UVOD

Nije slučajno da su troškovi infrastrukture u saobraćaju postali predmet posebnog interesovanja teorije i prakse u ekonomici saobraćaja i saobraćajnoj politici. Veliki značaj učešće infrastrukturnih saobraćajnih objekata u ukupnim osnovnim sredstvima saobraćaja kao privredne delatnosti, a posebno u nekim saobraćajnim granama, uslovi su poseban tretman saobraćajne infrastrukture kako od saobraćajnih privrednih organizacija, tako i organa društvene zajednice. S obzirom na karakteristike saobraćajne infrastrukture i specifičnu ulogu koju ovi objekti imaju u razvoju privrede jedne zemlje, s jedne strane, i veliku intenzivnost u ove objekte, s druge strane, formiran je specifičan tretman i shvatanja o saobraćajnoj infrastrukturi u dosadašnjem razvoju.

1. NEKE KARAKTERISTIKE SAOBRAĆAJNE INFRASTRUKTURE I ZNAČAJ TROŠKOVA

INFRASTRUKTURE

Strukturalne promene u saobraćajnom sistemu poslednjih 30 godina, a naročito značajne promene u shvatanjima o karakretu saobraćaja, njegovim funkcijama i odnosu prema obavezama javne službe, kao i novi odnos na tržištu transportnih usliga, doveli su do povećanog teorijskog interesovanja za izučavanje položaja saobraćajne infrastrukture u procesu reprodukcije i formiranju vrednosti saobraćajnih usluga, kao i u investicionoj politici.Troškovi infrastrukture u saobraćaju uzučavaju izučavaju se i analiziraju sa tri stanovišta:

- sa aspekta interesa društvene zajednice za ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu i za realno formiranje veličina transportnih traškova kao značajnog elementa opštih troškova reprodukcije u privredi.

- sa stanovišta formiranja optimalne strukture saobraćajnog sistema pojedine zemlje, politike koordinacije i usklađivanja odnosa na tržištu transportnih usluga, u cilju racionalne raspodele prevoza i izvršenja procesa transporta uz najniži utrošak društvenog rada i društvenih sredstava.

- sa staništa ekonomije poslovanja transportnih preduzeća u cilju realnog formiranja troškova poslovanja i ekonomske cene transportnih usluga.

Značaj istraživanja faktora,uslova i formiranje troškova infrastrukture i kriterijuma za realizaciju njihove ekonomske reprodukcije je naročito veliki za poslovanje ekonomskih osnova pri formiranju cena saobraćajnih usluga i sprovođenju politike koordinacije saobraćaja. Mere i metode kordinacije saobraćaja u svim zemljama, najčešće se sukobljavaju sa nerešenim pitanjem formiranja i realnog uzimanja u obzir troškovi infrastrukture u pojedinim saobraćajnim granama. Iznalaženje objektivnih kriterijuma za uporednu analizu ekonomičnosti i rentabilnosti saobraćajnih grana ne može se ni zameniti bez definisanja sadržaja troškova infrastrukture i njihove raspodele na pojedine nosioce odnosno izazivače.

S obzirom na značaj definisanja sadržaja i stepena obuhvatnosti troškova infrastrukture za uporednu analizu uslova privređivanja saobraćajnih grana, to će se posebna pažnja posvetiti njihovom razmatranju i to sa ciljem:

- da se prikaže teorijska dostignuća i savremeni metodi formiranja i raspodele troskova infrastrukture.

- da se izvrši analiza instrumenata, metoda i mera kojima se formiraju troškovi infrastrukture u našem saobraćajnom sistemu,

- da se na osnovu toga predloži metadologija njihovog utvrđivanja po saobraćajnim granama, sa ocenom najznačajnijih kvantitavnih efekata njihovog uticaja na odnose privređivanja ekonomskog položaja pojedinih saobraćajnih grana.

Infrastruktura u saobraćaju se u literaturi različito definiše, mada u osnovi većina datih definicija ima isti domet obuhvatnosti. Najčešće se pod infrastrukturom podrazumeva skup stabilnih objekata i uređaja koji služe za organizovanje i obavljanje transportne delatnosti. Prema ekonomskoj teoriji, saobraćajna infrastruktura spada u oruđe za rad u širem smislu, koja predstavlja objektivne uslove za izvršenje procesa rada. Saobraćaj spada u takve proizvodne delatnosti kod kojih je uloga sredstava za rad u širem smislu inzvaredno velika i od presudnog značaja za izvršenje samog procesa proizvodnje saobraćajnih usluga.

U sredstva za rad u širem smislu u saobraćaju spadaju:

- putevi- železničke pruge- plovni putevi- aerodromi- luke i pristaništa, sa svim postrojenjem, uređajima i poslovnim zgradama i dr.

Imajući u vidu ova sredstva za rad u širem smislu pod infrastrukturom u saobraćaju se podrazumevaju i obuhvataju sledeći elementi:

- sve saobraćajnice (železničke pruge, putevi, ulice, plovni putevi) sa svojim donjim i gornjim slojem, i veštačkim objektima(mostovi, tuneli, nadvožnjaci, podvožnjaci, vijadukti i sl.).

- poslovne zgrade, koje služe za organizovanje i izvršenje procesa proizvodnje transportnih usluga (železničke stanice, ložionice, ostale poslovne zgrade u železničkom saobraćaju, autobuske stanice, pristaništa, luke, aerodromi i sl.).

- stabilna postrojenja i uređaji na saobraćajnicama i saobraćajnim objektima (telefonski i telegramski uređaji, uređaji za radio veze, signalno-sigurnosna postrojenja i sl).

Iz ovog se vidi da saobraćajna infrastruktura obuhvata saobraćajnu mrežu i objekte sa stalnim postrojenjima i uređajima. Ovakvo shvatanje saobraćajne infrastrukture ističe se kao opšta definicija za saobraćaj u celini, ali treba istaći da postoje razlike po pojedinim saobraćajnim granama su tehničkog, organizacionog i ekonomskog karaktera. Tehnički posmatrano, saobraćajna infrastruktura je stabilna, nepokretna i vezana za jedno određeno područje ili mesto. Postoji puna integrisanost i zavisnost saobraćajne infrastrukture od područja koje treba da opslužuje. Tehničke karakteristike infrastrukture i uslovljavaju i značajne razlike u organizacionim oblicima povezivanja saobraćajne opreme i saobraćajne infrastrukture u procesu proizvodnje saobraćajnih usluga.

U železničkom saobraćaju infrastruktura je i organizaciono tesno vezana sa voznim parkom. Tehničko-eksploatacione karakteristike železničke infrastrukture su uslovile vrlo tesnu otganizacionu, pa samim ti i ekonomsku povezanost između infrastrukturnih elemenata i opreme. U drumskom saobraćaju, saobraćajna infrastrukturna je organizaciono, pa samim tim i ekonomski potpuno odvojena od privrednih organizacija koje vrše eksploataciju drumskim motornih vozila. Sa stanovišta ekonomske reprodukcije saobraćajne infrastrukture važno je napomenuti da postoje izvesni elementi koji se u literaturi tretitaju kao nepovratne investicije jer u koliko dođe do prestanka korišćenja jedne saobraćajnice ovi elementi su u potpunosti, izgubljeni kao deo nacionalnog bogatstva (jedne saobraćajnice, kako železničke pruge tako i puta, zatim tuneli, vijadukti, nasipi). Ova karakteristika nekih objekata saobraćajne infrastrukture imala je određenog uticaja na formiranje gledišta o amortizaciji saobraćajnica odnosno pojedinih njihovih elemenata.

2. FORMIRANJE I RASPODELA TROŠKOVA INFRASTRUKTURE

Istorijski uslovi razvoja pojedinih saobraćajnih grana, kao i njihove tehničke, tehnološke i organizacione karakteristike, uslovili su različite metode i načina finansiranja izgradnje novih saobraćajnica i održavannja već poostojećih. Karakteristike tehnike i tehnologije u železničkom saobraćaju, pre svega svodili na pitanje njihovog nivoa i realnog uračunavanja u cenu koštanja železničke prevozne usluge. Železničke pruge su, istorijski posmatrano, građenje od strane države ili krupnih akcionarskih društva, a njihiva eksploatacija vršena je, po pravilu, od strane istih tih organa odnosno organizacija. U drumskom saobraćaju, usled istorijski nastale organizacione i ekonomske odvojenosti izgradnje i održavanja puta od organizacije izvršenja prevoza, problemi troškova infrastrukture su se pojavili u znatno komplikovanoj, težoj i oštrijoj formi. Usled znatnih razlika strukturalnim odnosi infrastrukture i eksploataciji saobraćajnih sredstava po pojedinim saobraćajnim granama, neophodno je pre nego što se izvrši upotrebno posmatranje i analiza učešća troškova infrastrukture u ceni koštanja prevoznih usluga po pojedinim saobraćajnim granama, pristupi prikazu koncepcija, metoda i načina formiranja i raspodele ovih troškova po pojedinih od tih grana.

2.1 Formiranje troškova infrastrukture u železničkom saobraćaj

Iz napred date definicije saobraćajne infrastrukture proizilazi proizilazi da u železničkom saobraćaju infrastrukture predstavnja železničku prugu sa svim stabilnim postrojenjima i uređajima, kao i poslovnim zgradama i objektima koji služe kao sredstvo za proizvodnju u širem smislu. Ova sredstva su neophodan uslov obavljanja procesa prevoza, i samo odgovarajućom organizacijom i zajedničkim korišćenjem sredstva infrastrukture, voznog parka i ostalih uređaja moguće je izvršiti proizvodnju saobraćajnih usluga. Vek trajanja i tehničke karakteristike uslovljavaju određeni način prenošenja vrednosti infrastrukturnih elemenata u železničkom saobraćaju na proizvod-prevoznu uslugu, ali se sa stanovišta ekonomske teorije u ovom procesu vrši prenošenja dela vrednosti infrastrukture elemenata na novi proizvod.

Železničke saobraćajnice svojim korišćenjem u eksploataciji izazivaju niz efekata koji se, ekonomske posmatrano, na manifestuju samo u ekonomskim rezultatima poslovanja železničkih transportnih preduzeća, već imaju znatno šire dejstvo. U železničkom saobraćaju korisnik železničke infrastrukture jeste železničko transportno transportno preduzećekoje vrši eksploataciji na datoj pruzi. Ni jedna druga organizacija, privredni subjekt ili ustanova, ne mogu se pajaviti kao direktni korisnici ove infrastrukture, pa samim tim dolazi se do zaključka da organizacija koja vrši eksploataciju elemenata železničke infrastrukture treba da formira cenu njegovog korišćenja i da u okviru prodajne cene svojih usluga obezbedi ekonomsku reprodukciju utrošenih elemenata infrastrukture. Ovo ekonomsko pravilo je polazni princip u definisanju politike formiranje troškova infrastrukture u železničkom saobraćaju. U takvim uslovima pitanje realnog snošenja troškova železničke infrastrukture nije se postavljalo kao problem od koga zavisi ekonomičnost poslovanja i rezultati privređivanja železničkih preduzeća, već kao pitanje potpune ili delimične reprodukcije osnovnig sredstava u železničkom saobraćaju. Savremene tendencije u tarifnoj politici, kao i sve jača zastupljenost principa ekonomije u poslovanju železničkih preduzeća, uzrokuju i odnos prema troškovima infrastrukture u ovoj grani.

Organizacija železničkog saobraćaja omugućava efikasno utvrđivanja realnih troškova infrastrukture u železničkom saobraćaju, njihovo evidentiranje, praćenje i analizu. U svim zemljama knjigovodstvo i statistika železničkih uprava daju veoma iscrpne podatme o elementima železničke infrastrukture.

Prema statistici i knjigovodstvu železničkih transportnih preduzeća, elementi železničke infrastrukture su grupisani na sledeći način:

1. Građevinski objekti saobraćaja i transporta.

- Pristupni putevi i predprostor.- Mostovi, vijadukti, nadvožnjaci.- Donji stroj železničkih pruga.- Donji stroj železničkog puta.- Opreme pruge (ograde, branici na putnim prelazima, snegobrani, grudobrani).- Jame za čišćenje lokomotiva.- Rampe tovarne.- Profil čelični.- Železnička kontaktna mreža.

2. Građevinski objekti energetskog procesa.

- Dalekovodi.- Mreža visokog napona.- Kablovski vodovi jake struje.- Trafostanice (noseće konstrukcije trafostanica, električni deo transformatora).- Nartovodi i plinovodi.

3. Građevinski objekti i oprema TT i radio veza i signalno-sigurnosna postrojenja.

- Kablovi i kablovska kanalizacija.- TT linije, međumesne i mesne linije.- SS linije i kanalizacija (žicovodi, skretničke postavne sprave, signalni kablovi i druga

oprema).- Antenski stubovi.

4. Privredne zgrade.

- Hale i hangari.- Zgrade i magacini za prijem i otpremu robe.- Magacini, stovarišta i garaže.- Putničke stanice (čekaonice, blagajne, garderobe i dr.).

5. Uređaji i instalacuje za organizaciju saobraćaja.

- Telegrafski i radijski uređaji.- Visokofrekventni telefonski uređaji.- Telefonske centrale i aparati.- Ostala sredstva veza.- Signalno-sigurnosni aparati i uređaji.- Kolske i mostne vage.- Transportni uređaji za utovar, istovar i pretovar robe (dizalice, kranovi, vitlovi, i dr.).

Svim ovim sredstvima upravljaju železnička preduzeća i obavezna su da ih reprodukuju obavljajući prevoz putnika i robe. To znači da železnička transportna preduzeća u svojoj poslovnoj politici cene prevoznih usluga vode računa o svim elementima troškova koji nastaju kao posledica korišćenja elemenata infrastrukture.

Prema knjigovodstvenoj evidenciji, kao posledica korišćenja železničke infrastrukture nastaju sledeći elementi troškova:

1. Tekuće održanje i to:

- Donjeg stroja pruge,- Gornjeg stroja pruge,- SS i TT postrojenja i uređaji,- Privrednih zgrada saobraćajne službe,- Privrednih zgrada službe održavanja pruga,- Privrednih zgrada elektrotehničkih sekcija i sekcija službe veze i vuče.

a) Troškovi čuvanja pruga i putnih prelaza;b) Investiciono održanje svih gore navedenih elemenata železničke infrastrukture;c) Amortizacija osnovnih sredstava koja spadaju u železničku infrastrukturu;d) Kamate na poslovni fond infrastrukture;e) Troškovi osiguranja infrastrukture.

Svi ovi troškovi javljaju se kao elementi u strukturi cena koštanja železničkih prevoznih usluga. Železnička saobraćajna preduzeća vrše modernizaciju svoje infrastrukture kako iz sredstva amortizacije tako i iz fondova akumulacije. Bez obzira koji se metod za pokrivanje troškova infrastrukture u železničkom saobraćaju primenjuje njihovo učešće u ceni koštanja je vrlo značajno. Ono se kreće od 25-30% u zavisnosti koji se sve elementi troškova računaju u troškove infrastrukture.

2.2 Formiranje i raspodela troškova infrastrukture u drumskom saobraćaju

Utvrđenje troškova infrastrukture u drumskom saobraćaju je znatno kompleksniji i teži problem nego u železničkom saobraćaju. Sam karakter korišćenja saobraćajnica u drumskom saobraćaju, gde postoji tehnička organizaciona i ekonomska izdvojenost izgradnje i eksploatacije puta od eksploatacije voznog parka, prouzrokuje niz teškoća i problema u ovoj oblasti. Imajući u vidu karakter infrastrukture u drumskom saobraćaju, problem utvrđivanja nivoa troškova i njihove raspodele je metodološki najkomplikovaniji, a sa stanovišta saobraćajne politike i politike koordinacije saobraćaja najznačajniji.

Iako ovde nema potrebe da se detaljnije razmatraju teorijske koncepcije i metodi formiranja i raspodele traškova infrastrukture kako su dati od strane pojedinih autora i uslova u raznim zemljama, i pored toga neophodno je učiniti kratak osvrt na različite aspekte rešenja ovog problema, izložiti u osnovnim crtama neka shvatanja o formiranju i raspodeli troškova infrastrukture, istaći metode koje preporučuju nauka i praksa u stranim zemljama, dati kratku analicu kvantitavnog snošenja ovih troškova od strane drumskog motornog saobraćaja, i na osnovu toga izvući zaključke u kom pravcu naša ekonomska politika i sistem privređivanja u ovom domenu treba da se razvijaju.

Kod formitanja i raspodele troškova infrastrukture u drumskom saobraćaju mogu se posebno tretirati četiri aspekta njihove raspodele:

1) Raspodele troškova puta između korisnika puteva i svih ostalih interesenata čiji je predstavnik društvena zajednica;

2) Raspodela troškova puta između drumskog saobraćaja i i ostalih saobraćajnih grana;3) Raspodela troškova puta između drumskog motornog saobraćaja i ostalih korisnika puta;4) Raspodele troškova infrastrukture koji snosi drumski mitirni saobraćaj na različite tipove

i kategorije motornih vozila.

Od posebnog značaja i u stvari sištinu problema predstavlja prvo raspodela između korisnika puta i interesenata, i drugo, raspodela na pojedine kategorije i tipove motornih vozila.

2.2.1 Raspodela troškova puta između korisnika i ostalih interesenata

Već je unapred istaknuto da je put objektivni uslov vršenja procesa proizvodnje saobraćajnih uslova u drumskom saobraćaju i da služi kao sredstvo za rad u širem smislu, čija se funkcija tehnološki povezuje sa voznim parkom u ciju proizvodnje saobraćajnih usluga.

Sve vrste funkcija puta svrstava u sledeće tri grupe:

1) Putevi obezbeđuju prilaz zemlji i bez njih bi zemlja bila praktično neupotrebljiva i bez vrednosti. U tu svrhu služe kao poljoprivredni-seoski putevi, tako i gradske ulice, koje omogućavaju pristup u stambena naselja i gradska zemljišta.

2) Putevi vrše funkcije koje se definišu u literaturi kao pružanje javnih usluga. One se izražavaju naročito u omogućavanju lokalnog kretanja lica i sredstava u cilju izvršenja procesa proizvodnje, iznošenja robe na tržištu, prodaje i kupovine, posete škola i obavljanje druge aktivnosti.

3) Treća grupa funkcija koju vrše putevi u modernim uslovima je omogućavanje kredanja ljudi i dobara između pojedinih mesta i transport na duga odstojanja. Ova funkcija puteva, dolazi sve više do izražaja za razvoj automobila.

Infrastrukture u drumskom saobraćaju koja se javlja u izdvojenosti službe za staranje o bezbednosti saobraćaja. Za razliku od železnice, koja sama organizuje i finansira ovu službu u autosaobraćaju, po pravilu u svim zemljama troškovi službe bezbednosti saobraćaja u pretežnom iznosu ide na teret buđeta, izdvojeno i od drumskih korisnika infrastrukture i od sluzbi koje upravljaju i odrzavaju puteve.

U definisanju koncepcije podele troškova ili konkretnije rečeno, direktnih korisnika i ostalih odnosno indirektnih korisnika, koji se predstavljeni od strane društvene zajednice – države, metedološki se problem postavlja:

- Prvo, u utvrđivanju ukupnog iznosa troškova puta koji treba da bude pokriven od različitih kategorija direktnih i indirektnih korisnika,

- Drugo, u utvrđivanju metoda i kriterijuma raspodele troškova puta između ove dve osnovne kategorije.

Ukupni troškovi puta po svojoj prirodi, pa time i ponačinu utvrđivanja i karakteru ponašanja, mogu se svrstati u sledeće grupe:

1) Redovni godišnji troškovi, koji obuhvataju:- Tekuće održanje,- Troškove signalizacije i osvetljenja,- Troskovi uprave,- Troškove regulisanja bezbednosti saobraćaja.

2) Izuzetni troškovi, koji obuhvataju troškove investicionog održanja.

3) Troškovi investicija i to:

- Troškovi za izgradnju novih puteva- Troškovi za modernizaciju i rekonstrukciju starih puteva.

U evropskim zemljama preovladava mišljenje da troškovi infrastrukture treba u principu da se raspodele na direktne korisnike. Ono se zasniva na principu integralne ravnoteže između ukupnih prihoda i ukupnih troškova. Razvoj automobilskog saobraćaja treba da dostigne određeni nivo da bi se moglo pristupiti primeni koncepcije da korisnici snose sdekvatni deo troškova infrastrukture a da se to ne pojavi kao kočnica razvoja automobilskog saobraćaja. U ovom pogledu treba principijalno razlikovati tekuće troškove održanja, upravljanja i eksploatacije puteva od troškova za modernizaciju i izgradnju nove putne mreže. Tendencija u razvoju sistema finansiranja puteva i snošenja troškova infrastrukture, ide, u pravcu stalnog jačanja udela direktnih korisnika u tom finansiranju, ali je neophodno zadržati i dalje učešće društvene zajednice.

Pri tome se smatra da je neophodno obezbediti sistemski priliv i formiranje sredstava za ovu svrhu izgrađivanjem određenih metoda koji će osigurati stabilnost formiranja ovih sredstava. Isto tako sve se više napušta neposredno administrativno upravljanje i raspolaganje ovim sredstvima i obezbeđuje učešće predstavnika različitih kategorije korisnika puta i nosilaca finansiranja u upravljanju fondovima formiranim u tu svrhu.

2.2.2 Raspodela troškova infrastrukture po kategorijama i tipovima motornih vozila

Jedno od centralnih pitanja realnog utvrđivanja, obuhvatanja i raspodele troškova infrastrukture u drumskom saobraćaju jeste kako raspodeliti troškove na pojedine kategorije i tipove motornih vozila.