti.

LiteraturaFiskalna strategija Srbije za 2016. sa projekcijama za 2017. i 2018. godinu, Mi-nistarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2015.

World Economic Outlook, IMF Statistic Databook, 2015

WEB – Global Competitiveness Report 2014.

www.eurostat.eu

„Izveštaj o javnim preduzećima Srbije“, Ministartsvo privrede Vlade RS, Be-ograd, 2015.

www.stat.gov.rs

ApstraktUprkos relativno dobrim rezultatima na polju ostvarivanja rasta privre-de Srbije u tekućoj 2015. godini, očekivanja koja se stvaraju u javnosti istupanjima visokih predstavnika izvršne vlasti ocenjuju se kao nerealna i veoma teško ostvariva. Ograničenja koja se javljaju na tom putu su višestruka i međusobno uslovljena: preteće visok i rastući nivo spoljnog duga uz porast akumuliranih obaveza za izvršavanje u narednoj godini; izuzetno visok nivo nenaplativih potraživanja po odobrenim bankarskim kreditima što je uslovilo pad aktivnosti u bankama i njihovu preorijen-taciju sa plasmana privredi na plasmane državi i delom stanovništvu uz rastuću marginu između aktivnih i pasivnih kamata; nizak nivo domaće štednje koja je pri tome u najvećem obimu u devizama („eurizacija“) što sve zajedno ne daje pouzdanu i dovoljnu osnovicu za finansiranje pre-ko potrebnih investicija, a to znači nastavak zaduživanja u inostranstvu kako bi se postigla kakva-takva stopa rasta; strukturno netransformisana ekonomija Srbije i dalje posluje u unutrašnjem miljeu, ambijentu, kao da je kraj XX veka dok su zemlje sa kojima se borimo na regionalnom, pa i svetskom tržištu izgradile privredne ambijente za već drugu dekadu XXI

187

veka i to je dugoročno naše osnovno razvojno ograničenje.

U radu će se detaljno analizirati sva navedena ograničenja i pokazati da će, čak i uz dostizanje projektovane stope rasta BDP-a u 2016. godini od 2,5% Srbija će nastaviti da zaostaje za svojim konkurentima (pre svega se misli na zemlje koje su završile proces tranzicije), jer će preslikavati i um-nožavati nasleđenu strukturu privrede koja se već „dokazala“ kao autar-hična, neefikasna i prevaziđena. Možda je prelomni trenutak da oni koji su dobili nadpolovičnu većinu poverenja građana Srbije preuzmu odgovor-nost koju su time dobili i pokrenu reforme koje će Srbiju uvesti u red razvi-jenih zemalja u doglednoj budućnosti. Nadamo se da se neće ispuniti stara latinska izreka da „svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno“.

AbstractIn spite of relatively solid macroeconomic indicators for Serbian Economy in 2015.expectations that are announced in public events of politicians could be assessed as unrealistic and hardly achievable in next Year. Cons-trains that are obvious are multiple and interrelated – very high and still growing external deficit followed by increase in debt servicing, extremely high level of NPLs that caused decrease of banking activities and reorien-tation of banking sector toward governments institutions as client instead of companies, increased margins between active and passive interest ra-tes, low level of domestic savings which is also mostly in Euros and that is not sustainable and reliable basis for financing of needed investments; as a consequence continuation in foreign debt increase could be expected as necessary precondition for keeping whatever growth rate; structurally untransformed Serbian Economy is still operating like it is end of XX Cen-tury while countries that we compete with in regional and international market developed economic structures appropriate for second decade of XXI Century.

In the paper we analyze in details all aforementioned constraints and we hope to show that even with reaching growth rate of GDP of 2,5% Serbia will continue to lag behind its competitors (first of all countries that alre-ady complete transition process) because Serbia will re-product inefficient and obsolete economic structure. This maybe could be the last moment that political leadership that gain over half of seats in Parliament take some more substantial reforms that will translate Serbia in a group of developed countries in a near future. We sincerely hope that old Latin sentence that „every authority corrupts and absolute authority corrupt absolutely“ will not becomeour reality.

189

OSNOVNI FAKTORI I POSTUPCI KOJI MOGU DOPRINETI RASTU UKUPNE FAKTORSKE PRODUKTIVNOSTI U SRBIJI

Mirjana Gligorić1

E-mail: gligoric@ekof.bg.ac.rs

UvodUkupna faktorska produktivnost (engl. Total factor productivity, skr. TFP) se definiše kao rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) koji se ne duguje rastu faktora proizvodnje: kapitala i rada, i vezuje se za unapređenje tehnologije. Naime, TFP, pored produktivnosti rada, predstavlja jednu od mera produktivnosti. Ipak, ona se relativno ređe izračunava i navodi u ekonomskim istraživanjima i analizama u poređenju sa produktivnošću rada. Razlog za to je, pre svega, što se produktivnost rada lakše izračunava i jasno interpretira, što nije uvek slučaj kod ukupne faktorske produktivnosti.

Za analizu privrednog rasta i njegovih izvora koristi se agregatna proizvodna funkcija. Početna forma agregatne proizvodne funkcije je povezivala proizvodnju sa kapitalom i radom. U njenoj proširenoj formi, pored prethodne dve determinante, u model se uključuje i treća: tehnološki progres ili ukupna faktorska produktivnost. Ova forma agregatne proizvodne funkcije se u literaturi vezuje za neoklasičnu teoriju, pre svega za rad Roberta Solova (Solow, 1956 i 1957). Solov, koristeći serije podataka za američku privredu za period 1909-1949, primenjuje postupak poznat kao „računovodstvo“ privrednog rasta, koji podrazumeva razlaganje rasta BDP-a na rast njegovih faktora - kapitala, rada i tehnologije. Od porasta proizvodnje oduzima se porast kapitala i rada, i na taj način se u radu izračunava rast tehnologije. Stoga, kako se ukupna faktorska produktivnost vezuje za istraživanje Roberta Solova, a pri tom predstavlja rezidualnu vrednost – „preostali deo“ rasta koji nije posledica rasta kapitala i rada kao faktora proizvodnje, u literaturi se često naziva Solovljev rezidual. Interesantan naziv za TFP dao je i Abramovitz (1956). Prema ovom autoru TFP, s obzirom na činjenicu da čini onaj deo rasta proizvodnje koji se ne može objasniti porastom faktora proizvodnje (kapitala i rada) - pokazuje „meru našeg neznanja“. U studiji svetske banke (Alam i dr, 2008) ukupna faktorska produktivnost se definiše kao porast efikasnosti koji je rezultat tehnološkog progresa nastalog kao poboljšanja na nivou preduzeća, kao

1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

190

npr. nove metode proizvodnog upravljanja, bolja podrška potrošačima, poboljšanja u kanalima snabdevanja dobara i usluga.

Literatura pokazuje da je TFP jedini izvor koji omogućava održavanje privrednog rasta u dugom roku, kao i da se u pozadini razlika u ostvarenjima tranzicionih zemalja nalazi TFP. Uz to kako neka savremena istraživanja pokazuju (Jones 2015) ovaj „rezidual“ imao je većinski doprinos privrednom rastu na nivou svih zemalja u svetu, a posebno je naglašen njegov značaj za evropske tranzicione zemlje (EBRD transition report 2013). Takođe, iskustva mnogih zemalja pokazuju da restrukturiranje privreda ka proizvodnji tehnološki intenzivnih proizvoda dovodi do rasta izvoza2, što dalje obezbeđuje brz i dugoročni rast BDP-а. Isto tako, TFP znači veće prihode za investitore - što dovodi do rasta privatnih investicija, do porasta proizvodnje i daljeg porasta produktivnosti3.

Stoga, u ovom istraživanju pre svega se stavlja naglasak na najvažnije determinante TFP. Analiza determinanti TFP je važna kako bi se uvidelo na kojim „poljima“ u Srbiji mogu da se ulože napori kako bi se unapredila produktivnost i sprovele važne reforme koje bi dugoročno dovele do suštinskih poboljšanja i održivog privrednog rasta.

U radu se prvo ističe važnost bavljenja ovom temom – kako generalno, tako i za Srbiju. Zatim, se rezultati istraživanja koje smo dobili ekonometrijskom analizom podataka za Srbiju stavljaju u kontekst konvencionalnih vrednosti, kao i prethodno dobijenih rezultata drugih autora za slučaj zemalja u regionu. Na kraju, uzimajući u obzir najvažnije determinante izdvojene u analizi prethodne ekonomske literature, zatim trenutno stanje privrede Srbije, model na kojem se bazirao pretkrizni rast u Srbiji, te trenutne okolnosti i očekivanja, pažnja se posebno usmerava na analizu načina i mogućnosti za unapređenje TFP u domaćoj privredi.

1. Značaj ukupne faktorske produktivnosti za privredni rast Za ostvarivanje održivog privrednog rasta neophodan je tehnološki progres. Kako se navodi u ekonomskoj teoriji, zemlja tokom razvoja se kreće ka svom ravnotežnom stanju (engl. steady state). U ravnotežnom stanju, kapital po zaposlenom (tehnička opremljenost rada) i proizvodnja po zaposlenom (produktivnost rada) su konstantni. To znači da nakon tog trenutka dostizanja ravnotežnog stanja ne postoji promena u nivou životnog standarda. Ipak, kao što teorijski, ali i empirijski nalazi potvrđuju,

2 Prema Rahman (2008). 3 V. npr. World Bank (2011).

191

rast zemalja se nastavlja i pri konstantnoj produktivnosti i tehničkoj opremljenosti rada. Zapravo, tehnološki progres upravo predstavlja determinantu privrednog rasta koja je osnovni izvor privrednog rasta u dugom roku. Stoga, ekonomska literatura sugeriše da jedino privredni rast koji je zasnovan na rastu TFP može biti održiv u dugom roku. Sa druge strane, rast će biti ograničenog trajanja, tj. u određenom roku će se iscrpeti pri važenju zakona opadajućih prinosa, ukoliko se on zasniva na rastu kapitala po zaposlenom4.

Porast ukupne faktorske produktivnosti može bitno da doprinese rastu BDP-a. Prema nekim najnovijim istraživanjima (Jones, 2015), TFP je, posmatrano od 1948. godine, većinski doprinela privrednom rastu na nivou svih zemalja u svetu – 80% rasta (dva procentna poena od ostvarene prosečne godišnje stope rasta u ovom periodu) se duguje TFP5.

Takođe, kako se navodi u Tranzicionom izveštaju EBRD-a iz 2013. godine, kada se posmatra skoriji period (1993-2010) pokazuje se da je u slučaju tranzicione grupe zemalja, koju čine zemlje Evrope, Evroazijske ekonomske unije i centralnoazijske zemlje6, TFP dala najveći doprinos privrednom rastu. Sa druge strane, za razliku od ove grupe tranzicionih zemalja pokazuje se istovremeno da se to nije dogodilo u velikom broju ostalih zemalja u razvoju7, u kojima su najveći doprinos privrednom rastu dali kapital i rad8.

Privredni rast OECD zemalja u prethodnom periodu (Grafikon 1) velikim delom je pod uticajem rasta TFP. U proseku, u ovoj grupi zemalja, TFP je u periodu od 1985-2009. doprinela rastu BDP-a sa 45,3%. Od toga doprinos TFP-a privrednom rastu je bio veći od proseka u UK, Portugalu, Austriji, Belgiji, Irskoj, Francuskoj, Koreji, Japanu, Nemačkoj i Finskoj, dok je u ostalim OECD zemljama on bio ispod proseka, mada i dalje prilično značajan. TFP je imala najmanji doprinos rastu BDP-a u Italiji, a najveći u Finskoj - 12% i 87% rasta BDP-a se duguje rastu TFP, respektivno (v. Grafikon 1).

4 V. npr. Senhadji (2000).5 Jones (2015), str. 9.6 U navedenom izveštaju u ovu grupu su svrstane sledeće zemlje: Albanija, Jermenija,

Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka R., Estonija, BJR Makedonija, Gruzija, Mađarska, Kazahstan, Kosovo, R. Kirgistan, Letonija, Litvanija, Moldavija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka R., Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan.

7 Zemlje Latinske Amerike, rastuće zemlje Azije, SEMED- jugoistočne mediteranske zemlje (Egipat, Jordan, Maroko i Tunis).

8 Tranzicioni izveštaj EBRD (2013), str. 12.

192

Grafikon 1. Doprinos TFP privrednom rastu OECD zemalja, u %, 1985-2009.

877474

6260

5958

5149

4743

4039

3832

2923

1513

12

0 10 20 30 40 50 60 70 80 90 100

FinskaNemačkaJapanKorejaFrancuskaIrskaBelgijaAustrijaPortugalUKŠvedskaHolandijaSADDanskaŠvajcarskaNovi ZelandAustralijaŠpanijaKanadaItalija

Izvor: Izračunavanje autora na osnovu podataka OECD.

U svom istraživanju autor Jones (2015) dokazuje da se u velikoj meri razlike u nivou dohotka među zemljama mogu objasniti razlikama u nivou TFP. Na Grafikonu 2 prikazani su nalazi do kojih je ovaj autor došao na osnovu računovodstva privrednog rasta. Date su vrednosti BDP-a po zaposlenom, učešća kapitala u BDP-u, ljudskog kapitala i TFP-a u posmatranim zemljama u odnosu na vrednost u SAD.

Stoga, visina stubića na grafikonu za izdvojene zemlje pokazuje relativni nivo posmatranih promenljivih kada je njihov nivo u SAD jednak 1 (leva skala). Rombovi na grafikonu prikazuju koji se procenat razlike u nivou BDP-a po zaposlenom u svakoj posmatranoj zemlji i u SAD duguje razlici u nivou TFP te zemlje u odnosu na nivo TFP u SAD (desna skala). Prema ovim podacima može se videti da niži nivo produktivnosti (TFP) može u velikom procentu da objasni nižu vrednost BDP-a po zaposlenom u ovim zemljama u poređenju sa SAD.

Pri tome, u proseku, doprinos ljudskog kapitala navedenim razlikama u nivou BDP-a po zaposlenom je prilično skroman, dok je doprinos fizičkog kapitala zanemarljivo mali.

193

Grafikon 2. Doprinos TFP razlici BDP-a po zaposlenom izdvojenih zemalja i SAD-a

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

90%

100%

0.00

0.20

0.40

0.60

0.80

1.00

1.20

1.40

SAD

=1

BDP po zaposlenom

Kapital/BDP

Ljudski kapital

TFP

Razlika u BDP-ukoja se duguje TFP(desna skala)

Izvor: Prikaz autora na osnovu Jones (2015), str. 50.

Postoji još niz argumenata koji govore u prilog značajnosti TFP za privredni rast i razvoj zemlje. Naime, mnoga istraživanja navode da rast proizvodnje tehnološki intenzivnih proizvoda dovodi do rasta izvoza9, koji dalje vodi brzom i održivom privrednom rastu. Takođe, privredni rast baziran na rastu TFP je samogenerišući: rast TFP znači veće prihode za investitore koji stimulišu rast privatnih investicija, koje dalje vode rastu proizvodnje i daljem rastu produktivnosti.

U budućnosti bi Srbija trebalo svoj rast da zasniva na rastu TFP. Naime, u pretkriznom periodu privredni rast u Srbiji bio je vođen domaćom tražnjom, što je dovelo do stvаrаnjа mаkroekonomskih neravnoteža, tj. predstavljao je dugoročno neodrživ model rasta. Stoga, posebno je važno da se rast u budućnosti u Srbiji postavi na zdrave temelje, a to podrazumeva usvajanje mera koje bi dovele do stavljanja naglaska na rast produktivnosti (TFP) kao osnovne determinante privrednog rasta u dugom roku. Razlog za nedostatak detaljnih empirijskih istraživanja u Srbiji u neposrednoj prošlosti na ovu temu bio je nedovoljan broj podataka potrebnih za sprovođenje empirijske analize10. Kako su sada vremenske serije dovoljno

9 Prema Rahman (2008). 10 U skorijem periodu, pre našeg istraživanja, jedino je TFP bila predmet slične vrste

empirijske analize za Srbiju u Arsić i dr. (2012), iako su brojni značajni radovi i ocene TFP postojali znatno ranije - za privredu SFRJ (v. npr. Vrcelj i dr, 1973).

194

duge (mada i dalje relativno kratke) za empirijsko istraživanje i analizu dobijenih rezultata, istraživanje koje smo sproveli na podacima predstavlja neku vrstu preliminarnih empirijskih nalaza i postavlja osnove za dalju analizu i praćenje, ali istovremeno čini važnu bazu za sagledavanje stanja i davanje preporuka za povećanje nivoa TFP u Srbiji.

2. Koeficijenti elastičnosti i kretanje ukupne faktorske produktivnosti u Srbiji

U literaturi se koriste razni načini za ocenu TFP. Empirijska istraživanja su rađena za veliki broj zemalja, ili grupe zemalja, korišćenjem jednog ili više postupaka, različitih proizvodnih funkcija, te su dobijeni nalazi ponekad različiti, a vrlo često teško uporedivi.

Jedna korišćena metoda je ekonometrijski pristup, koju smo primenili za računanje TFP na podacima za Srbiju. Autor Islam (2001) navodi tri ekonometrijska pristupa izučavanja TFP koja se baziraju na podacima: (a) vremenskih serija, (b) preseka i (c) panela. Iako su sva tri pristupa zastupljena u empirijskim istraživanjima na temu TFP, Islam (2001) ističe argumente za i protiv upotrebe svakog. Primena modela panela se izdvaja kao najadekvatniji pristup, kako sa aspekta obuhvatnosti pojedinih specifičnosti zemalja – uključivanjem fiksnih efekata u analizu, tako i sa aspekta rešavanja nekih problema koji se mogu javiti u istraživanju (npr. endogenost i pristrasnost usled manjeg obima uzorka11) – jer omogućava izbor između različitih metoda i postupaka ocenjivanja razvijenih upravo za primenu u specifičnim problematičnim slučajevima.

Druga korišćena metoda – koja je i prilično zastupljenija u empirijskim istraživanjima – je „računovodstvo“ privrednog rasta. Ovaj postupak se zasniva na ideji da se rast realnog BDP-a može predstaviti kao sabirak tri komponente: porasta stoka kapitala, porasta radne snage i porasta TFP. Naime, kako su osim TFP u jednačini sve promenljive poznate, serija TFP se izvodi iz jednačine kao razlika rasta BDP-a i rasta preostale dve determinante (kapitala i rada). Pri tome autori pretežno pretpostavljaju vrednosti koeficijenata α i β ili mogu oceniti njihove nivoe postupkom „izračunavanja učešća“. Zapravo, izračunavanje učešća podrazumeva da se dobijaju vrednosti koeficijenata elastičnosti, uz pretpostavku maksimizacije profita, kao količnik prihoda od faktora proizvodnje i vrednosti proizvodnje.

U empirijskom istraživanju koje smo sproveli ocenjujemo TFP za Srbiju,

11 Islam (2001), str. 480.

195

primenjujući pojedine ekonometrijske metode, tačnije metode analize vremenskih serija. Prilikom ocenjivanja, koristimo Kob-Daglasovu i Tinbergenovu proizvodnu funkciju. Ekonometrijski postupak za ocenu koeficijenata je podrazumevao primenu Diki-Fulerovog testa na rezidualima (DFR test) dobijenih iz regresije ocenjene metodom običnih najmanjih kvadrata (ONK) za ispitivanje prisustva kointegracije, kao i primenu vektorskog autoregresionog (VAR) modela i Johansenove metodologije kointegracione analize, te je model ocenjen i u formi ECM (modela sa korekcijom ravnotežne greške). Ovim postupkom na bazi kvartalnih podataka za Srbiju za period od 2006 do 2014 dobijena je ocena koeficijenta α od 0,51. Kako smo pretpostavili konstantne prinose na obim, koeficijent β posledično iznosi 0,49.

Dodatni rezultat našeg istraživanja korišćenjem podataka za Srbiju, pored izračunatih koeficijenata elastičnosti, je da smo navedenim postupcima dobili seriju TFP u Srbiji, kao rezidualnu vrednost iz ocenjenih jednačina. Serija predstavlja kretanje TFP u Srbiji u periodu 2006-2014. Izračunate vrednosti ukazuju da TFP u Srbiji u navedenom periodu nije imala sistematski rast, tj. da se kretala oko konstante. Takvo kretanje TFP, smatramo, posledica je krize – koja obuhvata najveći deo posmatranog vremenskog intervala. U seriji se vide određene manje fluktuacije, koje su posledica istovremenog rasta K, smanjenja L, kao i fluktuacija u kretanju BDP, ali sa jasnim zaključkom da je izostao rast TFP u Srbiji u posmatranom vremenskom intervalu.

Alternativno, primenjujemo još jedan postupak za izračunavanje koeficijenta elastičnosti uz radnu snagu (β) u Srbiji. Ovaj koeficijent ocenjujemo i postupkom „izračunavanja učešća“ - tako što, ukoliko se pretpostavlja maksimizacija profita, marginalni proizvod rada (MPL) je jednak nadnici ( :

(1)

(2)

Beta koeficijent, stoga, dobijamo kao količniku mase zarada i BDP-a:

= (3)

196

Ovim alternativnim postupkom koji smo koristili za računanje koeficijenta elastičnosti za Srbiju, korišćeni podaci pokrivaju nešto kraći vremenski interval - od 2008 do početka 2015. Koristimo sledeće podatke: bruto zarada po zaposlenom, broj zaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi) i nominalni bruto domaći proizvod. Na osnovu ovih podataka računamo učešće mase zarada (proizvod broja zaposlenih i prosečne zarade) u BDP-u. Izračunata učešća za svaku godinu (od 2008-2015) predstavljaju vrednosti koeficijenta beta. Rezultati ukazuju da je prosečna vrednost koeficijenta beta 0,50 za posmatrani period, a da su njegove vrednosti svake godine u ovom periodu veoma blizu prosečne vrednosti. Izračunata vrednost koeficijenta beta na ovaj način je na nivou koji smo dobili prethodnim postupkom (ekonometrijskom analizom) - što predstavlja važnu potvrdu prethodnih nalaza.

Ocena dobijena u sprovedenom istraživanju za Srbiju za koeficijent α je relativno viša od očekivanih 0,3-0,5. Ipak, ona je na nivou ocena koje se navode u radovima iz ove oblasti za zemlje u razvoju. Prema jednom istraživanju čiji je autor Iradian (2007), ocenjeno je da se koeficijent elastičnosti uz kapital (α) kreće od 0,40 u slučaju pet Centralno-istočno evropskih zemalja (CIE5), do 0,71-0,78 u zemljama Jugoistočne Evrope (JIE), kao i da su koeficijenti elastičnosti u zbiru približno jednaki jedinici u posmatranim grupama (osim u slučaju Zajednice nezavisnih država, gde su iznad jedan, v. Grafikon 3).

Za relativno visok koeficijent elastičnosti α koji se dobija kao rezultat u pojedinim grupama zemalja, Iradian (2007) objašnjava da je očekivano da ovaj koeficijent u zemljama u razvoju bude veći u odnosu na njegovu vrednost u industrijskim zemljama (koja je uobičajeno između 0,3 i 0,5). Naime, marginalni proizvod kapitala (MPK), koji je u jednačini za računanje koeficijenta alfa (analogno jednačinama (1)-(3) u ovom tekstu) dat izrazom , je niži u industrijalizovanim zemljama, tj. on je viši u zemljama u razvoju, usled pretpostavke postojanja opadajućih prinosa na kapital. Kako se koeficijent alfa izračunava kao proizvod MPK i prosečnog kapitalnog koeficijenta (količnik kapitala i BDP-a), alfa je po pravilu veće u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama. Do nešto šireg zaključka dolazi Senhadji (2000) u istraživanju za zemlje Afrike, Azije, Latinske Amerike i industrijalizovane zemlje. Prema rezultatima Senhadji (2000, str. 141) MPK jeste viši u zemljama u razvoju. Sa druge strane, učešće kapitala u BDP-u (prosečni kapitalni koeficijent) iz istog razloga (usled opadajućih prinosa na kapital) može biti relativno niži u ovim zemljama u poređenju sa industrijalizovanim privredama. Stoga, dobijena vrednost koeficijenta alfa (kao proizvod MPK i prosečnog kapitalnog koeficijenta) može biti niža ili viša u zemljama u razvoju u odnosu na razvijene zemlje.

197

Stoga, vrednosti koeficijenata elastičnosti ocenjeni u našoj empirijskoj analizi su u skladu sa teorijskim navodima i empirijskim rezultatima za zemlje u razvoju, te sa vrednostima koeficijenata dobijenih u istraživanju koje je sprovedeno za zemlje u okruženju (v. Iradian, 2007) - sa kojima je Srbija najsličnija.

Grafikon 3. Ocene koeficijenata elastičnosti za grupe zemalja prema Iradian (2007), 1996-2006.

ZND B3 CIE5 JIEβ 0,51 0,52 0,62 0,29α 0,63 0,49 0,40 0,78

0,00

0,20

0,40

0,60

0,80

1,00

1,20

Izvor: Prikaz autora na osnovu Iradian (2007), str. 14.Napomena: 1) α i β su koeficijenti elastičnosti uz kapital i rad, respektivno.2) B3 su tri baltičke zemlje - Letonija, Litvanija i Estonija, CIE5 - Češka R., Mađarska,

Poljska, Slovenija i Slovačka, JIE su zemlje Jugoistočne Evrope - Bugarska, Rumu-nija, Hrvatska, Albanija, Bosna i Hercegovina i Makedonija. ZND predstavlja 12 zemalja Zajednice nezavisnih država – Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Mongolija, Kirgistan, Kazahstan, Rusija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.

3) Na grafikonu su date ocene dobijene metodom FE – model sa fiksnim efektima. Ocene dobijene alternativnim postupkom (2SNK – dvostepeni najmanji kvadrati) ovde nisu prikazane, ali su veoma slične navedenim rezultatima.

3. Determinante ukupne faktorske produktivnosti Osnovno pitanje koje se u ovom radu postavlja za Srbiju je šta može da se učini kako bi se unapredila TFP, tj. koje korake kreatori ekonomske politike mogu da preduzmu. Srbija je imala brz privredni rast tokom prve decenije XXI veka, tačnije u godinama pre 2009, nakon čega dolazi do recesije i veoma sporog oporavka usled prelivanja efekata globalne krize.

198

Prema rezultatima našeg istraživanja u prethodnom periodu (2006-2014) u Srbiji je izostao rast TFP12, tj. TFP se kreće oko konstantne vrednosti. To ukazuje da je u domaćoj privredi u prethodnim godinama izostalo poboljšanje efikasnosti proizvodnog procesa13. Iako to može da bude posledica činjenice da je veliki deo obuhvaćenog vremenskog perioda krizni, ipak je važno da se u budućnosti stavi naglasak na rast TFP, tj. na usmeravanje napora ka unapređenju pojedinih determinanti TFP, kako bi se postigao održiv privredni rast u Srbiji.

Postoji veliki broj determinanti TFP. Neke od njih imaju direktan uticaj, neke deluju posredno, dok su mnoge od njih međusobno povezane. Npr. prelivanja efekata od istraživanja i razvoja (R&D) sprovedenog u inostranstvu na neku privredu će biti veće ukoliko je kvalitet njenih institucija ili ljudskog kapitala na višem nivou.

Brojni prethodni radovi su nastojali da identifikuju i ocene značaj pojedinih faktora za TFP u zavisnosti od posmatrane zemlje/grupe zemalja, vremenskog perioda, raspoloživih podataka. U nastavku navodimo neke od ovih studija koje smatramo relevantnim. Uzimajući u obzir rezultate ovih studija, sa jedne strane, i karakteristike i trenutno stanje privrede Srbije, sa druge strane, cilj nam je da identifikujemo one determinante koje smatramo važnim za rast TFP u Srbiji i da stavimo naglasak na pojedine mere ekonomske politike koje bi mogle da, putem delovanja na izdvojene faktore, doprinesu porastu TFP u neposrednoj budućnosti.

Prvo istraživanje koje navodimo je rad autora Aravena i dr. (2012), upravo zbog prikaza velikog broja promenljivih koje mogu da utiču na TFP korišćenih u njihovoj empirijskoj analizi. Prvi korak u navedenom istraživanju je podrazumevao ocenjivanje jednačine za deset zemalja Evrope14 i SAD - gde je zavisna promenljiva TFP, a nezavisne promenljive determinante TFP, da bi se u drugom koraku koristili izračunati koeficijenti uz determinante TFP iz prvog koraka, i na osnovu njih ocenio uticaj svake determinante na nivo TFP u četiri latinoameričke zemlje: Čile, Argentina, Brazil i Meksiko (v. Aravena i dr. 2012). Rezultati sugerišu da je važno da pojedine posmatrane latinoameričke zemlje smanje jedinične troškove rada, a sve da unaprede funkcionisanje tržišta rada, povećaju ulaganja u istraživanje i razvoj i ICT, poboljšaju internet infrastrukturu i promovišu ove tehnologije, tako da ih koristi što veći broj stanovnika.

12 V. prethodni deo ovog rada: Koeficijenti elastičnosti i kretanje ukupne faktorske produktivnosti u Srbiji.

13 Aravena i dr. (2012), str. 7.14 Austrija, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Italija, Holandija, Španija,

Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo.

199

Kao determinante TFP (nezavisne promenljive u jednačini) u postupku ocenjivanja Aravena i dr. (2012) su izdvojili sledeće: rast jediničnih troškova rada, procentualno učešće samozaposlenih u ukupnom broju zaposlenih, investicije u informaciono-komunikacione tehnologije (ICT), efekti prelivanja koji se javljaju kao dodatni efekti upotrebe faktora proizvodnje - fizičkog i ljudskog kapitala, infrastruktura i korišćenje interneta, troškovi R&D, efektivni devizni kurs, regulacija u sektoru usluga (Tabela 1). Iako autori navode još neke varijable kao relevantne determinante TFP, one nisu uključene u istraživanje usled nedostatka podataka. To su npr. infrastruktura, osobine menadžera, promenljive vezane za preduzetništvo, sektorska struktura SDI15.

Tabela 1. Determinante ukupne faktorske produktivnosti prema Aravena i dr. (2012)

Analizirane determinanteRast jediničnih troškova radaProcentualno učešće samozaposlenih u ukupnom broju zaposlenihInvesticije u ICTEfekti prelivanja od fizičkog i ljudskog kapitalaInfrastruktura i korišćenje internetaR&DEfektivni devizni kursAdministrativno opterećenje i barijere ulaska u sektoru usluga

Izvor: Prikaz autora na osnovu Aravena i dr. (2012).Napomena: ICT – informaciono- komunikacione tehnologije, R&D – istraživanje

i razvoj.

Prema ekonomskoj teoriji, glavna determinanta koja dovodi do tehnološkog progresa (TFP) je istraživanje i razvoj (R&D). U radu autora Coe i dr. iz 2009. potvrđuje se zavisnost TFP od stoka kapitala R&D iz stranih i domaćih izvora, čak i kada se uzme u obzir uticaj ljudskog kapitala. Pri tome, institucionalne razlike imaju važan uticaj na nivo TFP. Ovde se kao važne institucionalne determinante ističu lakoća poslovanja i kvalitet tercijalnog sistema obrazovanja, koje omogućavaju da se iskoriste sopstveni napori zemlje u R&D, da se „preliju“ koristi od međunarodnih R&D, kao i da se ostvare pogodnosti od akumulacije ljudskog kapitala. Dodatno se ističe da je zaštita patenata veoma važna za rast TFP, i da dovodi do većih prihoda od domaćih i stranih ulaganja u R&D. Autori pokazuju na kraju da

15 V. Aravena i dr. (2012), str. 15.

200

određeni pravni sistem može da utiče na to koliko će zemlja imati koristi od stoka kapitala R&D, kako onog u zemlji, tako i kapitala u inostranstvu.

U studiji Ujedinjenih nacija (UN) iz 2007. godine (Isaksson, 2007), koja je bazirana na velikom broju radova koji se bave determinantama TFP, ističe se da je R&D značajna determinanta za rast TFP samo u razvijenim privredama, dok se to nije potvrdilo u zemljama u razvoju. Pre svega Isaksson (2007) ističe kapitalnu intenzivnost kao ključnu determinantu TFP, tj. navodi da sve aktivnosti koje dovode do rasta investicija imaju pozitivan uticaj na rast TFP16. Dodatno, za rast TFP ovde se detaljno analizira i naglašava značaj velikog broja determinanti, posebno ljudskog kapitala, infrastrukture, institucija, uvoza, otvorenosti zemlje, konkurencije, i dr.

Tačnije, prema Isaksson (2007) izdvojene su četiri grupe determinanti TFP (v. Tabelu 2):

1) Kreiranje, prenošenje i usvajanje znanja,

2) Raspoloživost i efikasna upotreba faktora proizvodnje,

3) Institucije, integracija i geografski položaj,

4) Konkurentnost, socijalna i ekološka dimenzija.

Iako autor sve izdvojene determinante TFP grupiše i povezuje sa člancima u kojima se pokazuje njihov uticaj na TFP, važno je naglasiti da su za neke od navedenih (npr. strukturne promene, socijalna dimenzija i životna sredina)17 empirijski nalazi nedovoljno jaki da bi se moglo tvrditi da bi ekonomske politike mogle da, putem njih, utiču na TFP.

Za rast TFP može se istaći važnost kreiranja, prelivanja i usvajanja znanja (Tabela 2)18. Znanje se u literaturi definiše kao indikator za tehnologiju, a rast znanja kao tehnološki progres (rast TFP). Ipak, poistovećivanje znanja i TFP od strane mnogih autora, pokazuje se kao manje „čvrsta veza“ u realnosti19. Za praćenje uticaja kreiranja znanja u literaturi se često koriste indikatori R&D i ICT. Znanje se može prenositi uvozom ili prilivom SDI - jer oba omogućavaju pristup novim proizvodima, boljoj organizaciji, naprednoj tehnologiji. Prenošenje znanja je posebno važan mehanizam za mnoge zemlje, jer je „kreiranje“ znanja karakteristika određenog broja onih razvijenih zemalja, dok ga ostale zemlje usvajaju20. Za usvajanje ističe se važnost ljudskog kapitala i

16 Isaksson (2007), str. 1.17 Isaksson (2007), str. 78.18 Isaksson (2007), str. 4.19 Isaksson (2007), str. 4.20 Za detalje v. Isaksson (2007).

201

kapitalne intenzivnosti, kao i kvaliteta institucija. Gehringer i dr. (2015) ističu da su glavne determinante TFP ljudski kapital i ICT.

Preduzetnički duh, inovacije, dolazak inostranih kompanija, odnosno sve što dovodi do kreiranja, prenošenja i usvajanja znanja, u velikoj meri zavisi od toga kakvo je poslovno okruženje u zemlji. Npr. prelivanje znanja od R&D sprovedenog u inostranstvu velikim delom se odvija putem SDI. Strani i domaći investitori su posebno osetljivi na neravnoteže u privredi, odnosno postojanje političke, ekonomske, ili bilo kakve neizvesnosti, jer to znači veći rizik i samim tim, sa te strane, nepovoljne uslove poslovanja. Stoga je za Srbiju veoma važno da u narednom periodu održava makroekonomsku stabilnost, što podrazumeva nastavak smanjenja makroekonomskih neravnoteža, pre svega pomoću nastavka fiskalne konsolidacije, reforme javnih preduzeća i okončanja privatizacije bivših društvenih i državnih preduzeća21. Takođe, za poboljšanje uslova poslovanja u Srbiji bi trebalo da se unapredi efikasnost administracije, sudstva, poveća transparentnost pravnog sistema, primena zakona, smanji korupcija i dr.

Isaksson (2007) kao drugu grupu determinanti TFP izdvaja raspoloživost i upotrebu faktora proizvodnje. U ovom, kao i u velikom broju drugih radova ističe se važnost ljudskog kapitala, pod kojim se podrazumeva obrazovanje i zdravlje ljudi. Takođe, značajna je i infrastruktura kojom zemlja raspolaže, kao npr. stanje puteva. Za rast TFP važna je i efikasna alokacija resursa, koja je moguća uz strukturne promene i dobro funkcionisanje finansijskog sistema. Zapravo, adekvatne strukturne promene podrazumevaju npr. alokaciju resursa ka sektorima sa najvećom produktivnošću, dok dobro funkcionisanje finansijskog sistema znači da će štednja i investicije biti alocirani tako da donesu najveće prinose22.

Srbija bi u narednom periodu trebalo da poveća ulaganje u infrastrukturu, koja predstavlja jednu od važnih determinanti TFP. Takođe, kao što je prethodno navedeno, u radovima koji se bave determinantama TFP posebno je naglašen značaj ljudskog kapitala. Stoga su povećanje rashoda za obrazovanje, određena reforma obrazovnog sistema, mere koje bi uticale na smanjenje odlaska obrazovanih ljudi iz zemlje23, veoma važna pitanja na koja bi ekonomska politika u Srbiji trebalo da se usmeri u narednom periodu, a kojima bi se pozitivno uticalo na rast TFP.

Treća grupa determinanti se u ekonomskoj literaturi nazivaju „jake“

21 Materijal (prezentacija rada) autora Arsić, Ranđelović i Tanasković sa izlaganja na konferenciji NDES održanoj 12.12.2015. (u nastavku: Arsić i dr, 2015).

22 Isaksson (2007).23 Arsić i dr. (2015).

202

determinante (engl. deep determinants) jer imaju opsežan uticaj na privredni razvoj, mada ih mnogi autori povezuju sa TFP. U ovoj grupaciji Isaksson (2007) svrstava kako političke institucije, tako i ekonomske (npr. imovinskih prava). U ovoj grupaciji su još i geografske karakteristike zemlje, kao i njena otvorenost (spoljnotrgovinska razmena).

Kao posebno važan faktor za rast TFP su institucije, jer ne samo da deluju neposredno na TFP, već opredeljuju i jačinu efekta prelivanja drugih determinanti na TFP. Prema kvalitetu institucija mi komparativno loše stojimo u poređenju sa zemljama CIE24. Niži kvalitet institucija, između ostalog, vodi neefikasnom korišćenju resursa, neadekvatnoj strukturi privrede, nepovoljnom investicionom ambijentu – tj. utiče na druge faktore koji takođe determinišu TFP.

Na kraju, u četvrtoj grupi, nalaze se konkurentnost, socijalne i ekološke pretpostavke važne za rast TFP. Ističe se da je konkurentnost osnovna determinanta rasta produktivnosti (Isaksson, 2007, v. Tabelu 2). Sa druge strane, regulacije na polju zaštite životne sredine usporavaju rast TFP. U Srbiji, rast međunarodne konkurentnosti bi mogao bitno da doprinese rastu TFP. Za rast konkurentnosti Srbije, između ostalog, ističemo značaj politike deviznog kursa, kao i velikog broja drugih, prethodno navedenih faktora, kao što su završetak privatizacije (privatizacija se u literaturi ističe kao važna determinanta TFP – v. Isaksson, 2007 i Tabelu 2, četvrta grupa determinanti), poboljšanje efikasnosti administracije, pojednostavljenje procedura, povećanje investicija u infrastrukturu i dr.

Tabela 2. Determinante ukupne faktorske produktivnosti prema Isaksson (2007)

Prva grupa Druga grupa Treća grupa Četvrta grupa

Kreiranje, prenošenje i usvajanje znanja

Raspoloživost i efikasna upotreba faktora proizvodnje

Institucije, integracija i geografske karakteristike

Konkurentnost, socijalna dimenzija i životna sredina

Investicije u R&D i ICTLjudski kapital (obrazovanje, zdravlje i obuka)

Političke i ekonomske institucije

Privatizacija, regulacija proizvoda i dr.

SDI i spoljnotrgovinska razmena Infrastruktura Spoljnotrgovinska

razmena

Raspodela dohotka, bogatstvo, socijalna politika

Kvalitet institucija, ljudski kapital i kapitalna intenzivnost

Strukturne promene i finansijski sistem

Lokacija, klimatski uslovi i dr.

Regulisanje pitanja zaštite životne sredine

Izvor: Prikaz autora na osnovu Isaksson (2007).

24 Arsić i dr. (2015).

203

Prema relevantnoj ekonomskoj literaturi kao ključne determinante TFP ističu se R&D i ICT (Aravena i dr. 2012, Coe i dr). Ipak, kako se navodi u Isaksson (2007), R&D su važna determinanta samo u razvijenim zemljama, a ne i u zemljama u razvoju, među kojima je i Srbija. Stoga, kao što smo već istakli, za Srbiju u narednom periodu važne teme pri formulisanju ekonomske politike, za rast TFP bi trebalo da budu veće ulaganje u obrazovanje i generalno mere koje mogu dovesti do unapređenja kvaliteta ljudskog kapitala u zemlji. Takođe, važno je dalje poboljšanje uslova poslovanja, što podrazumeva održavanja makroekonomske stabilnosti, porast kvaliteta institucija, te efikasnosti administracije, sudstva, smanjenje administrativnih procedura. Za rast TFP ističemo i značaj rasta konkurentnosti i poboljšanja infrastrukture.

4. Zaključak: Važnost i mogućnosti povećanja ukupne faktorske produktivnosti u Srbiji

Rast ukupne faktorske produktivnosti „pruža društvu priliku za povećanje blagostanja ljudi“25. TFP omogućava da se postigne privredni rast koji je dugoročno održiv, dok razlike u TFP u velikoj meri doprinose razlikama u nivou BDP-a među zemljama. Uz to, pokazuje se da rast TFP vodi bržem privrednom rastu, koji dalje vodi rastu produktivnosti. To sve zajedno ukazuje na važnost da se identifikuju neke ključne determinante TFP koje bi trebalo da budu u fokusu ekonomske politike u Srbiji, kako bi se podstakao rast TFP.

U ekonometrijskom istraživanju koje smo sproveli na podacima za Srbiju, ocenjeno je kretanje TFP u Srbiji. Na osnovu dobijene serije TFP, identifikovano je da se u prethodnom periodu (2006-2014) ona kreće oko konstantnog nivoa, tj. da je u ovom intervalu izostao njen rast. Takođe, izračunali smo, korišćenjem Kob-Daglasove proizvodne funkcije, da su koeficijenti elastičnosti uz K i L za Srbiju približno jednaki 0,5. Iako je ocenjena vrednost od 0,51 za koeficijent α iznad očekivane vrednosti (0,3-0,4), ona je na nivou ocena koje su dobijene u istraživanjima za zemlje u okruženju, koje su Srbiji susedi, i kojima je Srbija najsličnija po karakteristikama privrede.

Ocenjujemo da Srbija ima prostora za rast TFP – kako u poređenju sa nivoom TFP koji je imala početkom 90-ih, tako i u poređenju sa drugim tranzicionim evropskim zemljama. Rast TFP u Srbiji bi bio siguran put ka ostvarenju rasta izvoza i brzog privrednog rasta u dugom roku.

25 Isaksson (2007), str. 1.

204

Stoga, smatramo da bi ekonomska politika, fokusiranjem na unapređenje pojedinih osnovnih determinanti TFP, mogla da utiče na povećanje TFP. Prema relevantnoj ekonomskoj literaturi, kao najvažnije determinante TFP ističu se pre svega R&D, ljudski kapital, institucije. U Srbiji bi trebalo, u cilju povećanja produktivnosti u narednom periodu, prvenstveno staviti naglasak na unapređivanje kvaliteta ljudskog kapitala, poboljšanje uslova poslovanja, kvaliteta institucija i infrastrukture.

LiteraturaAbramovitz, M. (1956). Resource and output trends in the United States since 1870. The American Economic Review, 46(2), 5-23.

Alam, A., Casero, P. A., Khan, F. & Udomsaph, C. (2008). Unleashing prospe-rity: productivity growth in Eastern Europe and the Former Soviet Union. World Bank Publications.

Aravena, C., Hofman, A., Fernández de Guevara, J., & Mas, M. (2014). Evalu-ating policies to improve total factor productivity in four large Latin American countries. Macroeconomics of Development Series No. 147, United Nations publication.

Arsić, M., Nojković, A., Ranđelović, S., & Mićković, S. (2012). Strukturni fiskalni deficit i dinamika javnog duga Srbije. Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Arsić, M., Ranđelović, S., & S. Tanasković. (2015). Od makroekonomske stabilnosti do održivog rasta privrede Srbije. Prezentacija sa konferencije NDES „Ekonomska politika u Srbiji u 2016“, Beograd 12. decembar 2015.

Coe, D. T., Helpman, E., & Hoffmaister, A. W. (2009). International R&D spill-overs and institutions. European Economic Review, 53(7), 723-741.

EBRD. (2013). Transition Report 2013 – Stuck in Transition?. London.

Gehringer, A., Martínez-Zarzoso, I., & Nowak-Lehmann Danzinger, F. (2015). What are the drivers of total factor productivity in the European Union?. Eco-nomics of Innovation and New Technology, 1-29.

Iradian, M. G. (2007). Rapid growth in transition economies: growth-accounting approach (IMF Working Paper WP/07/164). International Monetary Fund.

Isaksson, A. (2007). Determinants of total factor productivity: A literature review (Research and Statistics Branch Staff Working Paper 02/2007). United Nations Industrial Development Organization.

Islam, N. (2001). Different approaches to international comparison of total factor productivity. In New developments in productivity analysis (pp. 465-508). Uni-versity of Chicago Press.

205

Jones, C. I. (2015). The Facts of Economic Growth (NBER Working Paper No. 21142). National Bureau of Economic Research.

Rahman, J. (2008). Current account developments in new member states of the European Union: Equilibrium, excess, and EU-phoria (IMF Working Paper WP/08/92). International Monetary Fund.

Senhadji, A. (2000). Sources of Economic Growth: An Extensive Growth Accoun-ting Exercise. IMF Staff Papers, 47(1). International Monetary Fund.

Solow, R. M. (1957). Technical change and the aggregate production function. The review of Economics and Statistics, 39(3), 312-320.

Solow, R. M. (1956). A contribution to the theory of economic growth. The quar-terly journal of economics, 70(1), 65-94.

Vrcelj, Đ., Bajić V., Životić P. & Petrović, P. (1973). Merenje tehničko-tehnolo-škog napretka i metodi njegovog prognoziranja. Institut za ekonomiku industrije, Poslovna politika, Beograd.

World Bank. (2011). The Road to Prosperity: Productivity and Exports (Republic of Serbia Country Economic Memorandum, Report No. 65845-YF). Volume 1 of 2: Overview.

ApstraktU ovom radu izdvojene su najvažnije determinante ukupne faktorske pro-duktivnosti (TFP), te, imajući u vidu specifičnosti privrede Srbije, pred-loženi su koraci koje bi kreatori ekonomske politike u Srbiji trebalo da preduzmu kako bi se povećao nivo TFP u narednom periodu. U radu se argumentuje značaj rasta TFP, koji se često ističe i empirijski potvrđuje u ekonomskoj literaturi. Pre svega, TFP je osnovna determinanta dugo-ročnog privrednog rasta, značajno doprinosi privrednom rastu, a i znatan deo razlika u nivou dohotka između zemalja se može objasniti razlikama u nivou TFP. Rezultati sprovedenog istraživanja na podacima za Srbiju za period 2006-2014 ukazuju da se TFP kretala oko konstantne vrednosti, tj. nije beležila rast. Sve zajedno ističe važnost usmeravanja ekonomske poli-tike u Srbiji na povećanje produktivnosti u neposrednoj budućnosti, što pre svega podrazumeva stavljanje naglaska na unapređenje ljudskog kapitala, rast makroekonomske stabilnosti, uslova poslovanja, pravnog sistema, ins-titucija, kao i poboljšanje infrastrukture.

Ključne reči: determinante ukupne faktorske produktivnosti, ekonomska politika, dugoročno održiv privredni rast

206

ApstraktThis paper presents the most important determinants of total factor pro-ductivity (TFP) and, bearing in mind the specificities of Serbian economy, recommends the steps that economic policy-makers in Serbia should un-dertake in order to increase the level of TFP in the near future. In the paper, we present arguments showing the importance of TFP growth, which has been pointed out and empirically proven many times in the economic lite-rature. TFP is, principally, the basic determinant of long-term economic growth, it contributes considerably to the economic growth, and, finally, a significant part of differences in income levels between countries can be explained by the differences in the level of TFP. The results of our research on data for Serbia from 2006 to 2014 indicate that TFP fluctuated around a constant value, i.e. it did not grow. All this stresses the importance of directing economic policies in Serbia towards the increase in productivity in the near future, which primarily implies placing the emphasis on the advancement of human capital, strengthening of macroeconomic stability, of conditions for doing business, legal system, institutions, as well as im-provements in infrastructure.

Key words: determinants of total factor productivity, economic policies, long-term sustainable economic growth

I I

INSTITUCIONALNE OSNOVE PRIVREDNOG RAZVOJA

209

RAZVOJNA KLOPKA U PRIVREDI SRBIJE

Ljubomir Madžar1

1. UvodNimalo se ne ustežući, autor ovoga teksta sve više i više pribegava jednoj sve češće rabljenoj konstataciji koja poprima karakteristike pravog, istinskog ceterum censeo. Konstatacija se sastoji u jednom iskazu sročenom sa pretenzijama da bude ozbiljan i sadržajan uvid u ekonomska zbivanja a tiče se dubinskih, fundamentalnih determinanti privrednog razvoja: taj razvoj u krajnjoj liniji ne zavisi od činilaca lociranih u samoj privredi nego od faktora situiranih daleko izvan nje. Dostignuti nivo razvoja, ispoljen prevashodno raspoloživošću resursa, nije uslovljen samom tom raspoloživošću nego tempom kojim su se oni uvećavali u prošlosti. Sam taj tempo, međutim, još manje je opredeljen raspoloživošću resursa a zavisi sada kao i u prošlosti ne od njihove zatečene količine nego od toga šta privredni subjekti sa njima čine i kako njima upravljaju. S druge strane, obrasci upravljanja i pravci alociranja zavise od institucionalnog poretka koji generiše relevantnu motivaciju i produkuje sile upravljene na oblike i varijetete ponašanja ekonomskih aktera.

Ovo je kontekst u kome se institucije nameću kao ključna reč, a one same zavise od beskrajno kompleksnog i nikad dokraja sagledivog spleta političkih procesa i teško dokučivog sklopa motivacionih silnica koje te procese usmeravaju i daju im pogonsku energiju. Uviđajući da pravilnosti odvijanja političkih procesa nikada neće u celosti moći da se razjasne – bar ne iz ugla privrednorazvojnih tendencija koje su od interesa za ova razmatranja – ovde će biti u opštim crtama razmotren kompleks društvenih preferencija i odgovarajućih kolektivnih vrednovanja kao njihova moćna determinanta. Takođe je evidentno da ni deo politike koji je od interesa za objašnjenje dugoročnijih privrednih trendova ovaj aksiološki činilac nikad do kraja neće moći da objasni, ali će u sagledavanju krajnjih činilaca privredne dinamike uvek dati krupan, spoznajno vredan doprinos. Stav koji će u nastavku biti obrazlagan neposredan je i sasvim jednostavan: u

1 Autor je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj „Petar Karić“ Alfa BK univerziteta u Novom Beogradu. Nezaobilazni g. Milija Mihailović i ovoga puta je svojim korisnim sugestijama doprineo konciznijem i elegantnijem oblikovanju jednog broja formulacija i efektnijem izvođenju odgovarajućih poenti. Kakav je prijatelj, on bi preuzeo i odgovornost za preostale greške u ovom tekstu, ali to nažalost nije moguće.

210

vrednosnim opredeljenjima, pa tako i u političkim ponašanjima ovdašnjih građana, posebno kad je reč o njihovim ponašanjima u svojstvu pripadnika biračkog tela, postoje osobenosti koje su u dubokom neskladu sa potrebama dinamičnog privrednog razvoja i koje se u odnosu na taj razvoj nameću kao ozbiljna kočnica.

Široko shvaćena društvena vrednovanja, etička opredeljenja i kolektivna sećanja opredeljuju oblike i pravce odvijanja političkih procesa koji sa svoje strane određuju strukturne karakteristike i motivacione potencijale institucionalnog poretka, a taj poredak se na dobro poznati način javlja kao odrednica tempa i pravaca privrednog razvoja i, kako bi rekao A. Smit, bogatstva naroda. Taj poredak se javlja i kao činilac siromaštva (pojedinih) naroda, kako bi moglo da se doda bez rizika da se pogreši (v. Asemoglu i Robinson (2014/2012/, posebno ss. 17-56 i 82-109). I čista teorija i obimno privredno iskustvo sugerišu da bismo iz nepovoljne situacije u kojoj predugo tavorimo mogli da se iščupamo velikim institucionalnim preobražajem, ali taj preobražaj nije moguć jer se na svakom koraku sudara sa teškim i nesagledivo brojnim političkim ograničenjima. Ta se ograničenja nameću predvidivo i redovno kao rezultat i refleksija društvenih vrednovanja koja su fenomen prilično dugog trajanja. Veliku prepreku u ekonomskom i svakom drugom razvitku predstavlja činjenica da ona niti mogu brzo i dovoljno radikalno da se menjaju niti postoje znanja koja bi omogućila da se u društvu pokrene odgovarajuća akcija, bolje rečeno široko postavljen i veoma kompleksan akcioni program institucionalnog preobražaja.

Naše društvo, a posebno biračko telo kao njegov akciono najznačajniji deo, u svojim vrednosnim opredeljenjima ima mnogo toga što je u direktnom sukobu sa potrebama i izgledima bržeg privrednog razvoja; njegovim preferencijama i rezultujućim ponašanjima lako se razaznaju brojne sastavnice koje taj razvoj direktno onemogućavaju i u dugoročnijoj perspektivi ovoj zemlji maltene predodređuju nimalo dopadljivu budućnost. Za uspešniji razvoj potrebni su dalekosežni institucionalni preokreti koji mogu da se ostvare samo kroz odgovarajuće političke procese. Međutim za tako nešto ne postoje izgledi jer na političkoj platformi koja bi sadržavala i obećavala te obrate niko ne može dobiti izbore.

Deo institucionalnih a potom i političkih ograničenja koja onemogućuju nasušno potrebna privrednosistemska prilagođavanja jeste i naša pomirenost sa aktuelnim zapanjujuće niskim stopama rasta. Prisvojna zamenica naša obuhvata celo društvo, te tako i najširu javnost, a posebno akademsku javnost koja bi na ovom području trebalo da igra ulogu društvene savesti. Nju svakako valja razumeti kao profesionalno predodređen segment zajednice koji treba da je čuva od pogrešnih odluka

211

i neprimerenih ponašanja. Samo ona može da ukazuje na korake i poteze drastično sukobljene sa potrebama i nadama da najzad i ovde počnu da se ostvaruju neka primetnija poboljšanja u životnom standardu i društvenom blagostanju. Sledećih nekoliko rečenica ne treba ni u kom smislu shvatiti kao kritiku nego samo kao konstataciju koja ukazuje na naše naravi. Važnu sastavnicu tih naravi predstavlja naša bezmalo sudbinska izmirenost sa zaprepašćujuće niskim stopama rasta, stopama koje ne samo što nagoveštavaju nego i predodređuju sumornu ekonomsku budućnost za ovu zemlju.

Ovde se neće reinterpretirati zaista brojne i uvek solidno izvedene i uverljive računice koje pokazuju koliko godina zaostajemo za razvijenim, pa i onim srednje razvijenim svetom i koliko će godina trebati (40, 50, 80...) da se približimo nekim civilizacijski verifikovanim razvojnim standardima. Te računice se mahom temelje na pretpostavkama koje su daleko povoljnije od naših aktuelnih privrednorazvojnih datosti. Nešto realističnije pretpostavke dale bi još porazniju sliku. To je razlog zbog koga naše tekuće analize, inače tehnički korektne i profesionalno više nego zadovoljavajuće (npr. Arsić et al. 2015, Stamenković et al. 2015, Stamenković i Kovačević 2013) pate od jednog nevidljivog ali dalekosežnog nedostatka: barata se sa stopama rasta i iznalaze rafinirane relacije između makroekonomskih agregata koje bi pod određenim pretpostavkama mogle da ih osiguraju, a ne ističe se niti čak naznačuje da su ove stope, takve kakve su, tragično nedostatne. Baratati sa takvim stopama kao sa nečim prirodnim i normalno očekivanim znači jedan vid nedozvoljenog pristajanja na njih i doprinos delovanju koje silno doprinosi njihovom ovekovečuju. U ovom pogledu političari su, dakako, mnogo veći „grešnici“: gotovo svaki dan čuju se samopohvalne konstatacije o tome kako je nekakav veliki rezultat to što će nam bruto domaći proizvod (BDP) porasti za nekih tri četvrtine procenta umesto da padne za pola procenta, kako se donedavno očekivalo; gola činjenica rasta, pa makar i zanemarljivog, ističe se kao neka velika ekonomskopolitička performansa! (S. L. 2015). A ko će, kad će i kako će taj naš zabrinjavajuće dimenzionirani BDP podići na nivo makar i približno kompatibilan sa svetom koji nas takoreći neposredno okružuje? Da ovo ne bi ispala neka destruktivna kritika, neka odmah bude dodato da je na isti ili analogan način postupao i autor ovog teksta: ako bi ovo bila nekakva kritika, kao što nije, ona se očigledno relativizuje pratećom samokritikom, baš u duhu starih dana kad smo, kao organizovani, pokadšto bili pod pritiskom da pribegnemo toj vrsti samooptuživanja.

Da li ove napomene treba shvatiti kao nalog akademskim analitičarima da u svojim analizama i projekcijama konačno iznađu i obnaroduju nekakve pristojno visoke stope rasta? Da li je njihova dužnost da po svaku cenu

212

iskonstruišu stope koje će najzad biti u skladu sa potrebom da se izvučemo iz ove razvojne provalije? Treba li aritmetika da posluži kao sredstvo pomoću koga bismo mogli da se dočepamo izgleda da svoje silno zaostajanja za drugim zemljama bar smanjimo ako već ne možemo da se nadamo da ih, makar i u najdaljoj doglednoj budućnosti, konačno stignemo? Naravno da ne. Analitičar je dužan da ustanovi ono što je dostupno i realno a ne da prezentira nekakav plod pustih sanja i neostvarivih maštanja. Te projekcije, u nepovoljnim uslovima koji će nas još zadugo pratiti, treba raditi uglavnom kao i dosada, ali one moraju da budu praćene komentarima kojima se objašnjava njihova šokantna nedovoljnost i čija bi namena bila da se istrajno upozorava na gotovo tragične implikacije takvih stopa. Očigledna implikacija takvih komentara pa i njihov eksplicitno artikulisani sastavni deo bila bi razmatranja upravljena na potresnu neprikladnost institucija i politika koje te smešno niske stope daju kao svoj rezultat.

Iz ovakvog insistiranja sam po sebi nameće se sledeći zaključak: iako mogu da se tumače i kao posredna forma sugestija za ekonomsku politiku, pa čak i neka vrsta naloga za njeno delovanje, projekcije u osnovi moraju svoj oslonac da imaju u privrednoj stvarnosti, te tako da još zadugo operišu sa krajnje nezadovoljavajućim, odveć niskim stopama rasta; upravo zbog toga, međutim, one bi redovno morale da budu praćene ukazivanjem na njihove nepovoljne dugoročne implikacije i insistiranjem na krupnim i opet istinski dugoročnim programima akcija kojima bi se nastojalo da se otklone teška razvojna ograničenja. Reč je, dakako, o specifičnim ograničenjima lociranim prvenstveno u sferi disfunkcionalnih društvenih vrednovanja sa brojnim, zasad delimično razjašnjenim i šire poznatim, preprekama u osiguravanju političkih uslova za racionalnu i društveno celishodnu razvojnu politiku. Na tom, moglo bi se reći metaekonomskom nivou politika bi imala da se suoči sa onim vanekonomskim kolektivnim vrednosnim opredeljenjima koja blokiraju institucionalne transformacije na liniji ubrzanja rasta i bitnog uvećavanja njegove efikasnosti.

Rezimirajući i parafrazirajući radi što snažnijeg efekta: analize rasta i odgovarajuće projekcije treba da sadrže tri različite kategorije elemenata sa rezultujućim snažno naglašavanim poentama: s jedne strane morale bi sistematično da se prezentiraju realistične projekcije razočarajuće niskih stopa rasta, a s druge strane vrlo ozbiljna, oštro intonirana upozorenja na više nego nepovoljne konstelacije u koje nas te nezadovoljavajuće stope vode. Prirodan i logički uklopljen u prethodna dva bio bi i treći element: ukazivanje na poteze kojima, makar i u vrlo dugoročnoj perspektivi, anahronična vrednosna opredeljenja i prateća politička ponašanja treba da se preokrenu. Ovo je herkulski zadatak i niko ne može biti siguran da će biti uspešno realizovan niti da će pouzdano dati bitnu akceleraciju rasta kao

213

svoj nasušno potrebni krajnji rezultat; jedno je, međutim, sigurno – ako se i ne može apodiktički tvrditi da će, ukoliko se uspešno okonča, dati taj epohalno značajan efekat, sigurno je da bez njega ne može biti ni govora o nekom značajnijem oporavku ove privrede. Svojevrsna kulturna revolucija koja treba da dovede do promene vrednovanja i ponašanja biračkog tela, ali i najšire društvene javnosti, potreban je uslov za, makar i dugoročnu, privrednu konsolidaciju iako sigurno ne može da se okarakteriše i kao dovoljan uslov za taj veliki oporavak.

2. Epohalni institucionalni preokret i zakasnelo prilagođavanjeGornji naslov na prvi pogled deluje oksimoronski. On kao da sugeriše institucionalna pomeranja koja su istovremeno i nagla i dalekosežna, a s druge strane i spora i nedovoljna. A scenario upečatljivo oblikovan u znaku ove protivrečnosti u našoj stvarnosti doista se i odvijao. Odbacivanje kolektivistički postavljenog institucionalnog poretka – „sistema socijalističkog samoupravljanja“ − bila je institucionalna promena tektonskih razmera, takva kakve jedva da se u proseku dešavaju jednom u pola veka. To je ono što se u institucionalnoj istoriji ove zemlje može okvalifikovati kao epohalno. Međutim, sa tom promenom javila se prirodna potreba za izgradnjom institucionalne armature za temeljno transformisanu tržišnu privredu. To je potreba za razvijanjem jedne privrednosistemske nadgradnje koja, pored znatnih sredstava i skoro fanatične opredeljenosti rukovodećih garnitura, iziskuje i mnogo znanja, istrajnosti, doslednosti i sreće. U ovoj stvari pojavila se dobro poznata asimetrija: rušenje starog da se oposliti takoreći trenutno, u jednom hipu, ali je izgradnja novog dug, mukotrpan i vazda neizvestan proces. U nas je institucionalna promena bila nagla i skoro spektakularna u trenutku rušenja i odbacivanja starih institucija i njima opredeljenih aranžmana, ali je bila i ostaje obeshrabrujuće spora u izgradnji novih ustanova. Sporost izgradnje novih aranžmana ne bi posle svega trebalo nikoga da iznenadi budući da oni treba da budu suštinski drukčiji i da na najširem regulativnom planu zamene one stare. Između prethodno već donekle urušenih a potom srušenih starih institucija i sporo građenih i ne uvek srećno koncipiranih novih institucija decenijama zjape institucionalni vakuumi sa pogubnim posledicama po privredni razvoj i društveni napredak.

Institucionalno kašnjenje je posebno veliko ako se institucije definišu u nešto širem smislu, tako da obuhvataju i društvena vrednovanja, socijalnu percepciju alternativnih regulativnih poredaka i obrasce ponašanja koji iz njih proističu (up. Ležandr 2010/2004/, Serl 2010/2005/). Tektonska institucionalna promena odigrala se na više područja, a osobito je

214

dalekosežna bila ona koja se sastojala u bitnoj promeni aktera razvojnih procesa, posebno onih u domenu inovacija i preduzetništva. Radikalno su u stvari zamenjeni subjekti u svim bitnim domenima poslovanja: proizvodnji, poslovođenju, investiranju i preduzetništvu. Bez obzira na tek delimičnu zaokruženost tržišta i na nedovoljnu razvijenost njegove institucionalne nadgradnje, svi ovi subjekti okrenuti su tržištu i svoje odluke donose i akcije preduzimaju samo pod uticajem motivacionih impulsa vezanih za profit i zaradu. U nepovrat je minulo vreme državnog upravljanja proizvodnjom, investiranjem, inoviranjem i preduzetništvom kada su se odluke temeljile na širim društvenim kriterijima i kad je mnogo toga preduzimano bez dobrih izgleda da bude isplativo i profitabilno. Investiranja, inoviranja, proizvodnje i prometa biće onoliko koliko u odgovarajućim aktivnostima nađu svoju računicu oni koji sve te ekonomske procese treba na svojim leđima da iznesu.

Ta fundamentalna činjenica nije u punoj meri i na pravi način doprla do najšire javnosti, a bogme ni do užih njenih segmenata, uključujući i neka područja društvenih nauka. Ovo potonje je posebno zabrinjavajuće s obzirom na činjenicu da bi u specijalizovanim naučnim krugovima dublje razumevanje novih ekonomskih i društvenih datosti moralo da se očekuje. U izmenjenom ekonomskom krajoliku, a posebno u periodima kriznih zaoštravanja privredne situacije, oči se upiru u državu i ona se p(r)oziva kao akter koji širokim slojevima treba da olakša ekonomski položaj i čak značajno podigne standard i blagostanje. Država u svemu tome ima važnu ulogu ali se ona ispoljava i ostvaruje na bitno drukčiji, a u javnosti nezapažen i nedovoljno uvažen način. Državi se kao nezaobilazni imperativ nameće novi stil prilagođen bitno promenjenim institucionalnim okolnostima. Ostalo je veoma malo ekonomskih procesa, mahom u domenu javnih dobara, koje ona neposredno može da pokrene, a daleko najveći deo posla oko oživljavanja privrede i osiguranja kontinuirane ekonomske ekspanzije mora da obezbedi preko drugih. Ona to može da učini samo tako što će uspostaviti poslovični ambijent, tj. takvo okruženje u kome će privredni akteri, doprinoseći realizaciji širih društvenih ciljeva (ubrzanje rasta, zapošljavanje nabujale armije nezaposlenih, makroekonomska stabilizacija u više relevantnih dimenzija...), istovremeno ostvarivati svoje ciljeve, a to znači dobru zaradu i uvećavanje bogatstva. U sferi neposrednih poslovnih poduhvata država malo ili ništa od toga ne može da postigne, a u meri u kojoj bude prinuđena da se oslobađa godinama akumuliranog viška zaposlenih ona može samo da produbi ionako teške zatečene probleme. U neposrednoj interakciji ona će dodati postojećem skoro nepodnošljivom broju zaposlenih, a gaseći nerentabilne, dugo subvencionisane organizacije izazvaće u odgovarajućoj meri i smanjivanje BDP.

215

To je delikatna tačka na kojoj dolazi do rašomonskog nesporazuma i teško razrešivog spleta međuodnosa države, poslovnog sveta i najšire javnosti, uključujući i vazda uticajno, presudno važno biračko telo. Naša javnost, sa većinom svojih krupnih segmenata, kao da još uvek živi u prošlosti. Krajnje je alergična na pojave individualnog bogaćenja i uspešno stasalih poslovnih ljudi. Ako je u socijalističkoj prošlosti privredni život i mogao nekako da se odvija bez dovoljno vidljive pojave ubrzanog jačanja poslovne i finansijske snage pojedinaca – a poznato je kako je sve to okončano – to danas nije moguće. Privrednog oporavka i trajno održivog ekonomskog rasta ne može biti bez markantnog poslovnog izrastanja dovoljno velikog broja privrednika, a formiranje poslovnih imperija čini se da se javlja kao nužna propratna pojava opšte ekonomske ekspanzije i učvršćivanja privrede na putanji uspešnog, dugoročno održivog rasta. Bez bogaćenja pojedinaca ne može biti opšteg privrednog napretka i trajnog poboljšavanja ekonomskih uslova, te tako i rasta blagostanja, za zajednicu kao celinu. Biće da je to univerzalna pravilnost, ali za one kojima bi ova konstatacija mogla teško da padne neka bude dodato da ta empirijska zakonitost sigurno važi za nivo razvoja na kom se zatekla privreda Srbije, a osobito za dramatično težak splet problema sa kojima se ona godinama nosi.

I u ovom kolosalnom zadatku država ostaje ključni akter. Ona, međutim, na tom sudbinski važnom poslu ne može neposredno da se angažuje sama nego mora – a ona jedino i može – da obezbedi podsticajne uslove pod kojima će optimalne odluke doneti i prateće aktivnosti obaviti drugi, tj. poslovni svet – preduzetnici, investitori, inovatori i rukovodeće strukture u privrednim organizacijama. Posebno one na najvišim položajima i, dakako, najbolje plaćene. Bogaćenje pojedinaca, i to ponajviše izraženo kod onih najkreativnijih i najpreduzimljivijih, nerazlučna je prateća pojava oživljavanja privrede i njene nesmetane ekspanzije do u najdalju zamislivu budućnost. Naša javnost, posebno uključujući biračko telo, daleko je od toga da u potrebnoj meri i na pravi način prihvati ovu elementarnu činjenicu. Poslovni ljudi, naročito oni najuspešniji, u našoj javnosti predmet su žustrog diskvalifikovanja i jetkog komentarisanja. Gore od toga, u javnosti je velika tražnja za represivnim merama upravljenim na tzv. tajkune. Na svakom koraku postavljaju se pitanja na koji je način stečen „prvi milion“. Napadi na poslovni svet, često u režiji vajne „humanističke inteligencije“, nailaze na veliko dopadanje i odobravanje, a među najlakše načine zadobijanja podrške i popularnosti spadaju gromke dijatribe protiv poslovnog sveta. Veliki je broj ljudi koji svoju nesreću i osujećenje („frustraciju“) ublažavaju napadima na poslovne ljude, a mnogo im je lakše da svoj nezavidan ekonomski položaj „objasne“ nekakvom nepravdom i eksploatacijom nego svojom inercijom ili nesposobnošću. Naročito su privlačne tvrdnje o

216

etičkim defektima i moralnim ogrešenjima onih koji poslovno uspevaju – siromašan sam jer sam opredeljen za carstvo nebesko pravog puta i časnog života – a govoreći o krađama i pljačkama novoobogaćenih zaboravljaju da i sami bivaju uhvaćeni bez karata u javnom prevozu, pokušavajući da se na račun državne firme ovajde za sramotnih 80 dinara.

U nastojanju da prevlada nepodnošljivu privrednu situaciju u koju sad već godinama nezadrživo tone celo društvo, država bi morala da se najafirmativnije okrene onima koji jedini na nivou neposrednog delovanja mogu da preokrenu ovaj zastrašujući nedohod. Ne jednom sam bio u prilici da ustvrdim da bi preduzetnici i svi poslovni ljudi morali da budu maksimalno podupirani, podsticani i štićeni; oni bi u doslovnom smislu morali konačno da budu promovisani u junake našeg vremena; nema društvene grupe koja bi u situaciji kakva nas pritiska mogla da bude ekonomski produktivnija i socijalno značajnija. Na hleb se maže i u traktor se sipa samo ono što oni društvu isporučuju; svi drugi bi, makar dok traje ovaj sveobuhvatni tornado, morali da budu manje cenjeni, pa i manje podsticani nego oni. A to u našem društvu, uz ovako naoštrenu i prema poslovnom svetu neprijateljski postavljenu javnost, zasad jednostavno nije moguće. Kako je podvučeno u prethodnom odeljku (kraj 4. pasusa), nema toga koji bi, bar zasad, na platformi podrške poslovnom svetu mogao da dobije izbore.

Bez odgovarajuće izborne podrške, nema izgleda da se Srbija dočepa vlasti koja će biti, što bi se reklo u našoj provinciji business friendly; bez takve podrške poslovni svet ne može mnogo da pomogne Srbiji, strane investicije će se slabo hvatati Srbije iz istih ovih razloga, a naš svet takvim političkim ponašanjem sam sebe osuđuje na ekonomsku involuciju i dalje siromašenje. Uz nešto cinizma moglo bi da se kaže da je ekonomska sudbina na koju se cela javnost tako ogorčeno žali – u krajnjoj liniji stvar njenog vlastitog izbora. U svojim najširim segmentima svekolika javnost, uključujući i dobar deo akademskih krugova, ponajviše u oblasti društvenih nauka, okreće se angažovano i žestoko protiv onih koji u aktuelnim institucionalnim okvirima jedini mogu da preokrenu trendove kontinuiranog propadanja.

Zapažene su epizode u kojima se sa smenama garnitura na vlasti vidno povećava broj sudskih sporova protiv poslovnih ljudi. Ta činjenica krajnje nepovoljno govori protiv vlasti koja je za dati trenutak aktuelna, protiv prethodne vlasti, a bogme i protiv samog sudskog sistema.

Veliko je iskušenje da se javnost – kako ona najšira tako i, pogotovo, ona intelektualna – najtežim izrazima optuži za preovlađujući egalitarni sindrom i stavove koji bukvalno zatvaraju vrata za politike okrenute prevazilaženju

217

ove makroekonomke elementarne nepogode. Tom iskušenju se ipak mora, bar načelno, odoleti jer je mnogo toga objektivnog što uslovljava aktuelnu aksiološku orijentaciju. Ne sme se zaboraviti naša tradicija, mitovi, istorijska događanja i kolektivna sećanja (Sekulović 2004, ss. 47-54, 65-66), ali ni nasleđe jedne doktrine koja je na ovim prostorima vladala pola veka a bila iz samog osnova pogrešna upravo u delovima bitnim za razumevanje preduzetništva i tržišnih procesa. Ni svoju tradiciju ni svoju marksističku indoktrinaciju nismo u krajnjem sami birali nego su nam i jedna i druga bile takoreći sudbinski dodeljene.

Valjda je najpogubnija ona koncepcijska konstrukcija koja privredni proces tretira kao igru sa nultom sumom: niko ne može da se zaima a da to što je stekao nije opljačkao ili ukrao od nekoga drugoga. Baš kao u nekad široko čitanoj knjizi Janka Đonovića Crnci i Crnogorci. Koliko me sećanje služi, tamo je dosta reči o raznim bogatstvima, a nastanak i dalje uvećavanje svakog od njih omogućeni su nekakvim zločinima, ponajčešće ubistvima. Ne bi generalno trebalo zaključiti da smo u svemu luđi od svojih predaka, ali ostaje tugaljivo pitanje zašto se naši delatnici sa područja društvenih nauka tako sporo odučavaju od marksističkih shema društvenih procesa kao interakcija sa svojstvima igre nultog zbira. Bill Gates je jedan od tri najbogatija čoveka na svetu, ali je vrednost onoga što je svojom kreativnošću učinio za sve nas višestruko veća od onoga što je sam uspeo da prisvoji. Naši poslovni ljudi nisu baš tog formata, ali nema nikakve sumnje da su, naporedo sa akumuliranjem njihovog bogatstva, i široki stratumi drugih ljudi, zahvaljujući njihovom preduzetništvu, ostvarivali lepe koristi.

Preokret u vrednovanjima koji bi politički omogućio institucionalni preobražaj na liniji ozdravljenja privrede i njenog premeštanja na trajektoriju uspešnog dugoročno orijentisanog rasta predstavlja svojevrsnu kulturnu revoluciju. Stoga se prirodno nameće pitanje da li je ona kao osnova neophodnog političkog obrta uopšte moguća. Ne bi trebalo da se unapred obeshrabrimo. Danas je više nego ikada ranije zemlja izložena (i!) pozitivnim stranim uticajima. Narod nije prestao da bude podložan političkoj propagandi i priemčiv za njeno delovanje. Kad bi iz vladajućeg centara počele da zrače pozitivne, prema poslovnom svetu afirmativne informacione poruke, sva je prilika da bi se pojavili povoljni učinci. Od izvesne vrednosti bila bi i prijemčivo prezentirana ali logički dobro zasnovana naučna argumentacija. Sve bi to prilično dugo trajalo i bilo opterećeno nikad ugodnom senkom neizvesnosti. No, kako je ovde protumačeno kao kineska mudrost, i najduže putovanje počinje sa prvim korakom.

218

3. Osvrt na uzročnike neprihvatanja preduzetništvaAverzija prema preduzetništvu i odbojnost u odnosu na poslovni svet jedna je od najkrupnijih teškoća, ako ne i doslovno najkrupnija, sa kojima moramo da se nosimo u nastojanju da se dinamizira ova privreda i da se konačno ustali na trajektoriji stabilnog i održivog razvoja. Trebaće mnogo znanja, pouzdanih informacija, političke opredeljenosti i dobre volje da se to društveno zlo nekako savlada. Prvi korak u tom pravcu je svakako njegovo što potpunije razumevanje, pri čemu izuzetno važnu komponentu predstavlja utvrđivanje načina na koji je nastalo i mehanizama posredstvom kojih se održava. Dijagnoza činilaca koji su to sistematsko opiranje preduzetništvu i poslovnoj orijentaciji izazvali trebalo bi da otkrije neke ključne tačke na kojima bi smišljena ekonomskopolitička akcija – ako se za njeno pokretanje pribere dovoljno društvene saglasnosti i, bar u vladajućem direktorijumu, oformi odlučna rešenost – trebalo da deluje i neutrališe najsnažnije regresivne silnice. To su one koje čak na opšte društvenom nivou generišu otpore prema preduzetništvu i komercijalizovanom delovanju – svemu onome što bi moglo da se prihvate kao sinonim za savremenu tržišnu privredu.

Prvi činilac ovdašnje antipreduzetničke, a time dobrim delom i antitržišne orijentacije nije teško identifikovati. On je u prethodnom odeljku, u očigledno drukčijem kontekstu, već dijagnosticiran i prepoznat kao vrlo duga, mora se reći vekovna tradicija kolektivizma i preovladavanje društvene organizacije u kojoj je pojedinac toliko apsorbovan kolektivom da nije odveć pogrešno govoriti o njegovoj eliminaciji. Poražavajuća prevlast kolektiva nad pojedincem, kao upečatljiva značajka naše prošlosti, dobro je manje-više poznata i detaljno opisivana u delima mnogih autora. Može se ukazati i na najnoviji doprinos ovom problemskom kompleksu (Perović 2015, ss. 318-325). Seoska zadruga (extended family) bila je brojna i obuhvatala po tri pa i više generacija. Starešina porodice bio je apsolutni i neprikosnoveni gospodar. Ništa značajnije nije se moglo preduzimati bez njegove dozvole, on je za sve članove donosio važnije odluke uključujući i one presudne za ceo život, niko nije sedao za sto dok on ne sedne, bez njegove izričite dozvole nisu se napuštala porodična okupljanja. L. Perović nije slučajno jedan prilog u toj svojoj najnovijoj knjizi naslovila Poraz pojedinca (ss. 307-311).

Tradicija je bezmalo sudbina – ona je fenomen dugog trajanja i iz samog osnova predodređuje pojedinačne živote i individualne životne putanje. Tamo gde je pojedinac totalno podređen tuđoj volji, pa makar u pitanju bio najbliži srodnik, i gde je tako lišen svake sopstvene inicijative, o nekakvoj preduzetničkoj sposobnosti ne može biti reči i društvo se razvija

219

kao koletivitet poslušnih izvršilaca. Nema sumnje da je taj ekstremni kolektivizam tokom dugih vekova u nacionalnoj prošlosti odgovarao potrebama ljudi i bio visoko funkcionalan – biće da su kroz tu fazu prolazila sva društva – ali teškoće nastaju kad on znatno preživi vreme tokom koga je bio pravi odgovor na životne potrebe i nametne se kao razvojno ograničenje u novom, bitno promenjenom vremenu. Vapijući nesklad između ove skupine neformalnih institucija i imperativa novog vremena svodi se u krajnjoj liniji na sporost u prilagođavanju. Srbija je mnogo duže od većine drugih naroda bila u položaju u kome je taj kolektivizam bio visoko funkcionalan i društveno opravdan, a novo vreme je donelo imperativ prilagođavanja kome je srpsko društvo odgovaralo neblagovremeno i – još uvek – sa upadljivim kašnjenjem. Jedan važan činilac orijentacije usmerene protiv preduzetništva i drugih – pratećih i ostalih – elemenata koji su inherentni tržišnoj privredi jeste jednostavno osobena prošlost i specifična istorija, elementi koji nikome nisu dati na odabir.

Posledice prošlosti ne iscrpljuju se njenim delovanjem u upravo naznačenoj sekularnoj perspektivi. Pogubne učinke po izglede za afirmisanje preduzetništva i komercijalnog duha u poslovanju kakav je tržišnoj privredi prirođen imala je i novija prošlost. Zemlja je nepunih pola veka preživela pod komunističkim režimom sa raznim varijantama socijalizma, od strogo centralizovanog sistema do vidno omekšanog ali još uvek uočljivo nedemokratskog samoupravnog socijalizma. Socijalistički razvojni period osakatio je individualnu inicijativu na većem broju segmenata i na različite načine. Najpre i najneposrednije, ova inicijativa bila je u širokim oblastima privređivanja, uključujući posebno one najvažnije i potencijalno najpropulzivnije – jednostavno zabranjena. Dugo će ostati u sećanju magični broj deset: zabranjeno je posedovati više od 10 hektara zemlje, nije dozvoljeno zapošljavati više od 10 radnika...

Preduzetništvo je aktivnost koja, poput mnogih drugih društvenih delatnosti, i podrazumeva i traži učenje. To u principu nije akademsko učenje, u nekakvim obrazovnim institucijama i uz uobičajena edukativna pomagala, ali je učenje kroz delovanje i učenje posredstvom prakse. Ta bitna komponenta učenja bila je na našim prostorima isključena golom logikom eksplicitne državne zabrane. Najmanje dve generacije bile su prisilno isključene iz slobodnog poslovnog odlučivanja koje većini društava sa kojima smo u ekonomskim interakcijama nije bilo uskraćeno. Preduzetništvo je atrofiralo i dobrim delom se izgubilo prosto zato što nije bilo dozvoljeno i što su eventualni pokušaji preduzetničkih pregnuća bili predmet sistematskog krivičnopravnog gonjenja. Nema te aktivnosti čije obustavljanje, nasilno ili zbog drugih razloga, ne vodi njenoj involuciji

220

i predvidivom slabljenju koje njenu eventualnu buduću obnovu čini izuzetno teškom i opterećenom širokom skalom funkcionalnih hazarda. To posebno važi za preduzetništvo koje je vanstandardno kreativna i u pogledu posebnih talenata izrazito zahtevna aktivnost. Kod nas je preduzetništvo na šokantno niskom nivou prosto (i) zato što je zbog dugotrajne zabrane kultura preduzetništva dobrim delom zaboravljena a sklonost ka toj aktivnosti zatomljena.

Mora se ovde dodati i poguban uticaj socijalističke propagande. Sve što je bilo vidljivije okrenuto ka tržištu i poprimalo primetniji komercijalni karakter – reč komercijalan vuče i dan-danas u našoj javnosti lako uočljive negativne konotacije – bivalo je obezvređivano i tretirano kao štetan ostatak preživelog klasnog društva. Kad je koncentrisana, centralno vođena, strogo kontrolisana i dosledna u svojim ciljevima i metodama, propaganda zasigurno ostavlja duboke tragove. Ti tragovi su u našem društvu bili utoliko dublji i utoliko trajniji što je društvo bilo na niskom edukativnom i kulturnom nivou; treba se samo setiti masovnih analfabetskih kurseva koji su ranom posleratnom periodu dali svoj duboki pečat. Što je stanovništvo manje prosvećeno, više je podložno propagandnim manipulacijama. Tržišne transakcije i komercijalni poslovi doslovno su ocrnjeni u socijalističkoj propagandi, posebno onoj koja je razvijena neposredno posle rata. Deo odgovora na pitanje zašto je naše društvo tako alergično prema svim oblicima preduzetničkog delovanja sadržan je upravo u ranoj, ali i potonjoj, državnoj propagandi čiji su tragovi vidljivi sve do dana današnjeg.

Socijalističko društvo je bila zajednica u kojoj individualna inicijativa nije imala šansu. Među brojnim razlozima valja izdvojiti jedan koji je odista principijelne naravi. To nije bilo društvo vladavine prava. U tom društvu nisu bila institucionalizovana pravila koja bi obavezivala sve – nisu bili izgrađeni propisi i regulativi koji bi se generalno i sistematski primenjivali a u odnosu na koje bi, bez izuzetka, svi građani bili jednaki. Naprotiv, to je bilo društvo zasnovano na vlasti i komandi, a vršenje vlasti i izdavanje komandi bilo je hijerarhijski uređeno. Principijelno uzev, nisu postojala pravila koja bi bila iznad pojedinaca i sve ih jednako obavezivala, nego je postojala upravljačka elita, koja je i sama bila hijerarhizovana a u kojoj je ličnost na vrhu imala neograničena ovlašćenja. Ta centralna ličnost usmeravala je razvoj društva i neograničeno odlučivala o njegovoj sudbini. Bio je to sistem vladavine elitnih, isprva učešćem u revoluciji „legitimizovanih“ ličnosti a kasnije ličnosti koje su svoja propisima neograničavana ovlašćenja dobijala kooptiranjem u redove već postojeće, u datom trenutku zatečene elite. Sad je već i kod nas uveliko i poodavno prihvaćeno da je normativno poželjan sistem upravljanja društvenim procesima vladavina prava uz neprikosnovenost zakona kroz koje se ona ostvaruje. Sistem koji

221

je na našim prostorima preovladavao u vreme socijalizma bio je direktna suprotnost sistemu vladavine prava: to je bio sistem vladavine jedne elitne grupe koja je samu sebe birala i samoj sebi po potrebi produžavala mandat. To je, drugim rečima, bila ne vladavina dogovoreno oformljenih i tradicijom osveštanih pravila nad svim članovima zajednice nego je bio sistem vladavine ljudi nad ljudima.

Hijerarhijski poredak i komandna ovlašćenja na nivou pojedinih delova društva ali i na nivou zajednice kao celine verovatno je najnepovoljnije što se o tom društvu uopšte može kazati. Ističući jednakost kao jedno od svojih velikih opredeljenja, to je bilo društvo izričite i čak na razne načine široko propagirane praktičke nejednakosti. Veća nejednakost jedva da može i da se zamisli od one koja podrazumeva da čovek upravlja čovekom umesto da svi bez izuzetka u važećim zakonskim okvirima slobodno rade na realizaciji sopstvenih ciljeva i vlastitih životnih projekata. Ne treba opširnije obrazlagati koliko je ovakav sistem upravo na višem, strogo apstraktnom nivou ekonomski neefikasan, i to na način koji tu nezaobilaznu načelnu neracionalnost prenosi na sve niže nivoe u hijerarhijski strukturiranom ekonomskom i društvenom sistemu. Koordinacija je jedna od ključnih reči u ekonomskoj teoriji i analizi, ali i jedna od životnih potreba za zadovoljavajuće funkcionisanje ekonomskog sistema, a o nekom optimalnom regulisanju da se i ne govori. Pravila su osnovni, nezaobilazni mehanizam koordinacije; elementi haotičnih devijacija u ekonomskim sistemima utoliko više dolaze do izražaja ukoliko su manje zastupljena pravila i ukoliko se manje primenjuju.

Odluke privrednih subjekata na mnogo načina su međusobno povezane i bez informacija o aspektima odlučivanja kod cele množine ostalih subjekata nijedan ne može optimalno donositi svoje odluke. Upravo su pravila mehanizam koji obezbeđuje te informacije. Kad se pravila primenjuju i jednako obavezuju sve, subjekt je u stanju da uvidom u pravila stekne brojne i važne informacije o ponašanju drugih aktera, i to one koje su relevantne za njegovo što uspešnije odlučivanje. Kad se zna da svi poštuju pravila, automatski se dolazi do ključnih informacija o onim segmentima ponašanja u okruženju koje omogućuju racionalno donošenje sopstvenih odluka. Kad se svi subjekti oslanjaju na pravila i u njih uklapaju, svi izvlače koristi od informacija koja pravila implicitno pružaju, a rezultat takvog usaglašenog uklapanja u pravila je koordinacija privrednih odluka – nužan i najvažniji uslov za efikasno funkcionisanje sistema kao celine. Sistemi lične vladavine, neograničavani pravilima i okrenuti ličnom, arbitrarnom odlučivanju taj imperativ koordinacije ne ispunjavaju i njene blagotvorne efekte ne ubiraju. Otuda haos u strateškom odlučivanju, promašene investicije i strukturne disproporcije koje tim sistemima daju

222

svoj neizbrisiv pečat a u socijalističkim društvima ispostavljaju se kao najfrekventnija sintagma. Nije čudo da su ozbiljni analitičari (Winiecki 2001, pp. 5-12) ustanovili da je preovlađujući deo kapaciteta nasleđenih od prethodnog socijalističkog poretka prosto neupotrebljiv i bez značaja u razvojnom procesu, a da je u Istočnoj Nemačkoj bezmalo sve što je nasleđeno iz starog režima moralo da bude likvidirano i iskorišćeno kao staro gvožđe (Sinn und Sinn 1991, ss. 39-40, 45-51).

Drugi aspekt u kome pravila suštinski utiču na makroekonomske performanse jeste redukcija neizvesnosti kao najopasnije kočnice preduzetničke inicijative i maltene svake druge privredne aktivnosti. Privredni život je krcat rizicima i neizvesnošću, pa je od suštinske važnosti da se tim objektivno datim neizvesnostima ne dodaju i nipošto neizbežne institucionalne neizvesnosti. Upravo tu pravila igraju nezamenljivu ulogu. S tim je, dakako, povezana i lična sigurnost preduzetnika, poslovnih ljudi i svih građana u jednoj zajednici. Važan doprinos pravila preduzetničkoj i svakoj drugoj inicijativi – posebno značajnoj za mobilizaciju resursa koja se pokazala kao najteži problem u zemljama u tranziciji, a u Srbiji više nego u ostalima – jeste upravo lična i imovinska sigurnost.

U sistemu lične vladavine, tom antipodu vladavine prava, život i dignitet pojedinaca nisu zaštićeni pravilima i zavise od drugih ljudi. Ne bi trebalo da iznenadi pojava čistki i sistem terora koji je odneo mnoge živote. Ne jednom je rečeno da je Staljin uništio više komunista nego svi antikomunisti zajedno. I kod nas su, pored ostalih, poznate zastrašujuće političke akcije koje su po kratkom postupku zbrisale karijere i dovele na rub egzistencije desetine hiljada ljudi. Ceni se da je samo u Srbiji početkom 1970-ih smenjeno 12.000 ljudi (Perović 2015, s. 142). Hrvatska upravljačka elita nije prošla ništa bolje. Lako je zamisliti kakav je to bio strahovit udar na tadašnju privredu: eliminisani su najspremniji kadrovi, sa iskustvom i visokim obrazovanjem. Taj gubitak ljudskog kapitala verovatno ni do dan-danas nije nadoknađen, a on pruža jedan od dalekosežnijih odgovora na pitanje zašto su nam privredne organizacije nakon sloma socijalizma u tako lošem stanju i zašto dobar broj njih ni do dana današnjeg nije mogao da bude privatizovan.

Tamo gde nema autentičnih pravila niko, pa ni oni na samom vrhu vladajuće piramide, ne može da bude siguran. Analitičari staljinskog terora nastupali su sa tezom da je veliki broj Staljinovih žrtava stradao zbog njegove lične nesigurnosti. Ako se dogodi da u sistemu lične vladavine, bez zaštite pravila, neko drugi zauzme vrhovnu poziciju, aktuelni vrhovnik ima mnogo razloga za strepnju. Fizička eliminacija konkurenata i potencijalnih budućih vrhovnika najsigurniji je način

223

otklanjanja egzistencijalne neizvesnosti i mnoštva opasnosti kojima je bremenita.

Opisani sistem sa zastrašujućom ličnom nesigurnošću i direktnim zabranama poduhvata u kojima je do izražaja mogla da dođe individualna inicijativa nije mogao da ne ostavi duboke tragove na individualne percepcije privredne stvarnosti, ali i na kolektivne predstave o akcijama koje su društveno proskribovane i na ličnom planu zazorne. To je individualno psihološki i socijalnopsihološki prtljag koji nam je u baštinu ostavio prethodni društvenoekonomski poredak. Deo tog prtljaga je i stil življenja koji su promovisale socijalističke elite. One su imale bezmalo neograničen pristup raspoloživim resursima, svoje potrebe su mogli obilno zadovoljavati koristeći „društvena“ sredstva i lično bogaćenje nije im – ne bar u očekivanoj meri – bilo ni potreba ni životna orijentacija. Te elite su mnogo doprinele aktuelnoj široko rasprostranjenoj averziji prema individualnim bogatstvima, pa je i to jedan od činilaca odbojnog odnosa društva prema poslovnom svetu. Teret neprihvatanja preduzetništva time je postao još veći. Taj teret je golem i mnoge godine će trebati za njegovo otklanjanje.

Ishod izazovne akcije prevladavanja te baštine prošlosti zavisiće i od mnogih činilaca koji nisu pod kontrolom nijednog organa ekonomske politike niti bilo kog drugog društvenog foruma. To je u stvari razlog više da se sva sredstva koja su na raspolaganju kreatorima institucija i subjektima ekonomske politike maksimalno i na optimalan način iskoriste. Težina zadatka je razlog za ozbiljno pristupanje njegovom rešavanju. Razmere ovog herkulskog poduhvata najbolje se vide u svetlu činjenice da je sa stanovišta razvijanja preduzetništva, pa i njegovog golog održavanja na nivou na kome se inicijalno zateklo, izgubljeno pola veka. To je bilo vreme u kome je preduzetništvo ponajviše venulo jer nije moglo u potrebnoj meri da se omasovi. Ono u to sistemu gotovo da nije bilo ni potrebno jer su odluke donošene na političkim forumima, a to kvazipreduzetništvo donosilo je investicione promašaje i vodilo u poslovične strukturne disproporcije.

Ne može se, doduše, reći da je individualna inicijativa – naročito kad je reč o manjim poduhvatima – bila sasvim isključena. No, i tada je za realizaciju, makar i izuzetno kreativnih, pojedinačnih ideja bilo potrebno odobrenje političkih foruma. Za pokretanje novih poslovnih poduhvata trebalo je „konsultovati“ „odgovorne drugove“. Politika je bila alfa i omega privrednog života u socijalizmu, čak i onome samoupravnog tipa, koji se i normativno i faktički među kolektivističkim sistemima najviše približio tržištu.

224

4. Format države i perspektive obnove preduzetništvaOdnos države i preduzetništva kompleksan je i ambivalentan, posebno u svom interakcijskom i dinamičkom aspektu. S jedne strane, država je apsolutna neophodnost za bilo kakvo pomena vredno preduzetništvo. Iako istorija institucija poznaje primere spontanog nedržavnog izrastanja neophodnih regulativnih struktura, ipak je nesumnjivo da potrebne regulativne okvire i proceduralna usmerenja može da pruži samo država. I tamo gde su izrastala spontano, regulativna ustrojstva brzo su dolazila pod okrilje države jer je jedino ona mogla da pruži sastavnice prinude i zabrana tamo gde ih društvena organizacija zahteva kao elemente racionalnih institucionalnih aranžmana. Kroz dugo i obimno razvojno iskustvo ispostavilo se da sigurnost vlasništva i zaštitu ugovora može da pruži jedino država. Niko van države ne može da garantuje ili bar u prihvatljivoj meri zaštiti individualna prava i slobode, a tržišna privreda je skoro nezamisliva bez slobodnih građana.

Liberalni teoretičari su odavno uvažili i sa svom neophodnom jasnoćom artikulisali nepobitnu istinu da mnogo toga što u liberalnom modelu društvene organizacije igra ključnu ulogu – prava, slobode, decentralizacija kao načelo i osnova najšire shvaćene društvene organizacije...– svoj presudno važan oslonac ima u državi. U sasvim skorašnjoj polemici sa poznatim zagovornikom etatizma Robertom Reichom, jedan jednako poznati liberal, Richard Epstein (2015) primećuje da je Reichovo insistiranje na državnim funkcijama i programima, i pored silnog zalaganja, u stvari krnje i nepotpuno i da mu je promaklo mnogo toga što liberali inače zapažaju kao opsežan skup funkcija, ulogu pa i misiju države. A good government is ironically a lot larger than Reich seems to understand, zapaža Epstein sa mnogo dobro pogođene ironije.

Neka tek u jednoj rečenici bude pomenuta skupina javnih dobara koja su presudno važna za normalno funkcionisanje pa i opstanak društva a o čijem preovlađujućem delu nema da se stara niko van države. Tu je i ekonomska politika, koja je sva u znaku makroekonomskih agregata, tj. takvih veličina koje se odnose na celu privredu i kojima – u meri koja je desetinama godina predmet žustrih debata ali koja sigurno nije jednaka nuli – može i mora da upravlja jedino država.

Potreba za državom ne može biti predmet ozbiljnih debata. Meritornoj raspravi podložno je samo ono što država (naveliko!) radi a ne bi trebalo da dotiče, a bogme i ono što bi trebalo, i što samo ona može, da radi ali se u to upušta nedovoljno ili nikako. Naučno zasnovane polemike oko države vode se ne o tome da li je potrebna ili čak da li bi trebalo da odumre

225

nego o normativno postuliranom sadržaju njenog rada i o lepezi njenih nezaobilaznih funkcija. Problem sa državom sastoji se u jednom krajnje delikatnom spletu funkcionalnih međuzavisnosti koji se ispostavlja kao osnova neizbežnog i društveno celishodnog javljanja države, tj. aktiviranja njenih toliko potrebnih funkcija, ali i kao osnova njenog nezdravog daljeg širenja – univerzalno podsticane ekspanzije koja društvo sapinje u mreže etatističkih izraslina i ometa normalan razvoj mnogih njegovih važnih delatnosti.

Prva činjenica koja je očigledna do stepena u kome prosto bode oči jeste prevelika javna, a to će faktički reći državna potrošnja. Ona je predimenzionirana u apsolutnom iznosu, a valjda još i više u odnosu na naš krajnje nedovoljan, a u poslednje vreme povremeno čak i opadajući BDP. To se često pravda poređenjima sa drugim zemljama, a potom i tvrdnjom da elastičnost javne potrošnje u odnosu na BDP mora da bude veća od jedinice, te da se u sekularnom kontekstu, pa i u kraćim vremenskim razdobljima, među komponentama BDP javna potrošnja mora da raste više nego proporcionalno. Oba ova obrazloženja su pogrešna. Prvo, u pretežnom broju slučajeva nisu primerena ova međunarodna poređenja. Komparacije se izvode mahom sa zemljama koje su daleko razvijenije od nas, pa kakav god da je koeficijent elastičnosti javne potrošnje. poređenje u toj dimenziji privreda na različitom nivou razvoja ne može biti primereno.

Razvijene zemlje su imale neuporedivo manje učešće javne potrošnje u BDP kad su bile na našem nivou razvijenosti. Tako Roger Middleton (1996, pp. 5-11) konstatuje gotovo spektakularan sekularni rast javne potrošnje u V. Britaniji i, jednako drastično, njenog učešća u BDP. On u periodu 1900-1979. konstatuje desetostruko povećanje u oporezivanju ličnih prihoda, petostruko povećanje učešća javnog sektora u zaposlenoj radnoj snazi i više nego četvorostruko povećanje učešća prihoda javnog sektora u BDP. Slične izrazite tendencije zapažaju se i u kraćim – nakon II svetskog rata – vremenskim intervalima. Markantan je i rast javnih ulaganja u ukupnim bruto investicijama u fiksne fondove. On daje i međunarodna poređenja i konstatuje da su SAD i Japan zemlje sa uočljivo najmanjim učešćem javne potrošnje u BDP a da su na suprotnom kraju toga spektra skandinavske zemlje. Evropske zemlje imaju takođe visoka učešća i u toj skali bliže su skandinavskim zemljama nego Japanu i SAD. U svim zemljama, međutim, zapaža se veoma brz rast javne potrošnje i procenta sa kojim učestvuje u BDP. Kad je rast tog učešća univerzalno brz i kad se odigrava na vrlo različitim nivoima razvijenosti, trebalo bi da sledi zaključak da sam taj nivo nije bitna determinanta te uznemirujuće dinamike. Determinante valja tražiti u redistribucionim impulsima koji

226

izviru iz političkih procesa i koji tokove dohotka skreću sa mesta na kojima se stvaraju na mesta na kojima su natprosečno koncentrisani glasovi i preteća politička moć.

Jedna implikacija ovog istinski visokog tempa rasta nameće se kao posebno značajna. Zemlje sa kojima se nepromišljeno poredimo daleko su razvijenije od naše, te ako su do sadašnje konstelacije opsega javne potrošnje i njenog učešća u BDP stigle ostvarujući relativno visoke stope, onda su odgovarajući nivoi, kako u apsolutnim iznosima tako i u relativnim (učešća!), morali da budu nesravnjeno manji u nešto daljoj prošlosti. To će reći u konstelaciji u kojoj im je nivo razvijenosti bio, grubo uzevši, uporediv sa našim. Česte su, ali i tačne i više nego umesne, konstatacije kako je u danas razvijenim zemljama, posebno u SAD, na prelazu iz XIX u XX vek učešće javne potrošnje u BDP bilo ispod 10% a danas je preko 35%. Milan Kovačević je na jednom skupu NDES konstatovao taj spektakularni rast izmeren više nego trostrukim povećanjem udela javne potrošnje za nepunih sto godina, a potom zagovornike dalje ekspanzije etatizma zapitao da li zaista misle da to nije dovoljno i da javna potrošnja treba i dalje relativno da se povećava. Postoji li granica preko koje ta ekspanzija ne bi smela da ide? Svemu tome moglo bi da se doda i pitanje: ne misle li etatistički nastrojeni ekonomisti da će zdravo društvo biti tek ono u kome bi država sve svoje radno sposobne građane pretvorila u napoličare?

Često isticanje skandinavskih zemalja kao primer zadivljujuće socijalne solidarnosti i kao normativno atraktivnu sliku makroekonomske budućnosti, pa u nekoliko i sadašnjosti, drugih zemalja – takođe je pogrešno. Kad su bile na razvojnom nivou onih zemalja koje bi već danas da ih imitiraju, te zemlje imale su daleko skromnije vlade i nesravnjeno manju javnu potrošnju i u apsolutnom i u relativnom izrazu. Nerazvijene zemlje, uključujući i našu, treba da se sa tim zemljama porede iz vremena kakve su bile pre više od pola veka kad su po razvijenosti bile uporedive sa sadašnjim nedovoljno razvijenim ali u domenu javne potrošnje nezdravo ambicioznim zemljama. Još je važnija od toga činjenica da su skandinavske zemlje u sadašnju zavidnu situaciju dospele kroz dugi period velikih napora i odricanja i da danas komotnije nego što je racionalno uživaju plodove tih davnih pregnuća. Da su u prethodnim, u prošlosti poprilično udaljenim fazama razvoja sebi dozvoljavale sadašnji, može se reći luksuzan, standard u javnoj potrošnji, danas bi bile daleko ispod nivoa koji su inače dostigle. Uostalom, razvojna trka nije prestala i sa ovakvom politikom javnog trošenja ove zemlje će gubiti korak u toj trci koja nikad ne prestaje.

227

5. Objektivne determinante državne ekspanzije i njena nesrazmera sa racionalno postavljenim društvenim potrebama

Druga česta greška na liniji opravdavanja nezdrave državne ekspanzije na područja koja joj ne pripadaju i na kojima je izazvana šteta mnogo veća od pružene koristi jeste obrazlaganje tobožnje objektivno uslovljene potrebe za rastućom državnom regulativom zbog porasta privrede i odgovarajućeg, kako veruju, povećavanja potrebe za državnom intervencijom. Uplitanje države u privredu, uz preteću ako ne eksploziju a ono svakako preteranu ekspanziju rashoda, nije posledica objektivno rastuće potrebe za državnom regulativom. Ako bi se država vezivala za funkcije koje joj striktno pripadaju, izvestan porast javne potrošnje verovatno bi bio impliciran, ali bi on morao da bude znatno manji od proporcionalnog.

Razlog (znatno) manje nego proporcionalnog normativno opredeljenog rasta javne potrošnje u odnosu na BDP sadržan je u dobro poznatoj i široko proverenoj činjenici da državne funkcije u sve tri svoje legitimno opredeljene oblasti imaju u dobroj meri karakter fiksnih troškova. Zakonski akti i drugi propisi odnose se ili na privredu kao celinu ili na njene široko definisane segmente; po prirodi stvari oni jednako regulišu komplekse delatnosti različitog opsega i nema potrebe da se sa rastom tih delatnosti proporcionalno ili čak ikako povećava i masa propisa i rad na njihovom donošenju. Kakav god da je, Zakon o radu koji reguliše područje radnih odnosa u sadašnjoj privredi Srbije mogao bi u osnovi jednako da posluži i u situaciji u kojoj bi ta privreda bila nekoliko puta veća. Nema razloga da se pretpostavi da bi sa rastom privrede morao obimom ili u bilo kom drugom smislu da se nadgrađuje, te tako povećava i Zakon o radu ili da bi narasla privreda tražila ne jedan nego nekoliko takvih akata. Slično je i sa javnim dobrima kod kojih nekonkurentnost i neisključivost kao komponente njihove definicije već na logičkom nivou podrazumevaju da se ona niti moraju niti mogu povećavati proporcionalno sa rastom direktno proizvodnog, poglavito privatno posedovanog sektora. Vođenje ekonomske politike ima slične karakteristike: mere koje se donose i operativne akcije koje se sprovode u principu jednako regulišu makroekonomske tokove sa opsegom koji varira u širokim granicama. Naplata poreza na nivou postojećih obveznika, primera radi, podrazumeva isti transakcioni (administrativni) trošak za poreske osnovice veoma različite veličine. Oporezovati prijavljeni iznos od 200 miliona poresku administraciju jednako košta kao i naplata poreza na iznos od 100 miliona koji prijavljuje isti obveznik. Dodatni troškovi se javljaju sa pojavom novih obveznika i porastom njihovog ukupnog broja, ali taj porast je daleko od toga da bude

228

proporcionalan ukupnoj naplati.

Predstava o proporcionalnom pa i natproporcionalnom porastu opsega upravljanja, njegovog intenziteta i pratećih troškova, tj. o porastu koji bi bio u proporciji (ili iznad nje) sa privrednim rastom, merenim kretanjem BDP ili na neki analogan način, produkt je jednog anahronog i naučno neodrživog (ne)razumevanja ekonomske stvarnosti. To (ne)razumevanje sastoji se u uverenju da se velikim sistemima, kao što je privreda jedne zemlje, upravlja na isti onaj neposredan način na koji se upravlja sistemima ograničenog opsega kao što su pojedine privredne ili slične organizacije. Tako nešto nikada nije bilo moguće, a pogotovo je nemoguće kad je reč o sistemima koji se odlikuju ne samo ogromnim opsegom nego i zapanjujućom heterogenošću i koji, uz sve, manje-više kontinuirano rastu. U pitanju su sistemi za koje je Hayek sa dobrim razlogom našao termin kosmos a koji se principijelno razlikuju od obimom skromnih i znatno jednostavnijih sistema za koje je Hayek takođe predložio prikladan termin – taksis (Lakićević 2010, ss. 87-89).

Kosmos je spontano izrastajući poredak koji je u isti mah i samoregulišući, samokoordinirajući i samoorganizujući – sve to pod uslovom da se za njega formiraju pravila koja su potreban uslov za samoorganizaciju, a ukoliko su usklađeni sa nekim apstraktnim zahtevima, mogu da se jave i kao dovoljan uslov. Opredeljujuće načelo kosmosa je nomos, dok je načelo na kome se zasnivaju manje, ručno upravljive organizacije – opet prema Hayekovoj terminologiji – thesis (Lakićević 2010, ss. 161-171). Nomos je skup opštih principa koji vladaju kosmosom i pod određenim uslovima u njemu obezbeđuju poredak. Thesis je pristup u kome se organizacija planski i konstruktivistički koncipira i realizuje, pri čemu je usaglašena sa tradicionalnim predstavama o ručnom upravljanju kakvo je jedino moguće u malim i jednostavnim sistemima.

Ne ulazeći u dalja razmatranja koja bi morala da budu veoma široka, regulisanje makroekonomskih tokova u privredi kao celini, koja ima karakter kosmosa, vrši se uz oslonac na generalno načelo nomosa, a time se opet principijelno menja i priroda i troškovi upravljanja. Zbog samoorganizovanja i samoorganizacije, kosmos omogućava daleko veći – u stvari u striktnom smislu jedino mogući – stepen koordinacije uz neuporedivo manje troškove. Ovim se došlo do potrebne poente: sa orijentacijom na pravila, u sistemima koji imaju karakter kosmosa i u svojoj regulaciji oslanjanju se na opšte načelo nomosa karakter regulacije bitno je promenjen a troškovi odsudno smanjeni. Država koja je orijentisana ne na pribavljanje političke podrške putem redistribucije nego na racionalnu regulaciju ekonomskog sistema morala bi da se prepozna po opadanju

229

učešća javne potrošnje u BDP, pre svega na dugi rok, ali ne i isključivo u takvom vremenskom okviru.

Ako je ovo rezonovanje ispravno, onda rast javne potrošnje nije uslovljen objektivno narastajućom potrebom za državnom intervencijom u jednoj rastućoj privredi, nego tu zabrinjavajuću ekspanziju javnog trošenja izazivaju drugi razlozi. Kad bi se vlast striktno držala poslova koji joj istinski pripadaju, sa rastom privrede rasla bi unekoliko, ali daleko manje nego proporcionalno, i javna potrošnja; u dobro uređenoj i zakonom obuzdanoj državi koja ne bi mogla da poseže van kruga funkcija koje joj pripadaju – učešće javne potrošnje moralo bi na dugi rok da opada. To što količnik javne potrošnje i BDP na dugi rok raste i što je to univerzalno zastupljena pojava, bez vidnijih odstupanja i izuzetaka, zabrinjavajući je znak takođe univerzalnog političkog nasilja nad privredom i pojave koja bitno ograničava, da se ne kaže sakati razvojni potencijal svetske privrede kao celine. Ona je posledica planetarno rasprostranjenog nezadrživog talasa demokratizacije koji na drugim područjima može da ima vredne pozitivne učinke, ali u vazda važnoj relaciji između produktivnih doprinosa privrednih aktera i njihovog nagrađivanja produkuje krupne globalne štete, te po tom osnovu usporava i ograničava ekonomski napredak u svetskim razmerama.

Nema tog društva u kome je raspoloživi dohodak, pogotovo onaj oporezivi, jednako raspoređen kao glasovi odgovarajućeg biračkog tela. Postoje segmenti društva u kojima ima relativno mnogo dohotka i malo glasova i oni drugi segmenti u kojima je taj odnos obrnut. Sve dok ima uplitanja politike u ekonomski proces – a posebno tamo, što će reći praktički svuda, gde vlast nije na pravi način ustavno obuzdana da ne upada u oblasti koje joj prema načelima ekonomske racionalnosti ne pripadaju – demokratski politički sistem prosto predodređuje da se logikom državne prinude „višak dohotka“ premesti sa područja gde je malo glasova na područja gde je broj glasova velik.

Nasilne preraspodele su u tolikoj meri postale sastavnice privredne stvarnosti da je već i u dobrom delu razmatranja, koja imaju pretenziju da budu percipirana kao naučna, pravo učešća u raspodeli postulirano kao legitimna politička činjenica, posve nezavisno od proizvodnog doprinosa datog pojedinca ili kolektiva. Neka radi jasnoće ovaj postulat bude konkretizovan: puka politička činjenica da je neko član date zajednice – Cives romanus sum, kako se ta pošast na neki način formalizovala još u doba starog Rima – ovlašćuje pojedinca na određeno učešće u raspodeli sasvim nezavisno od toga koliko i da li uopšte proizvodi i posve nezavisno od eventualne onesposobljenosti za rad koja bi ga legitimno kvalifikovala

230

za socijalnu pomoć (v. Streeck 2013/2011/, ss. 153-158, posebno ss. 153-4). Kakvom se razvoju može nadati privreda u kojoj se motivacija za rad ali i druge razvojno relevantne aktivnosti potkopava već na ovom temeljnom, principijelnom nivou?

Dalekosežne, na državnoj prinudi zasnovane preraspodele prava su pošast za privredu sveta kao celinu, a u pojedinim privredama to su u još većoj meri. Među privredama teško hendikepiranim preraspodelama je, dakako, i privreda Srbije. U ovdašnjoj privredi velike preraspodele diktirane su i nekim vrlo nepovoljnim objektivnim činiocima, starim i brzo starećim stanovništvom, ali je u krajnjoj liniji ipak presudan činilac kolektivistički mentalitet nasleđen iz prethodnog perioda, iz naše dalje prošlosti (tradicija!), s jedne, i vremena tzv. socijalističkog samoupravljanja, s druge strane. Tu je i velika rezerva za smanjivanje javne potrošnje i za konačno preusmeravanje opasno rastuće putanje javnog duga posmatranog u odnosu na BDP (to je predmet kompetentnog raspravljanja u više studija Fiskalnog saveta, npr. 2013). Kresanje rashoda koji nisu preka potreba na veći broj načina povoljno utiče na budući privredni rast, a dva su dovoljno značajna da budu posebno izdvojena. Prvo, velike budžetske uštede su neophodne za konsolidaciju javnih finansija, bez čega nema ekonomskog oporavka a još manje privrednog rasta. Drugo, to je uslov za oslobađanje preduzetništva koje uz postojeća prevelika fiskalna opterećenja nema ni motivacije ni sposobnosti, tj. izgleda da se razmahne u meri koja je neophodna za preokretanje postojeće, u osnovi involutivne putanje privrednog rasta.

Upravo preporučeni preokret u javnom trošenju sa znatnim budžetskim uštedama kao planiranim učinkom lakše je sugerisati nego ostvariti. Najveća napast, ali i najveća potencijalna prepreka, jeste upravo sveobuhvatna preraspodela koja budžetu daje svoj opredeljujući pečat a koja prožima bezmalo celo društvo. Ključni problem u vezi sa preraspodelom sastoji se u tome što je ona ekonomski i razvojno pogubna a politički neodoljivo atraktivna i bezmerno rentabilna. Prethodno je naznačeno da politika predvidivo i redovno, koristeći mehanizme zasnovane na državnoj prinudi, premešta novac sa tačaka na kojima ga ima mnogo u odnosu na biračke glasove na tačke gde je taj odnos obrnut.

Ovakvim uplitanjem u ekonomske tokove izazivaju se štete koje se u prvoj aproksimaciji daju svrstati u tri kategorije. Prvo, destimulišu se oni od kojih se uzima: motivacija je utoliko slabija ukoliko je stvaralac vrednosti više prikraćen u prisvajanju onoga što je shodno važećim opštim pravilima i sasvim valjano stvorio. Drugo, destimulišu se oni koji se u redistribucionim procesima nađu u ulozi dobitnika. I njihova motivacija slabi u meri u kojoj dohodak mogu da ostvare bez truda i angažmana u

231

bilo kojoj razvojno relevantnoj aktivnosti. Štaviše, u stratumima dobitnika razvijaju se izopačene preduzetničke sklonosti i veštine: oni svoju poslovnu kreativnost usmeravaju na iznalaženje načina profitabilnog komuniciranja sa državom, tj. prisvajanja vrednosti koje su već stvorili drugi umesto da se sami okrenu stvaranju novih vrednosti. To je poslovični rent seeking. I, najzad, treće, procesi široko razuđenih preraspodela ne mogu a da ne budu komplikovani. Nije lako naći jednostavne načine eksproprisanja dohotka koji će minimizirati otpore zakinutih, a ni postupke raspodele prinudno prikupljenog koji neće izazvati surevnjivost i nezadovoljstvo privilegovanih korisnika. Ironično je ali empirijski provereno da među onima koji žive na nezarađenom dohotku može da bude ozbiljnog nezadovoljstva ako steknu utisak da je u raspodeli nezarađenog neko bio tretiran povoljnije od njih!

Zamršeni redistribucioni sistemi, pored toga što brojnim nametima i dotacijama deformišu cenovne parametre i tako iskrivljuju tržišnu alokaciju, efikasnost alokacije obaraju i tako što silno usložnjavaju ceo sistem i tržišnim akterima otežavaju izračunavanje optimalnih odluka i prilagođavanje neizbežnim promenama. Upravljanje tako zamršenim sistemom veliki je izazov i za samu ekonomsku politiku, uvećavajući troškove upravljanja i vidno podižući verovatnoću grešaka i promašaja. A greške ekonomske politike nikad ne ostaju bez razornih i skupih posledica! U složenom i često menjanom sistemu alokativne odluke će, uz istu količinu informacija, slabije aproksimirati ono što subjekti sagledavaju kao poslovni optimum i biće manje učinkovite nego u analognom jednostavnijem i eksternim promenama manje izloženom sistemu.

6. ZaključakNaučni skup za koji je pripremljen ovaj rad posvećen je, po tradiciji, tekućim privrednim kretanjima i opcijama za ekonomsku politiku koja ta kretanja treba da reguliše. Tekst je svojim daleko preovlađujućim delom bio posvećen razmatranjima koja sa tekućim tendencijama u privrednom životu nemaju neposredne veze. To, međutim, ne znači da je svrha teksta odvojena od aktuelnih trendova i da je tradicija bavljenja onim što se ispoljava u tekućim zbivanjima zaobiđena. Predmet ovih razmatranja jesu aktuelna zbivanja, ali je to ovoga puta učinjeno na unekoliko izmenjen način. U ovom prilogu se insistira na strateškim otkazima koji proističu iz naše zajedničke zaokupljenosti sadašnjim sablažnjivo niskim stopama rasta kao nečim što je jedino prirodno i očekivano u našoj privredi, kao o sudbinski predodređenoj činjenici kojoj nema alternative.

Stope sa kojima baratamo zaprepašćujuće su niske i sa takvim, pa i

232

dvostruko višim, stopama ova zemlja nema ekonomsku budućnost. Iako nema načina da se te stope naprečac podignu, te da se sa njima računa do u podaleku budućnost, ovde se zagovara stav da, izvodeći i tumačeći njihove i dalje skromne projekcije, paralelno sa njima budu prezentirani ozbiljni upozoravajući komentari. Deo tekućih analiza morala bi da budu oštra upozorenja da su stope sa kojima se bavimo i koje ni u nešto dužoj perspektivi nećemo moći da multiplikujemo – krajnje nezadovoljavajuće i da ne bismo smeli sa njima da se mirimo, bar na neki naglašeno dugi rok. Budući da je i put nadilaženja ovih nezadovoljavajućih stopa veoma dug, trebalo bi da zagovaramo krupnije društvene akcije koje bi bar u toj dalekoj perspektivi omogućile postepeni izlazak iz sadašnje krizno opterećene stagnacije.

Privrednu stagnaciju ne možemo čak ni u dugoročnoj perspektivi savladati nekim sitnim intervencijama i polovičnim merama koje se i u svom najšire koncipiranom zbiru ispostavljaju kao dejstva skupenog dometa. Za tu svrhu potrebni su čitavi programi shvaćeni kao široki i heterogeni kompleksi ne nužno epohalnih mera ali u svojoj potencijalno delotvornoj ukupnosti inspirisanih nekom krupnom nosećom idejom. Ovde se sugerišu dva takva umnogome povezana ekonomskopolitička bloka, pri čemu svaki od njih podrazumeva ne samo krupan preokret u samoj ekonomskoj politici nego i opšti, istinski globalni i strateški obrt u ponašanju široko definisanih društvenih stratuma, uključujući i društvo kao celinu.

Prvi takav zaokret jeste konačno uvažavanje činjenice da smo izišli iz poretka socijalističkog samoupravljanja i da nosioci razvoja mogu da budu samo privatni preduzetnici. Kako oporavka i daljeg napretka privrede ne može biti bez snažne stimulacije tog nadasve kreativnog sloja i kako se u njegovom pokretačkom delovanju mora računati sa njihovim vrlo visokim dohocima i odgovarajućim akumuliranjem bogatstva, ta činjenica mora se prihvatiti kao neizbežan sistemski imperativ. To očigledno podrazumeva upornu borbu protiv, a najzad i potiskivanje, našeg čvrsto ukorenjenog i tvrdo održavanog egalitarnog sindroma. Zadovoljavajući privredni razvoj, bar u ovoj fazi u kojoj smo se zatekli sticajem objektivnih udara ali i sopstvenih činjenja i nečinjenja, podrazumeva i bogaćenje onih koji svojim akcijama treba da preokrenu sadašnje involutivne trendove. Krajnje je vreme da shvatimo da izgradnja poslovnih imperija nije stvar pohlepe i niskih strasti upravljenih ka bogaćenju nego jedan vid ispoljavanja kreativnosti koji je možda superioran u odnosu na linije stvaralaštva na kojima mnogi od nas nastoje da budu kreativni. Zašto je akumuliranje bogatstva koje će ionako najvećim delom biti reinvestirano u dalju poslovnu ekspanziju izraz sebičnosti i stvar pohlepe a nije produkt pohlepe kad se ja, nakon petnaest objavljenih knjiga, upinjem da objavim i šesnaestu?

233

Drugi program je rezolutno i nepokolebljivo kresanje javne potrošnje koja je više nego prevelika za ovu privredu sa tako malim potencijalom i tako velikim opterećenjem tendencijama stagnacije i involucije. Uz puno uvažavanje objektivnih činilaca predoziranosti javne potrošnje, mora se najzad uvideti da je ona prevelika i kad se oni sa svim naučnim skrupulama uzmu u obzir. Mnogo toga se našlo u javnoj potrošnji što ne samo da treba eliminisati nego nikad ranije nije ni trebalo da se pojavi kao njena komponenta. Postojanje krupnih stavki koje su objektivno date i neotklonjive krupan je razlog za opredeljenje da ono što je suvišno bude što pre odstranjeno. Ne smeju se potceniti teškoće koje će se pojaviti u tom teškom poslu. Za uklanjanje jednog broja veoma krupnih sastavnica javne potrošnje možda bi se i našla politička volja ali će se isprečiti jednako krupna objektivna ograničenja (penzije, ulaganja u infrastrukturu, opasno narastao i još uvek rastući teret kamata i, šire, servisiranja javnog duga), a za neke druge stavke objektivna ograničenja možda i neće biti toliko nesavladiva ali bi mogla da pomanjka politička volja (razne subvencije kojima se u biračkom telu osigurava i uvećava politička podrška). Biće to svojevrsna klackalica na kojoj će za uspostavljanje i održavanje ravnoteže trebati mnogo znanja, političke veštine, upravljačke volje, pa zasigurno i sreće.

Iskušenju odlaganja preko potrebnih drastičnih koraka teško će moći da se odoli. No, svako odlaganje može samo da uveća opseg i razmere problema sa kojim se valja suočiti, pa sve nepovoljniji postaje razmenski odnos između političkog/socijalnog troška neophodnih mera, s jedne, i pogubnih potencijalnih posledica odlaganja, sa rastućom verovatnoćom sloma sistema, s druge strane. Lako bi moglo da dođe do situacije u kojoj će ova druga komponenta – preteći krah sistema i zastrašujući društveni trošak koji bi on izazvao, zajedno sa troškom ogromne neizvesnosti i blokade poslovnog odlučivanja koji bi privredu neizbežno opteretio pre mogućeg i očekivanog sloma – upadljivo prevagnuti nad troškovima anticipativnog preduzimana mera i pretećeg „mekog spuštanja“. Takav, očito nepovoljan razmenski odnos (trade-off) može doslovno da iznudi najširu, neizbežno naglu i odista energičnu društvenu akciju. No, taj scenario bio bi bolan, daleko skuplji od onog dostupnog putem pravovremenijeg anticipativnog delovanja i povezan sa hazardima o kojima je uistinu nelagodno čak i razmišljati.

Sa postojećim sablažnjivo niskim stopama rasta moramo se za neko, ne baš ni kratko, vreme pomiriti, ali to pomirenje ne sme da bude definitivno i ne sme prolaziti bez silovito upozoravajućih komentara i razrade alternativa koje bi vodile toliko potrebnim radikalnim promenama makar i na duži rok. Definitivna pomirenost sa ovom stagnacijom učinila bi nas saučesnicima

234

u perpetuiranju razvojnih opcija koje niko od nas nije spreman da prihvati a kamoli podrži. Bili bismo deo guste mreže ograničenja koja sa više strana sapinju našu privredu. Na kratak rok, u vremenskim intervalima naglašeno ograničenog trajanja, očigledno ne može da se učini mnogo toga što bi smelo da se oglasi za konstruktivno i u institucionalnom smislu graditeljsko. Ali, moguće je relativno brzo razgraditi mnogo toga što se u našem institucionalnom sistemu akumuliralo kao disfunkcionalno i izravno štetno. Možda bi to bio dobar početak u velikom poslu eventualnog budućeg izlečenja naše teško obolele privrede.

Citirani izvoriArsić, Milojko, Saša Ranđelović i Danko Brčerević (2015). Ekonomska politika i

srednjoročne ekonomske perspektive privrede Srbije. Referat na savetovanju

Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES) Ekonomska politika Srbije u

2015. godini održanom 13. decembra 2014. na Ekonomskom fakultetu u

Beogradu, objavljeno u istoimenom zborniku, red. B. Živković i B. Cerović,

Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 9-28.

Asemoglu, Daron i Džejms A. Robinson (2014/2012/). Zašto narodi propadaju.

Beograd: Clio. Preveli Đorđe Trajković i Stefan Trajković Filipović.

Epstein, Richard A. (2015). The Economic Fantasies of Robert Reich. Defining Ides –

A Hoover Institution Journal, October 14.

Fiskalni savet Republike Srbije (2013). Ocena fiskalne strategije 2014-2016. i

predloga budžeta za 2014. godinu. Beograd, 26. novembar.

Lakićević, Dragan D. (2010), Ogled o ustanovama slobode – Politička filozofija

Fridriha fon Hajeka. Beograd: Službeni glasnik.

Lakićević, Mijat (2015), Tajkunska. Peščanik, 26. oktobar.

Ležandr, Pjer (2010/2004/). Institucionalizovana životinja i institucionalni feno-men.

Petar Bojanić i Ivan Mladenović (prir.). Institucije i institucionalizam.

Beograd: Službeni glasnik, 27-32. Prevela Milica Smajević.

Middleton, Roger (1996). Government versus the Market. Cheltenham,

UK*Brookfield, US: Edward Elgar.

235

Perović, Latinka (2015). Dominantna i neželjena elita. Beograd i Novi Sad: Dan Graf

i Javna medijska ustanova „Radio-televizija Vojvodine“.

Sekulović, Marko (2004). Ogledi o tranziciji. Niš: Ekonomski fakultet u Nišu.

Serl, Džon R. (2010/2005/). Šta je institucija? Petar Bojanić i Ivan Mladenović

(prir.), op. cit., 33-55. Preveo Nenad Filipović.

Sinn, Gerlinde und Hans-Werner Sinn (1991). Kaltstart – Volkswirtschaftliche

Aspekte der Deutschen Vereinigung. Tuebingen: Verlag J.C. B. Mohr (Paul

Siebeck).

Stamenković, Stojan i Miladin Kovačević (2013). Makroekonomske perspektive i

održivost spoljnog duga. Referat na savetovanju NDES Izazovi za ekonomsku

politiku Srbije za 2013. godinu, održanom 15 decembra 2012. na

Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom zborniku, red.

Jurij Bajec, Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu, 27-36.

______, Miladin Kovačević i Vladimir Vučković (2015). Fiskalna održivost,

finansijska stabilnost i privredni rast: Moguće trojstvo. Referat na savetovanju

NDES Ekonomska politika Srbije u 2015. godini održanom 13. decembra

2014. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom

zborniku, red. B. Živković i B. Cerović, Beograd: Ekonomski fakultet u

Beogradu, 29-44.

Streeck, Wolfgang (2013/2011/). Kriza demokratskog kapitalizma. Ana Veselino-vić,

Miloš Jadžić i Dušan Maljković (ur.). Kriza odgovori levica. Beograd: Rosa

Luxemburg Stiftung – Regionalna kancelarija za jugoistočnu Evropu, 139-

158. Preveo Darko Vesić.

Winiecki, Jan et al. (2001). An Inquiry Into the Composition of the Private Sec-tor in

Selected Post-Communist Economies. Warsaw: Earhart Foundation Sponsored

Research Project, December.

236

Summary: Development Trap of the Economy of SerbiaThe ultimate determinants of development are to be sought outside and far beyond the economy itself. The economy of Serbia is faced with a for-midable development constraint consisting in the legacy of the socialist mentality and perhaps the heritage of the long lasting collectivist past which has sadly reduced individualistic attitudes and associated entrepre-neurial initiatives. The state has abandoned most of its direct economic functions and cannot be expected to place the economy on a satisfactory development path which would imply reasonably fast growth and, above all, be stable and sustainable. The only agents who might be able to chan-ge thoroughly present declining development trends are market oriented businessmen and private entrepreneurs. For them to be willing and able to act in that spirit a strong support on the part of the government and its policies is required. This is not likely to happen in the foreseeable future because the society at large and in particular electoral body is strongly im-bued with collectivist values and attitudes directly opposed to all forms of entrepreneurship. A political organization with the platform of support for private entrepreneurship is utterly unlikely to win the elections. The polici-es promoting any sort of market based development seem to be politically infeasible. As these policies do not have any alternative worth speaking of, and will not acquire one even in the distant future, the government faces a Herculean task of turning around the prevailing value system and at the same time obtain and preserve the electoral support. A number of cautious and unimposing suggestions are given for policies designed to turn around the prevailing value system and to reverse the persistent growth constra-ining policies. The suggestions include a radically different treatment of the business people with strong support as its key component, reduction of the over expanded public consumption together with the concomitant tax burden and a more active engagement of the academic community in popularizing entrepreneurship and demonstrating its irreplaceable role in consolidating the economy and making it viable on a permanent basis. These are the overriding necessary conditions for overcoming the present abysmally low rates of growth which promise a bleak economic future to this country. The analysts who ascertain and project such rates should con-sistently warn against their perpetuation lest they become the accomplices in bringing about of the deplorable scenario of the future development of this country. Commitantly, however, they should suggest certain feasible options for a decisive acceleration of economic development.

Key words: economic development, economic stagnation, entrepreneur-ship, market, economic policies, political processes, egalitarian syndrome, the legacy of the collectivist past.

237

Sažetak: Razvojna klopka u privredi SrbijeKrajnje determinante razvoja valja potražiti izvan i daleko iza same pri-vrede. Privreda Srbije suočava se sa zastrašujućim razvojnim ograniče-njem koje se sastoji u baštini socijalističkog mentaliteta i eventualno nas-leđu dugotrajne kolektivističke prošlosti koja je obeshrabrujuće srozavala individualističke porive i odgovarajuće preduzetnička pregnuća. Država se oslobodila većine svojih neposrednih privrednih funkcija i ne može se očekivati da privredu prevede na zadovoljavajuću razvojnu putanju koja bi zadovoljavala zahteve dovoljno brzog rasta, takvog koji bi, više od sve-ga, bio stabilan i održiv. Jedini akteri koji bi mogli da budu sposobni da iz osnova preokrenu sadašnje opadajuće razvojne trendove jesu tržišno orijentisani poslovni ljudi i privatni preduzetnici. Da bi oni bili spremni i osposobljeni da deluju u to duhu neophodna je jaka podrška države i njenih politika. Nije verovatno da će se to dogoditi u doglednoj budućnosti zato što je društvo kao celina, a biračko telo ponaosob, snažno prožeto ko-lektivističkim vrednostima i držanjem koje je direktno suprotstavljeno svim oblicima preduzetništva. Politička organizacija sa platformom podrške preduzetništvu bez ikakvih je šansi da dobije izbore. Izgledaju nedostupne sve politike koje bi podsticale bilo kakvu vrstu tržišno zasnovanog razvoja. Budući da za takve politike ne postoji nikakva pomena vredna alternativa, a neće je biti čak ni u daljoj budućnosti, država se suočava sa herkulskim zadatkom preokretanja preovlađujućeg vrednosnog sistema uz istovreme-no zadobijanje i očuvanje izborne podrške. Dato je nekoliko opreznih i ne-nametljivih sugestija za politike koncipirane sa namerom da obrnu vlada-jući sistem vrednosti i preokrenu duboko užiljene razvojno ograničavajuće politike. Sugestije uključuju radikalno promenjen tretman poslovnog sveta sa snažnom podrškom kao njegovom bitnom komponentom, odlučno kre-sanje neodmerene javne potrošnje zajedno sa pratećim poreskim optereće-njem i znatno aktivnije angažovanje akademske zajednice u popularisanju preduzetništva i dokazivanje njegove nezamenljive uloge u konsolidovanju privrede i osiguravanju njene propulzivnosti na trajnoj osnovi. To su neza-obilazni neophodni uslovi za prevazilaženje sadašnjih zastrašujuće niskih stopa rasta koje ovoj zemlji nagoveštavaju odista turobnu ekonomsku bu-dućnost. Analitičari koji izračunavaju i projektuju takve stope treba upor-no i dosledno da upozoravaju na njihovu nedostatnost kako ne bi postali saučesnici u stvaranju žalosnog scenarija budućeg razvoja ove zemlje. Ali i da nude neke moguće opcije odsudnog ubrzavanja privrednog razvoja.

Ključne reči: privredni razvoj, ekonomska stagnacija, preduzetništvo, tržište, ekonomska politika, politički procesi, egalitarni sindrom, baština kolektivističke prošlosti.

239

SRBIJA OSTAJE U DUBOKOJ EKONOMSKOJ I DRUŠTVENOJ KRIZI

Mlađen Kovačević

1. UvodU političkoj, ali i u velikom delu stručne javnosti se ističe da je Srbija izašla iz recesije. Naročito se ukazuje da je bruto domaći proizvod (BDP) u trećem kvartalu, u odnosu na isti period 2014. godine imao porast od 2,5%, dok je u prvom kvartalu zabeležen pad od 1,9%. Posebno se naglašava osetno smanjenje stope nezaposlenosti, odnosno povećanje broja zaposlenih lica. Najviše se ističe znatno smanjenje budžetskog deficita i njegovog povoljnijeg kvantitativnog odnosa prema BDP. Sa posebnim zadovoljstvom zvaničnici Srbije veličaju pohvale za preduzete reforme i privredne performanse i projektuje se, bolje reći, obećava se ubrzanje rasta BDP. Nažalost, iako su to relativno dobri i važni pozitivni znaci, Srbija se i dalje nalazi u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi koje se međusobno pospešuju i njenom kraju se ne vidi kraj. O tome će nešto detaljnije biti reči u ovom radu.

2. Srbija nije bila u recesiji već u dubokoj ekonomskoj krizi iz koje nije našla izlaz

Od kraja 80-ih godina prošlog veka Srbija je zapadala u sve dublju ekonomsku krizu. Zbog teške društvene krize u SFRJ, raspada zemlje, ratova u neposrednom okruženju, slabosti u vođenju ekonomske politike, hiperinflacije, procesa dezinvestiranja, a naročito zbog osmogodišnjih sankcija Ujedinjenih nacija i vazdušne agresije NATO-a, bruto domaći proizvod u 1999.g. i 2000. godini iznosio je samo oko 44% nivoa iz 1989. godine. S obzirom na nivo razvijenosti, za Srbiju je industrijska proizvodnja bila najvažniji sektor, a ona je zbog svega što se dešavalo tokom 90-ih godina prošlog veka, upadala u sve veću depresiju, pa je njen nivo u 1999. godini iznosio samo 33,5% nivoa iz 1989. g. Dakle, nema nikakvog spora da je Srbija u poslednjoj deceniji 20. veka upala u tešku ekonomsku depresiju. Iz ekonomske istorije sveta lako se može videti da su se gotovo sve kapitalističke zemlje u svojoj ekonomskoj istoriji susretale sa izvesnim poremećajima koji su se manje ili više ispoljavali u padu ukupne privredne aktivnosti. Uobičajeno je da se poremećaji u privrednoj aktivnosti, koji se pokazuju preko kretanja bruto domaćeg

240

proizvoda, svrstavaju u recesiju, privrednu krizu i privrednu depresiju. Recesija (latinski: recessio) je najčešće definisana kao kratkoročno usporavanje, pa i smanjenje privredne aktivnosti u odnosu na prethodni vremenski period iste dužine. U udžbeniku Economics koji su napisali najuniverzalniji ekonomisti XX veka P. Samuelson i W. Nordhaus, koji je doživeo 19 izdanja, a preveden je na 17 jezika (a među njima je bio i srpsko-hrvatski) piše da se pod recesijom najčešće podrazumeva silazna faza konjunkturnog ciklusa, odnosno razdoblje u kome se realni nivo BDP smanjuje u bar dva uzastopna tromesečja. U tom kapitalnom delu se ističe da su u recesiji tipične prateće pojave: (a) kupovina trajnih potrošnih dobara, naročito automobila se naglo smanjuje, (b) zalihe proizvedenih dobara široke potrošnje u preduzećima u kojima se oni proizvode naglo se povećavaju, (c) preduzeća su prinuđena da smanje proizvodnju, pa se realni nivo BDP smanjuje, (d) ubrzo nakon toga, privredne investicije preduzeća i opremu naglo se smanjuju, (e) smanjuje se tražnja za radnom snagom, pa se smanjuje i broj zaposlenih radnika, (f) smanjuje se životni standard velikog dela porodica itd.

Recesija, po pravilu, ne traje dugo. Ako se sve navedeno što je karakteriše dugo zadrži, ako pojave koje je prate dobiju u intenzitetu i ako sve to bude praćeno nizom novih nepovoljnih pojava i posledica, umesto pojma „recesije“ koristi se pojam „ekonomska“ ili „privredna kriza“. Ako navedene pojave koje prate ekonomsku krizu ekstremno eskaliraju i traju duže, to se karakteriše kao privredna ili ekonomska depresija ili velika ekonomska kriza. Kada ta depresija zahvati više zemalja na više kontinenata, govori se o svetskoj ekonomskoj krizi ili svetskoj ekonomskoj depresiji. Bez obzira što čitav niz važnih zemalja nije bio zahvaćen velikom ekonomskom krizom ili ekonomskom depresijom u periodu 1929-1933. g., tada se govorili o svetskoj ekonomskoj krizi ili o globalnoj ekonomskoj depresiji.

U daljoj prošlosti mnoge su zemlje iz raznih, specifičnih razloga, upadale u duboku depresiju. Na primer, Irska u periodu 1845-1849. g. zbog vrlo sušnih godina i drastičnog smanjenja proizvodnje poljoprivrednih proizvoda, od gladi je umrlo gotovo milion lica, a oko dva miliona se odselilo u SAD.

SAD su u periodu 1929-1933. g. zapale u tešku privrednu depresiju, pa je BDP bio smanjen za više od 44%, broj nezaposlenih lica je dostigao ogroman broj, a životni standard ogromnog broja porodica je drastično smanjen. Zbog značaja koje su SAD u to vreme imale, depresija se prenela i na mnoge zemlje na drugim kontinentima i zbog toga se ona često kvalifikovala kao „Velika svetska ekonomska depresija“ i „Velika svetska ekonomska kriza“.

241

Nemačka, Japan i niz drugih zemalja su se, po završetku Drugog svetskog rata, našle u ekstremno dubokoj privrednoj depresiji.

U vreme ekstremno defektne tranzicije i primene krajnje problematične tzv. „šok terapije“ Rusija je u poslednjoj deceniji 20. veka zapala u vrlo tešku, bolje reći užasnu ekonomsku depresiju. Dovoljno je navesti da je nivo BDP u 1999. g. iznosio samo 34,9% nivoa iz 1992. g. što je bio veći pad nego što se desilo za vreme Drugog svetskog rata.

I nekoliko bivših republika SSSR-a je u 90-im godinama prošlog veka upalo u ekonomsku depresiju iz koje, za razliku od Rusije, nisu izašle sve do početka ekonomske krize u razvijenim zemljama, brojnim zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju. Naime, u 2008. godini nivo realnog BDP u Gruziji je iznosio samo 61% nivoa iz 1989. g. dok je odgovarajući indeks za Tajkistan takođe bio 61%, a za Ukrajinu 70% (EBRD, 2009). Od bivših republika SFRJ u poslednjoj deceniji 20. veka u ekonomsku depresiju su upale Bosna i Hercegovina i Srbija.

Samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u Srbiji su u periodu 2001-2008. godine obećavali „med i mleko“ i isticali buduće „sjajne“ privredne performanse, „rešenje“ spoljnog duga i sjajne sveukupne perspektive. O tome sam detaljnije pisao u brojnim radovima, a naročito u radovima posvećenim uzrocima duboke ekonomske krize u Srbiji (Kovačević 2010, 2012. i 2013). Ovde ću navesti samo nekoliko njihovih „bisera“. Početkom 2006. g. prof. dr M. Labus, tada na funkciji potpredsednika Savezne vlade, je izjavio: „Ocenom, odnosno odlukom MMF uspeli smo da rešimo nasleđen problem spoljnog duga pod čijim teretom se, inače, raspala prethodna Jugoslavija“ (podvukao M. K.). Mnogi su sumnjali da je uopšte moguće rešiti problem spoljnog duga, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu“ (Politika, 11.02.2006). U istom tekstu on zaključuje da „danas imamo spoljni dug koji možemo uredno da plaćamo i koji u budućnosti neće praviti nikakve političke probleme – zemlji“.

Na jednom skupu ekonomista održanom krajem decembra 2001. g. tadašnji ministar za finansije B. Đelić je izjavio: „Srbija će u naredne tri godine doživeti najbrži privredni rast i postati zemlja u kojoj se otvaraju najinventivnija i najinteresantnija radna mesta u ovom delu Evrope“. Poenta njegovog tadašnjeg izlaganja glasila je „Srbija će za tri godine postati lider na Balkanu i širom sveta će se pričati o srpskom čudu“ (Đelić, 2002; 24-25).

U svojoj knjizi Kada će nam biti bolje B. Đelić kaže „Srbija je u poslednjih šest godina napredovala i više nego što se danas naslućuje“. U toj knjizi on

242

najavljuje „program za povratak 50.000 naših mladih ljudi iz inostranstva“.

Kao potpredsednik i ministar za nauku, sredinom 2007. g. B. Đelić je izjavio da je „Srbija na pragu najvećeg razvoja u svojoj istoriji“ (Politika, 03.06.2007). Kao potpredsednik tadašnje vlade, Đelić je na jednom skupu privrednika u Nišu, početkom oktobra 2008. g. izjavio da „svetska finansijska kriza neće pogoditi Srbiju, jer će je SAD sanirati pre nego što ona stigne u našu zemlju“. Na tom skupu on je čak tvrdio „da će Srbija imati koristi od te krize, jer će se potencijali strani investitori preorijentisati sa zemalja zahvaćenim krizom na Srbiju“ (Privredni pregled, 03-05.2008, s.5).

Od svih samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi, najveći broj nebuloznih konstatacija i obećanja od 2001. god. davao je bivši guverner Narodne banke SRJ, kasnije ministar za finansije, ministar za privredu i regionalni razvoj i potpredsednik vlade – M. Dinkić. Navedimo samo neke od njih.2

Na jednom skupu ekonomista održanom krajem 2001. g. tadašnji guverner Narodne banke SRJ je izjavio:

(a) u 2001. g. je završena makroekonomska stabilizacija

(b) u narednim godinama izvoz mora da raste brže od uvoza

(c) da će preduzete strukturne reforme sigurno doneti dobro na srednji rok

(d) da je liberalizacija spoljne trgovine značajno dostignuće (Dinkić, 2002: 165-176).

Sredinom 2006. g. M. Dinkić je izjavio „da su svi makroekonomski pokazatelji, osim inflacije, jako dobri“, „ponosan sam što se Srbija može takmičiti sa najboljim u svetu ne samo u sportu i nauci, već i u oblasti javnih finansija“. „Srbija će, u stvari, od srednje zadužene zemlje uskoro postati država sa relativno niskim spoljnim dugom“. „Srbija će postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu već i u Evropi“.

Kada je finansijska kriza u SAD dobila dramatične razmere i kada se prelila u evropske zemlje i u realni sektor, tadašnji potpredsednik vlade i istovremeno ministar za privredu i regionalni razvoj, Dinkić je na jednom skupu privrednika u Nišu izjavio: „Zahvaljujući intervenciji američke

2 Detaljnije o „biserima“ sam pisao u radovima „Uzroci duboke krize u Srbiji“, časopis Glasnik za društvene nauke, br. 2/2010 i u „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji II“, časopis Glasnik za društvene nauke, br. 4/2012. Ovi radovi su reprodukovani u zborniku Političke institucije, politički akteri i ekonomske performanse: slučaj Srbije, priredio Aleksandar Prnjat, izdanje Alfa univerzitet, Beograd, 2013.

243

Vlade, globalna finansijska kriza neće imati direktne negativne efekte na Srbiju i ona je potpuno nezavisna od tokova kapitala stranih banaka“ (Privredni pregled, 3-5, 2008). Početkom marta 2009. g. Dinkić je izjavio da Srbija neće ući u recesiju, ali će biti teško da se ona izbegne“ (Dinkić, 2009 b; 1-11).

Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je poverovao tvrdnjama dvojice potpredsednika tadašnje vlade (Dinkića i Đelića), pa je na predavanju studentima na privatnom univerzitetu „Megatrend“ izjavio: „U ovakvoj svetskoj finansijskoj krizi i mogućoj recesiji, nalazi se šansa za Srbiju za ubrzani razvoj“ (Večernje novosti, 20.10.2008).3

I pored toga što se na teritoriju Srbije u periodu 2000-2008. g., po osnovu novih obilnih stranih sredstava, deviznog priliva po osnovu prodaje preduzeća i banaka stranim licima, grinfild i braunfild investicija, doznaka naših radnika zaposlenih u inostranstvu i donacija - slila vrlo velika masa deviznih sredstava, ostvaren je skroman rast BDP po prosečnoj godišnjoj stopi rasta od 4,9%, pa je njegov nivo u 2008. g. bio za samo 46,7% na višem nivou nego što je bio 2000. g.

Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, nivo BDP Srbije u 2008. godini bio je tek 72% nivoa iz 1989. g. (EBRD, 2014). Uz to, taj rast je bio praćen sa nizom vrlo neprijatnih trendova, a među njima se ističu: veoma visok rast spoljnog duga i stepena spoljne zaduženosti, enorman rast uvoza, ogroman rast spoljnotrgovinskog deficita i deficita platnog bilansa itd.

Sve u svemu, skroman rat BDP i skroman kvalitet tog rasta samo su delimično ublažili ekonomsku depresiju ostvarenu u periodu 1989-2000. g. Zbog toga Srbija se po strožijim kriterijumima i u 2008. g. još nalazila u ekonomskoj depresiji, a po blažim - u teškoj ekonomskoj krizi.

Kada se postavi pitanje zašto je Srbija u periodu 2000-2008. g. ostvarila tako skroman rast i razvoj – odgovori akademskih ekonomista su dijamentralno suprotni. Ja od 2001. god. dokazujem da je model tranzicije, koji je velikim delom nametnut od strane SAD i MMF (kao izvršioca posla) i koji se zasnivao na tada vladajućoj ideologiji – neoliberalizma, imao vrlo ozbiljnu konstrukcionu grešku, ili, kao nobelovac Džozef Stiglic pre nekoliko

3 Nakon mojih žestokih kritika na račun koncepta privrednih reformi, mera ekonomske politike, samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi i funkcio-nera na najvažnijim funkcijama koje sam napisao u listu Politika, od glavnog i odgovornog urednika Dragana Bujoševića sam dobio preporučeno pismo u kome su bile ispisane samo dve rečenice: „Prekidamo saradnju sa Vama“, „Nismo više zainteresovani za saradnju“.

244

godina reče – sistemsku grešku. I kada su visoki predstavnici MMF isticali „impresivne privredne performanse“ SRJ i Srbije i kada je Svetska banka proglasila Srbiju liderom reformi u regionu i kada su domaći akademski ekonomisti isticali vrlo dinamičan rast privrede, dokazivao sam da je taj rast pre virtuelni nego realni4, da nije održiv i da će u slučaju nastavka primene defektnog modela tranzicije posledice biti katastrofalne5. Svi ti moji stavovi i dokazi tretirani kao izraz moje navodne „katastrofičnosti“. Neki od mojih kritičara su me okvalifikovali kao „ dežurnog katastrofičara“, „defetistu“, „čoveka koji „širi negativnu energiju“; pa čak „levičarem“, „neokomunistom“ i sl.

Od pojave svetske finansijske krize koja se u 2008. i 2009. g. transformisala u svetsku ekonomsku krizu i koja je i danas aktuelna, u ekonomskoj nauci i međunarodnim finansijskim institucijama to stanje se karakteriše brojnim raznim terminima, a među njima se ističu: recesija, duža recesija, sinhronizovane recesije, strukturne recesije, učestale recesije, velika recesija, globalna recesija, permanentna recesija, sveobuhvatna recesija, privredna i finansijska kriza, velika kriza, manja depresija. Jedan od najpoznatijih ekonomista današnjice nobelovac P. Krugman je povodom svega što se dešavalo posle u periodu 2007-2010. god. napisao knjigu koja glasi Okončajte ovu depresiju (podvukao M. K.). Ili, u 2013. god. profesor ekonomije sa čuvenog Berklija Mej Bredford Delond u jednom radu je zaključio „da se savremena kriza po formi razlikuje od Velike depresije (iz perioda 1923-1933. g.), ali ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi trenutna kriza trebalo da zauzme nižu poziciju na lestvici Makroekonomskih katastrofa „(podvukao M.K.) i da bi trebalo da se prestane da se ona karakteriše kao manja depresija“.

Međunarodna finansijska institucija, a posebno MMF tokom 2007. i 2008. god. nisu ozbiljno shvatili opasnosti od eskalacije finansijske krize u SAD i njenog prelivanja u druge zemlje, pogotovu u Srbiju, što je bila posledica njihovog prihvatanja ideologije neoliberalizma i verovanja da njena

4 Kada sam krajem 2007. god. napisao referat za savetovanje koje su organizovali Naučno društvo ekonomista Srbije (s Akademijom ekonomskih nauka) i Ekonomski fakultet koji je nosio naziv „Realne i virtuelne performanse privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, Organizacioni odbor je taj referat u program savetovanja uvrstio pri samom kraju, pa sam reč dobio tek negde oko 17 časova (a savetovanje je počelo oko 10 časova). Taj moj referat nije uvršćen u prvi tim referata u kojima su uvršteni referati posvećenim opštim pitanjima sistema i mera ekonomske politike već u drugi i to u deo posvećen ekonomsko-finansijskim odnosima sa inostranstvom(Kovačević, 2008).

5 Ovaj moj zaključak je bio potpuno suprotan velikom optimizmu i isticanju „snažnog“ rasta nekih članova Programskog odbora i uvodnih referenata na tom savetovanju, pa je razumljivo zašto sam imao tako nepovoljan tretman.

245

dosledna primena obezbeđuje trajan, održiv privredni rast. U skladu sa tim i ranijim isticanjem „impresivnih“ reformi i privrednih dostignuća Srbije u periodu 2000-2008. g. krajem 2008. g. MMF je projektovao rast BDP za Srbiju za 2009. god. od čak 6%. (IMF, 2008; 72).

I što je veoma čudno, pa i komično jeste da su ti „projektanti“ iz MMF potpuno zanemarivali činjenicu da je rast BDP Srbije tokom 2008. g. iz kvartala u kvartal bio sve manji, tako da je u prvom iznosio 8,5%, u drugom 6,0%, u trećem 4,9%, a u četvrtom samo 2,8%.

U Srbiji, se sve do početka 2009. god. o svemu vrlo neprijatnom što se dešavalo u razvijenim zemljama, pre svega u SAD, mnogim zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju vrlo malo govorilo. Ekstremni neoliberali, naročito oni iz Centra za demokratske i liberalne studije, su javno sve to nipodaštavali. Kao što smo napomenuli, potpredsednici tadašnje vlade, ministri za privredu i finansije, kao i predsednik Srbije, su krajem 2008. god. isticali da će SAD svojim merama tu finansijsku krizu vrlo brzo prevazići, a da će Srbija čak imati koristi od te krize jer će se, navodno, potancijalni investitori od zemalja zahvaćenim krizom preorijentisati na Srbiju. Kada je tokom 2009. g. beležen sve izraženiji pad privredne aktivnosti u Srbiji, u političkim i stručnim krugovima se u blagoj formi govorilo o recesiji. Kada je, nakon pada nivoa BDP u 2009. god. od 3,1%, u prva dva kvartala 2010. god. došlo do njegovog blagog rasta, u političkim krugovima se na sva zvona govori o izlasku Srbije iz recesije, ili iz privredne krize. Grupa, po tadašnjem premijeru M. Cvetkoviću, „najuglednijih, eminentnih“ akademskih ekonomista, statističara i matematičara6 je u avgustu 2010. g. kreirala tzv. Postkrizni model rasta i razvoja Srbije 2011-2020. Oni su u tom radu obećali „med i mleko“. Od silnih obećanja, odnosno projekcija navedimo da je za ceo „postkrizni“ period bila projektovana prosečna stopa BDP od 5,8%. U predgovoru te studije se ističe da „autori smatraju da su projekcije do 2020. optimističke ali realno ostvarive“, a na stranama 13. i 80. se kaže da su „kvantitativni ciljevi novog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. ambiciozni ali realno postavljeni“.7 I bitno je naglasiti da je tadašnja Vlada potpuno stala iza svih tih projekcija.

6 Glavni kreator bio je Stojan Stamenković sa nekoliko saradnika.7 Kada sam proučio sva očaravajuća obećanja data u toj „studiji“, u autorskom tekstu

u dnevnom listu Politika sam napisao da je veća verovatnoća da će Srbija 2018, a pogotovu 2022. godine postati svetski prvak u fudbalu nego da će se ostvariti te pro-jekcije. Naravno, da su autori i političari tu moju procenu pripisali mojoj ispoljenoj „katastrofičnosti“, „defetizmu“ i „širenju negativne energije“. I da podsetimo da su trojica od tih „projektanata“ nakon izrade ove „studije“ izabrani u Savet Narodne banke Srbije, i dvojica u Fiskalni savet i sada se nalaze na tim funkcijama za koje su, za naše uslove, jako dobro plaćeni.

246

Krajem 2011. g. u Beogradu je promovisana studija Svetske banke Put ka napretku: Produktivnost i izvoz (Road to Prosperity: Productivity and Export). U toj studiji bilo je istaknuto da bi po tom „očaravajućem“ scenariju BDP po stanovniku do kraja tekuće decenije „bio dupliran i približio bi se proseku karakterističnim za visoko razvijene zemlje“. Autori ovog rada ističu da bi u slučaju da se ne obave nužne strukturne reforme, prosečna stopa rasta BDP u drugoj deceniji novog veka iznosila 3,5%.8

I što je gotovo komično u toj studiji jeste neverovatna projekcija rasta BDP Srbije za period od 2010. pa zaključno sa 2015. g. po prosečnoj stopi od čak 6,7%. Ostvarenje tog rasta bi imalo za rezultat da bi nivo BDP u 2015. g. bio za čak 38,26% viši nego što je bio 2010. g. Nažalost, uz pretpostavku da će nivo BDP u 2015. g. biti za 0,8% viši nego u 2014. godini, prosečna godišnja stopa rasta u periodu 2010-2015. g. iznosi simboličnih 0,4%, a njegov nivo u 2015. g. bi bio za samo 1,95% na višem nivou nego što je bio u 2010. g. Dakle, razlika između projektovane i ostvarene veličine BDP u 2015. god. iznosi čak 37,24 indeksnih poena. Dodajmo da je za period 2015-2020. g. u ovom radu bila predviđena prosečna stopa rasta BDP od čak 5,7%.

S obzirom na činjenicu da su glavni autori tog rada „naše gore list“ i da je u timu bilo još nekoliko koautora čija se prezimena završavaju na „ić“, moguće je da su oni pali pod uticaj funkcionera u Srbiji, kao što su tadašnji premijer M. Cvetković, i ministri M. Dinkić i B. Đelić, ali i ekonomista, matematičara i statističara koji su sredinom 2010. godine kreirali i na sva zvona lansirali tzv. „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2010-2020“.

Čudno je da promoteri studije Svetske banke, koja je održana 9.12.2011. god. Lazar Šestović i Petar Miović, nisu bili obavešteni da se tokom te godine privredne aktivnosti Srbije, iz kvartala u kvartal usporavala, pa je u toj godini rast BDP iznosio samo 1,4%, tj. bila je 4,8 puta manja od

8 Odmah nakon prezentacije te studije u Beogradu, na savetovanju koje je organi-zovalo NDES dokazivao sam da su njeni autori i promoteri izgubljeni u prostoru i vremenu. I tada sam ponovio moju konstataciju vezanu za projekcije i konstatacije date o Postkriznom modelu rasta i razvoja Srbije 2010-2020. da je veća verovatnoća da Srbija postane svetski prvak u fudbalu 2018. a pogotovu 2022. godine nego da se ostvare te projekcije. Za to savetovanje sam pripremio referat pod naslovom „Srbija pred privrednim i finansijskim kolapsom“, a predsedavajući na tom savetovanju tadašnji predsednik Naučnog društva ekonomista prof. dr B. Cerović je prilikom najave rekao „E, sad da čujemo jednog katastrofičara“. I samo nakon osam meseci od pojave tog mog „katastrofičnog“ upozorenja, predstavnik EU u Srbiji V. Dežer je izjavio „da je Srbija u poslednjem trenutku izbegla bankrot“, a izbegla je tako što je „prodala“, bolje reći zadužila se emitovanjem državnih zapisa u iznosu od milijardu dolara i to po ekstremno visokoj godišnjoj kamatnoj stopi višoj od 7%.

247

projektovane prosečne stope rasta za period 2010-2015. U sledećoj 2012. g. ostvaren je čak i pad BDP od oko 1%. I tek tokom te godine u političkim i stručnim krugovima ponovo se ističe da je Srbija upala u novu recesiju.

Zahvaljujući veoma visokom rastu poljoprivredne proizvodnje – preko 20% i izvoza – preko 21% u 2013. g. ostvaren je rast BDP od 2,6%. I naravno u političkim krugovima, na sva zvona se objavljuje da je Srbija izašla iz recesije.

Kada je konačno postalo jasno da od Đelićevog obećanog „privrednog čuda“ nema ništa i kada je on nestao sa političke scene Srbije i ponovo se vratio u anonimnost, sredinom 2013. g. na sva zvona je najavljen Lazar Krstić, novi ministar za finansije koji je okarakterisan kao „novi ekonomski genije“, „novi mesije srpske ekonomije“, „mladi srpski genije“, „stvarni genije“ ili „novi Nikola Tesla“. Zbog njegove mladosti (imao je tek 29 godina), zbog studiranja na Jejlu i matematike, i etike, i politike i ekonomije, kao i onoga što je radio u krajnje kontroverznoj američkoj firmi „Mikenzi“, njegovih prvih izjava vezanih za finansijske mere koje će u Srbiji forsirati, od njegove pojave na političkoj sceni Srbije, u njega nisam imao poverenje, a kada je obećao „srpsko privredno čudo“, shvatio sam da je on izgubljen u prostoru i vremenu. Ti koji su njega isforsirali organizovali su 3. i 4. oktobra 2013. g. u Beogradu neku konferenciju pod naslovom „Kvantni skok“ koja je, navodno, imala za cilj pokretanje srpska ekonomije“. Budući ministar za finansije je odmah najavio žestoke mere štednje po principu „štedi, pa koliko košta da košta“. I kako došao, tako je vrlo brzo i otišao u anonimnost“. Predsednik Vlade je prilikom njegovog odlaska izjavio da će on ostati u statusu savetnika Vlade i njega lično. Da li je to i realizovano nije mi poznato, ali je bitno da od „privrednog čuda Srbije“ nije bilo ništa. Naprotiv, već je 2014. godina BDP smanjen za 1,8%.

Zbog efekata poplava, ali ne samo zbog njih, međugodišnji indeksi BDP u svim kvartalima 2014. g. su bili manji nego u 2013. god, a najveće smanjenje je bilo u trećem kvartalu čak za 4%. I tokom te godine i u stručnim i političkim krugovima se ističe da je, pod dejstvom više sile, privreda Srbije ponovo upala u recesiju.

Na osnovu svega izloženog, jasno je da je Srbija od 2008. g. zapadala u sve težu ekonomsku i društvenu krizu i one su se međusobno pospešivale. Osnovni pokazatelj sve teže ekonomske krize jeste činjenica da je nivo BDP u 2014. god. realno bio za oko 2,3% na nižem nivou nego 2008. g. U tom periodu spoljni dug je povećan sa 21,80 na 25,83 milijardi evra, a javni dug sa 8,8 na 22,7 milijardi evra. Dodajmo da je kvantitativni odnos javnog duga, prema statistički naduvanom BDP, povećan sa 25,6% na čak 70,9%, a odnos spoljnog duga i tog naduvanog BDP je povećan sa 62% na

248

oko 78%. I bitno je naglasiti da je broj nezaposlenih lica znatno povećan, budžetski deficit je dostigao čak 6,7% BDP, a gubici u privredi su dostigli enorman rekord od čak 1,1 milijardu evra i bili su četiri puta veći nego 2013. godine).

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, smatram da se u ovom slučaju ne može govoriti da je u pitanju „recesija“ već je u suštini u pitanju teška ekonomska kriza, a po strožijim kriterijumima, i privredna depresija. Naime, nakon drastičnog smanjenja BDP do čega je došlo u periodu 1989-1999. g. relativno skromnog rasta u periodu 2000-2008. g. i stagnacije u periodu 2008-2014. g., realan nivo BDP u 2014. g. je iznosio samo 70,35% nivoa iz daleke 1989. godine.

3. Da li je u 2015. godini pozitivan preokret na trajnoj osnovi?

Članovi Vlade, a naročito njen premijer Aleksandar Vučić, uporno, sa puno oduševljenja, ističu da je u 2015. g. ostvaren pozitivan preokret u privrednom rastu i da će se on u narednim godinama osetno ubrzati. Oni ističu da će BDP u idućoj godini imati rast od 1,75%, a možda i 2%, a da će u 2017. god. rast iznositi čak 4%. U prilog tog optimizma idu i projekcije Svetske banke, a posebno MMF. Naime, Svetska banka i MMF projektuju rast BDP Srbije u idućoj godini od 1,5%, a MMF za 2017. g. projektuje rast od 4%. Na bazi rasta BDP u 2015. g. i tih projekcija, premijer ističe da je Srbija na pravom putu, tj. ponavlja mantru sa početka ovog veka.

Zvaničnici posebno ističu da je u 2015.g. povećan BDP, da je znatno smanjen deficit budžeta, da je osetno povećan broj zaposlenih lica, da je osetno unapređena saobraćajna infrastruktura i da su znatno povećani tzv. strane direktne investicije. Međutim, oni prećutkuju da su ta postignuća u 2015.g. praćena sa nizom minusa i nepovoljnih rezultata. Navedimo najvažnije.

Vrlo skroman rast BDP od samo 0,8% ostvaren je nakon smanjenja BDP od 1,8% u 2014.god. koji je najvećim delom nastao dejstvom više sile – poplava, pa je statistička osnova, sticajem tih okolnosti, umanjena za bar jedan procentni poen. Najvećim delom zbog poplava, rudarstvo je u 2014.g. zabeležilo pad od čak 16,7%. Iz istih razloga taj sektor je u trećem kvartalu te godine, u odnosu na isti kvartal 2013.g., imao pad od čak 23,8%. I što je još važnije istaći jeste da je sektor energetike u celoj 2013.g. imao smanjenje od 20,1%, a u trećem kvartalu smanjenje je iznosilo čak 38,7%. I ako je proizvodnja u ova dva sektora u trećem kvartalu 2015.g. dostigla nivo iz istog kvartala 2014. godine, to je, uz isti obim aktivnosti ostalih

249

sektora koji je zabeležen u prva tri kvartala – rast ukupnog BDP trebalo da bude čak i veći od 0,8%, odnosno u trećem kvartalu od 2,0%. Iz toga sledi zaključak da nema osnova za neke posebne samohvale zbog ovog rasta, jer je on nastao, po osnovu vrlo niske statističke osnove iz 2014.god. u ta dva sektora.

Nema osnova za isticanje rasta industrijske proizvodnje u 2015.godini. Trebalo bi naglasiti da nakon 2008.g. industrija ponovo beleži negativne stope rasta, pa je njen nivo u 2014.g. iznosio samo 37,8% nivoa iz 1989.g. Ako u 2915.g. bude ostvaren rast industrije od 6% njen nivo će dostići tek 40% nivo iz daleke 1989.g. Iz tih podataka sledi zaključak da je industrija Srbije u velikoj depresiji već 26 godina. I pošto to nije posledica nekog cunamija koji je daleko iza nas – vrlo je mala, pre svega, teorijska šansa da se to tragično stanje brzo prevaziđe, a ako se ne napusti ideologija neoliberalizma, ona se može i pojačati i to mora imati za posledicu dalje jačanje privredne i društvene krize.

Uz sve prethodno navedeno, trebalo bi naglasiti da, prema podacima MMF u 2014.godini nijedna zemlja u našem okruženju nije imala smanjenje BDP, ali se procenjuje da će, sem Hrvatske, sve u 2015.god. imati znatno višu stopu rasta od Srbije –Bosna i Hercegovina 1,7%, Albanija 2,7%, Mađarska 3,0%, a Makedonija 3,2%, i Bugarska 1,75, i Rumunija 3,4% (IMF; 2015; p.172). I procene Svetske banke govore isto to. Navedimo da ta Banka procenjuje da će BDP Srbije u 2015.g. biti povećan za samo 0,5%, Albanije za 2,7%, Bosne i Hercegovine za 1,9%, Makedonije za 3,2%, Crne Gore za 3,4%,itd.

Zanimljivo je, ali za mene teško objašnjivo, da su zvaničnici ali i neki akademski ekonomisti, već u septembru 2015. godine, na sva zvona objavili da je Srbija izašla iz recesije. Kada je krajem septembra glavni ekonomista Svetske banke za Srbiju, Lazar Šestović, istakao „da se Srbija vratila u pozitivnu zonu“, tj.da je izašla iz recesije, dnevni list Politika (11.09.2015) je preko cele stranice stavila naslov „Svetska banka: Srbija izašla iz recesije“. I sve te priče su se zasnivale na nalazu Republičkog zavoda za statistiku da je, nakon pada u prvom. u drugom kvartalu, u trećem kvartalu došlo do rasta BDP. Euforija da je Srbija izašla iz recesije bila je bez osnova ako se zna da je pravilo za tvrdnju da je neka zemlja izašla iz recesije ako je BDP povećan u dva uzastopna kvartala, s tim da se ne porede isti kvartali iz dve godine, već poslednja dva kvartala sa prethodnim kvartalima tekuće godine.

Koristeći podatke o kretanju BDP, koje je publikovala Evropska banka za obnovu i razvoj za period 1989-2013. g. i dodajući podatke Republičkog zavoda za statistiku za 2014. g. i procenu da će on u 2015. g. biti povećan

250

za 0,8%, proizilazi da je njegov realan nivo u tekućoj godini bio za oko 1,5% manji nego 2008. g. Koliko je to, u ogromnom neskladu sa raznim optimističkim projekcijama, obećanjima ranijih zvaničnika i velikog dela akademskih ekonomista, matematičara i statističara, postaje jasnije ako se imaju u vidu sledeće računice:

(a) da je prosečna stopa rasta BDP u periodu 2008-2015. g. iznosila 4%, nivo BDP bi u 2015. g. bio za 31,6% viši nego u 2008. g.,

(b) da je prosečna stopa rasta BDP u periodu 2008-2015., iznosila 5%, njegov nivo u 2015. g. bi bio za 40,7% viši nego 2008. g.

(c) da je prosečna stopa rasta BDP za period 2008-2015. g. iznosio 6%, njegov nivo od 2015. g. bi bio za čak 50,4% veći nego što je bio 2008. godine.

Koristeći ove cifre i one koje daje EBRD za period 1989-2013. g., proizilazi da je realni nivo BDP Srbije u 2015. g. iznosio samo 70,6% nivoa iz 1989. godine.

U poređenju sa smanjenjem BDP u SAD iz perioda 1929-1933. g. – oko 44%, u Srbiji je u periodu od 1989., pa zaključno sa 1999. g. ostvareno njegovo još veće smanjenje od čak 56%. I nakon relativno blagog oporavka do koga je došlo u periodu 2000-2008. g., stagnacije, pa i pada u periodu 2008-2014. g. i vrlo skromnog rasta u 2015. g., nivo BDP će u tekućoj godini biti za oko 29,5% na nižem nivou nego što je bio daleke 1989. g. Samim tim nameće se zaključak da je Srbija, po strožijim kriterijumima još uvek u ekonomskoj depresiji, a po nešto blažim, u dubokoj ekonomskoj krizi.

Vlada Srbije, a naročito njen premijer i ministar za finansije sa puno ponosa ističu dva najveća dostignuća u 2015. g. – znatno smanjenja budžetskog deficita i znatno povećanje broja zaposlenih lica od čak 227.000. Međutim, za te samohvale nemaju punu osnovu iz sledećih razloga:

Nema spora da je budžetski deficit u 2014. g. i njegov odnos prema BDP bili ogromni i neodrživi. Međutim, i u 2014. g. bila je ista ova Vlada, pa se može postaviti pitanje zašto je dozvolila toliki deficit u 2014. g. Istina, u 2014. g. su bile poplave i to je delimično doprinelo tom ogromnom deficitu, a one su u ne maloj meri doprinele smanjenju BDP, pa je po oba ta osnova odnos budžetskog deficita i BDP osetno povećan. Međutim, Vladi se može postaviti pitanje zašto od svog stupanja na vlast nije smanjila broj zaposlenih u državnoj birokratiji, lokalnim vlastima, javnim preduzećima i javnim službama? Uz to, ona je odgovorna što se u 2014. g i u 2015. g. deo prihoda iz budžeta neracionalno trošio - na primer, za oglašavanje i

251

reklame. Ona je delom odgovorna što je siva zona u 2014, pa i u 2015. g. još uvek jako prisutna. I što je najvažnije – sa puno prava, se mogu staviti vrlo ozbiljna primedba načinu kako su troškovi u budžetu znatno smanjeni u 2015. godini. Prvo, vrhunski stručnjaci za ustavno pravo ističu da je odluka o smanjenju penzija, ali samo onima koji imaju visoke penzije i to u osetno većem procentu nego što su smanjene plate u državnoj i lokalnoj vlasti – neustavna, jer krši principe nepovredivosti stečenih prava penzionera, a i različito se tretiraju, odnosno krše principe ravnopravnosti. Nije nimalo utešno, čak je i degutantno da je Ustavni sud Srbije tu meru opravdao. Vlada i Ustavni sud su se mogli ugledati, na primer, na rešenja susedne Rumunije koja se takođe nalazila u teškim budžetskim i privrednim problemima. Međutim, njena Vlada je donela odluku da se od 2010. g. broj zaposlenih u državnim službama, lokalnim samoupravama, prosveti, zdravstvu, policiji – smanji za čak 200.000 i to je realizovano. Uz to, doneta je odluka da se plate u javnom sektoru smanje za čak 25%, a stopa PDV je povećana sa 19% na 24% (P. Petrović i S. Mikić, 2015; 61). Vlada Rumunije je bila planirala da smanji penziju za 15% ali je posle intervencije Ustavnog suda od tog plana odustala (Ibidem). Poredeći odluke Vlade Srbije i Vlade Rumunije za rešavanje neodrživosti budžetskog deficita nameću se sledeća poređenja:

Rumunija ima gotovo 20 miliona stanovnika, a Srbija 7,2 miliona. U 2014. g. BDP Rumunije je iznosio oko 200, a Srbije oko 44 milijarde dolara. Po Svetskom ekonomskom forumu per capita dohodak u Rumuniji u 2014. g. je bio preko 10.000 dolara, a u Srbiji 6.123. Obe zemlje imaju glomaznu državnu birokratiju. Po tom Forumu glomazna i neefikasna državna birokratija jeste u obe zemlje na drugom mestu ograničavajućih faktora za razvoj biznisa (WEF, 2014; 304 i 314). I Vlada Srbije tek sada planira da otpusti oko 30.000 zaposlenih u državnoj upravi, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, zdravstvu, obrazovanju, policiji – tj. gotovo sedam puta manje nego što je to učinila Rumunija, što samo po sebi mnogo govori. I što je bitno naglasiti jesu činjenice da je Rumunija budžetski deficit svela na oko 3,0% BDP, a odnos javnog duga prema BDP u 2014. g. iznosi samo 40,4% (WEF, 2014; 304). I što je najbitnije još jednom naglasiti jeste činjenica da Rumunija u 2013. g. imala rast BDP od 3,4%, u 2014. g. 2,8%, a da se procenjuje da će u 2015. g. ostvariti rast od 3,4% i da se za iduću godinu projektuje rast od 3,3% što je znatno više od stope rasta BDP Srbije (IMF, 2015; 172). Uz sve to, bitno je naglasiti da je, za razliku od Ustavnog suda Srbije, Ustavni sud Rumunije pokazao profesionalnost, što govori u prilog tvrdnje da je Rumunija pravna država, što se ne bi bez rezerve, moglo reći i za Srbiju.

I na kraju, na osnovu svega navedenog, nameće se zaključak da samohvale

252

Vlade premijera Vučića i ministra Vujovića, zbog smanjenja odnosa budžetskog deficita na još uvek neodrživih 4,1% - nemaju dovoljno osnova.

Samohvale zvaničnika vezane za impozantan broj novozaposlenih lica od čak 227.000 takođe nemaju bilo kakvu logičnu osnovu. Naime, u odnosu na kraju 2014. g. kada je zvanično u Srbiji bilo formalno zaposleno 1,864.450 lica, proizilazi da je do kraja oktobra 2015. god. formalna zaposlenost povećana za 12,2%, što je nelogično ako se znaju sledeće činjenice: (a) BDP je povećan za samo 0,8% i to pre svega po osnovu saniranja posledica od poplava u sektorima energetike i rudnika uglja, što nije omogućavalo neki veći rast zaposlenosti, (b) zakonski je bilo onemogućeno novo zapošljavanje u državnim ustanovama, javnim preduzećima, lokalnim samoupravama, zdravstvu, školstvu i policiji, pa se postavlja pitanje da li su ta zakonska ograničenja kršena, a ako jesu – Srbija je daleko od pojma pravne države, a za to stanje je odgovorna i ova Vlada koja je na vlasti od sredine 2012. godine, a vrlo je verovatno da privatni sektor u celini u 2015. g. neće imati bilo kakav rast, pa nije logično da je u njemu došlo do većeg rasta zaposlenosti. Odgovor, kako je došlo do ogromne cifre o novozaposlenim licima u 2015. g., koja spada u rubriku „verovali ili ne“ daje direktor Republičkog zavoda za statistiku ali je on vrlo neubedljiv, i može se shvatiti da je pre svega u pitanju promena metodologije. Ja bi dodao svojevremenu doskočicu pok. Vlade Bulatovića – VIB-a koja je glasila „Statistika naša dika – sve što želiš to naslika“.

Trebalo bi naglasiti da je Vlada Srbije i u 2015. g. nečinjenjem onoga što je morala činiti tj. veštački je, bez pravne i ekonomske osnove, formalno zadržala u radnom odnosu vrlo veliki broj ljudi i tako stvarala lažnu sliku o odnosu zaposlenih i nezaposlenih lica. Dodajmo, u toku prvih 11 meseci 2015. g. u blokadi dužoj od 90 dana bilo je čak 20.424 privrednih društava i u njima je bilo zaposleno čak 146.893 radnika, a (po ekonomskoj i pravnoj logici oni su morali ostati bez posla, ali se to nije desilo). Ili, Agencija za privredne registre nije brisala oko 24.500 privrednih društava koja nisu predala finansijski izveštaj za 2014. g. i da je to učinila, a morala je, broj nezaposlenih da bi se po tom osnovu znatno povećao. Na kraju trebalo bi istaći da je 42.098 privrednih društava poslovalo sa gubitkom, ali se u ovim slučajevima Zakon o stečaju nije primenjivao i time se odlagalo suočavanje sa surovom stvarnošću o ogromnom broju de facto nezaposlenih lica. Krajem 2015. godine većina nezaposlenih lica su godinama u tom statusu i zbog toga oni gube deo ranije stečenog znanja, gube samopouzdanje i samopoštovanje, što ima dugoročne negativne posledice po njihovu buduću produktivnost.

Premijer Vučić i ministarka za saobraćaj s pravom ističu napredak pa i

253

završetak izgradnje niza važnih saobraćajnica, što je omogućilo znatan, statistički registrovan, rast građevinske aktivnosti i on će za celu godinu iznositi oko 20%. Međutim, mora se imati u vidu da je to podrazumevalo znatno korišćenje stranih kredita, a da će rok povraćaja uloženih sredstava biti vrlo dug. Uz to, u izgradnji puteva visoko učešće imaju strane firme, što ima za posledicu da je de facto bruto domaći proizvod u tom sektoru vrlo skroman, kao i da je angažovanje domaće radne snage znatno manje nego što bi se moglo pretpostaviti na bazi rasta sektora građevinarstva.

Brojna sredstva informisanja ističu da je u 2015. g. osetno povećan priliv doznaka naših građana koji rade u inostranstvu i da će on u 2015. g. dostići 2,5 milijardi evra. To je svakako imalo pozitivan efekat na kupovnu moć vrlo velikog broja porodica, na tražnju, a time i na proizvodnju. Jedan od pozitivnih efekata povećanog priliva doznaka je što su one znatno doprinele, istina, blago realnom rastu prometa na malo. Međutim, mora se naglasiti da je taj rast nastao kao posledica iznudice da se u Srbiji pomognu roditelji i bliski rođaci kojima je životni standard znatno smanjen zbog smanjenja plata i penzija. I na kraju, to je posledica osetnog povećanja i inače ogromnog broja građana Srbije koji su prinuđeni da odu na rad u inostranstvo. I ono što je vrlo neprijatno jeste da u skupu novih ekonomskih emigranata iz Srbije sve veće učešće imaju visokoobrazovani kadrovi, što ima teške ekonomske posledice.

Zvaničnici i sredstva informisanja ističu da tzv. strane direktne investicije beleže visok rast i da će u tekućoj godini preći 1,5 milijardu evra. Međutim, u toj statističkoj kategoriji ima mnogo vrlo problematičnih stavki. Za mene nisu strane institucije prihod koji se ostvaruje po osnovu prodaje dobrih preduzeća, zemljišta i nacionalnih resursa, a ako se ta dobijena sredstva potroše preko budžeta, to nisu investicije – već dezinvesticija. Postoje stavke koje se uključuju u tu kategoriju, a u suštini su krediti. Za mene su prave strane direktne investicije samo tzv. grinfild i braunfild, ali statistika njih posebno ne prikazuje, a verujem da su one vrlo skromne, pa zbog svega navedenog, nema osnova isticanje rasta ukupnih tzv. stranih direktnih investicija, pogotovu ako se zna da te tzv. strane direktne investicije koje dolaze po osnovu prodaje najboljih preduzeća, najboljih banaka i prirodnih resursa u dugom roku donose veće štete od kratkoročne finansijske koristi.

Guverner NBS, članovi Saveta guvernera i neki članovi Vlade ističu da su devizne rezerve na visokom nivou, jer su krajem novembra iznosile 10,6 milijardi evra, i tu tvrdnju potkrepljuju njihovim kvantitativnim odnosom prema uvozu. Međutim, ako se od te sume oduzmu rezerve koje su vlasništvo poslovnih banaka, a one su dug NBS prema tim bankama, neto devizne rezerve krajem novembra iznose 8,87 milijardi evra i preko

254

dva puta su manje od iznosa javnog duga u stranim valutama, a tri puta su manje od ukupnog spoljnog duga Srbije. Uz to, u tim deviznim rezervama se nalazi i kredit dobijen od MMF i sa tim devizama ona, odnosno Srbija ne može raspolagati. Zbog svega navedenog, jasno je da nema osnova za tvrdnje da su devizne rezerve na visokom nivou.

Postoji masa pokazatelja koji još ubedljivije govore u prilog tvrdnje da u 2015. g. nije ostvaren pozitivan, trajni preokret i da se Srbija i dalje nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi, a po strožijim kriterijumima, u ekonomskoj depresiji. Navedimo, po našem mišljenju, najvažnije :

Vrlo skroman rast BDP Srbije u 2015. godini bio je praćen rastom javnog duga koji je krajem novembra iznosio čak 24,7 milijarde evra, tj. bio je za 1,5 milijardi već nego krajem 2014. god. i za 4,2 milijardi evra veći nego krajem 2013. godine. Statistički obračunat odnos javnog duga i BDP je povećan sa oko 63,8% u 2013. g. i 70,9%, u 2014. g. Taj odnos će u 2015. g. verovatno preći 75%, što je čak 30 indeksnih poena više od dozvoljenog zakonskog maksimuma koji iznosi 45%. Ako bi se oko 68% javnog duga koji je u stranim valutama obračunao po realnim valutnim kursevima, odnos javnog duga i BDP bi bio znatno viši. Važno je naglasiti da u cifri o javnom dugu nisu uključene sume ugovorenih kamata, pa se time smanjuju iznosi javnog duga i njihov odnos prema BDP.

Kada se govori o odnosu javnog duga i BDP, trebalo bi naglasiti da je pozicija Srbije na rang listama zemalja po tom pokazatelju sve nepovoljnija. Naime, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je u 2008. godini sa tim odnosom bila na 71 mestu. Sa veoma izraženim rastom javnog duga, taj odnos je znatno povećan, pa je Srbija na tim rang listama bivala sve slabija plasirana. Tako je na rang listi koja je objavljena u septembru 2014. g. bila na 108. mestu, a taj odnos je bio 65,8%. U poslednjem Izveštaju tog Foruma, sa odnosom javnog duga i BDP od 72,4% Srbija se nalazila na vrlo neprijatnom 111 mestu i samo je 29 zemalja sa te rang liste bilo u goroj poziciji (WEF, 2015; 315).

Iako podaci o gubicima u privredi u 2015. god. još dugo neće biti dostupni, vrlo je verovatno da su oni dodatno povećani. To je posebno nepovoljno ako se zna da su oni u prethodnoj godini povećani za čak četiri puta u odnosu na 2013. g. i iznosili su 131,78 milijardi dinara ili 1,1 milijardu evra. Drastično povećanje gubitaka nastalo je delom zbog nekih specifičnih faktora koji su karakterisali tu godinu (poplave, smanjenje BDP i sl.) ali je proizašlo pre svega zbog sve većeg duga privrede i vrlo visokih kamata koje pate te kredite. Važan razlog za rast gubitaka jeste drastičan pad cena na svetskom tržištu proizvoda obojene i crne metalurgije i niza poljoprivrednih proizvoda. Da bi koliko, toliko sanirala ogromne gubitke,

255

privreda se morala dodatno zaduživati uz vrlo visoke kamatne stope, što je moralo imati za posledicu dodatno kumuliranje gubitaka i biće dobro ako oni u 2015. g. ne budu ponovo povećani za više od 10-15%.

Od 2008. g. Srbija beleži sve nižu nacionalnu stopu štednje, što je, pre svega, odraz sve dublje ekonomske krize. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, nacionalna stopa štednje u 2014. god. je iznosila samo 11,5% BDP i po tom pokazatelju Srbija je bila tek na 125 mrestu (od 144 zemlje) (WEF, 2014; 329). Po najnovijem Izveštaju tog Foruma, Srbija ima nacionalnu stopu štednje samo 9,5% i ona se po tom pokazatelju nalazi tek na 129 mestu, tj. samo je 11 zemalja uključenih u tu rang listu bilo u goroj situaciji. Istina, ova cifra se odnosi na 2014. g., ali je vrlo verovatno da ona neće biti viša za 2015. godinu.

Vrlo je neprijatan nalaz Svetskog ekonomskog foruma da je Srbija na ovogodišnjoj rang listi zemalja po konkurentnosti ostala na vrlo nepovoljnom 94 mestu na kome je bila i na listi za 2014/2015. g. Međutim, pošto je broj uključenih zemalja smanjen za četiri, sada se iza Srbije nalazi samo 46 zemalja, a na prethodnoj je taj broj bio 50. Neprijatno je saznanje da se sada ispred nje našla čak i Albanija. Na najnovijoj toj rang listi ispred Srbije se nalaze brojne vrlo siromašne zemlje kao što su Indija (55 mesto), Vijetnam (56), Ruanda (58), Gruzija (66), Šri Lanka (58), Makedonija (70). Ekvador (76). Ukrajina (79), Moldavija (64), Namibija (65), Jamajka (66), Kambodža (91), Obala Slonovače (91) itd.

U brojnim radovima koje sam napisao u poslednjih petnaestak godina dokazivao sam da se Srbija, pored ekonomske depresije ili ekonomske krize, susreće sa sve jačom društvenom krizom i da se te dve krize međusobno pospešuju. Društvena kriza se ispoljava u vrlo velikom broju segmenata društvenog života, a među njima se ističu: kriza identiteta zemlje, kriza vrednosnog sistema, kriza morala, kriza institucija (od Parlamenta do Srpske pravoslavne crkve), kriza poverenja, kriza demokratije, kriza ljudskog kapitala, demografska kriza, kriza porodice i braka, kriza pravnog sistema i izvršenja sudskih odluka, kriza obrazovanja, kriza zdravstva, kriza kulture, kriza nauke i naučnoistraživačkog rada, kriza čitavih regiona i lokalne uprave, kriza sela, ekološka kriza, kriza umetnosti, kriza medija, kriza najvažnije sporedne stvari – fudbala itd. Na bazi rang listama Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti, koja u suštini odslikava zdravstveno stanje zemlje, njene privrede i njenog stanovništva i njenih institucija sledi zaključak da se društvena kriza u Srbiji povećava u sve većem broju segmenata društvenog života. To se posebno odnosi

256

na pokazatelje urušavanja ljudskog kapitala.9 Navedimo samo najvažnije. Po kvalitetu primarnog obrazovanja Srbija je 2008. g. bila na 48, a na poslednjoj rang listi ona je na 81 mestu. Po kvalitetu obrazovnog sistema u celini ona je u 2008. g. bila na 49, a sada je tek na 110 mestu. Po obuci zaposlenih lica Srbija je u 2008. g. bila na 121, a sada je na 135 mestu. Bolonjski proces i primena neoliberalizma, odnosno bujanje privatnih fakulteta drastično su smanjili kvalitet visokog obrazovanja i kvalitet znanja završenih visokoškolaca, a veliki broj ih je do diploma došao na sumnjiv način i zbog toga će buduće ekonomske i socijalne posledice biti katastrofalne, pogotovu kada se ti kvazi stručnjaci u većem broju nađu na naučnim funkcijama, što je, nažalost, vrlo moguće. Po raspoloživošću naučih radnika i inženjera, Srbija je u 2008. g. bila na 50, a sada je tek na 82 mestu. Ili, po inovacijama Srbija je u 2008. bila na 70, a sada je tek na 113 mestu (WEF 2008, 295; 315). I što je posebno tragično jeste sve veći odliv obrazovane radne snage u inostranstvo, a najpragmatičniji je nalaz Svetskog ekonomskog foruma da se Srbija po atraktivnosti za talente nalazi na pretposlednjem, tj. 139 mestu, a po sposobnosti da vrati talente – na poslednjem – 140 mestu (WEF 2015; 315). I sve to ima niz negativnih posledica po privredu, a jedna od njih je da je Srbija po kvalitetu strukture izvoza pala sa 110 mesta (u 2008. g.) na 138 mesto, što znači da su samo dve zemlje sa te rang liste slabije plasirane.

Zbog svega navedenog i onog što će u daljem izlaganju biti navedeno, pohvalama međunarodnih finansijskih institucija na račun privrednih performansi Srbije i reformskih mera koje su ostvarene 2015. g. – ne bi trebalo pridavati veći značaj, a ima osnova i za sumnju u njihovu objektivnost, pa čak i iskrenost, pogotovu ako se ima u vidu neposredna prošlost. Naime, podsećam, da su predstavnici MMF, posebno zamenik predsednika An Kruger, u prvoj polovini prve decenije novog veka isticali „impresivne privredne performanse“ Srbije. Ili, Svetska banka je krajem 2005. g. Srbiju proglasila liderom reformi u regionu. Ili, časopis Euromany M. Dinkić je proglasio „najboljim ministrom finansija u svetu“ i to za godinu kada se Srbija znatno zadužila u inostranstvu i kada je stranim licima prodala niz dobrih preduzeća i banaka i po oba ta osnova došla do oko 4 milijarde evra. Na kraju, navedimo da je bivši ministar Đelić od nekog važnog inostranog faktora bio svrstan u grupu 100 najperspektivnijih mladih lidera.

Na bazi prethodno izloženog nameće se zaključak da je Srbija i u 2015.

9 O toj temi sam detaljno pisao u referatu podnetom na savetovanju koje je organizova-la Akademija ekonomskih nauka, a koji je objavljen u časopisu Nacionalni interes br. 1, 2015.

257

god. ostala u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi. I naravno da se postavlja pitanje da li će se ona koliko, toliko ublažiti u 2016. godini na šta upućuju projekcije Svetske banke, MMF i Vlade Srbije.

Svi nepovoljni pokazatelji koji su karakterisali 2015. g. više ili manje će činiti teško ostvarivim relativno visoke stope rasta BDP, pa čak i skromne projektovane stope rasta BDP u 2016. g. od 1,5% (koliko projektuju Svetska banka i MMF)10 ili 1,75% - koliko projektuje Vlada.

Postoji i u 2016. g. će postojati i niz konkretnijih ograničavajućih faktora za veći rast privrede Srbije u 2016. g. Navedimo, po našem mišljenju, najvažnije.

Za razliku od 2015. g. kada je rast BDP velikim delom nastao nakon sanacije energetike i rudnika uglja, impulsa za rast u 2016. g. po tom osnovu neće biti.

Vlada ima plan da otpusti 30.000-35.000 zaposlenih u javnom sektoru u državnim preduzećima. Sigurno je da će ogroman broj (od ukupno 146.893) zaposlenih u društvima koja su u blokadi više od 90 dana – ostati bez posla. Agencija za privredne registre će morati brzo da briše ogromnu većinu od ukupno 24.500 privrednih društava koja nisu predala finansijske izveštaje za 2014. g. to će morati imati za posledicu ostajanje bez posla vrlo velikog broja lica. I na kraju, nema spora da će vrlo veliki broj zaposlenih u nekom od 42.098 društava koja su u 2015. g. poslovala sa gubitkom, pogotovu ako se Zakon o stečaju bude dosledno primenjivao nego što je bio slučaj u tekućoj godini – ostala bez posla. I zbog svega navedenog vrlo veliki broj porodica zapašće u sve veće finansijske probleme.

Izvesno je da će broj novih penzionera u 2016. godini biti osetno veći nego što je bio 2015. g. Njihova penzionerska primanja, gledano u celini biće manja nego što su bile njihove plate u 2015. g., što će negativno uticati na kupovnu moć njihovih porodica.

10 Prvo što bi trebalo ponoviti jeste vrlo malo poverenje, bolje reći nepoverenje u projek-cije Svetske banke i MMF. Stručnjaci Svetske banke bi morali da odgovore, šta se to desilo da su njihove projekcije o rastu BDP Srbije koje su prezentirali krajem 2011. g. u ove najnovije za 2016. g. toliko različite. Kada ih poredi, neobavešteni ekonomista-istraživač mogao bi doći do zaključka da je kroz Srbiju prošao strašan cunami koji je onemogućio realizaciju projektovane prosečne stope rasta za period 2010-2015. g. od čak 6,7% i da teške posledice te elementarne nepogode onemogućavaju da se u 2016. g. ostvari viša stopa rasta BDP od 1,5%. Elementarna nepogoda jeste pogodila Srbiju, ali tek 2014. g. i ona je doprinela da je BDP u toj godini bio smanjen, ali smanjenje BDP je bilo ostvareno i u 2012. g., a ostvarene pozitivne stope rasta u ostalim go-dinama perioda 2010-2015. g. bile su višestruko niže od projektovanih u 2011. godini. Sve navedeno važi i za projekciju MMF (o čemu je bilo reči i biće u tekstu koji sledi).

258

Planirani rast cena električne energije, komunalija, akciza, poreza na imovinu i sl. takođe će nepovoljno delovati na kupovnu moć penzionera i članova njihovih porodica ali i zaposlenih koja imaju skromna primanja, a ona se ne mogu u 2016. g. povećati u toj meri koja je prevazišla iznose povećanih troškova po navedenim osnovama.

Po mom dubokom ubeđenju, znatno je veća verovatnoća da će plasman domaćih proizvoda na području Srbije u idućoj godini pre biti smanjen nego povećan i to mora imati negativne posledice po rast proizvodnje i ukupnog BDP.

U političkoj, a delom i u političkim krugovima uticajnoj stručnoj javnosti, se ističe da bi u 2016. god. izvoz mogao da doprinese rastu BDP. Međutim, i to verovanje je vrlo problematično iz sledećih razloga:

(a) Vrlo ozbiljne međunarodne organizacije i naučne institucije iz razvijenih zemalja najavljuju mogućnost ponovnog pogoršanja ekonomske situacije u SAD i zemljama EU, tj. upadanje u novu recesiju. Veliko je pitanje šta će se dešavati sa privredama zemalja EU kada se od maja iduće godine obustavi ogroman finansijski doping od strane Centralne banke i neće li se, kao i u sportu, negativne posledice, početi odmah da se ispoljavaju., što bi se moralo negativno odraziti i na njihov uvoz, a time na izvoz Srbije u te zemlje na koje otpada najveći njegov deo,

(b) Međunarodne organizacije, a posebno Svetska trgovinska organizacija za iduću godinu projektuju vrlo skroman rast svetske trgovine i te projekcije su sada osetno manje optimistične nego što su bile krajem 2014. god., a koje su se odnosile na tekuću godinu,

(c) U uslovima skromnog rasta svetske trgovine, ona se znatno više, nego u uslovima visokog rasta, obavlja unutar integracionih grupacija i unutar sistema transnacionalnih kompanija, a Srbija je po oba osnova u inferiornom položaju.

(d) U strukturi izvoza Srbije dominantno učešće imaju primarni proizvodi i njihove cene, posebno kada su u pitanju proizvodi obojene i crne metalurgije, su i sada vrlo niske, što destimuliše njihov izvoz. Ako dođe do usporavanja rasta svetske privrede, posebno privreda zemalja EU, ali i rasta u susednim zemljama, cene primarnih proizvoda će se i dalje smanjivati, što se mora nepovoljno odraziti na njihov izvoz iz Srbije,

(e) Ako se nastavi politika precenjene vrednosti dinara koju sprovodi NBS, to će, uz ostale navedene faktore, dodatno destimulisati izvoz, a izvoz iz Srbije, eventualno, bi mogao da se poveća iz preduzeća koja su u vlasništvu stranaca, ali je u strukturi njihovog izvoza vrlo visoko učešće

259

uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala, a vrlo malo učešće domaćih komponenti i plata, pa bi eventualni skroman rast izvoza imao simboličan pozitivan efekat na rast ukupnog, pogotovu domaćeg BDP.

U stručnoj i političkoj javnosti se ističe da bi iduće godine poljoprivredna proizvodnja mogla osetnije da se poveća i da se po tom osnovu ostvari rast prehrambene industrije i da se po oba ta osnova ubrza rast ukupnog BDP.

Vrlo mala je verovatnoća da se ostvari tako visok rast poljoprivredne proizvodnje kao što je bio slučaj u 2013. godini. Istina, u 2015. godini je ostvareno smanjenje poljoprivredne proizvodnje za oko 7-8%, pa je samim tim statistička osnova smanjena. Međutim, to smanjenje je bilo znatno niže nego 2012. g. kada je BDP poljoprivrede bio smanjen za čak 17,3%, što je a priori, po osnovu smanjenja statističke osnove, omogućavalo veći njen rast u 2013. g. nego što će biti slučaj u 2016. g. Uz to, zbog smanjenja subvencija, pada cena niza poljoprivrednih proizvoda, problema sa subvencijama, demotivisanosti poljoprivrednih proizvođača za povećanjem proizvodnje, veći porast poljoprivredne proizvodnje u 2016. g. biće moguć samo u slučaju izuzetno povoljnih klimatskih uslova, a to je krajnje neizvesno. Naprotiv, verovanje da će klimatski uslovi u narednoj godini biti znatno bolji nemaju realnu osnovu. Naime, iznuđeni međunarodni sporazum u Parizu govori o vrlo alarmantnoj situaciji sa zagrevanjem planete. Na samitu u Parizu je istaknuto da je, u dugoj istoriji merenja, tekuća godina bila najtoplija. I što je posebno zabrinjavajuće jesu prognoze vrlo poznatih meteoroloških službi najrazvijenijih zemalja, posebno iz SAD i Velike Britanije, da će iduća godina biti još toplija. Tako je sredinom decembra ove godine vrlo ugledna nacionalna meteorološka institucija V. Britanije tvrdila, da je sušna 2014. g. samo prva u nizu narednih godina, u kojima će temperatura nastaviti rast, i ističe da je verovatnoća, da će iduća godina biti još toplija – čak 95%. Dodajmo da ove institucije ističu da će jake suše biti praćene vrlo jakim olujama i poplavama koje će u mestima gde do njih dođe, teško pogoditi poljoprivrednu proizvodnju. I ako se sve to ostvari, zbog simboličnog procenta poljoprivrednih površina u Srbiji koje se navodnjavaju, imaće vrlo nepovoljne posledice po poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju i BDP u tim sektorima, a preko toga i na ukupan BDP.

U 2016. g. građevinarstvo bi moglo ponovo da ostvari visok rast, zahvaljujući forsiranju izgradnje saobraćajne infrastrukture. Objavljeni planovi su zaista vrlo ambiciozni, a ogromne sredstva – čak oko 3,5 milijarde dolara su odavno odobrena od strane međunarodnih finansijskih institucija, Rusije i Kine. Ta sredstva nisu mogla biti korišćena zbog nedostatka konkretnih projekata i pitanje je koliko je taj problem rešen i kolika će biti ostvarenja

260

u 2016. g. Međutim, čak i da se ostvare ti ambiciozni planovi, to neće moći da znatnije poveća ukupan BDP, s obzirom na činjenicu da sektor građevinarstva ima malo učešće u stvaranju ukupnog BDP (oko 5%). Kao što smo ranije naveli, veliki deo tih radova će obaviti strane firme, pa će de facto BDP biti manju nego što će biti u bruto iznosu. I što je još važnije, a što se prećutkuje – jeste činjenica da forsiranje izgradnje saobraćajne infrastrukture i u 2016. i u narednim godinama podrazumeva i de fasto i de jure novo zaduživanje u inostranstvu, dalji rast spoljnog duga i stepena spoljne zaduženosti, a oni su i sada prešli tolerantne granice. Nije za utehu što su to dugoročni krediti, jer je i rok povraćaja uloženih sredstava u saobraćajnu infrastrukturu, posebno deviznih, vrlo dug. I samo u slučaju dinamičnog privrednog rasta i razvoja, pre svega izvozno orijentisanog, problem servisiranje ovih kredita, pa i finansijskog održavanja izgrađene saobraćajne infrastrukture neće biti problem. U protivnom, problemi mogu dostići ogromne razmere, što pokazuje najnoviji slučaj Hrvatske.

I na kraju, pošto ne postoje bilo kakve šanse da premijer Vučić, ministri Vujović i Sertić i guverner NBS Jorgovanka Tabaković shvate istinu koja glasi: „Ko sa Fondom tikve sadi, o glavu mu se lupaju“, u Srbiji će se i u 2016. g. raditi po „receptima“ te institucije i po njegovoj dogmi „štedi, pa koliko košta da košta“ – pa su mogućnosti znatnijeg ubrzanja rasta BDP u toj godini više teorijske nego praktične prirode.

Sve u svemu, može se zaključiti da bi eventualni rast BDP Srbije u 2016. g. od 1,5-1,75% mogao biti ostvaren pre svega po osnovu faktora na koje ona vrlo malo može uticati, a to su klimatski faktori i rast uvoza zemalja najvažnijih kupaca proizvoda i usluga iz Srbije. Rastu bi mogao u kratkom roku da doprinese novo veće zaduživanje od sume dospele otplate glavnice i kamata po osnovu spoljnog i unutrašnjeg duga, ali je krajnje problematično i po meni neprihvatljivo eventualno novo veće zaduživanje i dalji rast stepena zaduženosti. Kratkoročnom rastu bi mogla da doprinese prodaja strancima nekih preostalih dobrih preduzeća, zemljišta, Komercijalne banke, aerodroma, banja, i drugih prirodnih resursa, ali to bi vodilo Srbiju u status nove kolonije i to nije prihvatljivo (o čemu će biti više reči kasnije).

Čak i ako se, eventualno ostvari rast od 1,5% u 2016. g., to uopšte nije za hvale zvaničnika, pogotovu premijera Vučića. To pogotovu ako se zna da će samo dospele kamate po osnovu spoljnog i javnog duga, u 2016. godini preći 3%, a dospele glavnice i kamata čak preko 13% BDP.

Ispoljavanje zadovoljstva zvaničnika što će u 2016. g. BDP Srbije eventualno biti povećan za 1,5% ili 1,75% nema osnova ako taj projektovani rast uporedi sa projektovanim rastom istočnoevropskih zemalja u tranziciji, a

261

posebno zemalja u razvoju iz Azije.11 Naime, MMF projektuje rast BDP u 2016. god. za Albaniju 3,4%, BiH 3,0%, Bugarsku 1,9%, Mađarsku 2,5%, Makedoniju 4,9%, Poljsku 3,5% i Rumuniju 3,9% (IMF 2015; 172). Ako bi se ove projekcije ostvarile i ako su tačne procene stručnih službi Fonda o rastu BDP za 2015. g., proizilazi da bi nivo BDP Srbije u 2016. god. bio za 0,8% na nižem nivou nego što je bio 2013. godine. S druge strane, nivo BDP u 2016. g. bio bi viši nego u 2013. g. u: Albaniji za 9,4%, BiH za 4,3%, Bugarskoj za 5,6%, Mađarskoj za 11,0%, Makedoniji za 13,5%, Crnoj Gori za 12,7%, Rumuniji za 14,2%, Poljskoj za 8,9% (IMF 2015; 172). Dodajmo, da bi slučaju ostvarenja rasta BDP u Srbiji u 2016. god. od 1,5%, njegov nivo u toj godini bio bi za 0,34% na nižem nivou nego što je bio 2008. godine, a dostigao bi tek 71,8% nivoa iz daleke 1989. god. Na osnovu svega navedenog, proizilazi zaključak da će Srbija i u slučaju ostvarenja projektovanog skromnog rasta - ostati u dubokoj ekonomskoj krizi, a po strožijim kriterijumima – u ekonomskoj depresiji. I zbog toga se, umesto olakog, bez realnih osnova, obećanja svetlih perspektiva, mora se, što pre, postaviti pitanje šta činiti da bi Srbija na zdravim, održivim osnovama počela i što brže izlazila iz teške ekonomske i društvene krize.

4. Da li Srbija može izaći iz duboke ekonomske krize?Sama činjenica da se Srbija već više od četvrt veka nalazi u ekonomskoj depresiji ili u dubokoj ekonomskoj krizi i da poslednjih sedam godina nije bilo nikakvog rasta, a da su istovremeno spoljni i unutrašnji dugovi znatno povećani i da su prevazišli gornje tolerantne granice, ima za posledicu da se u većem delu stanovništva i inteligencije sve intenzivnije stvara osećaj nemoći i besperspektivnosti, i to je, samo po sebi, vrlo neprijatno. Ako su tačne konstatacije premijera Vučića da preko 90% stanovništva nema poverenje u ekonomske mere koje preduzima Vlada i da je preko 90% stanovništva bilo protiv prodaje „Telekoma“, postavlja se pitanje da li te mere, čak i ako su dobre, mogu dati dobre rezultate. Uz to, ako se zna da niz tih mera nisu dobre, onda je jasno da priče o nekom neposrednom budućem dinamičnom rastu privrede i životnog standarda stanovništva u celini – nemaju realnu osnovu.

Ako se zna da samo plaćanje kamata stranim kreditorima već dostiže 3%, a plaćanje kamate i dela glavnice dostiže 13-14% BDP, potpuno je jasno da su, uz eventualni skroman rast BDP, mogućnosti za znatniji rast investicija i životnog standarda stanovništva u celini su u sferi teorije. Ako

11 Po projekcijama MMF svih 29 zemalja u razvoju iz Azije u 2016. g. će imati rast po stopi većoj od 1,5%, a prosek bi trebalo da iznosi čak 6,4% (IMF, 2015; 172).

262

Srbija i u budućnosti bude radila po receptima, bolje reći po diktatu MMF, njene mogućnosti da izađe iz teške ekonomske krize, ili, po strožijim kriterijumima iz ekonomske depresije, su pre teorijske, ali ne i praktične prirode, jer, koliko znam, ne postoji ni jedna zemlja koja se izvukla iz teške privredne krize na bazi prihvatanja „recepata“ i „sugestija“ te institucije, a postoji vrlo veliki broj onih zemalja koje su tokom njihove primene zapale u još veću krizu. S druge strane, u proteklih 15 godina novog veka postoje brojne zemlje koje su se oslobodile diktata MMF i nakon toga postigle vrlo solidan rast BDP. Među njima se posebno ističu Brazil, Urugvaj, Argentina, niz drugih zemalja Latinske Amerike, Ruske Federacije, Mađarske itd. 2015. godine je i Rumunija odbila „sugestije“ MMF da privatizuje elektroprivredu i rudarstvo i prekinula aranžman sa tom institucijom koji je bio zaključen 2013. g. Malo je verovatno da bi Mađarska, da je radila po „sugestijama“ MMF, ostvarivala relativno visoke stope rasta BDP – oko 3,5% u 2014. i 2015. godini. Još je ilustrativniji primer malog Urugvaja koji je, nakon napuštanja ideologije neoliberalizma koji je bio nametnut preko MMF i za čije vreme primene rasta nije bilo, u periodu 2003-2014. g. ostvario prosečnu stopu rasta BDP od čak 6%, i u 2014. god. per capita dohodak je dostigao 16.200 dolara, a obračunato na bazi kupovne moći nacionalne valute, čak oko 20.000 dolara i bio je duplo veći nego 2002. g. Dodajmo da je stopa nezaposlenosti dostigla istorijski minimum – samo 6,5%.

Zbog svega navedenog, premijer bi se morao što pre osloboditi iluzije da samo ispunjavanjem „sugestija“ MMF i forsiranje ideologije neoliberalizma koja podrazumeva dalju što bržu i što potpuniju privatizaciju, dalju još veću liberalizaciju uvoza robe, usluga i dotoka stranog kapitala, tržišta rada, prodaje zemljišta stranim fizičkim i pravnim licima. Ubeđen sam da je za Srbiju izuzetno važno da je Vlada odustala od prodaje „Telekoma“ stranim investicionim fondovima12 ili stranim firmama, jer bi to imalo vrlo neprijatne posledice.13 Međutim, s obzirom na to da je sporazumom sa MMF prodaja „Telekoma“ dogovorena i na činjenicu da je sa velikim nezadovoljstvom premijer objavio odluku da se „Telekom“ sada neće prodati, pribojavam se da se već iduće godine prodaja ponovo aktuelizuje. Eventualna prodaja „Telekoma“, poljoprivrednih kombinata i nekih od preostalih solidnih preduzeća u kratkom roku će popraviti finansijsku i deviznu situaciju Srbije, ali će u dugom roku imati znatno veće štete14. Za

12 Nije slučajno da je bivši britanski premijer Gordon Braun 2002. g. te fondove nazvao „lešinarski fondovi“.

13 O tome sam govorio u dužem intervjuu za portal „Akti“ (2.12.2014), a ceo intervju su preuzeli Balkan Magazin i Nova srpska politička misao“I (u elektronskim formama).

14 O tome sam detaljnije pisao u Privrednom pregledu (15.03. 2015), a taj tekst je kasni-je objavljen u elektronskoj formi u Balkan Magazinu 18.03.2015. i Novom standardu.

263

Srbiju, njenu Vladu i premijera Vučića najnovije mere i iskustva Mađarske i Rumunije vezana za odnose sa MMF i mere ekonomske i finansijske politike koje one preduzimaju morale bi mnogo više da se izučavaju, pa i da se što je moguće više i kopiraju.

Premijer Aleksandar Vučić, koji je dominantna politička ličnost u Srbiji, a u Vladi posebno bi se morao što pre osloboditi iluzije da će otvaranje pregovora sa EU dovesti do relativno brzog punopravnog članstva i da će to, po nizu osnova već, u 2016. g. imati pozitivne devizne efekte, a da će u srednjem i u dugom roku obezbediti impresivan ekonomski prosperitet. Verovatno je da je u tom uverenju ovih dana izjavio da će Srbija relativno brzo dostići prosek razvijenosti i per capita dohodak Evropske unije. Ta konstatacija je potpuna besmislica. Kao dokaz ove naše tvrdnje može da posluži primer:

Portugal je sa nivoom razvijenosti, meren per capita dohotka, ispod proseka zemalja EU. Njegov nivo per capita dohotka iznosio je u 2014. g. 22.130 dolara i bio je, po zvaničnoj statistici 3,6 puta veći od per capita dohotka u Srbiji. U stvarnosti razlika je znatno veća, jer je veličina BDP, pa i veličina per capita dohotka za Srbiju dobijena tako što je veličina BDP u dinarima obračunata deljenom sa potcenjenom vrednošću dolara. Ali, ako i to zanemarimo, proizilazi da bi Srbiji, uz prosečnu godišnju stopu rasta per capita dohotka od 6% (uz isti broj stanovnika od 7,2 miliona) bilo potrebno čak 22 godine da dostigne nivo koji je 2014. g. imao Portugal. Ako Portugal u narednom periodu od 22 godine bude ostvario rast BDP po prosečnoj stopi od 2%, on će 2036. g. imati per capita dohodak koji će biti 54,6% viši nego što je bio 2014. g., pa će za isti procenat biti viši od per capita dohotka Srbije koji bi bio ostvaren, uz pretpostavku, ali vrlo malo verovatnu, visoku prosečnu stopu rasta od čak 6%.

Nema nikakvog spora da Srbija zbog svog interesa i nužnog prevazilaženja teške društvene krize i niskog nivoa pravne države, mora što pre prihvatiti sva zakonska rešenja EU iz vrlo velikog broja oblasti koja su, bez sumnje, visoka civilizacijska dostignuća. Ali ne sme prihvatiti neka koja su vrlo problematična, pa i krajnje van logike zdravog razuma, jer su suprotna hrišćanstvu i porodici kao instituciji dvopolnih lica, a dovode u pitanje zdrav razvoj dece i ličnosti. Iluzija je da će kandidatura i članstvo Srbije u EU sigurno imati za rezultat dinamičan rast BDP i životnog standarda stanovništva. Navedimo konstatacije profesora Petera Bahmajera, direktora Instituta u Beču koji se bavi problematikom ekonomije zemalja Istočne Evrope: „Evropska unija traži od svih njenih članica, i onih koji su počeli razgovore o članstvu, usvajanje pravnih

264

tekovina (Acquis communataire), njenog Ustava i do sada usaglašenih zakonodavstava i direktiva. To znači da suverenitet zemlje, što znamo iz primera Austrije, mora 80% biti dodeljen Briselu, a u Komisiji i Savetu EU samo velike zemlje igraju ulogu, a prava manjih država „ne postoje“ (Geopolitika, septembar 2014, s.17). On dalje kaže „Presudnu ulogu igra birokratija u Brislu, prožeta neoliberalnom ideologijom... krajnji cilj EU je evropska superdržava u kojoj su nacije rasformirane i gde se tržište reguliše samostalno. Nacionalne kulture, poput srpske, neće biti zabranjene, ali će se vremenom same ukinuti“.

Navedimo i stavove mađarskog profesora Univerziteta Zapadna Mađarska Zoltana Pogače za koga vlada mišljenje da je jedan od najboljih stručnjaka u Evropi za ekonomsku tranziciju zemalja Istočne Evrope. On kaže da „Mađari, kao i Srbi, predugo su idealizovali sliku o Evropskoj uniji. Mađarska se (ne)srećno pridružila sistemu koji je jednako korumpiran i disfunkcionalan. Unija je vrlo korumpirano društvo. Evropska unija je obećana fatamorgana“ (Pečat, br. 359, 6.3.2015.s.45-47.).

Nije nimalo slučajno što su najmanje razvijene zemlje EU –Kipar, Grčka, Bugarska, Rumunija itd. zapale u ogromne ekonomske i socijalne probleme. Navedeni profesor P. Bahmajer kaže da je „ekonomska situacija u Bugarskoj katastrofalna, pošto 80% stanovništva živi u bedi, a samo novopečeni oligarsi, što čini 1% stanovništva ima koristi od Unije“ (isto, s. 17). Dodajmo da 50% penzionera u Bugarskoj živi u bedi, i da je ona po prirodnom priraštaju stanovništva na poslednjem mestu u Evropi. Dodajmo da se Bugarska po direktivi EU morala odreći izgradnje „Južnog toka“ i time je ostala bez budućeg vrlo visokog deviznog priliva po osnovu transfera gasa u četiri zemlje. Bivši predsednik vlade Bugarske je nedavno izjavio da je ta zemlja od momenta ulaska u Uniju imala veći iznos izdataka po osnovu raznih taksa koje je morala uplatiti raznim telima i institucijama EU nego što je dobila bespovratnih sredstava. Bugarska se susreće sa teškim problemima odliva mozgova u zemlje EU. Po Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Bugarska se po atraktivnosti, odnosno zadržavanja talenata nalazi tek na 132 mestu, a po kapacitetima da vrati talentovana lica tek na 133 mestu (od 140 zemlje na toj listi (WEF, 2015; 125). Dodajmo, da je Bugarska u 2009. g. zabeležila smanjenje BDP od čak 5,0%, a da je nakon te godine ostvarivala vrlo niske stope rata BDP, najčešće ispod 2,0% (IMF, 2015; 172). Još je poraznija ekonomska slika Hrvatske. U toj zemlji u poslednjih desetak godina intenzivno se usvajala zakonska regulativa EU i njeni političari su obećavali da će po tom osnovu teći „med i mleko“. Međutim, nakon smanjenja BDP u 2009. g. od čak 7,4%, u narednih pet godina ona je beležila samo negativne stope rasta, a MMF za 2015. g. procenjuje rast od samo 0,8% (IMF, 2015; 172). I britanska Bi-Bi-Si je

265

nedavno konstatovao da se Hrvatska nalazi u „beskrajnoj recesiji“, a ja bih rekao u dubokoj ekonomskoj krizi koja se čak i produbila u vreme neposredno pre i nakon ulaska u EU. Ona je čak u težoj situaciji kada je u pitanju problem odliva mozgova. Naime, po kapacitetu za zadržavanje talenata Hrvatska je tek na 134, a po atraktivnosti, odnosno privlačenju talenata tek je na 135 mestu, tj. samo je pet zemalja sa te liste u lošijoj situaciji (WEF, 2015; 149).

Sigurno je da je eskalacija svetske ekonomske krize teško pogodila Sloveniju, ali je glavni kreator vrlo uspešne strategije privrednih reformi iz 90-ih godina prošlog veka prof. dr Jože Menciger u pravu kada ističe da je teška privredna kriza u kojoj se ona nalazi – posledica ulaska u EU, prihvatanje evra, svođenje prosečne carinske stope na simboličnih 1,2%, liberalizacije propisa koji regulišu dotok stranog kapitala itd. I kao posledica teške ekonomske krize u Sloveniji, jeste odnos javnog duga i BDP koji je dostigao 82,9% i po tom pokazatelju ona je pala na 119 mesto, što znači da je samo 21 zemlja sa te liste u težoj situaciji (WEF, 2015; 325). I ova zemlja se susreće sa sve većim problemom odliva mozgova. Ona je po atraktivnosti, odnosno sposobnosti da zadrži talentovana lica pala na 118 mesto (WEF, 2015; 225).

Na kraju, nema mesta za euforiju povodom otvaranja pregovora Srbije sa EU o budućem članstvu. Pregovori o normalizaciji odnosa Srbije sa Kosovom će biti vrlo brzo otvoreni, ali je veliko pitanje kada će i da li će biti zatvoreni, pogotovu ako EU bude insistirala da se Srbija složi da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, a Srbija ostane na sada čvrstom stavu da to ne prihvati. Sigurno je da će EU i neke njene članice (na primer, Hrvatska) Srbiji postavljati razne ultimatume koje ona neće moći da prihvati. Dakle, vrlo je verovatno da će se i u slučaju Srbije pokazati da je EU fatamorgana.

U poslednjih nekoliko meseci iz državnih institucija se čuju izjave da će Srbija brzo postati članica Svetske trgovinske organizacije i ako se to ostvari, premijer Vučić i resorni ministri, a posebno pobornici ideologije neoliberalizma će to proglasiti velikim uspehom. Međutim, čvrsto sam ubeđen da bi to učlanjenje donelo Srbiji više štete nego koristi. Navedimo osnovne argumente u prilog ove tvrdnje. Prvo, uslov za ulazak u STO jeste da se bitno umekša, pa i da se potpuno ukine postojeći rigorozan Zakon o konkurenciji, posebno njegov član 2, kojim se zabranjuje gajenje i promet genetski modifikovanih proizvoda, a to bi, po mišljenju najkompetentnijih stručnjaka iz te oblasti imalo katastrofalne posledice i po zdravlje ljudi i životinja, ali i kvalitet poljoprivrednog zemljišta. Apsurdno je, pa i za Srbiju ponižavajuće da se to od nje zahteva i da se za njeno eventualno članstvo u EU zahteva prethodno članstvo u STO, ako se zna da niz zemalja

266

EU ne dozvoljava uvoz i gajenje GMO proizvoda i da najuticajnija članica EU i jedna od najuticajnijih članica STO – Nemačka ima čak rigorozniji zakon kojim se to sprečava.

Zbog svega toga, Srbija mora energično odbiti te ultimatume pa čak i ako bi to imalo za posledicu usporavanje procesa pregovaranja o članstvu u EU. Naprotiv, umesto liberalizacije, Srbija bi morala znatno pooštriti kontrolu uvoznih proizvoda i rigoroznije kažnjavati uvoznike GMO semena i proizvođače koji krše Zakon i gaje GM proizvode.

Pregovaranje, a posebno ulazak u STO, kao i dosledna primena odredbi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU ima i imaće za posledicu dalju liberalizaciju uvoza, što će, po mom dubokom ubeđenju, imati više negativnih nego pozitivnih efekata. Kada se govori o liberalizaciji uvoza, trebalo bi naglasiti da je pod uticajem specijalnog savetnika u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu ostrašćenog neoliberala dr Borisa Begovića, u maju 2001. g. izvršena nagla i preterana liberalizacija uvoza. Nakon toga, ona je nastavljena i, po podacima Svetskog ekonomskog foruma, u 2014. g. prosečna ponderisana carinska stopa u Srbiji je iznosila samo 5%, dok su mnoge zemlje koje su na višem nivou razvijenosti i koje su znatno bolje plasirane na rang listama konkurentnosti imale i još uvek imaju više prosečne carinske stope, a odavno su članice STO. Takav je slučaj sa Republikom Korejom, Tajlandom, Rusijom, Brazilom, Argentinom, Meksikom, Kinom itd. (WEF, 2015). Kao ilustraciju navedimo da je u 2014. god. Republika Koreja imala per capita dohodak 28.101 dolar, na rang listi konkurentnosti je bila na zavidnom 26 metu (od 140 zemalja), a prosečna ponderisana carinska stopa je iznosila 6,8%. Zahvaljujući i takvoj carinskoj politici, ostvaruje pozitivan spoljnotrgovinski bilans i vrlo kvalitetnu strukturu izvoza, i po tom pokazatelju bila je na vrlo visokom dvadesetom mestu (WEF, 2015; 223). U istoj godini Srbija je (zvanično) imala per capita dohodak od 6.123 dolara, bila je tek na 94 mestu rang liste konkurentnosti, negativan spoljnotrgovinski bilans, a po kvalitetu strukture izvoza bila je tek na 138 mestu (WEF, 2015; 315). Od 2001. godine sam žestoko kritikovao politiku nagle i preterane liberalizacije uvoza, ali ta moja kritika je nipodaštavana, pogotovu od strane ostrašćenih neoliberala iz Centra za demokratske i liberalne studije – Borisa Begovića i Boška Mijatovića. A posledice te liberalizacije su katastrofalne, a među njima se ističu: ogroman rast uvoza, gušenje i gašenje domaće industrije, ogroman spoljnotrgovinski deficit, ogroman deficit platnog bilansa, pogrešna alokacija resursa, rast nezaposlenosti itd.(detaljnije o tome Kovačević, 2002, 2010, 2012 a, i 2012 b i 2013). Kada se govori o liberalizaciji uvoza u Srbiji, trebalo bi naglasiti da je ona u inferiornom položaju u odnosu na zemlje EU kada su u pitanju vancarinske barijere i državne subvencije

267

(pogotovu poljoprivrednim proizvođačima), što povećava konkurentnost njihovih proizvođača i na domaćem i na stranim tržištima, pa i na tržištu Srbije. Zbog svega toga, ali i zbog dramatičnog stanja u deviznom bilansu i spoljnom dugu, Srbija bi morala da preduzme sve što je u njenoj moći kako bi se cenovna konkurentnost uvozne robe i usluga smanjila.

Pored nagle i preterane liberalizacije uvoza, na rast cenovne konkurentnosti uvoza još veći doprinos je dala potpuno ekonomski neracionalna petnaestogodišnja politika precenjene vrednosti dinara u odnosu na sve najvažnije valute. I tu politiku sam, od 2001. g. pa sve do danas, žestoko kritikovao, ali je i to potpuno ignorisano. I što je za mene bilo zapanjujuće jeste tvrdnja, ne samo samozvanih „vizionara“ ekonomskih reformi, već i niza akademskih ekonomista, matematičara i statističara okupljenih u okviru Fonda za razvoj ekonomske nauke, časopisa Mesečne analize i prognoze i tima koji je kreirao „čuveni“ Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2010-2020. da je kurs dinara od sredine 2010. g. – postao realan. Naime, sredinom 2010. g. oni su „dokazivali“ da je valutni kurs bio „realan“ što je bilo potpuno besmisleno, jer je i u to vreme i kasnije Narodna banka Srbije „u cilju sprečavanja preteranih dnevnih fluktuacija deviznog kursa“, na deviznom tržištu prodavala ogroman iznos deviza i tako povećavala njihovu ponudu i time doprinosila održavanju precenjene vrednosti nacionalne valute, što je imalo vrlo teške ekonomske i socijalne posledice (detaljnije o tome: Kovačević, 2002, 2004, 2006, 2010, 2012, 2013, 2014). Od kraja 2011. g. efektivni kurs dinara prema korpi valuta – evra i dolara je nešto smanjen, ali je krajem 2014. godine još uvek bio za čak 92,35% na višem nivou nego krajem 2000. g. I tokom prvih 11 meseci 2015. godine vrednost dinara je u odnosu na tu korpu valuta neznatno smanjena, ali je njegova realna vrednost još uvek bila za čak 91,0% na višem nivou nego krajem 2000. g. Ako se zna da je vrednost evra u odnosu na dolar i švajcarski frank u tekućoj godini drastično smanjena, jasno je da je realna vrednost dinara i sada enormno precenjena. Ne verujem da postoji ni jedna ozbiljnija valuta koja je toliko precenjena, što je apsurd kada se zna kakva je konkurentnost privrede Srbija i kakva je njena devizna situacija. Rusija je, i pored visokih deviznih rezervi, nakon uvođenja sankcija od strane Zapada izvršila ne malu devalvaciju rublje kako bi stimulisala izvoz i destimulisala uvoz. Kina, i pored ogromnih deviznih rezervi, od čak 3.500 milijardi dolara, još uvek forsira politiku vrlo visoke stope rasta BDP što joj donosi niz koristi, a posebno stimuliše izvoz i time omogućava podcenjene vrednosti nacionalne valute – juana. Zbog svega navedenog, Srbija, odnosno Vlada i Narodna banka Srbije moraju postepeno, ali što pre, napustiti politiku precenjene vrednosti dinara. To će, naravno teško pogoditi sve devizne dužnike i stanovnike koji su uzeli kredite sa deviznom

268

klauzulom. To bi ubrzalo inflaciju ali bi one, uz adekvatnu antiinflacionu politiku bila manje izražena nego što se ističe. Ali ako se nastavi dosadašnja politika ekstremno precenjene vrednosti dinara, postoji realna opasnost da Srbija upadne, poput Argentine sa početka ovog veka i Grčke u poslednje dve godine, u deviznu nesolventnost što bi imalo katastrofalne posledice. Srbija je, prihvatila ili joj je preko tzv. Vašingtonskog konsenzusaII nametnuta politika nezavisnosti centralne banke i to se, sem pri izboru guvernera i Saveta guvernera gde politička podobnost ima znatno veću ulogu od stručnosti, zadržalo i do danas, Narodnu banku Srbije ne dotiče obaveza da smanji broj zaposlenih, a sigurno da i u njoj ima viškova radne snage, ili smanjenje plata koje su, s obzirom na višak zaposlenih i efekta rada – nezasluženo visoke. Zbog svega navedenog, trebalo bi što pre na dnevni red Parlamenta staviti Nacrt novog statuta o Narodnoj banci Srbije koji bi bio u skladu sa realnim stanjem, ali i sa budućim optimalnim privrednim i društvenim sistemom, koji bi se morao, što je moguće pre, usvojiti i dosledno realizovati.

Kada se radi o institucionalnom položaju Narodne banke Srbije i njenom delovanju, oni su u velikom neskladu sa, po mom dubokom ubeđenju, opravdani preporukama Komisije eksperata za reformu međunarodnog i finansijskog sistema i njegovih institucija koje su Ujedinjene nacije objavile u martu 2009. g. (UN; 2009). Bitno je naglasiti da se u tim preporukama ističe da politika centralnih banaka ne može biti usmerena samo na obezbeđenje stabilnosti cena, odnosno nisku inflaciju. One taj cilj moraju ostvarivati, ali imajući u vidu, pre svega, cilj ostvarenja dugoročnog održivog rasta i razvoja privrede, uz očuvanje finansijske sposobnosti tokova kapitala i adekvatnosti kurseva nacionalnih valuta (podvukao M. K.). I umesto prihvatanja te preporuke NBJ i NBS su od početka do danas svojim intervencijama na deviznom tržištu prodale, za naše uslove, ogroman iznos deviza i time znatno doprinosile održavanju preterane precenjenosti dinara, što je imalo znatno više štete od koristi, a jedna od vrlo teških posledica je olako zaduživanje u inostranstvu i stanovništva u Srbiji koje je, poverovalo Dinkiću, Parivodiću, Dijani Dragutinović i, nažalost, nizu akademskih ekonomista, da je valutni kurs realan i da se on neće bitno menjati, čak i u narednih 50 godina (Dinkić), pa su olako zaključivali kreditne ugovore sa deviznom klauzulom. Naravno to sam 2001. g. žestoko kritikovao (Kovačević, 2002, 2004, 2005, 2007), ali su neki zvaničnici isticali da me je vreme pregazilo (Dinkić, 2002).

Krajnje je vreme da se na dnevni red Parlamenta stavi pitanje opravdanosti daljeg zadržavanja privilegovanog položaja poslovnih banaka, njihovog nekorektnog ponašanja prema preduzećima i stanovništvu i da se pri promenama pravne regulative iz oblasti bankarstva koriste najnovija

269

pozitivna rešenja Mađarske, Poljske i nekih drugih zemalja.

Premijer Vučić i Vlada Srbije žive u iluziji da će tzv. strane direktne investicije obezbediti dugoročni prosperitet. Prvo što bi trebalo ponovo naglasiti jeste da se pod tim pojmom u političkim i stručnim krugovima pogrešno podrazumeva i prodaja stranim licima najboljih preduzeća, zemljišta, prirodnih resursa, najboljih banaka, što je apsurdno, jer to u krajnjem slučaju vodi zemlju u status neke vrste kolonije u kome se danas nalaze mnoge afričke zemlje. Glavni tvorac uspešne privredne reforme u Sloveniji, bivši rektor Ljubljanskog univerziteta prof. dr Jože Menciger je 2003. g. u jednom svom radu objavljenom u švajcarskom časopisu Kyklos pokazao da te tzv. strane direktne investicije u dugom roku imaju negativne ekonomske rezultate. Mađarska je sve do početka 2004. g. isticana kao lider ekonomskih reformi, a pri tome se isticalo da u toj zemlji kvantitativni odnos tzv. stranih direktnih investicija i BDP bio znatno veći nego u drugim zemljama Istočne Evrope. Međutim, kasniji visok odliv kapitala po osnovu ranijih stranih direktnih investicija, brojna povlačenja stranih transnacionalnih kompanija iz Mađarske i gašenje mnogih filijala tih kompanija koje su bile u njoj locirani, do čega je došlo u vreme svetske ekonomske krize, znatno su doprineli produbljavanje sveopšte krize u toj zemlji. Kada se o toj temi govori, bilo bi korisno navesti gledišta vrlo cenjenog mađarskog ekonomistu prof. dr Zoltana Pogače (Zoltan Pogatsa). Tranzicija se u Mađarskoj odigrala na pogrešan način jer smo, umesto sopstvenog, odabrali second hand kapitalizam. Dozvolili smo da multinacionalke preuzmu sve velike državne kompanije... Širom smo otvorili vrata austrijskim i nemačkim koncernima, svakom ko je hteo, kupovao je po Mađarskoj. I prvih godina tranzicije ostvarene su visoke stope rasta BDP i svi su bili oduševljeni i Mađarska se našla na čelu tranzicionih zvezda. Brisel, Evropska banka za obnovu i razvoj i MMF uglas su govorili da radimo dobru stvar. Mađarska se naglo otvorila prema stranim trgovinskim lancima i oni su potpuno zatrli male mađarske trgovce i ubili mađarsku poljoprivredu. A onda se oko 2004. g. dogodio preokret. Odjednom je svima postalo jasno da Mađarska nije „fantastična priča“ (Pečat, br. 35, 6.03.2015; 45-47). Naravno, da treba činiti sve što je moguće da se privuku tzv. grinfild strane investicije ali i pri tome bi trebalo otvoriti četvore oči, a nužno je preispitati praksu u Srbiji da se strane kompanije koje zapošljavaju novu radnu snagu toliko finansijski stimulišu, pogotovu ako ne garantuju trajniji ostanak i rad u Srbiji.

Srbija bi već tokom 2016. g. trebalo da bude inicijator i da predloži Mađarskoj da se ponovo animiraju sve zemlje koje su bile zainteresovane za učešće u projektu „Južni tok“, da se od EU dobije saglasnost za „njegovu realizaciju, jer je to ubedljivo najbolja grinfild investicija.

270

Ponovno pokretanje realizacije tog projekta ima punog smisla ako se zna da će Nemačka sa Ruskom Federacijom verovatno realizovati paralelni „Severni tok“, pa je nedopustiva, krajnje licemerna dvoličnost kada su u pitanju projekti iste funkcionalnosti, a „Južni tok“ je za Srbiju, Bugarsku, i Mađarsku“ od relativno znatno većeg značaja, nego „Severni tok“ za Nemačku.

Po mom dubokom ubeđenju za Srbiju bi bilo vrlo štetno da se strancima proda „Telekom“, EPS, poljoprivredni kombinati, Komercijalna banka, Aerodrom, Energoprojekt, RTB Bor, banje, Dunav osiguranje i druga preostala solidna preduzeća, jer bi njihovom prodajom Srbija de facto postala neka vrsta kolonije, kao što su sada brojne zemlje Afrike i to bi bio nedopustiv greh prema budućim generacijama.

Tokom 2016. godine Vlada i Parlament Srbije bi morali staviti na dnevni red poništavanje odredbe u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju kojim se od sredine 2017. g. pravnim i fizičkim licima iz zemalja EU dozvoljava kupovina zemljišta u Srbiji pod istim uslovima kao što imaju domaća lica. Ako su članice EU Mađarska i Bugarska takvu svoju obavezu suspendovale, a nisu zbog toga kažnjene, moguće je da bi i suspenzija od strane Srbije prošla bez težih posledica, a korist za Srbiju i njene sadašnje i buduće stanovnike bi bila velika.

Jedan od vrlo važnih razloga zašto je Srbija tako nisko plasirana na rang listi zemalja po konkurentnosti – jeste nizak nivo razvijenosti institucija, njihova neefikasnost, neobjektivnost i zbog toga veliko nepoverenje privrede i stanovništva u njih. Za Srbiju je tragično da se i inače vrlo nepovoljno mesto Srbije na tim rang listama i dalje pogoršava. Naime, po Svetskom ekonomskom forumu na rang listi kvaliteta institucija Srbija je u 2008. g. bila na 102 mestu, a iza nje je bilo 26 zemalja (WEF, 2008). Na rang listi iz 2014. g. Srbija se našla na tek 122 mestu, a iza nje se nalazilo samo 22 zemlje. I na poslednjoj rang listi, publikovanoj u septembru 2015. g. Srbija se nalazi na 120 mestu, a iza nje se nalazi samo 20 zemalja. Dakle, nedopustivo je i teško razumljivo da se pozicija Srbije na tim rang listama od 2008. g. pogoršala i da je ona tako nisko plasirana. Detaljnije istraživanje tih rang listi i rang listi po konkurentnosti zemalja u celini jasno pokazuje vrlo visoku korelaciju. Kao ilustraciju navedimo da je Singapur na poslednje četiri rang liste po konkurentnosti bio na impresivnom drugom mestu i da se po razvijenosti institucija takođe sada nalazi na drugom mestu (WEF, 2015; 320). Podsećam da je guruu neoliberalizma početkom 90-ih godina prošlog veka zemljama u tranziciji poručio „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“ da bi početkom novog veka priznao da je umesto ranijeg apela, trebalo da naglasi da je

271

prioritet nad prioritetom – izgradnja kvalitetnih državnih institucija, jer bez toga privatizacija ne može doneti koristi.

I kao što narod kaže „Riba od glave smrdi“, Srbija je morala i budućnosti mora učiniti sve što je u njenoj moći da se kvalitet, efikasnost i ugled Parlamenta bitno poprave. Neposrednim izborom poslanika, a ne po partijskoj liniji, su neminovni. Radna disciplina i odgovornost poslanika se mora bitno povećati. Nedopustivo je da se na nekim sednicama Parlamenta, pri razmatranju važnih zakona, u sali nalazi samo pedesetak poslanika. Neverovatno je da se pri razmatranju nacrta budžeta za 2016. g. ne prihvata ni jedan od prvih 400 amandmana koje su podneli poslanici opozicionih strana itd.

Kada se govori o državnim institucijama, Srbija bi, po mom mišljenju, morala što pre ponovo formirati Ministarstvo za ekonomsko-finansijske odnose sa inostranstvom, jer su problemi u toj sferi dostigli dramatične razmere, a preti realna opasnost da se oni toliko pojačaju i da dovedu do argentinskog scenario sa početka ovog veka ili najnoviji grčki scenario, što bi imalo, bez ikakve sumnje, katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.

Pored obilja pokazatelja o dramatičnom urušavanju ljudskog kapitala, koje sam prezentirao u svom uvodnom referatu za savetovanje koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka, a koji je objavljen u časopisu Nacionalni interes (br. 1/2015), ovde ću navesti još nekoliko od njih.

(a) Broj radnog stanovništva koji napušta Srbiju iz godine u godinu se povećava.

Prema podacima stručnih službi OECD-a, broj emigranata iz Srbije u tu grupaciju zemalja u 2007. i 2008. g. je iznosio po 27.000. Po istom izvoru nakon toga, broj emigranata iz Srbije se iz godine u godinu dinamično povećavao i u 2013. god. je dostigao čak 43.999, a u celom periodu 2007-2013. g. on je iznosio 170.000 (OECD, 2015; 33). Ako pretpostavimo da je u 2014. i 2015. g. iz Srbije u zemlje OECD-a emigriralo po 44.000, proizilazi da je u periodu 2007-2015. g. iz Srbije u zemlje te grupacije emigrirale čak 258.000 lica. Istina moguće je da su se neka od njih vratili u Srbiju, ali je taj broj, vrlo verovatno, vrlo skroman. I, što je posebno važno naglasiti jeste da je među emigrantima sve veći udeo mlade visokoobrazovane snage.

(b) Znatno povećanje broja mladih emigranata, sve veći broj neoženjenih i neudatih ljudi od preko 40 god. života, ogromna nezaposlenost, kriza porodice, pad životnog standarda ima za posledicu znatno smanjenje broja novorođene dece, a posebno učenika u osnovnim i srednjim školama. Naime, prema

272

podacima Republičkog zavoda za statistiku broj novorođene dece u Srbiji iz godine u godinu se smanjuje i u 2015. g. je iznosio 65.554, što je za 8.210 manje nego što je bio 2000. godine. Ukupan broj učenika u osnovnim školama u školskoj 2014/2015. g. je bio za čak 153.085 manji nego u školskoj 2000/2001. g.

(c) Broj učenika u prvom razredu osnovnih škola u školskoj 2014/2015. g. bio je za 28.950 manji nego u školskoj 2000/2001. g.

(d) Broj učenika u srednjim školama u školskoj 2014/2015. g. bio je za 62.334 manji nego u školskoj 200/2001. g.

Sa stanovišta teme ovog rada posebno je značajna činjenica da je broj penzionera dostigao broj ukupno zaposlenih lica i da je vrlo velika verovatnoća da u 2016. god. broj penzionera biti veći od broja zaposlenih. U ekonomskoj i demografskoj struci smatra se da je optimalan odnos ukupno zaposlenih lica i penzionera 3:1. Koliko je Srbija daleko od tog odnosa, pored navedenog, postaje jasnije ako se zna da bi u teorijskom utopijskom slučaju zapošljavanja svih registrovanih nezaposlenih lica, odnos svih zaposlenih i penzionera ne bi dostigao čak ni 2:1. U uslovima jednakog, a pogotovu većeg broja penzionera od zaposlenih podmirenje ukupnog godišnjeg fonda penzija čini nužnim značajno zadržavanje države, povećanje poreskih stopa, znatno smanjenje zaposlenih u državnom i javnom sektoru, smanjenje državnih i lokalnih investicija itd., što sve skupa bitno onemogućava traumu, na zdravim osnovama finansijsku stabilnost i održiv dinamičan rast BDP. Zbog svega navedenog, Srbija se nalazi u začaranim krugovima iz kojih je teško naći izlaz. Pribojavam se da će Vlada ovaj vrlo težak problem privremeno rešavati novim zaduživanjem i prodajom stranim licima preostalih dobrih preduzeća, prirodnih resursa, a pre svega zemljišta, što bi bio neoprostiv, krajnje neodgovoran greh prema budućim generacijama.

Parlament, Vlada i sve druge državne institucije moraju učiniti sve što je u njihovoj moći da se zaustavi užasno urušavanje ljudskog kapitala koje ima dugoročne katastrofalne posledice. To pogotovu važi kada su u pitanju odliv mozgova, ekstremna, ponižavajuća pozicija Srbije kada je u pitanju njena sposobnost da zadrži talente, pogotovu da ih vrati iz inostranstva. Zbog toga za mene je zapanjujuće da se za naučnoistraživački rad odvaja gotovo simboličan deo BDP i da se i u toj delatnosti uvode neki solidarni porezi i da se smanjuju, inače vrlo niske plate (što sam više puta oštro kritikovao). Mala je uteha da će plate u toj delatnosti u 2016. g. biti, ali vrlo skromno, povećane ali će realno biti manja nego prethodnih godina,

273

kada su i inače bile vrlo niske. Sve navedeno važi i za kadrove iz sfere obrazovanja i zdravstva. Naravno, da zaustavljanje urušavanje ljudskog kapitala podrazumeva prihvatanje i dosledno realizovanje svestrane dugoročne strategije o kojoj se, koliko znam, u najvažnijim državnim institucijama – ne razmišlja.

Da Srbija ne bi upala u dužničko ropstvo i još težu krizu, Vlada i Parlament bi morali što pre da usvoje i dosledno realizuju strategiju upravljanja spoljnim i unutrašnjim dugom. U tim institucijama, Narodnoj banci Srbije, pa i stručnoj javnosti, nedopustivo se mala pažnja poklanja vrlo visokom stepenu zaduženosti zemlje, kako po osnovu spoljnog duga tako i po osnovu unutrašnjeg duga. To je najvećim delom posledica lažne slike koja se o tom stepenu stvara preko jako precenjene vrednosti dinara u odnosu na evro i dolar i po tom ekstremno precenjenom kursu dobija se lažna slika vrednosti BDP Srbije izražene u tim valutama. Koliko su cifre o visini BDP po tom osnovu naduvane, postaje jasnije ako se zna da je po podacima sa kojima se operisalo 2000. i 2001. g. bruto domaći proizvod Srbije u 2000. g. iznosio oko 10 milijardi dolara, a po Svetskom ekonomskom forumu, on je u 2014. g. iznosio čak 43,9 milijardi, tj. bio je 4,39 puta veći nego 2000. g. Koliko je ta razlika besmislena postaje jasnije ako se zna da je veličina BDP, obračunata na bazi stalnih cena, tj. po isključenju efekata inflacije, u 2014. g. bio samo oko 45% veći nego 2000. g. Čak i ako umemo u obzir da je vrednost dolara u proseku godišnjeg smanjivanja po stopi od 2%, ostaje ogromna razlika između realnog rasta BDP Srbije i njegove veličine u 2014. i 2015. g. i one koji se dobija deljenjem njegove veličine u tekućim dinarima sa potcenjenom vrednošću dolara ili evra. Međutim, čak i kada se pri obračunima stepena spoljne zaduženosti koriste te naduvane veličine BDP, svi pokazatelji stepena spoljne zaduženosti poslednjih godina su krajnje nepovoljni. Odnosi spoljnog duga i BDP u poslednjih šest godina u proseku je veći od 80%, on je u 2012. g. iznosio 86,9%, u 2013. god. 80,8%, u 2014. g. 78,1%, a u 2015. g. iznosiće preko 80%. Odnos godišnjih otplata po osnovu spoljnog duga i BDP od 2012. g. iznosi 14% ili više od 14%, a u 2014. g. je iznosio 14,3%, a u 2015. g. će vrlo verovatno iznositi 13-14%. Ili, iznos dospelih kamata po osnovu spoljnih dugova poslednjih godina prelazi 3% BDP, i vrlo je verovatno da će za tekuću godinu on biti na istom ili nešto višem nivou.

Vlada, Parlament i NBS ne bi smeli da se teše činjenicom da su mnoge zemlje posle 2008. god. znatno povećale kvantitativne odnose javnog duga i BDP jer je u vrlo malom broju njih taj odnos toliko povećan kao u Srbiji, pa je ona po veličini tog pokazatelja bila sve slabije plasirana. Naime, po podacima SEF, Srbija je po tom pokazatelju u 2008. g. bila na 71 mestu (od 134 zemlje). Na rang listi tog Foruma iz 2014. g. ona je, sa njegovom

274

veličinom od 65,8% bila na 108 mestu, a na rang listi koja je kreirana u septembru tekuće godine bila je na 111 mestu (od 140 zemalja).

Kada se govori o odnosu javnog duga i BDP, trebalo bi imati u vidu da neke zemlje, kao što su SAD, V. Britanija, a posebno Japan imaju više ili znatno više te odnose, ali su njihovi javni dugovi u celini ili gotovo u celini u nacionalnim valutama, pa se merama fiskalne i monetarne politike oni mogu znatno lakše servisirati nego što je slučaj sa zemljama, kao što je Srbija, u čijim javnim dugovima dominiraju dugovi u stranim valutama.

Iako neke zemlje EU, kao što su Mađarska, Portugal, Italija, Slovenija i Španija, imaju veće odnose javnog duga i BDP od Srbije, one, za razliku od Srbije, kao članice Unije, mogu u slučaju problema u servisiranju tog duga, računati na veću pomoć od međunarodnih kao i banaka iz zemalja EU.

Vrlo ozbiljan problem servisiranja spoljnog i javnog duga Srbije je što ona ima i dalje će imati visoke spoljnotrgovinske deficite i deficite platnog bilansa i što oko 75% njenog robnog izvoza obavljaju firme u potpunom ili većinskom učešću stranih kompanija, pa se vrlo malo može računati na devizni priliv ostvaren tim izvozom.

Elementarna ekonomsko-finansijska logika govori da u uslovima kada iznos kamata koje godišnje treba isplatiti stranim kreditorima prelazi statistički naduvan prirast, a pogotovu realan prirast BDP koji se dobija na bazi realnog deviznog kursa, zabrinutost mora biti mnogo veća nego što je ona u državnim ustanovama i ekonomskoj struci danas prisutna. Zabrinutost mora biti još veća ako se zna da 14 procenata godišnjeg iznosa naduvanog BDP, a realno i znatno više, čine godišnje otplate stranih kredita. Taj problem se do sada rešavao novim zaduživanjem, posebno preko, na sva zvona objavljenih „uspešnih prodaja“ državnih zapisa (obveznica). Ilustracije radi, navedimo da su sva sredstva informisanja početkom novembra 2015. godine objavila da je Uprava za javni dug „prodala“ sve petogodišnje obveznice denomirane u evrima ukupne vrednosti 50 miliona evra i to po godišnjoj kamatnoj stopi od 4%. U ovoj, sve prisutnijoj, praksi koristi se potpuno neadekvatan eufeminizam „prodaja“ ili „uspešna prodaja“, što predstavlja ispiranje mozga ekonomski ne obrazovanom narodu. A to je vrlo nepovoljno zaduživanje, jer dug koji je praćen visokom kamatom mora biti relativno brzo vraćen, naravno sa obračunatom kamatom, tako da će ukupna suma, ako ne ide kamata na kamatu, koju treba isplatiti kroz pet godina iznositi 60 miliona, a ako se obračunava kamata i na prispelu, a ne isplaćenu kamatu – ukupna suma koja će se poveriocima isplatiti iznosi 60,8 miliona evra. Dodajmo da su odnosi godišnjih iznosa koje Srbija mora isplatiti po osnovu spoljnih kredita i izvoza robe i usluga (sa doznakama)

275

vrlo nepovoljan, pogotovo ako se zna da oko 75% tog izvoza ostvaruju filijale stranih kompanija lociranih u Srbiji, a njihov stepen spoljne zaduženosti je znatno manji od onog koji ima Srbija i njena privreda. Uz sve to, trebalo bi napomenuti da je preostala obaveza Srbije po osnovu stare devizne štednje iznosi 950 miliona evra. Na kraju, trebalo bi naglasiti da je država Srbija garant da celokupnu deviznu štednju u bankama i ako se nastavi propast nekih od postojećih banaka, ona mora obeštetiti devizne štediše – istina u dinarima.

Zbog svega navedenog, Srbija mora što pre napustiti politiku nepodnošljive lakoće zaduživanja i prihvatiti i dosledno realizovati optimalnu politiku upravljanja spoljnim dugom. U protivnom o nekom dugoročnom rastu i razvoju ne može biti ni govora, a ekonomska i društvena kriza će dobiti još drastičnije razmere.

Kada se razmatra mogućnost izlaska Srbije iz teške ekonomske krize, mora se imati u vidu vrlo težak problem, koji se u narednim godinama može još i povećati – a to je nedostatak finansijskih sredstava, pogotovu kada su u pitanju investiciona sredstva. Prema poslednjem Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti glavna prepreka za biznis u Srbiji je nedostatak finansijskih sredstava (WEF, 2015; 314). Apsolutne i relativne veličine spoljnog i javnog duga su vrlo visoke i to bitno ograničava mogućnost dodatnog zaduživanja čiji bi ukupan iznos prelazio godišnje obaveze po osnovu servisiranja postojećih spoljnih dugova. Vrlo neprijatna je činjenica da Srbija ima vrlo nisku nacionalnu stopu štednje i ona se poslednjih godina čak i smanjuje. Ponovimo da je, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma nacionalna stopa štednje u 2014. god. iznosila samo 11,5% BDP i po tom pokazatelju Srbija je bila tek na 125 mestu (od 144 zemlje) (WEF, 2014; 329). Po najnovijem Izveštaju tog Foruma o konkurentnosti, Srbija ima nacionalnu stopu štednje samo 9,5% i ona se po tom pokazatelju nalazi tek na 129 mestu, tj. samo je 11 zemalja uključenih u tu rang listu bilo u goroj situaciji.

Kada se govori o ukupnim investicijama u Srbiji, trebalo bi imati u vidu da je njihov odnos prema BDP vrlo nizak i da je od 2008. god. on u četiri godine bio smanjivan i da je obim investicija u 2014. god. bio za preko 20% manji nego 2008. g., što se moralo nepovoljno odraziti na rast privredne aktivnosti, a nepovoljne posledice tog smanjenja će se ispoljavati i u narednim godinama. Eventualna prodaja „Telekoma“, „Energoprojekta“, Komercijalne banke, dela EPS-a, „Srbijašume“, poljoprivrednog zemljišta, banja, vodnih izvora, kao i do sada, će se proglasiti „stranim direktnim investicijama“, ali, da ponovim, za mene to nisu investicije već dezinvesticije. Te prodaje mogu privremeno omogućiti veća investiciona

276

ulaganja, ali će u dugom roku imati znatno veće ekonomske štete od koristi i dovešće Srbiju u specifičnu koloniju, što bi bio nedopustiv greh prema budućim generacijama.

S obzirom na vlasničku strukturu u bankarstvu Srbije, odnosno dominaciju stranih banaka, njihovu ispoljenu pohlepu, nepoverenje stanovništva u banke i vrlo nizak nivo per capita dohotka, mala je verovatnoća da će štednja u dugom roku znatnije biti povećana, ali i pored toga, država, NBS i bar neke poslovne banke moraju učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi se nacionalna stopa štednje povećala i time ublažio težak problem nedostatka finansijskih sredstava.

U 2016. g. Vlada bi morala doneti odluku da Komercijalna banka ostane u većinskom vlasništvu države Srbije i njenih građana. Trebalo bi razmotriti mogućnost da se ova banka transformiše ili da se formira nova razvojna banka. S obzirom na sadašnje i buduće vrlo teško stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom, posebno kada je u pitanju izvoz robe i usluga, Srbija bi morala imati specijalizovanu banku koja bi se bavila tom materijom. Ako čak u SAD, od 30-ih godina prošlog veka, imaju Export-Import Bank, ako desetine drugih kapitalističkih zemalja ima državne banke koje se bave tom problematikom, zašto takvu banku ne bi imala i Srbija? Trebalo bi razmotriti alternativu da se Jugoslovenska banka za međunarodnu saradnju (JUBMES) transformiše u Srpsku banku za međunarodnu ekonomsku saradnju (SBMES) u kojoj bi se zaposlili ili po drugim osnovama angažovali vrhunski stručnjaci iz ove kompleksne i vrlo važne oblasti.

Izlazak iz teške ekonomske krize podrazumeva što je moguće brže ublažavanje, a u dugom roku bitan napredak u prevazilaženju teške društvene krize u preko 20 segmenata društvenog života. U tom cilju, uz maksimalno angažovanje vrhunskih stručnjaka, nužno je formulisati, usvojiti i dosledno realizovati konkretne strategije.

Vrlo važan uslov za izlazak Srbije iz teške ekonomske i društvene krize – jeste što brže i što potpunije napuštanje prakse negativne selekcije kadrova na svim nivoima, a pogotovu kada su u pitanju Ministarstvo za privredu, Ministarstvo za finansije, Ministarstvo za poljoprivredu, pa i Narodna banka Srbije. Da podsetim da je nobelovac Kenet Erou 80-ih godina prošlog veka vrlo ubedljivo dokazivao da je za visok rast i rzavoj privrede u celini, pa i svake firme – bitno poverenje u rukovodstvo i u ono što ono predlaže i sprovodi.

Iako znam da će mnogi reći da je besmisleno i naivno, ali s obzirom na visoku verovatnoću da će premijer Aleksandar Vučić duže ostati dominantna politička ličnost u Srbiji, preporučio bi mu da odmah odustane od daljeg

277

angažovanja stranih, bivših isluženih funkcionera, a posebno zločinca i hohštaplera15 Tonija Blera koji je bez ikakvog osnova i bez odluke Saveta bezbednosti bitno uticao na sprovođenje vazdušne agresije na Srbiju, što je imalo ekstremno teške socijalne, ekonomske, zdravstvene, psihološke, ekološke i druge posledice. Takođe bi preporučio da se za investicione savetnike više ne angažuju kontroverzne strane firme, kao što je bio slučaj sa francuskom firmom „Lazard“.

Iako znam da je premijer Vučić ekstremno zauzet, ipak bih apelovao da nađe vremena i pročita najvažnije radove nobelovaca Dž. Štiglica, P. Krugmana, I. E. Ostromž-ove, kao i D. Harvija i N. Čomskog. Takođe bi mu preporučio da pročita neke od referata koji su pod okriljem SANU objavljeni u zborniku Moguće strategije razvoja Srbije, kao i u tri zbornika radova sa savetovanja koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka. Na kraju, apelovao bih da on, ali i drugi članovi Vlade prouče sadržaj studije koju su, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija napisali vrhunski stručnjaci iz 18 zemalja, kao i sadržaj tzv. Seulskog konsenzusa. Verujem da bi, nakon tih proučavanja premijer shvatio da za Srbiju neoliberalizam nije najbolja opcija i da ekonomske mere po receptima MMF ne mogu Srbiju izvući iz teške ekonomske i društvene krize. Ako do toga ne dođe, Srbija će upasti u dramatičnu krizu sličnu onoj u kojoj se našla Argentina početkom ovog veka, ili u kojoj se sada nalazi Grčka.

Ovde ću samo podsetiti da je Generalna skupština UN krajem novembra 2008. g. osnovala Komisiju od 20 vrhunskih nezavisnih ekonomista iz 18 zemalja, a među njima su bili dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju Mihael Spens (Michal Spens) i Robert Solou (Robert Solow), A njihov zadatak je bio da izuče iskustva ekonomski najuspešnijih zemalja i da zemljama u razvoju preporuče optimalnu, dugoročno održivu strategiju privrednog razvoja. Nakon gotovo dvogodišnjeg istraživanja, ovi stručnjaci su utvrdili da je samo 13 zemalja ostvarilo vrlo visoke prosečne stope rasta od čak 7% u periodu 1955-2005. g. Osnovni zaključak ove Komisije je bio da nije postojao jedinstven model, ili recept koji je bio primenjivan u ovim zemljama. Ipak, ono što je bilo zajedničko za ovih 13 zemalja – jeste postojanje sposobnih, aktivnih i pragmatičnih vlada koje su imale odlučujuću ulogu u razvoju privrede. I što je važno naglasiti jeste činjenica da su se ovi stručnjaci u Izveštaju distancirali od do tada vladajuće ideologije neoliberalizma i da oni ističu da te najuspešnije zemlje u sprovođenju razvojne politike nisu bile naklonjene slobodnom tržištu (UN, 2010).

15 Poslednjih meseci u štampi Velike Britanije puno se piše o raznim mahinacijama Tonija Blera kojim je, potpuno nezasluženo, stekao veliko bogatstvo.

278

Verujem da će biti od koristi da samo podsetim da je u novembru 2010. godine u Seulu održan Samit lidera 19 zemalja sa najjačim privredama i na njemu je usvojen dokument „Seulski konsenzus“ u kome je izneta nova koncepcija razvoja svetske privrede i društvenog progresa. Tim sporazumom je de facto Vašingtonski konsenzus i religija, odnosno ideologija neoliberalizma koji su do tada glorifikovali slobodno tržište i isticali, pa često i silom nametali gotovo svim zemljama bez obzira na ogromne razlike koje su postojale među njima - znatno devalviran. I nakon njegovog usvajanja, u poznatom The Fincial Times-u(22.05.2008) je bilo napisano da je Vašingtonski sporazum mrtav i da je Seulskim konsenzusom zakucan još jedan ekser u kovčeg mrtvog Vašingtonskog konsenzusa. Bitno je naglasiti da, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji je insistirao na potpunom povlačenju države na privredne aktivnosti – u ovom dokumentu se predviđa značajan nivo državnog intervencionizma. I takođe je bitno da Seulski konsenzus naglašava da ne postoji univerzalna formula za uspeh u privrednom rastu i razvoju i da bi svaka zemlja morala da razradi i sprovodi dugoročnu strategiju razvoja u skladu sa sopstvenim specifičnostima (detaljnije J. Dušanić, 2013). Da budem neskroman, od 2006. godine zagovaram da bi Srbija morala kreirati i dosledno realizovati originalni privredni i društveni sistem, ali je to zalaganje nipodaštavano, jer su ekstremni neoliberali bili protivnici bilo kakvog „društvenog inženejringa“ a bili su čvrsto povezani sa nesposobnim političarima, a po raznim drugim osnovama su bili privilegovani, pa su uticali na forsiranje neoliberalizma u Srbiji, što je imalo za posledicu ostajanje privrede u dubokoj depresiji.

Ako dominantna politička ličnost u Srbiji premijer Aleksandar Vučić i dalje smatra da je neoliberalizam najbolja opcija, ako veruje da je sporazum sa MMF vrlo koristan i da njegove „sugestije“ obezbeđuju održiv, dugoročan rast i razvoj i ako smatra da će Srbija brzo postati punopravni član EU i da u skladu sa svim tim treba maksimalno prilagoditi privredni sistem i mere ekonomske politike, moje ponavljanje navedene generalne preporuke ostaće i dalje glas vapijućeg u pustinji, a ekonomske i socijalne posledice biće katastrofalne.

Pošto živim, istina, u malom ubeđenju da Premijer nije tvrdi dogmata i da nakon čitanja preporučene literature i eventualnog prekidanja savetničke saradnje sa problematičnim licima, kao što su Toni Bler ili Lazar Krstić i angažovanja korisnijih domaćih savetnika tu moju preporuku ponavljam, a ona glasi:

Vlada i predsednik Srbije, uz maksimalnu svesrdnu podršku, morali bi pod hitno, poveriti Srpskoj akademiji nauka i umetnosti zadatak da okupi istinsku naučnu elitu iz svih oblasti koja bi formulisala viziju budućeg

279

privrednog i društvenog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, na Parlamentu usvojila i kasnije kroz konkretne dugoročne strategije dosledno realizovala. Bez toga, po mom dubokom ubeđenju, Srbija će se naći u statusu nove kolonije koja će biti u dužničkom ropstvu i u kojoj će živeti sve manji broj stanovnika koji će u proseku bivati sve stariji, dok će je sve manji broj mlađeg stanovništva imati status robovske, jeftine radne snage. I to bi bio nedopustiv greh prema sadašnjim mlađim i budućim generacijama.

LiteraturaAkademija ekonomskih nauka (2010), Ekonomska nauka i kriza, Beograd

Akademija ekonomskih nauka (2012), Globalna kriza i ekonomska nauka –

neoliberalizam i alternative

Akademija ekonomskih nauka (2013), Zbornik referata objavljen u časopisu Ekonom-ske ideje i praksa

Akademija ekonomskih nauka (2015), Liberalne i komunitarne opcije, časopis Eko-nomske ideje i praksa, br. 16-17/2015.

Babić, S. Blagoje (2015) „Cur de Asini Umbra Disserammus“, Ekonomske ideje i praksa br.3-4, 2015, Zbornik radova sa savetovanja Akademije ekonomskih nauka na temu liberalne i komunitarne opcije, objavljen u časopisu Ekonomske ideje i praksa, br. 16-17, 2015.

Bahmajer, Peter (2014), „Stanje u Bugarskoj – alarm za Srbiju“, intervju Pečat, sep-tembar 2014.

Bukvić, Rajko (2009), „Založno-kreditne aukcije i nastanak ruskih oligarha“, Nova srpska politička misao, br. 3-4, 2009.

Vidojević, Zoran (2005), Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić i Institut društvenih nauka, Beograd, 2005.

_________, (2010), Demokratija za zalasku, autoritarno-totalitarna pretnja, Službeni glasnik i Institut društvenih nauka, Beograd, 2010.

__________,(2014), „Civilizacijska i ekonomska kriza“, Zbornik Ekonomija i kriza – treba li nam novi odgovor, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet Pale.

_______, (2015), Porazi i alternative – pretnja pustoši i etika otpora, Zavod za udžbe-nike, Beograd, 2015.

_______, (2002), „Mehanizmi za podsticanje izvoza u uslovima makroekonomske stabilizacije“, u Ekonomski anali, tematski broj, oktobar, 2002, str. 65-71.

Dinkić Mlađan, (2002 a), „Monetarna politika i reforma bankarskog sistema – rezul-tati u 2001. i planovi za 2002“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Beograd: Ekonomski anali, Ekonomski fakultet, tematski broj, januar, 2002.

280

______,(2002 b), „Replika na izlaganje M. Kovačevića i Lj. Madžara“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2001, Ekonomski anali, Beograd, Ekonomski fakultet, tematski broj, januar, 2002.

_______,(2006 a), Intervju: „Igramo utakmicu do kraja“, u: Vreme, Beograd: NP Vreme, 31. avgust, br. 817, 2006,

_______,(2006 b), Intervju, u: Politika, Beograd: Politika, 9. Septembar, 2006.

Drašković, Veselin (2014 a), Neoliberalna metafora, izdanje Elit i Rifin, Podgorica i Zagreb, 2014.

Drašković, Veselin i Drašković, Mito (2014 b), „Opšti i specifični uzroci globalne ekonomske krize“, Zbornik Ekonomija i kriza – treba li nam novi dogovor, izdanje Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet Pale.

Dušanić, Jovan (2007), Washington Consensus – Kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Beograd, 2007.

_________,(2010), „Inostrane investicije kao panadeja“, Destrukcija ekonomije, knjiga druga, Beograd, 2010.

_________,(2011), „Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa“, Destrukcija ekono-mije, knjiga treća, s. 31-39, Beograd, 2011.

_________,(2012), „Neoliberalizam i kriza“, zbornik radova, Globalna kriza i eko-nomska nauka – Neoliberalizam i alternativa, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2012.

_________,(2013), U zagrljaju neoliberalne hobotnice, Institut za ekonomsko-pravne ekspertize, Beograd, 2013.

Đelić, Božidar (2002), „Srednjoročna ekonomska vizija i glavne smernice ekonomske politike za 2002“, u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

_________, (2006), Kada će nam biti bolje, Beograd: Službeni glasnik/B92.

________ ,(2008), Intervju, u: Razgovori 2007-2008, Beograd: Politikin poslovni klub, jun 2008.

________,(2010), Intervju, u: Politika, 03.06.2007.

EBRD (2009), Tranzition Report, London

EBRD (2013), Tranzition Report, London

EBRD (2014), http:www.ebrd.com/pages/research/economics/data/macrto/ Annual – indicators, par. (05.04.2014)

International Monetary Fond (2008) World Economic Outlook, october 2008.

_______,(2009). Press Release No. 09/12.

_______,(2015), World Economic Outlook, october 2015.

Katić, Nebojša (2009), „Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize“, Nova srpska politička misao, br. 3-4, 2009.

281

Klajn, Naomi (2009), Doktrina šoka: procvat kapitalizma katastrofe, sa engleskog prevela Tanja Milosavljević, izdavač Samizdat B92.

Kolodko W. Grzegorz (2000), From Shock to Therapy – The Political Economy of Postsocialist Transformation, Oxford: Oxford University Press.

Kovačević, Mlađen (1991), „Ekonomska katastrofa je naša stvarnost i neposredna budućnost“ (uvodni referat za savetovanje), zbornik Privredna kretanja i mere eko-nomske politike, izdanje Savez ekonomista Jugoslavije i Naučno društvo ekonomista, Beograd, 1991.

__________, (1998), „Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugosloven-ske privrede“ (uvodna studija za savetovanje), zbornik Ekonomski odnosi sa inos-transtvom i tranzicija jugoslovenske privrede, izdanje Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1998.

__________, (2002 a), „Međunarodna trgovina“, izdanje Ekonomski fakultet, Be-ograd.

__________, (2002 b), „Efekti postojeće politike valutnog kursa i liberalizacije uvo-za“, u: zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali, Beograd, Ekonom-ski fakultet, tematski broj.

___________, (2002 c), „Pokazatelji o ekonomsko-finansijskim odnosima sa inos-transtvom u periodu januar-avgust 2002. godine – replike na referat i izlaganje guver-nera M. Dinića“, Ekonomski anali, tematski broj, oktobar, str. 96-103.

________, (2002 d), „Holandski virus i među nama“, u: Privredni pregled, Beograd: novembar, br. 2-4.

,________ ,(2002 e), „Nužnost napuštanja dosadašnjeg koncepta ekonomske po-litike“, (zbornik radova, Ekonomska politika u 2003. godini), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, decembar.

________, (2003), „Izgledi i podsticajne mere za strana ulaganja u Srbiji i Crnoj Gori“, (uvodni referat na Okruglom stolu u organizaciji Naučnog društva ekonomista i Instituta za međunarodnu politiku i privredu) u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonom-ski fakultet, tematski broj, april.

________,(2004 a), „Efekti reformskog koncepta ekonomske politike u protekle tri i po godine“ (zbornik referata Strategija i efekti reformi u Srbiji), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, april.

_______, (2004 b), „Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore (uvodno izlaganje na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i Crne Gore; stanje, perspektive, politika“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

_______,(2004 c), „Dugoročne tendencije, stanje i ograničavanja rasta konkurentnosti privrede i izvoza Srbije“, (uvodni referat na savetovanju na temu: „Ekonomsko-fi-nansijski odnosi sa inostranstvom – Konkurentnost privrede i izvoza“), u: Ekonomski anali, Beograd, Ekonomski fakultet, tematski broj.

______, (2004 d), „Nužnost napuštanja postojeće spoljnotrgovinske politike i politike valutnog kursa“, (zbornik referata sa savetovanja na temu: „Ekonomske politike i ra-

282

zvoj 2004/2005. godine“), u: Ekonomski anali, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj.

.______, (2005 a), „Nepodnošljiva lakoća zaduživanja“, u: Politika, Beograd, 11. mart.

_______,(2005 b), „Rizici daljeg olakog zaduživanja Srbije u inostranstvu“, (uvodni referat na Okruglom stolu na temu: Spoljna zaduženost Srbije i pretnja dužničke kri-ze“), u: Ekonomsi anai, Beograd: Ekonomski fakultet, tematski broj, maj.

______, (2005 c), „Uzroci i posledice aprecijacije dinara“, u: Ekonomska misao, Savez ekonomista Srbije, br. 3-4.

______, (2006), „Stanje i perspektive privrede Srbije“, uvoda studija za savetovanje u organizaciji Instituta ekonomskih nauka i Bankarske akademije, Zbornik, Stanje i perspektive privrede Srbije, Beograd, 2006.

______,(2009), „Uzroci i posledice svetske ekonomske krize i efekti na Srbiju“, uvodni referat na savetovanju koje je organizovao Institut za međunarodnu politiku i privredu, Ekonomska diplomatija, br. 1-2 i 3-4, 2009.

______,(2009 a), „Privatizacija u značajnim krugovima“, Zbornik, Kraj privatizacije – posledice po razvoj i zaposlenost, Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, Beograd.

_______,(2010 b), „Dimenzije i uzroci ekonomske krize u Srbiji“, časopis Nacionalni interes br. 1/2010, izdanje Institut za političke studije, Beograd.

_______,(2010 c), „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji“, Glasnik za društvene nauke, br. 2/2010, izdanje Alfa univerzitet, Beograd.

_______,(2011), Privreda Srbije pred privrednim i finansijskim kolapsom“, Zbornik radova Privreda Srbije u drugom talasu krize – izgledi za 2012, izdanje Naučno druš-tvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka, Beograd, 2011.

_______,(2012 a), „Uzroci duboke ekonomske krize u Srbiji (II) – ko je od nas izgubljen u prostoru i vremenu“, Glasnik za društvene nauke br. 4/2012, izdanje Alfa univerzitet, Beograd.

_______,(2012 b), Katastrofalne posledice najveće zablude ekonomske nauke – neoli-beralizma“, Zbornik Globalna kriza i ekonomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2012.

_______,(2013), „Osnovni uzroci savremene ekonomske krize“, Zbornik Izgledi i alternative izlaska iz recesije – Akteri, doneti i teorijski koncepti, časopis Ekonomske ideje i praksa br. 9-10/2013.

_______, i Madžar Ljubomir (2013), Političke institucije, politički akteri i ekonom-ske performanse: slučaj Srbije priredio Aleksandar Prnjat, Alfa univerzitet, Beograd, 2013.

________,(2014), „Dimenzije i uzroci teške ekonomske krize u državama sa podru-čja bivše SFR Jugoslavije“, Zbornik Ekonomija i kriza – treba li nam novi odgovor, izdanje Univerzitet u Istočnom Sarajevu i Ekonomski fakultet – Pale.

283

________,(2014), „Uzroci deindustrijalizacije i ograničenja za reindustrijalizaci-ju“, uvodni referat za savetovanje koje su organizovali Institut ekonomskih nauka i Bankarska akademija, Zbornik Deindusrijalizacija u Srbiji – Moguća revitalizacija industrijskog sektora, Beograd, 2014.

_________,(2014), „Ograničenja i uslovi za zaustavljanje privrednog i društvenog sunovrata Srbije“, Zbornik Moguće strategije razvoja Srbije, izdanje Srpske akademi-je nauka i umetnosti, Beograd, 2014.

_________,(2015), Urušavanje ljudskog kapitala u Srbiji: dimenzije, uzroci i mo-gućnosti zaustavljanja“, uvodni referat za savetovanje koje je 2014. g. organizovala Akademija ekonomskih nauka, časopis Nacionalni interes br. 1/2015, izdanje Institut za političke studije, Beograd, 2015.

_________(2015), „Da li globalizacija neminovno vodi male, nerazvijene zemlje do propasti“,, Zbornik radova sa naučnog skupa Nacionalne ekonomije u uslovima globa-lizacije, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet – Pale 2015.

Krugman, Pol (2010), Povratak ekonomske depresije i svetska kriza 2008. Prevod Heniks, Beograd, 2010.

_________(2012), Okončajte ovu depresiju. Odmah, prevod, Heniks i Interkomerc, Beograd, 2012.

Labus, Miroljub (2002), „Elementi ekonomske politike u 2002. godini“, Zbornik Ekonomska politika 2001/2002, Ekonomski anali, tematski broj, januar 2002.

__________, (2006 a), Ekonomska stvarnost Srbije i izazovi za 2006. godinu, Zbor-nik, Ekonomska politika 2006. godine, NDES i Ekonomski fakultet, Beograd.

__________, (2006 b), Autorski tekst „Politika“, 11.02.2006.

__________, (2006 c), Intervju „Politika“ 8.02.2006.

Maršal, Tim (2002), Igra senki – petooktobarska smena vlasti u Beogradu, prevod Samizdat B92, Beograd, 2002.

Menciger, Jože (2003), „Does foreign direct investment always enhance economic growth“, Kyklos

Ostrom, Elinor (2006), Upravljanje zajedničkim dobrima, Evidencija institucija za kolektivno delovanje, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb 2006. (Naziv u originalu: Go-verming the Commonts – The Evolution of Instituions for Collective Acton, Cambrid-ge Univerzity, Press 1990., OECD(2015), International Migration Outlook 2015, Paris 2015.

Ocić, Časlav (2014), „Strategija razvoja: zamisli i ostvarenja“, Ekonomski zbornik SANU, Moguće strategije razvoja Srbije, Beograd, 2014.

Perkins Džon (2012), „Ispovesti ubice ekonomija“, Plato, Beograd, 2012.

Petrović, P. I Slobodan, Minić (2015), „Fiskalna konsolidacija 2012-2014 Vs. 2015-2017: Ovog puta je drugačije?!, Kvartalni monitor, januar - mart 2015.

Pogača, Zoltan (2015), Intervju Pečat, br. 350/2015.

284

Polonji, Karl (2003), Velika transformacija: politička i ekonomska ishodišta našeg vremena (prevod navedene knjige publikovane 1944. g.), izdanje „Filip Višnjić“, Beograd.

Rodrik, Dani (2008), „Zbogom Vašingtonski konsenzusu, zdravo vašingtonskoj pame-ti – Kritički osvrt na studiju Svetske banke Ekonomski rast devedesetih: lokacije na osnovu decenije reformi (prevod) časopis Panoeconomicus No., Novi Sad 2008.

_______, (2011) The Globalization Paradox, Norton & Company, New York, 2011.

Sekulović, Marko (2012), „O sudbini neoliberalizma“, zbornik, Globalna kriza i eko-nomska nauka – neoliberalizam i alternative, izdanje Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd, 2012.

________,(2014), „Ekonomske paradigme i krize“ Ekonomija i kriza – treba li nam novi odgovor, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet – Pale.

Spens, Michael, Solow Robert et al. (2008) The Growth Report: Strategies for Susta-ined Growth and Inclusive Development, UN Washington, 2008.

Srpska akademija nauka i umetnosti – odeljenje društvenih nauka (2014), Ekonomski zbornik, knjiga XIII, „Moguća strategija razvoja, Beograd, 2014, urednik Časlav Ocić, dopisni član SANU.

Stamenković, Stojan et al. (2010), Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2010-2020, izdanje USAID, FREN, Ekonomski fakultet u Beogradu i Ekonomski institut, Beograd, 2010.

Stiglitz Joseph (2001), „IMF’ s Four Steps to Domination“, Observer, London, 29.04.2001. URL:http://www.guardion.co.uk/bussiness/2001/busines,mbas/print/page 2014/

Stiglic Džozef (2002), „Protivrečnosti globalizacije“, izdanje SBM – N. Beograd

_______ ,(2008), „Kraj neoliberalizma?“ http://www.project-sindicate.org.

_______,(2013), Slobodan pad, Amerika, slobodna tržišta i slom svetske privrede prevod Ljiljana Lučić, izdanje Akademska knjiga, Novi Sad.

Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet – Pale, Ekonomija i kriza . treba li nam novi odgovor ,2014.

UN (2009), „Recommendations by the Commision of Experts of the President of General Assambly on reforms of the international monetary and finencial sistem A/63/XXX March 19, 2009.

Habermas Jurgen (2009), prevod intervjua NIN (12.03.2009),

Harwey, David (2005), The new imperialism Oxford University Press, Oxford, 2005.

Harvi, Dejvid (2012), Kratka istorija neoliberalizma, prevod sa engleskog Viktor Radun Taon, izdanje Mediteran publishing, Novi Sad 2012.

Horvat, Branko (2002), Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, izdanje „Pro-metej“, Zagreb.

285

Chang, Ha Ioon (2003), Globalization, Economic Development and Kole of the State, London, Zeed Book, 2003.

__________,(2008), Bad Samaritans The muth of Free Trade and Sicret History of Capitalism, Bloomsbury Press, New York 2008.

_______, (1999), Profit iznad ljudi: neoliberalizam i globalni poredak, stubovi kultu-re, Novi Sad 1999.

_______, (2010), Neuspele države Rubikon, Novi Sad, Beoknjiga, Beograd

_______, (2011), Predsednik Obama učestvuje u ratnim zločinima“, Novi plamen Zagreb, 2011.

_______, Intervju Politika 7-8. Maj 2006.

World Bank (2011) The Road to Prosperity: Producivity and Export, Washington 2011.

World Economic Forum (2008) The Global Competitivenes Report 2008/2009, Gene-va 2008.

World Economic Forum (2014), The Global Competitivenes Report 2014/2015

World Economic Forum (2015), The Global Competitivenes Report 2015/2016, Geneva 2015.

287

DA LI JE SRBIJA „NA DOBROM PUTU“?

Marko Sekulović1

UvodTokom ove, 2015. godine, sve češće se čuju izjave najviših zvaničnika, a posebno predsjednika Vlade, da je Srbija „na dobrom putu“. Osnov za takvu tvrdnju se nalazi u činjenici da ćemo godinu završiti sa pozitivnom stopom rasta od oko 0,9%, kao i uvjerenju da se u 2016. može ostvariti rast od 2%, a u sledećoj, 2017. godini čak i rast od 3%! Srbija, tako, napušta zonu negativnih stopa rasta i stupa u godine dinamičnog razvoja! Ocjene o privrednim kretanjima u Srbiji, koje daju Međunarodni monetarni fond i Svjetska banka, uzdržanije su, ali ipak pozitivne. Stručnjaci Svjetske banke opominju da su Srbiji potrebne stope rasta od 4-5% da bi se moglo govoriti o njenom dinamičnom razvoju. Fiskalni savet Srbije, slično MMF-u, ukazuje na zamke i iskušenja pred kojima se Srbija možda može naći u narednim godinama. Potporu Vladinom optimizmu dala je i Evropska unija svojom odlukom da se 14. decembra otvore poglavlja 35 i 32 iz pregovaračkog procesa o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, što će biti dobar signal za strane investitore u Srbiji već u idućoj godini. Iako nam javni dug i dalje raste, ostvareni su značajni rezultati u smanjenju fiskalnog deficita, pa se Vlada može ozbiljnije uhvatiti u koštac sa problemima javnih preduzeća koja su se godinama navikla da posluju sa gubicima i istovremeno imaju relativno visoke plate, a posebno njihovi menadžeri!

Aktuelna Vlada Srbije medijskom propagandom nastoji da uvjeri javnost kako je ovaj pozitivni zaokret u Srbiji njeno djelo, tj. da je prethodna vlada u periodu 2008-2012. godina produkovala brojne probleme u privredi i društvu i ostavila ih „u miraz“novoj vladi. Ni ranije vlade nijesu bile mnogo bolje, te se cio period tranzicije od 2001. do 2014. godine, zato, ocjenjuje negativno. Zato predsjednik Vlade Aleksandar Vučić zna da istakne kako će Srbija „posle Vučića“ biti bitno drukčija (bolja) od Srbije „pre Vučića“! Dakle, Srbija je „na dobrom putu“ tek od 2014. godine, tj. od dolaska nove vlade i njenog predsjednika Vučića! U euforiji prilikom otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom aktuelni predsjednik Vlade nije propustio da ne istakne kako su i ranije vlade zaslužne za taj „veliki dan za Srbiju“.

Sa parolom „Srbija na dobrom putu“ krenula je „prva reformska

1 Profesor univerziteta, redovni član NDES

288

vlada“(Đinđićeva vlada) već 2001. godine, kada je promovisana zakasnela postsocijalistička tranzicija u Srbiji. Kao što znamo, ona se temeljila na postulatima Vašingtonskog konsenzusa (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija), a kao način sprovođenja opredjeljenje je bilo za „šok terapiju“, a ne za sporiji „gradualizam“. Tadašnji „reformatori“ i „vizionari“ su, između ostalog, isticali da treba prvo privatizovati naša najbolja preduzeća putem prodaje. To će dovesti do pojave nezaposlenosti zbog postojanja „viška zaposlenih“ u samoupravnom periodu. Za te „privremeno nezaposlene“ već su pripremljeni „socijalni programi“ do momenta kada će oni naći novo zaposlenje u novonastalim malim i srednjim preduzećima, koja će se masovno otvarati!

Od kratkotrajne povećane nezaposlenosti Srbija će se za kratko vrijeme suočiti sa nestašicom radne snage! Utopije su prijatne dok se najavljuju, mučno je otrežnjenje od njih i stid što se u njih, ipak, vjerovalo!

Namjera ovoga priloga je da pokaže da put tranzicije privrede Srbije, promovisan 2001. godine, put je kojim se i danas krećemo. To nije bio „dobar put“ od samog početka, pa to nije ni danas. Sve ono što je u ovih 15 godina doživjela srpska privreda ne bi se desilo da smo bili „na dobrom putu“. Nema sumnje da je aktuelna Vlada, krećući se tim putem, zabilježila i neke pozitivne rezultate (smanjenje fiskalnog deficita, niska inflacija, relativno stabilan dinar, napredak ka Evropskoj uniji , odlučnija borba protiv korupcije i sl.). Ali, sa njom se Srbija nije našla na novom „dobrom putu“, već se nešto bolje kreće istim putem u odnosu na prethodnu vladu. U narednom tekstu ćemo pokušati da ovu svoju premisu i dokažemo.

1. Srbija u poslednjoj deceniji 20. vijeka: Marfijev zakonPeriod svjetske istorije koji je omeđen završetkom Drugog svjetskog rata 1945. godine i padom Berlinskog zida 1989. godine (odnosno, raspadom SSSR-a 1991.), poznat kao Hladni rat, produkat je bipolarnog sistema svjetske moći. Zemlje pobjednice u Drugom svjetskom ratu brzo su se organizovale u dva bloka: kapitalistički Zapad na čelu sa SAD i socijalistički Istok na čelu sa SSSR-om. Jugoslavija se, usljed društvenih procesa koji su se odvijali tokom samog rata, kao i neposrednog angažovanja Crvene armije u njenom konačnom oslobođenju, našla u taboru socijalističkih zemalja. Tamo, međutim, nije dugo ostala. Već 1948. godine izopštena je iz te grupacije zemalja, a 1952. godine se, de facto, našla u NATO paktu, preko vojnog saveza sa njegove dvije članice: Grčkom i Turskom! Istovremeno, Jugoslavija afirmiše svoj originalni put samoupravnog socijalizma, koji je ponekad na Zapadu bio označavan kao „socijalizam

289

sa ljudskim likom“. Njena liderska uloga u pokretu nesvrstanih zemalja i vješto laviranje između dva konfrontirana bloka omogućilo joj je da ima daleko veći značaj u međunarodnim odnosima, nego što bi to proizilazilo iz njene veličine i ekonomske moći. Slom svjetskog socijalističkog sistema 1991. godine značio je i slom jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, ali i raspad socijalističkih država federalnog tipa: SSSR na 15 samostalnih država, Čehoslovačke na 2, a Jugoslavije na 6 država (bivših jugoslovenskih republika) i uspostavljanje NATO-države Kosovo na teritoriji države Srbije. Nacionalizam političkih elita, obilato potpomagan od spoljnih faktora (SAD, Njemačke i dr.) , doveo je do razbijanja države Jugoslavije. Nacionalizam je, tako, bio najviši, poslednji stadij socijalizma!

Srbija kao najveća članica jugoslovenske države i republika koja ima najveće učešće u brojnom sastavu i finansiranju Jugoslovenske narodne armije kao garanta nezavisnosti zemlje, prirodno je imala veću odgovornost za opstanak države u odnosu na druge federalne jedinice. Uz to ide i činjenica da je Kraljevina Srbija 1918. godine bila stožer nastanka prve Jugoslavije kao države južnoslovenskih naroda, tj. novonastala država je prvenstveno bila njeno djelo. Promijenjena geopolitička situacija u svijetu (SAD kao jedina supersila) pogodovala je da se prigušeni separatizam Slovenije i Hrvatske javno ispolji. Ne ulazeći ovom prilikom u unutrašnje i spoljne faktore razbijanja Jugoslavije, danas je jasno da je u tom procesu Srbija i srpski narod u cjelini (Srbi koji su živjeli u drugim republikama , kao i u samoj srpskoj Pokrajini Kosovo i Metohija) najgore prošli.

Poslednja decenija 20. vijeka za Srbiju i srpski narod bila je decenija „koju su pojeli skakavci“( kako se za jedan težak period u svom životu izrazio književnik Borislav Pekić) ili decenija koja je tekla po Marfijevom zakonu! Naime, kada je 1989-1991. godine krenula postsocijalistička tranzicija na tržišnu privredu, demokratsko društvo i vladavinu prava, sve objektivne analize su govorile da najbolje šanse u tom velikom „socijalnom inženjeringu“ ima Jugoslavija: ona će za najkraće vrijeme i uz najmanju socijalnu cijenu obaviti svoju tranziciju, jer je kroz svoj dotadašnji razvoj za to najbolje pripremljena. Ali jedno su „objektivne analize“, a sasvim drugo realni društveni procesi, koji, kao što vidimo na primjeru Srbije, mogu da teku i po Marfievom zakonu: ako može najgore i biće najgore! Slijedilo je razbijanje zajedničke države, Srbija je pod međunarodnim sankcijama, ona pomaže svoje sunarodnike u građanskom (tačnije: etničkom i vjerskom) ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i prima ih kasnije kao protjerane i izbjegle Srbe. Zbog navodne „humanitarne katastrofe“ kojoj je izložen albanski narod na Kosovu i Metohiji uslijedila je NATO agresija na Srbiju 1999. godine. Uz vojne i civilne žrtve imamo i velika ratna razaranja (industrija, saobraćaj, energetski objekti i dr.), čija se procjena kreće oko

290

100 milijardi dolara. Prethodne ekonomske sankcije i nova ratna razaranja potpuno su devastirali srpsku privredu i onesposobili je za normalan rad: potrebna joj je „obnova“ kao poslije Drugog svjetskog rata!

2. Oktobarski prevrat i prva „reformska vlada“Umjesto da je imala deceniju uspješne tranzicije, Srbija je proživjela deceniju nacionalne katastrofe. U tom smislu zadatak pred kojim se našla „prva reformska vlada“ 2001. godine nije bio nimalo lak. Trebalo je preduzimati hitne mjere da narod preživi prvu predstojeću zimu, a istovremeno osmisliti projekat tranzicije, sa kojom smo u docnji od jedne decenije. Jedina povoljna okolnost u kojoj se našla Vlada je radikalna promjena stava međunarodne zajednice prema Srbiji i srpskom narodu. Od anatemisanog i prokaženog naroda tokom protekle decenije, Srbi su nakon 5. oktobra 2000. godine i srpske „mirne revolucije bez krvi“ (nesvojstvene, inače, srpskom narodu!) ponovo počeli da stiču dobar glas! Stiže inostrana pomoć, organizuju se donatorske konferencije... Lideri nove Srbije, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić se sa euforijom dočekuju u svjetskim prestonicama, a njihovi govori ostavljaju snažan pozitivan utisak. No ta svetska euforija za Srbiju kao malu zemlju je vremenski ograničena i poslije nekoliko mjeseci svijet će imati druge, važnije preokupacije. Zato, iako su dobijene značajne donacije i povoljni krediti, ovaj period je mogao i znatno bolje da bude iskorišćen: nije bilo pripremljenih projekata, neke donatorske konferencije su propuštene i dr. A na obećano se, sa protokom vremena , zaboravlja!

Koliko god bila delikatna pozicija nove srpske vlade, čini se da je očigledno bilo da nju treba da čine dva dobro komponovana tima: 1. tim za tekuće operativne sanacije i ad hoc intervencije i 2. tim za razradu Nacionalnog programa i algoritma tranzicije. Biti u jednom ili drugom timu značilo je posjedovati precizno definisane kvalitete i sposobnosti. Timove je trebalo komponovati isključivo od domaćih kadrova i onih afirmisanih i patriotski raspoloženih ljudi dijaspore koji bi se vratili u Otadžbinu ili bi se kao konsultanti iz dijaspore uključili na poslovima obnove i preporoda Srbije. Dobro sročen i iskren poziv Vlade, uvjereni smo, bio bi rado dočekan od srpske dijaspore. Na isti način Vlada je morala pokrenuti dio pasivne intelektualne elite u zemlji. Jer, domaća pamet, i kad je nevelika, kad joj se ukaže povjerenje i prilika, zna da nadmaši i najveća očekivanja.

Kako se formirala nova vlada i kako je krenula sa radom? Brojne opozicione partije su činile Demokratsku opoziciju Srbije i dale svoj doprinos u rušenju prethodnog režima. Iz toga su izvodili i svoje „pravo“ da učestvuju

291

u novoj vlasti. Međutim, nova vlada se nalazi pred zadatkom stvaranja i gradnje, a ne rušenja! Zato oni koji su se istakli u procesu „rušenja“, a ne posjeduju kvalitete za „stvaranje“, ne smiju biti nagrađivani visokim funkcijama u novoj vlasti. Na žalost, to se ipak dešavalo. S druge strane, a priori se imao negativan stav prema stručnim kadrovima koji su zauzimali značajne državne i privredne funkcije u prethodnom sistemu. Njihova mjesta su često zauzimali ljudi „bez biografije“ i dokazanih stručnih i profesionalnih kvaliteta. Osvajanje vlasti i vršenje vlasti su, ipak, dva bitno različita posla!

Ako na početku 90-ih godina, kada je počinjala postsocijalistička tranzicija u demokratska društva sa tržišnom privredom, vladavinom prava i pravnom državom, nije bilo ni teorijskog koncepta ni praktičnog iskustva o tom velikom „socijalnom inženjeringu“, onda je u trenutku kada započinje zakašnjela i odgođena srpska tranzicija 2001. godine situacija bila daleko povoljnija. Početkom devedesetih godina evropske postsocijalističke zemlje, čiji se prethodni sistem urušio, jedino jasno uočavaju cilj ka kome treba da teže. To je Evropska unija sa zemljama svojim članicama. Program koji treba sprovoditi na trajektoriji ka tom cilju je Vašingtonski konsenzus (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija), a metod njegovog sprovođenja je „šok terapija“. Dakle, Vašingtonski konsenzus koji je 1989. godine rađen za rešavanje ekonomskih problema zemalja Latinske Amerike, sada je preadresovan i za postsocijalističke zemlje kao univerzalni model. Međutim, tokom njegovog sprovođenja, jasno su se ispoljile specifičnosti svake konkretne zemlje, što je bio argument protiv univerzalnog modela i potrebu da svaka zemlja razradi njoj imanentan nacionalni program i algoritam tranzicije, na šta sam ukazao u svom referatu u Institutu društvenih nauka u Beogradu 1995. godine.( 1). Pokazalo se da su se jedne zemlje opredjeljivale za „šok terapiju“, a druge za „gradualizam“, Poljska je već 1993. godine odustala od Vašingtonskog konsenzusa i prešla na program koji je razradio njen ekonomist Kolodko, a Slovenija se zahvalila na ponuđenim uslugama eksperta za tranziciju Džefrija Saksa koji je promovisao Vašingtonski konsenzus, stavom da će slovenačka tranzicija bazirati na „domaćoj pameti“. Kina sprovodi uspješnu tranziciju na tržišnu privredu ostvarujući svoj projekat „četiri modernizacije“, koji sprovodi od 1978. godine.

S obzirom na ono kroz šta je sve prošla Srbija u poslednjoj deceniji 20. vijeka , pred srpskim reformatorima su, pored dugom istorijom uslovljenih specifičnosti koje opredjeljuju nacionalni „socijalni genotip“, još i ovi novi problemi stvoreni u prethodnoj deceniji srpskih nesreća, koje se nijesu desile ni jednoj drugoj evropskoj zemlji. To je samo dodatni argument u prilog potrebe da Srbija ima originalni, Nacionalni program i algoritam

292

tranzicije. Za njegovo nastajanje određeni značaj, svakako, može imati kako „pozitivna heuristika“ drugih zemalja u tranziciji, tako i njihova „negativna heuristika“. On, dakle, ne može biti „uvezen“ ili preuzet, već jedino domaćom pameću osmišljen, u širokoj javnoj diskusiji razmatran i na narodnom referendumu prihvaćen program društvene akcije. Pogodna forma u kojoj bi on bio predstavljen mogla bi da bude mrežni dijagram, sa jasno predstavljenim „aktivnostima“, vremenom njihovog trajanja, kritičnim putevima, vremenskim zazorima, troškovima... Vlada bi, tako, bila kontrolisana od Skupštine, kojoj bi periodično podnosila izvještaje o svom radu, ali bila kontrolisana i od naučne , stručne i cjelokupne javnosti.

Na dvije ključne državne funkcije – predsjednika Republike i predsjednika Vlade našli su se ljudi od naučnog ugleda i političkog angažmana: Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, prvi sa atributima državnika i legaliste, a drugi sa modernim shvatanjima i pregalaštvom. Kombinacija kakva se samo poželjeti može! Na žalost, između čelnika srpske političke elite ne samo da nije došlo do optimalne saradnje, već su se sve jasnije ispoljavali sukobi i nepovjerenja (stara srpska kob!). Teško je razumjeti nepodnošljivu lakoću sa kojom je Vlada Srbije pristupila implementaciji postulata neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa u trenutku kada je on već doživio značajnu kompromitaciju u nizu zemalja ( u Rusiji je njegova „šok terapija“ kao rezultat dala „šok bez terapije“). A Rusija i Srbija, kao što ćemo u daljem izlaganju pokazati, imaju vrlo sličan socijalni genotip, odnosno istu dominantnu X-matricu.

3. Tranzicioni proces u svijetlu teorije institucionalnih matrica ( X-Y-teorije)

Marksovo objašnjenje ljudske istorije kao smjene društveno-ekonomskih formacija kroz klasnu borbu, uz sve svoje vrline, ipak se pokazalo redukcionističkim, pa je afirmacija kulturno-civilizacijskog pristupa ljudskoj istoriji predstavljala značajnu dopunu „formacijskom“ redukcionizmu. Sam Marks je bio svjesan da je njegov pogled na ljudsku istoriju izveden, prvenstveno, uopštavanjem istorije zapadnoevropskih naroda, pa je zbog toga govorio o specifičnostima „azijskog načina proizvodnje“ i „azijskim despotijama“. Njegovi sledbenici (prvenstveno „vulgarni marksisti“) su ovo bitno ograničenje Marksove teorije, po pravilu, previđali. Ruski pozni slavenofil Nikolaj Danilevski (1822-1885) u svom djelu Rusija i Evropa(1871) bio je začetnik tog novog, „civilizacijskog“ pristupa, afirmišući teoriju „kulturno-istorijskih tipova“. Njegovu teoriju su prihvatili i dalje razvijali: Osvald Špengler, Arnold Tojnbi, Pitirim Sorokin, Lav Gumiljov, Semjuel Hantington i drugi. U okviru tog pristupa nastala

293

je teorija institucionalnih matrica, čiji su začetnici Karl Polanji (1957) i Daglas Nort (1981), a na njenoj razradi i empirijskoj verifikaciji danas najviše radi grupa ruskih sociologa i ekonomista, okupljena oko Svetlane Kirdine. Treće prerađeno izdanje knjige Svetlane Kirdine Institucionalne matrice i razvitak Rusije. Uvod u X –Y-teoriju, izašlo je 2014. godine (2) i njime ćemo se koristiti pri izlaganju ove operacionalizovane i za razumijevanje procesa postsocijalističke tranzicije vrlo korisne teorije.

Kirdina koristi trodimenzionalni koordinatni sistem da bi predstavila apstraktni model društva, sastavljen od tri ključna podsistema: 1. ekonomika, 2. politika, 3. ideologija (kultura). Instituti povezuju ta tri podsistema i obezbjeđuju društvu da funkcioniše. „Institucionalna matrica predstavlja stabilan istorijski nastao sistem baznih instituta koji regulišu uzajamno povezano funkcionisanje osnovnih društvenih sfera – ekonomske, političke i ideološke“- ističe Kirdina ( 2; 67). Dvije su ključne institucionalne matrice: X matrica - i Y-matrica, a „dominacija jedne ili druge matrice određuje i uslovljava različit socijalni identitet društva“.( 2; 72). X-matrica: 1. instituti redistributivne ekonomije, 2. Instituti unitarnog (centralističkog)uređenja, 3. komunitarna ideologija (prioritet Mi nad Ja). Y-matrica: 1. Instituti tržišne privrede, 2. federativno uređenje, 3. individualistička ideologija (Ja nad Mi). Društva ne funkcionišu na osnovu instituta samo jedne institucionalne matrice, već su prisutni i instituti druge matrice. Razlika među društvima je uslovljena činjenicom da su kod jednog tipa društava dominantni instituti X-matrice a komplementarni instituti Y-matrice. U drugom tipu društava dominantni su instituti Y-matrice, a komplementarni instituti X-matrice. „Dominantni instituti daju okvir i ograničenja za djelovanja komplementarnih instituta.“(2 ;128).

Za svako društvo je važno da prepozna svoju dominantnu institucionalnu matricu, kako ne bi nasilno pokušavalo da je zamijeni drugom, njemu neodgovarajućom matricom. Instituti druge matrice, dakle, mogu imati samo komplementarnu funkciju.

U skladu sa teorijom institucionalnih matrica savremeni svijet se može smatrati bipolatnim: 1. zapadni svijet ( Y-matrica), 2. nezapadni (X-matrica). (2; 318). Tako zemlje BRIKS-a karakteriše dominantna X-matrica i njoj komplementarna Y-matrica. Kina i zemlje Jugoistočne Azije su primjer uspješnog korišćenja tuđeg (zapadnog) iskustva uz dominantnu X-matricu. Sovjetski sistem je, pak, afirmisao X-matricu , ali je potpuno uništio institute komplementarne Y-matrice, što je vodilo ekonomskom zaostajanju zemlje. Postsovjetski period Rusije ima dvije etape: 1. do 2000.(zamjena X-matrice sa Y-matricom, 2. poslije 2000. godine (napuštanje uvođenja Y-matrice i insistiranje na modernizaciji

294

instituta X-matrice). Treba istaći da je SSSR poslije 1945. godine nametnuo svoju X-matricu zemljama Istočne Evrope, iako je u većini slučajeva u njima bila dominantna Y-matrica.( 2; 250).

Kirdina navodi mnoge primjere u istoriji kada su vršeni nasilni (revolucionarni) pokušaji potiskivanja sopstvene dominantne matrice i njena zamjena alternativnom dominantnom matricom, što je uvijek imalo visoku socijalnu cijenu, da bi se društvo ponovo vratilo svojoj „prirodnoj“ dominantnoj matrici. Tako su dva drevna carstva: Egipat i Mesopotamija imale različitu dominantnu matricu. „Čak je talentovanom vladaru Vavilona Hamurabiju, koji je pokušao da promijeni institucionalne osnove drevnog društva, samo privremeno pošlo za rukom da stvori centralizovanu državu i ukine samostalnost gradova koji su bili u sastavu carstva. Već za njegovih naslednika država se vratila ranijem uređenju.“( 2; 94). Ni reforme Petra Velikog u Rusiji nijesu uspjele da se sprovedu na način kako je to strogi car namjeravao, već su za rezultat imale učvršćivanje i modernizaciju osnovnih ekonomskih, političkih i ideoloških instituta koji odgovaraju X-matrici. (2; 284). „U teoriji institucionalnih matrica revolucije su momenat evolucionog procesa u toku koga se dešava vraćanja na „prirodnu“ trajektoriju spiralnog razvoja s dominacijom institucionalne matrice koja je državi istorijski svojstvena.“ (2; 340).

Koja je, dakle, dominantna matrica srpskoga naroda i njegove države? Srbi kao i Rusi pripadaju slovenskom vizantijsko-pravoslavnom kulturnom tipu i njima je dominantna institucionalna X-matrica. To znači da instititi one druge, Y –matrice, mogu imati samo komplementarnu ulogu. No budući da je svojim geografskim položajem Srbija kao država srpskog naroda bila svojevrsni „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“, to je i značaj instituta komplementarne Y-matrice ovdje značajniji. A to, dalje, znači da srpska tranzicija mora da ima svoj „prirodni“ tok, tj. da se modernizuju instituti dominantne X-matrice i da se uz njih , kao komplementarni, instaliraju instituti Y-matrice. S pravom je Daglas Nort insistirao na razlikovanju formalnih i neformalnih instituta. Prvi se mogu brzo mijenjati procedurom donošenja novog zakona, dok su drugi inertni i vrlo se sporo i teško mijenjaju.( 3 ). A potrebno je obezbijediti optimalno sadejstvo formalnih i neformalnih instituta u skladu sa datim hronotopom (hronos+topos). Zato Evropska unija ne bi trebala da „izvozi“ svoje formalne institute u zemlje potencijalne članice, jer neće biti dobro primljeni od „negostoljubivih“ neformalnih instituta. Budući da neformalni instituti imaju status dominantnih, „uvezeni“ ih ne mogu zamjenjivati, već samo vršiti ulogu komplementarnih.

295

4. Šta da se radi u 2016. i nadalje?Tranziciona trajektorija kojom se Srbija kreće u osnovi je određena izborom za koji se opredijelila „prva reformska vlada“ 2001., na čijem je čelu bio Zoran Đinđić. To što su evropske postsocijalističke zemlje, pa tako i Srbija, kao cilj kojem će da streme u svojim reformama, uzimale zemlje Zapadne Evrope (integrisane u Evropsku uniju), sasvim je razumljivo. Manje je razumljivo što su povjerovale da već postoji gotov model u obliku Vašingtonskog konsenzusa, nastao 1989. godine (dakle, godinu - dvije ranije nego što počinje postsocijalistička tranzicija) i sa drugim ciljem (rešavanje aktuelnih problema zemalja Latinske Amerike) kao univerzalni model i za probleme društava u tranziciji. A najteže je razumjeti da i nakon negativnih iskustava sa tim modelom, zbog koga su ga mnoge zemlje napuštale, a sami njegovi autori se praktično njega odrekli, protagonisti srpske tranzicije ga 2001. godine zdušno prihvataju! Oni istovremeno lansiraju parolu: „Evropska unija nema alternativu“ , koja je od političke elite Srbije sve do danas u opticaju, bez obzira što je funkcionisanje EU bremenito brojnim problemima za koje se ne nalaze rešenja. Slabosti Evropske unije postaju sve očiglednije nakon svjetske ekonomske krize 2008. godine, od koje se ova grupacija zemalja najteže oporavlja, a zemlje članice koje se nalaze na njenom periferijskom krugu (Grčka, Španija i dr.) ne vide mogućnosti izlaska iz krize. Zemlje BRIKS-a , sa dominantnom X-matricom i znalačkim korišćenjem instituta komplementarne Y-matrice, demonstriraju svoju vitalnost i u uslovima kriznih šokova. To da za srpske „reformatore“ Vašingtonski konsenzus nije imao alternativu kao što ni danas EU nema alternativu govori o njihovom dogmatizmu (možda i o još ponečemu), tako pogubnom po društvo koje, kao njegova politička elita, vode.

Najveću odgovornost za sve nedaće koje prate Srbiju od 2001. godine do danas ima „prva reformska vlada“ Zorana Đinđića, ali i predsjednik Republike Srbije Vojislav Koštunica. Oni su imali istorijsku šansu da „narodna nadanja“ pretvore u velike uspjehe. Istorijski „izazov“ nije naišao na valjan „odgovor“! Kasnije vlade su se sa manje ili više neuspjeha kretale definisanom putanjom. Aktuelna vlada, zato, ne trasira novi „dobar put“ za Srbiju, već se u nekim domenima bolje snalazi od prethodne vlade, krećući se istim putem. Radikalno napuštanje datog puta, pri postojećim geopolitičkim turbulencijama u svijetu, nosilo bi velike rizike. Zato, koliko god se mogli razumjeti emotivni zahtjevi da dalje pregovore sa Evropskom unijom treba prekinuti jer su ucjene i ponižavanja Srbije prevršila mjeru, naša politička elita bi takvo masovno raspoloženje trebala da iskoristi kao potporu za svoj državnički stav da se opredjeljenje za Evropsku uniju

296

ne napušta (jer se na tom putu još mogu sprovoditi potrebne i korisne reforme), ali se ne prihvataju dalja ograničenja državnog suvereniteta u vezi „normalizacije“ odnosa sa Prištinom, uvođenjem sankcija Rusiji i sl. Sve intenzivnija ekonomska saradnja sa zemljama BRIKS-a (jer nam je ista dominantna X-matrica!), a naročito sa Rusijom i Kinom, sve će više diskreditovati besmislenu parolu „EU nema alternativu“. Za Srbiju bi najperspektivniji scenario bio onaj po kome ona nije napuštala put ka Evropskoj uniji, ali se u međuvremenu sama Unija raspala , te bi se, tako , Srbija našla u društvu suverenih evropskih država i ne bi trpjela diktate briselskih birokrata!

5. Srbiji je potreban bolji putPetnaestogodišnja tranziciona trajektorija Srbije (2001-2015) je, dakle, „loš“ a ne „dobar“ put, jer mu je sam početak bio takav. Reforme koje današnja Vlada sprovodi su reforme na tom putu.

One se odvijaju u uslovima poboljšanog međunarodnog položaja Srbije ( u čemu su nesumnjive zasluge aktuelne Vlade), te sa tim reformama treba nastaviti, jer bi naglo odustajanje od njih samo pogoršavalo situaciju. Dakle, potrebna je dobro osmišljena strategija prestrojavanja sa lošeg na bolji put! Načelo starih Grka: Nosce te ipsum (Spoznaj sebe samoga) je, zato, dobrodošlo. Ima li naša politička elita dubinsku istinu o svom društvu, ili se rukovodi površnim impresijama i opservacijama? A do tih dubljih spoznaja se može i mora doći kroz timska istraživanja (sociološka, demografska, politikološka, ekološka, ekonomska, pravna, antropološka, psihološka, tehničko - tehnološka...), čiji bi naručilac, finansijer i korisnik bila Vlada koja srpsko društvo hoće da usmjeri na bolji, prosperitetniji put. Nekih takvih parcijalnih istraživanja već ima. Ali ih treba kompletirati i upotpuniti. I najvažnije: jasno iskazati potrebu za punom istinom o svom društvu! Društvene nauke se i ne mogu drukčije uspješno razvijati.

Više od četvrt vijeka stradalništva srpskog naroda uslovilo je snažnu društvenu emociju poniženja. Izbavljenje iz te pogubne emocije moguće je samo putem mobilizacije društva oko dobro osmišljenog programa nacionalnog preporoda. Odgovorna Vlada bi morala da sa konkretnim mjerama zaustavi emigraciju obrazovane mlade generacije i ponudi joj dobre šanse u svojoj zemlji. Kroz decenijski „odliv mozgova“ Srbija je stekla vrlo obrazovanu dijasporu, koja se kao razvojni resurs mora aktivirati i to mora biti jedan od prioriteta „novog kursa“. Sa samo nekoliko takvih odlučnih zaokreta u razvojnoj politici postajao bi vidljiv pomak u izbavljenju od emocije poniženja i manifestovanju emocije nade. U tom

297

pogledu poželjno je čvršće vezivanje za zemlje koje su zahvaćene tom pozitivnom emocijom (azijske zemlje), nego za zemlje kojima dominira emocija straha (zapadna društva).

Burne geopolitičke turbulencije u savremenom svijetu su bremenite različitim „izazovima“. Reklo bi se da se današnja srpska Vlada, za sada, relativno dobro u tom pogledu pozicionira. Unipolarni svijet sa jedinom supersilom (Sjedinjenim Američkim Državama ) je na zalasku, a jasno se prepoznaju konture novog multipolarnog svijeta. Francuski politikolog Dominik Mojsi u svojoj knjizi Geopolitika emocija ukazao je koliki značaj u aktuelnim geopolitičkim procesima imaju emocije. Po njemu, tri su ključne emocije: nada, strah i poniženje, a one su geografski raspoređene tako da se može reći da „u opštem smislu, azijski svet danas uglavnom karakteriše nada, arapsko - islamski poniženje, dok je karakteristika zapadnog sveta –strah“, konstatuje Mojsi (4; 146). Dakle, čvršća ekonomska i politička saradnja sa zemljama BRIKS-a koje su u ekonomskom usponu i koje sa nama imaju istu dominantnu institucionalnu matricu ( X-matricu), koje su zahvaćene pozitivnom emocijom nade i koje su prijateljski raspoložene prema Srbiji (naročito dvije najuticajnije –Rusija i Kina), treba da karakteriše taj novi kurs srpske politike. Saradnju sa zemljama Evropske unije treba njegovati, ali u toj saradnji isticati nespremnost Srbije na dalja poniženja! Jer, Evropska unija ima alternativu i nju treba sve naglašenije manifestovati.

ZaključakPut kojim je krenula tranzicija u Srbiji 2001. godine je put kojim se srpsko društvo kreće i danas. To je put inspirisan postulatima Vašingtonskog konsenzusa (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija) i to nije „dobar put“ za Srbiju ni na početku tranzicije, niti je to danas. No, to je put koji je obilježio poslednjih 15 godina srpske istorije i tu činjenicu sa svom njenom težinom treba uzimati u obzir pri sagledavanju mogućih društvenih promjena u budućem periodu.

U radu smo pokazali da se na Srbiju odnosi dominantna institucionalna X-matrica ( 1. instituti redistributivne ekonomije, 2. instituti centralizovanog uređenja, 3. komunitarna ideologija), a da komplementarnu ulogu mogu imati instituti Y-matrice (1. instituti tržišne privrede, 2. federativno uređenje, 3. individualistička ideologija). Kod zemalja Zapadne Evrope, koje čine okosnicu Evropske unije, dominantni su instituti Y-matrice, a komplementarni instituti X-matrice. Otuda „uvoz“ gotovih zakona Evropske unije sa ciljem da oni budu dominantna institucionalna matrica u

298

Srbiji, nailazi na otpor instituta njene dominantne X-matrice.

Da bi aktuelna Vlada Srbije zaista promovisala novi „dobar put“, ona bi dalje kretanje po postojećem putu ka Evropskoj uniji morala da bazira na prestanku svakog daljeg poniženja Srbije na tom putu , a da istovremeno intenzivira ekonomsku i svaku drugu saradnju sa Kinom i Rusijom kao dokazanim prijateljskim zemljama. Time bi se oslobađali pogubne parole „Evropska unija nema alternativu“ i s njom povezane emocije poniženja. Probuditi emociju nade i izbavljati se od pogubne emocije poniženja bi bio taj novi „dobar put“. Ako je predsjednik Vlade Vučić na tragu takvog novog puta, onda bi mu se mogla dozvoliti i ponašanja na međunarodnoj sceni u ulozi ketmana!

Literatura1. Marko Sekulović, Socijalni genotip i tranzicija, u zborniku Zastoji u jugoslo-venskoj tranziciji, Beograd: Institut društvenih nauka, 1995.

2. S. G. Kirdina, Institucionaljnie matric i razvitie Rossii. Vvedenie v X- Y- te-oriju, izd. 3-e, pererabotannoe, Moskva; Nestor-Istorija, 2014

3. Douglass C. North, Institucije, institucionalna promjena i ekonomska uspješ-nost, Zagreb: Masmedia, 2003

4. Dominik Mojsi, Geopolitika emocija, Beograd: Clio, 2012

III

PROBLEMI FUNKCIONISANJA DVOVALUTNOG SISTEMA

301

KA JEDNOVALUTNOM SISTEMU U SRBIJI: ZNAČAJ I MOGUĆI MODALITETI1

Dejan Šoškić2

1. Uzroci evroizacije u SrbijiUzroci evroizacije3 u Srbiji su uglavnom poznati i najznačajniji među njima su sledeći:

Prvo. Još tokom 60-ih godina 20. veka u tadašnjoj Jugoslaviji dozvoljeni su depoziti u domaćim bankama u devizama i to je bio prvi bitan korak ka evroizaciji finansijskog sistema danas. Ova mera tada je išla za tim da se štednja dijaspore tj. „građana na privremenom radu u inostranstvu“ privuče u domaće banke i time da se podigne finansijski potencijal domaćih banaka, ali i da se omogući dodatni devizni priliv u zemlju po osnovu doznaka, potreban za pokrivanje deficita u tekućem bilansu zemlje. Iako iz ovog ugla posmatrano razumljiva odluka, ona je kreirala mogućnost štednje u devizama u domaćim bankama. To je stvorilo deviznu pasivu u bankama bez mogućnosti kreiranja devizne aktive, tj. kreditiranje banaka i dalje je bilo u dinarima. Taj valutni rizik u bankarskim bilansima bitno je doprineo propadanju domaćih banaka početkom 90-ih godina kada su u uslovima hiperinflacije i konstantne i visoke deprecijacije dinara, domaće banke ostale bez dinarske aktive, ali sa deviznom pasivom, u stanju nesolventnosti tj. de facto bankrotstva.

Drugo. Visoka inflacija, vrlo visoka inflacija i hiperinflacija bile su karakteristika jugoslovenskog finansijskog sistema decenijama unazad i bitno su podsticali evroizaciju. Taj proces je kulminirao hiperinflacijom početkom 90-ih (vrhunac je bio januara 1994, kada je mesečna inflacija iznosila 313 miliona procenata) i tek u drugoj polovini 2000-ih inflacija je postala jednocifrena na godišnjem nivou. U takvim uslovima, kamatne stope na dinarske depozite su prečesto bile realno negativne i takva situacija je pogodovala štednji u devizama i bežanju iz dinara kad god bi se pojavio višak slobodnih finansijskih sredstava na duži rok radi izbegavanja obezvređivanja pod dejstvom inflacije (tj. inflacionog poreza)

1 Ovaj rad je rezultat projekta „Rizici finansijskih institucija i tržišta u Srbiji – mik-roekonomska i makroekonomska analiza“ (šifra projekta:179005), koji finansira Mini-starstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

2 Redovni profesor, Ekonomski fakultet Beograd.3 Uobičajen izrazi u literaturi su „dolarizacija“ i „de-dolarizacija“, ali zbog činjenice da

se u Srbiji radi gotovo isključivo o evru kao drugoj neformalnoj valuti, u radu ćemo koristiti izraze „evroizacija“ i „de-evroizacija“.

302

i deprecijacije deviznog kursa. To je povećavalo pritisak na kreiranje devizne pasive u finansijskom sistemu i stvorilo je naviku nepoverenja u domaću valutu i bežanja u evro (ranije u nemačku marku) svaki put kada bi se pojavili finansijski viškovi i otvorilo pitanja očuvanja njihove vrednosti. Visoka inflacija bitno je doprinela propadanju bankarskog sistema početkom 90-ih obezvređujući dinarsku aktivu istovremeno bez sposobnosti obezvređivanja devizne pasive banaka.

Treće. Povezano sa prethodnim je i tretiranje štednje građana nakon propasti jugoslovenskih banaka. Naime, štediše u dinarima nisu obeštećene na bilo koji način. Njihov gubitak štednih uloga pod dejstvom hiperinflacije bio je ignorisan uprkos državnoj garanciji depozita. Samo devizne štediše su dobile „obveznice stare devizne štednje“. Obveznice „stare dinarske štednje“ nisu emitovane niti su ozbiljno razmatrane. Otuda je poslat vrlo jasan signal štedišama da se štednja u dinarima (tj. u lokalnoj valuti) ne garantuje kao štednja u devizama. Time je, uz sve prethodno navedeno, štednja u devizama (evrima) dodatno favorizovana i kreiran je ključni izvor problema u finansijskom sistemu Srbije: visoko evroizovana pasiva banaka.

Slika 1. Učešće depozita u deviznom znaku u ukupnim depozitima u Srbiji

Izvor: NBS, finansijska stabilnost, III kvartal 2015.

303

Četvrto. Konačno, početkom 2000-ih dozvoljeno je plaćanje u evrima za transakcije visoke vrednosti (nekretnine) i dopuštena je (čak i u zvaničnim propisima zemlje prihvaćena) valutna klauzula i izražavanje u dinarskoj protivvrednosti evra po zvaničnom kursu. Time je stvorena osnova za korišćenje evra i u odobravanju kredita, u ugovaranju iznosa obaveza i obračunima u privrednom i finansijskom sistemu zemlje. Evroizacija je, dakle, dobila i legalnu osnovu i omogućeno je da dinar kao lokalna valuta bude marginalizovana i u podređenom odnosu prema dominantnoj stranoj valuti – evru.

2. Osnovni problemi dvovalutnog sistemaZnačajno korišćenje evra u osnovnim funkcijama novca, međutim, kreira vrlo ozbiljne probleme koji se u krajnjoj instanci reflektuju na rizičnost ukupnog privrednog sistema i na sposobnost finansijskog sistema da obezbedi potrebno visoki nivo finansijske intermedijacije (u situaciji bankocentričnosti, kao u Srbiji, to znači: kreditne aktivnosti) i privrednog rasta. Visoka evroizacija ima dva osnovna negativna uticaja:

Negativan uticaj na finansijsku stabilnostNegativan uticaj na monetarnu politiku

2.1. Negativan uticaj evroizacije na finansijsku stabilnost

U Srbiji su obaveze većine transaktora dominantno iskazane u evrima ili indeksirane za kretanje kursa evra. U našoj zemlji je to posebno naglašeno i naš finansijski sistem spada u red najviše evroizovanih finansijskih sistema u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi4. Otuda, kretanje deviznog kursa u Srbiji i drugim visoko evroizovanim (i dolarizovanim) ekonomijama zemalja u razvoju5 može uticati na smanjivanje kreditne sposobnosti dužnika, na slabljenje kapitalizacije banaka i na ugrožavanje finansijske stabilnosti zemlje.

4 O kretanju evroizacije u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi videti redovne ankete Centralne banke Austrije OeNB Euro Survey. Posebno videti Stix, H., 2010, „The Euro as a Safe Haven Asset in Central, Eastern and South-Eastern Europe“ In: Nowotny, E., P. Mooslechner and D. Ritzberger-Grünwald (eds.). The Euro and Eco-nomic Stability: Focus on Central, Eastern and South-Eastern Europe, Cheltenham, UK/Northampton,MA: Edward Elgar.

5 Videti Mishkin, Frederic S., and Savastano, Miguel A., 2001.

304

Slika 2. Učešće deviznih kredita u ukupnim kreditima stanovništvu i privredi u Srbiji

Izvor: NBS, finansijska stabilnost, III kvartal 2015.

Činjenica da je visoko učešće evro denominirane ili evro indeksirane aktive (Slika 2.) i pasive (Slika 1.) prisutno u bankarskom sistemu zemlje i da je najveći broj kredita stanovništvu i privredi, posebno srednjoročnih i dugoročnih, u deviznom znaku ili indeksiran za kretanje kursa, predstavlja ozbiljan izazov za finansijsku stabilnost u Srbiji. Zbog visokog nivoa evroizacije, postoji potencijal da se tržišni rizik promene deviznog kursa vrati kroz bitan i rasprostranjen kreditni rizik tj. smanjenu sposobnost izmirivanja obaveza dužnika prema bankama6. Takav rast kreditnog rizika zbog promene deviznog kursa u uslovima visoke evroizacije je mnogo rasprostranjeniji od normalnog širenja klasičnog kreditnog rizika kroz bankarski sistem, jer zahvata sve teritorije, sve privredne grane i sve profesije dužnika bankarskog sistema. Otuda u visoko evroizovanim zemljama klasične mere diversifikacije radi zaštite od kreditnog rizika dužnika, imaju vrlo ograničeno dejstvo. Dakle u uslovima visoke evroizacije finansijski sistem je vrlo ranjiv. Iz toga proističe da i regulativa bankarskog sistema mora biti konzervativnija

6 Videti Božović, M, Urošević, B &Živković B. (2009).

305

(tj. skuplja) radi očuvanja finansijske stabilnosti, a to direktno utiče na cenu finansiranja (visinu kamatne stope).

Istovremeno, dinarsko iskazivanje kapitala banaka u uslovima visoko evroizovane aktive, kao što je slučaj u Srbiji, čini da promena deviznog kursa može bitno smanjiti kapitalizaciju banaka i bez rasta problematičnih kredita. Ovo zahteva visoku kapitalizovanost banaka, što obara njihovu efikasnost poslovanja i, takođe, utiče na viši nivo kamatnih stopa. Više kamatne stope, po pravilu, vode nižim stopama privrednog rasta i zaposlenosti u zemlji.

2.2. Negativan uticaj evroizacije na monetarnu politiku

Istovremeno, evroizacija (dolarizacija) bitno utiče i na monetarnu politiku.

Naime, u uslovima monetarnog režima ciljanja inflacije, monetarna politika je manje efikasna i manje precizna ako postoji visoka evroizacija. Ovde ima nekoliko bitnih aspekata.

Prvo. Svako podizanje referentne kamatne stope trebalo bi da podiže cenu kredita i smanjuje agregatnu tražnju. Međutim, podizanje referentne kamatne stope od strane NBS utiče samo na cenu dinarskih finansijskih instrumenata i time samo na agregatnu tražnju koja se finansira dinarima, dakle ne i na dominantni deo kreditima podstaknute agregatne tražnje koja se finansira evro ili evro indeksiranim kreditima. Uz to, rast kamatne stope trebalo bi da stimuliše štednju i smanjuje potrošnju. Međutim, rastom referentne kamatne stope NBS stimuliše se dodatna štednja samo u dinarima, ali ne i u evrima, što je dominantni oblik štednje stanovništva7. Otuda kretanje referentne kamatne stope ima mnogo manji uticaj na agregatnu tražnju i čini nužnim da referentna kamatna stopa bude viša da bi ostvarila potreban uticaj, ali i da se više menja tj. da bude nestabilnija.

Drugo. Činjenica da je dominantan deo kredita denominiran ili indeksiran za evro, čini da referentna kamatna stopa ECB i kretanja na EURIBOR tržištu praktično više utiču na cenu kredita u zemlji od kretanja referentne kamatne stope NBS.

Treće. Visoka evroizacija povećava uticaj kretanja deviznog kursa na nivo cena8. Time se potencijalno može smanjiti prostor za relaksaciju monetarne

7 Oko 92% štednje građana je devizna štednja. Videti Izveštaj o finansijskoj stabilnosti NBS 2015.

8 Jer su i mnoga plaćanja u zemlji indeksirana za kretanje kursa (poslovni prostor, stam-beni prostor, plate, repromaterijali....)

306

politike koja cilja inflaciju jer manji kamatni diferencijal između RSD i EUR može da izazove povlačenje iz RSD u EUR uz deprecijaciju kursa i, posledično, višu inflaciju.

Četvrto. Podizanje referentne kamatne stope NBS, bez promene uslova finansiranja u evrima, utiče na rast kamatnog diferencijala između dinara i evra i daje dodatni podsticaj uzimanju evro kredita tj. evroizaciji što je u suprotnostima sa interesima stabilnosti finansijskog sistema9.

Peto. Podizanje referentne kamatne stope NBS, bez promene uslova finansiranja u evrima, utiče na rast kamatnog diferencijala između dinara i evra i daje dodatni podsticaj za uvoz vrućeg kratkoročnog i nestabilnog kapitala (tzv. Carry trade) koji na ulasku može izazvati neopravdane aprecijacije, a na izlasku neopravdane deprecijacijske pritiske na domaću valutu i time podići nestabilnost finansijskog sistema.

Šesto. U slučaju rasta očekivanja o deprecijaciji domaće valute, visoka evroizacija može izazvati nagli i preterani prelazak relativno široke baze transaktora iz domaće valute u evro (bežanje u sigurnost), što može ne samo uticati da se deprecijacija dogodi i bude veća, već i da se, u visoko evroizovanim ekonomijama u većoj meri, prelije u višu inflaciju. Cene jednom podignute zbog deprecijacije kursa, po pravilu, ne vraćaju se na prethodni nivo čak i u slučaju naknadne aprecijacije.

Istraživanja su pokazala da u visoko evroizovanom finansijskom sistemu u Srbiji, transmisioni mehanizam monetarne politike se suštinski narušava, tj. klasični kanali monetarne transmisije ne deluju10, i devizni kurs postaje zapravo dominantan kanal uticaja na inflaciju11, pa i cilj za sebe12.

Na bazi svega navedenog ne treba da čudi da NBS nije precizna u ciljanju inflacije i da je inflacija zapravo uglavnom izvan inflacionog cilja (Slika 3), te da poslednjih dve godine nije ni bila u okviru inflacionog cilja.

9 Kao odgovor na ovaj problem NBS je 2010 i 2011 dovela u red instrument obavezne rezerve uz pomoć koga može promenom nivoa i strukture devizne obavezne rezerve uticati na cenu EUR kredita. Time je otvorena mogućnost da se paralelno sa prom-enama referentne kamatne stope kojom se vrši uticaj na cenu RSD kredita, promenom nivoa i strukture devizne obavezne rezerve pokuša da napravi odgovarajući uticaj i na cenu EUR kredita.

10 Aleksić, Đurđević, Palić i Tasić, 2008, i Kujundžić i Otašević, 2012.11 Dragutinović, Diana, 2008.12 Petrović, P. i A. Nojković, 2015.

307

Slika 3. Kretanje inflacije u Srbiji

Izvor: NBS

Otuda je de-evroizacija i jačanje uloge dinara tj. tzv. dinarizacija, vrlo bitna kako za finansijsku stabilnost u zemlji, tako i za efikasnost monetarne politike i nižu i stabilniju inflaciju u okviru inflacionog cilja. Bez postepenog i kontinuiranog rasta učešća dinara u domaćim transakcijama, nije moguće očekivati ozbiljnije opadanje rizika u finansijskom sistemu i realan i zdrav pad kamatnih stopa.

3. Sprovedene mere de-evroizacije od strane NBS (2010-2012)Narodna banka Srbije bila je 2010. godine na stanovištu da je de-evroizacija vrlo bitna za finansijsku stabilnost, efikasnost monetarne politike i privredni rast u zemlji. Takođe, bilo je jasno da svaki pokušaj smanjivanja evroizacije u Srbiji ne može biti brz i da zahteva učešće i podršku svih bitnih činilaca: države, lokalnih i matičnih banaka, supervizora, međunarodnih finansijskih institucija, građana i privrede. Zbog toga je NBS 2010 pokrenula kampanju dinarizacije koja je počivala na tri stuba:

• Niska, stabilna i predvidiva inflacija

• Razvoj tržišta dinarskih hartija od vrednosti (HoV)

• Razvoj instrumenata zaštite od deviznog rizika.

Sve tri komponente kampanje dinarizacije bile su značajne i nužne, ako se želeo rezultat na srednji rok. Ipak, bez razumevanja i podrške drugih bitnih činilaca u finansijskom sistemu, ova kampanja nije mogla da obezbedi

308

očekivane rezultate. Otuda je NBS aktivno radila na tome da dinarizacija dobije pre svega podršku Vlade Republike Srbije, što je konačno obezbeđeno potpisivanjem Memoranduma o strategiji dinarizacije između NBS i Vlade RS.

Samostalno NBS je uradila više važnih koraka u pravcu dinarizacije. Primenjeno je nekoliko važnih makroprudencijalnih i administrativnih mera:

• Izvršena je unifikacija obavezne rezerve i uvedena je valutna i terminska struktura koja podstiče dugoročne i dinarske izvore finansiranja što je bio važan podsticaj za jačanje finansijske stabilnosti u bankarskom sistemu Srbije. Istovremeno, unificirana obavezna rezerva i moguća promena valutne strukture devizne obavezne rezerve predstavljalo je reaktivaciju tog instrumenta monetarne politike uz mogućnost njegovog simultanog korišćenja sa referentnom kamatnom stopom radi istosmernog dejstva monetarne politike i na dinarske i na evroizovane finansijske tokove u zemlji. Ovakav razvoj instrumenata monetarne politike istovremeno je jačao efikasnost monetarnih instrumenata pod kontrolom NBS, ali je i smanjivao podsticaje evroizaciji u finansijskom sistemu u zemlji.

• Uveden je odnos duga prema vrednosti kolaterala (LTV) od 80% za evroizovane hipotekarne kredite (uz dinarske kredite bez ovog limita), što je trebalo da predstavlja jasan signal i bankama i dužnicima da evroizovani krediti imaju dodatni rizik za nehedžovane dužnike (sa prihodima u dinarima). Ova mera je imala za cilj da spreči prekomerno zaduživanje građana evroizovanim kreditima i da smanji verovatnoću javljanja budućih problematičnih kredita u bankama po ovom osnovu. Istovremeno, zabranjeno je zaduživanje u CHF kao valuti koja prema dinaru ima još veći valutni rizik u odnosu na valutni rizik evra prema dinaru.

• Uveden je depozit od 30% na evroizovane potrošačke kredite, bez obaveze depozita za dinarske potrošačke kredite. I ova mera je trebalo da obezbedi jasan podsticaj za de-evroizaciju.

• Aktivno su vođeni razgovori sa međunarodnim finansijskim institucijama radi njihovog emitovanja dinarskih obveznica na domaćem finansijskom tržištu, kako bi se podstaklo kreiranje bankarske pasive u dinarima radi podsticanja de-evroizacije finansijskog sistema.

• Tokom 2012, promotivne aktivnosti NBS imale su svoje prve pozitivne rezultate u vidu prvih uspešnih javnih emisija dinarskih obveznica domaćih banaka. U odsustvu realne mogućnosti povećanja dinarske

309

štednje građana u kratkom roku, emitovanje dinarskih obveznica banaka je bio bitan korak u pravcu dinarizacije pasive banaka i de-evroizacije finansijskog sistema.

Istovremeno NBS je preduzela nekoliko važnih koraka u pravcu razvoja instrumenata hedžinga tj. upravljanja deviznim rizikom.

NBS je u ovom domenu sprovela sledeće promotivne i obrazovne aktivnosti:

• Organizovanje konferencija i okruglih stolovi sa privredom i bankama u većim gradovima Srbije.

• Napravljena je specijalizovana FX Hedging stranica na veb sajtu NBS (sa linkovima na banke, kalkulatorima, stručnim materijalima, pitanjima i odgovorima)

• Vršena je aktivna promocija valutnog hedžinga kroz govore predstavnika NBS, publikacije, brošure.

Uz sve to, NBS je organizovala tromesečne aukcije valutnih svopova radi promovisanja trgovine valutnim svopovima i upravljanja valutnim rizikom. Istovremeno, sprovođene su i tržišne ankete i aktivno su davane preporuke NBS u pravcu podizanja svesti i shvatanja potrebe za hedžingom valutnog rizika.

4. Moguće dodatne mere de-evroizacije (dinarizacije) u SrbijiŠta je bio prirodan nastavak aktivnosti NBS na polju de-evroizacije?

Prvo. Nakon potpisanog Memoranduma o strategiji dinarizacije između Vlade i NBS, naredni zajednički koraci trebalo je da budu uglavnom administrativni potezi radi uvođenja reda u oblasti korišćenja novca u zemlji, a oni su:

• Izmena svih zvaničnih propisa u kojima se spominje valutna klauzula tj. dinarska protivvrednost evra ili drugih valuta i u kojima se dozvoljava plaćanje u evrima (NBS je bila pripremila spisak svih propisa u kojima se novčane vrednosti izražavaju u devizama i koristi valutna klauzula).

• Destimulisati neosnovanu kupovinu evra ili držanje evra na transakcionim računima pravnih lica.

• Isključivo korišćenje dinara za izražavanje novčanih vrednosti u domaćem finansijskom sistemu od strane državnih organa i javnog sektora na svim nivoima.

310

• Isključivo korišćenje dinara za oglašavanje novčanih vrednosti i cena na teritoriji naše zemlje.

• Isključivo korišćenje dinara za sva plaćanja u zemlji13.

• Isključivo korišćenje dinara bez valutne klauzule za izražavanje novčanih vrednosti i cena u ugovorima između domaćih pravnih i fizičkih lica na teritoriji naše zemlje.

• Državni podsticaji (subvencije, garancije i sl.) isključivo u dinarima i samo za kredite u dinarima bez valutne klauzule.

• Kontinuirano opredeljenje i napori da se afirmiše zaduživanje centralne države, lokalnih državnih organa i javnih preduzeća u dinarima bez valutne klauzule.

Iako je valutna klauzula nepoželjna kao pojavna forma evroizacije, druge forme indeksacije novčanih vrednosti mogle bi se i dalje koristiti, kao što su dinari korigovani za kretanje tržišnih kamatnih stopa (Belibor, referentna stopa NBS i sl.) ili dinari korigovani za kretanje inflacije (indeks potrošačkih cena). Dakle, s aspekta de-evroizacije neprihvatljiva je samo indeksacija novčanih vrednosti za kretanje deviznog kursa, tj. dinari korigovani za kretanje kursa prema inostranoj valuti.

Nažalost, Memorandum o strategiji dinarizacije potpisan između Vlade i NBS Aprila 2012 praktično se ne primenjuje.

Drugo. U domenu poreske politike mogući su fini podsticaji u pravcu korišćenja dinara bez valutne klauzule za finansijske depozite i investicije. Ilustracije radi pomenimo dve moguće mere:

• Ukidanje poreza na dohodak od svih investicija u finansijske instrumente izražene u dinarima bez valutne klauzule. Ovo je već primenjeno za dinarsku štednju i neke obveznice, ali bi se moglo prihvatiti i za sve druge finansijske instrumente u sistemu, kao što su: investicione jedinice investicionih fondova, investicione jedinice penzionih fondova14, polise osiguranja, sve tipove obveznica (posebno municipalnih). Ovo bi uticalo na rast tražnje za dinarskim finansijskim instrumentima i pojeftinilo bi i olakšalo kreiranje dinarske pasive u finansijskom sistemu zemlje kao bitnom preduslovu de-evroizacije i pada cene finansiranja u dinarima.

13 Sem malih iznosa u funkciji tranzitnog turizma (putarine i sl.). 14 Investicione jedinice privatnih penzionih fondova su već izuzete u celini od poreza na

dohodak, ali bi trebalo izuzeti od poreza na dohodak samo one investicione jedinice koje su izražene u dinarima bez valutne klauzule i ako su investicije penzionih fondova u domaće finansijske instrumente koji su izraženi u dinarima bez valutne klauzule.

311

• Izuzimanje dugoročnih (preko 2 godine) oročenih dinarskih depozita učinjenih tokom godine iz poreske osnove za obračun poreza na dohodak građana. Ovo bi podstaklo bogatije građane da dugoročno štede u dinarima i postepeno bi kreiralo dugoročne dinarske izvore za domaće banke, a na takve izvore obavezna rezerva je 0%. Time bi se olakšalo dinarsko kreditiranje i pad kamatnih stopa na dinarske kredite.

Treće. S obzirom da dinarski depoziti u bankama stvaraju dinarsku pasivu i smanjuju valutni i kreditni rizik za konkretne banke (i ukupan finansijski sistem), bilo bi potpuno opravdano razmotriti bar dve moguće mere:

• Povećati nivo osiguranja depozita za dinarske štedne depozite bez valutne klauzule iznad nivoa osiguranja za devizne depozite (50.000 Eura);

• Smanjiti premiju osiguranja koju banke plaćaju za dinarske štedne depozite u odnosu na devizne štedne depozite15.

Četvrto. Konačno, sama regulacija bankarskog sistema od stane NBS mogla bi da doprinese de-evroizaciji bar u nekoliko domena:

• Mogao bi se odrediti (od strane NBS) vrlo postepeni prosečni pad evroizacije aktive banaka (npr. za -2% do -3% godišnje) u dužem predstojećem periodu (npr. za sledećih 5 -10 godina). Tako bi se dosta unapred i sasvim jasno znalo ispod kog nivoa evroizacije aktive svaka domaća banka treba da teži da bude u narednom periodu. Banke koje ne bi uspele da ostvare postavljeni cilj, u skladu sa međunarodnim standardima (tzv. Stub II Bazelskih standarda) trebalo bi da obezbede dodatni nivo kapitalizovanosti za njihove specifične rizike (npr. dodatnih 2% kapitala16). Istovremeno, takve banke mogle bi da plaćaju i višu premija osiguranja depozita kao banke sa višim nivoom evroizacije aktive u odnosu na poželjnu. I jedna i druga mera bile bi potpuno teorijski utemeljene jer viša evroizacija kreira više rizike za finansijski sistem i ti viši rizici zahtevaju odgovarajuće obezbeđenje (u formi višeg kapitala i višeg fonda osiguranja depozita)

• U okviru izvora finansiranja banaka, NBS bi mogla prihvatati uslovno konvertibilne obveznice (u skladu sa Bazel III standardima) emitovane u dinarima bez valutne klauzule koje bi se konvertovale u kapital banke u slučaju pada njihove kapitalne adekvatnosti. Za ovakav vrlo

15 Koji, kao što znamo, podstiču valutni rizik i njegovo potencijalno pretvaranje u kredit-ni rizik u finansijskom sistemu zemlje.

16 Ili više, u zavisnosti od stepena odstupanja od cilja de-evroizacije.

312

koristan instrument za finansijsku stabilnost i de-evroizaciju, banke bi se mogle nagraditi kroz adekvatno smanjenje osnovice za obračun devizne obavezne rezerve banaka.

• Od 2010. već prisutan preferencijalni tretman dinarskih kredita u Odlukama NBS trebalo bi dalje fino unaprediti radi podsticanja de-evroizacije:

riziko ponderi veći za devizne kredite pri obračunu kapitalne adekvatnosti;

klasifikacija deviznih kredita u nižu kategoriju sa većim rezervacijama;

niži dopušteni nivo opterećenja mesečnih zarada (DTI) za dugove fizičkih lica u evrima;

niži dopušteni nivo opterećenja neto gotovinskog toka (NCF) za dugove pravnih lica u evrima.

Uz unapređenje regulacije banaka, NBS bi trebalo aktivno da podstiče i promoviše emitovanje dinarskih obveznica od strane domaćih banaka i međunarodnih finansijskih institucija.

De-evroizacija tj. dinarizacija ne može se realizovati „preko noći“. Dinarizaciju treba postepeno i kontinuirano da sprovode pre svega Vlada i Narodna banka Srbije, ali i bankari, privrednici i građani i uz pomoć i podršku međunarodnih finansijskih institucija. Veliki rezultati u ovom domenu nisu mogući brzo, ali je važno imati jasnu strategiju i obezbediti njenu kontinuiranu i upornu realizaciju. De-evroizaciju ne treba sprovoditi uz represiju administrativnih mera ili uz šokove koji mogu destabilizovati finansijski sistem zemlje. To mora biti dugogodišnji uporan proces zasnovan na širokom konsenzusu zainteresovanih strana koje su svesne da de-evroizacija vodi jačanju finansijske stabilnosti, efikasnijoj i uspešnijoj monetarnoj politici, jeftinijem finansiranju i rastu privredne aktivnosti i zaposlenosti u zemlji.

Pasivnost u de-evroizaciji prisutna od 2012. godine, uz ostajanje u režimu ciljanja inflacije, održava finansijski sistem u stanju napetosti pod pritiskom rizika i vodi diskreditaciji monetarne politike čiji instrumenti u takvom okruženju ostaju neefikasni, a ciljanje inflacije neprecizno17. Održavanje visokog nivoa valutnih i kreditnih rizika u finansijskom sistemu odražava se na višu cenu finansiranja (relativno visoke kamatne stope), manju kreditnu aktivnost i prolongiranje privredne stagnacije. Odustajanje od de-

17 Poslednje dve godine inflacija u Srbiji je kontinuirano van inflacionog cilja.

313

evroizacije, takođe može biti kredibilan odgovor na naše probleme, ali to onda zahteva otvaranje pitanja alternativnog modela monetarnog režima u Srbiji. Održavanje statusa quo teško se može tumačiti drugačije nego kao neshvatanje problema u kojima se nalazi domaći finansijski sistem.

RezimeSrbija već godinama živi u de facto dvovalutnom sistemu. Dinari se koriste za većinu transakcija manjeg obima i uglavnom kao formalno sredstvo plaćanja za transakcije većeg obima obračunate u evrima. Evri se, s druge strane, koriste za obračune, štednju, odobravanje i vraćanje kredita i za neke velike transakcije (kupoprodaja nekretnina). Dakle, osnovne funkcije novca se dominantno odvijaju u evrima. Dvovalutni karakter srpskog fi-nansijskog sistema ima svoje poznate istorijske uzroke, ali kreira ozbiljne izazove po pitanju finansijske stabilnosti, efikasnosti monetarne politike i obima finansijske intermedijacije i privrednog rasta. U prvom delu ovog rada analizirani su uzroci evroizacije i negativni efekti evroizacije na fi-nansijski i privredni sistem zemlje, tj. pokazuje se značaj jednovalutnog sistema za Srbiju. U nastavku rada, data je analiza učinjenih mera na po-lju de-evroizacije (dinarizacije) u periodu 2010-2012 i dat je niz mogućih budućih mera ka de-evroizaciji tj. dinarizaciji finansijskog sistema Srbije.

Ključne reči: de-evroizacija, monetarna politika, finansijska stabilnost

AbstractFor years now, Serbia is living in a de facto dual currency system. Lo-cal currency, Dinars, is used mainly for smaller transactions, and as a formal legal tender for larger transactions based in Euros. Euros, on the other hand, are used as unit of account, savings (i.e. store of value), for lending and borrowing purposes, and for some large transactions (real estate) as a medium of exchange. In other words, basic functions of money are predominantly being performed in Euros. Dual currency characteristic of Serbian financial system has its known origins, but at the same time, it creates serious challenges in terms of financial stability, efficiency of monetary policy, and in terms of volume of financial intermediation and economic growth. First part of this paper analyses root causes of Euriza-tion in Serbia, and its negative effects on financial and economic system of the country, i.e. it underlines the importance of single currency system

314

for Serbia. In the second part of the paper focus is given to the analyses of measures done so far in the area of De-Eurization (Dinarization) in the period 2010-2012, and what other possible measures could be undertaken toward De-Eurization i.e. Dinarization of financial system in Serbia.

Key words: De-Eurization, Monetary policy, Financial stability

LiteraturaAleksić, M., Đurđević, Lj. Palić, M. i Tasić, N. (2008) „Interest Rate Transmi-ssion in a Dollarized Economy: The Case of Serbia“, National Bank of Serbia, Working Papers No. 15.

Aoki, K., 2001, „Optimal Monetary Policy Response to Relative Price Changes“ Journal of Monetary Economics 48, pp 55-80.

Bernanke, Ben S.; Laubach, Thomas; Mishkin, Frederic S.; and Posen, Adam S, 1999, Inflation Targeting: Lessons from the International Experience, Princeton, NJ, Princeton University Press.

Božović, M, Urošević, B i Živković B. (2009), „On the Spillover of Exchange Rate Risk into Default Risk“, Economic Annals, 183, Pp. 32–55.

Dragutinović, Diana (2008), „Power and Weakness of Monetary Policy in Stri-king a Balance Between Balance of Payments and Inflation Related Objectives“, National Bank of Serbia, Working Paper Series, No. 12.

Dornbusch, R., 1976. „Expectations and Exchange Rate Dynamics“. Journal of Political Economy 84, 1161-1176

Ehrmann, M., 2000, „Comparing Monetary Policy Transmission across European Countries.“Review of World Economics, 136(1):58 – 83.

Goodhart, C. A., 2001,: „Monetary transmission lags and the formulation of the policy decision on interest rates.“ Review, Federal Reserve Bank of St. Louis, July, p:165–186.

Kujundžić, S. i Otašević D. (2012), „The bank lending channel in aneuroised economy: the case of Serbia“, National Bank of Serbia, Working Paper Series, No. 24.

Masson, Paul R., Savastano, Miguel A., and Sharma, Sunil, 1997., „The Scope of Inflation Targeting in Developing Countries“, IMF Working Paper 97/130, October.

Mishkin, Frederic S., and Posen, Adam S., 1997, „Inflation Targeting: Lessons from Four Countries“, Federal Reserve Bank of New York Economic Policy Review, Avgust, p 9-110.

Mishkin, Frederic S., and Savastano, Miguel A., 2001, „Monetary Policy Strate-

315

gies for Latin America“ Journal of Development Economics, October.

Petrović, Pavle and A. Nojković, 2015, „Monetary policy rule in inflation targe-ting emerging European countries: A discrete choice approach“, Journal of Policy Modeling, Volume 37, Issue 4, July - August, p. 577-595.

Rogoff, K., 2002., „Dornbusch’s Overshooting Model after Twenty-Five Years”. IMF Working Paper 02/39.

Stix, H., 2010, „The Euro as a Safe Haven Asset in Central, Eastern and South-Eastern Europe” In: Nowotny, E., P. Mooslechner and D. Ritzberger-Grünwald (eds.). The Euro and Economic Stability: Focus on Central, Eastern and South-Eastern Europe, Cheltenham, UK/Northampton, MA: Edward Elgar.

Šoškić Dejan, 2015 „Inflation targeting challenges in Emerging Market Econo-mies: case of Serbia“, Economic Annals, 204, januar - march 2015.

Šoškić, Dejan, 2012, „Izazovi monetarne politike u dolarizovanoj maloj otvorenoj privredi: slučaj Srbije“, u Ekonomska politika i razvoj, CID, EFB, Redaktori: B. Jovanović - Gavrilović, T. Rakonjac - Antić, Ž. Stojanović.

317

FINANSIJSKI RIZIK U DVOVALUTNOM SISTEMU1

Miroljub Labus

Poremećaji na tržištu kredita motivisali su ekonomiste u svetu, čak i pre nastupanja Globalne recesije i krize na međunarodnom tržištu kredita, da unesu finansijske varijable u dinamičke, strukturne i stohastičke modele opšte privredne ravnoteže (DSGE). Time je uspostavljena veza između finansijskih i realnih makroekonomskih varijabli u vladajućoj makroekonomskoj paradigmi. Ona se pokazala kao značajno unapređenje u vođenju ekonomske politike u periodima krize. Na terenu u realnom stanju stvari primećeno je da valutna asimetrija dugova i prihoda, pogotovu u malim otvorenim privredama, stvara dodatne rizike i perverzno deluje u kriznim fazama privrednog ciklusa. To je, međutim, u našoj privredi uobičajeno stanje koje je rezultat funkcionisanja dvovalutnog sistema u uslovima kada

Narodna banka Srbije vodi monetarnu politiku zasnovanu na ciljanju inflacije i promenljivom deviznom kursu.

Reakcija na ovakvo stanje kod nas bila je različita. Na jednoj strani, NBS je, osim ciljanja inflacije, u praksi ciljala i valutnu stabilnost. Na drugoj strani, jedan broj ekonomista, uključujući i ekonomiste MMF-a, zalagao se za „dinarizaciju“ bankarskog sistema, odnosno za napuštanje dvovalutnog sistema u korist dinarskog, jednovalutnog sistema. I na kraju, manji broj ekonomista, uključujući i autora ovog teksta, je verovao da je izlaz iz ove situacije u jednostranoj i potpunoj „eurizaciji“ srpskog bankarskog sistema.

Mi se u ovom radu ne bavimo rešenjima za probleme koje stvara dvovalutni sistem jer do toga neće brzo doći. Mi ćemo se vratiti jedan korak unatrag sa uverenjem da je dobra dijagnoza uvek korisna za svaku terapiju. Pokazaćemo kako dvovalutni sistem utiče na formiranje premije za rizik, ocenićemo njenu visinu, formulisaćemo DSGE model privrede Srbije na bazi teorije o finansijskom akceleratoru i ocenićemo uticaj premije za rizik na dinamiku makroekonomskih veličina. Posebno ćemo pokazati zašto standardna monetarna politika u uslovima dvovalutnog sistema ne može da pomogne privredi Srbije u prevazilaženju kriznih ciklusa. Danas se u makroekonomskim raspravama opravdano stavlja fokus na fiskalnu konsolidaciju. To, međutim, ne bi trebalo da nas odvrati od rasprave o fundamentima našeg privrednog sistema u koje spadaju dvovalutni sistem,

1 Ovaj rad je napisan za decembarsko savetovanje Naučnog društva ekonomista Srbije, 2015, na temu „Ekonomska politika Srbije u 2016.“; panel „Glavni problemi i ograničenja funkcionisanja dvovalutnog monetarnog sistema u Srbiji”.

318

ciljana inflacija i plivajući kurs.

Rad je organizovan na sledeći način. U prvom delu pokazaćemo da postoji negativna korelacija između stopa privrednog rasta i premije za rizik u bankarskom sistemu, kao i pozitivna korelacija premije za rizik i tzv. finansijske poluge („leverage“-a) privrede Srbije.

Ovo je empirijski deo koji pokazuje zašto standardne preporuke za vođenje monetarne politike nisu kod nas primenljive. U drugom delu, koji je takođe empirijski, ocenićemo seriju premije za rizik u našem bankarskom sistemu. U trećem delu daćemo kratak pregled razvoja teorije finansijskog akceleratora i njene primene u DSGE modelima. U četvrtom delu skiciraćemo prilično standardan DSGE model srpske privrede u koji smo uneli pretpostavke o maloj otvorenoj privredi i dvovalutnom sistemu. U petom delu prikazaćemo rezultate

Bajesove ocene DSGE modela. U šestom delu daćemo par simulacija iz DSGE modela koji pokazuju kako deluju šokovi premije za rizik i promene deviznog kursa, na jednoj strani, i tehnološkog progresa i monetarne politike, na drugoj strani. Na kraju daćemo kratak zaključak rada.

1. Privredni rast i finansijski rizikU Srbiji postoji značajno visoka negativna korelacija između stopa rasta BDP-a i premije za rizik u bankarskom sistemu. Na osnovu naše ocene vremenske serije finansijskog rizika, njegov koeficijent korelacije sa stopama rasta BDP-a iznosio je -0,543 u periodu 2003:1 i 2015:2 kvartal.

Na slici 1 levo premija za rizik je prikazana crvenom linijom sa markerima, a stope rasta BDP-a punom plavom linijom. Kada privreda raste, finansijski rizik opada, i obratno, kada privredna aktivnost opada, finansijski rizik raste. Ova okolnost protivreči standardnom modelu ciljane inflacije u režimu plivajućeg kursa. Kada pada privredna aktivnost – jaz između BDP-a i njegovog dugoročnog trenda postaje negativan – kamatne stope bi trebalo, takođe, da opadaju ne bi li podstakle privredni oporavak. Takav pad kamatnih stopa bi oslabio kurs domaće valute i podstakao izvoz da bi se ubrzao privredni oporavak. Međutim, pad kamatnih stopa je moguć samo ako se istovremeno smanjuje finansijski rizik. Ako iz nekog razloga finansijski rizik raste u periodu negativnog proizvodnog jaza ili u periodu recesije, onda nema neophodnog pada kamatnih stopa, a kurs realno ostaje jači nego što bi trebalo da bude da bi mogao da pozitivno deluje na privredni rast. Zbog toga, monetarna politika koja se izvodi iz standardnog modela ciljane inflacije i plivajućeg kursa zahteva reviziju.

319

Slika 1: Privredni rast i finansijski rizik

Teorija nam sugeriše da razlog za reviziju monetarne politike potražimo u postojanju dolarizacije (visoke eurizacije finansijske imovine), odnosno u našem slučaju, dvovalutnog sistema koji podiže finansijsku polugu preduzeća, a sa njime i rizik poslovanja preduzeća2. Vremenske serije o premiji za rizik i finansijskoj poluzi u srpskoj privredi prikazali smo na desnoj strani slike 1. Koeficijent korelacije ove dve serije iznosi 0,62.

Očigledno je da u doba Globalne recesije raste i premija za rizik u Srbiji i finansijska poluga preduzeća. To se dešava u monetarnom sistemu u kome se krediti uzimaju u devizama, a poslovni prihodi naplaćuju u dinarima. U krizi opada vrednost domaće valute i formira se rizik poznat pod nazivom finansijski akcelerator. Pogoršava se odnos duga i vlastitog kapitala, što direktno izaziva povećanu percepciju rizika kod bankara i njihove reakcije u smislu očekivanja viših kamatnih stopa. To potpuno protivreči zahtevima trenutka da se iz recesije izađe uz pomoć nižih kamatnih stopa. Ako se tome dodaju i povećana bankrotstva u periodu slabog rasta privrede, onda ne bi trebalo da nas iznenadi što standardni model ciljane inflacije kod nas ne funkcioniše dobro u periodu recesije.

2 Finansijska poluga ili „leverage“ se definiše kao odnos duga i vlastitog kapitala preduzeća ili, alternativno, kao odnos ukupne imovine i vlastitog kapitala preduzeća. To su potpuno usaglašene definicije, jer se vrednost finansijske poluge prema drugoj definiciji dobija tako što se doda jedinica na njenu visinu obračunatu prema prvoj definiciji. Mi zahvaljujemo Miladinu Kovačeviću (2014) što nam je ustupio podatke iz jednog njegovog internog istraživanja o finansijskoj poluzi u srpskoj privredi u periodu 2006-2013. g.

320

Reakcija monetarne vlasti u Srbiji je prepoznatljiva i razumljiva, iako nikada nije bila oficijelno priznata i formalizovana. Monetarna vlast ne samo da želi da stabilizuje cene, nego i sve čini ne bi li stabilizovala devizi kurs. Pošto kod nas postoji fantastična prilagodljivost finansijskog tržišta na dvovalutni sistem i ozbiljni problemi preduzeća u dobijanju kredita, postavlja se pitanje da li je došlo vreme da NBS ozbiljno razmisli kako da uzme u obzir visinu finansijskog rizika prilikom vođenja svoje politike ciljane inflacije.

2. Ocena finansijskog rizikaVisina kamatnih stopa zavisi od mnogo faktora: troškova prikupljanja depozita, troškova poslovanja banaka, stepena sterilizacije depozita na osnovu obaveznih rezervi, ročnosti, vrste valuta, specifičnog rizika pojedinih grupa klijenata (stanovništvo, nefinansijske organizacije, javna preduzeća), kao i opšte stope premije za rizik. Mi ćemo pojednostaviti stvari i sve grupe klijenata tretiraćemo kao jednu jedinstvenu grupu. Zbog toga će odgovarajuće kamatne stope biti prosečne ponderisane stope po svim vrstama klijenata. Troškove poslovanja finansijskih organizacija nećemo posebno iskazivati, nego ćemo ih uključiti kao deo opšte marže. Takođe, ročnost nećemo posebno izdvajati, tako da ponderisane kamate uzimaju u obzir ročnost svih depozita i plasmana. Nas zanimaju kamatne stope po vrlo jednostavnoj formuli (1):

(1) Tržišne kamate = Bezrizične kamate + Premija za rizik

U našem DSGE modelu bezrizične kamate su efektivne repo kamatne stope NBS. Postavlja se pitanje kako da aproksimiramo premiju za rizik.

Analiza slike 2 pomoći će nam u tome3.

3 Aktivne kamatne stope na nove kredite svih ročnosti odobrene stanovništvu i nefinansijskom sektoru u dinarima su preuzete iz tabele NBS 1.3.7(kolona 3), (naš interni naziv je inom_hhd_f_borr_rsd). Aktivne kamatne stope na nove kredite svih ročnosti odobrene stanovništvu i nefinansijskom sektoru u evrima ili u dinarima koji su indeksirani u evrima su iz tabele NBS 1.3.7(kolona 6), (inom_hhd_f_borr_eur).

Pasivne kamatne stope na nove depozite svih ročnosti odobrene stanovništvu i nefinansijs-kom sektoru u dinarima su iz tabele NBS 1.3.9(kolona 9), (inom_hhd_f_dep_rsd).

Efektivna repo stopa ili zbirna prosečna ponderisana kamatna stopa na hartije od vred-nosti kojima NBS obavlja operacije na otvorenom tržištu je preuzeta iz tabele NBS 1.3.12(kolona 10), (repo_rate_nbs). Prosečna ponderisana kamatna stopa na dinarske državne hartije od vrednosti Republike Srbije je iz tabele NBS 1.3.12(kolone 11 i 12), (gov_bond_3m).

321

U našem finansijskom sistemu postoje dve grupe sigurnih plasmana. Na jednoj strani, to su vrlo kratkoročna ulaganja (na sedam/četrnaest dana) u blagajničke zapise kojima NBS obavlja operacije na otvorenom tržištu. Naravno, ta ulaganja se mogu kontinuirano obnavljati, tako da njihova faktička ročnost zavisi od odluke finansijske organizacije koja kupuje repo zapise. Na drugoj strani, to su državne obveznice sa rokom dospeća od tri do šest meseci.

I u jednom i u drugom slučaju, radi se o dinarskim plasmanima4. Serije sigurnih kamatnih stopa na ove plasmane prikazane su na levoj gornjoj slici 2. Kamate na državne obveznice su ucrtane crvenom isprekidanom linijom, a efektivne repo kamatne stope zelenom linijom sa markerima. Od početka 2003. g. do kraja 2008. g. ove dve linije su potpuno neusklađene. Nasuprot tome, od početka 2009. g. kamatne stope se značajno približavaju jedne drugima i pokazuju jasnu zajedničku dinamiku.

Slika 2: Struktura kamatnih stopa

4 Postoji i opcija kupovine deviznih državnih obveznica, ali to nisu dominantni i frekventni plasmani, tako da ih nećemo uzeti u obzir.

322

Interesantno je videti da ovim sigurnim kamatnim stopama gotovo identično odgovaraju kamatne stope na dinarske depozite u periodu posle 2008. g. Ove kamatne stope su prikazane punom plavom linijom. Naravno, kamate na depozite stanovništvu i privredi se razlikuju po

visini zbog razlika u finansijskoj snazi deponenata, ali prosečna kamata na dinarske depozite neverovatno odgovara visini sigurnih dinarskih plasmana. Čini se da finansijske organizacije odobravaju kamate na dinarske depozite vodeći računa da mogu uvek taj trošak da pokriju sigurnim dinarskim plasmanima. Ova empirijska zakonitost je veoma važna za konačno određivanje premije za rizik.

Kamate na devizne plasmane moguće je pratiti tek od 2010. g. To je prikazano na desnoj gornjoj slici 2 kao zelena linija sa markerima. Ako ovim kamatama dodamo kvartalni deo inflacije (plava puna linija), njihov zbir pravilno oscilira oko kamata na tromesečne državne obveznice. Devizni plasmani značajno smanjuju valutni rizik, ali usaglašavanje deviznog kursa sa inflacijom niti je potpuno, niti je automatsko. Zbog stalne tendencije realnog apresiranja kursa, čini se da bankari dodaju jedan deo inflacije i tako obrazuju kamate na devizne plasmane. Sa ovim korekcijama, te kamate se približavaju kamatama na državne obveznice po visini svojih stopa. Dakle, devizni plasmani nisu potpuno sigurni plasmani zbog kašnjenja u prilagođavanju nominalnih kurseva stopi inflacije. Zbog toga nećemo moći da koristimo devizne kamate radi određivanja premije za rizik, iako bi najjednostavnije bilo da uporedimo aktivne kamate na dinarske i devizne plasmane i tako obračunamo premiju za rizik.

Na levoj donjoj slici 2 prikazali smo aktivne dinarske kamate sa isprekidanom plavom linijom. Premiju za rizik smo obračunali kao razliku između aktivnih dinarskih kamata i tromesečnih kamata na državne obveznice. Ona je prikazana punom crvenom linijom.

Na donjoj desnoj slici 2 uporedili smo premiju za rizik sa kamatnom maržom definisanom kao razlika između aktivnih i pasivnih dinarskih kamatnih stopa. Premija za rizik je i dalje ucrtana punom crvenom linijom, dok je kamatna marža ucrtana isprekidanom plavom linijom.

Njihovo kretanje se razlikuje u peridu od 2003. g. do 2008. g. Međutim, nakon tog momenta, od 2009. g., njihovo kretanje je značajno usaglašeno.

U dvovalutnom sistemu depoziti i krediti se daju i uzimaju u dinarima i valutama. Dinarske i valutne kamatne stope nisu iste. Međutim, bankarski sistem se tako ponaša kao da izjednačava rizike po svim valutama. Ovo je prilično neočekivana tvrdnja za naš valutni i bankarski sistem. Ona se zasniva na čitanju empirije i pretpostavci da bankari ugrađuju jedan

323

deo očekivane inflacije u devizne kamatne stope kao kompenzaciju za neperfektno prilagođavanje deviznog kursa inflaciji. Zbog toga, kada budemo modelirali premiju za rizik u našem DSGE modelu, poštovaćemo okolnost da valutni rizik mora da utiče na premiju za rizik i da je dodatno destabilizuje.

Da zaključimo. U prvoj aproksimaciji premija za rizik bi se mogla računati kao razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa na dinarske plasmane i depozite. Pošto dinarski depoziti nisu potpuno sigurni, mi smo ovu razliku jednostavno tretirali kao kamatnu maržu koja je u pojedinim periodima bila veoma bliska premiji za rizik. U drugoj aproksimaciji, razlika između kamata na dinarske i devizne plasmane bi mogla da odigra ulogu premije za rizik, ali smo i tu opciju odbacili iz istog razloga nedovoljne sigurnosti plasmana. Mi smo se opredelili za treću opciju, po kojoj je premija za rizik obračunata kao razlika između kamate na dinarske (nesigurne) plasmane i kamate na sigurne tromesečne zapise trezora. Razlika između navedenih opcija je mnogo manja u periodu posle 2009. godine, nego u periodu pre toga. Ipak, ove razlike kod obračuna premije za rizik imaju izvestan uticaj na Bajesovu ocenu parametara DSGE modela, koja je izvršena za ceo period od prvog kvartala 2003. g. do drugog kvartala 2015. g.

3. Teorijska osnova DSGE modelaRazvoj DSGE modela je prošao kroz tri faze. U prvoj fazi RBC (Real Business Cycle) modeli postavili su osnove moderne dinamičke makroekonomije koja se zasniva na racionalnom ponašanju privrednih subjekata (domaćinstava i preduzetnika) i na izvođenju ključnih makroekonomskih funkcija iz njihovog optimalnog ponašanja (McCandless, 2008). Ovi modeli su potpuno zanemarili monetarnu politiku i naglasili su značaj procesa akumulacije kapitala i razvoja tehnologije u objašnjavanje privrednog razvoja i privrednih ciklusa. U drugoj fazi NKGE (New Keynesian General Equilibrium) modeli odbacili su pretpostavku potpuno konkurentnih tržišta i uveli su u analizu frikcija ili poremećaja na tržištima roba, rada i investicija (Woodford, 2003). Osnovna ideja je bila da frikcije stvaraju dodatne troškove koji menjaju optimalno ponašanje privrednih subjekata. Time su vratili u život monetarnu politiku i njenu ulogu na kratak rok u objašnjavanju privrednih ciklusa. Ova promena se potpuno uklopila u ponašanje centralnih banaka koje su vodile monetarnu politiku ciljanja željene stope inflacije na osnovu operacija na otvorenom tržištu. U trećoj fazi postaje jasno da poremećaji na finansijskom (kreditnom) tržištu i u bilansima stanja preuzeća utiču negativno na privrednu aktivnost. Modeliranje ovih poremećaja postaje sastavni deo modeliranja realne

324

privrede. Ne samo da monetarna politika utiče na privredne cikluse, nego i finansijska stanja preduzeća i banaka dodatno stvaraju nove rizike od kojih zavise privredni ciklusi.

DSGE model koji koristimo u ovom radu pripada trećoj fazi modeliranja privrednih ciklusa na osnovama dinamičke makroekonomije. U načelu postoje dva načina kako da se priđe problemu modeliranja finansijskih rizika u realnoj privredi.

U prvom slučaju ne uključuje se u analizu optimalno ponašanje banaka. Ono je implicite prisutno na osnovu finansijskog rizika sa kojim se suočavaju banke i njegovog uticaja na realne makroekonomske veličine. Polazni DSGE model razvili su Bernanke, Gertner i Gilchrist (BGG, 1999). Oni su dodali kreditne frikcije standardnom NKGE modelu u kome su već bile prisutne monetarne i cenovne frikcije. Uveli su pojam finansijski akcelerator, kao odnos duga i neto vrednosti preduzeća, koji utiče na ocenu rizika kreditora, a koji mora da se doda bezrizičnim kamatama da bi se dobila tržišna kamatna stopa po kojoj su banke spremne da daju kredite preduzećima. Da bi pokrile ovaj rizik, banke zahtevaju odgovarajuću premiju koju investitori moraju da uključe u očekivanu stopu prinosa na kapital, čime se ovaj rizik dodatno prostire kroz ceo privredni ciklus i uvećava neizvesnost u njemu.

Céspedes, Changa i Velasco (2004) su primenili ideju finansijskog akceleratora na DSGE model male, otvorene i dolarizovane privrede. Monetarna politika zasnovana na ciljanoj inflaciji podrazumeva fleksibilni kurs koji bi trebalo u uslovima eksternih šokova da bude anticiklični amortizer. „Devalvacija“ nacionalne valute (realno depresiranje kursa) bi trebalo anticiklično da deluje. Međutim, to se ne dešava ako postoji dolarizacija (eurizacija) tržišta kredita. Preduzeća finansiraju investicije iz sopstvene akumulacije (koja podiže sopstveni kapital ili neto vrednost preduzeća u bilansu stanja) ili pozajmljuju sredstva za investicije u devizama, što utiče na odnos duga i neto vrednosti firmi (o čemu govori finansijska poluga).

Pošto preduzeća mahom ostvaruju poslovne prihode u nacionalnoj valuti, svako obaranje kursa nacionalne valute pogoršava odnos duga i neto vrednosti, što dalje povećava rizik i motiviše banke da naplaćuju veću premiju za rizik. Povećani trošak kapitala izaziva rast očekivanog realnog rentala kapitala, što smanjuje potrošnu i investicije, odnosno stopu rasta privrede. U tom smislu, „devalvacija“ deluje prociklično, a ne anticiklično, kako se obično pretpostavlja u standardnoj interpretaciji uticaja fleksibilnog kursa na privredni ciklus.

325

Rizik sličan finansijskom akceleratoru analizirali su Smets i Wouters (SW) u DSGE modelu velike zatvorene privrede. U jednom slučaju to je bila privreda cele evro zone (SW, 2002), a u drugom slučaju radilo se o privredi SAD (SW, 2007). Deo modela koji se odnosio na realnu privredu je imao uobičajena svojstva: cene i plate se samo delimično indeksiraju u okviru poznatog Calvo mehanizma re-optimizacije ugovora; korišćenje kapaciteta je promenljivo sa uključenim troškovima prilagođavanja; rental kapitala reaguje na stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta; u potrošnji postoje navike koje objašnjavaju empirijsku doslednost u potrošnji. Model je ocenjen Bajesovom tehnikom (Bayesian) ocene parametara koja je omogućila uključivanje različitih strukturnih šokova. Na strani ponude su bila uključena dva šoka – razvoj tehnologije i radne preferencije. Na strani tražnje su bili šokovi preferencija potrošača, šok prilagođavanja troškova investicija i šok državne potrošnje. Na strani troškova su bili šokovi cenovne marže, troškovi plata i šok premije za rizik, koji nas posebno zanima. U postupku Bajesove ocene parametara korišćeni su podaci o realnom BDP, potrošnji, investicijama, BDP deflatoru, realnim platama i zaposlenosti, te nominalnoj kratkoročnoj kamatnoj stopi.

Oba modela su se pokazala superiornija u pogledu reprodukovanja makroekonomskih serija i veličine greške vezane za njihovu prognozu u odnosu na odgovarajuće BVAR modele zasnovane na istim vremenskim serijama. Karakteristika dobro ocenjenog DSGE modela je da on može da rekonstruiše empirijske serije na osnovu ocenjenih strukturnih šokova i da objasni varijansu u njihovoj prognozi. Interesantan rezultat je da šok premije za rizik nije imao neku veću ulogu u objašnjavanju dinamike vremenskih serija u evro zoni, ali da je bio ključan faktor za objašnjenje kratkoročni privrednih ciklusa u SAD. Promena tehnologije, na drugoj strani, kao i u mnogim drugim istraživanjima, je preuzela ulogu ključnog dugoročnog faktora dinamike privrednih ciklusa u SAD.

Rossana Merola (2013) je proširila empirijsku osnovu Bajesove ocene parametara tako što je eksplicitno unela vremensku seriju premije za rizik. Na drugoj strani, u model je uključila osnovni mehanizam finansijske akceleracije shodno BGG (1999) preporukama. Time je napravljena jedna kombinovana verzija SW_BGG modela.

Drugi način uključivanja bankarskog sektora u DSGE model realne ekonomije jeste da se bankari, a ne samo preduzetnici u realnom sektoru, tretiraju kao racionalni privredni subjekti koji maksimiziraju svoju funkciju cilja, uz ograničenja i neizvesnost. Njihov optimalan položaj je podložan budžetskom ograničenju banaka i u tom smislu zahteva eksplicitno modeliranje strane aktive i strane pasive u bankarskom sektoru.

326

Na ovaj način, bankarski sektor postaje izvor finansijskih šokova u formi neočekivanog rasta troškova zaduživanja ili neočekivanog smanjenja ponuđenih kredita. Nasuprot tome, SW ili BGG posmatraju bankarski sektor samo kao mehanizam kroz koji se prostire šok finansijske akceleracije.

Jedan od primera uključivanja bankarskog sektora u DSGE model, čiji je prevashodni zadatak da analizira različite oblike fiskalne politike u evro zoni, nalazi se u radu Kollman et al. (2012). Zdravlje bankarskog sistema je ključni faktor određivanja kamatne stope i aktivnosti u realnoj ekonomiji. Domaćinstva su podeljena na ona koja štede i ona koja uzimaju kredite, jer imaju različite stope vremenskih preferencija. Zajmoprimci koriste svoje stanove kao zalogu za uzete kredite, čime oblast stanogradnje postaje sektor realne ekonomije koji je direktno pod uticajem prilika na tržištu kredita. Banke pored hipotekarnih kredita kupuju domaće i strane obveznice. Regulacija banaka zahteva odgovarajući nivo adekvatnosti kapitala, tj. odnosa između vlastitog (equity) kapitala i odobrenih kredita. Vlastiti kapital banaka je izvor rasta, ali i destabilizacije prilika na tržištu kapitala. Bankrotstvo klijenata smanjuje ovaj kapital, čime poveća maržu između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, izaziva pad investicija, zaposlenosti i proizvodnje. Imajući u vidu prilike u evro zoni, autori analiziraju kako bi država mogla da pomogne da se stabilizuje bankarski sektor i kakve posledice bi takva politika mogla da izazove u smislu preusmeravanja kapitala iz privatnih u javne kanale (crowding out efekat).

4. Model za SrbijuU našem modelu mi smo sledili liniju razvoja DSGE modela zasnovanih na finansijskom akceleratoru. Mi nemamo posebno modeliran bankarski sektor, ali uključujemo finansijski rizik kao jednu od ključnih varijabli modela. Premija na rizik posreduje između rizičnih i nerizičnih kamata, čime utiče na poslovanje cele privrede. Osnovna postavka modela je slična SW i BGG modelima. Međutim, Srbija je mala otvorena privreda, a ne velika zatvorena privreda, što je uticalo na dopunske modifikacije. Jednačine koje ćemo navesti napisane su u log-linearnoj formi. U tom smislu sve varijable predstavljaju procentualne devijacije u odnosu na ravnotežno stanje koje je korišćeno za aproksimaciju na bazi Taylorove ekspanzije prvog reda.

Najpre, u modelu se nalazi neto izvoz kao posebna varijabla agregatne tražnje. U privredi SAD to je veličina koja može da se ignoriše i zato je SW nisu koristili. Međutim, u privredi Srbije neto izvoz je ključna stavka makro bilansa privrede. Njega izražavamo u stranoj valuti, tako da je neophodno

327

da se uvede devizni kurs dinara, kao još jedna varijabla, radi pretvaranja stranih u domaće cene. Neto izvoz utiče na GDP posredstvom parametra elastičnosti neto izvoza u odnosu na proizvodnju ( , ). Ovaj parametar se ocenjuje upotrebom Bajesove tehnike ocene parametara.

U tom smislu ravnoteža privrede se postiže uz sledeći uslov:(2) 𝑡 = 𝛾𝑐,𝑦𝑐𝑡 + 𝛾𝑖,𝑦𝑖𝑡 + 𝑟𝑘𝛾𝑘,𝑦𝑧𝑡 𝑘 + 𝛾𝑛𝑥,𝑦𝑠𝑡 (1 + 𝜀𝑡 𝑛𝑥)𝑛𝑥𝑡

(3) 𝜀𝑡 𝑛𝑥 = 𝜌𝑛𝑥𝜀𝑡 𝑛𝑥 −1 + 𝜂𝑡 𝑛𝑥 + 𝜌𝜂𝜂𝑡 𝑛𝑥 −1

gde su ravnotežni parametri - udeo potrošnje u ukupnoj proizvodnji 𝛾𝑐,𝑦 = 𝑐/𝑦, udeo investicija u ukupnoj proizvodnji 𝛾𝑖,𝑦 = 𝑖/𝑦 , odnos kapitala i ukupne proizvodnje 𝛾𝑘,𝑦 = 𝑘/𝑦 , odnos neto izvoza i ukupne proizvodnje 𝛾𝑛𝑥,𝑦 = 𝑛𝑥/𝑦 i ravnotežni rental kapitala 𝑟𝑘 - inicijalno zadati, ali se njihova prava vrednost ocenjuje u postupku Bajesove ocene parametara. Endogene varijable modela su proizvodnja (𝑦𝑡 ), potrošnja (𝑐𝑡 ), investicije (𝑖𝑡 ), stopa korišćenja kapaciteta (𝑧𝑡 𝑘), devizni kurs (𝑠𝑡 ) i neto izvoz (𝑛𝑥𝑡 ). Permanentni šok spoljne tražnje je (𝜀𝑡 𝑛𝑥) i on se modelira AR(1,1) procesom koji kombinuje autoregresiju i pomične proseke reziduala, gde su vrednosti inicijalnog šoka (𝜂𝑡 𝑛𝑥) normalno raspoređenje i međusobno nezavisne sa srednjom vrednošću jednakom nuli.

Državna potrošnja je pridodata privatnoj potro šnji, jer faktički polovina vrednosti serije držav ne potrošnje obrazuju bruto plate u javnom sektoru. Pretpostavljamo da se domaćinstva u kojima lica rade u javnom sektoru ponašaju na isti način kao i druga domaćinstva čiji članovi rade u privatnom sektoru. Obično se serija državne potrošnje posebno modelira, ali mi smo to izmenili da bismo u jednačini (2) imali samo jedan stohastički šok.

Devizni kurs je modeliran preko standardnog nepokrivenog pariteta kamatnih stopa.

(4) 𝑟𝑡 =1/𝜌𝑡 ∆𝑠𝑡 +1 + 𝜌𝑝𝑟𝑒𝑚/𝜌𝑡 * 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 +1 + 𝜌𝜋/𝜌𝑡 *𝜋𝑡 +1 + 𝜀𝑡 𝑠

(5) 𝜀𝑡 𝑠 = 𝜌𝑠𝜀𝑡 𝑠−1 + 𝜂𝑡 𝑠(6) ∆𝑠𝑡 +1 = 𝑠𝑡 +1 − 𝑠𝑡

(7) ∆𝑠𝑡 = 𝑠𝑡 𝑜𝑏𝑠gde su (𝑟𝑡 ) kamatne stope, (𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 ) premija za rizik i (𝜋𝑡 ) stopa inflacije. Jednačina (5) modelira AR(1) proces razvoja stohastičkog šoka kursa, a jednačina (6) uvodi definiciju očekivane promene kursa. Jednačina (7) je empirijska (measurement) jednačina koja povezuje stvarnu promenu kursa sa njegovim teorijskim kontrapartom.

328

Ostale empirijske jednačine koje koristimo u procesu Bajesove ocene parametara su:

(8) ∆𝑦𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑦𝑡 − 𝑦𝑡 −1 + 𝑦𝑡 𝑛𝑑

(9) ∆𝑐𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑐𝑡 − 𝑐𝑡 −1 + 𝑦𝑡 𝑛𝑑

(10) ∆𝑖𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑖𝑡 − 𝑖𝑡 −1 + 𝑦𝑡 𝑛𝑑

(11) ∆𝑤𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑤𝑡 − 𝑤𝑡 −1 + 𝑦𝑡 𝑛𝑑

(12) 𝜋𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝜋𝑡 + 𝜋𝑡 𝑛𝑑 (13) 𝑟𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝜋𝑟 + 𝑟𝑡 𝑛𝑑

(14) ∆𝑙𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑙𝑡 − 𝑙𝑡 −1 + 𝑙𝑡 𝑛𝑑

(15) 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 𝑜𝑏𝑠 = 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑟

Kod premije za rizik i stope promene zaposlenosti, baš kao i gore kod promene kursa, pretpostavljamo da linearni trend ne postoji. Kod drugih varijabli uzimamo da linearni trend postoji i da on mora da se otkloni pri određivanju stopa rasta ili stopa promena ostalih makroekonomskih veličina u modelu. Na primer, ∆𝑦𝑡 ≡ 𝑦𝑡 − 𝑦𝑡 −1 = ∆𝑦𝑡 𝑜𝑏𝑠 – 𝑦𝑡 𝑛𝑑.

Pretpostavljamo da ne postoje potpuno slobodna tržišta robe, nego da postoji određena monopolska snaga koja omogućava formiranje cena iznad marginalnih troškova rada. U tom smislu cenovna marža (𝜇𝑡 𝑝) je razlika između vrednosti marginalnog proizvoda rada (𝑚𝑝𝑙𝑡 ) i plata (𝑤𝑡 ). Sa (𝑟𝑡 𝑘) obeležavamo rental kapitala, a tehnološki šok sa (𝜀𝑡 𝑎) u jednačini (16): (16) 𝜇𝑡 𝑝 = 𝑚𝑝𝑙𝑡 − 𝑤𝑡 = 𝛼𝑟𝑡 𝑘 + (1 − 𝛼)𝑤𝑡 + 𝜀𝑡 𝑎 Nivo proizvodnje je određen Cobb-Douglas funkcijom proizvodnje (17) u kojoj kaoargument funkcioniše usluga kapitala (𝑘𝑡 ). U odnosu na njen standardni oblik, samo se dodaju fiksni troškovi proizvodnje (Φ𝑝) i šok tehnološkog progresa (𝜀𝑡 𝑎).

(17) 𝑦𝑡 = Φ𝑝[𝛼𝑘𝑡 + (1 − 𝛼)𝑙𝑡 + 𝜀𝑡 𝑎] (18) 𝜀𝑡 𝑎 = 𝜌𝑎𝜀𝑡 𝑎 −1 + 𝜂𝑡 𝑎 Fond kapitala u jednom periodu (𝑘𝑡 ) zavisi od zatečenog nivoa akumulacije kapitala iz prethodnog perioda (𝑘𝑡 −1) i stepena korišćenja proizvodnog kapaciteta (𝑧𝑡 ): (19) 𝑘𝑡 = 𝑘𝑡 𝑝 −1 + 𝑧𝑡 (20) 𝑧𝑡 =1 – 𝑧𝑘/𝑧𝑘* 𝑟𝑡 𝑘

329

Sa (𝑧𝑘) obeležavamo ravnotežni stepen korišćenja proizvodnog kapaciteta. Korišćenje kapaciteta je pozitivna funkcija stope rentala kapitala (20). Rental kapitala se uzima iz optimizacionog problema minimizacije troškova u log-linearnom obliku kao: (21) 𝑟𝑡 𝑘 = 𝑤𝑡 + 𝑙𝑡 − 𝑘𝑡 Optimalni nivo potrošnje je definisan jednačinom (22). (22) 𝑐𝑡 = (ℎ/𝛾)/1 + ℎ/𝛾 𝑐𝑡 −1 +/11 + ℎ/𝛾 𝑐𝑡 +1 +𝜎 – 1/𝜎 (1 + ℎ 𝛾) 𝑤𝑙𝑐(𝑙𝑡 − 𝑙𝑡 +1)− (1 − ℎ)/𝛾(𝜎 (1 + ℎ/ 𝛾)) (𝑟𝑡 − 𝜋𝑡 +1 + 𝜀𝑡 𝛽)

(23) 𝜀𝛽 𝑡 = 𝜌𝛽𝜀 𝛽 𝑡 −1+ 𝜂𝑡 𝛽

Navike u potrošnji ili doslednost u potrošnji izražava parametar (h), dok je parametar (σ) inverzna elastičnost intertemporalne supstitucije rada i potrošnje, a (𝑤𝑙𝑐) predstavlja ravnotežni odnos fonda plata i potrošnje. Potrošnja se modelira kao ponderisani prosek prošle i buduće potrošnje uvećane za očekivanu porast radnih sati i realne kamatne stope. Na nju utiče i šok preferencija koji se određuje kao AR(1) proces prvog reda (23).

Investicije (𝑖𝑡 ) predstavlja ponderisani prosek zatečenih i očekivanih investicija za naredni period, korigovano za troškove realizacije investicionih projekata:

(24)𝑖𝑡 =1/𝛽𝛾 (𝑖𝑡 −1 + 𝛽𝛾𝑖𝑡 +1 + 𝛾1 2𝜑 𝑝𝑡 𝑘) + 𝜀𝑡 𝑖 (25) 𝜀𝑡 𝑖 = 𝜌𝑖𝜀𝑡 𝑖−1 + 𝜂𝑡 𝑖 Sa (𝛽) obeležavamo stopu vremenskih preferencija, a sa (𝜑) ravnotežnu stopu elastičnosti funkcije troškova prilagođavanja vrednosti kapitala.

Sama, pak, vrednost kapitala se određuje prema jednačini (26)5:

(26) 𝑝𝑡 𝑘 = −(𝑓 𝑡 +1 + 𝜀𝑡 𝑓 )(1 + 𝜀𝑡 𝑠) + 𝑟 + (1 𝑟 − 𝛿) 𝑟𝑡 𝑘 +1 + 𝑟 +

5 Ovakva formulacija, međutim, krši Blanchard - Kahn uslov stabilnosti sistema zbog nepovoljnog odnosa varijabli sa sadašnjom i budućom očekivanom vrednošću. Zbog toga je bilo potrebno jednačinu (26) oceniti u dva koraka. U prvom koraku pomerili smo vreme za jedan korak unatrag i ocenili jednačinu: 𝑝𝑡 𝑘 =𝑝𝑡 𝑘 −1+(𝑓𝑡 +𝜀𝑡 𝑏 )(1+𝜀𝑡 𝑠)−𝑟+(1 𝑟−𝛿)𝑟𝑡 𝑘 / (1−𝛿)/𝑟+(1−𝛿). U drugom koraku je dodata jednačina 𝑓𝑡 = 𝑓𝑡 +1, čime je očekivana vrednost troškova zaduživanja u devizama vraćena u originalnu verziju formule za vrednost kapitala.

330

(1(− 1 − 𝛿)𝛿) 𝑝𝑡 𝑘+1 (27) 𝜀𝑡 𝑓 = 𝜌𝑓𝜀𝑡 𝑓 −1 + 𝜂𝑡 𝑓

Važan element ove jednačine jesu troškovi eksternog finansiranja investicija, odnosno troškovi zaduživanja u stranoj valuti radi finansiranja investicija (𝑓𝑡 ). Vrednost kapitala zavisi od njihove očekivane buduće vrednosti i stohastičkog šoka koji utiče na realizaciju ovog neizvesnog zaduživanja (𝜀𝑡 𝑓). Očekivani porast troškova eksternog zaduživanja smanjuje sadašnju vrednost kapitala. Sa (𝑟) obeležavamo ravnotežni nivo realnog rentala kapitala, odnosno troška iznajmljivanja kapitalnih dobara, a sa (𝛿) stopu amortizacije.

U dvovalutnom sistemu, promena deviznog kursa dodatno stvara neizvesnost vezanu za vrednost kapitala zbog zaduživanja u devizama, što smo mi modelirali uključivanjem deviznog šoka (𝜀𝑡 𝑠) u jednačinu (26).

Inače, stohastički šok koji izražava neizvesnost vezanu za premiju za rizik (𝜀𝑡 𝑓) smo uobičajeno modelirali kao AR(1) proces u jednačini (27).

Vrednost kapitala po jedinici fizičkog kapitala je (𝑝𝑡 𝑘) i ona je određena jednačinom (26). Međutim, vrednost akumuliranog fonda nefinansijske imovine (𝑣𝑡 ) se posebno modelira i ona zavisi od zatečenog nivoa te vrednosti, vrednosti dodatih investicija i troškova njihove realizacije: (29) 𝑣𝑡 =1 – 𝛽/𝛾 𝑣𝑡 −1 +𝛽 /𝛾 𝑖𝑡 + 𝛽𝛾2𝜑𝑘𝑡 + 𝜀𝑡 𝑖 Sa (𝛽) obeležavamo stopu vremenskih preferencija, (𝛾) je ravnotežna stopa rasta BDP-a, (𝜑) su troškovi realizacije investicija. Stohastički šok iz jednačine (27), koji utiče na realizaciju neizvesnog zaduživanja u devizama (𝜀𝑡 𝑓), naziva se i šok neto vrednosti. Motivacija za ovakav naziv šoka je očigledna. Sa promenom troškova deviznog zaduživanja, menja se neto vrednost preduzeća6.

(30) 1/𝜈𝑓 𝑛𝑤𝑡 +1 = (𝑙𝑒𝑣)𝑓 𝑡 + 𝜔(1 − 𝑙𝑒𝑣)(𝑝𝑡 𝑘 −1 + 𝑘𝑡 ) + (1 − 𝑙𝑒𝑣)(𝑟𝑡 −1 − 𝜋𝑡 ) − [𝜔(1 − 𝑙𝑒𝑣) + 1]𝑛𝑤𝑡 (1 + 𝜀𝑡 𝑠) U jednačini (30) uključeno je nekoliko novih faktora. Najpre, rizik bankrotstva (𝜈). On je dat kao ravnotežni parametar koji se ne ocenjuje, nego kalibrira. Na isti način se kalibrira i ravnotežni nivo troškova zaduživanja u

6 Da bismo izbegli kršenje Blanchard - Kahn uslova stabilnosti, vreme kod neto vred-nosti preduzeća (𝑛𝑤𝑡 ) smo pomerili jedan korak unazad.

331

devizama u odnosu na trošak zaduživanja u dinarima (𝑓). Zatim, ravnotežna finansijska poluga (𝑙𝑒𝑣) je definisan kao odnos imovine i vlastitog kapitala preduzeća. Sa omegom (𝜔) obeležavamo elastičnost premije za rizik u odnosu na visinu finansijske poluge preduzeća. Pošto je (1 − 𝑙𝑒𝑣) < 0, porast elastičnosti premije za rizik smanjuje neto vrednost preduzeća, baš kao što je smanjuje i rast realne kamatne stope. Na neto vrednost preduzeća, takođe, negativno utiče rizik deviznog kursa u dvovalutnom sistemu. Premija za rizik u dvovalutnom sistemu podiže kamatnu stopu zbog rizika koji su povezani sa troškovima zaduživanja u devizama. Ona se definiše kao razlika između očekivanih troškova zaduživanja u devizama i očekivane realne kamatne stope na dinare, što mora, po definiciji, da odgovara proizvodu elastičnosti premije za rizik u odnosu na finansijsku polugu i buduće neto vrednosti preduzeća – sve to korigovano za rizik deviznog kursa i rizik neizvesnosti zaduživanja u devizama:

𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 ≡ 𝑓 𝑡 +1 − (𝑟𝑡 − 𝜋𝑡 +1) = 𝜔(𝑝𝑡 𝑘 + 𝑘𝑡 +1 − 𝑛𝑡 +1 + 𝜀𝑡 𝑓)(1 + 𝜀𝑡 𝑠) odnosno (31) 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 = 𝑓 𝑡 +1 − (𝑟𝑡 − 𝜋𝑡 +1) − 𝜔(𝑝𝑡 𝑘 + 𝑘𝑡 +1 − 𝑛𝑡 +1 + 𝜀𝑡 𝑓)(1 + 𝜀𝑡 𝑠) Inflacija (𝜋𝑡 ) zavisi od nasleđene stope rasta cena i očekivane inflacije, gde thau parametar (𝜄𝑝) izrazava stepen indeksacije cena. Cenovna marža (𝜇𝑡 𝑝) smanjuje inflaciju, ali inflatorni šok podiže inflaciju. Zbog visoke fluktuacije inflacije, njegova putanja je predstavljena AR(1,1) procesom u jednačini (33).

(32) 𝜋𝑡 =1/1+𝛽𝛾𝜄𝑝 (𝛽𝛾𝜋𝑡 +1 + 𝜄𝑝𝜋𝑡 −1 − 𝜄𝜋𝜇𝑡 𝑝)+𝜀𝑡 𝑝

(33) 𝜀𝑡 𝑝 = 𝜌𝑝𝜀𝑡 𝑝 −1 + 𝜂𝑡 𝑝 − 𝜇𝑝𝜂𝑡 𝑝−1

Monetarna vlast može, u najširem smislu reči, da vodi politiku kamatnih stopa uzimajući u obzir dugoročnu realnu kamatnu stopu (�̂�), potrebu da ne pravi velike zaokrete u dinamici kamatnih stopa (𝑟𝑡 −1), razliku između stvarne i ciljane inflacije (𝜋𝑡 − 𝜋 ̂), postojanje proizvodnog jaza (𝑦𝑡 − 𝑦 ̂), promene u deviznom kursu (𝑠𝑡 − 𝑠𝑡 −1) i promene u visini finansijskog rizika (𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 − 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 −1). Sve to je pod uticajem stohastičkog šoka (𝜀𝑡 𝑟). (34) 𝑟𝑡 = �̂� + 𝜉𝑟𝑟𝑡 −1 + 𝜉𝜋(𝜋𝑡 − 𝜋 ̂) + 𝜉𝑦(𝑦𝑡 − 𝑦 ̂) + 𝜉𝑠(𝑠𝑡 − 𝑠𝑡 −1) − 𝜉𝑝𝑟𝑒𝑚(𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 − 𝑝𝑟𝑒𝑚𝑡 −1) + 𝜀𝑡 𝑟 Visina zeta parametara (𝜉𝑟, 𝜉𝜋, 𝜉𝑦, 𝜉𝑠 i 𝜉𝑝𝑟𝑒𝑚) pokazuje prioritete monetarne vlasti. Ako 𝜉𝑟 → 1, vodi se politika marginalnih promena kamatnih stopa u odnosu na faze privrednog ciklusa. Ako 𝜉𝜋 → ∞, monetarna vlast je visoko alergična na postojanje inflacije koju želi da suzbije po svaku cenu. U

332

slučaju da 𝜉𝑠 → ∞, vodi se politika fiksnog deviznog kursa, odnosno stabilizacija kursa je prvi prioritet monetarne politike. Kada je 𝜉𝑦 = 0, monetarna vlast nema za cilj stabilizaciju proizvodnje, nego samo vodi računa o inflaciji. Slučaj koji najviše odgovara stvarnoj ulozi naše NBS je kada su zeta parametri 𝜉𝜋 > 1, 𝜉𝑠 > 0. To podrazumeva postojanje upravljanog plivajućeg kursa (managed float). Prema zakonski određenom cilju monetarne politike, NBS drži 𝜉𝑠 = 0 i 𝜉𝑦 = 0.

Do sada se pitanje premije na rizik nije postavljalo kao mogući kriterijum za vođenje monetarne politike, pa je implicite bilo 𝜉𝑝𝑟𝑒𝑚 = 0. Mi mislimo da je vreme da se razmisli i o ovoj alternativi. Rast premije za rizik je indikator ocene bankarskog sektora da privreda ulazu u fazu ciklusa krize. Zbog toga steže se kreditna aktivnost i raste pritisak na cenu zajma. Relaksiranje monetarne politike bi bilo pozitivan podsticaj da se preokrene ciklus privredne aktivnosti.

5. Kalibracija i ocena parametaraKljučni parametri za modeliranje premije za rizik su: rizik bankrotstva ( =0.95), ravnotežni nivo troškova zaduživanja u devizama ( = 0.85), ravnotežni nivo finansijske poluge ( = 2.68)7 i elastičnost premije za rizik u odnosu na finansijsku polugu preduzeća ( =0.10). Posterior ocena uticaja finansijske poluge je 2.61, što znači da je naša polazna vrednost bila korektna. Posterior ocena elastičnost premije za rizik u odnosu na finansijsku polugu preduzeća je nešto niža od polazne vrednosti i iznosi 0.086.

Za američku privredu vrednosti ovih parametara su bile : = 0.99, = 1.0129, = 1.7 i = 0.058. Mi smo podigli rizik bankrotstva za srpsku privredu i visinu finansijske poluge jer su naša preduzeća više zadužena. Takođe, povećali smo i elastičnost premije za rizik u odnosu na neto vrednost preduzeća. Na drugoj strani, smanjili smo ravnotežni nivo troškova zaduživanja u devizama u odnosu na dinare.

7 To je prosečna vrednost za privredu Srbije u periodu 2006-2013. g. Izvor podataka je bio M. Kovačević (2014). Njegove podatke o „leverage“- u, kao odnosu duga i vlastitog kapitala (AOP pozicija 111 podeljena sa AOP pozicijom 101) smo uvećali za 1 (jedan), jer je naša definicija „leverage“-a malo modifikovana i uzima u obzir odnos ukupne imovine (zbir AOP pozicija 111 i 101) i vlastitog kapitala (AOP 101). Uzorak preduzeća je bio mali za prvih pet godina istraživanja i obuhvatao je 1% pri-hoda preduzeća u odnosu na BDP. U 2012.g. uzorak je značajno izmenjen, tako da je obuhvatio preduzeća čiji je zajednički prihod iznosio 67% BDP-a, a u 2013. g. čak 78%.

8 Videti R. Merola (2013).

333

Model smo rešili upotrebom Dynare procedura napisanih u MATLAB softveru (Aljemian et al., 2011). Parametre modela smo ocenili na osnovu Bajesove tehnike ocene parametara. Koristili smo devet vremenskih serija, koje smo prethodno desezonirali: kvartalne stope rasta BDP, potrošnje, investicija, zaposlenosti, plata, deviznog kursa, BDP deflatora, efektivne repo kamatne stope i premije za rizik. Period ocene obuhvata podatke od 2003:1 do 2015:2. Izvore i obradu podataka smo objasnili u tabeli 1.

Tabela 1: Podaci

Varijable Simbol Statistički izvor U modelu

BDPy

RZS: Kvartalni bruto domaći proizvod u Republici Srbiji, (BDP ulančane mere obima ref2010)

dlog(y)*100

Potrošnja cRZS: Kvartalni bruto domaći proizvod u Republici Srbiji, (BDP ulančane mere obima

dlog(c)*100

ref2010)

Investicije iRZS: Kvartalni bruto domaći proizvod u Republici Srbiji, (BDP ulančane mere obima ref2010)

dlog(i)*100

Zaposlenostl

RZS: Anketa o radnoj snazi u Republici Srbiji, Saopštenje РС10, NBS: tabela 3.5

dlog(l)*100

Inflacija i

BDP deflator

π

pRZS: Kvartalni bruto domaći proizvod u Republici Srbiji, (BDP tekuće cene)

p = BDP(tekuće

cene)/BDP (ref2010)

π = dlog(p)*100

Plate wRZS: Zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, Saopštenje ЗП11 dlog(w)*100

Devizni kurs s NBS, tabela 1.3.13 dlog(s)*100

Kamatna stopa r

NBS, tabela1.3.12, Prosečna ponderisana

kamatna stopa na HoV kojima NBS obavlja

operacije na otvorenom tržištu repo(HoV)

Repo(HoV)/4

Premija za rizik prem

NBS, tabele 1.3.7 i 1.3.9, autorova procena prem/4

334

Bajesov postupak ocene parametara dobijen je na osnovu 100000 iteracija u Metropolis-Hastings proceduri sa dva kanala ocene. Prior i posterior vrednosti parametara, tj. njihove pretpostavljene i dobijene srednje vrednosti i standardne devijacije, su navedene u tabeli 2.

Interval poverenja za ocenjene parametre je bio 90%. Takođe, tu je naznačena i funkcija raspodele verovatnoće za MCMC (Marcov Chane Metropilis Hastings) proceduru.

Tabela 2: Rezultati ocene parametara u periodu 2003:1 – 2015:2

Raspo-

dela

verovat-

noće

Prior Posterior

90%

KoeficijentiSimboli s.v.* s.d.§ s.v.* s.d.§

HPD**

donja

granicaInercija u AR tehnološkom šoku

ρ_a beta 0.5 0.2 0.9184 0.0152 0.8548

Inercija u šoku premije za rizik ρ_prem beta 0.5 0.2 0.918 0.0205 0.8848Inercija u AR šoku preferencija

ρ_c beta 0.5 0.2 0.7003 0.0537 0.1864

domaćinstva

Inercija u AR šoku eksterne tražnje

ρ_nx beta 0.5 0.2 0.9641 0.0303 0.9103

Inercija u AR specifičnom šokuρ_q beta 0.5 0.2 0.9708 0.0180 0.9428

investicija

Inercija u AR monetarnom šoku

ρ_r beta 0.5 0.2 0.3778 0.1268 0.2168

Inercija u AR inflatornom šoku ρ_π beta 0.5 0.2 0.9944 0.0051 0.9896Inercija u AR šoku plata ρ_w beta 0.5 0.2 0.9567 0.0154 0.9279Inercija u AR(1,1) šoku cena ρ_map beta 0.5 0.2 0.3817 0.0976 0.1598Inercija u AR(1,1) šoku plata ρ_maw beta 0.5 0.2 0.4759 0.1058 0.2465Troškovi realizacije investicija ϕ norm 4.5 1.5 7.0815 1.2288 5.6194Inverzna elast. intertemp.supstitucije

σ norm 1.5 0.375 1.4738 0.1853 1.0801

Navike u potrošnji h beta 0.7 0.1 0.7017 0.0404 0.5937Calvo prilagođavanje plata ι_w beta 0.5 0.1 0.6544 0.0485 0.5531

335

Elastičnost ponude rada σ_l norm 2 0.75 2.1578 0.4041 1.3977Calvo prilagođavanje cena p_cal beta 0.5 0.1 0.5888 0.0326 0.5124Delimična indeksacija plata ι_w beta 0.5 0.15 0.5134 0.0727 0.3041Delimična indeksacija cena ι_p beta 0.5 0.15 0.2391 0.0499 0.1073Stepen korišćenja kapaciteta z beta 0.5 0.15 0.5098 0.0885 0.2827Fiksni troškovi u proizvodnji c_fix norm 1.25 0.125 1.6599 0.0573 1.4854Uticaj ciljane inflacije na kamate

ζ_π norm 1.5 0.25 1.2747 0.1107 1.0924

Inercija kamata ζ_r beta 0.75 0.1 0.7754 0.0498 0.7038Uticaj proizvodnog jaza na kamate

ζ_y norm 0.125 0.05 0.0364 0.0194 0.001

Uticaj promene kursa na kamate

ζ_s norm 0.125 0.05 0.1384 0.0305 0.0758

Ravnotežna stopa inflacije πtnd gamma 0.62 0.2 0.8851 0.2013 0.3684

Ravnotežna kamatna stopa

100*(β-

1 gamma 0.25 0.1 0.2175 0.0620 0.0917

-1)

Trend rasta zaposlenosti ltnd norm 0 2 -0.2342 1.3454 -3.105Trend GDP ytnd norm 0.4 0.1 0.4178 0.0684 0.259Uticaj tehnološkog šoka na šok

ρ_η norm 0.5 0.25 0.7138 0.1626 0.3755

eksterne tražnje

Udeo rentala kapitala u novojα norm 0.3 0.05 0.2856 0.0296 0.2284

vrednosti

Finansijska poluga lev norm 2.68 0.2 2.6102 0.1632 2.2784Elastičnost premije eksternog

ω norm 0.10 0.02 0.0862 0.0121 0.0707

finansiranja

Šok deviznog kursa ηs_t beta 0.5 0.2 0.3225 0.0765 0.1884UIP uticaj kamate ρ_r beta 0.5 0.2 0.2923 0.1000 0.1101UIP uticaj premije za rizik ρ_prem beta 0.5 0.2 0.4444 0.1052 0.1742

UIP uticaj inflacije ρ_π beta 0.5 0.2 0.2846 0.0989 0.1067

* s.v. i § s.d. su skraćenice za srednju vrednost i standardnu devijaciju, ** HPD je skraćenica za Highest Probability Density

336

Pouzdanost modela nismo upoređivali s drugim, alternativnim modelima. Umesto toga, na slici 3 prikazujemo prognoze modela jedan korak unapred i upoređujemo ih sa stvarnim podacima. Ispod svake slike se nalazi podatak o korenu srednje vrednosti kvadrata odstupanja prognoziranih podataka od stvarnih podataka (RMSE Rooth Mean Squared Error). Njih smo izdvojili u posebnu tabelu 3.

Tabela 3: RMSE∆y ∆c ∆i ∆l π ∆w r prem ∆s

1.3076 1.4980 1.0989 1.1878 0.2401 1.7625 0.2268 0.1188 1.7436

Model zadovoljavajuće dobro daje prognoze u odnosu na stvarne vremenske serije. Sve serije su date u stopama rasta (osim kamata i premije za rizik) koje imaju značajan sezonski efekat.

Serije realnih varijabli i promena deviznog kursa su stacionarne, dok je kod promene plata, kamatnih stopa i premije za rizik još uvek prisutan uticaj trenda, iako je prethodno skinut linearni trend sa podataka. Prognoza dinamike stopa promene plata je stalno ispod stvarnog nivoa, dok je obrnuta situacija kod kod stopa promene zaposlenosti. Kurs je veoma promenljiv, ali se njegova prognoza dobro uklapa u realizovanu dinamiku. Stope rasta BDP-a su mnogo više oscilirale u prvom, nego u drugom periodu posmatranja. Isti zaključak se odnosi i na stope rasta potrošnje. Sve ovo nam daje za pravo da koristimo model za analizu uticaja premije za rizik i deviznog kursa na realne komponente BDP-a.

6. Impulsne funkcijeU dvovalutnom sistemu uticaj nominalnog porasta kursa ima sličan efekat kao porast premije za rizik. Na slici 4 prikazali smo efekte jednoprocentnog porasta šoka premije za rizik (puna plava linja) i šoka porasta nominalnog deviznog kursa (isprekidana crvena linija). Rezultati našeg modela pokazuju da „fear of floating“ ima svoje realno pokriće u bankarskom sistemu Srbije.

Porast nominalnog kursa (realno depresiranje dinara) smanjuje BDP, zaposlenost, potrošnju i investicije. To se dešava posredstvom povećanja finansijskog rizika. U prvih par perioda realni rental kapitala ne raste. Međutim, posle toga, on raste što je u skladu sa očekivanjima.

337

Slika 3: Prognoze za jedan korak unapred

338

Slika 4: Impulsne funkcije (IRF)

Šok

prem

ije z

a riz

ik (p

una

linija

), Šo

k po

rast

a de

vizn

og k

ursa

(isp

reki

dana

lini

ja)

339

Slika 5: Impulsne funkcije (IRF)

Šok

tehn

ološ

kog

prog

resa

(pun

a lin

ija),

Mon

etar

ni šo

k (is

prek

idan

a lin

ija)

340

Veća premija za rizik stvara očekivanja bankara da prinosi na kapital moraju da budu veći ne bi li pokrili veće troškove zaduživanja. To se i dešava nakon četiri perioda prilagođavanja.

Dinamika promene kapital, kao akumuliranih investicija, pokazuje negativan trend. Plate, takođe, padaju. Kamatna stopa ne raste odmah, nego u drugom delu perioda prilagođavanja (što se duguje specifičnom obliku Taylorovog pravila iz jed. (34)). Posmatrano po svim varijablama, porast premije za rizik stvara teže posledice po privredu Srbije, nego realno depresiranje deviznog kursa9.

Radi provere svojstava modela, dajemo na slici 5 impulsne funkcije inicirane tehnološkim progresom (puna plava linja) i monetarnim šokom (isprekidana crvena linija). Vidimo da su reakcije potpuno očekivane i da su slične rezultatima koje daju drugi DSGE modeli privrede Srbije (Labus, 2013 i 2014).

Tehnološki progres povoljno deluje na sve makroekonomske varijable, uključujući i veoma blago depresivno dejstvo na visinu kamatne stope. Istovremeno, on blago apresira realni devizni kurs. Na drugoj strani rast kamatnih stopa obara inflaciju, ali istovremeno nepovoljno deluje na privredni rast i ostale varijable realne privrede.

ZaključakBanke procenjuju rizik svojih klijenata i shodno takvoj proceni naplaćuju premiju za rizik.

Međutim, premija za rizik u dvovalutnom sistemu nije nezavisna od deviznog rizika. Da bismo ipak razdvojili njihove efekte, mi smo formulisali DSGE model Srbije po uzoru na SW i BGG modele, uveli dodatnu pretpostavku male, otvorene privrede i ocenili ga Bajesovom tehnikom ocene parametara za period od 2003:1 do 2015:2. Rezultati ocene nam govore da je negativan efekat premije za rizik na privredni rast i zaposlenost očigledan i čak izražajniji nego efekat realnog depreciranja kursa u dvovalutnom sistemu. To stvara probleme za vođenje anticiklične monetarne politike.

U periodu recesije kada bi trebalo smanjivati kamatne stope radi podsticaja investicija i rasta, porast premije za rizik deluje upravo suprotno i utiče na povećavanje kamatnih stopa. Realno depresiranje kursa radi podsticanja izvoza, na drugoj strani, podiže devizni dug preduzeća, uvećava visinu

9 Po pravilu, u jednovalutnom sistemu depresiranje kursa nema negativne posledice na realnu privrednu aktivnost. To ne mora da bude slučaj u dvovalutnom sistemu, kao što to pokazuje naš DSGE model.

341

njihove finansijske poluge i povratno utiče na podizanje rizika preduzeća. Na taj način, klasične preporuke za izlazak iz krize – smanjivanje kamata i/ili realno depreciranje deviznog kursa - u modelu ciljane inflacije i plivajućeg kursa ne daju očekivane rezultate u dvovalutnom sistemu. Zato bi valjalo razmisliti šta dalje da se radi, jer mi smo od izbijanja Globalne recesije čak tri puta bili u našoj domaćoj recesiji, a da nam monetarna politika nije mnogo pomogla da se brže oporavimo.

LiteraturaAđemian Stéphane, Houtan Bastani, Michel Juillard, Frédéric Karamé, Ferhat Mihoubi,George Perendia, Johannes Pfeifer, Marco Ratto and Sébastien Villemot (2011),„DYNARE: Reference Manual, Version 4,“ DYNARE Working Papers, 1, CEPREMAP.

Bernanke Ben, Mark Gertler and Simon Gilchrist (1999): „The Financial Accele-rator in a Quantitative Business Cycle Framework“ , in Handbook of Macroeco-nomics, Volume 1, edited by J.B.Taylor and M.Woodford, Elsevier Science b.v., pp. 1341-1393.

Céspedes, Luis Felipe, Roberto Chang, and Andrés Velasco (2004): „Balance Sheets and

Exchange Rate Policy.“ American Economic Review, 94(4): 1183-1193.

Gertler Mark, and Nobuhiro Kiyotaki (2011): „Financial Intermediation and Credit Policy in

Business Cycle Analysis“ in Handbook of Monetary Economics, Elsevier, Ams-terdam, eds. B.Friedman and M.Woodford, Vol.3A,pp. 547-599.

McCandles George (2008): The ABCs of the RBCs, An Itroduction to Dynamic Macroeconomic Models, Harvard University Press, Cambridge Mass.

Kollman Robert, Marco Ratto, Werner Roeger and Jan in’t Veld (2012): „Fiscal Policy, Banks, and the Financial Crisis“, Economic Papers, No 464, European Commission, Brussels,

Kovačević Miladin (2014): „Indikator LEVERAGE - na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja za privredna društva u Republici Srbiji“, Interni dokument, Beograd, RZS.

Labus Miroljub (2014): QUEST_Serbia: A DSGE Model of the Serbian Eco-nomy, World Bank Office in Belgrade and Belox, 2014, Belgrade

Labus Miroljub (2012): „Double-dip Recession and Policy Options“, Ekonomika preduzeća, January, pp. 33-41

Merola, Rossana (2013): „The role of financial frictions during the crisis: An estimated DSGE model“, Working Paper Research, No 249, National Bank of Belgium, December 2013.

342

Smets Frank, and Raf Wouters (2002): „An Estimated Stochastic Dynamic Ge-neral Equilibrium Model of the Euro Area“, Working Paper, No. 171, European Central Bank Working Paper Series, Frankfurt a.m., objavljeno i u Journal of European Economic Association, 1(5), 1123-1175, 2003.

Smets Frank, and Raf Wouters (2007): „Shocks and Frictions in US Business Cy-cles, A Bayesian DSGE Approach“, Working Paper, No. 722, European Central Bank Working Paper Series, Frankfurt a.m., objavljeno i u American Economic Review 97(3), June 2007, 586-607.

Woodford, M. (2003): Interest and Prices, Foundations of a Theory of Monetary Policy, Princeton University Press, Princeton.

RezimeKlasične preporuke za izlazak iz krize – smanjivanje kamata i/ili realno depre-ciranje deviznog kursa - u modelu ciljane inflacije i plivajućeg kursa ne daju očekivane rezultate u dvovalutnom sistemu. Mi smo pokazali u ovom radu – em-pirijski i modelski - da kanal finansijskog akceleratora funkcioniše u našoj pri-vredi i proizvodi negativna dejstva. Realno depreciranje kursa radi podsticanja izvoza podiže devizni dug preduzeća i njegovu finansijsku polugu („leverage“) i povratno utiče na uvećanje rizika preduzeća. Banke procenjuju rizik svojih klijenata i shodno takvoj proceni naplaćuju premiju za rizik.

U periodu recesije kada bi trebalo smanjivati kamatne stope radi podsticaja investicija i rasta, porast premije za rizik deluje upravo suprotno i sprečava smanjivanje kamatnih stopa.

Empirijska je činjenica da je u periodu 2003:1-2015:2 postojala značajna ne-gativna korelacija privrednog rasta i premije za rizik, što znači da u periodima opadanja privredne aktivnosti u Srbiji rastao kreditni rizik. Istovremeno, postoji pozitivna korelacija između finansijske poluge preduzeća i visine premije za rizik. Međutim, premija za rizik u dvovalutnom sistemu nije nezavisna od deviz-nog rizika. Da bismo razdvojili njihove efekte, mi smo formulisali DSGE model Srbije po uzoru na modele finansijske akceleracije, uveli dodatnu pretpostavku male, otvorene privrede i ocenili ga Bajesovom tehnikom ocene parametara za period od 2003:1 do 2015:2.

Rezultati ocene modela nam govore da je negativan efekat premije za rizik na privredni rast i zaposlenost očigledan i čak izražajniji nego efekat realnog de-preciranja kursa u dvovalutnom sistemu. To stvara probleme za vođenje anti-ciklične monetarne politike, pa bi valjalo razmisliti šta dalje da se radi.

Ključne reči: Finansijski akcelerator, premija za rizik, dvovalutni sistem, DSGE model JEL CLASSIFICATION: G32, E47, C680

343

CILJANJE INFLACIJE U ZEMLJAMA SA DVOVALUTNIM REŽIMIMA

Nikola Fabris1/Jelena Galić2

1. Uvodne napomene o ciljanju inflacijeCiljanje inflacije je prvi put primenio Novi Zeland 1989. godine i od tada je ovaj režim doživeo rastuću popularnost i njega je prihvatilo preko 40 zemalja. Veliki broj zemalja je ovaj koncept prihvatilo posle kriza deviznih kurseva ili inflatornih epizoda.

Ciljanje inflacije je najčešće korišćeno kada je neki drugi monetarni režim dao loš rezultat. Veliki broj evropskih zemalja je ovaj koncept prihvatio nakon iznenadnog kolapsa ERM-a 1992. godine. Velika Britanija je prihvatila režim ciljanja inflacije 1992. godine nakon napuštanja ERM-a. Ubrzo su ovaj koncept prihvatile i Švedska (1993.), Finska (1993.) i Španija (1994.). Kanada (1991.) je uvela ciljanje inflacije nakon loših rezultata monetarnog targetiranja. U Srbiji je ovaj režim uveden 2006. godine.

B. Bernanke (1999.) je definisao koncept ciljanja inflacije kao okvir monetarne politike koji karakteriše javno objavljivanje numeričkog targeta (ili zone) inflacije za jedan ili više vremenskih perioda kao i eksplicitna tvrdnja da niska, stabilna stopa inflacije predstavlja osnovni cilj monetarne politike. Ostale važne karakteristike ciljanja inflacije se odnose na velike napore u komunikaciji sa javnošću oko planova i ciljeva monetarne politike, kao i odgovornost za ostvarivanje monetarne politike.

Samo objavljivanje inflacionog targeta se ne smatra procesom ciljanja inflacije i kao što ističe Carare (2003.), od objavljivanja inflacionog targeta do prihvatanja koncepcije ciljanja inflacije mogu proći godine. Stone (2003.) smatra da je za sprovođenje ciljanja inflacije potrebno ispuniti četiri preduslova. Prvi predviđa da obaranje inflacije bude cilj centralne banke, uz istovremeno postojanje njene odgovornosti centralne banke. Drugi preduslov se odnosi na izbegavanje situacije da obaranje inflacije bude podređeno nekom drugom cilju. Treći preduslov se odnosi na dovoljno razvijen i stabilan finansijski sistem. Poslednji preduslov se odnosi na upotrebu instrumenata monetarne politike koji su usmereni ka obaranju, odnosno održavanju stope inflacije. Takođe, neophodno je utvrditi precizno

1 Ekonomski fakultet, Beograd2 Beogradska bankarska akademija i AIK banka

344

vremenski horizont na koji se odnosi target(i), kao i indeks cena koji je predmet targetiranja.

Na prvi pogled može se javiti dilema da li ovo uopšte može biti monetarni režim i kako intermedijarni cilj može biti nešto što je i krajnji cilj. Ipak u pitanju je monetarni režim, jer on podrazumeva strukturni pristup da bi se ostvario cilj. Osnovna razlika između ovog režima i režima u kojem postoji potpuna diskrecija monetarne politike ogleda se u proceduri izbora cilja monetarne politike, inicijativi za ostvarenje cilja, kao i visokom stepenu transparentnosti monetarne politike.

Svenson (1998.) ističe da ciljanje inflacije na jednoj strani jasno definiše ciljeve, obaveze i odgovornosti za ostvarivanje targetirane inflacije, a sa druge strane daje dovoljno fleksibilnosti centralnoj banci da odabere instrumente monetarne politike, koristi ih u skladu sa načinom koji je potreban da se ostvare ciljevi i da adekvatno reaguje na neočekivane kratkoročne šokove.

Za razliku od monetarnog targetiranja koje je u suštini fokusirano na srednji ili dugi rok, uz pasivnu ulogu monetarne politike, dotle je ciljanje inflacije uglavnom fokusirano na kratak ili srednji rok uz mnogo više aktivističkog pristupa. Suština ciljanja inflacije se ogleda u tome da ukoliko je procenjena stopa inflacije viša (niža) od ciljane, tada je potrebno povećati (smanjiti) nivo kratkoročnih kamatnih stopa.

Da bi ciljanje inflacije bilo uspešno neophodno je da postoji visok stepen nezavisnosti centralne banke. U najvećem broju slučajeva zemlje koje su prihvatile ciljanje inflacije imaju slobodu instrumenata za ostvarivanje targetirane stope inflacije, ali nemaju slobodu izbora targeta. Izbor targeta u ovom režimu najčešće vrše vlada, parlament ili neki drugi izabrani političar. Ovaj koncept isključuje mogućnost da centralna banka osim targetirane stope inflacije može imati bilo koji drugi cilj. Takođe, ovaj koncept podrazumeva visok stepen transparentnosti i kredibiliteta centralne banke, jer kako je istakao B. Friedman (2003.) ciljanje inflacije u stvari predstavlja manipulisanje inflacionim očekivanjima.

Ovaj režim ima dosta prednosti, što i nije iznenađujuće imajući u vidu rastuću popularnost ovog režima. U režimu ciljanja inflacije centralna banka se fokusira na domaće šokove, za razliku od targetiranja deviznog kursa, gde se fokusira na eksterne šokove. Za razliku od monetarnog targetiranja, stabilna i predvidiva veza između monetarnih agregata i inflacije nije neophodna za uspeh ovog režima. Lako je razumljiv za javnost i ima visok nivo transparentnosti. Česta komunikacija sa javnošću i objašnjenja centralne banke o planovima za ostvarenje ciljne stope inflacije

345

povećavaju kredibilitet. Zahteva visok stepen odgovornosti rukovodstva centralne banke. U ovom režimu centralna banka se fokusira na ono što može i mora - cenovna stabilnost, a ne na one druge stvari koje ne treba da budu deo mandata centralne banke (povećanje proizvodnje, zaposlenosti i sl.). U slučaju neostvarenja cilja, troškovi su manji, uglavnom kratkoročni u vidu privremeno više stope inflacije, sporijeg rasta i većih fluktuacija kamatnih stopa. Kod nekih drugih režima neuspeh može dovesti do gubitka deviznih rezervi, visoke inflacije, devizne krize i dr.

Međutim, treba imati u vidu da ovo nije režim bez nedostataka. U pitanju je vrlo rigidan režim koji dozvoljava previše diskrecije. Ukoliko su dugačka vremenska kašnjenja teško je kontrolisati inflaciju. Slobodno flukturiranje deviznog kursa može doneti puno nestabilnosti. Visoko učešće državno kontrolisanih cena otežava primenu ovog režima. Nerazvijen finansijski sistem i fiskalna dominacija, takođe otežavaju primenu. Značajna deprecijacija nacionalne valute povećava teret duga u stranoj valuti, dovodi do masovnog pogoršanja bilansa i povećava rizik od finansijske krize. Rast kamatnih stopa otežava teret otplate javnog duga. U uslovima neformalne dolarizacije otežana je primena ovog režima. Upravo ovaj poslednji nedostatak je i cilj analize ovog rada. Mishkin (2000.) ističe da inflatorno targetiranje u dvovalutnim sistemima nije pogodno, osim ukoliko ne postoji stroga prudenciona regulacija, striktna supervizija finansijskih institucija i sposobnost sistema da se odupre eksternim šokovima.

Tabela br. 1 – Prednosti i nedostaci ciljanja inflacije

Prednosti NedostaciCentralna banka se fokusira na domaće šokove Rigidan režim sa previse diskrecijeNije neophodna stabilna i predvidiva veza između inflacije i monetarnih agregata

Kontrolisane cene otežavaju primenu

Lako razumljivo javnosti Nerazvijena finansijska tržišta otežavaju primenu

Visok nivo transparentnosti i komunikacije

Rast kamatnih stopa povećava teret otplate duga

Odgovornost centralne banke U slučaju dugačkih vremenskih kašnjenja teško je ostvariti godišnje targete

Centralna banka se fokusira na ono što može – cenovnu stabilnost Rizik su velike fluktuacije deviznog kursa

Niži troškovi u slučaju neuspeha U uslovima neformalne dolarizacije otežana je primena

346

U praksi ovaj model se pokazao dosta uspešnim kada je u pitanju obaranje stope inflacije. B. Friedman (2003.), Svenson (2000.), Bernanrke (1999.), Jonsson (1999.) i mnogi drugi su došli do zaključka da su zemlje koje su primenile ciljanje inflacije ostvarile relativno niske stope inflacije. Međutim, većina njih je došla i do zaključka da se njihove performanse po pitanju stope inflacije, nisu značajnije razlikovale od performansi razvijenih zemalja, koje su koristile neki drugi monetarni režim (Bernarke 1999., Jonsson 1999.).3

2. Izazovi za monetarnu politiku u dvovalutnim sistemimaDvovalutni sistemi su tipična reakcija na ekonomsku nestabilnost i visoku inflaciju. U literaturi još uvek ne postoji konsenzus o tome kako dvovalutni sistemi mogu uticati na vođenje monetarne politike. Takođe, literatura ne pruža ni jasan odgovor oko režima deviznog kursa i monetarnog režima u dovovalutnim sistemima. Ipak, zajedničko gledište je da je u dvovalutnim sistemima vođenje monetarne politike mnogo komplikovanije i manje efikasno. Ključni izazovi u ovim zemljama su kako obezbediti efikasnost monetarne politike, kako se boriti sa finansijskom dolarizacijom i kako dugoročno povratiti poverenje u domaću valutu. Postoji više studija koje su pokazale da dolarizacija sama po sebi ne vodi inflaciji (Plata i Herrero 2007, Zamaroczy i Sa, 2003).

U dvovalutnim sistemima postoji dosta izazova koji mogu negativno uticati na ostvarenje inflatornog targeta, poput:

• povećanog „pass-trough“ efekta deviznog kursa,

• ranjivosti ekonomije na kanal bilansa,

• povećane osetljivosti na eksterne šokove,

• odsustva kontrole monetarnih agregata,

• smanjene efikasnosti monetarnih instrumenata, i dr.

Felices i Tuesta (2000.) su u svojoj studiji pokazali da sa višim nivoom dolarizacije raste makroekonomska volatilnost. Naime, oni su došli do

3 Treba imati u vidu da je u periodu od druge polovine devedesetih ostvarena niska stopa inflacije u svim razvijenim zemljama. Zbog toga se ovaj period zove periodom „Velike stabilnosti“. Postoji više razloga za ovako nisku stopu inflacije. Unapređeno je razumevanje onoga što monetarna politika može, kao i onoga što ne može, poboljšani su ekonometrijski modeli, kao i izvori podataka, povećan je strah od inflacije i troškova koje ona nosi, povećan je stepen nezavisnosti centralnih banaka, kao i njihov kredibilitet.

347

zaključka da što je viši nivo dolarizacije da je veći uticaj agregatnih šokova na agregatnu ponudu i da je centralna banka manje efikasna u stabilizovanju inflacije. U takvim uslovima je potreban i veći stepen restriktivnosti monetarne politike da bi se održala cenovna stabilnost. Stoga oni zaključuju da je u dolarizovanim ekonomijama smanjena mogućnost centralne banke da održava cenovnu stabilnost.

Dolarizacija komplikuje proces određivanja ciljeva monetarne politike, jer kreatori monetarne politike moraju da adekvatno uključe stranu valutu u analize i proces odlučivanja. U uslovima malih transakcionih troškova u inflatornim uslovima dolarizacija može povećati fluktuacije novčane mase i deviznog kursa. Plata i Herrero (2007.) su pokazali da u uslovima hiperinflacije i ekonomske nestabilnosti raste učešće strane valute i da se ono ne smanjuje ni nakon pada inflacije. Stoga oni zaključuju da visok nivo dolarizacije nije prepreka za obaranje inflacije. Do sličnog zaključka je došao i Reinhart (2003.) koji je istakao da dolarizacija nema uticaj ni na period dezinflacije ni na ekonomski rast.

U dvovalutnim sistemima dugovi kompanija su najčešće u stranoj valuti (ili bar jedan značajan deo), dok su prihodi u domaćoj valuti. Zato su one visoko osetljive na promene deviznog kursa. U dvovalutnim sistemima „pass-trough“ deviznog kursa je snažniji kako na cene, tako i na efekat bilansa. U takvim uslovima svaka deprecijacija znači da realno raste „teret duga“ u stranoj valuti.

Leiderman i dr. (2006.) zaključuju da i pored činjenice da dvovalutni režim utiče različito na transmisioni mehanizam, ne treba isključiti mogućnosti da se i u ovim zemljama koristi ciljanje inflacije. Do sličnog zaključka su došli, Batini, Leavine and Pearlman (2008.), kada su zaključili da vođenje monetarne politike u dvovalutnim sistemima može biti izazovno, ali i može biti uspešno u režimu ciljanja inflacije. Oni su zaključili i da je smanjenje fluktuacija deviznog kursa značajno.

3. Ciljanje inflacije u dvovalutnim sistemimaPrvi problem sa kojim se suočavaju zemlje koje se nalaze u ovom režimu odnosi se na kratkoročne kamatne stope kao operativni instrument. U dvovalutnim sistemima veliki broj transakcija je u stranoj valuti, a domaća kratkoročna kamatna stopa ima efekte uglavnom na transakcije u domaćoj valuti. To znači i da strane kratkoročne kamatne stope imaju uticaj na domaće transakcije.

Felices i Tuesta (2000.) su pokazali da su ciklični odgovori ekonomije na šok strane kamatne stope u velikoj meri osetljivi na nivo dolarizacije.

348

Armas i Grippa (2005.) ističu da u uslovima finansijske dolarizacije promene strane kamatne stope imaju isto dejstvo, kao i promene domaće kamatne stope.

To znači da se promenama domaće kamatne stope moraju kompenzovati i nepoželjna kretanja strane kamatne stope. U uslovima rasta inflatornih očekivanja to može voditi znatno većem nivou restriktivnosti monetarne politike u odnosu na jednovalutne sisteme. Takođe, biće potrebne i češće promene kamatne stope, jer one sada moraju da kompenzuju i domaće i strane negativne šokove. Da bi se uspešno koristile kratkoročne kamatne stope kao operativno pravilo potrebno je da su one stabilne i predvidive, jer u protivnom finansijska tržišta nemaju jasan reper za formiranje ka-matnih stopa u domaćoj valuti za različita dospeća. Stoga ukoliko postoji visok nivo inflacije i njen značajan varijabilitet onda upotreba kratkoročnih kamatnih stopa može uneti dodatni (nepoželjni) varijabilitet na domaće tržište.

U dvovalutnim zemljama monetarni agregati su samo pod delimičnom kontrolom centralne banke, jer značajan deo novčane mase je u stranoj valuti. U takvim uslovima ekonomski subjekti utiču na strukturu novčane mase birajući između domaće i strane valute. To znači i da je prognoziranje novčane mase otežano i targetiranje monetarnih agregata više nije prikla-dan monetarni režim. Berg i Borenstain (2000.) su ustanovili da u dvova-lutnim sistemima najveću povezanost sa inflacijom imaju širi monetarni agregati u koje su uključeni i depoziti u stranoj valuti.

Kao što ističe MMF (2000.) u delimično dolarizovanim ekonomijama postoje značajna ograničenja u vođenju monetarne politike, ne samo što centralna banka kontroliše samo deo novčane mase, nego se on u kratkom roku može značajno smanjiti (promenom valute) ukoliko opadne kredibi-litet ekonomskih politika.

U uslovima niskih troškova supstitucija valuta, deprecijacije deviznog kur-sa mogu voditi promeni u tražnji za novcem i povećane brzine opticaja novca. Ukoliko dolazi do deprecijacije domaće valute, ekonomski subjekti će nastojati da je se „oslobode“ u kratkom roku, bilo da će je supstitu-isati za stranu valutu ili će je iskoristiti za kupovine. U takvim uslovima promena tražnje za novcem vodi rastu brzine opticaja novca što ugrožava ostvarenje inflatornog targeta.

Sledeća teškoća sa kojom se suočavaju ove zemlje je činjenica da fluk-tuacije deviznog kursa nose značajan rizik za ostvarenje ciljane stope inflacije i da mogu voditi ugrožavanju finansijske stabilnosti. Ovaj pro-blem može biti naročito izražen u zemljama u kojima postoji visok „pa-

349

ss-through“ efekat. U takvim uslovima su i nerazmenljiva dobra vezana za stranu valutu. Na taj način se promene deviznog kursa reflektuju na veći broj proizvoda i usluga. Plata i Herrero (2007.) su ustanovili da u zemljama u kojima postoji veći stepen dolarizacije da cene u većoj meri reaguju na promene nivoa deviznog kursa. Do sličnog zaključka su došli i Reinhart i dr. (2003.). to jest da je „pass-through“ efekat u visoko dolarizovanim ekonomijama mnogo viši i mnogo perzistentniji. Calvo i Veigh (1992.) su na primeru zemalja Latinske Amerike pokazali da postoji jaka pozi-tivna korelacija između substitucije valuta i volatilnosti deviznog kursa. Ove studije daju nedvosmislen zaključak da promene deviznog kursa vode promeni nivoa cena i da to može biti faktor ugrožavanja ostvarenja ciljne stope inflacije.

U zemljama u razvoju i javni i privatni sektor se često zadužuje u stranoj valuti, što povećava ranjivost zemlje na eksterne šokove. S obzirom na to da su njihovi prihodi u lokalnoj valuti to znači da deprecijacija nacionalne valute povećava teret otplate duga. Deprecijacija može biti naročito opasna ukoliko se krediti u stranoj valuti koriste za investiranje u nerazmenjivim sektorima, jer tada značajne fluktuacije deviznog kursa mogu dovesti do platnobilansne krize.

Deprecijacija može voditi i ugrožavanju finansijske stabilnosti zemlje. Na-ime, u velikom broju privreda u tranziciji potraživanja i krediti su u stranoj valuti, a prihodi u lokalnoj valuti. U uslovima deprecijacije nacionalne valute, raste teret otplate obaveza u stranoj valuti i to može uticati da je-dan broj ekonomskih subjekata neće biti u mogućnosti da izmiruje svoje obaveze, što vodi rastu loših kredita u bankarskom sistemu i ugrožavanja finansijske stabilnosti.

U uslovima kada postoji značajna promena nivoa cena sa promenom nivoa deviznog kursa, neophodna je intervencija centralne banke da bi se očuvao inflatorni target. Međutim, primenom čestih deviznih intervencija odstupa se od jedne od osnovnih pretpostavki ciljanja inflacije, a to je slobodno fluktuiranje deviznog kursa. Veliki broj autora ističe da intervencije na de-viznom tržištu nisu suprotne režimu ciljanja inflacije, iako teorija sugeriše suprotno. Leiderman i dr. (2006.) pokazuju da intervencije na deviznom tržištu podržavaju ciljanje inflacije.

Iz ovoga možemo izvući zaključak da zemlje koje imaju niže učešće dolari-zacije i niži „pass-trough“ efekat mogu efikasnije sprovoditi režim ciljanja inflacije. Kao što ističu Armas i Grippa (2005.) nizak „pass-trough“ efekat deviznog kursa je ključni razlog što je Peru bio uspešan u ciljanju inflacije i pored prisutne dolarizacije. Izrael je primer zemlje koja je uspela da snizi učešće paralelne valute nakon uvođenja ciljanja inflacije, što je doprinelo

350

uspešnosti ovog režima. Ovu hipotezu potvrđuje i istraživanje Nojković i Petrović (2015.), koji su na primeru evropskih privreda u tranziciji, koje koriste ciljanje inflacije, utvrdili da nivo evrizacije meren učešćem depo-zita i zajmova u stranoj valuti utiče na to da li je devizni kurs zaseban cilj.

Veliki broj studija je pokazao da zemlje u režimu ciljanja inflacije vode aktivnu politiku deviznog kursa (Nojković i Petrović 2015, Leiderman i dr. 2013, Edwards 2006, Mohanty i Klau 2004, i dr. ). Nojković i Petrović (2015.) su ustanovili da je u Rumuniji, Srbiji i Albaniji devizni kurs cilj za sebe dok je u Češkoj, Poljskoj i Mađarskoj instrument da se ostvari inflatorni target, odnosno da se predvidi buduće kretanje inflacije. Stoga je jasno da u privredama u tranziciji centralna banka može nastojati da stabi-lizuje devizni kurs nezavisno od inflatornog targeta. Sa druge strane Mish-kin (2000.) se protivi prekomernim intervencijama na deviznom tržištu privreda u tranziciji koje se nalaze u režimu ciljanja inflacije smatrajući da su one pretvorile devizni kurs u nominalno sidro koje ima primat u odnosu na target inflacije.

Naše mišljenje je da zemlje sa dvovalutnim sistemima koje imaju značajan nivo fluktuacija deviznog kursa ne mogu voditi klasičnu politiku ciljanja inflacije. U ovim zemljama deprecijacija kursa, odnosno njegove prevelike fluktuacije mogu voditi čitavom nizu problema: visokom „pass-trough“ efektu na cene i posledično rastu inflacije, nemogućnosti kontrole monetarnih agregata, velikom varijabilitetu kratkoročnih kamat-nih stopa, većem stepenu restriktivnosti dezinflacione monetarne politike, ugrožavanju fiskalne stabilnosti i ugrožavanju finansijske stabilnosti. Sto-ga ove zemlje moraju voditi aktivnu politiku deviznog kursa. Smatramo da bi za ove zemlje bio pogodan režim sa dva nominalna sidra: inflacije i deviznog kursa. Naravno, preduslov je da su ova dva nominalna sidra određena na komplementarnom nivou. U ovom režimu svakako nije opcija fiksni devizni kurs, već postepeno prilagođavanje nivoa deviznog kursa, sve dok postoji razlika u inflaciji (ili inflacionim očekivanjima) u domaćoj zemlji i zemlji sekundarne valute. Verovatno pogodan režim deviznog kur-sa bi mogao biti režim pokretnih zona. Ovakav monetarni režim se obično naziva blaža varijanta ciljanja inflacije. Primer zemalja koje su vodile poli-tiku sa sva nominalna sidra su: Čile, Izrael, Mađarska i dr.

Iskustvo je pokazalo da većina zemalja u dvovalutnim sistemima vodi računa o kretanju deviznog kursa (Armas i Grippa, 2005.). Osnovna raz-lika je u tome što jedna grupa zemalja priznaje da je i devizni kurs instru-ment politike, dok druga grupa zemalja to ne priznaje otvoreno, ali koristi u određenoj meri intervencije na deviznom tržištu.

351

4. Zaključna razmatranjaDanas ne postoji konsenzus u literaturi kako voditi monetarnu politiku u zemljama sa dvovalutnim režimima. Konsenzus postoji samo po pitanju saglasnosti da je vođenje monetarne politike u dvovalutnim sistemima mnogo izazovnije.

Postojanje dvovalutnog sistema ne implicira automatski da će režim ciljanja inflacije biti neuspešan. Međutim, ukoliko je učešće strane valute više, kredibilitet monetarne politike niži, prisutna istorija cenovne nestabilnosti, manje razvijen finansijski sistem i prisutne značajne fluktuacije tokova kapitala i deviznog kursa, veća je verovatnoća da će ovaj režim biti neuspešan.

U dvovalutnim režimima kreatori monetarne politike ne mogu kontrolisati novčanu masu, jer se ona sastoji od domaće i strane komponente. Takođe, veliki uticaj imaju i domaće i strane kratkoročne kamatne stope. U takvim uslovima kreatori domaće monetarne politike moraju da promenama domaće kamatne stope neutrališu i nepoželjna kretanja strane kamatne stope. To može voditi većoj restriktivnosti monetarne politike i većem varijabilitetu kamatne stope.

Evidentno je i da je sprovođenje ovog režima mnogo teže u zemljama sa višim stepenom dolarizacije i u zemljama u kojima postoji veći „pass-trough“ efekat. U ovakvim uslovima „fear of floating“ je sasvim opravdan, jer deprecijacija kursa, odnosno njegove prevelike fluktuacije mogu voditi: visokom „pass-trough“ efektu na cene, nemogućnosti kontrole monetarnih agregata, velikom varijabilitetu kratkoročnih kamatnih stopa, većem stepenu restriktivnosti dezinflacione monetarne politike, promenama brzine opticaja novca, ugrožavanju fiskalne stabilnosti i ugrožavanju finansijske stabilnosti.

Stoga je za zemlje sa visokim učešćem dolarizacije i visokim „pass-trough“ efektom moguća opcija za vođenje monetarne politike preko dva instrumenta: kratkoročnih kamatnih stopa i deviznog kursa. To bi impliciralo i režim sa dva nominalna sidra: inflatornim targetrom i targetom deviznog kursa. Naravno, preduslov je da ova dva targeta budu određena na komplementarnom nivou. Ovakva politika bi mogla voditi boljem rezultatu, jer bi ciljna vrednost deviznog kursa povećala kredibilitet sistema, smanjila potrebu za intervencijama kratkoročnom kamatnom stopom, ograničila „pass-trough efekat“ i imala pozitivan efekat i na fiskalnu i finansijsku stabilnost. Nominalno sidro u vidu deviznog kursa ne treba da bude fiksni devizni kurs nego neki oblik prelaznog režima, poput sistema pokretnih zona, koji bi dozvolio određene fluktuacije deviznog kursa, ali ne preko nivoa koji bi ugrožavao osnovne postavke sistema. Naravno, za ove zemlje uvek je i otvorena opcija izbora nekog drugog monetarnog režima.

352

ApstraktRežim ciljanja inflacija je prvi put primenio Novi Zeland 1989. godine i od tada ovaj režim ima rastuću popularnost. Ovaj režim je primenio i jedan broj zemalja koji ima dvovalutne režime (široko rasprostranjenu upotrebu strane valute). Kod ovih zemalja javlja se problem efikasnosti instrumena-ta monetarne politike, s obzirom na to da oni deluju samo na transakcije u domaćoj valuti, a ne i na transakcije u stranoj valuti. Veliki broj studija pokazao je da u dvovalutnim režimima postoji povećana volatilnost inflaci-je i BDP, što dovodi do manje efikasnosti centralne banke. Takođe, poten-cijalni problem koji se može javiti u ovim režima je činjenica da kretanje strane kamatne stope može imati veliki uticaj na kretanje domaće novčane mase (koja se sastoji od strane i domaće valute), tokove kapitala, agregat-nu tražnju i u krajnjem na nivo inflacije. U ovim režimima postoji i veliki uticaj deviznog kursa, pa postoji opasnost da kretanje inflacionih očeki-vanja zavisi od nivoa deviznog kursa što znatno otežava ciljanje inflacije. Zemlje sa dvovalutnim režimima su stoga podložnije eksternim šokovima, što može biti još jedan od problema za kreatore ekonomske politike.

Cilj rada je analiza efikasnosti režima ciljanja inflacije u dvovalutnim re-žimima. Rad se sastoji iz tri dela. U prvom delu rada autori analiziraju osnovne karakteristike režima ciljanja inflacije. U drugom delu rada se analiziraju teškoće vođenja monetarne politike u dvovalutnim sistemima, a predmet analize trećeg dela rada je efikasnost režima ciljanja inflacije u dvovalutnim sistemima.

Autori zaključuju da za zemlje sa dvovalutnim sistemima koje imaju visoko učešće strane valute i visok „pass-trough“ efekat klasično ciljanje inflacije nije odgovarajući režim.

Ključne reči: ciljanje inflacije, dvovalutni sistemi, instrumenti, monetarna politika.

353

LiteraturaArmas, A. i Grippa, F. (2005) „Targeting Inflation in a Dollarized Economy: The Peruvian Experience“, Banco Central de Reseva del Peru, working paper br. 538.

Batini, N., Levine, P., i Pearlman J. (2008) „Optimal Exchange Rate Stabilization in a Dollarized Economy with Inflation Targets“, Working Paper, Central Reser-ve Bank of Pery.

Bernanke, B., Laubach, T., Mishkin, F., i Posen, A. (1999) „Inflation Targeting Lessons from the International Experience“, Princeton University Press, Prince-ton.

Berg, A. i Borensztein, E. (2000) „The Choice of Exchange Rate Regime and Monetary Target in Dollarized Economies“, IMF, WP 00/29.

Carare, A. i Stone, M. R. (2003) „Inflation Targeting Regimes“, IMF Working Paper br. 03/9.

Calvo, G. i Vegh, C. (1992) „Currency Substitution in Developing Countries: An Introduction“, Revista de Analisis Economico, broj 1, vol 7, str 3 -27.

Dokle, E. (2013) „Inflation Targeting in Dollarized Economies“, Charles Univer-sity in Prague.

Edwards, S. (2006) „The Relationship Between Exchange Rates and Inflation Targeting Revisited“, NBER Working Paper br. 12163.

Felices, G. i Tuesta, V. (2000) „Monetary Policy in a Dual Currency Enviro-ment“, http://www.econmodels.com/upload7282/bb82fe5f58595a797b3e352e5c-bb566c.pdf.

Freedman, B. (2003.) „The Use and Meaning of Words in Central Banking: Inflation Targeting, Credibility and Transparency“ u knjizi Central Banking, Monetary Theory and Practice, Edward Elgar.

IMF (2000) „World Economic Outlook“, IMF, Washington.

Jonsson, G. (1999.) „The Relaitve Merits and Implication of Inflation Targeting for South Africa“, IMF Working Paper br. 99/116.

Leiderman, L., Maino, R. i Parrado, E. (2006) „Inflation Targeting in Dollarized Economies“ IMF, Working Paper, br. 06-157.

Mischkin, F. S. (2000) „Inflation targeting in Emerging Market Countries“, NBER WP br. 7618.

Mohanty, M. S. i Klau, M. (2004) „Monetary Policy Rules in Emerging Market Economies: Issues and Evidence”, BIS Working Papers br. 149.

Nojković, A i Petrović, P. (2015) „Monetary Policy Rule in Inflation targeting Emerging European Countries: a Discrete Choice Approach“, Journal of Policy Modeling, accepted manuscript.

Plata, A. P. i Herrero, A. G. (2007) „To Dollarize or De-dollarize: Consenquences

354

for Monetary Policy“, http://www.bis.org/repofficepubl/arpresearch200709.1.pdf.

Reinhart, C., Rogoff, K. S. i Savastano, M. A. (2003) „Addicted to Dollars“, NBER, Working paper br. 10015.

Rogers, S. i Stone, M. (2005) „On Targets: International Experience with Achi-eving Inflation Targets“, IMF, WP 05-163.

Stone, M. (2003) „Inflation Targeting Lite“, u knjizi Challenges to Central Ban-king from Globalized Financial System, IMF, Washington.

Svenson, L. E. (1998) „Inflation Targeting in an Open Economy: Strict or Flexi-ble Inflation Targeting“, Victoria Economic Commentaries, Vol 15, No 1.

Svenson, L. (2000.), „Open Economy Inflation Targeting“, Journal of Internati-onal Economics, br. 50.

Zamorochy, M. i Sa S. (2003) „Economic Policy in a Highly Dollarizied Eco-nomy: The Case of Cambodia“, IMF.

355

POLITIKA DEVIZNOG KURSA U DVOVALUTNOM MONETARNOM SISTEMU

Ivana Rajković1/Branko Urošević2

1. UvodMnoge ekonomije sa tržištima u nastajanju imaju de-facto dvovalutni sistem. S jedne strane, ove zemlje imaju svoju zvaničnu valutu, dok sa druge strane, strana valuta, najčešće dolar ili evro, služi kao čuvar vrednosti štednje ili valuta u kojoj se izdaju krediti. U zemljama koje su u režimu ciljanja inflacije, prisustvo inostrane valute ima ozbiljne implikacije prilikom vođenja politike deviznog kursa s obzirom na visok stepen prelivanja deprecijacijskih pritisaka na cene, kao i usled opasnosti od narušavanja finansijske stabilnosti.

Iako, u osnovi, režim inflacionog targetiranja podrazumeva fleksibilni devizni kurs koji omogućava absorbciju eksternih šokova, iskustva privreda sa tržištima u nastajanju, pre svega onih koje posluju u uslovima dvovalutnog monetarnog sistema, ukazuju na to da se centralne banke često suočavaju sa kompromisom prilikom vođenja politike deviznog kursa, odnosno izborom između nominalne deprecijacije sa ciljem ublažavanja eksternih neravnoteža i politike stabilnog deviznog kursa kako bi se sprečili efekti prelivanja deprecijacije na cene i ugrožavanje finansijske stabilnosti.

Deprecijacija nacionalnih valuta krajem 2008. godine u zemljama centralne i jugoistočne Evrope znatno je doprinela smanjenju spoljnih neravnoteža. Međutim, devizni kurs može imati ulogu u unapređenju konkurentnosti ekonomije jedino ukoliko makroekonomska stabilnost nije ugrožena. S obzirom na visok prenosni efekat na cene, znatnije narušavanje stabilnosti deviznog kursa u zemljama sa tržištima u nastajanju relativno brzo bi rezultiralo u inflatornim pritiscima i time bi poništilo pozitivne efekte deprecijacije na konkurentnost privrede. Takođe veoma bitan faktor koji utiče na mogućnost deviznog kursa da apsorbuje eksterne šokove jeste finansijska stabilnost koja može biti ugrožena u zemljama sa dvovalutnim monetarnim sistemom u slučaju snažne deprecijacije, s obzirom na to da privreda i stanovništvo uglavnom nisu zaštićeni od deviznog rizika, odnosno da su zarade najčešće izražene u domaćoj valuti, dok su krediti indeksirani u stranoj. U takvim okolnostima, centralne banke intervencijama

1 Narodna banka Srbije2 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Narodna banka Srbije i CESifo Research

Network

356

na međubankarskom deviznom tržištu teže da ublaže preteranu volatilnost deviznog kursa kako bi sprečile veće poremećaje i time postaju „taoci straha od fluktuiranja“ (Calvo & Reinhart., 2000).

Ovaj rad ima za cilj da istraži efekte koje dvovalutni monetarni sistem ima na odluke centralne banke u pogledu izbora adekvatne politike deviznog kursa u tržištima u nastajanju, odnosno između primene fleksibilnog deviznog kursa koji omogućava podsticanje izvoza i primene intervencija na međubankarskom deviznom tržištu u cilju stabilizacije deviznog kursa kao dodatnog instrumenta prilikom sprovođenja politike inflacionog targetiranja. Predstavljen je jednostavan model male otvorene privrede koja se nalazi u dvovalutnom monetarnom sistemu i na raspolaganju ima dva instrumenta: referentnu kamatnu stopu i intervencije na međubankarskom deviznom tržištu.

Rezultati modela sugerišu da:

i) Kada su suočene sa negativnim inostranim šokom (rast inostranih kamatnih stopa koji dovodi do odliva kapitala), centralna banka u dvovalutnom monetarnom režimu, teži da bude restriktivnija u poređenju sa centralnom bankom u zemlji koja nije suočena sa ovim problemom. S druge strane, u slučaju negativnog domaćeg šoka, cen-tralna banka u zemlji sa dvovalutnim sistemom teži da bude manje ekspanzivna.

ii) Centralna banka u dvovalutnom monetarnom sistemu teži da u većoj meri interveniše na međubankarskom deviznom tržištu na strani prodaje strane valute u cilju sprečavanja prekomerne volatilnosti deviznog kursa u slučaju negativnog i domaćeg i inostranog šoka.

Rezultati našeg modela mogu biti korisni prilikom opisivanja oprezne relaksacije monetarne politike u Srbiji u periodu niskih inflatornih pritisaka u poređenju sa zemljama u okruženju, koje su se takođe suočavale sa niskom inflacijom na šta su reagovale intenzivnijom relaksacijom monetarne politike (Grafikon 1 i 2).

Grafikon 2 ukazuje na to da su centralne banke u zemljama centralne i jugoistočne Evrope u periodu snažnih dezinflatornih pritisaka snizile referentnu kamatnu stopu na veoma niske nivoe. U Češkoj je krajem 2013. godine, kamatna stopa tehnički snižena na nulu, odnosno kreće se na nivou do 0,05%, u Poljskoj i Mađarskoj se od kraja 2014. godine kreće oko 2%, a u Rumuniji oko 2,75%. S druge strane, suočena sa dezinflatornim pritiscima, NBS je tokom 2014. godine oprezno relaksirala monetarnu politiku, pri čemu je referentna kamatna stopa tokom 2014. snižena za 1,5 p.p. (sa 9,5% iz decembra 2013. na 8,0% 2014. godine). Relaksacija je ubrzana tokom 2015. godine i referentna kamatna stopa je snižena na nivo od 4,5% u oktobru 2015.

357

Grafikon 1 Međugodišnja stopa inflacije u zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope koje su u režimu inflacionog targetiranja (u %)

Izvor: NBS Izveštaj o inflaciji, novembar 2015.

-4-202468

10121416

12007.

12008.

12009.

12010.

12011.

12012.

12013.

12014.

12015.

Srbija Мађарска РумунијаPoljska Češka

Grafikon 2 Kretanje referentne kamatne stope u zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope koje su u režimu inflacionog targetiranja (u %)

-2

0

2

4

6

8

10

12

14

12007.

12008.

12009.

12010.

12011.

12012.

12013.

12014.

12015.

Srbija Češka Poljska

Mađarska Rumunija

Izvor: NBS Izveštaj o inflaciji, novembar 2015.

358

Ukoliko bismo posmatrali valutnu strukturu depozita i kredita u pomenutim zemljama (Tabela 1), Srbija se izdvaja kao zemlja sa najvišim udelom depozita i kredita u stranoj valuti u ukupnim, što je čini osetljivijom na negativne inostrane šokove koji imaju za rezultat pojačane deprecijacijske pritiske u odnosu na ostale zemlje iz okruženja.

Tabela 1 Učešće depozita i kredita u stranoj valuti u ukupnim, decembar 2014.

Učešće depozita i kredita u stranoj valuti u ukupnim (u %)Zemlja Depoziti KreditiSrbija 89,6 68,8Češka 9,6 9,6Mađarska 17,7 50,7Poljska 6,0 28,9Rumunija 34,7 56,5Izvor: Centralne banke posmatranih zemalja.

Ova pojačana osetljivost na deprecijacijske pritiske, u najvećoj meri može objasniti opreznu relaksaciju monetarne politike tokom perioda niskih inflatornih pritisaka, kao i intervencije na deviznom tržištu, pre svega tokom 2014. godine. Naime, sa ciljem ublažavanja prekomerne kratkoročne volatinosti deviznog kursa izazvane pre svega globalnim faktorima, poput neizvesnosti u međunarodnom okruženju, geopolitičkim tenzijama i ublažavanjem ekspanzivnosti monetarne politike Fed-a, NBS je intervenisala na deviznom tržištu u drugoj polovini 2014. godine uglavnom na strani prodaje strane valute (Grafikon 3.). Ovakva reakcija centralne banke na inostrane šokove ukazuje na to da, prilikom vođenja monetarne politike, centralna banka vodi računa i o stabilnosti deviznog kursa, imajući u vidu činjenicu da odluke donosi u uslovima dvovalutnog monetarnog sistema, kao i da prekomerna deprecijacija ozbiljno preti da ugrozi finansijsku stabilnost.

Ostatak rada je organizovan na sledeći način: Odeljak 2 prikazuje pregled literature na temu režima deviznog kursa i intervencija na deviznom tržištu u ekonomijama sa tržištima u nastajanju. U Odeljku 3 je izveden jednostavni model male otvorene privrede prilagođen za dvovalutni monetarni sistem karakterističan za ekonomije sa tržištima u nastajanju. U Odeljku 4 su prikazana zaključna razmatranja.

359

70

80

90

100

110

120

130

-105-90-75-60-45-30-15

0153045607590

105

12009.

5 9 12010.

5 9 12011.

5 9 12012.

5 9 12013.

5 9 12014.

5 9 12015.

5 9

Intervencije NBS (l.s.)* EUR/RSD (d.s.)**

* + prodaja; - kupovina.** 1 EUR u RSD.

Izvor: NBS Izveštaj o inflaciji, novembar 2015.

(mln EUR) (EUR/RSD)

2. Pregled literatureLiteratura koja se bavila politikom deviznog kursa u režimu inflacionog targetiranja koja je nastala u periodu nakon uvođenja režima inflacionog targetiranja ranih 1990-ih godina sugerisala je da centralna banka koristi kamatnu stopu kao jedini instrument monetarne politike sa ciljem ostvarenja niske i stabilne inflacije, dok bi devizni kurs bio tržišno utvrđen i služio bi kao absorber šokova. Pored toga, ovaj pravac u literaturi ukazuje na to da intervencije na deviznom tržištu predstavljaju znak da centralna banka nije u potpunosti posvećena ispunjenju svog primarnog cilja i sugerišu nedostatak kredibiliteta monetarne politike (Mishkin i Savastano, 2001). Treba, međutim, imati u vidu da su zemlje koje su među prvima uvele režim inflacionog targetiranja bile zemlje koje karakteriše viši nivo ekonomskog razvoja (Novi Zeland, Velika Britanija, Kanada).

Drugi pravac literature je počeo da se razvija nakon što su režim inflacionog targetiranja počele da usvajaju zemlje koje pripadaju grupi ekonomija sa tržištima u nastajanju, krajem 1990-ih godina. Naime, stav da režim inflacionog targetiranja podrazumeva isključivo slobodno plivajući režim deviznog kursa postepeno je relaksiran i razvio se novi pravac koji sugeriše da ekonomije sa tržištima u nastajanju koje primenjuju režim inflacionog targetiranja mogu imati značajne koristi od povremenih intervencija na

Grafikon 3 Kretanje kursa dinara i intervencije NBS na deviznom tržištu

360

deviznom tržištu. Neki autori ukazuju na to da je efikasnost intervencija na deviznom tržištu viša u slučaju ekonomija u razvoju i tranzicionih ekonomija u poređenju sa razvijenim ekonomijama (Canales-Kriljenko et al., 2003). Pored toga, neke od zemalja koje danas spadaju u grupu zemalja sa plivajućim deviznim kursom su u prvim fazama makroekonomske stabilizacije koristile devizni kursa kao nominalno sidro (Poljska).

Autori koji pripadaju novijem pravcu literature sugerišu da centralne banke zemalja sa tržištima u nastajanju donose odluke u uslovima postojanja dva cilja (niska inflacija i stabilan devizni kurs) i dva instrumenta (kamatna stopa i intervencije na deviznom tržištu). Benes et al. (2015.) opisuju ponašanje centralne bake koja koristi kamatnu stopu i intervencije na deviznom tržištu kao instrumente za postizanje svojih ciljeva. Prvi instrument centralna banka koristi kako bi ostvarila cilj u vidu niske i stabilne inflacije, dok drugi instrument koristi kako bi ostvarila stabilan devizni kurs. Intervencije posmatraju kao instrument koji centralna banka regularno koristi, a ne samo tokom perioda finansijske nestabilnosti. Rezultati ovog rada ukazuju na prednosti kombinovanja režima inflacionog targetiranja sa određenim stepenom upravljanja deviznim kursom preko intervencija na deviznom tržištu, s obzirom na to da intervencije na deviznom tržištu dovode do ublažavanja šokova, pre svega onih koji dolaze iz međunarodnog okruženja. Do sličnih zaključaka došli su i Ghosh et al. (2016.) u radu koji ukazuje na to da je režim inflacionog targetiranja adekvatan za ekonomije sa tržištima u nastajanju kojima nedostaju nominalna sidra, ali bi ovaj režim trebalo dopuniti intervencijama na deviznom tržištu, posebno u slučaju volatilnih kapitalnih tokova.

Uloga intervencija na deviznom tržištu u ekonomijama sa tržištima u nastajanju je posebno izražena u slučaju visokog nivoa evroizacije, odnosno situacije u kojoj centralna banka donosi odluke u uslovima dvovalutnog monetarnog sistema. Istražujući vezu između efekata bilansa i politike deviznog kursa, Cespedes et al. (2004) su došli do zaključka da efekat bilansa, odnosno neusklađenost valutne strukture izvora sredstava i plasmana, u velikoj meri može pojačati efekat inostranih šokova. Ovaj efekat pojačavanja šokova je posebno izražen u slučaju finansijske osetljivosti koju u modelu aproksimiraju učešćem duga u stranoj valuti u ukupnom. Empirijska istraživanja su dokazala (Honohan, 2007.) da centralne bake u zemljama koje se nalaze u dvovalutnom monetarnom sistemu češće intervenišu na deviznom tržištu u strahu od posledica koje snažna deprecijacija može imati po finansijsku stabilnost. Time što dovodi do smanjenja sposobnosti dužnika koji zarađuju u lokalnoj valuti da servisiraju dug koji je izražen u stranoj valuti, snažna deprecijacija dovodi do rasta kreditnog rizika, kao i rizika da će doći do povlačenja depozita od

361

strane zabrinutih poverilaca. U takvim situacijama, centralna banka vodi politiku deviznog kursa na način da zaštiti ekonomiju od posledica koje deprecijacija ima na finansijsku stabilnost i time postaje talac “straha od fluktuiranja” (Calvo i Reinhart, 2002).

Imajući u vidu posledice kretanja deviznog kursa na cene, finansijsku stabilnost i konkurentnost male otvorene privrede, model predstavljen u sledećem odeljku ima za cilj da objasni kako evroizacija utiče na odluke centralne banke u pogledu kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu, koje nastaju kao reakcija na domaće i inostrane šokove (šok u agregatnoj tražnji i šok u inostranoj kamatnoj stopi).

3. ModelU ovom odeljku predstavljen je model male otvorene privrede u režimu inflacionog targetiranja gde centralna banka, pored ostvarenja inflacionog cilja, vodi računa i o efektima politike deviznog kursa koji se odnose na prelivanje deviznog kursa na cene, pozitivan efekat koji deprecijacija deviznog kursa ima na poboljšanje konkurentske pozicije zemlje i negativan efekat koji deprecijacija deviznog kursa ima na finansijsku stabilnost usled rasta kreditnog rizika. Polaznu tačku za naš model predstavlja model Ghosh et al. (2016.) koji je proširen na način da uključi efekat prelivanja nominalnog kursa na cene (pass-through je veći od nule), kao i suprotstavljene efekte koje deprecijacija deviznog kursa može imati na konkurentnost zemlje i njenu finansijsku stabilnost. Ovako proširen model male otvorene privrede nam omogućava da sagledamo efekte koje visok nivo evroizacije ima na odluke centralne banke u pogledu visine referente kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu.

Funkcija cilja centralne banke je prikazana jednačinom 1:

(1)

Centralna banka (CB) simultano bira referentnu kamatnu stopu i iznos intervencija na deviznom tržištu sa ciljem da minimizira odstupanje bruto domaćeg proizvoda (BDP) od svog potencijalnog nivoa, , odstupanje inflacije od ciljanog nivoa , kao i da minimizira premiju rizika , vodeći računa o tome da intervencije na deviznom tržištu (R) nisu besplatne, odnosno dovode do troškova u visini b. U modelu, rast e podrazumeva deprecijaciju lokalne valute.

362

Agregatna tražnja je predstavljena sledećom jednačinom:

(2)Pretpostavka je da rast kamatne stope (r), kao i negativni šok u agregatnoj tražnji (u) negativno utiču na agregatnu tražnju (y). Kao i u modelu predstavljenom u Ghosh et al. (2016.), uvedena je pretpostavka da ne postoji direktan uticaj promene deviznog kursa na agregatnu tražnju. Međutim, u našem modelu petpostavka je da promene u realnom deviznom kursu utiču na konkurentnost privrede, što je modelirano kroz izraz za premiju rizika koji će biti detaljnije objašnjen u nastavku.

Filipsova kriva je proširena tako da uključi efekat prelivanja deviznog kursa na cene, kao što je predloženo u Monacelli (2005.):

(3)Stopa inflacije ( je funkcija očekivane inflacije ( , jaza BDP-a

, i realnog deviznog kursa (e), pri čemu predstavlja efekat prelivanja deviznog kursa na cene.

U našem modelu, pretpostavka je da je devizni kurs određen tokovima kapitala i intervencijama na deviznom tržištu. Tokovi kapitala reaguju na diferencijal u kamatnim stopama, pri čemu devizni kurs deprecira u slučaju diferencijala u korist inostrane kamatne stope, a aprecira u slučaju diferencijala u korist domaće kamatne stope. Centralna banka intervencijama na deviznom tržištu ublažava fluktuacije u deviznom kursu:

(4)Gde predstavlja inostranu, a r domaću kamatnu stopu.

Kako bismo opisali kompromis u vođenju politike deviznog kursa koji se odnosi na pozitivan efekat koji deprecijacija lokalne valute ima na konkurentnost domaće ekonomije i negativan efekat koji ima na finansijsku stabilnost, po ugledu na Cespedes et al. (2004.), u model je uvedena premija rizika koja predstavlja kombinaciju dva suprotstavljena efekta, efekat evroizacije ( i efekat konkurentnosti domaće privrede ( . Pretpostavka je da premija rizika raste u slučaju deprecijacije lokalne valute kada efekat evroizacije dominira nad efektom konkurentnosti dok u suprotnom slučaju, deprecijacija lokalne valute dovodi do pada premije rizika.

Poslednji član u funkciji cilja centralne banke jesu intervencije na deviznom tržištu. Pretpostavka je da upotreba intervencija na deviznom tržištu kao dodatnog instrumenta centralne banke dovodi do troškova u visini b. Ovi troškovi uključuju troškove sterilizacije, kao i rizik od

363

gubitka kredibiliteta do čega može doći kada devizne rezerve padnu na neodrživ nivo. Na primer, za zemlju koja inicijalno ima nizak nivo deviznih rezervi, česte intervencije na deviznom tržištu u kojima centralna banka prodaje stranu valutu kako bi ublažila deprecijacijske pritiske mogu dovesti do gubitka kredibiliteta monetarne politike. Imajući to u vidu, može se očekivati da će zemlje koje imaju relativno nizak nivo deviznih rezervi i koje se često suočavaju sa deprecijacijskim pritiscima imati veće troškove intervencija na deviznom tržištu merene parametrom b, i suprotno u slučaju visokog inicijalnog nivoa deviznih rezervi i slabijih deprecijacijskih pritisaka.

Parametri a i b predstavljaju pondere u funkciji cilja CB, dok je odstupanju BDP-a od potencijalnog dodeljen ponder 1.

U cilju pojednostavljenja analize, uvedene su sledeće pretpostavke, =0, =0. Pretpostavka u velikoj meri dovodi do pojednostavljenja analize i izjednačava nominalne i realne varijable, bez gubitka objašnjavajućih moći modela.

3.1. Izbor kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu kada CB ima na raspolaganju dva instrumenta

CB rešava Jednačinu 1 simultanim izborom R i r, uzimajući u obzir Jednačine 2, 3 and 4 i ograničenja =0, =0.Dobijen je sledeći izraz za intervencije na deviznom tržištu u uslovima domaćeg i inostranog šoka:

(7)

Jednačina 7 ukazuje na to da kada se centralna banka suoči sa negativnim stranim ili domaćim šokom ( , ona će reagovati tako što će smanjivati nivo deviznih rezervi, odnosno prodavaće stranu valutu na deviznom tržištu. Pored toga, u slučaju visokog nivoa evroizacije

, odnosno kada negativan efekat deprecijacije na finansijsku stabilnost dominira nad pozitivnim efektom na konkurentsku poziciju, CB će reagovati tako što će prodavati više deviznih rezervi nego u slučaju kada nije suočena sa ovim problemom.

Reakcija kamatne stope na domaći i inostrani šok je opisana Jednačinom 8:

])1(1[22)]1(2[)]1([2))((

22

*221

ρρρρρρλλρ

+++−+++−−+−−

=aba

arbaabauabr (8))])( ar )]

364

Naime, CB će na negativan inostrani šok koji podrazumeva rast inostrane kamatne stope i potencijalni odliv kapitala reagovati povećanjem domaće kamatne stope kako bi taj odliv kapitala sprečila. S druge strane, na negativan šok u agregatnoj tražnji CB će reagovati ekspanzivnom monetarnom politikom kako bi taj šok ublažila. Međutim, uticaj visokog nivoa evroizacije na reakciju CB u pogledu izbora kamatne stope nije nedvosmislen kao u slučaju intervencija na deviznom tržištu i zavisi od visine parametra b. Za dovoljno visoko b, odnosno za , što je slučaj kada intervencije na deviznom tržištu dovode do dovoljno visokih troškova, CB će reagovati na negativan inostrani šok tako što će podizati kamatnu stopu više nego u slučaju kada evroizacija ne predstavlja problem, dok će u slučaju negativnog domaćeg šoka spuštati kamatnu stopu u manjoj meri imajući u vidu potencijalne deprecijacijske pritiske koji dolaze po osnovu relaksacije monetarne politike.

Treba imati u vidu, takođe, da postojanje intervencija na deviznom tržištu kao dodatnog instrumenta, omogućava CB da prilikom reakcije na domaće i inostrane šokove smanji pritisak na promene kamatne stope. Na primer, kada se u uslovima rasta inostranih kamatnih stopa, ekonomija suoči sa odlivom kapitala i posledično deprecijacijskim pritiscima, CB može deo deprecijacijskih pritisaka da ublaži prodajom strane valute na deviznom tržištu umesto da povećanjem kamatne stope negativno utiče na agregatnu tražnju.

4. Zaključak Rezultati modela male otvorene privrede ukazuju na to da visok nivo evroizacije utiče na odluke centralne banke u pogledu izbora referentne kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu. Centralna banka u dvovalutnom monetarnom režimu suočena sa negativnim domaćim ili stranim šokom teži da prodaje više strane valute na deviznom tržištu sa ciljem ublažavanja deprecijacijskih pritisaka u poređenju sa CB koja nije suočena sa problemom evroizacije. Pored toga, za dovoljno visoke troškove intervencija na deviznom tržištu, centralna banka u dvovalutnom monetarnom sistemu će na negativan inostrani šok reagovati povećanjem kamatne stope u višem iznosu nego u slučaju kada deprecijacija ne predstavlja rizik po finansijsku stabilnost, dok će u slučaju negativnog domaćeg šoka spuštati kamatnu stopu u manjoj meri nego što bi to bio slučaj u zemlji koja nema problem evroizacije. Uvođenje intervencija na deviznom tržištu kao dodatnog instrumenta monetarne politike omogućava smanjenje pritisaka na kamatnu stopu u uslovima šokova na domaćem ili inostranom tržištu.

365

Odluke CB u pogledu referentne kamatne stope i intervencija na deviznom tržištu u zemljama sa tržištima u nastajanju u režimu inflacionog targetiranja ukazuju na to da CB vode računa o stabilnosti deviznog kursa, nasuprot tradicionalnom stavu da režim inflacionog targetiranja podrazumeva slobodno fluktuirajući režim deviznog kursa. Povremene intervencije na deviznom tržištu sa ciljem sprečavanja prekomerne volatilnosti deviznog kursa, dovode do toga da referentna kamatna stopa postane manje osetljiva na domaće i inostrane šokove u zemljama sa dvovalutnim monetarnim sistemom. Međutim, intervencije na deviznom tržištu se ne smeju koristiti sa ciljem uticanja na trend deviznog kursa. Raspoloživi instrumenti i mere monetarne i makroprudencijalne politike moraju biti adekvatno kalibrisani s obzirom na suprotstavljeni efekat koji deprecijacija lokalne valute ima na konkurentnost privrede, s jedne strane, i efekat na finansijsku stabilnost, s druge. Pored toga, imajući u vidu da rezultati empirijskih i teorijskih radova koji su se bavili temom smanjenja stepena evroizacije, sugerišu pristup koji se zasniva na pojačanoj relativnoj volatilnosti deviznog kursa u odnosu na volatilnost inflacije (Ize i Yeyati, 2003, Urošević i Rajković, 2016.), intervencije na deviznom tržištu bi bilo poželjno sprovoditi dok ekonomija ne dostigne adekvatan nivo makroekonomske stabilnosti, kada bi bila u mogućnosti da počne da koristi nominalni devizni kurs u cilju apsorpcije šokova.

366

ApstraktCilj ovog rada jeste da analizira kompromis prilikom vođenja politike de-viznog kursa sa kojim se centralna banka koja donosi odluke u uslovima dvovalutnog monetarnog sistema suočava, odnosno izborom između nomi-nalne deprecijacije sa ciljem ublažavanja eksternih neravnoteža i politike stabilnog deviznog kursa kako bi se sprečili efekti prelivanja deprecijacije na cene i ugrožavanje finansijske stabilnosti. Rezultati našeg istraživanja ukazuju na to da u uslovima negativnog inostranog šoka, centralne banke u dvovalutnom monetarnom sistemu vode restriktivniju monetarnu politiku u odnosu na centralne banke koje nisu suočene sa ovim problemom, kao i da u uslovima negativnog domaćeg šoka teže da budu manje ekspanzivne, imajući u vidu potencijalne deprecijacijske pritiske po osnovu pada doma-će kamatne stope i njihov efekat na finansijsku stabilnost.

ReferenceBenes, Jaromir, Berg, Andrew, Portillo, Rafael, Vavra, David, 2015. Modeling Sterilized Interventions and Balance Sheet Effects of Monetary Policy in a New-Keynesian Framework. Open Econ Rev. 26, 81-108.

Calvo, Guillermo, Reinhart, Carmen, 2002. Fear of floating. Q. J. Econ. 117 (2), 379–408.

Canales-Kriljenko, Jorge, Guimaraes, Roberto, Karacadag, Cem, 2003. Official Intervention in the Foreign Exchange Market: Elements of Best Practice. IMF Working Paper No. 03/152.

Céspedes, Luis Felipe, Chang, Roberto, Velasco, Andrés. 2004. Balance Sheets and Exchange Rate Policy. A. Econ. Rev. 94, 1183-1193.

Disyatat, Piti, Galati, Gabriele. 2007. „The effectiveness of foreign exchange intervention in emerging market countries: Evidence from the Czech koruna. J. Inter. Money and Finance. 26, 383-402.

Ghosh, Atish R., Ostry, Jonathan D., Chamon, Marcos, 2016. Two targets two instruments: monetary and exchange rate policies in emerging market economi-es. J. Int. Money Finance. 60, 172–196.

Holub, Tomas, 2004. Foreign Exchange Interventions Under Inflation Targeting: The Czech Experience. CNB Internal Research and Policy Note.

Honohan, Patrick, 2007. „Dollarization and Exchange Rate Fluctuations.“ World Bank Policy Research 4172

Ize, Allain, Eduardo, Levi-Yeyati, 2003. Financial dollarization. Journal of Inter-national Economics. 55, 323-347.

367

Lavigne, Robert, 2008. Sterilized Intervention in Emerging-Market Economies: Trends, Costs, and Risks. Bank of Canada Discussion Paper No. 2008-4.

Lizal, Lubomir, Schwarz Jiri, 2013. Foreign exchange interventions as an (un)conventional monetary policy tool. BIS Papers No 73.

Mishkin, Frederic, 2000. Inflation Targeting In Emerging Market Countries. National Bureau of Economic Research , Working Paper 7618.

Mishkin, Frederic, Savastano, Miguel, 2001. Monetary policy strategies for Latin America. J. Dev. Econ. 66, 415–444.

Monacelli, Tomasso, 2005. Monetary policy in a low pass-through environment. J. Money, Credit and Banking. 37, 1047-1066.

Sarno, Lucio, Taylor, Mark, 2001. Official intervention in the foreign exchange market: is 88it effective, and if so, how does it work? J. Econ. Lit. 39, 839–868.

Ostry, Jonathan D., Ghosh, Atish R., Chamon, Marcos, Qureshi, Mahvash S., 2012. Tools for managing financial-stability risks from capital inflows. J. Int. Econ. 88, 407–421.

Ozkan, Gulcin, F., Unsal, Filiz, D., 2014. On the use of Monetary and Macro-prudential Policies for Small Open Economies. IMF Working Paper No. 14/112.

Urošević, Branko, Rajković, Ivana, 2016. Dollarization of deposits in short and long run: evidence from CESE countries. Panoeconomicus, forthcoming.

369

FINANSIJSKA STABILNOST U DVOVALUTNOM REŽIMU1

Miloš Božović2

1. UvodNivo nenaplativih kredita (engl. non-performing loans, skraćeno NPL) naglo je porastao nakon svetske ekonomske krize 2007–2009. Ovo je posebno bio slučaj u zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope (engl. central, eastern and southeastern Europe, skraćeno CESEE). Klein (2013) pokazuje da je udeo NPL u ukupnim kreditima porastao sa 3 na 11% između 2007. i 2011. Varijacije ovog udela po državama su značajne: u 2011. su se kretale od 4% u Estoniji do 19% u Srbiji. Udeo NPL u ukupnim kreditima je takođe veoma heterogen u zavisnosti od toga koje banke, tipove dužnika i vrste plasmana posmatramo. Ipak, za sve države CESEE bilo je zajedničko to da je u posmatranom periodu glavnina NPL poticala od kredita preduzećima.

Kreditna sposobnost preduzeća i pojedinaca ima širok uticaj na čitavu privredu. U situacijama kada ona slabi, može stvoriti začarani krug opadajuće profitabilnosti preduzeća i banaka koji vodi ka recesiji. Zbog toga je proučavanje determinanti neizmirenja finansijskih obaveza i shvatanje svih ključnih faktora koji utiču na neizmirenje od izuzetnog značaja za finansijske institucije i regulatore. Klasična literatura obično vezuje kreditnu sposobnost preduzeća za uticaj makroekonomskih uslova (King & Plosser, 1984; Bernanke & Gertler, 1989; Kiyotaki & Moore, 1997; Bernanke et al.,1998).Veliki broj radova ukazuje na anticiklično ponašanje NPL (npr. Salas & Saurina, 2002; Rajan & Dhal, 2003; Fofack, 2005; Figlewski et al., 2006; Jimenéz & Saurina, 2006; Pesaran et al., 2006; Berge & Boye, 2007).

Nije iznenađujuće da privredni ciklus utiče na kreditnu sposobnost dužnika. Uobičajeno teorijsko objašnjenje je da povećanje realne stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) pozitivno utiče na prihode dužnika, pa time i na njihovu sposobnost izmirivanja finansijskih obaveza. Nasuprot tome, ulaskom u periode usporavanja privrednog rasta ili recesije, dužnici sve teže izmiruju obaveze, što utiče na povećanje udela NPL u ukupnim kreditima.

1 Ovaj rad rađen je u okviru projekta osnovnih istraživanja br. OH 179005, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

2 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, e-mail: milosbozovic@ekof.bg.ac.rs

370

Značajne varijacije u udelima NPL nakon krize ukazuju i na neke druge faktore osim BDP, kao što su valutni kursevi, realne kamatne stope, nezaposlenost i inflacija (Boss, 2002; Berge & Boye, 2007; Louzis et al.,2010; Nkusu, 2011), zatim odnos datih kredita banaka prema BDP (Jakubik &Schmieder, 2008), kao i odnos spoljnog duga prema BDP (Vogiazas & Nikolaidou, 2011). Deprecijacija lokalne valute može takođe imati uticaj na nivo nenaplativih kredita, posebno u zemljama sa značajnim učešćem pozajmica u stranoj valuti. Atanasijević & Božović (2015) koriste uzorak mikro-podataka o kreditima datim preduzećima u Srbiji u periodu 2008–2012. i utvrđuju tri postojane determinante NPL: stopa rasta BDP u prethodnoj godini, relativna veličina kredita (merena kao odnos ostatka duga prema ukupnoj aktivi preduzeća u datoj poslovnoj godini) i kurs evra prema dinaru. Slika 1 ilustruje da je porast udela NPL u ukupnim kreditima u Srbiji zaista tekao uporedo sa uvećanjem kursa EUR/RSD.

Slika1. NPL u Srbiji i evolucija kursa EUR/RSD

707580859095100105110115120

0

5

10

15

20

25

30

Sep-

08

Jan-

09

May

-09

Sep-

09

Jan-

10

May

-10

Sep-

10

Jan-

11

May

-11

Sep-

11

Jan-

12

May

-12

Sep-

12

Jan-

13

May

-13

in %

NPL rate (lhs) EUR/RSD quarterly average

Izvor: Atanasijević & Božović (2015)

U ovom radu se teorijski analizira uticaj promena kursa na kreditnu sposobnost dužnika u privredi sa značajnim prisustvom valutne supstitucije, kao i dalje implikacije koje taj uticaj može imati na finansijsku stabilnost. Postavljen je ravnotežni model privrede koja se sastoji od finansijskog i nefinansijskog sektora. Finansijski sektor prima depozite i daje kredite u domaćoj i stranoj valuti, uz ograničenja postavljena zahtevima kapitalne adekvatnosti. Analizira se uticaj deprecijacije lokalne valute na profitabilnost preduzeća i banaka u zavisnosti od nivoa valutne supstitucije i stepena transmisije kursa na cene. Osetljivost rizika neizmirenja obaveza preduzeća na kretanja kursa valute u odnosu na koju se vrši

371

indeksiranje kredita raste sa stepenom valutne supstitucije, što u ravnoteži može dovesti do kreditne kontrakcije, pa samim tim i do pada BDP. Ostatak ovog rada organizovan je na sledeći način. U drugom poglavlju izložićemo neke osnovne probleme vezane za efekte valutne supstitucije. Treće poglavlje postavlja model opšte ravnoteže. Četvrto poglavlje daje pregled i analizu rezultata dobijenih na osnovu modela. Zaključna razmatranja data su u petom poglavlju.

2. Valutna supstitucijaVisok stepen valutne supstitucije u zemljama CESEE obično se percipira kao značajan izvor sistemskog rizika (EBRD, 2010; Klein, 2013). Otvaranjem finansijskog sektora u ovim zemljama i integracije koja je bila uslovljena ulaskom inostranih bankarskih grupacija, eurizacija (tj. de facto supstitucija lokalne valute evrom u poslovnim transakcijama) preneta je i na stranu obaveza preduzeća i domaćinstava.

Tabela 1. Valutna supstitucija u zemljama CESEE: udeo kredita u stranoj valuti u ukupnim kreditima domaćinstvima i preduzećima u

2012. godini (procenat ukupnog iznosa ostatka duga)

Letonija 87,3Litvanija 73,4Hrvatska 72,2Srbija 72,2Gruzija 68,2Bosna i Hercegovina 66,8Albanija 64,5Jermenia 64,2Bugarska 63,8Rumunija 63,6Makedonija 57,4Mađarska 55,4Moldavija 43,3Belorusija 42,3Ukraina 39,9Azerbejdžan 33,6Poljska 32,6

Izvor: EBRD (2012)

372

Iako je prekogranično finansiranje predstavljalo glavnu pokretačku snagu rasta tokom perioda tranzicije, ono je istovremeno iniciralo i značajnu kreditnu ekspanziju koju je zaustavila globalna finansijska kriza (EBRD, 2009). Izvori finansiranja nalaze se uglavnom u matičnim zemljama bankarskih grupacija aktivnih u regionu CESEE, što je jedan od osnovnih razloga toliko rasprostranjenog valutnog indeksiranja. U Tabeli 1 prikazan je udeo kredita u stranoj valuti u ukupnim kreditima datim domaćinstvima i preduzećima u zemljama CESEE u 2012. godini, izražen kao procenat ukupnog iznosa ostatka duga.

Valutna supstitucija je potencijalni izvor makroekonomske i finansijske nestabilnosti u zemljama koje koriste „plivajući” kurs. Pre svega, smanjuje se efektivnost ciljanja inflacije ili nivoa cena – kako su indeksirani krediti uglavnom vezani za kamatne stope u drugoj monetarnoj zoni (obično EURIBOR ili LIBOR stope), a ne za lokalne referentne stope, valutna supstitucija umanjuje uticaj kamatne stope kao primarnog instrumenta monetarne politike. Dalje, zajmoprimci se izlažu deviznom riziku, koji se u odsustvu prirodne zaštite ili razvijenog tržišta instrumenata za hedžing može lako preliti na kreditni (Breuer et al., 2010; Božović et al., 2009; Ivanović & Božović, 2015). Ovo dodatno smanjuje fleksibilnost kursa kroz pritisak javnosti na institucije monetarnog autoriteta (Calvo & Reinhart, 2002; Calvo & Mishkin, 2003), što umanjuje sposobnost privrede da apsorbuje udare. Deprecijacija lokalne valute time samo umanjuje finansijsku stabilnost i vezuje kapital kroz dodatna rezervisanja za gubitke ili veće zahteve kapitalne adekvatnosti. Posebnu opasnost za ovakve ekonomske sisteme predstavlja činjenica da se periodi značajne deprecijacije obično poklapaju sa periodima odliva kapitala, što samo dodatno pojačava kontrakcione pritiske na celokupnu privrednu aktivnost. Konačno, visok stepen transmisije kursa strane valute na cene („pass-through“) smanjuje ne samo kupovnu moć, nego I otplatnu sposobnost ekonomskih agenata i za obaveze u lokalnoj valuti (Beirne & Bijsterbosch, 2009; Mladenović & Petrović, 2014).

3. ModelPosmatrajmo privredu sa jednim potrošnim dobrom, tokom jednog vremenskog perioda koji traje od trenutka = 0 do trenutka = 1. U privredi se za poslovne transakcije koriste dve valute – domaća (d) i strana (f).3 Njihov relativni odnos će zavisiti od stepena valutne supstitucije. Uticaj valutnog kursa pratićemo kroz egzogeni faktor aprecijacije strane

3 Oznake d i f potiču od engleskih reči domestic i foreign.

373

valute, .4To će ujedno biti i jedina egzogena veličina u modelu koja je stohastička.

Privredu čine finansijski sektor, koji se sastoji od banaka (B), i nefinansijski sektor, koji obuhvata domaćinstva (H) i firme (F).5 Pored ova dva sektora, postoji i država koja se kroz institucije vlade može zaduživati na tržištu emisijom obveznica u domaćoj valuti. Optimalno ponašanje domaćinstava, firmi i banaka ćemo opisivati uvođenjem odgovarajućih reprezentativnih agenata, za koje ćemo pretpostaviti da imaju racionalna očekivanja. Kompletna mehanika predloženog modela je prikazana šematski na Slici 2.

Analizirajmo sada detaljnije optimalno ponašanje svakog reprezentativnog agenta.

Slika 2. Šematski prikaz ravnotežnog modela

3.1. Domaćinstva

U trenutku = 0, domaćinstva raspolažu početnom alokacijom, Tu početnu količinu potrošnog dobra mogu investirati u depozite u domaćoj i stranoj valuti, i , ili iskoristiti za potrošnju u = 0. U trenutku = 1, ulog u depozite u domaćoj valuti će isplatiti kamatu po stopi , a ulog u depozite u stranoj valuti će isplatiti kamatu po stopi

4 Na primer, ako se vrednost jedne novčane jedinice strane valute od trenutka = 0 do trenutka = 1 promeni sa 100 na 120, onda je = 1,2.

5 Oznake potiču od engleskih reči banks, households i firms.

374

Zbog promene kursa, vrednost depozita u stranoj valuti će se, izraženo u domaćoj, od trenutka = 0 do trenutka = 1 promeniti sa na . Domaćinstva su jedini vlasnici firmi, pa će u trenutku = 1 osim prihoda od depozita na raspolaganju za potrošnju imati i ukupan profit firmi, pod uslovom da je on pozitivan.

Imajući u vidu navedene pretpostavke, domaćinstva će birati profil potrošnje u oba trenutka, alokacijom štednje između depozita u domaćoj i stranoj valuti, , tako da maksimizuju očekivanu funkciju korisnosti:

,

(1)

gde je indikatorska funkcija koja ima vrednost 1 ako je ukupan profit firmi pozitivan, a 0 u suprotnom. Za funkciju korisnosti

pretpostavićemo uobičajene osobine stroge monotonosti, stroge konkavnosti, neprekidnosti i vremenske separabilnosti.

3.2. Firme

U trenutku = 0, firme moraju da prikupe sredstva koja će investirati u proizvodnju po tehnologiji . Sredstva prikupljaju od banaka kroz pozajmice u domaćoj i stranoj valuti, i . Ukupan iznos prikupljenih pozajmica u = 0 predstavljaće nivo investicija . Firme vraćaju bankama pozajmice u = 1, plaćajući kamate po stopama i . Zbog promene kursa, vrednost pozajmica u stranoj valuti će se, izraženo u domaćoj, od trenutka = 0 do trenutka = 1 promeniti sa na . Firme su u vlasništvu lokalnih domaćinstava, kojima u trenutku = 1 pripada sva pozitivna razlika između prihoda od proizvodnje i obaveza firmi. Profit je pozitivan samo u slučaju da firme u potpunosti mogu izmiriti svoje obaveze prema bankama u = 1. Verovatnoća neizmirenja obaveza firmi je stoga .

Firme biraju nivo investicija izborom profila finansiranja pozajmicama u domaćoj i stranoj valuti, , tako da maksimizuju očekivani profit:

375

.

(2)

Član u drugoj jednakosti u optimizacionom problemu (2) meri uticaj transmisije (tj. pass-through efekta) kursa na cene proizvedenog potrošnog dobra. Dat je konveksnom kombinacijom koja zavisi od parametra transmisije . Za 1 transmisija je potpuna, i celokupna količina potrošnog dobra će se prodati u cenama koje su indeksirane na stranu valutu. Za 0 nema transmisije, pa će se proizvedeno dobro prodavati po cenama izraženim u domaćoj valuti. Pretpostavićemo i da proizvodna funkcija ima opadajuće prinose, tj. da je

, gde je . Nivo investicija je jedini ulazni faktor u proizvodnji. Izostavljanjem radne snage kao drugog faktora proizvodnje ne gubi se na opštosti modela – rad nije neophodan pošto model ima samo jedan period tokom koga ne bi ni moglo doći do promene broja zaposlenih. Takođe, nadnice bi se u tom slučaju isplaćivale iz profita firmi, koji će ionako pripasti domaćinstvima.

3.3. Banke

U trenutku = 0, banke biraju nivo pozajmica koje će dati firmama u domaćoj i stranoj valuti, i , po kamatnim stopama i , kao i nivo tražnje za depozitima u domaćoj i stranoj valuti, i , na koje će plaćati kamate po stopama i . Pored toga, banke mogu dodatno investirati iznos u državne obveznice u domaćoj valuti, na koje ostvaruju (egzogenu) stopu prinosa . Država vraća celokupan dug u domaćoj valuti sa verovatnoćom 1. Firme, međutim, mogu dospeti u situaciju da nisu u mogućnosti da vrate bankama sav iznos obaveza, što je situacija koja može nastati ukoliko je ukupan profit firmi negativan. U tom slučaju, firme idu u stečaj a banke će u = 1 moći da naplate samo likvidacionu vrednost , za koju ćemo pretpostaviti da je fiksna i unapred poznata.

U modelu ćemo pretpostaviti da kapital banaka, , nije u vlasništvu

376

lokalnih domaćinstava niti firmi.6 Kapital mora zadovoljiti minimalne zahteve adekvatnosti koje postavlja regulator finansijskog tržišta. Banke stoga rešavaju sledeći problem maksimizacije očekivanog profita:

.

(3)

Druga jednakost u optimizacionom problemu (3) predstavlja računovodstveni identitet koji izjednačava ukupnu aktivu i pasivu banke u = 0, dok nejednakost u poslednjem redu u (4) predstavlja uslov minimalnih kapitalnih zahteva. Faktor je minimalni pokazatelj adekvatnosti kapitala,7 dok je izraz u zagradi na desnoj strani nejednakosti aktiva ponderisana rizikom. Konstante i su ponderi rizika koji odgovaraju kreditima datim u domaćoj i stranoj valuti, dok je ponder rizika za državne obveznice u domaćoj valuti.8 Pretpostavićemo da je

.9

3.4. Država

Država se može zaduživati na tržištu emisijom obveznica u domaćoj valuti. U ovom modelu ćemo pretpostaviti da država emisijom u = 0 pozajmljuje od banaka iznos , a u = 1 vraća buduću vrednost duga

. Pretpostavićemo da država uvek emituje obveznice u onom

6 Ova pretpostavka je prilično realistična za region CESEE, gde je većina akcionarskog kapitala banaka u vlasništvu međunarodnih bankarskih grupacija. Model ne sprečava da deo kapitala banaka bude u vlasništvu države, ali to nema posledica na rezultate.

7 U Srbiji je trenutno 0,12.8 Većina regulatornih okvira uzima da je 0, nezavisno od objektivne kreditne

sposobnosti države. 9 Regulatorni standardi upravo i pretpostavljaju efektivno sličan uslov kroz kapitalne

zahteve za devizni (i kreditno-devizni) rizik koji se odnose i na čitavu bankarsku knjigu, kao i određene kapitalne zahteve za potraživanja koja nisu devizno usklađena sa kolateralima koji ih obezbeđuju. Izuzev toga, „čista“ izloženost kreditnom riziku a priorine zavisi od valute, već od vrste potraživanja i kreditne sposobnosti dužnika.

377

obimu koji je neophodan da bi se finansirao budžetski deficit, za koga ćemo u modelu pretpostaviti da je egzogen i jednak . Monetarni autoritet u vidu centralne banke koja cilja inflaciju pomoću referentne kamatne stope kao osnovnog instrumenta nećemo uvoditi radi očuvanja jednostavnosti modela, pošto nam mehanizam monetarne transmisije i uticaj monetarne politike na kamatne stope ovde nije od primarnog značaja.10

3.5. Ravnoteža

Ravnotežu u potpunosti određuju vrednosti endogenih kamatnih stopa , , i , koje će izjednačiti ponudu i tražnju za kredite između banaka

i firmi, i ponudu i tražnju za depozite između domaćinstava i banaka. Pored toga, u ravnoteži će se svi agenti ponašati optimalno, pa će biti zadovoljene sledeće jednakosti:

.

(4)

Jednakosti (4) uspostavljaju veze koje na osnovu ravnotežnih vrednosti kamatnih stopa i egzogenih veličina , , , , , , , , , , i daju ravnotežne nivoe kredita , depozita i državnih obveznica , kao i optimalni profil potrošnje za domaćinstva i investicija za firme.

4. Rezultati i diskusijaRešavanjem problema optimizacije (1)–(3) za sva tri reprezentativna agenta, a uzimajući u obzir jednakosti (4), dobijamo sledeće relacije:

10 Ovim zanimljivim pitanjem detaljnije su se bavili, recimo, Bolton & Freixas (2006).

378

(5)

(6)

(7)

(8)

(9)

(10)

Relacija (5) izjednačava graničnu stopu supstitucije (tj. očekivanu vrednost stohastičkog diskontnog faktora) i tržišni diskontni faktor impliciran depozitima u domaćoj valuti. Jednakost (6) dovodi u vezu granični proizvod i cenu kapitala kroz kamatnu stopu na kredite u domaćoj valuti. Relacije (7) i (8) uspostavljaju nepokriveni kamatni paritet između stopa za depozite i kredite, redom. Činjenica da model u ravnoteži zadovoljava nepokriveni kamatni paritet posledica je pretpostavke da agenti imaju racionalna očekivanja.11 Zamenom relacija (7) u (5) ili (8) u (6) bi se dobili ekvivalentni izrazi preko kamatnih stopa na depozite i kredite u stranoj valuti. Jednakost (9) daje vezu između stope na depozite u domaćoj valuti i stope prinosa na državne obveznice. Obzirom da je , važiće

, pa vidimo da je u ravnoteži stopa na depozite u domaćoj valuti neznatno veća od stope prinosa na državne obveznice, što je vrlo čest slučaj i u stvarnosti. Poslednja relacija, (10), predstavlja analogni izraz za stope na kredite, s tim da se u njemu pojavljuje član sa kovarijansom u imeniocu koji oslikava međuzavisnost kursa i neizmirenja obaveza preduzeća.

11 Nepokriveni kamatni paritet se empirijski uglavnom odbacuje za većinu valut-nih parova na razvijenim tržištima. Slična je situacija i sa parom EUR/RSD, gde se narušavanje pariteta dodatno manifestuje u vidu tzv. anomalne forvard premije, v. na primer Božović & Talijan (2015).

379

Kombinovanjem izraza (4)–(10) dobijamo dvanaest nezavisnih jednačina sa isto toliko nepoznatih

Njihovim rešavanjem možemo naći nekoliko rezultata od značaja. Pre svega, profit firmi će u ravnoteži imati vrednost koja je data izrazom:

(11)

gde je

veličina koja meri odstupanje kursa od očekivane vrednosti. Iz jednačine (11) uočavamo da efekat promene kursa može biti i pozitivan i negativan, u zavisnosti od znaka izraza u uglastoj zagradi. Znak pre svega zavisi od parametra transmisije kursa na cene, , i stepena valutne supstitucije, izražene učešćem kredita u stranoj valuti u ukupnim kreditima, . Za = 0, vidimo da porast kursa ima isključivo negativan uticaj na profit pošto tada nema transmisije kursa na cene, pa time ni pozitivnog doprinosa aprecijacije. Za = 1, transmisija je potpuna, pa će porast kursa imati isključivo pozitivan uticaj na profit. Ovo je logično pošto potpuna transmisija ima isti ekonomski smisao kao i fiksni kurs ili prelazak na stranu valutu kao jedino sredstvo plaćanja. Za , promena kursa preko očekivanog nivoa imati negativan uticaj na profit firmi ukoliko je

(12)

tj. uticaj promene biće uslovljen stepenom valutne supstitucije – što je ona veća, negativan uticaj je izraženiji.

Firme su u statusu neizmirenja kada je ravnotežni profit u jednačini (11) negativan, što će zavisiti od parametra aprecijacije kursa . Verovatnoća neizmirenja obaveza jednaka je

380

(13)

što znači da status neizmirenja nastaje kada kurs raste preko neke kritične vrednosti određene razlomkom na desnoj strani nejednakosti u (13). Pošto

predstavlja konveksnu kombinaciju dva pozitivna broja, 1 i , iz (13) je jednostavno uveriti se da verovatnoća neizmirenja monotono raste sa stepenom valutne supstitucije , kada su svi ostali parametri nepromenjeni. Ukoliko je zadovoljen uslov (12), razlomak na desnoj strani nejednakosti u (13) je pozitivan, dok je u suprotnom negativan – verovatnoća neizmirenja obaveza firmi postaje veća kada je uticaj kursa na profit negativan. Porast stepena valutne supstitucije ima, dakle, dvostruko negativan efekat: smanjuje profit firmi kada kurs strane valute raste, što povećava verovatnoću neizmirenja obaveza. To posredno utiče i na profit banaka, koji zavisi od pozitivno kroz prihode od kamata na date kredite, ali i negativno kroz smanjenje verovatnoće da se ti prihodi ostvare.

Ravnoteža na tržištu kredita može se analizirati pomoću Slike 3. Funkcija ponude raste sa ukupnim obimom kredita , što se može i formalno pokazati kombinovanjem izraza (8), (10) i (11). Funkcija tražnje opada shodno izrazu (6), zato što je . Ravnotežna kamatna stopa na kredite i ravnotežni obim kredita nalaze se na osnovu preseka ovih linija. Iz prethodnih razmatranja možemo konstatovati da porast nivoa valutne supstitucije kada kurs strane valute raste iznad očekivanja neminovno dovodi do porasta nagiba funkcije ponude (isprekidana linija na Slici 3),12 dok se nagib funkcije tražnje ne menja.13U takvim uslovima, nova ravnoteža se postiže uz veće kamatne stope na kredite ,

i , kao i niži obim kredita . Drugim rečima, pri visokom nivou valutne supstitucije deprecijacija domaće valute u ravnoteži dovodi do kreditne kontrakcije. Ovo, pak, pri nepromenjenom obimu javnog duga

i eksternog kapitala banaka rezultuje u nižem nivou proizvodnje preko , nižem nivou štednje preko četvrte i pete jednakosti u (4), i konačno do pada potrošnje domaćinstava u 1 preko druge jednakosti u (4).

12 Ovo sledi i iz kombinacije izraza (8), (10) i (11) kada se izračuna prvi izvod od po .

13 Iz izraza (6) se vidi da funkcija tražnje ne zavisi eksplicitno od odnosa .

381

Slika 3. Ravnoteža na tržištu kredita

5. Zaključaku ovom radu teorijski je analizirana veza valutnog kursa i kreditne sposobnost dužnika u privredi sa značajnim prisustvom valutne supstitucije. Na osnovu modela opšte ravnoteže u privredi koja se sastoji od finansijskog i nefinansijskog sektora, pokazano je da će pri visokom stepenu valutne supstitucije svaka promena kursa preko očekivanog nivoa imati isključivo negativan uticaj na profit firmi. Firme nisu u mogućnosti da izmire svoje obaveze kada kurs raste preko neke kritične vrednosti, dok verovatnoća neizmirenja monotono raste sa stepenom valutne supstitucije. Valutna supstitucija može posredno uticati na finansijsku stabilnost kroz smanjenje profitabilnosti banaka. Štaviše, pri dovoljno visokim nivoima valutne supstitucije deprecijacija u ravnoteži dovodi do kreditne kontrakcije, pa posledično i do pada proizvodnje i potrošnje. Veći stepen transmisije kursa na cene može delimično ublažiti ovaj efekat. Prosečna sposobnost otplate kredita i njihov obim u ravnoteži stoga opadaju uporedo

382

sa porastom kursa i nivoa valutne supstitucije bez obzira na valutu kredita. Ovi rezultati mogu imati čitav niz praktičnih i regulatornih implikacija. Dalje ekstenzije modela bi mogle uzeti u obzir pre svega ulogu monetarne politike na ublažavanje efekata kreditne kontrakcije, analizu efekata mogućih regulatornih podsticaja za smanjenje nivoa valutne supstitucije, endogeno formiranje valutnog kursa na međubankarskom tržištu, ili mogućnost zaduživanja države i u stranoj valuti.

ApstraktOvaj rad analizira uticaj valutne supstitucije na finansijsku stabilnost. Izložen je ravnotežni model privrede koja se sastoji od finansijskog i ne-finansijskog sektora, koji funkcionišu u uslovima značajne valutne supsti-tucije. Bankarske pozajmice su ograničene zahtevima kapitalne adekvat-nosti. Deprecijacija lokalne valute utiče na sposobnost nefinansijskog sektora da otplaćuje pozajmice. U uslovima nesavršene transmisije kursa na cene pozitivan uticaj deprecijacije na profitabilnost preduzeća biće ne-dovoljan da odnese prevagu nad negativnim efektom finansiranja troškova proizvodnje. Rezultat je da pri visokom stepenu valutne supstitucije rizik neizmirenja obaveza raste sa deprecijacijom lokalne valute, što u ravnoteži može dovesti do kreditne kontrakcije.

Ključne reči: valutna supstitucija; finansijski sektor; ravnotežni model; kreditna kontrakcija

JEL KLASIFIKACIJA: G21, F31, D53

383

ReferenceAtanasijević, J. and Božović, M. (2015), ‘Exchange rate as a determinant of corporate loan defaults in a euroized economy: evidence from micro-level data’, Eastern Euro-pean Economics, forthcoming.

Beirne, J. and Bijsterbosch, M. (2009). ‘Exchange Rate Pass-Through in Central and Eastern European Member States’, European Central Bank Working Paper 1120.

Berge, T.O. and Boye, K.G. (2007). ‘An Analysis of Banks’ Problem Loans’, Eco-nomic Bulletin 2/2007, pp. 65–76, Norges Bank.

Bernanke, B. and Gertler M. (1989). ‘Agency Costs, Net Worth, and Business Fluctu-ations’, American Economic Review, 79, pp. 14-31.

Bernanke, B., Gertler M. and Gilchrist, S. (1998). ‘The Financial Accelerator in a Qu-antitative Business Cycle Framework’, NBER Working Paper 6455, Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research.

Bolton, P. and Freixas, X. (2006). ‘Corporate Finance and the Monetary Transmission Mechanism’, Review of Financial Studies, 19(3), pp. 829–870.

Boss M. (2002). ‘A Macroeconomic Credit Risk Model for Stress Testing the Austrian Credit Portfolio’, National Bank of Austria, Financial Stability Report 4, pp. 64−82.

Božović, M. and Talijan, M. (2015), ‘The anomalous forward premium of EUR/RSD exchange rate’, Journal of Sustainable Development, forthcoming.

Božović, M., Urošević, B. and Živković, B. (2009), ’On the Spillover of Exchange Rate Risk into Default Risk’, Economic Annals, 183, 32–55.

Breuer T., Jandačka M., Rheinberger, K. and Summer, M. (2010), ‘Does Adding Up of Economic Capital for Market- and Credit Risk Amount to Conservative Risk As-sessment?’, Journal of Banking and Finance, 34(4), pp. 703–712.

Calvo, G.A. and Mishkin, F.S. (2003). ‘The Mirage of Exchange Rate Regimes for Emerging Market Countries’, NBER Working Paper 9808, Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research.

Calvo, G.A. and Reinhart, C.M. (2002). ‘Fear of Floating’, The Quarterly Journal of Economics,117(2), pp. 379–408.

EBRD (2009). ‘Transition in Crisis?’, in European Bank for Reconstruction and Development Transition Report 2009.

EBRD (2010). ‘Recovery and Reform’, in European Bank for Reconstruction and Development Transition Report 2010.

EBRD (2012). ‘Integration Across Borders’, in European Bank for Reconstruction and Development Transition Report 2012.

Figlewski, S., Frydman, H. and Liang, W. (2006). ‘Modeling the Effect of Macro-economic Factors on Corporate Default and Credit Rating Transitions’, NYU Stern Finance Working Paper No.FIN-06-007.

384

Fofack, H. (2005). ‘Non-Performing Loans in Sub-Saharan Africa: Causal Analysis and Macroeconomic Implications’, World Bank Policy Research Working Paper No. 3769.

Ivanović, J. and Božović, M. (2015), ‘Adverse Risk Interaction: An Integrated Ap-proach’, working paper.

Jakubik P. and Schmieder, C. (2008). ‘Stress Testing Credit Risk: Comparison of the Czech Republic and Germany’, working paper, Bank for International Settlements, Financial Stability Institute.

Jiménez, G. and Saurina, J. (2006). ‘Credit Cycles, Credit Risk, and Prudential Regu-lation’, International Journal of Central Banking, 2(2), pp. 65–98.

King, R.G. and Plosser, C.I. (1984). ‘Money, Credit, and Prices in a Real Business Cycle’, The American Economic Review, 74 (3), pp. 363–380.

Kiyotaki, N. and Moore, J. (1997). ‘Credit Cycles’, Journal of Political Economy, 105(2), pp. 211–248.

Klein, N. (2013). ‘Non-Performing Loans in CESEE: Determinants and Macroeco-nomic Performance’, IMF Working Paper 13/72, Washington, DC: International Monetary Fund.

Louzis, D. P., Vouldis, A.T. and Metaxas, V.L. (2010). ‘Macroeconomic and Bank-specific Determinants of Nonperforming Loans in Greece: A Comparative Study of Mortgage, Business, and Consumer Loan Portfolios’, Bank of Greece Working Paper 118.

Mladenović, Z. and Petrović, P. (2014). ‘Currency Crash and Exchange Rate Pass-Through: A Tale of Two Crises in Serbia’, Eastern European Economics, 28, 2427–2460.

Nkusu, M. (2011). ‘Nonperforming Loans and Macrofinancial Vulnerabilities in Advanced Economies’, IMF Working Paper 11/161, Washington, DC: International Monetary Fund.

Pesaran, M. H., Schuermann, T., Treutler, B. and Weiner, S.M. (2006). ‘Macroecono-mic Dynamics and Credit Risk: A Global Perspective’, Journal of Money, Credit, and Banking, 38, pp. 1211–1261.

Rajan, R. and Dahl, S.C. (2003). ‘Non-performing Loans and Terms of Credit of Public Sector Banks in India: An Empirical Assessment’, Occasional Papers, 24:3, Reserve Bank of India.

Salas, V. and Saurina, J. (2002). ‘Credit Risk in Two Institutional Regimes: Spanish Commercial and Savings Banks’, Journal of Financial Services Research, 22, pp. 203–224.

Vogiazas, S.D. and Nikolaidou, E. (2011). ‘Investigating the Determinants of Nonper-forming Loans in the Romanian Banking System: An Empirical Study with Reference to the Greek Crisis’, Economics Research International, Vol. 2011, Article 214689, pp. 1–13.

385

VALUTNA STRUKTURA JAVNOG DUGA I DEVIZNE REZERVE ZEMLJE – NEOPHODNOST JAČE KOORDINACIJE POTEZA MONETARNIH I FISKALNIH VLASTI1*

Irena Janković2

1. UvodUsled postojanja relacije između upravljanja javnim dugom sa jedne strane i akumulacije deviznih rezervi, sa druge, očigledna je neophodnost jasne koordinacije između poteza monetarnih i fiskalnih vlasti. Upravljanje javnim dugom i odabir njegove valutne strukture može rezultovati suboptimalnim rezultatima ako se ne uzme u obzir potreba za održavanjem adekvatnog nivoa deviznih rezervi. Dodatno, ako centralna banka hoće da uveća svoje kapacitete za intervenciju u kriznom periodu, potrebno je da razmotri i druge izvore likvidnih sredstava pored deviznih rezervi. Alternativni izvori likvidnosti su, međutim, u zemljama u razvoju ograničeni. Jedan od mehanizama za brzo uvećanje likvidnosti u kriznom periodu koji se može razmotriti jeste valutna svop linija koju omogućava centralna banka neke razvijene zemlje.

Iznos i struktura javnog duga imaju veliki uticaj na upravljanje deviznim rezervama od strane centralne banke. Emisija duga denominovanog u inostranoj valuti može uvećati devizne rezerve. Sa druge strane, servisiranje tako nastalog duga ne samo da smanjuje nivo deviznih rezervi već može izazvati ozbiljan problem nelikvidnosti zemlje.

Dinamika akumulacije i servisiranja javnog duga, pored njegove valutne strukture, od presudnog je značaja za finansijsku stabilnost zemlje. Ona utiče kako na akumulaciju i smanjenje deviznih rezervi tako i na promenu ciljanog nivoa deviznih rezervi. Ciljani nivo rezervi zemlje nužno raste sa porastom učešća javnog duga denominovanog u stranoj valuti u ukupnom dugu. Ciljani nivo rezervi zavisi i od ročnosti te komponente duga, odnosno dinamike servisiranja obaveza po osnovu kamate i glavnice.

Iz suprotnog ugla posmatrano, neadekvatna struktura deviznih rezervi utiče

1 * Rad autora je rezultat istraživanja na projektu broj 179005 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

2 Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, e-mail: irenaj@ekof.bg.ac.rs

386

na promenu percepcije investitora o održivosti javnog duga. Budžetski deficit je u ovom slučaju pod direktnim uticajem kroz servisiranje kamate na dug, a indirektno kroz neto rezultat centralne banke. Troškovi sterilizacije viška likvidnosti na domaćem tržištu novca rastu uobičajeno iznad nivoa prinosa na devizne rezerve.

2. Javni dug denominovan u stranim valutamaObimna literatura ispituje prednosti i nedostatke zaduživanja u stranim valutama zemalja u razvoju.3 Osnovne prednosti koje se navode obuhvataju pristup široj bazi investitora, niži efekat istiskivanja na lokalnom tržištu, niži prinos koji se plaća investitorima u inostranu emisiju hartija, mogućnost emisija duže ročnosti,

tj. zaduživanja na duži rok i mogućnost uvećanja deviznih rezervi kao i kratkoročne stabilnosti u periodu krize. Sa druge strane, zaduživanje u inostranoj valuti nosi rizike. Oni uključuju teži opoziv duga u stranoj valuti u poređenju sa dugom u domaćoj valuti. Dodatno, obimne emisije državnih hartija u stranoj valuti uvećavaju spoljnu osetljivost zemlje u očima investitora i rejting agencija. Konačno, deprecijacija domaće valute može značajno uvećati obaveze po osnovu duga izražene u toj valuti.4 Kako empirijske studije pokazuju, male zemlje u razvoju u većoj meri koriste zaduživanje u inostranim valutama.5 Reč je o zemljama koje ne raspolažu s dovoljno privatne štednje kojom bi se pokrile visoke finansijske potrebe države. Zato se one okreću privlačenju inostranih investitora. Jedan od razloga za to je cena duga u stranoj valuti, koja je u stabilnim periodima uobičajeno niža od zaduživanja u lokalnoj valuti. Velike emisije obveznica u stranoj valuti su često nužnost jer investitori oklevaju da kupe državne hartije u lokalnoj valuti zemlje u razvoju.6 Nemogućnost zaduživanja u lokalnoj valuti je često posledica i već visokog nivoa dolarizacije u

3 Wolswijk, G., and J. de Haan. 2005. Government debt management in the euro area. Recent theoretical developments and changes in practices, ECB Occasional Paper Series, No. 25.

4 Borensztein, E., M. Chamon, O. Jeanne, P. Mauro, and J. Zettelmeyer. 2004. Sov-ereign Debt Structure for Crisis Prevention. https://www.imf.org/external/np/res/docs/2004/070204.pdf, str.7.

5 Claessens, S., D. Klingebiel, and S. Schmukler. 2003. Government bonds in domes-tic and foreign currency: the role of macroeconomic and institutional factors. CEPR Discussion Paper, No. 3789.

6 Eichengreen, B., R. Hausmann, and U. Panizza. 2003. Currency mismatches debt intolerance and original sin: why they are not the same and why it matters. NBER Working Paper, No. 10036.

387

lokalnom finansijskom sistemu i nedovoljnog kredibiliteta monetarnih vlasti.7

Agencije za upravljanje dugom nekih zemalja u razvoju definišu ciljane raspone za učešće duga izraženog u stranim valutama u ukupnom javnom dugu. Primer Mađarske iz predkriznog perioda pokazuje da se ciljani nivo duga u stranim valutama kretao u rasponu od 25-32% ukupnog javnog duga u 2004. godini. Javni dug je u godinama pre krize imao učešće od 60-67% u BDP-u te zemlje. Usled nedovoljno domaće štednje koja bi podmirila finansijske potrebe države, započeto je privlačenje stranih investitora kroz emisije državnih hartija u stranim valutama. Agencija za upravljanje dugom je procenila da bi koristi od inostranog zaduživanja pokrile troškove i rizike dok se učešće tog dela duga kreće u predefinisanom rasponu. Dodatno, godišnji okviri emisije duga u stranoj valuti tako nisu narušavali ciljani nivo deviznih rezervi centralne banke. Do krize, učešće duga u stranim valutama je održano u ciljanom rasponu. Međutim, finansijski kolaps krajem 2008. godine zahtevao je drastične promene u upravljanju javnim dugom što je rezultovalo skokom učešća komponente u stranim valutama u ukupnom dugu na više od 40%. Sa porastom globalne neizvesnosti, pala je tražnja za obveznicama denominovanim u lokalnoj valuti (mađarska forinta) što je primoralo vlasti da obustave nove emisije ovih srednjoročnih i dugoročnih hartija na nekoliko meseci. Kako bi se odgovorilo rastućim finansijskim potrebama, vlada i centralna banka su ušle u aranžman iz predostrožnosti sa EU/MMF – om u iznosu od 20 milijardu evra za podršku platnom bilansu, povećanje deviznih rezervi centralne banke i stabilizaciju finansijskog sistema. Ulaskom u ovu transakciju suštinski je finansiranje putem emisije hartija u lokalnoj valuti zamenjeno finansiranjem u inostranoj valuti što je rezultiralo akumulacijom duga u stranim valutama. Ukupan javni dug je rastao uprkos niskom nivou budžetskog deficita od 3,7% BDP-a, dok je komponenta duga u stranim valutama dostigla 44,7% do kraja 2009. godine, znatno prevazišavši unapred definisane granice održivosti.8

Porast ove komponente ukupnog duga imao je posledice po troškove kamate, kratkoročni spoljni dug, devizne rezerve, profit centralne banke i stukturni višak likvidnosti na međubankarskom tržištu. Do 2007. godine uticaj duga na rezerve je bio ograničen – relativno mali iznos duga emitovanog u stranoj valuti je pratio spor porast deviznih rezervi.

7 Melecky, M. 2007. Choosing the Currency Structure for Sovereign Debt: A Review of Current Approaches. World Bank Policy Research Working Paper, No. 4246, str. 3.

8 Baksay, G., F. Karvalits, and Z. Kuti. 2012. The impact of public debt on foreign exchange reserves and central bank profitability: the case of Hungary. BIS Paper, No. 67. str. 181.

388

U 2008. godini sa pooštravanjem uslova za novo zaduživanje i porastom kratkoročnog duga u ukupnom, zahtevani nivo deviznih rezervi je rastao. Međutim, do porasta rezervi nije bilo moguće doći putem emisije evroobveznica usled pogoršanja tržišnih uslova. Tada se Srbija okrenula inostranoj pomoći u formi MMF i EU zajmova. Zajmovi su doprineli brzom porastu deviznih rezervi u iznosu od 6-7 milijardi evra. Otplata ovih zajmova je započeta krajem 2011. godine sa najvećim udarom u periodu 2012-2014. god. Obaveza servisiranja duga u stranim valutama primorava zemlju da se dodatno zadužuje kroz nove emisije evroobveznica u znatno većem obimu nego pre krize.

3. Uticaj ino-valutne komponente javnog duga na dinamiku i nivo deviznih rezervi

Dug u stranoj valuti po osnovu emisije hartija od vrednosti i inostrani zajmovi su jedan od glavnih faktora uvećanja deviznih rezervi. Ovi eksterni činioci imaju veliki uticaj na sposobnost centralne banke da nezavisno utvrdi željeni nivo deviznih rezervi.

U stabilnim periodima rast deviznih rezervi uobičajeno prati dinamiku kratkoročnog spoljnog duga zemlje. Međutim, sa izbijanjem krize, u većini zemalja u razvoju nivo deviznih rezervi je i više nego dvostruko uvećan. Komponenta duga u stranim valutama značajno doprinosi uvećanju deviznih rezervi, namećući određene negativne efekte i dodatna ograničenja procesu upravljanja deviznim rezervama zemlje. U slučajevima kada centralna banka upravlja transakcionim računom države, porast zaduživanja u stranoj valuti automatski uvećava devizne rezerve. Prilikom konverzije inostrane valute u lokalnu, dodatni nivoi rezervi mogu biti zadržani u centralnoj banci uprkos tome što država počinje da troši ekvivalent u lokalnoj valuti po osnovu inostrane emisije.

Dug u stranim valutama doprinosi uvećanju deviznih rezervi samo ako nove emisije prevazilaze iznose koji dospevaju u konkretnoj godini. U periodima krize, ovo je teško postići u zemljama sa slabim ekonomskim fundamentima. Teško je obnoviti i dug koji dospeva. Troškovi finansiranja rastu, kako na lokalnom tržištu, tako i inostrano, dok u najgorem slučaju, zemlja ne može da pribavi finansijska sredstva ni po kojoj ceni. Kao posledica, emisija duga ne funkcioniše više kao automatski stabilizator za devizne rezerve zemlje. S obzirom na to da očekivani nivo deviznih rezervi raste u periodu krize, bilo koji značajniji pad u inostranom finansiranju može da pogorša problem neadekvatnog nivoa deviznih rezervi. Usled toga što mogućnost novih emisija hartija od vrednosti zemlje opada u

389

periodu krize, rezultat je niži nivo deviznih rezervi od očekivanog. Koji faktor onda uvećava devizne rezerve zemalja u razvoju, kao i nivo javnog duga, a posebno njegovu ino-valutnu komponentu? To su razne forme inostrane pomoći i zajmovi međunarodnih finansijskih institucija (MMF/EU zajmovi). Oni naglo uvećavaju nivo deviznih rezervi i iako su usmereni na trenutnu stabilizaciju finansijskih okolnosti, oni, suštinski, strukturno deformišu javni dug i devizne rezerve zemlje. U trenutku kada kreće da otplaćuje ino-zajam zemlja mora da nastavi da se zadužuje kroz emisije novih hartija u ino-valutama.

Nivo zaduživanja tada često značajno prevazilazi predkrizni period, posebno u periodima dospeća dominantnog dela kamate i glavnice zajma.

Veličina i struktura javnog duga denominovanog u stranim valutama takođe utiče na neophodan nivo deviznih rezervi zemlje. Takozvano Guidotti-Greenspan pravilo koje mnoge zemlje prate u utvrđivanju potrebnog nivo deviznih rezervi precizira da raspoloživi nivo deviznih rezervi treba da pokrije kratkoročni spoljni dug zemlje.9 Taj dug kreiraju i javni i privatni sektor. Dinamika obe komponente kratkoročnog duga ima uticaj na zahtevani nivo rezervi. Povećano učešće kratkoročne komponente javnog duga ne uvećava samo ukupan javni dug već dovodi i do istiskivanja predstavnika privatnog sektora sa finansijskog tržišta usmeravajući ih na inostrano zaduživanje. Oba pomenuta dejstva povećavaju količnik rezerve/kratkoročni spoljni dug i zahtevani nivo rezervi. Investitori koji posmatraju zemlju sa visokim nivoom javnog duga nisu ni spremni da dugoročno investiraju svoja sredstva u njene hartije od vrednosti.10 To dodatno iskrivljuje strukturu duga ka kratkoročnoj komponenti što za posledicu ima viši nivo deviznih rezervi kao garanciju za slučaj krize koju uobičajeno karakterišu nestašice likvidnosti.

Visok nivo javnog duga veliki broj zemalja u razvoju sa slabim makroekonomskim pokazateljima primorava da ponude visoke kamatne stope kao kompenzaciju investitorima za rizike koje preuzimaju kupovinom njihovih hartija. Visoke kamatne stope u poređenju sa okruženjem stvaraju kamatni diferencijal koji privlači spekulativne investitore u kratkoročne

9 Pravilo nalaže da devizne rezerve zemlje treba da odgovaraju iznosu kratkoročnog spoljnog duga (ročnosti od godinu dana ili kraće), rezultujući količnikom rezerve/kratkoročni dug od 1. Logika indikatora jeste da zemlja treba da raspolaže sa dovoljno rezervi kako bi odolela masovnom povlačenju kratkoročnog inostranog kapitala.

10 Borensztein, E., M. Chamon, O. Jeanne, P. Mauro, and J. Zettelmeyer. 2004. Sov-ereign Debt Structure for Crisis Prevention. https://www.imf.org/external/np/res/docs/2004/070204.pdf, str. 10.

390

hartije države, posebno u okolnostima visoke globalne likvidnosti. Takvi spekulativni tokovi povećavaju nivo zahtevanih deviznih rezervi, ali kako sami pomenuti tokovi ne uvećavaju devizne rezerve, oni zapravo dovode do smanjenja adekvatnosti postojećeg nivoa rezervi.

Iako je Guidotti-Greenspan indikator jedan od najčešće korišćenih vodiča za procenu zahtevanog nivoa deviznih rezervi zemlje, iskustva poslednje krize pokazuju da praćenje kratkoročnog spoljnog duga u proceni potrebnog nivoa deviznih rezervi može biti neadekvatno. I dugoročna komponenta duga, koja se uobičajeno smatra stabilnom, može postati izvor nestabilnosti kada porastu potrebe za likvidnim sredstvima transaktora. Veliki broj zemalja u razvoju se nakon otpočinjanja krize suočio sa značajnim odlivom kapitala. Pri tome, specifično je da je povlačenje zavisilo pretežno od vrste kapitala, a manje od ročnosti sredstava. Na primer, kratkoročne likvidnosne pozajmice matičnih banaka svojim ćerkama bankama u zemljama u razvoju su se pokazale prilično stabilnim u poređenju sa portfolio investitorima koji su rasprodali veliki deo dugoročnih hartija od vrednosti ovih zemalja. Nerezidenti koji su držali državne obveznice denominovane u lokalnim valutama su se povukli sa nastajućih tržišta uzrokujući veliki pritisak na spot (i svop) valutna tržišta.

4. Uticaj javnog duga denominovanog u stranim valutama na profitabilnost centralne banke

Visoko učešće ino-valutne komponente javnog duga utiče na konsolidovane prihode i rashode javnog sektora kroz kamatne rashode države i centralne banke. Jedan od ključnih argumenata za inostrano zaduživanje jesu niže kamatne stope u poređenju sa zaduživanjem u lokalnoj valuti. Međutim, inicijalne uštede koje se ostvare ovakvim potezom imaju svoje dugoročnije negativne posledice. Kanal uticaja je sledeći. Inostrano zaduživanje dovodi do rasta deviznih rezervi kod centralne banke. Uvećane rezerve povećavaju neto kamatne rashode banke kroz više troškove sterilizacije. Država dobijeni novac od inostranog zaduživanja konvertuje u lokalnu valutu kako bi izmirila dospele dugove i pokrila tekuće rashode. Time se uvećava iznos lokalne valute u opticaju. Centralna banka steriliše višak strukturne likvidnosti emisijom blagajničkih zapisa što uvećava kamatne rashode banke. Kamata koja se plaća na ove hartije je viša od kamate na prihodnoj strani od plasmana deviznih rezervi po nižim inostranim stopama prinosa, tako da je neto rezultat negativan. Iako su devizne rezerve uvećane više od stoka emitovanih blagajničkih zapisa, više lokalne kamatne stope u poređenju sa inostranim rezultuju višim neto kamatnim rashodima za centralnu banku. Ovaj efekat se pojačava sa rastom kamatnog diferencijala u periodima krize.

391

Na konsolidovanom nivou, bilans državne štednje i neto kamatnih rashoda centralne banke najverovatnije će biti pozitivan zbog visokih stopa prinosa na emisije obveznica u lokalnoj valuti. Kada se država zaduži u stranoj valuti i konvertuje sredstva u lokalnu valutu, ona dobija razliku između niže kamatne stope na inostrani dug i više kamatne stope na obveznice emitovane u lokalnoj valuti. Istovremeno, centralna banka u procesu sterilizacije viška likvidnosti gubi razliku između više referentne kamatne stope i niže stope prinosa na devizne rezerve. Iako neto razlika ovih raspona može biti pozitivna u početnim fazama korišćenja inostranog zaduživanja, bilo koji ozbiljniji šok po lokalni finansijski sistem može izmeniti odnose pomenutih stopa i generisati rastuće gubitke na konsolidovanom nivou.

5. Valutna struktura javnog duga Srbije i devizne rezerve zemlje

Posmatrajući kretanje javnog duga Republike Srbije u prethodnom 15-ogodišnjem periodu, uočava se njegov rekordno nizak nivo u 2007. i 2008. godini. Nakon otpočinjanja globalne finansijske krize i njenog uticaja na makroekonomsku situaciju u Srbiji, započinje faza jasnog rastućeg trenda u kretanju duga koji dostiže iznos od 24.063,3 miliona evra u septembru 2015..

Grafikon 1. Stanje javnog duga Republike Srbije (centralni nivo vlasti) u periodu od 31.12.2000.-30.9.2015. godine, u milionima evra

0

5000

10000

15000

20000

25000

30000

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

*

* Septembar 2015. godineIzvor: Ministarstvo finansija RS – Uprava za javni dug

Relativno posmatrano, i količnik javni dug/BDP zemlje raste u posmatranom periodu i dostiže 72,4% u septembru 2015. godine. Strategija upravljanja javnim dugom za period 2016-2018. godine predviđa njegovo održavanje na nivou ispod 80% BDP-a.11

11 Uprava za javni dug RS. 2015. Strategija upravljanja javnim dugom od 2016. do 2018.

392

Grafikon 2. Javni dug/BDP Republike Srbije (u %)

201.2%

72.4%70.9%59.6%56.2%45.4%41.8%32.8%28.3%29.9%35.9%

50.2%52.6%61.7%68.3%

97.7%

0%

50%

100%

150%

200%

250%20

00

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

*

* Septembar 2015. godineIzvor: Ministarstvo finansija RS – Uprava za javni dug

Iako se ulažu napori u povećanje dinarske komponente duga, emisijom i produženjem krive prinosa dinarskih hartija od vrednosti države, ako se posmatra valutna struktura duga u prethodnom 5-ogodišnjem periodu, ne može se uočiti značajniji porast duga u dinarima, dok se evro-komponenta duga smanjuje uz povećanje dolarskog udela.

Grafikon 3. Valutna struktura javnog duga Republike Srbije na dan 30.09.2015. godine

SPV4%

Ostalo1%CHF

1%

EUR39%

RSD22%

USD33%

Izvor: Ministarstvo finansija RS – Uprava za javni dug

godine, http://www.javnidug.gov.rs/upload/Strategija/Strategija%20cir/2016-2018/Strategija%20upravljanja%20 javnim%20dugom%202016-2018.pdf

393

Time Srbija ostaje visoko izložena valutnom riziku i eksternim šokovima uprkos smanjenju troškova zaduživanja zemlje tokom 2015. godine. Ti troškovi se mogu naglo uvećati u periodima nestabilnosti.

Stavljanjem u odnos ukupnih deviznih rezervi zemlje i javnog duga, uočava se trend smanjenja pokrića duga rezervama, posebno njegove spoljne komponente.

Grafikon 4. Unutrašnji i spoljni javni dug i devizne rezerve Republike Srbije, u milionima evra

0

5000

10000

15000

20000

25000

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

*

Unutrašnji dug

Spoljni dug

Deviznerezerve

Izvor: Ministarstvo finansija RS – Uprava za javni dug i NBS

Pri tome se mora imati u vidu da je raspoloživi likvidan nivo rezervi niži od njihovog ukupnog iznosa, što dodatno pogoršava sliku kretanja likvidnosti i solventnosti zemlje.

Grafikon 5. Struktura deviznih rezervi zemlje u septembru 2015. godine

SPV0%

HoV59%

Efektiva i depoziti u

inostranstvu24%

Zlato5%

Devizne rezerve banaka

12%

Izvor: NBS

394

Ako se posmatra odnos deviznih rezervi i kratkoročnog spoljnog duga zemlje, kao pokazatelj sposobnosti servisiranja duga koji dospeva u kratkom roku, trenutno stanje ukazuje na višestruku pokrivenost duga rezervama.

Grafikon 6. Kratkoročni dug privatnog i javnog sektora i devizne rezerve RS, u milionima evra

0

2000

4000

6000

8000

10000

12000

14000

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

30.6

.201

5

Privatni sektorJavni sektorDevizne rezerve

Izvor: NBS

Međutim, kako je i poslednja kriza pokazala, indikatori likvidnosti nisu dovoljni u proceni sposobnosti zemlje da se odbrani od eksternih šokova kada joj je dug u velikoj meri vezan za strane valute. Sa povlačenjem kapitala, kako kratkoročnog, tako i dugoročnog, u periodima nestabilnosti, pokazatelj dovoljnosti deviznih rezervi vrlo brzo može da promeni trend.

Grafikon 7. Devizne rezerve/kratkoročni spoljni dug Republike Srbije, u %

177%

265%251%

163%

221%

191%

298%

240%

271%306% 311%

0.0

0.5

1.0

1.5

2.0

2.5

3.0

3.5

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

30.6

.201

5

Izvor: NBS

395

Srbiju očekuje značajnije servisiranje javnog duga već tokom 2017. i 2018. godine, a i u godinama nakon toga, pa se postavlja pitanje procene i mogućnosti održanja dovoljnog nivoa rezervi za odgovor na moguću krizu.

Dodatno, uz već započeto menjanje okolnosti na globalnom nivou i početak jačanja američkog dolara, iznos obaveza po osnovu javnog duga vezanog za dolar uočljivo raste, upozoravajući na potrebu jasnije i efikasnije koordinacije fiskalnih i monetarnih vlasti u daljem procesu upravljanja javnim dugom i deviznim rezervama zemlje.

6. Moguće preporuke i ograničenja u procesu upravljanja deviznim rezervama zemlje

Nivo i dinamika javnog duga izraženog u stranim valutama može imati značajan uticaj na upravljanje deviznim rezervama zemlje od strane centralne banke. Osnovni kanali uticaja i moguće posledice koje kreatori ekonomske politike treba da uzmu u obzir uključuju sledeće:

6.1. Rastući nivo javnog duga uvećava neizvesnost u kretanju deviznih rezervi

Emisija duga u ino-valutama može znatno da uveća devizne rezerve zemlje. Ipak, akumulacija rezervi ovim kanalom je izrazito volatilna: tokom perioda visoke likvidnosti i niskog rizika, ograničenja nema. Međutim, u nestabilnim periodima, kada potreba za upotrebom rezervi kao stabilizatora raste, zemlja u razvoju ima veoma ograničene mogućnosti da emituje novi dug u potrebnim iznosima. Dodatno, spekulativni investitori postaju aktivniji sa rastom duga zemlje dovodeći do povećanih priliva i odliva kratkoročnog kapitala iz zemlje.

6.2. Centralna banka ima potrebu za dodatnim amortizerom iznad zahtevanog nivoa rezervi

U periodima eksternih šokova i kriza, potrebe za upotrebom rezervi rastu i ovi naizgled visoki stabilni iznosi se brzo mogu istopiti u procesu makroekonomske stabilizacije.

U takvim okolnostima, prosto praćenje indikatora Guidotti-Greenspan, ili nekog sličnog, za definisanje neophodnog nivoa rezervi nije dovoljno. U situacijama kada se rezerve ubrzano troše, a teško obnavljaju usled nemogućnosti novog zaduživanja na tržištu, preporuka za centralne banke jeste da na vreme akumuliraju dodatni iznos rezervi iznad onoga koji se smatra dovoljnim u stabilnim periodima. Ipak, održavanje višeg nivoa

396

rezervi nužno nameće dodatne troškove. Visina ovih troškova je određena razlikom između troškova finansiranja i prinosom na plasman sredstava deviznih rezervi. Ovaj raspon se u periodu kriza širi.

6.3. Instrumenti centralne banke mogu biti nedovoljni u borbi protiv rastuće volatilnosti u tekućem i potrebnom nivou deviznih rezervi

Iako javni dug u stranoj valuti često ima ključnu ulogu u uvećanju deviznih rezervi zemalja u razvoju, centralne banke suštinski imaju ograničenu mogućnost uticaja na upravljanje tim dugom. Agencije za upravljanje javnim dugom mogu u manjoj ili većoj meri uzimati u obzir pitanje adekvatnog nivoa deviznih rezervi, ali najčešći motivi za konkretno valutno strukturiranje javnog duga se baziraju na sopstvenoj proceni države o preferiranom optimalnom nivou duga u stranoj valuti. Teoretski posmatrano i centralna banka bi mogla da emituje instrumente u stranoj valuti i tako se nezavisno zadužuje, ali to nije čest pristup u međunarodnoj praksi. Centralne banke obično imaju ograničene mogućnosti za uvećanje deviznih rezervi upotrebom sopstvenih instrumenata. Direktna spot kupovina strane valute nije preporučljiva taktika usled negativnih efekata na nivo strane valute kod privatnog sektora. Podizanje obavezne rezerve kod banaka na depozite u stranim valutama, takođe, nije rešenje, jer bi se kreirale nestašice likvidnosti u stranoj valuti. To bi nateralo banke da uđu u masovnije transakcije kupovine strane valute od centralne banke, što bi konačno poništilo prethodno uvećanje deviznih rezervi.

Centralna banka bi mogla da razmotri repo ili valutne svop aranžmane sa velikim inostranim bankama, međutim ovi transaktori bi bili spremni da pruže samo kratkoročna sredstva. To ne bi pomoglo poboljšanju stanja i strukture deviznih rezervi. Valutne svop transakcije sa centralnim bankama razvijenih zemalja kao kontra stranom u aranžmanu bi mogle biti bolje potencijalno rešenje za podizanje adekvatnosti rezervi. Broj kontratransaktora i u ovoj opciji je, na žalost, za najveći broj zemalja u razvoju, vrlo ograničen. Sve razmatrano navodi na zaključak da bi se centralna banka zemlje u razvoju suočila sa ozbiljnim teškoćama ako bi bila primorana da brzo ojača svoje devizne rezerve. Iskustva poslednje krize ukazuju na to da investitori očekuju da je zemlja sposobna da održava optimalan nivo rezervi i u periodima najveće nestabilnosti. To navodi na zaključak da se centralne banke koje nisu blagovremeno kreirale dodatne nivoe rezervi iznad zahtevanog nivoa, mogu suočiti sa ozbiljno ograničenim kapacitetom za intervenciju tokom kriznog perioda.

397

6.4. Neophodnost efikasne koordinacije između monetarnih i fiskalnih vlasti

Svaki konflikt interesa između agencije za upravljanje javnim dugom, ministarstva finansija i centralne banke može imati jak uticaj na kretanje deviznih rezervi zemlje. Promene preferencija u pogledu strukture javnog duga mogu imati snažan uticaj na proces akumulacije deviznih rezervi. Jedna od ključnih odluka u ovom domenu jeste i odluka o učešću komponente duga u stranoj valutu u ukupnom javnom dugu.

Svako smanjenje ovoga učešća može dovesti do obaranja ciljanog nivoa deviznih rezervi. Takođe, svaka ranija otplata spoljnog duga može imati negativan uticaj na rezerve. Suština je da promene u upravljanju javnim dugom mogu uzrokovati ozbiljne teškoće u upravljanju deviznim rezervama. Reč je o međupovezanosti poteza dve grane ekonomske politike koji se ne smeju zanemarivati kod definisanja i realizacije ciljeva svake od njih ponaosob. Kako bi se izbegli suboptimalni rezultati na konsolidovanom nivou i koordinisali različiti interesi ključnih državnih institucija predlaže se definisanje dugoročne strategije zaduživanja zemlje do koje se dolazi koordinacijom odluka ministarstva finansija i centralne banke u pogledu veličine i vremenskog rasporeda za emisiju duga u stranim valutama. Ta strategija bi obavezivala i agenciju za upravljanje dugom.

6.5. Mogući dodatni izvori inostranih finansijskih sredstava

Usled visoke zavisnosti centralne banke od zaduživanja države u stranim valutama, poželjno je identifikovati alternativne tržišne i javne izvore likvidnih sredstava u stranim valutama. Jedan, pomenuti, izvor likvidnosti bi mogla predstavljati valutna svop linija sa centralnom bankom neke razvijene zemlje. Ovakav mehanizam, pored konkretne finansijske pomoći u periodu krize, makar i u oskudnom iznosu, poboljšava tržišni sentiment i način na koji investitori sagledavaju zemlju u razvoju sa ovakvim vidom finansijske podrške od strane razvijenije zemlje.

6.6. Troškove i koristi od duga u ino-valutama treba posmatrati na konsolidovanom nivou

Jedan od glavnih motiva za zaduživanje države u stranim valutama leži u nižim troškovima finansiranja u poređenju sa finansiranjem u lokalnoj valuti zemlje u razvoju. Međutim, konverzija ino-valute u lokalnu, kako je pomenuto, uvećava likvidnost na domaćem tržištu koju centralna banka mora u određenoj meri da steriliše. Taj proces nosi troškove koji delimično ili u potpunosti poništavaju efekat jeftinijeg inostranog zaduživanja.

398

Konsolidovani rezultat zavisi od razlike između kamatne stope na ino-zajmove i stope prinosa na lokalno denominovane obveznice u poređenju sa razlikom između referentne kamatne stope i prinosa na devizne rezerve. Ako je neto rezultat na konsolidovanom nivou negativan, država bi bila u obavezi da nadoknadi taj gubitak i uzme u obzir troškove sterilizacije kada procenjuje isplativost zaduživanja u ino-valutama. Ako je neto rezultat trenutno i pozitivan, to ne znači da se situacija ne može naglo pogoršati sa dospećem ino-zajmova i pokušajem dodatnog zaduživanja države emisijom obveznica u stranim valutama po višoj stopi prinosa.

7. ZaključakOvaj rad se fokusira na relacije između upravljanja javnim dugom zemlje i njenih deviznih rezervi. Cilj je bio da se naglasi specifičnost veza između duga izraženog u stranim valutama i deviznih rezervi za zemlje u razvoju, pa i Srbiju. Iako dug u stranoj valuti doprinosi uvećanju rezervi, on istovremeno uvećava njihovu volatilnost i otežava procenu adekvatnog nivoa rezervi kojima zemlja mora da raspolaže. To je posebno izražen problem u periodima nestabilnosti i kriza, kada je gotovo nemoguće refinansirati dospele dugove po prihvatljivim uslovima,

a kada potrebe za rezervama dodatno rastu kako bi se očuvalo poverenje investitora u finansijsku održivost i solventnost zemlje. Potrebe za rezervama fluktuiraju u širem rasponu, dok centralna banka ima ograničen uticaj na proces akumulacije rezervi. Kao posledica se mogu javiti suboptimalni rezultati na konsolidovanom nivou, ako pitanje adekvatnog nivoa rezervi nije uzeto u obzir kod donošenja odluke o zaduživanju u stranim valutama.

Da bi se negativni efekti izbegli ili barem ublažili, potrebno je definisati dugoročnu strategiju emisije duga (iznos i vremenske sekvence) u stranim valutama u čijem formulisanju učestvuju ministarstvo finansija i centralna banka. Dodatno, kako bi centralna banka bila u mogućnosti da interveniše u periodima kriza, potrebno je da raspolaže dodatnim izvorima likvidnosti u stranim valutama, pored deviznih rezervi. Iako su alternativni izvori ograničeni i često oskudni, jedno od rešenja koje bi podržalo finansijsku stabilnost zemlje jeste mogućnost ulaska u valutnu svop liniju sa centralnom bankom jedne ili više razvijenih zemalja.

399

ApstraktU ovom radu analizira se veza između javnog duga zemlje i njenih deviznih rezervi. Iskustva zemalja u razvoju pokazuju da emisija duga u stranoj va-luti ili duga indeksiranog deviznim kursom može značajno doprineti rastu deviznih rezervi zemlje. Kao dodatni ishod, akumulacija duga u stranoj valuti može ozbiljno otežati procenu adekvatnog nivoa deviznih rezervi, posebno u kriznim periodima. Valutna struktura javnog duga time utiče i na profitabilnost centralne banke. Sa druge strane, porast nivoa deviznih rezervi, povratno, utiče na fiskalni deficit i javni dug.

AbstractThis paper analyses the link between public debt of the country and its foreign exchange reserves. The experiences of developing coun-tries show that debt issuance in foreign currency or exchange ra-te-indexed debt may significantly contribute to the growth of foreign exchange reserves of the country. As an additional result, the accumu-lation of foreign currency debt can seriously hamper the assessment of an adequate level of foreign exchange reserves, particularly in times of crisis. The currency structure of public debt thus affects the profitability of the central bank. On the other hand, the increase in the level of foreign exchange reserves, in turn, affects the fiscal defi-cit and public debt.

Literatura:Baksay, G., F. Karvalits, and Z. Kuti. 2012. The impact of public debt on foreign exchange reserves and central bank profitability: the case of Hungary. BIS Paper, No. 67. str. 179-191.

Borensztein, E., M. Chamon, O. Jeanne, P. Mauro, and J. Zettelmeyer. 2004. Sovereign Debt Structure for Crisis Prevention. https://www.imf.org/external/np/res/docs/2004/070204.pdf

Claessens, S., D. Klingebiel, and S. Schmukler. 2003. Government bonds in do-mestic and foreign currency: the role of macroeconomic and institutional factors. CEPR Discussion Paper, No. 3789.

Eichengreen, B., R. Hausmann, and U. Panizza. 2003. Currency mismatches debt intolerance and original sin: why they are not the same and why it matters. NBER Working Paper, No. 10036.

400

Melecky, M. 2007. Choosing the Currency Structure for Sovereign Debt: A Re-view of Current Approaches. World Bank Policy Research Working Paper, No. 4246.

Wolswijk, G., and J. de Haan. 2005. Government debt management in the euro area. Recent theoretical developments and changes in practices. ECB Occasional Paper Series, No. 25.

Uprava za javni dug RS. 2015. Strategija upravljanja javnim dugom od 2016. do 2018. godine, http://www.javnidug.gov.rs/upload/Strategija/Strategija%20cir/2016-2018/Strategija%20upravljanja%20 javnim%20dugom%202016-2018.pdf

www.nbs.rs

I V

SEKTORSKI ASPEKTI EKONOMSKE POLITIKE

403

KRETANJE KAMATNIH STOPA U ZONI EVRA I EFEKTI NA PRIVREDU SRBIJEĐorđe Đukić1

1. Divergentnost mera Evropske centralne banke i Sistema federalnih rezervi u 2015. godini i izgledi za 2016. godinu

Uprkos tome što su centralne banke u razvijenim industrijskim zemljama nakon izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine pribegavale terapiji višegodišnje ekspanzivne monetarne politike koja, po intenzitetu, nije zabeležena u monetarnoj istoriji u poslednjem veku, one ni posle sedam godine nisu uspele da nacionalne privrede vrate na putanju dugoročne stope ekonomskog rasta kakve su bile pre izbijanja krize. Ispostavilo se da je suštinski problem u tome što Evropska centralna banka (ECB), Banka Japana, pa čak i Sistem federalnih rezervi (FED) u SAD-u kao relativno zatvorenoj privredi, ne mogu uspešno da obave podsticanje rasta privredne aktivnosti, bez fiskalne politike i politike regulacije finansijskih tržišta.

Osnovni izazov sa kojim se suočavaju navedene tri centralne banke je isti. Faktički, krajem 2015. godine one dalje teže ostvarivanju široke skale makroekonomskih ciljeva sa parcijalnim imperfektnim alatkama, i to ne bez izbora već bez potrebe.2U trećem kvartalu 2015. godine realni BDP u privredi zone evra je zabeležio rast po godišnjoj stopi od 1,2%, u privredi SAD-a po stopi od 1,5%, dok je u privredi Japana zabeležio pad od 0,8%.

Istina, privrede zone evra i Japana su u boljoj poziciji u odnosu na prethodnu godinu. Međutim one treba da preduzimaju dodatne mera kako bi prevazišle značajan rizik kretanja privredne aktivnosti nadole. Teškoće su utoliko veće jer još nisu uspostavile osnove za visok, održiv privredni rast. Reakcija tržišta na odluku Upravnog saveta ECB-a od 3. decembra 2015. godine to najbolje potvrđuju. Taj dan ECB je obelodanila novi paket mera usmerenih ka rešavanju: prvo, problema izuzetno niske stope inflacije (koja je u novembru iznosila 0,2% na godišnjem nivou) u odnosu na ciljanu stopu na srednji rok ( ispod ali

1 Redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.2 Izvor: Weil, D. „El-Erian: Central Banks and Escaping their Liquidity Trap“, In-

stitutional Investor, November 19, 2015, http://www.institutionalinvestor.com/ar-ticle/3507505/asset-management-macro/el-erian-central-banks-and-escaping-the-li-quidity-trap.html#.VlQkWXYvcgs

404

blizu 2%, na srednji rok); drugo, prisutnog rizika ulaska privrede zone evra u spiralu deflacije; treće, problema nedovoljne kreditne aktivnosti banaka.3

Paket mera obuhvata:

• Prvo, produžetak programa kvantitativnih olakšica (QE) tj. meseène kupovine državnih hartija od vrednosti u iznosu od 60 mlrd. evra za šest meseci – do marta 2017. Pri tom, program je proširen na kupovinu finansijske aktive koja ukljuèuje instrumente duga lokalnih teritorijalno–politièkih celina i regija.

• Drugo, nešto ranije poveæana je negativna (kaznena) kamatna stope na depozite koje banke drže kod ECB-a za deset baznih poena – na -0,30%.

• Treće, zadržana je ključna kamatna stopa na glavne operacije refinansiranja na nivou od 0,05% koji figurira od septembra 2014. godine.

Odluku o navedenim stimulativnim merama Upravni savet ECB-a je doneo većinom glasova (uz protivljenje njegova dva člana iz Nemačke), u vreme kada ključni tržišni akteri u svetu očekuju da FED započne povećanje ključne kamatne stope (Fedfunds rate) u cilju normalizacije monetarne politike. Kako je tržište reagovalo na mere ECB-a koje je objavio njen predsednik Dragi?

Reakcije se mogu tumačiti na način da je reč o minimalnim merama koje je Dragi mogao da preduzme, te da su kao takve bile ispod očekivanja. Ovo u smislu intenziteta povećanja negativne stope na depozitne pogodnosti banaka kod ECB-a i povećanja iznosa mesečnih kupovina državnih i drugih hartija od vrednosti. Skepticizam aktera na finansijskim tržištima se manifestovao kroz:

• Prvo, nagli skok kursa EUR prema USD (za 2,2% na kraju radnog dana, kada je USD vredeo 1,0845 evra, nakon dostizanja maksimuma tokom dana od 1,0892 USD). To se vidi na grafikonima 1 i 2.

• Drugo, pad cena akcija (Stoxx Europe 600 Index) za 2,8% i pad cena obveznica najveći od juna 2015.

3 Izvor: Bloomberg, December 3, 2015, http://www.bloomberg.com/news/ar-ticles/2015-12-03/draghi-says-ecb-to-extend-qe-by-six-months-with-broader-buying, 3.12.2015.

405

Grafikon 1. Skok kursa EUR prema USD početkom decembra 2015, nakon objave novih mera ECB-a

Izvor: Bloomberg, http://www.bloomberg.com/news/articles/2015-12-03/draghi-says-ecb-to-extend-qe-by-six-months-with-broader-buying, 3.12.2015.

Grafikon 2. Najveće jačanje EUR prema USD u jednom danu (3. decembra 2015) od 2009. godine

Izvor: Bloomberg, ibid.

Pri tom, Dragi je objavio revidirane prognoze ECB-a za 2016. i 2017. godinu, u smislu:

• Smanjenja stope inflacije sa 1,1% na 1,0% u 2016. i sa 1,7% na 1,6% u 2017. godini;

• Zadržavanja predviđene stope privrednog rasta u 2016. godini od 1,7%, te revidiranja stope ekonomskog rasta za 2017, sa 1,9% na 1,8%.

406

Nastavak vođenja ekspanzivne monetarne politike od strane ECB-a je u direktnoj vezi sa procenama da će cene sirove nafte na svetskom tržištu ostati na niskom nivou u dužem periodu. To je posledica odsustva discipline kod članica OPEC i njihove saradnje sa zemljama koje nisu članice OPEC u pogledu proizvođačkih kvota. Izgledi da nastupi dalji pad cene nafte tj. da budu zabeleženi novi rekordno niski nivoi postoje samo ukoliko bi došlo do neočekivanog povećanja proizvodnje nafte u Iranu i Libiji. To je prema najnovijim procenama američke investicione banke J. P. Morgan malo verovatno.4

Grafikon 3. Kretanje kursa EUR prema USD u periodu 30.11.2010-1.12.2015. godine

Izvor: ECB Statistics, https://www.ecb.europa.eu/stats/exchange/eurofxref/html/eurofxref-graph- usd.en.html, 2.12.2015.

Prikazano kretanje kursa EUR prema USD u petogodišnjem periodu (30.11.2010-1.12.2015) na grafikonu 3 ukazuje na njegove izuzetno velike oscilacije:

4 J.P. Morgan, Global Data Watch, Economic Research, December 4, 2015, p. 3.

407

• Minimum (13. april 2015): 1,0552;

• Maksimum (4. maj 2011): 1,4882;

• Prosek: 1,2927.

Svako značajno jačanje USD vodi značajno većem teretu servisiranja spoljnih dugova zemalja koje najveće devizne prilive ostvaruju u EUR, a pri tom nisu se zaštitile od kursnih razlika.

Grafikon 4. Kamatne stope na kredite i depozite nefinansijskih korporacija u zoni evra u periodu oktobar 2005 - oktobar 2015. godine

(u %, na godišnjem nivou)

___ Kamatne stope na kredite nefinansijskih korporacija ___Kamatne stope na depozite nefinansijskih korporacija

Izvor: ECB, Euro AreaInterest Rates (MIR) Press Release On line http://sdw.ecb.europa.eu/reports.do?node=1000002886, 2.12.2015.

Na grafikonima 4 i 5 prikazana je dinamika prosečnih ponderisnih kamatnih stopa na kredite i depozite u zoni evra. Očigledno, izrazita tendencija pada navedenih prosečnih kamatnih stopa tokom 2015. godine je nastavak započetog pada u 2012. godini. Kod prosečnih kamatnih stopa na depozite razlika je u tome što su kod sektora nefinansijskih korporacija opale ispod 1% još u 2013. godini, a kod sektora stanovništva početkom 2015. godine. Prosečna kamatna stopa na kredite kod sektora nefinansijskih korporacija zabeležila je nagli pad tokom 2014-2015. godine, tako da se tokom 2015. kretale nešto iznad 2%. Prosečna kamatna stopa na kredite kod sektora stanovništva, takođe beleže nagli pad u navedene dve godine. Tokom 2015. godine kretala se na nivou iznad 2%.

408

Grafikon 5. Kamatne stope na kredite i depozite sektora stanovništva u zoni evra u periodu oktobar 2005-oktobar 2015. godine

(u %, na godišnjem nivou)

___ Kamatne stope na kredite sektora stanovništva ___Kamatne stope na depozite sektora stanovništva

Izvor: ECB, ibid.

Međutim, uočljivo je da se iza navedenih proseka kriju bitne razlike u nivou kamatnih stopa kod pojedinih zemalja članica zone evra. Ne retko ista banka nudi deponentima iz različitih zemalja različite kamatne stope za istu vrstu depozita. Primera radi, najveća nemačka privatna banka – DutscheBank nudila je početkom 2015. godine na oročene depozite sa rokom dospeća do 12 meseci u Nemačkoj kamatnu stopu od 0,1%, a na istu vrstu depozita u Italiji 0,75%, na godišnjem nivou. To samo potvrđuje tezu da su nakon izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine dezintegracioni procesi u okviru zone evra sve snažniji.5

2. Efekti na privredu SrbijeGeneralno posmatrano, tendencija pada aktivnih i pasivnih kamatnih stopa banaka u zoni evra tokom 2015. godine doprinela je kretanju kamatnih

5 Izvor: The Economist, „Interest rates in the euro zone: Saving disgrace“ , http://www.economist.com/news/finance-and-economics/21646268

409

stopa u istom pravcu u bankarskom sektoru Srbije. Detaljna poređenja kretanja relevantnih kamatnih stopa za odabrane reprezentativne bankarske proizvode na strani pasivnih bankarskih poslova i na strani aktivnih bankarskih poslova data su tabelama 1-3 i grafikonima 6-8 proisteklim iz navedenih tabela.

Tabela 1 Kamatne stope banaka na nove depozite stanovništava i nefinansijskih korporacija u zoni evra i Srbiji u periodu decembar 2014

- oktobar 2015. godine

(rok dospeća do 12 meseci) - u %

Godina/ mesec

Zona evra Srbija

Stanovništvo Nefinansijske korporacije Stanovništvo

Nefinansi-jska pravna

lica

Decembar 2014.

2015:

Januar

Februar

Mart

April

Maj

Jun

Jul

Avgust

Septembar

Oktobar

0,98

1,03

1,01

0,90

0,89

0,87

0,80

0,68

0,69

0,68

0,66

0,42

0,43

0,33

0,30

0,29

0,29

0,29

0,31

0,22

0,25

0,25

1,67

1,41

1,22

1,19

1,03

0,98

0,97

0,92

0,84

1,00

0,94

1,60

1,17

1,30

1,22

1,11

1,07

1,09

0,82

0,84

0,93

0,69

Napomena: Kod depozita u Srbiji uzeti su depoziti u EUR i dinarski indeksirani u EUR. Kod depozita stanovništva uključeni su i depoziti neprofitnih institucija koje pružaju usluge stanovništvu (NIPUS).

Izvori: Euro Area Interest Rates (MIR) Prese Release On line, 2.12.2015. NBS, statistika kamatnih stopa, http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html,

10.12.2015.

410

Grafikon 6. Kamatne stope banaka na nove depozite stanovništava i nefinansijskih korporacija u zoni evra i Srbiji u periodu

decembar 2014 - oktobar 2015. godine

(rok dospeća do 12 meseci) -u%

Tabela 2. Kamatne stope banaka na nove kredite stanovništvu za potrošnju i stambene kredite u zoni evra i Srbiji u periodu

decembar 2014-oktobar 2015. u %

Godina/mesecZona evra Srbija

Potrošački krediti

Krediti za kupovinu kuća

Potrošački krediti

Stambeni krediti

Decembar 2014.2015: JanuarFebruarMartAprilMajJunJulAvgustSeptembarOktobar

5,07

5,255,185,164,895,044,885,105,305,215,21

2,67

2,442,492,402,362,302,312,362,332,332,41

17,20

17,0316,5816,0115,7614,4514,6314,5413,9813,4313,48

4,70

4,514,793,973,523,993,883,844,024,193,99

411

Napomena: Kod potrošačkih kredita u zoni evra reč je o kreditima sa fluktuirajućom ka-matnom stopom i inicijalnim periodom utvrđivanja kamatne stope do maksi-malnih 12 meseci. Kod kredita za kupovinu kuća u zoni evra reč je o kred-itima sa fluktuirajućom kamatnom stopom i inicijalnim periodom utvrđivanja kamatne stope preko 10 godina. Kod potrošačkih kredita u Srbiji uzeti su svi potrošački krediti (dinarski i dinarski indeksirani u stranim valutama i devizni krediti) do 12 meseci. Kod stambenih kredita uzeti su svi stambeni krediti (dinarski i dinarski indeksirani u stranim valutama i devizni krediti).

Izvor: Ibid.

Grafikon 7. Kamatne stope banaka na nove kredite stanovništvu za potrošnju i stambene kredite u zoni evra i Srbiji u periodu

decembar 2014 - oktobar 2015. -u %

U celini gledano, tempo smanjivanja aktivnih kamatnih stopa u bankarskom sektoru Srbije tokom 2015. godine osetno je sporiji u odnosu na tempo smanjivanja pasivnih kamatnih stopa:

Prvo, kod ukupnih dinarskih ne indeksiranih kredita stanovništvu i nefinansijskim pravnim licima prosečna ponderisana kamatna stopa je neznatno smanjena – sa 12,6% u decembru 2014. na 11,24% u oktobru 2015. godine.

Drugo, kod ukupnih dinarskih kredita indeksiranih u stranoj valuti i deviznih kredita stanovništvu i nefinansijskim pravnim licima prosečna ponderisana kamatna stopa je neznatno smanjena – sa 5,07% u decembru 2014. na 4,55% u oktobru 2015.

412

Tabela 3. Kamatne stope banaka na nove kredite nefinansijskim korporacijama u zoni evra i nefinansijskim pravnim licima Srbiji

u periodu decembar 2014 - oktobar 2015. godine (rok dospeća do 12 meseci) -u %

Godina/mesec Zona evra SrbijaKrediti do

iznosa od 250 hiljada evra, do tri meseca

Krediti od 250 hiljada do

milion evra, do tri meseca

Krediti za obrtna sredstva

Devizni krediti za

uvoz

Decembar 2014.2015:JanuarFebruarMartAprilMajJunJulAvgustSeptembarOktobar

3,54

4,053,653,543,583,613,373,403,443,373,47

2,43

2,382,322,282,262,272,202,202,162,162,19

4,99

4,515,025,625,315,324,684,884,614,494,37

4,16

3,123,345,974,003,973,294,453,193,773,41

Napomena: Reč je o novim zajmovima u evrima sa kolateralom i/ili garancijama nefinansijskim korporacijama u zoni evra, sa fluktuirajućom kamatnom stopom i inicijalnim perio-dom utvrđivanja kamatne stope do maksimalnih tri meseca. Kod krediti za obrtna sredstva u Srbiji reč je dinarskim kreditima indeksiranim u stranim valutama.

Izvor: Ibid.

Navedeni pozitivni efekti na privredu Srbije kroz dalje smanjivanje kamatnih stopa na kredite banaka u 2016. biće praćeni negativnim efektima u vidu mogućeg rastućeg tereta servisiranja jedne trećine javnog duga Srbije nominiranog u USD zbog daljeg jačanja USD prema EUR. Detaljno obrazloženje navedenog negativnog efekta sa kojim se suočava Srbija prezentovano je prvi put na prošlogodišnjem decembarskom skupu ekonomista.6

6 Đukić, Đ. „Nove antikrizne mere Evropske centralne banke i posledice poprivredu Srbije“, u monografiji: Ekonomskapolitika Srbije u 2015. g. (redaktori: Boško

413

Grafikon 8. Kamatne stope banaka na nove kredite nefinansijskim korporacijama u zoni evra i nefinansijskim pravnim licima Srbiji

(rok dospeća do 12 meseci) -u %

Negativni efekat budućeg jačanja USD zbog povećanja tereta servisiranja dolarskog javnog duga Srbije mogu biti ublaženi dolarskim dugoročnim zajmom od Ujedinjenih Arapskih Emirata. Međutim teret kursnih razlika se premešta na srednji i dugi rok, kada treba servisirati taj kredit. Vlada i NBS su se prema javno iznetom prošlogodišnjem predlogu7 da sednu sa stranim kreditorima iza zatvorenih vrata i pregovaraju o restrukturiranju spoljnog duga zbog, između ostalog, jačanja USD odnosili indolentno. Bilo bi neodgovorno da to ne pokušaju da učine 2016. godine. Ovo tim pre jer vladajuća partija ima apsolutnu većinu u parlamentu i mogla bi brzo da usvoji sporazum sa kreditorima koji je u javnom interesu tj. kojim bi se smanjio teret servisiranja spoljnog duga budućim generacijama.

3. Zaključna razmatranjaPočetkom decembra 2015. godine ECB je objavila produžetak programa kvantitativnih olakšica (QE) tj. mesečne kupovine državnih hartija od vrednosti u iznosu od 60 mlrd. evra za šest meseci – do marta 2017. Pri

Živković, Božidar Cerović), Naučno društvo ekonomista Srbijesa Akademijom eko-nomskih nauka i Ekonomski fakultet Beograd, 2015, str. 75-85.

7 Đukić, Đ. Ibid, str. 83-84.

414

tom, program je proširen na kupovinu finansijske aktive koja uključuje instrumente duga lokalnih teritorijalno–političkih celina i regija. Nešto ranije pribegla je povećanju negativne (kaznene) kamatne stope na depozite koje banke drže kod nje za deset baznih poena – na -0,30%, zadržavajući ključnu kamatnu stopu na glavne operacije refinansiranja na nivou od 0,05% koji važi od septembra 2014. godine.

S obzirom na suprotno ponašanje američke centralne banke – FED-a tj. očekivano postupno povećanje njegove referentne kamatne stope tokom 2016. Godine, akcenat je na mogućim efektima divergentnih monetarnih politika ECB-a i FED-a na kretanje kamatnih stopa na štednju i kredite u Srbiji, kao i na budući teret servisiranja spoljnog duga zbog jačanja američkog dolara. Nasuprot pozitivnih efekata u pogledu pada kamatnih stopa na kredite tokom 2016. godine, dalje jačanje USD prema EUR će značajno povećati teret servisiranja blizu jedne trećine spoljnog duga koji je nominovan u USD. Vlada i NBS su se prema javno iznetom prošlogodišnjem predlogu da sednu sa stranim kreditorima i pregovaraju o restrukturiranju spoljnog duga zbog, između ostalog, jačanja USD odnosili indolentno. Bilo bi neodgovorno da to ne pokušaju da učine u 2016. godini, nastojeći na taj način da smanje teret servisiranja spoljnog duga budućim generacijama.

ApstraktU cilju podsticanja privredne aktivnosti tokom 2015. Godine ECB je prvi put pribegla kupovini državnih hartija od vrednosti („kvantitativne olak-šice“) koja je kao nekonvencionalna mera monetarne politike primenji-vana godinama u SAD-u, Velikoj Britaniji i Japanu. Početkom decembra objavila je produžetak programa kvantitativnih olakšica (QE) tj. mesečne kupovine državnih hartija od vrednosti u iznosu od 60 mlrd. evra za šest meseci – do marta 2017. Pri tom, program je proširen na kupovinu finan-sijske aktive koja uključuje instrumente duga lokalnih teritorijalno–poli-tičkih celina i regija. Nešto ranije pribegla je povećanju negativne (kaz-nene) kamatne stope na depozite koje banke drže kod nje za deset baznih poena, zadržavajući ključnu kamatnu stopu na glavne operacije refinan-siranja na 0,05% iz septembra 2014. godine. S obzirom na suprotno pona-šanje Sistema federalnih rezervi u SAD tj. očekivano postupno povećanje njegove referentne kamatne stope tokom 2016. godine, u radu je akcenat na mogućim efektima divergentnih monetarnih politika ECB-a i FED-a na kretanje kamatnih stopa na štednju i kredite u Srbiji, kao i na budući teret servisiranja spoljnog duga zbog jačanja američkog dolara. Nasuprot

415

pozitivnih efekata u pogledu pada kamatnih stopa na kredite, dalje jačanje USD prema EUR značajno će se povećati teret servisiranja, blizu jedne trećine spoljnog duga koji je nominovan u USD.

Ključne reči: kamatne stope; zona evra; Evropska centralna banka; efekti; pri-vreda Srbije.

AbstractIn other to stimulate economic activities during 2015, ECB first time re-sort to purchasing government securities („quantitative easing“) which has been implemented as a noncoventional monetary policy measure in the U.S.A., United Kingdom and Japan for years. At the begining of De-cember it announced extension of quantitataive easing (QE) program i.e. purchase of 60 billion EUR per month, until March 2017. However, the program was expended on bying of debt issue by local and regional aut-horities. Earlier ECB increased negative interest rate on deposit facilities for 10 basis points, keeping the interst rate on main refinancing operations at 0,05% since september 2014. Having in mind the divergent behavior of the Federal Reserve System in the U.S.A. i.e. expected gradual increase of its key interest rate during 2016, the accent in the paper is on possible effects of divergent monetary policies of ECB and the FED on interst rates on saving and credits in Serbia, as well as future burden of external debt servicing coused by USD strength. Contrary to positive effects relates to o fall of lending interestates, further strengthening of USD against EUR will significantly increase burden of servicing close to one third of external debt nominated in USD.

Keywords: interestrates; euro zone; European Central Bank; consequences; Serbian economy.

416

LiteraturaAndoain, C. G., F. Heider, M. Hoerova, S. Manganelli, „Lending-of-last-resort is as Lending-of- last-resort does: Central bank liquidity provision and interbank market functioning in the euro area“, September 2015, European Central Bank, http://ssrn.com/abstract=2663484, 21.10.2015.

Fawley, B.W. and C. J. Neely, „FourStories of QuantitativeEasing“, FederalRe-serveBank of St. Louis Rewiew, 95(1), January/February 2013, pp. 51-88.

Ferranado, A., A. Popov, G.F. Udell, „SovereignStress, UnconventionalMone-taryPolicy, and SME Access to Finance“, EuropeanCentral Banka, Working-PaperSeries No 1820/June 2015,https://www.ecb.europa.eu/pub/pdf/scpwps/ecbwp1820.en.pdf, 12.9.2015.

Đukić, Đ. „Nove antikrizne mere Evropske centralne banke i posledice po privre-du Srbije“, u monografiji: Ekonomska politika Srbije u 2015. g.(redaktori: Boško Živković, Božidar Cerović), Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet Beograd, 2015, str. 75-85.

J.P. Morgan, „Global Data Watch“, Economic Research, December 4, 2015.

Preat, P. „What’sweighing on the euroarearecovery? “, InterviewwithBloom-berg, published

on 17 November 2015, https://www.ecb.europa.eu/press/key/date/2015/html/sp151117.en.html, 1.12.2015.

The Economist, „Monetarypolicycoulddrivecurerencyvolatility“, November 21th 2015, p. 66.

The Economist, „The never-endingstory”, November 14th 2015, p. 13.

The Economist, „Interestrates in the euro zone: Savingdisgrace“,

http://www.economist.com/news/finance-and-economics/21646268, 28.11.2015.

Turner, A. BetweenDebtandDevil: Money, Credit, and Fixing Global Finance, Princeton

University Press, 2015.

Weil, D. „El-Erian: CentralBanksandEscapingtheirLiquidity Trap“, Institutiona-lInvestor,

November 19, 2015, http://www.institutionalinvestor.com/article/3507505/asset-management-macro/el-erian-central-banks-and-escaping-the-liquidity-trap.html#.VlQkWXYvcgs, 24.11.2015.

417

FINANSIJSKI SISTEM U SRBIJI I NOVA FINANSIJSKA REGULATIVA

Diana Dragutinović1

diana.dragutinovic@nbs.rs

Uvod: Postkrizna promena mandata centralne bankeTokom istorije, krize su bile prekretnice i menjale su zadatke i praksu centralnih banaka. Tako su, tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kreatori ekonomske politike bili ubeđeni da postoji „trade-off“ između “malo više inflacije” i „malo manje nezaposlenosti”. Ekspanzivna monetarna politika, odnosno, politika niskih kamatnih stopa dovela je do dvocifrene stope inflacije u razvijenim zemljama i galopirajuće inflacije u brojnim manje razvijenim zemljama, uključujući i Srbiju. Ovaj eksperiment je pokazao koliko je inflacija štetna za ekonomski rast i socijalno neprihvatljiva. Zato je nakon kriza 1973-75. i 1980-82, igra između veće zaposlenosti na račun stabilnosti cena, konačno završena. Od sredine osamdesetih, u periodu koji je trajao više od dve decenije, vođena je restriktivna monetarna politika koja je smanjila stopu inflacije. Ovo je bio period trijumfa centralnog bankarstva. Inflacija je u većini zemalja spuštena na 2-3%. Formula je bila jednostavna. U duhu Tinbergena, nezavisnost centralne banke omogućuje da se jedan cilj (cenovna stabilnost) ostvari oslanjanjem na jedan instrument (kamatna stopa). Ovo je lepo funkcionisalo do izbijanja najnovije globalne finansijske krize. Monetarna politika nije bila opterećena finansijskom stabilnošću što ne znači da se centralne banke nisu brinule o finansijskoj stabilnosti. Mnoge od njih imale su i funkciju regulatora i supervizora pojedinačnih institucija. I da zaključimo, zadatak monetarne politike bio je (i ostao) postizanje i održavanje stabilnosti cena, odnosno makroekonomske stabilnosti. Sistem nadzora brinuo je da finansijske institucije budu “zdrave” i da oprezno i odgovorno posluju.

Nova finansijska kriza je sve to promenila. Savladane su dve važne lekcije o finansijskoj stabilnosti. Prvo, ostvarena makroekonomska stabilnost ne garantuje istovremeno finansijsku stabilnost. Uprkos makroekonomske stabilnosti na početku 21. veka, došlo je do akumulacije finansijskih

1 Narodna banka Srbije, viceguverner, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, vanredni profesor

418

neravnoteža. Niska premija rizika dovela je do kreditnog buma i finansijske nestabilnosti.

Drugo, stabilnost delova ne može se izjednačavati sa stabilnošću sistema, tako da ni regulacija koja je usmerena na individualne institucije ne garantuje stabilnost finansijskog sistema kao celine. Individualna institucija može dobro upravljati rizicima, ali ne i posledicama (eksternim efektima) koje njeno ponašanje i poslovni model može da izazove u drugim delovima finansijskog sistema, kao ni posledicama ponašanja drugih institucija. Finansijske institucije, iako zdrave, mogu da dovedu sistem u stanje nestabilnosti zbog kolektivnog ponašanja.

Upravo je ovo bila nebranjena, prazna teritorija između monetarne politike na jednoj strani i regulatornog i nadzornog okvira na drugoj koja je ukazala na neophodnost regulatorne reforme.

1. Regulatorna reforma u EU: Odgovor na krizuBazel III bio je ključni regulatorni odgovor na krizu. On je doneo, ne samo jačanje regulatornog okvira koji je usmeren na pojedinačne institucije, već je mikroprudencijalnu regulaciju dopunio makroprudencijalnom politikom čiji je cilj kontrola sistemskog rizika u finansijskom sistemu.

Sistemski rizik se može definisati kao: (1) rizik od poremećaja u pružanju finansijskih usluga u celom finansijskom sistemu ili njegovoj komponenti; (2) koji ima potencijal da ostavi ozbiljne negativne posledice na realni sektor. Postoje dve dimenzije sistemskog rizika: strukturna i ciklična. Strukturna dimenzija sistemskog rizika pokazuje koncentraciju i distribuciju sistemskog rizika u finansijskom sistemu u datom trenutku. Izvor ove dimenzije rizika je: (1) zajednička izloženost (izloženost istom tipu rizika, zavisnost od istih izvora finansiranja, korišćenje iste infrastrukture i sl.), i (2) međusobna povezanost različitih finansijskih institucija i tržišta koja povećava rizik od širenja zaraze i pojačavanja šokova u trenutku kad se pojavi problem.

Vremenska dimenzija sistemskog rizika odnosi se na razvoj rizika u sistemu tokom vremena. Izvor ove dimenzije sistemskog rizika je procikličnost u ponašanju finansijskih institucija. Uvođenje makroprudencijalnih zaštitnih slojeva kapitala i likvidnosti radi kontrole sistemskog rizika ima potencijal da poveća otpornost bankarskog sistema kao celine i doprinese izbegavanju (u meri u kojoj je to moguće) sledeće finansijske krize.2Otporniji sistem bi

2 Jaime Caurana (2010), Bazel III: Prema sigurnijem finansijskom sistemu, Bankarstvo br. 9-10/2010.

419

u budućnosti imao veći kapacitet za apsorpciju ekonomskih i finansijskih šokova što bi omogućilo da banke nastave da finansiraju ekonomsku aktivnost i rast.

Kako bi se standardi Bazela lll formalno primenili u evropsku pravnu tekovinu, Savet Evrope i Evropski parlament usvojili su novi regulatorni paket koji će primenjivati kreditne institucije i finansijska preduzeća koja posluju u zemljama članicama Evropske unije.

Novim regulatornim paketom, koji je stupio na snagu 1. januara 20143, Direktiva Evropske unije lll (engl. Central Requirements Directive, CRD III) zamenjena je Direktivom Evropske unije IV (CRD IV) i Uredbom o kapitalnim standardima (engl. Capital Requirements Regulation, CRR), koje se zajedničkim imenom nazivaju CRDlV paket (engl. CRD IVPackage). Dok se Uredba automatski primenjuje na sve zemlje članice, Direktiva se mora uneti u nacionalne zakone.

Međutim, regulatorna reforma prevazilazi Bazel III(kao i Direktivu o kapitalnim zahtevima kreditnih institucija 2013/36/EU i Uredbu o kapitalnim zahtevima broj 575/2013). Ona obuhvata i:

• Nova pravila umanjenja vrednosti, prema Međunarodnom finansijskom izveštajnom sistemu 9 (IFRS 9),

• Direktivu o oporavku i restrukturiranju banaka 2014/59/EU, i

• Direktivu o sistemu osiguranja depozita 2014/49/EU.

U nastavku teksta fokusiraćemo se na novine koje uvodi Bazel III. Tehnički posmatrano, on predviđa:

• Povećanje kvantiteta i kvaliteta kapitala,

• Uvođenje standarda likvidnosti u kratkom roku i pravila dugoročnog finansiranja,

• Ograničavanje finansijske zavisnosti, i

• Posebno regulisanje sistemski važnih banaka koje moraju imati veći kapacitet za apsorpciju gubitaka i biti predmet intenzivne supervizije.

U pogledu kapitala, Bazel III pretpostavlja:

• Povećanje kvaliteta minimalnog regulatornog kapitala u okviru prvog stuba,

3 Puna primena se predviđa od 1. januara 2019. godine

420

• Fleksibilniju upotrebu drugog stuba,

• Povećanje količine najkvalitetnijeg kapitala uvođenjem sistema zaštitnih slojeva kapitala iznad regulatornog minimuma za sve institucije,

• Uvođenje i dodatnog zaštitnog sloja kapitala za sistemski važne institucije

• Uključivanje dužničkih instrumenata u regulatorni kapital ako mogu biti konvertovani u redovni osnovni kapital ili čija vrednost može biti smanjena ili otpisana ako se u instituciji aktivira upravljanje krizom; ovakvi (hibridni) instrumenti mogu da se koriste za dokapitalizaciju što smanjuje verovatnoću restrukturiranja banke ili njene likvidacije.

Prvim stubom je definisana minimalna adekvatnost kapitala, koja se primenjuje u svim institucijama, nezavisno od njihove veličine ili specifičnih rizika. Ona ostaje 8% rizikom ponderisane aktive (engl. Risk Weighted Assets, ili skraćeno RWA), ali će se promeniti njena struktura i kvalitet4:

• Stopa adekvatnosti osnovnog kapitala je povećana na najmanje 6% (u odnosu na 4%, prema Bazel II standardima),

• Stopa adekvatnosti redovnog osnovnog kapitala je povećana na najmanje 4,5% (u odnosu na 2%, prema Bazel II standardima).

Banka mora imati kapitalnu adekvatnost koja odgovara rizicima kojima je izložena. Kako prvi stub definiše minimalnu, a ne optimalnu kapitalnu adekvatnost i kako ne postoji jedinstvena kapitalna adekvatnost koja odgovara svima, regulativa je predvidela i drugi stub. On omogućuje regulatoru da utvrdi dodatni kapitalni zahtev iznad minimalnog za pojedinačne banke, skrojen prema aktivnosti banke i rizicima koje aktivnost nosi.

Drugi stub se tradicionalno upotrebljavao za otklanjanje ili ublažavanje specifičnih rizika koji su povezani sa profilom rizika individualne institucije (a nisu obuhvaćeni prvim stubom), na osnovu supervizorske provere i evaulacije (engl. supervisory review and evaluation process, ili skraćeno SREP). Međutim, nova regulativa5 eksplicitno prepoznaje makroprudencijalno korišćenje drugog stuba. Prvo, prilikom procesa supervizorske provere i evaulacije, analiziraće se ne samo rizici kojima jedna institucija može biti izložena, već i rizici kojima može biti izložen sistem. Zato je ocena sistemskog rizika jedan od ključnih elemenata supervizorske provere i evaulacije. Drugo, prema novoj regulativi, mere u okviru drugog stuba mogu da se primene i na grupu institucija koje

4 U Srbiji je propisana minimalna stopa adekvatnosti kapitala od 12%, radi osiguranja od deviznog rizika i njegovog prelivanja na kreditni rizik.

5 CRD IV paket

421

imaju sličan profil rizika. Čak i da se drugi stub koristi na individualnoj osnovi, iste mere mogu biti primenjene u različitim bankama sa istim profilom rizika. Dakle, drugi stub ima dva cilja. Prvi je pokrivanje rizika koji nisu dovoljno obuhvaćeni prvim stubom što će podstaći banke da poboljšaju upravljanje rizicima. Drugo, može se koristiti i kao makroprudencijalni instrument, u slučaju da zaštitni slojevi kapitala iznad regulatornog minimuma nisu dovoljni imajući u vidu profil rizika i potencijalnu izloženost gubicima u stresnim uslovima.

Minimalni regulatorni kapital i dodatni kapital u okviru drugog stuba, neće biti jedina zaštita institucija od gubitaka. Uvode se novi (makroprudencijalni) zaštitni slojevi kapitala, i to u obliku najkvalitetnijih instrumenata kapitala:

• Zaštitni sloj za očuvanje kapitala u visini 2,5% rizikom ponderisane aktive; cilj njegovog uvođenja je nastavak normalnog poslovanja banke i održavanje adekvatnosti kapitala iznad zakonski propisane minimalne stope i nakon što pretrpi i znatne gubitke zbog krize,

• Kontraciklični zaštitni sloj kapitala u visini do 2,5% rizikom ponderisane aktive, zavisno od procene nadležnog tela; cilj njegovog uvođenja je zaštita banke od preteranog kreditnog rasta koji je praćen akumulacijom sistemskog rizika, tako da banka može da nastavi poslovanje i u uslovima poremećaja, do koga obično dolazi nakon perioda preteranog kreditnog rasta,

• Zaštitni sloj kapitala za strukturnu dimenziju rizika u visini do 5% rizikom ponderisane aktive, zavisno od procene nadležnog tela; cilj njegovog uvođenja je zaštita banke od dugoročne neciklične dimenzije sistemskog rizika.

Pri tome, on može biti podeljen na tri dela. Prvi deo odnosi se na obavezni posebni sloj kapitala za globalno sistemski važnih institucija u intervalu 1-3,5% rizikom ponderisane aktive. Drugi deo je opcioni posebni sloj kapitala za ostale sistemski važne institucije (na nacionalnom i nivou EU) do iznosa 2% rizikom ponderisane aktive. Ukoliko je banka koja je sistemski važna u nacionalnim okvirima istovremeno sistemski važna i u globalnim okvirima, posebni slojevi za globalne i ostale sistemski važne institucije se ne sabiraju jer pokrivaju isti rizik, već se primenjuje veći od dva sloja. Ovo se može oceniti kao nedovoljno, naročito za neke institucije. Zato se može uvesti i treći deo koji čini opcioni posebni sloj kapitala za sistemski strukturni rizik (engl. Systemic Risk Buffer, SRB) na nacionalnom nivou u intervalu 1-3% rizikom ponderisane aktive sa ciljem sprečavanja i ublažavanja dugoročnih strukturnih sistemskih

422

rizika koji ne zavise od faze finansijskog ciklusa i sistemske važnosti, a nisu pokriveni kapitalom. Ukoliko se pored posebnog sloja za sistemski važne institucije mora formirati i poseban sloj kapitala za strukturni sistemski rizik, ovi slojevi se, takođe, ne sabiraju, već se primenjuje veći. Izuzetno, ako se posebni sloj kapitala za strukturni sistemski rizik primenjuje samo na domaću izloženost, slojevi se sabiraju, jer pokrivaju različite rizike. I dok se zaštitni sloj za finansijske institucije sa sistemskim značajem primenjuje od 2016. g u zemljama članicama EU, posebni sloj kapitala za sistemski strukturni rizik je bilo moguće uvesti još 2014. g. Ovaj sloj je, međutim, moguće uvesti ne samo za sistemski važne institucije, ukoliko propisani slojevi nisu dovoljni, već i za čitav finansijski sektor.

Sledeća slika poredi Bazel II i Bazel III prema kvantitetu i kvalitetu zahtevanog kapitala.

Grafikon 1: Bazel II vs. Bazel III

Jasno je da uvođenje Bazela III povećava konzervativnost regulacije. Ukupni zahtevi za kapitalom mogu da iznose 20% rizikom ponderisane aktive, ukoliko je institucija sistemski važna. U obračun su, pored regulatornog minimuma, uključeni i: individualni zahtevi za solventnošću (drugi stub) u iznosu od 2% (koji se zadovoljava dopunskim kapitalom), kontraciklični zaštitni sloj kapitala od 2,5%, zaštitni sloj kapitala sa sistemski važne institucije od 2%, zaštitni sloj sa sistemski strukturni rizik

423

od 3% i zaštitni sloj za očuvanje kapitala od 2,5%.

Zbog značajnih razlika u kvantitetu i kvalitetu regulatornog kapitala, makroprudencijalni slojevi kapitala (iznad minimalne adekvatnosti kapitala) uvode se postupno, prema sledećoj dinamici.

Grafikon 2: Primena Bazel III standarda u zakonodavstvu EU: 2013-2019. g.

Nacionalna nadležna tela mogu i pre pristupiti uvođenju novih slojeva ako, na osnovu lokalne procene rizika, dođu do zaključka da je tako nešto potrebno. Efektivan datum u svakoj godini je prvi januar.

2. Regulativa u Srbiji vs. Bazel IIIRegulatorni okvir u Srbiji ima niz specifičnosti, iako je juna 2011. g. završeno sa primenom standarda Bazela II u domaće zakonodavstvo.

Prvo, u Srbiji je propisana minimalna stopa adekvatnosti kapitala od 12% umesto 8%, radi osiguranja od deviznog rizika i njegovog prelivanja u kreditni rizik.

Drugo, postoji tzv. dvostruki sistem rezervisanja. Pored poštovanja međunarodnih računovodstvenih standarda kad su u pitanju ispravke vrednosti za realizovane gubitke, nacionalni regulator zahteva i dodatne rezerve kapitala za procenjene gubitke. One se formiraju na osnovu klasifikacije potraživanja u pet kategorija, prema stepenu rizika (prema

424

kreditnoj sposobnosti dužnika koja se procenjuje na osnovu kvaliteta projekta, kapitala, imovine, likvidnosti i profitabilnosti; prema urednosti dužnika u podmirivanju obaveza; i prema kvalitetu instrumenata osiguranja koji mogu biti ili prvoklasni ili adekvatni). Trenutno, potrebne rezerve iznose oko 10% rizikom ponderisane aktive, što predstavlja dodatnu zaštitu koja povećava otpornost sistema.

Treće, iako Bazel III još nije implementiran, uveden je i makroprudencijalni zaštitni sloj za očuvanje kapitala od 2,5%, koji predstavlja element Bazela III.

Za razliku od opšteg uticaja novog regulatornog okvira u EU na povećanje konzervativnosti regulacije - jačanje nivoa i kvaliteta kapitala i pažljiviju ocena rizika i ranjivosti, transponovanje bazelskih standarda (CRD IV paketa) u domaće zakonodavstvo smanjilo bi u početku otpornost srpskih banaka.

Kako pokazuje sledeći Grafikon, tek bi puna implementacije (predviđena od 2019. g), pozitivno uticala na finansijsku stabilnost u Srbiji. S obzirom na visinu adekvatnosti kapitala, usaglašavanje sa regulativom EU neće predstavljati veliki izazov sa srpske banke. Međutim, aktiviranje instrumenata makroprudencijalne politike tehnički je zahtevno. Zato je neophodno permanentno pratiti i ocenjivati sistemski rizik i kalibrirati instrumente u odnosu na veličinu rizika.

Grafikon 3: Regulativa u Srbiji vs. Bazel III

425

3. Smernice za primenu makroprudencijalnih instrumenata

3.1. Kontraciklični zaštitni sloj kapitala

Privreda Srbije se još uvek nalazi u silaznoj fazi ekonomskog ciklusa, te nema potrebe za aktiviranjem kontracikličnog zaštitnog sloja kapitala. Međutim, nova regulativa predviđa stalno praćenje ciklične komponente sistemskog rizika. Smatra se da je odstupanje (jaz) učešća ukupne kreditne aktivnosti u BDP od svog dugoročnog trenda najbolji indikator za praćenje akumulacije ciklične dimenzije sistemskog rizika. Iako se standardni dvostrani HP filter tradicionalno koristi za izračunavanje jaza učešća kredita u BDP-u, Bazelski komitet je predvideo korišćenje jednostranog HP filtera na istorijskim podacima, iz praktičnih razloga.

Kontraciklični zaštitni sloj kapitala izražava se u procentima rizikom ponderisane aktive i pokriven je akcijskim kapitalom u intervalu od 0 do maksimalnih 2,5%. Kada je jaz učešća kredita u BDP-u ispod graničnika (Gd), kontraciklični sloj kapitala je ravan nuli. Sa porastom jaza učešća kredita u BDP-a iznadGd, kontraciklični sloj kapitala se linearno povećava, u koracima od 0,25 procentnih poena ili njegovih umnožaka (CRDIV, član 136), sve dok ne dostigne gornji graničnik (Gg). Donji i gornji graničnici (Gd) i (Gg) iznose 2 p.p. i 10 p.p. respektivno, što je empirijski utvrđeno na osnovu iskustva dosadašnjih kriza. Graničnici određuju trenutak i brzinu prilagođavanja zaštitnog sloja.

Grafikon 4: Kontraciklični kapitalni amortizer u funkciji jaza učešća kredita u BDP-u

(u %RWA)

426

Jaz učešća ukupne kreditne aktivnosti u BDP-u u Srbiji ocenjen je na uzorku koji obuhvata period od 15 godina (54 kvartala) i predstavljen na Grafikonu 5.

Grafikon 5: Jaz učešća ukupne kreditne aktivnosti u BDP-u

Mehaničkom primenom standardne metodologije Bazelskog komiteta, kontraciklični zaštitni sloj kapitala trebalo jeda bude aktiviran u periodu od T4 2005-T2 2009. g. pri čemu bi u periodu T2 2008-T4 2008. g. stopa iznosila maksimalnih 2.5%. Međutim, važno je reći da Bazel III dozvoljava da stopa kontracikličnog zaštitnog sloja kapitala bude i veća od 2,5%. Ukoliko bi se primenila standardna metodologija bez postavljanja gornje granice, maksimalna stopa bi iznosila 2,75% u T3 2008. g. što nam se čini prenisko za kreditnu ekspanziju u tom periodu.

Grafikon 6: Kontraciklični zaštitni sloj kapitala, sa i bez ograničenja

Zato je neophodno uključiti i druge indikatore za obrazloženje odluka o visini kontracikličnog zaštitnog sloja kapitala, koje će se donositi u kvartalnoj dinamici, kao što su na primer: troškovi servisiranja duga, kretanje cena rezidencijalnih nekretnina, platno-bilansna kretanja,

427

cene akcija banaka, indeks obveznica Republike Srbije, odnos kredita i depozita i sl. Poseban izazov predstavlja način na koji će se ove informacije koristiti za određivanje visine kontracikličnog zaštitnog sloja kapitala.

3.2. Zaštitni sloj kapitala za sistemski važne banke

Tokom najnovije finansijske krize, regulatori su se suočili sa neodrživošću poslovnog modela sistemski važnih finansijskih institucija. Zato je otvorena rasprava o neophodnosti posebne regulacije sistemski značajnih institucija koja bi trebalo da uzme u obzir uticaj njihove potencijalne nesolventnosti na stabilnost finansijskog sistema i privrede u celini. Iako posebna regulacija podrazumeva primenu različitih instrumenata, fokusiraćemo se samo na određivanje dodatnog sloja kapitala na osnovu ocenjenog sistemskog značaja.

Za instituciju se kaže da je sistemski važna ako njena nesolventnost, ili drugačije rečeno, teškoće u funkcionisanju, onemogućavaju finansijski sistem da podrži ekonomski rast.

Polaznu osnovu za identifikaciju sistemski važnih banaka predstavlja lista od 10 obaveznih indikatora (vidi Tabelu 1) koji su klasifikovani u pet dimenzija sistemskog rizika. Uvažavajući specifičnost nacionalnog sistema, regulator može uključiti i druge indikatore, van liste obaveznih, kao i druge dimenzije sistemskog rizika, van navedenih pet. Stepen sistemske važnosti izražava se rezultatom (skorom) koji se dodeljuje pojedinačnoj banci na osnovu specifične metodologije.6Sve dimenzije sistemskog rizika vrednuju se jednako, kao i svi indikatori u okviru svake dimenzije, u utvrđivanju skora koji se dodeljuje svakoj instituciji.

6 Izračunavanje skora se vrši na sledeći način:• deljenjem vrednosti indikatora svake pojedinačne institucije sa ukupnom vrednošću

tog indikatora na nivou sistema;• množenjem dobijenog učešća ponderom značaja svakog indikatora;• množenjem ponderisanog učešća sa 10.000 radi iskazivanja skora u baznim poenima;• izračunavanjem aritmetičke sredine indikatora unutar iste dimenzije sistemskog

rizika dobije se skor te dimenzije za svaku pojedinačnu instituciju;• sabiranjem skora svih dimenzija dobija se ukupan skor za svaku pojedinačnu insti-

tuciju; i konačno• određivanjem tzv. presečnog skora koji svrstava institucije na sistemski značajne i

one koje to nisu.

428

Tabela 1: Indikatori za utvrđivanje sistemske važnosti domaćih finansijskih institucija

Kriterijum IndikatorPonder značaja

indikatora

Veličina Ukupna aktiva 25,00%

Značaj (uključujući zamenljivost / infrastrukturu finansijskog sistema

Vrednost transakcija u domaćem platnom prometu 8,33%

Depoziti rezidenata i nerezidenata iznedržavnog sektora

8,33%

Krediti rezidentima i nerezidentima iznedržavnog sektora

8,33%

Složenost / prekogranična aktivnost

Nominalna vrednost OTC derivata 8,33%

Prekogranične obaveze 8,33%Prekogranična potraživanja 8,33%

Stepen povezanostiUnutarsistemske obaveze 8,33%Unutarsistemska potraživanja 8,33%Stok dužničkih hartija od vrednosti 8,33%

Izvor: EBA/GL/2014/10, (October 2014)

Nakon utvrđivanja sistemske značajnosti institucija, neophodno je odrediti dodatne zahteve za kapitalom. Regulator može uvesti ili jedinstvenu ili diferenciranu stopu. Imajući u vidu razlike u sistemskoj važnosti pojedinačnih banaka u Srbiji, bolja opcija bi bila uvođenje diferencirane stope zaštitnog sloja kapitala. Postoje različiti pristupi u određivanju stope zaštitnog sloja kapitala.

Svakako najjednostavniji pristup je tzv. „grupisanje“ sistemski značajnih institucija, prema stepenu sistemske značajnosti (engl. bucketing approach) u uslovima zadate maksimalne stope zaštitnog sloja kapitala. Prema CRD IV paketu, maksimalna stopa zaštitnog sloja kapitala za domaće sistemski značajne institucije iznosi 2% rizikom ponderisane aktive. Uvažavajući razlike u sistemskoj značajnosti domaćih banaka, specifične stope iznosile bi 2%, 1,5%, 1% i 0,5%. Regulator može proceniti da je maksimalna stopa od 2% rizikom ponderisane aktive nedovoljna imajući u vidu vlastito iskustvo umesto međunarodnog. Tako je, na osnovu istorijske distribucije neto dobiti moguće oceniti uticaj gubitka na osnovni (redovni osnovni) kapital, u odsustvu dokapitalizacije. Stopa zaštitnog sloja kapitala koja pokriva gubitak koji sistemski najvažniju instituciju dovodi do nesolventnosti kreće se u intervalu od 0,3% do 5,1%, u zavisnosti od sistemske značajnosti.

429

Kako je maksimalna stopa veća od stope predviđene CRD IV paketom, razlika može biti popunjena zaštitnim slojem kapitala za sistemski strukturni rizik i fleksibilnijom upotrebom drugog stuba.

Najmanje jednom godišnje trebalo bi preispitati metodologiju za ocenu sistemski značajnih institucija, kao i listu sistemski značajnih institucija. Takođe, najmanje jednom godišnje treba preispitati metodologiju za utvrđivanje stope zaštitnog sloja kapitala.

3.3. Zaštitni sloj kapitala za strukturni rizik

Ima mnogo razloga za uvođenje zaštitnog sloja kapitala za strukturni rizik koji ima ulogu da spreči i ublaži dugoročne strukturne sistemske rizike koji ne zavise od faze finansijskog ciklusa i sistemske važnosti. Srbija je mala, otvorena, visoko evroizirana privreda, sa dominantnim učešćem banaka u stranom vlasništvu. To je čini ranjivom na promene u međunarodnom okruženju, što može biti razlog za njegovo uvođenje. Takođe, visoko učešće problematičnih kredita i doprinos pojedinačnih banaka akumulaciji problematičnih kredita, može biti razlog za uvođenje zaštitnog sloja kapitala za strukturni rizik. Konačno, uvođenje ovog sloja je neophodno ukoliko se želi sačuvati stepen konzervativnosti regulatornog okvira, nakon transponovanja Bazela III u domaći regulatorni okvir.

Umesto zaključkaŽivimo u interesantnom vremenu! Ovo je period snažnog eksperimentisanja u oblasti monetarne, a naročito u oblasti regulatorne politike! U želji da se stvori što stabilniji sistem, dolazi do regulatornih preklapanja:

• Postoji nekoliko instrumenata čiji je cilj ublažavanje rizika koji prate funkcionisanje velikih i kompleksnih institucija (zaštitni sloj kapitala za sistemski važne institucije na globalnom nivou, zaštitni sloj kapitala za sistemski važne institucije na nacionalnom nivou, zaštitni sloj kapitala za strukturni rizik, instrumenti drugog stuba, minimalni zahtevi za regulatornim kapitalom i podobnim obavezama, limiti na likvidnost i finansijsku zavisnost);

• Postoje brojne inicijative koje su fokusirane na sprečavanje visoke finansijske zavisnosti i niskih pondera rizika (uvođenje ograničenja na finansijsku zavisnost, utvrđivanje sektorskih pondera rizika, revizija standardnog i modelskog pristupa prilikom ocene rizične aktive i sl.);

• Postoji nekoliko instrumenata koji se koriste za ublažavanje procikličnosti (ograničenja na finansijsku zavisnost, kontraciklični

430

zaštitni sloj kapitala, instrumenti stuba 2, IFRS 9 za utvrđivanje umanjenja vrednosti i sl.).

Novi regulatorni okvir još nije u potpunosti primenjen, a već se modifikuje.

Trenutno se radi na:

• Uvođenju instrumenata koji nisu bili predviđeni Direktivom, ali su se primenjivali na nacionalnom nivou (kao što su npr. pokrivenost kredita vrednošću kolaterala ili dohotkom ili pokrivenost troškova servisiranja duga dohotkom);

• Uvođenju promenljivih limita na finansijsku zavisnost i likvidnost. Bazel III je predvideo preliminarni limit od 3% na količnik osnovnog kapitala i neponderisane rizične aktive, ali se vodi debata o tome da li je ovo dovoljno. Neke zemlje na primer već primenjuju veće limite za sistemski važne banke;

• Povećanju poverenja u pondere rizika na različite izloženosti, uključujući i izloženost prema državi,

• Poboljšanju standardnog pristupa u proceni rizika. Takođe, preispituju se interni modeli. Imajući u vidu da se primenom internih modela često potcenjuje rizik, razmatra se uvođenje posebnog minimalnog zahteva za kapitalom, ukoliko kreditne institucije koriste interne modele u proceni rizika.

Mnogo je rano govoriti o posledicama ovih eksperimenata. Potrebno nam je dosta novih podataka, istraživanja i iskustva da bismo došli do zaključka! Zato u uslovima visokih regulatornih i voljnih rezervi kapitala i likvidnosti, nema potrebe za ubrzanom implementacijom Bazela III u domaći regulatorni okvir.

431

Apstrakt

Iako oblikovanje nove finansijske arhitekture još uvek nije završeno, zem-lje EU su već implementirale nove regulatorne standarde u nacionalna zakonodavstva. U radu su analizirane razlike između pretkriznog među-narodnog regulatornog okvira u odnosu na postkrizni. Upoređujući ih sa sadašnjom regulativom u Srbiji, zaključeno je da nema potrebe za ubr-zanom implementacijom Bazela III, imajući u vidu ne samo visok stepen konzervativnosti regulacije u Srbiji, već i neophodnost jačanja analitičkih kapaciteta za aktiviranje novih makroprudencijalnih instrumenata.

Ključne reči: bankarstvo, finansijska kriza, bazel III

Abstract

Although the new financial architecture has not been fully completed yet, the EU countries have already implemented the new regulatory standards into national legislation. The paper analyzes the pre-crisis international regulatory framework in relation to the post-crisis developments and com-pares them with the current regulations in Serbia. The conclusions support the notion that there appears to be no need for the accelerated implemen-tation of Basel III standards in Serbia, due to not only high degree of con-servatism in Serbian regulation, but also the need for strengthening the analytical capacity necessary for the activation of new macro-prudential instruments.

Key words: banking, financial crisis, basel iii

JEL KLASIFIKACIJA: banking, credit, financial crisis

LiteraturaBasel Committee on Banking Supervision (2010), Calibrating regulatory mini-mum capital requirements and capital buffers: a top-down approach. Bank for International Settlements.

Basel Committee on Banking Supervision (November 2011), Global Systemical-ly Important Banks: Assessment Methology and the Additional Loss Absorbency Requirments: Consultative Document.

Basel Committee on Banking Supervision (2012), A Framework for Dealing with Domestic Systemically Important Banks, Basel Committee on Banking Supervi-sion, October 2012.

432

Basel Committee on Banking Supervision (July 2013), Global Systemically Important Banks: Updated Assessment Methodology and the Additional LossAb-sorbency Requirement, Basel Committee on Banking Supervision, July 2013.

Caurana Jaime (2010), Bazel III: Prema sigurnijem finansijskom sistemu, Ban-karstvo br. 9-10/2010.

Committee on Global Financial System (2012), Operationalising the selection and application of macroprudential instruments, CGFS Papers, No 48, December 2012

Christian Castro, Angel Estrada &Jorge Martinez (2014), The countercyclical capital buffer in Spain: an Exploratory analysis of key guiding indicators, Banco de Espania, Financial Stability Journal, No. 27, November 2014.

Diana Bonfim & Nuno Monteiro (2013), The implementation of the counter-cyclical capital buffer: rules versus discretion, Banco de Portugal, Financial Stability Report, November 2013.

European Banking Authority (2014), Review of the Macroprudential Rules in CRR/CRD, EBA/OP/2014/06.

European Banking Authority /CP/2014/19, (2014), Guidelines On the criteria to determine the conditions of application of Article 131(3) of Directive 2013/36/EU (CRD) in relation to the assessment of other systemically important instituti-ons (O-SIIs), Consultation Paper.

European Banking Authority /GL/2014/10, (2014), Guidelines On the criteria to determine the conditions of application of Article 131(3) of Directive 2013/36/EU (CRD) in relation to the assessment of other systemically important instituti-ons (O-SIIs).

European Systemic Risk Board (2014), The ESRB Handbook on Operationali-zing Macro-prudential Policy in the Banking Sector, March 2014.

Mathias Drehmann, Nikola Tarashev (2011), Measuring the Systemic Importance of Interconnected Banks, Bank for International Settlements.

Michal Skorepa (2014), Concurrent Capital Buffers in a Banking Group, Finan-cial Stability Report 2013/2014, Czech National Bank.

Michal Skorepa, Jakub Seidler, (2013), An Additional Capital Requirement Based on the Domestic Systemic Importance of a Bank, Financial Stability Re-port 2012/2013, Czech National Bank.

Michal Skorepa, Jakub Seidler, (2014), Capital Buffers Based on Banks’ Domes-tic Systemic Importance: Selected Issues, Czech National Bank.

Zlatuše Komarkova, Vaclav Hausenblas, Jan Frait (2012), How to Identify Sys-temically Important Financial Institutions, Financial Stability Report 2011/2012, Czech National Bank.

433

NOVA TRGOVINSKA POLITIKA REPUBLIKE SRBIJE ZA PERIOD 2016-2020. GODINE

Stipe Lovreta/Goran Petković/Zoran Bogetić/Dragan Stojković/1

1. Uvod Trgovina Srbije od 2003. godine ima strateške dokumente na osnovu kojih je mogao da se usmerava njen razvoj u smeru u kome idu trgovine razvijenih zemalja. Strategije razvoja trgovine iz 2003. i 2009. godine su predlagala moderna rešenja koja bi, da su u potpunosti primenjena, dovela našu trgovinu na korak od razvijenih zemalja (Lovreta, 2003; Lovreta, 2009). Međutim, mnoga predložena rešenja nisu primenjena ili su samo delimično primenjena. Treba naglasiti da su pojedine aktivnosti donosilaca državnih odluka u periodu od 2003. godine bile direktno u suprotnosti sa onim što je predlagano u strategiji kao što je npr. bilo donošenje uredbe kojom su ograničene trgovinske marže na 10% za promet određenih kategorija proizvoda. Pored toga, administrativna ograničenja, pre svega vezana za izgradnju objekata i prateću infrastrukturu su dovela do toga da naša trgovina nije na nivou razvijenosti na kome je mogla da bude.

U ovom radu je prikazana dijagnoza stanja trgovine Srbije kao i predlozi novih (starih) mera za dalji razvoj trgovine. Fokus dijagnoze stanja je na strukturnim problemima koji karakterišu našu trgovinu, kao i na komparaciji stepena razvijenosti naše trgovine i trgovine EU. U radu je takođe data projekcija razvoja trgovine Republike Srbije, ali i budući razvoj kanala marketinga u Srbiji.

U završnom delu rada su prezentovane ključne mere koje treba da budu preduzete u narednih nekoliko godina kako bi se trgovina Srbije razvijala na zdravim osnovama.

2. Analiza razvijenosti trgovine Republike SrbijeU periodu posle 2000. godine trgovinski sektor se dinamično razvijao. Bez obzira na veliki broj barijera razvoju može se zaključiti da je trgovina značajno unapređena u poslednjih 15 godina. Zabeležene su visoke stope rasta, naročito u periodu od 2002. do 2007. godine, što se može videti na

1 Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu

434

grafikonu 1. Treba biti realan i istaći da je još dosta toga ostalo neurađeno. Jaz između trgovine Srbije i trgovine razvijenih zemalja je još uvek veliki.

Grafikon 1. Stopa rasta BDP trgovine Srbije u periodu 2002-2014.

Izvor: Republički zavod za statistiku, 2005-2014.

Visoke stope rasta u prvim godinama 21. veka su u dobroj meri uzrokovane niskom startnom osnovom, pošto je trgovina Srbije tokom devedesetih godina 20. veka u velikoj meri devastirana i strukturno unazađena. Pored toga, veliki deo trgovine se preselio u sive kanale iz kojih se polako vraćao tako da godišnje stope rasta od preko 20% ili čak 36% nisu realne. U svakom slučaju, zaključno sa 2007. godinom su beležene jako visoke stope rasta prometa. U navedenom periodu je prisutno i uvođenje modernih trgovinskih formata na tržište Srbije tako da se znatno povećao broj modernih supermarket i hipermarketa u velikim urbanim područjima, a takođe se pojavio i cash & carry format u veleprodaji.

Posle 2008. godine stope rasta su ili negativne ili jako niske. Svetska ekonomska kriza jeste uticala na stope rasta, ali značajan uticaj su imali i promašaji u trgovinskoj politici. Rešenja iz strategije trgovine Srbije koja je usvojena 2009. godine nisu u dobrom broju slučajeva adekvatno primenjena.

Ključna opredeljenja nisu sporna i danas su u potpunosti validna, onako kako su izneta u Strategiji razvoja trgovine iz 2009-e godine. Polazna ocena koja je i danas u punoj meri aktuelna, bila je da Srbija još uvek nije izašla iz procesa tranzicije na putu ka punoj i funkcionalnoj tržišnoj privredi (Lovreta, 2009). Istaknuto je da se u Republici Srbiji sporo

435

izgrađuje moderna struktura tržišta i trgovine. Sa izložene platforme jasno su definisana ključna strateška opredeljenja koja se u najvećoj meri svode na potrebu izgradnje strukture tržišta koja će omogućiti intenzivniju i delotvorniju konkurenciju između trgovinskih partnera. Bilo je i rešenja koja su bila u potpunosti protivna navedenoj strategiji, kao što je uredba o ograničavanju marži.

Trgovinski sektor je jedan od ključnih, ako ne i ključan za efikasno funkcionisanje privrede Srbije.

Grafikon 2. Učešće veleprodaje i maloprodaje u BDP-u u % (indeksirano u stalnim cenama iz 2010.)

Izvor: RZS, Statistički godišnjak 2005-2014.

Učešće veleprodaje i maloprodaje u bruto domaćem proizvodu Srbije se kretalo između 9 i 10% u periodu od 2005. do 2014., što se može videti na grafikonu 2. Navedeni podatak potvrđuje tezu da je trgovina jedan od vodećih sektora u privredi Srbije. Uloga trgovine značajno je ojačala u privredi Srbije u posmatranom periodu. Trgovinski sektor je najvitalniji deo privrede Srbije. Kao rezultat toga, jača učešće trgovine u formiranju bruto domaćeg proizvoda i u ukupnoj zaposlenosti. Broj zaposlenih u trgovini Republike Srbije je u periodu od 2002. do 2014. godine iznosio prosečno 336 hiljada ili 17,6% od ukupne zaposlenosti u Republici Srbiji (RZS,

436

2005-2015). Posredni, indirektni, efekti ne mogu biti utvrđeni bez posebne studije, ali je vidljivo da je trgovina jedan od najznačajnijih investitora u objekte i opremu, zapošljavajući pri tome kapacitete u drugim sektorima.

U trgovini Srbije mogu se uočiti određeni strukturni problem. Broj preduzeća i broj zaposlenih u veleprodaji Srbije je neprirodno veći od broja preduzeća i broja zaposlenih u maloprodaji. Na jednog maloprodavca 2010. dolazi gotovo 4 (3,98) veleprodajna preduzeća, a na jednog zaposlenog u maloprodaji 2 zaposlena u veleprodaji (1, 95). Taj odnos se u 2012. godine neznatno popravio tako da na jednog maloprodavca dolazi 3,65 veleprodajnih preduzeća, a na jednog zaposlenog u maloprodaji. 1,76 zaposlenih u veleprodaji. Struktura kanala marketinga je pogoršana u odnosu na stanje konstatovano u Strategiji trgovine iz 2009. (Lovreta, 2009). U tom dokumentu je konstatovano na osnovu podataka iz 2006. godine da je odnos maloprodajnih i veleprodajnih preuzeća bio 1:3,5, što je ocenjeno kao anahrono u odnosu na evropske tokove u kanalima marketinga. Današnji odnos maloprodajnih i veleprodajnih preduzeća (1:3,65) ukazuje da se situacija `još pogoršala. Stagnacija usled ekonomske krize afirmiše zaostale oblike posredovanja i pored prisutne koncentracije u maloprodaji. Neproduktivna veleprodaja koja snabdeva isto tako neproduktivnu maloprodaju u nerazvijenim područjima uzrokuje paradoksalnu činjenicu da je promet najskuplji u najnerazvijenijim delovima Srbije.

Grafikon 3. Broj maloprodajnih u odnosu na broj veleprodajnih preduzeća

Izvor: RZS i Eurostat

437

Aktuelna kretanja u kanalima marketinga Srbije upućuju da se struktura posrednika vrlo sporo vraća u prirodno stanje. Racio odnosa veleprodajnih i maloprodajnih preduzeća se blago smanjuje, od 1:3,98 u 2010. godini, na 1:3,65 u 2012. godini, prateći prirodan smer razvoja trgovine i odnosa u kanalima marketinga. Još uvek je navedeni pokazatelj daleko od proseka EU gde na jedno veleprodajno preduzeće dolaze 2 maloprodajna. Dobra tendencija je i da se i odnos u broju zaposlenih u 2012. godini smanjuje sa 1,95 u 2010. godini na 1,76 zaposlenih u veleprodaji na jednog zaposlenog u maloprodaji. Ipak, ovakav odnos broja zaposlenih u potpunosti je još uvek sasvim suprotan onom u EU. Svaka mera državne intervencije koja „zamrzava“ promene na tržištu, posredno doprinosi i održavanju ove, neprirodne strukture kanala marketinga u Srbiji. O tome treba voditi računa pri balansiranju mera trgovinske politike između suprotstavljenih interesa različitih stejkholdera.

Veleprodaja u Srbiji je još uvek nedovoljno razvijena u poređenju sa veleprodajnim sektorom u EU. Ovo se naročito odnosi na primenu informacionih tehnologija i modernih logističkih rešenja. Veleprodajna mreža je predimenzionirana i u njoj dominiraju mali, neproduktivni posrednici koji obavljaju ograničen broj funkcija (pretežno interpersonalno posredovanje). Očigledno je da takvi subjekti veleprodaje ne mogu biti pravi partneri subjektima maloprodaje i proizvodnje.

Dominantnu stukturu veleprodajnih preduzeća čine mikro i mala preduzeća, sa gotovo 99% učešća u ukupnom broju. Mikro veleprodajna preduzeća, pri tom, zapošljavaju 42-43% ukupnog broja zaposlenih. Drugi ekstrem je mali broj srednjih i velikih preduzeća (1,14%), koji pri tom zapošljava 31,96% ukupnog broja zaposlenih u srpskoj veleprodaji (RZS, 2005-2014). Struktura veleprodajnih preduzeća shodno veličini je relativno stabilna, uz vrlo negativne naznake porasta učešća mikro preduzeća. Mikro velikoprodajna preduzeća se bave čistim posredovanjem između lica, nemaju kapital za finansiranje obrtnog ciklusa, nemaju niti materijalne niti marketinške kapacitete za dodavanje vrednosti ponudi. Na kraju, ova preduzeća ne mogu biti ni izvor inovativnosti, budući da se bave pukim posredovanjem, i eventualno mogu ukazati na neke nove izvore snabdevanja i nove proizvode, ukoliko imaju finansijski kapacitet da „otvore“ takve poslovne poduhvate.

Veleprodaja u Srbiji je mnogo manje produktivna od veleprodaje u EU. To ne iznenađuje imajući u vidu viši nivo razvijenosti evropske privrede. Relativno neproduktivna veleprodaja i dalje raste što negativno utiče na ukupne troškove prometa. Veleprodaja u Srbiji je usitnjena, sa dvostruko manjim brojem zaposlenih po preduzeću nego u EU i bez ubrzanog

438

ukrupnjavanja ne može značajno povećati produktivnost.

Osnovni indikatori razvoja maloprodaje u Srbiji pokazuju tendenciju značajnog opadanja kapaciteta i poslovne aktivnosti od 2008. godine. Primetan je trend opadanja broja prodavnica u Republici Srbiji u periodu od 2008-2013. godine. U posmatranom periodu je broj prodavnica opao za 19%, sa 100,233 na 81,200 (RZS, 2008-2014).. Ovaj podatak pokazuje da se maloprodaja u Srbiji polako defragmentira i da dolazi do zatvaranja manjih, tradicionalnih prodajnih objekata. Navedeni objekti nisu u stanju da izdrže konkurenciju većih formata, pre svega supermarketa i hipermarketa. Drugi faktori su takođe delovali na mortalitet manjih, tradicionalnih prodajnih objekata kao što su: opadanje prometa u maloprodaji, smanjena kupovna moć stanovništva, kao i jednogodišnje ograničavanje marži za osnovne životne namirnice i drugi. Broj zaposlenih u maloprodaji Srbije je doživeo pad od 28,3% u periodu 2007-2013. godina. Na to je uticalo smanjenje broja objekata, ali i primena efikasnijih maloprodajnih formata kod kojih je produktivnost znatno veća. Pad broja zaposlenih je bio veći nego pad prometa u EUR u maloprodaji (16,7%) te je došlo do rasta produktivnosti u maloprodaji Srbije (RZS, 2008-2014).

Izvedeni pokazatelji razvoja maloprodaje upućuju na procese koncentracije maloprodajne mreže, porasta veličine objekata i značajnog porasta produktivnosti. Broj stanovnika po prodavnici je povećan sa 76,4 na 88,2 u posmatranom periodu što je rezultat smanjenja broja objekata. Broj zaposlenih po prodavnici je značajno smanjen (za 14,6%) u posmatranom periodu bez obzira što je došlo do ekspanzije većih formata na tržištu, što ponovo ukazuje da se u maloprodaji vodi borba za rast produktivnosti. Maloprodajni promet po stanovniku u tekućim cenama u EUR je značajno opao u posmatranom periodu (14,2%) što pokazuje uticaj krize na maloprodaju Srbije ali i dalje zaoštravanje konkurentske borbe.

Naime, u posmatranom periodu je došlo do značajnog porasta stepena internacionalizacije maloprodaje Srbije. Pre svega je u pitanju akvizicija Delta Maksija od strane belgijske Delez grupe, kao i manjih akvizicija od strane Agrokorovog lanca Idea i slovenačkog Merkatora. Međutim, organski rast kroz otvaranje novih objekata internacionalnih trgovaca je takođe bio prisutan. Nakon duge dominacije lokalno orjentisanih domaćih maloprodavaca, od 2011. godine liderske pozicije su rezervisane za strane maloprodavce. Treba istaći i da su pojedini domaći lanci zabeležili značajne stope rasta u posmatranom periodu. Najveći deo maloprodaje Srbije je još uvek u rukama domaćih maloprodavaca. Značajno je takođe postojanje regionalnih lidera koji imaju jake pozicije

439

u gradovima i okolini iz koje potiču. Lokalni maloprodavci se udružuju, pretežno u nabavci, kako bi bili konkurentniji na tržištu.

Preduzeća dobijaju na značaju u maloprodaji Srbije, preuzimajući primat od preduzetnika i individualnih prodavnica koje imaju status samostalnih trgovinskih radnji. Učešće preduzeća u maloprodajnom prometu u Srbiji je poraslo sa 27% u 2007. godini na 58% u 2012. Godini (RZS, 2008 – 2014). Navedeni trendovi su u skladu sa onim što se dešava u maloprodaji zemalja koje su na sličnom nivou razvoja kao Srbija

Indikatore razvijenosti maloprodajne mreže u Srbiji nije moguće u potpunosti sagledati zato što nedostaju kvalitetni podaci sa terena. Ne mogu se dobiti podaci o veličini maloprodajnog prostora po godinama, kao ni o veličini i strukturi trgovinske mreže. Navedene informacije su neophodne donosiocima odluka od državnog značaja i pomenute nedostatke je potrebno otkloniti, o čemu će biti reči u posebnom poglavlju.

Jednokratno istraživanje, sprovedeno 2010. godine daje neke relevantne podatke. Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „ Izrada informacionog sistema trgovine Republike Srbije“ (2010) koji je Republički zavod za statistiku uradio za potrebe tadašnjeg Ministarstva trgovine i usluga. Međutim, ni ovo istraživanje nije popis svih objekata, što je jedini način da se dobiju potpuno tačni podaci, već je rađeno na osnovu uzorka i daje podatke koji imaju visok stepen pouzdanosti.

Trgovina u Srbiji je usitnjena. Ukupna prodajna površina u maloprodaji je iznosila 4,395,339 m2, a prosečna veličina prodajnog objekta u 2010. godini je iznosila 44,66 m2. U broju objekata i prodajnom prostoru dominiraju specijalizovani neprehrambeni objekti. Najviše prometa se ostvari u nespecijalizovanim objektima sa pretežno prehrambenim asortimanom.

Posebno treba naglasiti da je pretežno prehrambena maloprodaja u Srbiji napredovala u periodu 2007-2010, jer je učešće savremenih maloprodajnih formata (hipermarketi i supermarketi) u prodajnom prostoru dostiglo 27%. Učešće hipermarketa je povećano sa 5% u 2007. na 10% i to je najbolji pokazatelj modernizacije trgovinske mreže. Klasične prodavnice i manje samousluge čine oko 45% prodajnog prostora, što je još uvek veoma visok procenat i pokazuje da je maloprodajna mreža fragmentirana i nedovoljno razvijena. Treba naglasiti da je učešće diskontnih prodavnica u našoj trgovini zanemarljivo, dok su u trgovini razvijenih zemalja mnogo značajniji. U poslednjih nekoliko godina, navedeni trend se nastavlja, ali usporenim tempom.

Pretežno neprehrambena maloprodaja se u Srbiji usporeno razvija. Još uvek preovlađuju specijalizovane prodavnice, dok je učešće prodavnica

440

mešovitom robom malo. Robne kuće, kao preživeli format, nestaju sa tržišta, ali njihovo mesto sporo zauzimaju moderni objekti. Mali je broj centara za opremanje domaćinstva, „uradi sam“ objekata, diskontnih robnih kuća i tzv. „ubica kategorije“ objekata.

Posmatrano po broju stanovnika po prodavnici, još uvek je reč o poređenju relativno nerazvijene i razvijene trgovine. Usitnjenost trgovine u Srbiji se vidi na osnovu pokazatelja broja stanovnika po prodavnici. Iako ovaj indikator beleži značajan rast u petogodišnjem periodu u Srbiji (dostigao je 85), još uvek je, 2012. godine značajno niži nego u većini zemalja EU (najviše stanovnika po prodavnici ima Irska 222). Jedino Grčka (61), Kipar (67) i Portugal (72) imaju manje stanovnika po prodavnici od Srbije. Ovo su inače zemlje koje imaju tradicionalnu usitnjenu trgovinu. Nemačka (188), Francuska (208) i Ujedinjeno Kraljevstvo (221) imaju dva i po puta veći broj stanovnika po objektu (Eurostat, 2015). Glavni razlog je što je u ovim zemljama prosečna veličina objekta veća i što preovlađuju novi, veći maloprodajni formati. U Srbiji nedostaju veći formati, pre svega hipermarketi i supermarketi i to pretežno u unutrašnjosti Srbije.

Pojedini indikatori ukazuju da se neki gepovi između trgovine Srbije i zemalja EU smanjuju, bez obzira na ekonomsku krizu koja je pogodila Srbiju i koja je značajno uticala na maloprodaju. Prosečna veličina objekata raste, samouslužni formati zauzimaju svoje pravo mesto u strukturi mreže, produktivnost maloprodaje raste. Naravno, postoji još mnogo toga što treba uraditi da bismo imali modernu trgovinu.

Trendovi u razvoju maloprodaje u Srbiji su u osnovi povoljni, ali su promene evidentno spore. Promene idu u pravcu smanjivanja gepova u odnosu na maloprodaju EU. Nepovoljni makroekonomski uslovi su uticali, posebno smanjenjem tražnje, na usporavanje tempa razvoja maloprodaje. Primena moderne tehnologije u trgovini Srbije nije na zadovoljavajućem nivou. Elektronska trgovina je vrlo skromno razvijena. Pored toga, postoji jako puno nedostataka koje treba otkloniti kako bi se maloprodaja u Srbiji što kvalitetnije razvijala.

Ipak, maloprodaja je i dalje jedan od najnaprednijih sektora privrede u Srbiji. Uporedo sa tim, očekivane velike investicije u moderne distributivne centre su u osnovi izostale proteklih godina. Otuda je realno da u narednom periodu treba očekivati još značajnije investicije u razvoj kako veleprodajne, tako isto i maloprodajne mreže. U narednom periodu realno je očekivati i dugo najavljivane investicije od strane poznatih trgovinskih lanaca Ikea i Lidl.

441

3. Budući razvoj odnosa u kanalima marketingaBudućnost odnosa u kanalima marketinga Srbije treba definitivno da se kreće u pravcu standarda koje već nalazimo u privredi Evropske unije. U toku su procesi koncentracije trgovine, uključujući razvoj modernog trgovinskog menadžmenta i marketinga. U ovakvim okolnostima, maloprodavci presudno utiču na uslove i odnose u kanalima marketinga.

Maloprodajna preduzeća su sve zahtevnija: šire razumeju svoje dugoročne interese zahtevajući od dobavljača značajno viši nivo usluga. Danas se više očekuje od dobavljača: pored raspoložive robe po konkurentnoj ceni, maloprodavci u Srbiji danas očekuju razumevanje specifičnosti njihovog poslovnog modela, podršku u korišćenju šansi (brža isporuka, manja pakovanja, češća isporuka, dorada proizvoda itd.). Maloprodavci traže i rešavanje poslovnih izazova sa kojima se svakodnevno suočavaju. U pitanju je očekivanje prilagođenog servisa, u funkciji održanja i unapređenja posla konkretnog maloprodavca.

Veleprodajni sektor srpske trgovine, uprkos mehaničkom rastu, doživljava strukturnu stagnaciju, zaostajanje mreže distributivnih i transportnih kapaciteta i sporo uvođenje standarda i informacionih tehnologija. Veleprodaja direktno manifestuje strukturne neusklađenosti srpske privrede sa evropskim kretanjima. Dovoljno je pomenuti, na primer, još uvek prisutnu dominaciju tradicionalne ekstenzivne veleprodaje u Srbiji, gde (pre)veliki broj preduzeća vrši uglavnom interpesonalnu (posredničku) funkciju bez daljeg dodavanja vrednosti.

Neophodno je jačanje dugoročnih odnosa u kanalima marketinga u Srbiji. Naime, U kanalima marketinga srpske privrede dolazi do sporog ali izvesnog približavanja maloprodavaca i dobavljača. Iako spore, promene na strani maloprodaje i veleprodaje evidentno dovode do približavanja poslovnih partnera u srpskoj privredi, kroz razvoj međusobnog razumevanja i poverenja. Zajednički imenitelj svih inicijativa unapređenja servisa kupaca je ovladavanje informacionim tokovima i ekspertska eksploatacija informacione moći poznavanja tržišta i lokalnih specifičnosti tražnje i ponude.

Razvoj maloprodajnog brenda proizvoda jedna je od okosnica novih odnosa u kanalima marketinga. Na tom planu očekuje se intenzivna konkurencija u domenu razvoja privatne trgovinske marke. Trenutno nisko tržišno učešće privatne marke govori o zasad neizgrađenoj poziciji maloprodaje u kanalima marketinga. Očekuje se da će budući odnosi u domaćim kanalima marketinga biti značajno određeni strategijom privatne marke, uključujući borbu za prodajni prostor, aktivnosti marketinga na mestu prodaje i samu

442

prodaju proizvoda pod markom trgovinske kuće. Zadatak organa za zaštitu konkurencije je da prate moguće zloupotrebe dominantnog položaja u ovim procesima, pozivajući se na adekvatne propise i donete presude u zemljama EU u ovakvim slučajevima.

Slabosti javnog statističkog servisa partneri mogu prevazići saradnjom u razmeni podataka. Saradnja na efikasnoj satisfakciji kupaca podrazumeva portfolio efikasnosti koje treba postići. Sistematizacija portfolia efikasnosti na kojima sarađuju maloprodavci i dobavljači često uključuje robne, informacione i finansijske tokove. Da bi simultano postigli tako kompleksna poslovna unapređenja igrači u kanalima marketinga primenjuju prakse neograničene razmene informacija i partnerskog planiranja i realizacije poslovnih aktivnosti. Zadatak državnih organa je da pomognu razvoj partnerskih sistema za prikupljanje, obradu i razmenu podataka, kroz programe javno privatne saradnje (PPP). Primer je podrška implementaciji kompatibilnih informacionih sistema, preko strukovnog udruženja, a u funkciji eliminacije nepotrebnih troškova naknadnog usklađivanja i otklanjanja problema u komunikaciji.

Saradnja na planu upravljanja zalihama je veoma značajna. Budućnost odnosa u kanalima marketinga Srbije treba da se zasniva na stvaranju efikasne ponude na osnovu efikasnog snabdevanja, a u interesu sve tri zainteresovane strane (dobavljača, maloprodavaca i kupaca), kao i šire društvene zajednice. Efikasna privreda, u sve oštrijoj konkurenciji nacionalnih ekonomija zasniva se na organizovanoj primeni koncepata upravljanja kategorijama proizvoda, upravljanja lancem snabdevanja i uvođenja sistema kao što su strategija brzog odgovora (QR) i strategija efikasnog odgovora potrošačima (ECR). Ove koncepcije su nastale kao rezultat aktivne državne pomoći u SAD s namerom podizanja konkurentnosti domaće privrede u odnosu na privrede Dalekog istoka. Rast konkurentnosti je zasnovan na informacionim tehnologijama i uštedama u upravljanju zalihama, podizanju tačnosti isporuka, brzoj razmeni podataka sa mesta prodaje (POS) i profitabilnoj podeli aktivnosti (Lowson et al., 1999). Sličan projekat je neophodan razvoju kanala marketinga i u Srbiji.

Razvoj višekanalne trgovine je i sadašnjost i budućnost srpske ekonomije i kanala marketinga. Sudeći po iskustvima u svetu, trebalo bi očekivati značajan porast elektronske maloprodaje u Srbiji. Takođe, raste značaj direktne prodaje (poštom, preko kataloga, TV prodaja, prodaja preko mobilnih telefona). Propisi u Srbiji još uvek nisu prilagođeni ovoj činjenici kao i realnoj situaciji da jedan prodavac prodaje preko više navedenih kanala. Takođe su realne situacije da se roba iz jednog magacina prodaje preko svih ovih kanala, da se roba koja je u prodavnici proda preko Internet

443

prodavnice i drugi slični slučajevi. Računovodstvene i poreske procedure treba razraditi tako da ne ograničavaju poslovanje, već da ga olakšavaju, sprečavajući, pri tom, naravno, izbegavanje plaćanja poreza. Takođe, treba omogućiti sada teško rešive a sasvim očekivane situacije da se vrši reklamacija ili zamena robe kupljene kroz jedan kanal (TV prodaja), u prodajnim jedinicama drugog kanala (prodavnica), zato što je to u interesu i potrošača i privrednika, a bez štete za budžet države.

Intenzivno povezivanje uvodi konkurenciju mreža umesto konkurencije pojedinačnih subjekata. Navedene promene i perspektive u domaćim kanalima marketinga treba sagledavati i iz ugla otvorenosti srpskog tržišta i direktnog uticaja globalizacije na maloprodaju i veleprodaju. Posebno snažan uticaj na našu privredu ima proces svetske koncentracije kapitala na strani nabavke i prodaje. Dolazeća konkurencija sve više radi na globalnim izvorima nabavke i mogućnostima plasmana. Dva su važna efekta ovog fenomena: a) koncentracija nabavke na manji broj izvora uz dramatično ugrožavanje pozicije dobavljača; i b) povoljna ponuda iz koncentrovanih globalnih izvora ugrožava egzistenciju etabliranih lokalnih maloprodavaca. Rizik globalizacije, otuda, upućuje lokalne maloprodavce i dobavljače na intenzivniju saradnju.

Balansiranje trgovinske politike između interesa lokalnih privrednika i interesa potrošača je veoma važna. Prethodno opisani procesi globalizacije i koncentracije, na kratak rok, pogoduju interesima potrošača, zbog trenutnog snižavanja nivoa cena proizvoda nabavljenih iz globalnih izvora. Takođe, samo narasli trgovci, na malo i na veliko, sposobni su da uvode inovacije, podižu produktivnost rada i snižavaju troškove prometa. Lokalni trgovci i proizvođači, kao temelj sektora malih i srednjih preduzeća, nisu sposobni da u direktnoj konkurenciji pariraju velikim igračima. Na drugoj strani, nestanak malih igrača sigurno, na duži rok, snižava nivo konkurencije kroz proces propadanja i nestanka malih trgovaca. Zadatak trgovinske politike je, sa jedne strane, da omogući procese globalizacije i podizanja produktivnosti prometnog sektora. Na drugoj strani, nužno je podržati opstanak malih proizvođača i trgovaca u cilju održavanja konkurencije i zaposlenosti u lokalnim zajednicama, pa i u cilju olakšavanja dostupnosti trgovinskih usluga u manje razvijenim tržišnim područjima.

Proširenje politike zaštite konkurencije je značajno za buduće odnose u kanalima marketinga. Dosadašnji pravac delovanja zaštite konkurencije i zloupotrebe dominantnog položaja je uglavnom bio orijentisan na efekte horizontalne koncentracije i zaštite jednog tipa horizontalne, takozvane intratipne konkurencije (Levy et al., 2013). Reč je o konkurenciji između maloprodavaca istog tipa. Međutim, važan uticaj ima i intertipna

444

konkurencija između trgovaca različitog formata koja ugrožava manje trgovce i proizvođače. Nadležnost zaštite konkurencije i sprečavanja zloupotrebe dominantnog položaja se može proširiti na područja nefer tržišnog ponašanja, koja sada nisu na pravi način pokrivena.

4. Trgovinska politika republike Srbije za period 2016-2020. godine

Novom trgovinskom politikom u Srbiji treba eksplicitno da se afirmiše princip slobode tržišta tj. slobodno formiranje i vrednovanje svih elemenata tražnje i ponude na tržištu. Uporedo sa tim, neophodno je obezbediti potpunu slobodu ulaska na tržište. S tim u vezi, treba otkloniti sve moguće barijere ulaska na pojedina tržišna područja. Na osnovu izloženih opredeljenja proizlazi potreba liberalizacije urbanističkih i građevinskih kriterijuma za što slobodniji razvoj trgovinske mreže u prostoru. Nasleđene barijere iz ovog domena treba u najvećoj meri otkloniti. Tu se misli na sistem urbanističkog planiranja gde se raznim administrativnim manevrima praktično sprovodi politika stvaranja brojnih barijera ulaza na pojedina tržišna područja. Pri tome ne treba dovoditi u pitanje konzistentnu politiku urbanog i prostornog razvoja trgovine. Pored toga, imajući u vidu razvoj i primenu savremenih tehnika i tehnologija, nužno je trgovinskom politikom podsticati i razvoj elektronske trgovine.

Potreban je diferentan pristup kreiranju pojedinih instrumenata trgovinske politike prema različitim sektorima trgovine. Tržišni sistem pokazuje skoro u svim zemljama da ne može da se reši adekvatno pitanje razvoja i funkcionisanja trgovine na ruralnim područjima. Zbog toga je neophodna pomoć maloprodavcima koji funkcionišu na ruralnim područjima. U datoj pomoći nije poželjna prosta finansijska podrška, već se zahteva efikasna podrška maloprodavcima u razvoju novih metoda poslovanja na ruralnim područjima.

I na urbanim trgovinskim područjima postoje specifična pitanja koja je potrebno imati u vidu pri kreiranju trgovinske politike. Pristup potrošača osnovnim prehrambenim proizvodima i ostalim proizvodima svakodnevne potrošnje bitnije se razlikuje u odnosu na specijalizovane proizvode za domaćinstvo ili u odnosu na modne proizvode. Razlike u ekonomiji poslovanja u velikim u odnosu na male prodajne objekte su takve prirode da generišu različite eksterne efekte, kao i različite troškove i beneficije za potrošače. Različite upravljačke potrebe zahtevaju se za uspešne velike i male trgovinske kompanije. Iz navedenog proizlazi da je potrebno da se dobro poznaju ograničenja i granice prihvatljivosti pojedinih instrumenata

445

trgovinske politike za svaki sektor trgovine.

Strategija i politika otvaranja domaćeg tržišta i njegovog povezivanja sa tržištem Evropske unije predstavlja posebno značajno i aktuelno područje u okviru javne politike. U svemu tome trgovina treba da odigra veoma značajnu ulogu, s obzirom na aktuelne tokove u procesima internacionalizacije trgovinske mreže.

Osnovni okvir razvoja trgovine i trgovinske mreže treba da je u funkciji povećanja mogućnosti izbora za potrošače u okviru konkurentskog okruženja. Imajući u vidu veliki broj stejkholdera, razvoj trgovine i trgovinski menadžment treba posebno posmatrati na relaciji javnog i privatnog interesa. U centru svakako se nalaze potrošači od kojih počinje i sa kojima se završava integralni proces upravljanja u trgovini.

Dominantan položaj na tržištu trgovine na veliko i malo i prava potrošača su područja od posebnog interesovanja za trgovinsku politiku Republike Srbije. Intenzivniji uslovi konkurencije između trgovinskih preduzeća u interesu su potrošača i proizvođača. Zato u kreiranju institucionalnih rešenja i vođenju trgovinske politike u Republici Srbiji naglasak treba da se stavlja na regulisanju konkurencije i monopola u trgovini. Proces medernizacije trgovine skoro po pravilu je praćen i izvesnim nedozvoljenim radnjama trgovinskih preduzeća i ostalih subjekata na tržištu koje direktno ugrožavaju interese potrošača. Intenzivna modernizacija i konkurencija u trgovini često je praćena slabljenjem transparentnosti tržišta. Zbog toga se u ovoj fazi razvoja trgovine nameće potreba izgrađivanja aktivne politike zaštite potrošača na tržištu Republike Srbije.

Države Evropske unije posebnim propisima uređuju područja koja su problematična za ostvarivanje ciljeva trgovinske politike. To su pitanja vezana za ograničavanje veličine prodajnih objekata, pravna regulativa radnog vremena prodajnih objekata, urbano planiranje i politika planiranja lokacije, ograničenja vezana za vertikalno povezivanje veleprodavaca i maloprodavaca, kao i ostala pravna ograničenja (npr. u trgovini farmaceutskim proizvodima i sl.). Za nosioce trgovinske politike dva se zahteva posebno apostrofiraju u odnosu na razvoj novih institucija maloprodaje. Prvi se odnosi na obezbeđivanje adekvatnog prostora za modernizaciju maloprodajne industrije koja će maksimalno podsticati konkurenciju između maloprodajnih subjekata. Drugi zahtev odnosi se na neophodnost ostvarivanja takvog makro rasporeda prodajnih objekata koji će svim potrošačima stvoriti iste uslove kupovine.

Razlikovanje direktne od indirektne državne intervencije je neophodno. Direktna intervencija države u domenu konkurencije i tržišta koje pokriva

446

trgovina može se sprovoditi samo u izuzetnim slučajevima, kao što su ratni uslovi, elementarne nesreće i sl. Indirektna intervencija države na sektor tržišta i trgovine je ne samo poželjna, već u značajnoj meri i opravdana. Upravljanje razvojem institucija trgovine na novim lokacijama treba da bude usmereno na minimiziranje generisanja dodatnih infrastrukturnih troškova (putevi, zaštita okoline, i sl.). Pored tržišnog mehanizma koji u osnovi treba da obezbeđuje jednak pristup trgovinskim (maloprodajnim) uslugama svim grupama potrošača, u specifičnim situacijama neophodna je intervencija da bi se zaštitili interesi određene grupe potrošača. Kroz sistem zaštite konkurencije potrebno je ograničiti nastajanje i sprečiti zloupotrebu dominantnog položaja u trgovini, posebno u maloprodaji, ali i na ostalim nivoima lanca snabdevanja kako ne bi došlo do situacije u kojoj jedan učesnik lanca snabdevanja eksploatiše ostale. To praktično znači da intervencija treba da omogući postojanje različitih organizacionih formi na određenom tržišnom području i to u smislu da se podrška daje samo ugroženim formama koje su korisne za potrošače.

Cilj nove trgovinske politike je uspostavljanja harmonizovane maloprodajne i veleprodajne mreže na čitavom području Republike Srbije. Na osnovu jasno definisanih prioriteta, razrađena je koherentna i sveobuhvatna strategija razvoja maloprodajnog sektora u Evropskoj uniji do 2020. godine. Za efikasnu realizaciju definisanih strategijskih pravaca razvoja utvrđen je i operativni akcioni plan razvoja evropske maloprodaje .

Iz navedenog logično sledi da sva rešenja u strategiji i politici trgovine Republike Srbije za period 2016-2020 treba da budu u punoj meri u skladu sa rešenjima na jedinstvenom tržištu Evropske unije. Otuda je veoma bitno da se kao polazna tačka usvoji stav Evropske komisije gde se posebno ističe da svi segmenti razvoja u maloprodajnom sektoru automatski imaju efekte na ostale ekonomske sektore i da prilikom kreiranja rešenja treba uzeti u obzir i interese proizvođača, potrošača i ostalih stejkholdera .

Iskustva iz razvijenih tržišnih privreda pokazuju da bilo koji pokušaj zamene tržišnog delovanja državnom intervencijom nije uspešno mogao da reši složen mehanizam zadovoljavanja potreba i zahteva individualnih potrošača. Iskustva velikog broja zemalja pokazuju da zamena tržišta državnom intervencijom ne može uspešno da kontroliše i troškove prometa i trgovine, a time i ukupnu efikasnost i efektivnost povezivanja proizvođača i potrošača. Direktna državna intervencija na sektoru trgovine je prevaziđena u razvijenim tržišnim privredama. Preterana intervencija unosi devijacije u razvoj trgovine, čak i kada je učinjena sa dobrom namerom, kao na primer, da se obezbedi pravilan prostorno-planski razvoj trgovinske mreže.

447

Uticaj zaštitnih mera protiv velikih trgovaca i velikih objekata negativno utiče na razvoj konkurencije, tj. pooštravanje ulaznih barijera za velike lance i objekte se često razmatra kao instrument zaštite manjih trgovaca. U ovakve instrumente spadaju ograničavanje ulaska velikih objekata, ograničavanje radnog vremena (ne pre i/ili ne posle nekog sata), ograničavanje dužine radnog vremena, rada vikendom i rada u noćnim satima. Najjači efekat od posmatranih mera ima plafoniranje veličine objekata i propisivanje uslova za njihovo otvaranje. Empirijska istraživanja su potvrdila da je postojanje zaštitnih mera u korelaciji sa: padom produktivnosti maloprodaje, višim troškovima poslovanja, višim maržama i višim maloprodajnim cenama, ali i sa nižim nivoom investiranja u informacione tehnologije. Korist od zaštitnih mera u najvećoj meri ide vlasnicima prodavnica, a u nešto manjoj meri i zaposlenima u trgovini koji ostvaruju nešto viši nivo zarada.

Sa druge strane, nedostatak planske regulative dopušta neravnomeran razvoj i ne obezbeđuje jednaku dostupnost trgovinskih usluga svim potrošačima. Suprotan primer je Češke Republike u kojoj se za 10 godina, od prvog hipermarketa otvorenog 1997. godine, bez ikakvih ograničenja i planskih smernica otvoreno 240 novih objekata. Neplanski razvoj je izazvao uvođenje izrade obavezne studije uticaja velikog objekta na okruženje, ali su anketna ispitivanja par godina nakon primene pokazala podeljene stavove o potrebi izrade takve studije - 48% za a 52% protiv (Spilkova, 2010).

Osnovno polazište za kreiranje ključnih rešenja treba da bude da država interveniše samo u slučajevima kada su javni interesi u pitanju i kada su ugroženi interesi potrošača i ravnopravno poslovanje drugih učesnika na tržištu. Činjenica je da krizni uslovi u kojima se u sadašnjoj fazi nalazimo svakako dovode do povećanja opasnosti od ugrožavanja javnih interesa. Potreba za indirektnom državnom intervencijom u sektoru trgovine treba obezbedi :

• podjednak pristup trgovinskim (maloprodajnim) uslugama svim grupama potrošača;

• novi razvoj trgovine, kroz uvođenje inovacija, a bez prouzrokovanja javnih troškova;

• ograničavanje nastajanja i zloupotrebe dominantnih pozicija u trgovini;

• ograničavanje nastajanja monopolskih pozicija pojedinih učesnika na tržištu, odnosno sprečavanju da neki od učesnika na jednom ili više nivoa eksploatiše ostale u kanalu marketinga; i

• relativno skladne i korektne odnose između trgovinskih kompanija

448

na tržištu, a posebno u njihovom odnosu prema potrošačima i proizvođačima.

Kreiranjem novih uslova poslovanja, treba podstaći razvoj tehnoloških inovacija u procesu modernizacije distributivnog i maloprodajnog sektora, a posebno u domenu svih oblika elektronske trgovine. To se odnosi na primenu moderne informacione tehnologije u domenu elektronske razmene podataka, primene GS1 standarda, elektronskog praćenja zaliha i transporta, digitalnom revolucijom i upotrebom smart telefona, uvođenjem RFID tehnologija, i drugim na Internetu zasnovanim na modernim tehnologijama.

Potrebno je liberalizovati radno zakonodavstvo u cilju što lakšeg zapošljavanja po vrlo jednostavnim procedurama na radno vreme koje odgovara i poslodavcu i zaposlenom. Uobičajeni zahtevi u trgovini, kada je reč o radnom vremenu su: rad u udarnim periodima dana (nekoliko sati dnevno), povremeni rad udarnim danima (nekoliko sati nedeljno), povremeni rad u sezoni (nekoliko dana godišnje), prekovremeni rad, i sl. Rigidno i strogo radno pravo utiče na smanjenje zaposlenosti, na porast sive ekonomije u oblasti zapošljavanja i/ ili na porast supstitucije živog rada najpre kroz procese mehanizacije, a u novije vreme kroz procese informatizacije. Upotreba računara, kao zamene za živi rad je sve intenzivnija pod pritiskom rigidnih propisa posebno u velikim objektima koji su češće na meti različitih inspekcijskih organa, ali i koji barataju većim zalihama za čiju kontrolu se računari sve intenzivnije koriste. Posebno negativan uticaj rigidni propisi imaju na broj stalno zaposlenih radnika, utičući tako na promenu odnosa između radnika sa punim radnim vremenom i sa delom radnog vremena u korist ovih drugih.

Posebno delikatan zadatak leži u potrebi da se podstiče horizontalna i vertikalna kooperacije i integracije učesnika u kanalima marketinga u cilju ostvarivanja veće efikasnosti prometne sfere privrede. Prirodno je očekivati da lideri ovih aktivnosti budu trgovinska preduzeća. To treba da doprinese efikasnijem i efektivnijem kreiranju vrednosti i zadovoljavanju potreba i zahteva potrošača . Isto je tako važno područje procesa dalje internacionalizacije maloprodajnog biznisa. Činjenica je da savremena maloprodaja postaje globalna industrija . Imajući to u vidu, treba podsticati što intenzivniji dolazak inostranih trgovinskih lanaca na domaće tržište, ali i širenje mreže domaćih lanaca na inostrano tržište.

U cilju stvaranja što konkurentnijeg maloprodajnog tržišta treba podsticati ali i pratiti razvoj privatne trgovinske marke. Navedena strategija obezbeđuje brojne racionalizacije u celokupnom distribucionom lancu, što stvara uslove da se obezbeđuju kvalitetni i cenovno konkurentni proizvodi.

449

Na osnovu ove strategije trgovinski subjekti se direktno angažuju u razvoj proizvodnog sektora privrede. Ipak, ta vrsta odnosa stvara uslove i za nefer ponašanje trgovaca prema proizvođačima, što treba da bude predmet praćenja od strane organa zaduženih za očuvanje konkurencije na tržištu.

Ponovo je potrebno aktivirati inicijativu za izgradnju odgovarajuće informacione osnove za donošenje ključnih razvojnih odluka u sektoru trgovine i ukupnog tržišta. Jedino se na osnovu odgovarajućih informacija može voditi proaktivna i zdrava konkurentska politika. Sledeće komponente su najvažnije za bolje sagledavanje razvoja trgovine: doprinos bruto domaćem proizvodu (direktni, indirektni i indukovani), pregled robnih tokova po robama i po teritorijama, prostorno planski aspekt trgovinske mreže na osnovama geografskog informacionog sistema (GIS), indeks zadovoljstva potrošača i praćenja reakcija potrošača na tržišne promene, i sl.

Potrebno je razviti sistem prikupljanja podataka iz različitih izvora koji se trenutno nalaze nepovezani u različitim institucijama (statistika, privredni registar, katastar i urbanizam, itd.). Značajan doprinos ovom poslu može dati adekvatno trgovinsko strukovno udruženje. Podatke treba prikupljati sistematski i planski: postojeće dokumente i baze treba povezati, ažurirati instrumente za prikupljanje podataka kao i procedure obrade i objavljivanja. Mnogi postojeći instrumenti omogućuju, uz male korekcije, nove mogućnosti.

5. ZaključakTrgovina Srbije je značajno napredovala u poslednjih 15 godina. Međutim, i dalje je opterećena brojnim strukturnim problemima kao što su: preveliki broj trgovinskih subjekata, nedovoljan stepen razvijenosti kooperacije, koncentracije i integracije veleprodajne i maloprodajne faze trgovinskog sektora, prenaglašen razvoj veleprodajnog u odnosu na maloprodajni sektor trgovine, usitnjenost trgovinske mreže i preveliki broj maloprodajnih objekata, nedovoljan razvoj modernih trgovinskih formata, nedovoljna razvijenost svih oblika elektronske trgovine, ugroženost malih trgovinskih preduzeća i preduzetnika i dr. Navedeni strukturni problemi zahtevaju niz mera kojim bi se ublažili ili otklonili negativni efekti po trgovinu i privredu u celini.

Usmeravanje budućih odnosa u kanalima marketinga je ključno. Naime, efikasnost kanala marketinga je na mnogo višem nivou kada učesnici međusobno sarađuju. Razvoj maloprodaje moraju da prate i dobavljači tj. distributeri i proizvođači (Rosenbloom, 2013). Jedni druge treba

450

da podstiču da primenjuju moderna rešenja. Bez primene modernih informacionih tehnologija i efikasnih logističkih rešenja, nemoguće je dostići nivo razvoja koji imaju kanali marketinga u EU.

Nova trgovinska politika do 2020. godine je dobrim delom oslonjena na ključna opredeljenja iz Strategije trgovine iz 2009. godine. Neophodno je da bude usklađena sa EU trgovinskom politikom. Akcioni plan razvoja trgovine u kome su opisane mere, odgovorne institucije, izvori sredstava kao i vremenski okvir i uticaj na privredu je veoma značajna komponenta za uspešnu realizaciju nove trgovinske politike. Širok spektar mera koje se tiču zaštite konkurencije, zaštite potrošača, zakonodavnog okvira, uspostavljanja informacionog sistema i drugih područja trgovine i trgovinske politike je predložen. Ono na čemu treba insistirati je da se predložena rešenja primene i to na adekvatan način. Ukoliko do toga ne dođe, trgovina Srbije će još više zaostajati za trgovinom EU, a to će imati pogubne posledice za privredu kao celinu.

ApstraktU radu je prikazana dijagnoza razvijenosti trgovine Republike Srbije, kao i mere trgovinske politike koje su neophodne da se obezbedi adekvatan razvoj u period do 2020. godine.

U prvom delu rada je prezentovana analiza razvijenosti trgovine u Repu-blici Srbiji. Fokus je na kvantitativnim i kvalitativnim pokazateljima razvo-ja veleprodaje i maloprodaje, ali i na ključnim problemima sa kojima se naša trgovina susreće. Identifikovani su ključni strukturni problemi, kao i gepovi u odnosu na trgovinu EU.

Ključni pravci razvoja trgovine u Srbiji u narednom period su prikazani. Akcenat je na odnosima u kanalima marketinga, pre svega na odnosima proizvođača, veleprodavaca i maloprodavaca, kao i na konceptima čije se uvođenje ili intenzivnija primena očekuje u budućnosti.

U radu su predložene mere koje države mora da preduzme u narednom period kako bi se trgovina razvijala na zdravim osnovama i kako bi se pri-bližila trgovini EU. Predložene mere su u skladu sa onima koje već funk-cionišu u EU..

Ključne reči: trgovina, trgovinska politika, kanali marketinga, Srbija

451

LiteraturaAmin M., (2010). Computer Usage and Labour Regulation in India’s Retail Sec-tor, Journal of Development Studies, Vol. 46, No. 9, 1572–1592, October

Corazza, B. A.M. (2011). Report on a more efficient and fairer retail market. European Parliament Committee on the Internal Market and Consumer Protecti-on, Brussels: European Commission, pp. 17 and 12.

European Commission. (2010). Report from the Commission to the European Parliament, The Council, The European Economic and Social Committee and the committee of the Regions: Retail market monitoring report „Towards more efficient and fairer retail services in the internal market form 2020“. Brussels: European Commission, p. 3.

European Commission (2010) Commission Staff Working document On Retail Services in the Internal Market. Brussels: European commission, p. 4

European Commission (2013) Setting up a European Retail Action Plan. Bru-ssels: European Commission, p. 3.

Institute of Retail Management (2014). Retail & wholesale: key sectors for the European economy. Oxford: University of Oxford. Kotler, F. and Keller K. L. (2012). Marketing management, 14/E. New Jersey, USA: Prentice Hall.

Levy, M., Weitz, A. B. and Grewal D. (2013), Retailing management, ninth edi-tion, McGawHill, New York.

Lovreta, S. (ed.) (2003). Strategija razvoja trgovine Republike Srbije. Beograd, Srbija: CID.

Lovreta, S. (ed.) (2009). Strategija razvoja trgovine Republike Srbije. Beograd, Srbija: CID

Lovreta, S., Petković, G. (ed.) (2015) Strategija trgovine Republike Srbije sa akcionom planom do 2020. godine, NICEF, Beograd

Lowson B., Rissell K., Hunter A. (1999) Quick Response- Managing the Supply Chain to Meet Consumer Demand, WILEY, NY, pp.15-25,.

Monti M. (2010). A New Strategy for the Single Market, Report to the President of the European Commission, 9. Brussels: European commission.

Polian, R.L. (2013). Retailing Principles-Global, Multichannel and Managerial Viewpoints, second edition. New York: Fairchild Books.

Rosenbloom B., (2013) Marketing Channels. South-Western, Cengage Learning.

Republički zavod za statistiku (2010). Kreiranje informacionog sistema trgovine Republike Srbije. Beograd: Republički zavod za statistiku

Republički zavod za statistiku (2005-2014). Statistički godišnjaci. Beograd: Republički zavod za statistiku

452

Spilkova J. (2010) Retail Development and Impact Assessment in Czech Repub-lic: Which Tools to Use?, European Planning Studies Vol. 18, No. 9, September

Tajoli L., Tomasi C., (2015) Role of wholesalers and distribution groups in inter-national trade, European Parliament, jun 2015.

Internet izvoriEurostat (2015) http://ec.europa.eu/eurostat/data/database pristupljeno 02. 12. decembar 2015.

Republički zavod za statistiku www.stat.gov.rs pristupljeno novembar i decem-bar 2015.

453

TRGOVINSKA POLITIKA REPUBLIKE SRBIJE - STANJE I PERSPEKTIVE1

Sreten Ćuzović / Svetlana Sokolov Mladenović2

UvodTrgovina Srbije je svoju fizionomiju izgrađivala i razvijala se u skladu sa razvojem društveno-ekonomskog sistema kojem je pripadala. U tom smislu, dovoljno je podsetiti se da je trgovina razvijenih zemalja nosila epitet tržišna, a naša, više od pola veka, epitet „plansko-tržišna“.3 Zaokret u razvoju trgovine i trgovinske politike u našoj zemlji otpočeo je posle 2000. godine. Posledice nasleđene prenaglašene uloge državne intervencije u trgovinskom sektoru naše zemlje, na početku 21. veka, kreatori ekonomske politike nastoje da „leče“ putem liberalizacije tržišta i što intenzivnije konkurencije. Paralelno sa institucionalnim zaokretom u razvoju trgovinskog sektora Srbije, urađene su i Strategije razvoja trgovine Republike Srbije (2003. i 2009.).4 Autori ovog projekta pošli su od činjenice da je izgradnja moderne trgovine i tržišta jedan od najosetljivijih i najsloženijih ekonomskih zadataka u budućem privrednom razvoju i pristupanju Srbije EU. Naučno-istraživački rezultati, rešenja, strateška opredeljenja i predlozi saopšteni u ovom projektu poslužili su kao platforma kreatorima trgovinske politike, pojedinim organima i komisijama za efikasno upravljanje modernom trgovinom u Srbiji, u skladu sa iskustvima Evropske Unije (EU). Polazni okviri i ključna opredeljenja u izradi pomenute strategije bila je brza integracija Srbije u EU. Pri tome pošlo se od pretpostavke da će Srbija 2012. godine postati zvanični kandidat za ulazak u EU. Od izrade pomenute strategije, u međuvremenu su se desile brojne promene i to kako pozitivne, tako i negativne. Među pozitivnim posebno ističemo dolazak internacionalnih trgovinskih lanaca koji su promenili prostorno-urbanistički lik naše trgovine i redizajnirali “paket ponude” robe i usluga. Od usvajanja Strategije razvoja trgovine Srbije, do danas, bilo je i ograničavajućih faktora u harmonizaciji trgovinske politike, kao što su: kašnjenje u donošenju pojedinih zakona, zloupotreba dominantnog položaja, spora primena antimonopolskog

1 Rad predstavlja deo istraživanja na Projektu br. 179081 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

2 Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu3 2 Ćuzović, S. (2013). Trgovina (principi, struktura, razvoj). Niš: Ekonomski fakultet.4 Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, (2003). Ministarstvo trgovine, turizma i

usluga - Ekonomski fakultet, Beograd; Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, (2009)Vlada Republike Srbije, Ministarstvo trgovine i usluga, Beograd.

454

zakonodavstva i zaštite potrošača, spora primena zakonsko-pravne regulative iz oblasti elektronske trgovine, tehničkih propisa i standarda, kompanijskog prava i javnih nabavki. U takvim okolnostima proistekla je potreba da se ponuđeni koncept trgovinske politike, u okviru pomenute strategije, testira u teoriji i praksi, u skladu sa novonastalim okolnostima. U takvim uslovima, kao logična otvaraju se sledeća pitanja: Kakvo je trenutno stanje u trgovinskoj politici Republike Srbije? Kakav je ekonomski profil trgovinskog sektora Srbije? Koja su ključna područja trgovinske politike Srbije? Do kog nivoa je stigao proces harmonizacije trgovinskog zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom Evropske unije? Šta menjati u trgovinskoj politici Srbije? Koja su to ključna obeležja trgovinske politike EU? Šta menjati u trgovinskoj politici Srbije u funkciji harmonizacije sa EU?

Na ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo na bazi raspoloživih podataka, ali i kroz trasiranje budućih pravaca razvoja trgovinske politike Srbije.

Pri tome, poći ćemo od izazova sa kojima se suočavaju kreatori trgovinske politike, zatim ukazati na ekonomski profil trgovinskog sektora Srbije, da bismo se fokusirali na ključne elemente trgovinske politike Srbije, uz perspektive njihovog daljeg razvoja.

1. Izazovi kreatorima trgovinske politikeTrgovina spada u grupu privrednih delatnosti koje su podložne promenama. Institucionalne i funkcionalne inovacije trajno su aktuelna tema u trgovini. One dovode do svojevrsnog reinženjeringa trgovine kao primarne institucije društveno odgovornog marketinga. Globalizacija privrede i internacionalizacija trgovine krajem 20. veka, i početkom 21. veka iznedrile su set noviteta na kojima će polagati ispit „zrelosti“ svi stejkholderi: vlasnici, menadžeri, zaposleni, potrošači i društvo u celini.5 Trgovinski menadžment u uslovima globalizacije-internacionalizacije pored marketing-menadžment veština prodaje i nabavke mora poznavati i institucionalnu regulativu (zakonsko-pravnu regulativu) globalnog i regionalnog tržišta, kao što je na primer Evropska unija. Kreirati marketing-menadžment strategiju trgovinskog preduzeća na internacionalnom tržištu, (za „globalnog-internacionalnog“ potrošača, znači poznavati: institucionalne i strukturne osobenosti tog tržišta. Svaka zaboravnost trgovinskog menadžmenta u pogledu nepoznavanja ovih tržišnih osobenosti, biva kažnjena od strane potrošača odustajanjem od

5 Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S., Ćuzović, Đ. (2012). Trgovinska politika Srbije u funkciji harmonizacije sa Evropskom unijom. Zbornik radova sa Naučnog skupa Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije, str. 309-325.

455

kupovine. Stoga, imajući u vidu brojne strukturne i sistemske promene danas se govori o svojevrsnoj trgovinskoj revoluciji koja je izmenila poziciju trgovine u ekonomiji. U takvim uslovima trgovina se ne može razvijati spontano. Strategija razvoja trgovine mora biti sadržajno osmišljen projekat, u kojem počasno mesto pripada trgovinskoj politici. Reč je o institucionalnom „uređenju“ brojnih regulativnih mera koje se kreću od zaštite potrošača, ekoloških problema, društveno odgovornog poslovanja, do urbano-prostornog planiranja, tehničkih propisa i standarda kvaliteta.

Pored toga, makroorganizaciona struktura trgovinske mreže na veliko i malo, protivurečni interesi između nosilaca trgovinske delatnosti i unutar samih njih, zatim divergentne tendencije u pogledu interesa proizvođača, trgovine i potrošača, predstavljaju osnovne pokretače za definisanje trgovinske politike. Integracija i koncentracija trgovine dovodi do promene pozicije učesnika u sistemu vertikalne razmene. Jača uloga trgovine u povezivanju proizvođača i potrošača. Evidentno je, da na današnjem stepenu razvoja trgovina dominira u sistemu marketinga. U sistemu marketinga menjaju se i pozicije potrošača. Oni više nisu puki instrumenti tražnje. Brojni faktori: socio-ekonomski, demografski, političko-pravni, urbano-prostorni, društveno-kulturološki i dr. menjaju navike potrošača, dodeljujući im poziciju kvantitativno-kvalitativnog kreatora „paketa ponude“. Osim nezaobilaznog pitanja cena, u kompleksu tražnje dolaze do izražaja i zahtevi potrošača u vezi sa asortimanom, kvalitetom, estetskim i drugim svojstvima koji se ispoljavaju u odnosu na trgovinu. Na toj osnovi dobio je legalitet i marketing koncept u trgovini.

Ugrožavanjem životne i radne sredine (po Kotleru fizičke okoline) dolazi do približavanja trgovine i ekologije. Po tom osnovu, pravo građanstva dobija tzv. ekološka trgovina i ekološki marketing.

U takvim uslovima stupio je na scenu ekološki pokret (tzv. zeleni) sa svojim inicijativama i predlozima da se pored proizvođača i trgovine u problem zaštite životne i radne sredine uključi i država. Za našu temu, dovoljno je podsetiti da čelni čovek teorije marketinga sa dosta razumevanja ukazuje na osmišljenu politiku eko-marketinga i eko-trgovine.6 U tom smislu, razume se, da se ekološke odgovornosti ne mogu osloboditi proizvođači, trgovina i potrošači. Eko-kvalitet, eko-pakovanje, eko-proizvod, reciklaža pakovanja i smanjivanje zagađivanja okoline obavezujući su elementi poslovne politike nosioca trgovinske delatnosti. Međutim, država treba da svojim propisima natera učesnike u trgovinskom lancu da brinu o ekologiji. Posmatrano kroz prizmu ekonomske politike to se operacionalizuje kroz uvođenje taksi „zagađivač plaća“.

6 Kotler, P. (1998). Upravljanje marketingom. Zagreb: MATE.

456

2. Ekonomski profil trgovinskog sektora SrbijeTrgovina, kao primarna tržišna institucija, predstavlja ključan segment funkcionisanja savremenih tržišnih privreda.7 U ukupnoj privredi Republike Srbije trgovina zauzima značajno mesto i ima nezamenljivu ulogu u procesu izgradnje integralne tržišne privrede. Značaj trgovine u ukupnoj privredi Republike Srbije ilustruju statistički podaci o njenom učešću u makroekonomskim pokazateljima (grafikon 1), kao i podaci o broju preduzeća, zaposlenih i broju prodajnih objekata (tabele 1, 2 i 3).

Grafikon 1. Učešće trgovine u makroekonomskim pokazateljima Republike Srbije (2013)

Izvor: http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=17&p=2&

Tabela 1. Broj poslovnih subjekata u unutrašnjoj trgovini (2013)

Ukupno trgovina

Trgovina na malo

Trgovina na veliko

Prodaja i opravka vozila

Ukupno preduzeća

i preduzetnici44.385 14.313 25.755 4.317

Preduzeća 34.708 6.112 25.102 3.494Preduzetnici 9.677 8.201 653 823

Izvor: http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=17&p=2&

7 Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2015). Menadžment internacionalizacije trgovine. Niš: Ekonomski fakultet.

457

Tabela 2. Broj zaposlenih u trgovini (2013)

Ukupno trgovina

Trgovina na malo

Trgovina na veliko

Trgovina na malo i veliko vozilima

Ukupno preduzeća i preduzetnici

378.461 274.586 76.117 27.758

Preduzeća 218.085 114.210 76.117 27.758Preduzetnici 160.375 160.376 - -

Izvor: http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=17&p=2&

Tabela 3. Broj i površina prodajnih objekata u trgovini

Broj prodajnih objekata

Ukupna površina

(skladišni i prodajni prostor)

u m2Ukupno preduzeća i preduzetnici

114.253 11.101.717

Preduzeća 42.339 9.291.532Preduzetnici 71.914 1.810.185

Izvor: http://www.pks.rs/PrivredaSrbije.aspx?id=17&p=2&

3. Područja trgovinske politike Republike Srbije

3.1. Politika konkurencije

Jedno od osnovnih načela na kojima se zasniva trgovinska politika, tržišno razvijenih zemalja, kao i naše zemlje jeste i načelo konkurencije. To znači da se trgovinska preduzeća, kao i svi ostali privredni subjekti, moraju ponašati u okvirima zaštite konkurencije na tržištu, radi obezbeđivanja ravnopravnosti učesnika na tržištu, a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u celini, naročito potrošača. Sa porastom

458

koncentracije velikih trgovinskih lanaca na određenom tržištu, pored pozitivnih efekata, vidljivi su i negativni efekti kao što su smanjivanje broja trgovinskih preduzeća, konkurenti malog obima prodaje napuštaju tržište, slabi konkurencija, što direktno ugrožava strukturu ukupnog tržišta.

Politika konkurencije odnosno politika regulisanja konkurencije na tržištu Republike Srbije svoj institucionalni okvir zasniva na relevantnoj zakonsko-pravnoj regulativi iz ove oblasti.

Značajan korak u regulisanju konkurencije učinjen je donošenjem Zakona o zaštiti konkurencije 2005. godine.8 Nakon toga usvojeni su i podzakonski akti koji imaju za cilj dalje unapređenje politike konkurencije, kao što su Uredba o sadržini i načinu podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za sprovođenje koncentracije9, kao i Uredba o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta.10

Nadalje, Zakon o zaštiti konkurencije iz 2005. godine prestao je da važi 2009. godine, kada je usvojen novi Zakon o zaštiti konkurencije,11 čije su izmene usledile 2013. godine.12 Na osnovu važećeg zakona usvojena je i nova Uredba za određivanje relevantnog tržišta.13

U sprovođenju politike zaštite konkurencije značajno mesto pripada Komisiji za zaštitu konkurencije (osnovane Zakonom o zaštiti konkurencije iz 2005. godine), kao nezavisne i samostalne organizacije koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa zakonom. Pored oblasti zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije, Komisija ima i obavezu da, u skladu sa članom 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, na odgovarajući način primeni i kriterijume koji proizilaze iz pravila kojima se reguliše konkurencija na tržištu Evropske unije. Primera radi, u toku 2014. godine održana su dva sastanka sa Evropskom komisijom u okviru Procesa analitičkog pregleda zakonodavstva (screening) za Pregovaračko poglavlje 8, koje obuhvata politiku konkurecije, što predstavlja najznačajniju aktivnost Komisije za zaštitu konkurencije u okviru procesa pridruživanja EU. Predstavnici Evropske komisije su zaključili da je Republike Srbija, kada je reč o zaštiti konkurencije u užem smislu (povrede konkurencije i kontrola koncentracija) na pravom putu, da je zakonski okviru u velikoj meri usklađen sa pravom EU i da se u narednom periodu očekuju značajniji rezultati u primeni propisa iz ove oblasti.14 Pored ove značajne aktivnosti, Komisija

8 Zakon o zaštiti konkurencije, Sl. Glasnik RS, br. 79/05.9 Sl. glasnik RS, 94/05.10 Sl. glasnik RS, 94/05.11 Sl. glasnik RS, 51/09.12 Sl. glasnik RS, 95/1313 Sl. glasnik RS, 89/09.14 Godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije, Beograd, 2014.

459

za zaštitu konkurencije redovno sprovodi postupke utvrđivanja povrede konkurencije. Ove aktivnosti mogu se videti iz tabele 4.

Tabela 4. Postupci utvrđivanja povrede konkurencije

Vrsta povrede

Preneti iz prethodnog

perioda

Nastali u 2014. godini

Okončani postupciPostupci u tokuRešenje o

potvrdiPrekid

postupkaObustava postupka

Zloupotreba dominantnog položaja 6 - 1 2 2 1

Restriktivni sporazumi

1 3 - - - 4

Ukupno7 3 1 2 2

510 5

Izvor: Godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije, Beograd, 2014

U slučajevima utvrđivanja povrede konkurencije, Komisija (u skladu sa Zakonom) izriče meru zaštiti konkurencije, kao i meru ponašanja, kao vid otklanjanja povrede konkurencije. Merama ponašanja sprečava se ili umanjuje mogućnost istog ili sličnog postupka, čime se ostvaruje i preventivno delovanje. Najveći izazov efikasnoj zaštiti konkurencije predstavlja otkrivanje učinjenih povreda.15

3.2. Politika dolaska internacionalnih trgovinskih lanacaTržište Republike Srbije poslednjih godina postaje atraktivno za mnoge internacionalne trgovinske lance, koji primenjuju različite strategije i modele širenja poslovanja.16

Internacionalni trgovinski lanci neprekidno povećavaju svoje tržišno učešće

15 Isto16 Bliže o tome videti u: Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2015). Faktori i modeli

internacionalizacije trgovine - primer tržišta Republike Srbije. Međunarodni naučni skup Izazovi globalizacije u društveno-ekonomskom okruženju, Novo Mesto, str. 130-146; Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S., Samardžija, J. (2015). Strategije trgovinskog marketinga u uslovima internacionalizacije - primer tržišta Republike Srbije. Međunarodni naučni skup SM2015, Palić, str. 691-702.

460

i povećavaju broj objekata. Oni su prevashodno koncentrisani na tržišna područja većih gradova, gde otvaranjem velikih maloprodajnih formata privlače potrošače da bi obavili veće kupovine, ali svojstveno im je i otvaranje manjih prodajnih formata za zadovoljenje potreba potrošača, koji prilikom izbora mesta trgovine, prednost daju pristupačnosti i prijatnosti brze trgovine. U poslednje vreme sve više se govori o njihovom daljem širenju ali i potencijalnom dolasku novih inostranih trgovinskih lanaca.

Dolazak regionalnih igrača neminovno je uticao i na poslovanje nacionalnih trgovinskih kompanija. Suočene sa novom konkurencijom i novim trendovima koje su inostrane trgovinske kompanije donele na naše tržište, domaći maloprodajni lanci morali su da usvoje strategiju daljeg poslovanja, koja bi im omogućila opstanak na tržištu i unapređenje konkurentske prednosti. Mnoge domaće kompanije nisu uspele u tome, pa su danas potpuno marginalizovane a samo neke su zadržale, eventualno unapredile, postojeće pozicije na domaćem tržištu.

Dakle, na našem tržištu posluju i domaće i inostrane trgovinske kompanije. Primenjujući jasno definisane strategije kreiranja i održanja konkurentske prednosti, one nastoje da maksimiziraju svoje poslovne rezultate. Polazeći od pretpostavke, da su ostvareni poslovni prihodi mera uspešnosti poslovanja privrednih subjekata, u tabeli 5. mogu se videti vodeće trgovinske kompanije na našem tržištu.

Tabela 5. Vodeće trgovinske kompanije na srpskom tržištu (iz oblasti prehrane)

Kompanija

Godina osnivanja/

ulaska na tržiste

Srbije

Sedište kompanije/ vlasništvo

Broj filijala

Ostvareni prihod u

2013.godini (u mil. dinara)

Broj zemalja u kojima

kompanija posluje

Ostvareni prihod

kompanije u 2013. u mil.

dolara

Delhaize Serbia 2012. Belgija 381 101.624.416 9 28.037

Mercator-S 2002. Slovenija 137 63.363.962 5 -

IDEA 2005. Hrvatska 190 55.404.705 3 4.011

DIS 1999. Srbija 16 25.413.272 1 -Metro cash&carry 2005. Nemačka 9 17.494.013 32 86.393UNIVEREXPORT 1990. Srbija 42 13.791.932 1 -

Aman 1992. Srbija 139 7.521.939 1 -

Gomex 1995. Srbija 91 6.589.587 1 -

INTEREX 2005. Francuska 9 4.966.353 6 37.351

Izvor: Sopstvena obrada prema Deloitte (2015), www.deloitte.com; www.apr.gov.rs.

461

Učešće internacionalnih trgovinskih kompanija, kao i njihova prodajna aktivnost (u%) na srpskom tržištu može se videti iz grafikona 2. i 3.

Grafikon 2. Učešće prometa internacionalnih u ukupnom prometu trgovinskih kompanija

(iz oblasti prehrane)

Izvor: obrada autora

Grafikon 3. Procenat prodajnih aktivnosti na srpskom tržištu u ukupnom obimu prodaje internacionalnih trgovinskih lanaca

Izvor: obrada autora

462

Analizirajući učešće prometa internacionalnih i domaćih u ukupnom prometu vodećih trgovinskih kompanija (grafikon 2.) uočavamo veće učešće internacionalnih (55,5) u odnosu na domaće (45,5). To ukazuje na visok nivo koncentracije internacionalnih trgovinskih kompanija, ali i visok nivo dostignute internacionalizacije trgovine na srpskom tržištu.

Ukoliko se analizira procentualno učešće prodajnih aktivnosti internacionalnih trgovinskih kompanija na srpskom tržištu u ukupnom obimu njihove prodaje, uočava se da se ono kreće u rasponu od 0,12 do 12,9%. Ovo upućuje na zaključak da je za ove kompanije srpsko tržište relativno novo i da se u narednom periodu očekuje dalje širenje njihovih aktivnosti. Ukoliko se porede analizirane internacionalne trgovinske kompanije (grafikon 3.) uočava se najveće učešće kompanije IDEA, odnosno ova kompanija na srpskom tržištu ostvaruje procentualno najveće učešće prodaje u ukupnom obimu prodaje, u odnosu na ostale analizirane kompanije.

Imajući u vidu prethodne činjenice, kao i brojna teorijsko-praktična istraživanja na temu internacionalizacije trgovine, posebno maloprodaje, u Srbiji, može se uočiti da je Srbija tokom 2005. i 2006. godine bila jedno od najatraktivnijih tržišta u regionu.

To, s druge strane, otvara pitanje efekata internacionalizacije trgovine po privredu Srbije, kao i efekata na potrošače odnosno kupce. Ovim pitanjem bavili su se i bave mnogi teoretičari i praktičari, nastojeći da naprave adekvatnu cost-benefit analizu poslovanja internacionalnih trgovinskih kompanija na srpskom tržištu.17

17 Alexander, N., Doherty, A.M. (2010). International retail research: focus, meth-odology and conceptual development. International Journal of Retail & Distribu-tion Management, 38(11/12), pp. 928-942.; Burt, S., Mellahi, K., Jackson, P., Sparks, L. (2002). Retail internationalization and retail failure: issues for the case of Marks&Spencer. International Review of Retail, Distribution and Consumer Research, Vol. 12, pp. 191-219.; Doherty, A.M. (2000). Factors influencing interna-tional retailers’ market entry, mode strategy: qualitative evidence from UK fashion sector. Journal of Marketing Management, Vol. 16, No. 1/3, pp. 223-245.; Doherty, A.M., Quinn, B. (1999). International retail franchising: an agency theory perspec-tive. International Journal of Retail&Distribution Management, Vol. 27, No 6, pp. 224-236.; Ćuzović, S., Mladenović, I., Sokolov-Mladenović, S., Ćuzović, Đ. (2012a). Business performances of Serbian trade sector in conditions of internationalization. Industry, Vol. xxxx, No. 4, pp. 41-61.; Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2012b). Internacionalizacija kao strategija rasta i razvoja trgovinskih kompanija. Tematski zbornik Nauka i svetska ekonomska kriza (ur. Petrović, E.), Ekonomski fakultet, Niš, pp. 345-357.

463

Oslanjajući se na Dawson-ov model procesa internacionalizacije trgovine18 koji, kao jednu od njegovih dimenzija posmatra efekte na zemlju domaćina, kao i brojna istraživanja internacionalizacije maloprodaje na srpskom tržištu, kao ključni efekti internacionalizacije trgovine po srpsku privredu mogu se istaći:

• Promena strukture i odnosa u kanalima distribucije, što potvrđuju primeri saradnje internacionalnih trgovinskih kompanija sa srpskim, u brojnim segmentima,

• Povećanje konkurencije, što potvrđuju intenzivne aktivnosti trgovinskih kompanija, u segmentu obavljanja marketing funkcija,

• Novi načini konkurentskog ponašanja,

• Restrukturiranje sektora, i

• Ubrzanje primene inovacija, što potvrđuju primeri poslovanja trgovinskih kompanija na srpskom tržištu.

• Posmatrano iz ugla potrošača, odnosno kupaca, efekti internacionalizacije trgovine,

ogledaju se u sledećem:

• Povećanje nivoa informisanosti potrošača (bolje poznavanje proizvoda, cena, uslova prodaje), što potvrđuje poslovanje trgovinskih kompanija u pravcu permanentnog informisanja potrošača o akcijskim cenama, proizvodima na sniženju, programima lojalnosti i sl.

• Promene navika u potrošnji, što potvrđuju rezultati istraživanja o odlasku potrošača u nedeljne ili mesečne kupovine,

• Bolja dostupnost proizvoda i usluga.

Prethodne činjenice upućuju na zaključak da domaća trgovina ima pretežno lokalni karakter sa malim brojem trgovinskih kompanija koji su razvili prodajnu mrežu u užem regionalnom području u okviru nacionalnog tržišta. Maloprodajni objekti su pre svega koncentrisani u relativno većim gradovima i širim gradskim područjima gde je veća koncentracija stanovništva i tržišni potencijal. Ovi objekti najčešće primenjuju nedovoljno razvijenu tehnologiju, poslovne strategije su usmerene na lokalno okruženje, a u asortimanu dominiraju proizvodi lokalnih dobavljača, čiji su brendovi poznati potrošačkom segmentu koji im gravitira.

18 Alexander, N., Doherty, A.M. (2009). International Retailing. New York: Oxford University Press.

464

Konačno, specifičnost domaćeg tržišta je postojanje velikog broja sitnih trgovaca, nezavisnih detaljista. Iako su pod snažnim pritiskom pomenutih trgovinskih lanaca oni i dalje imaju značajno učešće u ukupno ostvarenom prometu. Međutim, u poslednje vreme postoji tendencija smanjenja njihove tržišne moći u korist integrisane maloprodaje. U cilju opstanka na tržištu, sitni trgovci često menjaju lokacije svojih prodajnih objekata, prilagođavajući se pravcima ekspanzije krupne trgovine. Iako se neprekidno smanjuje broj postojećih nezavisnih trgovaca, istovremeno se pojavljuju novi koji pokušavaju da na novim lokacijama servisiraju potrebe užeg tržišnog segmenta.

Pored slabe kupovne moći stanovništva i smanjenja maloprodajnog prometa, subjekti maloprodaje na našem tržištu suočeni su i sa brojnim drugim problemima koji uglavnom proističu iz opštih karakteristika nerazvijenosti domaćeg tržišta i opšte privredne situacije. Ovakvo trenutno stanje u privredi i trgovine Srbije markiraće i buduće pravce internacionalizacije trgovine.

3.3. Politika zaštite potrošača

Politika zaštite potrošača u našoj zemlji definisana je Zakonom o zaštiti potrošača,19 koji uređuje osnovna prava potrošača, način ostvarivanja tih prava, zaštitu prava potrošača i primenu etičkih načela. Ističemo da je ovaj zakon urađen po ugledu na Zakon o zaštiti potrošača u Evropskoj uniji čiji temelj predstavlja instrumentalizacija osam osnovnih potrošačkih prava, poznatijih pod oznakom „8P“.

Sama zaštita potrošača predstavlja oblast koja je u dinamičnom razvoju i zasniva se na tržišnim ekonomskim principima, s jedne, i idejama socijalne odgovornosti i pravičnosti, s druge strane. Poštovanje zakona u ovoj oblasti nije samo u interesu potrošača, već i trgovinskih kompanija, koji se na taj način angažuju u konkurentskoj borbi na tržištu, a što vodi boljim rezultatima poslovanja, ali i nižim cenama i višem nivou kvaliteta proizvoda i usluga.

U procesu reformi u Republici Srbiji je prepoznata potreba za jačanjem ove oblasti javne politike, što predstavlja ne samo obavezu predviđenu Ustavom i Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (čl. 78), već je to i u interesu svih građana koji se nalaze u ulozi potrošača.

Do donošenja Zakona o zaštiti potrošača 2014. godine, institucionalni okvir koji je uređivao ovu oblast bio je: Zakon o uslovima za obavljanje prometa

19 Zakon o zaštiti potrošača, Sl. glasnik RS, br. 62/2014.

465

robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru (1996), Savezni zakon o zaštiti potrošača (2002), Zakon o zaštiti potrošača (2005) i Zakon o zaštiti potrošača (2010). Novim Zakonom o zaštiti potrošača implementirane su odredbe 14 ključnih evropskih direktiva iz ove oblasti i uspostavljen je pravni okvir koji omogućava veći stepen harmonizacije zaštite potrošača u Srbiji sa evropskim zakonodavstvom. Osim toga, učinjen je i značajan iskorak uvođenjem novih pravila o prodaji robe potrošačima, zakonskoj garanciji, ugovorima na daljinu i van poslovnih prostorija, turističkim putovanjima, nepoštenoj poslovnoj praksi, nepravičnim ugovornim odredbama i uslugama od opšteg ekonomskog interesa. U skladu sa Zakonom, predviđeno je i donošenje niza podzakonskih akata koji ovu oblasti efikasno uređuju.

Imajući u vidu značaj oblasti zaštite potrošača, u okviru Ministarstva trgovine i usluga je 2007. godine formiran Odsek za zaštitu potrošača koji se postepeno razvijao i 2009. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu potrošača.20 Sektor za zaštitu potrošača, u okviru postojećeg Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, formiran je 2014. godine, koji obavlja sve poslove koji se odnose na politiku zaštite potrošača. Primera radi, ovaj Sektor redovno, preko udruženja za zaštitu potrošača, prati podatke o prijavama potrošača (tabela 6).

Tabela 6. Uporedni prikaz broja prijava potrošača koji se odnose na robu ili usluge u periodu 2010 - 2013. godine

Roba/usluga

2010. 2011. 2012. 2013.

Dinamika kretanja

broja prijava potrošača

(2010=100)

Broj prijava

potrošača

Struktura prijava

potrošača (ukupno = 100)

Broj prijava

potrošača

Struktura prijava

potrošača (ukupno = 100)

Broj prijava

potrošača

Struktura prijava

potrošača (ukupno = 100)

Broj prijava

potrošača

Struktura prijava

potrošača (ukupno

= 100

2011 2012 2013

Roba 1.800 77 5.272 79 7.124 81 9.497 69,35 293 396 528

Usluga 547 23 1.364 21 1.710 19 4.198 30,65 249 313 767

UKUPNO 2.347 100 6.634 100 8.834 100 13.695 100 283 376 584

Izvor: Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija - Sektor za zaštitu potrošača, 2015.

20 http://www.mtt.gov.rs/sektori/sektor-za-zastitu-potrosaca/

466

Koordinacijom aktivnosti udruženja za zaštitu potrošača i Sektora za zaštitu potrošača radi se na permanentnom sprovođenju politike zaštite potrošača. Tome treba dodati i realizaciju Strategije zaštite potrošača za period od 2013. do 2018. godine, koja je u skladu sa zahtevima EU za kreiranje boljeg okruženja za potrošače i u tom pravcu treba da budu i dalji ciljevi i aktivnosti na području zaštite potrošača.

3.4. Politika standarda i tehničkih propisa

U cilju efikasnog obavljanja trgovinske delatnosti, kao značajnim se ističe područje trgovinske politike koje se odnosi na standarde i tehničke propise iz oblasti kvaliteta. Kod nas se politika kvaliteta zasniva na setu zakonsko-pravne regulative koju čini: Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti,21 Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda,22 Zakon o standardizaciji,23 Zakon o metrologiji,24 Zakon o akreditaciji, Zakon o tržišnom nadzoru,25 i Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015.-2020. godine.26

Pitanje standarda i tehničkih propisa predstavlja aktuelno pitanje u procesu pridruživanja Srbije Evropkoj uniji i članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Naime, zemlje kandidati moraju usvojiti mere kojima obezbeđuju slobodan protok robe, odnosno trgovinu bez nepotrebnih tehničkih prepreka.

S druge strane, to zahteva veliku posvećenost u pogledu bezbednosti i kvaliteta proizvoda s fokusom na uklanjanje tehničkih prepreka u trgovini. Kao preduslov za ostvarivanje ovog cilja postavlja se uspostavljanje efikasnog nacionalnog sistema infrastrukture kvaliteta. Nacionalni sistem infrastrukture kvaliteta predstavlja visoko integrisanu mrežu institucija i organizacija u oblasti standardizacije, metrologije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti sa zahtevima tehničkih propisa i standarda (što uključuje ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda),27 što se može videti sa slike 1.

21 Sl. glasnik RS, 36/09.22 Sl. glasnik RS, 41/09.23 Sl. glasnik RS, 36/09.24 Sl. glasnik RS, 30/10.25 Sl. glasnik RS, 92/11.26 Sl. glasnik RS, 93/15.27 Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period

2015.-2020. godine, Sl. glasnik RS, 93/15.

467

Slika 1. Nacionalni sistem infrastrukture kvaliteta

Izvor: Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015. - 2020. godine, Sl. glasnik RS, 93/15.

Dakle, značajan korak u pogledu unapređenja sistema kvaliteta, standardizacije i tehničkih propisa učinjen je usvajanjem Strategije unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015.-2020. godine. Polazeći od zahteva za eliminisanjem tehničkih prepreka u trgovini, značajno mesto u sistemu kvaliteta zauzima proces standardizacije i sertifikacije proizvoda, gde značajno mesto zauzima Institut za standardizaciju koji permanentno radi na uvođenju evropskih standarda i harmonizovanih dokumenata u srpsku standardizaciju. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Institut za standardizaciju do kraja 2014. godine preuzeo 95% evropskih, odnosno oko 97% evropskih harmonizovanih standarda (grafikon 4).

468

Grafikon 4. Dinamika preuzimanja evropskih standarda i srodnih dokumenata

Izvor: Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015. - 2020. godine, Sl. glasnik RS, 93/15.

Usko povezano pitanje sa procesom standardizacije je i pitanje sertifikacije proizvoda kojom se ocenjuje i potvrđuje da je proizvod usaglašen sa tehničkim zahtevima. Prema istraživanju ISO (International Standard Organization) iz 2013. godine,28 sertifikacija sistema menadžmenta u Republici Srbiji je u stalnom porastu (tabela 7).

Tabela 7. Broj izdatih sertifikata u Republici Srbiji, po godinamaStandard 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013.SRPS ISO 9001 (sistem menadžmenta kvalitetom-QMS)

2091 2733 1790 3228 2750 2366

SRPS ISO 14001 (sistem menadžmenta životnom sredinom-EMS) 176 298 318 573 736 762

SRPS EN ISO 22000 (sistem menadžmenta bezbednošću hrane)

17 26 116 145 172 193

SRPS ISO/TS 16949 (primena standarda ISO 9001 u automobilskoj industriji)

10 10 11 15 18 26

SRPS ISO/IEC 27001 (sistem menadžmenta za bezbednost informacija)

- 3 8 9 25 43

Izvor: Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015. - 2020. godine, Sl. glasnik RS, 93/15.

28 http://www.iso.org/iso/home/standards/management-standards/iso_9000.htm

469

Iz tabele se uočava da je najzastupljenija sertifikacija prema standardu SRPS ISO 9001, sve do 2012. godine, nakon čega sledi blagi pad. Sertifikacija sistema menadžmenta životne sredine je manje prisutna po broju izdatih sertifikata, a slično je i sa standardom SRPS EN ISO 22000, kao i sa drugim standardima. Međutim, ono što predstavlja obeležje svih standarda jeste da postoji kontinuirani rast. To govori o unapređenju infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji u periodu od 2008. do 2013. godine. Ovakvo činjenično stanje, kao i unapređenje institucionalnog okvira predstavljaju podsticaj za dalji rad u oblasti sistema kvaliteta, standarda i tehničkih propisa, kao bitnog segmenta trgovinske politike Republike Srbije.

4. Perspektive daljeg razvoja trgovinske politike Republike Srbije

Imajući u vidu prethodne činjenice i analize važnih segmenata trgovinske politike Srbije, kao logično se otvara pitanje u kojim pravcima treba da ide trgovinska politika Srbije u budućnosti i na kojim zadacima i aktivnostima treba dalje raditi. U tom kontekstu, ne možemo a da se ne osvrnemo na način organizacije sprovođenja trgovinske politike u Srbiji. Naime, nadležno ministarstvo za trgovinu i trgovinsku politiku nosi naziv Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Do skora je Ministarstvo trgovine bilo „razjedinjeno“ s aspekta sektora spoljne i unutrašnje trgovine. Spoljna trgovina je bila organizaciono smeštena u drugom ministarstvu, tako da nije moglo biti reči o konzistentnoj trgovinskoj politici. Ova činjenica nam govori o nesinhronizovanoj trgovinskoj politici. Unutrašnja i spoljna trgovina, istina, nisu sinonimi, međutim, njih ne treba razdvajati. S druge strane, osnovni zakonodavni okvir obavljanja trgovine i trgovinskih aktivnosti reguliše aktuelni Zakon o trgovini, koji je donet 2010. godine, nakon pet godina od izrade njegovog nacrta. Izmene i dopune ovog zakona usvojene su 2013. godine. Zakon o trgovini rađen je po ugledu na EU, ali s nizom nedorečenosti i implementacijom pojedinih klauzula koje ne prepoznaje naša zakonsko-pravna regulativa, niti učesnici u prometu. Posebno ističemo nedovoljnu „zaštitu“ proizvođača-dobavljača, s aspekta plaćanja od strane trgovine. Iako je zakonodavac propisao 60 dana kao rok plaćanja, kašnjenja su i do 180 dana. Ovim se ne iscrpljuje lista manjkavosti Zakona o trgovini. Primer za to je ukidanje Zakona o cenama i njegova instrumentalizacija u okviru jednog člana Zakona o trgovini.

U cilju poboljšanja stanja u trgovinskoj politici Srbije, a imajući u vidu prethodne analize i ocene, mišljenja smo da dalji razvoj trgovinske politike treba da ide u sledećim pravcima:

470

• Dalja harmonizacija zakonsko-pravne regulative iz oblasti trgovine sa regulativnom Evropske unije,

• Donošenje Zakona o robnim berzama, čija je javna rasprava završena 2013. godine,

• Dalje unapređenje politike privlačenja internacionalnih trgovinskih lanaca,

• Podrška domaćim proizvođačima da u radu sa internacionalnim trgovinskim lancima obezbede visok kvalitet proizvoda, posebno onih sa trgovinskom markom,

• Podsticaj domaćih proizvođača da se, u saradnji sa internacionalnim trgovinskim lancima, fokusiraju i na izvozne aktivnosti,

• Podsticaj sitnih trgovaca za ulazak u kooperativne aranžmane, gde bi posebno mesto zauzeo franšizing, kao strategije izgradnje i održavanja konkurentske prednosti,

• Podsticaj za formiranje nabavnih grupa koje bi uključile kako domaće, tako i inostrane trgovinske lance,

• Intenzivnije i čvršće umrežavanje domaćih i internacionalnih trgovinskih lanaca koje treba zajedno da rade u interesu privrede Srbije i intenzivnijoj primeni koncepta otvorene i moderne tržišne privrede.

Realizacija ovih aktivnosti podrazumeva i aktivno praćenje trendova u trgovini, kao što su:

• Uvođenje institucionalnih, funkcionalnih i tehnoloških inovacija,

• Dalje jačanje trgovinske marke,

• Smanjenje troškova,

• Multi-kanalna orijentacija,

• Razvoj Interneta, EDI-ja i elektronske trgovine,

• Redizajniranje lanca snabdevanja,

• Veći stepen umrežavanja domaćih i internacionalnih kompanija.

ZaključakModerno tržišta i trgovina jedno su od najvažnijih ekonomskih pitanja u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Ovo pitanje posebno je aktuelizovano nakon 2000. godine usvajanjem koncepta otvorene i moderne tržišne privrede. U susret izazovima u okruženju, urađene su i dve Strategije

471

razvoja trgovine Srbije (2003. i 2008. godine) kojima su predložena brojna sistemska rešenja i preporuke u razvoju trgovine i trgovinske politike. Od usvajanja poslednje Strategije razvoja trgovine 2009. godine do danas, mnogo toga se promenilo u trgovini i trgovinskoj politici. Cilj ovog rada bio je da ukaže na ključne segmente trgovinske politike, aktuelno stanje i perspektive. Svakako da se sami kreatori trgovinske politike na svom putu suočavaju sa mnogim izazovima, što je u radu posebno apostrofirano. U skladu sa ovim izazovima, u Srbiji se realizuje trgovinska politika, a u fokusu rada bila je politika dolaska internacionalnih trgovinskih lanaca, politika zaštite konkurencije, politika zaštite potrošača i politika standarda i tehničkih propisa.

Analizirajući ove segmente trgovinske politike, nastojali samo da ukažemo na aktuelnu zakonsko-pravnu regulativu i njeno sprovođenje u ovim oblastima. Polazeći od dijatnostikovanja aktuelnog stanja u trgovinskoj politici, kao i načina organizacije sprovođenja trgovinske politike, u poslednjem delu rada nastojali smo da ukažemo da strateške pravce daljeg razvoja trgovine i trgovinske politike, koji mogu biti od koristi kreatorima trgovinske politike na putu njene harmonizacije sa trgovinskom politikom Evropske unije.

AbstraktTrgovinski sektor je pod uticajem brojnih regulativnih mera. Teorija i praksa su saglasne da je modernoj trgovini neophodna sadržajno osmišljena trgovin-ska politika. U razradi ove teze, ne smemo otići u krajnost i izvući zaključak da državna intervencija treba da ima prevagu nad tržištem. Naprotiv, državna regulativa treba da bude usmeravajući i korektivni faktor delovanja tržišta u okviru koga nosioci trgovinske delatnosti realizuju svoju strategiju. U razradi problematike trgovinske politike Republike Srbije, kao važnog segmenta eko-nomske politike, autori ovog rada pokušaće da odgovore na nekoliko pitanja koje nameću savremena teorija i praksa. Prvo, pitanje koje se odnosi na posto-jeće stanje trgovinske politike. Drugo, u kojoj meri je trgovinska politika har-monizovana sa trgovinskom politikom Evropske unije. Treće, šta menjati u ok-viru postojeće zakonsko-pravne regulative koja reguliše obavljanje trgovinske aktivnosti. Četvrto, da li aktuelna trgovinska politika prati predloge i rešenja predložena Strategijom razvoja trgovine (2009). Peto, da li trgovinska politika podsticajno deluje na privlačenje internacionalnih trgovinskih lanaca na tr-žištu Srbije. Na ova i druga, usko povezana pitanja, autori rada pokušaće da odgovore kroz sistematičnu analizu raspoloživih podataka, kao i kroz projekciju budućeg stanja trgovinske politike.

Ključne reči: trgovinska politika, trgovina, stanje, perspektive

472

LiteraturaAlexander, N., Doherty, A.M. (2009). International Retailing. New York: Oxford University Press.

Alexander, N., Doherty, A.M. (2010). International retail research: focus, methodology and conceptual development. International Journal of Retail & Distribution Manage-ment, 38(11/12), pp. 928-942.;

Burt, S., Mellahi, K., Jackson, P., Sparks, L. (2002). Retail internationalization and retail failure: issues for the case of Marks&Spencer. International Review of Retail, Distribution and Consumer Research, Vol. 12, pp. 191-219.;

Ćuzović, S. (2013). Trgovina (principi, struktura, razvoj). Niš: Ekonomski fakultet.

Ćuzović, S., Mladenović, I., Sokolov-Mladenović, S., Ćuzović, Đ. (2012a). Business performances of Serbian trade sector in conditions of internationalization. Industry, Vol. xxxx, No. 4, pp. 41-61.;

Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2012b). Internacionalizacija kao strategija rasta i razvoja trgovinskih kompanija. Tematski zbornik Nauka i svetska ekonomska kriza (ur. Petrović, E.), Ekonomski fakultet, Niš, pp. 345-357.

Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2015). Faktori i modeli internacionalizacije trgovine-primer tržišta Republike Srbije. Međunarodni naučni skup Izazovi globaliza-cije u društveno-ekonomskom okruženju, Novo Mesto, str. 130-146;

Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S. (2015). Menadžment internacionalizacije trgovi-ne. Niš: Ekonomski fakultet.

Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S., Ćuzović, Đ. (2012). Trgovinska politika Srbije u funkciji harmonizacije sa Evropskom unijom. Zbornik radova sa Naučnog skupa Insti-tucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije, str. 309-325.

Ćuzović, S., Sokolov Mladenović, S., Samardžija, J. (2015). Strategije trgovinskog marketinga u uslovima internacionalizacije - primer tržišta Republike Srbije. Međuna-rodni naučni skup SM2015, Palić, str. 691-702.

Doherty, A.M. (2000). Factors influencing international retailers’ market entry, mode strategy: qualitative evidence from UK fashion sector. Journal of Marketing Manage-ment, Vol. 16, No. 1/3, pp. 223-245.;

Doherty, A.M., Quinn, B. (1999). International retail franchising: an agency theory perspective. International Journal of Retail&Distribution Management, Vol. 27, No 6, pp. 224-236.;

Godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije, Beograd, 2014.

http://www.iso.org/iso/home/standards/management-standards/iso_9000.htm

http://www.mtt.gov.rs/sektori/sektor-za-zastitu-potrosaca/

Kotler, P. (1998). Upravljanje marketingom. Zagreb: MATE.

Sl. glasnik RS, 30/10.

473

Sl. glasnik RS, 36/09, 41/09, 51/09, 89/09, 92/11, 93/15, 94/05, 95/13.

Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, (2003). Ministarstvo trgovine, turizma i usluga- Ekonomski fakultet, Beograd;

Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, (2009)Vlada Republike Srbije, Ministar-stvo trgovine i usluga, Beograd.

Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period 2015.-2020. godine, Sl. glasnik RS, 93/15.

Zakon o zaštiti konkurencije, Sl. Glasnik RS, br. 79/05.

Zakon o zaštiti potrošača, Sl. glasnik RS, br. 62/2014.

475

ORGANIZACIONI DIZAJN PORESKE UPRAVE FOKUSIRAN NA KORISNIKE: PRIMER SRBIJE

Mirjana Petković1 /Aleksandar Dragojlović2

1. UvodVisok nivo sive ekonomije je velika prepreka za unapređenje ekonomije u Srbiji i velika pretnja za njen održivi razvoj. U tom smislu, smanjenje nivoa sive ekonomije je jedan od najvažnijih ciljeva u Srbiji. Uspostavljanje adekvatnog organizacionog dizajna Poreske uprave Srbije je ekvivalentno brzom i sistematskom napuštanju pogrešnog načina prikupljanja poreza i borbe protiv poreske utaje. Jedino na taj način će se vratiti poverenje u Poresku upravu Srbije kao snažne institucije za prikupljanje poreza. Republika Srbija se suočava sa istim problemima kao i sve druge tranzicione zemlje u pogledu poslovnog okruženja i makroekonomske stabilnosti. Povećanje nivoa direktnih investicija je, pored smanjenja sive ekonomije, najvažniji zadatak u Srbiji. Uspostavljanje adekvatnog poslovnog okruženja je važan segment za privlačenje direktnih investicija. Investitori žele da budu sigurni da će njihov kapital biti siguran i zaštićen. Jasna i precizna pravila u kome kompanije posluju su karakteristika dobrog poslovnog okruženja. Za uspostavljanje takvog poslovnog okruženja, efikasna poreska uprava je neophodan element. Realno je očekivati da će unapređenje efikasnosti poreske uprave biti praćeno smanjenjem nivoa sive ekonomije, poboljšanjem uslova poslovnog okruženja i da će to uticati na atraktivnost poslovnog ambijenta za privlačenje direktnih investicija. Jedan od osnovnih nedostataka u poreskoj reformi u zemljama u tranziciji, uključujući i našu zemlju, je stavljanje fokusa na reformu poreskih politika dok je reforma i modernizacija poreske uprave stavljena u drugi plan. Ovo se jednim delom objašnjava potrebnim vremenom u reformi poreske administracije koja je dugotrajan i težak posao, dok su efekti u izvršenoj reformi vidljivi tek posle dugog niza godina. U tom svetlu, pitanje organizacionog dizajna Poreske uprave Srbije je od vitalnog značaja. Neadekvatna organizaciona struktura je jedan od osnovnih

1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu, mirjana.ekof@beotel.net2 Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) GmbH, aleksdragojlovic@

gmail.com Stavovi izneti u ovom radu su isključiva odgovornost autora i ne odražavaju

stavove Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) GmbH i Nemačkog Federalnog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ)

476

razloga nedovoljnog nivoa efikasnosti Poreske uprave Srbije. To ima za posledicu njenu nespremnost u borbi protiv sve sofisticiranijih oblika poreske utaje. S toga, autori rada insistiraju na redizajniranju modela organizacije poreske administracije i merenju njene efikasnosti. Rad je svojevrsni nastavak istraživanja i analize organizacionog dizajna Poreske uprave Srbije koje su autori objavili 2013. godine (Petković M. i Dragojlović A., 2013).

2. Efikasan organizacioni dizajn poreske upraveReforma organizacionog dizajna poreskih administracija je jedna od osnovnih aktuelnih tema koja zaokuplja brojne istraživače, konsultante kao i donosioce državnih odluka. U fokusu brojnih debata je način unapređenja efikasnosti i efektivnosti poreskih institucija. Evolucija organizacionog dizajna poreske administracije se kretala od inicijalne strukture bazirane na kriterijumu „vrste poreza“ ka organizacionoj strukturi baziranoj na „funkcionalnom“ kriterijumu. U poslednjim godinama, reforma organizacionog dizajna poreskih administracija se zasniva na uspostavljanju organizacije bazirane na kriterijumu „segmenta poreskog obveznika“. Delimično se ovaj princip primenio u mnogim zemljama, putem uspostavljanja jedinice za velike poreske obveznike.

Postoje značajne varijacije u organizacionom dizajnu poreskih administracija od zemlje do zemlje (OECD, 2015). Međutim, najveći broj administracija se oslanja na „funkcionalni“ kriterijum, naime 12 od 56 analiziranih poreskih administracija su organizovane po funkcionalnom principu. Sa druge strane, 35 poreskih administracija koristi kombinovani kriterijum, koji uključuje „funkcionalni“ pristup, pristup „segmenta poreskog obveznika“ i pristup „vrste poreza“, za organizacioni dizajn. Takođe, 33 poreske administracije su uspostavile jedinicu za velike poreske obveznike koja se posebno bavi velikim preduzećima. Istovremeno, uočava se značajna razlika između pojedinih zemalja u pogledu vrste i nivoa funkcija koje se obavljaju u centrali poreske uprave (OECD, 2015). Centralizacija funkcija na nivou centrale zavisi od brojnih faktora, kao što su veličina zemlje, broj poreskih obveznika, administrativna struktura, regionalna razvijenost, pristup upravljanja poslovnim procesima, razvoj informacionog sistema unutar organizacije, i dr. Veliki uticaj centrale poreske uprave i moć u odnosu na druge organizacione jedinice je uglavnom prisutan u anglosaksonskim zemljama (Australija, Kanada, Novi Zeland i SAD). Iako još uvek većina zemalja zadržava tradicionalni način mrežne organizovanosti koja se karakteriše širokom geografskom pokrivenošću i jakom hijerarhijskom strukturom, sve veći broj zemalja

477

kreira manji broj specijalizovanih odeljenja (npr. nacionalni kontakt centar, veliki centar baze podataka i velike organizacione jedinice) u cilju unapređenja efikasnosti i efektivnosti. Posebno u Evropi je prisutan trend gde je poreska uprava organizovana sa velikom mrežom malih jedinica. Istovremeno, poslednjih godina poreske uprave u Austriji, Danskoj, Norveškoj i Rusiji su sprovele program racionalizacije u smislu stvaranja manjeg broja većih organizacionih jedinica u cilju ostvarenja veće efikasnosti.

Za poreske sisteme u razvijenim zemljama karakteristično je da se naplata poreza zasniva na dobrovoljnom poštovanju poreskih propisa. Svi oni se snažno oslanjaju na aktivniji pristup rada sa poreskim obveznicima za naplatu javnih prihoda. Najveći deo prihoda se ne naplaćuje primenom direktnih prinudnih mera od strane ovih organa već samoinicijativnim plaćanjem poreskih obaveza od strane poreskih obveznika. S tim u vezi, sve veći akcenat je na pružanju adekvatnih usluga poreskim obveznicima. Pružanje usluga poreskim obveznicima zasnovano je na uvođenju nove tehnologije. Primena novih tehnologija dovodi do stvaranja novih načina komunikacije sa poreskim obveznicima putem korišćenja kanala kao što su internet, mejl, kontakt centar i dr. Između ostalog, to je dovelo do smanjenja pritiska na niže organizacione jedinice sa jedne strane i povećalo nivo pružanja usluga poreskim obveznicima sa druge strane. U skladu sa procesom informatizacije tekao je i proces reorganizacije u ovim poreskim administracijama, uspostavljen je adekvatan organizacioni dizajn koji je unapredio kvalitet usluge poreskim obveznicima.

Slično je potrebno uraditi i u Republici Srbiji. Pored efikasnih mera poreske politike potrebno je da se kreira i efikasna organizacija institucije koja sprovodi poreske mere. To je poreska uprava u kojoj treba organizovati procese rada tako da se poštuju principi efikasne organizacije, a zatim obezbediti da svaki zaposleni dobro zna posao koji obavlja, da je kompetentan, da poseduje kognitivne i bihejvioralne sposobnosti i veštine i da je i sam kao građanin ličnost sa integritetom. U suštini, koliko god poreska politika bila dobra, ukoliko poreski organ a to je poreska uprava, odnosno zaposleni u poreskoj upravi nisu stručni, principijelni, etični i lojalni, država neće ostvariti očekivane efekte od poreza. Zato je kreiranje organizacionog dizajna poreske uprave od suštinske važnosti za unapređenje poreskog sistema u celini.

Za potrebe analize modela organizacionog dizajna Poreske uprave koristiće se Galbrajtov model zvezde. Na Slici 1 je prikazan Model zvezde koji se sastoji od sledećih elemenata: strategija, struktura, procesi, nagrađivanje i ljudi. Iz strategije proizilaze svi ostali elementi Modela zvezde i moraju

478

biti u skladu sa njom. Ona definiše pravac razvoja organizacije. Između svih elemenata mora postajati podudarnost odnosno kongruencija. Kada god postoji nepodudarnost ili manjak podudarnosti između bilo kojih od navedenih elemenata, kao rezultat se javljaju neadekvatne performanse.

Slika 1. Model zvezde

Izvor: Galbraith, J.R. (2002), str. 15

Dizajn organizacije je važna teorijska i praktična tema kojom su se bavili brojni autori kao i uspešni menadžeri. U literaturi nalazimo pristupe koji polaze od nivoa zaposlenog, preko nivoa uže organizacione jedinice, do nivoa cele organizacije (Lawrence, P., i Lorsch, J. 1967). Sa zaoštravanjem pitanja produktivnosti, kvaliteta, globalizacije i konkurentnosti, sva tri nivoa su dobila na važnosti i morala su biti integrisana. Takođe, na važnosti je dobila i neformalna organizacija, čiji se uticaji na performanse ispoljavaju preko sistema komuniciranja, neformalnog grupisanja i neformalnog liderstva. Postalo je jasno da je organizacioni dizajn od strateškog značaja za svaku organizaciju, da je on centralno pitanje menadžmenta, da su izbori modela dizajna od strateškog značaja, zato što dizajn organizacije dodaje/ili umanjuje vrednost za akcionare, zaposlene i potrošače (Jones, G. 2004). Ključne osobine organizacionog dizajna, koje ga čine strateškom dimenzijom menadžmenta su fleksibilnost (stepen formalizacije strukture) i absortivnost (stepen otvorenosti organizacije i poroznosti granica njenih internih jedinica). Prva, osposobljava organizacije za promene da bi se prilagođavale okruženju, odnosno za adaptivnost, a druga osposobljava organizacije za učenje, primanje i davanje znanja. Organizacije koje su dobro

Ljudi

Strategija

Struktura

ProcesNagrađivanje

479

dizajnirane osposobljene su za eksploatativno i eksplorativno ponašanje, odnosno za stabilnost i dinamičnost, i njihovi dizajni imaju osobine dualne organizacije (O’Reilly, III. Ch., i Tushman, M. 2004). Da li će organizacioni dizajn ispuniti ove zahteve zavisi od toga koliko je organizacija adekvatno diferencirana i integrisana, odnosno u kom stepenu je postignuto slaganje (kongruencija) dizajna njenih dimenzija (parametara) sa internim i eksternim faktorima. Premа Jeston i Jelis (2008) rezultаti orgаnizаcije zаvise od stepenа sihronizаcije sledećih kritičnih komponenti: strаteške nаmere, strаteške vizije, izvršenjа, vrednosti, kulture, ponаšаnjа i ljudi. Usklаđenost strаtegije, vizije i procesа će omogućiti potpunije izvršenje strаtegije. Naime, osnovnа idejа modelа kongruencije je dа efektivnost orgаnizаcije u dostizаnju svojih ciljevа zаvisi od postojаnjа sklаdа između rаzličitih delovа modelа. Efektivnost je većа kаdа je strаtegijа u sklаdu sа okruženjem, resursimа, tradicijom i istorijom organizacije, nа jednoj strаni, i sа trаnsformаcionim procesom i аutputom, nа drugoj strаni. Tаkođe, efektivnost je većа kаdа je trаnsformаcioni proces u sklаdu sа strаtegijom, željenim аutputom i kаdа su svi elementi trаnsformаcionog procesа međusobno u sklаdu. U suprotnom, kаdа postoji nepodudаrnost ili mаnjаk podudаrnosti između bilo kojih od nаvedenih elemenаtа, kаo rezultаt se jаvljаju neаdekvаtne performаnse.

U cilju uspostаvljаnjа efikаsne poreske аdministrаcije i efikаsnog organizacionog dizajna, neophodno je ispuniti stаndаrde definisаne Fiskаlnim bluprintovimа (European Commission, 2007). Nаime, Fiskаlni bluprintovi (FB) definišu kriterijume „nаjbolje prаkse“ poreskih uprаvа zemаljа Evropske unije, koje zemlje kаndidаti i potencijаlni kаndidаti trebа dа dostignu (European Commission, 2007): Sveobuhvаtni okvir Poreske uprаve (FB 01); Strukturа i orgаnizаcijа (FB 02); Poresko zаkonodavstvo (FB 03); Etikа (FB 04); Uprаvljаnje ljudskim resursimа (FB 05); Nаplаtа jаvnih prihodа i prinudnа nаplаtа (FB 06); Poreskа kontrolа (FB 07); Sаrаdnjа između uprаvа i međusobno pružаnje pomoći (FB 08); Poreske prevаre i izbegаvаnje plаćаnjа porezа (FB 09); Prаvа i obаveze poreskog obveznikа (FB 10); Sistemi zа uprаvljаnje porezimа (FB 11); Dobrovoljno ispunjаvаnje obаvezа (FB 12); Informаcione tehnologije (FB 13); i Komunikаcije (FB 14) (European Commission, 2007). Povezivanje FB standarda sa elementima u Modelu zvezde moguće je izvršiti na sledeći način. Poreska uprava kao organizacioni oblik procesa rada (transformacioni proces) je posrednik između poreskih obveznika (input) i ministarstva finansija, odnosno države, za koje ubira porez (аutput). U tom smislu, kаdа postoji podudarnost između dimenzija u modelu, autput je veći, suprotno tome, nepodudаrnost između rаzličitih delovа modelа, rezultuje lošim performаnsama sistemа. Proističe da će аdekvаtan organizacioni

480

dizajn stvoriti efikаsnu poresku uprаvu kojа će biti u stаnju dа primeni klijentski orijentisаn pristup premа poreskim obveznicimа sа jedne strаne, i аdekvаtne elemente prinude (kontrole i kаzne) sа druge strаne.

3. Model i ocena efikasnosti poreske uprave

Organizaciona struktura Poreske upave mora podržati strategiju Poreske uprave Srbije gde je osnovna misija prikupiti javne prihode uz unapređenje nivoa fiskalne discipline i kreiranjem ambijenta u kojem svaki poreski obveznik dobrovoljno ispunjava svoje poreske obaveze uz niske troškove. S tim u vezi, ocena efikasnosti organizacione strukture je od velikog značaja. Ideju ocene efikasnosti razvio je M. J. Farrell (1957) sredinom dvadesetog veka kada je koristio pristup ne-parametarske granice za merenje efikasnosti. Indeks efikasnosti se određuje kao relativna udaljenost od granice efikasnosti. Međutim, ovaj metod za merenje efikasnosti nije kombinovao više ulaza prilikom merenja efikasnosti. DEA (Data Envelopment Analysis) metoda se koristi i za ocenjivanje relativne efikasnosti organizacionih jedinica koje koriste više ulaza i stvaraju više izlaza (Popović, G i Martić, M. 2005). Ova metoda se u početku koristila za ocenu efikasnosti neprofitnih organizacija ali se kasnija njena primena znatno proširila. Naime, DEA se koristi za ocenu jedinica odlučivanja kao što su škole, pošte, bolnice, javne ustanove, transportne kompanije, banke, osiguravajuća društva, i dr. Prilikom definisanja DEA modela mora se za svaku jedinicu odlučivanja (Decision Making Units – DMU) čija se efikasnost ocenjuje definisati koji ulazni i izlazni parametri ulaze u analizu i definisati najmanje dozvoljene težinske koeficijente. Težinske koeficijente je teško objektivno definisati. Svaka organizaciona jedinica odlučuje o težinskim koeficijentima uz uslov da težine moraju biti pozitivne vrednosti a da količnik virtuelnog izlaza i virtuelnog ulaza svake jedinice ne može imati vrednost veću od 1. Efikasnost DMU se izražava brojem i kreće se između 0 i 1.

Osnovna karakteristika DEA metode je da je mera efikasnosti koju ona daje relativna mera. Drugim rečima, svaka od DMU se na osnovu podataka o ulaznim i izlaznim parametrima procenjuje kao relativno efikasna ili relativno neefikasna u odnosu na druge DMU koji su uključeni u analizu. Prema tome, DEA proverava da li se svaki od entiteta nalazi na granici efikasnosti. Granica efikasnosti predstavlja, u ekonomskom smislu, empirijski dobijen maksimum izlaza koji svaka jedinica može da ostvari sa raspoloživim ulazima. Tom prilikom se granica efikasnosti ponaša kao obvojnica za neefikasne jedinice. Obvojnica je kriva koja u

481

svakoj tački dodiruje po jednu od krivih koje pripadaju istoj porodici. Da bi se neefikasne jedinice našle na granici efikasnosti i tako postale efikasne one moraju ili smanjiti ulaze ili povećati izlaze. Ako je jedinicu moguće obaviti onda je ona relativno neefikasna, a ako nije ona učestvuje u formiranju granice efikasnosti. U zavisnosti od toga koji je DEA model upotrebljen, granica efikasnosti je u obliku konveksnog konusa ili konveksnog omotača. Za svaki neefikasan entitet se na osnovu njegovog udaljenja od granice efikasnosti određuje sadržaj i nivo neefikasnosti, za svaki od ulaza i izlaza. U cilju ilustracije na Slici 2 se nalazi šest DMU koji zahtevaju različite iznose dva ulazna elementa u cilju proizvodnje definisanog nivoa zajedničkog izlaznog elementa (Shafer, S.M. i Byrd. T.A. 2000).

Slika 2. Definisanje granice efikasnosti putem DEA

Izvor: Shafer, S.M. and Byrd.T.A. 2000, str. 126

Na Slici 2, DMU A, B i C definišu granicu efikasnosti i smatraju se efikasnim. DMU E se ne smatra efikasnom zato što iako zahteva isti iznos ulaza 2 kao DMU B da proizvede definisani izlaz, ona zahteva više ulaza 1. Takođe, DMU F zahteva više ulaza 2, dok DMU G zahteva više oba ulaza da proizvede definisani izlaz. U suštini, DEA definiše granicu efikasnosti koja se sastoji od linearne kombinacije efikasnih DMU.

Nivo neefikasnosti definisan je upoređivanjem sa jednom referentnom jedinicom ili sa konveksnom kombinacijom drugih referentnih jedinica smeštenih na granici efikasnosti. Ako nastojimo minimizirati ulaze pri

482

proizvodnji datog izlaza radi se o ulazno orijentisanom DEA modelu, a ako težimo maksimizirati izlaze pri postojećem nivou ulaza radi se o izlazno orijentisanom DEA modelu. DEA metoda pruža informacije koje su od značaja za upravljanje daljim radom efikasnih ali i neefikasnih jedinica. Za neefikasne jedinice, DEA pronalazi načine za postizanje efikasnosti tih jedinica. Za jedinice koje su već efikasne DEA daje informacije o tome kako da postanu još efikasnije. Da bi se DEA uspešno koristila u proceni performansi posmatranih jedinica neophodno je da se sve faze u primeni DEA u potpunosti sprovedu.U osnovnom modelu koji su razvili Charnes, Cooper i Rhodes (CCR model) koriste se sledeći parametri:

• hk – relativna efikasnost k-te DMU• n – broj DMU koje treba porediti,• m – broj ulaza,• s – broj izlaza,• μr – težinski koeficijent za izlaz r, i• υi – težinski koeficijent za ulaz i.

Charnes, Cooper i Rhodes (1978, str. 430) su predložili da se za svaku DMUk, k = 1,2,....,n, reši optimatizacioni zadatak, gde je xij – posmatrani iznos ulaza i-те врсте за DMUj (xij > 0, i = 1,2,...,m, j = 1,2,...,n), a yrj – posmatrani iznos izlaza r-te vrste za DMUj (yrj > 0, r = 1,2,...,s, j = 1,2,...,n):

∑

∑

=

== m

iiki

s

rrkr

k

x

yh

1

1(Max)υ

µ

uz uslove:

njx

y

m

iiji

s

rrjr

.......,,2,1,1

1

1 =≤

∑

∑

=

=

υ

µ

misr

i

r

......,,2,1,0.....,,2,1,0

=≥=≥

υµ

Navedeni model treba rešavati za svaki DMU. Relativna efikasnost za hk DMUk je definisana kao odnos težinske sume njenih izlaza (virtuelni izlaz) i težinske sume njenih ulaza (virtuelni ulaz). U modelu se teži maksimizaciji vrednosti hk tako što svaka jedinica dodeljuje vrednost upravljačkim promenljivim μr i υi takve da je prikažu u najboljem svetlu.

483

Ako je vrednost za hk u funkciji cilja jednaka 1, onda je k-ta DMU relativno efikasna, a ako je manja od 1, DMUk je relativno neefikasna i vrednost hk pokazuje za koliko je procentualno ova jedinica trebala da smanji svoje ulaze. Težinski koeficijenti μr i υi, kao nepoznate u modelu, pokazuju stepen važnosti svakog ulaza i izlaza koje svaka jedinica bira tako da bude što je moguće efikasnija. DMUk bira vrednosti težina za ulaze i izlaze tako da se njena efikasnost maksimizira, ali vrednosti težina moraju biti dopustive za sve DMU uključene u merenje efikasnosti. Takođe, zadovoljava uslov da je za svaku DMU odnos težinske sume izlaza i težinske sume ulaza manji ili jednak od 1. Nakon ovog modela, Banker, Charnes i Cooper (1984) su proširili originalni CCR modela uvodeći pretpostavku sa promenljivim prinosom na obim. U literaturi ovaj model je poznat kao BCC model.

U ovom radu se koristi prošireni DEA model sa nediskrecionim varijablama, koji se koristi za ocenu efikasnosti u slučajevima potrebe prilagođavanja DEA modela situaciji, u kojoj neki od ulaza i/ili izlaza nisu pod kontrolom menadžmenta. S tim u vezi, korišćene su varijable koje nisu direktno pod kontrolom menadžmenta poreske uprave i koje zavise od drugih makroekonomskih kretanja. Na primer, poreske stope imaju uticaja na nivo prikupljenog poreza ali su izvan uticaja menadžmenta poreske uprave.

U cilju merenja efikasnosti organizacione strukture Poreske uprave, pre svega u delu koji se odnosi na pružanje usluga poreskim obveznicima, izvršiće se ocena efikasnosti poreskih uprava zemalja sa visokim dohotkom i zemalja sa višim srednjim dohotkom prema klasifikaciji Svetske banke, među koje spada i Srbija. Ukupan broj zemalja je devedeset i četiri, od čega su 48 zemlje sa visokim dohotkom, a 46 zemlje sa višim srednjim dohotkom. Ulazni i izlazni parametri su određeni na osnovu postavljenog cilja. Svi ulazni i izlazni parametri se odnose na 2013. godinu. Kao ulazni parametri korišćeni su:

• Vreme potrebno za plaćanje poreza – porez na dobit (I1)

• Vreme potrebno za plaćanje poreza – porez na dohodak (I2)

• Vreme potrebno za plaćanje poreza – porez na potrošnju (I3)

• Broj godišnjih uplata – porez na dobit (I4)

• Broj godišnjih uplata – porez na dohodak (I5)

• Broj godišnjih uplata – ostali porezi (I6)

• Poreska stopa - porez na dobit (IN7)

• Poreska stopa - porez na dohodak (IN8)

• Poreska stopa - ostali porezi (IN9)

484

Poreske stope su nediskrecione varijable, s obzirom na to da menadžment ne može da utiče na odluku o njihovoj visini, odnosno one su van dohvata ruke donosioca odluka. Sa druge strane, izlazni parametri su:

• Nivo stranih direktnih investicija, u dolarima (O1)

• Bruto domaći proizvod, u dolarima (O2)

Poreska uprava ima važnu ulogu u obezbeđivanju sveukupne makroekonomske stabilnosti koja ima pozitivan uticaj na strane direktne investicije (Barthel i ostali, 2008; Shahzad i Al-Swidi, 2013). Sa druge strane, strane direktne investicije su važan element ekonomskog rasta (Lim, 2001). Izabrani ulazni i izlazni parametri su najvažniji za svaku poresku upravu i oni su izvedeni na bazi postojećih modela za ocenu performansi poreske uprave (European Commission, 2007; International Finance Corporation, 2015; International Monetary Fund, 2012; World Bank, 2012). Ulazni parametri reprezentuju efikasnost poreske administracije u uspostavljanju stabilnog makroekonomskog i fiskalnog okruženja, dok izlazni parametri predstavljaju nivo razvijenosti zemlje i atraktivnost za privlačenje stranih direktnih investicija. U ovom modelu, poreska uprava ima ulogu ključnog faktora za privlačenje stranih direktnih investicija putem stvaranja preduslova za njihovo ostvarenje. Vrednost ulaznih i izlaznih parametara je data u Aneksu 1.

Za ocenu efikasnosti je korišćen ulazno orijentisani BBC model sa nediskrecionim varijablama pomoću DEA solver pro softvera (Cooper, W. W., Seiford, L. M., и Tone. K. 2000). Rezultati analize su dati u Tabeli 1.

Tabela 1. Rezultati efikasnosti

Br. DMU Rezultat Br. DMU Rezultat1 Argentina 1 48 Venezuela, RB 7,89E-022 Australia 1 49 Albania 0,1498253 Austria 0,462477 50 Algeria 0,1809094 Bahamas, The 1 51 Azerbaijan 0,666665 Bahrain 1 52 Belarus 0,4999956 Barbados 0,242307 53 Belize 0,999989

7 Brunei Darussalam 1 54 Bosnia and Herzegovina 0,863838

8 Canada 1 55 Botswana 19 Chile 0,999989 56 Brazil 0,43655910 Croatia 0,99999 57 Bulgaria 0,69512711 Cyprus 1 58 Chile 0,99998912 Czech Republic 0,470584 59 Colombia 0,470584

485

13 Equatorial Guinea 0,126505 60 Costa Rica 0,34482414 Estonia 1 61 Dominica 0,72474115 France 0,506791 62 Dominican Republic 0,46153416 Germany 0,773534 63 Ecuador 0,7371217 Greece 0,730759 64 Fiji 0,49711318 Grenada 0,705644 65 Gabon 0,17777619 Hong Kong SAR, China 1 66 Grenada 0,70564420 Iceland 0,258166 67 Iran, Islamic Rep. 0,26666421 Ireland 1 68 Iraq 122 Israel 0,465367 69 Jamaica 0,13398123 Italy 0,586139 70 Jordan 0,21770224 Japan 0,38293 71 Kazakhstan 0,85111525 Korea, Rep. 0,489716 72 Lebanon 0,52173426 Kuwait 1 73 Libya 0,26666427 Latvia 0,66666 74 Macedonia, FYR 0,99998728 Lithuania 0,399996 75 Malaysia 0,37761529 Luxembourg 1 76 Maldives 0,49642630 Malta 0,969209 77 Marshall Islands 0,52443131 Netherlands 1 78 Mauritania 0,1169932 Oman 1 79 Mexico 0,59015833 Poland 0,653836 80 Mongolia 0,30279934 Portugal 0,807736 81 Montenegro 0,16486535 Russian Federation 0,55929 82 Namibia 0,99998936 Saudi Arabia 1 83 Palau 0,68111837 Seychelles 1 84 Panama 8,99E-0238 Singapore 1 85 Paraguay 0,28404739 Slovak Republic 0,846144 86 Peru 0,48726140 Slovenia 0,690127 87 Romania 0,61537541 Spain 0,77716 88 Serbia 9,30E-0242 St. Kitts and Nevis 0,245363 89 South Africa 0,99998643 Trinidad and Tobago 0,435872 90 St. Lucia 0,999984

44 United Arab Emirates 1 91 St. Vincent and the Grenadines 0,999985

45 United Kingdom 0,917327 92 Thailand 0,68731946 United States 1 93 Tonga 0,99998547 Uruguay 0,248518 94 Turkey 0,663942

Izvor: Kalkulacija autora

486

Na osnovu dobijenih rezultata, 29% DMU su ocenjene kao relativno efikasne, odnosno 21 od 94 analiziranih jedinica. Osnovni izvori neefikasnosti se javljaju usled značajano viših ulaznih parametara, odnosno vremena potrebnog za plaćanje poreza i broja godišnjih uplata. Referentna jedinica za Poresku upravu Srbije je Poreska uprava Singapura. U Tabeli 2 je dat prikaz projekcija ulaza za Poresku upravu Srbije na koje menadžment može da utiče.

Tabela 2. Prikaz projekcija ulaza za Poresku upravu Srbije

Projekcija Razlika Procenat

Ulaz 1 – I1 4,465 -43,53 -90,70%

Ulaz 2 – I2 11,72 -114,28 -90,70%

Ulaz 3 – I3 5,58 -99,42 -94,68%

Ulaz 4 – I4 0,14 -11,86 -98,84%

Ulaz 5 – I5 0,99 -11,00 -91,67%

Ulaz 6 – I6 2,99 -40,00 -93,02%

Izvor: Kalkulacija autora

Na bazi Tabele 2, Poreska uprava Srbije mora radikalno da smanji vreme potrebno za plaćanje poreza i broj godišnjih uplata kako bi postala efikasna organizacija. Drugim rečima, unapređenjem svojih poslovnih procesa i prelazak na elektronsko poslovanja, smanjenje troškova ispunjenja poreskih obaveza i uspostavljanjem posebne oranizacione jedinice za usluge poreskim obveznicima stvaraju se preduslovi za unapređenje poslovnog ambijenta i povećanje atraktivnosti za strane direktne investicije. Neophodno je da Poreska uprava Srbije svede vreme plaćanja poreza za porez na dobit, porez na dohodak i porez na potrošnju na četiri, jedanaest i pet dana respektivno, a broj uplata za porez na dobit i porez na dohodak na jedan put, odnosno za ostale poreze na tri puta godišnje.

4. Zaključna razmatranjau okviru rada nastojali smo da pokažemo da je za efikasno implementiranje poreskih politika potrebno da se unapredi organizacioni dizajn poreske uprave, odnosno da se kvalitetno organizuje poreska administracija. Bez toga ne treba očekivati ozbiljnije promene u nivou naplate poreza.

487

Promena organizacije Poreske uprave Srbije podrazumeva unapređenje svih procesa rada, obuku zaposlenih i tehnološku modernizaciju. Analiza dobrih praksi ukazuje na pravac kojim bi trebalo da se kreće i reforma naše poreske administracije. Umesto tradicionalnog funkcionalnog pristupa, poreska administracija treba da bude fokusirana na klijente. Model za ocenu efikasnosti poreske administracije treba razumeti kao dobar instrument za monitoring rada i putokaz za prilagođavanje u hodu. U cilju ocene efikasnosti poreskih administracija, korišćena je DEA metoda sa nediskrecionim varijablama. S obzirom da je u analizi korišćen pristup odgovornog poreskog obveznika, samim tim akcenat je na uslugama koje poreska uprava pruža svojim korisnicima. Usluge su razmatrane kroz prizmu jednostavnosti u plaćanju poreza i nivoa troškova ispunjenja poreskih obaveza. Savremena teorija zastupa stanovište da poreska uprava mora sve više tretirati obveznike kao klijente pružajući im različite oblike usluga. Kontrola i kazne ostaju važan segment u naplati poreza, ali se poreske uprave ne smeju osloniti samo na njih, već moraju primeniti i drugi pristup u pooštovanju poreskih propisa.

Na osnovu uvida u dobre prakse organizovanja poreske uprave može se zaključiti da su glavne prednosti organizacione strukture zasnovane na pristupu pružanja usluga u sledećem: unapređenje efikasnosti izvršenja zadataka, koji se reflektuje na povećanje nivoa naplate poreza; povećanje efikasnosti poslovnih operacija, koja se reflektuje u optimizaciji poslovnih procesa i bolje korišćenje resursa; unifikacija u interpretaciji zakonodavne regulative od strane poreskih vlasti u celini; povećanje transparentnosti u radu poreske administracije, u smislu da poreski obveznci mogu jednostavno i brzo da dođu do prave informacije u pravo vreme; i smanjenje troškova poreskih obveznika u smislu novca i vremena za izvršenje svojih obaveza.

Neadekvatan organizacioni dizajn predstavlja jedan od najvećih problema Poreske uprave Srbije. Kao rezultat takvog stanja, Poreska uprava nije u stanju da u potpunosti ostvari dva osnovna cilja: da podstakne dobrovoljno izvršavanje poreskih obaveza kroz pomoć poreskim obveznicima u izvršavanju svojih obaveza sa jedne strane, i da se efikasno bori protiv krivičnih dela utaje poreza, sa druge strane. Mora postojati svest da je uspostavljanje nove organizacione strukture izuzetno težak posao. Dobijeni rezultati su pokazali da Poreska uprave Srbije ima prostora za unapređenje usluga koje pruža svojim poreskim obveznicima. Potrebno je da se uspostavi kvalitetna mikroorganizacija i stimulativni sistem nagrađivanja, posebna organizaciona jedinica za pružanje usluga poreskim obveznicima, kao i pojednostavljenje i pojeftinjenje ispunjavanja poreskih obaveza. Takođe, nastavak pružanja elektronskih usluga, smanjenje troškova ispunjenja poreskih obaveza, kao i pružanje tačnih i pravovremenih

488

informacija o poreskim pitanjima, kao i o stanju poreskih obaveza, su važan segment u uspostavljanju boljih uslova za plaćanje poreza u Srbiji. Adekvatna i odgovorna Poreska uprave Srbije bi kreirala okruženje gde je varanje države kažnjivo i kreirala kulturu gde plaćanje poreza donosi koristi svim građanima. Dobro uspostavljena organizaciona struktura će uspešno implementirati strategiju klijentske orijentacije institucije za naplatu poreza. Jake institucije i visok nivo investicija su jedini način za unapređenje stanja u ekonomiji i životnog standarda u Srbiji. Približavanje Srbije Evropskoj uniji, kao što je to bio slučaj i sa novo priključenim zemljama, imaće pozitivan uticaj na jačanje kapaciteta poreske uprave, poboljšanje stanja u ekonomiji i veći nivo stranih direktnih investicija. Prema tome, neophodno je da Srbija nastavi na putu približavanja Evropskoj uniji, unapređenju sopstvene ekonomije i boljem kvalitetu života za sve građane.

Reference

Banker RD and RC Morey. 1986. „Use of Categorical Variables in Data Enve-lopment Analysis.“ Management Science 32(12): 1613-1627.

Barthel, F., Busse, M., and Osei, R. 2008. The Characteristics and Determi-nants of FDI in Ghana. HWWI Research Paper, No. 2 – 15.

Charnes, Abraham, William Cooper and Edwardo Rhodes. 1978. „Measu-ring the efficiency of decision making units.“ European Journal of Operational Research, 2(6): 429-444.

Cooper, William, Lawrence Seiford, and Kaoru Tone. 2000. Data Enve-lopment Analysis: A Comprehensive Text with Models, Applications, References and DEА-Solver Software. Kluwer Academic Publishers, Boston.

European Commission. 2007. „Fiscal Blueprints: a path to a robust, mo-dern and efficient tax administration“. Taxation and customs union.

Farrell, Michael. 1957. „The Measurement of Productive Efficiency.“ Journal of Royal Statistical Society, 120: 253-281.

Galbraith, J. 2012. „The evolution of enterprise organization designs.“ Journal of Organization Design, Vol. 1, No. 2, pp. 1-13

International Finance Corporation (IFC). 2015. Paying taxes 2015: The global picture. The World Bank.

International Monetary Fund (IMF). 2012. „Revenue Administration’s Fiscal Information Tool“. The IMF.

Jeston, J., and Jelis, J. 2008. Management bu process: A roadmap to sustaina-ble Business Process Managemene, Second Edition, Butter-Heinemann.

489

Jones, G. 2004. Organizational Theory, Design and Change, New York: Addi-son Wesley

Lawrence, P., and Lorsch, J. 1967. Differentiation and Integration in Complex Organizations. Administrative Science Quarterly, June, Vol. 12, Issue 1, pp. 1-47

Lim, E. 2001. „Determinants of and Relationship between Foreign Direct Inves-tment and Economic Growth: A Summary of Recent Literature.“ IMF Working Paper No. 175.

Mikesell, J.L. и Birskyte, L. 2007. „The tax compliance puzzle: Evidence from theory and practice.“ International Journal of public administration, Vol. 30.

O’Reilly, III. Ch., and Tushman, M. 2004. The Ambidextrous Organization. Harvard Business Review, pp. 74-81

OECD. 2015. Comparative Information on OECD and Other Advanced and Emerging Economies. Centre for tax policy and administration.

Petkovic, M., and Dragojlovic, A. 2013. Organizational redesign of the Serbian Tax Administration in the function of institutional harmonization with EU prac-tices. Scientific conference „Institutional reform, economic development and the process of accession to the European Union“, Proceedings, 25. May, Scientific Association of Economists of Serbia and the Faculty of Economics in Belgrade, pp. 235-259, ISBN: 978-86-403-1315-5, Serbia.

Popović, Gordana, and Milan Martić. 2005. „Two-stage DEA use for assessing efficiency and effectiveness of micro-loan program.“ The 7th Balkan Conference on Operational Research „Bacor 05“, Constanta, Romania.

Savić, Gordana. 2012. Komparativna analiza efikasnosti u finansijskom sektoru. Fakultet organizacionih nauka, doktorska disertacija, Beograd.

Shafer, S.M., and Byrd, T.A. 2000. A framework for measuring the efficiency of organizational investments in information technology using data envelopment analysis. Omega: International Journal of Management Science. Vol. 28, pp. 125 – 141.

Shahzad, Arfan and Abdullah Kaid Al-Swidi. 2013. Effect of Macroeconomic Variables on the FDI inflows: The Moderating Role of Political Stability: An Evidence from Pakistan, Asian Social Science; Vol. 9, No. 9, Canadian Center of Science and Education.

World Bank. 2012. „Integral Tax Administration Assessment Model.“ The Wor-ld Bank.

http://data.worldbank.org/indicator/BM.KLT.DINV.GD.ZS

http://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.CD?page=5

490

ANEKS 1 - Vrednost ulaznih i izlaznih parametara

DMU I1* I2* I3* I4* I5* I6* IN7* I8N* I9N* O1** O2***

Argentina 105 84 216 1 1 7 0 29,3 108 11300977311 15008,7895

Australia 37 18 50 1 4 6 26,1 20,8 0,4 51852040937 67473,0338

Austria 47 52 67 1 3 8 15,4 34,3 2,3 15046402113 50513,38542

Bahamas, The 10 48 0 0 12 6 0 6,3 34,8 382252000 22343,21919

Bahrain 0 60 0 0 12 1 0 13,5 0 988829787,2 24694,73242

Barbados 27 162 48 3 12 12 19,5 12,2 2,9 376399680 15039,83924

Brunei Darussalam 66 27 0 1 24 2 7,9 7,9 0 895000000 38563,3145

Canada 45 36 50 1 3 4 3,9 12,5 4,6 70753171503 52305,25839

Chile 42 125 125 1 1 5 21,2 4 2,7 19263785706 15702,51307

Croatia 60 96 52 1 1 17 0 17,1 1,7 588376068 13597,92145

Cyprus 29 78 40 4 12 13 9,6 0 1,6 3765400619 27910,61983

Czech Republic 94 217 102 1 2 5 7,6 38,4 2,5 7357578653 19858,34346

Equatorial Guinea 145 160 187 1 24 21 0 25,4 18,6 1914000000 20581,27811

Estonia 20 34 27 1 0 6 8,4 39 1,9 884156369,9 18877,33049

France 26 80 31 1 2 5 7,4 51,7 7,5 6481058961 42631,01245

Germany 41 134 43 2 1 6 23,3 21,2 4,3 59014769119 46254,97659

Greece 78 46 69 1 1 6 18,2 31 0,7 2945417938 21965,96289

Grenada 32 72 36 1 12 17 27,6 5,6 12,1 74688413,33 7890,266538Hong Kong SAR, China

50 28 0 1 1 1 17,6 5,1 0,1 76857453418 38364,1949

Iceland 40 60 40 1 13 12 9 17,8 2,9 472623705,7 47548,68774

Ireland 10 40 30 1 1 7 12,4 12,1 1,4 49960134752 50470,31947

Israel 110 60 65 2 12 19 23,2 5,5 1,4 11804200000 36050,69796

Italy 39 198 32 2 1 12 19,9 43,4 2,1 19530574591 35477,47287

Japan 155 140 35 3 2 9 28,9 18,1 4,3 7412010906 38633,70806

Korea, Rep. 82 80 25 1 2 7 18,4 13,6 0,4 12766600000 25997,88066

Kuwait 0 98 0 0 12 0 0 12,8 0 1433630444 52196,21735

Latvia 28 99 66 1 1 5 4,9 27,2 2,9 989503246 15357,26927

Lithuania 32 85 58 1 2 8 6,1 35,2 1,3 708290850,6 15689,00226

Luxembourg 19 14 22 5 12 6 4,2 15,6 0,4 30075373593 110664,8403

Malta 23 92 24 1 1 5 30,3 10,7 0,6 585270827,4 22776,19469

Netherlands 25 64 34 1 1 7 21,1 17,6 0,3 5,25709E+11 50792,51426

Oman 56 12 0 5 12 1 11,1 11,8 0,1 1625877491 21523,40814

Poland 62 124 100 1 1 16 13,1 24,7 0,9 12000000 13829,16214

491

Portugal 286 116 96 1 1 6 15,1 26,8 0,5 7881591922 21507,7112

Russian Federation 53 76 39 1 2 4 8,4 35,4 5,1 69218898709 14487,27987

Saudi Arabia 30 34 0 1 1 1 2,1 12,4 0 8864693333 25819,10888

Seychelles 40 36 12 12 12 4 20,9 1,7 0,2 177608082,1 15695,59289

Singapore 32 10 40 1 1 3 2,2 15,1 1,1 64793175098 55979,75705

Slovak Republic 42 62 103 1 1 18 8,5 39,7 0,4 2145607056 18050,17245

Slovenia 90 96 74 1 1 9 12,5 18,2 1,3 84975396,36 23296,57769

Spain 33 90 44 1 1 6 21,9 35,7 0,6 41752619471 29880,71284

St. Kitts and Nevis 27 128 48 4 12 19 30,5 11,3 8 110789970,4 14284,1814Trinidad and Tobago

45 75 90 4 24 11 22 8,2 1,8 1712600000 18218,53967United Arab Emirates

0 12 0 0 1 3 0 14,1 0,7 10487950987 43048,85624

United Kingdom 37 48 25 1 1 6 20,9 11,3 1,5 41136813985 41776,75948

United States 87 55 33 2 4 5 28,2 9,7 5,9 2,94971E+11 52980,04363

Uruguay 88 114 110 1 24 8 23,6 15,6 2,6 3040151836 16883,94667

Venezuela, RB 120 288 384 15 28 28 10,3 18 37,2 6927000000 12212,92901

Albania 119 94 144 5 12 17 9,5 18,8 2,4 1253783309 4458,073207

Algeria 152 110 189 0 12 15 6,6 30,6 35,5 1689286299 5360,701146

Azerbaijan 60 78 57 1 1 5 12,9 24,8 2,1 2619437000 7811,621418

Belarus 83 59 41 1 2 4 11,9 39 1,1 2246100000 7722,123351

Belize 27 60 60 12 1 16 24,7 5 1,4 92247730,94 4893,926635Bosnia and Herzegovina

68 81 258 12 1 32 7,2 13,5 2,6 315018538,9 4661,764245

Botswana 40 40 72 6 13 15 21,7 0 3,6 188606245,7 7411,301131

Brazil 736 490 1374 2 2 5 24,6 40,3 4,3 80842996727 11938,86763

Bulgaria 33 256 165 1 1 11 5 20,2 1,8 1887670064 7498,831484

Chile 42 125 125 1 1 5 21,2 4 2,7 19263785706 15702,51307

Colombia 86 87 66 2 1 8 19,9 26,9 28,6 16199373252 7865,32296

Costa Rica 18 59 86 4 2 17 19,3 32,2 6,5 3284494667 10105,71282

Dominica 15 48 54 5 12 20 26,1 7,9 3 17915757,41 7175,626941Dominican Republic

82 80 162 1 4 4 23,7 18,6 1,1 1599700000 5882,320709

Ecuador 108 306 240 2 1 5 16,2 13,7 3,2 725051206,3 6002,885522

Fiji 57 68 70 5 18 15 20,6 10,4 0,1 158212691 4375,43457

Gabon 137 131 220 3 4 19 15,8 22,7 2,1 856000000 10291,90052

Grenada 32 72 36 1 12 17 27,6 5,6 12,1 74688413,33 7890,266538

Iran, Islamic Rep. 32 240 72 1 12 7 17,8 25,9 0,4 3049945000 6375,938736

492

Iraq 24 288 0 1 12 0 14,3 13,5 0 2852000000 6957,354777

Jamaica 30 290 48 4 12 20 19,5 13,3 6,5 653917318,6 5290,486134

Jordan 10 90 51 1 12 12 13,2 13,8 2 1798450704 5200,285397

Kazakhstan 75 70 43 1 1 4 15,9 11,2 1,5 9738521652 13611,53736

Lebanon 40 100 43 1 12 6 6,1 23,8 0 3028933787 9928,038098

Libya 679 210 0 4 12 3 20,8 10,5 0,2 702000000 10563,47212

Macedonia, FYR 119 56 44 1 1 5 5,5 9 1,9 413462639 5109,934213

Malaysia 67 77 30 2 2 9 21,7 16,4 1,1 11582675744 10538,02929

Maldives 26 88 229 3 12 15 14,4 7,9 9,2 360816336,2 7840,478197

Marshall Islands 32 96 0 0 16 5 0 11,8 53 7533344,045 3627,210548

Mauritania 120 134 480 1 25 23 6,5 23,2 48,1 1126004760 1300,234182

Mexico 170 64 100 1 2 3 24,9 25,9 1 44626692000 10318,1891

Mongolia 46 48 54 12 12 17 10 12,4 2 2150897062 4418,772583

Montenegro 43 98 179 1 12 16 7,1 12,8 2,4 446490330,3 7110,762932

Namibia 40 46 228 3 12 11 17,5 1 2,2 903778871,3 5614,605858

Palau 46 96 0 4 4 3 65,8 9,5 0,1 7690406,627 10926,84024

Panama 83 144 190 5 16 31 12,4 20 4,8 5053200000 11036,80739

Paraguay 138 96 144 1 12 7 9,6 18,6 6,8 346100000 4248,075189

Peru 39 144 110 1 2 6 22,8 11 2,2 9298078237 6662,010888

Romania 25 80 54 1 1 12 10,7 31,5 1 4108000000 9489,693009

Serbia 48 126 105 12 12 43 16,2 20,2 2,2 1974338182 6353,826383

South Africa 100 50 50 1 2 4 21,7 4 3,1 8232518816 6886,290406

St. Lucia 11 51 48 1 12 19 25,8 5,6 3,3 83515042,22 7328,370692St. Vincent and the Grenadines 14 49 45 4 12 20 30,2 5,1 3,3 126735013 6572,732589

Thailand 160 48 56 2 13 7 19,9 4,3 2,7 14305004118 5778,983485

Tonga 8 48 144 1 12 16 23,8 5,6 0,7 11600000 4110,11801

Turkey 49 80 97 1 1 9 18,2 19,2 2,8 12457000000 10986,43497

Izvor: * International Finance Corporation. 2015. Paying taxes 2015: The global picture. The World Bank.

** World Bank. 2015. from http://data.worldbank.org/indicator/BM.KLT.DINV.GD.ZS

*** World Bank. 2015. from http://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.CD?page=5

493

Apstrakt U ovom radu se analizira organizacioni dizajn poreske uprave koji je fo-kusiran na korisnike i model za ocenu perfomansi poreske administracije. Model ocenjuje efikasnost u pružanju usluga poreskim obveznicima pri-menom Analize obavijanja podataka (Data Envelopment Analysis - DEA). Poreska uprava posluje u kompleksnom poslovnom okruženju sa različitim zainteresovanim stranama i za rad poreske uprave su zainteresovani mno-gi učesnici, kao što su vlada, poreski obveznici, javno mnjenje i zaposleni. Uspostavljanje efikasne poreske administracije je važan element za stva-ranje stabilnog makroekonomskog okruženja. Makroekonomska stabilnost je jasan pokazatelj stabilnosti zemlje i atraktivnosti za privlačenje stranih direktnih investicija. Na osnovu izvršene analize prakse zemalja sa visokim dohotkom i zemalja sa višim srednjim dohotkom prema klasifikaciji Svetske banke, među koje spada i Srbija, utvrdjeno je da postoji prostor za unapre-đenje rada Poreske uprave Srbije. S tim u vezi, potrebno je da se uspostavi kvalitetna mikroorganizacija i stimulativni sistem nagrađivanja, posebna organizaciona jedinica za pružanje usluga poreskim obveznicima, kao i pojednostavljenje i pojeftinjenje ispunjavanja poreskih obaveza.

Ključne reči: Organizacioni dizajn, Poreska uprava, Analiza obavijanja podataka, Troškovi ispunjenja poreskih obaveza

AbstractThis paper analyses the organizational design of tax administration that is focused on clients and the model for assessing the performance of the tax administrati-on. The model assesses the efficiency in providing services to taxpayers by Data Envelopment Analysis (DEA). Tax Administration operates in a complex business environment with a different stakeholders and for tax administration businesses are interested many actors, such as the government, taxpayers, public opinion and employees. Establishing an effective tax administration is an important element in the creation of a stable macroeconomic environment. Macroeconomic stability is a clear indicator of the stability of the country and make it attractive for the foreign direct investment. Based on the analysis of practices in high income countries and countries with upper middle income countries according to the classification of the World Bank, among which include Serbia, it has been found that there is room for improvement of work of the Tax Administration of Serbia. In this connection, it is necessary to establish quality micro-organizations and stimulative reward system, a separate organizational unit for providing services to taxpayers, as well as simpler and cheaper fulfillment of tax obligations.

Keywords: Organizational Design, Tax Administration, Data Envelopment Analysis, Tax Compliance Costs

495

RAČUNOVODSTVO TROŠKOVA - JEZGRO INFORMACIONE PODRŠKE UNAPREĐENJU KONKURENTSKIH PREDNOSTI PREDUZEĆA

Radmila Jablan Stefanović Ekonomski fakultet, Beograd, rasty@ekof.bg.ac.r

Vladan Knežević Ekonomski fakultet, Beograd, vknez@ekof.bg.ac.rs

1. UvodUspešno upravljanje preduzećem u savremenom dramatičnom poslovnom ambijentu podrazumeva kreiranje zadovoljavajuće vrednosti za relevantne stejkholdere, sa ograničenim resursima i uz nadmetanje sa rivalima. Poznato je da uspešna strategija dodaje vrednost za ciljnog postojećeg i potencijalnog potrošača dugoročno posmatrano, zahvaljujući kontinuiranom prepoznavanju potreba potrošača i njihovom zadovoljavanju mnogo efikasnije, u odnosu na konkurenciju. Konkurentski uspeh preduzeća neizostavno je definisan kvalitetom njegovog menadžmenta. Uspešna preduzeća, u rešavanju brojnih strategijskih pitanja, uključuju čitave timove ljudi: menadžere, eksperte iz različitih funkcionalnih oblasti (inženjeringa, proizvodnje, marketinga, finansija, računovodstva), radnike, kao i ključne kupce i dobavljače. Kao intelektualni resurs preduzeća, računovođa mora da prati definisane ciljeve preduzeća, aktivno učestvuje u upravljačkim timovima i doprinosi unapređenju konkurentnosti preduzeća. Nužnost uključivanja u evropske i svetske tržišne tokove pretpostavlja poznavanje širokog fokusa upravljanja troškovima i performansama preduzeća. Uspešno računovodstvo troškova podrazumeva da računovođe odlično poznaju svoj posao i stalno tragaju za novim rešenjima kako bi dodali vrednost svojim organizacijama. Dosadašnja dominirajuća orijentacija računovodstva troškova tj. pasivno merenje i izveštavanje o performansama mora da ustupi mesto njegovom daleko širem, mnogo proaktivnijem pristupu upravljanju troškovima. Samo fleksibilno dizajniran informacioni sistem računovodstva troškova može da bude pouzdana informaciona podrška sve zahtevnijem menadžmentu preduzeća u osmišljavanju i uspešnoj realizaciji konkurentskih strategija. Pri tome, najefektivnije vođenje preduzeća ka konkurentskim prednostima pretpostavlja integrisani odnosno holistički pristup zasnovan na procesima.

496

2. Nužnost dizajniranja fleksibilnog informacionog sistema računovodstva troškova

Konkurentski uspeh preduzeća fundamentalno je definisan kvalitetom njegovog menadžmenta – kao najosetljiviji resurs, značajno determiniše svrstavanje svoje kompanije u grupu uspešnih ili neuspešnih. Novo dramatično i krajnje neizvesno okruženje nosi brojne, raznovrsne i kompleksne izazove uspešnog upravljanja. Tako, kada je reč o optimizaciji finansijskih performansa preduzeća, zahtevi akcionara postaju sve rigorozniji u globalnom konkurentskom okruženju i sve se više potvrđuju prednosti fokusiranja na maksimiranje dugoročnih, pre nego kratkoročnih, vrednosti za vlasnike. Zahtevi potrošača se često menjaju i sve su sofisticiraniji. Kupci su stožer oko koga se sve„vrti“ – oni više ne zahtevaju samo niske troškove odnosno cene, već insistiraju i na kvalitetu, vremenu isporuke, inovacijama. S obzirom na to da uspeh poslovanja preduzeća zavisi od nivoa satisfakcije kupaca, logično je da su u fokusu profitabilni kupci: kako ih pridobiti i zadržati. Sledstveno, umesto proizvodnje velike količine standardizovanih proizvoda za nepoznatog kupca, savremena preduzeća počinju da istražuju tržište, analiziraju kupce i njihove potrebe i, nakon toga, pokreću proces proizvodnje odgovarajućih proizvoda, kako bi izašli u susret zahtevima kupaca. Rečju, nužno se javlja potreba preusmeravanja sa masovne proizvodnje standardnih proizvoda i strategije ekonomije obima, na fleksibilnu proizvodnju raznovrsnih proizvoda u malim serijama i strategiju širine (raznovrsnosti) aktivnosti preduzeća. Savremene visoke proizvodne tehnologije, uz podršku kompjuterizovanih i visokoproduktivnih proizvodnih sistema, kao i intenzivan razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija, značajno doprinose ubrzavanju procesa i aktivnosti, odnosno dramatično skraćuju životne cikluse proizvoda. Sve ovo, neminovno, zahteva i uspostavljanje novih fleksibilnijih organizacionih i upravljačkih struktura preduzeća. Akcentira se značaj matrične i timske organizacione strukture, kako bi se stvarale fleksibilne organizacije sposobne da, u kratkom roku, reaguju na raznovrsne i dinamične promene.

Dramatične promene u svetskim privrednim i društvenim tokovima primoravaju menadžment preduzeća da kreira novi strategijski pristup izmenjenim tržišnim i konkurentskim uslovima poslovanja, kao i da promeni postojeću menadžment filozofiju. Brojne savremene tehnike informacione podrške pomažu im da kreiraju optimalnu ravnotežu između ključnih strategijskih varijabli. U mnogim uspešnim svetskim kompanijama, u procesu donošenja strategija, učestvuju čitavi timovi ljudi – pored menadžera, u rešavanju brojnih strategijskih pitanja

497

uključeni su i eksperti iz raznih oblasti, radnici, ali i ključni kupci i dobavljači. Bez obzira na konkretno opredeljenje u pogledu poslovne strategije, preduzeće se suočava sa zahtevom troškovne konkurentnosti, koji u uslovima krize posebno dobija na značaju. Troškovi su bili i ostali predmet izuzetnog interesovanja, imajući u vidu da je reč o jednoj od komponenti poslovnog rezultata na čiju se visinu može značajno uticati. Sledstveno, nužno se akcentira uloga računovodstva troškova, kao ključnog informacionog jezgra celine računovodstvenog informacionog sistema preduzeća u generisanju kvalitetnih informacija, kao podrške savremenim mehanizmima upravljanja preduzećem. Ono treba da pruži korisne informacije za kvalitetno poslovno odlučivanje, posebno da podrži analizu i projekte upravljanja troškovima (Silvi i dr., 2008). Da bi bio efikasan i efektivan, mora da bude pažljivo planiran, dizajniran, implementiran, sofisticiran i njime se mora pažljivo upravljati. Izuzetno je značajno da se njegova informaciona ponuda kontinuirano revidira i otkrivaju novi načini generisanja kvalitetnih informacija, saglasno novim izazovima dramatičnog okruženja.

Pri dizajniranju informacionog sistema računovodstva troškova za menadžere, ni u jednom trenutku ne sme se zaboraviti sledeće: moraju se zadovoljiti potrebe donosilaca odluka (korisnost, kao opšti kvalitet informacija računovodstva troškova);različite informacije o troškovima koriste se za različite svrhe (dakle, ono što vredi za jednu svrhu ne mora, nužno, da vredi za druge svrhe - fleksibilnost); informacije o troškovima moraju da prođu cost-benefit test (od ključnog je značaja da koristi od unapređenja informacija nadmašuju troškove).

Dakle, informacioni sistem računovodstva troškova mora da bude zasnovan na određenim bazičnim principima: da generiše korisne informacije, bude fleksibilno dizajniran saglasno savremenim izazovima i bude troškovno efikasan (Maher, 1997). Samo ukoliko je fleksibilno dizajniran može da opravda epitet ključnog informacionog jezgra i pouzdanog informacionog oslonca manedžera na svim nivoima upravljanja - biće sposoban da se prilagođava promenama koje se dešavaju kako u poslovnom okruženju, tako i u samom preduzeću, odnosno kvalitetno odgovara na brojne i sofisticirane informacione zahteve menadžmenta preduzeća.

S obzirom na to da su upravljačke aktivnosti veoma raznovrsne, računovodstvu troškova se upućuju široko omeđani zahtevi za generisanjem informacija za potrebe obračuna troškova proizvoda, planiranje i kontrolu, kao i donošenje pojedinačnih odluka. Pošto je relativno oslobođeno stega zakonske i profesionalne regulative i u funkciji je upravljanja preduzećem, u mogućnosti je da generiše široku lepezu

498

informacija, zavisno od potreba internih korisnika. Naime, kako različite potrebe često zahtevaju i različite podatke o troškovima, fundamentalni princip na kome bazira računovodstvo troškova podrazumeva „različite troškove za različite svrhe“, odnosno da „jedna veličina ne odgovara svima“. Primera radi, definisanje troškova proizvoda može se razlikovati, zavisno od cilja kojem služe (Hansen, Mowen, 2013): ako je reč o odlukama koje se tiču utvrđivanja cena, proizvodnog miksa i strategijske analize profitabilnosti, sve troškove koji se mogu dodeljivati treba rasporediti na proizvod i uključiti troškove glavnih aktivnosti lanca vrednosti (istraživanja i razvoja, proizvodnje, marketinga i korisničkog servisa); izračunavanje troškova proizvoda, pak, za potrebe eksternog finansijskog izveštavanja podrazumeva samo troškove proizvodnje, saglasno strogoj zakonskoj i profesionalnoj regulativi.Često se ističe da je ključ za uspešno računovodstvo troškova da računovođe troškova, kao intelektualni resurs preduzeća, dobro poznaju svoj posao – da stalno analiziraju poslovanje i troškove i pronalaze načine da se unapredi poslovanje i kvalitet proizvoda uz smanjenje troškova, odnosno da neprestano istražuju kako da dodaju vrednost svojim organizacijama.

3. Novi pristupi obračunu i upravljanju troškovimaVeliki broj organizacija suočio se sa brojnim i kompleksnim izazovima savremenog okruženja koji, neizostavno, prožimaju računovodstvo troškova i upravljanje troškovima. Jasno je da dosadašnja dominirajuća orijentacija računovodstva troškova – pasivno merenje i izveštavanje o performansama mora da ustupi mesto njegovom mnogo širem – proaktivnijem pristupu upravljanju troškovima, što podrazumeva uključivanje kako finansijskih, tako i nefinansijskih pokazatelja: troškova, cena, obima prodaje, stepena satisfakcije potrošača, relativnog tržišnog učešća svojih i konkurentskih proizvoda, tehnoloških inovacija, performansa novih proizvoda itd. U suprotnom, neće moći informaciono da podrži sve zahtevniji menadžment preduzeća u osmišljavanju i uspešnoj realizaciji konkurentskih strategija na tržištu.

U razvoju upravljanja troškovima poslednjih nekoliko decenija, uočljiv je izuzetno dinamičan proces odnosno intenzivni napori u pravcu kontinuiranog usavršavanja – unapređivanja postojećih i pronalaženja novih alata i tehnika. Ovo, počev od ranih modela obračuna troškova zasnovanih na aktivnostima (Activity Based Costing - ABC) i nastavljajući, u skorije vreme, u pravcu strategijskog upravljanja troškovima (Strategic Cost Management - SCM) odnosno korišćenju informacija o relevantnim troškovima za razvoj i

499

identifikovanje superiornih strategija koje vode ka održivim konkurentskim prednostima. Pri tome, trend koji je najuočljiviji tiče se pomeranja fokusa sa utvrđivanja troškova proizvoda, korišćenjem standardnih tradicionalnih modela troškova, ka pružanju podrške strategijskim i operativnim odlukama, korišćenjem određenih oblika analize aktivnosti (McNair, 2007). Imajući u vidu savremene izazove sa kojima se preduzeća suočavaju, sugestije, neizostavno, idu u pravcu njegovog odvajanja od tradicionalnog računovodstva, uz napuštanje dugo održavane linearnosti merenja istorijskih troškova i statičnih standarda.

Jako je važno da menadžeri predviđaju, a ne samo da jednostavno reaguju na promene u strukturi troškova i finansijskim performansama. Jedna od najvažnijih aktivnosti modernog menadžmenta, koja determiniše troškovnu i ukupnu konkurentsku poziciju preduzeća na globalnom tržištu, jeste strategijsko upravljanje troškovima.

3.1. Konceptualni okvir strategijskog upravljanja troškovima

S obzirom na to da strategijsko upravljanje troškovima u svom fokusu ima težnju za stvaranjem vrednosti i analizu poslovanja preduzeća kroz aktivnosti koje se u njemu odvijaju, logično je da se koncept lanca vrednosti (Value Chain) nametnuo kao njegov konceptualni okvir – u pitanju je, dakle, samo okvir koji treba da pruži preduzećima široku perspektivu posmatranja svih poslovnih procesa koji se obavljaju u cilju zadovoljenja potreba potrošača na tržištu. Kao najširi pristup upravljanju, koncept lanca vrednosti omogućava da se, kroz strategijski relevantne aktivnosti, lakše sagledaju mogućnosti postizanja održivih konkurentskih prednosti. Korišćenje lanca vrednosti i informacija o troškovima aktivnosti pruža mogućnost preduzećima da identifikuju strategijske prednosti na tržištu.

Analiza lanca vrednosti (Value Chain Analysis) predstavlja sveobuhvatan koncept, koji uključuje sagledavanje internih potencijala, kao i eksterne perspektive poslovanja – pre svega, kroz uspostavljanje saradnje sa dobavljačima, respektovanje potreba kupaca i poteza konkurencije. Podrazumeva praćenje odnosa između aktivnosti koje stvaraju vrednost sa ciljem snižavanja troškova, pri čemu se ukupna problematika praćenja, merenja, analize i upravljanja troškovima širi izvan granica konkretnog preduzeća. Ideja „proširenog preduzeća“ podrazumeva skup aktivnosti više organizacija usmerenih na povezivanje proizvođača i krajnjih potrošača na tržištu. Rečju, fokus se sa internih lanaca vrednosti širi i na područja lanca nabavke odnosno dobavljače i lanca distribucije odnosno kupce-distributere i krajnje potrošače. Ovo, imajući u vidu da

500

je interni lanac vrednosti preduzeća ugrađen u širi sistem vrednosti, koji podrazumeva i lanac vrednosti dobavljača i lanac vrednosti kupaca. Vođenje konkurentskih strategija zahteva od menadžmenta razumevanje svih aktivnosti koje doprinose njihovoj uspešnoj realizaciji što, naravno, podrazumeva i razumevanje celine industrijskog lanca vrednosti, a ne samo dela u kome preduzeće participira. Bez eksternog fokusa nema efektivnog strategijskog upravljanja troškovima. Za uspešnu implementaciju odnosnih strategija fundamentalno je značajno razbijanje lanca vrednosti na aktivnosti preduzeća koje su strateški relevantne i razumevanje kompleksnih veza koje postoje između aktivnosti koje se izvode kako unutar internog lanca vrednosti, tako i onih koje opisuju povezivanje aktivnosti preduzeća sa aktivnostima iz lanca vrednosti dobavljača i lanca vrednosti kupaca. Rečju, analiza lanca vrednosti podrazumeva identifikovanje internih i eksternih veza čija eksploatacija rezultira uspostavljanjem održive konkurentske prednosti, pri čemu se eksploatacija odnosnih veza oslanja na analizu kako troškovi i drugi nefinansijski faktori variraju pri razmatranju različitih skupova aktivnosti. Pri tome, cilj je da se uzročnici troškova kontrolišu bolje od rivala, čime se postiže konkurentska prednost.

S obzirom na to da koncept lanca vrednosti povezuje preduzeća koja mu pripadaju na način da funkcionišu kao skladna celina, a ne kao skup nezavisnih delova, jasno je da je u pitanju koncept fundamentalno značajan za svrsishodno, integrisano upravljanje troškovima poslovanja. Ovaj koncept povezuje procese koji se odvijaju unutar preduzeća sa procesima koji se obavljaju kod dobavljača i kupaca u sinhronizovanu celinu. Samo visok nivo kooperacije i koordinacije duž lanca vrednosti odnosno tesna saradnja svih preduzeća unutar njega, omogućava da se otkriju i iskoriste potencijali za unapređenje postojeće i stvaranje održive konkurentske prednosti za sve članice lanca vrednosti, odnosno dostizanje nivoa/tačke u razvoju poslovanja u kojoj su troškovi poslovanja za sva preduzeća konkretnog lanca vrednosti najniži, a stvorena vrednost za kupce najviša. Cilj svakog lanca vrednosti je maksimiziranje ukupne generisane vrednosti celog lanca (razlika između finalne vrednosti proizvoda za kupce i troškova koji nastaju u lancu vrednosti pri ispunjenju zahteva kupaca), odnosno maksimiziranje vrednosti za kupce uz minimiziranje ukupnih troškova (Chopra, Meindl, 2013).

Integrisan pristup upravljanju troškovima, svojstven savremenim turbulentnim uslovima poslovanja, podrazumeva obezbeđenje adekvatne informacione podloge koja će zadovoljiti potrebe menadžmenta. Rečju, bez kvalitetnih informacija nije moguće respektovanje koncepta lanca vrednosti, eksploatacija svih potencijala za upravljanje troškovima koje ovaj koncept nudi i uspostavljanje integrisanog upravljanja troškovima. U

501

uslovima u kojima se konkurencija između preduzeća može označiti pre kao konkurencija između lanaca vrednosti kojima ona pripadaju, nego kao konkurencija između pojedinačnih preduzeća, računovodstvena podrška ovom integrisanom pristupu upravljanju troškovima, podrazumeva kombinovanu primenu većeg broja novih i unapređenih postojećih koncepata, alata, metoda, tehnika odnosno pristupa, uz adekvatnu podršku integrisanih softverskih rešenja. Naime, ključ integrisanog upravljanja troškovima krije se u efektu sinergije – kvalitetnije upravljanje troškovima može se obezbediti pre korišćenjem većeg broja međusobno povezanih pristupa upravljanju troškovima, nego samo jednog. Jasno je, pri tome, da ne postoji univerzalni set tehnika, alata odnosno pristupa upravljanju troškovima koji se može apostrofirati kao najbolji i koji je primenljiv u svakom lancu vrednosti za sva preduzeća koja mu pripadaju.

Imajući u vidu i to da je jedan od kritičnih faktora uspešnosti sprovođenja konkurentnih strategija na tržištu obezbeđenje zaokruženog sistema merenja performansi, neizostavno je apostrofiranje usklađene liste ciljeva tj. Balanced Scorecard – BSC-a (Kaplan, Norton, 1996), koja obezbeđuje obuhvatan okvir koji povezuje strategijske ciljeve preduzeća sa koherentnim sistemom mera performansi. Pri tome, integrisani i strategijski orijentisani sistem kontrole ostvarenih rezultata akcentira potrebu kombinovanja finansijskih i nefinansijskih, istorijskih i budućih pokazatelja. S obzirom na to da je moderno preduzeće stecište različitih interesnih grupa, BSC nastoji da na jednom mestu objedini i izbalansira tradicionalnu finansijsku perspektivu (tiče se merenja trenutnih i projektovanja budućih finansijskih rezultata, odnosno koje finansijske rezultate treba ostvariti u interesu vlasnika) sa još tri fundamentalno značajne perspektive za uspešno sprovođenje konkurentskih strategija na tržištu tj.: perspektivom kupca (tiče se odnosa prema kupcima); perspektivom internih procesa (tangira upravljanje poslovnim procesima preduzeća u cilju postizanja konkurentske prednosti); perspektivom i razvoja (odnosi se na održavanje sposobnosti učenja i inovativnosti).

Korišćenje BSC pristupa poboljšanju performanse omogućava da sve aktivnosti i procesi, poslovne funkcije, organizacioni delovi i pojedinci budu posvećeni odnosno usmereni ka realizaciji strategije. Identifikuju se i obrazlažu najkritičniji procesi za uspeh strategije i to ne samo zbog svog potencijala u pogledu smanjivanja troškova, već i zbog sposobnosti da ispune očekivanja ciljnih kupaca. Sa BSC menadžeri obično vide da(Cooper, Kaplan, 1999) briljirati u potpuno novim procesima može biti mnogo važnije za uspešno sprovođenje strategije nego što je to postepeno poboljšanje troškova u postojećim procesima.

502

3.2. Vremenski okvir strategijskog upravljanja troškovima

Poznato je da svaki proizvod ima određeno vreme trajanja. Zaoštravanje konkurencije među preduzećima i tehnološkim inovacijama, u kombinaciji sa stalno rastućim i sve sofisticiranijim zahtevima kupaca, rezultira konstantnim promenama životnog ciklusa proizvoda i njegovim dramatičnim skraćivanjem (Drury, 2008). Pristup obračuna troškova životnog ciklusa indentifikuje sve buduće troškove i koristi i svodi ih na njihovu sadašnju vrednost, koristeći se tehnikama diskontovanja, radi procenjivanja ekonomske vrednosti projekta.

Zagovornici integrisanog upravljanja troškovima naglašavaju da je jedan od osnovnih nedostataka tradicionalnih, ali i nekih novih pristupa, upravo to što oni „počinju prekasno, a završavaju se prerano“, odnosno što zanemaruju pretproizvodnu i postproizvodnu fazu (Shank, Govindarajan, 1993). S obzirom na to da strategijsko upravljanje troškovima podrazumeva perspektivu koja ima dugoročni karakter, sasvim je logično da se koncept životnog ciklusa akcentira kao adekvatan vremenski okvir strategijskog upravljanja troškovima savremenih preduzeća, koji u svojoj osnovi ima koncept lanca vrednosti.

Obračun troškova životnog ciklusa (Life Cycle Costing) proizvoda povezuje sve troškove prouzrokovane proizvodom od “kolevke pa do groba“ – dakle, počev od rađanja same ideje o stvaranju novog proizvoda pa sve do njegovog uklanjanja iz proizvodnog programa i povlačenja sa tržišta. U fokusu su troškovi aktivnosti koji se odvijaju u tri faze: pretproizvodnoj (troškovi istraživanja i razvoja, dizajna proizvoda, inženjeringa, nabavke), proizvodnoj (troškovi osnovne, sporedne i pomoćne proizvodne delatnosti) i postproizvodnoj (troškovi prodaje, servisa i reklamacija, povlačenja proizvoda, kao i troškovi ekološke zaštite). Proizvodi se ispituju kako bi se utvrdilo da li će obezbediti profit tokom svog ukupnog veka trajanja. Imajući u vidu integrisani pristup, upravljanje troškovima životnog ciklusa (Life Cycle Cost Management) sastoji se od preduzetih aktivnosti koje čine da se proizvod dizajnira, razvije, proizvede, plasira na tržište, distribuira, koristi, održava, servisira i odloži, tako da se maksimiraju profiti životnog ciklusa. Sledstveno, troškovi proizvoda se prate i analiziraju u toku svih faza (pretproizvodne, proizvodne i postproizvodne) njegovog ukupnog životnog ciklusa koji se radikalno skraćuje, saglasno promenljivim zahtevima kupaca i sve ambicioznijoj konkurenciji u pogledu tehnoloških inovacija proizvoda. U savremenim uslovima trebalo bi da se računa sa što bržim izlaskom novog proizvoda na tržište i brzom zamenom postojećeg sa, u pogledu kvaliteta i funkcionalnosti, inoviranim proizvodom.

503

U upravljanju troškovima životnog ciklusa naglasak je na smanjenju troškova, a ne na njihovoj kontroli. Istraživanja su pokazala da je oko 90% troškova životnog ciklusa proizvoda predodređeno već u samom procesu dizajniranja proizvoda, odnosno u fazama razvoja i konstrukcije novog proizvoda odnosno da se u kasnijim fazama malo može učiniti u pogledu njihove redukcije. Sledstveno, apostrofira se upravljanje aktivnostima tokom ove faze nastajanja proizvoda što bi, svakako, trebalo da utiče na menadžerske odluke u pogledu investiranja odnosno usmeravanja više resursa ka aktivnostima u ranim fazama životnog ciklusa proizvoda. Međutim, uspeh svega ovoga zavisi od toga koliko dobro menadžeri proizvodnih preduzeća razumeju aktivnosti, uzročnike troškova, kao i interakciju aktivnosti. Iako je upravljanje troškovima životnog ciklusa bitno za sva proizvodna preduzeća, posebno se apostrofira njegov značaj kada su u pitanju proizvodi kratkog životnog ciklusa. U tom slučaju, naime, kritično je dobro planiranje životnog ciklusa. Pri tome, posebna pažnja mora se posvetiti određivanju cena, kako bi se pokrili svi troškovi ukupnog životnog ciklusa i obezbedila dobra zarada. U nastojanju da se ohrabri dobro planiranje može se koristiti ABC kako bi se, pravilnim odabirom uzročnika troškova, motivisali inženjeri dizajna da se opredele za dizajne koji minimiziraju troškove (Hansen, Mowen, 2013).

U nastavku izlaganja koja tangiraju upravljanje troškovima životnog ciklusa koji, kako je već istaknuto, u svojoj osnovi ima koncept lanca vrednosti, osvrnućemo se na neke od novih relevantnih alata, tehnika odnosno koncepata.

U fazi dizajniranja proizvoda, interorganizaciono upravljanje troškovima podrazumeva tesnu saradnju dizajnerskog tima preduzeća i njegovih dobavljača, sa ciljem da se pronađu dizajnerska rešenja sa nižim troškovima. Primarna tehnika upravljanja troškovima, kao pokretač dublje saradnje sa dobavljačima (Seuring, Goldbach, 2010), jeste Obračun ciljnih troškova (Target Costing-TC). Apostrofira se kao strukturni pristup utvrđivanja troškova životnog ciklusa, na osnovu kojih, proizvod određenih funkcija i kvaliteta treba da bude proizveden, u nastojanju da se ostvari željeni nivo profitabilnosti i predviđena prodajna cena. Ostvarenje ciljanog nivoa troškova zahteva primenu vrednosnog inženjeringa (Value Engineering-VE), odnosno multidisciplinarnog pristupa analizi funkcija proizvoda, radi pronalaženja načina za njihovo ostvarenje, u okviru ciljnih troškova. Generalno posmatrano, cilj alata Target Costing i VE nije minimiziranje troškova proizvodnje, već dostizanje ciljnih troškova, utvrđenih pomoću TC sistema. Nakon definisanja proizvoda i njihove ciljne prodajne cene, dizajnerski tim rastavlja proizvod na komponente, kako bi se fokusirao deo gde se nalazi

504

najveći potencijal za smanjenje troškova. Istorijski podaci, konkurentski dizajn i drugi relevantni podaci koriste se u svrhe utvrđivanja nivoa smanjenja troškova za svaku komponentu. Utvrđivanjem ciljnog smanjenja troškova proizvoda i njegovih komponenti, TC postaje mehanizam za interorganizaciono upravljanje troškovima. Povezivanjem TC sistema kupca sa TC sistemom dobavljača, mehanizam se proširuje sa jednog preduzeća na ceo lanac snabdevanja.

Obračun ciljnih troškova, razvijen u Japanu sedamdesetih godina XX veka, akcentira se kao alat koji naglašava odnos između cene i udela na tržištu kao osnov za disciplinovanje trošenja organizacije u toku dizajniranja, razvoja i inženjeringa proizvoda i procesa, sa osnovnim konceptualnim ciljem da se poboljša strategijska pozicija japanskih preduzeća na svetskom tržištu i ojača njihova konkurentska prednost. Iako u svojoj suštini podrazumeva smanjenje troškova po jedinici proizvoda, radi se o primeni jednog potpuno novog pristupa tj. dimenzije koja u osnovi ima pitanje:Koliko proizvod s m e da košta? Primena novih metoda za identifikovanje, merenje i pružanje informacija o kritičnim faktorima poslovnog uspeha omogućava da se razvijaju proizvodi koji će odgovarati zahtevima potrošača, kako sa aspekta karakteristika i kvaliteta, tako i kada je cena u pitanju.

U pitanju je koncept informacione podrške upravljanju troškovima na mnogo adekvatniji, obuhvatniji i agresivniji način. Sledstveno, obračun ciljnih troškova ugrađen je u proces odlučivanja (planiranja) koji tangira uvođenje novih i radikalnije promene postojećih proizvoda i procesa. Upravljanje ciljnim troškovima (Target Cost Management) je, kao sredstvo za sveobuhvatno upravljanje troškovima i profitom i kao koncept za dugoročno strategijsko upravljanje troškovima, fokusiran je, dakle, na fazu dizajna odnosno inicira upravljanje troškovima u najranijim fazama razvoja proizvoda, gde su i najveće mogućnosti za efektivan uticaj na buduće troškove i usmeren je, kako je pomenuto, na produbljivanje saradnje sa dobavljačima i drugim organizacijama na tržištu. Pri tome, analitičkim putem dolazi se do cene proizvoda koju su kupci spremni da plate, u odgovarajućoj kombinaciji sa kvalitetom, dizajnom i vremenom snabdevanja i postprodajnih usluga. Nakon definisanja proizvoda i njegove ciljne cene, formuliše se ciljni dobitak, pri čemu se ukupni ciljni dobitak i njegova alokacija po jedinici izvode iz strategijskog plana dobitka. Ukoliko su ciljni troškovi, kao razlika između prodajne cene potrebne da se obezbedi unapred određeni udeo na tržištu i željenog profita po jedinici, ispod trenutno ostvarivog, menadžment budžetira redukcije troškova koje stvarne troškove usmeravaju ka ciljnim troškovima (Drury, 2013). Dostizanje ciljnih

505

troškova podrazumeva postupak dizajniranja proizvoda i procesa sve dok ne bude obezbeđen projektovani nivo ciljnog troška proizvoda za ceo njegov životni ciklus – ovo, po komponentama i ciljnim atributima proizvoda.

Slika 1. Metodologija Target Costing-a

Izvor: CooperR., Slagmulder R., (1997) , str. 11

Izuzetno je značajno da se, imajući u vidu Target Costing koncepciju, apostrofiraju i njegovi najznačajniji ciljevi:tržišna orijentisanost preduzeća i koncepta upravljanja troškovima; tržišno i ciljno orijentisane faze istraživanja i razvoja; primena koncepta upravljanja troškovima u fazi razvoja proizvoda; neprestano preispitivanje ciljnih troškova; motivacioni aspekt, ponašanje vođeno konkretnim tržišnim zahtevima, a ne apstraktnim ciljevima preduzeća (Horvath, 1993). Akcentiraju se i njegovi bazični principi (Ansari, Bell, 1997): cenom vođen obračun; fokus na potrošačima; fokus na dizajnu;rad u timovima; orijentacija na redukovanje troškova životnog ciklusa proizvoda, uključenje svih učesnika u lanac vrednosti. Uspešna implementacija koncepta obračuna ciljnih troškova, sa organizacionog aspekta, pretpostavlja kreiranje timske organizacione strukture koja podrazumeva stručnjake iz različitih funkcionalnih područja preduzeća, ali i iz organizacija sa kojima ono sarađuje na tržištu.

506

Poznato je da se poboljšanja mogu postići na različite načine odnosno korišćenjem različitih metoda. Kada je reč o inovacijama, u pitanju su krupne i radikalne promene koje se dešavaju brže, obimnije su i lako ih je prepoznati – podrazumevaju velika poboljšanja ostvarena značajnim ulaganjima u tehnologiju, opremu i nove procese. Za razliku od inovacija, Kaizen podrazumeva promene u malim, sitnim iznosima i koracima, koje rezultiraju malim uštedama ali koje, u dužem periodu posmatrano, omogućavaju značajne rezultate. Posmatrano u kontekstu problema kojim se ovde bavimo, Kaizen Costing, kao jedan je od novih segmenata poslovne filozofije i koncepata upravljanja troškovima, podrazumeva skup različitih metoda i postupaka koji se, u fazi proizvodnje, koriste u cilju kontinuirane redukcije troškova. Ovo, kroz kaizen – sitna, inkrementalna poboljšanja već usvojenog dizajna i tehnoloških procesa, u čemu učestvuju svi zaposleni. Akcenat je je na neposrednim izvršiocima, koji imaju ovlašćenja i odgovornosti da, svojim idejama odnosno sugestijama, ukažu na mogućnosti novih ušteda i poboljšanja, odnosno snižavanja aktuelnih troškova proizvodnje i neposredno učestvuju u njihovoj realizaciji. Značajno je da se ima u vidu i to da je koherentan sa ostalim novim pristupima i konceptima upravljanja troškovima. S obzirom na to da u fokusu ima fazu proizvodnje, Kaizen Costing se može smatrati produžetkom odnosno pomoćnim sredstvom Target Costing-a.

Imajući u vidu prethodno, mogu se apostrofirati glavne razlike između Target Costing-a i Kaizen Costing-a (Drury, 2012): prvi se primenjuje u toku faze dizajniranja, a drugi u proizvodnoj fazi životnog ciklusa proizvoda; sa prvim, fokus je na proizvodu i redukcija troškova se postiže prevashodno kroz dizajn proizvoda, dok se drugi fokusira na proizvodne procese i smanjenje troškova, kao rezultat povećane efikasnosti proizvodnog procesa; glavna karakteristika Kaizen Costing-a je što su unapređenje procesa i redukcija troškova u nadležnosti/odgovornosti radnika. Na ovom mestu, od fundamentalnog značaja je da se posebno naglasi činjenica da je Kaizen mnogo širi koncept nego što je to Kaizen Costing. Isto tako, Kaizen Costing, kao novi pristup obračunu i upravljanju troškovima, prevazilazi ulogu pomoćnog instrumenta u realizaciji ciljeva Target Costing-a. Nezavisno, dakle, od toga da li je dostignut ciljni trošak ili ne, kontinuirana, inkrementalna poboljšanja u cilju redukcije troškova i unapređenja efikasnosti proizvodnog procesa (osnovna ideja Kaizen Costing-a) moraju postati način razmišljanja i ponašanja.

Imajući u vidu značajno povećanje troškova postproizvodnih aktivnosti (troškovi prodaje, servisiranja i reklamacija, povlačenja proizvoda,

507

ekološke zaštite), što su potvrdila brojna istraživanja, ne sme se zanemariti potreba kontrole i redukcije troškova u postproizvodnim fazama životnog ciklusa proizvoda. U novije vreme, izuzetno je aktuelno da se, u prvi plan, ističe potreba za relevantnim informacijama (finansijskim i nefinansijskim) koje tangiraju različita pitanja zaštite životne sredine, pre svega specifičnosti i značaja određenih troškova zaštite životne sredine na nivou kompanije i adekvatnih računovodstvenih tehnika njihovog obračuna. Upravljanje troškovima zaštite životne sredine (Environmental Cost Management), u novije vreme, postaje sve značajnije u mnogim organizacijama, iz nekoliko razloga: troškovi zaštite životne sredine su visoki u nekim industrijskim sektorima; regulatorni zahtevi su značajno povećani tokom protekle decenije; društvo zahteva od kompanija da se više fokusiraju na unapređenje zaštite životne sredine. Izveštavanje o troškovima zaštite životne sredine i njihovim uzrocima obezbeđuje potencijal za njihovo redukovanje, kroz redizajniranje procesa, u cilju smanjenja korišćenja opasnih materija ili zagađivača životne sredine. Ističe se potreba izrade izveštaja o troškovima zaštite životne sredine i u svrhe odnosnog periodičnog izveštavanja usvaja se slična klasifikacija koja se koristi i pri analizi troškova ukupnog kvaliteta, odnosno ukupni troškovi zaštite životne sredine analiziraju se kroz četiri kategorije (Drury, 2012): prevencija (environmental prevention costs); detekcija (environmental detection costs); interni neuspeh (environmental internal failure costs); eksterni neuspeh (environmental external costs). Prihvatanje odgovornosti za povraćaj proizvoda nakon završetka njegovog životnog ciklusa je od fundamentalnog značaja.

Doneta su brojna zakonska rešenja koja se bave obavezama proizvođača da se „pobrine“ za proizvod na kraju njegovog životnog veka (smanjenje troškova prestanka upotrebe proizvoda posebno je značajno kod proizvoda u automobilskoj i elektronskoj industriji, koji mogu biti pod tzv. regulativom „take-back“, koja podrazumeva vraćanje proizvoda na kraju životnog ciklusa.).

Kompanije moraju da unapređuju tehnike za identifikaciju i praćenje aktuelnih i budućih troškova zaštite životne sredine, kako bi sagledali efekte povraćaja proizvoda na njegove troškove i kapitalna ulaganja. Sledstveno, javlja se Take-Back Costing, u čijoj je osnovi princip „zagađivač“ plaća (Atasu, Van Wassenhove, Sarvary, 2008), odnosno da onaj ko „proizvodi“ otpad treba i da bude odgovoran za njegovu reciklažu ili odlaganje. Namera je, dakle, da se industriji vrati ono što je proizvela nakon što potrošač završi sa upotrebom proizvoda. Pored ostalog, ovo je jedan od načina na koji kompanija pokazuje da je društveno odgovorna.

508

Slika 2. Ekonomski životni ciklus proizvoda

Izvor: prilagođeno prema Seuring, Goldbach (2010), str.133

U nastavku ćemo se osvrnuti na značaj lean koncepta poslovanja i njemu svojstvenog Lean računovodstva, u funkciji strategijskog upravljanja troškovima i profitom, odnosno održanja i jačanja konkurentskih performansi modernog preduzeća.

4. Računovodstvena informaciona podrška kompanijama „svetske klase“

U savremenom, dramatično izmenjenom poslovnom ambijentu konkurentnost je, praktično, postala pretpostavka opstanka preduzeća. Među brojnim konceptima, metodama i instrumentima, posebno se ističe lean koncept, koji omogućava postizanje dugoročno održivih značajnih konkurentskih prednosti. Lean filozofija promoviše redukciju troškova, eliminisanje svih oblika rasipanja, kontinuirano poboljšanje kvaliteta i brzine reagovanja na zahteve kupaca. Pri tome, implementacija lean koncepta uslovljena je razumevanjem pojedinačnih tokova vrednosti (Gordon, 2010). Tok vrednosti preduzeća uključuje sve korake u procesu koji su esencijalni za proizvodnju proizvoda – koraci koje je kupac spreman da plati (Hall, 2013). Dakle, suština ovog poslovnog pristupa jeste kontinuirana težnja ka eliminaciji rasipanja, odnosno reč je o konceptu koji ima potencijal da promeni način poslovanja i kreira radikalno unapređenje performansi.

Lean proizvodnja (lean manufacturing - LM) predstavlja oličenje sistema koji se „vrti“ oko kupca i čija je ključna ideja da se, kroz optimizaciju procesa, omogući jeftin proizvod, na vreme i sa najboljim mogućim kvalitetom. Razvila se iz proizvodnog sistema Toyote baziranog na JIT modelu i podrazumeva

Troškovi za proizvođača proizvoda Troškovi za korisnika proizvoda

509

prelazak sa ekonomije obima na ekonomiju širine i, posebno, dolazi do izražaja u industriji montažnog tipa (avio, auto i mobilnih telefona). Težeći statusu liderske pozicije, mnoge kompanije slede LM, čiji je cilj poboljšanje efikasnosti i efektivnosti u svakoj oblasti (uključujući dizajn proizvoda, interakciju sa dobavljačima, poslovanje fabrike, upravljanje zaposlenima i odnose sa kupcima). „Lean“ uključuje dobijanje pravog proizvoda, na pravom mestu, u pravo vreme, u pravoj količini, pri minimiziranju rasipanja i zadržavanju fleksibilnosti. U srcu filozofije LM jeste automatizacija (Hall, 2013). LM je fleksibilna, kompjuterski integrisana, odvija se u „tankom“ mlazu, bez zaustavljanja i skladištenja - omogućava značajno povećanje produktivnosti preduzeća, drastično smanjenje zaliha i impozantno skraćenje vremena isporuke proizvoda krajnjim kupcima. Zahvaljujući njenom uvođenju uspostavlja se kontinuirani proces sistematskog idetifikovanja i otklanjanja suvišnih pojava u poslovanju preduzeća, odnosno eliminisanje svega što ne predstavlja vrednost sa aspekta kupca, čime se značajno redukuju troškovi i omogućava postizanje malih, ali dugoročnih finansijskih koristi, kao ključa za dostizanje dugoročno održive konkurentske prednosti. S ozirom na to da se u savremenim uslovima životni ciklus proizvoda drastično skraćuje, LM pruža mogućnost preduzeću da, na adekvatan način izađe u susret brojnim i sofisticiranim zahtevima krajnjih potrošača – kako u pogledu niskih cena/troškova, tako i u pogledu kvaliteta, vremena i inovacija.

Akcentira se pet ključnih principa lean koncepta (Womack, Jones, 2003; Hansen, Mowen, 2013): Vrednost (value) – ključni princip LM je da vrednost (kritična početna tačka lean razmišljanja) može da bude definisana samo od strane krajnjeg kupca; Tok vrednosti (value stream) – neophodno je identifikovati tok vrednosti za svaku familiju proizvoda, što ima za cilj da se izlože aktivnosti rasipanja koje postoje u procesu i preduzme akcija njihovog eliminisanja; Prohodnost (flow) – kada se eliminišu svi rasipnički koraci, ostali koraci koji stvaraju vrednost trebalo bi da budu organizovani tako da se odvijaju neometano, što uključuje i udaljavanje od tradicionalne organizacije po funkcijama ili departmanima i približavanje holističkoj, na kupca fokusiranoj organizaciji, postavljenoj uz linije tokova vrednosti (lean proizvođači obično usvajaju proizvodnju po „ćelijama“); Vuča (pull) – za razliku od tradicionalnih proizvodnih metoda (koje teže da „guraju“ proizvod kroz sistem, u nadi da će ga potrošač kupiti kada bude proizveden), novi sistem podrazumeva pokretanje proizvodnje isključivo na zahtev kupca (saglasno zahtevima kupaca i JIT principu, kroz proizvodni proces „vuku“ se samo potrebne količine predmeta rada i onemogućava prekomerna proizvodnja); Perfekcija (perfection) – širokim prihvatanjem lean prakse postaje jasno da je napredak kontinuiran proces. Lean proizvođači usvajaju filozofiju kontinuiranog unapređenja.

U nastojanju da se odnosni principi ugrade u kompaniju, mogu se

510

koristiti brojni alati i tehnike, kao što su: ćelijska proizvodnja (Cellular Manufacturing), održavanje ukupne produktivnosti (Total Productive Maintenance), pull/kanban sistemi, mapiranje toka vrednosti (Value Stream Mapping), brzo prebacivanje (Quick Changeover), organizacija radnog mesta (Workplace Organisation), proces pripreme proizvodnje (Production Preparation Proces), Kaizen, Lean Six Sigma (El-Homsi, Slutsky, 2010). Uspeh, u velikoj meri, zavisi od razumevanja zaposlenih i prihvatanja principa lean proizvodnje. Ovo, jer danas u izuzetno dinamičnim i nestabilnim uslovima poslovanja sve više na značaju dobija strategija konfrontacije, kao konkurentnija strategija (Cooper, 1995) - integriše ključne ideje tradicionalnih generičkih strategija i akcentira tzv. trougao opstanka (triangle of survival), odnosno upravljanje osnovnim dimenzijama proizvoda (troškovi/cene, kvalitet i funkcionalnost). Početkom poslednje decenije XX veka akcentira se, kao izvor konkurentske prednosti savremenog preduzeća, njegova sposobnost da zadovolji sve raznovrsnije i izuzetno promenljive zahteve potrošača u pogledu odnosnih dimenzija proizvoda, što znači da ono, težeći statusu „svetske klase“, mora da usmerava svoje upravljačke aktivnosti u pravcu ispunjenja želja potrošača bolje od rivala, kako bi na optimalan način uspostavilo balans između njihovih stalno rastućih zahteva i sopstvene željene profitabilnosti. Pri tome, fundamentalno je značajno da su u osnovi odnosne strategije ljudi i da njena uspešna implementacija podrazumeva promenu vrednosti i verovanja zaposlenih. U odnosnom smislu, zaposleni predstavljaju ključni strategijski faktor kreiranja performansi preduzeća i postizanje dugoročno održive konkurentske prednosti što, neizostavno, podrazumeva stalno usavršavanje njihovog znanja, veština i sposobnosti.

Posebno se ističe da ključ za uspešnu LM leži u postizanju proizvodne fleksibilnosti koja uključuje fizičku organizaciju proizvodnih postrojenja i upošljavanje automatizovanih tehnologija, koje su već pomenute. Takođe, kompanije koje teže LM često koriste alat - mapu toka vrednosti (valuestream map - VSM) da grafički predstave svoj poslovni proces, kako bi identifikovale aspekte koji su rasipnički i koje bi trebalo otkloniti. VSM identifikuje sve akcije neophodne da se kompletira obrada proizvoda (serije ili pojedinačnog) uključujući, pri tome, ključne informacije o svakoj pojedinačnoj akciji koje će se, naravno, razlikovati zavisno od posmatranog procesa – može uključiti ukupne sate rada, prekoračeno vreme (kašnjenje), vreme ciklusa da se kompletira zadatak, stope greške. Mapa sadašnjeg stanja ukazuje na postojanje uskih grla koja, posledično, utiču na smanjenje profitabilnosti i fleksibilnosti preduzeća i, postepeno, ugrožavaju njegovu tržišnu poziciju. Pored nje izrađuje se i mapa budućeg stanja, koja pruža informacije o tome kako bi trebalo da, u budućnosti,

511

izgledaju tokovi vrednosti nakon što se implementiraju lean poboljšanja. Iz nje se mogu identifikovati koraci akcije da se, u okviru procesa, eliminišu aktivnosti koje ne dodaju vrednost. Sledstveno, ona predstavlja osnovu za plan implementacije lean-a (Hall, 2013).

Podrazumeva se da je računovodstvo moralo adekvatno da odgovori na izazove lean proizvodnog okruženja. Posmatrajući različite industrijske sektore, uočljivo je da su brojna preduzeća koja su uvela lean radnu praksu počela da shvataju da lean inicijative, često, nisu podržane svrsishodnim i rigoroznim metodama računovodstva i upravljanja troškovima, odnosno da tradicionalne računovodstvene metode mogu biti u konfliktu sa inicijativama koje primenjuju (Womack, Jones, 2003). S obzirom na to da informacione potrebe lean preduzeća ne mogu biti adekvatno podržane tradicionalnim informacijama dobijenim konvencionalnim računovodstvenim tehnikama (zbog netačne alokacije troškova, promocije ne-lean ponašanja, nedostupnosti u realnom vremenu - time lag, finansijske orijentacije), odnosno da tradicionalne tehnike standardnog obračuna troškova ne podržavaju ciljeve lean proizvodnih preduzeća, javlja se potreba za novim računovodstvenim metodama i novim informacijama koje (Hall, 2013): pokazuju šta je važno klijentima (kao što su kvalitet i servis); identifikuju profitabilne proizvode; identifikuju profitabilne kupce; identifikuju mogućnosti za unapređenje u operacijama i proizvodima; podstiču usvajanje aktivnosti i procesa koji dodaju vrednost unutar organizacije i identifikuju one koji je ne dodaju; efikasno podržavaju više korisnika sa finansijskim i nefinansijskim informacijama. Savremena računovodstvena praksa, sledstveno, nudi dva alternativna računovodstvena modela za lean preduzeća. Brojna preduzeća vide rešenje u ABC metodu tj. obračunu troškova na bazi aktivnosti (Activity-Based Costing – ABC), ali ga mnoga, zbog njegove kompleksnosti, zamenjuju jednostavnijim računovodstvenim modelom tzv. računovodstvom toka vrednosti (Value Stream Accounting – VSA). Sugeriše se da preduzeće može da koristi kako ABC/ABM, tako i lean - ABC/ABM će poboljšati tačnost troškova njegovih proizvoda/usluga i pomoći da se smanje odnosno eliminišu aktivnosti koje ne dodaju vrednost za kupce ali, u isto vreme, preduzeće može da primeni lean pristup da pojednostavi procese, efikasno koristi resurse i eliminiše rasipanja (Needles, Crosson, 2011).

4.1. Obračun i upravljanje troškovima zasnovano na aktivnostima

Značajan broj preduzeća, dakle, zamenjuje konvencionalni način obračuna obračunom i upravljanjem troškovima na bazi aktivnosti (ABC/ABM), koji je,

512

prevashodno, nastao kao izraz težnje da se obezbede mnogo tačniji podaci o ceni koštanja učinaka, u odnosu na tradicionalne metode i smatra se prekretnicom u razvoju računovodstva troškova. U njegovom fokusu su aktivnosti, kao delovi ukupnog procesa preduzeća i njihovi uzročno – posledični odnosi prema resursima koji se za njih troše, kao i prema objektima troškova odnosno aktivnostima izazivačima. Adekvatno organizovan ABC sistem obezbeđuje informacije za permanentno praćenje i vrednovanje aktivnosti, što je pretpostavka upravljanja u savremenim preduzećima. Prilikom njegovog projektovanja, treba voditi računa o pravilnom definisanju aktivnosti u preduzeću, broju i karakteru podataka koji se prikupljaju na nivou aktivnosti, adekvatnom grupisanju aktivnosti u centre aktivnosti. Od kvaliteta podataka o aktivnostima (troškovi, mere izlaza, korišćenje kapaciteta, kvalitet, produktivnost, investicije u aktivnosti i sl.) zavisi objektivnost merenja performansi preduzeća. Međutim, menadžment ga može koristiti ne samo u kalkulacione svrhe, već i radi obezbeđenja finansijskih i nefinansijskih informacija o aktivnostima i za efektivno upravljanje troškovima – kao značajan alat ABM (Needles,Crosson,2011).

Iako se ABC promoviše kao osnova za donošenje boljih strategijskih odluka i poboljšanja profitnih performansi preduzeća, do suštinskog unapređenja kako organizacionih, tako i metodoloških osnova ABC, došlo je tek sa savremenim trendom integrisanja svih aspekata poslovanja, kao i razvojem informacionih tehnologija, koji su usmerili pažnju na razvoj i primenu novog koncepta - integrisanog ABC koji je nastojao da, uz niže troškove i za kraće vreme, obezbedi snažnu informacionu podršku menadžmentu u vidu on-line i informacija u realnom vremenu. Takođe, razvoj ERP sistema doprineo je i razvoju jednog novog pristupa - obračuna troškova po aktivnostima baziranog na vremenu (Time-Driven Activity-Based Costing/TDABC), u čijoj je osnovi vremenska jednačina. Odnosni model moguće je vrlo jednostavno ažurirati, kako bi odražavao promenu operativnih uslova poslovanja. Pored vremenske jednačine, akcentira se i stopa troškova kapaciteta, kao značajan element TDABC modela, odnosno kao još jedan od noviteta koje je nauka ponudila praksi i koji su sve prisutniji na inostranoj privrednoj sceni. Cilj TDABC modela nije samo utrđivanje tačnije cene koštanja, već i povećanje profitabilnosti preduzeća, odnosno povećanje njegove vrednosti zahvaljujući boljoj kontroli troškova i adekvatnom korišćenju resursa.

Upravljanje zasnovano na aktivnostima (Activity Based Management - ABM) fokusira se na upravljanje aktivnostima u cilju povećanja vrednosti koju dobija kupac i profita dobijenog obezbeđenjem ove vrednosti, što podrazumeva analizu uzročnika, analizu aktivnosti i evaluaciju performansi. Pri tome, glavni izvor informacija predstavlja ABC. Korišćenje informacija o troškovima različitih aktivnosti pomaže menadžerima da identifikuju

513

aktivnosti koje ne dodaju vrednost proizvodu ali troše resurse i, takođe, podstiču menadžere da redizajniraju skupe proizvodne metode. Dakle, saglasno ABM pristupu upravljanju preduzećem, pažnja menadžmenta usmerava se na aktivnosti preduzeća i podrazumeva set odluka i akcija na bazi informacija ABC koncepta. Ovo, sa ciljem da se uveća vrednost isporučena kupcima i da se profitabilnost preduzeća podigne na viši nivo. Apostrofiraju se strategijski i operativni ABM - strategijski ABM podrazumeva usmeravanje organizacije na najprofitabilnije korišćenje resursa, dok operativni ABM podrazumeva odluke i akcije u cilju kontinuiranih poboljšanja poslovnih procesa. Korist od analize aktivnosti dolazi, prevashodno, od klasifikacije troškova aktivnosti u skladu sa mogućnostima za smanjenje troškova.

Sistem budžetiranja zasnovan na aktivnostima (Activity Based Budgeting - ABB), proširuje ideju ABM na planski ciklus i koristi informacije benčmarkinga kako bi pomogao kompaniji da kontroliše troškove odnosno eliminiše, vremenom sve izraženiju, tendenciju prekoračenja budžeta, bez poboljšanja sposobnosti preduzeća da kreira vrednost za kupce (McNair, 2007).

Značajan broj lean preduzeća zamenio je konvencionalan način obračuna troškova metodom ABC. Apostrofiraju se brojne prednosti u prilog ove zamene: tačniji obračun troškova proizvoda/usluge, kupaca i kanala distribucije; identifikovanje najprofitabilnijih i najneprofitabilnijih proizvoda i kupaca; precizno praćenje troškova aktivnosti i procesa; snabdevanje menadžera pravim informacijama o troškovima u cilju ostvarivanja kontinuiranih poboljšanja; ostvarivanje boljeg marketing miksa; identifikovanje otpada i aktivnosti koje ne dodaju vrednost (Hall, 2013). Ovoj računovodstvenoj metodi mogu se, ipak, uputiti određene kritike sa stanovišta lean-a. S obzirom na to da je lean preduzećima svojstvena promena, odnosno da se proizvodi i procesi konstantno menjaju, menjaju se, sledstveno, i prethodno utvrđeni troškovi aktivnosti i njihovi uzročnici.

Rečju, ranije dodeljeni troškovi pojedinim aktivnostima i, posredstvom njih, određenim proizvodima postaju netačni – u odnosnoj situaciji, javlja se tzv. ABC paradoks. Osnovna prednost ovog računovodstvenog metoda, u lean preduzećima postaje njegov glavni nedostatak, jer postojanje više uzročnika troškova zahteva da se u analizi troškova, za potrebe unapređenja poslovanja, kontinuirano obrađuju raznovrsni i promenljivi uzročnici. Sve ovo rezultira činjenicom da ABC postaje suviše kompleksan i teško razumljiv, što je u suprotnosti sa lean filozofijom poslovanja (pojednostavljenje poslovnih procesa i eliminisanje svih oblika rasipanja).

514

4.2. Lean računovodstvo i obračun troškova toka vrednosti

Pojava ideje o Lean računovodstvu (Lean Accounting – LA) odnosno računovodstvu toka vrednosti (VSA) vezuje se za početak poslednje decenije 20. veka, dok svoj pravi oblik dobija tek u prvoj dekadi 21. veka. LA, u čijem se fokusu nalazi eliminisanje suvišnih transakcija radi obezbeđivanja kvalitetnih informacija utvrđenih na odgovarajući – lean način. Kao njegova osnovna prednost, u odnosu na sva prethodna rešenja, ističe se praćenje i obračun troškova toka vrednosti, a ne njihovo sagledavanje po proizvodima, odeljenjima ili aktivnostima. Ono je dizajnirano tako da odgovori na računovodstvene zahteve odnosno izazove lean proizvodnog okruženja, dosta je jednostavno za primenu i razumljivo, ima i ugrađen lean način razmišljanja u sam kontrolni sistem poslovnog procesa. Njegov zadatak sastoji se u (Maskell, Baggaley, 2004): uspostavljanju sistema merenja performansi koji će motivisati lean ponašanje na svim organizacionim nivoima i podstaći na kontinuirana lean poboljšanja (s obzirom na to da odnosne mere direktno utiču na poslovnu strategiju preduzeća, trebalo bi da predstavljaju temelj operativne i finansijske kontrole); identifikovanju finansijskih beneficija lean poboljšanja i uspostavljanje strategije za njihova kontinuirana povećanja; implementiranju adekvatnijih načina praćenja i obračunavanja troškova proizvoda i troškova toka vrednosti, koji će pružiti pouzdane informacije o troškovima za donošenje poslovnih odluka i povećanja profitabilnosti; eliminisanju svih oblika rasipanja u računovodstvu, kontrolnim i mernim sistemima; preusmeravanju vremena zaposlenih u oblasti finansija za rad na lean poboljšanjima, strateškim pitanjima, kao i njihovo podsticanje da postanu agenti promena u preduzeću (svojstveni su velikom broju lean preduzeća); fokusiranju ukupnog poslovanja oko vrednosti kreiranih za kupce.

Imajući u vidu da se LA javilo kao odgovor na izazove lean poslovnog okruženja odnosno drugačijeg načina obračunavanja i praćenja troškova, merenja performansi, sagledavanja rezultata poslovanja i sastavljanja izveštaja za potrebe lean preduzeća, razumljivo je da se osnovna ideja na kojoj počiva ne razlikuje od same suštine lean koncepta poslovanja – deli procese kreiranja proizvoda na tokove vrednosti, na aktivnosti koje stvaraju vrednost za kupca i, sledstveno, stvaraju vrednost za samo preduzeće. LA na potpuno isti način posmatra troškove povezane sa ustanovljenim tokovima vrednosti. Naime, VSA prati troškove po toku vrednosti, pri čemu tokovi vrednosti seku popreko linije funkcija i odeljenja odnosno po horizontali, čime se raskidaju veze sa tradicionalnim vertikalnim izveštavanjem strukture i tokova troškova.

515

Slika 3. Tipična struktura toka vrednosti

Izvor: Maskell. B.H., Baggaley, B., (2004), Practical Lean Accounting: A Proven System for Measuring and Managing the Lean Enterprise, Productivity Press, Chapter 7

Za njegovu implementaciju izuzetno je značajno definisanje familije/porodice proizvoda (proizvodi se grupišu po prirodnim familijama, koje dele zajedničke procese od tačke plasiranja porudžbine do isporuke gotovih proizvoda kupcima). U većini preduzeća, postoji više tokova vrednosti, koji se odnose na različite familije proizvoda i različite tržišne kanale. Sagledavajući poreklo troškova preduzeće je u mogućnosti da pažljivo prati sve finansijske implikacije u okviru toka vrednosti, kako bi fokusirao odgovarajuće tačke za poboljšanja i uštede. Sve informacije u vezi sa definisanim tokovima vrednosti u preduzeću moraju da budu transparentne za sve organizacione nivoe, kako bi svi zajednički radili na postizanju savršenog sklada ukupnog poslovnog procesa, što je i cilj LA. Značajno se menja uloga računovodstva troškova u okviru novog računovodstvenog sistema, s obzirom na činjenicu da lean proizvodna filozofija insistira na potpunom eliminisanju svih oblika rasipanja, naročito zaliha. Relevantne informacije o troškovima ključne su za uspešno upravljanje tokovima vrednosti, tako da je neophodno u

516

potpunosti fokusirati troškove aktivnosti i procesa koji se odvijaju u postojećim tokovima. U odnosnom kontekstu, zadatak računovodstva troškova podrazumeva potpunu vizualizaciju troškova kroz lanac, kao i njihovo tačnije vezivanje za objekte čija se profitabilnost meri, bilo da su u pitanju proizvodi, aktivnosti, kupci, kanali distribucije ili neki uži organizacioni segmenti preduzeća.

Imajući u vidu da menja način pristupanja troškovima, VSA menja i način merenja performansi (na nivou preduzeća, na nivo u tokova vrednosti i na nivou ćelija). Nakon prvobitnog uvođenja lean filozofije poslovanja u sve pore poslovnog subjekta, u skladu sa stavom kontinuiranog poboljšanja, svi zaposleni postaju odgovorni za doprinos unapređenju poslovanja na odgovarajući sistematičan način. Postizanje maksimalne profitabilnosti više nije povezano sa tradicionalnim načinom merenja performansi, nego sa činjenicom da ona zavisi od ostvarivanja maksimalnog protoka proizvoda kroz lanac vrednosti pokrenut od strane kupca. Ovakav način merenja performansi obezbeđuje kontinuiranu usredsređenost na glavni cilj lean koncepta poslovanja – stalno raditi na poboljšanjima, uz eliminisanje svega što je nepotrebno i suvišno. Saglasno suštini lean-a i sam računovodstveni sistem mora da bude lean. Transakcije su za LA isto što i zalihe za lean sistem proizvodnje, tj. sve transakcije su otpad i trebalo bi da budu sistematski eliminisane. Naime, računovodstveni i kontrolni sistemi, kao i sistemi merenja performansi ne bi trebalo da zahtevaju dodatne informacije koje već nisu zahtevane od strane operativnih kadrova za fizičku kontrolu procesa. Takođe, preduzeća koja uvode LA, na potpuno drugačiji način (u odnosu na tradicionalna preduzeća) pristupaju kontroli finansijskog rizika. Analizom vrednosti tokova i proces alociraju se visokorizične aktivnosti i preduzimaju svi potrebni napori na uklanjanju identifikovanih slabosti. U odnosnom procesu značajnu ulogu zauzimaju zaposleni u finansijskom i računovodstvenom sektoru. Veliki deo svoga radnog vremena oni provode radeći direktno sa zaposlenima u operativnim oblastima radi unapređenja postojećih procesa i smanjenja troškova, a znatno manji deo posvećuju obradama transakcija i generisanju izveštaja, potpuno suprotno od tradicionalnog sistema. Na ovaj način LA postaje integralni, aktivni deo lean preduzeća, usmeren, isključivo, na pronalaženje načina za uštedu, imajući konstantno na umu potrebe i zahteve kupaca. Adekvatnom implementacijom LA stvara se podloga za razvoj lean sistema upravljanja preduzećem (Lean Management System – LMS), dizajniranog da obezbedi odgovarajuće planove, operativno i finansijsko izveštavanje, kao i da motiviše na promene koje bi trebalo da vode preduzeće na odnosnom dugoročnom „putovanju bez odredišta“.

517

Slika 4. Troškovi toka vrednosti

Izvor: Hall, 2013, стр. 326.

Okosnicu LA čini obračun troškova toka vrednosti (Value Stream Costing – VSC). Kako se ukupni poslovni proces deli na odgovarajuće tokove vrednosti – kao potpuno zasebne jedinice, neophodno je sagledati koliko troškova prouzrokuje funkcionisanje jedne takve jedinice, kao i koliko košta njen učinak – krajnji proizvod odnosno familija proizvoda. VSC obezbeđuje potpune, tačne i blagovremene informacije o troškovima proizvodnje određene familije proizvoda zahvaljujući svojim glavnim karakteristikama: finansijski podaci sakupljaju se na nivou toka vrednosti, a ne na nivou proizvoda ili posla; izveštaji o prikupljenim finansijskim podacima sastavljaju se na nedeljnom (ili na mesečnom) nivou; svi troškovi unutar toka vrednosti smatraju se direktnim – ne pravi se, dakle, razlika između direktnih i indirektnih troškova svojstvena tradicionalnom računovodstvu; primena jednostavnijih metoda za prikupljanje finansijskih podataka I smanjivanje broja centara troškova; eliminisanje nepotrebnih troškova koji nisu pod kontrolom menadžera toka vrednosti pruža pravu sliku bilansa uspeha; troškovi izvan toka vrednosti nisu relevantni odnosno ne dodeljuju se definisanom toku vrednosti (tzv. troškovi održavanja poslovanja); akcenat je na maksimiziranju protoka proizvoda kroz tok vrednosti, a ne na proizvodnju. Svakoj familiji proizvoda dodeljuju se troškovi određenih aktivnosti (u okviru toka vrednosti i pomoćnih procesa), s obzirom na to koliko konkrentna familija koristi odnosne aktivnosti. S obzirom na to da većina preduzeća proizvodi više od jednog proizvoda (u okviru familije proizvoda), troškovi pojedinih proizvoda, i usluga

518

koje se tiču odnosnih proizvoda, razlikovaće se u zavisnosti od ličnih osobina i karakteristika proizvoda. Da bi obračun troškova toka vrednosti funkcionisao na pravi način, potrebno je ispuniti nekoliko uslova (Maskell, Baggaley, 2004): izveštavanje bi trebalo da bude na nivou toka vrednosti, a ne na nivou odeljenja; potrebno je izvršiti jasnu podelu zaposlenih i mašina po tokovima vrednosti; neophodno je uspostaviti adekvatnu kontrolu proizvodnih procesa i smanjiti njihovu varijabilnost; zalihe, takođe, moraju biti pod kontrolom, na relativno niskom nivou i konzistentne.

S obzirom na to da VSC ispoljava brojne prednosti, stoji konstatacija da se radi o relevantnoj, pravovremenoj i razumljivoj informacionoj podlozi za kvalitetno poslovno odlučivanje.

5. ZaključakPostizanje održivih konkurentskih prednosti nije moguće bez adekvatnog informacionog sistema. Računovođa, kao intelektualni resurs, treba da prati definisane ciljeve preduzeća, aktivno učestvuje u upravljačkim timovima i doprinosi unapređenju konkurentnosti preduzeća. Fleksibilno dizajniran informacioni sistem računovodstva troškova predstavlja ključno informaciono jezgro celine računovodstvenog informacionog sistema preduzeća odnosno bazični izvor informacija korisnih za poslovno odlučivanje. S obzirom na to da novo okruženje nosi nove izazove i probleme, neophodno je da se njegova informaciona ponuda kontinuirano revidira u funkciji unapređenja konkurentnosti preduzeća i nacionalne ekonomije.

Nužnost uključivanja u evropske i svetske tržišne tokove zahteva poznavanje širokog fokusa upravljanja troškovima i performansama preduzeća. Jedino integrisanjem internog i eksternog aspekta i značajnim proaktivnim pristupom upravljanju troškovima moguće je obezbediti pouzdanu informacionu podršku sve zahtevnijem menadžmentu preduzeća u osmišljavanju i uspešnoj realizaciji konkurentskih strategija. Integrisano upravljanje troškovima, u uslovima gde se konkurencija vodi ne samo između preduzeća, već i između lanaca vrednosti, podrazumeva kombinovanu primenu većeg broja novih koncepata, alata, metoda, tehnika odnosno pristupa obračunu i upravljanju troškovima.

519

COST ACCOUNTING – INFORMATION SUPPORT CORE OF COMPANY’S COMPETITIVE ADVANTAGES IMPROVEMENT

RezimeUnapređenje konkurentnosti preduzeća doprinosi poboljšanju konku-rentnosti nacionalne privrede i jačanju njene pozicije u evropskim i svet-skim okvirima.Teška borba za opstanak, postizanje i unapređenje kon-kurentskih prednosti u kompleksnom, turbulentnom i krajnje neizvesnom okruženju, pretpostavlja sofisticirana profesionalna znanja i veštine, kao i dizajniranje kvalitetne informacione podrške menađžmentu, kako bi razbistrio horizont odnosno minimizirao rizik i neizvesnost pri odluči-vanju. U postupku poslovnog odlučivanja i kontrole ostvarenih rezultata neophodno je aktivno učešće računovođe, koji mora da opravda novu ulogu koju ima - pored ostalog, svojom fleksibilnošću, kontinuiranom edukacijom, praćenjem teorijskih i praktičnih dostignuća koja tangiraju računovodstveni informacioni sistem, uvažavanjem novih menadžerskih filozofija.

On treba da prati definisane ciljeve preduzeća, aktivno učestvuje u upravljačkim timovima i doprinosi unapređenju konkurentnosti predu-zeća. Nezavisno od konkretnog opredeljenja u pogledu poslovne stra-tegije, preduzeće se neminovno suočava sa zahtevom troškovne konku-rentnosti. Sledstveno, uključivanje u evropske i svetske tržišne tokove podrazumeva, pored ostalog, sofisticirana znanja koja tangiraju široki fokus upravljanja troškovima i performansama preduzeća. S obzirom na to da je, u domenu poslovno-finansijskih odluka, računovodstvo tro-škova ključno informaciono jezgro odnosno esencijalni deo celine raču-novodstvenog informacionog sistema preduzeća, nužno je da se konti-nuirano revidira njegova informaciona ponuda i pronalaze novi načini generisanja kvalitetnih informacija, kao podrške savremenim mehaniz-mima upravljanja preduzećem.

U radu je osvetljen značaj fleksibilno dizajniranog informacionog sistema računovodstva troškova u generisanju kvalitetnih informacija za donoše-nje odluka. Akcentirani su neki od novih ili unapređenih postojećih konce-pata, tehnika, alata odnosno pristupa obračunu i upravljanju troškovima – fundamentalno značajnim u postupku implementacije i podrške konku-rentskim strategijama preduzeća.

Ključne reči:menadžment, strategija, konkurentske prednosti, upravljanje troškovima

520

AbstractCompany competitiveness improvement contributes to the competitive-ness of nationaleconomy and to strengthening of its relative position in the Europe and across the world. Ruthlessstruggle for survival, achieve-ment and improvement of competitive advantages incomplex, turbulent and extremely uncertain environment,requires sophisticatedprofessional knowledge and skills, as well as high-quality management informationsup-port design in order to clear the horizon and minimize risk and uncertainty ofdecision-making.In the process of business decision-making and achi-eved resultscontrol the active participation of the accountant is necessary, who needs tojustifynewly received role - with his flexibility, continuous education, stayingupdated with latest theoretical and practical achieve-ment concerning accountinginformation system, respect of new manage-ment philosophies.

The accountant need tofollow the defined goals of the firm, actively parti-cipating in management teamsand contribute to firm competitiveness im-provement.Independent of the individualchoice in the aspect of business strategy, the firm inevitably faces therequirements of cost competitiveness.Consequently, the inclusion in European andglobal market flows includes, among other things, sophisticated knowledgeconcerning wide focus of cost and performance management. Taking into accountthat, in busine-ss-financial decisions domain , cost accounting is key information core and essential part of the accounting information system, the continuous update ofits information offer is necessary as well as the innovation of the hig-h-qualityinformation generation as support to the contemporary business managementmechanism.

The paper highlights the significance of a flexibly designed cost accounting information system in generating quality information for decision-making. It also discusses some of the new or improved existing concepts, techniqu-es, tools or approaches to costing and cost management – fundamentally important in the process of implementation and support to the company’s competitive strategies.

Keywords: management, strategy,competitive advantages, cost manage-ment

521

LiteraturaAnsari, S., Bell, J., CAM-I-Target Cost Core Group, (1997), Target Costing: The Next Frontier in Strategic Cost Management, McGraw Hill, New York;

Atasu, A., Van Wassenhove, L.,Sarvary,M., (2008), Efficient Take-Back Legisla-tion,INSEAD, Working paper, Fontaineblean;

Chopra, S.,Meindl, P., (2013) Supply Chain Management, Strategy, Planning and Operation,Pearson, Boston;

Cooper, R., (1995), When Lean Enterprises collide, Competing through Confron-tation, Harvard Business School Press, Boston, Massachusetts ( USA);

Cooper, R., Kaplan R.S., (1999), The Design of Cost Management Systems,Text and Cases, Second Ed.,Prentice Hall;

Cooper, R., Slagmulder, R.,(1997),Target Costing and Value Engineering, Pro-ductivity Press, Portland, Oregon

Drury, C., (2008), Management and Cost Accounting, 7. ed., International Thom-son Business Press, London;

Drury, C., (2012), Management and Cost Accounting, 8. ed.,Cengage Leasrning ;

El-Homsi, A., Slutsky, J., (2010), Corporate Sigma: Optimizing the Health of Your Company with Systems Thinking, Productivity Press, Taylor & Francis Group, LLC

Gordon, G. (2010), Value Stream Costing as a Management Strategy for Opera-tional

Improvement, Cost Management, January/February, pp. 11-18;

Hall, J.A., (2013),Introductionto Accounting Information Systems, 8th Internati-onal Edition, South-Western, Cengage Learning;

Hansen, D.R., Mowen, M.M., (2013),Cornerstones of Cost Management, 2nd International Edition, South-Western, Cengage Learning;

Horngren, C.T., Bhimani, A., Datar, S.M., Foster, G. (2005), Management and Cost Accounting, Third Edition, FT Prentice Hall, Pearson Education Ltd.

Horvath, P.,(1993), Target Costing, Schaeffer-Poeschel Verlag, Stuttgart

Jablan Stefanović, R., (2014), Interni obračun,Centar za izdavačku delatnostEko-nomskog fakulteta u Beogradu, Beograd;

Jablan Stefanović, R., Knežević, V., (2011), ABC pristup problemu opštih tro-škova kao osnova kvalitetnijeg poslovnog odlučivanja, Zbornik radova: Eko-nomska teorija i praksa u savremenim uslovima,Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Ekonomski fakultet, Brčko;

Kaplan,R.S,Norton D.P., (1996), The Balanced Scorecard: Translating Strategy Into Action, Harvard Business School Press, Boston.

522

Maher, M., (1997), Cost Accounting, Creating Value for Management, Fifth Edition, Irwin, McGraw-Hill Co, Inc.

Maskell, B.H., Baggaley, B., (2004), Practical Lean Accounting: A Proven System for Measuring and Managing the Lean Enterprise, Productivity Press (el. izd.).

McNair, C.J. (2007), Beyond the Boundaries: Future Trends in Cost Manage-ment, Cost Management, January/February, pp. 10-21.

Needles, B.E., and Crosson, S.V. (2011), Managerial Accounting Principles, 9th International Edition, South-Western, Cengage Learning.

Raiborn, C.A., Kinney M.R. (2011), Cost Accounting Principles, South-Western, Cengage Learning

Seuring, S., Goldbach, M., (2010), Cost Management in Supply Chains, Physica, Heidelberg

Shank,J.K., Govindarajan,V.,(1993), Strategic Cost Managenent: The New Tool of Competitive Advantage, The Free Press, USA

Silvi, R., Bartolini, M., Hines, P., (2008), SCM and Lean Thinking: A Fra-mework for Management Accounting, Cost Management, January/February, pp. 11-20.

Womack, J.P. , Jones, D.T., (2003), Lean Thinking: Banish Waste and Create We-alth in Your Corporation,Revised and updated, Free Press, Simon and Schuster

Zimmerman, J.L. (2000), Accounting for Decision Making and Control, Third Edition, Irwin, McGraw-Hill International Editions.

523

KREIRANJE PODSTICAJNOG POSLOVNOG OKRUŽENJA NA LOKALNOM NIVOU: STAVOVI DONOSILACA ODLUKA I STRUČNJAKA IZ LOKALNIH SAMOUPRAVA

Dušan Mojić1

1. UvodKreiranje podsticajnog poslovnog okruženja važna je tema ekonomista (istraživača), privrednika („poslovnih praktičara“), ali i pripadnika političke elite u većini zemalja sveta. Pomenuti akteri analizi poslovnog okruženja prilaze iz ugla svojeg poziva, ali i uz različite ciljeve. U centru pažnje istraživača su razlike u poslovnim ambijentima/klimama različitih zemalja, regiona, gradova i opština i njihov uticaj na privredne performanse. Privrednici su, naravno, zainteresovani za ulaganje kapitala u područja koja olakšavaju (ili u najmanju ruku ne otežavaju) poslovanje. Najzad, pripadnici političke elite imaju za cilj stvaranje podsticajne poslovne klime zbog njene jasne povezanosti sa nivoom ulaganja (pogotovo stranih direktnih investicija), a time i rastom nivoa bruto društvenog proizvoda. Sve to neposredno je povezano i sa otvaranjem novih radnih mesta (kao i očuvanjem postojećih), što svakako daje i politički legitimitet i mogućnost da se o(p)stane na vlasti. Svi pomenuti procesi, naravno, u velikoj meri su određeni ekonomskom politikom jedne države.

Radi analize poslovnih okruženja razvijeno je niz lista, izveštaja, pokazatelja (na primer, The Global Competitiveness Report, Doing Business Report, Business Environment Ranking and Index i drugi). Pomenute liste se odnose na nacionalne države/privrede, ali i na niže nivoe – regionalne i lokalne. Najviše pažnje se poklanja upravo razlikama u poslovnim okruženjima/klimama različitih zemalja (za Srbiju videti prvenstveno Konkurentska pozicija Srbije u 2015. godini prema Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, 2015; kao i Džunić, Golubović, 2014, Leković, Ivanović, 2013; Kalač, Gračanin, 2012, itd.), ali je poslednjih godina sve češća uporedna analiza poslovnih okruženja na regionalnom i lokalnom nivou (Janković Milić et al. 2014; Molnar, 2012, 2011; Stojanović, Stanković, Ranđelović, 2012; Adžić, 2009 i drugi). U takvim analizama naglasak je uglavnom na „tvrdim“ (objektivnim) pokazateljima/indikatorima, dok su percepcije

1 Filozofski fakultet, Beograd, dmojic@ekof.bg.ac.rs

524

poslovnog okruženja od strane različitih aktera bile manje istraživane. Ovaj rad upravo za cilj ima osvetljavanje stavova dve grupe ključnih aktera u stvaranju podsticajnog poslovnog okruženja u Srbiji na lokalnom nivou – izabranih lica u gradovima i opštinama i stručnih saradnika zaduženih za ovu oblast u lokalnim samoupravama.

2. Cilj i metodologija istraživanjaTekst je nastao kao rezultat šireg anketnog istraživanja pod vođstvom prof. dr Mine Petrović (sprovedenog krajem 2014. godine) u organizaciji Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) o izazovima u radu lokalnih samouprava u Srbiji u narednom periodu. Izdvojeno je nekoliko tematskih oblasti:

1. EU integracije Srbije i njihove implikacije na lokalne samouprave.

2. Zaštita životne sredine.

3. Rodne jednakosti i usluge koje pruža lokalna samouprava.

4. Kreiranje podsticajnog poslovnog okruženja.

Ovaj tekst posvećen je upravo poslednjoj tematskoj oblasti – kreiranju podsticajnog poslovnog okruženja kroz analizu načina na koji akteri u lokalnim samoupravama definišu postojeće stanje, kapacitete i potrebe. Konkretnije, reč je o analizi stavova dve grupe aktera – tzv. izabranih lica/funkcionera (predsednik/gradonačelnik ili zamenik predsednika opštine/gradonačelnika i odbornici u skupštini opštine), te stručnih saradnika zaduženih za pomenutu oblast u lokalnim samoupravama. Realizacija istraživanja obavljena je preko mreže poverenika SKGO, odnosno drugih mreža na koje se SKGO može osloniti. Upitnici su slati u sve opštine i gradove, dakle uzorak nije planiran, te je realizacija istraživanja odredila i njegove karakteristike.

Uzorak funkcionera/ odbornika čini 76 popunjenih upitnika iz 38 opština i gradova (25 predsednika/gradonačelnika ili njihovih zamenika, 42 odbornika i 8 načelnika i nosilaca sličnih funkcija). Za oblast poslovnog okruženja veličina uzorka je 54 (stručnjaci zaduženi uglavnom za oblast lokalnog ekonomskog razvoja).

3. Rezultati i diskusija - izabrana lica Analizu stavova donosilaca odluka na lokalnom nivou započećemo izlaganjem njihovog stepena zadovoljstva opštim stepenom društveno-

525

ekonomske razvijenosti u njihovoj lokalnoj samoupravi. Konkretnije, biće prikazana ocena kvaliteta privredne aktivnosti i životnog standarda, komunikacije sa privrednicima i građanima i socijalne infrastrukture. Kada je reč o privrednoj aktivnosti i životnom standardu donosioci odluka uglavnom izražavaju nezadovoljstvo opštom ekonomskom situacijom na lokalnom nivou. Veoma nizak stepen zadovoljstva izražava nešto više od četvrtine ispitanika (28,2%), a nizak stepen zadovoljstva 45,1% njih. Umereno je zadovoljno pomenutom situacijom nešto manje od četvrtine (23,9%), dok je samo 1,4% ispitanika veoma zadovoljno postojećim stanjem.

Grafikon 1. Zadovoljstvo opštom ekonomskom situacijom na lokalnom nivou

Slična je i ocena stepena ekonomske aktivnosti i privredne razvijenosti: preovladava veoma nisko i nisko zadovoljstvo (20,8% odnosno 48,6%), dok manje od trećine (29,2%) izražava umereno zadovoljstvo, a samo 1,4% veoma visok stepen zadovoljstva. Kada je reč o jednom od važnih pokazatelja kvaliteta poslovnog okruženja (broj investitora i vrednost investicija), stepen zadovoljstva je još manji: veoma nizak i nizak stepen zadovoljstva izražava gotovo 4/5 donosilaca odluka na lokalnom nivou (41,7% odnosno 34,7%). Sa druge strane, nešto više od 1/5 (20,9%) umereno je ili izraženo zadovoljno (18,1% prvih i samo 2,8% drugih).

Kod procene mogućnosti zapošljavanja zanimljivo je uporediti stanje u privatnom i javnom sektoru. Imajući u vidu sveopštu nezaposlenost

526

očekivan je rezultat nezadovoljstvo postojećim stanjem. No, pokazuju se i nezanemarljive razlike: ispitanici su nešto manje nezadovoljni (veoma nezadovoljni 28,2%, nezadovoljni 46,5%, umereno zadovoljni 23,9% i izraženo zadovoljni 1,4%) mogućnostima zapošljavanja kod privatnih poslodavaca. Sa druge strane, kada je reč o javnom sektoru nezadovoljstvo je mnogo izraženije. Naime, preko 9/10 donosioca odluka iskazuje veoma nizak (61,1%) i nizak stepen zadovoljstva (30,6%).

Nešto je povoljnija ocena situacije u vezi sa visinom i redovnošću isplate zarada, pogotovo u javnom sektoru. Prilike u tom pogledu u privatnom sektoru ocenjuju se nešto nepovoljnijim – izraženo nezadovoljnih je 19,7%, a nezadovoljnih 26,8%, dok je umereno zadovoljnih 33,8%, a veoma zadovoljnih 1,4%.

Zanimljivo je da čak 18,3% ispitanika ne može da proceni situaciju u ovom pogledu. Sa druge strane, kao što je rečeno, prilike u javnom sektoru se smatraju znatno povoljnijim: ovde preovladava zadovoljstvo pošto je više od polovine umereno (36,1%), izraženo (23,6%) ili veoma izraženo zadovoljno (9,7%).

Slična razlika se primećuje kada je reč o oceni uslova rada u privatnom i javnom sektoru: prilike u javnom sektoru se (logično) ocenjuju znatno povoljnijim – čak 85% je zadovoljnih (umereno 42,3%, izraženo 35,2% i veoma izraženo 8,5%). Sa druge strane, situacija u privatnom sektoru se percipira nepovoljnijom, budući da je 12,7% veoma nezadovoljnih i 32,4% nezadovoljnih (ukupno 45,1%), naspram 39,4% zadovoljnih (35,2% umereno i 4,2% veoma zadovoljnih). I ovde se pojavljuje relativno visok udeo ispitanika koji ne mogu da procene stanje u ovoj oblasti – 15,5%.

Kada je reč o komunikaciji lokalnih samouprava sa građanima, privrednicima i državnim organima najveće je zadovoljstvo iskazano saradnjom sa državnim institucijama oko ključnih pitanja lokalnog razvoja (više od 60% umereno ili veoma zadovoljnih). Slično se ocenjuje i zainteresovanost lokalnih privrednika za sastajanje sa predstavnicima lokalne samouprave i zajedničko rešavanje važnih pitanja za privredu i građane uopšte, ali i institucionalna saradnja sa privrednim udruženjima i komorama. No, procena ispitanika o nivou inicijative samih građana za uključivanje u rešavanje bitnih pitanja od javnog interesa uglavnom je nepovoljna: više od polovine je veoma nezadovoljno ili nezadovoljno (52,2%). Sa druge strane, komunikacija sa obrazovnim institucijama uglavnom se ocenjuje pozitivno – 70% ispitanika je zadovoljno u tom pogledu.

527

To nas dovodi do analize socijalne infrastrukture na lokalnom nivou – infrastrukture koju u velikoj meri čine kulturne i obrazovne ustanove. Kada je reč o kulturnim sadržajima i sportsko-rekreativnim kapacitetima preovladava umereno zadovoljstvo (nešto je više zadovoljnih ovim drugim mogućnostima). Kvalitet obrazovanja se ocenjuje veoma povoljno – blizu 80% donosioca odluka je manje ili više zadovoljno, a slično je i sa brojem ovih ustanova. No, sam kvalitet znanja i veština koji mladi dobijaju u njima ocenjuje se nepovoljnije – preovladava umereno zadovoljstvo (50,7%), ali provejava i izraženo nezadovoljstvo – (35,2%).

U uvodu teksta je rečeno da se u okviru poslovnog okruženja jedne nacionalne ekonomije ipak mogu razlikovati situacije na lokalnom nivou. Pojedini autori (Stojanović i dr, 2012: 167) smatraju da i u Srbiji lokalne samouprave (uzimaju primer Niša) mogu omogućiti takvu poslovnu klimu da nivo konkurentnosti grada, opštine ili regiona bude daleko iznad nivoa konkurentnosti same države. Za detaljniju analizu položaja naših opština, gradova i regiona na sličnim listama pogledati, na primer, publikaciju European Cities and Regions of the Future 2014/2015 (2014). No, imajući u vidu ograničenost nadležnosti lokalnih organa vlasti u kreiranju i sprovođenju ekonomske politike u celini, veoma je važno kako se te nadležnosti sagledavaju od strane ispitanika u našem istraživanju.

Pre svega, dominira stav (u najvećoj meri utemeljen) da je većina nadležnosti u ovom pogledu na republičkom nivou, ali se u okviru tog dominantnog stava različito sagledavaju uloga i nadležnost lokalnih samouprava. Najveći udeo ispitanika smatra da su uloga i značaj lokalne samouprave znatni iako je većina nadležnosti u tom pogledu na republičkom nivou (36,2%). Sledi po učestalosti mišljenje da su uloga i značaj lokalne samouprave minimalni zbog pomenute činjenice da je većina nadležnosti na republičkom nivou (33,3%). Najzad, jedna petina ispitanika (20,3%) smatra da su kako uloga i značaj lokalne samouprave, tako i podela nadležnosti između različitih nivoa vlasti u ovom pogledu odgovarajuće.

Naravno, važan preduslov za kreiranje podsticajnog poslovnog okruženja jeste postojanje kapaciteta na lokalnom nivou vlasti/administracije. Blizu polovine ispitanika procenjuje da u njihovim lokalnim samoupravama postoje sve službe za podršku unapređenju poslovnog okruženja, ali to ipak nije mišljenje i nezanemarljivog dela njih (nešto više od trećine). Zanimljivo je (nažalost) da čak 14,3% ispitanika nema stav o ovom! Dalje, više od polovine ispitanika (56,5%) smatra da njihove administracije imaju dovoljno stručnih kadrova koji mogu da omoguće unapređenje poslovnog okruženja.

528

Sa druge strane, velika većina (čak dve trećine) donosilaca odluka na lokalnom nivou finansijska sredstva svojih lokalnih samouprava smatra nedovoljnim za ovu namenu (uz ponovo 14,3% njih koji nemaju stav o ovom važnom pitanju)!

Kada je reč o saradnji u ovoj oblasti sa drugim akterima, ubedljivo preovladava ocena da je ta saradnja dobra, neretko i odlična. Saradnja na unapređenju poslovnog okruženja sa SKGO se najbolje ocenjuje – blizu 9/10 ispitanika je smatra dobrom (54,1%) ili, čak, odličnom (34,4%). Sledi saradnja sa privrednim subjektima, udruženjima i komorama (61,9% odnosno 17,5%), NVO (60,3% odnosno 14,3%), obrazovnim institucijama (57,4% odnosno 19,1%), te regionalnim institucijama/agencijama (59,7% odnosno 9,7%). Saradnja sa opštinama ili gradovima iz drugih zemalja je nešto ređa i o njoj su podeljena mišljenja (da je loša smatra 42,4% ispitanika, a dobrom ili odličnom je smatra nešto veći udeo njih – gotovo polovina ili preciznije 49%). Veoma je važno istaći ocenu o dobroj (63,5%) i odličnoj (9,5%) saradnji sa drugim lokalnim samoupravama.

Grafikon 2. Ocena saradnje sa Vladom Republike Srbije u procesu unapređenja lokalnog poslovnog okruženja

Najzad (naravno), možda je i najbitnija ocena saradnje sa Vladom Republikom Srbije imajući u vidu pomenutu preovlađujuću procenu da je većina nadležnosti kada je reč o procesu unapređivanja poslovnog okruženja na republičkom nivou vlasti. I ovde dominira procena (kod 55,5% ispitanika)

529

da je saradnja dobra ili čak odlična (44,4% odnosno 11,1%), ali nezanemarljiv udeo njih ocenjuje je lošom (39,7%) ili veoma lošom (1,6%). Očigledno je da su očekivanja od ove saradnja najveća (i verovatno nedovoljno ispunjena), što može u najvećoj meri objasniti navedene rezultate.

Kada je reč o ličnim kapacitetima donosilaca odluka na lokalnom nivou oni su veoma oskudni: manje od jedne desetine (9,1%) njih je bilo u prilici da pohađa seminare ili neke druge vidove obuke vezane za proces unapređenja poslovnog okruženja. No, raduje stav da bi svi u istraživanju nabrojani vidovi izgradnje kapaciteta bili korisni za povećanje spremnosti i sposobnosti lokalnih administracija u pomenutom procesu. Konkretnije, to se odnosi na razmenu iskustava sa kolegama sa lokalnih nivoa vlasti iz zemalja regiona koje su skoro pristupile Evropskoj uniji, međunarodne privredne forume/susrete privrednika i gradonačelnika/predsednika opština, angažman stručnjaka za podršku lokalnoj samoupravi u privlačenju investicija, te brendiranje grada/opštine.

Tabela 1. Stav o korisnosti različitih vidova izgradnje kapaciteta na lokalnom nivou za unapređenje poslovnog okruženja (u %)

Vid izgradnje kapaciteta Korisno NekorisnoNema stav

Razmena iskustva sa kolegama iz zemalja koje su nedavno primljene u EU (Rumunija, Bugarska, Hrvatska)

73,9 4,3 21,7

Međunarodni privredni forumi/susreti privrednika i gradonačelnika/predsednika opština

73,4 6 20,9

Angažovanje stručnjaka za podršku opštini/gradu u privlačenju investicija i unapređenju poslovnog okruženja

76,4 8,5 15,5

Brendiranje grada/opštine 78,6 5,7 15,7

Jedan od možda i najbitnijih aspekata podizanja kapaciteta lokalnih administracija je svakako oblast regulatorne reforme (pojednostavljivanje i skraćivanje procedura ili konkretnije pojednostavljivanje izdavanja dozvola, odobrenja, rešenja i saglasnosti po zahtevu privrednih subjekata radi ubrzanja pomenutih procedura i smanjenja troškova). Toga su itekako svesna izabrana lica (donosioci odluka) na lokalnom nivou, pošto su u svojim lokalnim samoupravama ili već sproveli takve aktivnosti (62,2%) ili su zainteresovani za to (niko od ispitanika nije naveo da nije zainteresovan

530

za sprovođenje takvih procedura). Među prvima polovina je sprovodila samo manji deo tih reformi, dok je druga polovina bila usmerena na veći deo procedura koje se odnose na privredu.

Kada je reč o konkretnim rezultatima u oblasti lokalnog ekonomskog razvoja procena je donosilaca odluka da se najviše postiglo na planu strateškog planiranja: u toj oblasti su rezultati ocenjeni kao dobri (32,8%) a neretko i veoma dobri (14,9%). Ovo je očekivano budući da je reč sve izraženijoj tendenciji donošenja strateških dokumenata na svim nivoima vlasti (pa i lokalnom). Pogotovo su pitanja lokalnog ekonomskog razvoja u fokusu kada je reč o strateškom planiranju.

Potrebno je napomenuti da je kod svih aspekata lokalnog ekonomskog razvoja veliki deo ispitanika ocenjivao da rezultati nisu ni dobri ni loši. To je verovatno pitanje za posebnu analizu – kako je moguće da je značajan procenat donosilaca odluka neodlučan (ne može da proceni) ovako važan problem njihovih lokalnih samouprava?! No, ne računajući ove odgovore pokazuje se da su ispitanici zadovoljni rezultatima kada je reč o podršci postojećoj privredi, osnivanju novih privrednih subjekata, te marketingu (oko četvrtine njih). Nešto slabije se ocenjuju rezultati na planu ekonomskih analiza i projekcija (17,6% ih procenjuje kao dobre) i najslabije (posebno važno) u privlačenju investicija (13,4% ih smatra dobrim, a 3% vrlo dobrim).

Za ostvarivanje navedenih rezultata verovatno je najvažnija finansijska podrška. Zbog toga je bilo važno istražiti finansijski položaj lokalnih samouprava kada je reč o procesu stvaranja povoljnijeg poslovnog okruženja. Očekivano je situacija u ovom pogledu nepovoljna budući da (na primer) samo 2,9% ispitanika procenjuje da nema nikakvih finansijskih problema u sprovođenju projekata i aktivnosti. Narednih 15,7% ističe da ima dovoljno sredstava za glavne aktivnosti ali ne i za dobar deo tekućih ili budućih projekata. Najveći broj izabranih lica navodi da većina projekata ima finansijskih poteškoća (42,9%).

Ako tome dodamo one koji ističu da jedva mogu održati osnovne aktivnosti/projekte zbog nedovoljnog finansiranja (24,3%) i one koji ne dobijaju nikakva sredstva (7,1%) onda dobijamo veoma nepovoljnu procenu finansijske održivosti napora lokalnih administracija na unapređivanju poslovnog okruženja. I tako oskudna sredstva u ogromnom udelu potiču iz lokalnog budžeta (čak 82,6%). Daleko iza se nalazi podrška iz nadležnog ministarstva (7,2%). Ostali izvori finansiranja su gotovo zanemarljivi – manje od 5% (poslovni sektor, EU fondovi i drugi strani donatori).

Za unapređivanje poslovnog okruženja veoma je bitna ako ne i presudna saradnja sa privredom. Svest o tome je svakako prisutna među donosiocima odluka na lokalnom nivou, a od konkretnih modaliteta saradnje najčešći je povremeno

531

održavanje sastanaka sa privrednicima, udruženjima privrede, komorama. Takvi sastanci često rezultiraju u konkretnim aktivnostima.

Grafikon 3. Izvori finansijske podrške projektima unapređenja poslovnog okruženja na lokalnom nivou

Sa druge strane, retko su ustanovljena formalna tela (Savet za zapošljavanje, Poslovni savet) koja predstavljaju neposredni okvir takve institucionalne saradnje sa privredom. Generalno, saradnja privatnog i javnog sektora je sve češći i sve privlačniji model unapređivanja poslovnog okruženja (kako na lokalnom, tako i na drugim nivoima). Zbog toga je bilo zanimljivo istražiti kako donosioci odluka na lokalnom nivou vide prioritete u saradnji javnog i privatnog sektora (uključujući i funkcionisanje Poslovnog saveta kao institucionalnog vida te saradnje).

Tabela 2. Šta bi (prema Vašem mišljenju) trebalo da budu prioriteti u saradnji javnog i privatnog sektora i radu Poslovnog saveta

(navedite tri prema redosledu važnosti)

Prioritet I rang II rang

III rang

I + II + III

Olakšavanje poslovanja postojećih privrednih subjekata 21,7 23,8 15 60,5Porast broja malih i srednjih preduzeća 18,8 36,5 28,3 83,6Povećanje stope zaposlenosti 43,5 27 21,7 92,2Zapošljavanje teže zapošljivih kategorija stanovništva (žene, mladi, Romi, izbegla i raseljena lica, osobe sa invaliditetom…)

11,6 3,2 11,7 26,5

Olakšavanje uspostavljanja javno-privatnih partnerstava 4,3 9,5 23,3 37,1

532

Povećanje stope zaposlenosti percipira se kao najvažniji prioritet saradnje javnog i privatnog sektora (kao i rada Poslovnog saveta). Naime, to je prvi izbor 43,5% donosioca odluka, čak dvostruko češće od prvog sledećeg – olakšavanja poslovanja postojećih privrednih subjekata (21,7%). Zatim sledi porast broja malih i srednjih preduzeća (18,8%), zapošljavanje teže zapošljivih kategorija stanovništva (žene, mladi, Romi, izbegla i raseljena lica, osobe sa invaliditetom…) – 11,6% i, na kraju, olakšavanje uspostavljanja javno-privatnih partnerstava (4,3%). Zanimljivo je da u drugom i trećem rangu dominira kao prioritet porast broja malih i srednjih preduzeća (36,5% odnosno 28,3%), što nije neočekivano imajući u vidu raširenu svest o značaju ovih privrednih subjekata za ekonomski razvoj u celini (pogotovo u manjim sredinama). U zbiru sva tri ranga ponovo dominira povećavanje stope zaposlenosti (92,2), praćeno porastom malih i srednjih preduzeća (83,6) i olakšavanjem poslovanja postojećih privrednih subjekata (60,5).

Imajući u vidu funkcije ispitanika u lokalnim samoupravama (donosioci odluka ili izabrana lica) nije iznenađenje da se kao prioriteti izdvajaju pitanja koju šira javnost (pa i građani kao birači) smatraju nesumnjivo važnim za ukupni ekonomski razvoj, a time i životni standard.

4. Rezultati i diskusija - stručnjaciNa početku analize stavova stručnjaka na lokalnom nivou o procesu unapređivanja poslovnog okruženja predstavićemo neka njihova socio-demografska obeležja. Zanimljivo je da je ovde distribucija stručnjaka rodno uravnotežena (na ovim poslovima radi nešto više žena nego muškaraca – 53,7% naspram 46,3%). Očekivano, dominiraju stručnjaci srednjeg starosnog doba (35-54 godine) – 59,3%, ali je veliki udeo i mlađih osoba – jedna trećina ili tačno 33,3%. Još jedna zanimljivost je raznolikost formalnih uloga koje u lokalnoj administraciji imaju ovi stručnjaci. Jedino se učestalošću izdvajaju poslovi vezani za Lokalni ekonomski razvoj (LER), što svedoči da je ova mreža „zaživela“ na lokalnom nivou, iako i ovde imamo niz različitih zvanja (Šef odseka/kancelarije za LER – 27,8%, Koordinator kancelarije za LER – 18,5%, LER izvršilac za turizam, Pomoćnik Predsednika opštine za LER, Projektni asistent za upravljanje projektima u Agenciji za LER, Stručni saradnik za privredu i LER – sve po 1,9%). No, kao što smo rekli, zajednički imenitelj ovih formalnih uloga je veza sa Mrežom za lokalni ekonomski razvoj, a time i aktivnostima SKGO koja je i inicirala osnivanje mreže.

Kada je reč o „kvalitetu ljudskih resursa“ u ovoj oblasti na nivou lokalnih

533

administracija vrlo je pozitivna i činjenica da je polovina stručnjaka angažovana na duži period – četiri i više godina. Nadamo se da je ova stabilnost pokazatelj visokih profesionalnih standarda kojih se u obavljanju svojih poslova pridržavaju ovi stručnjaci, ali i napuštanja prakse „politički motivisane“ promene sastava službi u lokalnoj administraciji nezavisno od stručne osposobljenosti i kvaliteta obavljenog posla. Veoma je povoljna i obrazovna struktura budući da 90,7% stručnjaka ima visokoškolsko obrazovanje. U to pozitivnu sliku se uklapa i podatak da 87% ovih zaposlenih aktivno govori bar jedan svetski jezik (naravno, najčešće engleski – 72,2%).

Zadovoljstvo/nezadovoljstvo stručnjaka opštim stepenom društveno-ekonomske razvijenosti u njihovim lokalnim samoupravama na vrlo sličnom je nivou kao i kod donosilaca odluka (izabranih lica). Drugim rečima, i stručnjaci i donosioci odluka na veoma sličan način ocenjuju sve istraživane aspekte – kvalitet privredne aktivnosti i životnog standarda, komunikaciju sa privrednicima i građanima, socijalnu infrastrukturu kao i ruralni razvoj. Preovladava generalno nezadovoljstvo opštom ekonomskom situacijom na lokalnom nivou, ali uz neke razlike. Zanimljivo je da se stručnjaci (prirodom svog poziva) više bave investicijama u privredu lokalne samouprave i da znatno povoljnije ocenjuju broj i vrednost investicija (više od polovine umereno ili veoma zadovoljnih, naspram jedne petine među donosiocima odluka).

Takođe je u opisu posla stručnjaka za ekonomski razvoj (uključujući i kvalitet poslovnog okruženja) komunikacija sa različitim društvenim akterima iz ove oblasti. Ova komunikacija se ocenjuje nešto povoljnijom nego u slučaju donosilaca odluka. Slično važi i za posebno važnu komunikaciju sa državnim institucijama oko ključnih pitanja lokalnog razvoja (imajući u vidu još uvek veliku ulogu republičkih nivoa vlasti). Dok ovu komunikaciju donosioci odluka zadovoljavajućom smatraju u nešto više od 60% slučajeva kod stručnjaka je ta ocena još povoljnija – 72% njih je smatraju umereno ili veoma zadovoljavajućom.

Uočeni obrazac sa ponavlja i kod analize zadovoljstva socijalnom infrastrukturom na lokalnom nivou – stručnjaci su zadovoljniji nego donosioci odluka u svim njenim istraživanim indikatorima. Zanimljivo je da čak se i kvalitet znanja i veština koji se stiču u obrazovnim ustanovama među stručnjacima smatra znatno boljim: nasuprot donosilaca odluka koji ga smatraju neadekvatnim (35,2%), kod stručnjaka je to nezadovoljstvo više nego dvostruko manje izraženo (16,7%). Sa druge strane, stručnjaci češće izražavaju umereno zadovoljstvo kvalitetom znanja i veština (57,4% naspram 50,7%), kao i veoma veliko zadovoljstvo (22,3%).

534

Tabela 3. Zadovoljstvo nivoom znanja i veština stečenih za potrebe zapošljavanja u obrazovnim ustanovama (uporedna analiza stavova

donosilaca odluka i stručnih saradnika)

Veoma nisko

zadovoljstvo

Nisko zadovoljstvo

Umereno zadovoljstvo

Visoko zadovoljstvo

Veoma visoko

zadovoljstvo

Donosioci odluka 2,8 32,4 50,7 9,9 -

Stručnjaci 1,9 15,1 58,5 20,9 1,9

Ostaje da se nadamo da su u pravu zarad dobrobiti njihovih lokalnih samouprava i sveukupnog nivoa društveno-ekonomskog razvoja! No, uprkos prilično optimističnom sagledavanju socijalne infrastrukture postoji jedan aspekt kojim (opravdano) stručnjaci iz lokalnih samouprava nikako nisu zadovoljni – brzinom rešavanja pravnih sporova pred pravosudnim organima. Ovde je nezadovoljnih blizu polovine (48,1%) nasuprot zadovoljnih 29,6%, uz čak 22,2% neodlučnih!

Grafikon 4. Zadovoljstvo brzinom rešavanja pravnih sporova pred pravosudnim organima

535

Imajući u vidu da sporost pravosudnih organa u velikoj meri usporava i generalno otežava poslovanje privrednih subjekata može se reći da je to jedan od bitnih činilaca već konstatovanog nepovoljnog stanja kada je reč o ukupnom nivou društveno-ekonomskog razvoja u istraživanim lokalnim samoupravama.

Kada je reč o suštinski važnoj oceni uloge i značaja lokalnih samouprava u procesu unapređivanja poslovnog okruženja mišljenja stručnjaka su u velikoj meri saobrazna mišljenjima donosioca odluka. Provejava apsolutna uverenost da je većina nadležnosti u ovom pogledu na republičkom nivou, ali se u okviru tog preovlađujućeg načina mišljenja na različit način sagledavaju uloga i nadležnost lokalnih samouprava. Ohrabrujuće, relativno najveći udeo ispitanika (tačno trećina njih) smatra da su uloga i značaj lokalne samouprave znatni, iako je većina nadležnosti u tom pogledu na republičkom nivou (33,3%). Nešto manje njih (31,5%) smatra da su uloga i značaj lokalne samouprave minimalni upravo zbog pomenute činjenice da je većina nadležnosti na republičkom nivou. Najzad, 18,5% stručnjaka smatra da su kako uloga i značaj lokalne samouprave, tako i podela nadležnosti između različitih nivoa vlasti u ovom pogledu odgovarajuće.

Generalno, stručnjaci iz ove oblasti u lokalnim administracijama većinski (51,9%) smatraju da su veoma zainteresovani i dobro informisani o procesu unapređenja poslovnog okruženja na lokalnom nivou, dok njih 44,4% ističe da jesu zainteresovani, ali ne i dovoljno informisani o ovom važnom procesu. Ključni preduslov sprovođenja aktivnosti na unapređivanju poslovnog okruženja jesu kapaciteti na lokalnom nivou. Većinska (68,5%) procena stručnjaka iz lokalnih samouprava je da u njihovom administracijama postoje sve službe neophodne za podršku unapređenju poslovnog okruženja. Nešto manji udeo smatra da je slična situacija kada je reč o stručnom osoblju (58,5%). Sa druge strane, finansijska sredstva za ovu namenu smatraju se apsolutno nedovoljnim od strane velike većine njih – 79,6%. Očigledno je da se nedostatak finansija sagledava kao ključna prepreka delotvornijim aktivnostima na ovom planu.

Navedena i slične prepreke mogu se, nema sumnje, umanjiti dobrom saradnjom sa drugim relevantnim akterima u procesu unapređivanja poslovnog okruženja. Ta saradnja se najčešće ocenjuje kao dobra, često i kao odlična. Naime, znatno iznad polovine stručnjaka na taj način vidi saradnju sa drugim lokalnim samoupravama, Vladom Republike Srbije, regionalnim institucijama i agencijama, nevladinim organizacijama na lokalnom nivou, privrednicima i njihovim udruženjima, kao i komorama. Ipak, zanimljivo i ohrabrujuće, najpovoljnija je ocena saradnje sa SKGO: ta saradnja se ocenjuje kao dobra od strane 44,2% a kao odlična od strane

536

čak 51,9% stručnjaka! Ostaje nada da će ta saradnja u budućnosti biti tako dobra, možda i bolja.

Unapređivanje ličnih kapaciteta stručnjaka zaduženih za unapređivanje poslovnog okruženja takođe je značajno za uspeh navedenog procesa. Više od polovine njih učestvovalo je na raznim seminarima ili drugim programima obuke iz ove oblasti. Ovde bi reč raznim trebalo razumeti u doslovnom značenju pošto su ispitanici navodili zaista niz raznorodnih programa usavršavanja iz ove oblasti. Dalje, njihova je procena da bi različiti oblici izgradnje kapaciteta bili korisni za povećanje spremnosti i sposobnosti lokalnih administracija u procesu unapređivanja poslovnog okruženja. To se neposredno odnosi na razmenu iskustava sa kolegama sa lokalnih nivoa vlasti iz zemalja regiona koje su skoro pristupile Evropskoj uniji, međunarodne privredne forume/susrete privrednika i gradonačelnika/ predsednika opština, angažman stručnjaka za podršku lokalnoj samoupravi u privlačenju investicija, te brendiranje grada/opštine.

Tabela 4. Procena rezultata u različitim oblastima/funkcijama lokalnog ekonomskog razvoja

Aktivnosti Veoma dobri Dobri Ni dobri

ni loši Loši Veoma loši

Strateško planiranje 18,9 54,7 18,9 - -

Privlačenje investicija 9,6 23,1 40,4 21,2 3,8

Podrška postojećoj privredi 3,8 28,3 43,4 18,9 5,7

Podrška osnivanju novih privrednih subjekata

3,8 41,5 30,2 18,9 5,7

Marketing 1,9 28,3 43,4 18,9 5,7

Ekonomske analize i projekcije 3,8 24,5 30,2 26,4 5,7

Ljudski i tehnički kapaciteti lokalnih samouprava u oblasti lokalnog ekonomskog razvoja i unapređenja poslovnog okruženja različito se ocenjuju. Najpovoljnije se ocenjuju stručnost osoblja, saradnja različitih službi lokalne samouprave i tehnički kapaciteti, dok je znatno slabija ocena broja i motivisanosti osoba koje se bave navedenim poslovima.

537

Može se reći da se objašnjenje za ovo može tražiti u još uvek nedovoljnom vrednovanju ovih aktivnosti (ili bar takvoj percepciji stručnjaka) uprkos njihovom sve većem društvenom, ekonomskom, pa i političkom značaju. Tome u prilog ide i podatak da samo 43,4% anketiranih navodi da u njihovim lokalnim administracijama postoje tačno određeni zaposleni ili službe koje se bave isključivo tim pitanjima. Narednih 30,2% ističe da su u njihovim lokalnim samoupravama pojedini zaposleni dužni da uz svoj redovan posao prate pitanja iz ove oblasti, dok 3,8% navodi da su svi zaposleni dužni da obaveste i bave ovim pitanjima u domenu svog posla. No, ono što zabrinjava jeste podatak da čak 17% ispitanika tvrdi da niko nije posebno zadužen za praćenje procesa u ovoj oblasti, što nesumnjivo stvara probleme u radu lokalne administracije!

Pomenuti nedovoljni kapaciteti nesumnjivo su uticali i na nedovoljan obim i dubinu aktivnosti u oblasti regulatorne reforme (pojednostavljivanje i skraćivanje procedura koje se odnose na podsticajnije poslovno okruženje). Naime, 45,3% lokalnih samouprava (prema iskazima stručnjaka) nije sprovodilo aktivnosti iz oblasti regulatorne reforme, ali iskazuje zainteresovanost za to. Da je samo za manji broj procedura ta reforma sprovedena navodi 22,6% njih, dok je to za većinu procedura koje se odnose na privredu uradilo 32,1% lokalnih samouprava. Konkretni rezultati različito se ocenjuju – ubedljivo je najpovoljnija ocena procesa strateškog planiranja. Rezultati u toj oblasti smatraju se veoma dobrim (18,9%) ili dobrim (54,7%) (ukupno 73,6% povoljnih ocena). Svi ostali aspekti smatraju se daleko manje uspešnim. Donekle se izdvaja kao uspešnija od drugih oblast podrške osnivanju novih privrednih subjekata (3,8% je ocenjuje veoma uspešnom, a 41,5% uspešnom), dok daleko zaostaju privlačenje investicija, podrška postojećoj privredi i oblast ekonomskih analiza i projekcija.

Kada je reč o finansijskoj situaciji lokalnih samouprava u procesu unapređivanja poslovnog okruženja ona je očekivano teška. Naime, ilustracije radi, samo 5,6% stručnjaka ističe da njihove lokalne administracije nemaju gotovo nikakvih finansijskih problema u sprovođenju projekata i aktivnosti u ovoj oblasti. Najčešća je situacija u kojoj većina takvih projekata i programa ima ozbiljne finansijske poteškoće (40,7%), dok u brojnim slučajevima (37%) lokalne samouprave imaju dovoljno sredstava za glavne aktivnosti, ali uz finansijske teškoće nekih sadašnjih i budućih projekata. Osnovne aktivnosti i programi u ovoj oblasti su dovedeni u pitanje zbog nedovoljnog finansiranja u 13% lokalnih samouprava, dok u 3,7% ne postoje nikakva sredstva opredeljena za tu namenu. I ta prilično ograničena i u svakom smislu oskudna sredstva dominantno se obezbeđuju iz (takođe oskudnih) lokalnih budžeta – čak u 82,7% slučajeva. Retko je oslonac za finansiranje nadležno ministarstvo (9,6%), a još ređe EU fondovi (5,8%).

538

Grafikon 5. Dominantni izvor finansijske podrške projektima unapređenja lokalnog poslovnog okruženja

Saradnja (i ocena saradnje) sa NVO sektorom kada je reč o unapređenju poslovnog okruženja veoma je raznolika. Dok 47,2% stručnjaka procenjuje da je ta saradnja dobra, 18,9% njih smatra je neodgovarajućom pošto se nedovoljno koristi kapacitet NVO sektora. Naravno, u nekim lokalnim samoupravama (28,3%) nema saradnje, pošto ne postoje NVO aktivnosti u ovoj oblasti. Ono što je nesumnjivo još važnije jeste saradnja lokalnih samouprava sa akterima iz privatnog sektora u procesu kreiranja podsticajnijeg poslovnog okruženja na lokalnom nivou. Da je saradnja dobra procenjuje četvrtina ispitanika (25,5%). Relativno najveću zastupljenost (31,4%) ima procena stručnjaka da saradnja nije dobra zbog toga što privatni sektor očekuje previše ustupaka od lokalne samouprave. Drugi razlog po zastupljenosti (17,6%) zbog kojeg se ta saradnja smatra neadekvatnom jeste nedostatak poverenja privatnog sektora u lokalnu administraciju. Najzad, deo stručnjaka (9,8%) procenjuje da ključni razlog odsustva saradnje leži u nedovoljnim kapacitetima lokalne samouprave za partnerske odnose sa privatnim sektorom.

Vidovi saradnje sa privatnim sektorom su veoma raznoliki ali ne i toliko intenzivni. Nažalost, čak 9,1% lokalnih administracija nema nikakav oblik saradnje sa privredom. Najčešći način saradnje je periodično sastajanje sa predstavnicima privrede (privrednicima, udruženjima privrednika, privrednim komorama), sa i bez konkretnih aktivnosti koje bi bile ishod pomenute saradnje. Nešto ređi su institucionalni vidovi saradnje (redovni

539

sastanci Saveta za zapošljavanje i Poslovnog saveta), takođe sa ili bez konkretnih rezultata u vidu definisanih aktivnosti i projekata.

Poslovni savet jedan je od institucionalno najčešćih oblika saradnje lokalnih samouprava i različitih aktera iz privatnog sektora. Zanimalo nas je, između ostalog, i šta su bili glavni razlozi njegovog osnivanja, naravno u percepciji stručnjaka na lokalnom nivou (moglo se navesti najviše tri). Ubedljivo se izdvajaju, prema učestalosti navođenja, olakšavanje poslovanja postojećih privrednih subjekata, zatim podrška povećanju broja malih i srednjih preduzeća, te povećanje stope zaposlenosti. Znatno ređe se navode zapošljavanje teže zapošljivih kategorija stanovništva (žene, mladi, Romi, izbegla i raseljena lica, osobe sa invaliditetom) i olakšavanje uspostavljanja privatno-javnih partnerstava. Pomoć SKGO u osnivanju Poslovnog saveta najčešće se ne smatra preterano značajnom (takvu ocenu iznosi četvrtina anketiranih), dok njih 18,8% smatra da je podrška SKGO u tom pogledu bila veoma značajna. Zanimljivo je da čak 40,6% stručnjaka iz ove oblasti ne može da proceni (bolje reći nema saznanja), dok u 15,6% slučajeva u lokalnim samoupravama postoje Poslovni saveti, ali SKGO nije podržao njihovo osnivanje. Trebalo bi napomenuti da je SKGO konkretnu podršku Poslovnim savetima pružila za pet lokalnih samouprava. No, sa druge strane, SKGO je razvila Vodič za poslovne savete, te održala regionalne obuke o poslovnim savetima.

Tabela 5. Ocenite kvalitet rada Poslovnog saveta ukoliko postoji u Vašoj lokalnoj samoupravi

Aktivnosti

RezultatiVeoma dobri

Dobri Ni dobri ni loši

Loši Veoma loši

Izrada i praćenje realizacije Akcionog plana lokalnog ekonomskog razvoja

4,3 21,7 56,5 4,3 8,7

Predlaganje odluka i inicijativa i davanje mišljenja od važnosti za unapređenje poslovne klime, kao i opšteg kvaliteta života u lokalnoj zajednici

4,5 59,1 18,2 13,6 -

Pružanje podrške predlozima i inicijativama Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj

- 47,6 33,3 9,5 4,8

Davanje predloga odluka i inicijativa za unapređenje gradske/opštinske uprave, javnih preduzeća, ustanova, organizacija i službi radi poboljšanja uslova za privređivanje u lokalnoj samoupravi

- 50 35 5 5

Konkretni učinci rada Poslovnog saveta praćeni su u nekoliko dimenzija. Najpovoljnije se ocenjuje kvalitet rada kada je reč o predlaganju odluka i

540

inicijativa, te davanju mišljenja od važnosti za unapređenje poslovne klime, kao i opšteg kvaliteta života u lokalnoj zajednici (4,3% ga ocenjuje veoma dobrim, a čak 59,1% dobrim). Rezultati se ocenjuju pozitivnim (polovina anketiranih) i u pogledu davanja predloga odluka i inicijativa za unapređenje rada gradske ili opštinske uprave, javnih preduzeća, ustanova, organizacija i službi radi poboljšanja uslova za privređivanje u lokalnoj samoupravi. Nešto manji udeo stručnjaka (47,6%) ističe kao dobre rezultate u pružanju podrške predlozima i inicijativama. Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, dok je daleko iza ocena aktivnosti na izradi i praćenju realizacije Akcionog plana lokalnog ekonomskog razvoja (jedna četvrtina ih smatra uspešnim ili veoma uspešnim, doduše, uz čak 56,5% onih koji ih ne smatraju ni dobrim ni lošim).

Kada je reč o tome šta bi trebalo da budu prioriteti u radu Poslovnog saveta (nezavisno od postojećeg stanja) u prvom rangu ili izboru izdvaja se olakšavanje poslovanja postojećih privrednih subjekata (51,2%), daleko iznad povećanja stope zaposlenosti (34,9%).

Porast broja malih i srednjih preduzeća dominira u drugom rangu ili izboru prioriteta (47,6). U trećem rangu ili izboru imamo relativno ravnopravno vrednovanje dva prioriteta – porast malih i srednjih preduzeća (28,6%) i povećanje stope zaposlenosti (26,2%). Kada je reč o zbiru sve tri ranga ili izbora imamo gotovo ravnopravno vrednovanje povećanja stope zaposlenosti (82,5%), olakšavanja poslovanja postojećih privrednih subjekata (82,1%) i povećanja broja malih i srednjih preduzeća (80,9%). Olakšavanje uspostavljanje javno-privatnih partnerstava i zapošljavanje teže zapošljivih kategorija stanovništva (žene, mladi, Romi, izbegla i raseljena lica, osobe sa invaliditetom) nalaze se daleko iza na listi prioriteta rada Poslovnog saveta na lokalnom nivou u percepciji stručnjaka iz lokalnih samouprava.

Tabela 6. Šta bi (prema Vašem mišljenju) trebalo da budu prioriteti u radu Poslovnog saveta (navedite do tri prema redosledu važnosti)

Prioritet I rang II rang

III rang

I + II + III

Olakšavanje poslovanja postojećih privrednih subjekata 51,2 11,9 19 82,1

Porast broja malih i srednjih preduzeća 4,7 47,6 28,6 80,9

Povećanje stope zaposlenosti 34,9 21,4 26,2 82,5

Zapošljavanje teže zapošljivih kategorija stanovništva (žene, mladi, Romi, izbegla i raseljena lica, osobe sa invaliditetom…)

4,7 9,5 9,5 23,7

Olakšavanje uspostavljanja javno-privatnih partnerstava 4,7 9,5 16,7 30,9

541

Zanimljivo je i uporediti ove podatke sa nalazima o prioritetima u radu Poslovnog saveta donosilaca odluka, koji ubedljivo na vrh stavljaju povećanje stope zaposlenosti. Ovde se nameće veoma logično i, čini se, ubedljivo tumačenje očiglednih razlika: dok izabrana lica razmišljaju „politički“ stavljajući zaposlenost kao „prioritet svih prioriteta“ (iz perspektive građana/birača), stručnjaci ukazuju kako na važnost tog cilja (povećanja zaposlenosti), ali i značaj načina za dostizanje tog cilja – olakšavanja poslovanja postojećih privrednih subjekata i povećanja broja malih i srednjih preduzeća (a time i povećavanja nivoa zaposlenosti).

Tabela 7. Ocenite kvalitet rada Saveta za zapošljavanje ukoliko postoji u Vašoj lokalnoj samoupravi

Aktivnosti

RezultatiVeoma dobri

Dobri Ni dobri ni loši

Loši Veoma loši

Izrada programa zapošljavanja – Lokalnog akcionog plana zapošljavanja

44,7 34,2 15,8 2,6 -

Praćenje realizacije programa i mera aktivne politike tržišta rada

29,7 35,1 16,2 16,2 -

Organizovanje javnih radova i radno angažovanje nezaposlenih u izvođenju javnih radova

27 40,5 18,9 8,1 -

Aktivnosti na realizaciji programa dodatnog obrazovanja i obučavanja

8,1 35,1 29,7 21,6 2,7

Iniciranje novih modaliteta programa zapošljavanja

5,7 37,1 25,7 22,9 2,9

Davanje mišljenja, preporuka, predloga i inicijativa nadležnom organu opštine/grada

19,4 33,3 27,8 13,9 2,8

Drugi uobičajeni institucionalni okvir za unapređivanje poslovnog okruženja (pogotovo kada je reč o zapošljavanju) jesu Saveti za zapošljavanje na lokalnom nivou. Percepcija njihovih rezultata od strane stručnjaka iz lokalnih administracija takođe je praćena u nekoliko dimenzija ili aspekata. Rezultati na planu izrade programa zapošljavanja (tj. Lokalnog akcionog plana zapošljavanja) smatraju se najuspešnijim (44,7% stručnjaka ih smatra veoma dobrim, a 34,2% dobrim). Zanimljiva je (reklo bi se i diskutabilna) povoljna ocena aktivnosti u pogledu organizovanja javnih radova i radnog angažovanja nezaposlenih u izvođenju javnih radova (67,5%).

542

Sledi praćenje realizacije programa i mera aktivne politike tržišta rada (ukupno 64,8% pozitivnih ocena). Više od polovine povoljnih ocena imaju i aktivnosti davanja mišljenja, preporuka, predloga i inicijativa nadležnom organu lokalne samouprave. Sa druge strane, manje od polovine anketiranih stručnjaka povoljno ocenjuje aktivnosti na realizaciji programa dodatnog obrazovanja i obučavanja, te iniciranje novih modaliteta programa zapošljavanja.

5. Zaključci i preporukeKreiranje podsticajnog poslovnog okruženja jedan je od najvećih izazova za kreatore ekonomske politike na državnom nivou, ali i za političke i stručne aktere na lokalnim nivoima vlasti (regioni, gradovi, opštine). U tome je svakako bitno uvažiti i percepcije pomenutih aktera. Ovo istraživanje upravo je imalo za cilj da ukaže na stavove izabranih lica (funkcionera) i stručnih saradnika u gradovima i opštinama Srbije kao preduslove stvaranja podsticajnijih poslovnih ambijenata na lokalnom nivou. U ovom delu će biti izdvojeni najkarakterističniji nalazi iz istraživanja i na osnovu njih formulisane preporuke za buduće aktivnosti. Jedan od svakako najupečatljivijih rezultata jeste važnost koju procesu unapređivanja poslovnog okruženja na lokalnom nivou pridaju kako donosioci odluka (funkcioneri lokalnih samouprava i odbornici), tako i stručni saradnici zaduženi za ovu oblast aktivnosti. Jasno (i opravdano nezadovoljstvo) opštom ekonomskom situacijom na lokalnom nivou pomenuti akteri usmeravaju ka aktivnostima unapređenja poslovnog okruženja. No, nedovoljni kapaciteti (pogotovo finansijski) u tom pogledu svakako otežavaju uspeh pomenutih aktivnosti.

PREPORUKA 1: Pre svega, potrebno je još više proširiti i unaprediti aktivnosti na povećanju svesti svih relevantnih aktera o važnosti kreiranja podsticajnijeg poslovnog okruženja na lokalnom nivou. Svi bitni akteri (prvenstveno na republičkom nivou) bi trebalo da dodatno prošire i prodube saradnju sa lokalnim samoupravama na planu lokalnog ekonomskog razvoja i, konkretnije, unapređivanja poslovnog okruženja. Iako i među anketiranim predstavnicima lokalnih samouprava dominira ocena da su ključne nadležnosti u ovom pogledu na republičkom nivou, uloga lokalnih nivoa vlasti nikako se ne smatra nevažnom. Da bi to zaista bilo aktuelizovano lokalnim samoupravama je nužna podrška.

PREPORUKA 2: Potrebno je ukazati na konkretne vidove međusobne saradnje lokalnih samouprava koji se smatraju najsvrsishodnijim (kako u sadašnjosti tako i u budućnosti). Jedan od najzanimljivijih podataka iz istraživanja odnosi se na procenu zadovoljstva inicijativama građana ka lokalnim samoupravama.

543

Naime, ovde je stepen zadovoljstva najmanji u poređenju sa zadovoljstvom komunikacijom sa svim ostalim relevantnim akterima. Upravo je to oblast u kojoj su pomaci najvažniji – kako povećati stepen političke participacije na lokalnom nivou u zajedničkom poduhvatu kreiranja podsticajnijeg poslovnog okruženja, a na dobrobit celokupne zajednice. Naravno, pokazuje se da su finansijski problemi prepoznati kao ključni u tom procesu. Lokalni budžeti su apsolutno preskromni za ozbiljnije aktivnosti i projekte i, što je takođe veliki problem, gotovo apsolutno su orijentisani na sopstvene izvore. U tom pogledu bi pomoć svih relevantnih aktera bila veoma važna u nastojanju da se finansijska potpora pronađe i u nadležnim ministarstvima, poslovnom sektoru, EU fondovima i kod drugih stranih donatora.

PREPORUKA 3: Trebalo bi dodatno promovisati značaj i važnost osnivanja i osnaživanja stručnih službi koje se bave lokalnim ekonomskim razvojem i kreiranjem podsticajnijeg poslovnog okruženja. Lobiranje u tom pravcu ka svim relevantnim društvenim (pogotovo državnim) akterima nameće se kao logičan korak. Pogotovo bi trebalo insistirati na daljem razvoju tih službi isključivo na stručno-profesionalnim a nikako ne na političkim kriterijumima. Naročito bi tu svest trebalo promovisati kod izabranih lica na svim nivoima vlasti, ali i celokupne javnosti. Tome u prilog ide i ilustrativan podatak da su stručnjaci na lokalnom nivou najmanje zadovoljni brzinom rešavanja sporova pred pravosudnim organima. Upravo je politička volja glavni preduslov reforme pravosuđa, a time i unapređivanja poslovnog okruženja na svim nivoima (uključujući i lokalni).

PREPORUKA 4: Stručnjaci koji se bave lokalnim ekonomskim razvojem su veoma zainteresovani ali (prema sopstvenom priznanju) ne uvek i dovoljno obavešteni o procesu stvaranja podsticajnijeg poslovnog okruženja na lokalnom nivou.

Upravo je to oblast u kojoj bi trebalo ojačati aktivnosti kroz različite vidove saradnje. Može se reći da je, na osnovu ovog podatka, uloga svih oblika umrežavanja lokalnih samouprava dragocena, ali bi trebalo da bude više usmerena i ka upoznavanju sa drugim vidovima aktivnosti ostalih nezaobilaznih relevantnih aktera (vladine institucije, EU inicijative, NVO sektor, itd.). Upravo tome u prilog ide u većinsko mišljenje stručnjaka da bi postojeću saradnju sa svim relevantnim akterima trebalo intenzivirati.

PREPORUKA 5: Pokazuje se da su institucionalni oblici saradnje (Mreža za lokalni ekonomski razvoj – LER, te Mreža načelnika uprava gradova, opština i gradskih opština) verovatno i najbolji i najefikasniji okvir za sprovođenje aktivnosti u procesu unapređivanja poslovnog okruženja na lokalnom nivou. Upravo zbog toga je potrebno pojačati napore za uključivanjem što većeg broja lokalnih samouprava u pomenute vidove saradnje, čemu u prilog idu

544

i stavovi stručnjaka o potrebi započinjanja nove ili proširenja već postojeće saradnje. To nije iznenađenje budući da, na primer, više od 9/10 stručnih saradnika procenjuje da su aktivnosti Mreže za LER uticale na unapređenje poslovnog okruženja u njihovoj lokalnoj samoupravi prvenstveno zbog razmene iskustava sa predstavnicima drugih gradova i opština u Srbiji, upoznavanja sa novim zakonima, uredbama, procedurama i praksama u Srbiji, te predstavljanja iskustava iz drugih gradova i opština u Srbiji. Dalje, kao veoma korisna sagledava se i baza poslovnog okruženja na lokalnom nivou i na njenom daljem razvijanju bi svakako trebalo istrajati.

PREPORUKA 6: Kao i izabrana lica i stručni saradnici finansijska sredstva raspoloživa za kreiranje podsticajnijeg poslovnog okruženja smatraju apsolutno nedovoljnim. Na tom planu bi posredovanje različitih aktera svakako bilo dragoceno u smislu zastupanja i podrške pred državnim institucijama, privrednim subjektima, nevladinim organizacijama, evropskim fondovima i institucijama. Naravno, za to je neophodno i podizanje kapaciteta lokalnih samouprava kroz programe obuke, razmenu iskustava sa predstavnicima lokalnih nivoa vlasti iz zemalja regiona, međunarodne privredne forume, angažovanje stručnjaka za podršku lokalnoj samoupravi u privlačenju investicija, kao i brendiranje grada/opštine. Stručnjaci kao važne posebno prepoznaju tri aspekta delovanja u procesu unapređenja poslovnog okruženja na lokalnom nivou: tehnička podrška (organizacija sastanaka, konsultantska podrška), zastupanje (prema republičkim institucijama i EU, kao i stranim donatorima) i, najzad, razvoj ljudskih resursa na lokalnom nivou (obuke, kursevi, radionice, seminari).

PREPORUKA 7: Kao jedna od osnovnih slabosti prepoznata je nedovoljna saradnja sa privatnim sektorom u ovoj oblasti. Ilustracije radi, gotovo 10% lokalnih samouprava nema nikakav oblik saradnje sa privredom. Najčešći vidovi saradnje su periodična okupljanja sa predstavnicima privrede (privrednicima, udruženjima privrednika, privrednim komorama), ali najčešće bez konkretnih aktivnosti ili programa. Još ređi su institucionalni vidovi saradnje (redovni sastanci Saveta za zapošljavanje i Poslovnog saveta), takođe sa ili bez konkretnih rezultata u vidu definisanih aktivnosti i projekata. Zbog njihovog potencijalno sve većeg značaja za lokalni ekonomski razvoj istraženi su konkretni efekti funkcionisanja Poslovnih saveta (naravno u lokalnim samoupravama u kojima su formirani i u kojima su „zaživeli“). Najpovoljnije se ocenjuje kvalitet rada kada je reč o predlaganju odluka i inicijativa, te davanju mišljenja od važnosti za unapređenje poslovne klime, kao i opšteg kvaliteta života u lokalnoj zajednici. No, pokazalo se da je mišljenje stručnjaka da bi prioriteti u radu Poslovnih saveta trebalo da budu prevashodno olakšavanje poslovanja postojećih privrednih subjekata, povećanje stope zaposlenosti i, na kraju, povećanje broja malih i srednjih preduzeća.

545

SažetakAnaliza je deo projekta „Podrška lokalnim samoupravama u Srbiji u pro-cesu evropskih integracija“ u organizaciji Stalne konferencije gradova i opština (SKGO). Izdvojeno je nekoliko tematskih oblasti a u ovom radu je naglasak na kreiranju podsticajnog poslovnog okruženja. Težište istra-živanja bilo je na prepoznavanju načina na koji akteri u okviru lokalnih samouprava definišu postojeće stanje, kapacitete i potrebe ispitivanjem stavova dve ciljne grupe.

Prvu čine funkcioneri lokalnih samouprava, predsednik/gradonačelnik ili zamenik predsednika opštine/gradonačelnika i odbornici u skupštini op-štine.

Drugu grupu čine stručni saradnici zaduženi za određenu oblast u lokalnoj samoupravi, u ovom slučaju unapređenje poslovnog okruženja. Analizira-na je percepcija opšteg nivoa društveno-ekonomskog razvoja i kapaciteta na lokalnom nivou za unapređivanje poslovnog okruženja, ta formulisane preporuke za stvaranje podsticajnog poslovnog okruženja.

Ključne reči: poslovno okruženje, lokalne samouprave, lokalni ekonomski razvoj

AbstractThis analysis is a part of o project „Support to Local Authorities in Serbia in the Process of European Integrations“, organized by the Standing Con-ference of Towns and Municipalities (SCTM). Several thematic areas have been targeted, while the emphasis in this paper is on the process of cre-ating enabling business environment. The focus of the research has been on identifying the ways in which the actors in local authorities define existing situation, capacities and needs by investigating the attitudes of two target groups. The first one has been consisted of elected persons – president/mayor or vice-president/deputy and local assembly members. The second one has been consisted of experts from local authorities for the area of business environment. The subjects of analysis have been the perceptions of general level of socio-economic development, as well as local capacities for improving business environment. Based on this analysis recommendati-ons have been designed for creating enabling business environment.

Keywords: business environment, local authorities, local economic deve-lopment

546

LiteraturaAdžić S. 2009. Reindustrijalizacija, teorija endogenog razvoja i dobro regionalno i lokalno poslovno okruženje. U: Jakšić M., Praščević A. (redaktori) Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize: referati sa nauč-no stručnog skupa. Beograd: Ekonomski fakultet, str. 93-106.

Džunić M., Golubović N. 2014. Poslovno okruženje u Srbiji u kontekstu glo-balne ekonomske krize. U: Aranđelović Z., Marinković S. (redaktori) Antikrizne politike i postkrizni procesi: izazovi ekonomske nauke. Niš: Ekonomski fakultet, str. 337-353.

European Cities and Regions of the Future 2014/2015 2014. Dostupno na: http://www.fdiintelligence.com/Locations/Europe/European-Cities-and-Region-s-of-the-Future-2014-15 (stranica posećena 13. 12. 2015).

Konkurentska pozicija Srbije u 2015. godini prema Izveštaju Svetskog ekonom-skog foruma 2015. Beograd: Fondacija za razvoj ekonomske nauke; Srpska asocijacija menadžera. Dostupno na: http://www.fren.org.rs/node/305?lang=sr (stranica posećena 9. 12. 2015).

Janković Milić V., Stanković J., Marinković S. 2014. The Capacity of Local Governments to Improve Business Environment: Evidence from Serbia. Zbornik Radova Ekonomskog Fakulteta u Rijeci-Proceedings of Rijeka Faculty of Econo-mics, Vol. 32, No. 2, pp. 233-254.

Kalač E., Gračanin Š. 2012. Regulatorne reforme i konkurentnost Srbije. Ekono-mika, God. 58, Br. 2, str. 179-192.

Leković V., Ivanović V. 2013. Institutional Determinants of Business Environ-ment Improvement in the Republic of Serbia. In: Economic Sciences on the Crossroad: Proceedings from the International Conference. Belgrade: Institute of Economic Sciences, pp. 240-251.

Molnar D. 2012. Uticaj subvencija na lokalni ekonomski razvoj i tokove stranih direktnih investicija u Srbiji i merenje njihovih efekata. U: Aranđelović Z. (re-daktor) Regionalni razvoj i demografski tokovi zemalja Jugoistočne Evrope. Niš: Ekonomski fakultet, str. 205-218.

Molnar D. 2011. Alternativni oblici organizovanja kancelarija za lokalni eko-nomski razvoj i njihov značaj u Srbiji. U: Aranđelović Z. (redaktor) Regionalni razvoj i demografski tokovi zemalja Jugoistočne Evrope. Niš: Ekonomski fakul-tet, str. 195-207.

Stojanović B., Stanković J., Ranđelović M. 2012. The City of Niš Competitive-ness Analysis in the Field of Foreign Direct Investment. Ekonomika preduzeća, Vol. 60, No. 3-4, pp. 167-178.