džordan belfort~vuk iz volstrita

8/9/2019 Džordan Belfort~Vuk iz Volstrita

http://slidepdf.com/reader/full/dzordan-belfortvuk-iz-volstrita 1/456

www.balkandownload.org



1

VUK IZ VOLSTRITA

Džordan Belfort

Berzanski multimilioner u 26-oj, osuđenik u 36-oj, živeo sam raskalašnim životom

poput rok zvezde – živeo sam kao kralj, i jedva preživeo svoj uspon i pad kao ikona

u svetu američkog preduzetništva.

Danju je uspevao da zaradi hiljade dolara za jedan jedini minut. Noću ih je trošio

što je brže mogao, na drogu, seks i putovanja po celom svetu. Od pijanke, kada je

potopio jahtu dugu 51 metar, pao s mlaznjakom Galfstrim, i napravio hotelski

račun od 700,000 dolara, pa sve do supruge i dece koji su ga čekali kod kuće, i

mladih brokera, brzih na jeziku, koji su se sve vreme ludo provodili, nazivali ga

kraljem i nudili njegove akcije brojnim klijentima, u ovoj knjizi, njegovim

autentičnim rečima, odvija se priča o zlosrećnom geniju zvanom…

VUK IZ VOLSTRITA

Devedesetih godina Džordan Belfort, nekadašnja ključna ličnost ozloglašene

investicione firme Straton Oakmont, postao je jedno od najozloglašenijih imena u

finansijskom svetu Amerike: briljantan, intrigantni kontrolor vrednosti akcija koji je vodio svoju srećnu družinu vešto im pomažući da opstanu i izvrdaju iz lavirinata

Volstrita i nastave da posluju u ogromnoj kancelariji na Long Ajlendu. Danas, u

ovoj zaprepašćujućoj i duhovitoj autobiografiji prepunoj skandala, Belfort priča

priču o pohlepi, moći i razuzdanosti koju niko ne bi mogao da izmisli.

Po opštem mišljenju prototip za film Boiler Room, Straton Oakmont je investiranje

sa vrlo malom kapitalizacijom preobratio u nemoralnu unosnu igru budući da su

Belfortovi frenetični brokeri pod dejstvom kokaina oštrim nastupom i rečima

klijentima ulivali strah navodeći ih da kupe akcije za koje je bilo garantovano da će

zaraditi basnoslovne sume novca – za kuću. Pa ipak, nezajažljiv apetit za orgije i

razvrat, sumnjive taktike, i sudbonosno partnerstvo sa dizajnerom obuće, Stiv

Madenom, i njegovim istupom na berzi dovešće Belforta u situaciju i s jedne i s

druge strane zakona, uvodeći ga u veoma mračan period.



2

Od burne veze kroz koju je Belfort prošao sa suprugom, manekenkom, u okviru

jedne krajnje neuravnotežene porodične atmosfere koja je obuhvatala i njihovih

dvoje male dece, pomoćno osoblje od svega dvadeset dve godine s punim radnim

vremenom, parom telohranitelja i skrivenim kamerama na svakom koraku – čak

iako ih je postavila Komisija za hartija od vrednosti i FBI – pa sve do razuzdanog

hedonizma njegovog poslovnog života, pred vama je krajnje neobična priča

jednog običnog čoveka koji je u životu sa šesnaest godina počeo prodajom

italijanskog sladoleda da bi kasnije zarađivao stotine miliona dolara. Sve dotle dok

životne okolnosti nisu počele da se ruše poput kule od karata…

(FOTOGRAFIJA BELFORTOVA)

DŽORDAN BELFORT je služio zatvorsku kaznu u trajanju od dvadeset dva meseca,

jedan mesec proveo na rehabilitaciji, i danas živi u Los Anđelesu, u Kaliforniji.

(Zadnja strana korica)

Volstrit je bio usred perioda kada su cene akcija doslovno pomahnitale, a

novopečenih milionera bilo na svakom koraku. Novac je izgubio vrednost, a čovek

po imenu Majkl Milken je osmislio nešto poput ”džank obveznice” (akcije koja

nosi visoku kamatu, ali se smatra rizičnom investicijom), koja je izmenila način na

koji je korporacijska Amerika vodila posao. Bilo je to vreme divlje pohlepe, vremerazuzdanog i raskalašnog života.

Moj prvi dan na Volstritu, 9:20 prepodne

Prolazili smo kroz lavirint od stolova boje mahagonija i crnih telefonskih žicakancelarije na dvadeset trećem spratu četrdesetjednospratnog nebodera, koji seuzdizao visoko iznad čuvene Pete Avenije na Menhetnu. Sala za upravni odbor jebila izuzetno prostrana, visoka otprilike petnaest do dvadeset jednog metra.Prostorija je zračila turobnom atmosferom velike ozbiljnosti i strogosti i bila jepuna stolova, telefona, kompjuterskih monitora i izvesnog broja veomaantipatičnih mladih profesionalaca, kojih je zapravo, sve u svemu, bilosedamdeset. U to vreme, tačnije u 9 i 20 ujutru, svi su skinuli sakoe, sedeli udobnonaslonjeni na svojim sedištima i čitali Volstrit žurnal čestitajući sebi na tome što sumladi gospodari sveta.



3

Biti gospodar sveta – to je izgledalo kao veoma uzvišen životni poziv; i doksam prolazio pored tih mladih gospodara, u meni se probudila želja da postanem jedan od njih. Međutim, moj novi šef ubrzo me je podsetio da ja to nisam. ”Tvojposao” – pogledao je na plastičnu nalepnicu sa mojim imenom, zakačenu za rever

mog jeftinog plavog sakoa – ”Džordane Belfort, je da radiš kao telefonista, štoznači da će tvoja dužnost biti da okrećeš brojeve telefona sto puta dnevno,pokušavajući da proslediš vezu i obavljaš sekretarski posao. Ti ne pokušavaš ništada prodaš ni da bilo šta preporučiš, niti da stvoriš nešto. Ti samo pokušavaš dauspostaviš telefonski kontakt sa vlasnicima kompanija. I kad uspostaviš telefonskikontakt s jednim od njih, jedina tvoja dužnost je da mi potom prebaciš vezu ipočneš da zoveš ponovo. Da li misliš da ćeš uspeti da obavljaš taj posao, ili je to zatebe isuviše komplikovano?”

”Ne, ja mogu da obavljam taj posao,” rekao sam pun samopouzdanja, dok

me je u isti mah, poput ubitačnog cunamija, preplavio talas panike.”Dobro.” ”A sada, evo osnovnih pravila: Nema pauza, nema ličnih poziva,

nema bolovanja, nema kašnjenja i nema besposličenja. Imaš trideset minutapauze za ručak” – napravio je pauzu da bi pojačao efekat – ”i bolje je da se vratišna vreme, zato što pedeset ljudi jedva čeka da zauzme tvoj sto u slučaju da tizabrljaš.”

”Da ti kažem iskreno, ne verujem da si ti rođen za ovaj posao. Izgledašpoput deteta, a u Volstritu nema mesta za decu. To je mesto za ubice. Mesto zaokorele sebičnjake.”

VUK IZ VOLSTRITA

Džordan Belfort

PrologJagnje među vukovima

Prvi maj, 1987.

”Samo da znaš, ti si niko i ništa”, rekao mi je novi šef, vodeći me po prvi putkroz salu upravnog odbora kompanije Rotšild. ”Da li ti to predstavlja problem,Džordane?”

”Ne,” odgovorio sam, ”ne predstavlja mi problem.””Dobro”, rekao mi je odsečno, i nastavio da hoda.



4

Prolazili smo kroz lavirint od stolova boje mahagonija i crnih telefonskih žicakancelarije na dvadeset trećem spratu četrdesetjednospratnog nebodera safasadom od aluminijuma i stakla, koji se uzdizao visoko iznad čuvene Pete Avenijena Menhetnu. Sala za upravni odbor je bila izuzetno prostrana, visoka otprilike

petnaest do dvadeset jednog metra. Prostorija je zračila turobnom atmosferomvelike ozbiljnosti i strogosti i bila je puna stolova, telefona, kompjuterskihmonitora i izvesnog broja veoma antipatičnih mladih profesionalaca, kojih jezapravo, sve u svemu, bilo sedamdeset. U to vreme, tačnije u 9 i 20 ujutru, svi suskinuli sakoe, sedeli udobno naslonjeni na svojim sedištima i čitali Volstrit žurnalčestitajući sebi na tome što su mladi gospodari sveta.

Biti gospodar sveta – to je izgledalo kao veoma uzvišen životni poziv; i doksam prolazio pored svih tih gospodara, u mom jeftinom plavom sakou i teškim,klompastim cipelama, u meni se probudila želja da budem jedan od njih.

Međutim, moj novi šef ubrzo me je podsetio da ja to nisam. ”Tvoj posao” –pogledao je na plastičnu nalepnicu sa mojim imenom, zakačenu za rever mog jeftinog plavog sakoa – ”Džordane Belfort, je da radiš kao telefonista, što znači daće tvoja dužnost biti da okrećeš brojeve telefona sto puta dnevno, pokušavajućida proslediš vezu i obavljaš sekretarski posao. Ti ne pokušavaš ništa da prodaš nida bilo šta preporučiš, niti da stvoriš nešto. Ti samo pokušavaš da uspostavištelefonski kontakt sa vlasnicima kompanija.” Ućutao je na trenutak da bi ubrzoizgovorio još jednu pakost. ”I kad uspostaviš telefonski kontakt s jednim od njih,sve što ćeš mu reći jeste: ’Dobar dan, gospodine taj i taj, gospodin Skot vas čeka

na drugoj vezi,’ a potom mi prebaciš vezu i počneš da zoveš ponovo. Da li misliš daćeš uspeti da obavljaš taj posao, ili je to za tebe isuviše komplikovano?”

”Ne, ja mogu da obavljam taj posao,” rekao sam pun samopouzdanja, dokme je u isti mah, poput ubitačnog cunamija, preplavio talas panike. Programobuke u kompaniji Rotšild je trajao šest meseci. Ti meseci biće posebno teški,iscrpljujući, meseci tokom kojih ću biti prepušten na milost i nemilost kretenimapoput Skota, mladom velegradskom poslovnom nikogoviću koji je izgledao kao da je iznikao iz užarenih dubina samog pakla poslovnih krugova.

Krišom ga posmatrajući krajičkom oka, brzo sam zaključio da Skot liči na

zlatnu ribicu. Bio je ćelav i bled, a ono malo kose što mu je preostalo bila je tamnonarandžaste boje. Bio je u ranim tridesetim, pre bi se moglo reći da je bio visok,imao je usku lobanju i ružičaste napućene usne. Nosio je leptir mašnu, koja ječinila da izgleda smešno. Na buljavim smeđim očima nosio je naočare s gvozdenimokvirom, koje su mu davale izgled ribe – preciznije rečeno, izgled zlatne ribice.



5

”Dobro,” rekao je nikogović nalik zlatnoj ribici. ”A sada, evo osnovnihpravila: Nema pauza, nema ličnih poziva, nema bolovanja, nema kašnjenja i nemabesposličenja. Imaš trideset minuta pauze za ručak” – napravio je pauzu da bipojačao efekat – ”i bolje je da se vratiš na vreme, zato što pedeset ljudi jedva čeka

da zauzme tvoj sto u slučaju da ti zabrljaš.”Nastavio je da hoda i priča dok sam izostajao iza njega za jedan korak,hipnotisan hiljadama narandžastih brojki cena akcija koje su se nizale na sivkastimmonitorima kompjutera. Prednji stakleni zid prostorije gledao je na centarMenhetna. Visoko napred mogao sam da vidim Empajer Stejt Bilding. Ona jenadvišavala sve okolne zgrade, izgledajući poput velelepnog zdanja koje svojomvisinom dodiruje samo nebo. Bio je to prizor pred kojim je čovek morao dazastane i da ga posmatra, prizor vredan i dostojan mladog gospodara sveta. I,upravo sada, u ovom trenutku, taj cilj se činio sve daljim i nedostižnijim.

”Da ti kažem iskreno,” mrmljao je Skot, ”ne verujem da si ti rođen za ovajposao. Izgledaš poput deteta, a u Volstritu nema mesta za decu. To je mesto zaubice. Mesto za okorele sebičnjake. Dakle, u tom smislu, ti si pravi srećnik što janisam jedan od onih koji unajmljuje ljude poput ovih naokolo.” Na te reči se parputa ironično nasmejao.

Ugrizao sam se za usnu ne rekavši nijednu jedinu reč. Bila je to 1987.,godina kada su mladi, nadobudni glupaci zaslepljeni ambicijom poput Skota,barem kako su stvari tada izgledale, vladali svetom. Volstrit je bio usred periodakada su cene akcija na tržištu doslovno pomahnitale, a novopečenih milionera bilo

na svakom koraku. Novac je izgubio vrednost, a momak po imenu Majkl Milken jeosmislio nešto poput ”džank-obveznice”, odnosno akcije koja nosi visoku kamatu,ali se smatra rizičnom investicijom, koja je izmenila način na koji je korporacijskaAmerika vodila svoje poslove. Bilo je to vreme divlje pohlepe, vreme razuzdanog iraskalašnog života. Jednom rečju, pravo doba ambicioznih mladih poslovnih ljudi.

Kad smo stigli do njegovog stola, neprijateljski raspoložen, uspešni poslovničovek, okrenuo se ka meni i rekao: ”Džordane, još jednom ću da ti ponovim: Ti siod najnižih najniži na lestvici ovde zaposlenih. Ti još uvek nisi čak ni onaj koji poprvi put poziva nove klijente; ti si telefonista.” Prezir je izbijao iz svake reči. ”I dok

ne prođeš Sedmi stepen, telefoniranje i povezivanje dvaju sagovornika natelefonskoj vezi će biti ceo tvoj svet. Upravo zato si niko i ništa. Da li imaš nekiproblem povodom toga?”

”Ne, apsolutno nikakav problem”, odgovorio sam. ”To je savršen posao zamene, zato što sam niko i ništa.” Slegnuo sam ramenima bezazleno.



6

Za razliku od Skota, ja ne ličim na zlatnu ribicu, zbog čega sam se osetioponosnim dok me je netremice posmatrao, ispitivačkim pogledom tražeći zračakironije na mom licu. Ja sam na strani slabijeg, mada, u dvadeset četvrtoj godini idalje imam dečačke crte adolescenta. To je bio tip lica koji mi je otežavao ulazak u

bar bez lične karte. Imao sam bujnu svetlo smeđu kosu, nežnu maslinastu kožu ikrupne plave oči. Što sve zajedno nije izgledalo loše.Ali, avaj, nisam lagao Skota kad sam mu rekao da se osećam kao niko i ništa.

U stvari, ja sam to zaista bio. Problem se sastojao u tome što sam upravosprovodio u delo moj prvi poslovni poduhvat, što sam nastojao da postavimnjegove temelje u zemlju, sa kojima je u zemlju bilo pokopano zajedno i mojesamopoštovanje. Bio je to loše osmišljen i isplaniran poduhvat u okviru mesneindustrije i industrije plodova mora, i u trenutku kad se sve privelo kraju, ja sam sezatekao u krajnje neugodnoj situaciji jer sam sklopio dvadeset šest ugovora o

zakupu – za koje sam sve dao lične garancije, i od kojih su svi bili unapredsklopljeni. I tako su me jurili ljudi iz banaka, kao i jedna veoma goropadna bradatažena od sto pedeset kilograma iz Ameriken Ekspres-a, koja mi je pretila da će melično premlatiti ako joj ne budem isplatio ceo dug. Razmišljao sam o tome dapromenim broj telefona, ali sam za telefon dugovao toliko dugo da me je iprovajder telefonskih usluga Nineks takođe proganjao zbog neplaćenih računa.

Došli smo do Skotovog stola kada mi je on ponudio da sednem na stolicu donjega, obrativši mi se ljubaznim rečima kojima je navodno želeo da me ohrabri.”Gledaj na stvari s njihove lepše strane,” rekao mi je poigravajući se rečima i

obasipajući me svojim dosetkama. ”Ako nekakvim čudom ne budeš otpušten zboglenjosti, gluposti, bezobrazluka ili sporosti, onda bi jednog dana stvarno mogao dapostaneš broker.” Zlobno se osmehnuo u isti mah diveći se sopstvenom smislu zahumor. ”I samo da znaš, prošle godine sam zaradio preko tri stotine hiljadadolara, a drugi čovek za kojeg ćeš raditi uspeo je da zaradi preko milion.”

Preko milion dolara? Mogao sam samo da zamislim kakav je kreten tek tajdrugi čovek bio. Klonulog duha, upitao sam ga: ”Ko je taj drugi čovek?”

”Zašto me to pitaš?” upitao me je ovaj poslovni čovek i moj pravi mučitelj.”Šta ti to znači?”

Bože moj! pomislio sam u sebi. Glupane, govori samo onda kad ti se obrati!Bilo je to kao da sam u mornarici. U stvari, nekako sam mogao da naslutim da jeomiljeni film ovog nitkova bio Oficir i džentlmen, i da je on u ovoj našoj sceni sadasebe zamislio u ulozi Lu Gaseta – pretvarajući se da je vodnik koji se obraća počinu podređenom marincu. Ali sam tu misao zadržao za sebe, i sve što sam rekaobilo je: ”Uh, ništa, ja sam samo, uh, radoznao.”



7

”On se zove Mark Hana, i ubrzo ćeš ga upoznati.” Čim je to izgovorio, dodaomi je gomilu od tri do pet indeksnih kartica, a na svakoj od njih se nalazilo ime ibroj telefona bogatog biznismena. ”Smeši se i telefoniraj,” izdao mi je uputstvo, ”ida nisi podigao tu svoju prokletu glavu do dvanaest sati.” Potom je seo za svoj sto,

uzeo u ruke primerak Volstrit žurnala, podigao noge sa cipelama od crnekrokodilske kože na ivicu radnog stola i počeo da čita.Upravo sam se pripremio da podignem telefonsku slušalicu kad sam osetio

snažnu ruku na svom ramenu. Pogledao sam gore i već na prvi pogled sam znaoda je to Mark Hana. Zračio je uspehom, poput pravog gospodara sveta. On je biokrupan čovek – preko sto devedeset centimetara visok i težak sto kilograma, ali jesav bio u mišićima. Imao je kosu crnu kao ugalj, tamne prodorne oči i krupne crtelica, koje je bilo prekriveno ožiljcima od akni. Bio je zgodan, ali na specifičan,gradski način, jer je iz cele njegove pojave izbijao gradski manir zbog čega je

odisao elegancijom tipičnom za stil Grinič Vilidža. Jednom rečju, osetio sam da tajčovek zrači harizmom.

”Džordan?” rekao je, izuzetno blagim tonom glasa.”Da, to sam ja,” odgovorio sam, tonom glasa jednog osuđenika. ”Gospodin

niko i ništa, vama na usluzi!”Nasmejao se srdačno, a naramenice sivog odela od 2,000 dolara podizale su

se i spuštale od grohotnog smeha. A potom, tonom glasa nižim nego što je to biloneophodno, on je rekao: ”Ma da, pa dobro, vidim da si dobio prvu lekciju od onogseljačkog kretena!” Okrenuo je glavu u pravcu Skota.

Neprimetno sam klimnuo glavom. On mi je na to uzvratio namignuvši mi.”Bez brige: Ja sam ovde stariji broker; on je ovde sitna riba, jer je spreman darazikuje samo sa malim ulozima. Zato ne obraćaj pažnju na bilo šta što ti je rekaoili što bi ubuduće uopšte mogao da ti kaže.”

Pokušao sam da se ne obazrem, ali sam ipak morao da bacim pogled kaSkotu, koji je sada mrmljao: ”Nosi se, Hana!”

Mark se, međutim, uopšte nije uvredio. Jednostavno je slegnuo ramenima iobišao oko mog stola, zauzevši svojim velikim telom prostor između Skota i mene.On je rekao: ”Ne obraćaj pažnju na njega. Čuo sam da si izvrstan prodavac. Za

godinu dana taj moron će ti se ulizivati.”Nasmejao sam se, osećajući se u isti mah ponosno i neprijatno. ”Ko vam je

rekao da sam izvrstan prodavac?””Stiven Švarc, čovek koji je te je angažovao. Rekao je da si stekao njegovo

poverenje tokom razgovora u vezi sa dobijanjem posla.” Mark se na to prigušenonasmejao. ”On je bio impresioniran; rekao mi je da te pazim i motrim na tebe.”



8

”Da, bio sam nervozan, jer sam se pribojavao da me neće angažovati. Narazgovor je čekalo dvadeset ljudi u redu, pa sam mislio da je bolje da uradimnešto drastično – znate, da bih ostavio utisak.” Slegnuo sam ramenima, ”Rekao mi je da na ljude malo manje vršim pritisak.”

Mark se nasmešio. ”Da, dobro, ali nemoj baš mnogo da popustiš. Vršenjepritiska je obavezan i sastavni deo ovog posla. Ljudi ne kupuju akcije; ti si taj kojiih njima moraš prodati. To nemoj nikada da zaboraviš.” Zastao je na trenutak,dopuštajući da mi se te reči urežu u pamćenje. ”U svakom slučaju, gospodineŠljam, da budem jasan povodom ove stvari: Telefoniranje i povezivanjesagovornika je užasan posao. Ja sam lično to radio sedam meseci i svakog danasam razmišljao da se ubijem. Zato ću ti odati jednu tajnu” – zaverenički tihimglasom mi je rekao – ”Ti se samo pretvaraj da telefoniraš i da kao povezuješsagovornike. Samo besposliči i propusti svaku priliku.” Nasmejao se i namignuo

mi, a potom ponovo progovorio normalnim glasom. ”Nemoj pogrešno da meshvatiš; želim da me povežeš sa što je moguće više ljudi, zato što od njihzarađujem. Ali, ne želim da pri tom posečeš ruke, jer se prosto zgražavam od togada gledam krvave prizore.” Ponovo mi je namignuo. ”Dakle, često pravi pauze. Idiu kupatilo i masturbiraj, ako moraš. Upravo to sam ja radio, i mogu da ti kažem da je to na mene delovalo kao magija. Ti voliš da masturbiraš, zar ne?”

Bio sam zatečen tim pitanjem, ali kao što ću kasnije naučiti, prostorija gdezaseda upavni odbor Volstrita nije bilo mesto za simbolična zadovoljstva. Reči kaosranje i nosi se i kopile i penis upotrebljavane su tako često i po običaju kao reči da

i ne i možda i molim. Rekao sam: ”Da, ja, uh, volim masturbiranje. Mislim, kojimuškarac ne voli, zar ne?”

On je klimnuo glavom, kao da mu je gotovo laknulo. ”Dobro, to je stvarnodobro. Masturbiranje je ključ. I strogo ti preporučujem da koristiš drogu, posebnokokain, jer će te to podstaći da telefoniraš brže, što je dobro po mene.” Zastao jena trenutak, kao da pokušava da se seti još nekih mudrih saveta, kojih mu je,izgleda, tada ponestalo. ”Dakle, toliko o tome,” rekao je. ”To je svo znanje kojesada mogu da ti ulijem. Radićeš ti dobro svoj posao, novajlijo. Čak ćeš se jednogdana i nasmejati kada se budeš ovoga setio; toliko mogu da ti obećam.” Nasmejao

se još jednom, a potom seo za radni sto ispred svog telefona.Trenutak kasnije, začuo se zvučni signal, oglašavajući da se tržište upravo

otvorilo. Pogledao sam na svoj sat marke Tajmeks, kupljen kod Džems Keš Penijaza četrnaest dolara prethodne nedelje. Bilo je devet časova i trideset minuta. Bio je 4 maj, 1987., moj prvi dan u Volstritu.



9

Upravo tada, preko zvučnika, začuo se glas menadžera prodaje kompanijeLF Rotšild, Stivena Švarca. ”U redu, gospodo. Ovog jutra budućnost izgledaobećavajuća, a ozbiljna kupovina dolazi iz Tokija.” Stiven je imao svega tridesetosam godina, ali je prošle godine zaradio 2 miliona dolara. (Drugi gospodar sveta.)

”Gledamo deset poena izloženih na otvorenom,” dodao je on, ”zato, latimo setelefona i zasvirajmo naš rokenrol!”I za tili čas, prostorija se pretvorila u pravi pakao. Svi su hitrim pokretom

sklonili noge sa stolova; Volstrit žurnale su odmah bacili u kante za otpatke;rukave košulja su zavrnuli do lakata; i jedan za drugim, brokeri su podigli svojeslušalice i počeli da pozivaju. Podigao sam svoju slušalicu i isto tako počeo daokrećem brojeve.

Kroz nekoliko minuta, svi su koračali naokolo kao pomahnitali i kao unekakvom transu gestikulirali vičući iz sveg glasa u svoje crne slušalice, što je

stvaralo snažnu buku. Bio je to prvi put kad sam začuo kako galama i poviciodzvanjaju salom upravnog odbora Volstrita, i pri tom su zvučali poput žamoravelike gomile ljudi. Taj zvuk nikada neću zaboraviti, taj zvuk koji mi je zauvekpromenio život. To je bio zvuk mladih ljudi obuzetih pohlepom i ambicijom, koji suse celim srcem i dušom zalagali da stupe u kontakt sa bogatim vlasnicimakompanija širom Amerike.

”Miniskrajb je prokleto dobra kompanija ovde,” vikao je mladi poslovničovek bucmastog lica u telefonsku slušalicu. On je imao dvadeset osam godina,bio je pravi zavisnik od Koka-Kole i ostvarivao ukupni dohodak od 600,000 dolara.

”Vaš broker u Zapadnoj Virdžiniji? Isuse! On bi možda bio dobar u izboru akcijarudnika uglja, ali ovo su osamdesete. Igra se zove visoka tehnologija!”

”Ja sam dobio pedeset hiljada novčanica od pedeset dolara!” vikao jebroker, dva stola iznad mog.

”Oni su ostali bez novca!” povikao je drugi.”Ja se neću obogatiti od ove jedne trgovine,” zaklinjao se broker svom

klijentu.”Da li se vi to šalite?” prasnuo je Skot u svoje naglavne slušalice. ”Nakon što

podelim moju proviziju s firmom i državnim organima, ja ne mogu ni mog psa da

nahranim!”Veoma često bi se desilo da broker zalupi slušalicu u znak pobede i potom

popuni kupovnu karticu i dođe do pneumatskog prenosnog sistema koji jepričvršćen za potporni stub. On bi stavio tiket u stakleni cilindar i posmatrao kakoga vakuum usisava povlačeći ga nagore. Odatle je tiket prelazio put do trgovačkogodeljenja na drugoj strani zgrade, odakle bi bio preusmeravan na sprat Njujorške



10

berze kako bi bio realizovan. Plafon prostorije je bio niži upravo zbog cevneinstalacije zbog čega mi se stalno činilo da će mi se srušiti na glavu.

Do deset sati, Mark Hana je tri puta otišao do potpornog stuba, i upravo sepripremao da ode još jednom. Bio je toliko blag i odmeren tokom telefonskih

razgovora da me je to doslovno zapanjilo. Sve je izgledalo tako kao da se izvinjavasvojim klijentima dok im u stvari kopa oči. ”Gospodine, dopustite mi da vamkažem ovo,” rekao je Mark predsedniku kompanije Fortjun 500. ”Ponosim se timešto razumem osnovne principe ovog posla. A moj cilj nije samo da vas vodim uovim situacijama već i da za vas pronađem pravi izlaz iz njih.” Njegov ton glasa jebio toliko blag i milozvučan da je delovao gotovo hipnotišuće. ”Želeo bih da vampomažem u ostvarivanju prednosti na duge staze; da budem od koristi za vašposao – vama i vašoj porodici.”

Dva minuta kasnije Mark je bio kod prenosnog sistema sa nalogom vrednim

četvrt miliona dolara za akcije naslovljene na Majkrosoft. Ja nikada ranije nisamčuo za Majkrosoft, ali mi je izgledao kao prilično dobra kompanija. U svakomslučaju, Markova provizija iznosila je 3,000 dolara. Ja sam u džepu imao sedamdolara.

Do dvanaest sati osetio sam vrtoglavicu i umirao sam od gladi. U stvari,vrtelo mi se u glavi, bio sam gladan i mokar do gole kože od znoja. Ali, više odsvega, bio sam upecan. Snažna buka i žamor prostrujali su čitavim mojim bićem iodzvanjali svakom njegovom strunom. Znao sam da mogu da obavljam ovajposao. Bio sam svestan da mogu da radim isto tako dobro kao Mark Hana, pa čak i

bolje. Znao sam da mogu da budem nežan poput svile.

Na moje iznenađenje, umesto da krenem liftom dole do predvorja i dapotrošim pola moje neto zarađene vrednosti na dva sendviča i Koka-Kolu,najednom sam se našao u situaciji da zajedno sa Mark Hanom krenem liftom goreu restoran na vrhu zgrade. Naše odredište je bio restoran s pet zvezdica po imenuTop of the Sixes, koji je bio na četrdeset prvom spratu poslovne zgrade. To je bilomesto gde se okupljala elita i obično tu ručavala, mesto gde su gospodari svetasvraćali na kratak predah kako bi uz martini razmenili svoje ratne priče.

Onog trenutka kad smo ušli u restoran, Luj, domaćin hotela, naleteo je naMarka, rukujući se grubo s njim i saopštavajući mu kako je to divno što ga vidi jednog tako lepog i uspešnog popodneva kakvo je upravo tog ponedeljka. Markmu je dao napojnicu od pedeset dolara, zbog čega umalo nisam progutaosopstveni jezik, a potom nas je Luis odveo do stola u uglu sa kojeg se pružaoveličanstven pogled na gornji zapadni deo Menhetna i most Džordž Vašington.



11

Mark se osmehnuo Luisu i rekao mu: ”Luis, molim vas, donesite nam dvačista martinija. A potom nam donesite još dva” – on je bacio pogled na njegovRoleksov sat – ”u tačno sedam sati i trideset minuta, a potom ih donosite nasvakih pet minuta sve dok se jedan od nas ne onesvesti.”

Luis je potvrdno klimnuo glavom. ”Naravno, gospodine Hana. To jeizvanredna strategija.” Osmehnuo sam se Marku i rekao mu izvinjavajući se:”Izvinite, ali, ja, uh, ne pijem.” Potom sam se okrenuo ka Luisu. ”Možete da midonesete samo Koka-Kolu. To će mi više odgovarati.”

Luis i Mark su razmenili poglede, kao da sam upravo počinio zločin. Ali, svešto je Mark na te moje reči rekao bilo je: ”Ovo mu je prvi dan na Volstritu; morateda mu date vremena.”

Luis me je pogledao, stisnuo usne i klimnuo glavom s velikom ozbiljnošću.”To je potpuno razumljivo.” On mi je rekao: ”Nemojte se plašiti; uskoro ćete biti

alkoholičar.”Mark je klimnuo glavom u znak da se slaže s tim stavom. ”Dobro rečeno,

Luis, ali mu ipak donesite martini, za slučaj da se predomisli. U najgorem slučaju, ja ću ga popiti sam.”

”Izvanredno, gospodine Hana. Da li ćete vi i vaš prijatelj danas i jesti ili ćetesamo piti.”

O čemu to, do đavola, Luis priča? Pitao sam se. To je bilo smešno pitanje, sobzirom na to da je vreme ručku! Ali, na moje iznenađenje, Mark je rekao Luisu daon tog dana neće jesti, već da ću jesti samo ja, nakon čega mi je on dodao meni i

otišao da nam natoči piće. Trenutak kasnije otkrio sam pravi razlog zbog kojegMark nije hteo da jede, tačnije, onog momenta kad je on posegnuo rukom u svojdžep od sakoa, izvadio ampulu kokaina, odvrnuo njen vrh i zamočio kašičicu u nju.Kašikom je izvukao svetlucavu gomilu najvećeg prirodnog neutralizatora apetita –to jest, kokaina – i dubokim udisajem ušmrkao sadržaj u desnu nozdrvu. Potom jeponovio istu proceduru s levom nozdrvom.

Bio sam iznenađen. Nisam mogao očima da verujem! Upravo ovde, usredrestorana! Među gospodarima sveta! Krajičkom oka sam brzo preleteo porestoranu kako bih video da li je to neko primetio. Očigledno, niko to nije zapazio,

a kada se sada svega toga setim, i da jeste, siguran sam da tome ionako ne bipridao nikakvu pažnju. Na kraju krajeva, svi su bili isuviše zauzeti cepanjem votke iviskija i džina i burbona i bilo kojim drugim opasnim hemikalijama koje sunaručivali i plaćali svojim basnoslovnim čekovima.

”A sada je red na tebe,” rekao je Mark, dodajući mi ampulu sa kokainom.”Prava ulaznica za Volstrit; ovo i kurve.”



12

Kurve? To me je pogodilo poput groma iz vedra neba. Mislim, ja nikadanisam bio ni sa jednom! Osim toga, bio sam zaljubljen u devojku koju samnameravao da zaprosim i oženim. Ona se zvala Deniz, i bila je isto toliko lepaiznutra koliko i spolja. Šanse da je prevarim bile su ravne nuli. A što se kokaina

tiče, pa dobro, to sam probao dok sam bio na koledžu, ali je zato proteklonekoliko godina otkako sam takao bilo šta drugo osim lonca. ”Ne, hvala,” rekaosam, osećajući se pomalo neprijatno. ”Ta stvar mi zaista ne prija. Ona me… uh…načisto sluđuje. U tom smislu što ne mogu ni da spavam ni da jedem, i što… uh…pa dobro, počnem da brinem o svemu i svačemu. To je zaista loše za mene. Pravopravcato zlo.”

”Nema problema,” rekao je on, uzimajući drugu turu iz ampule. ”Ali, ja tiobećavam da ti kokain zaista definitivno može pomoći da ovde pregrmiš dan!”Otresao je glavu i slegnuo ramenima. ”Zeznut je to posao, biti broker. Mislim,

nemoj pogrešno da me shvatiš: Novac je odličan i sve u tom smislu, ali ti zapravone stvaraš ništa, ništa ne izgrađuješ. I tako, nakon izvesnog vremena, on postajemonoton.” Zastao je na tren, kao da traži prave reči. ”Prava istina je da mi nismoništa više od pokvarenih prodavaca. Niko od nas nema blage predstave koje akcijeće skočiti! Svi mi samo dajemo impulsivna nagađanja u upravi i, znaš, mutimo ižarimo i palimo. U svakom slučaju, i sam ćeš to ubrzo shvatiti.”

Narednih nekoliko minuta smo proveli pričajući svako o svojoj prošlosti isredini iz koje je potekao. Mark je odrastao u Bruklinu, u gradu Bej Ridž, koji je,prema tome koliko ja znam, bio poznat kao opasan kraj. ”Ma kako ti se svidela,”

nastavio je da niže fore i fazone, ”ni slučajno nemoj da izađeš s devojkom iz BejRidža. One su sve proklete lujke!” Potom je ušmrkao drugu dozu iz svoje ampulekokaina i dodao, ”Poslednja s kojom sam izašao me je probola s prokletomolovkom dok sam spavao! Možeš li da zamisliš?”

Upravo u tom trenutku prišao nam je konobar u smokingu i postavio nampiće na sto. Mark je podigao svoju čašu martinija od dvadeset dolara i ja sampodigao čašu moje Koka-Kole. Mark je rekao: ”Nazdravimo, da indeks Dau Džonsode direktno na pet hiljada!” Kucnuli smo čaše. ”A sada, nazdravimo tvojoj karijeriu Volstritu!” dodao je. ”Želim ti da u ovom poslu zaradiš ogromno bogatstvo i da

pritom uspeš da zadržiš i sačuvaš makar delić duše!” Obojica smo se nasmejali ipotom ponovo kucnuli čašama.

Da mi je neko u tom trenutku rekao da ću za nekoliko godina biti vlasnik togistog restorana u kojem sam sada sedeo i da će Mark Hana, zajedno sa pola drugihbrokera u kompaniji LF Rotšild na kraju raditi za mene, ja bih mu rekao da je lud. Ida mi je neko rekao da ću ušmrkavati redove kokaina u baru ovog istog restorana,



13

okružen sa dvanaestak kurvi koje me gledaju s divljenjem, ja bih im rekao da susišli sa svog prokletog uma.

Ali, to će biti tek početak. Vidite, upravo u tom trenutku odigravale su seizvesne stvari daleko od mene – stvari koje sa mnom nisu imale blage veze –

počevši od nečeg beznačajnog kao što je portfolio osiguranja, koje je predstavljalostrategiju u pogledu akcija osiguranih od rizika rukovođenu kompjuterom koja ćena kraju okončati ovo pomahnitalo skakanje cena i spustiti indeks Dau Džons takoda će ga srozati za neverovatnih 508 poena za jedan jedini dan. I, od tog trenutka,pokrenuće se gotovo nezamisliv lanac događaja. Volstrit će na izvesno vremeprestati da radi, a firma za bankarske investicije LF Rotšild će biti prisiljena dazatvori vrata. A onda će na scenu stupiti potpuno ludilo.

Ono što vam sada pružam jeste rekonstrukcija tog ludila – satiričnarekonstrukcija – za koje će se ispostaviti da je jedan od najmahnitijih životnih

puteva u istoriji Volstrita. I ja vam to predstavljam unutarnjim glasom kojim seupravo u to vreme odvijao tok misli u mojoj glavi. To je ironičan glas, spontaniglas, sebičan glas i često glas vredan prezira. To je glas koji mi je omogućio daracionalizujem sve ono što mi se dešavalo na mom životnom putu razuzdanog iraskalašnog hedonizma. To je glas koji mi je pomogao da iskvarim druge ljude – imanipulišem njima – i unesem haos i ludilo i besmisao u čitavu generaciju mladihAmerikanaca.

Odrastao sam u porodici koja je pripadala srednjem staležu u Bejsajdu, uKvinsu, gde su reči poput crnčuga i španac i italijan i chinc smatrane najprljavijim

rečima – rečima koje čovek nikako ne bi smeo da izgovori pod bilo kojimokolnostima. U kući mojih roditelja, predrasude su se strogo iskorenjivale; one suse smatrale mentalnim procesima nedostojnih ili neprosvećenih ljudi; kao dete,kao adolescent, pa čak i na vrhuncu ludila. Pa ipak, prljave reči neverovatno lakosu izlazile i prosto klizile iz mojih usta, posebno kad je ludilo uzelo maha. Naravno, ja bih i to racionalizovao – rekavši sebi da je ovo Volstrit i da tu, u Volstritu, nemamesta za simbolične šale i viceve ili društvenu učtivost.

Zašto vam govorim te stvari? Govorim vam to jer želim da znate ko sam ja ustvari i, što je još važnije, ko ja nisam. A sve ovo, uostalom, govorim i zato što

imam dvoje dece i što ću jednog dana morati dosta toga da im objasnim. Moraćuda im objasnim kako je njihov voljeni otac, onaj isti otac koji ih danas vodi nafudbalske utakmice i koji se pojavljuje na njihovim roditeljskim sastancima i ostajekod kuće petkom uveče i pravi im Cezar salatu, mogao u jednom periodu života dabude tako dostojan prezira.



14

Ipak, ja se iskreno nadam da će moja životna pripovest poslužiti kaoupozoravajuća priča bogatima i siromašnima; svima onima koji žive sa kašičicomispred nosa i gomilom pilula koje im se rastvaraju u stomaku; ili svakoj osobi kojarazmišlja o tome da uzme Božji dar i da ga zloupotrebi; svakome ko reši da krene

putem mračnih sila i živi životom razuzdanog hedonizma. I svakome ko misli dapostoji nešto glamurozno u tome da bude poznat kao Vuk iz Volstrita.Prva knjigaPrvo poglavljeVuk u jagnjećoj koži

Šest godina kasnije

Ludilo je brzo stupilo na scenu, i do zime ’93-će godine, u meni se razvio

čudan osećaj da sam zaigrao glavnu ulogu u jednom od televizijskih rialiti šouprograma, pre nego što su postali modni trend. Naziv mog šou programa bio je Životni stil bogatih i nefunkcionalnih, s tim što su svakim danom izgledali svenefunkcionalniji.

Pokrenuo sam brokersku firmu po imenu Straton Oakmont, koja je sada bila jedna od najvećih i do sada jedna od najsmelijih brokerskih firmi u istorijiVolstrita. Po Volstritu se pričalo da sam sasvim pouzdano imao samoubilačkenamere i da ću, isto tako sigurno, otići u grob pre nego što navršim tridesetu. Ali, ja sam znao da je to zaista čista besmislica, jer sam upravo napunio trideset jednu

godinu i uz to sam još uvek bio živ i pun energije.Upravo u ovom trenutku, u sredu ujutro sredinom decembra, ja sam sedeo

iza komandnih uređaja mog Bel Džet dvomotornog helikoptera i bio na putu iztridesete ulice u centru Menhetna, gde se nalazio aerodrom za helikoptere,odakle sam se uputio u pravcu mog imanja u Old Brukvilu, na Long Ajlendu, sakoličinom tableta u mom nervnom sistemu dovoljnom da umiri Gvatemalu.

Samo što je prošlo tri sata noći, a mi smo putovali brzinom od sto dvadesetčvorova negde iznad Litl Nek Bej-a na Long Ajlendu. Sećam se da sam u tom časurazmišljao o tome kako je divno što mogu da letim pravo dok u isti mah sve vidim

duplo, kad sam odjednom počeo da se osećam kao ošamućen. A onda jehelikopter naglo počeo da ponire i ja sam mogao da vidim kako crna vodapriobalnog dela leti ka meni. Čula se užasna buka i vibracija koja je dolazila izglavnog motora, a onda sam kroz moje naglavne slušalice začuo uspaničen iprestrašen glas mog kopilota, koji je frenetično vrištao: ”Isuse Hriste, šefe!Stanite! Stanite! Mi ćemo se srušiti! Do đavola!”



15

Potom smo opet uzleteli.Moj odani i poverljivi kopilot, kapetan Mark Eliot, bio je obučen u belo i

sedeo je ispred komandnih aparata. Međutim, njemu je bilo strogo naređeno daih ne dira osim u slučaju ako se ja onesvestim ili ako se nađem u neposrednoj

opasnosti da se srušim na zemlju. Sada je on preuzeo komandu, što je u tomtrenutku bilo najbolje rešenje.Kapetan Mark je bio jedan od onih tipova kapetana sa četvrtastom vilicom,

čovek koji je ulivao poverenje već čim ga pogledate. A nije bila četvrtasta samonjegova vilica, već celo telo, koje je izgledalo kao sabijeno od četvrtastih delova,spojenih međusobno i poslaganih jedni na druge. Čak su i njegovi crni brkovi bilipoput savršenog pravougaonika, i smešteni iznad njegove zategnute gornje usnenalik metlici.

Poleteli smo sa Menhetna pre otprilike desetak minuta, nakon duge večeri

koje se tog utorka otelo kontroli. Veče je počelo potpuno bezazleno i mada samprvo bio u trenutno najposećenijem modernom restoranu u Petoj aveniji, poimenu Kanastel’s, gde sam večerao sa jednim od mojih mlađih brokera. Na nekinačin sam na kraju dospeo u predsednički apartman u Helmsli Palas, gde je jednaveoma skupa kurva po imenu Venis, sa ogromnim napućenim usnama i oblimbokovima, pokušala da mi uz pomoć sveće pomogne da dobijem erekciju, što seispostavilo kao bezuspešan pokušaj. I zato sam sad krenuo tako kasno (oko pet itrideset, da budem precizniji), što je značilo da sam se opet ogrešio o moju odanui voljenu drugu ženu, Nadin, koja je s pravom želela da ima boljeg muža.

Možda ste Nadin videli na televiziji; upravo je ona bila ona seksi plavušakoja je pokušavala da vam proda pivo Miler Lajt tokom fudbalske večeri MondayNight Football , ona koja je prolazila kroz park sa Frizbijem i psom. Ona u reklaminije izgovorila mnogo teksta, ali na to izgleda niko nije ni obratio pažnju. Dobila jeposao zahvaljujući savršeno izvajanim nogama i zadnjici, koja je bila okruglastijaod onih kod Portorikanki i čvrsta dovoljno da se o nju odbije četvrt dolara. Makako stvari stajale, smatrao sam da će se ubrzo s punim pravom naljutiti.

Duboko sam udahnuo i pokušao da se sredim. Sada sam se osećao priličnodobro, zato sam zgrabio komandnu palicu, poslavši na taj način signal kapetanu

Sunđeru Bob Kockalenou da sam spreman da ponovo letim. On je izgledaopomalo nervozan i zato sam mu uputio topao, srdačan i prijateljski osmeh inekoliko ljubaznih reči ohrabrenja putem mog glasom aktiviranog mikrofona.”Drug, ui ćeeete za ou uuuspeš obav-ljenu azarder-sku dužnooost sa srrrećnimishodom doviti ehtra plaatu,” rekao sam, pokušavajući zapravo da kažem:



16

”Drugar, vi ćete za ovu uspešno obavljenu hazardersku dužnost sa srećnimishodom dobiti ekstra platu.”

”Da, odlično”, odgovorio je kapetan Mark, prepuštajući mi kontrolu.”Podsetite me da je podignem, ako kojim slučajem kući stignemo živi.” Odmahnuo

je svojom četvrtastom glavom rezignirano i sablažnjeno. ”I nemojte zaboraviti dazatvorite levo oko pre nego što počnete da se spuštate. To će biti od pomoći kadse sve vidi duplo.”

Veoma je oštrouman i profesionalan bio ovaj moj kockasti kapetan; u stvari,on je slučajno obožavao žurke i često bio duša zabave – pravi lik za celokupnuatmosferu. I ne samo da je bio ovlašćen pilot koji je upravljao mojimhelikopterom, već je takođe bio kapetan moje jahte duge preko 50 metara, Nadin,nazvane po imenu moje malopre spomenute žene.

Dao sam mom kapetanu znak pokazujući mu palcem nagore. Potom sam

zurio u prozorsko staklo i pokušao da se priberem. Daleko ispred nas mogao samda vidim crveno-bele tragove dima koji su se izdizali iznad bogatog jevrejskogpredgrađa Rozlin. Ti tragovi su mi poslužili kao vizuelni orijentir na osnovu kojegsam znao da bi upravo trebalo da uđem u sam centar Zlatne obale (Gold Coast) naLong Ajlendu, gde se nalazio Old Brukvil. Gold Koast je izvanredan kraj u kojemmožete da živite, posebno ako volite plavokrvne anglosaksonske protestante ibasnoslovno skupe konje. Ja, lično, prezirem i jedne i druge, ali uvek nekako nakraju ispadne da imam gomilu neverovatno skupih konja i da se družim s gomilomplavokrvnih anglosaksonskih protestanata, od kojih me ovi potonji, prema mom

mišljenju, posmatraju kao nekakvu mladu jevrejsku cirkusku atrakciju.Pogledao sam na visinometar. Bili smo devedesetak metara iznad zemlje i

spiralno smo se kretali prilikom spuštanja. Počeo sam da se spuštam pod uglomod trideset stepeni, preletajući iznad otvorenog prostora Brukvil Kantri kluba ipotom polako popuštajući desnu komadnu palicu preko bujnog drveća na obestrane Hegemans Lejn, gde sam počeo konačno da se spuštam na pistu koja senalazila u zadnjem delu imanja.

Pritiskajući papučice nogama, dovezao sam helikopter u statičan položajotprilike šest metara iznad tla i potom pokušao da se spustim. Izvršio sam malo

prilagođavanje levom, malo desnom stopalom, malo umanjio struju u celompogonu, slabim potiskom povukao unazad pogonsku ručicu, a onda je helikopterodjednom tresnuo o zemlju i počeo ponovo da se penje.

”Oh, zranje!” promrmljao sam, dok smo počeli da se penjemo. Onakouspaničen, naglo sam povukao nadole collective, a helikopter je počeo da tonekao kamen. I onda odjednom – TRAS! – prizemljili smo se uz snažan tresak.



17

Odmahivao sam glavom čudeći se. Kakva je to neverovatna žurba bila! Tonije bilo savršeno prizemljenje, ali šta ima veze? Okrenuo sam se ka momvoljenom kapetanu, i s velikim ponosom promumlao: ”Sta kazete, da li sam dobar,frijatelju, da li sam dobar?”

Kapetan Mark je okrenuo kockastu glavu ka meni i podigao svojepravougaone obrve na četvrtastom čelu, kao da je hteo da kaže: ”Da li si ti sišao satog tvog prokletog uma?” Ali je onda počeo polako potvrdno da klima glavom, dokse na njegovom licu pojavio osmeh iskrivljen u jednu stranu. ”Dobar si, prijatelju,Moram da ti priznam. Da li si levo oko držao zatvoreno?”

Klimnuo sam glavom: ”To deluje kao magija,” mrmljao sam. ”Ti zi najbolji!””Dobro. Veoma mi je drago što to misliš.” Nasmejao se blago. ”U svakom

slučaju, moram brzo da nas izvučem odavde pre nego što zapadnemo u nevolju.Želiš li da pozovem stražarnicu da neko od dežurnih dođe po tebe?”

”Ne, dobro sam, drugar. Dobro sam.” Nakon tih reči, otkopčao sam svojsigurnosni pojas i, oponašajući i karikirajući pozdrav, otvorio vrata pilotske kabinei klisnuo napolje. Potom sam se okrenuo, zatvorio pilotsku kabinu i kucnuo dvaputna prozor, što me je ispunilo osećajem posebnog zadovoljstva, onoliko kolikočovek u mom stanju uopšte može da bude pribran i ozbiljan da to uradi. Potomsam napravio još jedan okret i krenuo u pravcu glavne kuće, pravo u sam centaruragana Nadin.

Napolju je bilo božanstveno. Nebo je bilo prepuno zvezda, koje su sepresijavale i svetlucale poput brilijanata. Bilo je neverovatno toplo za decembar.

Nije bilo ni trunke vetra, što je vazduh ispunilo mirisom zemlje, šume koji vas takolako podseti na detinjstvo. Pomislio sam na letnje noći kad sam spavao u kampu.Pomislio sam na svog starijeg brata, Roberta, s kojim sam nedavno prekinuokontakt zato što je njegova žena pretila da će tužiti jednu od mojih kompanijazbog seksualnog uznemiravanja, zbog čega sam ga tom prilikom izveo na večeru,napio se i potom njegovu ženu nazvao kretenkom. Pa ipak, pojavile su se i lepeuspomene, uspomene iz mnogo jednostavnijeg perioda.

Od glavne kuće sam bio udaljen gotovo dvesta jardi. Udahnuo sam duboko iosetio miris mog imanja. Kako je samo divno mirisalo! Bilo je potpuno prekriveno

travom sa Bermuda! Oštar miris borovine! I tako mnogo blaženih zvukova!Neprekidno kreštanje cvrčaka! Tajanstveni huk sova! Žubor vode iz tog smešnog jezera i sistema vodoskoka koji je preda mnom dopirao sa visine!

Kupio sam imanje od predsednika Njujorške berze, Dik Grasa, koji jeneverovatno ličio na Frenka Perdua, prodavca pilića. Potom sam spiskao nekolikomiliona na razne adaptacije – veći deo svote je otišao na smešno jezerce i sistem



18

vodopada, a preostali deo na tehnički najmodernije opremljenu stražarsku kućicui sistem obezbeđenja. U stražarskoj kućici su dvadeset četiri sata bila dvanaoružana čuvara, a obojica su se zvala Roko. U stražarskoj kućici su bili brojni TVmonitori, koji su primali slike sa dvadeset dve sigurnosne kamere postavljene

širom imanja. Svaka kamera je bila povezana sa pokretnim senzorima ireflektorima, stvarajući neprobojan sigurnosni prsten.Upravo u tom trenutku sam osetio izuzetno snažan nalet vetra i ispružio

vrat da bih video kako helikopter uzleće i nestaje u mraku. Napravio sam nekolikomalih koraka unazad, a potom su se oni pretvorili u veće i veće korake, i potom…Oh, sranje! Ja sam bio u nevolji! Zateturao sam se i samo što se nisam stropoštaona zemlju! Okrenuo sam se i napravio dva velika koraka napred, pružajući ruke sastrane poput krila. I poput klizača na ledu kad izgubi kontrolu, ja sam posrtao,pokušavajući da na taj način pronađem centar ravnoteže. A onda, odjednom…

zaslepljujuća svetlost!”Šta je sad ovo, do đavola!” Rukama sam prekrio oči, zaklanjajući se od

peckajućeg bola od reflektora. Bio sam ulovljen u zamku jednog od pokretnihsenzora i zatekao se sada u ulozi žrtve sopstvenog sigurnosnog sistema. Osetiosam grozan bol. Zenice su mi bile proširene od tableta, velike poput tanjira.

A onda, suočavanje s poslednjom opasnošću: Sapleo sam se u mojimmodernim ciplema od krokodilske kože, poleteo nazad i pao pravo na leđa. Nakonnekoliko sekundi reflektor se isključio, i ja sam polako spustio ruku sa strane.Dlanovima sam pritisnuo svežu travu. Divnog li mesta za pad! A ja sam bio ekspert

u tome, jer sam znao tačno kako bi trebalo da padnem da se ne povredim. Tajnase sastojala u tome da se jednostavno prepustim liniji pada, poput holivudskihstatista. I što je još bolje, tablete koje sam izabrao – po imenu, kvaludes – imale sudivan efekat jer su mi telo učinile gipkim poput gume, štiteći me utoliko više odpovrede.

Odbacio sam pomisao da sam pre svega pao zbog dejstva kvaludesa. Nakraju krajeva, postojalo je toliko prednosti njihove upotrebe da sam se smatraopravim srećnikom što sam upravo od njih postao zavisan. Mislim, koliko još pilulapostoji od kojih se čovek tako divno oseća, a koje vas sledećeg dana ipak ne

ostave mamurnim? A čovek na mom položaju – čovek opterećen tako velikimbrojem odgovornosti – nikako ne bi smeo sebi da dopusti da bude mamuran!

A što se tiče moje žene… pa dobro, pretpostavljam da mi je pripremilascenu, ali ipak; da li je zaista imala toliko razloga da se ljuti? Mislim, kad seudavala za mene, ona je znala u šta se upušta, zar ne? Ona mi je bila ljubavnica, za



19

ime Božje! To već samo po sebi mnogo govori, zar ne? A i šta sam pa to uradionoćas? Ništa strašno, ili barem ne ništa što bi mogla da dokaže!

I tako su se vrteli i vrteli po mojoj glavi i mučili moj um – racionalizovanje,opravdavanje, potom poricanje, a onda opet niz racionalnih objašnjenja, sve dotle

dok nisam bio u stanju da na osnovu zdravog razuma zauzmem stav uvređenosti, ito s pravom. Da, mislio sam ja, postojale su izvesne stvari koje se odvijaju izmeđubogatih muškaraca i njihovih supruga koje postoje i traju još od kamenog doba, ilibarem još od Vanderbilta i Astora. Postojale su slobode, da tako kažem, izvesneslobode koje su bile privilegija koje su moćni ljudi s pravom zaslužili! Naravno, tonije bila neka stvar koju sam Nadin jednostavno mogao da kažem u lice. Ona jebila sklona fizičkom nasilju i krupnija od mene, ili smo barem bili isti.

Upravo u tom trenutku sam čuo električan šum golf automobila. To su severovatno smenjivali Roko, noćni čuvar, ili možda Roko, dnevni čuvar, u zavisnosti

od njihove smene. U svakom slučaju, neki Roko je dolazio po mene. Prostoneverovatno kako je sve savršeno funkcionisalo. Kad sam pao, uvek bi se našaoneko da me podigne; kad su me uhvatili da vozim pod alkoholom, uvek bi senašao nekakav korumpirani sudija ili policajac da mi ugodi; i kad sam se tokomvečere onesvestio za stolom i zatekao se u situaciji da se davim u tanjiru supe,uvek bi tu bila moja žena, ili, ako ne ona, onda neka milosrdna kurva, koja bi miprišla i ukazala mi pomoć usta na usta.

Sve je izgledalo tako kao da sam otporan na metke ili nešto slično. Kolikoputa sam prevario smrt? To je nemoguće reći. Pa ipak, da li sam zaista želeo da

umrem? Da li su me krivica i griža savesti izjedali u duši – i to toliko da sam, ustvari, pokušavao sebi da oduzmem život? Mislim, to je bilo prosto zapanjujuće,kada o tome sada razmislim. Rizikovao sam život hiljade puta a da nisam prošaočak ni sa ogrebotinom. Vozio sam pijan, upravljao helikopterom omamljen odtableta, pao sa ivice zgrade, ronio pijan, prokockao milione dolara po kazinimaširom sveta, i opet nisam izgledao ni dan stariji od dvadesetjednogodišnjaka.

Imao sam dosta nadimaka: Gordon Geko, Don Korleone, Kajzer Souz; nekisu me čak zvali i Kralj. Ali, moj omiljeni je bio Vuk iz Volstrita, jer sam to bio ja,glavom i bradom. Ja sam bio pravi pravcati vuk u jagnjećoj koži: Izgledao sam

poput deteta i ponašao se kao dete, ali to, u stvari, uopšte nisam bio. Imao samtrideset jednu godinu, a prošao iskustvo šezdesetogodišnjaka, proživljavajućičitavu večnost za jednu godinu – i stareći sedam godina svake godine. Ali, ja sambio bogat i moćan i imao sam zanosnu suprugu i četvoromesečnu bebu, kćer koja je bila zdrava i, jednom rečju, savršena.



20

Kao što ljudi obično kažu, sve je bilo lepo i u redu, i sve je izgledalo kao dasavršeno funkcioniše. Na neki čudan način, mada nisam siguran kako, na krajusam se našao pod svilenim krevetskim pokrivačem od 12,000 dolara, kako spavamu kraljevskoj spavaćoj sobi u kojoj je bilo draperije od bele kineske svile u

dovoljnim količinama da se napravi svilenih padobrana za čitavu eskadrilupadobranaca. A moja žena… da, dobro, ona će mi već oprostiti. Uostalom, uvek bimi na kraju oprostila.

I s tom mišlju, gotovo sam se onesvestio i zaspao.

Drugo poglavljeVojvotkinja od Bej Ridža Decembar 13, 1993.

Sledećeg jutra, ili, ako želite da budem precizniji, nekoliko sati kasnije –imao sam strašan san. Bila je to vrsta sna kojoj se nada i priželjkuje svaki mladmuškarac, pa sam odlučio da mu se prepustim. Nalazim se sam u krevetu i u jednom trenutku mi prilazi Venis, kurva. Klekne na ivicu mog raskošnogkraljevskog kreveta, njišući se izvan dohvata, savršena mala vizija. Sada mogu da je vidim jasno… tu grivu smeđe kose… fine crte lica… te sočne mlade grudi… teneverovatno izvajane bokove, koji trepere požudom i željom.

”Venis,” obratih joj se. ”Priđi mi, Venis. Priđi, Venis!”

Venis mi se približava, kretajući se na kolenima. Koža joj je lepa i bela ipresijava se među svilom… svila… svila je svuda. Ogromni zastor od bele kineskesvile nalazi se iznad nas. Talasi bele kineske svile vise okačeni na sva četiri uglakreveta. Ima tako mnogo bele kineske svile… Tonem u belu prokletu svilu. Istogčasa padaju mi na pamet smešne cifre: svila košta 250 dolara metar, a ovde morabiti sigurno dvesta metara. To je bela kineska svila vredna 50,000 dolara. Tolikobele proklete svile.

To je posao i zaduženje moje supruge, mog divnog nadahnutog dekoratera – ili, čekajte, to je aspiracija prošlog meseca, zar ne? Zar nije sada ona šef prepun

aspiracija i težnji? Zar nije ona nadahnuti, ambiciozni arhitekta? Ili poznavalacvina? Ili modni kreator? Ko bi mogao da prati sve te njene proklete aspiracije?Kako je to zamorno… toliko je zamorno biti oženjen Marijom Stjuart u povoju.

Tog momenta sam osetio kapi vode. Pogledao sam gore. Šta je sad pa ovo,do đavola? Olujni oblaci? I otkud sad olujni oblaci u kraljevskoj spavaćoj sobi? Gde je moja žena? Do đavola! Moja žena! Moja žena! Uragan Nadin!



21

Pljus!Probudio sam se i odmah ugledao prelepo lice moje druge žene, Nadin. U

njenoj desnoj ruci nalazila se čaša od dva decilitra; dok joj je desna ruka bilastegnuta u pesnicu, na kojoj se isticao žuti dijamant od sedam karata na prstenu

od platine. Stajala je na manje od metar i po udaljena od mene, kretajući se nazadi napred na vrhovima prstiju, poput profesionalnog boksera. Postao sam svestanda bi trebalo da se pripazim prstena.

”Zašto si to, do đavola, uradila?” povikao sam neodlučno, znajući tačnozbog čega je to uradila. Obrisao sam oči nadlanicom i na trenutak počeo daproučavam moju Suprugu broj dva. Bože, stvarno je bila dobar komad, moja žena!Čak i sada, u ovakvoj situaciji, nisam mogao da negodujem i budem nezadovoljan.Nosila je tanku roze košuljicu koja je bila toliko kratka i tesna da je činila da izgledaviše gola nego da je to zaista bila. A kakve samo noge ima! Bože, kako su divne. Pa

ipak, sada nije reč o tome. Morao sam da budem oštar s njom i da joj pokažem ko je šef. Kroz stisnute zube, rekao sam: ”Kunem se Bogom, Nadin, da znaš da ćusada da ubijem–?

”Oh, stvarno sam se strašno uplašila,” prekinula me je ova plava vatrenapraskalica. Otresla je glavom sa gnušanjem i gađenjem, a njene bradavice su sepojavile ispod odeće ispod koje nije nosila ništa. Potrudio sam se da ne buljim,mada teško. ”Možda je trebalo da pobegnem i da se sakrijem,” počela je da mepodbada. ”Ili ću možda da ostanem i da ti pokažem šta su proklete batine!”Poslednjih nekoliko reči je vrištala.

Pa dobro, možda je ona bila šef. U svakom slučaju, ona mi je definitivnopripremila, i to s razlogom, ovu scenu; to ne može da se porekne. A vojvotkinje odBej Ridža su poznate po lošoj naravi. Da, ona je bila Vojvotkinja, u redu – Britankapo poreklu, koja je još uvek nosila britanski pasoš. Neverovatna činjenica je danikada ne bi zaboravila da me podseti na to. Pa ipak, to je bilo veoma ironično,budući da nikad nije živela u Britaniji. U stvari, ona se preselila u Bej Ridž, uBruklin, još kao beba, i odrasla je upravo tu u zemlji izostavljenih suglasnika iiskrivljenih samoglasnika. Bej Ridž; to je jedan maleni kutak zemlje gde reči poputnosi se i sranje i kopile i penis silaze s usana mladih žitelja sa poetskim

nadanhućem i poletom T. S. Eliota i Volta Vitmena. To je mesto na kojem je taNadin Karidi – moja voljena engleska, irska, škotska, nemačka, norveška iitalijanska Vojvotkinja nad vojvotkinjama – naučila da niže psovku za psovkom,kao što je naučila da vezuje pertle na svojim rolšuama.

To je bila grozna i jeziva šala, pomislio sam, razmišljajući da me je MarkHana pre toliko godina upozorio da ne izlazim s devojkama iz Bej Ridža. Njegova



22

devojka, koliko se sećam, probola ga je olovkom dok je spavao; vojvotkinjama seviše dopada da polivaju vodom. Dakle, na neki način, ja sam bio u prednosti.

U svakom slučaju, kad se Vojvotkinja razljutila, njene reči su zvučale takokao da su izbijale iz užarenog bruklinskog odvodnog kanala. I niko nije mogao da

je razljuti više od mene, njenog lojalnog i vernog muža, Vuka iz Volstrita, koji jepre manje od pet sati bio u predsedničkim odajama palate Helmsli sa svećom uzadnjici.

”Dakle, reci mi, ti glupane, ništarijo mala,” prasnula je Vojvotkinja, ”ko je,do đavola, ta Venis?” Ućutala je zračeći pretnjom i istupila približivši mi se za jedan korak, a onda se odjednom zaustavila i zauzela pozu – stisnula usne u znakuvređenosti, izbacila u stranu dugu, razgolićenu nogu i prekrstila ruke ispod grudi,tako da je isprsivši se još više istakla bradavice. Rekla je: ”Ona je verovatna nekakurvica, mogu da se kladim.” Zažmirila je svojim krupnim plavim očima iz kojih su

izbijale sumnja i optužbe. ”Ti misliš da ja ne znam šta si ti sve spreman da uradiš?Zato ja stvarno moram da ti dam po tom tvom prokletom nosu… ti, mali…grrr!”Bilo je to pravo ljutito škrgutanje zubima, i onog trenutka kad je prestala s timprekinula je i da pozira i počela da maršira po spavaćoj sobi – koračajući po tepihuEdvard Filds, urađenom po porudžbini i vrednom 120,000 dolara. Otišla je brzopoput munje, sve do glavnog kupatila, koje je bilo udaljeno dobrih devet metara,odvrnula slavinu, ponovo napunila staklenu čašu, zatvorila slavinu i potom sevratila odsečnim korakom, izgledajući dvostruko više ljuta. Stegla je zube u svomnečuvenom besu i razjarenosti, tako da je još više izbacila četvrtaste vilice.

Izgledala je poput Vojvotkinje iz pakla.U međuvremenu, ja sam pokušavao da se saberem, ali ona se kretala

prebrzo. Nisam imao vremena za razmišljanje. To mora biti da je bila posledicaonog prokletog kvaludesa! Te tablete za spavanje su me opet navele da pričam usnu. Oh, kakvog li malera! Šta li sam samo rekao? Po glavi su počele da mi semotaju razne reči: limuzina… hotel… droga… kurva Venis… Venis sa svećom – Oh,Bože, prokleta sveća! Odmah sam odagnao tu misao.

Bacio sam pogled na digitalni sat na noćnom stočiću: Bilo je 7:16. Isuse! Ukoliko sati sam se ja vratio kući? Protresao sam glavom, pokušavajući da odagnam

mamurluk i da se prisetim detalja. Provukao sam prstima kroz kosu – Isuse, ja sambio mokar! Mora biti da mi je prosula vodu na glavu. I to moja žena! A onda me jenazvala malim glupanom i ništarijom! Zašto me je nazvala tim imenom? Ja nisambio mali, zar ne? Ona je umela da bude veoma okrutna, Vojvotkinja.

Sada se vratila, na manje od metar i po od mene, držeći čašu vode ispredsebe, sa laktom izbačenim u stranu: to je njen položaj pri bacanju! I taj izraz na



23

njenom licu: čist otrov . Uprkos tome… ona je tako neosporno lepa! Ne samo zbognjene bujne plave kose, već i zbog plamtećih plavih očiju, tih lepih jagodica,njenog malog nosa, savršeno izvajane vilice, njene brade s rupicom na sredini,njenih kremastih mladih grudi – nešto malo gorih nakon dojenja. Sitnica, ali ništa

što se ne bi moglo korigovati za 10,000 dolara kod plastičnog hirurga. A te noge…Bože Svemoćni, te njene duge nage noge bile su kao izvajane! Toliko su savršenebile, taj način na koji su se sužavale kod članka, a ipak bile tako skladne iznadkolena. One su predstavljale njeno najveće blago, zajedno sa zadnjicom.

To se desilo pre tri godine, u stvari, tada sam prvi put ugledao Vojvotkinju.To je bio prizor koji je bio toliko primamljiv i hipnotišući da sam na kraju ostaviosvoju prvu dobru ženu, Deniz – plativši joj milionsku sumu plus pedeset hiljadamesečno za izdržavanje, iznos koji nije podlegao porezu, i to sve zato da bi otišlatiho i mirno bez polaganja prava na reviziju moje celokupne imovine.

I pogledajte samo kako su se stvari pogoršale! I šta sam u stvari uradio?Rekao nekoliko reči u snu? Kakav je to zločin? Vojvotkinja je stvarno preteranoimpulsivno reagovala. U stvari, u ovom trenutku, i ja sam s punim pravom mogaoda se naljutim na nju. Možda sam celu ovu stvar mogao da izmanevrišem ipreokrenem je u seks, koji je bio najbolji u svemu tome. Duboko sam udahnuo irekao tonom potpuno čistog i nevinog čoveka: ”Zašto si toliko ljuta na mene?Mislim, ti… potpuno si me zbunila.”

Vojvotkinja je odgovorila zabacivši svoju plavu kosu u stranu, na način nakoji bi to učinila osoba koja je upravo u tom trenutku začula najgnusniju laž. ”Ti si

zbunjen!” prasnula je. ”Ti si prokleto zbunjen? Zašto… ti… malo… kopile!” Malo,opet! Neverovatno! ”Odakle želiš da počnem? Kako bi bilo da počnem od činjeniceda si svojim glupim helikopterom doleteo ovde u tri ujutro, a da prethodno nisiokrenuo ni prokleti telefon da javiš da ćeš da se vratiš kasno. Da li je to normalnoponašanje jednog oženjenog muškarca?”

”Ali, ja–“”I jednog oca, ništa manje! Ti si sada otac! Pa ipak se ponašaš kao nezreli

klinac! I da li ti uopšte nešto znači to što sam nabavila travu sa Bermuda? Ti si jeverovatno uništio!” Odmahnula je glavom u znak dubokog prezira prema

njegovom ponašanju. ”Ali, zašto bi ti o tome brinuo? Ti, uostalom, nisi ni uložiosvoje vreme na istraživanje cele te stvari i nisi morao da se nosiš sa svim onimbrojnim pejzažnim arhitektima i ljudima koji izgrađuju golf terene. Da li znaškoliko sam vremena posvetila na taj tvoj glupi projekat? Da li to znaš, ti glupobezobzirno kopile?”



24

Ahhh, ona je ovog meseca znači inspirisani arhitekta! Kakav seksi arhitekta!Mora da postoji način da se cela ova situacija preokrene. Neka čarobna reč.”Draga, molim te, ja sam –”

Upozorila me je kroz stegnute zube: ”Nemoj ti meni-draga! Ne zaslužuješ

više da me nazoveš tim imenom!””Ali, draga–“Pljus!Ovog puta sam video kako će me politi i po treći put, smogao sam snage da

povučem svileni prekrivač od 12,000 dolara preko glave – i da se sklonim odopravdanog gneva. U stvari, jedva da me je dodirnula ijedna kap. Avaj, moja sreća je bila kratkog daha, i do tog trenutka kada sam svukao pokrivač, ona je već bilana putu do toaleta da ponovo čašu napuni vodom.

Sada se vraćala. Čaša je bila puna do vrha; njene plave oči su se zatamnile i

zračile smrtonosnim zracima; njene četvrtaste vilice su izgledale kao da su širokemilju; a njene noge... Bože! Prosto nisam mogao da odvojim oči od njih. Pa ipak,nije bilo vremena za to. Kucnuo je pravi čas da se Vuk pokaže u svom pravomsvetlu. Trenutak da pokaže zube.

Izvukao sam ruke ispod belog svilenog pokrivača, pažljivo kako ih ne bizamrsio u hiljadama tanušnih perlica koje su ručno prišivene na tkaninu. Potomsam laktove pomerio u stranu, kao pile krila, kako bih ptičjem pogledu iznerviraneVojvotkinje izložio svoje snažne mišice. Rekao sam glasno, odlučnim tonom: ”Dase nisi usudila da me poliješ, Nadin, ozbiljno ti kažem!” Dopustio sam ti da me

poliješ dvaput da bi iskalila bes, ali da to ponavljaš iznova i iznova…pa dobro, to jekao da probadaš mrtvo telo koje leži u lokvi krvi! To je tako bolesno!”

To je izgleda usporilo malo – ali, samo na sekund. Rekla je, ironičnimtonom: ”Hoćeš li da prestaneš da savijaš ruke već jednom, molim te? Izgledaš kaostopostotni imbecil!”

”Ja nisam savijao ruke,” rekao sam, ne savijajući ruke. ”ti si stvarno pravasrećnica što imaš muža koji je u tako dobroj formi. Zar ne, draga?” Osmehnuo sam joj se što sam umiljatije mogao. ”A sada mi priđi i poljubi me!” Čim sam toizgovorio, shvatio sam da sam napravio veliku grešku.

”Da te poljubim?” prasnula je Vojvotkinja. ”Da li ti mene to zavitlavaš?Prezir je izbijao iz njenih reči. ”Ja sam bila na ivici da ti odsečem testise i da ihzabijem u jednu od mojih kutija za cipele. Onda ih nikada ne bi pronašao!”

Isuse Hriste, ona je bila u pravu što se toga tiče! Njen ormar za cipele je bioveličine Delavera, i moji testisi bi bili zauvek izgubljeni. S najvećom poniznošću,



25

rekao sam: ”Molim te, pruži mi šansu da ti objasnim, drag– mislim, mila. Molim te,preklinjem te!”

Lice joj je odjednom poprimilo blaži izgled. ”Ne mogu da ti verujem!” rekla je, govoreći kroz nos. ”Šta sam uradila da bih to zaslužila? Ja sam dobra žena. Lepa

žena. A uprkos svemu tome, imam muža koji se u sitne sati vraća kući i u snuizgovara ime neke druge žene!” Počela je da me imitira s prezrenjem: ”Uhhh…Venis… Priđi mi, Venis.”

Isuse Hriste! Onaj kvaludes stvarno ume nekad da dotuče čoveka. A onda jepočela da plače. Bila je to prava katastrofa. Na kraju, koje sam šanse imao da jevratim u krevet sada kada plače? U ovom trenutku moram da promenim brzinu,da pribegnem novoj strategiji. Tonom glasa koji normalno preostane onom kostoji na ivici litice i preti da će skočiti, rekao sam: ”Pusti tu čašu vode, draga, iprestani da plačeš. Molim te. Stvarno, mogu sve da ti objasnim!”

Polako, preko volje, ona je spustila čašu vode na nivo struka. ”Počni,” rekla je tonom glasa iz kojeg je izbijalo nepoverenje. ”Hajde da čujem još jednu laž odčoveka koji živi od laži.”

To je bilo tačno. Vuk je živeo od laži, mada je takva bila priroda Volstrita,ako je čovek zaista želeo da bude pravi moćan broker. Svi su to znali, posebnoVojvotkinja, i zato nije imala prava ni da se ljuti zbog toga. Pa ipak, preuzeo samnjen sarkazam, zaćutao nakratko kako bih sebi dao dodatno vreme da sažmemsvoju glupu priču, i rekao: ”Pre svega, moraš ceo film da vratiš nazad. Jedini razlogzbog kojeg te sinoć nisam zvao je taj što gotovo do jedanaest nisam znao da ću se

kući vratiti tako kasno. Znao sam koliko voliš da legneš ranije jer paziš na svojizgled, pa sam pomislio da ionako već spavaš – i koja je svrha onda da te uopštepozovem?”

Vojvotkinja mi je odgovorila pakosno: ”Oh, kako si samo prokleto obziran.Moram da se zahvalim zvezdama što imam tako pažljivog muža.” Sarkazam sepoput gnoja izlivao iz svake njene reči.

Ignorisao sam sarkazam i odlučio da upotrebim svu svoju snagu i umešnost – da idem na sve ili ništa. ”U svakom slučaju, ti si ceo posao u vezi sa Venisshvatila potpuno izvan konteksta. Ja sam sinoć razgovarao sa Mark Pakerom o

otvaranju Kanstela u Veneciji, Kalif–“Pljus!”Ti si prokleti lažov!” vrisnula je ona, grabeći beli bademantil sa naslona

jedne izuzetno skupe stolice. ”Totalni prokleti lažov!”Uzdahnuo sam glasno. ”U redu, Nadin, dobro si se zabavila jutros. A sad

dođi u krevet i poljubi me. Ja te još uvek volim, iako si me polila.”



26

Kakav li mi je samo pogled uputila! ”Da ne želiš sad možda još i da mekaraš?”

Podigao sam obrve visoko na čelo i požudno klimnuo glavom. Bio je topogled sedmogodišnjeg dečaka koji uzvraća majci na pitanje: ”Da li želiš

sladoled?””Divno,” vrisnula je Vojvotkinja. ”Karaj se sam sa sobom.”Nakon tih reči, dražesna Vojvotkinja od Bej Ridža otvorila je vrata – teška

trista pedeset kilograma, visoka preko tri i po metra, od mahagonija, snažna iotporna dovoljno da izdrže nuklearnu eksploziju od dvanaest kilotona – izašla izsobe i zatvorila ih iza sebe nežnim pokretom. Na kraju, zalupljena vrata bi poslalapogrešan signal našoj bizarnoj menažeriji pomoćnog osoblja.

Naša bizarna menažerija: Tu je bilo pet elegantno popunjenih služavki kojesu govorile španski, od kojih su dve zajedno sa muževima timski radile kod nas;

brbljiva dadilja s Jamajke, koja je telefonirala toliko da su nam zbog njenihsvakodnevnih razgovora sa rođacima sa Jamajke mesečni računi iznosili po hiljadudolara; električar iz Izraela, koji je Vojvotkinju pratio u stopu poput nekakvogzaljubljenog šteneta, pravog kućnog mezimčeta; radnik za sitne kućne poslove,motivisan poput puža golaća koji je zavisan od heroina; moja lična služavka, Gvin,koja je uspevala da predvidi svaku moju potrebu, ma kako bizarna bila; Roko iRoko, dva naoružana telohranitelja, koji su nas čuvali od gomile lopova, uprkosčinjenici da se poslednja krađa u Starom Brukvilu odigrala 1643., kad su belinaseljenici ukrali zemlju od Matinekok Indijanaca; pet stalno zaposlenih pejzažnih

arhitekata, od kojih je trojicu nedavno ujeo moj braon labrador retriver, Sali, kojaujede svakog ko se usudi da uđe na teritoriju imanja u krugu od trista metara,posebno ako mu je koža tamnija od braon papirnate vreće; i nedavno zaposlenododatno osoblje – dva stalno zaposlena morska biologa, takođe tim koji su činilimuž i žena, koji su za 90,000 dolara godišnje, održavali ekološki balans te mojenoćne more od jezera. A onda, naravno, bio je tu i Džordž Kempbel, moj, crn kaougalj, šofer limuzine, koji je mrzeo sve belce, uključujući i mene.

Pa ipak, i pored svih tih ljudi zaposlenih u kući Belfortovih, to nije promeniločinjenicu da sam se, upravo sada, zatekao potpuno sam, mokar do gole kože,

napaljen kao đavo i prepušten na milost i nemilost moje druge plavokose žene,koja je bila prepuna ambicija, najraznovrsnijih želja i težnji. Obazreo sam se okosebe i potražio nešto kako bih se osušio. Zgrabio sam jedan od niza nabora belekineske svile i pokušao da se obrišem. Isuse! Pa to mi nije nimalo pomoglo.Očigledno, svila je bila takvog sastava da je bila vodotporna, i samo je premeštalakapljice vode tamo-amo. Pogledao sam iza sebe – jastučnica! Ona je bila od



27

egipatskog pamuka; verovatno od tri miliona pamučnih vlakana. Mora da jekoštala pravo bogatstvo – naravno, plaćeno mojim novcem! Skinuo sam jastučnicu sa jastuka prepunog guščijeg perja i počeo da se brišem. Ahhh,egipatski pamuk je bio lep i mekan. I kakva moć upijanja! Uspeo sam da se

oraspoložim.Prešao sam na stranu kreveta na kojoj obično spava moja žena kako bihskinuo pokvašene čaršave. Pokriću se po glavi i vratiti u vruć zagrljaj svojih snova.Vratiću se Venis. Uzdahnuo sam… Oh, kakve gluposti! Miris Vojvotkinje širio sesvuda! Iznenada sam osetio kako mi krv struji kroz bokove. Bože – ona,Vojvotkinja, bila je jedna prava mala vragolasta životinja, sa tim svojimvragolastim mirisom! Sad mi nije preostalo drugo nego da masturbiram. Unajboljem slučaju. Na kraju krajeva, moć Vojvotkinje nada mnom je počinjala izavršavala se ispod mog struka.

Upravo sam se spremao da se malo samozadovoljim kad sam začuo kakoneko kuca na vrata. ”Ko je?” upitao sam, tako gromoglasno da bi se s lakoćommogao čuti i kroz vrata ratnog skloništa.

”Ja sam, Gvin,” odgovorila je Gvin.Ahhh, Gvin – sa njenim divnim južnjačkim razvučenim naglaskom! Kako je

to zvučalo umirujuće. U stvari, sve u vezi sa Gvin je bilo umirujuće i blagotvorno.Način na koji je anticiprala svaku moju potrebu, način na koji me je brižno pazila irazmazila poput nekakvog deteta – i ona i njen muž, Vili, bio je prosto nezamisliv.”Uđi,” rekao sam srdačno.

Vrata, teška poput onih koji se nalaze na sloništima u slučajubombardovanja, otvorila su se uz tiho škripanje. ”Dobro jutro, dobro jutro!” rekla je Gvin. Nosila je srebrni poslužavnik. Na njemu se nalazila visoka čaša ledene kafei bočica Bajerovog aspirina. Ispod leve ruke bio je beli peškir.

”Dobro jutro, Gvin. Kako si ti ovog lepog jutra?” upitao sam je oponašajućinjenu formalnost.

”Oh, ja sam dobro… ja sam dobro!” Ahhh leeepo… Ahhh leepo! ”Pa dobro,vidim da ste prešli na stranu kreveta vaše supruge, zato ću vam prići s te strane iposlužiti vas ledenom kafom. Isto tako sam vam donela lep mekan peškir da se

obrišete. Gospođa Belfort mi je rekla da ste se polili vodom.”Ovo je prosto neverovatno! Marta Stjuart napada ponovo! Odjednom sam

spazio da se moja erekcija primećuje kroz sav onaj cirkus od svilenih pokrivača –do đavola, podigao sam kolena munjevito, poput zeca.



28

Gvin je prišla i namestila poslužavnik na starinski noćni stočić poredVojvotkinjine strane kreveta. ”A sad, dopustite mi da vas obrišem!” rekla je Gvin,nagnula se i počela belim peškirom da mi briše čelo, kao da sam dete.

Bože moj! Kakav li je samo prokleti cirkus ova kuća bila! Mislim, ja sam

ležao na krevetu, sav razjaren, dok se moja pedesetopetogodišnja punačka kućnapomoćnica, crnkinja, koja je predstavljala zastarelu pojavu jednog davno prošlogdoba, sagnula nada mnom sa grudima tri inča od mog lica i brisala me peškirom smonogramom Pratezi od petsto dolara. Naravno, Gvin nije nimalo ličila nacrnkinju. Ohhh, ne! To bi bilo isuviše normalno za ovu kuću. Gvin je, u stvari, bilabelja od mene. Kako sam uspeo da saznam, u jednom trenutku u prošlosti, kadasu Južne države još bile Južne američke države, možda pre sto pedeset godina,neko iz njenog porodičnog stabla, verovatno njena pra-pra-pra baka bila je tajnaljubavnica nekog bogatog vlasnika plantaže u Južnoj Džordžiji.

Ma kako stvari izgledale, ova velika blizina Gvininih grudi vratile su uzavrelukrv iz mojih bedara tamo gde joj je i mesto, odnosno, u jetru i limfne kanale, gdemože da se neutralizuje. Pa ipak, već sam ovaj prizor njenog nadnošenja nadamnom bilo je više nego što sam mogao da podnesem, pa sam joj ljubaznoobjasnio da čelo mogu da obrišem i sam.

Ona se izgleda rastužila zbog toga, ali sve što je rekla bilo je: ”U redu,” koje je u stvari zvučalo ovako: U reeedu. ”Da li vam je potreban aspirin?” Daaa li vam je potreban aaaspirin?

Odmahnuo sam glavom. ”Ne, dobro se osećam, Gvin. U svakom slučaju,

hvala ti.””U reeedu, a tablete za vaša leđa?” upitala je bezazleno. ”Da li biste želeli

da vam dam jednu od tih pilula?”Bože! Moja kućna pomoćnica mi nudi kvaludes u sedam i trideset ujutro!

Kako sam mogao da ostanem trezven? Ma gde da sam se nalazio, svuda su biletablete i droge, jureći me i dozivajući me po imenu. A nigde ta pojava nije bilagora nego u mojoj brokerskoj firmi, Straton Oakmont, gde su praktično sve vrstetableta i droga koje se uopšte mogu zamisliti izlazile iz džepova mojih mladihbrokera.

Međutim, leđa su me, u stvari, zaista bolela. Osećao sam hroničan bol odglupe povrede koju sam zadobio odmah nakon što sam po prvi put sreo i upoznaoVojvotkinju. U sve to me je uvalio njen pas – to malo belo kopile od malteza, Roki,koji je neprestano lajao i koji nije imao nijednu drugu svrhu osim te da uznemiri idosađuje svakom čoveku s kojim bi došao u kontakt. Jednom prilikom, krajem letana dan Hemptona, pokušavao sam da dozovem to malo zamorljivo čudovište da



29

se vrati sa plaže, ali ono nije htelo da me posluša. Kad sam pokušao da gauhvatim, on je neprestano trčao u krugovima oko mene, prisilivši me na taj načinda skočim i pokušam na taj način da ga zgrabim. Taj prizor je neodoljivo podsećaona scenu iz filma Roki II, u kojoj Roki Balboa juri naokolo kako bi uhvatio veliku

kokošku pre svoje ponovne utakmice sa Apolo Krid. Međutim, za razliku od RokiBalboe, koji je postao brz poput munje i na kraju pobedio na utakmici, ja sam nakraju iščašio diskus i dve nedelje bio vezan za krevet. Otada sam imao dveoperacije leđa, od kojih su obe bol učinile još nepodnišljivijim.

Dakle, tablete kvaludes su mi pomagle u pogledu tog bola – na neki način. Ačak i da nisu, ipak su služile kao odličan izgovor da nastavim da ih uzimam.

Ja nisam bio jedini koji je mrzeo tog malog, glupog i zamorljivog psa. Svi suga mrzeli, izuzev Vojvotkinje, koja je bila njegov jedini zaštitnik i koja je toj džukelii dalje dopuštala da joj spava pored kreveta i grize joj gaćice, što me je na neki

neobjašnjiv način činilo ljubornim. Pa ipak, pred Rokijem bi se nalazila sjajnabudućnost da ja nisam smislio način da ga eliminišem, a da Vojvotkinja neposumnja na mene.

U svakom slučaju, zahvalio sam se Gvin, ali sam joj rekao ’ne, hvala’ zakvaludes, zbog čega je ona poprimila još tužniji zraz lica nego ranije. Na kraju, ipaknije uspela da anticipira svaku moju potrebu. Ali, sve što je rekla bilo je: ”Ureeedu, dobro, ja sam već uključila tajmer na vašoj sauni tako da je ona sadspremna za vas” – saaad – ”i sinoć sam vam pripremila odeću. Da li vamodgooovara sivo prugasto odelo i plava kravata sa ribicama?”

Bože, kad već govorimo o usluzi! Zašto Vojvotkinja nije mogla u tome da mipomaže? Istina, plaćao sam Gvin 70,000 dolara godišnje, što je duplo više odaktuelne cene, pa ipak… Pogledajte šta sam dobio zauzvrat: uslugu propraćenuosmehom! Dok je moja žena mesečno trošila najmanje 70,000 dolara! U stvari,zajedno sa svim onim njenim prokletim aspiracijama, verovatno je trošila idvostruko više. I ja sam to tolerisao, međutim, u svemu tome je morala postojatineka vrsta pravedne razmene. Mislim, ako je meni bilo potrebno da s vremena navreme izađem jedanput i swing the schlong or the dang the gong there, onda je iona morala malo meni da popusti, zar ne? Da, svakako – u stvari, razmišljajući

koliko se sa tim slažem, ja sam počeo potvrdno da klimam glavom.Očigledno, Gvin je moje pokrete glavom shvatila kao potvrdan odgovor na

njeno pitanje, i rekla: ”U reeedu, dobro, odmah ću da izađem i kažem Čendleru davam sve pripremi tako da bude uredno i čisto za vas. Prijatno tuširanje!” Prijatno!Prijatno! Prijatno!



30

Izgovarajući te reči, Gvin je napustila sobu. Pa dobro, mislio sam, barem me je rashladila, tako da sam bio spremniji za susret. Što se Vojvotkinje tiče, za to ćuse pobrinuti kasnije. Ona je budala, na kraju krajeva, budale su poznate po svojojsklonosti da praštaju.

Pošto sam sve te stvari razradio u umu, popio sam ledenu kafu i aspirin,spustio nogu s kreveta i uputio se u saunu. Tamo ću popiti pet kvaludesa, ušmrkatidva grama kokaina, i tri miligrama ksanaksa, kojeg sam konzumirao pre par večeri – umerenu količinu lekova, s obzirom na onu koju sam u stanju da uzmem.

Za razliku od glavne spavaće sobe, koja je bila zaveštana beloj kineskoj svili,glavno kupatilo je bilo zaveštano sivom italijanskom mermeru. Bilo je uređeno poizuzetnom šablonu nalik parketu, na način koji samo italijanska kopilad umeju daizrade. A koji se isto tako uopšte nisu pribojavali ni da mi to naplate! Uprkos tome,

preplatio sam tu sumu lopužama Italijanima. Na kraju, to je jednostavno bilo uprirodi kapitalizma ovog dvadesetog veka da bi svako trebalo da vara i prevarisvakog, s tim da na kraju u igri uvek pobedi onaj ko prevari najviše. U tompogledu, ja sam bio neporaženi svetski šampion.

Pogledao sam se u ogledalo na trenutak. Bože, kakvo sam ja malo mršavokopile bio! Bio sam veoma mišićav, ali, ipak… Morao sam da se okrećem podtušem da bih se pokvasio! Isuse, da li je to bilo od droge! Pitao sam se. Pa dobro,možda; ali to je, u svakom slučaju, bila moja prednost. Visok sam samo pet inča isedam stopa, a jedan veoma pametan čovek jednom prilikom je rekao da nikada

ne možete da budete previše bogati ili previše mršavi. Otvorio sam ormarić slekovima i izvadio bočicu izuzetno snažnog Vizina. Povio sam vrat unazad i sipaopo šest kapi u oba oka, trostruku od preporučene doze.

Istog tog trenutka, čudna misao mi je sinula u glavi, odnosno: Koji tip ljudizloupotrebljava Vizin? I, što se toga tiče, zašto sam uzeo šest Bajerovih aspirina?To prosto nije imalo smisla. Na kraju krajeva, za razliku od kvaludesa, kokaina iksanaksa, kod kojih su prednosti povećavanja doze jasni kao dan, nije postojaonijedan jedini dobar razlog preterati u preporučenim dozama Vizina i aspirina.

Pa ipak, ironično, moj život je počeo da oličava upravo to. Sklonost ka

preterivanju u svemu: prevazilaženju zabranjenih granica, upražnjavanju upravoonih stvari koje nikada nisam mislio da ću raditi i druženju s ljudima koji su bili jošrazuzdaniji od mene, kako bih se osećao utoliko normalnijim kada je u pitanju mojživot.

Najednom sam počeo da se osećam depresivnim. Šta da preduzmem upogledu moje žene? Isuse – ovog puta sam stvarno uspeo u tome. Izgledala je



31

prilično ljuta ovog jutra! Šta li je sada radila? Pitao sam se. Kad bih morao danagađam, rekao bih da verovatno preko telefona brblja s jednom od njenihprijateljica ili pristalica, kako god se zvale. Bila je negde dole, prosipajući biseremudrosti njenim manje savršenim prijateljima, iskreno se nadajući da će ih uz

malo njene lične asistencije učiniti savršenim poput nje same. Ahhh, to je bilamoja žena, u redu – Vojvotkinja od prokletog Bej Ridža! Vojvotkinja i sve njojodane podanice, te mlade Stratonke – žene, koje su je prosto upijale kao da je bilakraljica Elizabeta ili nekakav drugi autoritet. To je bilo užasno odvratno.

Pa ipak, njoj u odbranu, Vojvotkinja je imala ulogu i igrala je dobro. Ona jerazumela uvrnutu logiku odanosti koju je svako uključen u Straton Oakmontosećao, i uspostavila je veze sa ženama ključnih poslodavaca, što je samo još višeučvrstilo stvari. Da, Vojvotkinja je bila dovitljiva, pametna glavica.

Obično bi ujutro ušla u kupatilo dok sam se ja spremao na posao. Ona je

inače umela vešto da razgovara kada ne bi bila zauzeta time da mi kaže da senosim do đavola. Ali sam obično to i zaslužio, tako da zbog toga zaista nisammogao da je krivim. U stvari, ja uistinu nisam mogao ni za šta ni da je krivim, zarne? Ona je jednostavno bila izuzetno dobra žena, uprkos svim obeležjima MarijeStjuart. Mora biti da mi je i po hiljadu puta dnevno govorila ”Ja te volim”. A kakobi dan odmicao ona je tom izrazu samo dodavala intenzitet: Volim te očajnički!Volim te bezuslovno!... i, naravno, moju omiljenu izjavu: Volim te do ludila!... kojusam smatrao najprimerenijom od svih.

Pa ipak, uprkos svim tim njenim divnim rečima, ja i dalje nisam znao da li

mogu da joj verujem. Ona mi je bila druga žena, na kraju krajeva, a reči su jeftine.Da li bi ona zaista bila uz mene i u dobru i u zlu? Spolja, ona je svakim gestomodavala da me iskreno voli – obasipajući me stalno poljupcima – kad god bismo sepojavili u javnosti, ona me je držala za ruku ili me zagrlila ili prošla prstima krozkosu.

Sve je to delovalo veoma zbunjujuće. Ja nikada nisam brinuo o tim stvarimadok sam bio u braku sa Deniz. Ona se za mene udala dok nisam imao ništa, takoda je njena vernost bila neosporna. Međutim, kad sam zaradio svojih prvih miliondolara, nju su verovatno obuzele neke zloslutne misli kad me je upitala zbog čega

nisam odabrao neki običniji posao u okviru kojeg bi milion dolara zarađivao nagodišnjem nivou. U tom trenutku to je zvučalo kao smešno pitanje, ali tada, togdana, nijedno od nas ni slutilo nije da ću za godinu dana milon dolara zarađivatinedeljno. I nijedno od nas dvoje nije moglo da nasluti da će se za manje od dvegodine, Nadin Keridi, devojka Miler Lajt, tog vikenda, tačnije 4. jula, zaustaviti kod



32

moje kuće na Vesthempton plaži, i izaći iz banana-žutog Ferarija, u neverovatnokratkom miniću i belim lakiranim cipelama sa visokim potpeticama.

Nikada nisam želeo da povredim Deniz. Nikada. U stvari, to mi nije bilo ni nakraj pameti. Međutim, Nadin me je oborila s nogu, a i ja sam sam nju oborio s

nogu. Ne možete da birate u koga ćete se zaljubiti, zar ne? A kad se zaljubite –zanesete onom opsesivnom vrstom ljubavi, koja vas potpuno obuzima, kada dvojene mogu da izdrže da budu razdvojeni čak nijednog jedinog trenutka – kakomožete da dopustite da jedna takva ljubav jednostavno prođe pored vas?

Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo vazduh, pokušavajući da potisnemsve sadržaje u vezi s Deniz što dublje ispod površine. Na kraju, krivica i grižasavesti su bezvredne emocije, zar ne? Pa dobro, znam da nisu bezvredne, ali sadanisam imao vremena za njih. Napredovanje; to je bio ključ. Kretati se napred štobrže i ne osvrtati se unazad. I što se tiče stvari u vezi s mojom ženom – dobro,

postupio sam pravedno i prema njoj, takođe.Pošto sam sve stvari po drugi put podrobno preispitao za manje od pet

minuta, naterao sam sebe da se osmehnem odrazu u ogledalu i potom se uputio usaunu. Kad sam već tu, izbaciću putem znoja sve zle duhove iz sebe i započeti mojdan kao nov čovek.

Treće poglavljeSkrivena kameraTrideset minuta nakon što sam započeo sa svojim jutarnjim programom

detoksikacije, pojavio sam se iz kupatila osećajući se podmlađenim. Nosio sam

sivo prugasto odelo koje mi je Gvin pripremila. Na levoj ruci sam nosio zlatanBulgari sat od 18,000 dolara, koji je bio tanak i neupadljiv. Ranije, pre nego što jeVojvotkinja došla u grad, ja sam nosio zlatan Roleks koji je bio debeo i glomazan.Međutim, Vojvotkinja, budući da je bila samozvani arbitar ukusa, gracioznosti ielegancije, momentalno ga je obezvredila, objasnivši mi da je to ogledaloneukusa. Kako je znala te stvari još uvek ne mogu da odgonetnem, s obzirom nato da je najlepši sat uz koji je odrastala u Bruklinu garantovano nosio Diznijev likna sebi. Pa ipak, izgleda da je zaista imala smisla za te stvari, zbog čega sam jeslušao.

Ipak, bez obzira na sve to. Ja sam i dalje zadržao i sačuvao svoj muški ponostako što se jedne stvari nisam odrekao: izuzetno lepog para kaubojskih čizama,izrađenih ručno od krokodilske kože. Svaka čizma je bila iskrojena od jednezasebne krokodilske kože, čineći ih apsolutno bešavnim. Koštale su me 2,400dolara, i ja sam ih zaista voleo. Vojvotkinja ih je, naravno, prezirala. Danas ihnosim s velikim ponosom, nadajući se da na taj način svojoj ženi šaljem jasan



33

signal da ne može da mi nameće svoj ukus i da suvereno vlada nada mnom,uprkos činjenici da mi je upravo nametnula svoju volju.

Uputio sam se u sobu Čendler kako bih dao oduška svojoj očinskoj nežnosti,što je, uostalom, bio moj omiljeni deo dana. Čendler je bila jedina stvar u mom

životu koja je bila potpuno čista. Svaki put kad bih je nosio u naručju sav onaj haosi ludilo od mog života su naizgled iščezavali i bivali ukroćeni.Dok sam se kretao ka njenoj sobi, osetio sam se bodrijim i poletnijim. Imala

je skoro pet meseci i bila zaista savršena. Međutim, kad sam otvorio Čenina vrata – kakav veliki šok ! Tu nije bila samo Čeni, već i njena mama! Ona se sve vremekrila u Čeninoj sobi, čekajući na moj dolazak!

One su bile tu, i sedele nasred sobe na najnežnijem, najlepšem ružičastomtepihu koji se uopšte može zamisliti. Bio je to još jedan bizarno skup gest smamine strane, prethodno nadahnute i ambiciozne dekoraterke – koja je, o Bože,

izgledala tako izuzetno lepo! Čendler je sedela između majčinih blago razmaknutihnogu – blago razmaknutih nogu! – nežnim i krhkim leđima naslonjena na njenčvrst stomak i majčinim rukama koje su joj obuhvatale stomačić da bi joj pružiladodatnu podršku. Obe su stvarno izgledale božanstveno! Čeni je bila slika i prilikasvoje majke, pošto je nasledila njene živahne plave oči i prelepe jagodice.

Duboko sam udahnuo kako bih upio miris kćerkine sobe. Ahhh, mirispudera za bebe, bebi šampona, mirisnih maramica! A onda, još jednom udahnuoda bih upio miris mame. Ahhh, taj njen šampon za kosu od četirsto dolara ibalzam iz sam Bog zna kakve nedođije! Njen hipoalergenski, samo za njenu ličnu

upotrebu pripremljen Kilov kondicioner za kožu; taj lelujavi, diskretni mirisparfema Koko koji je nosila tako nehajno! Čitavim mojim nervnim sistemom ibedrima počeli su da struje prijatni žmarci.

Soba je bila apsolutno savršena, prava mala ružičasta zemlja čuda. Bezbrojlutaka životinjica bile su rasute svuda, sve izabrane upravo tako. S desne stranebio je beli dečji krevetac i kolevka od pruća, urađene po porudžbini kod Belinija sMedison Avenije, po bagatelnoj ceni od 60,000 dolara. (Mama opet napada!)Iznad nje je okačena mala roze i bela vrteška, koja svira dvanaest Diznijevihmelodija, dok se Diznijevi likovi neverovatno realnog izgleda vrte na njoj. Bio je to

drugi gest porudžbine moje drage ambiciozne dekoraterke, koji je koštao samo9,000 dolara (za pokretnu vrtešku). Ma šta ima veze? To je bila soba Čendler,najomiljenija soba u kući.

Za trenutak sam pozdravio moju ženu i kćerku. Najednom su mi pale napamet reči stvar od koje ponestaje dah. Čendler je bila gola poput plave kreje.



34

Njena maslinasta koža izgledala je nežna i glatka poput putera i potpunobesprekorna.

A onda, tu je bila i mama, koja je bila obučena da ubije ili da, u momslučaju, izazove. Mama je nosila mini haljinu bez rukava boje ružičastog karanfila s

dubokim dekolteom. Njen dekolte je bio savršen! Izuzetno lepa bujna plava kosapresijavala se na jutarnjem suncu. Haljina joj se bila podigla iznad kukova, tako dasam mogao da vidim sve do njenog struka. Nešto je nedostajalo celoj toj slici… ali,šta to beše? Nikako nisam mogao da odgonetnem, pa sam prestao o tome damislim i nastavio da zurim. Kolena su joj bila blago povijena, i ja sam pogledomklizio duž celih njenih nogu. Cipele su joj se savršeno uklapale s haljinom, tačno unijansu. To su bile cipele Manolo Blahnik, koje su verovatno koštale hiljadu dolara,ali su vredele svaki peni, ako želite da znate šta sam tačno u tom trenutku mislio.

Toliko misli mi je jurilo kroz glavu da nisam mogao da ih pratim. Želeo sam

svoju ženu više nego ikada… pa ipak, tu je bila moja kćer… ali je ona bila tolikomala da to nije bilo važno! A šta je bilo sa Vojvotkinjom? Da li mi je oprostila?Poželeo sam nešto da kažem, ali nisam uspeo da pronađem prave reči. Voleo sammoju ženu… Voleo sam moju ženu… Voleo sam moju kćerku. Nisam želeo da ihizgubim. Zato sam na tom mestu u tom trenutku doneo odluku: Završio sam jednopoglavlje svog života. Da! Nema više kurvi! Nema više noćnih vožnji helikopterom!Nema droge – ili barem, ne mnogo.

Upravo sam se spremao da progovorim, da se bacim na kolena prepuštajućise na milost i nemilost sudu, ali mi se nikako nije pružala prilika. Čendler je

progovorila prva. Moja kći, beba genije! Nasmejala se od uva do uva i majušnim,tankim glasićem progovorila: Ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta… Ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta.”

”Dobro jutro, tatice!” rekla je mama, glasom bebe. Kako je to zazvučaloslatko! Tako neverovatno seksi! ”Zar nećeš da mi daš jutarnji poljubac, tatice? Jastvarno želim jedan!”

Uh? Da li bi moglo postojati nešto lakše? Prekrstio sam prste i krenuo nasve ili ništa. ”Da li da vas poljubim obe, mamu i kćerku? Napućio sam usne inamestio izraz lica najboljeg, najpitomijeg šteneta. A onda sam se pomolioSvemogućem.

”Oh, ne!” rekla je mama, raskrinkavajući tatinu prevaru. ”Tata nećepoljubiti mamu dugo, dugo vremena. Međutim, njegova kćerkica umire od želje zapoljupcem. Zar ne, Čeni?”

Dobri Bože – ona ne vodi pravednu bitku, moja žena!Mama je nastavila da vojuje bitku dečjim glasićem: ”Evo, Čeni, otpuzi svom

tatici. Sada, tatice, sagni se tako da Čeni dopuzi u naručje. Jel’ u redu tatice?”



35

Napravio sam korak napred –”To je dovoljno daleko,” upozorila je mama, podižući desnu ruku u vazduh.

”Sada se sagni tako kao što ti je mama rekla.”Uradio sam kako mi je i rekla. Na kraju, ko sam ja pa da se raspravljam sa

slatkom Vojvotkinjom?Mama je postavila Čendler na sve četiri, tako da puzi, i veoma pažljivo jepogurala napred. Čendler je počela da puzi ka meni poput puža, ponavljajući:”Tatatatatatata… Tatatatatatata.”

Ah, kakva sreća! Takva životna radost! Da li sam ja bio najsrećniji čovek nasvetu ili šta? ”Dođi,” rekao sam Čendler. ”Dođi, tatici, slatkišu.” Pogledao sam umamu, polako spuštajući pogled… i… ”Do đavola, šta je ovo?! Nadin, šta je… šta jeto s tobom! Da li si ti poludela-”

”Šta nije u redu, tata? Nadam se da ne vidiš ništa što želiš, zato što to više

nemaš,” rekla je mama, nadahnjujuća provokatorka muške požude, raširenih lepihnogu sa haljinom visoko uzdignutom iznad bokova i gaćicama kojima se zagubiotrag. Njena prilično ružičasta vulva je bila jasno izložena mom vidiku i treperila odpožude. Sve što je mama imala na sebi bila je majušna mrlja od svetlo plavihmalja, odmah iznad stidne kosti, i samo to.

Uradio sam jedinu stvar koju bi jedan razuman muž mogao da uradi: Puziosam poput psa. ”Molim te, draga, ti znaš koliko mi je žao zbog prošle noći. Kunemti se Bogom da nikad neću-”

”Oh, sačuvaj to za sledeću godinu,” rekla je mama, odmahnuvši rukom u

vazduhu. ”Mama zna kako ti umeš da se kuneš Bogom u vezi s ovim i onim i svimeostalim za čim izgaraš. Međutim, nemoj da gubiš vreme, tata, zato što je ovo tekpočetak koji ti je mama pripremila. Odsada pa nadalje, neće biti ništa više osimisključivo kratkih suknjica po kući! Da, tako je, tata! Ništa osim kratkih, kratkihsuknjica, bez donjeg veša, i ovog…” rekla je slatka mama s velikim ponosom, dok je dlanove naslonila na pod daleko iza sebe i zadržala se na laktovima zabacivši seunazad. A potom, upotrebivši vrhove potpetica na cipelama Manolo Blahnik nanačin koji proizvođač obuće nikada nije mogao da zamisli i pretvorivši ih u erotskutačku, počela da širi i skuplja i širi i skuplja noge sve dotle dok ih kod trećeg

ponavljanja nije raširila tako da su joj kolena gotovo dodirnula čuveni ružičastitepih. A onda je rekla: ”Da li nešto nije u redu, tata? Ne izgledaš baš najbolje.”

Pa dobro, nije baš da to nisam video ranije. U stvari, to nije bilo ni prvi putda mi je mama izvela trik. Pojavljivao se on i u liftovima, na teniskim terenima, javnim parkinzima, pa čak i Beloj Kući. Nije postojalo mesto koje je bilo potpunobezbedno od mame. Samo što je to ipak bio šok, pre svega! Osećao sam se kao



36

bokser koji nikada nije uspevao da vidi i predvidi udarac i na kraju bio nokautiran – i to stalno!

Da stvar bude gora, Čendler se zaustavila usred puženja i odlučila da nekovreme razgleda prelep ružičast tepih. Ona je povlačila vlakna kao da je otkrila

nešto stvarno divno, zaboravivši potpuno na sve ono što se dešavalo oko nje.Pokušao sam još jednom da se izvinim, ali mamin odgovor se sastojao utome što je počela da sisa kažiprst desne ruke. Tada sam zanemeo. Izgleda da jebila svesna toga da je konačno zadala čist nokaut, pa je polako izvukla prst iz usta,a onda još sličnije progovorila glasom bebe: ”Oh, siroti tata. On se tako radoizvinjava i priznaje da nije u pravu kada su u pitanju njegove gaćice, zar ne, tata?”

Zurio sam u neverici i pitao se da li i drugi parovi rade ovakve stvari poputnas.

”Pa dobro, tata, sada je isuviše kasno za izvinjenja.” Napućila je lascivne

usne i polako klimnula glavom, na način na koji to čini osoba koja oseća da jenekome upravo saopštila veliku istinu. ”I takva je sramota što tata voli u sitne sateda leti helikopterom nakon što je radio sam Bog zna šta, zato što mama voli tatutoliko, toliko mnogo da sada ne postoji ništa što ona želi više od toga da ceo danvodi ljubav sa tatom! I ono za šta je mama sada najviše raspoložena jeste da jetata poljubi na njegovo omiljeno mesto, upravo tu gde sada gleda!”

Sada je mama ponovo napućila usne i pretvarala se kao da se duri. ”Ali, oh…siroti, siroti tata! Sada nema šanse da se to desi, čak i da je tata poslednji čovek nazemlji. U stvari, mama je rešila da bude poput Ujedinjenih Nacija i zavede jedan

od njenih čuvenih seksualnih embarga. Tata neće voditi ljubav s mamom sve doproslave Nove godine – Zašto? Zašto, zbog drskosti i bezobrazluka! – ”i samo akobude dobar i primeran dečko od danas do tog dana. ”Ako tata napravisamo jednu grešku, to će onda biti još šest nedelja kazne!” Šta je sad ovo, dođavola? Mama je sišla s uma!

Samo što nisam pao na najniži nivo ulagivanja kad mi je najednom sinulo.Oh, Isuse! Da li bi trebalo da joj kažem? Ma nek ide kuda ide, predstava je previšedobra!

Mama je rekla glasićem bebe: ”I kad sada malo bolje razmislim o tome,

tata, mislim da je kucnuo pravi čas da mama raspakuje svoje svilene haltere ipočne da ih nosi po kući, a svi mi znamo koliko tata voli mamine svilene haltere,zar ne, tata!”

Klimnuo sam glavom požudno.Mama je nastavila: ”Oh, da, mi to volimo! A mama je tako umorna od toga

da nosi donje rublje… uh! U stvari, ona je odlučila da ga potpuno odbaci! Zato,



37

pogledaj dobro, tata” – da li je pravo vreme da je zaustavim? Uh, ne još! – zato štoćeš još dosta toga da vidiš po kući za neko vreme! Međutim, po pravilimaembarga, dodirivanje će, naravno, biti strogo zabranjeno. A neće biti nimasturbiranja, takođe, tata. Dok mama ne dopusti, ruke k sebi. Da li je to jasno,

tata?”Sa povraćenim samopouzdanjem: ”A šta je s tobom, mama? Šta ćeš ti daradiš?”

”Oh, mama sasvim lepo zna da zadovolji sebe. Uh… uh… uh,” teško jeuzdisala manekenka. ”U stvari, već sama pomisao na to je strašno uzbudilamamu! Zar ti ne mrziš helikoptere, tata?”

Počeo sam da pričam iz grla: ”Ne znam, mama. Mislim da ti samo pričaš ane radiš ništa konkretno. Možeš da se zadovoljiš? Ne verujem ti?”

Mama je stisnula one lascivne usne i polako otresla glavom, a potom rekla:

”Pa dobro, sada je pravi trenutak da tata dobije prvu lekciju” – ah, ovo postaje svezanimljivije! A Čendler, i dalje istražujući po tepihu, nije mogla ništa da shvati –”zato mama želi da tata motri na njenu ruku i pažljivo posmatra inače će se datumSretenja pomeriti na Uskršnju nedelju pre nego što tata izgovori ”plava jaja!” Da lirazumeš ko je ovde glavni, tata?”

Ja sam se sad poigravao spreman da bacim bombu: ”Da, mama, ali šta ćešda uradiš sa rukom?”

”Šššš!” rekla je mama, i bez razmišljanja stavila prst u usta i počela da gasisa i sisa sve dotle dok se od pljuvačke nije presijavao na jutarnjem suncu, a

potom je, polako, graciozno, sladostrasno počela s njim da klizi nadole… niz vrat…niz dekolte između grudi… prešla preko pupka… i skroz dole do–

”Stani tu!” rekao sam, podigavši desnu ruku. ”Ne bih to uradio da sam natvom mestu!”

Ovo je šokiralo mamu. I u isti mah je razbesnelo! Očigledno, ona seradovala ovom čarobnom trenutku isto toliko koliko i ja. Međutim, ovo je većprevršilo svaku meru. Sad je nastupio pravi trenutak da bacim bombu na nju.Međutim, pre nego što mi se pružila šansa, mama je počela da se svađa sa mnom:”To je to! Sada si napravio prestup! Nema ljubljenja ni vođenja ljubavi sve do

četvrtog jula!””Ali, mama, a šta ćemo s Rokom i Rokom?”Mama se prosto sledila od straha. ”Kako?”Sagnuo sam se i podigao Čendler sa lepog roze tepiha, primakao je grudima

i dao joj jedan veliki poljubac u obraz. Potom, sa njom bezbedan od bilo kakveštete ili povrede, rekao sam: ”Tata želi mami da ispriča jednu priču, a kad završi s



38

njom, mami će biti drago što je tata na vreme zaustavio da ne uradi ono što jenaumila, a onda će mu ona oprostiti za sve što je uradio, u redu?”

Nije bilo nikakve reakcije. ”U redu, rekao sam, ”ovo je priča o jednoj malojružičastoj sobi u Old Brukvilu, na Long Ajlendu. Da li mama želi da čuje priču o

njoj?” Mama je klimnula glavom, potpuno zbunjenog izraza na njenom savršenommalom manekenskom licu.

”Da li mama obećava da će sve vreme držati noge široko, široko raširene,dok tata priča priču?”

Polako i sanjivo je klimnula glavom.”Dobro, zato što je to tatin najomiljeniji prizor na celom svetu, i to ga

inspiriše da ispriča priču upravo sada! U redu – a sada, postojala je jedna malaružičasta spavaća soba na drugom spratu velike kamene kuće na divnom imanju u

najlepšem delu Long Ajlenda, a ljudi koji su tu živeli imali su brdo i brdo para.Međutim – ovo je ključni momenat i poenta priče, mama – od svih dragocenostikoje su posedovali, od svega što su uopšte imali, postojala je jedna stvar koja jebila dragocenija nego sve ostale zajedno, a to je bila njihova mala kćerkica.

”Dakle, tata u ovoj priči ima mnogo, mnogo ljudi koji rade za njega, a većinanjih su veoma, veoma mladi i samo što su stasali u ljude, zbog čega su mama i tataodlučili da postave veliku gvozdenu kapiju oko čitavog imanja kako ti mladi ljudiviše ne bi svraćali nepozvani. Međutim, verovali ili ne, mama, oni i daljepokušavaju da svrate!” Zastao sam i proučio mamino lice, koje je polako menjalo

boju. Potom sam rekao: ”U svakom slučaju, mami i tati je to toliko dojadilo ipostalo zamorno da ih drugi stalno ometaju da su rešili da angažuju dvatelohranitelja s punim radnim vremenom. A sada, zaista zabavno onoliko kolikomože da izgleda, oni se obojica zovu Roko!” Ponosno sam napravio pauzu iproučio mamino lepo lice. Sada je bila bleda kao duh.

Ja sam nastavio: ”U svakom slučaju, Roko i Roko provode svoje vreme umaloj čuvarskoj kućici koja se nalazi u zadnjem delu dvorišta iz ove priče. A poštomama iz ove priče uvek voli odmah i direktno da uradi stvari, ona je izašla irazgledala najprestižniju tehničku opremu zašitnog sistema, a na kraju je kupila

najnovije i najveće TV kamere koje daju najjasniju i najsvetliju i najprecizniju slikukoja se za novac može kupiti. I najbolji deo, mama, je da je sve to u živopisnimbojama! Da!”

Mamine noge su još uvek bile raširene, u svom njihovom sjaju, kada samrekao: ”U svakom slučaju, pre otprilike dva meseca mama i tata su jednogponedeljka ležali u krevetu kad je mama tog kišnog jutra tati ispričala da je u



39

jednom novinskom članku pročitala o tome kako se neke dadilje i domaćice lošeponašaju prema bebama i deci koje čuvaju. To je tatu strašno šokiralo, zbog čega je predložio mami da upravo u toj ružičastoj sobi, koju sam spomenuo na početkupriče, postave dve skrivene kamere i instaliraju mikrofon koji se aktivira glasom!

”A jedna od tih skrivenih kamera je upravo ovde iznad tatinog ramena” –pokazao sam na malu rupu visoko na zidu – ”i kako se sve srećno zadesilo, mama,ona je slučajno usredsređena na najbolji deo tvoje sjajne anatomije” – a tu sunoge, snimci, poput banke podataka – ”a budući da Čeni volimo tako mnogo, ovo je soba koju oni nadziru na velikom TV ekranu od trideset dva inča koji se nalazinasred stražarske kućice!

”Zato, nasmej se, mama! Ti si u Skrivenoj kameri !”Mama se nije ni mrdnula – otprilike osam sekundi. Potom, kao da je neko

pustio struju od deset hiljada volti kroz čuveni ružičasti tepih, mama je skočila i

vrisnula: ”Do đavola! Neka ide sve do đavola! Oh, Bože moj! Ja, do đavola, nemogu prosto da verujem! Oh, moj prokleti Bože!” Dotrčala je do prozora ipogledala napolje u stražarsku kućicu… onda se okrenula i potrčala nazad, i…TRAS!... mama je pala dole, dok joj se jedna erotska štikla na lakiranim cipelamaslomila.

Međutim, mama se na tlu našla samo na sekund. Brzo se okrenula na svečetiri okretnošću rvača svetske klase i potom odmah ispravila. Na moje potpunoiznenađenje, otvorila je vrata, istrčala i zalupila ih, nimalo se ne obazirući time štabi bizarna menažerija pomoćnika mogla pomisliti o svom tom metežu. A onda je

otišla.”Pa dobro,” rekao sam Čeni, ”prava Marta Stjuart definitivno ne bi odobrila

zalupljivanje vrata, zar ne, slatka moja?” Potom sam se pomolio Svemoćnom,moleći ga – ne moleći, već preklinjući ga, u stvari – da nikada ne dopusti da seČeni uda za čoveka poput mene, čak ni da ne se ne zabavlja. Ja baš i nisam bionekakav materijal za muža godine, na kraju krajeva. Potom sam je odneo dole idao je Marsi, brbljivoj dadilji sa Jamajke, i brzo odzujao do stražarske kućice, neželeći da videotrake mame završe u Holivudu kao pilot program za Živote bogatih inefunkcionalnih.

Poglavlje 4Raj anglosaksonskih protestanata

Poput psa po vrućini, pretražio sam sve dvadeset četiri prostorije u kući upotrazi za mamom. U stvari, zašao sam pri tome u svaki kutak i ugao svih šest



40

jutara zemlje sve dotle dok, konačno, protiv volje, i s velikom tugom, nisamodustao od potrage. Bilo je gotovo devet sati i morao sam da krenem na posao.Gde se upravo sakrila moja provokatorka koja tako vešto budi mušku požudu,nikako nisam mogao da odgonetnem. Zato sam odustao od pokušaja da je

pronađem.Krenuli smo iz Old Brukvila odmah posle devet sati. Ja sam sedeo nazadnjem sedištu moje tamno plave limuzine Linkoln, sa mojim šoferom koji jeprezirao belce, Džordžom Kempbelom, za volanom. Za četiri godine koliko jeDžordž radio za mene, izgovorio je svega dvanaestak reči. Ponekad me je ujutrustrašno nervirao taj njegov zavet ćutanja, međutim, ovog jutra, to mi je izuzetnoodgovaralo. U stvari, nakon mog nedavnog sukoba sa lascivnom Vojvotkinjom,malo mira i tišine je delovalo umirujuće.

Pa ipak, kao deo mog jutarnjeg rituala ja bih uvek pozdravio Džordža

umereno srdačnim tonom i pokušao da dobijem kakav-takav odgovor od njega.Bilo kakav. Zato sam rešio da to i ovaj put pokušam, čisto zabave radi.

Rekao sam: ”Zdravo, Džordž! Kako si ti danas?”Džordž je okrenuo glavu za otprilike četiri i po stepena udesno, tako da sam

jedva uspeo da nazrem njegove beonjače, a potom je klimnuo glavom, samo jednom.

Neće da odstupi, za ime Božje! Ovaj čovek je prokleto mutav!U stvari, to nije istina: Pre otprilike šest meseci, Džordž me je upitao da li

bih mogao da mu pozajmim (što je, u stvari, značilo, da mu dam) 5,000 dolara

kako bi sebi, na taj način, omogućio nove zube. Što sam ja rado učinio, ali ne svedotle dok ga nisam dobrih petnaestak minuta namučio da mi potanko ispriča osvemu – koliko bi beli trebalo da budu, koliko bi trebalo da ih bude, koliko ćetrajati, i šta s njegovim zubima trenutno nije u redu. Dok Džordž nije završio sasvim tim detaljima, s njegovog čela se slivao znoj, tako da mi je bilo žao što sam gasve to uopšte i pitao.

Danas, kao uostalom svakog dana, Džordž je nosio mornarsko plavi sako inamrgođen izraz lica, najnamrgođeniji izraz koji bi čovek koji zarađuje 60,000dolara godišnje uopšte mogao sebi da priušti. Nisam ni sumnjao da me Džordž

mrzi ili da mi barem nešto ne zamera, na isti način na koji je mrzeo i prezirao svebelce. Jedini izuzetak u tome je bila moja žena, ambiciozna osvajačica naklonostidrugih ljudi, koju je Džordž prosto obožavao.

Limuzina je bila jedna od onih najdužih, potpuno opremljena barom, TV iVHS, frižiderom, izvanrednim ozvučenjem i zadnjim sedištem koje se jednimpritiskom na dugme pretvaralo u kraljevsku postelju. Krevet je bio mekan kako bi



41

mi olakšao bolove u leđima, ali je imao nenameran efekat da moju limuzinupretvori u bordel na točkovima, vredan 96,000 dolara. Pa, izračunajte sami. Mojeodredište ovog jutra je bilo ništa drugo do Lejk Sakses, na Long Ajlendu,svojevremeno mirno i tiho selo gde je živela srednja klasa i gde je zapravo

smešten Straton Oakmont.U današnje vreme, grad poput Tombstouna, u Arizoni – pre nego što suErpovi došli u grad. Sva ta čudna domaća radinost se pojavila da služi potrebama,željama i sklonostima uvrnutih mladih brokera zaposlenih kod mene. Tu su bilibordeli, ilegalne kockarnice, noćni klubovi i sve te kuće sličnog tipa zabave. Tu ječak bio i mali krug prostitutki koje su izvodile trikove na nižim nivoima parkinggaraže, po dvesta dolara svaka.

Ranijih godina, lokalni trgovci su se usprotivili očiglednoj nemilosrdnostimoje srećne bande brokera, od kojih su mnogi odrasli u divljini. Pa ipak, ne tako

davno isti ti trgovci su shvatili da brokeri iz Stratona nisu proveravali cedulje sacenama na bilo čemu. Pa su tako trgovci podigli svoje cene, i svi su živeli mirno isrećno, kao na Divljem Zapadu.

Sada je limuzina išla ka zapadu, duž puta Čiken Veli, jednog od najboljihputeva na Zlatnoj Obali. Otškrinuo sam prozor kako bih pustio malo svežegvazduha. Netremice sam posmatrao mekanu travu kod kluba sa sportskimigralištima, zvanog Brukvil Kantri Klab, gde sam ranije ovog jutra pod dejstvomalkohola i droge sleteo helikopterom. Klub je bio neverovatno blizu mom imanju –u stvari, toliko blizu da sam sa travnjaka ispred moje kuće sa dobrim štapom

mogao da bacim golf loptu nasred sedmog travnjaka. Međutim, naravno, nikadase nisam zamarao time da se prijavim za članstvo, što je, s obzirom na moj statusniskog Jevreja, moglo da izgleda kao krajnja drskost i bezobrazluk da upadnem uobećanu zemlju anglosaksonskih protestanata.

I nije samo Brukvil Kantri klub nametao ograničenja Jevrejima. Ne, ne, ne!Svi okolni klubovi su ograničavali Jevreje ili, što se toga tiče, bilo koga drugog konije bio plave protestantske krvi. (U stvari, Brukvil Kantri klub je priznao katolike inije ni približno bio tako rđav kao ostali.) Kad smo se ja i Vojvotkinja po prvi putpreselili ovde iz Menhetna, cela stvar oko anglosaksonskog protestantizma mi je

smetala. Bio je poput nekakvog tajnog kluba ili društva, a onda sam shvatio da suanglosaksonski protestanti i sami svojevremeno bili novajlije, ozbiljno ugroženavrsta poput ptice dodo ili šarene sove. I mada je istina da oni i dalje imaju golfklubove i lovačke kućice poput poslednjih bastiona protiv uljeza, takozvanih hordiiz malog jevrejskog grada u Istočnoj Evropi, oni nisu bili ništa više do žitelji poredreke Litl Bighorn iz dvadesetog veka, koji su se našli u opasnosti, odnosno, na



42

samoj ivici da budu preteknuti od strane divljih Jevreja poput mene, koji su zgrnulibogatstvo u Volstritu i bili spremni da potroše koliko god je potrebno novca da biživeli tamo gde je živeo Getsbi.

Limuzina je blago skrenula ulevo i sada smo se našli na Hedžmans Lejnu.

Visoko iznad, s naše leve strane nalazile su se štale Gold Kost, ili, kao što vlasnicirado upućuju na naziv konjičkog kluba, ”The Gold Coast Equestrian Center ,” kojizvuči daleko protestantskije.

Dok smo prolazili pored, mogao sam da vidim zeleno-bele prugaste štale,gde je Vojvotkinja držala svoje konje. Od poda do vrha ceo taj hipodrom sepreobrazio u džinovsku prokletu noćnu moru. Sve je počelo sa vlasnikom štala,zavisnikom od kvaludesa, nemilosrdnim Jevrejem ogromnog stomaka, sadruštvenim osmehom od hiljadu vati i tajnom životnom misijom da ga pogrešnosmatraju protestantom. On i njegova izblajhana plava supruga i pseudo-

protestantkinja spazili su da Vojvotkinja i ja dolazimo još dok smo bili milju dalekoi odlučili da sve njihove odbijene konje uvale nama, po trista odsto višoj ceni. I kaoda to već nije bilo dovoljno mučno, čim bismo mi kupili konje, oni bi se najednomnašli pogođenim nekakvom bizarnom bolešću. Među veterinarskim računima,troškovima za hranu i jahače da redovno jaše konje kako bi ih održavali u formi,cela stvar se preokrenula u ogromnu rupu bez dna.

Pa ipak, moja lascivna Vojvotkinja, puna ambicije da postane ekspert ukonjičkom sportu, odlazila je tamo svakog dana – da nahrani konje kockamašećera i šargarepom i da uzima časove jahanja – uprkos činjenici što je konstantno

bila alergična na konje i što se kući obavezno vraćala kijajući i kašljući, sa svrabomi astmatičnim disanjem. Pa ipak, hej, kad živite usred protestantskog raja, onda seponašate poput protestanata i pretvarate se da volite konje.

Kad je limuzina prešla preko Severnog Bulevara, osetio sam sve jači i jači bolu krstima. Upravo u ovo vreme, sada, sinoćna mešavina lekova prokrčila je svojput iz centralnog nervnog sistema u jetru i limfne kanale, gde joj je i mesto.Međutim, to je isto tako značilo da će se bol sada vratiti. Osećaj je bio takav kaoda se ljuti, divlji zmaj koji bljuje vatru polako budi. Bol se kretao od leve stranekrsta i spuštao se u stražnji deo leve noge. Bilo je to kao da mi je neko uvrtao

usijano gvožđe u stražnji deo butine. Užasno mučno. Ako bih masažom pokušaoda odagnam bol, on bi se premestio na drugo mesto.

Duboko sam udahnuo i odoleo potrebi da zgrabim tri kvaludesa i progutamih bez vode. To bi bilo potpuno neprihvatljivo ponašanje, na kraju krajeva. Krenuosam na posao, i uprkos tome što sam bio šef, nisam mogao da posrćem kao balavi



43

idiot. To je bilo prihvatljivo samo noću. Umesto toga, brzo sam se pomolio damunja sevne iz vedrog neba i ubije psa moje žene.

Na ovoj strani Severnog bulevara, zakup stanova je bio jeftin, što je značiloda je kuća u proseku bila nešto malo preko milion-dva. Zaista je bilo ironično to

što je dete iz siromašne kuće moglo postati neosetljivo na ekstravagancijubogatstva do te mere da su mu se kuće od milion dolara sada činile kao kolibe.Međutim, to i nije bilo tako loše? Pa dobro, ko bi to mogao i da zna.

Upravo u tom trenutku sam spazio zeleno-beli znak koji je visio iznad ulaznerampe na auto-putu Long Ajlend. Ubrzo ću ušetati u kancelarije Straton Oakmonta – moje kuće izvan kuće – gde će moćna buka najluđe američke sale upravnogodbora učiniti da ludilo izgleda kao savršeno normalna stvar.

Peto poglavljeNajmoćniji lek

Investiciona banka iz Straton Oakmonta nalazila se na prvom spratuprostrane poslovne zgrade sa fasadom od crnog stakla, koja se od temelja uzdizalana četiri sprata iz blatnjavog dna nekadašnjeg jezera u Long Ajlendu. U stvari, nijeto bilo tako loše kao što zvuči. Veći deo tog starog jezerskog dna bio je isušenpočetkom 1980-ih, i danas predstavlja prvoklasan kompleks kancelarija sogromnim parkingom i podzemnom garažom od tri sprata, gde brokeri iz Stratonaprovode svoju popodnevnu pauzu za kafu i zabavljajući se sa grupama prostitutki.

Danas, kao po običaju, dok smo se kretali u pravcu poslovne zgrade, osetio

sam kako me sve više i više ispunjava ponos. Crna stakla blistala su se i presijavalana jutarnjem suncu, podsećajući me na to koliko daleko sam odmakao za ovihposlednjih pet godina. Teško je bilo i zamisliti da sam Straton zapravo započeo oddilovanja polovnih automobila. A sada… ovo!

Na zapadnoj strani zgrade nalazio se ogroman prostor ka ulazu, osmišljenda impresionira sve one koji njim prođu. Ali to se nije nikada desilo nekom izStratona. To je bilo daleko od puta, a vreme je, na kraju krajeva, novac. Umestotoga, svako, uključujući i mene, koristio je betonsku rampu na južnoj stranizgrade, koja je vodila direktno u salu upravnog odbora.

Izašao sam iz zadnjeg dela limuzine, pozdravio se sa Džordžom (koji jeklimnuo glavom bez ijedne reči), i potom se uputio ka betonskoj rampi. Dok samprolazio kroz čelična vrata, već sam mogao da načujem udaljen eho moćne buke,koja je zvučala poput žamora gomile. Bila je to prava muzika za moje uši. Pošaosam joj u susret, energično i poletno.



44

Nakon dvanestak koraka, skrenuo sam iza ugla, i eto mog odredišta: salaupravnog odbora Straton Oakmonta. Bio je to ogroman otvoren prostor, duži odfudbalskog igrališta i gotovo upola tako širok, bez odeljenja i izuzetno visokogplafona. Jedan do drugog zbijeni nizovi stolova boje javora bili su uređeni u stilu

učionice, i beskrajno more čistih belih košulja koje su se užurbano kretale, dok suizvijeni torzoi gotovo hiljadu neverovatno mladih brokera hitali da što pre obavesvoj posao. Oni su poskidali svoje sakoe, i svi su vikali u svoje crne telefonskeslušalice, što je stvaralo galamu. Bili su to zvuci učtivih mladih ljudi koji su koristililogiku i razum da bi ubedili vlasnike preduzeća širom Amerike da svoju ušteđevinuulože sa Straton Oakmontom:

”Isuse Hriste, Bil! Obucite se, skupite hrabrost i donesite prokletu odluku!”vikao je Bobi Koš, bucmast, dvadesetdvogodišnji Irac sa srednjoškolskomdiplomom, uveliko zavisnik od kokaina, ali, u isti mah, i čovek koji je uspeo da

poveća svoju godišnju zaradu na 1,2 miliona dolara. Grdio je izvesnog bogatogvlasnika kompanije po imenu Bil koji je živeo negde usred Amerike. Na svakomstolu se nalazio sivi kompjuter, i zeleni svetleći brojevi i slova koji su treptalinazimenično se smenjujući, donoseći trenutno aktuelne cene akcija. Međutim, jedva da ih je neko i gledao. Oni su bili prezauzeti neprestano se znojeći i vrišteći ucrne telefonske slušalice, koje su izgledale poput džinovskih plavih patlidžana kojiim rastu iz ušiju.

”Meni je potrebna odluka – Bil! – potrebna mi je odluka momentalno! StivMaden je potpuno novo izdanje na Volstritu, i tu nema šta da se misli! Do ovog

popodneva, on će biti prokleti dinosaurus!” Bobi je pre dve nedelje izašao izklinike Hazeldin i već je počeo da se vraća u prethodno stanje. Njegove očiizgledaju tako kao da će mu iskočiti iz snažne irske lobanje. Mogli ste doslovno daosetite kako mu kristali kokaina klize niz znojave ruke. Bilo je 9:30 prepodne.

Mladi Stratonac zalizane kose, četvrtastih vilica i vrata veličine Rod Ajlendase sagnuo, pokušavajući da objasni klijentu razloge za i protiv zbog kojih bi trebaloda uključi i svoju suprugu u proces donošenja odluke. ”Porazgovarajte sa svojomsuprugom? Bla, bla, bla, smislite već nešto?” Jedva da je i bio svestan da je ovajnjegov njujorški akcenat bio toliko nejasan da je zvučao poput mulja. ”Mislim, da

ne umišljate možda da će supruga da vas pita ili da vam ispriča kada će da izađe ikupi nov par cipela?”

Tri reda iza, mladi Stratonac kovrdžave smeđe kose i sa još uvek akutnimtinejdžerskim bubuljicama stajao je kao zapeta puška s crnom telefonskomslušalicom pričvršćenom između obraza i ključne kosti. Ruke su mu bile raširenepoput krila aviona, a ispod pazuha je imao ogromne mrlje od intenzivnog



45

preznojavanja. Dok je vikao u telefonsku slušalicu, Entoni Gilberto, krojač odećenaše firme, ugovarao je datum za probu odela. Po celi dan Gilberto je išao odstola do stola uzimajući mere mladih Stratonaca i šio im odela od 2,000 dolara pokomadu. Upravo u tom trenutku, mladi Stratonac nagnuo je glavu unazad i

ispružio ruke što je šire mogao, poput labuda koji kao da je pokušavao da izroni izsale upravnog odbora od deset metara. Potom je rekao, tonom kojim govoriteonda kada vam ponestane ideje za rešenje problema: ”Isuse, hoćete li sebi daučinite uslugu, gospodine Kilgor, i uzmete deset hiljada deonica? Molim vas, vizaista hoćete da me dotučete… vi me prosto ubijate. Mislim, da li moram dadoletim u Hjuston da vam zavrnem ruku, jer ako na to budem primoran, ja ću to iuraditi!”

Kakva posvećenost! Mislio sam. Bubuljičavo dete iz sve snage je nastojaloda proda akcije čak i dok je kupovalo odeću! Moja kancelarija je bila na drugoj

strani sale upravnog odbora, i dok sam prolazio kroz to ustalasano more ljudiosetio sam se poput Mojsija u kaubojskim čizmama. Brokeri su se razdvajali ipravili mi put kako bih prošao. Svaki broker mi je usput uputio osmeh krajičkomusana u znak zahvalnosti i divljenja za ovaj mali deo neba na zemlji koji sam imstvorio. Da, to su bili moji ljudi. Oni su došli kod mene u potrazi za nadom,naklonošću, savetom i usmerenjem, a ja sam bio deset puta luđi od svih njih. Aipak, jedna stvar koju smo bratski delili bila je neiscrpna ljubav prema snažnojbuci. U stvari, nikada nismo mogli dovoljno da je se zasitimo:

”Podigni tu prokletu slušalicu, molim te!” vikao je mali plavi asistent

prodaje.”Podigni taj prokleti telefon! To je tvoj posao, do đavola!””Ja tražim samo jedan pun pogodak!””– dvadeset hiljada u osam i trideset?–“”– podigni sto hiljada deonica–“”Cene akcija skaču do krova!””Za ime Božje, najbolja ponuda Stivena Madena u Volstritu!””Ma, pusti Meril Linč! Mi jedemo te bubašvabe za doručak.””Vaš lokalni broker? Ma, nek se nosi vaš lokalni broker! On je sada zauzet

čitajući jučerašnji Volstrit žurnal!” ”–Dobio sam dvadeset hiljada B garancija po četiri–“”Ma, nemojte obraćati pažnju na njih, oni su glupi i ne znaju ništa!””Da, dobro, nosi se i ti, i tvoj Folksvagen kojim dolaziš ovde!”Nek se nosi i ovo i ono! Gluposti ovde, gluposti tamo! To je bio rečnik

Volstrita. To je bila suština snažne, moćne buke, koja je zalazila u sve pore. I



46

trovala vas. Zavodila vas! Ma, nek sve ode do đavola, ona vas je prosto oslobađalai davala vam oduška! Pomagala da ostvarite ciljeve za koje nikada ni sanjali nisteda ćete ostvariti! I pročistila svakog, posebno mene.

Od hiljadu ljudi u sali upravnog odbora jedva da je bilo žive duše iznad

trideset; većina njih je bila u ranim dvadesetim. Bila je to zgodna i naočita rulja,koja je odisala taštinom, a seksualna tenzija je bila tako velika da ste je doslovnomogli osetiti. Muškaraca je u odnosu na žene bilo deset puta više, i svako je vodioljubav sa svakim. Šifra uniforme za muškarce– mladići !– bila je urađena poporudžbini, bela košulja, svilena kravata i dobar zlatan ručni sat. Za žene se odećasastojala od suknje đavolske dužine, dubokog dekoltea, prslučića s vonder-bra icipela s visokim potpeticama. To je bio stil odevanja koji je bio strogo zabranjenprema propisima koji su u tom pogledu važili za ljudske resurse Stratona, ali koji je, ipak, bio veoma ohrabrivan i podstican od strane menadžmenta (iskreno vaš).

Stvari su tako izmakle kontroli da su mladi Stratonci vodili ljubav ispodstolova, u toaletima, odeljenjima za garderobu, u podzemnoj garaži i, naravno, uliftu. Na kraju, da bismo održali makar formalni red, mi smo izdali memorandumna osnovu kojeg je zgrada proglašena slobodnom zonom za seks između osam satiprepodne i sedam popodne. U zaglavlju memoranduma nalazile su se upravo tereči: Slobodna zona za seks, a ispod njih su bile dve anatomski korektno spojenefigure, koje su to radile u psećem stilu. Oko tih spojenih figura bio je nacrtancrveni krug s dijagonalnom linijom koja je prolazila kroz centar: znak za isterivačeduhova. (Verovatno prvi put osmišljen i nacrtan u Volstritu.) Međutim, avaj, niko

to nije shvatio ozbiljno.Pa ipak, sve je to bilo u redu i sve je zvučalo kako i treba. Svi su bili mladi i

lepi i kao da su grabili svaki trenutak od života. Grabiti trenutak od života – upravo je to bila zajednička mantra koja je poput vatre gorela u srcu i duši svakog mladogStratonca i strujala hiperaktivnim centrima zadovoljstva svih hiljadu jedvapostadolscentnih mozgova.

A ko bi mogao da se raspravlja oko takvog uspeha? Količina zarađenognovca je bila zapanjujuća. Od brokera novajlije se očekivalo da prve godine ostvarizaradu od 250,000 dolara. Samo malo manja suma od te – i on bi bio sumnjiv. I

ako za dve godine niste zarađivali 500,000 dolara, bili biste smatrani pravimslabićem i nesposobnjakovićem. A ako za tri godine ne biste zarađivali milion iliviše dolara, stekli biste reputaciju brokera koji zavređuje samo podsmeh. To su bilisamo minimumi; oni koji su visoko produktivni zarađivali su trostruko veće sumeod gore navedenih.



47

I od tih zarada bogatstvo se nagomilavalo. Asistenti prodaje, koji su zaistaveličali sekretarice, zarađivali su preko 100,000 dolara godišnje. Pa čak i devojkena telefonskoj centrali zarađivale su 80,000 dolara godišnje, samo zato što su se javljale na telefon. U celom tom scenariju nije nedostajao nijedan element koji je

postojao u zlatnoj groznici, pa je Lejk Sakses postao grad koji je brzo rastao irazvijao se. Mladi Stratonci, s obzirom na to kakva su bili deca, počeli su ovomesto da zovu Brokerskim Diznilendom, tako da je svako od njih dobro znao da,ako bude izbačen iz zabavnog parka, više nikada neće moći da zaradi tolike pare.Zato je u glavi svakog od ovih mladih Stratonaca vladao tako velik strah – da će jednog dana izgubiti posao. I šta biste onda uradili? Na kraju, kad ste već biliStratonac, od vas se očekivalo da živite posebnim načinom života – da vozitenajmodernija i najskuplja kola, ručavate u najelitnijim restoranima, dajete visokenapojnice, nosite najmoderniju odeću i stanujete u kućama na čuvenoj Zlatnoj

Obali na Long Ajlendu. Pa čak i ako ste bili totalni početnik i niste imali ni centa nasvom imenu, onda biste posudili novac od bilo koje banke koja je bila dovoljnoluda i nepromišljena da vam ga pozajmi – i počeli biste da živite na visokoj nozi,bili vi spremni ili ne.

To je tako izmaklo kontroli da su deca koja su još uvek imala tinejdžerskebubuljice i koja su se tek nedavno upoznala sa upotrebom žileta za brijanjeodlazila i kupovala velike, raskošne kuće. Neki od njih su bili toliko mladi da se čaknikada nisu ni uselili; jer im je i dalje bilo prijatnije da spavaju u kućama svojihroditelja. Leti bi iznajmili raskošne kuće u Hemptonsu, sa zagrejanim bazenima i

spektakularnim pogledom na Atlantski okean. Vikendima bi priređivali razuzdanezabave koje su bile toliko dekadentne da su se redovno završavale dolaskompolicije. Muzički bendovi su svirali uživo; disk-džokej bi puštao ploče; mladedevojke Stratona su igrale u toplesu; striptizete i kurve su smatrane počasnimgostima; i, neizbežno, u jednom trenutku bi se mladi Stratonci poskidali goli ipočeli da vode ljubav pod vedrim nebom, poput životinja u seoskom dvorištu,srećni što izvode predstavu pred sve većom i većom publikom uživo.

Međutim, šta u vezi s tim nije bilo u redu? Oni su bili pijani od mladosti,podstaknuti pohlepom i poletom da su stremili ka neslućenim visinama. Iz dana u

dan, lako zarađen novac se nagomilavao, i kako je sve više i više ljudi zgrtalobogatstvo pružajući na taj način osnovne elemente neophodne da bi mladiStratonci živeli životom na visokoj nozi. Tu su bili brokeri za nekretnine koji su improdali velelepne kuće; hipotekarni brokeri koji su obezbedili finansije; dekorateriunutrašnjeg prostora koji su im kuće opremili skupocenim nameštajem; pejzažnearhitekte, koji su se brinuli za travnjake (bilo koji Stratonac koji bi se zatekao kako



48

kosi travu skamenio bi se na mestu i umro); postojali su ugostitelji, koji surezervisali stolove u najekskluzivnijim restoranima; potom tapkaroši, koji biugrabili karte za sedišta u prvom redu prilikom sportskih događaja i rok konceratai predstava na Brodveju; a tu su bili i zlatari i proizvođači satova i odeće i obuće i

cveća i dobavljači životnih namirnica i frizeri i veterinari za kućne mezimce imaseri i kiropraktičari i oni koji su proizvodili detalje za kola i svi ostali ograncionih koji pružaju usluge (posebno prostitutke i dileri droge), koji bi se pojavili usali upravnog odbora i pružali svoje usluge dolazeći pravo na noge mladimStratoncima kako oni ne bi gubili ni sekund svog poslovnog dana ili, s tim u vezi,upuštali u bilo koju vrstu dodatne vanposlovne aktivnosti koja bi im direktnonarušila sposobnost da obavljaju jedan jedini posao: da telefoniraju. To je jednostavno bilo tako. Smešili biste se i telefonirali od trenutka kad ste ušli ukancelariju do one sekunde kad bi nastupio čas da odete s tog mesta. I ako niste

bili dovoljno motivisani da to radite ili niste mogli da izdržite konstatno odbijanjeod strane sekretarica iz svih pedeset država, koje bi vam po trista puta na danzalupile slušalicu, onda bi se odmah iza vas našlo još deset ljudi daleko spremnijihda obavljaju vaš posao. A tada biste vi ispali iz igre – i to zauvek.

Koja je to tajna formula koju je Straton otkrio, a koja je omogućila ovimneverovatno mladim ljudima, takoreći, deci da zgrću tako opscene količine novca?Najvećim delom, ona se zasnivala na dve jednostavne činjenice: prva, da većinunajbogatijeg, jednog jedinog procenta Amerike čine degenerisani kockari, koji nemogu da odole iskušenju da iznova i iznova kotrljaju kockice, iako znaju da one idu

protivno njihovom interesu; i druga, da nasuprot prethodnim pretpostavkama,mladi muškarci i žene koji poseduju društveni šarm gomile seksualno razjarenihbivola i raspolažu koeficijentom inteligencije Forest Gampa o tri hits of acid, mogu biti obučeni da zvuče poput čarobnjaka iz Volstrita, sve dotle dok im zapisujetesvaku reč i potom nastavite da im je ulivate u mozak iznova i iznova – svaki dan podva puta – i tako cele godine.

I kako je ova mala tajna procurila i počela da se širi po Long Ajlendu – dapostoji ovaj šašavi ured, u Lejk Sakses-u, gde je sve što je trebalo bilo to da sesamo pojavite, sledite naređenja, zakunete se na večnu odanost vlasniku, koji bi

vas zauzvrat učinio bogatim – tako su ovi mladi ljudi, deca zapravo, počeli da sepojavljuju u upravnom odboru, i to bez najave. U početku su dolazili postepeno, umalom broju; potom su nas prosto zasipali u ogromnom broju. Počelo je od deceiz srednje klase iz predgrađa Kvins i Long Ajlend, a onda se proširilo na svih petdelova Njujork Sitija. Pre nego što sam saznao, oni su počeli da dolaze iz celeAmerike, preklinjući me da ih zaposlim. Prava deca bi prevalila pola Amerike da bi



49

stigla u salu upravnog odbora Straton Oakmonta zaklinjući se na večnu odanostVuku iz Volstrita. A ostalo je, kao što su oni umeli da kažu, istorija Volstrita.

Kao po običaju, moj slepo odani lični asistent, Dženet, sedela je za svojimstolom, zabrinuto očekujući da stignem. Upravo u tom trentku, ona bi kucala

kažiprstom po svom radnom stolu i odmahujući glavom na takav način koji bigovorio: ”Zašto se do đavola ceo moj radni dan vrti oko toga kada će moj ludi šefda reši da se pojavi na poslu?” Ili je to možda bila samo moja uobrazilja, a ona se,u stvari, dosađivala. U svakom slučaju, radni sto Dženet je bio postavljen odmahispred vrata moje kancelarije, kao da je bila agresivni čuvar linije koji štiti beka. Tonije bilo slučajno. Između njenih ostalih funkcija, Dženet je bila moj vratar. Akobiste, na primer, poželeli da me vidite ili da čak porazgovarate sa mnom, prvobiste morali da pređete liniju koju je čuvala Dženet. A to uopšte nije bilo lako. Oname je štitila na isti način na koji lavica štiti i čuva svoje laviće, pri čemu joj nije

predstavljalo problem ni to da pokaže opravdani gnev na bilo koju živu dušu kojabi pokušala da joj razbije gard.

Čim me je ugledala, Dženet mi je uputila srdačan pogled i ja sam sezaustavio da se za trenutak pozdravim s njom. Ona je bila u kasnim dvadesetim,ali je izgledala nekoliko godina starija. Ona je imala bujnu tamno smeđu kosu,prilično beo ten i veoma krhko, tanušno telo. Imala je divne plave oči, ali je unjima bilo izvesne tuge, kao da se u životu suočila s tugom neuobičajenom za jednu tako mladu osobu. Možda se zato svakog radnog dana oblačila kao zanekakvu sahranu. Da, od glave do pete, ona je uvek nosila crno, pa ni današnji dan

nije bio izuzetak.”Dobro jutro,” rekla je Dženet, razdragano i veselo i s malim prizvukom

zabrinutosti u tonu glasa. ”Zašto toliko kasnite?”Nasmejao sam se srdačno mojoj slepo odanoj asistentkinji. U stvari, uprkos

pogrebnom stilu odevanja i njenoj neutoljivoj potrebi da sazna svaki detalj tračevao meni, susret sa Dženet i već sama njena pojava mi je pričinjavala zadovoljstvo.Ona je u odnosu na Gvin bila potpuno suprotna pojava u kancelariji. Bilo da je upitanju plaćanje mojih računa, upravljanje mojim brokerskim računima, vođenjednevnog rasporeda, ugovaranje mog putovanja, plaćanje mojih prostitutki,

uzajamni kontakti sa mojim dilerima droge ili laganje žene koju sam oženio – jednostavno, nije postojalo ništa ni tako veliko ni tako malo čemu Dženet ne bipribegla i ostvarila. Ona je bila neverovatno stručna i nikada nije pogrešila.

Dženet je takođe odrasla u Bejsajdu, ali su joj oba roditelja umrla kad je bilaveoma mlada. Njena majka je bila dobra žena, ali se njen otac ponašao vrlo loše



50

prema njoj, bio je pravi ološ. Dao sam sve od sebe da se oseti voljenom ipoželjnom. I štitio sam je na isti način na koji je i ona mene.

Kad se Dženet prošlog meseca udala, priredio sam joj divno venčanje iodveo je do oltara s velikim ponosom. Tog dana, ona je nosila predivnu belu

venčanicu Vera Vang – koju sam joj ja kupio, a Vojvotkinja odabrala, koja jetakođe dva sata posvetila njenom šminkanju. (Pa ipak, Vojvotkinja je bilaambiciozni umetnik za promenu imidža i kompletan stajling.) I Dženet je izgledalazaista božanstveno.

”Dobro jutro,” odgovorio sam joj srdačno. ”Atmosfera u sali zvuči dobro,zar ne?”

Neodređenim tonom glasa: ”Ona uvek zvuči dobro, ali niste mi odgovorili?Zašto toliko kasnite?”

Napadna mala opasnica, ona je bila, ali isto tako i prokleto radoznala.

Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Da li je možda Nadin zvala?””Nije. Zašto? Šta se desilo?” Pravi rafal pitanja. Očigledno, nanjušila je

pikantan trač.”Ništa se nije desilo, Dženet. Vratio sam se kući kasno i Nadin je zbog toga

poludela i polila me čašom vode. To je sve; mada, u stvari, bilo je tri čaše, ali ko će još da ih broji? U svakom slučaju, ostatak je isuviše bizaran za priču, ali odmahsada moram da joj pošaljem cveće inače ću morati da krenem u potragu zasuprugom broj tri pre nego što se završi ovaj dan.”

”Koliko bi trebalo da joj pošaljem?” upitala je, podižući beležnicu i pero

Montblan.”Ne znam… u vrednosti od tri ili četiri hiljade. Recite im samo da pošalju ceo

prokleti kamion. I pobrini se da pošalju što više ljiljana. Ona obožava ljiljane.”Dženet je zažmirila i napućila usne, kao da hoće da kaže: ”Vi kršite naš

prećutni sporazum u koji, kao u deo mog paketa nadoknade, spada i to da znamsve delikatne detalje, ma kako oni bili delikatni!” Pa ipak, budući da je bilaprofesionalac, vođena svojim osećajem dužnosti, sve što je rekla bilo je: ”U redu,celu priču ćete mi ispričati kasnije.”

Klimnuo sam glavom neuverljivo. ”Možda, Dženet, videćemo. Dakle, reci mi

šta se dešava.””Pa dobro – Stiv Maden se vrzma ovde negde, i izgleda da je nervozan.

Mislim da danas nije uradio neki veliki posao.”Odmah mi je proradio adrenalin. Stiv Maden! Kakve li ironije da sam uz svo

to ludilo i haos ovog jutra potpuno smetnuo s uma da je firma Stiven Maden Šuzdanas na tenderu. U stvari, pre nego što protekne dan, ja ću da zazvonim na



51

registru da udesim dvadeset miloina dolara. Nije isuviše zapuštena! I Stiv ćemorati da stane pred sve u sali upravnog odbora i održi kratak govor, takozvanuprodajnu prezentaciju. Dakle, to će biti zanimljivo. Nisam baš bio siguran da Stivpripada tom tipu ljudi koji bi mogao da gleda pravo u mahnite oči svih onih ludih

mladih Stratonaca a da se pritom ne zagrcne.Pa ipak, efektne prodajne prezentacije su bile tradicija Volstrita: Upravo prenego što se neka nova stvar pojavi na tržištu, izvršni deirektor bi stao predprijateljski nastrojenu gomilu brokera i održao javni govor, usredsređujući se na tokako se njegovoj firmi smeši divna budućnost. Bio je to prijateljski susret samnogobrojnim tapkanjima po leđima i srdačnim pozdravima.

A onda je tu bio Straton, gde se ponekad dešavalo da stvari krenu priličnološe i da se dese isto tako prilično ružne stvari. Problem se sastojao u tome daStratonci nisu bili nimalo zainteresovani; oni su samo hteli da prodaju akcije i

uzmu pare. Pa se tako dešavalo da su onda kad govornik ne bi uspeo da pridobijenjihovu pažnju od samog početka, Stratonci veoma brzo počeli da se dosađuju.Tada bi počeli da zvižde i mjauču – a nakon toga i da ispoljavaju razne prostakluke.Na kraju bi počeli da gađaju govornika, počevši od zgužvanog papira da bi na krajuna njega bacali hranu kao što je paradajz, polupojedene pileće batake i jabuke.

Nisam mogao da dopustim da takva sudbina zadesi Stiva Madena. Presvega, on je bio drug iz detinjstva Denija Poruša, mog zamenika. I, drugo, ja samlično posedovao više od pola Stivove kompanije, što znači da sam u suštini javnouzimao sopstveni deo. Pre otprilike šesnaest meseci sam Stivu dao 500,000 dolara

za početni kapital, što me je učinilo jedinim većinskim vlasnikom deonica saosamdeset odsto uloga. Nekoliko meseci kasnije, ja sam prodao trideset pet odstomojih deonica za nešto malo preko 500,000 dolara, nadoknadivši tako mojuprvobitnu investiciju. Na taj način, sada sam posedovao pedeset odsto potpunobesplatno! Pričajte mi o vašim dobrim poslovnim poduhvatima!

U stvari, upravo ovaj proces kupovine udela u privatnim kompanijama inaknadna preprodaja dela moje prvobitne investicije (i obeštećenje mog novca)predstavljale su ključni element koji je Straton preobratio u još veću štamparskumašinu nego što je već bio. A budući da sam koristio moć sale upravnog odbora

da svoje kompanije iznesem u javnost, moja neto vrednost je sve više i više rasla.Na Volstritu se ovaj proces zvao ”investiciono bankarstvo”, ali, po mom mišljenju,to je bilo kao da dobijam sedmicu na lotou svake četvrte nedelje.

Rekao sam Dženet: ”On bi trebalo da radi dobro, ali ako to ne bude slučaj, ja ću mu pomoći. Bilo kako bilo, šta se ovde još dešava?”



52

Slegnuvši ramenima, ona je rekla: ”Vaš otac vas je tražio, izgleda da jeveoma iznerviran.”

”Uh, sranje!” promrmljao sam. Moj otac, Maks, bio je finansijski direktorStratona i takođe samozvani šef Gestapoa. Bio je toliko disciplinovan da se tačno

u devet sati već nalazio u sali upravnog odbora i šetkao po njoj sa plastičnomčašom napunjenom votkom Stoličnaja, pušeći dvadesetu cigaretu. U prtljažnikusvojih kola držao je palicu za bejzbol marke Luizvil od četrdeset dve unce, na kojoj je bio potpis Miki Mantla, kako bi mogao da porazbija ”prokleta prozorska stakla”bilo kojem brokeru koji bi bio dovoljno lud i nepromišljen da se usudi da parkirakola na njegovom omiljenom mestu. ”Da li je rekao šta želi?”

”Nije!” rekla je moja odana asistentkinja. ”Pitala sam ga, a on je režaopoput psa. Definitivno je ljut i iznerviran zbog nečega, a ako bih morala dapogađam, rekla bih da je to u vezi sa novembraskim računom za karticu Ameriken

Ekspres.Napravio sam grimasu. ”Misliš?” Istog momenta mi je neočekivano na

pamet pala cifra pola miliona. Dženet je potvrdno klimnula glavom. ”On je u ruci držao račun i bio je

ovoliko debeo.” Razmak između njenog palca i kažiprsta je bio dobra tri inča.”Hmmmmm…” Nekoliko trenutaka sam pažljivo razmišljao o računu za

Ameriken Ekspres karticu, ali mi je u daljini nešto zapalo za oko i skrenulo pažnju.To je lebdelo… lebdelo… šta je to, do đavola! Zažmirio sam. Isuse Hriste – neko jeu kancelariju doneo crveno-belo-plavu plastičnu loptu za plažu. Bilo je to kao da

su zajednička sedišta Straton Oakmonta bila stadion, sprat sale upravnog odboraprostor za orkestar, i da su se Rolingstonsi upravo spremali da održe koncert.

”… od svega toga on čisti svoj prokleti akvarijum!” rekla je Dženet? To jeprosto da čovek ne poveruje!”

Od svega što je pričala čuo sam samo kraj njene priče, pa sam promrmljao:”Ma da, da, tačno znam šta misliš–“

”Ma, nosi se,” promrljala je ona. ”Nisi čuo ni reč od cele moje priče, zatonemoj da mi se pretvaraš da znaš o čemu pričam.”

Isuse! Ko bi još osim mog oca mogao da priča sa mnom na takav način! Pa

dobro, možda moja žena, ali sam u njenom slučaju to obično i zaslužio. Pa ipak, jasam voleo Dženet, uprkos njenom otrovnom jeziku. ”Baš zabavno. A sada mi recišta si rekla.”

”Rekla sam da ne mogu da verujem da je ovaj mali ovde” – pokazala je naradni sto udaljen možda oko dvadeset jardi – ”kako se zove, Robert ili tako nešto,



53

našao za shodno da usred ove radne atmosfere čisti svoj akvarijum. Mislim, danas je nov radni dan! Zar ne misliš da to izgleda uvrnuto?”

Pogledao sam u pravcu navodnog prekršioca: mladi Stratonac – ne,definitvno nije Stratonac – mlad i neprilagodljiv čovek, bujne i razbarušene smeđe

kose i s leptir mašnom. Već sama činjenica da drži akvarijum na radnom stoluuopšte nije bila iznenađujuća. Stratoncima je bilo dopušteno da drže kućneljubimce u kancelariji. Tu su bile iguane, lasice, miševi, mali dugorepi papagaji,kornjače, zmije, mungosi, i sve ostale životinje koje bi ovi mladi manijaci mogli danabave i plate svojim čekovima. U stvari, ovde je čak bio i makao koji je barataorečnikom od preko pedeset engleskih reči, koji bi umeo da vam kaže da se nositedo đavola onda kad ne bi bio zauzet oponašanjem mladih Stratonaca kakoprodaju akcije. Jedini put kad sam se umešao u celu tu stvar oko kućnih ljubimacabilo je onda kad je mladi Stratonac doneo šimpanzu na rolerima i u pelenama.

”Idi po Denija,” prasnuo sam. ”Želim da mi ovog prokletog mladića odmahskloniš s očiju.”

Dženet je klimnula glavom i odmah otišla da pozove Denija, dok sam jastajao u potpunom šoku. Kako se ovaj glupak s leptir mašnom usudio da uradinešto… nešto tako gnusno i odvratno? Da postupi na način koji je tako suprotansvemu što sala upravnog odbora Straton Oakmonta zastupa i predstavlja! Pa to jebilo pravo svetogrđe! I to ne protiv Boga, već protiv samog života! To je bionajnečuveniji oblik kršenja Stratonovog etičkog koda. A kazna je bila… koja kazna je usledila? Pa dobro, to bih prepustio Deniju Porušu, mom mlađem partneru, koji

je imao neverovatan smisao za disciplinovanje ćudljivih i jogunastih Stratonaca. Ustvari, on je u tome uživao.

Istog trena sam primetio kako mi Deni prilazi, sa Dženet koja je išla na dvakoraka iza njega. Deni je izgledao iznervirano, što je značilo da je broker s leptirmašnom znao da je gadno pogrešio. Dok se približavao, za momenat sam gaanalizirao i proučavao ispitivačkim pogledom, i zaista sam morao krišom da senasmejem njegovom savršeno normalnom spoljnom izgledu. To je stvarno bilaprava ironija. U stvari, način na koji je bio odeven, u sivo prugasto odelo, belukošulju i s crvenom svilenom kravatom, nikada ne biste mogli da pretpostavite da

se on približava svom javno zacrtanom cilju da nadglasa svakog bivšeg asistentaprodaje u sali upravnog odbora.

Deni Poruš je bio Jevrej izuzetno silovite prirode. Bio je prosečne visine itežine, otprilike five-nine, one-seventy, i u celoj njegovoj pojavi nije bilo nijednecrte kojom bi se izdvojio u tom smislu da liči na pripadnika plemena. Pa čak i one



54

njegove čelično-plave oči, koje su zračile istom tolikom toplinom koliko i santeleda, nisu ni u najmanjoj meri odavale da je Jevrej.

To je bilo primereno, barem iz Denijeve perspektive. Na kraju, poputmnogih Jevreja pre njega, Deni je prosto izgarao od tajne želje da za njega

pogrešno pomisle da je anglosaksonski protestant i davao je sve od sebe da semaskira tako da neverovatno liči na jednog od njih – počevši od onih neverovatnoizbeljenih zuba, koji su bili toliko beli i nadograđivani sve dotle dok nisu bili takoveliki da su izgledali gotovo kao radiokativni, do braon naočara sa bistrim staklima(Deni je inače imao normalan vid), pa sve do onih crnih kožnih cipela sa ručnoizrađenim gornjim delom i modernim pojačanjem kod prstiju, koje je biloizglancano poput ogledala.

I kakva je to samo neslana šala bila – s obzirom na to da je do svoje tridesetčetvrte godine, Deni dao novo značenje terminu abnormalna psihologija. Možda

je trebalo da posumnjam još pre šest godina, kad sam ga po prvi put sreo. To jebilo pre nego što sam pokrenuo Straton, kada je Deni radio za mene kao broker naobuci. U stvari, otprilike u proleće ja sam ga zamolio da pođe u kratku vožnju samnom do Mehetna, da bismo se videli sa mojim računovođom. Kad smo se uputilina to odredište, on me je ubedio da na trenutak stanemo kod Harlema, gde mi jeispričao svoju životnu priču – objašnjavajući mi kako su ga njegova oba poslednjaposla, servis za poruke i ambulantne usluge, povukla za nos. Potom mi je objasniokako je oženio svoju blisku rođaku, Nensi, zato što je stvarno odlično izgledala.Kad sam ga upitao zar se nije brinuo kakvu će decu dobiti, ležerno je odgovorio da

bi takvo dete, u slučaju kad bi ono bilo retardirano, jednostavno ostavio iprepustio institucijama, i to bi bilo to.

Možda je još onda trebalo da pobegnem od njega, onda kada sam shvatioda bi čovek poput njega mogao da izvuče ono najgore iz mene. Umesto toga, jasam Deniju lično pozajmio novac kako bi ponovo stao na svoje noge, a potom gaobučio da bude broker. Godinu dana kasnije sam pokrenuo Straton i dopustio daDeni kupi udeo i tako postane moj partner. Tokom poslednjih pet godina Deni sepokazao i dokazao kao moćan ratnik – pritisnuvši svakog ko mu se našao na putu iobezbedivši sebi poziciju Stratonca broj dva. I uprkos svemu tome, uprkos

njegovom ludilu, nije bilo sumnje da je veoma pametan, lukav poput lisice,bezobziran kao Hun, i, povrh svega, veran kao pas. Ja se danas, u stvari, najvišeuzdam u njega i s velikim poverenjem mu prepuštam da obavi kompletan prljavideo mog posla, što je zadatak u kojem on uživa više nego što i možete dazamislite.



55

Deni me je pozdravio u mafijaškom stilu, srdačno me je zagrlio i poljubio uoba obraza. To je bio znak odanosti i poštovanja, a u sali upravnog odbora StratonOakmonta taj gest se veoma uvažavao. Mada sam krajičkom oka spazio kakoDženet ironično prevrće oči karikirajući i oponašajući Denijevo ispoljavanje

odanosti i privrženosti u stilu ’o brate’.Deni me je pustio iz svog mafijaškog zagrljaja i promrmljao: ”Stvarno ću daubijem tog malog. Kunem se Bogom!”

”To je loše ponašanje, Deni, posebno danas.” Slegnuo sam ramenima.”Mislim da bi bilo bolje da mu kažeš da će, ako do kraja dana ne skloni akvarijum,taj isti akvarijum ostati, a da će on leteti napolje. Međutim, to je tvoja nadležnost;uradi kako hoćeš.”

Dženet podstrekivač: ”Oh, moj Bože! Pa on nosi leptir mašnu! Možete li toda zamislite!”

”Taj prokleti pacov i ološ!” rekao je Deni, tonom kojim čovek želi da opišenekoga ko je upravo silovao kaluđericu i ostavio je mrtvu. ”Ja ću se pobrinuti zaovog malog, i to jednom i zauvek, na moj način!” Sav zadihan i ljut, Deni jeodsečnim korakom otišao do brokerovog radnog stola i počeo s njim darazgovara.

Nakon nekoliko sekundi broker je počeo odrično da odmahuje glavom.Potom je usledio duži razgovor, a broker je opet počeo da trese i odmahujeglavom kao da stalno ponavlja ’ne’. A onda je Deni zatresao glavom, maniromosobe kojoj je ponestalo strpljenja.

Dženet, sa biserom mudrosti: ”Pitam se, šta li sad govore? Volela bih daimam osetljiv sluh poput žene od šest miliona dolara. Znaš šta mislim?”

Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Neću te udostojiti odgovorom na tetvoje reči, Dženet. Pa ipak, samo da bi bila malo informisanija, to nije bila žena odšest miliona dolara. To je Super žena.”

Upravo u tom momentu, Deni je pružio dlan ka brokerovoj levoj ruci, kojom je držao ribarsku mrežu, i počeo da maše prstima unutra, kao da hoće da kaže:”Izručuj u prokletu mrežu!” broker je odgovorio spuštajući ruku sa strane – držećimrežu izvan Denijevog domašaja.

”Šta misliš da će uraditi s mrežom?” upitala me je ljubopitljiva Super žena.Kroz glavu su mi projurile sve moguće opcije. ”Nisam siguran. Uh, sranje,

znam tačno šta će…”Odjedanput, brže nego što je izgledalo moguće, Deni je skinuo svoj sako,

bacio ga na pod, otkopčao rukav na košulji, zasukao rukav više lakta i zagnjurioruku u akvarijum. Cela podlaktica mu je bila u vodi. A onda je počeo da pomera



56

ruku u svim pravcima, pokušavajući šakom da uhvati nedužnu zlatnu ribicu. Licemu je bilo skamenjeno, sa izrazom čoveka koga je obuzeo sam đavo.

Nekolicina mladih asistenata prodaje koji su sedeli u blizini skočili su sasvojih sedišta i prestrašeno odskočili u stranu kad su ugledali prizor kako Deni

pokušava da ulovi sirotu zlatnu ribicu.”Oh… moj… Bože,” rekla je Džent. ”Pa, on će je ubiti.”U tom momentu Denijeve oči su se otvorile širom dok mu je vilica pala

naniže dobra tri inča. Bio je to izraz lica koji kao da je hteo da kaže: ”Imam te!”Nekoliko sekundi kasnije, on je trgnuo ruku iz akvarijuma, sa zlatnom ribicom ušaci.

”Ulovio je!” vrisnula je Dženet, nadnevši pesnicu nad usta.”Da, ali pitanje od milion dolara je šta će s njom da uradi?” Ćutao sam par

sekundi, a potom dodao: ”Pa ipak, mogu da se kladim s tobom sto prema jedan u

sumu od hiljadu dolara da će je sad pojesti. Da li opklada važi?”Momentalno mi je odgovorila: ”Sto prema jedan? Ti se kladiš! On to neće

uraditi! To je suviše velika suma. Mislim–“Dženet se presekla kad se Deni popeo na sto i raširio ruke, kao Isus na krstu.

On je povikao: ”Evo šta se dešava kad se petljate s vašim ljubimcima novogradnog dana?” Kao naknadnu misao, on je dodao: ”I nema leptir mašni u sali! To je, do đavola… smešno!”

Dženet, koja se prevarila u svojom oceni: ”Želim odmah da poništimopkladu!”

”Žao mi je, prekasno!””Ma, hajde! To nije fer!””Nije ni život, Dženet.” Slegnuo sam ramenima poput nevinašceta. ”To bi

trebalo da znaš.” I kao od šale, Deni je otvorio usta i spustio zlatnu ribicu u grlo.Stotine asistenata prodaje je uzdahnulo, dok je deset puta veći broj brokera

počeo da kliče i pozdravlja njegov gest diveći mu se – odajući počast DenijuPorušu, sudiji koji je presudio nedužnoj ribici. I s obzirom da nikada ne bipropustio priliku da primi znake uvažavanja i divljenja, Deni se svima poklonio kaoda je na pozornici Brodveja. Potom je skočio sa stola pravo u ruke svojih

obožavalaca.Osmehnuo sam se Dženet: ”U redu, ne brini se što se tiče plaćanja opklade.

Odbiću ti to od plate.””Da se nisi usudio!” siktala je.”Dobro, onda ćeš da mi ih duguješ!” nasmešio sam se i namignuo joj. ”A

sada idi i poruči cveće i donesi mi kafu. Moram već jednom početi s ovim



57

prokletim radnim danom.” Naglim korakom i sa osmehom na licu ušao sam umoju kancelariju i zatvorio vrata – spreman da se uhvatim u koštac sa bilo čim štobi mi svet mogao prirediti na putu.

Šesto poglavlje

Smrznuti kontroloriNije proteklo ni pet minuta, a ja sam sedeo u mojoj kancelariji, za stolomkakav priliči diktatoru, u stolici velikoj poput trona. Nagnuo sam glavu u stranu irekao dvojici prisutnih u prostoriji: ”Sada da rasčistimo jednu stvar: Vi momciželite da dovedete patuljka ovde i da ga izudarate po tom malom turu u sali?”

Oni su klimnuli glavom istovremeno.Čovek koji je sedeo preko puta mene u tapaciranoj crvenkasto smeđoj

kožnoj fotelji nije bio niko drugi do Deni Poruš. U ovom trenutku on izgledauopšte nije osećao loše posledice od celokupne one ujdurme sa zlatnom ribicom i

upravo je pokušavao da me pridobije za svoju najnoviju ideju, koja se sastojala usledećem: da plati patuljku pet hiljada da dođe u salu upravnog odbora i da senađe usred međusobnog dobacivanja između ostalih brokera, po čemu bi tosvakako bilo prvo Nadmetanje u bacanju patuljka u istoriji Long Ajlenda. I čudnokao što cela ova stvar može zvučati, to je moralo da me zainteresuje.

Deni je slegao ramenima. ”Nije to tako ludo kao što možda na prvi pogledizgleda. Mislim, ne radi se o tome da ćemo mi tog malog nitkova bacati uneobičnom pravcu. Način na koji ja to vidim, mi ćemo omogućiti prostor za rvanjeu prednjem delu sale upravnog odbora i dati da se prvih pet brokera Madena dva

puta dobacuju. Mi ćemo zacrtati metu na jednom delu prostora i potom pustitiudicu tako da mala hulja zagrize. Potom ćemo odabrati nekoliko dobrih asistenataprodaje da podignu i izlože znake – kao da su oni sudije za borbu konkurencije.Oni mogu da ocene rezultat na osnovu stila dobacivanja, udaljenosti, stepenateškoće, svih tih bezveznih stvari.”

Odmahnuo sam glavom ne verujući u ono što pričaju. ”gde ćete naći takokratkovidog patuljka?” Pogledao sam u Endi Grina, trećeg prisutnog čoveka u ovojprostoriji. ”Šta ti misliš o ovome? Ti si advokat firme; sigurno imaš nešto dakažeš… ili ne?”

Endi je mudro klimnuo glavom, kao da je odmeravao adekvatan pravniodgovor. On je bio stari i pouzdan prijatelj, koji je nedavno unapređen upredsednika Finansijskog odeljenja korporacije Straton. Endijev zadatak je bio dapreispita veći broj poslovnih planova koje je Straton svakodnevno dobijao i daodluči koji od njih odgovara meni, naravno, ukoliko neki od njih uopšte dolazi uobzir. U suštini, Finansijsko odeljenje korporacije služilo je kao proizvodna fabrika



58

– koja proizvodi gotovu robu u vidu deonica i garancija na Početnim javnimponudama, ili nekim novim izdanjima, kako se ta fraza već upotrebljavala uVolstritu.

Endi je nosio tipičnu Straton uniformu – koja se sastojala od besprekornog

sakoa Žilberto, bele košulje, svilene kravate i, u njegovom slučaju, najgore perike sove strane Gvozdene zavese. U ovom trenutku, to je izgledalo kao kad bi nekouzeo osušen magareći rep i pljusnuo ga na jajastu jevrejsku lobanju, presuo jelakom, preko tog sloja stavio činiju sa žitaricama, potom preko nje stavio desetkilograma težak tanjir od osiromašenog uranijuma i pustio da tako malo stoji. Zato je Endijev zvanični nadimak u Stratonu i bio Vigvam. (Fusnota: Engleska rečVigvam znači indijanska koliba.)

”Pa dobro,” rekao je Vigvam, ”što se tiče osiguranja, ako od patuljkadobijemo potpisan dokument o odricanju prava, zajedno sa nekom vrstom

bezopasnog ugovora, onda smatram da nemamo nikakvu odgovornost ako dotičnipadne i slomi vrat. Međutim, mi bi trebalo da preduzmemo mere predostrožnostikoje bi sproveo svaki razuman čovek, što je sasvim jasno pravni zahtev u situacijipoput…”

Isuse! Pa ja nisam tražio prokletu pravnu analizu celog posla oko bacanjaovog patuljka – želeo sam samo da znam da li Vigvam to smatra dobrim za moralbrokera! Zato sam se isključio, motreći jednim okom na svetleće zelene brojke islova koji su klizili preko kompjuterskih monitora s obe strane mog stola, a drugimokom na prozorska okna koja su se prostirala od poda do plafona i gledala na salu

upravnog odbora.Vigvam i ja smo u prošlosti išli zajedno u osnovnu školu. On je tada imao

predivnu plavu kosu kakva se retko viđala, nežnu poput kukuruzne svile, u stvari.Međutim, avaj, do sedamnaestog rođendana, prelepa kosa koja mu je ukrašavalaglavu sada je bila davnašnja uspomena, gusta samo tek da prekrije prednji deo.

Suočen sa predstojećim usudom da bude ćelav poput orla već u srednjojškoli, Endi je rešio da se zaključa u podrum, puši po pet cigareta džointa od jeftinemeksičke marihuane, igra video igre, doručkuje zamrznutu Elio picu, ruča i večera,i da tako čeka sve dotle dok majka priroda, ta kučka, u celokupnom svom

okrutnom poigravanju s njim ne odigra svoju okrutnu šalu do kraja.Pojavio se iz svog podruma tri godine kasnije, pedesetogodišnji zlovoljni

Jevrej sa nekoliko čuperaka kose, ogromnim stomakom i novoutemeljenomličnošću koja je bila ukrštena između dosadnog Ejorea, iz Vini Pua, i Heni Penija,koji je pomislio da se nebo srušilo. Uz to, Endi je bio uhvaćen u prevari sa svojimSAT, što ga je prisililo na izgnanstvo u mali grad Fredoniju u unutrašnjost Njujorka,



59

gde su studenti leti umirali od hladnoće, u lokalnoj obrazovnoj ustanovi, nadržavnom univerzitetu Fredonija. Međutim, on je uspeo na svoj način da seodazove strogim akademskim zahtevima te dobre institucije i diplomira pet i pogodina kasnije – nimalo pametniji, ali ipak, mnogo staromodniji. Odatle je na svoj

način uspeo da postigne da ode u nekakvu Miki Maus pravnu školu u JužnojKaliforniji; njegova diploma je imala onoliko pravne težine koliko biste recimodobili iz kutije kreker džeka. (Fusnota: Kreker Džek je brend poznate poslasticekokica obloženih čokoladom i kikirikijem. U pakovanju se redovno dobijala i nekamala igračka, koja se zvala ”Mala igračka iznenađenja”. Zato je pop kulturadostigla status za koji se govorilo da je ”došla u pakovanju Kreker džeka”, odnosnoda nema nikakvu realnu vrednost.)

Pa ipak, naravno, investicionoj banci Straton Oakmonta, takve trivijalnostinisu mnogo značile. Celokupan akcenat je bio na ličnim odnosima; na tome i na

lojalnosti. Tako dakle, kad je do Endrjua Tod Grina, inače zvanog Vigvam, dospelavest o dramatičnom uspehu njegovog školskog druga iz detinjstva, on je krenuotragom preostalih drugova iz detinjstva i potražio me, zaklevši mi se na doživotnuodanost i ponadao lakom poslu. To je bilo pre otprilike godinu dana. Od tada, utipičnom stilu za Straton, on bi ponižavao i saplitao i manipulisao i podvaljivao ivršio pristisak na svakog čoveka koji bi mu se našao na putu, sve dotle dok se ne biuzdigao iznad svoje pravne nesposobnosti napredujući tako do samog vrha ulancu ishrane u Stratonu.

Pošto nije imao iskustva u suptilnoj umetnosti Stratonskog stila upravljanja

finansijama – u prepoznavanju kompanija u usponu kojima je novac bio takoočajno potreban da su bile spremne i na to da mi prodaju značajan deo svogvlasništva pre nego što ih finansiram – ja sam ga i dalje obučavao. A s obzirom načinjenicu da je Vigvam posedovao legalnu diplomu, koju ja ne bih upotrebio ni daobrišem savršenu malu guzu moje kćerkice, ja sam mu u početku dao godišnjuplatu od 500,000 dolara.

”…dakle, da li ti se to čini logičnim?” upitao je Vigvam.Iznenada sam shvatio da mi postavlja pitanje, ali neko koje se ne tiče

bacanja patuljka, tako da nisam imao predstavu o čemu govori. Zato sam

ignorisao, okrenuo se ka Deniju i upitao ga: ”Gde ćeš da nađeš patuljka?”On je slegnuo ramenima. ”Nisam siguran, ali ako mi daš zeleno svetlo, moj

prvi poziv će biti upućen Ringling Bros cirkusu.””Ili možda Svetskoj rvačkoj federaciji,” dodao je moj pouzdani advokat.Isuse Hriste, pomislio sam, stvarno sam se naslušao svega i svačega!

Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Slušajte, momci, kačiti se sa patuljcima nije šala.



60

Funta po funta i oni ispadnu jači od prokletih grizlija, pa, ako već želite da znateistinu, desilo se da su mi par puta stvarno uterali strah u kosti. Zato, pre nego štoodobrim posao za bacanjem patuljka, trebalo bi da mi pronađete nadzornika igrekoji može da vlada i upravlja stvorenjem ako bi trebalo nehajno da krene tim

putem. Onda će nam biti potrebni ujednačeni trzaji, par rukavica, a can of Mace–“Vigvam upade u reč: ”Ludačka košulja–“Deni je dodao: ”Električna šipka za teranje stoke–””Upravo to,” rekao sam, prigušeno se nasmejavši. ”I nabavimo bočice

šalitre, samo o opštim principima. Na kraju krajeva, hulje mogu da se podignu ikrenu u poteru za nekim asistentima prodaje. Oni su napaljeni, sićušni ljudi, amogu i da se karaju kao zečevi.”

Na te reči smo svi prasnuli u smeh. Rekao sam: ”A sad najozbiljnije, ako ovodospe u štampu, onda ćemo morati da platimo ogromnu svotu.”

Deni je slegnuo ramenima. ”Ne znam, ja mislim da sve možemo dapreokrenemo u našu korist. Mislim, razmislite o tome na sekund: Koliko poslovnihprilika se nudi patuljcima? To će biti kao da vraćamo onim manje srećnim.” On jeponovo slegnuo ramenima. ”U svakom slučaju, niko na to neće obratiti pažnju.”

Dobro, on je u tom pogledu bio u pravu. Istina je bila da niko nije mogaomanje da obraća pažnju na članke. Svaki od njih je uvek imao isti negativan stav –da su Stratonci bili divlji odmetnici, kojim sam upravljao ja, napredan mladibankar, koji je stvorio svoj nezavisan svet na Long Ajlendu, gde se više niko nijeponašao normalno. U očima štampe, Straton i ja smo neumitno povezani, poput

Sijamskih blizanaca. Čak i kad sam donirao novac za zlostavljanu decu, oni suuspeli da pronađu nešto što u svemu tome nije bilo u redu – napisavši jedan pasuso moj velikodušnosti i tri ili četiri strane o svemu ostalom.

Napad štampe je počeo 1991., kad me je drska reporterka iz magazinaForbs, Raula Kalaf, označila kao uvrnutu verziju Robina Huda, koji pljačka bogatašei uzima pare za sebe i svoju srećnu družinu brokera. Zaslužila je odličnu ocenu zapamet, naravno. Ja sam tom prilikom, svakako, bio preneražen, barem u početku,sve dotle dok nisam došao do zaključka da je članak, u stvari, bio kompliment. Nakraju, koliko dvadesetosmogodišnjaka dobije svoj lični ekspoze u magazinu Forbs?

I nema sumnje da su sve te priče o Robinu Hudu istakle moju velikodušnu prirodu!Nakon objavljivanja članka, novi talasi novopridošlica zapljusnuli su moja vrata.

Da, zaista je ironično što, uprkos tome što su radili za čoveka koji je biooptuživan za sve i svašta osim za kidnapovanje Lindberga, Stratonci nisu mogli bitiponosniji. Oni su jurili po sali upravnog odbora pevušeći: ”Mi smo vaš srećni bend!Mi smo vaš srećni bend!” Neki od njih su došli u kancelariju odeveni u akrobatske



61

pantalone; drugi su nosili moderne bezbrižno naherene beretke. Nekom je pala nepamet nadahnuta dosetka o deflorisanju device – zbog jednostavnogsrednjevekovnog prizvuka – koju, međutim, ni nakon mukotrpnog traganja nijebilo moguće pronaći, barem ne u sali upravnog odbora.

Zato je Deni bio u pravu. Niko nije mario za novinske članke. Pa ipak,ubacivanje patuljka? Sada nisam imao vremena time da se bavim. I dalje samimao izvesnih ozbiljnih problema oko osiguranja koje sam morao da razrešim saStivom Madenom, isto tako kao što sam i dalje morao da se raspravim s ocem,koji je vrebao iz potaje – držeći u jednoj ruci račun Ameriken Ekspresa od polamiliona dolara, a u drugoj, bez sumnje, čašu ledene votke.

Rekao sam Vigvamu: ”Zašto ne pokušaš da pronađeš neki izlaz saMadenom, možda da mu pružiš par reči ohrabrenja ili nešto slično. Reci mu daodrži kratak i dopadljiv govor, i da mu se slučajno ne omakne digresija o tome

kako obožava ženske cipele. Oni bi mogli da ga linčuju zbog toga.””Smatraj taj zadatak izvršenim,” rekao je Vigvam, ustajući sa stolice. ”Bez

priče o cipelama od strane obućara.”Pre nego što je izašao kroz vrata, Deni je zbacio svoju periku. ”Šta uraditi s

tim njegovim jeftinim pokrivačem?” Deni je promrmljao. ”Pa on više liči na nekuprokletu mrtvu vevericu!”

Ja sam slegnuo ramenima. ”Mislim da je u pitanju Frizerski klub samo zamuškarce. On će tu stvar zauvek imati na glavi. Samo što bi možda trebalo da odena hemijsko čišćenje. U svakom slučaju, hajde da budemo malo ozbiljni: Mi i dalje

imamo problem sa poslom oko Madena, a vreme nam ističe.””Mislim da su ljudi iz udruženja NASDAQ rekli da su ga naveli u spisku?”

upitao je Deni. (FUSNOTA: NASDAQ ili National Association of Securities Dealers jeNacionalno udruženje dilera obveznicama i novčanim papirima.)

Klimnuo sam glavom. ”Oni će to svakako uraditi, ali će nam dopustiti dazadržimo samo pet odsto naših hartija od vrednosti; o tome se radi. Ostatakmoramo da oduzmemo Stivu pre nego što počne da trguje. Što znači da moramoda potpišemo papire sada, ovog jutra! A to isto tako znači da moramo dapoverimo Stivu da uradi pravu stvar nakon što kompanija postane javna.” Stisnuo

sam usne i počeo polako da vrtim glavom. ”Ne znam, Den – imam osećaj da on snama igra neku sopstvenu partiju šaha. Nisam siguran da će uraditi pravu stvarkada nastupi odlučujući trenutak.”

”Možeš mu verovati, DžB. On je sto odsto lojalan. Poznajem tog čovekačitavu večnost, i veruj mi – on veoma dobro zna zavet ćutanja.” Deni je staviopalac i kažipst na usta i počeo da ih uvija, kao da hoće da kaže: ”On će držati jezik



62

za zubima!” što je upravo ono što mafijaška reč omerta znači: ćutanje. Potom jerekao: ”U svakom slučaju, nakon svega što si učinio za njega, on te neće izneveriti.Stiv, pa nije on budala, a uostalom, on zarađuje tako mnogo novca kao mojinsajder da neće želeti da rizikuje i da to izgubi.”

Insajder je u Stratonu bilo drugo ime za nominalnog vlasnika, osobu koja jeposedovala akcije na papiru, ali nije bila ništa više od formalnog vlasnika. Nijepostojalo ništa bespravno u tome da neko bude nominalni vlasnik, sve dotle dokse plaćaju adekvatne takse, a ugovor s dotičnim ne krši bilo koje zakone onovčanim papirima. U stvari, upotreba nominalnog vlasnika preovlađivala je uVolstritu, sa velikim igračima koji su ih koristili da izgrade deoničarske pozicije ukompaniji, a da pritom ne uzbune druge investitore. I sve dotle dok ne biste stekliviše od pet odsto bilo koje kompanije – u kom slučaju bi se od vas zahtevalo dapredate dokument 13D o zaključenju vlasništva i namerama – sve je bilo savršeno

legalno.Međutim, način na koji smo koristili nominalne vlasnike – da tajno kupe

velike blokove novih Stratonovih izdanja – kršio je tako velik broj zakona oobveznicama da je Državna agencija za nadzor trgovine obveznicama i hartijamaod vrednosti uporno pokušavala da osmisli nove kako bi nas zaustavila. Problem jebio u tome što su trenutno važeći zakoni u knjigama imali više rupa negošvajcarski sir. Naravno, nismo mi bili jedini u Volstritu koji smo to koristili; u stvari,to su radili svi. Samo što smo mi to radili nekako poletnije – i drskije.

Rekao sam Deniju: ”Razumem ja da je on tvoj insajder, ali kontrolisanje ljudi

novcem nije tako lako i jednostavno kao što izgleda. Veruj mi na reč. Ja to radimmnogo duže od tebe. I tu se više radi o tome da kontrolišeš očekivanja tvoginsajdera, a manje o onome što si za njega uradio u prošlosti. Jučerašnji profitpredstavlja vesti od juče i, ako to već nekakav efekat može da ima, onda on radiprotiv tebe. Ljudima se ne dopada da nekome duguju, posebno ne bliskomprijatelju. Tako se može desiti da ti tvoji insajderi počnu da te vređaju. Ja sam većizgubio nekoliko prijatelja na taj način. I ti ćeš; samo čekaj da prođe malovremena. U svakom slučaju, poenta je u tome da prijateljstva koja se kupujunovcem ne mogu da traju dugo, a isto se dešava i s lojalnošću. Upravo zato su

stari prijatelji poput Vigvama ovde neprocenjivi. Takvu odanost ne možeš kupiti;znaš već šta ti govorim?”

Deni je klimnuo glavom. ”Da, a upravo to ja imam sa Stivom.”Klimnuo sam glavom tužno. ”Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne želim ja da

potcenim tvoj prijateljski odnos sa Stivom. Pa ipak, mi ovde pričamo o osammiliona dolara, i to najmanje. A u zavisnosti od toga šta se bude desilo s



63

kompanijom, taj iznos bi mogao da bude deset puta veći.” Slegnuo samramenima. ”Ko zna šta će se desiti? Nemam ja kristalnu kuglu u džepu – madaimam šest kvaludesa, i rado ću ih podeliti s tobom kad se tržište zatvori!” Brzosam podigao obrve tri puta zaredom.

Deni se nasmejao i uspravivši palac nagore dao mi signal da je todogovoreno. ”Ložim se k’o Flin!”Klimnuo sam potvrdno glavom. ”U svakom slučaju – najozbiljnije – reći ću ti

da stvarno imam dobar osećaj za ovo. Mislim da će potući sve rekorde. A ako se todesi, mi ćemo imati dva miliona u deonicama. Pa izračunaj ti onda, drugar: Stodolara po deonici to je dvesta miliona dolara. A to je suma koja ljude navodi dačine čudne stvari. Ne samo Stiva Madena.”

Deni je potvrdno klimnuo glavom i rekao: ”Razumem ja potpuno šta tigovoriš, i nema sumnje da si ti majstor svog zanata u ovoj stvari. Međutim, ja ti

kažem, Stiv je lojalan. Jedini problem je kako izvući te pare od njega. On je sporplatiša.”

To je zaista bilo tako. Jedan od problema sa insajderima bio je otkriti kakozaraditi gotov novac a da se prethodno ne uznemire i ne obrate pažnju. To je bilolakše reći nego učiniti, posebno onda kad cifra raste do miliona. ”Postojemetode,” rekao sam pun samopouzdanja. ”Mi bismo to mogli da izvedemo sanekom vrstom savetodavnog ugovora, ali ako cifra počne da se kreće u pravcudesetine miliona dolara, mi ćemo morati da razmotrimo opciju da preduzmemonešto u vezi s našim švajcarskim računima, mada bih ja to radije ostavio pod

velom tajnosti koliko god je to moguće. U svakom slučaju, u kojem pravcu stvarikreću, imamo mi i većih problema osim jedne kompanije Stiv Maden Šuz – kao štosu petnaest drugih kompanija u pripremi upravo takvih poput Madena. Pa ako iimam problema sa poverenjem u Stiva, pa dobro, šta tek da kažem o onim ljudimakoje jedva poznajem.”

Deni je rekao: ”Samo mi reci šta da uradim sa Stivom, i ja ću te poslušati. Paipak, i dalje ti tvrdim da on ne bi trebalo da te zabrinjava. On se tebi zavetovaoviše od svih ostalih.”

Bio sam i te kako svestan toga kako mi je bio odan, možda i previše.

Jednostavna činjenica je bilo to da sam ja investirao u njegovu kompaniju izauzvrat uzeo osamdeset pet procenata, dakle – šta mi je on zaista dugovao? Ustvari, osim u slučaju da je reinkarnacija Mahatma Gandija, on bi morao da se ljutina mene i da bude uvređen – ako ne ni zbog čega drugog, onda barem – zbogtoga što sam mu uzeo tako veliki procenat.



64

A bilo je tu i drugih stvari koje su me mučile u pogledu Stiva, i to stvari kojenisam mogao da podelim sa Denijem – naime, da je Stiv pokušao na jedansuptilan način da se intimizira sa mnom da bi više voleo da podeli deo direktno samnom nego preko Denija. I mada ne sumnjam da je na taj način pokušao da

zaradi poene kod mene, njegova strategija mi je poslužila više nego kao signal ipredznak. Ono što je potvrđivala bilo je to da je Stiv lukav i manipulativan – i, što je još važnije, u potrazi za većom i boljom pogodbom. Što znači, kad bi mu nekousput ponudio bolji posao, sve opklade bi otpale.

Stivu sam trenutno bio potreban. Međutim, to je imalo manje veze sa timšto mu je Straton podigao 7 miliona, a još manje sa približno 3 miliona koje mu jeDeni omogućio kao svom insajderu. To su bile jučerašnje vesti. Gledajući unapred,istrajnost u pogledu Stiva zasnivala se na mojoj sposobnosti da kontrolišem cenenjegovih deonica nakon što se pojave u javnosti. Kao preovlađujući stvaralac

tržišta kompanije Stiven Maden, kompletna kupovina i prodaja bi se odvijalaunutar četiri zida Stratonove sale upravnog odbora – što bi mi pružilo priliku dapodižem i spuštam cene deonica onako kako to meni odgovara. Dakle, ako Stiv nebi hteo da igra tu igru, ja sam mogao doslovno da obaram cenu njegovih deonicasve dotle dok ne počne da se računa u penijima.

To je bio upravo onaj mač, koji je u stvari lebdeo nad glavama svih klijenatainvesticione banke Straton Oakmonta. I ja sam to koristio kako bih uspeo dasačuvam i održavam njihovu odanost cilju Stratona, koji je bio: da mi se izdajunove deonice, ispod preovlađujuće tržišne cene, koje sam potom mogao da

preprodam uz ogroman profit, koristeći moć sale upravnog odbora.Naravno, nisam ja bio jedini koji je osmislio ovako pametnu igru finansijskog

iznuđivanja. U stvari, isti taj proces se odigravao u većini najprestižnijih firmi uVolstritu – firmama poput Meril Linč i Morgan Stenli i Din Viter i Salomon Bradersi mnogih drugih – od kojih nijedna nije imala skrupula, niti griže savesti da dotučekompaniju vrednu milijardu dolara ukoliko njeni predstavnici odluče da ne žele snjima da igraju igru.

To je bilo ironično, pomislio sam, kako su najbolje i navodno najlegitimnijeameričke finansijske institucije snabdevale tržište novcem (Salomon Braders);

dovele do bankrota Orindž Kantri, u Kaliforniji (Meril Linč); i opelješile bake i dekeza sumu u iznosu od 300 miliona (Prudential-Beš). Pa ipak, one su i dalje u poslu –i dalje prosto cvetaju, i to pod zaštitom anglosaksonskih protestanata.

Međutim, u Straton Oakmontu, gde je naš posao bio mikrokapitalnoinvesticiono bankarstvo – ili, kako je štampa to radije nazivala – akcije od jednogpenija – mi nismo uživali takvu zaštitu. Mada su, u stvari, sva nova izdanja imala



65

cenu između četiri i deset dolara i zapravo nisu bile akcije od jednog penija. To jebila razlika koju su upravljači potpuno zagubili i smetnuli s uma, u velikoj meri nanjihovu žalost. Upravo iz tog razloga, u stvari, ti nestručni ljudi u Komisiji za hartijeod vrednosti – posebno dvojica koji su se sada privremeno stacionarali u mojoj

sali za konferencije – nisu bili u stanju da razumeju i da se izvuku iz parnice koju suprotiv mene poveli u vezi sa 22 miliona dolara. U suštini, Komisija za hartije odvrednosti je vodila parnicu kao da je Straton bio firma koja je poslovala sadeonicama od jednog penija, dok je jednostavna činjenica bila da StratonOakmont nije nimalo ličio na tu vrstu firme.

Firme čije su akcije vredele jedan peni bile su užasno decentralizovane, iimale su mnogo malih kancelarija raspoređenih širom zemlje. Straton je imaosamo jednu kancelariju, koja je omogućavala lakšu kontrolu negativnosti koja bi seraširila u krugovima prodavaca nakon što bi Komisija za hartije od vrednosti

pripremila dokumentaciju za pokretanje parnice. Obično je to bilo dovoljno daprimora firmu čije su akcije vredele jedan peni da svojevoljno izađe iz posla. Tefirme bi imale ciljnu grupu među nesofisticiranim investitorima, koji bi imali maluili uopšte ne bi imali neto vrednost, i potom ih ubedile da se upuste u spekulacijesa najviše par hiljada dolara. Straon je, s druge strane, imao za cilj bogatijeinvestitore u Americi, uveravajući ih da spekulišu sa milionima. Što je za posledicuimalo da Komisija za hartije od vrednosti nije mogla kao po običaju da tvrdi daklijenti Stratona nisu podesni da rizikuju ulažući svoj novac u spekulativne akcije.

Međutim, ništa se od svega ovog nije desilo dok Komisija za hartije od

vrednosti nije počela da priprema dokumentaciju za pokretanje parnice. Umestotoga, oni su pogrešno razumeli da će rđava štampa biti dovoljna da Straton izbaciiz posla. Pa ipak, sa samo jednom kancelarijom za upravljanje, bilo je veoma lakotrupe održati motivisanim, tako da nijedna duša nije napustila to mesto. I teknakon što je prikupila dokumentaciju za vođenje parnice, Komisija za hartije odvrednosti je konačno došla u situaciju da pregleda obrasce novih računa i shvatilada su svi klijenti Stratona bili milioneri.

Ono što sam ja radio sastojalo se u tome što sam otkrivao nejasnu središnjutačku – odnosno, organizovano prodavao akcije od pet dolara najbogatijim

Amerikancima koji su činili jedan odsto populacije, dok sam, nasuprot tome, akcijeod jednog penija (sa cenom manjom od jednog dolara) prodavao onom drugomdelu od 99 odsto, i to one koje su imale malu ili uopšte nisu imale neto vrednost.U Volstritu je postojala firma koja se zvala DH Bler, koja je obigravala oko te ideje,ali joj zapravo nikad nije pošlo za rukom da je sprovede u delo. Uprkos tome, njen



66

vlasnik. Dž. Morton Dejvis, nemilosrdni Jevrej, ipak je usput nekako uspeo dastekne basnoslovno bogatstvo tako da je postao prava legenda Volstrita.

Međutim, meni je to pošlo za rukom, i zahvaljujući čistoj sreći postigao samtaj cilj u pravom času. Berza je upravo počela da se oporavlja od velikog

Oktobarskog sloma, tako da je haotični kapitalizam i dalje suvereno vladao.Organizacija NASDAQ je stasala tako da više nije bila smatrana riđokosimpastorkom Njujorške berze. Munjevito brzi kompjuteri na svakom stolu – šaljući jedinice i nule od obale do obale – eliminsali su potrebu fizičkog prisustva uVolstritu. Bilo je to vreme promene, vreme naglog uspona i razvoja. I kako seorganizacija NASDAQ počela širiti, ja sam, sasvim slučajno, pokrenuo intenzivanprogram obuke po tri sata dnevno sa mojim Stratoncima. I tako je iz pepela togzgarišta Velikog sloma rođena investiciona bankarska firma Straton Oakmont. Ipre nego što je ijedan nadzornik znao šta se zbilo, ona je odjeknula širom Amerike

snagom atomske bombe.Upravo tog momenta mi je pala na pamet jedna misao, i ja sam rekao

Deniju: ”Šta danas pričaju ona dva idiota iz Komisije za obveznice?””U stvari, ništa,” odgovorio je on. ”Bili su prilično ćutljivi, uglavnom su

pričali o kolima i mestima za parkiranje, uobičajene gluposti.” On je slegnuoramenima. ”Reći ću ti jednu stvar, ovi ljudi veze nemaju ni sa čim! Izgleda kao dauopšte ne znaju čak ni to da danas imamo važan posao. Još uvek traže izveštaje otrgovanju iz 1991.”

”Hmmm,” rekao sam, češkajući se po bradi zamišljeno. Uopšte me nije

iznenadio Denijev odgovor. Na kraju krajeva, već mesec dana sam prisluškivaokonferencijsku salu i svakodnevno okupljao kontraobaveštajnu službu protivKomisije za hartije od vrednosti. I jedna od prvih stvari koje sam naučio oregulativama u vezi s obveznicama (osim da su potpuno nelične) je da jedna rukaapsolutno ništa ne zna šta radi druga. Dok su neznalice iz Komisije za hartije odvrednosti u Vašingtonu odjavljivali kompaniju Stiv Maden, druge neznalice iz istete Komisije u Njujorku su sedele u mojoj konferencijskoj sali, potpuno nesvesnitoga šta se zapravo zbiva.

”Koja je tamo temperatura?” upitao sam zainteresovano.

Deni je slegnuo ramenima. ”Iznad pedeset, mislim. Još su u kaputima.””Za ime Božje, Deni! Zašto je tamo toliko toplo? Lepo sam ti rekao – hoću

da se ti uljezi tako smrznu da se što pre vrate na Mehhetn! Šta bi trebalo dauradim, da pozovem čoveka za proklete frižidere da obavi taj posao za mene?Mislim, zaista, Deni, hoću da im klice izlaze iz prokletih noseva! Šta nije jasno odsvega ovoga što ti govorim?”



67

Deni se nasmešio. ”Slušaj, DžB: Možemo da ih zamrznemo ili da ihzagrejemo do granice topljenja. Verovatno mogu na plafon da postavim malekerozin grejalice, i prostoriju možemo toliko da zagrejemo da će im biti potrebnetablete da bi preživeli. Pa ipak, ako prostoriju učinimo isuviše neudobnom, oni bi

možda mogli da odu, a u tom slučaju više nećemo morati da ih slušamo.”Duboko sam udahnuo i lagano izdahnuo. Deni je bio u pravu, mislio sam.Nasmejao sam se i rekao: ”U redu, uradi to! Pustićemo da te hulje umru odstarosti. Međutim, evo šta ja nameravam da uradim sa Madenom: želim da onpotpiše papir kojim tvrdi da su obveznice i dalje naše, bez obzira na to koliko cenebudu otišle gore i ma šta o njima pisalo u zapisniku. Takođe, želim da Stiv stavipotvrdu o akcijama u ugovor, tako da mi nad tim imamo kontrolu. Učinićemo daVigvam bude posrednik u ugovaranju. I za to niko ne mora da zna. Sve će ostatimeđu prijateljima; omerta – zakon ćutanja, drugari. Dakle, osim u slučaju da Stiv

pokuša da nas izneveri, sve je u redu.”Deni je klimnuo glavom. ”Ja ću se za to pobrinuti, ali ne znam kako će to da

nam pomogne. Ukoliko ikada budemo pokušali da raskinemo ugovor, mi ćemo senaći u isto tako velikoj nevolji kao i on sam. Mislim, postoji sedamnaest hiljadarazličitih” – uprkos tome što je kancelarija upravo očišćena od buba, Deni jeprozborio reč zakona koje kršimo ” ako Stiv prokrijumčari toliko akcija.”

Podigao sam ruku i nasmešio se srdačno. ”Stani-stani-stani! Smiri se! Presvega, pre tridesetak minuta sam očistio prostoriju od prisluškivača, pa ako jeozvučena opet, onda stvarno zaslužujemo da nas uhvate. I ne kršimo mi

sedamnaest hiljada zakona; možda su u pitanju tri ili četiri, ili pet, najviše. Usvakom slučaju, niko nikada to ne mora da sazna.” Slegnuo sam ramenima i naglopromenio ton. ”Bilo kako bilo, Den, zaista me iznenađuješ! Raspolaganjepotpisanim ugovorom nam je od velike pomoći – iako ne možemo da gakoristimo. To je moćno sredstvo da ga zastrašimo tako da ga sprečimo da ponovopokuša da nas maltretira.”

Tog momenta se začuo glas Dženet sa interfona: ”Tvoj otac upravo dolazi.”Odsečan odgovor: ”Reci mu da sam na sastanku, do đavola!”Dženet je isto tako kratko odgovorila: ”Nosi se! Ti mu reci! Ja to neću da mu

kažem!”Zbog čega, uvrede! Čiste drskosti! Nekoliko sekundi je proteklo u tišini. A

onda sam počeo da jadikujem: ”Ma daj, Dženet! Zar ne možeš jednostavno da mukažeš da sam na važnom sastanku ili da imam konferencijski poziv ili nešto slično,molim te?”

”Ne i ne!” odgovorila mi je automatski.



68

”E baš ti hvala, Dženet! ”Zaista si mi dragocen asistent, samo da ti kažem,do đavola! Podseti me na ovo za tačno dve nedelje, kad nastupi čas za tvoj Božićnibonus, jel’ važi!”

Zaćutao sam i sačekao Dženetinu reakciju. Ništa. Prokleti tajac.

Neverovatno! Nastavio sam da ispitujem. ”Koliko je daleko?””Otprilike pedeset jardi, i približava se vrlo brzo. Odavde mogu da vidimkako je raspoložen, i puši barem jednu… ako ne i dve cigarete odjednom. Tako miBoga, izgleda kao zmaj koji bljuje vatru.”

”Hvala ti na ohrabrenju, Dženet. Zar ne možeš da improvizuješ neku vrstudiverzije? Možda da aktiviraš alarm ili nešto slično? Ja–” Istog trena Deni je ustaosa stolice, kao da je pokušavao da napusti kancelariju. Podigoh ruku i obratih muse glasno, podignutim tonom: ”Hej, drugar, gde si ti do đavola krenuo?” Pokazaosam mu kažiprstom da se vrati na svoje mesto. ”A sada, vrati se, smiri se malo.”

Okrenuo sam se u pravcu crnog spikerfona. ”Samo jedan sekund, Dženet, nemojići nikuda.” Potom se ponovo okrenuo ka Deniju. ”Da ti kažem samo nešto,drugar: Barem pedeset ili šezdeset hiljada tog računa Emeks-a je tvoje, zato morašisto tako i da se uhvatiš u koštac s tom zloupotrebom. Osim toga, postojeprednosti u brojkama.” Ponovo sam se okrenuo u pravcu crnog spikerfona.”Dženet, reci Keniju da se smesta dovuče u kancelariju. I on mora da se nosi saovim glupostima. Dođi i otvori mi vrata. Potrebno mi je malo buke ovde.”

Keni Grin, moj drugi partner, pripadao je potpuno drugačijem tipu ljudi odDenija. U stvari, njih dvojica su se toliko razlikovala da različitiji nisu mogli biti.

Deni je bio pametniji od ovog drugog, i, po svoj prilici, bio je i daleko prefinjeniji.Međutim, Keni je bio motivisaniji, blagosloven nezasitim apetitom za znanjem imudrošću – što su bila dva svojstva koja su njemu bila potpuno strana. Da, Keni jebio glupan. Tužno, ali istinito. I imao je neverovatan talenat da izjavi najglupljemoguće stvari tokom poslovnih sastanaka, posebno onih ključnih, na koje mu višenisam dozvolio da dođe. Činjenica je da je to Deniju pričinjavalo prostoneverovatno zadovoljstvo, tako da je retko propuštao priliku da me podseti namnoge Kenijeve pogrešne poteze. I tako sam dakle imao Kenija Grina i Endi Grina,bez ikakve veze – i izgledalo je da sam prosto okružen Grinovima.

Tog trenutka otvorila su se vrata i moćna buka počela je da dopire. Napolju je besnela prava pravcata oluja pohlepe, a ja sam uživao u svakom njenom deliću.Moćna buka – da, to je bio najmoćniji lek od svih. Nadjačavao je čak i ljutnju moježene; nadjačavao je bol u mojim leđima; a bio je jači i od onih neznalica odkontrolora, koji su drhtali u mojoj konferencijskoj sali.



69

Bio je jači čak i od ludila i mahnitosti mog oca, koji se upravo ovogmomenta spremao da se oglasi moćnom silinom svog glasa.

Sedmo poglavljeGubitak nerava zbog malih stvari

Zloslutnim tonom glasa i sjajnih plavih očiju, toliko iskolačenih da jeizgledao poput nekog junaka crtanih filmova, Pobesneli Maks je rekao: ”Ako vastroje kopiladi ne smaknete tu masku samozadovoljstva s vaših lica, tako mi Boga, ja ću vam je skinuti!”

Uz to, on je počeo da korača… polako, s namerom… s izrazom lica koji seiskrivio u grimasu pomahnitalog besa. U desnoj ruci mu se nalazila upaljenacigareta, verovatno dvadeseta tog dana; a u levoj ruci je držao belu plastičnu čašuvotke Stoličnaja, nadajmo se njegova prva, ali, pre bi se moglo reći, druga tura zataj dan.

Najednom je stao kao ukopan, okrenuo se na petama poput javnog tužiocai pogledao u Denija. ”Dakle, šta ti imaš da kažeš u svoje ime, Poruš? Samo da znaš,ti si daleko veći debil nego što sam mislio – da jedeš prokletu zlatnu ribicu usredsale upravnog odbora! Šta se s tobom, do đavola, dešava?”

Deni je ustao i nasmejao se, rekavši: ”Ma daj, Maks! Nije to tako loše kaošto ti se čini. Klinac je to i zaslužio–”

”Sedi i zaveži, Poruš! Ti si prokleto bestidan, i to ne samo za sebe samog,već i za celu porodicu, neka im je Bog u pomoći!” Pobesneli Maks je na trenutakućutao, a potom dodao: ”I prestani, do đavola, već jednom da se smeješ! Ti tvoji

izbeljeni zubi mi prosto vređaju oči! Za ime Božje, potrebni su mi naočari za sunceda bih se zaštitio!”

Deni je seo i lepo i učtivo zatvorio usta. Kada smo razmenili poglede, u menise, najednom, probudila morbidna želja da se smejem. Pa ipak, uspeo sam daodolim – znao sam da bi to samo pogoršalo stvari. Bacio sam pogled ka Keniju. On je sedeo preko puta mene, na istoj stolici na kojoj je sedeo Vigvam, ali nam sepogledi nisu sreli. Bio je prezauzet zurenjem u svoje cipele, kojima je, kao poobičaju, očajno nedostajao sjaj. U tipičnom Volstrit stilu, on je zavrnuo rukave,izlažući pogledima svoj zlatni sat Roleks. To je bio predsednički model – model

mog starog sata, u stvari, onaj koji je Vojvotkinja odbacila zbog njegoveglomaznosti. Pa ipak, Keni nije izgledao nezgrapno niti, u tom smislu reči, grub. Ataj novi vojnički stil frizure učinio je da njegova četvrtasta glava izgleda utolikočetvrtastije. Moj mlađi partner, pomislio sam: Blokhed.

U međuvremenu, sobu je ispunila otrovna tišina, što je značilo da jenastupio čas da okončam to ludilo, i to jednom zauvek. Zato sam se nagnuo



70

napred u mojoj stolici, udubio se u moj čuveni rečnik – izvlačeći vrste reči za kojesam znao da ih moj otac najviše uvažava – i rekao naređivačkim tonom: ”U redu,tata, prekini s tim glupostima! Smiri se barem na sekund! Ovo je moja prokletakompanija, a ako već imam legitimne poslovne troškove, onda ja–”

Međutim, Pobesneli Maks me je prekinuo u pola reči pre nego što samuspeo da izgovorim suštinu. ”Ti želiš da se ja smirim dok se vas tri debila ponašatekao klinci u prodavnici slatkiša? Vi sigurno mislite da tome nema kraja, zar ne? Svese to vama, običnim šmrkavcima, čini kao jedna džinovska zabava; na vidiku nemakišnih dana, zar ne? Pa dobro, da vam kažem nešto – sve ove vaše glupe igrarije,način na koji kompaniji naplaćujete svoje proklete lične troškove – svega toga mi je dosta!”

Potom je zastao i netremice posmatrao nas trojicu – počevši od mene, svogsina. U tom trenu se verovatno čudio i pitao se da li me je donela roda ili ne. Kad

se okrenuo na drugu stranu, zapazio sam kako neverovatno markantno izgleda iztog ugla, što me je odjednom ispunilo divljenjem prema njegovoj današnjojeleganciji! Oh, da, uprkos svemu, Pobesneli Maks je bio vrlo moderan – uglavnom je nosio blejzere mornarsko plave boje, sa širokim britanskim kragnama, solidnemarinsko plave kravate, i žutomrke pantalone od gabardena, sve ručne izrade,uštirkane i savršeno ispeglane od strane servisa za pranje rublja, čije je uslugekoristio poslednjih trideset godina. On je bio stvorenje navike, moj otac.

I tako smo sedeli, poput dobrih i primernih malih školskih đaka, čekajućistrpljivo njegovu sledeću uvredu, za koju sam znao da neće uslediti sve dotle dok

ne uradi jednu stvar: povuče dim iz cigarete. Konačno, nakon dobrih desetsekundi, on je duboko udahnuvši povukao jedan dim iz svoje Merit Ultra cigareteod čega mu se snažan grudni koš raširio tako da je izgledao duplo veći, poputmehuraste ribice koja pokušava da otera grabljivca. Potom je polako izdahnuovrativši se na normalnu veličinu. Ramena su mu i dalje bila ogromna, mada mu jenapred nagnut položaj tela i tanak pramen prosede kose davao izgled razbesnelogbika od pet stopa i šest inča.

Potom je glavu zabacio unazad i popio ogroman gutljaj iz plastične čaše, svedo dna, kao da se radi o napitku koji nije jači od hladnog Evijana. Počeo je da drma

glavom. ”Tolika svota novca je zarađena, a vas tri imbecila ga trošite kao da nećepostojati sutrašnji dan. To je kao da gledam prokletu travestiju. Šta vas trojicamislite, da ne mislite možda da sam neka vrsta takojevića koji će da se prevrćenaglavačke i izigrava mrtvaca dok vi uništavate kompaniju? Imate li vi uopštepredstavu koliko ljudi računa na ovo mesto kao sredstvo koje im omogućava daprežive? Imate li pojma o riziku i izloženosti da…”



71

Pobesneli Maks je nastavio dalje da priča i priča u istom tonu u sebisvojstvenom stilu, ali sam se ja isključio. U stvari, bio sam hipnotisan njegovomfantastičnom sposobnošću da bez prethodnog razmišljanja povezuje i niže jednuza drugom toliko psovki i da, uprkos tome, sastavi rečenice koje zvuče tako

poetično. On je zaista umeo lepo da grdi i psuje – popu Šekspira sa stavom! A uStraton Oakmontu, gde je psovanje smatrano visokim oblikom umetnosti, rećinekom da ume da povezuje psovke predstavljalo je najveći kompliment.Međutim, Pobesneli Maks je stvari preneo na potpuno drugi nivo, i kad je počeoda ređa sve po spisku, kao sada, njegove verbalne tirade postale su gotovoprijatne za uši.

Sada je Pobesneli Maks vrteo glavom u znak prezira – ili u neverici? Padobro, verovatno je bilo i jednog i drugog. Ma šta bilo, on je drmao glavom iobjašnjavao nama trojici retardiranih šmrkavaca da novembarski račun za

Ameriken ekspres iznosi 470,000 dolara i da samo 20,000 dolara od te sume, ponjegovoj računici, predstavlja legitimne poslovne troškove; ostatak su troškovilične prirode, ili ličnih gluposti, kako je on to nazvao. Potom, najzloslutnijimglasom, on je rekao: ”Da vam kažem nešto sada – vas trojica idiota ćete završiti upresi! Pažljivo slušajte moje proklete reči – pre ili kasnije ti nitkovi iz Federalneporeske administracije će upasti ovde i obaviti kompletnu reviziju, a tada ćete sevas trojica retardiranih naći u gadnoj nevolji osim u slučaju ako neko ne zaustaviovo ludilo i haos. Zato svakog od vas teretim za ovaj račun.” Klimnuo je glavom uznak potvrde sopstvenoj izjavi. ”To neću zavesti kao račun firme – nijedan jedini

peni – i tačka! Oduzimam svakome po četirsto pedeset hiljada direktno od vašihvisokih prokletih platnih naloga, samo nemojte slučajno pokušati da me u tomesprečite!”

Čemu – prokleta nervoza! Morao sam da mu kažem njegovim rečnikom.”Stani i smiri se malo, oče! To su sve same gluposti, to što ti pričaš! Mnogo tihgluposti su legitimni poslovni troškovi, verovao ti ili ne. Ako samo prekineš s timprokletim vikanjem, ja ću ti objasniti šta je šta i–”

Međutim, opet me je prekinuo u pola reči, ovog puta usmerivši napaddirektno na mene: ”A ti, takozvani Vuk iz Volstrita – mahniti mladi Vuk. I to moj

sin! Moje proklete krvi! Kako je to moglo da se desi! Ti si najgori od najgorih!Zašto si, do đavola, morao da kupiš dve potpuno iste bunde, od kojih si za svakuplatio po osamdeset hiljada dolara? Tako je – pozvao sam tu radnju, Alesandro,kuću prokletog krzna, zato što sam mislio da je u pitanju neka greška! Međutim,nije – znaš li šta mi je taj Grk, hulja jedna, rekao?”



72

Povlađujućim tonom sam mu odgovorio: ”Ne, oče, kakav ti je prokletodgovor dao?”

”Rekao mi je da si kupio dve potpuno iste bude od lasice – iste boje i stila i usvemu ostalom!” Na te reči, Pobesneli Maks je nagnuo glavu na jednu stranu i

povio bradu između ključne kosti. Pogledao me je izbuljenim plavim očima, irekao: ”Šta, kao jedna bunda nije dovoljna za tvoju ženu? Ili čekaj – da pogodim –drugu bundu od lasice si kupio za prostitutku, zar ne?” Ućutao je na trenutak i još jednom snažno povukao dim iz cigarete. ”Tih budalaština mi je zaista i prekoglave! Ne misliš valjda da ja ne znam šta je Ej zabava?” Suzio je oči uputivši mioptužujući pogled. ”Vas trojica manijaka plaćate prostitutke korporacijskimkreditnim karticama! U svakom slučaju, koja to vrsta prostitutki prima kreditnekartice?”

Nas trojica smo razmenili poglede bez reči. na kraju, šta bismo i mogli da

kažemo? Istina je da su prostitutke zaista uzimale kreditne kartice – ili barem naše jesu! U stvari, prostitutke su bile u tolikoj meri veliki deo Stratonske subkulture dasmo ih klasifikovali kao akcije kojima se javno trguje: Prvoklasnim akcijama susmatrane prvoklasne prostitutke, vrhunske profesionalke. To su obično bile mlademanekenke koje su se borile da uspeju ili izvanredno lepe koleginice kojima suočajno bile potrebne pare za školovanje ili odeću visoke mode, i za par hiljadadolara one su bile spremne da učine sve što se uopšte zamisliti može, bilo vama ilinekom drugom. Sledeće dolaze takozvane NASDAQ prostitutke (Nacionalnoudruženje za automatsko davanje ponuda dilera hartijama od vrednosti), koje su

samo za korak zaostajale u odnosu na prvu ligu – takozvanih Prvoklasnih akcija.One su koštale između tri i pet stotina dolara i terale su vas da nosite kondom,osim u slučaju ako im date bogatu napojnicu, što sam uvek činio. Potom su tu bileprostitutke iz grupe Ružičastih glupača, koje su bile najnižeg tipa, obično onih kojesu se šetale ulicama ili nižerazrednih prostitutki koje su odgovarale na očajničkenoćne pozive sa brojeva iz Porno časopisa ili žutih strana. One su obično koštalesto dolara ili manje, a ako slučajno niste nosili kondom, sutradan biste odjurili dadobijete penicilin i potom se molili da vam ne otpadne penis.

U svakom slučaju, one Prvoklasne uzimaju kreditne kartice, dakle, šta je bilo

loše u tome otpisati ih u pogledu poreza? Na kraju, Federalna poreskaadministracija je znala za ovu vrstu stvari, zar ne? U stvari, u dobra stara vremena,kad su se ogromne cene za ručak smatrale normalnim korporacijskimponašanjem, poreska administracija se prema ovom tipu troškova odnosila kaoprema koktel ručku! Čak su imali i računovodstveni termin za to: bio je totakozvani T i E, koji je predstavljao skraćenicu dve reči, Travel (Putovanja) i



73

Entertainment (Zabava). A sve što sam ja uradio bilo je da sam sebi dao maloslobode da stvari dovedem do logičnog zaključka, menjajući T i E u T i A: Sise izadnjica!

U svakom slučaju, problemi s mojim ocem su sezali daleko dublje od par

sumnjivih računa na korporativnoj kreditnoj kartici. Jednostavna činjenica je da jeon najtvrdokorniji i najnepopustljiviji čovek koji je ikada kročio na zemlji. A ja – padobro, recimo da se suštinski nisam slagao s njim u pogledu upravljanja novcem, utolikoj meri što sam mislio da gubitak od pola miliona dolara na kockarskom stolui potom bacanje pokerskog žetona od 5000 dolara na sočnu Prvoklasnu prostitukunije ništa.

Bilo kako bilo, suština se sastojala u tome da je u Straton Oakmontu,Pobesneli Maks bio poput ribe na suvom – ili pre kao riba na Plutonu. On je imaošezdeset pet godina, usled čega je dobrih četrdeset godina bio stariji od

Stratonskog proseka; bio je visoko obrazovan čovek, ovlašćeni revizor, čiji je IQ bionegde u stratosferi, dok Stratonci u proseku gotovo da uopšte nisu imaliobrazovanja i bili pametni poput vreće kamenja. On je odrastao u drugo vreme ina drugom mestu, u starom jevrejskom Bronksu, među ljudima koji su obitavali nazgarištu Velike Depresije, i koji nisu znali da li će uopšte imati hrane za ručak. Ipoput miliona drugih koji su odrasli u tridesetim, on je i dalje patio od mentalitetakarakterističnog za doba Depresije – zbog čega je imao averziju prema riziku,pružao snažan otpor prema promeni u bilo kojem obliku ili formi i stalno imaonekakvo podozrenje u pogledu finansijskih stvari. I eto ga sad, gde pokušava da

upravlja finansijama kompanije čiji se celokupan posao zasniva na promeni iz časau čas i čiji je većinski vlasnik, sasvim slučajno njegov rođeni sin, rođeni hazarderkoji obožava da rizikuje.

Duboko sam udahnuo, ustao sa stolice i zaobišavši sto seo napred nanjegovu ivicu. Potom sam prekrstio ruke ispod grudi gestom nezadovoljstva, irekao: ”Slušaj, oče – ovde postoje izvesne stvari koje ni ne očekujem da razumeš.Pa ipak, jednostavna činjenica je da je to moj prokleti novac s kojim mogu daradim što god hoću. U stvari, osim u slučaju ako možeš da objasniš kako mojitroškovi utiču na tok gotovog novca, predložiću ti samo da zatvoriš ta prokleta

usta i platiš račun.”Dakle, ti znaš da te volim, i prosto me vređa dok te gledam kako se

uznemiravaš oko računa za glupu kreditnu karticu. To je samo to, oče – običanračun! I ti znaš da ćeš ga na kraju platiti, zar ne? Pa čemu onda toliko nerviranjaoko toga? Pre nego što se dan završi, mi ćemo zaraditi dvadeset miliona dolara, pako bi onda gubio nerve oko pola miliona?”



74

U ovom trenutku u razgovor se uključio i Blokhed. ”Maks, moj deo računa jegotovo ništavan. Dakle, ja sam na istoj strani kao i ti.” Klimnuo je glavompouzdano.

Nasmejao sam se u sebi, znajući da je Blokhed upravo načinio kolosalnu

grešku. Postojala su dva osnovna pravila u ophođenju s Pobesnelim Maksom:Prvo, nikada ne pokušavaj da prebaciš odgovornost na drugog – nikada! Drugo,nikada nemoj da upireš prstom, na prefinjeniji ili neki drugi način, na njegovogvoljenog sina, kojeg samo on ima prava da grdi ili tuče. On se okrenuo ka Keniju irekao: ”Po mom mišljenju, Grin, svaki dolar koji ti potrošiš je i previše, to prokletišonjo! Moj sin barem jedini zarađuje sav novac ovde! A šta ti radiš, osim što nasuvaljuješ u sudske parnice zbog seksualnog uznemiravanja sa sisatomasistentkinjom prodaje – ma kako se ona beše zvala.” Odmahnuo je glavom sgađenjem. ”Dakle, zašto onda jednostavno ne umukneš i računaš na svoju srećnu

zvezdu što je moj sin bio dovoljno ljubazan i doba da te učini svojim partnerom naovom mestu.”

Nasmejao sam se ocu i rekao u šali: ”Oče-Oče-Oče! A sada se lepo smiri prenego što samog sebe ne dovedeš do infarkta. Znam šta misliš, ali Keni nijepokušavao da ti se dodvori ili da ti došapne nešto. Ti znaš da te svi mi volimo ipoštujemo i oslanjamo se na tebe kao na glas razuma. Dakle, hajde da se svi samomalo smirimo…”

Otkako pamtim, moj otac je vodio jednostrani rat sa samim sobom – rat kojise sastojao od svakodnevnih bitaka protiv nevidljivih neprijatelja i mrtvih

predmeta. To sam po prvi put zapazio kad mi je bilo pet godina, sa njegovimkolima, za koja je mislio da su živo biće. Bio je to zeleni Dodž Art iz 1963., a premanjima se odnosio nazivajući ih ona. Problem je bio što su ona pravila veliku bukuispod blatobrana. Bio je to neuhvatljiv kučkin sin, taj grozan zvuk, za koji je biosiguran da su izvesni nitkovi iz fabrike Dodž namerno podmetnuli u njih, i to kaovid obračuna i zavitlavanja usmeren protiv njega lično. To je bio preglasan zvukkoji nije mogao da čuje niko, sem moje majke – koja se samo pretvarala da gačuje, kako bi održala kontrolu nad očevim raspoloženjem i sprečila da ono nekrene u neželjenom pravcu.

Međutim, bio je to samo početak. Čak i jednostavan odlazak do frižidera jemogao da se preobrazi u rizičan i nepredvidljiv događaj, u vezi s njegovomnavikom da mleko pije direktno iz ambalaže. Problem bi nastao već ako bi muslučajno i jedna kap skliznula niz bradu – on bi počeo da besni, brzo začepljujućiambalažu i gunđajući: ”Do đavola i ta ambalaža mleka! Zar ti glupaci koji prave



75

ambalažu ne mogu da izume takvo pakovanje da se čoveku mleko ne sliva niz tuubogu bradu?”

Naravno. Ambalaža za mleko je bila kriva! Tako se Pobesneli Maks obavijaonizom bizarnih navika i čvrsto zacrtanih rituala kao vidom zaštite od okrutnog,

nepredvidljivog sveta prepunog bučnih blatobrana i nesavršenih ambalaža zamleko. Svako jutro bi se probudio uz tri cigarete Kenta, polučasovno tuširanje, apotom predugu proceduru brijanja ošrim žiletom, sa jednom upaljenomcigaretom u ustima i drugom ugašenom u lavabou. Sledeća stvar koju bi uradiobilo je da se obuče, i to prvo bele bokserice, potom par crnih dokolenica, a ondapar crnih kožnih cipela – ali ne i pantalone. I tako bi šetkao po stanu. Doručkovaobi, popušio još nekoliko cigareta i izvinio se sebi što odlazi u toalet. Nakon toga bise očešljao gotovo do perfekcije, obukao košulju, polako je zakopčao, okrenuokragnu, vezao kravatu u čvor, spustio okovratnik i obukao sako. I konačno, pre

nego što bi krenuo iz kuće, on bi obukao i pantalone. Zašto je taj korak ostavljaoza kraj nikada nisam uspeo da odgonetnem, ali gledajući tu proceduru svih tihgodina ona je jednostavno morala da mi se utisne u pamćenje.

Ipak, da sve bude još neobičnije, Pobesneli Maks je imao užasnu averzijuprema neočekivanom zvonjenju telefona. Oh, da, Pobesneli Maks je mrzeo zvuktelefonskog zvona, koji mu se činio neobično okrutan – s obzirom na to da je radiou kancelariji u kojoj je bilo hiljadu, jednog do drugog zbijenih, telefona, možda parnjih manje ili više. A oni su zvonili neprekidno, od trenutka kad bi Pobesneli Maksušao u kancelariju u tačno devet sati prepodne (naravno, nikada nije kasnio) do

momenta kada je napuštao, što je bilo kad god to njemu odgovara.Nimalo neočekivano, odrastanje u malenom dvosobnom stanu u Kvinsu

ponekad je bilo veoma haotično, posebno kad bi telefon počeo da zvoni i posebnokad je poziv bio upućen njemu. Pa ipak, nikada nije on lično odgovarao na tepozive, čak i da je to želeo, zato što bi se moja majka, Sent Lea, preobratila uprvoklasnog vidovnjaka onog momenta kad bi zazvonio – i brzim pokretomodgovorila, znajući da će sprečavanjem dalje zvonjave kasnije uspeti lakše da gasmiri.

A u onim tužnim prilikama kad je moja majka bila prisiljena da izgovori one

strašne reči: ”Maks, za tebe je,” otac bi polako ustao iz svoje fotelje u dnevnojsobi, samo u belim boksericama i uputio se ka kuhinji, mrmljajući: ”Uh, tajbaksuzni, glupi, odvratni telefon! Koja to prokleta baksuzna ništarija ima petlje dazove kuću u prokletu nedelju, nakon prokletog podneva…”

Međutim, kad bi konačno došao do telefona, desila bi se najbizarnija stvar:On bi se kao nekakvim mađioničarskim trikom preobrazio u svoj alter ego, Ser



76

Maksa, koji je bio prefinjen džentlmen besprekornih manira i s akcentombritanske aristokratije. To je zaista bilo čudno, mislio sam, s obzirom na to da jemoj otac rođen i odrastao na prljavim ulicama Južnog Bronksa i da nikada nije biou Engleskoj.

Pa ipak, Ser Maks bi odazvavši se na telefonski poziv rekao: ”Halo? Kakomogu da vam pomognem?” A onda bi stisnuo usne i blago zategao obraze, što bimu zaista dalo aristokratski akcenat. ”Oh, u redu, onda; to bi bilo zaista dobro!Onda, dogovoreno!” Uz te reči, ser Maks bi potom spustio slušalicu i ponovo sepreobrazio u Pobesnelog Maksa. ”Uh, taj moj nikogović, ništarija i budala odprijatelja koji ima prokletu drskost da pozove ovu prokletu kuću…”

Uprkos svoj toj mahnitosti, upravo je Pobesneli Maks bio onaj nasmejanitrener mojih timova dečjih liga, on je bio prvi otac koji bi se nedeljom ujutroprobudio i sišao dole da bi se igrao loptom sa svojom decom. On bi pridržavao

zadnje sedište bicikla i pogurao me niz asfaltiranu stazu ispred zgrade, a potomtrčao iza mene, i on je bio taj koji bi ušao u moju sobu noću i legao pored mene –provlačeći prstima kroz moju kosu dok su me obuzimali noćni strahovi i košmari.On je bio taj koji nikada nije propustio školsko nadmetanje ili roditeljski sastanakili muzički recital ili bilo šta drugo, što se ticalo tih sadržaja, čime nam jepričinjavao zadovoljstvo i pokazivao da smo voljeni.

On je bio komplikovan čovek, moj otac; inače, čovek ogromnog mentalnogkapaciteta koji je imao ambicija da uspe, koji se, međutim, povinovao standarduosrednjosti zahvaljujući sopstvenim emocionalnim ograničenjima. Na kraju,

krajeva, kako je čovek poput njega uopšte i mogao da funkcioniše u svetukorporacije? Da li bi takvo ponašanje bilo tolerisano? Koliko je poslova izgubiozbog toga? Koliko ga je promocija mimoišlo? I koliko je samo prilika zatvorenozbog ličnosti Pobesnelog Maksa?

Međutim, sve se izmenilo sa Straton Oakmontom, mestom gde je PobesneliMaks mogao da da oduška svojim besovima uživajući pritom potpuni imunitet. Ustvari, da li je bilo boljeg načina da Stratonac pokaže svoju odanost od tog dabude žestoko izgrđen od strane Pobesnelog Maksa i da to nekako pregrmi zaradopšteg dobra, što znači: da živi život. Prema tome, bezbol palica koja razbija

prozor od automobila ili javno žigosanje bilo je sastavni deo rituala prolaza, pravepropusnice za mladog Stratonca, i to je bilo poput ordena časti na grudima.

Dakle, postojao je Pobesneli Maks i ser Maks, a ključna stvar je bila provalitinačin na koji se budi ser Maks. Moj prvi probni balon bio je pristup jedan na jedan. Pogledao sam u Kenija i Denija i rekao im: ”Zašto me vas dvojica ne ostavitepar minuta da porazgovaram s ocem nasamo, u redu?”



77

Bespogovorno su me poslušali! Njih dvojica su izašli s takvom revnošću dasmo ja i otac jedva uspeli da stignemo do svega tri metra udaljenog kauča kad suse vrata za njima zatvorila. Moj otac je seo, upalio drugu cigaretu i snažnopovukao dim. Smestio sam se pored, s njegove desne strane, naslonio unazad i

pružio noge na stakleni stočić ispred nas.Nasmejao se tužno i rekao: ”Kunem se Bogom, leđa me prosto ubijaju. Nemožeš da zamisliš. Bol mi se spušta pravo niz zadnji deo leve noge. I to tako dačovek prosto poludi.”

Izraz lica mog oca je najednom postao blaži. Očigledno, probni balon broj jedan upravo je poleteo. ”Pa dobro, šta ti doktori kažu?”

Hmmmmm… Nisam otkrio nijedan prizvuk britanskog akcenta u nekolikonjegovih poslednjih reči; bez obzira na to, leđa su me zaista prosto ubijala a ja samdefinitivno napravio pomak s njim. ”Doktori? Šta oni do đavola znaju? Poslednja

operacija je samo još pogoršala situaciju. A sve što mi daju jesu tablete koje miugrožavaju stomak i ne stišavaju bol.” Nekoliko puta sam odmahnuo glavom. ”Makako bude nek bude, oče. Ne želim da te zabrinjavam. Samo dajem sebi oduška.”Podigao sam noge sa stolčića za kafu, nagnuo se nazad i raširio ruke s jedne idruge strane kreveta. ”Slušaj,” rekao sam blagim tonom, ”znam da ti je teško dashvatiš sve ludosti koje se zbivaju ovde, ali veruj mi, postoji metod u mom ludilu,posebno kad je reč o trošenju. Važno je održavati želju ovih ljudi da jure zaostvarenjem svojih snova. A još je važnije držati ih švorc.” Načinio sam gest rukomiznad stakla. ”Pogledaj ih; ma koliko para zaradili, svi do jednoga su bez prebijene

pare! Potroše svaki cent koji imaju, pokušavajući da drže korak s mojim životnimstilom. Međutim, to ne može da im pođe za rukom, zato što ne zarađuju dovoljno.Zato na kraju žive sastavljajući kraj s krajem od plate do plate i to od milion dolaragodišnje. Teško je to zamisliti, uzevši u obzir kako si to odrastao, ali, i pored toga,stvari su takve kakve jesu.

”U svakom slučaju, održavanje situacije u kojoj nemaju novca čini ih lakšimza kontrolu. Razmisli o tome: Praktično svi do poslednjeg su u dugovima do grla, skolima i kućama i jahtama i svim preostalim besmislicama, i kad ne bi dobili jednuplatu zatekli bi se u užasnoj situaciji. To je kao da su vezani zlatnim lisicama.

Mislim, istina je da mogu sebi da priuštim da im dam veće plate nego što imtrenutno dajem. Međutim, u tom slučaju im ja ne bih bio toliko potreban. Pa ipak,ako bih im davao premale plate, onda bi me mrzeli. Zato ih plaćam tek toliko dame vole, ali da im ipak budem potreban. A sve dok im budem potreban, uvek ćeme se malo pribojavati.”



78

Moj otac me je gledao netremice, zadržavajući se na svakoj reči. ”Jednogdana” – napravio sam gest bradom prema staklenom stolčiću – ”svega toga nećebiti, a s tim će iščeznuti i sva takozvana odanost. A kad dođe taj dan, ne bih želeoda se saznaš neke od stvari koje se ovde odigravaju. Zato ti ponekad moje reči

zvuče dvosmisleno. Nije reč o tome da ti ne verujem ili da te ne poštujem – ili dane cenim tvoje mišljenje. Sasvim suprotno, oče. Ja neke stvari od tebe krijem zatošto te volim i zato što ti se divim i zato što želim da te zaštitim od neželjenihposledica kad sve ovo krene svojim tokom.”

Ser Maks, zabrinutim tonom: ”Zašto sad govoriš na taj način? Zašto svestvari moraju da krenu svojim tokom? Kompanije koje preuzimaš su sve legitimne,zar ne?”

”Jesu. To nema nikakve veze s kompanijama. A istina je, mi ne radimo ništadrugačije od bilo koga drugog. Samo što radimo krupnije poslove i što poslujemo

bolje, što nas čini metom. U svakom slučaju, nemoj da brineš oko toga. Ja samoponekad malo utonem u mračna raspoloženja. Sve će da bude u redu, oče.”

Tog momenta začuo su Dženetin glas preko interfona: ”Izvinite što vasprekidam, ali imaš konferencijski poziv sa Ajk Sorkinom i ostalim advokatima. Onisu upravo na liniji i otkucava im račun. Da li želiš da ih zadržim na vezi ili dasastanak s njima rasporedim za neki drugi dan?”

Konferencijski poziv? Pa ja nisam imao nikakav konfeencijski poziv! A ondami pade na pamet: Dženet mi priskače u pomoć! Pogledao sam u mog oca islegnuo ramenima.

Na brzinu smo se zagrlili i izvinili jedan drugome, a onda sam se zavetovaoda ću ubuduće manje trošiti, za šta smo obojica znali da su samo prazne reči. Paipak, moj otac je ušao kao lav a izašao kao jagnje, kao po običaju. I kako su sevrata zatvorila za njim, pomislio sam da za ovaj gest moram da se odužim Dženetnekakvim posebnim znakom pažnje za Božić, uprkos svim besmislicama kojima me je obasula ovog jutra. Ona je bila dobrog kova – i to prokleto dobrog kova.

Osmo poglavljeObućar

Stiv Maden se samouverenim korakom uputio ka prednjem delu saleupravnog odbora. U prvi mah sam pomislio da je to vrsta hoda čoveka koji svestvari drži pod savršenom kontrolom, čoveka koji upravo namerava da održiprvoklasnu prezentaciju. Međutim, kad je došao u prednji deo sale – ah, taj izraznjegovog lica! Bio je ukočen od straha!



79

A tek način na koji je bio odeven! Izgledao je poput propalog profesionalcakoji na golf terenu prodaje svoje golf štapove za dve pinte sladunjavog likera ikartu za Skid Rou (Fusnota: Skid Rou je ozloglašeni deo grada, prepun skitnica,prostitutki, alkoholičara i gubitnika.) u jednom pravcu. Bila je to prava ironija što

je Stivov posao bila moda, s obzirom na to da je bio najnemodernije odevenmodni kreator na celoj planeti. Pripadao je ćaknutom tipu dizajnera, čovekneobično šašavog modnog stila, koji se šetkao odeven poput skitnice i probisveta,noseći u ruci cipelu s groznom platformom tako kao da nudi ni od koga traženaobjašnjenja zbog čega će ta cipela biti ono što će svaka tinejdžerka poželeti danosi sledeće sezone.

U ovoj prilici je nosio zgužvani mornarski blejzer, koji je na njemu visio kao jeftino platno za čamce. Ni ostali deo njegovog stila nije bio nimalo bolji. Nosio jepocepanu sivu majicu i bele džins pantalone Levis uskih nogavica, od kojih su oba

odevna predmeta bila flekava.Pa ipak, njegove cipele su bile detalj koji je najviše upadao u oči i koji je

najviše vređao ukus. Na kraju, čovek bi pomislio da bi svako ko pokušava da senametne tržištu kao legitiman dizajner obuće imao barem toliko obzira da obriše iizglanca cipele pre nego što se pojavi u javnosti. Međutim, ne, ne Stiv Maden; on je nosio par jeftinih braon kožnih mokasina koje nisu videle pastu za obuću otkako je teleća koža ugledala svetlo dana. I, naravno, njegova zaštitna marka –kraljevsko plava bezbol kapa koja je prekrivala par preostalih pramenovacrvenkasto plave kose i koju je, u tipičnom gradskom stilu, skupio u rep i vezao

gumicom za kosu.Stiv je bezvoljno zgrabio mikrofon sa stalka boje javorovog drveta i brzo

izgovorio par puta uh i ah, šaljući znak da je sad spreman da započne prezentaciju.Polako – u stvari, izuzetno polako – Stratonci su spustili svoje slušalice i naslonilise na svoje stolice.

Istog momenta sam osetio snažne vibracije s moje leve strane, gotovopoput slabijeg zemljotresa. Okrenuo sam se da pogledam… Isuse, bio je to debeliHovi Gelfand! Dvesta pedeset kilograma kad bi ga merili u uncama!

”Hej, DžB,” rekao je Hovi. ”Trebalo bi da mi uradiš jedan dobar posao i da

mi nabaciš dodatnih deset hiljada jedinica od Madena. Možeš li to da uradiš zatvog ujka Hovija?” Smejao od uva do uva, a potom nagnuo glavu u stranu i zagrliome jednom rukom, kao da hoće da kaže: ”Ma daj, pa mi smo drugari, zar ne?”

U redu, Hovi mi je na neki način bio simpatičan i ja sam ga voleo. Pa ipak,ostavimo to po strani, njegov zahtev za dodatnim jedinicama zaslužio je psovku.Na kraju, jedinica Stratonovog novog izdanja je bila vrednija od zlata. Trebalo je



80

samo malo matematičkog računa: Jedinica se sastojala od jednog dela običneakcije i dva naloga, A i B, od kojih vam je svaki davao pravo da kupite još jedandeo akcije po ceni nešto malo višoj od početne. Konkretno u ovom slučaju,početna cena je bila četiri dolara po akciji; nalog A je bio upotrebljiv po četiri i po,

a B nalog po pet dolara. A kako bi cena akcija skočila, vrednost naloga je raslazajedno s njom. Tako je leveridž bio zapanjujući.Tipično novo izdanje Stratona sastojalo se iz dva miliona jedinica za koje je

bilo ponuđeno po četiri dolara, što samo po sebi uopšte nije bilo tolikospektakularno. Međutim, uz dva fudbalska stadiona prepuna mladih Stratonaca –koji se smeše, okreću telefone i prosto kopaju ljudima oči – potražnja dramatičnoprevazilazi zalihe. Kao posledica svega toga, cena jedinica bi porasla na dvadesetdolara ili više onog momenta kad bi počeli da trguju. Dakle, dati klijentu blok od10,000 jedinica bilo je kao kad biste mu dali poklon vredan šest cifara. I u tome

nije bilo razlike, zbog čega je i postojalo očekivanje da će igrač da prihvati igru –što znači: Za svaku jedinicu koja bi mu se dala po početnoj javnoj ceni, očekivalose da on kupi deset puta toliko nakon što trgovina počne da se obavlja javno (nasekundarnom tržištu).

”U redu,” promrljao sam. ”Možeš da dobiješ tvojih dodatnih deset hiljada jedinica zato što te volim i što znam da si mi odan. A sad idi i smršaj malo da nedobiješ infarkt.”

Nasmejan i srdačnim tonom: ”Pozdravljam te, DžB, pozdravljam te!”Potrudio se iz sve snage da mi se pokloni. ”Ti si kralj… Vuk… ti si sve! Tvoja želja je

moja–“Presekao sam ga u pola rečenice. ”Gubi se odavde, Gelfand. I uveri se da

nijedno dete iz tvog ogranka ne počne da viče i baca drvlje i kamenje na Madena.Ozbiljno ti kažem, u redu?”

Hovi je počeo malim koracima da se udaljava kretajući se unazad i klanjajućimi se ruku ispruženih pred sobom, na način na koji to čine osobe kad seudaljavaju iz kraljevskih loža nakon prijema kod kralja.

Kakvo prokleto debelo kopile, pomislio sam. Pa ipak, kakav divan trgovac!Bio je nežan poput svile. Hovi je bio jedan od mojih prvih zaposlenih – imao je

samo devetnaest godina kad je došao da radi za mene. Prve godine u ovom posluzaradio je 250,000 dolara. Ove godine velikom brzinom se približavao zaradi od1,5 miliona dolara. Uprkos tome, i dalje je živeo u kući sa svojim roditeljima.

Tog momenta začulo se novo krčanje iz mikrofona: ”Uh… izvinite, molimvas. Za sve one koji me ne poznaju, ja se zovem Stiv Maden. Ja sam predsednik–“

Pre nego što je uspeo da dovrši prvu misao, Stratonci su povikali:



81

”Svi znamo ko si!””Kako prokleto lepa bezbol kapa!””Vreme je novac! Pređi na prokletu stvar!”A onda se začulo par zvižduka i protesta i pištanja i mjaukanja i par uzvika

ua. Potom se sve ponovo stišalo.Stiv je pogledao ka meni. Usta su mu bila malo otvorena, a oči iskolačenepoput tanjira. Raširio sam ruke, pokazao mu palčeve i okrenuo ih nagore i nadolenekoliko puta, kao da želim da mu kažem: ”Polako, samo mirno!”

Stiv je klimuo glavom u duboko udahnuo. ”Želeo bih da počnem tako što ćuvam prvo malo ispričati o sebi i mom istorijatu u industriji obuće. A onda, nakontoga, želeo bih da prodiskutujem o svetlim planovima koje imam u pogledubudućnosti kompanije. Prvi put sam počeo da radim u prodavnici obuće kad mi jebilo šesnaest godina, tako što sam čistio magacin. I dok su moji vršnjaci švrljali po

gradu jureći devojke, ja sam učio o ženskim cipelama. Bio sam kao Al Bandi, skašikom za cipele, zabodenom za pojas pozadi–“

Drugi prekid: ”Mikrofon ti je daleko od usta. Ne čujemo nijednu prokletureč koju govoriš! Približi mikrofon.”

Stiv je pomerio mikrofon. ”U redu, izvinite zbog toga. Uh – kao što rekoh, jasam u industriji obuće otkako znam za sebe. Moj prvi posao je bio u malojprodavnici obuće u Kdarharstu koji se zvao Džildor Šuz, gde sam radio u magacinu.I to je period... uh… kada sam po prvi put zavoleo ženske cipele. Znate, moguiskreno da vam kažem…”

Počeo je da izlaže posebno detaljno objašnjenje o tome kako je bio praviljubitelj ženskih cipela još od tinejdžerskog doba, i kako je u jednom trenutkutokom tog perioda – nije bio siguran tačno kada – postao fasciniran beskrajnimmogućnostima dizajniranja ženske obuće, što se tiče različitih vrsta potpetica ikaiša i kože i kopči, i svih različitih materijala s kojima je mogao da radi, kao idekorativnih detalja kojima je mogao da ih ukrasi. Potom je počeo da objašnjavakakvo mu je zadovoljstvo pričinjavao dodir cipela i prevlačenje rukama prekonjihovog unutrašnjeg dela.

U tom trenutku sam bacio pogled na sredinu sale upravnog odbora. Ono što

sam video bili su zbunjeni izrazi lica ljudi zaposlenih u Stratonu. Čak su i asistentiprodaje, na koje bi se moglo računati u pogledu pristojnog ponašanja, klimaliglavom u neverici. Neki od njih su prevrtali oči.

A onda je iznenada usledio njihov napad: ”Kakav prokleti peško!””Čoveče, pa ovo je neki bolesnik!””Hej, peško! Ma daj, življe malo, pređi na stvar odmah!”



82

Potom su usledili zvižduci i povici ua i protesti i mjaukanje, a sada tutnjanjestopalama – jasan znak da nastupa druga faza torture.

Deni je prokomentarisao s prezirom, odmahujući glavom. ”Prosto mi jeneprijatno što je taj čovek jedan od mojih najstarijih prijatelja!”

Klimnuo sam glavom. ”Pa dobro, barem je pristao da stavi naše akcije uugovor. Prava je bruka što danas nismo mogli da obustavimo posao s papirima, aliovo nije savršen svet. U svakom slučaju, on mora prestati s tim glupostima inačeće ga živog pojesti.” Potvrdno sam klimnuo glavom. ”Mada, ne znam… Pre sveganekoliko minuta sam upravo pričao s njim o ovome i on mi je izgledao savršenonormalno. On u stvari imao dobru kompaniju. Njemu je samo potrebno da pričapriču. Mislim, on je tvoj prijatelj i sve je to u redu, ali, on je pravi ludak!”

Deni, gotovo bezglasno: ”Oduvek je takav bio, još u školi.”Slegnuo sam ramenima. ”Bilo kako bilo. Dajem mu još jednu minutu, a onda

upadam tamo.”Tog trentka Stiv je pogledao ka nama, dok se znoj slivao s njega. Na grudima

je imao je tamnu okruglu mrlju veličine krompira. Dao sam mu signal pravećirukom male kružne pokrete, kao da želim da mu kažem: ”Brže malo!” Onda samizgovorio: ”Pričaj o svojim planovima za kompaniju!”

On je klimnuo glavom. ”U redu – želim da vam izložim kako je Stiv Madenpočeo s radom, a potom ću da vam ispričam o našoj svetloj budućnosti!”

Poslednje dve reči su rezultirale kolutanjem očima prisutnih u sali i malimodmahivanjem glave, ali je, zahvalno, prostoriju ispunjavao tajac.

Stiv se teškom mukom lagano probijao kroz prezentaciju: ”Moju kompanijusam pokrenuo u rad s hiljadu dolara i jednim cipelama. Zvale su se Merilin” – IsuseSvemoćni! ”koje su bile neka vrsta teških cipela s drvenim đonom. Bile su to sjajnecipele – ne moje najbolje, ali ipak izuzetne. U svakom slučaju, uspeo sam da uzpomoć kredita proizvedem pet stotina pari, i počeo da obilazim razna mesta i daih prodajem iz prtljažnika mog automobila svakoj prodavnici koja je htela da ihkupi. Kako bih mogao da vam opišem te cipele? Da vidim… imale su čvrst iglomazan đon i otvorenu petu, ali su odozgo bile… pa dobro, pretpostavljam da touopšte nije bitno. Ono što ovom pričom želim da vam kažem je da su bile

moderne na jedan nekonvencionalan način, što uostalom i jeste zaštitni znakkompanije obuće Stiv Maden: Mi smo moderni na nekonvencionalan način.

”U svakom slučaju, cipele koje su stvarno lansirale kompaniju zvale su seMeri Lu, a te cipele… pa dobro, one nisu predstavljale običnu obuću! Oh, Isuse!Kakav prokleti ludak! ”One su predstavljale modnu liniju koja je išla ispred svogvremena – daleko, daleko ispred svog vremena!” Stiv je mahnuo rukom u



83

vazduhu, kao da hoće da kaže: ”Zaboravite na to!” potom je nastavio saizlaganjem. ”U svakom slučaju, dopustite mi da vam ih opišem, zato što je tovažno. Dakle, one su bile izrađene od crne lakovane kože i predstavljale suvarijantu tradicionalne modne linije Meri Džejn, sa relativno tankim crnim kaišem

preko nožnog pregiba. Međutim, akcenat je bio na tome što je imala stabilnepotpetice. Neke od vas, devojke, mora biti da tačno znate o čemu govorim, zarne? Mislim – to su zaista bile veoma moderne i divne cipele!” Napravio je pauzu,očigledno u nadi da će uslediti pozitivna reakcija od strane asistentkinja prodaje,ali niko nije rečao ni reč – samo su svi još više odmahivali glavom. A onda jezavladala zloslutna, kobna tišina, ona vrsta tišine na kakvu možete da naiđete umalom gradu usred Kanzasa pre naleta tornada.

Krajičkom oka sam spazio kako papirnati avion preleće preko sale uneodređenom pravcu. Barem ga nisu direktno gađali predmetima! To bi tek

trebalo da usledi. Rekao sam Deniju: ”Urođenici postaju nestrpljivi. Da se popnemgore?”

”Ako ti nećeš, ja ću. Ovo je prokleto odvratno!””U redu, ja idem.” Najkraćim putem sam stigao do Stiva.Kad sam stigao do njega on je još uvek pričao o prokletim cipelama Meri Lu.

Trenutak pre nego što sam zgrabio mikrofon od njega, on je pričao kako su to bilepredivne balske cipele, po neverovatno povoljnoj ceni i osmišljene do detalja.

Ščepao sam mikrofon iz njegove ruke pre nego što je i postao svestan štamu se desilo, i tek tada sam shvatio da se toliko zaneo slavom sopstvenog dizajna

cipela da je prestao da se preznojava. U stvari, sada je izgledao potpunoopušteno, ali je isto tako bio apsolutno nesvestan da se upravo sprema njegovlinč.

Šapnuo mi je: ”Šta to radiš? Oni me vole! Možeš da se vratiš sada. Ja ću sveda obuhvatim!”

Suzio sam oči. ”Gubi se odatle, Stiv! Samo što nisu počeli da te gađajuparadajzom! Zar si toliko slep? Mislim, boli ih uvo za tvoje cipele Meri prokleta Lu!Oni samo žele da prodaju tvoje akcije i zarade pare. A sada, idi kod Denija i odahnimalo, pre nego što se popnu ovde i skinu ti bezbol kapu i skalpiraju tvojih

poslednjih sedam dlaka s glave!”Konačno, Stiv je kapitulirao i izašao sa centralne bine. Podigao sam desnu

ruku, zamolivši za malo tišine, i prostorijom je zavladao muk. Sa mikrofonomneposredno ispre mojih usana, rekao sam ironičnim tonom: ”U redu, narode,uputite gromoglasan aplauz Stivu Madenu i njegovim posebnim cipelama. Nakraju, čim sam čuo o maloj Meri, ta priča me je inspirisala da podignem slušalicu i



84

počnem da zovem moje klijente. Zato želim da svako od vas – uključujući iasistente prodaje – sklopi ruke i uputi aplauz Stivu Madenu i njegovim malim seksicipelama: Meri Lu!” Stavio sam mikrofon pod ruku i počeo da aplaudiram.

I kao od šale – salom se razlegao gromoglasan aplauz! Svi Stratonci do

jednog nekontrolisano su pljeskali rukama i lupali nogama, vikali i urlikali i klicali.Ponovo sam podigao mikrofon – zamolivši ih za tišinu – samo što ovog puta nisuslušali. Bili su previše obuzeti trenutkom.

Konačno, prostorija je ponovo utihnula. ”U redu,” rekao sam, ”a sada, pošto je to izvan vašeg sistema, želim da znate da postoji razlog zbog kojeg je Stiv takootkačen – odnosno, postoji metod u njegovom ludilu. Pogledajte, jednostavnačinjenica je da je ovaj čovek kreativni genije, tako da Stiv mora donekle da budemalo lud. To je neophodno za njegov imidž.”

Klimnuo sam glavom uvereno, pitajući se da li je to što sam upravo rekao

imalo logike i nekakvog smisla. ”Pa ipak, slušajte me, svi, i to dobro. Ovasposobnost koju Stiv ima – taj njegov dar – daleko prevazilazi sposobnostidentifikovanja par modnih trendova obuće. Prava Stivova moć – ono što gaizdvaja od svih ostalih modnih dizajnera u Americi – je to što on, u stvari, stvaratrendove.

”Znate li koliko je to retko? Pronaći nekoga ko zapravo utire modni trend ipodstiče ga? Ljudi poput Stiva pojavljuju se jednom u deceniji! A kada stupe nascenu, oni postaju imena modnih kuća, poput Koko Šanel ili Iv Sent Lorena, iliVersaća ili Armanija ili Done Karan… ili drugih s veoma kratke liste.”

Napravio sam nekoliko koraka u salu i utišao glas poput propovednika kojise priprema da upravo kaže suštinu. ”Imati nekoga poput Stiva u upravi je onajsuštinski element koji je neophodan da se kompanija vine u stratosferu.Zapamtite moje reči! Ovo je kompanija kakvu smo čekali od početka. Upravo jeona taj ključni element koji će nas povesti na jedan potpuno novi nivo. Ona je tokoju smo…”

I razvijajući tu misao u toku izlaganja, um je počeo da mi radi na dvakoloseka. Počeo sam da sabiram zaradu koju ću ostvariti. Strahopoštovanjavredna suma od 20 miliona dolara je počela da mi se pojavljuje u glavi. Bila je to

dobra procena, pomislio sam, a proračuni su bili sasvim jednostavni. Odponuđenih dva miliona jedinica, milion njih je išlo na račun mojih insajdera. Te jedinice bih ponovo otkupio od mojih insajdera po ceni od pet ili šest dolara, aonda ih držao na trgovinskom kontu firme. Onda bih iskoristio moć sale upravnogodbora, masovnu kupovinu koje bi upravo ovaj sastanak omogućio i pokrenuo,tako da podignem njihovu cenu na dvadeset dolara, što bi na papirima rezultiralo



85

profitom u vrednosti od 14 do 15 miliona dolara. Mada, u stvari, ni ne bih moraosam da povisim njihovu cenu na dvadeset dolara; preostali deo Volstrita bi uradiotaj prljavi deo posla za mene. Sve dotle dok su druge brokerske i trgovinske firmeznale da sam spreman da ponovo otkupim jedinice u trenutku kulminacije tržišta,

one su podizale cene onoliko koliko sam ja to želeo! Samo je trebalo da pustim dareč dođe do nekoliko ključnih igrača i sve ostalo je bila istorija. (A to sam većuradio.) Reč koja je počela da kruži ulicama bilo je da je Straton kupac dodvadeset dolara po jedinici, i tako bi točkovi mehanizma već bili pokrenuti!Neverovatno! Zaraditi sav taj novac, a ne počiniti krivično delo! Pa dobro,insajderi nisu bili baš dorasli, ali je to ipak bilo nemoguće dokazati. Ah, pričajte mimalo o vašem raskalašnom kapitalizmu!

”…poput raketnog broda i nastavi da ide. Ko zna koliko će vrednost ovihakcija da skoči? Dvadeset? Trideset? Mislim, ako sam samo upola u pravu, ove

brojke su prosto smešne! One su ništavne u odnosu na mogućnosti i potencijaleove kompanije. Akcije bi za tren oka mogle da dostignu vrednost pedeset ili čakšezdeset dolara! I to ne govorim o nekakvoj dalekoj budućnosti. Govorim otrenutnoj situaciji, dok govorimo.

”Slušajte me svi. Stiv Maden je najprestižnija kompanija u celoj industrijiženske obuće. Porudžbine su upravo sada takve da idu do krova! Svakaprodavnica u Americi – lanac poput Mekiz i Blumingdejl, Nordstrom i Dilard – nemogu uticati na to da naše cipele ostanu u magacinima. One su toliko tražene dadoslovno lete sa rafova!

”Mislim, da li je iko od vas svestan koliko će novca zaraditi svako ko sedi uovoj sali? Da li je iko svestan koliko će novca vaši klijenti da zarade kad budu kupiliakcije?

”Znate, nadam se da ste svesni da vi kao brokeri imate obavezu premasvojim klijentima, poverilačku odgovornost da tako kažem, da ih pozovetetelefonom one sekunde kad završim s ovim izlaganjem i da uradite sve što jeneophodno – pa čak i ako to podrazumeva da im iskopate oči – da ih uverite dakupe onoliko akcija kompanije obuće Stiv Maden koliko to sebi mogu da priušte.Iskreno se nadam da ste svesni ovoga, jer ako niste, onda ćemo ja i vi zajedno

imati ozbiljnih problema kad se sve ovo završi.”Vi ovde imate obavezu! Obavezu prema svojim klijentima! Obavezu prema

ovoj firmi! I obavezu prema sebi, pobogu! Bolje bi vam bilo da ove akcije svojimklijetnima odmah nabijete u grlo tako da počnu da se dave i guše od njih sve dotledok ne kažu: ’Kupite mi dvadeset hiljada akcija,’ zato što će im se svaki dolar kojiulože višestruko vratiti.”



86

”Mislim, mogao bih ovako da nastavim dalje i dalje o svetloj budućnostikompanije obuće Stiven Maden. Mogao bih da vam pričam o svim osnovnimstvarima – o otvaranju novih prodavnica i načinu na koji proizvodimo cipele nadaleko ekonomičniji način od naše konkurencije, o tome kako su naše cipele toliko

moderne i tražene da čak ne moramo ni da ih reklamiramo i kako je gomilaprodavaca spremna da nam plati basnoslovnu sumu kako bi im mi omogućilipristup našem dizajnu – ali do kraja dana ništa od svega toga neće biti važno.Suština je da će svi vaši klijenti želeti da saznaju da cena akcija skače; to je to.”

Malo sam usporio moj tempo i rekao: ”Slušajte, momci, ma koliko da bih tovoleo, ja ne mogu uzeti telefon u ruke i prodavati akcije vašim klijentima. Tomožete vi i samo vi možete stupiti u akciju. I do kraja dana, poenta je upravo utome: da preduzmete akciju. Jer bez nje, i najbolje namere na svetu nisu ništa višedo: namere.”

Duboko sam udahnuo i nastavio podrobno izlaganje: ”A sad, želim da svipogledate dole.” Ispružio sam ruku i gestom pokazao na sto ispred mene.”Pogledajte u tu malu crnu kutiju tačno ispred vas. Vidite li je? Taj divni mali izumzvani telefon. Evo, da vam spelujem reč: T-E-L-E-F-O-N. Dakle, pogađate, narode?Ovaj telefon neće zvati sam! Jeste, upravo tako. Sve dotle dok vi ne preduzmeteprokletu akciju, on nije ništa osim običnog bezvrednog komada plastike. On jepoput napunjene vojničke puške bez obučenog marinca da povuče okidač. Vidite,upravo je akcija izuzetno veštog marinca – obučenog ubice – ono što preobraća tooružje u smrtonosno. A što se telefona tiče, vaša akcija – vas kao obučenih

Stratonaca, visoko obučenih ubica koji ne prihvataju ne kao odgovor, koji nećespustiti slušalicu sve dotle dok klijent ne kupi ili ne umre, neko ko je potpunosvestan da do prodaje prilikom svakog poziva mora doći i da je samo pitanje kokome prodaje. Da li ste bili vi ona strana koja je prodala? Da li ste bili dovoljnostručni i motivisani i hrabri da preuzmete kontrolu nad razgovorom i zaključiteprodaju? Ili je vaš klijent bio onaj koji je nešto prodao – objasnivši kako togmomenta nije mogao da investira zato što za to nije pravi trenutak ili o tome morada porazgovara sa ženom ili svojim poslovnim partnerom ili deda mrazom ili snekakvom prokletom vilom.”

Prevrnuo sam oči i odmahnuo glavom u znak gađenja. ”Zato, nikadanemojte da smetnene s prokletog uma da je telefon koji stoji na vašem radnomstolu zapravo smrtonosno oružje. A u rukama motivisanog Stratonca predstavljadozvolu za štampanje novca. I to je veliki stabilizator!” Napravio sam pauzu,dopustivši da te dve poslednje reči odjeknu salom upravnog odbora, a onda samnastavio sa govorom.” Sve što bi trebalo da uradite jeste da podignete slušalice i



87

izgovorite reči kojima sam vas naučio, a to vas može učiniti moćnim poputnajmoćnijeg izvršnog direktora u zemlji. Pri tome, uopšte me se ne tiče da li stedošli sa diplomom Harvarda ili ste odrasli na najlošijim ulicama Paklene kuhinje:Uz pomoć ovog malog crnog telefona vi možete postići sve što hoćete.

”Taj telefon je isto što i novac. I uopšte me ne interesuje koliko vasproblema trenutno mori, zato što svaki od njih može biti potpomognut novcem.Da, tako je, novac je jedan od najvećih rešavalaca problema poznatih čoveku, isvako ko vam bude tvrdio nešto drugo priča besmislice. U stvari, spreman sam dase kladim da onaj ko tako tvrdi nikada nije imao ni deset centi!” Podigao sam rukupoput skauta koji daje časnu reč, i rekao s gađenjem: ”To su uvek jedni te istiprokleti ljudi koji revnosno daju svoje bezvredne proklete savete – oni ubogisiromasi, koji se razbacuju onim smešnim parolama o tome kako je novac korensvog zla i kako novac kvari ljude. Ma nije valjda – stvarno! Kakva je to samo gomila

gluposti! Divno je imati novca! I čovek jednostavno mora da ima novca!”Slušajte me, svi: U siromaštvu nema uzvišenosti niti plemenitosti. Bio sam i

bogat i siromašan, i uvek bih pre izabrao da budem bogat. Kao bogat čovek bihbarem, kad bih imao problema, mogao da se pojavim na zadnjem sedišturaskošne limuzine, u odelu od dve hiljade dolara i sa zlatnim satom od dvadesethiljada! I, verujte mi, već sam dolazak u stilu čini moje probleme daleko lakšim zaprevazilaženje.”

Slegnuo sam ramenima da bih ostavio jači utisak. ”U svakom slučaju,ukoliko bilo kod vas misli da sam lud ili na stvari ne gleda poput mene, neka se

istog časa gubi iz ove prostorije! Tako je – neka se gubi iz moje sale upravnogodbora i potraži posao u Mek Donaldsu da prodaje hamburgere, jer mu je tumesto! A ako Mek Donalds ne prime nove radnike, uvek je tu Burger King!

”Pa ipak, pre nego što napustite ovu sobu prepunu pobednika, želim dadobro pogledate osobu koja sedi do vas, jer jednog dana u ne tako dalekojbudućnosti, vi ćete se u jednom trenutku zaustaviti na crveno sedeći upohabanom starom Pintu, dok će ta osoba pored vas zastati u svom novomPoršeu, sa prelepom mladom ženom pored sebe. A ko će sedeti do vas? Nekaodvratna rugoba, bez sumnje, sa posekotinama od brijanja od pre tri dana –

odevena u kimono ili kućnu haljinu – dok se budete vraćali kući iz kluba potrošačasa prtljažnikom prepunim sniženih prehrabrenih proizvoda!”

U tom momentu pogled mi se zaustavio na licu mladog Stratonca koji jeizgledao doslovno uspaničeno i prestrašeno. Da bih se vratio na glavnu i temu iistakao je još više, rekao sam: ”Šta? Mislite da vas lažem? Pa dobro, pogodite?Stvari će se samo još više pogoršaati. Vidite, ako želite da sazrevate i starite sa



88

izvesnim dostojanstvom – ako želite da zadržite samopoštovanja s godinama –onda se bolje obogatite sada. Dani kad su ljudi radili za veliku kompaniju Fotjun500 i potom se penzionisali su drevna prošlost – prokleta istorija! A ako mislite daćete biti sigurni i zaštićeni od strane Socijalnog osiguranja, razmislite o svemu

tome još jednom. Prema tekućoj stopi inflacije, to će vam biti dosta samo zapelene kad vas budu strpali u nekakav prljavi starački dom, gde će vas bradata ibrkata žena s Jamajke od jedno sto pedeset kilograma hraniti supom kroz slamku,a potom, kad ne bude dobro raspoložena, na kraju još i išamarati.

”Zato me slušajte, i to pažljivo: Da li trenutno imate problem da steprezaduženi računima preko kreditnih kartica? Dobro – onda podignite prokletutelefonsku slušalicu i počnite da zovete!

”Želim da prevaziđete sve svoje probleme tako što ćete postati bogati!Želim da se direktno suočavate i hvatate u koštac s problemima! Želim da izađete i

odmah počnete da trošite svoj novac. Želim da u sebi pronađete podsticaj i danaglo napredujete. Želim da se bacite u ugao. Nemojte sebi dopustiti nijednudrugu opciju osim da uspete. Neka vam posledice neuspeha postanu tako grozne itoliko nezamislive da vam ne preostane ništa drugo osim da uradite sve što jeneophodno da biste uspeli.

”I upravo zato vam kažem: Delujte i postupajte kao da! Delujte kao da stebogat čovek, kao da ste već pravi bogataši, i tada ćete sasvim sigurno postatibogati. I ako budete tako sigurni u sebe i drugi ljudi će se pouzdati u vas.Ponašajte se kao da imate jedinstveno iskustvo i ljudi će slediti vaše savete.

Ponašajte se kao da ste već izuzetno uspešni, i upravo tako kao što je činjenica da ja danas stojim ovde – tako je izvesno i da ćete vi postati uspešni!

”A sada, ova pogodba se otvara za manje od sat vremena. Zato semomentalno latite prokletog telefona i zovite klijente po redu od A do Š u ovimknjigama klijenata i ne uzimajte u obzir zatvorenike. Budite nemilosrdni! Buditepit bulovi! Budite telefonski teroristi! Radite ono što vam kažem i, verujte mi, zapar sati ćete mi se po hiljadu puta zahvaljivati, kad svako od vaših klijenata budepočeo da donosi novac.:

Izašao sam sa centralne bine i zakoračio među Stratonce koji su vedro i

poletno počeli da podižu slušalice sledeći moj savet: spremni da klijetima iskopajuoči samo da bi prodali akcije.

Deveto poglavljeMogućnost poricanja (Fusnota: Termin ”plausible deniability” – pojavljuje

se u okviru američkog državnog zakona o mogućnosti poricanja povezanosti



89

visokih zvaničnika ili ”krupnih igrača” sa krivičnim delom ili bilo kakvimnezakonitim aktivnostima.)

U jedan sat poslepodne, genijalci iz udruženja NASDAQ (Nacionalnog

udruženja za automatsko davanje ponuda dilera hartijama od vrednosti), plasiralisu akcije kompanije Stiv Maden Šuz na svom tržištu pod simboličnim nazivom odčetiri slova SHOO: izgovorenim shoe. Kako je to samo bilo ljupko i prikladno!

A kao deo njihove dugogodišnje prakse da im glava služi samo za ukras, onisu rezervisali počasno mesto za to da postave cenu na otvaranju odmah do mene,Vuka iz Volstrita. To se dešavalo u Bethezdi, u Merilendu, daleko od svih zbivanja,gde je njihov kolektivni trust mozgova mogao da radi u vidu loše osmišljenetrgovačke politike. Ta politika je bila toliko apsurdna da nije činila ništa drugo osimšto se starala da novo izdanje koje se pojavi na NASDAQ bude izmanipulisano na

ovaj ili onaj način, bez obzira da li je u sve to umešana firma Straton Oakmont iline.

Zašto je udruženje NASD (Fusnota: Nacionalna asocijacija dilera SAD)stvorilo teren koji je tako jasno varao mušterije bila je tema o kojoj sam čestorazmišljao, pa sam tako došao do zaključka da je to zato što je ono samo uredilosvoje zakone i pravila i što je samo vršilo nadzor, budući da je bilo ”vlasništvo”samih brokerskih firmi. (Straton Oakmont je takođe bio njegov član.)

U suštini, pravi cilj NASD-e je bio da samo izgleda kao da je na stranimušterija, a da to u stvari uopšte nije bilo. Iskreno rečeno, oni se čak nisu mnogo

ni trudili da ostave taj utisak. Njihovi napori su bili čisto kozmetičke prirode, samotoliko da izbegnu bes Komisije za hartije od vrednosti, na koju su bili upućenisilom prilika.

Pa se tako desilo da umesto da dopuste da se ravnoteža između kupaca iprodavaca spontano uspostavi i da to diktira s kojom će se cenom akcije pojavitina tržištu, oni su zadržali pravo glavnog garanta, pri čemu sam u ovom slučaju tobio ja. Ja sam mogao da izaberem bilo koju cenu koju sam smatrao prikladnom,ma koliko proizvoljna i kapriciozna mogla biti. A posledica je bila da sam iskoristiotu priliku i utvrdio cenu veoma proizvoljno i daleko kapricioznije, tako da sam

prodaju otvorio sa cenom od pet i po dolara po jedinici, što mi je pružilo sjajnupriliku ponovnog otkupa mojih milion insajderskih jedinica upravo na tom mestu. Imada neću da poričem da bi se mojim insajderima dopalo da dalje zadrže jediniceza sitniš, oni u tome nisu imali izbora. Na kraju, otkupljivanje je bilo unapredodređeno (jasno određeno ne-ne), i oni su na taj način upravo zaradili 1,5 dolar po jedinici, a da praktično nisu uradili ništa i nisu rizikovali ništa – pošto su kupili i



90

prodali jedinice a da nisu platili za trgovinu. A ako bi želeli da budu uključeni usledeću pogodbu, onda im je bilo bolje da slede i poštuju očekivani protokol, kojise sastojao u tome da ućute i kažu: ”Hvala ti, Džordan!” a da potom lažu ako ikadadospeju u situaciju da ih federalna ili državna komisija upita zašto su akcije prodali

tako jeftino.U svakom slučaju, zaista niste mogli da dovodite u pitanje način na koji samrazmišljao u pogledu te stvari. Do 1:03 minuta popodne – samo tri minuta nakonšto sam ponovo kupio moje insajderske jedinice po ceni od 5,5 dolara – ostali deoVolstrita je već podigao cenu jedinica tako da se ona kretala do 18 dolara. To jeznačilo da sam ostvario profit od 12,5 miliona dolara – 12,5 miliona dolara! Za triminuta! Zaradio sam drugi milion ili nešto više u pogledu bankarsko investicionihtaksi i bio na dobrom putu da zaradim druga tri ili četiri miliona za nekoliko dana –kad bih vratio kreditirane akcije za premošćavanje, koje su takođe bile u rukama

mojih insajdera. Ah – insajderi! Kakav koncept! I sam Stiv je bio najveći insajder.On je držao 1,2 miliona akcija za mene, iste one koje me je NASDAQ naterao dauklonim. Po aktuelnoj ceni akcije po 18 dolara (pri čemu se svaka jedinicasastojala od jedne obične akcije i dva garanta), dok je prava cena akcije bila 8dolara. To je značilo da su akcije koje je Stiv držao za mene sada vredele neštopreko 10 miliona dolara! Vuk ponovo napada!

Sada je zavisilo od mojih vernih Stratonaca da sve te napumpane akcijeprodaju svojim klijentima. Sve te precenjene akcije – ne samo taj milion jedinicakoje su dali svojim klijentima kao deo početne javne ponude, već takođe jedan

milion mojih insajderskih jedinica koje su sada držane na trgovinskom računufirme, zajedno sa 300,000 kreditiranih akcija za premošćavanje koje bih ponovootkupio za nekoliko dana… i potom neke dodatne akcje koje sam morao daotkupim od svih brokerskih firmi koje su napumpale cenu i do 18 dolara (radećiprljav posao za mene). One bi polako prodavale svoje jedinice nazad StratonOakmontu i tako sebi obezbedile profit. Kad se sve uzme u obzir, do kraja dana,trebalo je da moji Stratonci podignu približno 30 miliona dolara. To je više negopokrivalo sve, kao što je i trgovinskoj firmi donekle olakšavalo posao sa onimblanko prodavcima koji su bili pravi daveži, koji su mogli da pokušaju da prodaju

akcije koje čak nisu ni posedovali (u nadi da će im cena pasti kako bi mogli ubudućnosti da je kupe jeftinije). Trideset miliona nije predstavljalo problem za mojsrećni bend brokera, posebno nakon ovog jutarnjeg sastanka, koji im je ulio novielan i polet više nego ikada ranije.

Upravo u tom trenutku ja sam stajao u trgovinskoj prostoriji – gledajućipreko ramena u pravcu iznad glave Stiva Sandersa. Jednim okom sam pratio



91

podatke na kompjuterskom monitoru direktno ispred Stiva, dok sam drugim okomkroz staklo posmatrao prizor u sali za upravni odbor. Ritma je dostigao tačkuključanja – atmosfera je bila frenetična. Brokeri su vrištali u slušalice poputnarikača. Svakih par sekundi bi mlade asistentkinje prodaje, bujne plave kose i s

dubokim dekolteom, ustajale i prilazile staklenom prozoru, pritiskale ga grudima, iubacivale gomilu tiketa o kupovini u uzani otvor pri dnu. Potom bi jedan odčetvorice pomoćnika za porudžbine zgrabio te tikete i ubacio ih u kompjuterskumrežu – uslovivši tako da se pojave na trgovačkom terminalu ispred Stiva, u kojemtrenutku bi ih on procesuirao u skladu sa tekućim tržištem.

Dok sam posmatrao kako svetleći narandžasti brojevi prelaze prekoStivovog terminala, osetio sam nekakav čudan ponos zbog toga što ta dva moronaiz Komisije za hartije od vrednosti sede u mojoj konferencijskoj sali, tragajući uizveštaju o istorijatu poslovanja za nekakvim neoborivim dokazom, dok sam im

zapravo pred nosem pucao iz minobacača. Pa ipak, verujem da su bili prezauzetismrzavajući se od hladnoće, dok smo mi slušali svaku pojedinu reč koju suizgovorili.

Do sada, više od pedeset različitih brokerskih firmi je učestvovalo ugrozničavoj kupovini. Mada im je svima bilo zajedničko to što su sve onenameravale da do kraja dana svaku akciju ponovo prodaju Straton Oakmontu, i tou trenutku njihove najveće vrednosti na tržištu. A pošto su ih kupovale drugebrokerske firme, sada je za Komisiju za hartije od vrednosti praktično bilonemoguće da utvrdi da sam ja bio taj koji je manipulacijom napumpao cenu

jedinica na 18 dolara. To je bilo tako jednostavno. Kako bih ja mogao da počinimprekršaj kad nisam bio onaj koji je tako podigao cenu akcija? U stvari, ja samčitavog dana bio onaj koji ih prodaje. A drugim brokerskim firmama sam prodavaosamo da ih namamim, kako bi i ubuduće nastavile da manipulišu mojim novimizdanjima – ali ne previše kako mi ne bi postali preveliki teret u trenutku kadmoram ponovo da otkupim akcije krajem dana u kojem se trgovina obavila.Trebalo je pronaći sredinu i uravnotežiti delovanje, ali jednostavna činjenica daimam druge brokerske firme koje prihvataju cenu kompanije Stiv Maden Šuzstvorile su izglede za neprihvatanje od strane Komisije za hartije od vrednosti. A za

mesec dana od danas, kad bi pokušala da me pozove na sud zbog mojih izveštajao trgovini, pokušavajući da rekonstruišu šta se desilo u prvim trenucima prodaje,sve što bi uspeli da vide bile bi brokerske firme širom Amerike koje su kupileakcije kompanije Stiv Maden Šuz, i to bi bilo to.

Pre nego što sam napustio prostoriju za trgovinu, moje konačne instrukcijeupućene Stivu su bile da ni po koju cenu ne dopusti da akcije padnu ispod 18



92

dolara. Na kraju, nisam želeo da varam ostatak Volstrita nakon što su bili dovoljnoljubazni da rade za mene manipulišući mojim akcijama.

Deseto poglavljePokvareni Kinez

Do četiri sata popodne, upisan je prvi poen u dnevnom izveštaju.Trgovački dan je završen, a vesti da se akcijama kompanije Stiv Maden Šuznajviše trgovalo u Americi rezultirale su time da je ceo svet u isti mah počeo daputem novinskih agencija prati indeks Dau Džons. Svet! Kakva odvažnost! Kakve ličiste odvažnosti!

Oh, da, Straton Oakmont je imao moć, u redu. U stvari, Straton Oakmont jebio oličenje moći, a ja, kao njegov lider, bio sam utkan u samu tu moć i sedeo samna njenom tronu. Osećao sam kako ona struji mojim venama i odjekuje u ritmumog srca i duše i jetre i slabina. Sa više od devet miliona deonica koje su išle iz

ruke u ruku, vrednost jedinica je bila zaključena nešto malo ispod 19 dolara,popevši se petsto procenata za dan, što je učinilo najvećom procentualnom dobitina NASDAQ, NISE, AMEKS-u, kao i na drugim berzama u svetu. Da, svet – od OBXberze ka severu u ledenim pustarama Osla, u Norveškoj, pa sve do juga na ASXberzi u postojbini kengura u Sidneju, u Australiji.

Tog trenutka sam stajao u sali upravnog odbora, povremeno se naslanjajućinapred na moj prozor, skrštenih ruku ispod grudi. Bila je to poza moćnog ratnikanakon boja. Salom upravnog odbora je i dalje odjekivala moćna buka, samo što jesada žamor bio drugačiji. Bio je manje žustar i užurban, više prigušen.

Gotovo da je kucnuo čas proslave. Desnom rukom sam posegnuo u džep odpantalona kako bih na brzinu poroverio da mi šest kvaludesa nije slučajno ispalo ili jednostavno isparilo. Jer to se ponekad zaista dešavalo, mada je bilo više u vezi satim da vam ga zatraže ”prijatelji” – ili s tim da se jednostavno u jednom trenutkutako skamenite da ih sami upotrebite a da se toga kasnije ne sećate. To je bilačetvrta faza snažnog uticaja kvaludesa i, možda, najopasnija: faza amnezije. Prvafaza je zujanje u ušima, potom sledi nejasno izgovaranje, a onda lupetanje, nakonkoje, naravno, dolazi faza amnezije.

U svakom slučaju, bog droge mi je bio naklonjen, tako da kvaludes nije

nestao iz mog džepa. Ugrabio sam trenutak da ga protrljam u rukama, što mu jepružilo neobjašnjiv užitak. Potom sam počeo da računam u koje je vremeprikladno da ih upotrebim, što je bilo negde oko 4:30 popodne, prema momproračunu, za dvadeset pet minuta. Na taj način bi mi preostalo petnaest minutada održim popodnevni sastanak, kao i dovoljno vremena da nadzirem izopačen činovog popodneva, koji se sastojao u brijanju ženske glave.



93

Jedna od mladih asistentkinja prodaje, kojoj je ponestalo novca, imala jedogovor da obuče brazilski bikini i sedne na drvenu stolicu ispred svih prisutnih usali upravnog odbora i dopusti da joj obrijemo glavu. Ona je imala divnu i sjajnu,bujnu plavu kosu i prelepe grudi, koje je nedavno povećala tako da su odgovarale

korpi veličine D. Njena nagrada je iznosila 10,000 dolara gotovog novca, kojom biplatila svoju plastičnu operaciju, za koju je, inače, platila svega dvanaest odsto.Dakle, bila je to situacija u kojoj su svi bili pobednici: Za šest meseci će joj porastitikosa, a pri tome će se razdužiti za operaciju povećanja grudi.

Morao sam da se upitam da li je trebalo da dopustim Deniju da dovedepatuljka u kancelariju. Na kraju krajeva, šta bi u tome bilo loše? U početku jezvučalo pomalo uvrnuto, ali sada, kad sam imao vremena da o svemu malorazmislim, to i nije izgledalo tako loše.

U suštini, ono na šta se sve svodilo bilo je pravo na to da se patuljak pokupi,

a razlog da se potom malo prodrma je bio novi opticaj novca što je obavezasvakog moćnog ratnika, ratnog profitera, da tako kažem. Kako bi inače čovekmogao drugačije da meri svoj uspeh ako ne tako da iživi svaku svoju adolescentnufantaziju, ma kako ona bizarna bila? To je tema koja zaslužuje širu analizu. Akopreuranjeni uspeh uslovljava problematične oblike ponašanja, onda bi razboritmlad čovek morao da uvrsti svaki nedoličan postupak u spisak dužnosti na svommoralnom bilansu i da ga potom u jednom trenutku u budućnosti, kad postanestariji i mudriji i odmereniji, odmeri sa dobrodušnim i velikodušnim činom(moralnim kredom, da tako kažem).

Pa ipak, s druge strane, možda smo mi bili pokvareni manijaci –samozadovoljno društvo koje je potpuno izmaklo kontroli. Mi, Stratonci, prostosmo izgarali za poročnim i pokvarenim postupcima. Mi smo, u stvari, računali nanjih; mislim, bili su nam potrebni da bismo preživeli – sredstvo za goli opstanak!

Upravo iz tog razloga se desilo da su, nakon što su postali potpunoneosetljivi na oblike poroka i pokvarenosti, predstavnici moći (to jest, ja) osetilineodoljivu potrebu da formiraju nezvanični tim Stratonaca – s Deni Porušom kaoponosnim liderom na čelu – kako bi ispunili prazninu. Tim je delovao poputuvrnute verzije Viteza Templara – čija je večna potraga za Svetim Gralom bila

predmet legende. Međutim, za razliku od Viteza templara, Vitezovi Stratona susvoje vreme provodili švrljajući na sve četiri strane sveta u potrazi zaupražnjavanjem što većeg broja pokvarenih i izopačenih radnji i postupaka, kakobi preostali Stratonci mogli da pomere granice uživanja i zadovoljstva. Nismo mibili narkomani zavisni od heroina niti neka pojava u tom jeftinom stilu; mi smo bili



94

nepatvoreni zavisnici od adrenalina, kojima su bile potrebne sve više i više stene ilitice i sve dublji i dublji ponori u koje bismo se spustili.

Proces je zvanično krenuo svojim putem u oktobru 1989., kada jedvadesetjednogodišnji Piter Galeta, jedan od prvih osam Stratonaca, dodelio novi

status staklenom liftu u zgradi brzim činom felacije i još bržim činom penetracijeod pozadi u sedamnaestogodišnju asistentkinju prodaje. Ona je bila prvaasistentkinja prodaje, i, da stvari budu bolje ili gore, ona je bila plava, lepa i veomapromiskuitetna.

U početku sam bio šokiran i nosio sam se mišlju da Piteru čak dam otkazzato što je svoje pero zabio u mastionicu kompanije. Međutim, kroz nedelju danase pokazalo da je ova devojka bila pravi timski igrač – tako što je popušila svojosmorici Stratonaca, i to većini njih u staklenom liftu, i meni ispod radnog stola.To je radila na neobičan način, koji je postao legendaran među Stratoncima. Mi

smo taj stil zvali okret i trzaj – pri čemu je koristila obe ruke odjednom, dok je jezik transformisala u derviša koji se okreće i kruži. U svakom slučaju, otprilikemesec dana kasnije, nakon kratkog nagovaranja, Deni me je ubedio da bi bilodobro da joj to uradimo zajedno u isti mah, što smo i učinili, subotnjeg popodnevadok su nam žene otišle da kupe haljine za Božić. Ironično, tri godine kasnije, nakonšto je spavala sa Bog zna koliko Stratonaca, ona se konačno za jednog i udala. On je bio jedan od prvih osam Stratonaca koji je bio svedok svih njenih sklonosti ibrojnih muškaraca s kojima je spavala. Možda se upravo primio na njene čuvenekretnje! U svakom slučaju, on je imao samo šesnaest godina kad je po prvi put

došao da radi za mene. On je napustio srednju školu da bi postao Stratonac – dabi proživeo Život. Pa ipak, nakon kratkog braka, postao je depresivan i počiniosamoubistvo. Bilo je to prvo, ali ne i poslednje samoubistvo u Stratonu.

Ostavimo li to po strani, unutar četiri zida sale upravnog odbora, ponašanjenormalnog sveta se smatralo rđavim ukusom; kao takvi ste podsećali na nekog koubija svaku životnu radost i nastoji da svima pokvari zabavu. Mada, zar se ne bi,na neki način, moglo reći da je koncept pokvarenosti relativan? Rimljani sebe nisusmatrali pokvarenim manijacima, zar ne? U stvari, mogao bih da se kladim da im je izgledalo potpuno normalno to što su lavove hranili robovima koji bi im se

manje dopali, i što su one koji su im bili omiljeni hranili grožđem.Tog trenutka sam spazio kako mi Blokhed prilazi otvorenih usta, s obrvama

visoko uzdignutim na čelu i blago zašiljenom bradom. Bio je to izraz čoveka kojiceo život željno očekuje da postavi jedno pitanje. S obzirom da je to bio Blokhed,nisam sumnjao da je pitanje ili užasno glupo ili potpuno bezvredno. Bilo kako bilo,klimnuo sam bradom ka njemu kako bi mu se javio, a potom ga par trenutaka



95

analizirao. Uprkos tome što je imao najčetvrtastiju glavu na Long Ajlendu, ipak bise moglo reći da je lepo izgledao. Imao je blage zaobljene crte poput dečaka i bio je dobro građen. Bio je srednjeg rasta i težine, što je bilo iznenađujuće, s obziromna to od koga je potekao.

Majka Blokheda, Gledis Grin, bila je ogromna žena.I to svuda.Počevši od vrha glave, gde se gomila plave kose nalik na košnicu uzdizala

dobrih šest inča iznad njene široke jevrejske lobanje, pa sve do dole, do debelihkvrgastih prstiju njenih stopala veličine12, Gledis Grin je bila izuzetno krupna.Imala je vrat širok kao kalifornijska sekvoja i ramena poput odbrambenog ragbiigrača. A njen stomak… pa dobro, on je bio velik, u redu, ali na njemu uopšte nijebilo ni grama sala. To je bila vrsta stomaka koju obično možete da vidite na ruskimdizačima tegova. Dok su joj ruke bile veličine kuka za meso.

Poslednji put kad se neko na udaru Gledis bilo je dok je prolazila krozproveru u Gren Junion-u. Jedna od onih tipičnih Jevrejki iz Long Ajlenda, velikognosa i s ružnom navikom da ga zabada tamo gde mu nije mesto, napravila ježalosnu grešku saopštivši Gledis da je prekoračila broj artikala da bi mogla dastane na brzu kasu i ipak zadržala moral na visini. Gledis je reagovala tako što seokrenula ka ženi i udarila je desnicom iz sve snage. Dok je žena još bila u nesvesti,Gledis je smireno platila svoje namirnice i izašla kao da se nije ništa desilo –uostalom, puls joj nikada nije prešao iznad sedamdeset dva.

Zato nije bilo porebno dublje razmišljati da bi čovek shvatio zašto je

Blokhed bio samo malo psihički zdraviji od Denija. Pa ipak, u njegovu odbranu,imao je i on potencijalnih boljki. Njegov otac, koji je umro kad je Keniju bilo samodvanaest godina, posedovao je distributivni centar za cigarete, kojim je, što je bilonepoznato Gledis, veoma loše upravljao – pošto je dugovao na stotine hiljadadolara za porez. Iz tog razloga Gledis se za tili čas našla u očajnoj situaciji:samohrana majka na ivici finansijskog sloma.

Šta je Gledis trebalo da uradi? Da podigne šator? Da se prijavi za socijalnupomoć, možda? Oh, ne, ni slučajno! Koristeći svoj snažni materinski instinkt, ona je Kenija uputila u prljave poslove krijumčarenja cigareta – naučivši ga malo

poznatoj veštini prepakivanja paklica Marlboroa i Laki Strajka i potom metodinjihovog krijumčarenja iz Njujorka u Nju Džersi sa falsifikovanim pečatomplaćenog poreza, tamo gde bi se mogla uočiti razlika. Kako im je sreća bilanaklonjena, plan je funkcionisao poput magije, tako da se porodica održala.

Međutim, to je bio tek početak. Kad je Keni napunio petnaest godina,njegova majka je uočila da su on i njegovi drugovi počeli da puše drugu vrstu



96

cigareta, takozvani, džoint. Da li je to razljutilo Gledis? Ni najmanje! Ne oklevajućini trenutak, ona je podržala Blokheda u njegovim novim sklonostima – ovog putakao dilera marihuane – obezbedivši mu finansijska sredstva, pruživši mu podršku isigurnost u trgovini, i, naravno, zaštitu, što je, uostalom, bila njena uža

specijalnost.Oh, da, Kenijevi prijatelji su bili i te kako svesni na šta je sve Gledis Grin bilaspremna. Čuli su oni priče. Međutim, nikada nije došlo do nasilja. Mislim, kojišesnaestogodišnji dečak želi da se njegova mama, Jevrejka od preko sto kilogramapojavi na vratima roditelja onih koji mu duguju za drogu i uteruje dug – posebnokad je sasvim izvesno da će obući roze pantalone od poliestera, ljubičastelakovane cipele broj 12 i na oči staviti par roze akrilnih naočara sa sočivimaveličine radkapne?

Međutim, Gledis se tek zagrevala. Na kraju, voleli vi marihuanu ili ne, morali

ste da je poštujete zbog najsigurnije prođe na tržištu droge, posebno kad je reč otinejdžerima. U tom svetlu, Ken i Gledis su davno uočili da je na tržištu drogemeđu tinejdžerima Long Ajlenda trebalo popuniti prazan prostor. Oh, da, tajbolivijski napredni prah, kokain, pružao je daleko višu maržu profita kojoj surevnosni kapitalisti poput Gledis i Blokheda teško mogli odoleti. Mada su ovogputa uveli u posao i trećeg partnera, njegovog prijatelja iz detinjstva, ViktoraVanga.

Viktor je bio zanimljiv tip, budući da je bio najviši Kinez koji je ikada kročiozemljom. Glava mu je bila veličine džinovskog pande, očiju u vidu proreza, a pleća

širokih kao Kineski zid. U stvari, momak je neverovatno ličio na Oddžoba,štitonošu Džemsa Bonda u filmu Goldfinger, koji je mogao da vas raznese letećimdiskom pričvršćenim na svom okruglom cilindru, čak i na udaljenosti od dvestakoraka.

Viktor je rođenjem bio Kinez i Jevrej po sadržajima koji su mu usađenivaspitanjem, budući da je odrastao među izuzetno divljim mladim Jevrejima nacelom Long Ajlendu: gradovima Jerihi i Sajoset. Upravo iz jedne od ove dve višesrednje klase iz jevrejskog geta došla je brojna grupa, prvih stotinu Stratonaca, odkojih je većina prvobitno bila klijentela koju su Keni i Viktor snabdevali drogom.

I poput ostalih ljudi s Long Ajlenda koji su s gledišta obrazovanja bili izazvanida tragaju za snovima, tako je i Viktor dospeo u moje redove zaposlenih, mada neu Straton Oakmont. Umesto toga, on je bio izvršni direktor javne kompanijeDžudikejt, koja je bila jedan od mojih pratećih rizika. Kancelarije te kompanije subile dole na nivou prizemlja, u neposrednoj blizini srećnog udruženja lovacaNASDAQ. Njihov posao je bila Alternativna rasprava o rezoluciji ili ARR, što je bila



97

moderna fraza za upotrebu penzionisanih sudija kako bi arbitrirali u civilnimraspravama između osiguravajućih kompanija i tužilaca.

Kompanija je čak i sada bila precenjena – pružajući još jedan klasičan primerpreduzeća čije je poslovanje na papirima izgledalo sjajno, samo se to nije videlo u

pravom svetu. Volstrit je bio prepun konceptualnih kompanija ovo tipa. Zaistatužno, čovek u mojoj liniji poslovanja – odnosno, investicionoj firmi sa malomkapitalizacijom – izgleda kao da ih je sve našao.

Pa ipak, lagani pad kompanije Džudikejt je postao osetljiva tačka za Viktora,uprkos činjenici da to u stvari nije bila njegova greška – da za to nije bio kriv.Preduzeće je u suštini omanulo i niko nije mogao da popravi to stanje i da ga učiniuspešnim, ili barem ne u tolikoj meri. Međutim, Viktor je bio Kinez, i poput većinenjegove braće, da mu se pružio izbor da bira između toga da izgubi obraz ili dasebi odseče testise i da ih pojede, on bi radije uzeo makaze i počeo da ih seče. Pa

ipak, ovde nije bilo te opcije. Viktor je, istina, izgubio obraz, i predstavljaoproblem s kojim je trebalo izaći na kraj. A s Blokhedom koji je neumorno zastupaoViktorov slučaj, to mi je postao pravi trn u oku.

Iz tog razloga nisam uopšte bio iznenađen što su prve reči koje je Blokhedizgovorio bile: ”Možemo li danas popodne da sednemo s Viktorom i pokušamo dasredimo neke stvari?”

Pretvarajući se da ne znam o čemu se radi, ja sam odgovorio: ”Kakve stvarida sredimo, Keni?”

”Ma daj,” insistirao je. ”Trebalo i da razgovaramo s Viktorom o otvaranju

njegove lične firme. Njemu je potreban tvoj blagoslov i prosoto me više izluđuje stim!”

”Da li mu je potreban moj blagoslov ili moj novac?” Šta od te dve stvari?””I jedno i drugo,” rekao je Blokhed. I kao naknadnu misao, ponovio je:

”Potrebne su me obe.””Uh, uh,” odgovorio sam, nimalo impresioniranim tonom. ”A šta ako mu to

ne budem dao?”Blokhed je duboko uzdahnuo. ”Šta imaš protiv Viktora? On je već hiljadu

puta dokazao da ti je lojalan. I to će učiniti opet – momentalno – pred nama

trojicom. Samo da ti kažem, rame uz rame s tobom – Viktor je najžešći igrač kojegznam. Možemo zgrnuti bogatstvo zahvaljujući njemu. Kunem ti se! On je većpronašao brokera kojeg bi mogao da kupi za male pare. One se zovu Vojvodskeobveznice. Mislim da bi trebalo da mu daš novac. Sve što mu je potrebno je polamiliona – i to je to.”



98

Odmahnuo sam glavom s prezirom. ”Molbe sačuvaj za onu priliku kad tizaista zatreba, Keni. U svakom slučaju, sada nije trenutak da diskutujemo obudućnosti Vojvodskih obveznica. Mislim da je ovo malo važnije, zar ne misliš iti?” Krenuo sam ka prednjem delu sale upravnog odbora, gde je gomila asistenata

prodaje pripremala sve detalje za scenu komedijaškog brijanja glave.Keni je nagnuo glavu u stranu i zbunjeno pogledao u pravcu improvizovaneberbernice, ali nije rekao ništa.

Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo. ”Slušaj, postoje stvari u vezi sViktorom koje me muče i pričinjavaju problem. I to ne bi trebalo da udu nekakvenovosti za tebe – osim u slučaju ako u proteklih pet godina, naravno, nisi ostaobez mozga!” Počeo sam prigušeno da se smejem. ”Ti izgleda kao da ne shvataš,Keni, zaista ti ne dopire do mozga. Ti ne vidiš da sa svim njegovim zaverama izavrzlamama i planovima, Viktor hoće da izvodi Sun Zia do smrti. (Fusnota: Sun

Tzu, odnosno Sun Zi – ”Master Sun” je počasna titula dodeljena Sun Vuu (544 –496 p.n.e), poznatoj istorijskoj ličnosti drevne Kine, autoru poznate knjige Umećeratovanja, izuzetno uticajne knjige drevnog doba o vojnoj strategiji. On je takođe jedan od prvih realista u pogledu teorije međunarodnih odnosa.) A sve te njegovegluposti o spašavanju obraza – ja stvarno nemam ni vremena ni sklonosti da sebavim time. Kunem se prokletim Bogom!”

”U svakom slučaju, shvati ovo već jednom: Viktor-nikada-neće-biti-lojalan.Nikada! Ni tebi, ni meni, a ni sebi! On je spreman da odseče svoj kineski nos da bise iskalio zbog sopstvenog obraza u ime pobede u nekakvom imaginarnom ratu

koji vodi ni protiv koga osim samog sebe. Da li shvataš?” Nasmejao sam secinično.

Napravio sam pauzu i spustio ton. ”Bilo kako bilo, slušaj samo sekund: Tiznaš koliko te volim, Keni. I isto tako znaš koliko te poštujem.” Uspeo sam nekakoda se izborim s tim da se ne zagrcnem od poslednjih reči. ”I zbog te dve stvari, jaću sesti s Viktorom i pokušati da ga smirim. Pa ipak, to neću učiniti zbog Viktoraprokletog Vanga, kojeg se gnušam. To radim zbog Kenija Grina, koga volim.Nezavisno od toga, on ne može jednostavno da ode iz Džudikejta. Barem, ne zasada. Računam na tebe, pobrini se da on ostane dok ne uradim sve što bi trebalo.”

Blokhed je klimnuo glavom. ”Nema problema,” rekao je sav srećan. ”Viktorme sluša. Mislim, kad bi ti samo znao…”

Blokhed je počeo da izvaljuje gomilu gluposti, ali sam se ja momentalnoisključio. U stvari, po izrazu njegovih očiju, shvatio sam da mu sve ono što samrekao uopšte nije doprlo do mozga. U stvari – ja sam bio taj, a ne Viktor, koji jemogao najviše da izgubi ako Džudikejt bankrotira. Ja sam bio većinski vlasnik



99

akcija, budući da sam ih posedovao u vrednosti od nešto malo više od tri miliona,dok je Viktor imao pravo na njihov otkup po ceni nižoj od tržišne, koja je bila niskas obzirom na aktuelnu tržišnu cenu od dva dolara. Pa ipak, kao vlasnik akcija, mojulog je iznosio 6 miliona dolara – iako je cena od dva dolara po akciji bila čista

prevara. Na kraju, kompanija je poslovala toliko loše da vi zapravo niste mogli daprodate akcije a da pethodno ne snizite njihovu cenu na penije.Osim u slučaju ako, naravno, niste imali armiju Stratonaca.Pa ipak, postojala je jedna prepreka na putu ove strategije koja je

predstavljala izlaz – naime, moje akcije još nisu ispunile uslove za prodaju. Ja samih kupio direktno od Džudikejta po propisu 144 Komisije za hartije od vrednosti,što je značilo da je u skladu s njim važio dvogodišnji period tokom kojeg je trebaloda ih zadržim pre nego što budem mogao legalno da ih preprodam. Za ispunjenjetog roka mi je preostao još samo jedan mesec, što je značilo da mi je bilo

potrebno samo to da Viktor još neko vreme održi situaciju. Međutim, taj malizadatak se ispostavio daleko težim nego što sam predvideo. Kompanija je beležilatakav odliv gotovine, krvareći poput hemofiličara u ružinom grmu.

U stvari, sada kad su Viktorova prava na kupovinu akcija praktično bilabezvredna, cela njegova kompenzacija činila je godišnja plata od 100,000 dolara,što je bila bedna suma u odnosu na prihode njegovih kolega. I za razliku odBlekheda, Viktor nije bio budala; on je i te kako bio svestan da ću iskoristiti moćsale upravnog odbora da prodam moje akcije čim na to steknem pravo, kao i da bimogao da se nađe u veolikom zaostatku nakon što one budu prodate – što bi ga

praktično svelo na čelnog čoveka jedne bezvredne kompanije.On mi je svoju zabrinutost nagovestio preko Blokheda, kojeg je on koristio

poput marionete još od srednje škole. Ja sam, uostalom, objasnio Viktoru, višeputa, da nemam nameru da ga prepustim na milost i nemilost okolnostima, i da ćenjegov status ostati nedirnut bez obzira na sve – pa makar to podrazumevalo i damu momogućim da zarađuje novac kao moj insajder.

Međutim, izopačenog Kineza u to niko nije mogao uveriti, ni za nekoliko satiupornog razgovora. Izgledalo je kao da mu moje reči na jedno uvo ulaze a nadrugo izlaze. On je jednostavno bio oličenje paranoika. Jednom rečju, ogroman

Kinez koji je odrastao usred grubog plemena nemilosrdnih Jevreja – i rezultat jebio užasan kompleks inferiornosti. Zato je sada bio ozlojeđen i mrzeo većinunemilosrdnih Jevreja, posebno mene, najnemilosrdnijeg od svih. Do sada, ja samga nadmudrio, ispao sam lukaviji i izgradio sam stratešku prednost u odnosu nanjega.



100

U stvari, Viktor nije postao Stratonac ranije samo zbog svog ega. Zato jeumesto toga otišao u Džudikejt. Bio je to njegov način da uđe u uži krug, metod daspase obraz što nije doneo pravu odluku ranije, 1988, kada su mi se ostali njegoviprijatelji zakleli da će mi biti odani i postali prvi Stratonci. Po Viktovom mišljenju,

Džudikejt je bio samo usputna stanica da se uvuče nazad u redove, kako bih ga jednog dana potapšao po ramenu i rekao: ”Vik, želim da otvoriš svoju brokerskufirmu, evo ti novac i stručno mišljenje kako da to uradiš.”

To je bilo nešto o čemu je sanjao svaki Stratonac i na šta sam nailazio nasvim mojim sastancima – da ću vas ja, ako budete nastavili da radite vredno iostanite lojani, jednog dana potapšati po ramenu i pokrenuti vam firmu.

A onda biste postali bogati u pravom smislu te reči.To sam uradio dva puta do sada: jednom sa Alanom Lipskim, mojim

najstarijim i najvernijim prijateljem, koji danas poseduje obveznice Monro Parker;

i drugi put, sa Eliotom Lovensternom, drugim dugogodišnjim prijateljem, kojidanas ima obveznice Biltmor. Eliot mi je bio prijatelj nekada kada sam prodavaosladoled. Tokom leta, nas dvojica bismo sišli na lokalnu plažu i prodavali sladoledod prostirke do prostirke, i tako zaradili čitavo bogatstvo. Mi bismo vikali noseći sasobom male frižidere teške dvadeset kilograma, bežeći od policajaca kad bi naspojurili. I dok su naši prijatelji ili zabušavali ili radili slugeranjske poslove za 3,5dolara na sat, mi smo zarađivali po 400 dolara dnevno. Svaki od nas bi leti uštedeodvadeset hiljada dolara i koristio ih tokom zimskih meseci kako bi plaćao troškoveškolovanja.

U svakom slučaju, obe firme – Biltmor i Monro Parker – su izvanrednoposlovale, zarađujući desetine miliona dolara godišnje, i svaka mi je u viduskrivene uplate godišnje isplaćivala 5 miliona dolara samo zato što sam ihosnovao.

To je bila velika suma, 5 miliona dolara, i, istina, nije imala mnogo veze sanjihovim osnivanjem. U stvari, oni su mi taj novac uplaćivali kao znak lojalnosti,poštovanja. A u samoj suštini tog gesta, ono što je činilo njegovu logiku bila ječinjenica što su se još uvek smatrali Stratoncima. Uostalom, i ja sam njih i daljezaista smatrao igračima mog tima.

Dakle, stvari su izgledale tako. Dok je Blokhed stajao preda mnom,brbljajući i dalje o tome kako bi Kinez bio lojalan, ja sam znao da je sve bilodrugačije. Kako bi neko u koga je osećaj uvređenosti prema svim nemilosrdnimJevrejima tako duboko usađen ikada mogao ostati lojalan Vuku iz Volstrita? On,Viktor, bio je zavidan i prezirao je Stratonce sve do jednog.



101

Sve je bilo jasno: Nije bilo razloga povratiti pokvarenog Kineza, što je vodiloka drugom problemu – odnosno, da nije postojao način da se on spreči. Sve štosam mogao da uradim u vezi s njim bilo je da odlažem. A ako bih u tome preterao,doveo bih sebe u rizičnu situaciju da on to uradi sam bez mene – bez mog

blagoslova, da tako kažem, što bi stvorilo opasan presedan za ostale Stratonce,posebno kad bi u tome uspeo.To je bilo tužno i ironično, pomislio sam, kako moja moć nije bila ništa više

osim iluzije, i kako bi lako mogla da isčezne da nisam u svakom trenutkurazmišljao deset koraka unapred. Nije mi bilo druge osim da se mučim u pogledusvake odluke, da detaljno čitam motive postupaka svakog ponaosob. Osećao samse poput teoretičara nekakve uvrnute igre, koji veći deo dana provodi izgubljen usvojim mislima – razmatrajući sve poteze i kontrapoteze i njihove ishode. To jeuzimalo danak mojim emocijama, mom životu, i nakon pet godina izgledalo je kao

da mi to oduzima najbolji deo moje ličnosti. U stvari, jedino vreme kad je mojmozak bio spokojan bilo je ili onda kada sam lebdeo poput zmaja ili kad sam bio uzamamnim oblinama Vojvotkinje.

Pa ipak, pokvareni Kinez se nije mogao ignorisati. Za osnivanje brokerskefirme bio je potreban manji kapital, možda pola milona najviše, što je bila malasuma u odnosu na to koliko bi zaradio već samo u prvih nekoliko meseci. Blokhed je mogao da finansira Kineza, da je to toliko želeo, mada bi to značilo otvoren rat – koji bih, čak i da je moguće, teško mogao da dokažem.

U stvarnosti, jedina stvar koja je Viktoru predstavljala prepreku bio je

nedostatak samopouzdanja – ili jednostavno, njegova nespremnost da uloži svojpreveliki kineski ego i premale kineske testise. Kinez – on je želeo jemstvo,smernice, emocionalnu podršku i zaštitu od špekulanata na pad kurseva – i, što jenajvažnije, želeo je ogroman deo novih izdanja Stratona, koji su bili najveći adutiVolstrita.

On bi želeo sve te stvari sve dotle dok ne bi uspeo njima da upravlja sam.Potom bi želeo više.Za to bi mu bilo potrebno šest meseci, prema mojoj računici, nakon čega bi

se okrenuo protiv mene. Ponovo bi nam prodao sve akcije koje bih mu dao, što bi

izvršilo nepotreban pritisak na Stratonce, koji bi bili prisiljeni da ih kupe. Na kraju,njegova prodaja bi snizila cenu akcija, što bi dovelo do prituži klijenata i, što jenajvažnije, sala upravnog odbora bi najednom bila puna nesrećnih i nezadovoljnihStratonaca. Onda bi se pomolio za tu nesreću – iskoristivši priliku tako što bipokušao da mi ukrade moje Stratonce. To bi propratio lažnim obećanjem oboljem životu uz firmu Djuk Sekjutiris. Da, pomislio sam, na ovom mestu se mora



102

reći nešto o tome kad je čovek mali i snalažljiv, poput njega. Bilo bi teško odbranitise od jednog takvog napada. Ja sam bio nezgrapan div, ranjiv na površini.

Dakle, rešenje se sastojalo u tome da sa Kinezom izađem na kraj igrajući sapozicije prednosti. Bio sam velik, u redu, a uprkos tome što sam bio ranjiv na

površini, iznutra, u centru sam bio čvrst kao stena. Zato bi i trebalo da prvi udaraczadam upravo iz centra. Ja bih se u tom slučaju složio s tim da podržim Viktora,uljuljkao bih ga u lažni osećaj sigurnosti, a onda bih mu, kad najmanje očekuje,naneo prvi, tako silovit udarac da bi ga potpuno opustošio.

Prva i najvažnija stvar: zamolio bih Kineza da me sačeka tri meseca kako bimi pružio dovoljno vremena da rasteretim moje akcije Džudikejt. Umeđuvremenu, prišao bi Blokhedu i izvukao od njega neke povlastice. Na kraju,kao dvadesetprocentni partner Stratona, on je stajao na putu drugim Stratoncimakoji su želeli svoje parče kolača.

I kad bih jednom Viktora uveo u posao, doveo bi ga u takvu situaciju dazarađuje pristojnu, ali ne preveliku svotu novca. Potom bih ga posavetovao datrguje na takav način da ga to na jedan neupadljiv način ostavi izloženim. Apostojali su načini da se to uradi, metode koje su bile poznate samonajistančanijim trgovcima, koje svakako nisu bile karakteristične za Viktora. Presvega bih igrao na kartu Kinezovog ega – savetujući ga da zadrži velike pozicije usvom vlasničkom računu. Da bih se potom, kad se tome najmanje nada, utrenutku njegove najveće ranjivosti, obrušio protiv njega svom silinom.Pokvarenog Kineza bih bih automatski izbacio iz posla. Prodao bih akcije

posredstvom imena i mesta za koje Viktor nikada nije ni čuo, i to takvih čiji tragnikada ne bi mogao da ukaže na mene, imena koja bi mu ostavila ožiljke na tojnjegovoj glavi velikoj poput pandine. Pokrenuo bih talas prodaje koji bi se odigraotako brzo i naglo da bi se on, i pre nego što bi znao šta ga je snašlo, ubrzo našaoizvan posla – i izvan mojih misli.

Naravno, Blokhed bi u tom procesu izgubio izvesnu količinu novca, ali bikrajem dana i dalje bio bogat čovek. Proknjižio bih to kao kolateralnu štetu.

Nasmejao sam se Blokhedu. ”Kao što rekoh, sastaću se s Viktorom izpoštovanja prema tebi. Međutim, to neću moći da uradim do sledeće nedelje.

Uradimo to u Atlantik sitiju, kad se kad izmirimo račun s našim insajderima.”Pretpostavljam da i Viktor ide, zar ne?”

Blokhed je klimnuo glavom: ”On će biti gde god ti to budeš želeo.”Potvrdno sam klimnuo glavom. ”U međuvremenu, do tog trenutka, bolje bi

bilo da pripremiš Kineza za put. Ne bih želeo da se u to upustim pre nego što



103

budem dobro i pre nego što budem spreman za to. Što se neće desiti dok nebudem razneo Džudikejt. Razumeš?”

S ponosom je potvrdio da je sve shvatio. ”Sve dotle dok bude znao da gapodržavaš, on će te čekati dokle god želiš.”

Sve dotle dok? Kakva je budala taj Blokhed bio! Da li sam ja to samoumišljao ili je još jednom potvrdio da nije u stanju da izvuče zaključak iz mojihreči? Pa ipak, ponovivši te reči, potvrdio je ono što sam već znao – da je odanostpokvarenog Kineza podređenička.”

Da, danas je Blokhed bio lojalan; on je sto odsto bio Stratonac. Međutim,nijedan čovek ne može dugo da služi dva gospodara, a svakako ne zauvek. Aupravo to je bio pokvareni Kinez: drugi gospodar. On je čekao na bočnoj strani,manipulišući slaboumnim Blokhedom dok je sejao seme razdora unutar mojihredova, počevši od mog mlađeg partnera.

Neko je ovde nastojao da zakuva rat. Upravo se pomaljao na horizontu –upućujući se ka mojim ulaznim vratima i pripremajući se na to da se odigra u netako dalekoj budućnosti. To je bio rat koji ću ja dobiti.

DRUGI DEOJedanaesto poglavljeZemlja insajderaAvgust, 1993(Četiri meseca ranije)

Bože moj, gde li se nalazim?Takvo je bilo prvo pitanje koje mi je palo na pamet čim sam se probudio uz

škripu koju je prilikom prizemljenja proizvodilo spuštanje stajnog trapa ogromnogmlaznog aviona. Polako dolazeći k svesti, pogledao sam na crveno-plavi amblemna naslonu sedišta ispred mene i sva protekla zbivanja pokušao da povežem ulogičan sled.

Očigledno, ogroman mlazni avion je bio Boing 747; broj mog sedišta 2A,sedište do prozora u prvoj klasi, a tog trenutka mi je, mada sam otvorio oči, brada

i dalje bila spuštena između ključne kosti u položaju dok sam spavao, pri čemusam od raznih lekova u glavi imao osećaj kao da me je neko udario pendrekom.

Mamurluk? Pomislio sam. Od kvaludesa? To je bilo besmisleno!I dalje zbunjen, pružio sam vrat i pogledao kroz mali ovalni prozor s moje

leve strane i pokušao da se dovedem u red. Sunce samo što se pojavilo iznadhorizonta – jutro! Važan trag! Malo sam živnuo. Misli su počele da mi se



104

razbistruju, pa sam obratio pažnju na pogled koji se pružao dok sam gledao krozprozor: niz za nizom zelenih planina, mali grad koji se presijavao u daljini,ogromno tirkizno jezero u obliku mladog meseca, ogroman mlaz vode koji seizdizao stotinu stopa u vazduh – prizor koji oduzima dah!

Čekaj malo. Šta ja do đavola radim u putničkom avionu? Kako je samoneukusno uređen! Gde je moj Galfstrim? Koliko dugo sam spavao? I koliko samsamo kvaludesa – Oh, Isuse! Restoril! (Fusnota: Restoril su tablete za spavanje.)

Preplavio me je talas očajanja. Potpuno sam prenebregnuo upozorenje mogdoktora i pomešao restoril s kvaludesom, od kojih su obe vrste zapravo biletablete za spavanje dva konkurentna tipa. U slučaju da se uzmu zasebno, rezultatisu predvidljivi – šes do osam sati dubokog sna. Međutim, kad se popiju u isti mah,rezultati su – kakvi su rezultati?

Duboko sam uzdahnuo i odagnao negativne misli. Onda mi je iznenada palo

na pamet – moj avion se spušta u Švajcarskoj. Sve će na kraju biti u redu! To jebila prijateljska teritorija! Neutralna teritorija! Teritorija Švajcarske! Vrvi odzanimljivih stvari, Švajcarska – ukusnih mlečnih čokolada, svrgnutih diktatora,finih časovnika, skrivenog nacističkog zlata, brojnih bankarskih računa, opranognovca, tajnih bankarskih zakona, švajcarskih franaka, švajcarskih kvaludesa! Kakva je to samo divna mala zemlja! I predivna iz vazduha! Nijednog nebodera na vidiku,već na hiljade niskih kuća raštrkanih u ruralnim predelima kao iz nekakve priče. Itaj gejzir – neverovatno! Švajcarska! Oni, za ime božje, imaju čak sopstveni brendza kvaludes! Zovu ga Metazedils, ako se ne varam. Moraću da o tome da se

raspitam kod osoblja hotela.U svakom slučaju, čovek prosto mora da voli Švajcarsku – uprkos činjenici

što pola stanovništa čine Francuzi – takozvani, Žabari, a drugu polovinu Nemci. To je krajnji rezultat vekovnog ratovanja i političkog izdajstva; zemlja je doslovnopodeljena na dva dela, pri čemu je Ženeva glavni grad Žabara, gde se govorifrancuski, a Cirih, prestonica nemačkog dela stanovništva, gde se govori nemački.

Što se tiče mog skromnog jevrejskog mišljenja, Žabari, sa sedištem u Ženevi,bili su oni s kojim sam poslovao – nasuprot Nemcima, iz njihove prestonice, Ciriha,koji su svoje vreme provodili razgovarajući odvratnim glotalnim nemačkim u isti

mah ispijajući mlako pivo i prejedajući se Vajner šniclama sve dotle dok im sestomaci ne nadimaju i ne počnu da liče na ženke kengura nakon koćenja. I, poredtoga, nije bilo potrebno dublje razmišljanje da bi se shvatila činjenica da se međustanovništvom i dalje krije izvestan broj nacističkih kopiladi, životareći od zlatnihplombi koje su silom isčupali mojim precima pre nego što su ih strpali u gasnekomore!



105

U svakom slučaju, postojale su i dodatne prednosti poslovanja u Ženevi gdese govorilo francuski – naime, reč je o ženama. Oh, da! Za razliku od prosečnihNemica koje su živele u Cirihu, koje su bile širokih ramena i plećate toliko da sumogle da igraju za ragbi tim, prosečna Francuskinja – koja je tumarala ulicama

Ženeve sa torbama za šoping i pudlicama – je bila vitka i predivna, uprkosdlakavom pazuhu. S tom mišlju, odjednom mi se pojavio osmeh na licu; na kraju,moja destinacija i jeste bila Ženeva.

Okrenuh se od prozora i pogledah u desnu stranu, tamo je bio Deni Poruškoji je spavao. Usta su mu bila otvorena tako da je muva mogla da mu uleti, doksu mu se ogromni beli zubi presijavali obasjani jutarnjim svetlom. Na desnoj ruci je nosio tanak zlatan sat Roleks sa dovoljnim brojem dijamanata da napoji snagomindustrijski laser. Zlato se presijavalo i dijamanti su svetlucali, ali se to nijeuklapalo sa njegovim zubima, koji su bili sjajniji od supernove. Nosio je smešne

naočare s rožastim okvirom, one sa bistrim sočivima. Neverovatno! Ipak je bio jevrejski anlosaksonski protestant – i to čak putnik na međunarodnom letu.

Odmah do njega, s desne strane, nalazio se organizator putovanja,samoproklamovani ekspert za švajcarsko bankarstvo Gari Kaminski, koji je,sticajem okolnosti, bio i glavni (a uz to i ljigavi) finansijski referent Dolar TajmGrupe, kompanije koja je javno trgovala i čijih sam akcija bio većinski vlasnik.Poput Denija, Gari Kaminski je takođe spavao. On je nosio smešan umetakprosede kose nalik perici, koji je potpuno odudarao od prirodne boje njegovihzalistaka, koji su bili crni kao ugalj – očigledno ofarbani u tu boju od strane frizera

sa izraženim smislom za humor. Iz morbidne radoznalosti (i navike), na trenutaksam se zadržao na tome da pomnije analiziram njegov grozni umetak kose.Verovatno je to, prema mojoj slobodnoj proceni, bio Si Sperling specijalni umetak;dobri stari Frizerski klub za muškarce.

Tog momenta pored mene je prošla stjuardesa – ah, Francuskinja! Kakvovreo primerak male Švajcarkinje! Kako je samo koketna! Ona je bila prelepa,posebno način na koji joj je plava kosa padala na lepršavu belu bluzu s visokimokovratnikom. Kakva potisnuta sekusalnost! I taj seksi par zlatnih pilotskih krilazakačen na njenoj levoj dojci – stjuardesa! Kakav neverovatan tip žene! Posebno

ova, sa uskom crvenom suknjom i tim svilenim crnim čarapama, kako su divnošuškale dok je prolazila! Kako joj je samo divno izvajan stajni trup i sve!

U stvari, mogao sam da se setim da sam se gotovo sudario s Francuskinjom, još dok smo bili na aerodromu Kenedi u Njujorku. Ja sam joj se dopao. Možda jošuvek ima šanse. Večeras! Švajcarska! Francuskinja i ja! Kako sam uopšte mogaotako da se primim u zemlji gde vlada takva tajnovitost? Srdačno se osmehnuvši i



106

tonom dovoljno glasnim da nadjača snažnu buku mlaznih motora Prat & Vitni,obratih joj se: ”Franka, ljubavi moja! Priđi bliže! Mogu li na sekund daporazgovaram s tobom?”

Franka se okrenula na potpeticama i zauzela pozu, ruku prekrštenih ispod

grudi, s leđima povijenim unazad, tako da su bila blago zakrivljena dok su jojkukovi bili malo izbačeni u stranu kao da time želi da ispolji prezir. Kakav mi jepogled samo uputila! Te sužene oči… stegnute vilice… podignut nos… pravi otrov!

Pa dobro, reakcija baš nije trebalo da bude takva. Zašto…”Pre nego što sam i uspeo da završim svoju misao, lepa Franka se okrenu na

štiklama i udalji se kategoričnim korakom.Šta se to desilo sa švajcarskom gostoljubivošću, za ime Božje? Meni su

pričali da su sve Švajcarkinje drolje. Ili, da mi to nisu pričali za Šveđanke? Hmmm…da, posle kraćeg razmišljanja setio sam se da su mi upravo o Šveđankama pričali.

Pa ipak – to nije dalo za pravo Franki da me ignoriše! Ja sam bio mušterija koja jemnogo trošila u Švajcarskoj, koja je mnogo hvalila njeno podneblje, a mojitroškovi za kartu… pa dobro, mora biti da su iznosili pravo bogatstvo. I šta samdobio zauzvrat? Šire sedište i bogatiji obrok? Ja sam ga uostalom i prespavao!

Najednom sam osetio neodoljivo potrebu da mokrim. Pogledao sam gorena znak na pojasu. Sranje! Ono je već zasvetlelo, a ja nisam mogao da se uzdržim.Imao sam neverovatnu malu bešiku (što je Vojvotkinju dovodilo do ludila), a morabiti da sam spavao dobrih sedam sati. Oh, do đavola! Pa šta mi mogu ako iustanem? Možda da me uhapse što sam otišao da mokrim? Pokušao sam da

ustanem – ali nisam mogao.Pogledao sam dole. Tu se nije nalazio jedan – Isuse Svemoćni! – već četiri

pojasa oko mene. Ja sam bio svezan! Ah… praktična šala! Okrenuo sam glavuudesno. ”Poruš,” progovorio sam odsečno i glasno, ”probudi se i odveži me, tikretenu!”

Nije bilo odgovora. Samo je sedeo tako zabačene glave i otvorenih usta, i tousta iz kojih se slivala pljuvačka koje se presijavala na jutarnjem suncu.

Još jednom, ovaj put mnogo glasnije: ”Deni! Probudi se, pobogu! Poooruš!Probudi se, idiote jedan, i odveži me!”

I dalje tajac. Duboko sam udahnuo i polako povio glavu unazad, a potom gasnažnim potiskom napred udario glavom po ramenu.

Sekund kasnije Denijeve oči se otvoriše i usta zatvoriše. Otresao je glavom ipogledao me kroz one smešne naočare. ”Šta je – šta nije u redu? Štasisaduradio?”



107

”Štasisad uradio, štasam sad uradio? Odveži me, idiote jedan – pre nego štoti naočarima razbijem tu prokletu glavu!”

Sa blagim osmehom na licu: ”Ne smem, inače će da te upucaju revolveromkoji proizvodi struju!”

”Molim?” rekao sam, potpuno zbunjen. ”O čemu ti govoriš? Ko će da meupuca revolverom na struju?”Deni je duboko uzdahnuo i rekao tiho: ”Slušaj me: Mi ovde imamo problem.

Ti si spopao Franku” – pokazao je bradom u pravcu sjajne plave stjuardese–“negde iznad Atlantskog okeana. Gotovo da su već bili spremni da okrenu avion, alisam ih ja uverio da te, umesto toga, vežu i obećao sam im da ću ja sve vrememotriti na tebe. Pa ipak, može se desiti da nas švajcarska policija sačeka naaerodromu na carini. Mislim da planiraju da te uhapse.”

Na trenutak sam pokušao da preispitam svoje kratkotrajno pamćenje.

Ničega nisam uspeo da se setim. Klonulog duha, rekao sam mu: ”Nemam pojma očemu pričaš, Dni. Ničega ne mogu da se setim. Šta sam to uradio?”

Deni je samo slegnuo ramenima. ”Ti si je hvatao za sise i pokušavao da jojstaviš jezik u usta. Ništa strašno da smo u drugačijoj situaciji, ali ovde u vazduhu…pa dobro, tu vladaju drugačija pravila nego dole u uredu. Mada, što je u svemutome prava činjenica, jeste to da joj se izgleda zaista dopadaš!” Odmahnuo jeglavom i stegao usne, kao da hoće da kaže: ”Džodane, lep komad si pustio da tiizmakne iz ruku!” Potom je rekao: ”Međutim, onda si pokušao da joj podignešnjenu malu crvenu suknju a ona se uvredila.”

Odmahivao sam glavom u neverici. ”Zašto me nisi zaustavio?””Pokušao sam, ali si ti pomahnitao i počeo da vičeš na mene. Šta si popio?””Uhhhh… Nisam siguran,”... promrmljao sam. ”Mislim da sam možda uzeo…

uh, možda tri ili četiri kvaludesa… a onda… tri ona mala plaa Restorila… i, uh…hmmm – ne znam – možda jedan ili dva Ksanaksa… i, možda malo morfijuma zamoja leđa. Pa ipak, morfijum i Restoril mi je prepisao doktor, tako da to nije mojakrivica.” Tešio sam se tom mišlju što sam duže mogao. Međutim, sve više sammorao da se suočavam sa realnom situacijom. Naslonio sam se na naslonudobnog sedišta prve klase i pokušao da se povratim od svega. A onda me je

najednom obuzela panika: ”Uh, sranje – Vojvotkinja! Šta ako on sazna za sve ovo?Stavrno sam nadrljao, Deni! Šta da joj kažem? Ako ovo stigne u novine – oh, Bože,ona će da me razapne! Nijedno izvinjenje na svetu me neće-“ Nisam mogao ni dadovršim tu misao. Na sekund sam ućutao, sve dotle dok me panika nije potpunoobuzela i paralisala. ”Oh, Isuse – vlada! Razlog ovog poslovnog leta bio je dastignem na odredište inkognito! A sad… hapšenje u stranoj zemlji! Oh, Isuse!



108

Ubiću tog doktora Edelsona što mi je dao te tablete! On zna da uzimam kvaludes” – očajnički sam tragao za nekim na koga bih mogao da prebacim krivicu – ”a on mi je, uprkos tome, prepisao tablete za spavanje! Isuse, prepisao bi mi i heroin zanekakvu sitnicu, samo da sam mu to zatražio! Kakva noćna mora, Deni! Šta bi

moglo da bude gore? Hapšenje u Švajcarskoj – glavnom gradu sveta za pranjenovca! A mi čak nismo uspeli još ni da operemo novac, a već smo zapali unevolje!” Počeo sam da odmahujem glavom shvativši svu težinu situacije. ”To jeloše znamenje, Deni.

”Odveži me,” rekao sam mu. ”Neću ustati.” Najednom mi je pala na pametsjajna ideja: ”Možda bi trebalo da odem do Franke da joj se izvinim, da izgladimsituaciju s njom? Koliko gotovog novca imaš kod sebe?”

Deni je počeo da me oddvezuje. Imam dvadeset hiljada, ali mislim da ne bitrebalo da odeš da porazgovaraš s njom. To će samo još pogoršati stvari. Prilično

sam siguran da si joj rukama dodirnuo donji veš. Hajde, da ti pomirišim prste!””Umukni, Poruš! Prestani da zbijaš Šale i nastavi da me odvezuješ.”Deni se nasmejao. ”U svakom slučaju, daj mi preostale tablete kvaludesa.

Dopusti da ti ih ja prenesem preko carine.”Klimnuo sam glavom i pomolio se u sebi da švajcarske vlasti neće želeti loš

publicitet kako zbog diskrecije ne bi okaljali svoju reputaciju. Poput psa koji sečvrsto drži kosti tako sam i ja, dok smo se polako spuštali na aerodrom u Ženevi,neprestano u sebi ponavljao istu misao nadajući se najboljem ishodu.

Sa šeširom u rukama i zadnjicom na čeličnoj stolici, obratio sam se trojicicarinika koji su sedeli preko puta mene: ”Kažem va, ne sećam se ničega. Ja seizuzetno uznemirim kad putujem avionom, i zato sam uzeo sve te tablete.”Pokazao sam na dve bočice koje su stajale na metalnom stolu između nas. Nasreću, na nalepnicama obe bočice je pisalo moje ime; s obzirom na trenutneokolnosti u kojima sam se nalazio, to je bilo veoma važno. Što se tiče mojihkvaludesa, u ovom trenutku oni su bili na sigurnom mestu, u Denijevom silaznomdebelu crevu, koji su, po mojim pretpostavkama, do sada bezbedno prošli carinu.

Tri švajcarska carinika su se udaljila brbljajući nekakvim francuskim

dijalektom. Zvučali su tako kao da su im usta puna pokvarenog švajcarskog sira. To je stvarno bilo neverovatno – iako su pričali gotovo normalno brzim tempom, onisu nekako uspeli da zadrže usne poput malih doboša, dok su im vilice čvrstostajale na istom mestu.

Počeo sam da razgledam prostoriju. Da li sam ja to u zatvoru? Nije bilošanse pronaći odgovor kad su Švajcarci u pitanju. Njihova lica su bezizražajna,



109

poput bezobzirnih automata koji svoje živote žive u skladu s neverovatnompreciznošću švajcarskih časovnika, dok je čitava prostorija odisala atmosferomkoja je poručivala: ”Upravo ste ušli u prokletu Zonu sumraka!” Tu nije biloprozora… nije bilo slika… ni satova… ni telefona… ni olovaka… ni papira… ni

lampi… ni kompjutera. U prostoriji su se nalazile samo četiri metalne stolice, stood istog materijala, i uvenuli geranijum, koji je polako umirao.Isuse! Da li bi trebalo da zahtevam da razgovaram sa predstavnici američke

ambasade? Ne – budalo! Ja sam verovatno bio na nekakvoj prismotri. Morao samda ostanem anoniman. To je bio cilj – inkognito.

Pogledao sam u tri carinika. Oni su i dalje brbljali na francuskom jeziku.Jedan je držao kutiju Restorila, drugi je držao moj pasoš, a treći se češkao posvojoj slaboj švajcarskoj bradi, kao da je odlučivao o mojoj sudbini – ili je moždasamo imao svrab?

Konačno, Švajcarac koji se češao po bradi obrati mi se: ”Da li biste hteli još jednom da nam ponovite vašu priču.”

Da li biste? Kakve su to sve gluposti u stilu da li biste? Zašto su ovi glupiŽabari toliko insistirali na toj bizarnoj formi izražavanja – na formi konjunktiva?Sve se zasnivalo na željama, i sve je bilo u stilu da li biste i trebalo bi i mogli biste i možda. Zašto jednostavno nisu lepo od mene zahtevali da im ponovim priču?Međutim, ne! Oni su samo poželeli da im ja ponovim priču. Duboko samuzdahnuo – ali, pre nego što sam počeo da pričam, otvorila su se vrata i uprostoriju uđe i četvrti carinik. Ovaj Žabar je, kako sam zapazio, na ramenima

imao epolete sa štraftama koje su označavale da je kapetan.Za manje od tri minuta prva tri carinika su napustila sobu, istih praznih

izraza lica s kojima su i ušli. Sada sam bio sam s kapetanom. Uputio mi je blagŽabarski osmeh, a potom izvadio paklu švajcarskih cigareta. Upalio je jednu ipolako i mirno počeo da izbacuje krugove od dima. Potom je izveo neverovatantrik sa dimom – dopuštajući da lebdeći kolut dima izađe iz njegovih usta, a potomga usisao nosem u dva mala koluta. Au! Bio sam impresioniran čak i ovoj mojojtrenutnoj situaciji. Mislim, nisam nikada video da je to uradio moj otac, a on jenapisao knjigu o trikovima s dimom! Sigurno ću ga upitati za to, ako iz ove

prostorije ikada izađem živ.Najzad, nakon još nekoliko ispuštenih krugova dima i nekoliko nasalnih

ušmrkavanja, kapetan je rekao: ”Pa dobro, gospodine Belfort, izvinjavam vam sezbog bilo kakvih neprijatnosti koje ste preživeli zbog ovog nesrećnognesporazuma. Stjuardesa se složila s tim da ne podnese krivičnu prijavu protiv vas.



110

Zato ste slobodni, možete da idete. Vaši prijateji će vas čekati napolju, ako želiteda krenete za mnom.”

Uh! Da li je moglo sve ispasti jednostavnije? Da nisu švajcarski bankari platiliza moju kauciju? Uzimao sam i to u obzir! Vuk iz Volstrita – otporan na metke, još

jednom!Sada sam već razmišljao daleko opuštenije, bez panike, tako da su se mojemsli ponovo vratile na Franku. Nasmejao sam se ka mom novom prijatelju izŠvajcarske i rekao: ”Kad već pričate o željama i tim stvarima, ja bih zaista želeo dami pomognete da stupim u kontakt sa tom stjuardesom iz aviona.” Napravio sampauzu i uputio mu osmeh Vuka u jagnjećoj koži.

Kapetanovo lice je počelo da poprima izgled strogosti.Oh, gluposti! Podigao sam ruke, dlanova okrenutih ka njegovom licu, i

rekao: ”Naravno, samo zato da bih se formalno izvinio toj mladoj plavuši – mislim,

mladoj dami – i možda da joj dam finansijsko obeštećenje, ako znate na štamislim.” Jedva sam odoleo potrebi da uz te reči ne namignem.

Žabar je nagnuo glavu u jednu stranu i fiksirao me pogledom kojim kao da je hteo da kaže: ”Ti si jedno ludo kopile!” Pa ipak, sve što je rekao bilo je: ”Mibismo želeli da ne kontaktirate stjuardesu dok ste u Švajcarskoj. Očigledno, ona je… kako biste vi to rekli na engleskom… ona je…”

”Pod velikim stresom?” ponudio sam opciju.”Ah, da – pod velikim stresom. To je reč koju bismo upotrebili. Mi bismo

želeli da je ne kontaktirate, i to ni pod kojim okolnostima. Nimalo ne sumnjam u

to da ćete naći mnogo poželjnih žena u vajcarskoj, ako vam je to cilj. Očigledno, viimate prijatelje na pravim mestima.” I uz te reči, Kapetan Želja lično me je ispratioi sproveo kroz carinu, a da mi pritom u pasoš nije upisao ništa, osim što je lupiopečat.

Za razliku od leta avionom, moja vožnja limuzinom je bila tiha i jednolična.Veoma prikladno. Na kraju, malo mira mi je dobro došlo nakon ovog jutarnjeghaosa. Moje odredište je bio čuveni hotel – takozvani Hotel le Ričmond, navodno jedan od najboljih hotela u celoj Švajcarskoj. U stvari, prema mišljenju mojih

prijatelja bankara iz Švajcarske, le Ričmond je bio vrhunski elegantna i prefinjenaustanova.

Međutim, po mom dolasku, shvatio sam da su reči elegantna i prefinjena bili samo drugi švajcarski nazivi za depresivno i sumorno. Čim sam ušao u foaje,zapazio sam da je mesto opremljeno antiknim Žabarskim nameštajem, Luj XIV,kako me je vratar ponosno informisao, koji je proistekao sredinom 1700-te



111

godine. Međutim, za moje pronicljive oči, kralj Luj je trebalo da pošalje na giljotinusvog unutrašnjeg dizajnera. Na pohabanim tepisima nalazili se štampani cvetovi,neka vrsta vrtložnog šablona kakav bi mogao da naslika i slep majmun, samo da jena to bio inspirisan. Šema boja mi je takođe bila nepoznata – kombinacija žute

boje poput pseće mokraće i ružičaste boje nalik na povraćeni sadržaj hrane.Siguran sam da su za te gluposti nadležni Žabari platili čitavo bogatstvo, koje sumeni, novopečenom jevrejskom bogatašu poput mene, bile upravo to: koještarije!Ja sam želeo savremene, svetle i živahne stvari!

U svakom slučaju, unutrašnjim uređenjem na mene uopšte nisu ostaviliutisak. Ja sam imao dužnost prema mojim švajcarskim bankarima, na kraju, pasam smatrao da mogu barem da se pretvaram kako cenim njihov izbor smeštaja.A za 16,000 franaka za noć, ili 4,000 dolara, koliko bi to moglo da bude loše?

Direktor hotela, visok i vitak Žabar, upisao me je u knjigu gostiju i ponosno

mi pokazao spisak slavnih ličnosti koji su takođe gosti hotela, što je obuhvatalonikog drugog do Majkla Džeksona. Neverovatno! Pomislih. E sad savim sigurnomrzim ovo mesto.

Nakon nekoliko minuta, zatekao sam se u predsedničkom apartmanu –budući da me je direktor poveo u grandiozni obilazak. On je bio dovoljno ljubazani prijatan čovek, posebno kad sam mu, kao prvu dozu koja mu je sledovala odstrane Vuka iz Volstrita, dao napojnicu od 2,000 franaka, i to u znak zahvalnostišto me je upisao u knjigu gostiju, a da pri tome nije kontaktirao Interpol. Kada jeotišao, uverio me je da me od najkvalitetnijih švajcarskih prostituki deli samo

telefonski poziv.Prišao sam izlazu na terasu i otvorio par francuskih vrata koji su gledali na

jezero Ženevu. Posmatrao sam gejzir nemo i sa strahopoštovanjem. Mora biti dase iznad vode uvis izdizao barem tri… četiri… ne, pet stotina stopa u vazduh! Šta liih je motivisalo da izgrade takvu stvar? Mislim, to je zaista bilo lepo, ali zašto biimali najviši svetski gejzir u Švajcarskoj?

Tog trenutka je zazvonio telefon. Čudno je zvonio: tri puta kratko, potomtišina, tri puta kratko, potom ponovo tišina. Prokleti Žabari! Čak su im i telefonidosadni! Bože, kako mi je nedostajala Amerika! Čizburgeri s kečapom! Ledene

pahuljice! Pile pečeno na roštilju! Prosto sam se pribojavao da pogledam uslužnimeni. Zašto je ostatak sveta toliko nazadan, u poređenju s Amerikom? I zašto naszovu ružni Amerikanci?

Sada sam već stigao do telefona – Isuse! Kakve li tužne naprave! Mora bitida je to prototip neke vrste. Bio je beo i izgledao je tako kao da je pripadao kućiFreda i Vilme Kremenko!



112

Pružio sam ruku i podigao drevni telefon. ”Šta se dešava, Den?””Dan?” odsečnim i optužujćim tonom je rekla Vojvotkinja.”Oh, Nad! Zdravo, draga! Kako si mi ti, ljubavi? Pomislio sam da je Deni.””Ne, to je tvoja druga žena. Kako je protekao let?”

Oh, Isuse! Da nije možda već saznala? Ma nije moguće! Ili je možda ipaknekako uspela da sazna? Vojvotkinja je imala šeto čulo za tu vrstu stvari. Pa ipak,ovo je bilo prebrzo, čak i za nju! Ili, da možda nije objavljen neki članak? Ma ne –nije proteklo dovoljno vremena između moje epizode pipanja i sledećeg izdanjaNjujork posta. Kakvo olakšanje – ali samo u hiljaditom delu sekunde! Potom,užasno mračna misao: Vesti na kablovskoj televiziji! SNN! Imao sam prilike da idimtakve stvari za vreme rata u Zalivu. Ona hulja Ted Tarner imao je neki ludorazrađen sistem na osnovu kojeg je mogao da da izveštaj u trenutku samogzbivanja, uživo! Možda se stjuardesa pojavila u emisiji!

”Halo!” prasnula je plava državna tužiteljka. ”Zar nećeš da mi odgovoriš?””Oh – putovanje je bilo veoma jednolično. Baš kako bi i trebalo. Znaš na šta

mislim?”Duga pauza.Isuse! Vojvotkinja me je testirala, čekajući me da se prelomim pod teretom

njenog ćutanja! Ona je imala zaobilazan pristup, moja žena! Možda bi trebalo dapočnem da lažem i da prebacim krivicu na Denija, tako da sve unapred osmislim.

Međutim, ona je potom rekla: ”Oh, to je lepo, dragi. Kakva je bila posluga uprvoj klasi? Da li si sreo neku slatku stjuardesu u tom avionu? Ma hajde, reci mi?

Neću biti ljubomorna.” Nasmejala se.Neverovatno! Da li sam ja to oženio neverovatnu Kreskin? ”Ma ne, ne,”

odgovorio sam, ”nisu bile ništa posebno. Mislim, Nemice su bile. Jedna od njih jebila dovoljno krupna da me ispraši po turu. U svakom slučaju, gotovo sve vremesam prespavao. Čak sam preskočio obrok.”

Izgleda da je to rastužilo Vojvotkinju. ”Ohhh, pa to je prava šteta, dragi.Mora biti da si strašno ogladneo! Kako si prošao kroz carinu – da li je bilo nekihproblema?”

Isuse! Morao sam odmah da završim ovaj razgovor! ”Uglavnom je sve

proteklo bez problema. Nekoliko pitanja – uobičajena procedura. U svakomslučaju, Čak mi nisu lupili ni pečat u pasošu.” Potom, strateška promena teme: ”Paipak, što je najvažnije, kako je mala Čeni?”

”Oh, ona je u redu. Samo me dadilja prosto izluđuje! Ne silazi s togprokletog telefona. Mislim da najverovatnije zove Jamajku. Bilo kako bilo,pronašla sam dva marinska biologa koji će doći da rade kod nas puno radno



113

vreme. Rekli su da mogu da očiste jezero od algi polažući neku vrstu bakterije nanjegovo dno. Šta ti misliš?”

”Koliko to košta?” upitao sam, bezbrižno očekujući odgovor.”Devedeset hiljada godišnje – za oboje. Oni su muž i žena koji rade u timu.

Izgleda da su prijatni i fini ljudi.””U redu, to zvuči razumno i prihvatljivo. Gde sih pronašla –“ Tog trenutka,neko je pokucao na vrata. ”Sačekaj sekund, draga. Mora biti da je posluga hotela.Odmah se vraćam.” Spustio sam slušalicu na krevet, otišao do vrata i otvorio ih –šta je ovo, do đavola! Pogledao sam uvis…. i još više… i au! Tamnoputa ženavisoka sto osamdeset centimetara, na mojim vratima! Etiopljanka, rekao bih ponjenom izgledu. Um mi je prosto poludeo. Kakvu je samo divnu, glatku mladukožu imala! Kakav topao, sladostrastan osmeh! I kakve noge! Bile su duge čitavumilju! Da li sam ja to bio tako niskog rasta! Pa dobro – nije ni bitno. Ona je bila

neverovatne lepote. A desilo se i da je nosila veoma kratku haljinu, samo koliko joj je prekrila slabine. ”Mogu li da vam pomognem?” upitao sam je ispitivačkimpogledom.

”Zdravo”, bilo je sve što je rekla.Moje sumnje su bile potvrđene. Bila je tamnoputa prostitutka direktno iz

Etiopije, koja je umela samo da kaže zdravo i doviđenja! Moj omiljen tip! Uveosam je u sobu i doveo do kreveta. Ona je sela. Ja sam seo odmah do nje. Polakosam se naslonio nazad, stavio desni lakat na krevet i naslonio obraz na dlan – OH,DO \AVOLA! MOJA ŽENA! VOJVOTKINJA! SRANJE! Brzo sam naslonio kažiprst na

usne i molio se da ova žena razume internacionalni jezik znakova poznat svimprostitutkama, znak koji je u ovom slučaju značio: ”Ćuti, prostitutko! Moja žena jeupravo na vezi, i ako čuje ženski glas u sobi, totalno sam nadrljao a ti nećeš dobitinapojnicu!”

Na sreću, klimnula je glavom.Nakon toga, podigao sam slušalicu i objasnio Vojvotkinji da nema gore stari

na svetu od hladnih Benediktanskih jaja. Ona je bila puna saosećanja i rekla mi dame voli bezuslovno. Držao sam se te reči jer je za mene bila od posebne važnosti.Potom sam joj rekao da i ja nju volim, da mi nedostaje i da ne mogu da živim bez

nje, što je bilo tačno.I za tili čas, obuzela me je strašna tuga. Kako sam mogao da osećam sve te

stvari prema svojoj ženi i ipak raditi stvari koje sam radio? Šta to sa mnom nijebilo u redu? To uopšte nije bilo normalno ponašanje ni za jednog muškarca. Čak niza moćne muškarce – ne, posebno za moćne muškarce! Jedna stvar je imato



114

povremene avanture izvan braka; to se može i očekivati. Međutim, to je bio čitavniz, i ja… pa dobro, odlučio sam da ne dovršim ovu misao.

Duboko sam uzdanuo i pokušao da odagnam sve negativne misli iz glave, ali je to bilo teško. Ja sam voleo moju ženu. Ona je bila dobra žena, uprkos tome što

mi je rasturila prvi brak. Međutim, i ja sam bio taj koji je za to snosio krivicu.Imao sam osećaj kao da me neka sila tera da radim neke stvari, ne zato štosam ja to želeo, već zato što se od mene to očekivalo. Izgledalo je kao da je mojživot pozornica, i da je Vuk iz Volstrita glumio ulogu na dobrobit nekakveimaginarne publike, koja je prosuđivala svaki moj potez i vezivala se za svaku mojureč.

Bio je to okrutan uvid u samu disfunkciju moje ličnosti. Mislim, da li je menizaista bilo stalo do Franke? Ona nije mogla ni da se meri sa mojom ženom. I tajnjen francuski akcenat – bruklinski akcenat sam lako podnosio svakog dana! Pa

ipak, kad sam izašao iz one prostorije, i dalje sma pitao carinika za njen brojtelefona. Zašto? Zato što sam mislio da je to postupak koji se očekuje od Vuka izVolstrita. Kako je to samo bizarno bilo. I kako tužno.

Pogledao sam u ženu koja je sedela odmah do mene. Da li je imala nekubolest? Ne, izgledala je prilično zdravo. Previše zdravo da bi mogla da prenesevirus side, zar ne? A onda opet, ona je bila iz Afrike… Ne, nema Šanse! Sida jezastarela bolest: Mogao si da je zaradiš samo ako penetriraš u neku rupu u kojojmu nije mesto. Osim toga, ja nikada nijednu bolest nisam potkačio, pa zašto biovaj put bilo drugačije?

Ona mi se nasmešila, ja sam joj uzvratio. Sedela je na ivici kreveta, sarukama na kukovima. Kako izazivački! Kako nevervatno seksi! Haljina joj je bilagotovo iznad bokova. Onda, ovo će biti poslednji put! Odustati od ove paklenoprivlačne, čokoladne, visoke lepotice bila bi parodija pravde – ništa manje!

Sa tom mišlju, odbacio sam sve negativne misli iz glave i odlučio da ćuupravo tog momenta, na tom mestu, čim joj budem ugledao leđa, baciti preostalukoličinu kvaludesa u toalet i početi da živim novim životom.

I upravo sam to uradio, baš tim redom.

Dvanaesto poglavljeMračno predskazanjeNekoliko sati kasnije, u 12:30 popodne, po švajcarsko Žabarskom vremenu,

Deni je sedeo preko puta mene na zadnjem sedištu plave Rols-Rojs limuzine koja je bila šira od ribarskog broda sa povlačnom mrežom i duža od mrtvačkih kola, što



115

me je ispunilo jezivim osećajem da idem na sopstveni pogreb. To je bilo prvomračno predskazanje tog dana.

Bili smo na putu ka banci Junion Bankar Privi gde je trebalo da se po prviput sastanemo s našim potencijalnim švajcarskim bankarima. Zurio sam kroz

prozor pored zadnjeg sedišta – posmatrajući gejzir koji se visoko uzdizao, i daljepun divljenja i strahopštovanja prema jednom tako lepom prizoru – kad je Deniveoma tužno rekao: ”I dalje ne shvatam zašto sam morao da bacim mojekvaludese u toalet. Mislim, stvarno DžB! Morao sam da ih gurnem u zadnjicu prepar sati! To je prilično nepošteno, zar ne misliš i ti tako?”

Pogledao sam u Denija i nasmešio mu se. Njegova primedba je zaista bila namestu. U prošlosti, ja sam takođe bio prinuđen da sklonim drogu u zadnjicu – kadbih bio na proputovanju kroz ovu ili neku drugu zemlju – i to nije bilo ni najmanesmešno. jednom prilikom sam čuo da je lakše zapakovati tablete u epruvetu i

potom je premazati sa dosta vazelina. Pa ipak, već sama pomisao ulaganja takvognapora u krijumčarenje pilula odvratila me je od strategije s vazelinom. Na krajukrajeva, samo pravom zavisniku od tableta ili droge mogao bi da padne na pamettakav poduhvat.

U svakom slučaju, ja sam Denija isto tako cenio zbog toga što se brinuo zamene, zato što je uvek bio tu da zaštiti zlatnu koku. Mada je pravo pitanje bilosamo koliko dugo će nastaviti da štiti koku ako ona ikada bude prestala da ležezlatna jaja? To je bilo dobro pitanje, ali se na njemu nije vredelo zadržavati. Ja samse sada nalazio na vrhuncu i pare su pljuštale više i brže nego ikada. Rekao sam:

”Da, to je stvarno nepravda; to neću poricati. Međutim, nemoj da pomisliš da necenim tvoj gest – posebno što si ih tamo nabio bez podmazivanja – ali vreme zakvaludese je isteklo. Sada mi je potrebno da budeš u vrhunskoj formi za tvoju igru,barem u narednih par dana, a ja isto tako moram savršeno da odigram svojuulogu. U redu?”

Deni se zavalio na naslon sedišta, bezbrižno prekrstio noge i rekao: ”Ma da,u redu je što se toga tiče. Mogao sam malo da napravim pauzu. Meni se samo nedopada da zabijam stvari u zadnjicu.”

”Moramo isto tako malo da zastanemo i sa prostitutkama, Den Ionako su se

stvari već dosta pogoršale.” Počeo sam da odmahujem glavom kako bi munaglasio šta tačno pod tim podrazumevam: ”Mislim, poslednja devojka je bilaprilično žestoka. Trebalo je samo da je vidiš. Mislim da je bila visoka oko stoosamdeset centimetara, možda i viša! Osećao sam se kao novoređenče koje sisamajčine grudi – grudi koje su, u stvari, bile tako privlačne.” Pomerio sam se jer mi je bilo neudobno, morao sam da odstranim osećaj pritiska u levoj nozi. ”Šta misliš,



116

zar crnkinje i tamnopute devojke nemaju nekako drugačiji ukus od onih belih?Posebno njihove ribe, koje imaju ukus kao… hmmm… šećerna trska sa Jamajke!Da, one su veoma slatke, ribe crnih devojaka! One su kao… pa dobro, uostalom,nije ni važno. Slušaj, Den – ja ne mogu da ti govorim gde ćeš da zabadaš svoj

penis, to je tvoja lična stvar, ali ja, ja lično, barem za neko vreme sam završio saprostitutkama. Ozbiljno.”Deni je slegnuo ramenima. ”Da moja žena izgleda kao tvoja, i ja bih malo

usporio s tim. Međutim, Nensi je stvarno prokleta noćna mora! Ta žena jednostavno isisava život iz mene! Znaš na šta mislim!”

Odoleo sam potrebi da izložim genealogiju i nasmejao se sa punosaosećanja. ”Možda bi trebalo da se razvedeš. Pa to svi rade, tako da to neće bitineki poseban događaj.” Slegnuo sam ramenima. ”U svakom slučaju, ne želim timeda obezvredim tvoje lične probleme sa ženom, ali mi sada moramo da

razgovaramo o poslu. U banci ćemo biti za par minuta, a postoji par stvari okojima s tobom moram da porazgovaram pre nego što tamo stignemo. Prvo, znašda bi trebalo da pustiš mene da ja budem onaj koji priča, u redu?”

On je klimuo glavom. ”Šta ti misliš, da sam ja prokleti Blokhed?”Nasmeja sam se. ”Ne, tvoja glava nije dovoljno četvrtasta, i, pored toga, u

njoj ima mozga. Pa ipak, slušaj – ozbiljno ti kažem – veoma je važno da sediš upozadini i da posmatraš. Pokušaj da odgonetneš način na koji ovi Žabarirazmišljaju. Ja ne mogu ništa da proniknem iz njihovog govora tela. Počinjem, ustvari, da mislim da ga uopšte ni nemaju. U svakom slučaju, kako god protekne

ovo jutro, ma kako sjajno cela stvar izgledala, mi ćemo sa ovog sastanka izaći sastavom da nismo zainteresovani. I to obavezno, Deni. Mi ćemo reći da se to neuklapa sa načinom na koji poslujemo u Sjedinjenim Državama, zbog čega smoodlučili da to nije za nas. Izložiću nekakvo logično, razumno objašnjenje nakon štomi budu ispričali nešto više detalja o pravnim stvarima, u redu?”

”Nema problema,” odgovorio je on, ”ali, zašto?””Zbog Kamisnkog,” rekao sam. ”On će biti tu na prvom sastanku, a toj hulji

sa umetnutom kosom verujem toliko da bih mogao da ga tresnem. Reći ću ti –imam veoma negativna očekivanja u pogledu cele ove stvari u Švajcarskoj. Dobio

sam veoma loše predznake iz nekog razloga. Međutim, ako već odlučimo dauradimo to, nema šanse da Kaminski za njih ikada sazna. To bi uništilo celokupancilj. Možda ćemo koristiti drugačiju banku ako odlučimo da krenemo napred, ilimožemo da idemo preko ove. Siguran sam da nisu lojalni Kaminskom.”

”U svakom slučaju, najvažnije je da niko u Sjedinjenim Državama ne saznaza ovo. Deni, ma kako bio pijan, ili koliko kvaludesa uzmeš ili koliko kokaina



117

ušmrkaš. Ovo nikada ne sme da procuri. Ne smeš ni reč da kažeš ni Madenu, nitvom ocu, a posebno ne tvojoj ženi – u redu?”

Deni je klimnuo glavom. ”Omerta, drugar. Do samog kraja.”Nasmejao sam se i klimuo, a potom pogledao kroz prozor bez ijedne reči.

To je Deniju bio signal da više ne želim da razgovaram, i on je to, budući da je biotakav kakav je bio, odmah shvatio poruku. Ostatak vožnje limuzinom sam proveoposmatrajući kroz prozor besprekorno čiste ulice Ženeve – diveći se tome kako natrotoarima nije bilo nimalo đubreta niti grafita na zidu. Ubrzo je moj um počeo daluta, pa sam tako počeo da se pitam zbog čega ja, za ime Božje, sve ovo radim. To je izgledalo pogrešno, rizično i nepromišljeno. Jedan od mojih prvih mentora, AlAbrams, upozorio me je da se držim podalje od bankarskih poslova u inostranstvu.Rekao mi je da je to pravi recept za nevolje i probleme, signal za upozorenje.Rekao mi je da čovek nikada ne može da veruje Švajcarcima – da će vas izneveriti i

izdati pod prvim ozbiljnim pritiskom američke vlade. Objasnio mi je da svešvajcarske banke imaju ogranke u Sjedinjenim Državama, što ih čini ranjivim nadržavne pritiske. Sve Alove reči su bile na mestu. Uostalom, Al je bio najopreznijičovek kojeg sam ikada upoznao. On je u kancelariji u stvari čuvao izuzetno starapekala i olovke, koje su datirale od pre deset ili petnaest godina, tako da bi, uslučaju da je dokumnt trebalo da vrati u pređašnje stanje, starost mastila izdržalaproveru hromatografije FBI. Pričajte mi o vašim opreznim kriminalcima!

Prvih dana, kada sam načinio svoje prve korake, Al i ja bismo se sastali nadoručku u restoranu Sevilja Diner, na putu udaljenom milju ili nešto više od

tadašnjeg Stratonovog sedišta u Markus Aveniji 2001, što je nedaleko od njegovedanašnje lokacije. Ponudio bi me šoljicom kafe i Lincer tortom, zajedno saistorijskom analizom državnih zakona o hartijama od vrednosti. Objasnio bi zaštosu stvari takve kakve jesu; kakve su greške ljudi činili u prošlosti; i kako je većinaaktuelnih zakona o hartijama od vrednosti napisana kao posledica proteklihkriminalnih radnji. Sve podatke sam prosto upijao. Ništa nisam beležio. Na krajukrajeva, zapisivanje je bilo zabranjeno. A posao sa Alom se striktno obavljao naprijateljskoj bazi. Njegova reč je bila njegova obveznica. I nikada je nije prekršio.Da, papire smo razmenjivali, ako je to bilo zaista neophodno, ali samo one koji su

bili pažljivo proizvedeni od strane Ala sa još paljivije odabranim penkalama. I,naravno, svaki dokument je bio čvrsto podržan napomenom o mogućnostiporicanja.

Al me je naučio mnogim stvarima, od kojih je najvažnija bila lekcija da svakutransakciju – svaku hartiju od vrednosti i svaki elektronski transfer, bilo od stranebanke ili brokerske firme – stavim na papir. I ako vas taj pisani trag ne oslobađa



118

krivice – ili, ako ne to, onda barem podrži neko alternativno objašnjenje koje vamdaje mogućnost poricanja – onda ćete se pre ili kasnije naći na udaru državnogzakona i završiti na sudu.

I tako sam uvek bio na oprezu. Od prvih dana Straton Oakmonta, svaku

trgovinu koju bih obavio, svaki elektronski transfer novca koji je Dženet izvršila umoje ime, i svaka sumnjiva finansijska pogodba korporacije u kojoj samučestvovao, bila je pokrivena – ili je imala podlogu, rečeno u duhu terminologijeVolstrita – raznim dokumentima i pečatima sa oznakom datuma, pa čak ipismenim svedočanstvima, koji su zajedno proizvodili alternativno objašnjenjekoje je ublažavalo moju krivičnu odgovornost. Na taj način nije bilo šanse pucati uglavu Vuka iz Volstrita; niti je bilo moguće da se bilo kome nađem na nišanu. AlAbrams me je zaista svemu dobro naučio.

Međutim, sada je Al bio u zatvoru ili je čekao optužbu za, od svih mogućih

stvari ni manje ni više, nego za pranje novca. Ma koliko da je oprezan bio, nijeznao jedan zakon, naime, da je gotov novac sa bankovnog računa trebalo dapodiže više puta, i to svaki put sumu nešto malo manju od 10,000 dolara, kaosredstvu da izbegne popunjavanje obrazaca za Federalnu poresku administraciju.To je bio zakon osmišljen zato istakne dilere drogom i mafijaše, ali se takođeodnosio na sve građane Sjedinjenih Država. Druga stvar kojoj me je naučio Al je dakad god me telefonom pozovu poslovni saradnici – sadašnji ili bivši – i pokušaju dame navedu na razgovor o prošlim poslovnim poduhvatima – postoji devedesetodsto verovatnoće da sarađuju. Uključujući i njega. Tako, i kad me je Al pozvao

telefonom, i kad sam čuo kako škripavim glasm izgovara one kobne reči: ”Da li sesećaš vremena…” istog momenta sam znao da je u nevolji. Ubrzo nakon toga jeusleio telefonski poziv jednog od Alovih advokata, koji me je informisao da je Aloptužen i da ću u značajnoj meri doprineti ako mu isplatim sve privatne investicijekoje smo zajedno preduzeli. Njegova imovina je bila zamrznuta i nedostajalo mu je gotovog novca. Ne oklevajući ni časa, ja sam mu isplatio njegov deo, pet putapo aktuelnoj tržišnoj ceni, upuutivši mu milione u gotovom novcu. A onda sam sepomolio. Molio sam se da me Al ne izda. Molio sam se za to da Al izdrži svaispitivanja. Molio sam se i za to da će, uprkos činjenici da sarađuje, izdati sve

ostale samo mene neće. Međutim, kad sam se raspitao kod jednog odpravobranilaca, on mi je rekao da ne postoji takva stvar kao što je delimičnasaradnja; ili sarađuješ protiv svih ili uopšte ne sarađuješ. Srce mi je sišlo u pete.

Šta ću da uradim ako Al bude sarađivao protiv mene? Veći deo novca koji jepovukao iz banke otišao je kod mene. Jednom prilikom mi je rekao da ima nekeinsajdere u delu grada gde su zlatare, za koje je zarađivao novac posredstvom



119

novih izdanja i da su mu zauzvrat dali ogromne svote gotovog novca. Nikadanisam uzeo u obzir da je taj novac podizao u banci. On je bio isuviše pametan zato, zar ne? On je bio najoprezniji čovek na planeti. Jedna greška – i sve je krenulonizbrdo.

Da li ću i ja deliti istu sudbinu? Da li će Švajcarska biti moj jedininepromišljen potez? Pet godina sam bio neverovatno pažljiv i oprezan nijednimgestom ne skrećući pažnju FBI. Nikada nisam razgovarao o prošlosti; kuća ikancelarija su vrvele od prislušnih uređaja, takozvanih buba; svaku transakcijusam dokumentovao, otvorivši na taj način mogućnost poricanja. I nikada nisamuzeo manje svote novca iz banke. U stvari, podigao sam preko 10 miliona dolaragotovog novca sa računa iz različitih banaka, u delovima po četvrt miliona ili više,iz jednog jedinog razloga da imam pokriće u smislu zakonske odredbe omogućnosti poricanja, ako budem uhvaćen da velikom količinom gotovog novca.

U stvari, da me je FBI ikada ispitao, ja sam jednostavno mogao da kažem: ”Idite,proverite u mojoj banci i videćete da je gotovinski iznos koji sam podigao legalan.”

Dakle, tako je – bio sam oprezan. Međutim, bio je i moj prijatelj Al, moj prvimentor, čovek kojem toliko dugujem. Pa ako su ulovili njega… u redu, definitivnosu postojali izgledi da se okolnosti okrenu protiv mene.

I to će mi biti drugo mračno predskazanje tog dana. Pa ipak, u ovomtrenutku nije bilo šanse da znam da to neće biti i poslednje.

Trinaesto poglavljePranje novca 101

Sedište privatne banke Junion Bankar Privi bilo je u poslovnoj zgradi safasadom od sjajnog crnog stakla koja se uzdizala deset spratova iznad gustonaseljenog, strogog centra Ženeve. Nalazila se u rue du Rhone, što u prevodu,kako pretpostavljam, znači ulica Ron. To je tržni centar poznat po izuzetno visokimcenama u samom srcu Ženeve, nedaleko od mog omiljenog gejzira.

Za razliku od američke banke, gde biste prošli kroz ulaz gde biste izaneprobojnog stakla zatekli nasmejanog blagajnika, unutar ovog posebnog foajeanalazila se samo jedna mlada dama, koju je okružavalo četrdeset tona sivog

italijanskog mermera. Sedela je za masivnim pultom od mahagonija, dovoljnovelikim da bi na njega mogao sleteti moj helikopter. Obučena u svetlo siv kostim ipantalone, belu bluzu sa uzdignutim okovratnikom, nije imala nikakav izraz lica.Kosa joj je bila plava i uvijena u čvrstu, zategnutu punđu, dok joj je ten biosavršen, bez ijedne bore ili mrlje. Pomislih, još jedan švajcarski robot.



120

Dok smo Deni i ja prilazili stolu, pogledala nas je sumnjičavo. Ona je sveznala, zar ne? Naravno da jeste. Sve nam je pisalo na licima. Mladi američkikriminalci u potrazi za tim da operu svoju nečasno stečenu zaradu! Dileri drogomkoji su zaradili novac prodajući je đacima!

Duboko sam uzdahnuo i odoleo potrebi da joj objasnim da smo mi običnistari brokerski prevaranti, koji su bili zavisni samo od pilula. Za ime Božje, mi ihnismo nikome prodavali!

Pa ipak, na sreću, svoje mišljenje je zadržala za sebe i nije ispoljila reakciju uskladu sa pravom prirodom našeg krivičnog dela. Sve što je rekla bilo je: ”Da li bihmogla da vam pomognem?”

Mogla? Isuse! Imate li još neku želju! ”Da, imam sastanak sa Žan ŽakSorelom? Zovem se Džordan Belfort?” Zašto sam do đavola formulisao sve kaopitanje? Ovi švajcarski nikogovići su mi ušli pod kožu.

Sačekao sam ženskog androida da mi odgovori, ali ona to nije učinila.Nastavila je da zuri u mene… a potom u Denija… odmeravajući nas pogledom odglave do pete. Potom, kao da bi naglasila kako sam loše izgovorio ime gospodinaSorela, odgovorila je: ”Ah – vi mislite na Misje Žan Žaka Sorela!” Kako je samoučinila da njegovo ime divno zazvuči! ”Da, gospodine Belfort, svi će vas sačekatina petom spratu.” Pokazala nam je da krenemo u pravcu lifta.

Deni i ja smo se popeli i ušli u lift čija su ulazna vrata bila od mahagonija, a ukojem je stajao čovek odeven kao švajcarski maršal iz deetnaestog veka. Rekaosam Deniju tiho: ”Zapamti šta sam ti rekao. Ma kako stvari krenule, napustićemo

sto saopštivši im da nismo zainteresovani. U redu?”Deni je klimnuo glavom.Izašli smo iz lifta i krenuli dugim hodnikom obloženim pločama od

mahagonija, koji je prosto odisao bogatstvom. Bilo je tako tiho da sam imaoosećaj kao da sam unutar kovčega, ali sam se odupro potrebi da izvučem zaključakiz te misli. Umesto toga, duboko sam udahnuo i nastavio da se krećem u pravcuvisoke, vitke siluete koja se nazirala na kraju hodnika.

”Ahh, gospodine Belfort! Gospodine Poruš! Dobro jutro želim obojici!”obrati nam se Žan Žak Sorel srdačnim tonom. Rukovali smo se. Potom mi je uputio

osmeh iskrivljen u jednu stranu i dodao: ”Verujem da se atmosfera vašeg boravkapopravila nabolje od groznog događaja na aerodromu. Morate mi uz kafu potankoispričati vašu avanturu sa stjuardesom!”

Namignuo mi je.Kakav momak! Pomislio sam. On zasigurno nije bio tipičan švajcarski Žabar.

On je definitivno bio predstavnik evropskog društvenog taloga, ali je, ipak, bio



121

tako… ljubazan da nije bilo šanse da bude pravi Švajcarac. Imao je maslinastu kožui tamnosmeđu kosu, koju je nosio zalizanu unazad, kao pravi čovek Volstrita. Licemu je bilo duguljasto i usko, kao i njegove crte, ali se sve lepo uklapalo. Bio jeodeven u besprekornom tamno plavom odelu sa sivim štrafticama, beloj košulji s

francuskim manžetnama, i sa plavom svilenom kravatom koja je izgledalaskupoceno. Odeća mu je pristajala tako ljupko, na način na koji to mogu da izvedusamo evropska kopilad.

Nakratko smo porazgovarali u hodniku, i tokom tog kratkog razgovorasaznao sam da Žan Žak, u stvari, nije bio Švajcarac već Francuz, i da je tu radio kaospoljni saradnik kojeg je poslao ogranak banke iz Pariza. To je zvučalo logično. Aonda me je impresionirao svojom izjavom da mu je neprijatno što sastankuprisustvuje i Gari Kaminski, ali da je, s obzirom da upravo on, Gari, predstavljauvod, to neizbežno. Predložio mi je da u pregovorima odmaknemo samo donekle,

a da ćemo se mi sastati kasnije, danas ili sutra. Ja sam mu na to rekao da sam većplanirao da ovaj sastanak završim negativnim tonom upravo iz tog razloga. Skupio je usta i klimnuo glavom u znak odobravanja, kao da hoće da kaže: ”Nije loše!”Nisam čak ni pogledao u pravcu Denija da vidim njegovu reakciju. Znao sam da jeimpresioniran.

Žan Žak nas je uveo u konferencijsku salu koje je ličila na muški klub zapušenje više nego na bilo šta drugo. Tu je oko dugog staklenog konferencijskogstola sedelo šest švajcarskih Žabara, od kojih je svaki bio odeven u tradicionalnaposlovna odela. Svaki od njih je držao upaljenu cigaretu ili imao jednu koja je bila

upaljena ispred njega u pepeljari. Od plafona do poda prostoriju je ispunjavaoogroman oblak dima.

Potom sam ugledao Kaminskog. Sedeo je među Žabarima sa odvratnimumetkom kose koji je na njegovoj lobanji izgledao poput mrtve životinje. Nanjegovom debelom okruglom licu bila je takva odvratna grimasa od osmeha dasam odmah poželeo da ga razbijem. Na trenutak sam poželeo da mu kažem da seudalji iz prostorije, ali sam rešio da mu to ipak ne kažem. Bolje da bude svedok nasastanku i da se lično, svojim ušima uveri da sam doneo odluku da ne poslujem uŠvajcarskoj.

Nakon par minuta kratkog razgovora, rekao sam: ”Posebo me interesujuvaši tajni bankarski zakoni. Čuo sam mnogo kontradiktornih stvari od advokata uSjedinjenim Državama. Pod kojim okolnostima vi poslujete sa vladom SjedinjenihDržava?”

Kaminski je odgovorio: ”To je najbolji deo poslovanja u –”



122

Prekinuo sam ga u pola reči. ”Gari, da me je interesovalo tvoje mišljenje otoj stvari ja bih te, do đavola – zaustavio sam se, shvativši da švajcarski robotineće ceniti moj uobičajeni rečnik pun psovki. Potom sam smerno rekao: ”Svima seizvinjavam – ja bih te to upitao dok smo bili u Americi.”

Žabari su se nasmejali i klimnuli glavama. Prećutna poruka je bila: ”Da, ovajKaminski je upravo tako velika budala kao što i izgleda.” Međutim, moj mozak jesada grozničavim tempom jurio napred. Očigledno, Kaminski bi kao pronalazačdobio honorar da sam odlučio da poslujem s bankom. Zašto bi se inače tolikotrudio da umiri moja strahovanja? Prvo sam mislio da je Kaminski samo još jedanglupan kojem se dopalo da se razmeće svojim dobrim poznavanjem mračne teme.Volstrit je prosto vrveo od sličnih ljudi. Zvali su ih diletantima. Međutim, sada sambio uveren da njegov motiv bio finansijske prirode. U slučaju da zaista otvorimračun u banci, on bi bio upozoren tako što bi kao pronalazač dobio svoj prihod. To

je bio problem.Kao da mi je čitao misli, Žan Žak je rekao: ”Gospodin Kaminski uvek veoma

brzo ponudi svoje mišljenje o stvarima poput ove. To smatram krajnje čudnim,budući da on vašom odlukom niti gubi niti dobija. Njemu, kao pronalazaču, već jeplaćen mali honorar samo zato što vas je doveo ovde. Odabrali vi da poslujete saJunion bankom ili ne, gospodin Kaminski uopšte neće osetiti na svom džepu.”

Potvrdno sam klimnuo glavom u znak razumevanja. Bilo mi je veoma čudnošto gosposdin Sorel ne govori u stilu želja. Izuzuetno je dobro vladao engleskim jezikom, idiomima i svime ostalim.

Sorel je nastavio sa pričom: ”Međutim da vam dam odgovor na vašepitanje, jedini način na koji švajcarska država posluje sa američkim bio bi navodnizločin koji se takođe tako posmatra i u Švajcarskoj. Na primer, u Švajcarskoj, nepostoji zakon koji se tiče utaje poreza. Dakle, ako bismo primili zahtev od vladeSjedinjenih Država u pogledu te stvari, mi ne bismo sarađivali s njima.”

”Gospodin Sorel je potpuno u pravu,” rekao je potpredesdnik banke, mršavi mali Žabar sa naočarima, koga s oslovljavali imenom Pjer ili nešto slično. ”Nismomnogo naklonjeni prema vašoj vladi. Molim vas, ne bih želeo time da vas uvredim.Pa ipak, ostaje činjenica da bismo mi sarađivali samo su slučaju da je navodni

prestup u stvari krivično delo, ili, kako to već vi nazivate, teško krivično delo.Potom se oglasi drugi Pjer: ”mada je ovaj bio mlađi i ćelav kao bela

bilijarska lopta. ”Ustanovili biste, uostalom, i sami da je švajcarski kazneni zakonikdaleko liberalniji od onog u vašoj zemlji. Mnoga vaša krivična dela se ne smatrajukrivičnim delima u Švajcarskoj.”



123

Isuse Svemoćni! Reči krivično delo bile su dovoljne da mi aktiviraju žmarceniz kičmu. U stvari, bilo je već očigledno da su postojali ogromni problemi samojom unapred stvorenom predstavom o tome da Švajcarsku upotrebim kaoinsajdera… osim ako su, naravno… pa dobro… insajderi mogli da se smatraju

legalnim u Švajcarskoj? Na brzinu sam razmislio o toj mogućnosti. Ne, duboko samsumnjao u to, ali bih morao o tome da se raspitam kad se sa Sorelom budemsastao privatno. Nasmejao sam se i rekao: ”Pa dobro, zaista me se ne tiče ta vrstastvari, zato što uopšte nemam nameru da kršim ijedan američki zakon.” To je biladrska laž. Pa ipak, dopalo mi se kako je zvučala. Ko je obratio pažnju da je togomila gluposti? Iz nekog neobjašnjivog razloga to je ipak doprinelo mom većemosećaju lagodnosti što se nalazim u Švajcarskoj. Nastavio sam da govorim: ”I kadto kažem, govorim i u ime Denija. Vidite, jedini razlog zbog kojeg želim da imamnovac u Švajcarskoj je zaštita imetka. Pre svega, brine me što je u mojoj oblasti

poslovanja prisutna velika verovatnoća pokretanja parnice – nepravedne i bezosnove, mogao bih da dodam. Međutim, u svakom slučaju, ono što bih ja želeo daznam – ili, da to kažem otvorenije, ono što mi je najvažnije – da li biste pod bilokojim okolnostima, kad bi do njih došlo, moj novac izložili na uvid i predali nekomgrađaninu Sjedinjenih Država, bilo kojoj osobi na planeti koja bi podigla građanskutužbu protiv mene.”

Sorel se nasmejao: ”Ne samo da to nikada ne bismo uradili,” zamišljeno jenastavio da govori, ”već ne bismo priznali bilo šta što je – kako vi kažete –građanski. Čak i kad bismo primili sudski poziv od vaše Komisije za hartije od

vrednosti – koja je zvaničan državni nadzorni organ – mi ne bismo sarađivali snjima ni pod kojim okolnostima.” Potom, u vidu naknadne misli, on je dodao: ”I točak i u onom slučaju kad bi navodni prestup bio krivično delo prema švajcarskomzakonu.” Klimnuo je glavom kako bi potvrdio suštinu svoje izjave. ”Čak ni u tomslučaju ne bismo sarađivali!” Nasmešio se zaverenički.

Klimnuo sam u znak odobravanja i potom se obazreo po sobi. Svi su izgledabili zadovoljni tokom zbivanja, svi osim mene. Nisam mogao biti odsutniji duhom.Sorelov poslednji komentar mi je uzdrmao nerve, podstaknuvši moj mozak nagrozničavu aktivnost. Jednostavna činjenica se sastojala u tome da, u slučaju da

švajcarska vlada odbije da sarađuje sa istražnim organima Komisije za hartije odvrednosti, onda Komisija ne bi imala drugog izbora do da uputi svoj zahtev zakriminalnu istragu preko američke kancelarije državnog tužioca. Pričajte mi štaznači biti agent prenosa ličnog vlasništva!

U glavi sam počeo da vrtim moguće scenarije. Devedeset odsto svihslučajeva Komisije za hartije od vrednosti su rešene na građanskom nivou. Samo u



124

slučaju kada bi Komisija za hartije od vrednosti osetila da je u pitanju nešto velikoi nečuveno, desilo bi se da uputi slučaj službi FBI radi kriminalne istrage. Međutim,kada Komisija za hartije od vrednosti ne bi mogla da vodi svoju istragu – kada biŠvajcarci počeli da odugovlače – kako bi mogli da odrede da li je u pitanju nešto

krupno ili nije? Istina, većina stvari koje sam ja radio uopšte nije bila tako strašna,zar ne?Uzdahnuo sam duboko i rekao: ”U redu, sve mi to izgleda razumno i

prihvatjivo, ali se pitam kako bi američki državni organi uopšte znali gde da traže –kako bi oni inače znali kojoj banci bi trebalo da pošalju sudski poziv. Nijedan odračuna ne nosi ime; oni su zavedeni samo pod brojevima. Dakle, osim ako neko neotkuca”– odupro sam se potrebi da bacim pogled na Kaminskog –”gde držitenovac, ili osim u slučaju da budete toliko nepažljivi da ostavite nekakav pisanitrag, dakle, kako bi onda uopšte znali odakle da krenu? Da li moraju da

pretpostave, nagađaju vaš broj računa? Mora biti da u Švajcarskoj postoji nahiljade banaka, i svaka od njih ima na stotine hljada računa. To su milioni računa,svi sa različitim brojevima. To bi bilo kao kad bi tražili iglu u plastu sena. Prostonemoguće!” Pogledao sam Sorela pravo u njegove tamne oči.

Nakon nekoliko minuta tišine, Sorel je odgovorio: ”To je drugo izvanrednopitanje. Međutim, da bih vam na njega odgovorio, zamolio bih vas da mi pružitepriliku da vam dam malu lekciju iz istorije švajcarskog bankarstva.”

Stvari su se kretale u dobrom pravcu. Značaj razumevanja implikacijaprošlosti bilo je tačno ono što mi je Al Abrams ulio u glavu tokom svih onih ranih

jutarnjih sastanaka na doručku. Klimnuo sam i rekao: ”Samo izvolite. Ja sam, ustvari, fasciniran istorijom, posebno kada se tiče situacije poput ove, u kojoj seupuštam u poslovanje na nepoznatoj teritoriji.”

Sorel se nasmešio i rekao: ”Kompletna primedba o računima koji sunaznačeni brojevima je donekle obmanjiva i vodi u pogrešnom pravcu. Mada jetačno da sve švajcarske banke nude klijentima ovu opciju – kao način da čuvamonjihovu privatnost – svaki račun je povezan sa imenom, koje su čuva u zapisniku ubanci.

S tom izjavom klonuo sam duhom. Sorel je nastavio: ”Davno, pre Drugog

svetskog rata, to nije bio slučaj. Vidite, postojala je standardna praksa međušvajcarskim bankama da otvore račun, a da uz njega ne bude naznačeno imenjegovog vlasnika. Sve se zasnivalo na ličnim odnosima i poverenju. Mnogi od tihračuna su se vodili na ime raznih korporacija. Pa ipak, za razliku od korporacija uSjedinjenim Državama, ove su bile korporacije čije su akcije glasile na donosioca,



125

ali koje, opet, nisu imale ime njihovog vlasnika. Drugim rečima, ko god da je biopravi donosilac korporacijskih akcija bio bi smatran punopravnim vlasnikom.

”Međutim, onda je došao Adolf Hitler i prezira dostojni nacisti. Ovo jeveoma tužno poglavlje u našoj istoriji, poglevlje kojim se ne ponosimo. Mi smo

dali sve od sebe da pomognemo što većem broju jevrejskih klijenata, ali, moramda kažem, nismo im pomogli u dovoljnoj meri. Kao što možda znate, gospodineBelfort, ja sam Francuz, ali mislim da govorim u ime svih prisutnih u ovoj prostorijikad kažem da bih voleo da smo mogli da učinimo više.” Nakon tih reči, napravio jepauzu i svečano klimnuo glavom.

Svaki čovek u ovoj prostoriji, uključujući i dvorsku budalu lično, Kaminskog,Jevreja prema sopstvenom izjašnjavanju, klimnuo je glavom pun saosećanja.Pretpostavio sam da su svi znali da smo ja i Deni Jevreji, zbog čega sam morao dase upitam da li je Sorel sve ovo rekao u našu korist. Ili je stvarno mislio to što je

rekao? U svakom slučaju, pre nego što je počeo da govori, ja sam išao desetkoraka pre njega tako da sam znao koje je sledeća stavka njegovog izlaganja.Jednostavna činjenica je bila da su, pre nego što je Hitler uhvatio zamah u Evropi ipohapsio šest miliona Jevreja i iskorenio ih u gasnim komorama, mnogi od njihmogli da prebace svoj novac u Švajcarsku. Oni su videli natpise na zidovima ranihtridesetih godina, kad su nacisti po prvi put došli na vlast. Međutim, krijumčarenjenovca izvan zemlje se ispostavilo kao daleko lakši poduhvat nego da se samiprebace preko granice. Gotovo svaka zemlje u Evropi, sa izuzetkom Danske,odbijala je da pruži sigurno utočište milionima očajnih Jevreja i da ih primi unutar

svojih granica. Većina tih zemalja je sklopila tajne pogodbe s Hitlerom, dogovorivšise da mu predaju svoje Jevreje ako on na njih ne izvrši agresiju. Bili su to dgovorikoje je Hitler ubrzo prekršio, kada je u jednom trenutku sve Jevreje skupio nagomilu u koncentracione logore. I kako su zemlje, jedna za drugom, potpadalepod naciste, Jevrejima je ponestajalo mesta gde bi se mogli sakriti. Kakve li ironijeda je Švajcarska tako brzo prihvatala jevrejski novac, a da je ipak tako neradoprihvatala jevrejske duše.

Kad su nacisti konačno pretrpeli poraz, mnoga deca koja su preživela došlasu u Švajcarsku u potrazi za tajnim bankarskim računima njihovih članova

porodice. Međutim, nije bilo načina na koje bi mogli da dokažu da na njih imajupravo. Na kraju, pored bankarskih računa nisu postojala imena, samo brojevi.Ukoliko deca nisu tačno znala u kojoj banci su njihovi roditelji držali novac i sakojim su tačno bankarom poslovali, nije bilo moguće da polažu pravo na novac.Do dana današnjeg, milijarde i milijarde dolara i dalje nisu podignute s računa.



126

Potom su mi misli odlutale na mračniju stranu. Koliko je ovih švajcarskihništarija tačno znalo ko su deca koja su preživela, a da pritom nisu ni hteli da ihpotraže? Ili što je još gore – koliko se dece obratilo na tačnu adresu švajcarskebanke, odgovarajućem švajcarskom bankaru, samo da bi im ovaj slagao u lice?

Bože! Kakva prokleta tragedija! Samo bi oni najuzvišeniji i najplemenitiji švajcarskibankari imali integritet da se pobrinu za to da punopravni naslednici dobiju svojuzaostavštinu. A u Cirihu – koji je bio pun Nemaca – teškom mukom biste mogli dapronađete ljubitelja Jevreja. Možda su stvari u švajcarskoj Ženevi bile nešto bolje,ali u vrlo maloj meri. Ljudska priroda je ljudska priroda. I sav jevrejski novac je bioizgubljen zauvek, usisan u sam švajcarski bankarski sistem, nezamislivo obogativšiovu malu zemlju, zemlju na čijim ulicama nema prosjaka.

”… dakle, vidite zašto je,” rekao je Sorel, ”neophodno da uz svaki računotvoren u Švajcarskoj stoji ime vlasnika. I tu izuzetka nema.”

Pogledao sam u Denija. Neprimetno je klimnuo glavom. Međutim,neizgovorena poruka je glasila: ”Ovo je prokleti košmar.”

Dok smo se kolima vraćali u hotel, Deni i ja smo jedva razmenili jednu reč.Buljio sam kroz prozor, a zapravo nisam video ništa osim duhova nekoliko milionaJevreja, kako i dalje tragaju za svojim novcem. Zadnja loža noge sada mi je prostogorela. Isuse! Da nisam trpeo takve hronične bolove, verovatno bih mogao daprevaziđem moju naviku da pijem tablete. Osećao sam koliko brzo i jasnorazmišljam. Sigurno je proteklo dvadeset četiri sata otkako sam uzeo bilo kakvutabletu, i mozak mi je radio tako grozničavo da sam imao osećaj da mogu da se

izborim protiv bilo kakvog problema, ma kako nepremostivo izledao. Međutim,kako sam mogao da radim pod švajcarskim bankarskim zakonima? Zakon je zakon,i to što sam video pad Ala Abramsa poslužilo mi je kao lekcija koja je samo još višenaglasila onaj starinski kliše o tome kako nepoznavanje zakona nije izgovor zanjegovo kršenje. Jednostavna činjenica je bila da bih, u slučaju da želim daotvorim račun u banci Junion Bankar, morao da im dam fotokopiju mog pasoša,koji bi se potom zadržao u dokumentaciji banke. Znači, ako bi američkoMinistarstvo pravde izdalo sudski poziv u pogledu prevare oko akcija – što jepredstavljalo krivično delo i u Švajcarskoj – onda bi to označilo moj konačni slom.

Čak i kad državni organi ne bi znali koji je račun moj, ili, s kojom sam bankom timpovodom poslovao, to ih ipak ne bi usporilo. Njihov sudski poziv otišao bi direktnou švajcarsko Ministarstvo pravde, koje bi potom uputilo zahtev svakoj švajcarskojbanci u zemlji, zahtevajući da im dostave sve izveštaje za bilo koji račun kojipripada osobi koja se pominje u sudskom pozivu.

I to bi bilo to.



127

Isuse – bolje bi bilo da se držim mojih insajdera u Sjedinjenim Državama.Kad bi njima stigao sudski poziv, barem bi mogli da lažu pod zakletvom! To bašnije bila lepa misao, ali tu barem nije postajalo pismenih tragova.

Stani malo! Ko je rekao da ću banci morati da predam svoj pasoš? Šta bi

moglo da me spreči da jedan od mojih insajdera dođe u Švajcarsku i otvori računsa njegovim pasošem? Koje su šanse da FBI nabasa na ime mog insajdera izSjedinjenih Država u okviru mojih švajcarskih insajdera? To je insajder unutarinsajdera! Dvoslojna zaštita! Kad bi Sjedinjene Države izdale sudski pozivzahtevajući izveštaje u vezi s Džordanom Belfortom, švajcarsko Ministarstvopravde bi poslalo svoj zahtev i ostalo praznih ruku!

I sad, kad sam već razmišljao o tome, zašto bih čak i poželeo da upotrebim jednog od mojih sadašnjih insajdera? U prošlosti birao sam insajdere ne samoprema pouzdanosti, već i po sposobnosti da zarade ogromne svote novca na način

koji neće privući pažnju Uprave javnog prihoda (IRS – Internal Revenue Service jeuprava javnih prihoda.) Tu kombinaciju bilo je teško pronaći. Moj prvi insajder jebio Eliot Lavin – koji se ubrzo preobrazio u košmar Elm Strit-a. On ne samo da jebio prvi insajder, već i čovek odgovoran za moje upoznavanje s kvaludesom. On jebio predsednik Peri Elisa, jednog od najvećih američkih proizvođača odeće.Međutim, ova njegova visoka pozicija bila je donekle obmanjiva. U stvari, on jebiod eset puta luđi od Denija. Da, prema tome kako su stvari izgledale, u odnosuna njegam Deni je bio dečak koji peva u horu.

Osim što je bio kompulzivni kockar i zavisnik od droge najvišeg reda, Eliot

mi je takođe bio srodan u pogledu stavova prema seksu i kompulzivnoj potrebi zabračnim prevarama. On je godišnje krao milione dolara od Peri Elis – pošto jeimao tajne pogodbe sa svojim fabrikama u inostranstvu, koje su proizvođačuodeće Peri Elis naplaćivale dodatni dolar po odevnom predmetu i potom davaletaj gotov novac Eliotu. Brojke su dostizale milionske sume. Kad bih Eliotu napravionovac u novim izdanjima, on bi se onda sa mnom nagodio koristeći isti taj gotovnovac koji je primio od svojih fabrika u inostrantsvu. To je bila savršena razmena;bez ikakvog traga na papiru koji bi se bilo gde mogao naći. Međutim, Eliot jepočeo da menja svoje raspoloženje prema meni, i to nagore. Njegovo kockanje i

navika da uzima drogu su počele da nagrizaju ono najbolje u njemu. Počeo je dazaostaje u obavezama da mi isplaćuje deo. I tako mi je do danas dugovao gotovo 2miliona dolara u prethodno ostvarenim profitima koje je ostvario kao insajder snovim izdanjima za mene. Pa ipak, da sam s njim potpuno prekinuo saradnju, tajnovac bih sasvim sigurno izgubio. Zato sam se nalazio u procesu njegovog



128

laganog, postepenog udaljavanja iz igre, nastavljajući da mu donosim prihod unovim izdanjima dok je isplaćivao svoj dug.

Uprkos tome, Eliot je odlično služio svrsi. Nabacio mi je više od 5 milionadolara u gotovom novcu, koji je sad bio bezbedno bio udaljen u pouzdane depozit

boksove u Sjedinjenim Državama. Samo kako da prebacim sav taj novac uŠvajcarsku, ja i dalje nisam bio siguran – mada sam imao neke ideje. O tome ću daraspravljam sa Sorelom kada se budemo sastali za nekoliko časova. U svakomslučaju, oduvek sam smatrao da će biti problem zameniti Eliota drugiminsajderom, koji bi uspeo da zarađuje tako velike svote gotovog novca bezpismenih tragova. Pa ipak, sada, budući da sam imao Švajcarsku kao moj prviinsajderski sloj, problem stvaranja ”čiste” gotovine više ne bi bio problem i razlogza brigu. Ja bih jednostavno čuvao novac na mom švajcarskom računu i uzimaokamatu za to. Jedino sporno pitanje na koje nisam mogao da koncipiram na

današnjem sastanku bilo je kako ću da koristim sav taj novac koji budem držao našvajcarskom računu. Na koji način bi uopšte trebalo da trošim bilo koji deo tesvote? Kako ću moći da uputim opran novac nazad u Sjedinjene Države kako bihdalje ulagao? Bilo je tu još tako mnogo pitanja na koje je trebalo odgovoriti.

Pa ipak, najvažnija stvar je bilo to što koristeći Švajcarsku, sada mogao dabiram moje insajdere isključivo na osnovu poverljivosti. To je otvorilo dalekoprostraniji svet potencijalnih insajdera, pa sam se u mislima brzo vratio porodicimoje žene. Niko od njih nije bio državljanin Sjedinjenih Država; svi su živeli uVelikoj Britaniji – daleko od špijunskih očiju FBI. U stvari, postojao je malo poznati

izuzetak od zakona o državnim hartijama od vrednosti koji je dopuštao onima kojinisu građani Sjedinjenih Država da investiraju u javne kompanije, a da u isti mahizbegnu dvogodišnji period njihovog posedovanja zahtevanog prema Propisu 144.Umesto toga, pod Uredbom S, stranac je morao da drži svoje akcije samočetrdeset dana. To je bio smešan zakon, koji je strancima davao neverovatnuprednost u odnosu na investitore Sjedinjenih Država. Kao posledica – poputvećine budalasto izmozganih pravila – to je rezultiralo ogromnim talasomzloupotreba, budući da su razumni američki investitori sklopili tajne pogodbe sastrancima i nezakonito iskoristili Uredbu S da privatno ulažu u javne kompanije, a

da pri tome nisu morali da čekaju pune dve godine da prodaju svoje akcije (uskladu s Propisom 144). Bezbroj puta su mi prišli stranci koji su mi ponudili da, zaskromnu nadoknadu, istupe u ulozi mojih naimenovanih kandidata –omogućavajući mi da uz pomoć njihovog ne-američkog državljanstva obavimposlove prema Odredbi S. Međutim, ja sam to redovno odbijao. Uvek bi mi u glaviodjeknulo Al Abramsovo upozorenje. I, pored toga, kako bih, pobogu, mogao da



129

imam poverenja u nekog stranca koji je spreman na jedan tako protivzakonit čin?Na kraju, korišćenje stranog naimenovanog kandidata za kupovinu akcija premaUredbi S predstavljalo je ozbiljno krivično delo, prestup koji bi svakako skrenuopažnju FBI. Zato sam se toga uvek klonio.

Međutim, sada, sa dvoslojnim insajderom… s rođacima moje žene kaodrugim slojem zaštite… pa dobro, najednom mi se više ništa nije činilo takorizičnim!

Potom mi je na pamet pala tetka moje žene, Patriša – ne, moja tetkaPatriša. Da, ona je postala i moja tetka! Prvi put kad smo se tetka Patriša i ja sreli,odmah smo znali da smo srodne duše. Kakva je to bila ironija – s obzirom da se todesilo čim me je prvi put videla. Bilo je to pre dve godine, u hotelu Dorčester uLondonu, kada je ušla u prostoriju upravo u trenutku kad sam bio na polaprekomerne doze kvaludesa. U stvari, kad je ušla u hotelsku sobu, ja sam bio na

pola puta da se udavim u klozetskoj šolji. Međutim, umesto da me osuđuje, ona jesve vreme pričala sa mnom i ostala pored mene cele noći, držeći mi glavu iznadiste te šolje dok sam povraćao, odnosno dok je moje telo izbacivalo otrove kojesam u njega uneo. Potom mi je rukama prošla kroz kosu, na isti način na koji je toučinila moja majka kad sam bio dete, dok su me od svog onog kokaina koji samušmrkao jedan za drugim obuzimali talasi zabrinutosti. Nisam bio u stanju dapomoću ksanaksa (FUSNOTA: Ksanaks je lek, neka vrsta benzedina.) odagnamosećaj zabrinutosti stvoren upotrebom kokaina. Što je za posledicu imalo užasanosećaj kao da ću da izađem iz sopstvene kože. Dok smo narednog dana zajedno

ručali, ona nijednom potezom niti rečju nije učinila da se osetim krivim zbog svegaonoga što je videla da se sa mnom događa, već me je nekako uverila daprestanem da koristim drogu. I tako sam pune dve nedelje ostao trezven. Bio samna odmoru u Engleskoj sa Nadin, dok je naša veza bila u punom cvatu ljubavi. Biosam toliko srećan da sam čak pomišljao na to da se preselim u Englesku, i učinimtetka Patrišu delom mog života. Pa ipak, duboko u duši, znao sam da je to samodelo mašte. Moj život je bio u Sjedinjenim Državama; moja moć je bila uSjedinjenim Državama; što je značilo da i treba da budem u SjedinjenimDržavama. I kad sam se konačno vratio u Sjedinjene Države, pod povoljnim

uticajima Denija Poruša, Eliot Lavinjija i ostatka moje srećne družine, navika dauzimam tablete i drogu ponovo se vratila u moj život i uzela maha. A s obzirom nato da su bolovi u leđima samo još više raspirili žar, ta moja navika se ukoreniladublje i jače nego ikad.

Tetka Patriša je imala šezdeset pet godina, bila je razvedena, nastavnica upenziji i anarhista. Ona bi bila savršena. Prezirala je sve državne stvari i bez ikakve



130

sumnje je bila poverljiva. Kad bih je upitao da to učini za mene, uputila bi minajtopliji, nasrdačniji osmeh i već sledećeg dana bi bila u avionu. Osim toga, tetkaPatriša nije imala novca. Svaki put kad bih je video ponudio bih joj više novca negošto bi mogla da potroši za celu godinu. I svaki put bi me odbila. Bila je isuviše

ponosna. Međutim, sada sam mogao da joj objasnim da je i više nego zaradila tajnovac čineći mi uslugu. Dopustio bih joj da potroši novac na sve ono što bipoželela. U stvari, preobrazio bih joj život iz rita i prnja u raskoš. Kakva je to divnamisao bila! I, osim toga, ona bi jedva išta i potrošila! Ona je žena koja je odraslausred ruševina Drugog svetskog rata i trenutno je živela od skromne penzije koju je stekla kao nastavnica u školi. Ona ne bi ni znala kako da potroši neku ozbiljnijusvotu novca – čak i da je želela! Najviše što bi potrošila upotrebila bi na to darazmazi njena dva unuka. A to bi bilo lepo! U stvari, već sama pomisao na torazgalila mi je srce!

Ako američki državni organi ikada pokucaju na Patrišina vrata, ona bi imrekla da se nose zajedno sa njihovim Jenki zadnjicama! Na tu misao sam počeoglasno da se smejem.

”Zbog čega si tako srećan?” promrmljao je Deni. ”Ceo taj sastanak je biotraćenje vremena! A ja nemam nijean kvaludes da utolim svoju tugu! Dakle, recimi, šta je to palo na pamet tvom uvrnutom umu?”

Nasmejao sam se. ”Sastajem se sa Sorelom za nekoliko sati. Imam još parpitanja za njega, ali sam prilično siguran da već znam odgovore. U svakom slučaju,ono što želim da uradiš jeste da pozoveš Dženet čim se vratimo u hotel i da joj

kažeš da prvu stvar koju bi sutra trebalo da uradi jeste da pripremi mlaznjakLirdžet da nas ujutro sačeka aerodromu. I reci joj da rezerviše predsedničkiapartman u Dorčesteru. Idemo u London, drugar. Putujemo u London.”

Četrnaesto poglavljeInternacionalne opsesijeTri sata kasnije, ja sam sedeo preko puta Žan Žak Sorela u restoranu Le

Žardin, u predvorju hotela Ričmond. Na stolu se nalazio najlepši pribor koji samikada video. Predivan ručno polirani srebrni set i besprekorna kolekcija kineskogservisa boje slonove kosti nalazili su se na uštirkanom kao sneg belom stolnjaku.

To je stvarno izgledalo prefinjeno i elegantno; mora biti da je koštalo pravobogatstvo! Pomislio sam. Pa ipak, poput preostalog dela ovog antiknog hotela,način na koji je restoran bio uređen nije bio po mom ukusu. To je definitivno bioart deko, oko 1930, što je bilo poslednji put, pretpostavio sam, kad je restoran biorenoviran.



131

Pa ipak, uprkos ovom dekoru koji je zaslužio manje zvezdica – i činjenici dasam i psihički i fizički usled dugog leta avionom bio na garnici iscrpljenosti –kompanija je bila odlična. Kako se ispostavilo, Sorel je bio pravi kurvar, i upravo uovom trenutku mi je objašnjavao svoju umetnost udvaranja koja je bila takva da je

švajcarske Žabarke s lakoćom uspevao da strpa u krevet, za koje je uostalomrekao da su uspaljenije od zečeva. U stvari, njih je bilo tako lako obrlatiti i strpati ukrevet, tvrdio je, da bi on svakog dana zurio kroz prozor kancelarije i posmatrao ihkako šetaju ulicom Ron – u svojim mini suknjama i s malenim kučićima – u isti mahu mislima ih obeležavajući tako što bi im na leđima nacrtao mete.

Otkrio sam da je to veoma pametno zapažanje i bio iznenađen činjenicomšto Deni nije bio tu da čuje celu priču. Pa ipak, teme o kojima smo ja i Sorelodlučili da diskutujemo ove večeri bile su tako užasno nezakonite da čovek jednostavno ne bi mogao da vodi ovakve razgovore u prisustvu treće strane – čak i

da je ta strana umešana u prestup. To je bio nemoguć patent. U svakom slučaju,bila je to još jedna lekcija kojoj me je naučio Al Abrams, koji bi rekao: ”Dva čovekačine prestup; njih troje – to je već zavera.”

Dakle, bio sam tu, sam sa Sorelom, ali mi je um odlutao i vratio se Deniju,odnosno, pitao sam se šta li trenutno radi. On nije bio tip čoveka kojeg jednostavno možete da pustite sa vidika u stranoj zemlji. Prepušten sopstvenimplanovima i zamislima, bilo je gotovo izvesno da će se desiti nešto loše. Jedini spasbilo je to što posebno u ovoj zemlji, Deni nije mogao učiniti bogzna šta, neuključujući silovanje i ubistvo, koje čovek koji je sedeo preko puta mene nije

mogao srediti jednim telefonskim pozivom upućenim određenom autoritetu.”… uglavnom sam ih,” progovorio je Sorel, ”odvodio u hotel Metropol,

odmah preko puta banke, i tamo ih jebao. Uzgred, Džordan, moram da kažem davašu englesku reč, jebati, smatram izuzetno zadovoljavajućom. U francuskom jeziku praktično ne postoji tako deskriptivna reč, reč koja tako dobro opisujesuštinu. Međutim, da ne bih bio preopširan – ono što želim da kažem jeste da samod toga načinio moju drugu profesiju, posle bankarstva, naravno, da u krevetodvedem što je moguće više Švajcarkinja.” Slegnuo je ramenima kao pravi žigolo inasmejao se u stilu srdačne evropske protuve. Potom je duboko povukao dim iz

cigarete.”Prema rečima Kaminskog,” rekao mi je kroz izdahnut dim, ”vi takođe volite

lepe žene, zar ne?”Nasmejao sam se i klimnuo glavom.”Ahhh… pa to je vrlo lepo,” nastavio je kurvar, ”vrlo lepo! Međutim, ja sam

čuo da imate veoma lepu ženu. Kako je to čudno, zar se ne biste složili sa mnom?



132

Imati tako lepu ženu, a ipak švrljati očima po drugim ženama? Pa ipak, ja topotpuno razumem, prijatelju. Vidite, moja žena je takođe veoma lepa, ali ja,uprkos tome, osećam neodoljivu potrebu da sebi priuštim zadovoljstvo sa bilokojom mladom ženom koja bi me možda poželela, sve dotle dok se ona uklapa u

moje visoke standarde ženske lepote. A u ovoj zemlji ne oskudevamo u ženamatakvih draži.” Slegnuo je ramenima. ”Međutim, ja pretpostavljam da je svet jednostavno tako sazdan, da su stvari uređene upravo kako bi i trebalo zamuškarce poput nas, zar se ne biste složili sa mnom?”

Isuse! To je zvučalo grozno! Mada sam i sam sebi nebrojeno puta ponavljaotakve stvari – pokušavajući da racionalizujem moje ponašanje. Pa ipak, kad samiste te reči čuo od nekog drugog, to me je navelo da shvatim koliko su one u stvaribile besmislene i smešne. ”U redu, Žan, nastupe takvi trenuci kad čovek samomsebi mora da kaže da je sebi konačno nešto dokazao. I ja sam upravo dosegao taj

nivo. Ja volim svoju ženu i za mene više švrljanje naokolo ne postoji – s tim samzavršio.”

Sorel je suzio oči mudro i klimnuo glavom: ”I sam sam često dostizao tugranicu. To mesto zaista čoveka ispuni tako lepim osećanjem, zar ne? Njegovasvrha je da nas opomene šta je zaista važno u životu. Na kraju, bez porodice kojojčovek može da se vrati, život bi bio prazan, stvarno. Zato toliko i uživam u svakomtrenutku koji provodim sa svojom porodicom. A onda, nakon nekoliko dana u tojatmosferi, shvatim da bih mogao sebi prerezati vene ako ostanem tu još samomalo duže.

”Džordan, nemojte pogrešno da me shvatite. Nije da ja ne volim svoju ženui dete. Ja ih zaista volim. Ja sam Francuz, i kao takvog, mene očekuje mnogo višeposla oko žene i deteta nego što mogu da trpim, a da ne počnem da se ljutim nanjih. Želim, u stvari, da kažem da me moj boravak izvan kuće čini daleko boljimsuprugom mojoj ženi i boljim ocem mom detetu.” Sorel je podigao cigaretu izstaklene pepeljare i udahnuo neverovatno dubok dim.

I ja sam čekao… i čekao… ali on nikako da ga izdahne. Au, ovo je stvarno bilozanimljivo! Nikad nisam video oca da je tako nešto uradio! Sorel je izgleda usisaodim – upijajući ga do dna. Najednom mi je palo na pamet da Švajcarci izgleda puše

iz drugačijih razloga nego Amerikanci. Činilo se kao da to u Švajcarskoj rade da biučestvovali u čisto muškom zadovoljstvu, dok je u Sjedinjenim Državama više bilou vezi sa tim da čovek ima pravo na to da se ubije užasnim porokom, uprkos svimupozorenjima.

Kucnuo je čas da pređemo na posao. ”Žan,” rekao sam srdačno, ”da vamodgovorim na prvo pitanje – o tome koliko novca bih želeo da prebacim u



133

Švajcarsku. Mislim da bi bilo razumno da krenem od male sume, možda petmiliona dolara ili otprilike toliko. Potom, ako sve bude u redu, uzeo bih u obzir iznačajno veće sume – možda drugih dvadeset miliona tokom narednih dvanaestmeseci. Što se tiče bankarskih doušnika, cenim vaš gest, ali bih se radije oslonio na

moje lične ljude. Imam nekoliko prijatelja u Sjedinjenim Državama koji mi dugujuneke usluge, zbog čega sam sasvim siguran da će se složiti s tim da to obave zamene.

”Međutim, ja i dalje imam mnogo briga, od kojih je prva Kaminski. Meni jepraktično nemoguće da krenem napred ukoliko on sazna da sam ja u bilo kakvojvezi s vašom bankom. U stvari, čak i ako samo posumnja da imam ijedan peni uvašoj banci, to bi značilo potpuno raskidanje dogovora. Zatvorio bih sve svojeračune i prebacio svoj novac na neko drugo mesto.”

Sorel ni okom nije trepnuo. ”Nikad više ne bi trebalo da pokrenete to

pitanje,” rekao je hladno. ”Ne samo da Kaminski to nikada neće saznati, već će utom slučaju, ako se bude odlučio da se raspita u vezi s tom stvari, njegov pasoš bitistavljen na spisak, na prismotru, a on biti uhapšen od strane Interpola već prvomprilikom. Mi Švajcarci daleko ozbiljnije shvatamo naše zakone o čuvanju tajnenego što uopšte možete da zamislite. Vidite, Kaminski je svojevremeno biozaposlen u našoj banci, tako da se pridržavao daleko viših standarda. Ne šalim sekad vam kažem da bi završio u zatvoru kad bi obelodanio stvari poput ove – ili, štose toga tiče, bude gurao nos u oblasti kojih bi bolje bilo da se kloni. U tom slučajuće biti zaključan u sobi, na koju više nećemo obraćati pažnju. Ostavimo zato

Kaminskog po strani, jednom zauvek. Ako odlučite da ga zadržite među svojimzaposlenima, to je vaša odluka. Međutim, budite obazrivi u pogledu njega, zatošto je brbljivi lakrdijaš.

Klimnuo sam glavom i nasmejao se. ”Imam svoje razloge zbog kojihKaminskog sada držim na toj poziciji. Dolar Tajm gubi ozbiljne svote novca, i akounajmim novog računovođu, on bi mogao početi da kopa. Zato je, za sada, boljeostaviti uspavanog psa da leži. U svakom slučaju, mi imamo važnije teme od DolarTajm-a. Ako mi dajete reč da Kaminski nikada neće saznati za moj račun, onda je ja prihvatam. Nikada više neću ponovo govoriti o tome.”

Sorel je klimnuo glavom. ”Dopada mi se način na koji upravljate poslom,Džordan. Možda ste bili Evropljanin u prošlom životu?” nasmejao mi se do sadanajširim osmehom.

”Hvala,” rekao sam donekle ironično. ”To ću shvatiti kao veliki kompliment,Žan. Pa ipak, ja i dalje imam neka važna pitanja za vas, koja se uglavnom odnosena one koještarije koje su mi jutros vaši momci nagovestili o tome da bi trebalo da



134

vam dam moj pasoš da biste mi otvorili račun. Mislim – ma hajde, Žan – da to nijemalo previše, zar ne mislite?”

Sorel je upalio sledeću cigaretu i duboko povukao dim. Kroz izdahnut dim,lice mu je obasjao zaverenički osmeh, i rekao: ”Pa dobro, prijatelju moj, s obzirom

da znam ko ste, pretpostavljam da ste već zaobišli tu smetnju, zar ne?”Klimnuo sam glavom, ali nisam rekao ništa.Nakon nekoliko sekundi tišine, Sorel je shvatio da očekujem da me uveri da

je čist preda mnom. ”Pa dobro, onda,” rekao je on, slegnuvši ramenima. ”Većinastvari koja je rečena u banci su čiste gluposti, kako biste to rekli vi Amerikanci. To je rečeno u korist Kaminskog i, naravno, na dobrobit jednog i drugog. Na kraju,moramo izgledati propisno, kao da se pridržavamo zakona. Jednostavna činjenica je da bi postavljanje vašeg imena pored broja vašeg švajcarskog računa bilo pravosamoubistvo za vas. Nikada vas ne bih savetovao da to uradite. Međutim, mislim

da bi bilo mudro da otvorite račun kod naše banke – jedan koji bi ponosno nosiovaše ime tako da ga svi vide. Na taj način, ako bi američki državni organi ikadaposlali sudski poziv i zahtev za obrazloženjem vaših telefonskih izveštaja, vi bistemogli da se pozovete na zakon o mogućem objašnjenju zbog čega ste zvali našubanku. Kao što znate, ne postoji zakon koji navodi da je otvaranje računa ušvajcarskoj banci prestup. Zato, sve što bi trebalo da uradite jeste da nampošaljete malu količinu novca, možda dvesta pedeset pet hiljada dolara, kojebismo mi potom za vas investirali u različite evropske akcije – samo one najboljihkompanija, naravno – a to bi moglo da vam da dovoljno razloga da kontinuirano

kontaktirate našu banku.”Nije loše! Pomislio sam. Mogućnost poricanja je očigledno internacionalna

opsesija među kancelarijskim kriminalcima. Pomerio sam se na stolici jer mi je biloneudobno, pokušavajući da oslobodim pritiska levu nogu, koja je polako počela dase sve više i više zagreva, i nehatno rekao: ”Shvatam šta hoćete da kažete, i to bihvrlo lako mogao da uradim. Pa ipak, tek toliko da znate s kakvim čovekom imateposla, šanse da ja pozoven vašu banku iz svoje kuće su manje od nule. Pre bihotputovao do Brazila i odatle vam telefonirao – sa par hiljada kruzeira u džepu –nego što bih dopustio da se vaš broj telefona nađe na mom telefonskom računu.

”Međutim, da vam odgovorim na pitanje, imam u planu da upotrebim jednu osobu iz familije čije se prezime razlikuje od mog. Ona je sa ženine strane, ičak nije državljanka Sjedinjenih Država; ona je Britanka. Sutra ujutro letim zaLondon, i mogu ovde da je dovedem prekosutra – sa pasošem u ruci – i ona će bitispremna da otvori račun u vašoj banci.”



135

Sorel je klimnuo glavom i rekao: ”Pretpostavljam da bezrezervno verujetetoj ženi, jer ako to nije slučaj, mi vam možemo pronaći ljude koji će upotrebiti sojepasoše. Ti ljudi uopšte nisu prefinjeni – uglavnom farmeri i čobani sa ostrva Manili drugih teritorija koje su oslobođene poreza – oni su sto odsto poverljivi i

pouzdani. Štaviše, njima neće biti dopušten pristup vašem računu. Međutim, jasam siguran da ste poverljivost ove žene uzeli u obzir. Pa ipak, ja bih vam ipakpredložio da se sretnete s čovekom po imenu Roland Frenks. On je stručnjak za testvari, posebno u pogledu izrade dokumenata. On ume da izradi prodajne račune,finansijska pisma, porudžbine, brokerske potvrde i gotovo sve što treba. On je onošto mi nazivamo poverenik. On će vam pomoći da formirate korporacije saakcijama na donosioca, koje će vas dalje izolovati od budnog pogleda vašihdržavnih organa i omogućiti vam da razložite svoje vlasništvo javnih kompanija namanje delove, kako biste na taj način izbegli obavezno popunjavanje bilo kakvih

formulara u slučaju ako posedujete preko pet odsto akcija. On je čovek odneprocenjive vrednosti za čoveka poput vas – u svim aspektima vašeg poslovanja – kako inostranom, tako i domaćem.”

Zanimljivo. Oni poseduju sopstvenu verikalno integrisanu insajderskuslužbu. Prosto ste morali da zavolite Švajcarsku. Roland Frenks bi delovao kaofalsifikator – izrađivanje dokumenata koji bi podržali napomenu o mogućnostiporicanja. ”Zaista bih voleo da upoznam tog čoveka,” odgovorio sam. ”Moždabiste mogli da ugovorite sastanak s njim za preksutra.”

Sorel je klimnuo glavom i rekao, ”Videću šta mogu da uradim. Gospodin

Frenks će takođe biti od pomoći u razvijanju strategija, što će utrti put vašemreinvestiranju ili, što se toga tiče, omogućiti vam da trošite onoliko svog novca sainostranog računa koliko želite, na način koji neće, kako to vi kažete, podići crvenezastavice i alarmirati vaše kontrolne državne organe.”

”Na primer?” upitao sam ostavivši kraj pitanja nedovršenim.”Pa dobro, postoji mnogo načina – najuobičajeniji je da vam se izda Viza ili

Ameriken Ekspres kartica, koje će biti direktno povezane s jednim od vaših računau banci. Kad obavite kupovinu, novac će automatski biti skinut s vašeg računa.”Potom se nasmešio i rekao: ”A kako sam mogao da čujem od Kaminskog, vi

trošite mnogo novca na vaše kreditne kartice. Zato će vam to biti dragocenosredstvo.”

”Da li će kartice glasiti na moje ime ili na ime žene koju planiram dadovedem u banku?”



136

”One će glasiti na vaše ime. Pa ipak, preporučio bih vam da nam dopustiteda i njoj izdamo jednu. Bilo bi mudro dozvoliti joj da svakog meseca potrošisimboličnu sumu, ako mi dopuštate da izložim svoj način razmišljanja.”

Klimnuo sam glavom u znak razumevanja. Bilo je očigledno da će Patrišina

potrošnja svakog meseca biti dalja podrška činjenici da je račun, u stvari, njen.Međutim, ja sam video drugi problem – naime, Kad bi se kartica vodila na mojeime, sve što bi FBI trebalo da uradi sastojalo se u tome da me prati dok kupujem ipotom ušeta u prodavnicu nakon toga i zahteva da vidi oznaku kartice. Onda mine bi bilo spasa. Bilo mi je veoma čudno što mi je Sorel preporučio strategiju kojusam unapred odbacio kao ništavnu. Međutim, ja sam odlučio da ovu misaozadržim za sebe. Umesto toga, rekao sam: ”Uprkos mojoj navici da rasipno trošimnovac, ja to i dalje vidim kao način da trošim samo male sume. Na kraju, Žan,transakcije koje razmatramo su u milionima. Mislim da debitna kartica – kako je

nazivamo mi u Americi – neće ostaviti takav trag u tome. Postoje li neki drugiputevi kojima se velike sume mogu vratiti u domovinu?”

”Da, naravno. Druga opšta strategija je da stavite hipoteku na svoju kuću –koristeći sopstveni novac. Drugim rečima, imali biste formular nosioca korporacijeod strane gospodina Frenks i potom biste prebacili novac sa jednog od vašihšvajcarskih računa na korporacijski račun. Potom bi gospodin Frenks sastaviozvanične hipotekarne dokumente, koje biste vi potpisali kao hipoteku i takoprimili novac. Ova strategija ima dve prednosti. Prva, samom sebi biste naplatilikamatu, koju biste zaradili u bilo kojoj zemlji u kojoj izaberete da formirate

inostranu korporaciju. U današnje vreme, gospodin Frenks radije koristi britanskaDevičanska ostrva, koja veoma neodređeni u zahtevanju dokumentacije. I,naravno, oni nemaju porez na dohodak. Druga prednost je u vidu domaćegzakona o odbijanju za porez u Sjedinjenim Državama. Na kraju, u vašoj zemlji,kamata na hipoteku podleže odbijanju za porez.

To mi je sve proletelo kroz glavu i morao sam da priznam da je vrlopametno. Pa ipak, ova strategija je izgledala čak i rizičnija od one s debitnomkarticom. Da sam stavio hipoteku na moju kuću, to bi bilo proknjiženo od straneGradskog centra Starog Brukvila, što bi značilo da bi u tom slučaju FBI vrlo

jednostavno mogao da ode do tog državnog organa i zatraži kopiju dokumentakoji svedoči o mom postupku – što bi ih dovelo do tačke da vide i da se uvere kakoinostrana kompanija obezbeđuje novac za hipoteku. Pričajte mi o vašim crvenimzastavicama! Očigledno, ovo je bio najteži deo igre. Lako je bilo staviti novac naračun švajcarske banke, i sakriti se od istrage, takođe je bilo jednostavno.Međutim, vratiti novac u domovinu bez pismenog traga se pokazao kao težak.



137

”Usput,” Žan je upitao, ”kako se zove žena koju ćete dovesti u banku?””Njeno ime je Patriša; Patriša Melor.”Sorel se još jednom nasmešio svojim zavereničkim osmehom, i rekao: ”To je

lepo ime, prijatelju moj. Eh, kako bi žena s takvim imenom uopšte mogla da prekši

zakon?”

Sat vremena kasnije, ja i Sorel smo izašli iz hotelskog lifta i prošli krozhodnik na četvrtom spratu kako bismo stigli u Denijevu sobu. Nalik holu, tepih uhodiku je izgledao poput retardiranog majmuna, a sklop boja je bio ista žalosnamešavina žute boje pseće mokraće i ružičaste koja je podosećala na izbljuvak.Međutim, vrata su bila potpuno nova. Bila su tamno braon orahova, i prosto sublistala. Zanimljiva dihotomija, pomislio sam. Možda je to bilo ono što nazivajušarmom Starog sveta.

Kad smo stigli do Denijevih sjajnih vrata, rekao sam: ”Slušajte, Žan – Deni jestrastveni ljubitelj i duša zabava, zato se nemojte iznenaditi ako bude pričao malonepovezano. Pio je škotski viski kad sam ga ostavio, a mislim da on još uvek u krviima sadržaj pilula za spavanje koje je popio nakon leta. Pa ipak, ma kako vam sadabude zvučao, želim da znate da je on onda kada je trezan potpuno drugačiji, da jeoštar i veoma pronicljiv. U stvari, njegov životni moto je ’ako izađeš s drugarima,onda sa njima moraš i da osvaneš.’ Razumete, Žan?”

Sorel se nasmejao i odgovorio: ”Ah, naravno. Čovek koji ima takvu životnufilozofiju mora se poštovati. Tako stoje stvari u većem delu Evrope. Ja sam

poslednji koji bih sudio drugom čoveku zbog njegove želje za čulnimzadovoljstvima.”

Okrenuo sam ključ i otvorio vrata, Deni je bio tu. On je ležao na poduhotelske sobe, na leđima, go golcat – osim, naravno, ako nage švajcarske kurvesmatrate odećom. Na kraju krajeva, on je na sebi nosio četiri takva ženskaprimerka. Jedna mu je sedela na licu, okrenuta leđima, trljajući malomzategnutom zadnjicom njegov nos; druga je sela na njegove slabine, uzjahala ga ipodizala se i spuštala se. Ona se divlje ljubila sa devojkom koja je sedela naDenijevom licu. Tu je bila i treća kurva koja mu je članke na nogama držala

raširenim, kao i četvrta koja mu je na isti način držala ruke. Očigledna činjenica jebila da ih ulazak dve nove osobe u sobu nimalo nije usporio. Oni su nastavili istimintenzitetom – da rade svoj posao kao i obično.

Okrenuo sam se ka Žanu i pogledao ga na trenutak. Glava mu je bilanagnuta na jednu stranu dok se desnom rukom češkao po bradi zamišljeno, kao



138

da je pokušavao da odgonetne ulogu svake devojke u ovoj prljavoj sceni. Potom je, najednom, suzio oči i počeo polako da klima glavom.

”Deni!” glasno sam uzviknuo. ”Šta to do đavola radiš, perverznjaku jedan?”Deni je izvukao i oslobodio desnu ruku i odgurnuo mladu kurvu sa svog lica.

Podigao je glavu i dao sve od sebe da se osmehne, ali mu je lice ostalo gotovosleđeno. Očigledno, on je izgleda konzumirao i kokain. ”Ja saam sesaagnuoo….zauuuzeo sam…pozu za počeetni udarac!” promrmljao je krozstegnute zube.

”Šta si ti? Ne razumem nijednu tvoju prokletu reč.”Deni je duboko udahnuo, kao da pokušava da prikupi zadnje atome muške

snage, i isprekidanim glasom u ritmu stakata izgovorio: ”Ja…sam…se…sagnuo…za…uzeoo… sam…pozu… za…počet…ni… uda…rac!”

”O čemu ti to govoriš?”

Sorel je rekao: ”Ah, ja mislim da je čovek rekao da se sagnuo i da je zauzeopoložaj za početni udarac, kao da je neki ragbi igrač.” Uz to, Žan Žak je mudroklimnuo glavom i rekao: ”Ragbi je veoma popularan sport u Francuskoj. Izgleda da je vaš prijatelj, zaista, zauzeo početnu pozu, doduše, na najneobičniji mogućinačin, ali ja se u principu s tim slažem. Idite gore i pozovite svoju ženu, Džrdan. Jaću se pobrinuti za vašeg prijatelja. Da vidimo da li je pravi džentlmen i da li će bititako ljubazan da podeli bogatstvo.

Klimnuo sam glavom i počeo da tražim po Denijevoj sobi, a kada sampronašao dvadeset kvaludesa i tri grama kokaina, bacio sam ih u toalet. Potom

sam ostavio njega i Sorela njihovim sopstvenim izumima.Nekoliko minuta kasnije našao sam se u krevetu, prepušten mislima o svom

tom ludilu koje ispunjava moj život, kad sam iznenada osetio očajnu potrebu zatim da pozovem Vojvotkinju. Pogledao sam na sat: Bilo je 9:30 uveče. Izračunaosam – to je 4:30 ujutro, po njujorškom vremenu. Da bi trebalo da je zovem takokasno? Vojvotkinja voli da spava. Pre nego što sam mogao da odgovorim na ovopitanje, već sam okretao brojeve.

Nakon nekoliko signala, začuo sam glas moje žene: ”Halo?”Oprezno, kao da se izvinjavam: ”Zdravo, draga, ja sam. Izvini što te zovem

ovako kasno, ali stvarno mi nedostaješ, i samo želim da ti kažem koliko te volim.”Slatkim glasom kao šećer: ”Oh, i ja tebe volim, dragi, ali nije kasno. Sada je

podne! Moraš da vratiš sat unazad.””Stvarno?” rekao sam. ”Hmmm… pa dobro, u svakom slučaju. Stvarno mi

jako nedostaješ. Ne možeš ni da zamisliš.”



139

”Au, to je tako slatko,” rekla je slatko Vojvotkinja. ”Čeni i ja bismo volele dasi sada kod kuće s nama. Kad se vraćaš, ljubavi?”

”Čim budem mogao. Sutra letim za London, da vidim tetka Patrišu.””Stvarno?” rekla je, donekle iznenađena. ”Zašto ideš da vidiš tetka Patrišu?”

Najednom mi je palo na pamet da o tome ne bi trebalo da pričam prekotelefona – ali mi je istog momenta palo na pamet i to da sam se pripremio daženinu omiljenu tetku umešam u pranje novca. Zato sam odagnao turobne misli irekao: ”Ne, ne, nisam to hteo da kažem. Imam neki drugi posao u Londonu, pa ćuda navratim kod tetka Patriše na večeru.”

”Ohhh,” odgovorila je srećna Vojvotkinja. ”Dobro, prenesi tetka Patriši mojepozdrave, u redu, dragi?”

”Hoću, draga, pozdraviću je.” Na trenutak sam ućutao, a potom sam rekao:”Draga?”

”Molim, dragi?”Teškog srca sam preko usana prevalio reči: ”Izvini za sve.””Za šta, dragi? Zbog čega se izvinjavaš?””Za sve, Nadin. Znaš o čemu govorim. U svakom slučaju, sve moje kvaludese

sam bacio u toalet, i nisam uzeo nijedan otkako se let završio.””Stvarno? Kako su tvoja leđa?””Nisu dobro; zaista me jako bole. Međutim, ne znam šta da radim. Ne znam

više da li išta mogu da uradim. Poslednja operacija je samo još pogoršala stvari.Sada me bole po ceo dan, i po celu noć. Ne znam – možda sve te tablete još

pogoršavaju situaciju ili loše utiču na moje kompletno stanje. Više nisam siguran.Kad se vratim u Ameriku, posetiću tog doktora na Floridi.”

”To će ti pomoći, ljubavi. Videćeš. Da li znaš koliko te volim?””Da,” rekao sam, slagavši. ”Znam. A ja tebe volim još duplo jače. Videćeš

samo kako ću divan muž biti kad se vratim, u redu?””Ti si već divan. A sada, idi da spavaš, dragi, i vrati mi se bezbedno što pre, u

redu?””Hoću, Nadin. Volim tvoj glas.” Spustio sam slušalicu, legao na krevet i

počeo palcem da prelazim preko zadnje lože leve noge, pokušavajući da utvrdim

odakle bol nastaje. Međutim, nisam uspeo da pronađem izvor bola. Kao da se javljao niotkuda, i sa svih strana. I kao da se kretao. Duboko sam udahnuo ipokušao da se opustim, da tako odagnam bol.

Gotovo nesvesno, zatekao sam se kako izgovaram tihu molitvu – da grom izvedra neba ubije ženinog psa. Potom, dok mi je leva noga još bila u vatri, osetiosam kako me je umor posle leta avionom konačno savladao i ja sam zaspao.



140

Petnaesto poglavljeIspovednik

Aerodrom Hitrou! London! To je jedan od mojih najomiljenijih gradova na

svetu, izuzev u pogledu vremena, hrane i usluga – od kojih je ovaj ranijespomenuti deo bio najgori u Evropi, kao, uostalom, i ovaj poslednji u nizu. Pa ipak,čovek prosto mora da voli Britance, ili, ako ne to, onda barem da ih poštuje. Nakraju, nije to obična pojava da zemlja veličine Ohaja, sa prirodnim resursima ugljau vrednosti od nekoliko miliona funti, uspeva da vlada celom planetom više oddva veka.

I kao da sve to nije dovoljno, onda morate ostati zadivljeni i puni poštovanjaprema izvanrednoj sposobnosti nekoliko odabranih Britanaca da neprekidnoodržavaju i ovekoveče najdužu prevaru u istoriji čovečanstva, naime – kraljevstvo!

To je najneverovatnija prevara otkako je sveta, a britanski članovi kraljevskogplemstva su je učinili sasvim ispravnom i pravednom stvari. To mi je bilo prostozapanjujuće kako je trideset miliona zaposlenih ljudi moglo tako da obožavašačicu neverovatno prosečnih ljudi i sledi svaki njihov pokret i potez sastrahopoštovanjem i čuđenjem. Što je još više zapanjujuće – tih tridesetak milionasu bili dovoljno smešni da putujući kroz druge zemlje sebe nazivaju ”lojanimpodanicima” i hvale se kako uopšte ne mogu da zamisle da Kraljica Elizabetauopšte vrši nuždu i posle toga briše zadnjicu!

Međutim, u stvarnosti sve to uopšte nije bilo važno. Jednostavna činjenica

je bila da se iz svih tih slavnih Britanskih ostrva pojavila tetka Patriša. A ona je zamene predstavljala najdragoceniji prirodni resurs Velike Britanije.

Ja ću je uskoro videti, odmah nakon što rasčistim sa britanskom carinom.Kad su točkovi mlaznog aviona Lir 55 sa šest sedišta dodirnuli pistu

aerodoroma Hitrou, ja sam rekao Deniju, dovoljno glasno da nadjačam buku dvamlazna Prat & Vitni motora: ”Ja sam sujeveran čovek, Deni, pa ću ovaj let završitiistim rečima s kojim sam propratio poletanje: ”Ti si stvarno sekusualnoporemećen!”

Deni je slegnuo ramenima i rekao: ”Kad mi to ti kažeš, onda ću to da

shvatim kao kompliment. Nisi valjda još uvek ljut na mene zbog toga što samzadržao par kvaludesa bez tvog znjanja?”

Odmahnuo sam glavom odrično. ”Ja sam takvu glupost i očekivao od tebe.Osim toga, ti stvarno blagotvorno utičeš na mene time što me podsećeš kolikosam u stvari normalan. Zahvaljujem ti se na tome.”



141

Deni se nasmešio i okrenuo palčeve nagore. ”Ma daaaj – pa čemu uostalomsluže prijatelji?”

Uzvratio sam mu bezizražajnim osmehom. ”Osim toga, pretpostavljam danemaš više kvaludesa kod sebe? Voleo bih da ovaj put bez problema prođem

carinu.””Ne, čist sam – ti si sve bacio u toalet.” Te reči je propratio podigavši desnuruku gore kao da daje časnu skautsku reč. Potom je dodao: ”Nadam se samo daznaš šta radiš sa svim tim tvojim Nensi Regan glupostima.”

”Znam,” odgovorio sam samopouzdano, ali duboko u duši nisam bio takosiguran. Morao sam da priznam da sam čak pomalo bio i razočaran time što Deninije uskladištio još par kvaludesa. Leva noga me je i dalje užasno bolela, i dok mi jeum bio usredsređen pošto sam ostao trezan, već i sama pomisao da bih uz pomoć jednog kvaludea – samo jednog! – bol mogao da se neutrališe učinio mi se kao

gotovo nestvarno lep prizor. Proteklo je više od dva dana otkako sam uzeoposlednji kvalude, i mogu samo da zamislim koliko bi mi odmah laknulo.

Duboko sam uzdahnuo i potisnuo misao o tabletama kvaludea. ”Seti sesamo svog obećanja,” odsečno sam ga opomenuo. ”Nema kurvi dok si uEngleskoj. Moram da zablistam pred tetkom moje žene. Ona je pronicljiva žena iodmah će te prozreti.”

”Zašto uopšte moram da se vidim s njom? Verujem da ćeš me paziti. Reci jojsamo da će ona, ukoliko se tebi nešto – ne daj Bože – desi, dobijati instrukcije odmene. Osim toga, ne bi mi bilo na odmet da malo prolunjam ulicama Londona.

Možda ću malo da odem do Savil Rou, da kupim odela po porudžbini ili neštoslično. Možda ću čak da odem i do Kings Kros-a da razgledam njegoveznamenitosti!” Namignuo mi je.

Kings Kros je bio ozlogašena bordelska četvrt, gde za dvadeset britanskihfunti krezuba kurva s jednom nogom u grobu i poodmaklom fazom herpesa možeda ti popuši. ”E to je baš mnogo zabavno, Deni, stvarno zabavno. Samo se seti daovde nema Sorela da ti omogući da te puste uz kauciju. Zašto mi ne dopustiš da tilepo angažujem telohranitelja, da te vodi svuda?” To je bila fenomenalna ideja, ibio sam mrtav ozbiljan kad sam to rekao.

Međutim, Deni je odmahnuo rukom da malo oladim ili nešto slično.”Prestani više s tim glupostima o prezaštićenosti,” uzviknuo je. ”Ja ću biti saaasvimdobro. Ne brini ti za tvog prijatelja Denija! On je kao mačka s devet života!”

Odmahnuo sam glavom i zakolutao očima. Pa ipak, šta saam mogao dauradim? On je bio odrastao čovek, zar ne? Pa dobro, i jeste i nije. Međutim, to nijeimalo veze sa osnovnim razlogom naše posete. Sada bi trebalo da razmišljam o



142

tetki Patriši. Za par sati ću se videti s njom. Ona na mene uvek ima umirujućedejstvo. A malo mira će značiti mnogo.

”Dakle, dragi,” rekla je tetka Patriša, šetajući se ruku pod ruku sa mnom duž

drvoredom oivičene staze u londonskom Hajd Parku, ”kad ćemo započeti ovunašu divnu avanturu?”Nasmejao sam se srdačno Patriši, potom duboko udahnuo i izdahnuo

hladan britanski vazduh, koji je ovog časa bio gušći od čorbe od graška u činiji.Pred mojim očima, Hajd Park je bio veoma nalik njujorškom Central Parku, budućida je predstavljao mali deo neba okružen gusto naseljenim velegradom. Tu sam seosećao kao kod kuće. Čak i sa maglom, do deset sati prepodne, sunce je bilodovoljno visoko na nebu da istakne obrise celog predela – pretvarajući pet jutarazemlje prekrivenih bujnim poljima i visokim drvećem i lepo potkresanim grmljem i

besprekorno uređenim konjičkim stazama u toliko živopisan prizor da je biovredan razglednice. Park je bio uređen tako da je imao prikladan broj vijugavihbetonskih staza za šetanje, koje su sve bile sveže popločane i nisu imale ni trunkuotpadaka. Upravo ovog momenta, ja i Patriša smo se šetali jednom od njih.

Što se nje tiče, Patriša je izgledala veoma lepo. Samo što to nije bio tiplepote koji možete da vidite kod šezdestpetogodišnjih žena u magazinu Taun &Kantri, navodnom barometru šta to znači stariti lepo. Patriša je beskrajnoprevazilazila tu kategoriju lepote. Ona je imala unutarnju lepotu, izvesnu nebeskutoplinu koja je zračila iz svake pore njenog tela i odzvanjala u svakoj reči koja je

silazila s njenih usana. Bila je to lepota savršeno mirne vode, lepota hladnogplaninskog vazduha i lepota srca koje prašta. Fizički je, doduše, bila sasvimprosečna. Bila je nešto niža od mene i vitkija. Imala je crvenkasto smeđu kosu doramena, svetlo plave oči i prilično bele obraze, na kojima su se nalazile bore ženekoja je veći deo svoje adolescencije provela krijući se u skloništu odbombardovanja ispod njenog malog stana, kako bi izbegla nacističkobombardovanje. Imala je mali procep između dva prednja zuba koji su se otkrivalikad god bi se nasmejala, što je bilo često – posebno kad bismo bili zajedno. Ovog jutra je nosila dugu kariranu suknju, bluzu krem boje sa zlatnim dugmićima na

sredini i kratak karirani kaput koji se savršeno uklapao s njenom suknjom. Ništanije izgledalo skupo, ali je delovalo dostojanstveno.

Rekao sam Patriši: ”Ako je to ikako moguće, voleo bih da sutra odemo uŠvajcarsku. Ako ti to ne odgovara, ja ću sačekati u Londonu koliko god hoćeš. Jaovde ionako moram da obavim neki posao. Na aerodromu Hitrou me čeka avion



143

kojim ćemo u Švajcarsku stići za manje od jednog sata. Ako želiš, tamo možemozajedno da provedemo jedan dan, da razgledamo grad i da kupimo neke stvari.

”Međutim, još jednom da ti kažem, Patriša” – ućutao sam i pogledao jeveoma ozbiljno u oči – ”Želim da mi sada obećaš da ćeš da trošiš barem deset

hiljada dolara mesečno sa računa, u redu?”Patriša se zaustavila nasred staze, i povukavši k sebi ruku koju je držalaispod moje ruke, stavila je na srce. ”Dete moje, ja čak ne bi znala ni odakle dapočnem da trošim toliki novac! Imam sve što mi je potrebno, zaista, dragi moj.”

Uzeo sam njenu ruku i vratio je ispod moje, a onda smo nastavili da šetamo.”Možda imaš sve što ti je potrebno, Patriša, ali ja mogu da se kladim da nemaš svešto ti je potrebno. Zašto ne bi počela time što bi sebi kupila kola i prestala dakoristiš onaj dvospratni autobus gde god ideš? A kad budeš imala kola, možeš dapređeš u veći stan koji će imati dovoljno soba u kojima će spavati Kolum i Anuška.

Pomisli samo kako bi to bilo lepo da imaš dodatne spavaće sobe za svojih dvojeunučadi!”

Napravio sam pauzu za momenat, a potom dodao: ”A u narednih parnedelja ja ću omogućiti da ti švajcarska banka izda Ameriken ekspres karticu.Možeš je koristiti da plaćaš sve svoje troškove. I to koliko god ti često zatreba, a tinikad nećeš dobiti račun.”

”Pa ko će onda da plati taj prokleti račun?” upitala je ona, sva zbunjena.”Banka će platiti. I – kao što rekoh – kartica neće imati limit. Svaka funta

koju potrošiš će me obradovati i razvedriti moje lice.”

Patriša se nasmešila, i neko vreme smo šetali u tišini. Međutim, nije to bilaotrovna tišina. To je bila vrsta tišine koju su delili dva čoveka koji su bili dovoljnoopušteni da ne forsiraju tok razgovora ispred njegovog logičkog sleda. Društvo ovežene je delovalo izuzetno umirujuće na mene.

Bol u levoj nozi je donekle utinuo, ali to nije imalo veze s Patrišom. Bilo kojavrsta aktivnosti je izgleda stišavala bol – bez obzira da li je u pitanju bilo šetanje,igranje tenisa, dizanje tegova, pa čak i zamahivanje štapom za golf, od čega mi jeova poslednja vrsta intenzivnijeg kretanja delovala krajnje čudno, s obzirom naopterećenje koje je to vršilo na moju kičmu. Pa ipak, čim bih prestao, žarište bola

bi se aktiviralo. A kad bi jednom zahvatilo moju nogu, teško bi se neutralisalo.Potom je Patriša rekla: ”Hajde dragi moj, sedni sa mnom ovde,” a onda me

je odvela do mlae drvene klupe, odmah kraj staze za šetanje. Kad smo stigli donje, prestali smo da se držimo ruku pod ruku i Patriša je sela odmah pored mene.”Džordane, ja te volim kao sina, i ja to radim samo zato što je to tebi od pomoći –a ne zbog novca. Kad budeš stariji, uvidećeš da novac, ponekad, može da pravi



144

više problema nego što zaista vredi.” Slegnula je ramenima. ”Dragi moj, nmojpogrešno da me shvatiš, nisam ja stara budala koja je izgubila zdrav razum iprotraćila život u svetu snova gde novac nije važan. Ja sam i te kako svesna koliko je novac značajan. Ja sam odrasla pronalazeći izlaz iz ruševina Drugog svetskog

rata, i znam kako to izgleda kad se čovek pita iz kog izvora će se pobrinuti zasledeći obrok. Mi u to vreme nismo bili sigurni ni u šta. Pola Londona je bilorazrušeno u paramparčad od strane Nacista, i naša budućnost je bila neivesna. Paipak, mi smo imali nadu, i osećaj dužnosti i obaveze da ponovo izgradimo našuzemlju. U to vreme sam srela Tedija. On je tada u kraljevskim vojnimvazduhopolovnim jedinicama, u stvari, bio test pilot. Bio je zaista žestok i odvažan.Bio je jedan od prvih ljudi koji su leteli mlaznjakom Herije. Nadimak mu je bioLeteći Nosač.” Nasmešila se tužno.

Prebacio sam ruku iznad naslona klupe i nežno je zagrlio preko ramena.

Sada već vedrijim tonom, Patriš je rekla: ”U svakom slučaju, ono što želimda ti kaem, dragi moj, jeste da je Tedi bio čovek koji se rukovodio dužnošću,možda i previše. Na kraju, On je dopustio da ona potpuno zavlada njim. Što se višeuzdizao, to je njegova stanica u životu postajala nesigurnija. Shvataš li šta hoću dakažem, dragi moj?”

Polako sam klimnuo glavom. To nije bila savršena analogija, ali sampretpostavio da je suština bila u vezi s rizikom koji donosi uporno nastojanje da seostvari vizija uspeha. Ona i Tedi su sada bili razvedeni.

Patriša je nastavila dosledno izlaganje: ”Ponekad se pitam da novac nije

počeo da narušava najbolji deo tvoje ličnosti, dragi. Znam da novac koristiš dakontrolišeš ljude, i u tome nema ničeg pogrešnog. Svet je jednostavno takouređen, i ne čini te lošim čovekom t što radiš stvari u svoju korist. Međutim, ja sebrinem da nisi dopustio da novac počne da kontroliše tebe – što ne bi bilo dobro.Dete moje, novac je sredstvo, a ne cilj (mason); on može da ti pomogne dastekneš nove poznanike, ali ne prave prijatelje; i mogao bi da ti kupi lagodan, aline i miran i spokojan život. Naravno, ti dobro znaš da te ja ne osuđujem. To jeposlednja stvar koja bi mi pala na pamet. Niko od nas nije savršen, i svako od nasdopušta da ga vode unutarnji demoni. Sam Bog zna da i sama delim taj usud.

”U svakom slučaju, da se vratimo na ceo ovaj nestašluk koji si zakuvao –želim da znaš da sam ja, u principu, za – za sve to što kažeš! U stvari, smatram da je to veoma uzbudljivo. Osećam se kao lik u romanu Jana Fleminga. Ceo taj posaooko banke u inostranstvu zvuči kao veoma živahna igra. A kad dospeš u mojegodine, malo živahnog poigravanja je upravo ono šta te podmlađuje, zar ne?”



145

Nasmejao sam se. ”Pretpostavljam da je tako, Patriša. A što se tičedinamike, reći ću ti još jednom: Uvek postoji mala verovatnoća da može da iskrsneneka poteškoća, u kojem trenutku bi ta živahna igra mogla postati živahnija negošto bi se to dopalo starom Janu Flemingu. A to neće biti u romanu. To će biti

pojava Skotland Jarda koji će ti zakucati na vrata sa nalogom za pretres.”Pogledao sam je direktno u oči, i obratio joj se najozbiljnijim glasom:”Međutim, ako bi ikada do toga došlo, Patriša – a ja ti se zaklinjem – ja ću sepojaviti za dve sekunde i reći da o ti nisi imala blage predstave o tome šta sedešavalo. Ja ću da kažem da sam ti ja rekao da odeš u banku i da im daš svojpasoš, a da sam ti pri tome obećao da u svemu tome ne postoji ništa loše.” Kadsam izgovorio te reči, bio sam siguran da su istinite. Na kraju krajeva, nije bilošanse da ijedan kontrolor na zemlji poveruje da će jedna bezazlena starija ženaučestvovati u internacionalnom programu pranja novca. To je bilo neubedljivo.

Patriša se nasmejala i odgovorila mi: ”Znam ja to, ljubavi. Osim toga, bilo bilepo da malo razmazim moju unučad. Možda će se čak oseti dovoljno zaduženimda dođu i da me posete dok budem u zatvoru – nakon što me policajci odvezukolima zbog internacionalne bankarske prevare, zar ne, dragi moj?” S tim rečima,Patriša se nagnula napred i počela promuklo da se smeje.

Nasmejao sam se zajedno s njom, ali sam u duši promirao. Postoje nekestvari s kojima čovek baš i ne može zbijati šale; to je jednostavno prizivanje lošesreće. To bi bilo kao da kad bi se čovek pomokrio u sudbonosno Božje oko. I kadbiste to radili dovoljno dugo, bilo bi sasvim izvesno da će vam upravo tako i

uzvratiti. A potok njegove mokraće bi bio kao iz prokletog vatrogasnog creva.Međutim, kako bi to tetka Patriša mogla znati? Ona nikada u celom svom

životu nije prekšila zakon sve dotle dok nije upoznala Vuka iz Volstrita! Da li sam jazaista bio tako grozna ličnost da sam bio spreman da iskvarimšezdesetopetogodišnju baku u ime zakona o mogućnosti poricanja?

Pa dobro, postojale su dve strane novčića. Na jednoj strani je bila očiglednakriminalna priroda cele stvari – kvarenje bake; njeno izlaganje životnom stilu koji joj nikad nije bio potreban i koji nije želela; rizikovanje njene slobode i reputacije;pa možda čak i uzrokovanje moždanog udara ili nekog drugog poremećaja usled

stresa ako stvari krenu naopako.Pa ipak, s druge strane – samo zato što joj nikada nije bio potreban i što nije

želela život u bogatstvu i ekstravaganciji nije značilo da je to automatski i bolje zanju! To jeste bilo bolje za nje, za ime Božje! Sa dodatnim novcem, ona bi bila ustanju da provede poodmakle godine svog života u luksuzu. I (Ne daj Bože!), akobi se razbolela, njoj bi se pružila prilika da dobije najboljo medicinsko lečenje koje



146

bi se novcem moglo kupiti. Nisam nimalo sumnjao da sve one britanske gluposti oegalitarističkoj utopiji o socijalnoj medicinskoj pomoći nisu bile ništa drugo dogomila laži i besmislica. Mora postojati poseban medicinski tretman za one ljude snekoliko dodatnih miliona britanskih funti. To bi jedino bilo pošteno, zar ne? Osim

toga, s obzirom na to da Britanci možda nisu tako pohlepni kao Amerikanci, oninisu prokleti komunisti. Socijalna medicinska pomoć – prava socijalna medicinskapomoć – nije ništa drugo do niska komunistička zavera.

Postojale su u celoj stvari i druge prednosti, takođe, koje su, kad se sveuzme u obzir, potpuno prevagnule u korist uvlačenja divne tetka Patriše unezakonitu lavlju jazbinu internacionalne bankarske prevare. Sama tetka Patriša jerekla da će je istinsko uzbuđenje koje će joj doneti njeno učešće u sofisticiranomprstenu pranja novca, možda i tokom nekoliko narednih godina, održavatimladom! Kako je to bila prijatna misao! I, zaista, kakve su bile šanse da ona

stvarno zapadne u nevolju? Gotovo ravne nuli, pomislio sam. Možda i manje.Tog trenutka Patriša je rekla: ”Ti imaš taj predivan dar, dragi moj, da vodiš

dva zasebna razgovora odjednom. To je jedan razgovor koji vodiš sa spoljnimsvetom – koji, u ovom slučaju, vodiš sa tvojom voljenom tetka Patrišom, i drugirazgovor koji vodiš u sebi, koji samo ti možeš čuti.”

Nasmejah se blago na te njene reči. Naslonio sam se i raširio ruke s obestrane drvenog naslona, kao da sam pokušavao da pustim da klupa upije nekemoje brige. ”Patriša, ti mnogo vidiš. Od dana kad smo se sreli, kad se umalo nisamudavio u klozetskoj šolji, imem osećaj da me razumeš bolje od većine ljudi. Možda

me razumeš čak i bolje nego što ja poznajem samog sebe, mada možda i ne toliko.”U svakom slučaju, ja sam se oduvek, otkako znam za sebe, gubio u svojim

mislima – još kao dete, pa možda čak još u vrtiću.”Sećam se da sam sedeo u učionici i posmatrao svu decu naokolo pitajući se

zašto nisu ništa shvatali. Učitelj bi postavio pitanje, a ja sam odgovor znao čak ipre nego što bi ga on postavio.” Napravio sam pauzu i pogledao Patrišu pravo uoči, a onda rekao: ”Molim te da to ne shvatiš tako kao da se razmećem, Patriša.Ne bih želeo da to tako izgleda. Ja samo želim da budem iskren i pošten prematebi kako bi me zaista razumela. Još od malih nogu, oduvek sam bio ispred –

intelektualno, mislim – sve ostale dece mojih godina. I što sam bio stariji, to sampostajao sve napredniji u odnosu na ostale.

”I od vremena kad sam bio dete, taj bizarni unutarnji monolog neprestanomi je proticao kroz glavu, a tok misli nikako nije mogao da stane – osim kad bihspavao. Siguran sam da je to slučaj kod svakog čoveka; samo što je taj mojmonolog posebno glasan. I posebno problematičan. Ja sebi neprestano



147

postavljam pitanja. I problem s tim je što je tvoj mozak kao kompjuter: Akopostaviš pitanje, on je programiran da da odgovor, bilo da on postoji ili ne. Ja sveneprestano odmeravam u svom umu i pokušavam da predvidim kako će mojeaktivnosti uticati na događaje. Ili su možda manipulisati događajima prikladnije

reči. To je kao da igraš šah sa sopstvenim životom. A ja mrzim prokleti šah!”Proučio sam Patrišin izraz lica ne bih li pronašao neku vrstu odgovora, ali jesve što sam video bio topao osmeh. Sačekao sam da vidim njen odgovor, što ona,međutim, nije učinila. Pa ipak, već po samoj tišini njena poruka je bila jasna:Nastavi da pričaš!

”U svakom slučaju, kad sam imao otprilike sedam ili osam godina počeosam da dobijam užasne napade panike i straha. I dan-danas ih imam, mada sadauzimam ksanaks kako bi ih savladao. Pa ipak, dovoljno je da već samo razmišljamo napadu straha i da me obuzme taj osećaj. Strašno je patiti od tih napda, Patriša.

Oni su potpuno parališući. To je kao da srce prosto hoće da ti iskoči iz grudi; kaoda je svaki trenutak života sam po sebi čitava večnost; što je na potpunosuprotnoj tački od toga da se čovek oseća prijatno u svojoj koži. Mislim da sam tutačku dostigao upravo u trenutku kad smo se prvi put sreli – mada je moje stanjeu tom slučaju izazvalo nekoliko grama kokaina, tako da se to ne računa. Da li sesećaš?”

Patriša je klimnula glavom i srdačno se nasmejala. Na njenom izrazu lica nijebilo ni traga osude.

Nastavio sam dalje: ”Pa dobro, da ostavimo to u stranu, nikada nisam bio u

stanju da zaustavim grozničavi rad mog mozga, čak ni kad sam bio mali. Patio samod strašne nesanice kad sam bio mlad – a od toga patim i danas. Samo šta jedanas još gora. Imao sam običaj da probdem celu noć osluškujući ravnomernodisanje brata i posmatrajući ga kako spava kao beba. Odrastao sam u malomstanu, i mi smo delili sobu. Voleo sam više nego što uopšte i možeš da zamisliš.Imam mnogo divnih uspomena u vezi s tim. A danas mi čak više i ne govorimo.Druga žrtva mog takozvanog uspeha. Međutim, to je druga priča.

”U svakom slučaju, obično sam se plašio dolaska noći… odnosno, pribojavaosam se tog perioda, zato što sam znao da neću moći da zaspim. Po običaju bih

ustao i zurio u digitalni budilnik odmah pored mog kreveta i množio minute sačasovima, uglavnom iz dosade, ali isto tako i što me je mozak terao da obavljamzadatke koji podrazumevaju ponavljanje. Do šeste godine, ja sam četvorocifrenebrojeve mogao da množim brže nego što ti možeš na digitronu. Bez šale, Patriša. Ato mogu i danas. Međutim, moji vršnjaci u to vreme još nisu znali ni da čitaju! Toipak nije bilo poravnanje. Kao beba sam uvek plakao kad bi došlo vreme za



148

spavanje. Eto koliko sam se plašio mojih napada straha. Otac bi ušao u moju sobui legao pored mene pokušavajući da me umiri. Majka takođe. Međutim, oboje suradili i nisu mogli ostati uz mene cele noći. Tako da sam na kraju uvek ostajao samsa svojim mislima. S godinama, veći deo mojih strahova od vremena za spavanje

je iščezao. Pa ipak, nije potpuno nestao u pravom smislu te reči. I dalje me svakiput kad spustim glavu na jastuk progoni u vidu uporne nesanice – užasne, užasnenesanice.

”Ceo život sam proveo pokušavajući da popunim rupu koju izgleda ne moguda popunim, Patriša. I što se više trudim, to ona izgleda postaje veća. Proveo samviše vremena nego…”

A onda su reči prosto pokuljale iz mene, kao da sam pokrenuo tok i počeoda izbacujem otrov koji mi je razjedao dušu otkako pamtim za sebe. Možda samse tog dana borio za sopstveno spasenje ili, ako ne to, onda za spasenje svoje

duše i duševnog zdravlja. Što se tiče osvrta na prošlost, to je bilo pogodno mestopoput svakog drugog za čoveka koji je hteo da da oduška svojoj duši, posebno začoveka poput mene. Na kraju krajeva, na malenom ostrvu Velike Britanije, nije senalazio Vuk iz Volstrita i ne onaj iz Straton Oakmonta, od kojih su oba ostaladaleko, preko okeana. Tu je sada bio Džordan Belfort – uplašeni mali dečak – koji je krenuo putem koji nije mogao da predvidi i čiji će uspeh ubrzo postati sredstvonjegovog uništenja. Jedino pitanje koje sam imao sastojalo se u tome da li ću seprvo sam ubiti – pod sopstvenim uslovima – ili će me se dograbiti država pre negošto mi se za to pruži šansa?

Kad me je Patriša ohrabrila da nastavim, ja izgleda jednostavno nisammogao da stanem. Svako ljudsko biće, na kraju krajeva, ima u sebi tu neodoljivupotrebu da ispovedi svoje grehe. Religije su sazdane na takvim stvarima. Akraljevstva su osvojena obećanjima da će im kasnije svi gresi biti oprošteni.

Dakle, za puna dva sata, ja sam se ispovedio. Očajnički sam pokušao da seotarasim ozlojeđenosti koja se obrušavala i pustošila moje telo i dušu i uzrokovalada radim stvari za koje sam znao da su pogrešne i da činim dela za koja sam znaoda će me na kraju dovesti do sopstvenog uništenja.

Ispričao sam joj svoju životnu priču – počevši od frustracije koju sam osećao

što sam odrastao u sirotinji. Ispričao sam joj o ludilu mog oca i o tome kako samse naljutio na majku što me nije zaštitila od njegove opake naravi. Rekao sam jojda znam da je moja majka dala sve od sebe, ali da sam ja, na neki način, sve tedogađaje i dalje posmatrao očima deteta, zbog čega izgleda nisam mogao da jojoprostim. Ispričao sam joj o gospodinu Maksu i kako je on uvek bio tu da mi



149

pomogne kad mi je najviše trebalo i kako me je, još jednom, uvredilo to što ona,poput njega, nije bila tu onda kad mi je bila najpotrebnija.

Rekao sam joj kako još uvek volim majku uprkos svemu tome i koliko jepoštujem, iako mi je ulila u glavu da je jedini način da zaradim puno novca taj da

postanem doktor. Objasnio sam joj kako sam se ispoljio revolt protiv toga tako štosam u šestom razredu počeo da pušim marihuanu.Ispričao sam joj kako sam se uspavao za prijemni ispit na Medicinski

fakultet zato što sam popio preveliku količinu lekova prethodne večeri i kako samzbog toga otišao na Stomatološki umesto na Medicinski fakultet. Opisao sam jojmoj prvi dan na Stomatološkom fakultetu, kad je dekan ustao pre predavanja irekao da je Zlatno doba stomatologije prošlo i da bi, ako želite da postanete zubarda biste zarađivali mnogo novca, bilo bolje da odmah odustanete i sebi ušteditevreme i poštedite se nerviranja… i kako sam ja istog momenta ustao i izašao i

nikada se nisam vratio.I objasnio sam joj kako me je to odvelo u posao sa mesom i morskim

plodovima i konačno do Deniz. U tom trenutku su mi se oči ispunile suzama. Svelikom tugom, rekao sam: ”… i mi bismo se spustili na ruke i kolena i skupljalisitniš da bismo kupili šampon. Toliko smo siromašni bili. Kad sam izgubio savnovac, pomislio sam da će me Deniz ostaviti. Ona je bila mlada i lepa, a ja sam biogunitnik. Nikada nisam bio samouveren sa ženama, Patriša, uprkos tome šta bi tiili neko drugi mogao da misli. Kad sam prvi put počeo da zarađujem novac trgujućimesom, pretpostavio sam da će mi to na neki način nadoknaditi taj nedostatak. I

onda, kad sam upoznao Deniz, pa dobro, bio sam ubeđen da me voli zbog mojihkola. Tada sam imao mali crveni Porše, što je bio prilično velik uspeh za dete uranim dvadesetim, posebno za dete iz siromašne porodice.

”Da ti kažem istinu – kad sam prvi put ugledao Deniz, ja sam bio potpunoopčinjen. Ona je bila poput vizije. Zaista božanstvena! Srce mi je doslovno stalo,Patriša. Tog dana sam vozio moj kamion i pokušao da prodam meso vlasnikufizerske radnje u kojoj je Deniz radila. U svakom slučaju, jurio sam za njom okofrizerskog salona i sto puta je molio da mi da svoj broj telefona, ali me je stalnoodbijala. Zato sam odjurio kući, uleteo u moj Porše, dovezao se nazad i sačekao je

napolju ispred prodavnice da bih bio siguran da ih je videla kad bude izašla!” Uovom trenutku zbunjeno sam se nasmešio Patriši. ”Možeš li da zamisliš? Kojisamopouzdan čovek to radi? Kako sam ja bio snebivljiv! U svakom slučaju, ono što je stvarno ironično je da otkad sam osnovao Straton, svako dete u Americi misli damu je već samim rođenjem dato pravo da poseduje Ferari do dvadeset prvegodine.” Odmahnuo sam glavom i prevrnuo oči.



150

Patriša se nasmejala i rekla: ”Dragi moj, čisto sumnjam, jer mislim da si nisini prvi čovek koji je, kad je ugledao lepu devojku, otrčao kući da bi se dovezao uluksuznom automobilu. A isto tako sumnjam da si i poslednji. U stvari, nedalekood ovog mesta postoji deo parka koji se zove Roten Rou, gde mladi ljudi pred

damama paradiraju svojim moćnim mašinama u nadi da će se na taj način jednogdana uvući u gaćice.” Patriša se prigušeno nasmejala sopstvenoj izjavi, a potomdodala: ”Dragi, nisi ti izmislio tu igru.”

Nasmejao sam se blagonaklono. ”Dobro, slažem se s tim, ali ja se ipakpomalo osećam kao budala. Kako se odvija preostali deo priče… to već znaš. Paipak, najgori deo je to što se onda kad sam ostavio Deniz zbog Nadin, cela pričapojavila u štampi. Kakva je to noćna mora bila za Deniz! Mislim, ona je biladvadesetpetogodišnja devojka koja je ostavljena zbog mlade manekenke. Anovine su je predstavile u takvom svetlu kao staru članicu višeg društva koja je

izgubila seksepil – kao da je zamenila devojka koja je još puna života! Takve stvarise sve vreme dešavaju u Volstritu, Patriša.

”Želim u stvari da kažem da je i Deniz bila mlada i lepa! Zar ne vidiš koliko usvemu tome ima ironije? Većina bogatih muškaraca su čekali da zamene svojeprve žene. Znam da si pametna žena, znaš o čemu govorim. Tako stvarifunkcionišu u Volstritu i, kao što kažeš, nisam ja izmislio tu igru. Međutim, ceo mojživot je postao prožet bržim tempom. Propustio sam dvadesete i tridesete idospeo direktno u četrdesete. Za to vreme se čoveku dese neke stvari koje muformiraju karakter. Nekakve borbe, Patriša, kroz koje mora da prođe svaki čovek

da bi saznao šta znači biti pravi muškarac. Ja nikada nisam prošao kroz to. Ja samadolescent u telu muškarca. Rodio sam se s izvesnim darovima – od Boga – ali janisam bio dovoljno emocionalno zreo da ih iskoristim na pravi način. Ja sam bionesrećan slučaj koji je samo čekao da se desi.

”Bog mi je podario pola jednačine – sposobnost da vodim ljude i da dođemdo saznanja o nekim stvarima na načine na koje većina ljudi ne može. Nije meblagoslovio da budem uzdržan i strpljiv i da na taj način uradim prave stvari.

”U svakom slučaju, gde god je Deniz išla, ljudi su upirali prstom na nju igovorili: ”Oh, to je ona koju je Džordan Belfort odbacio zbog devojke koja

reklamira Miler Lajt. Da ti kažem iskreno, Patriša, zbog toga što sam učinio Deniztrebalo me je izbičevati. Nema veze što sam ja Vuk iz Volstrita ili glavne ulice. Onošto sam ja uradio – to je, do đavola, neoprostivo. Napustio sam dobru, lepu mladuženu, koja je bila rame uz rame pored mene i u dobru i u zlu, koja je svojubudućnost kockala kladeći se na mene. I kad je konačno izvučen njen pobednički



151

listić – ja sam joj ga ukinuo. Ja ću zbog toga goreti u paklu, Patriša. A to izaslužujem.”

Duboko sam udahnuo. ”Ne možeš ni da zamisliš koliko sam se trudio daopravdam to što sam uradio, da prebacim deo krivice na Deniz. Međutim, to mi

nikada nije pošlo za rukom. Neke stvari su jednostavno same po sebi pogrešne, imožeš ih sagledati iz hiljadu različith uglova ali, na kraju dana, uvek dođeš do istogzaključka, koji je – u mom slučaju – da sam ja jedan pokvaren nitkov, koji jeostavio vernu ženu zbog dužih nogu i malo lepšeg lica.

”Sušaj, Patriša – znam da ti je možda teško da budeš nepristrasna u ovojstvari, ali ja sumnjam da žena tvog karaktera može gledati na stvari na onaj načinna koji bi trebalo. Jednostavna činjenica je da ja Nadin nikada neću moći daverujem onako kako sam verovao Deniz. I niko nikada neće moći da me ubedi usuprotno. Možda za čertdeset godina, kad ostarimo i osedimo, pa dobro, možda

ću onda moći da kažem da joj verujem. Pa ipak, to je malo verovatno.”Patriša je rekla: ”Toliko se slažem s tobom da prosto ne bih ni mogla više,

dragi moj. Poverenje u ženu koju si sreo pod takvim okolnostima zahteva zaistaduboku veru. Pa ipak, nema svrhe da sebe mučiš svim tim stvarima. Možešprovesti čitav život gledajući Nadin zažmirivši i pitajući ’šta ako’? I tako bi na krajucelu stvar mogao pretvoriti u samoispunjavajuće proročanstvo. Kad se sve uzme uobzir, reč je o energiji koju svi odašiljemo u svemir i koja nam se često vraća. To jeuniverzalni zakon, ljubavi.”

”Međutim, nezavisno od toga, sigurno znaš šta su rekli o poverenju: Da bi

verovao drugome, moraš sam da budeš dostojan poverenja. Da li si ti dostojanpoverenja, dragi?”

Uh, čoveče! To je bilo pravo pitanje! Proletelo je kroz moj mentalnikompjuter i odgovor mi se uopšte nije dopao. Ustao sam s klupe i rekao: ”Moramda ustanem, Patriša. Leva noga me užasno boli od tako dugog sedenja. Zašto nebismo prošetali još malo? Uputimo se ka hotelu. Želim da vidim Spiker’s korner.(Fusnota: Speaker’s Corner je kutak za govornike u severoistočnom delu HajdParka u Londonu. Govornicima je dopušteno da se javno obraćaju sve dotle dokpolicija to smatra zakonitim. I u drugim parkovima u Londonu postoje takva mesta

za govornike.) Možda će neko stajati za govornicom obrušavajući se na DžonaMejdžora. On je vaš premijer, zar ne?”

”Da, dragi,” odgovorila je Patriša. Ustala je sa klupe i uzela me pod ruku.Šetali smo stazom, krenuvši u pravcu hotela. U stvari, ona je rekla: ”A onda, kadsaslušamo šta govornik ima da kaže, ti možeš da mi odgovoriš na poslednjepitanje, u redu, dragi?”



152

Ova žena je bila previše ljubopitljiva! Pa ipak, morao sam da je volim! Mogispovednika! ”Patriša, u redu! Odgovor na tvoje pitanje je: ne! ja sam prokletilažov i prevarant i spavam s prostitutkama na način na koji drugi ljudi put on socks – posebno kad se dokrajčim tabletama, što je otprilike pola vremena. Međutim,

čak i kad ne preterujem s lekovima, ja sam i dalje sklon prevari. Eto ti! Sada znaš.Da li si srećna?”Patriša se nasmejala mom iskrenom izlivu, a onda me šokirala time kad mi

je rekla: ”Oh, dragi, pa svi znaju za prostitutke – čak i tvoja tašta, moja sestra. To je nekako već kao legenda. Mislim, u slučaju Nadin, da je ona shvatila dobrustranu tog zla. Ono što te ja u stvari pitam je da li ikada imao avanturu sa drugomženom, ženom do koje ti je stalo.”

”Ne, naravno da nisam!” Uzvratio sam sa velikim samopouzdanjem. Apotom, manje samopouzdano, na trenutak sam počeo da se preispitujem da li

govorim istinu. Ja nikada u stvari nisam prevario Nadin, zar ne?... Ne, zaista nisam.Ne u tradicionalnom smislu te reči. Kakvu srećnu misao mi je Patriša ubacila uglavu! Kakva je ona divna dama!

Pa ipak, ova tema je bila nešto što bih radije izbegao, i to što pre, pa sampočeo da pričam o mojim leđima… i o tome kako me je hroničan bol izluđivao…Rekao sam joj za operacije, koje su sve to samo još više pogoršale… i objasnio jojkako sam pokušao da uzimam narkotike – sve od vikodina do morfijuma – i kakosu oni kod mene izazvali gađenje i depresiju… ali da mi je mučnina od lekovapokrenula glavobolju, pa sam uzeo advil, koji mi je poremetio stomak, zbog čega

sam potom uzeo zantak, da bi me prošli bolovi u stomaku, što je povećalo brojenzima iz jetre. Ispričao sam joj kako je prozak uticao na moj seksualni nagon istvorio osećaj suvoće u ustima… zbog čega sam uzeo salagen koji podstiče lučenjepljuvačnih žlezdi i johambin za impotenciju… ali sam na kraju prestao i to dapijem. Na kraju, objasnio sam, uvek sam se vraćao kvaludeu, za koji se ispostaviloda je jedini lek koji mi je zaista stišavao bol.

Upravo smo se približavali mestu za govornike, zvanom Spiker’s korner, kadsam rekao tužno: ”Plašim se da sam se sada potpuno navukao na tu drogu, telekove, Patriša, i da čak i kada me leđa ne bi bolela ne bih bio u stanju da

prestanem da ih uzimam. Sada već imam kratkotrajne amnezije, kada radim stvarikojih kasnije ne mogu da se setim. To je prilično zastrašujuća stvar, Patriša. To jekao da ti je deo života prosto nekako ispario – klik! – nestao zauvek. Glavna vest jeda sam sve moje kvaludese bacio u klozetsku šolju i da sada prosto izgrama za jednom jedinom tabletom. Čak sam razmišljao da moja asistentkinja Konkordom



153

pošalje mog šofera ovde, samo da bi mi doneo malo tih tableta. Dvadeset hiljadadolara! Pa ipak, i dalje se nosim mišlju da to uradim.

”Šta mogu da ti kažem, Patriša? Ja sam zavisan od droge. To do sada nikadanikome nisam priznao, ali znam da je to prava istina. I svi oko mene, uključujući i

moju ženu, plaše se da mi se suprotstave tim povodom. Na ovaj ili onaj način, svioni zavise od mene jer im ja obezbeđujem osnovna sredstva za život, pa mi toomogućavaju. I pridobijaju me laskanjem.

”U svakom slučaju, to je moja priča. Ne predstavlja baš neku lepu sliku.Živim najnefunkcionalnijim životom na planeti. Ja sam uspešni gubitnik. Ja samtridesetjednogodišnjak koji je prevalio šezdesetu. Koliko ću još na taj način daopstanem na ovoj zemlji, samo Bog zna. Međutim, ja zaista volim svoju ženu. Igajim takva osećanja prema mojoj malenoj kćerki za koja nisam znao ni da samuopšte sposoban. Čendler. Ona mi je sve. Zakleo sam se da ću prestati da se

drogiram nakon njenog rođenja, ali koga sam ja to lagao? Ja nisam u stanju dastanem, barem ne mnogo dugo.

”Pitam se šta će Čendler misliti kad sazna da joj je tata bio zavisan oddroge? Pitam se šta li će da misli kad joj tata završi u zatvoru? Pitam se šta će damisli kad odraste dovoljno da pročita sve članke i sazna za tatino orgijanje skurvama? Strepim od tog dana, Patriša, iskreno ti kažem. I ne sumnjam da će tajdan jednom konačno doći. To je vrlo tužno, Patriša. Vrlo, vrlo tužno…”

I s tim rečima, završio sam svoju ispovest. Izbacio sam svu svoju gorčinu. Dali sam se zbog toga osećao bolje? Avaj, ne istinski. I dalje sam se osećao isto. I leva

noga me je i dalje ubijala, uprkos šetnji.Čekao sam svojevrstan mudar odgovor od Patriše, odgovor koji nije usledio.

Pretpostavljam da ispovednici ne postoje samo radi toga. Sve što je Patriša uradilabilo je da mi je čvršće stegla ruku, možda me privukla sebi malo bliže, da mi da doznanja da me – uprkos svemu tome – i dalje voli i da će me uvek voleti.

Niko nije bio za govornicom na mestu zvanom Spiker’s corner. Najburnijazbivanja, Patriša mi je rekla, odvijaju se vikendima. To je bilo prikladno. Ove srede,u Hajd parku je izrečeno dovoljno reči za ceo život. Na trenutak samo, Vuk izVolstrita ponovo je postao Džordan Belfort.

Međutim, samo na trenutak. Napred u daljini, mogao sam da vidim kako sehotel Dorčester uzdiže devet spratova iznad užurbanih ulica Londona.

Sada sam jedino bio zaokupljen mišlju kada će Konkord krenuti izSjedinjenih Država – i koliko će mu biti potrebno vremena da stigne u Britaniju.

Šesnaesto poglavljePovratak na staro ponašanje



154

Ako zarađujem milion dolara nedeljno a prosečan Amerikanac zarađujehiljadu dolara nedeljno, onda je kad ja na nešto potrošim dvadeset hiljada dolaraisto kao kad bi prosečan Amerikanac na nešto trošio dvadeset dolara, zar ne?

Sat vremena kasnije, sedeo sam u predsedničkom apartmanu u hoteluDorčester kad mi je na pamet najednom palo sjajno racionalno objašnjenje. Ustvari, cela stvar je delovala toliko logično da sam podigao slušalicu, okrenuoDženet, probudio je usred najdubljeg sna, i hladno rekao: ”Hoću da Džordžapošalješ u apoteku Alan Kemikal-tob’s da uzme dvadeset kvaludesa za mene, aonda ga pošalji prvim sledećim Konkordom, u redu?” A tek posle sam se setio da je vreme u Bejsajdu zaostajalo pet sati za vremenom u Londonu, što je značilo da je sada kod Dženet četiri sata ujutro.

Međutim, osećaj krivice je bio kratkotrajan; na kraju, nije to prvi put da sam

joj uradio nešto poput toga, a odnekud sam znao da to svakako nije bio niposlednji. U svakom slučaju, ja sam joj plaćao petostruku platu za ličnu asistenciju,dakle, zar nisam otkupio svoje pravo na to da je probudim? Ili, ako ne to, zarnisam pošteno stekao pravo na to da je probudim s obzirom na ljubav i dobrotukoju sam joj pružio, poput oca kojeg nikada nije imala? (Drugo sjajno racionalnoobjašnjenje!)

To je očigledno bilo tako – zato, ne odstupajući od ljubaznog tona, Dženet je sada bila budna i revnosna da se odazove mom zahtevu. Veselo je odgovorila:”Nema problema; prilično sam sigurna da sledeći Konkord poleće sutra rano

ujutru. Pobrinuću se da Džordž bude u njemu. Međutim, ne moram da gapošaljem u apoteku Alan’s. Zastala je za trenutak, a potom dodala: ”Odakle mezoveš, iz hotelske sobe?”

Pre nego što sam odgovorio potvrdno, počeo sam da se pitam koji tipzaključka bi se mogao izvući o čoveku koji zove svoju asistentkinju i moli je danadzvučnim transportom zadovolji njegovu pomahnitalu zavisnost od tableta iočiglednu želju da uništi samog sebe a da pri tome ni obrvu ne pomakne. To jebila uznemiravajuća misao, pa sam odlučio da se na njoj više ne zadržavam. Rekaosam Dženet: ”Da, ja sam u sobi. Odakle bih drugo mogao da te zovem, numnuts, iz

jedne od onih telefonskih govornica sa crvenog telefona u Pikadili cirkusu?””Jebi se!” odsečno mi je odgovorila. ”Samo sam pitala.” Potom je promenila

ton iz kojeg je sada zračilo pozitivno očekivanje i upitala me: ”Da li ti se ta sobadopada više nego ona u Švajcarskoj?”

”Da – mnogo je lepša, draga. Nije baš po mom ukusu, ali je sve novo i lepo.Dobro si obavila svoj posao.”



155

Ućutao sam i čekao odgovor, ali je on izostao. Isuse! Ona je očekivaladetaljan opis sobe – uzbuđenje dana za nju kao zamenika. Kakva je onagnjavatorka bila! Nasmejao sam se u slušalicu i rekao: ”U svakom slučaju, kao štosam rekao, soba je stvarno lepa. Prema direktoru hotela, ona je dekorisana na

tradicionalan britanski način – ma šta to, do đavola, značilo! Međutim, spavaćasoba je lepa u pravom smislu te reči, posebno krevet. Ima veliki baldahin saplavom tkaninom svuda naokolo. Pretpostavljam, Britanci mora biti vole plavuboju. Isto tako, oni vole jastučiće, zato što ih u sobi ima na hiljade.

”U svakom slučaju, preostale prostorije su natrpane svakojakim britanskimglupostima. Tu je ogroman trpezarijski sto sa jednim od onih srebrnih svećnjaka.Podseća me na Liberacija. Denijeva soba je preko puta mog apartmana, ali se ontrenutno skita ulicama Londona – kao u pesmi ’Vukodlaci Londona.’

”I to je to. Nemam više nijednu informaciju da ti prenesem, osim tačne

lokacije, što mislim da bi takođe želela da saznaš. Zato ću ti reći i pre nego što meupitaš: Ja stojim na balkonu hotelske sobe, gledam na Hajd Park i pričam s tobom.Mada ne mogu baš mnogo toga da vidim. Isuviše je maglovito. Da li si sadsrećna?”

”Uh-uh,” bilo je sve što je rekla.”Koliko košta soba? Nisam na to obratio pažnju kad sam se prijavio.””Devet hiljada funti za noć, što je otprilike trinaest hiljada dolara. Mada

izgleda tako da zaista vredi toliko novca, zar ne?”Na trenutak sam zastao da bih razmotrio njeno pitanje. Za mene je bila

prava misterija zašto sam uvek osećao neodoljivu potrebu da rezervišempredsednički apartman, ma koliko neverovatna cena bila. Bio sam siguran da je tobilo na neki način povezano sa tim što sam gledao Ričarda Gira u filmu PrettyWoman, koji je bio jedan od mojih najomiljenijih. Pa ipak, postojao je tu i dubljurazlog. U pitanju je bio osećaj koji sam imao kad god bih prišao recepcijskom pultuluksuznog hotela i izgovorio te magične reči: ”Moje ime je Džordan Belfort, došaosam da se prijavim za predsednički apartman.” Pa dobro – znam da je to zato štosam bio nesigurno malo kopile, ali šta ima veze!

Rekao sam sarkastično: ”Hvala što me podsećate na devizni kurs, gospodine

Svetski Bankare. Ja sam skoro zaboravio. U svakom slučaju, cena sobe jedefinitivno prokleto bagatelna za trinaest hiljada za noć. Mada mislim da bi uz tucenu trebalo da dobijem roba, zar ne mislite i vi tako?

”Pokušaću da vam pronađem jednog,” rekla je Dženet. ”U svakom slučaju,moram da te odjavim za sutra, tako da ćemo morati da platimo samo jednonoćenje. Vidiš kako ja uvek pazim na tvoj novac? Uzgred, kako je tetka Nadin?”



156

Momentalno sam upao u paranoično stanje – računajući mogućnost da senaš telefonski razgovor prisluškuje. Da li bi FBI imao hrabrosti da ozvuči Dženetintelefon? Ne, to je bilo neuverljivo! Skupo bi koštalo prisluškivanje nečijeg telefonakad se preko te linije nikada nisu vodili nekakvi značajni razgovori, osim u slučaju

ako su federalni agenti čvrsto rešili da me finansijski unište zbog toga što sam bioseksualno devijantan ili preglasan zavisnik od droge. Međutim, šta je sBritancima? Da li je postojala mogućnost da puška M16 navede trag na mene takoda budem okrivljen za krivično delo koje još nisam počinio? Ne, to je isto takoneuverljivo! Pune su im ruke posla oko IRA, zar ne? Zašto bi onda uopšte obratilipažnju na Vuka iz Voltrita i njegove đavolske planove da iskvari nastavnicu upenziji? Oni to svakako ne bi uradili. Zadovoljan što je naš razgovor bezbedan,odgovorio sam: ”Ona je dobro. Upravo sam je odbacio do njenog stana. Oni toovde nazivaju stanovima, da li sam u pravu, Dženet?”

”Ne lupteaj, Šerlok,” rekla je nepodnošljiva radoznalka.”Oh, izvini. Nisam znala da si ti takav prokleti svetski putnik. U svakom

slučaju, moram ostati u Londonu još jedan dan. Imam nekog posla. Zato rezervišihotel za još jedno dodatno noćenje i pobrini se da me u petak ujutru avion sačekana aerodromu Hitrou. I reci pilotu da će istog dana imati i povratni let. Patriša ćese tog popodneva vratiti, u redu?”

Sa uobičajenim Dženetinim sarkazmom: ”Uradiću sve Što kažeš, šefe” –čemu uvek toliki prezir prema ovoj reči, šefe? – ”ali ne vidim zbog čega imašpotrebu da mi pričaš toliko gluposti zbog čega u Londonu ostaješ još jedan dan.”

Kako je samo znala? Da li je zaista bilo tako očigledno da sam želeo dadobijem kvaludes u tajnosti – podalje od očiju budnih švajcarskih bankara koji susve motrili? Ma ne, jednostavna stvar, Dženet me je samo tako dobro poznavala.Ona je u tom pogledu bila slična Vojvotkinji. Međutim, budući da Dženet nisamlagao tako kao moju ženu, ona je utoliko bolje anticipirala kad sam smerao neštološe.

Pa ipak, osetio sam neodoljivu potrebu da lažem. ”Ja to čak neću ni daudostojim odgovora. Međutim, kad si već pokrenula tu temu, ja bih to mogaodobro da iskoristim. Jednostavno se zadesilo da ovde, u Londonu, postoji odličan

noćni klub koji se zove Anabele’s. Izgleda da je tamo prosto nemoguće ući.Rezerviši mi najbolji sto u tom klubu za sutra uveče, i reci im da želim da me nastolu čekaju tri boce Kristala na ledu. Ako budeš imala nekih problema–“

”Molim te, nemoj da me vređaš,” prekide me Dženet. ”Sto će te čekati, serBelfort. Nemoj samo da zaboraviš da ja znam odakle si došao, a Bejsajd i nije baš



157

nešto poznat po svom kraljevskom renomeu. Da li je potrebno da ti pronađem jošnešto ili si sve sredio za sutra uveče?”

”Ooooh, ti si jedan takav đavolak, Dženet! Znaš, stvarno sam pokušavao daokrenem novi list što se tiče žena, ali pošto si mi već ubacila ideju u glavu – zašto

ne poručiš dve ’Prvoklasne akcije’, jednu za mene, a drugu za Denija. Ili, sada kadmalo bolje razmislim, bolje rezerviši njih tri – čisto u slučaju da jedna od njih nevalja ništa! Nikada ne znaš šta će da ti uđe kroz vrata u ovim stranim zemljama.

”U svakom slučaju, odlazim! Silazim dole kako bih malo na brzinu vežbao, apotom idem u ulicu Bond da kupim neke stvari. Mog oca bi baš trebalo da usrećikad mu narednog meseca stigne račun! A sada – brzo – pre nego što spustimslušalicu – podseti me na to kako sam ja sjajan šef i koliko me voliš i koliko tinedostajem!”

Gotovo bezglasno: ”Ti si najbolji šef na celom svetu i ja te volim i nedostaješ

mi i ne mogu da živim bez tebe.””U redu, tako sam i mislio,” odgovorio sam žustro. Potom sam prekinuo

vezu a da joj nisam ni rekao zdravo.Sedamnaesto poglavljeMajstor Falsifikator

Tačno trideset šest sati kasnije, naš zakupljeni mlaznjak Lirdžet zapištao je izatutnjao poput vojnog borbenog aviona kad je poleteo sa aerodroma Hitrou i tog

petka ujutro vinuo se u nebo. Tetka Patriša je sedela s moje leve strane – izrazistinskog straha zaledio joj je lice. Ona je tako čvrsto stezala naslone za ruke da su joj zglobovi prstiju pobeleli. Zadržao sam pogled na njoj tridesetak sekundi, a ona je trepnula samo jednom. Preplavio me je osećaj krivice zbog toga što joj je tolikoneugodno, ali šta sam mogao da uradim? Jednostavna činjenica je bila da većinaljudi osećaj koji imaju prilikom uzletanja aviona dugog petnaest stopa, kojiispaljen poput šupljeg metka dobija naglo ubrzanje od pet stotina milja na sat nijedoživljala kao nešto prijatno i zabavno.

Deni je bio preko puta mene tako da smo sedeli licem u lice, dok je on bio

okrenut leđima pilotskoj kabini. On će do Švajcarske putovati leđima okrenutunazad, što je nešto što sam ja uvek smatrao neprijatnim i dezorijentišućim.Međutim, poput mnogih stvari u životu, to izgleda Deniju nije nimalo smetalo. Ustvari, uprkos buci i vibracijama, on je već zaspao i bio u svojoj uobičajenoj pozi, saširoko otvorenim ustima i glavom zabačenom unazad, pri čemu su mu štrčali samoogromni izbeljeni zubi.



158

Neću poricati da me je njegova neverovatna sposobnost – da zaspi kaoklada za tili čas – prosto izluđivala. Kako je čovek uopšte mogao tako naglo dazaustavi tok misli koji mu neprestano tutnji kroz glavu? To je izgledalo nelogično!Pa dobro – kako god to posmatrali. To je bio njegov dar i moje prokletstvo.

Teška srca, naslonio sam glavu na mali ovalni prozor lupivši je o stakloblagim udarcem. Potom sam pritisnuo nos o prozorčić i posmatrao kako Londonpolako iščezava u daljini i postaje sve manji i manji gubeći se ispod mene. U ovaj jutarnji čas – sedam sati ujutru – njišući sloj magle i dalje je lebdeo nad gradompoput vlažnog pokrivača, i sve što sam mogao da vidim bio je obelisk Big Bena,koji se uzdizao iz magle poput ogromne erekcije kojoj je očajnički bilo potrebno jutarnje vođenje ljubavi. Nakon poslednjih trideset šest časova, već sama pomisaona erekciju i vođenje ljubavi bila je dovoljna da potpuno uskovitla moje iskrzalenerve.

Najednom sam osetio kako mi nedostaje moja žena. Nadin! PrelepaVojvotkinja! Gde li je ona sada, kad mi je najpotrebnija? Kako bi bilo divno da sadanaslonim glavu na njene meke, nežne grudi, kako bi mi to samo dalo snage!Međutim, ne, nisam mogao. Upravo u ovom momentu ona je bila daleko prekookeana – i možda je upravo imala mračna predosećanja oko mojih nedavnopočinjenih greha i smišljala scenario svoje osvete.

Nastavio sam da zurim kroz prozor, pokušavajući da povežem uzroke iposledice događaja u poslednjih trideset šest časova. Iskreno sam voleo svojuženu. Pa zašto sam onda za ime Božje činio sve te užasne stvari? Da li su me na to

naveli lekovi? Ili su me sami postupci naveli da uzimam lekove kako bih se osećaomanje krivim zbog njih? To je bilo večno pitanje, jedno od onih šta je starije kokaili jaje – pitanje koje čoveka dovodi do ludila.

Upravo tog trenutka pilot je naglo izveo naglo skretanje ulevo i belještavizraci jutarnjeg sunca odbili su se o desno krilo, ulivajući se u kabinu, i gotovo mezabacivši sa sedišta. Okrenuo sam se od te blještave svetlosti i pogledao u tetkaPatrišu. Ahhh, sirota Patriša! Sledila se poput statue, i dalje grčevito se držeći zanaslone za ruke još uvek je bila u katatoničnom stanju usled leta. Osetio sam da joj dugujem par reči utehe, pa sam joj zato glasom dovoljno jakim da nadglasa

buku motora, viknuo: ”Šta misliš, tetka Patriša? Izgleda malo drugačije od letaputničkim avionom. Ovde možeš zaista da osetiš promene pravca, zar ne?”

Okrenuo sam se ka Deniju da bih ga na trenutak pogledao – i dalje jespavao! Neverovatno! Ta insajderska protuva!

Razmotrio sam današnji raspored aktivnosti i koje ciljeve je trebaloostvariti. Što se Patriše tiče, to će biti lako. Radilo se samo o tome da je trebalo



159

uvesti i izvesti iz banke što je brže moguće. Da se nasmeši u kamere, potpiše nekepapire, da im svoj pasoš, i to bi bilo to. Vratiću je London do četiri sata ovogpopodneva. Za nedelju dana, ona će dobiti svoju kreditnu karticu i početi da ubireplodove svoje nove uloge mog formalnog predstavnika. Na svoju dobrobit!

Kad se pobrinem oko Patriše, preda mnom će biti kratak susret sa Sorelom,dovršavanje nekih poslova i razrada grubog nacrta za krijumčarenje gotovine.Počeću od pet miliona, ili možda koji milion više, i potom izgraditi moj metod da ihizvučem odatle. Imam par ljudi u Sjedinjenim Državama koji bi obavili sam činkrijumčarenja, ali na to ću se usredsrediti kad se vratim kući.

Uz malo sreće, mogao bih danas da obavim ceo posao i da stignem na prvi jutarnji let iz Švajcarske. Kakva lepa misao! Ja sam voleo moju ženu! I onda ću otićida vidim Čendler i da je držim u naručju. U redu, šta je tu moglo da se kaže?Čendler je bila savršena! Uprkos činjenici što je kao i svaka druga beba samo

spavala, praznila se i pila, mogao sam da kažem da će jednog dana biti genije! Ona je stvarno bila božanstvena! Svakim danom sve je više ličila na Nadin. To je bilosavršeno, baš kao što sam se i nadao.

Pa ipak, morao sam da zadržim svoje misli na današnjim zbivanjima,posebno na mom sastanku sa Rolandom Franksom. Mnogo sam razmišljao oonome što je Sorel rekao, i nisam nimalo sumnjao da bi pojava čoveka poputRolanda Franksa mogla da se ispostavi kao iznenadna srećna okolnost. Teško je izamisliti šta bih sve mogao da postignem uz nekoga ko je ekspert u pogledu togada proizvodi dokumenta koja bi podržavala zakonsku napomenu o mogućnosti

poricanja. Najočiglednija dobrobit bi se ogledala u korišćenju mojih inostranihračuna da radim prema Zakonu o malim preduzećima – koji bi mi omogućili dazaobiđem dvogodišnji period zadržavanja prema Propisu 144. Kad bi Rolandmogao da stvori kompanije koje postoje po imenu na listi berze, ali ne posluju,(Fusnota: Shell company – to je kompanija koja postoji po imenu na listi berze aline posluje, a koju kupuje druga kompanija radi dobijanja kotacije na berzi bezpočetnog javnog nuđenja.) to bi stvorilo utisak legitimnih stranih preduzeća, što bimi dozvolilo da koristim Zakon o malim preduzećima da finansiram neke od mojihkompanija, od kojih je najvažnija Dolar Tajm. Njoj je bio potreban fond od 2

miliona dolara, a ako bi Roland bio sposoban da mi izradi neophodna dokumenta,onda bih ja mogao da iskoristim moj prokrijumčaren novac da finansiram DolarTajm. To će biti jedna od glavnih tema diskusije.

Kako je to bilo čudno: Ma koliko ja prezirao Kaminskog, on je bio taj kojime, u stvari, doveo do Žana Žaka Sorela. To je bio klasičan primer kako vas nekoko je, sam po sebi, loš čovek može dovesti do dobrog.



160

S tom mišlju, zatvorio sam oči pretvarajući se da spavam. Ja ću se veomabrzo vratiti u Švajcarsku.

Kancelarije Rolanda Franksa nalazile su se na prvom spratu uzane zgrade od

crvene cigle koja se uzdizala tri sprata iznad tihe i mirne kaldrmisane ulice. S obestrane ulice nalazile su se male prodavnice koje, uprkos tome što je bilo podne išto su bile otvorene, izgleda nisu imale mnogo posla.

Odlučio sam da se sa Rolandom Franksom sastanem nasamo, što jeizgledalo razborito – s obzirom na to da bi me teme o kojima ćemo raspravljatimogle strpati u zatvor na par hiljada godina.

Međutim, nisam dopustio da tako morbidno razmišljanje baci senku na mojsastanak sa budućim Majstorom Falsifikatorom. Da – Majstor Falsifikator. Iz nekogneobjašnjivog razloga izgleda da te dve reči nikako nisam mogao da izbacim iz

glave. Majstor Falisfikator! Majstor Falsifikator! Mogućnosti su bile… beskrajne!Toliko mnogo đavolskih strategija koje se mogu iskoristiti! Tako mnogo zakonakoji se mogu zaobići pod neprobojnim velom mogućnosti poricanja!

I stvari u vezi s tetka Patrišom su se završile bez ikakvog zastoja. To je bilodobro znamenje. U stvari, ovog trenutka ona je bila na putu za London, nadam se,osećajući se daleko bolje i prijatnije u avionu Lirdžet – nakon konzumiranja petčašica irskog viskija posle ručka. A Deni… pa dobro, on je već druga priča.Poslednji put sam ga video u Sorelovoj kancelariji, dok je slušao govor o nestašnojprirodi švajcarskih ženki.

U svakom slučaju, hodnik koji je vodio do kancelarije Mastora Falsifikatorabio je mračan i banalan, a tako obično okruženje moralo je da me rastuži.Naravno, Rolandova kancelarija nije imala natpis Majstor Falsifikator niti bilo štaslično. U stvari, mogao bih da se kladim da sam ja prvi čovek koji je ikada sastaviote reči da okarakterišem švajcarskog staratelja.

Na svoj način, zvanje staratelj je bilo potpuno bezopasno i uopšte nije imalonegativnu konotaciju. Iz pravnog ugla, zvanje staratelja nije bilo ništa drugo dolepa titula za bilo koju osobu koja je imala zakonsku obavezu da se stara oposlovima druge osobe – da bude poverljiv, da tako kažem. U Sjedinjenim

Državama, to je bila stvar bogatih anglosaksonskih protestanata, koji su starateljeangažovali da nadgledaju njihovo nasledstvo, ili starateljske fondove, da ihrasporede za njihove idiotske sinove i kćerke. Većina staratelja se rukovodestriktnim smernicama koje su im roditelji zacrtali u pogledu toga koliko novca semože potrošiti i kada. Ako sve ide prema planu, idioti neće dobiti nasledstvo uruke sve dotle dok ne postanu dovoljno zreli da prihvate činjenicu – da su pravi



161

idioti. Tako im preostaje dovoljno novca da prožive ostatak svog života uanglosaksonsko-protestantskom duhu.

Međutim, Roland Franks nije bio ta vrsta staratelja. Njegove linije vodilje ćupostaviti ja, i to meni u korist. On će biti odgovoran za obradu moje

dokumentacije i za kartoteku zvaničnih obrazaca koje bi trebalo arhivirati sarazličitim starnim vladama. On će izraditi dokumente zvaničnog izgleda koji ćeopravdati kretanje novca kao i investiranje akcijskog kapitala u organizacije koje jatajno kontrolišem. On će potom raporediti novac, po mojim instrukcijama, u bilokoju zemlju koju odaberem.

Otvorio sam vrata Rolandove kancelarije i on je bio tu: moj divni MajstorFalsifikator. U njoj nije bilo prijemnog pulta, samo velika, dobro nameštenakancelarija sa zidovima prekrivenim mahagonijem i debelim crvenkastim tepihom.On se naslonio na ivicu velikog radnog stola od hrastovine, koji sav bio prekriven

bezbrojnim papirima… jednom rečju, on je bio pravi debeljko! Bio je otprilikemoje visine, ali je imao ogroman stomak i đavolast osmeh koji kao da je govorio:”Veći deo dana provodim osmišljavajući načine da prevarim vlade različitihdržava.”

Odmah iza njega, velike police od orahovine za knjige koje su se uzdizale odpoda do plafona; sigurno preko tri i po metra. Police su bile prepune stotinamaknjiga sa kožnim povezima, sve iste veličine, debljine i tamno braon boje.Međutim, na svakoj knjizi je bio drugačiji naslov, ispisan zlatnim slovima u nizuduž njenog bočnog poveza. Video sam takve knjige u Sledinjenim Državama. To su

bile zvanične korporacijske knjige, one koje biste dobijali svaki put kad osnujetenovu korporaciju. Svaka je sadržala staru korporacijsku povelju, blanko hartije odvrednosti, pečat korporacije, i tako dalje. Na police su bile naslonjene starinskebibliotekarske merdevine sa točkićima u podnožju.

Roland Franks mi je prišao i zgrabio me za ruku pre nego što mi se pružilaprilika da je podignem. Prodrmao je energično. Progovorio srdačno seosmehujući: ”Ahhh, Džordane, Džordane – ja i vi se moramo brzo sprijateljiti! ŽanŽak mi je toliko napričao o vama. Ispričao mi je o vašim prošlim avanturama ibudućim planovima. Ima toliko toga o čemu moramo da raspravimo, a tako malo

vremena, eh?”Nestrpljivo sam klimnuo glavom, pomalo obuzet njegovom srdačnošću i

glomaznom pojavom. Iz celog njegovog nastupa i pojave zračilo je nešto takopošteno i iskreno. On je bio čovek kome se moglo verovati.

Roland me je doveo do crnog kožnog kauča i pokazao mi da sednem, apotom je on seo na identičnu crnu kožnu fotelju. Odstranio je nefiltriranu cigaretu



162

iz srebrne kutijice i lagano udario po jednom kraju, kako bi zapakovao duvan. Izdžepa od pantalona izvadio je isto tako srebrni upaljač, upalio je, i nagnuo glavu ustranu kako bi izbegao da ga oprlji plamen od osamnaest centimetara. Potom jesnažno povukao dim iz cigarete.

Posmatrao sam ga u tišini. Konačno, nakon dobrih deset sekundi, on jeizdahnuo dim, ali je izašla veoma mala količina. Neverovatno! Gde li je otišao?Upravo sam hteo da ga pitam, kad mi on reče: ”Morate da mi ispričate o

vašem letu iz Sjedinjenih Država. Pa to je prava legenda, kao što biste vi rekli.”Namignuo mi je. A onda je okrenuo palčeve nagore, i rekao: ”Međutim, što semene tiče–ehhh – ja sam samo običan čovek, i za mene postoji samo jedna ženana svetu: moja divna žena!” Zakolutao je očima. ”U svakom slučaju, čuo sammnogo toga o vašoj brokerskoj firmi i svim kompanijama koje posedujete. Takomnogo za čoveka vaših godina! Ja bih rekao da ste više dečak, ali ipak…”

Majstor Falsifikator nastavio je tako da priča i priča, ispredajući priču otome kako sam ja mlad i divan, dok je meni, međutim, bilo teško da ga pratim. Biosam isuviše zauzet pokušavajući da pratim njegov ogroman podvoljak, koji jeizgledao tako kao da se njiše napred i nazad poput jedrenjaka na nemirnomokeanu. Roland je imao inteligentne smeđe oči, nisko čelo i debeo nos. Imao jeveoma svetao ten, i izgledalo je kao da mu je glava postavljena direktno na grudi,kao da nema vrata. Kosa mu je bila tamnosmeđa, gotovo crna, i začešljana unazadna njegovoj okrugloj lobanji. Moj utisak je bio tačan: On je zračio nekakvomunutarnjom toplinom, životnom radošću i vedrinom čoveka koji je zadovoljan

sobom i koji se oseća dobro u svojoj koži, uprkos činjenici da je bila dovoljnoprostrana da pokrije Švajcarsku.

”… i tako, moj prijatelju, o tome možemo da pričamo nadugačko i nakratko.Na kraju, pojava je ono što doprinosi razlici stvari. Ili, kako biste to vi rekli, suštinase sastoji u izuzetnoj pažljivosti i obraćanju pažnje na najveće detalje, zar ne?”upitao je Majstor Falsifikator sa osmehom na licu.

Uprkos tome što sam čuo samo kraj njegove priče, suština je bila jasna:Pisani trag je sve. Pričajući daleko ukočenije nego što je uobičajeno, odgovoriosam: ”Apsolutno se slažem sa vama, Roland. Uvek sam se ponosio time koliko sam

pažljiv i oprezan, što sam čovek koji realno gleda na svet u kojem radi. Na krajukrajeva, ljudi poput nas ne mogu sebi ni da priušte da budu neoprezni i nepažljivi.To je luksuz za žene i decu.” Rekao sam tonom iz kojeg je zračila mudrost, ali samse duboko u duši nadao da nikada nije gledao film Kum. Osećao sam se pomalokrivim što sam ukrao Don Korleoneov dubok otegnut glas, ali izgleda da nisammogao da stanem. Film je nabijen tako dobrim dijalozima da se njihovo plagiranje



163

činilo potpuno prirodnim i spontanim. Na neki način, ja sam u velikoj meri živeopoput Don Korleonea – zar ne? Nikada nisam razgovarao telefonom; moj krugpoverljivih ljudi sam sveo samo na stare i pouzdane prijatelje; podmićivao sampolitičare i policajce; Biltmor i Monro Parker su mi plaćali mesečni doprinos… i

mnošto drugih stvari, takođe. Međutim, za razliku od mene, Don Korleone nijeimao užasnu naviku – zavisnost od lekova, niti bi mogao da bude manipulisan odstrane zanosne plavuše. Pa dobro, to su bile moje Ahilove pete, a nijedan čovekne može da bude savršen.

Očigledno ne proniknuvši moj plagijat, on je odgovorio: ”To je najdubljerazumevanje suštine stvari za čoveka vaših godina. U potpunosti se slažem svama. Nepreznost je luksuz koji sebi ne može da priušti nijedan ozbiljan muškarac.I danas će to biti nešto na šta ćemo obratiti veliku pažnju. Kao što vidite, mojprijatelju, mogu da vam učinim višestruke usluge i da se nađem u mnogo različith

uloga. Naravno, moje više zemaljske usluge – kao što su praćenje dokumentacije ipopunjavanje korporacijskih obrazaca – verujem da su vam već poznate. Zatoćemo preći preko toga. Odakle ćemo da krenemo? Šta imate na umu, mladi mojprijatelju? Molim vas, recite mi, i ja ću vam pomoći.”

Nasmejao sam se i rekao: ”Žan Žak mi je rekao da ste čovek kome se moževerovati, da ste najbolji u svom poslu. Zato da pređem na stvar, ja ću raditi podpretpostavkom da ćemo zajedno sarađivati mnogo narednih godina.”

Nakratko sam ućutao, očekujući obavezujuće potvrdno klimanje glavom iosmeh kao odgovor na moju pokroviteljsku izjavu. I mada nikada nisam bio veliki

zagovornik pokrovitejskih izjava… budući da je ovo prvi put da se uopšte nalazimlice u lice sa pravim Majstorom Falsifikatorom… pa dobro, to je jednostavnoizgledalo kao prikladna stvar koju bi trebalo uraditi.”

Kao što sam i očekivao, Roland je razvukao usta u osmeh i klimnuo glavom spuno poštovanja. Potom je po drugi put snažno povukao dim iz cigarete i počeoda izbacuje savršeno okrugle kolutove dima. Kako je ovo lepo! pomislio sam. To subili besprekorni krugovi svetlosivog dima, otprilike pet centimetara u prečniku kojisu lagano lebdeli kroz vazduh.

Nasmejao sam i rekao: ”To su veoma lepi kolutovi dima, Roland. Možda

biste mogli malo da mi objasnite zašto Švajcarci toliko vole da puše. Mislim –nemojte me shvatiti pogrešno – ja sam prvi strastveni zagovarnik te navike, akovam to daje podsticaj. U stvari, moj otac je jedan od najstratsvenijih pušača, zato ja to poštujem. Međutim, meni se čini da su Švajcarci to uzdigli na jedan druginivo. Zašto je to tako?”



164

Roland je slegnuo ramenima i rekao: ”Pre trideset godina isto je tako bilo i uAmerici. Međutim, vaša vlada je osetila neodoljivu potrebu da gura nos tamo gdemu nije mesto – pa čak i u prava pojedinca da učestvuje u čisto muškomzadovoljstvu. Oni su insitucionalizovali ratnu propagandu protiv pušenja, koja se,

na sreću, nije proširila na ovu stranu Atlantika. Kako je bizarno to da državna vladaodlučuje šta čovek sme, a šta ne sme da unosi u sopstveni organizam. Pitam sesamo šta će biti sledeće, hrana?” Širok osmeh mu se pojavio na licu, a onda seglasno nasmejao i s velikim zadovoljstvom potapšao po svom debelom stomaku.”Ako dođe i taj dan, prijatelju moj, onda ću sigurno sebi da stavim pištolj u usta ida povučem obarač!”

Nasmejao sam se i klimnuo glavom odmahnuvši u isti čas rukom, kao dahoću da kažem: ”Oh, nemojte tako da pričate! Pa vi uopšte niste tako debeli!” Aonda sam rekao: ”U redu, odgovorili ste mi na pitanje, sve je to stvarno logično.

Vlada Sjedinjenih Država se preterano meša u sve aspekte života, što upravo ipredstavlja razlog zbog kojeg sam sada sedim ovde. Pa ipak, i dalje me morimnogo briga u vezi s poslovima u Švajcarskoj, od kojih mnoge izviru iz mognepotpunog znanja o vašem svetu – pri tom mislim na inostrano bankarstvo – a tome čini užasno nervoznim. Roland, ja čvrsto verujem da je znanje moć i da usituaciji poput ove, u kojoj su ulozi neverovatno veliki, neznanje predstavlja receptza katastrofu.

”Dakle, moram saznati mnoge stvari. Svakom čoveku je u određenomtrenutku potreban mentor, i ja sam zbog toga potražio upravo vas. Ja nemam ni

blagu predstavu kako bi trebalo da postupam unutar vašeg pravosuđa. Na primer,koje se stvari smatraju tabu temama? Veoma je važno da saznam neke stvari,Roland, stvari koje jednostavno moram upoznati kako bih se klonio nevolje.Moram saznati sve vaše bankarske zakone do poslednjeg slova. Ako je ikakomoguće, želeo bih da pogledam protekle optužnice, da vidim zbog čega su drugiljudi dospeli u nevolju i koje su greške načinili, kako ih i sam ne bih ponovio. Jaučim iz istorije, Roland, i čvrsto verujem da je čovek koji ne proučava i ne uči naprošlim greškama osuđen na propast – na to da ih ponovi.” Upravo sam to uradio – proučio stare optužnice – kad sam osnovao Straton, i to se pokazalo kao

dragoceno iskustvo.Roland je rekao: ”To je drugo izvrsno zapažanje, dragi moj prijatelju, i biće

mi veliko zadovoljstvo da vam prikupim sve potrebne informacije. Pa ipak, moždabih već sada mogao da vas upoznam s nekim stvarima. Vidite, praktično sviproblemi na koje Amerikanci nailaze u švajcarskom bankarstvu veoma su slabopovezani sa onim što se zbiva s ove strane Atlantika. Kad se vaš novac u jednom



165

trenutku nađe ovde na sigurnom, ja ću se pobrinuti da on iščezne tako što će otićiu dvanaestak različitih korporacija bez ikakvog skretanja pažnje, neprimetno,daleko od ispitivačkog pogleda vaše vlade. Koliko sam shvatio od Žan Žaka,gospođa Melor je jutros bila u banci, zar ne?”

Potvrdno sam klimnuo glavom. ”Da, i ina je već na putu za London.Međutim, ja imam fotokopiju njenog pasoša, ako vam je potrebna.” Potapšao samrukom po levom džepu od sakoa, kako bih mu dao do znanja da je kod mene.

”Odlično,” rekao je Roland, ”izvrsno. Da li biste bili tako ljubazni da mi datetu fotokopiju, ja ću je staviti u fasciklu koju budemo napravili za svaku korporciju.Nezavisno od toga, molim vas da shvatite da je Žan Žak podelio informacije samnom samo na osnovu vašeg ovlašćenja. U suprotnom, on nijednom rečju ne bispomenuo o tome da se gospođa Malor pojavila u banci. Takođe bih dodao da jemoja veza s Žan Žakom jednosmerna. Ja mu neću ništa reći o našem poslu, osim u

slučaju ako me vi na to uputite.”Vidite, nikako vam ne bih preporučio da sve stavite na jednu gomilu.

Nemojte me pogrešno shvatiti, mada: Junion banka je dobra institucija, i ja vampreporučujem da glavni deo svog novca držite u njoj. Pa ipak, postoje banke i udrugim zemljama – Luksemburg i Lihtenštajn, da navedem samo dve – koje ćeodlično poslužiti našoj svrsi. Slojevito vršenje transakcija u mnoge različite zemljestvoriće jednu tako zamršenu mrežu da nijedan državni organ neće moći da jeodmrsi.

”Svaka zemlja ima svoj skup zakona. Dakle, ono što bi se u Švajcarskoj

moglo smatrati krivičnim delom u Lihtenštajnu bi moglo biti zakonito. U zavisnostiod toga koju vrstu transakcije uzimate u obzir, mi bismo mogli da formiramozasebne korporacije za svaki deo transakcije, radeći samo ono što je zakonito usvakoj pojedinoj zemlji. Međutim, ja vam ovo izlažem samo u grubim crtama.Mogućnosti su daleko šire.”

Neverovatno! pomislio sam. Pa ovo je pravi Majstor Falsifikator! Nakon partrenutaka tišine, progovorio sam: ”Možda biste mogli da me nakratko poučite opojedinostima tih stvari. Ne mogu ni da vam objasnim koliko bi mi laknulo kad bihimao te informacije. Mislim, postoje očigledne prednosti da se poslovi obave u

ime korporacije – bilo to u Sjedinjenim Državama ili Švajcarskoj – ali ono što meinteresuje jesu manje očigledne prednosti i dobrobiti.” Nasmejao sam se i dubljenaslonio na fotelji preksrstio noge. Bila je to poza koja kao da je govorila: ”Samopolako – ne žurite da mi sve to ispričate; jer ja nigde ne žurim.”

”Naravno, prijatelju moj; sada prelazimo na samu suštinu stvari. Svaka odtih korporacija je korporacija sa akcijama na donosioca, što znači da ne postoji



166

dokumentacija na kojoj piše ko je vlasnik. Teoretski gledano, ko god da posedujepravu potvrdu o vlasništvu nad akcijama – takozvani donosilac – smatra sepunopravnim vlasnikom. Postoje dva načina da osigurate svoje vlasništvo ukorporaciji poput ove. Prvi je da lično posedujete potvrde o vlasništvu nad

akcijama – da budete njihov donosilac. U tom slučaju, na vama bi bilaodgovornost da pronađete bezbedno mesto gde ćete ih ostaviti, možda u trezor uSjedinjenim Državama ili nešto slično. Drugi način bi bio da otvorite šifriran trezoru Švajcarskoj i da tu držite potvrde o vlasništvu. Samo vi biste imali pristup tomtrezoru. I za razliku od švajcarskog bankovnog računa, trezor je označen samobrojem; na njemu ne postoji ime vlasnika.

”Ako izaberete taj metod, onda bih vam predložio da zakupite trezor napedeset godina i unapred platite zakupninu. Pod tim okolnostima nijedan državniorgan neće imati pristup njemu. Samo vi – i možda vaša supruga, ako vi tako želite

– znaćete da on uopšte postoji. I ako bih mogao nešto da vas posavetujem,preporučio bih vam da ženi ne ispričate ništa o tome. Umesto toga, uputite me nakoji način da je kontaktiram – u slučaju da se vama, ne daj Bože, nešto desi. Dajemvam časnu reč da će u tom slučaju istog momenta biti obaveštena.

”Međutim, molim vas, prijatelju, da ovu moju izjavu ne smatrate izrazomnepoverenja prema vašoj supruzi. Siguran sam da je ona divna mlada dama, aprema onome što sam čuo, i veoma lepa. Radi se samo o tome da ne bi bilo prviput da razljućena i nezadovoljna supruga dovede agenta Uprave javnih prihoda namesto gde bi bolje bilo da ga ne dovede.”

Na trenutak sam razmotrio njegovu izjavu, i to me je užasno podsetilo naduhove šest miliona zaklanih Jevreja, koji lutaju ulicama Ciriha i Ženeve,pokušavajući da pronađu svoje švajcarske bankare. Mada mi je, moram priznati,Roland izgledao kao tip osobe koja bi u tom slučaju ostala čista i postupilaispravno. Međutim, kako da budem siguran u to? Ko bi bolje od mene, pravogpravcatog Vuka u jagnjećoj koži, mogao znati koliko spoljašnja pojava može bitiobmanjiva? Možda bih tu strogo poverljivu informaciju mogao da saopštim ocu,ili, još bolje, da mu predam zapečaćenu kovertu sa preciznim uputstvima da bitrebalo da se otvori samo u slučaju prevremene smrti – koja se, s obzirom na

moju sklonost da upravljam helikopterom u pijanom stanju i da ronim tokomkratkotrajnog pomračenja svesti, očigledno činila mogućom.

Odlučio sam da taj tok misli zadržim za sebe. ”Pre bih izabrao drugu opciju –iz mnogo različith razloga. I uprkos činjenici da nikada nisam primio sudski pozivod Ministarstva pravosuđa, ipak je razumno da držim sva moja dokumnta izvannjihove jurisdikcije. Kao što ste verovatni svesni toga, svi moji pravni problemi su



167

građanske, a ne kriminalne prirode, kao što bi i trebalo da bude. Ja sam legitimanbiznismen, Roland. Želim da to imate na umu. Pre svega, uvek se trudim dapostupim ispravno. Pa ipak, ma koliko se trudio, jednostavna činjenica je da sumnogi američki zakoni o hartijama od vrednosti veoma dvosmisleni i višeznačni,

bez mogućnosti da budete potpuno u pravu ili da potpuno kršite pravila. Istinu davam kažem, Roland: U mnogim slučajevima – u većini slučajeva, u stvari – onočime kršite zakon više je stvar mišljenja nego bilo šta drugo.” Kakva glupost! Paipak, odlučno je zvučalo. ”Dakle, s vremena na vreme mi se dešavalo da mi senešto što sam smatrao savršeno zakonitim obilo glavu. To uopšte nije pravedno,ali su stvari takve kakve jesu. U svakom slučaju, rekao bih da je većina mojihproblema direktno u vezi sa slabo osmišljenim zakonima o hartijama od vrednosti,zakonima koji su osmišljeni tako da deluju selektivno protiv pojedinaca kojedržavni organi vide kao osobe koje zaslužuju da budu progonjene.”

Roland se promuklo naamejao. ”Oh, prijatelju moj, vi ste stvarno izuzetančovek! Kakvo divan način posmatranja stvari. Mislim da nikada nisam čuo nekogada tako uverljivo izlaže svoje stanovište. Briljantno –zaista briljantno!”

Prigušeno sam se nasmejao i rekao: ”U redu, s obzirom da to kaže čovekpoput vas, onda to smatram zaista velikim komplimentom. Ne poričem da svremena na vreme, poput svakog biznismena, prekoračim granicu i upustim se u jedan ili dva rizika. Međutim, uvek su to unapred dobro proračunati rizici –izuzetno detaljno analizirani i proučeni, mogao bih da dodam. I svaki rizik u koji seupustim uvek podržim hermetičnim pismenim zapisom, koji potkrepljuje

mogućnost poricanja. Vi ste upoznati s tim terminom, pretpostavljam?”Roland je polako klimnuo glavom, vidno impresioniran mojom sposobnošću

da racionalizujem kršenje bilo kojeg zakna o hartijama od vrednosti koji je ikadaosmišljen. Ono čega nije bio svestan bilo je da je Komisija za hartije od vrednostiupravo smišljala nove u pokušaju da me zaustavi.

Nastavio sam: ”To sam i pretpostavio. U svakom slučaju, kad sam otvoriosvoju brokersku firmu pre pet godina, posavetovao me je veoma pametan čovek.On je rekao: ”Ako želiš da opstaneš u ovom našem ludom poslu, moraš dafunkcionišeš pod pretpostavkom da će svaka tvoja transakcija biti na kraju

podrobno pregledana od strane tri vrhunski profesionalne državne agencije. A kadtaj dan nastupi, bilo bi bolje da budeš prokleto siguran da imaš objašnjenje zbogčega data transakcija ne krši nijedan zakon o hartijama od vrednosti, što se togatiče, bilo koji od njih.”

”Sada, kad sam već kod toga, Roland, reći ću ti da devedeset devet odstoonoga što radim potpuno pošteno. Jedini problem je što me onaj jedan odsto



168

stalno ubija. Možda bi bilo mudro da se distanciram od tog jednog procenta kolikogod je to moguće. Pretpostavljam da ćete se vi postarati za te dve korporacije, dali sam u pravu?”

”Da, prijatelju. Saglasno švajcarskom zakonu, ja ću biti opunomoćen da

potpišem dokumenta u ime korporacije i sklapam bilo koje ugovore za kojebudem smatrao da su u najboljem interesu korporacije ili na njenu dobrobit.Naravno, jedine transakcije koje ću smatrati prikladnim biće one koje mi vi budetepreporučili. Na primer, ako mi budete rekli da smatrate da bi trebalo dainvestiram moj novac u izvesnu novu emisiju hartija od vrednosti ili u nekunekretninu – ili bilo šta drugo, u tom smislu – ja ću imati obavezu da poslušam vašsavet.

”I tu će moje usluge postati najdragocenije za vas. Vidite, sa svakominvesticijom koju budemo ostvarili, ja ću zajedno staviti i fasciklu sa

dokumentovanom analizom investicija u hartije od vrednosti i korespondencijom – proisteklom od strane raznih analitičara hartija od vrednosti ili stručnjaka zanekretnine ili ko god bude bio potreban – tako da ja imam nezavisnu osnovu zasopstveno investiranje. Ponekad bih mogao da zadržim službu spoljnog revizora,čiji bi zadatak bio da mi da izveštaj u kojem se kaže da je investicija u redu.Naravno, ovaj revizor će uvek doći do prikladnog zaključka, ali ne sve dotle dok neizda povoljan ziveštaj sa trakastim i raznobojnim grafikonom. Na kraju, upravo testvari istinski potkrepljuju i podržavaju stanovište o mogućnosti poricanja. Uslučaju kad bi neko i pokrenuo pitanje zbog čega sam upravo investirao u

određenu stvar, ja bih jednostavno pokazao fasciklu debelu pet centimetara islegnuo ramenima.

”Još jednom, prijatelju, mi se ovde pravimo tek površni osvrt. Postoji takomnogo strategija koje će vam omogućiti da obavite svoj posao iza vela koji će sveučiniti nevidljivim. Uz to, ako u bilo kojem trenutku budete poželeli da vratite svojnovac – da ga vratite u Sjedinjene Države, a da se tome ne uđe u trag – to je drugaoblast u kojoj vam mogu biti od velike pomoći.”

Interesantno, pomislio sam. Upravo u toj sferi sam pokušavao daobuhvatim veliki broj problema i da s njima izađem na kraj. Premestio sam se

napred ka ivici kauča, smanjivši udaljenost izmađu nas dvoje na manje od jednogmetra. Potom sam spustio glas i rekao: ”Ja sam veoma zainteresovan za to,Roland. Da vam kažem iskreno – nisam uopšte bio impresioniran scenarijima kojemi je izneo Žan Žak; istakao je dve različite opcije, i, s obzirom na to kako jarazmišljam, one su u najboljem slučaju amaterske, a u najgorem suicidalne.”



169

”Pa dobro,” odgovorio je Roland, slegnuvši ramenima, ”to me u stvari neiznenađuje. Žan Žak je bankar; njegova stručnost se tiče raspoređivanja imovine, ane prevare. On je izvrstan bankar, mogao bih da dodam, i odlično će upravljativašim računom, uz najvišu diskreciju. Međutim, on nije upućen u izradu

dokumenata koji omogućavaju protok novca između zemalja bez ikakvogzaziranja. To je funkcija staratelja” – Majstor Falsifikator! – kao što sam ja. Ustvari, ustanovićete da će Junion banka uporno insistirati na tome i obeshrabrivatiprebacivanje novca sa računa. Naravno, vi ćete uvek biti u stanju da uradite sasvojim novcem što god želite; neće oni pokušati da vas spreče. Pa ipak, nemojtese iznenaditi ako vas Žan Žak bude odvraćao da toga sa podignete i prebacitenovac sa računa, koristeći se možda pri tome izgovorom da bi prebacivanje novcapodiglo crvene zastavice. Međutim, to ne bi trebalo da zamerite Žan Žaku. Svišvajcarski bankari postupaju na takav način, i to je sebično, mogao bih da dodam.

Jednostavna činjenica, prijatelju moj, je da sa tri triliona dolara dnevno koji teku ui iz švajcarskog bankarskog sistema, nema te razmere aktivnosti na vašem računukoja bi mogla skrenuti pažnju. Pametan čovek poput vas lako može da prozremotivaciju banke zbog čega želi da zadrži svoj saldo na što je moguće višem nivou.

”Madam moram da vas pitam, iz čiste radoznalosti, koje vam je metode ŽanŽak predložio? Interesuje me da čujem najnoviju bankarsku retoriku u ovojoblasti.” S tim rečima, Roland se naslonio nazad i isprepletao prste prekostomaka.

Oponašajući govor njegovog tela, ja sam se vratio sa ivice kauča i rekao: ”U

redu, prvi metod koji mi je preporučio bio je preko debitne kartice. One miizgledaju veoma čudno, izvinite na mom prokletom francuskom. Mislim, šetkanjepo gradu sa debitnom karticom vezanom za strane račune ostavlja pismeni tragširok jednu milju!” Odmahnuo sam glavom i zakolutao očima, kako bih mu jošbolje predstavio svoj stav.

”A njegova druga preporuka bila je podjednako smešna: Da koristim svojnovac u inostranstvu tako što bih položio hipoteku na sopstvenu kuću, uSjedinjenim Državama. Bilo kako bilo, verujem da ništa od svega ovoga što samrekao neće dospeti do ušiju Sorela, ali moram priznati da sam izuzetno razočaran

tim delom njegove prezentacije. Dakle, recite mi, Roland – šta u svemu ovomepropuštam?”

Roland se poverljivo nasmešio. ”Postoji mnogo načina da uradimo ovo, odkojih nijedan neće ostaviti trag na papiru. Ili, da budem precizniji, oni ostavljajuveoma širok trag na papiru, ali je to vrtsa traga koju biste svakako voleli da vidite,ona vrsta koja potkrepljuje položaj potpune nevinosti i koja će odoleti i



170

najrigoroznijem ispitivanju, sa obe strane Atlantika. Da li vam je poznato umeće satransfernim cenama?”

”Umeće sa transfernim cenama? Da, znam šta je to, ali kako bi – najednommi je kroz mozak projurilo hiljadu pokvarenih i zlih strategija. Mogućnosti su bile…

beskrajne! Široko se osmehnuvši mom Majstoru Falsifikatoru, rekao sam: ”Ustvari, da, Majstore Fals– mislim, Roland, i to je briljantna ideja.”Izgledao je šokiran time što znam za tako malo poznato umeće sa

transfernim cenama, koje je predstavljalo finansijsku prevaru u okviru koje bistese upustili u transakciju, bilo tako što biste platili ispod svake cene ili što bistepreplatili za određeni proizvod, u zavisnosti od načina na koji biste želeli da vašnovac teče. Teškoća je ležala u činjenici da ste vi u stvari sa obe strane transakcije:Vi ste bili i kupac i prodavac. Transfer cena se koristio uglavnom kao poreskasmicalica, strategija kojoj su pribegavale milijarderske multinacionalne korporacije

– pomoću čega bi one promenile svoje strategije internog plaćanja tako što biprodaju vršile jedna filijala drugoj – što bi rezultiralo transferom profita iz zemaljau kojima vladaju ogromni porezi na prihod korporacija u zemlje u kojima oni nepostoje. Pročitao sam nešto o tome u jednom nepoznatom ekonomskommagazinu – u članku o Hondi Motors, koja je precenjivala svoje američke fabrikeza automobilske delove, na taj način minimizirajući svoje američke prihode. Izočiglednih razloga, Uprava javnih prihoda je podigla galamu.

Roland je rekao: ”Moram priznati da sam iznenađen time što vam jepoznato umeće sa transfernim cenama. Njegova primena nije opštepoznata,

posebno u Sjedinjenim Državam.”Slegnuo sam ramenima. ”Ja mogu da vidim na hiljade načina njegove

primene, da novac prebacujem iz jedne u drugu zemlju i nazad, a da pri tome niokom ne trepnem. Sve što bi mi trebalo da uradimo jeste da formiramokorporaciju sa akcijama na donosioca i ubacimo je u neku vrstu transakcije s jednom od mojih američkih kompanija. Upravo mi na pamet pada kompanijaDolar Tajm. Oni stoje na par miliona dolara inventara bezvredne odeće koju nisammogao da prodam čak ni po jedan dolar, baš kao što i ime kaže.

”Međutim, ono što bismo mogli uraditi jeste da formiramo korporaciju sa

akcijama na donosioca i da joj damo ime u vezi sa odećom, kao na primer HoulsejlKlouting ili nešto slično. Onda ću se pobrinuti da kompanija Dolar Tajm uđe utransakciju sa mojom kompanijom u inostranstvu, koja će kupiti bezvredaninventar, prebacujući moj novac iz Švajcarske nazad u Sjedinjene Države. A jedinitrag na papiru će biti narudžbenica i faktura.”



171

Roland je klimnuo glavom i rekao: ”Da, prijatelju moj. A ja sam sposoban daodštampam sve vrste faktura i kupoprodajnih ugovora i sve ostalo što bi moglo dazatreba. Mogu čak da odštampam brokerske potvrde i da im vratim datum za jednu godinu unazad. Drugim rečima, možemo da se vratimo ma prošlogodišnje

novine i odaberemo akcije koje su naglo skočile, a potom izraditi zapisnik kojiukazuje na izvršenu trgovinu. Međutim, previše žurim. Bilo bi mi potrebno višemeseci da vas naučim svemu.

”Nezavisno od toga, ja takođe mogu da uredim stvari tako da imate velikesvote gotovog novca dostupne u mnogo različitih zemalja, jednostavnoformiranjem korporacija sa akcijama na donosioca i potom izradomdokumentacije za kupovinu i prodaju nepostojećih proizvoda. Krajem dana, profitće završiti u zemlji po vašem izboru, tamo gde budete želeli da vratite novac. I sveće to biti na zabeležno na nepropusnom papiru koji ukazuje na legitimnost

transakcije. U stvari, ja sam već formirao dve korporacije u vaše ime. Dođite,momče, i ja ću vam pokazati.” S tim rečima, Majstor Falsifikator je podigao svojeogromno telo sa crne kožne fotelje, doveo me do zida prepunog korporacijskihknjiga i uzeo dve. ”Evo,” rekao je on. ”Prva se zove Objedinjene spoljne investicije,a druga se zove Rizici Dalekog Istoka. Obe se ovlašćene na britanskim Devičanskimostrvima, gde neće biti poreza za plaćanje i propisa. Sve što mi je potebno jestePatrišin pasoš, a za ostalo ću se već pobrinuti.

”Nema problema,” rekao sam, smešeći se, a onda sam posegnuo rukom uunutrašnji džep mog sakoa i dodao Patrišin pasoš mom Majstoru Falsifikatoru.

Naučiću od ovog čoveka sve što budem mogao. Naučiću sve detalje švajcarskogsveta bankarstva. Naučiću kako da sve moje transakcije sakrijem unutarnepropusne mreže stranih korporacija sa akcijama na donosioca. I ako zbognečega ikada zagusti, sam trag na papiru će obezbediti moje spasenje.

Da – sada je sve dobilo smisao. Kako su samo različiti bili Žan Žak Sorel iRoland Franks, obojica su bili moćni ljudi, i obojica su bili ljudi od poverenja. A ovo je bila zemlja Švajcarska, slavna zemlja tajni, u kojoj nijedan od njih neće imatirazloga da me izda.

Avaj, neću biti u pravu što se tiče jednog od njih.

Osamnaesto poglavljeFu Manču i mula(DVE FUSNOTE: 1. Fu Manču je izmišljen lik, koji se po prvi put pojavljuje u

nizu romana engleskog romanopisca Saks Romera tokom prve polovinedvadesetog veka. Fu Manču se takođe pojavljuje u glavnoj ulozi u filmovima, na



172

televiziji, radiju, u stripovima i tokom devedeset godina je postao arhetip zloggenijalnog kriminalca. 2. Mula je čovek koji tajno prenosi novac ili drogu.)

Bilo je divno subotnje popodne u Vesthepton Biču, vikend i Praznik rada, a

mi smo ležali u krevetu, vodili ljubav kao i svaki drugi muž i žena. Vojvotkinja jeležala ravno na leđima sa rukama ispruženim iznad glave i glavom naslonjenom nabeli svileni jastuk, savršenu liniju njenog lica uokviravala je bujna zlatno plavakosa. Izgledala je poput anđela poslatog s neba samo zbog mene. Ležao sam nanjoj s rukama ispruženim poput njenih, i držao sam joj ruke svojim rukama, saisprepletanim prstima. Tanak sloj znoja bilo je jedino što nas je razdvajalo.

Težinom tela pokušao sam da je zaustavim da se ne pomera. Mi smo gotovoiste visine, tako da se uklapamo kao podupirači za knjige. Dok sam udisao njenbožanstven miris, mogao sam da osetim kako me pritiska bradavicama, mogao

sam da osetim vrelinu njenih uzbuđenih bedara, mogao sam da osetimsvilenkastu nežnost njenih članaka koji su dodirivali i trljali moje.

Međutim, uprkos tome što je bila nežna i vitka, deset stepeni vrelija odrazbuktale logorske vatre, ona je bila jača od bika! Ma koliko sam se potrudio,nisam uspeo da je zadržim na jednom mestu. ”Prestani da se krećeš! promrmljaosam, dok su mi se u glasu mešali strast i ljutnja. ”Ja sam gotovo iscrpljen, Nad!Samo zadrži noge skupljene!”

Sada je glas Vojvotkinje poprimio ton deteta koje će uskoro da ispolji svojebubice: ”Meni-nije-udobno! Sada-pusti-me-da ustanem!”

Pokušao sam da je poljubim u usta, ali je ona okrenula glavu u drugu stranui sve što sam ulovio bila je njena jagodica. Ispružio sam glavu i pokušao da jeuhvatim iz drugog ugla, ali se brzo okrenula na suprotnu stranu. Sada sam imaodrugu jagodicu. Bila je tako izvajana da sam gotovo posekao usnu.

Znao sam da bi trebalo da je pustim – to bi bilo ispravno – ali sad nisammogao da promenim položaj, posebno zbog toga što sam bio blizu Obećanezemlje. Zato sam prokušao da promenim taktiku. Tonom prosjaka, rekao sam:”Ma daj, Nad! Molim te, nemoj to da mi radiš!” Pružio sam ka njoj napućene usne.”Bio sam ti savršen muž protekle dve nedelje, prestani da se žališ i dopusti mi da

te poljubim!”Kako su mi te reči sišle s usana, osetio sam se veoma ponosnim zato što je

to bilo tačno. Bio sam gotovo savršen muž od onog dana otkad sam stigao kući izŠvajcarske. Nisam spavao ni sa jednom prostitutkom – ni sa jednom jedinom! – ada i ne spominjem činjenicu da čak nisam ostajao ni do kasnih sati. Količina lekovakoju sam uzimao se smanjila – smanjila! – i više se nego prepolovila, pa sam



173

nekoliko dana čak i preskočio. U stvari, nisam mogao da se setim kad samposlednji put ušao u fazu lupetanja gluposti.

Bio sam usred jedne od onih kratkih pauza kada je moja zavisnost od lekovaizgledala donekle pod kontrolom. I ranije sam imao takve periode, u kojima je

moja nekontrolisana potreba da letim više od Konkorda u velikoj meri oslabila. Itokom tih perioda čak se i moj bol u leđima činio maje oštar, tako da sam boljespavao. Pa ipak, avaj, to je uvek bilo samo privremeno. Nešto ili neko bi meiznervirao i razljutio – a onda bi se ta moja sklonost pojavila u još gorem obliku.

Pomalo ljutito, rekao sam: ”Ma hajde, do đavola! Umiri glavu! Ja samgotovo spreman da svršim, i želim da te ljubim dok svršavam!”

Očigledno, Vojvotkinja nije cenila moje sebično ponašanje. Pre nego štosam uspeo da shvatim šta se dešava, stavila je svoje ruke na moja ramena i jednimbrzim pokretom svojih vitkih ruku brzo me odgurnula nagore – i moj penis je brzo

izašao i ja sam poleteo s kreveta, padajući na pod od svetlog drveta.Na mom putu nadole, za momenat sam ugledao tamno plav Atlantski

okean, koji sam uspeo da spazim kroz čvrst zid stakla u pločama koji se protezaočitavom dužinom na zadnjem delu kuće. Okean je bio udaljen otprilike sto metara,ali je izgledalo kao da je mnogo bliži. Trenutak pre nego što sam pao na prašinu,čuo sam Vojvotkinju kako kaže: ”Oh, dragi! Pazi! Nisam mislila–“

TRAS!Udahnuo sam duboko i trepnuo, pomolivši se da nisam nešto polomio.

Uhhh… zašto si to uradila? Zastenjao sam. Sada sam ležao ravno na leđima, go

golcat, sa penisom u erekciji koji je obasjavalo rano popodnevno sunce. Podigaosam glavu i za momenat pogledao moju erekciju… Ostala je netaknuta. To mi jemalo popravilo raspoloženje. Da li sam povredio leđa?... Nisam, bio sam priličnosiguran da nisam. Međutim, bio sam isuviše ošamućen da bih pomerio mišiće.

Vojvotkinja je prebacila kosu preko bočne strane kreveta i zurila u menezbunjeno. Potom je napućila te sočne usne i tonom majke kojim bi običnoprogovorila majka obraćajući se detetu koje se upravo saplelo i palo na igralištu,rekla: ”Oh, moj jadni moj mali sitrotan! Vrati se u krevet, i ja ću se pobrinuti da tibude bolje!”

Nikad ne gledaj poklonjenim rečima u zube, zato nisam obratio pažnju na tošto je upotrebila reč mali već sam se prevrnuo na sve četiri i ponovo popeo na njukad sam odjednom bio hipnotisan neverovatnim prizorom preda mnom; ne samosočnom i zanosnom Vojvotkinjom već i gotovinom u vrednosti od tri milionadolara na kojoj je ona ležala.

Da – pred nosom mi se nalazilo tri miliona dolara. Tri velike trostruke nule!



174

Upravo smo bili završili s brojanjem. Bile su zapakovane u pakete od 10,000dolara, Bilo je tri stotine paketa, razbacanih po celom dušeku kraljevskih razmera – jedan iznad drugog, pola metra uvis. U svakom uglu kreveta, bile su ogromneslonovske kljove koje su se uzdizale u visinu devedeset centimetara, dajući tako

sobi osnovni ton i atmosferu, koja je bila afrički safari dolazi na Long Ajlend!Tog trenutka Nadin je skliznula na stranu kreveta, bacajući sedamdeset iliosamdeset hiljada dolara na pod. Ta svota se pridružila gomili drugih četvrtmiliona ili malo više dolara koji su popadali s kreveta zajedno sa mnom. Pa ipak, toi dalje nije ostavilo traga na celokupnom prizoru. Na sve strane nalazilo se tolikozelenih novčanica na krevetu da je izgledao poput tla amazonske tropske kišnešume nakon monsuna.

Vojvotkinja me je netremice posmatrala sa toplim osmehom na licu. ”Izvini,dragi! Nisam htela da te zbacim s kreveta… Kunem se!” Slegnula je ramenima

nedužno. ”Samo sam imala užasan grč u ramenu, a nisam znala da si toliko težak.Hajdemo u toalet pa ćemo tamo voditi ljubav. Jel’ važi, ljubavi?” Upitala me je,uputivši mi drugi požudni osmeh, i jednim sportskim okretom uspravila svoje nagotelo i iskočila iz kreveta tako da je stala pored mene. Potom je iskrivila usta ustranu i počela da žvaće unutrašnju stranu sopstvenog obraza. To bi radila kad godbi zapala u nevolju iz koje bi pokušala nekako da se izvuče.

Nakon nekoliko sekundi, prestala je da žvaće i rekla: ”Da li si ti siguran da jeovo zakonito, jer ja ne znam. Ima tu nešto što mi se čini… da nije u redu.”

Ovog časa uopšte nisam imao nameru da lažem moju ženu o poslovima u

vezi s pranjem novca. U stvari, jedino što sam sada želeo bilo je da je savijempreko kreveta i da je jebem dok ne prestane da razmišlja o tome! Pa ipak, ona jebila moja žena, što je značilo da ima pravo na to da je lažem. Sa najdubljomuverenošću, rekao sam: ”Pa rekao sam ti, Nad – podigao sam sav novac iz banke. Isama si to videla. Pa ipak, ne kažem ja da mi Eliot nije dao par dolara tu i tamo,” –par dolara? Pokušajte da zamislite pet miliona dolara! – ”ali to nema nikakve vezes ovim novcem. Sav taj novac je potpuno zakonit, i kad bi se sada ovde pojavilidržavni organi i zatražili objašnjenje njegovog porekla, ja bih im jednostavnopokazao potvrde, i to bi bilo to.” Zagrlio sam je oko struka, pribio svoje telo uz

njeno i poljubio je.Zakikotala se i izvukla se iz mog zagrljaja. ”Znam da si podigao gotov novac

iz banke, samo što mi to izgleda nezakonito. Ne znam… imati toliko gotovognovca… pa dobro, stvarno ne znam. Samo mi izgleda čudno.” Ponovo je počela dažvaće unutrašnju stranu obraza. ”Da li si ti siguran da znaš šta radiš?”



175

Polako je počela da mi opada erekcija, što me je duboko rastužilo. Bilo jevreme za promenu lokacije. ”Veruj mi, draga. Sve držim pod kontrolom. Hajdemou kupatilo i vodimo ljubav. Tod i Karolin će biti ovde za manje od sat vremena, a javolim da vodim ljubav bez žurbe. Molim te?”

Pogledala me je suženih očiju, a onda se najednom dala u trk i rekla mipreko ramena: ”Ja ću da stignem do kupatila pre tebe!”I tako se dadosmo u trk – ne mareći nimalo za ceo svet.

Nije se moglo poreći da su neki vrlo šašavi Jevreji šmugnuli iz Lefrak Sitijapočetkom 1970-ih.

Međutim, nijedan nije bio šašaviji od Toda Gareta.Tod je bio tri godine stariji od mene, i ja se još uvek sećam trenutka kad

sam ga po prvi put ugledao. Ja sam tada upravo napunio deset godina, a Tod je

stajao u garaži dovoljno velikoj da u nju stane jedan automobil, u sklopu kuće saviše stanova ispred koje se nalazila bašta, u koju se uselio sa svoja dva šašavaroditelja, Lesterom i Telmom. Njegov stariji brat, Fredi, nedavno je umro odprekomerne doze heroina, kad su ga zatekli na klozetskoj šolji sa zarđalom iglom uveni, dva dana nakon časa smrti.

Dakle, u relativnom smislu te reči, Tod je bio onaj koji je bio normalan.U svakom slučaju, on je šutirao i boksovao veoma tešku belu platnenu

vreću – i nosio crne kung fu pantalone i crne kung fu patike. U to vreme, u ranimsedamdesetim, nije bilo karate kluba u svakom tržnom centru, pa je Tod Garet

brzo stekao reputaciju nekakvog čudaka. Međutim, on je barem u tome biodosledan: Mogli ste ga uvek pronaći u malenoj garaži, kako vežba dvanaest satidnevno, sedam dana u nedelji – kako vreću šutira i udara pesnicama i kolenama.

Niko Toda nije shvatio ozbiljno dok nije napunio sedamnaestu. Tada se Todslučajno zatekao u pogrešnom baru negde u Džekson Hajtsu, u Kvinsu. DžeksonHajts je bio samo nekoliko milja udaljen od Bejsajda, ali je isto tako mogao biti nadrugoj planeti. Zvanični jezik je bio nesavršen engleski; najrasprostranjeninaprofesija je bila nezaposleni; a tu su čak i bakice sa sobom nosile nož skakavac. Usvakom slučaju, u baru su Tod i kolumbijski dileri droge razmenili reči – a onda su

ga u jednom trenutku oni napali. Kad se sve završilo, dvojici su bile polomljenekosti, svoj četvorici je bilo polomljeno lice, dok se jedan probo sopstvenim nožem,koji mu je Tod oteo. Nakon toga, svi su Toda shvatili ozbiljno.

Od tada, Tom je ostvario logičan skok i unapredio se u vrhunskog dileradroge, tako da je, uz kombinaciju straha i zastrašivanja, zajedno sa zdravomdozom ulične pameti, brzo stigao na sam vrh. On je bio u ranim dvadesetim – a



176

zarađivao je stotine hiljada dolara godišnje. Leta je obično provodio na juguFrancuske i na italijanskoj rivijeri – a zime na predivnim plažama Rio de Žaneira.

I tako je Todu sve išlo od ruke – sve do jednog dana, koji se odigrao pre prepet godina. On je ležao na plaži Imapenam kad ga je ujeo nepoznat tropski insekt

– i ubrzo, četiri meseca kasnije, on se našao na listi onih koji su čekali natransplataciju srca. Za manje od godinu dana smršao je na manje od pedesetkilograma, i njegovo pojava se prosto istopila, jer je sa svojih sto sedamdeset petcentimetara ličio gotovo na kostura.

Nakon što je Tod proveo dve duge godine na listi čekanja, jedan drvosečavisok sto devedeset pet centimetara, koji je očigledno imao dve leve noge ineverovatno kratku liiju života, pao je sa kalifornijske sekvoje i umro na licumesta. I, kao što se kaže, kletva jednog čoveka za drugo je bila blagoslov: Njegovtip tkiva se savršeno uklapao sa Todovim.

Tri meseca nakon transplatacije srca, Tod se vratio vežbanju; a tri mesecanakon toga, vratio se u staru formu; da bi, tri meseca posle toga postao najvećidiler kvaludesa u Americi; i konačno, tri meseca posle svega toga, on je saznao dasam ja, Džordan Belfort, vlasnik čuvene investicione bankarske firme StratonOakmont, zavisnik od kvaludesa, pa se zbog toga potrudio da stupi u kontakt samnom.

To je bilo pre više od tri godine, i od tada mi je Tod prodao pet hiljadakvaludesa i još pet hiljada više – besplatno – u zamenu za sav novac koji sam munapravio u novim emisijama Stratona. Međutim, kako je profit na nove emisije

porastao u milionske svote, on je brzo shvatio da to ne može da mi uzvrati ukvaludesima. Zato je počeo da me moljaka da li postoji nešto što bi mogao da radiza mene, bilo šta.

Odoleo sam tom porivu da ga angažujem da ispraši svakog klinca koji mepogleda popreko još od drugog razreda, ali nakon što me je po tri hiljaditi putupitao: ”Ako postoji bilo šta što bih mogao da uradim za tebe, čak i ako topodrazumeva da treba nekoga da ubijem, samo mi reci,” konačno sam rešio daprihvatim njegovu ponudu. A činjenica da mu je nova žena, Karolin, kako seslučajno zadesilo, bila švajcarska državljanka, učinila je da sve izgleda spontanije.

Upravo u ovom trenutku Tod i Karolin su staali u glavnoj sobi i radili ono štosu uvek radili: prepirali se! Na moju inicijativu, Vojvotkinja je otišla u grad ukupovinu. Na kraju krajeva, nisam želeo da vidi svo to ludilo koje se zbivalo predamnom.

Samo to ludilo: Karolin Garet nije na sebi imala ništa osim svilenih gaćica ibelih Tretorn patika. Stajala je ispred mene na manje od metar i po, sa rukama



177

prekrštenim na potiljku i laktovima izbačenim u stranu, kao da joj je policajacupravo viknuo: ”Ruke uvis i stani, inače ću da pucam!” U međuvremenu, njeneogromne švajcarske grudi visile su kao baloni prepuni vode postavljeni na vitkotelo sitne građe, visine sto pedeset pet centimetara. Gusta plava kosa spuštala joj

se sve do zadnjice. Imala je neverovatno plave oči, široko čelo i prilično lepo lice.Bila je prava bomba, u redu – švajcarska bomba.”Tahad, ti si hlupa budala!” rekla je švajcarska bomba, iz čijeg nejasnog

akcenta kao da je curio švajcarski sir. ”Ti me poveđuješ s tom trakom, kvetenu jedan!” Povređuješ me s tom trakom, kretenu.

”Umukni, francuska droljo,” odgovorio joj je voljeni muž, ”i stoj mirno, da tene ošamarim!” Tod je obmotavao svoju ženu, držeći u rukama kolut maskirnogselotejpa u ruci. Sa svakim završenim okretom, 300,000 dolara u gotovom novcu je već bilo zalepljeno na njen stomak i utoliko joj je oko bedara bivalo sve tešnje.

”Koga ti zoveš droljom, imbecilu! Imam pravo da te razbijem zbog jednogtakvog komentara. Zar ne, Džordan?”

Klimnuo sam glavom. ”Definitivno, Karolin – samo kreni napred i razbi mufacu. Problem je samo što ti je muž toliko bolestan da bi on u tome prosto uživao!Ako stvarno želiš da ga razljutiš, zašto ne kreneš po gradu i počneš da pričaš kako je divan i dobar, i kako voli da leži s tobom u krevetu nedeljom ujutro i da čitaTajms?”

Tod mi je uputio zloban osmeh, tako da sam morao da se pitam kako je jedan Jevrej iz Lefraka mogao na kraju toliko da liči na Fu Mančua. Jednostavna

činjenica je bila da su mu oči postale donekle kose a koža žućkasta, i da je imaobradu i brkove tako da je zaista neverovatno ličio na Fu Mančua. Tod je uvek nosiocrnu, što ni danas nije bio izuzetak. Imao je na sebi crnu majicu Versaće, saogromnim crnim kožnim slovom V napred, i crne Likra bicikli pantalone. I majica išorc su se pripile na njegovo snažno i mišićavo telo poput druge kože. Mogao samda vidim obris revolvera, kratku trideset osmicu koju je uvek nosio sa sobom, koja je pozadi štrčala ispod njegovih bicikl pantalona. Na podlakticama je imao tanaksloj malja što je dopronelo tome da izgleda poput lukavog vuka.”

”Ne znam zašto je ohrabruješ,” promrmljao je Tod. ”Ignoriši je. To je mnogo

lakše.”Bomba je iskezila bele zube. ”Oh, ignoriši samog sebe, ništarijo!””To je ništarija,” promrmlja Tod, ”nisi čak ni ništarija, ti si švajcarska

glupača! A sada zaveži i ne mrdaj. Skoro sam završio!”Tod je pružio ruku ka krevetu da bi dohvatio prenosni detektor metala –

onakav kakav se koristi kad prolazite kroz bezbednosnu proceduru na aerodromu.



178

Počeo je da ga prevlači duž celog tela Bombe. Kad je došao do njenih ogromnihgrudi, zastao je… i oboje smo ga za trenutak pogledali. Pa dobro, ja nikad nisambio nekakav sisofil, ali je ona zaista imala neuobičajeno lepe grudi.

”Vidi, reći ću ti jednu stvar,” rekla je Bomba. ”To jednostavno nema logike!

To je papirnati novac, ne srebrni. Zbog čega misliš da će detektor metala moćinešto da otkrije, uh? Samo rasipaš novac na glupu napravu, iako ti ja kažem da jene kupiš, vukodlače jedan!”

Tod je odmahnuo glavom s gađenjem. ”Ako samo još jednom spomenešvukodlaka, to će biti poslednji put, a ako misliš da se šalim, onda još samo jednomto izgovori! Samo da ti odgovorim na pitanje, svaka novčanica od sto dolara imametalnu nit, zato sam morao da sve to zapakujem zajedno da bih video da li ćedetektor da ih otkrije. Evo, pogledaj.” Izvukao je iz paketa jednu novčanicu od stodolara i zadržao je na svetlu. I zaista, metalna nit je bila tu, možda široka

milimetar, koja je išla od početka do kraja.Zadovoljan sobom, Tod je rekao: ”U redu, genije? Nemoj više u mene da

sumnjaš.””U redu, ovaj put priznajem, Tahad, ali ništa više. Reći ću ti da bi trebalo da

lepše postupaš prema meni, zato što sam dobra devojka i što bih mogla dapotražim i nađem drugog muškarca. Mnogo se ti razmećeš pred drugom, ali janosim pantalone u ovoj porodici i to…”

I tako je švajcarska Bomba nastavila u nedogled o tome kako se Tahad lošeponaša prema njoj, ali sam ja prestao da je slušam. Postalo je više nego očigledno

i razočaravajuće da ona sama ne bi mogla da prokrijumčari ni približnu količinugotovog novca da ozbiljno smanji sumu. Osim u slučaju ako bi pristala da strpagotovinu u svoj prtljag, što sam smatrao isuviše rizičnim, ona bi trebalo da budeobmotana trakom deset puta da bi stalo cela tri miliona. To bi značilo prolazakCarine dvadeset puta, po deset sa obe strane Atlantika. Činjenica da je bilašvajcarska državljanka je učinila izvesnim da će preći švajcarsku granicu bezincidenta, a šanse da će biti zaustavljena na putu iz Sjedinjenih Država supraktično bile ravne nuli. U stvari, osim su slučaju da neko otkuca američkoj carini,za to nije bilo šanse.

Pa ipak, neprestano zavlačenje ruke u teglu sa kolačima izgledanepromišljeno – gotovo kao loša karma. Na kraju bi ipak nešto moglo da kreneloše. A tri miliona dolara je upravo bila suma od koje sam kretao; ako sve budeišlo dobro, planirao sam da prokijumčarim pet puta toliko.

Rekao sam Tahadu i švajcarskoj Bombi: ”Stvarno mi je neprijatno što vasprekidam u trenutku kad ste spremni da se međusobno poubijate, ali, izvinite,



179

Karolin, ja moram sa sobom da povedem vašeg muža u šetnju po plaži. Mislim dane možete sami da prebacite dovoljno gotovine tamo, zbog čega moramo ponovoda osmislimo stvari, a ne bih želeo da o tome razgovaram u kući.” Sagnuo sam seka krevetu, dohvatio makaze i dodao ih Todu. ”Evo – odseci joj traku, a onda

idemo na plažu.””Ko je jebe!” rekao je, dodajući svojoj ženi makaze. ”Neka se sama oslobodi.To će joj doneti dodatni posao, a ne samo da se žali. To je sve što je ikada radila,bilo kako bilo – ona samo kupuje i žali se na sve i svašta, i možda ponekad raširinoge.”

”Oh, što si zabavan, Tahad. Kao da si ti pa neki veliki ljubavnik! Uh! Fazon ti je stvarno super. Idi, Džordan – odvedi tu veliku zverku na plažu da i ja maloodahnem. Ja ću se sama osloboditi pojasa.”

Sa sumnjom, ja sam rekao: ”Da li si sigurna, Karolin?”

Tod umesto nje odgovori: ”Da, svakako.” Potom je pogledao Kerolin pravou oči i rekao joj: ”Kad ovaj novac vratimo u grad, ponovo ću prebrojati svaki dolar,a ako bude falila samo jedna novčanica, preklaću te i posmatraću te dok neiskrvariš do smrti!”

Švjcarska Bomba je počela da vrišti: ”Ovo ti je poslednji put da mi pretiš!Baciću ti sve lekove i zameniti ih otrovom… ti… ti jebaču! Razbiću…” i nastavila jeda psuje Toda mešajući francuski i engleski, a možda i malo nemački, mada je tobilo teško reći.

Tod i ja smo napustili glavnu spavaću sobu prošavši kroz klizna staklena

vrata koja su gledala na Atlantik. Uprkos tome što su vrata bila dovoljno debela daizdrže uragan pete kategorije, čak i kad smo stigli do zadnje palube i dalje sammogao da čujem kako Karolin vrišti.

Na samom kraju palube, dugačak drveni hodnik štrčao je nad peščanimnanosima i vodio pravo do peska. Dok smo prilazili moru osetio sam se smirenim,gotovo bezbrižnim –uprkos glasu u mojoj glavi koji mi je dovikivao: ”Nalaziš seusred toga da napraviš najgoru grešku u životu!” Međutim, ja sam ignorisao glas iumesto toga, usredsredio se na toplinu sunca.

Uputili smo se ka zapadu dok smo tamno plavi Atlantski okean ostavljali s

naše leve strane. Ribarski brod sa povlačnom mrežom se nalazio na dve stotine jardi od obale, tako da sam mogao da vidim kako se beli galebovi obrušavaju nanjegov tovar, pokušavajući da ukradu komadiće dnevnog ulova. Uprkos očiglednojprirodi broda da se bavi ribolovom, i dalje mi je padalo na pamet da bi ipakdržavni agent mogao da stoji na gornjoj palubi – da usmerava ka nama paraboličnimikrofon, kako bi prisluškivao naš razgovor.



180

Duboko sam udahnuo, odupro se paranoji, i rekao: ”Stvar ne može daprođe samo uz pomoć Karoline. Biće potrebno više putovanja, a ako budenastavila da odlazi i da se vraća, carina će na kraju označiti njen pasoš. I ne moguni da razvučem putovanja na period preko šest meseci. Imam drugi posao u

Sjedinjenim Državama koji zavisi od mog prebacivanja noca u inostranstvo.”Tod je klimnuo glavom, ali nije rekao ništa. Imao je dovoljno ulične pametida ne pita za vrstu posla koju sam morao da obavim ili razlog zbog kojeg sam podpritiskom. Međutim, i dalje je ostala činjenica da moram da prebacim svoj novac uinostranstvo što je pre moguće. Kao što sam i sumnjao, Dolar Tajm je bio u mnogogorem stanju nego što mi je to Kaminski opisao; toj kompaniji je bila potrebnainfuzija u gotovom novcu u iznosu od tri miliona dolara.

Da sam pokušao da podignem novac kroz javnu ponudu, bilo bi mipotrebno najmanje tri meseca tako da bih bio prisiljen da obavim internu reviziju

knjiga kompanije. To bi već bila ružna slika! Isuse! S obzirom na brzinu kojom jekompanija trošila gotov novac, bio sam siguran da bi revizor izdao mišljenje ukojem iznosi zabrinutost – što bi značilo, da bi finansijskom izveštaju kompanijedodao fusnotu, u kojoj bi naveo da postoji ozbiljna sumnja da kompanija možeostati u poslu još godinu dana. Kad bi se to desilo, NASDAQ bi kompaniju skinuo sliste, što bi bio poljubac smrti. Kad bi NASDAQ jednom to uradio, Dolar Tajm bipostao prava akcija od jednog penija, i sve bi bilo izgubljeno.

Zato je jedina moja opcija bila da podignem novac putem privatne ponude.Međutim, to je bilo lakše reći nego uraditi. Kao što je bilo opasno da Straton

Oakmont podigne novac za javnu ponudu, isto tako slabo rešenje je bilo podizanjenovca za privatnu ponudu. (To je bio potpuno drugačiji posao, a Straton nije bioopremljen za to.) Uz to, ja sam uvek radio na deset ili petnaest poslovaistovremeno, a svaki od njih je zahtevao izvesnu kličinu privatnog novca. Dakle, jasam već mrasporedio malo. Utapanje tri miliona dolara u Dolar Tajm će ozbiljnoamortizovati moje druge investiciono-bankarske poslove.

Međutim, postojao je odgovor: Pravilo S. (FUSNOTA: Regulation S je praviloKomisije za hartije od vrednosti Koje dozvoljava kompanijama da ne registrujuakcije koje prodaju izvan Sjedinjenih Država, stranim investitorima.) Putem

zakonskog izuzeća Pravila S mogao sam da iskoristim moj ”Patriša Melor račun”da kupim privatne akcije u Dolar Tajm-u, a da potom, četrdeset dana kasnijenapravim obrt i vratim ih nazad, prodavši ih u Sjedinjenim Državama uz ogromanprofit. Bilo je potrebno veoma dugo vreme da se akcije kupe privatno – uSjedinjenim Državama – i potom čekati pune dve godine da se one prodaju uskladu s Propisom 144.



181

Ja sam već započeo scenario prema Pravilu S pomoću Rolanda Franksa, i onme je uverio da može da izradi svaki neophodan dokument da transakciju učinineprobojnom. Sve što je bilo potrebno sastojalo se u tome da donesem moj novacu Švajcarsku, nakon čega će se sve rešiti samo od sebe.

Rekao sam Todu: ”Možda je trebalo da ga prebacim vazdušnim putem takošto bih leteo Galfstrimom. Poslednji put kad sam prošao kroz švajcarsku carinu,nisu mi čak ni pečat lupili u pasošu. Ne vidim zašto bi ovog puta bilo drugačije.”

Tod je odmahnuo glavom. ”Nema šanse. Neću ti dopustiti da se izlažešriziku. Bio si isuviše dobar prema meni i mojoj porodici. Ja ću se pobrinuti da i mojiroditelji pomognu u tome da se prebaci novac. Oni su oboje u ranimsedamdesetim, i nema sumnje da će carinici posumnjati u njih. Oni će proći naobe strane bez problema. Takođe ću angažovati Rika i Dinu da to urade. To će bitipet ljudi, svako po trista hiljada. To će biti obavljeno kroz dva putovanja. Potom

ćemo sačekati par nedelja i uraditi to opet.” Ćutao je nekoliko sekundi, a ondadodao: ”Znaš, ja bih to sam uradio, ali mislim da sam na spisku onih koje motre uvezi s drogom. Međutim, znam da su moji roditelji potpuno čisti, a takođe i Rik iDina.”

Šetali smo u tišini dok sam ja analizirao stvari. Istina, Todovi roditelji su bilisavršene mule; s obzirom na to koliko su bili stari, ništa neće moći da ih zaustavi.Pa ipak, Rik i Dina su bili već druga priča. Oboje su izgledali kao hipici, posebno Rikkoji je imao kosu do zadnjice i napet pogled narkomana koji koristi heroin. Dina jetakođe izgledala kao narkoman, ali, s obzirom na to da je žena, carina bi mogla da

pogreši i pomisli od nje da je uvela veštica kojoj je očajno potreban oporavak. ”Uredu,” rekao sam pouzdano. ”Nema sumnje da su tvoji roditelji sigurna opklada, averovatno i Dina. Međutim, Rik isuviše liči na dilera droge, zato ga izostavi iz svegaovoga.”

Tod je zastao, okrenuo se ka meni i rekao: ”Sve što te molim, drugar, jesteda ako se, ne daj Bože, ikome od njih nešto desi, ti pobrineš za sve pravnetroškove. Znam da hoćeš, samo sam želeo to unapred da ti kažem kako ne bihmorao kasnije. Pa ipak, veruj mi, ništa se neće desiti. Obećavam ti.”

Stavio sam mu ruku na rame i rekao: ”To se podrazumeva. Ako se nešto

desi, ne samo da ću platiti pravne troškove, već ću, sve dotle dok svi budu ćutalikao zaliveni, na kraju dobiti dodatne sedmocifrene sume gotovog novca kad sesve završi. U svakom slučaju, u tebe imam potpuno poverenje, Tod. Daću ti trimiliona dolara da se vratiš u grad, i ne sumnjam da će se to završiti u Švajcarskojkroz dve nedelje. Postoji šačica ljudi na svetu u koje bih imao takvo poverenje.”

Tod je svečano klimnuo glavom.



182

Potom sam dodao: ”Nezavisno od toga, Deni će da ti da drugi milion, ali ganeće imati sve do sredine isuće nedelje. Ja ću biti s Nadin na jahti u NovojEngleskoj, zato pozovi Denija i napravi planove da budete u kontaktu, u redu?”

Tod je napravio grimasu. ”Uradiću sve što kažeš, ali mrzim poslovanje s

Denijem. On se prokleto ne drži dogovora; a tokom dana uzima toliko kvaludesa.Ako se pojavi s milion dolara u gotovom novcu a bude sav ošamućem odkvaludesa, kunem se da ću da ga ošamarim. Ovo je ozbiljna stvar, i ne želim daimam posla sa mutavim idiotom.”

Nasmejao sam se. ”Dobro sa shvatio šta hoćeš da kažeš i to je na mestu;porazgovaraću s njim. Moram da se vratim u kuću. Tetka Nadin je došla izEngleske, i ona će doći ovde na večeru s Nadininom majkom. Moram da sespremim.”

Tod je klimnuo glavom. ”Nema problema. Samo nemoj zaboraviti da kažeš

Deniju da ne bude ošamućen kad bude trebalo da se sastane sa mnom u sredu, uredu?”

Nasmejao sam se i klimnuo glavom. ”Neću zaboraviti, Tod. Obećavam ti.”Ispunjen zadovoljstvom, okrenuo sam se ka okeanu i pogledao u horizont.

Nebo je bilo kobaltno plave boje sa srebrnasto ljubičastim prelazom na liniji gdese utapalo u more. Duboko sam udahnuo…

I za tili čas zaboravio na sve.

Devetnaesto poglavlje

Najneverovatnija mula

Vreme večere! Vesthempton! Ili Jevrej-Hempton, kako su na to upućivalasva ona anglosaksonska protestantska kopilad koja će se nastaniti u Sautemptonu.Nije bila tajna da su se anglosaksonski protestanti otvoreno podsmevalistanovnicima Vesthemptona, kao da smo vrsta Jevreja kojima je tek odštampanpasoš u Elis Ajlendu i da smo i dalje odeveni u duge crne kapute i s cilindrima.

U svakom slučaju, uprkos tome, ja i dalje Vesthempton smatram lepimmestom gde bi čovek mogao da ima kuću na obali. Idealno mesto za mlade i

razuzdane, i, što je najvažnije, ono je bilo puno Stratonaca – i to muškihStratonaca koji su razbacivali neverovatne svote novca na ženske Stratonke, doksu im one zauzvrat pušile, u Stratonskom stilu po sistemu usluga za uslugu.

Ove večeri sam sedeo za stolom za četvoro u restoranu Start Bogs, prekoputa peščanih sprudova plaže Vesthempton, s dva kvaludesa koji su raspirivalimoje moždane centre za zadovoljstvo. Za momka mog kalibra to je bila mala doza,



183

tako da sam potpuno vladao sobom. Preda mnom se pružao fantastičan pogled naAtlantski okean, koji je bio na nekoliko metara od mene. U stvari, bio je tako blizuda sam mogao da čujem kako se talasi razbijaju o obalu. U 8:30 uveče nebo je idalje bilo dovoljno svetlo da horizont pretvori u isprepletanu paletu ljubičastih i

ružičastih i tamno plavih nijansi. Neverovatno velik pun mesec nadneo se nadAtlantik.Bio je to veličanstven prizor koji je poslužio kao neoboriv zavet čudu Majke

Prirode, i stajao kao direktna suprotnost samom restoranu, koji je bio pravoprokleto skladište! Beli metalni piknik stolovi su bili rasuti po sivoj drvenoj palubikoja je prosto vapila da se ofarba i popravi. U stvari, kad biste po njoj hodali bosi,sasvim je izvesno da biste završili u urgentnom centru bolnice u Sautemptonu,koja je bila jedina institucija u Sautemptonu koja je primala Jevreje, mada nerado.Dodajući uvredi eventualnog povređivanja, otprilike stotinu crvenih, narandžastih

i ljubičastih lanterni koje su visile sa tankih sivih žica koje su se ukrštale iznadrestorana koji nije imao krova. Izgledalo je kao da je neko zaboravio da skineprošlogodišnje Božićne svetiljke – neko ko ima ozbiljne probleme sa alkoholom. Aonda, tu su bile drvene baklje, koje su bile postavljene tu i tamo. One su bacaleslab narandžasti sjaj, čineći da mesto izgleda još tužnije.

Međutim, ništa od svega toga – osim drvenih baklji – nije bila krivica Stara,visokog vlasnika restorana s velikim stomakom. On je bio prvoklasan šef, Star, acene su mu bile više nego prihvatljive. Jednom sam tu doveo Pobesnelog Maksa,kako bih mu objasnio kako je moj prosečan račun za večeru kod Star Bogsa na

kraju iznosio 10,000 dolara. To je bilo nešto što je on teško mogao da shvati,budući da nije bio svestan posebnih rezervi crvenog vina čije je zalihe Star čuvaoza mene, a čija je cena bila 3,000 dolara po boci.

Večeras smo Vojvotkinja i ja, zajedno sa Nadininom majkom, Suzan, idivnom tetka Patrišom, već slistili dve boce vina Šato Margo, iz 1985, i već dobrootpili treću – uprkos činjenici da još nismo poručili ni aperitiv. Međutim, s obziromna činjenicu da su Suzan i tetka Patriša obe bile polu Irkinje, njihova sklonost zasva alkoholna pića bila je očekivana.

Do sada, razgovor za večerom je bio potpuno bezopasan, budući da sam

njegov tok držao pod kontrolom odvraćajući temu o pranju novca. I mada samNadin rekao šta se sve zbivalo s tetka Patrišom, ja sam se o toj stvari izrazio natakav način da je to učinilo da sve izgleda savršeno zakonito – preskočivšiobjašnjenja raznih finesa, onih koji se tiču kršenje hiljadu i jednog zakona, iusredsređujući se na to kako će tetka Patriša sad imati svoju kreditnu karticu, kojaće joj omogućiti da napusti sumoran način života i da počne da živi luksuzno. U



184

svakom slučaju, nakon par minuta tokom kojih je žvakala unutrašnji deo obraza ineodlučnih poteza koji su nagoveštavali neprijatnosti, Nadin je konačnopoverovala u celu priču.

Ovog trenutka Suzan je objašnjavala kako je virus side u stvari zavera

američke vlade, ne mnogo drugačija od Rozvela ili atentata na Kenedija.Pokušavao sam pažljivo da slušam njene reči, ali su mi pažnju odvratili smešnislamnati šeširi koje su ona i tetka Patriša odlučile da nose. Bili su već od meksičkihsombrera, i imali su ružičasto cveće oko oboda. Odmah se moglo videti da nisu izJevrej-Hemptona. U stvari, izgledale su kao da su s druge planete.

I dok je moja tašta nastavil sa tiradom protiv vlade, slatka Vojvotkinja jepočela štiklom da me gazi ispod stola, a neizgovorena poruka je bila: ”Evo jeopet!” Ja sam se spontano okrenuo ka njoj i neprimetno joj namignuo. Nisammogao da odgonetnem kako se tako brzo oporavila nakon što je rodila Čendler. A

pre samo šest nedelja izgledala je kao da je progutala košarkašku loptu! Sada sevratila na svoju staru boksersku kategoriju – pedeset šest kilograma čelika –spremna da me tresne nanajmanju provokaciju.

Zgrabio sam ruku Nadin i namestio je na sto, kao u znak da govorim u imeoboje, i rekao: ”Kad je reč o vašim teorijama o štampi i kako je sve gola laž,apsolutno se slažem s vama, Suzan. Problem je samo što većina ljudi nisu takopronicljivi kao vi.” Odmahnuo sam glavom kako bih naglasio koliko to, u stvari,ozbiljno mislim.

Patriša je podigla svoju čašu s vinom, i otpivši džinovski gutljaj, rekla:

”Potpuno prirodno i razumljivo je to što o štampi imaš takvo mišljenje, s obziromna to da si ti jedan od onih kojeg ti prokleti nitkovi uporno napadaju! Zar ne mislištako, dragi?”

Nasmejao sam se na Patrišu i rekao: ”Eh, pa to se zove zdravica!” podigaosam svoju čašu vina i sačekao da se svi pridruže tom ritualu. Nakon nekolikosekundi, rekao sam: ”Za divnu tetka Patrišu, koja je blagoslovena istinskim daromda stvari naziva pravim imenom!” Uz te reči svi smo kucnuli čaše i popili vino odpetsto dolara za manje od jedne sekunde!

Nadin mi se približila i pomilovala me po obrazu i rekla: ”Oh, dragi, svi mi

znamo da je ono što pričaju o tebi sve sama laž do laži. Zato, nemoj da brineš,mili!”

”Da,” dodala je Suzana, ”naravno da su laži. Oni žele da te predstave natakav način kao da radiš nešto loše. Kad čovek o tome razmisli, pa to je prostosmešno. A sve to seže u prošlost u vreme Rotšilda, u 1700-tu, i u vreme Dž. P.



185

Morgana i njegove porodice, 1900-te godine. Berza je samo još jedna marionetavlasti. Vidite…”

Ponovo sam se isključio iz svega onoga što je pričala Suzan. Mislim, nije semoglo poreći da je pomalo luda – ali, ko nije? A bila je neverovatno pametna. Bila

je strastveni čitalac, i sama je podigla Nadin i njenog brata, ADž, i to izvanredno(barem u slučaju Nadin). A činjenica da je bivši muž nije nimalo pomogao nitipodržao, ni finansijski ni na neki drugi način, učinila je njen uspeh pravimpodvigom. Ona je bila lepa žena, Suzan, plave kose, duge do ramena i sjajnihplavih očiju. Sve u svemu, dobra osoba.

Tog časa Star je prišao stolu. Nosio je beli sako kao pravi šef i visoki belišešir. Ličio je na Pilsburi Dagboja od sto devedeset centimetara.

”Dobro veče,” rekao je Star srdačnim tonom. ”Srećan Praznik rada svima!”Moja žena, koja toliko nastoji da osvoji naklonost ljudi, momentalno je

skočila sa svoje stolice poput revnosne devojke koja bodri igrače i poljubila Stara uobraz. Potom je počela da mu predstavlja svoju porodicu. Nakon nekoliko minutaprovedenih u prijatnom ćaskanju, Star je počeo da objašnjava specijatete tevečeri, počevši od svetski poznatog specijalteta od rakova. Međutim, za manje odsekunde, prestao sam da ih slušam i počeo da razmišljam o Todu i Kerolin i mojihtri miliona dolara. Kako će oni, do đavola, da prenesu toliki novac a da ne buduuhvaćeni? I šta ću sa preostalim delom gotovine? Možda bi trebalo da koristimSorelovu službu za slanje novca? Pa ipak, to mi je delovalo rizično, zar ne? Mislim – sresti se sa potpuno nepoznatom osobom na nekom prljavom mestu i predati

tako veliku svotu novca?Pogledao sam preko puta u majku Nadin, koja je, slučajno, isto tako gledala

u mene. Uputila mi je najtopliji osmeh, osmeh iz kojeg je zračila ljubav, koji sam joj momentalno uzvratio. Ja sam bio veoma dobar prema Suzani. U stvari, od danaotkako sam se zaljubio u Nadin, Suzan više ništa nije želela. Nadin i ja smo jojkupili automobil, iznajmili lepu kuću pored vode, i davali joj 8,000 dolara mesečnoza razne troškove. Po mom mišljenju, Suzana je bila broj jedan. Ona je uvekpodržavala naš brak, i…

…a onda, najednom mi je pala na pamet najđavolskija misao. Hmmm…

stvarno je bila prava šteta što Suzan i Patriša nisu mogle da prenesu nešto novca uŠvajcarsku. Mislim, stvarno – ko bi na njih ikada mogao posumnjati? Pogledaj ihsamo, s tim glupim šeširima! Koje bi šanse postojale da carinik njih zaustavi?Ravne nuli! To bi moralo tako da se uradi! Dve starije dame krijumčare novac? Tobi bilo savršeno krivično delo. Međutim, odmah sam se pokajao što sam takonešto pomislio. Isuse! Da Suzan zapadne u nevolju – da, Nadin be me raspela!



186

Možda bi me i ostavila i povela Čendler. To je bilo nemoguće. Ne mogu da živimbez njih! Ne u–

Nadin je vrisnula: ”Zemlja zove Džordana? Zdravo, Džordan!””ti želiš sabljarku, je’l tako, mili?”

Klimnuo sam živnuvši malo i nastavio da se smešim.Potom je dodala s velikim samopouzdanjem: ”I on takođe želi Cezar salatubez tosta.” Nagnula se ka meni i vlažnim unsama me poljubila u obraz, a potomsela na svoju stolicu.

Star nam se zahvalio, udelio kompliment Nadin, i potom otišao svojimposlom. Tetka Patriša je podigla svoju čašu vina i rekla: ”Želela bih da još jednomnazdravim, molim.”

Svi smo podigli čaše.Ozbiljnim tonom, ona je rekla: ”Ova zdravica je za tebe, džordan. Da nije

tebe, niko od nas večeras ne bi bio ovde. I zahvaljujući tebi, ja se selim u veći stan,bliže mojim unucima” – krajičkom oka sam spazio kako Vojvotkinja odmeravanjene reči. Ona je žvakala unutrašnju stranu obraza! Oh, do đavola! – ”i on jedovoljno velik da svako od njih ima svoju spavaću sobu. Ti si stvarno velikodušančovek, dragi, i time bi stvarno trebalo da se ponosiš. U tvoje ime, dragi!”

Svi smo kucnuli čaše, a onda se Nadin nagnula ka meni i strasno, divno mepoljubila u usta, što je učinilo da mi dve i po litre krvi jurne u slabine.

Au! Kako je moj brak bio divan! I svakog dana je bio sve stabilniji! Nadin, ja,Čendler – bili smo prava porodica. Ko bi mogao poželeti nešto više?

Dva sata kasnije kucao sam na sopstvena ulazna vrata, poput FredaKremenka nakon što ga je njegov kućni mezimac dinosaurus, Dino, ostavio napoljui zaključao vrata. ”Hajde, Nadin! Otvori vrata i pusti me da uđem! Izvini!”

S druge strane vrata, glas moje žene, iz kojeg je izbijao prezir: ”Ti menikažeš izvini? Zašti – ti – mali prokleti prevarante! Ako sad otvorim vrata, polomićuti nos!”

Duboko sam uzdahnuo… i polako izdahnuo. Bože, kako sam mrzeo kad bime zvala mali! Zašto je morala tako da me zove? Bože, pa nisam bio tako mali!

”Nad, pa samo sam se šalio! Molim te! Neću dopustiti da tvoja mama prenesenovac u Švajcarsku! A sad, otvori mi vrata i pusti me unutra!”

Ništa. Tajac, samo koraci. Nek ide do đavola! Zbog čega je takopomahnitala? Nisam ja bio taj koji je predložio njenoj majci da prenese parmiliona dolara u Švajcarsku! Ona je to sama predložila! Dobro, možda sam je janaveo na to, ali, ipak, ona je zvanično ponudila da to uradi!



187

Ovog puta glasnije i silovitije: ”Nadin! Otvori ova prokelta vrata i pusti meunutra! Preteruješ!

Začuo sam još koraka unutar kuće, a onda se otvorio prorez za poštu u visinistruka. Odatle se čuo glas Nadin. ”Ako želiš sa mnom da pričaš, onda možeš kroz

ovaj otvor.”Kakav sam drugi izbor imao? Sagnuo sam se i–PLJAS!”Auuu, sranje!” Vrisnuo sam, brišući oči krajičkom bele majice Ralf Loren.

”Pa to je vrela voda, Nadin! Da li si ti normalna? Mogla si da me opečeš!”Prezriva Vojvotkinja: ”Mogla sam da te opečem? Sledeći put ćeš proći još

gore! Kako si, do đavola, mogao da nagovaraš moju majku da to uradi? Misliš dane znam da si manipulisao njom! Naravno da ti će da ti ponudi tako nešto nakonsvega što si učinio za nju! Samo što si joj pomogao da to izgleda tako jednostavno,

ti mali manipulatoru! Ti i tvoje glupe taktike prodaje ili ratničke taktike ume ilikako ih već zoveš! Ti si neviđeni podlac!”

Uprkos svemu što je rekla, od svega me je najviše povredila reč mali. ”Boljeti je da pripaziš koga zoveš mali, ili ću ti lupiti jedan šamar i–”

”Hajde, samo probaj! Ako podigneš ruku na mene, ja ću da ti odsečem jajadok budeš spavao, a onda ću te nahraniti njima!”

Isuse! Kako je žena tako lepog lica mogla da sipa takve užasne otrove – i tona svog muža! Vojvotkinja je večeras izgledala kao anđeo, a da i ne spomenemkako me je cele večeri obasipala poljupcima! Međutim, onda, nakon što je Patriša

završila svoju zdravicu, za momenat sam pogledao nju i Suzan sa tim njihovimsmešnim šeširima, tako da su me iz izvesnog ugla podsetile na sestre Pidžin izfilma Stari par. Zaključio sam, koji bi carinik pri zdravoj pameti zaustavio sestrePidžin? A činjenica da su obe nosile britanske pasoše je celu stvar učinila jošizvodljivijom. Zato sam pustio probni balon, kako bih video da li će ijedna od njihbiti prijemčiva za ideju da prokrijumčari novac za mene.

Glas moje žene, kroz otvor: ”Sagni se, pogledaj me u oči i reci da joj nećešdopustiti da to uradi.”

”Da se sagnem? Ma da, svakako!” rekao sam ironično. ”Ti želiš da te

pogledam u oči? Zašto? Da me opet poliješ vrelom vodom po licu? Šta ti misliš, dasam glup?”

Gotovo nečujnim tonom Vojvotkinja: ”Neću to više uraditi. Kunem se očimamoje Čendler?”

Ostao sam na svom mestu.



188

”Znaš, problem je što moja mama i tetka Patriša misle da je cela ta stvarnekakva prokleta igra. Obe mrze vladu i smatraju da je sve to u ime nekakvogvišeg cilja. I sada, kad si joj tu ideju ubacio u glavu, ona neće prestati da priča dok joj ne dopustiš da to i uradi. Čitam je kao knjigu. Ona misli kako je to uzbudljivo –

da prođe kroz carinu sa svim tim novcem a da je ne uhvate.””Neću joj to dopustiti, Nad. Pre svega, nisam to nikako smeo ni spomenuti.Samo sam popio mnogo vina. Popričaću s njom sutra.”

”Nisi ti popio previše vina; to je tužna istina. Čak i kad se ponašaš ispravno,ti si i dalje mali đavo. Ne znam zašto te toliko volim. Izgleda da sam ja ona koja jeluda, a ne ti! Stvarno moram da odem da pregledaju glavu – stvarno! Mislim,večera je koštala dvadeset hiljada dolara večeras! Ko potroši dvadeset hiljadadolara na večeru osim ako se ne radi o venčanju ili nekim sličnim povodom? Niko,to znam sigurno! Međutim, zašto bi se ti zbog toga brinuo? Imaš tri miliona u

ormaru! A ni to nije normalno.”Sasvim suprotno tome što misliš, Džordan, meni sve to nije potrebno.

Samo želim da živim lepim, mirnim životom, daleko od Stratona o svog tog ludila.Mislim da je bolje da se udaljimo od svega pre nego što se nešto desi.” Ućutala jena trenutak. ”Međutim, ti to nikada nećeš uraditi. Ti si zavisan od sve te moći – isvi oni tvoji idioti koji te zovu Kralj i Vuk! Isuse, Vuk! Kakva je to prokleta šala!”Mogao sam da čujem kako prezir polako curi kroz ključaonicu. ”Moj muž, Vuk izVolstrita! To je čak previše smešno za reči. Pa ipak, tebi se to dopada. Tebi jesamo do sebe stalo. Ti si sebično malo kopile. To stvarno mislim.”

”Prestani da me zoveš mali, za ime Božje! Šta je to s tobom, do đavola?””Oh, ti se preosetljiv,” rekla je podsmešljivo. Pa dobro, čuj ovo, gospodine

Preosetljivi: večeras spavaš u spavaćoj sobi za goste! Isto tako i sutra! Možda ću,ako ti se posreći, voditi ljubav s tobom sledeće godine! Mada su ti male šanse!”Trenutak kasnije, čuo sam kako se vrata otključavaju… potom odjeke njenihvisokih potpetica dok se penjala uz stepenice.

U redu, pretpostavljam da sam to i zaslužio. Pa ipak, koje su šanse postojaleda njena majka bude uhvaćena? Blizu nuli, čovek bi pomislio! Samo su me oniglupi slameni šeširi koje su ona i Patriša nosile navele na tu pomisao. A činjenica

da sam ja finansijski izdržavao Suzanu ipak je moglo biti nešto zbog čega sammogao na to da računam, zar ne? Na kraju, upravo je zato ponudila da ona touradi! Njena majka je bila oštroumna, poštena dama, i duboko u duši je znala dasu postojale neizgovorene reči Ja ti to dugujem, na koje sam mogao da računam,ako bi mi to zaista bilo potrebno. Mislim, kad se sve gluposti odstrane, niko ti ništane daje čisto zbog toga što je dobrog srca, zar ne? Uvek postoji neka vrsta



189

skrivenog motiva, čak i ako to nije bilo ništa više od osećaja lične satisfakcije koji siosetio zato što si pomogao drugom ljudskom biću, čime si na neki način doprineo isopstvenoj dobrobiti!

Sa lepše i svetlije strane gledano, barem sam vodio ljubav s Vojvotkinjom

tog popodneva. Pa, dan-dva bez seksa neće biti teško izdržati.Dvadeseto poglavljePukotina u oklopu

Neraspoložena Vojvotkinja je bila upola u pravu, a upola nije.Da, bila je u pravu što se tiče njene majke, da će insistirati na tome da

odigra malu ulogu u ”ovoj mojoj neverovatnoj avanturi”, kako su ona i tetkaPatriša nazvale moj internacionalni plan pranja novca. U stvari, nismo jeodgovarali od toga. Međutim, u našu odbranu (Suzan i mene), stala je zanimljiva

ideja, zar ne? Strpati ogromnu sumu novca – 900,000 dolara, da budem precizniji – u ogromnu torbu i potom je prebaciti preko ramena i proći direktno kroz carinu,zar ne? Da, da, to je stvarno bilo mnogo zanimljivo!

Međutim, ne, ne, Vojvotkinja nije bila u pravu što se brinula oko toga.Jednostavna činjenica je bila da je Suzan prošla granicu s obe strane Atlantika, ada ni okom nije trepnula – isporučivši Žan Žaku Sorelu novac za tili čas i saosmehom. Sada se bezbedno vratila u Englesku, gde će ostatak septembraprovesti sa tetka Patrišom, pri čemu će njih dve uživati u slavi i uspehu koje supostigle zato što su prekršile desetak zakona.

Dakle, Vojvotkinja mi je oprostila i sada smo opet bili ljubavnici – i trenutnosmo koristili kraj letnjeg odmora u lučkom gradu Njuportu, na Rod Ajlendu.Pridružio nam se moj najstariji prijatelj, Alan Lipski, i njegova uskoro bivša žena,Dorin.

U ovom trenutku, tu smo bili samo ja i Alan, i šetali smo drvenim dokom nanašem putu ka jahti Nadin. Išli smo rame uz rame, ali je Alanovo rame bilo dobrihpetnaestak centimetara više od mog. On je bio visok i krupan, Alan, širokih pleća ivelikog debelog vrata. Imao je lepo lice, na mafijaško gangsterski način, s velikim,krupnim crtama i velikim, gustim obrvama. Čak i sada, iako je bio odeven u svetlo

plave bermude, tamno žutu majicu i u mokasinama, iz njegove pojave je izbijalonešto preteće.

Napred u daljini, mogao sam da vidim kako se jahta Nadin uzdiže iznadostalih jahti, dok je njena žuta boja učinila da odudara još više. Dok sam upijao tajveličanstveni prizor, morao sam da se upitam zašto sam je uopšte, do đavola,kupio. Moj pokvareni računovođa, Denis Gaito, preklinjao me je da to ne uradim –



190

recitujući mi staru izreku: ”Dva najsrećnija dana za onog ko kupuje jahtu jesu onajdan kad je kupi i onaj dan kad je proda!” Denis je bio lukav i pametan, zbog čegasam oklevao – sve dotle dok mi Vojvotkinja nije rekla da je kupovina jahtenajgluplja stvar koju je ikada čula, što mi nije ostavilo izbora do da odmah

napišem ček.I tako sam sada posedovao jahtu Nadin, koja je predstavljala preko pedesetmetara dugo plovilo u tužnom stanju. Problem je bio taj što je jahta bila stara,prvobitno izgrađena za čuvenog modnog kreatora Koko Šanela davno u ranim1960-im. A rezultat je bilo to što je ovo plovilo bilo užasno bučno i što mu semotor stalno gasio. Poput većine jahti iz tog vremena, tu je bilo tikovine koja jeukrašavala tri masivne palube dovoljno prostrane da je dvanaestočlana posada narukama i nogama od jutra do mraka glača. Bio sam na jahti dok je na njojisparavao taj lak, od kojeg mi je bilo muka.

Ironično, kad je jahta izgrađena, ona je bila duga svega trideset i po metara.Međutim, onda je prethodni vlasnik, Berni Litl, odlučio da je produži kako binapravio prostor za helikopter. I Berni – pa dobro, Berni je bio lukavi lisac koji je slakoćom prepoznao naivka čim bi ga ugledao. On me je brzo ubedio da kupim jahtu nakon što je par puta iznajmim, koristeći moje simpatije prema kapetanuMarku da sklopi pogodbu (on mi je dao i kapetana Marka s jahtom). Ubrzo nakontoga, kapetan Mark me je ubedio da unapred izgradim mlazni hidroavion –njegova teorija je bila da bismo nas dvojica mogli da ronimo i da bismo mogli daodletimo do neucrtanih voda i pronađemo ribe kakve niko dosad nije lovio. On je

rekao: ”Ribe će biti toliko glupe da ćemo uspeti da ih pripitomimo pre nego što ihprobodemo kopljem!” To je stvarno bio zanimljiv plan, pomislio sam, pa sam mudao zeleno svetlo da to izgradi. Budžet je bio 500,000 dolara koji se ubrzopretvorio u milion.

Međutim, kad smo pokušali da podignemo hidroavion na gornju palubu,shvatili smo da paluba nije dovoljno velika. A šta sa helikopterom Bel Džet, šestKavasaki Džet Skis, dva Honda motocikla, skakaonicom od fiberglasa i vodenitobogan – od kojih su već svi bili na gornjoj palubi – tu nije bilo prostora zapoletanje i sletanje helikoptera a da pri tome ne dođe do sudara sa hidroavionom.

Tako sam duboko zaglibio u sve ove gluposti da nisam imao drugog izbora osim da jahtu vratim u brodogradilište i još jednom je produžim, po ceni od 700,000dolara.

Tako je prednji deo bio produžen; a zadnji deo isto tako; jahta je sadaizgledala kao lastiš od pedeset jednog metra koji je bio rastegnut do granicepucanja.



191

Rekao sam Alanu: ”Znaš, ja zaista volim ovu jahtu. Drago mi je što sam jekupio.”

Alan je potvrdno klimnuo glavom. ”Prava lepotica!”Kapetan Mark me je čekao na doku, i izgledao isto tako četvrtasto kao one

lutke roboti s kojim smo se ja i Alan igrali kao deca. Bio je odeven u belu majicu skragnom i beli šorc, na kojima se nalazio logo Nadin – dva zlatna orlova peranadneta nad slovo N kraljevsko plave boje.

Kapetan Mark je rekao: ”Imali ste mnogo poziva, šefe. Jedan od Denija, koji je zvučao tako kao da je sav u oblacima, a onda još tri poziva od devojke po imenuKarolin, sa francuskim naglaskom. Rekla je da je odmah pozovete, čim se vratitena jahtu.”

Momentalno je počelo da mi lupa srce. Isuse! Deni je jutros trebalo da sesastane s Todom i da mu da milion dolara! Sranje! Odmah mi je hiljadu misli

navrlo u glavu. Da nije nešto krenulo naopako? Da nisu nekoga uhvatili? Da nisuoboje u zatvoru? Ne, to je bilo nemoguće, osim ako ih neko nije pratio. Međutim,zašto bi ih neko pratio? Ili, da se Tod nije pojavio sav ošamućen a Tod ganokautirao, a Karolin zove da se izvini? Ne, to je bilo smešno! Tod bi pozvao lično,zar ne? Do đavola! Zaboravio sam da kažem Deniju da se ne pojavi drogiran!

Duboko sam udahnuo i pokušao da se smirim. Možda je sve bilo samo pukaslučajnost. Nasmejao sa se kapetanu Marku i rekao: ”Da li je Deni nešto rekao?”

Kapetan Mark je slegnuo ramenima. ”Bilo ga je vrlo teško razumeti, ali mi jerekao da vam kažem da je sve u redu.”

Alan je rekao: ”Da li je sve u redu? Da li je potrebno da uradim nešto?””Ne, ne,” odgovorio sam, s velikim olakšanjem. Alan je, naravno, s obzirom

da je odrastao na Bejsajdu, poznavao Toda isto tako dobro kao ja. Nisam rekaoAlanu šta se sve zbivalo. Ne zbog toga što mu nisam verovao, već jednostavno nijebilo razloga za to. Jedina stvar koje je bio svestan bilo je to da će mi biti potrebnanjegova brokerska firma, Monro Parker, da kupi par miliona akcija od Dolar Tajmaod nezavisnog stranog prodavca, za kojeg je, možda, pretpostavljao da sam to jalično. Međutim, to me nikada nije pitao (to bi bilo ozbiljno kršenje protokola).Hladnokrvno sam rekao: ”Siguran sam da nije ništa. Samo moram da obavim par

telefonskih poziva. Biću dole u mojoj spavaćoj sobi.” S tim rečima sam napraviomali skok s ivice drvenog doka na jahtu, koja je bila vezana uz bok, uzduž. Potomsam otišao do glavne prostorije, podigao satelitski telefon i okrenuo Denijevmobilni telefon.

Telefon je pozvonio tri puta. ”Haavo?” promrmljao je Deni, zazvučavšipoput Elmer Fud.



192

Pogleda sam na sat: Pola dvanaest. Neverovatno! Bio je drogiran usrednedelje, u sredu u pola dvanaest prepodne, radnim danom! ”Deni, šta je tebičoveče, do đavola? Zašto se nalaziš u kancelariji u tom stanju?”

”Ne, ne, ne! Ja davas vetim” – danas letim – ”zato što sam se sastao s Taz”

– Todom – ”ali, nevoj da vrineš! Sve je savršeno proteklo! Gotovo! Čisto ko suza!”U redu, barm su moji strahovi o najgorem ishodu bili neosnovani. ”Ko sebrine o trgovini, Deni?”

”Ostavio sam Blokheda i Vigvama tamo. U redu je! Tamo je PobesneliMaks.”

”Da li se Tod ljutio na tebe, Deni?””Uh-uuh,” promrmljao je. ”On je ludo kopile, drvoseča! Izvadio je pištolj i

uperio ga prema meni i rekao je da imam sreću što sam tvoj prijatelj. On ne bitrebalo da nosi pištolj. To je nezakonito!”

Izvadio pištolj? Nasred ulice? To nema smisla! Tod možda jeste lud, ali nijenepromišljen! ”Ne razumem, Deni. On je ivadio pištolj na ulici?”

”Ne, ne! Predao sam mu akten tašnu na zadnjem sedištu limuzine. Sastalismo se u Bek Teras Zoping Centru” – Šoping Centru – na parkingu. Sve je išlo kakotreba. Zadržao sam se samo jedan sekund, a potom sam se odvezao.”

Isuse svemoćni! Kakva to mora biti da je bila scena! Tod u crnoj dugačkojLinkoln limuzini, Deni u crnom Rols Rojsu s pokretnim krovom, jedan do drugog naparkingu Bej Teras tržnog centra, gde je odmah do njih možda najbolji automobilbio Pontiak!

Još jednom sam upitao: ”Da li si siguran da je sve proteklo u redu?””Da, siguran sam!” rekao je negodujući, na šta sam mu ja zalupio slušalicu,

ne toliko što sam se naljutio na njega, koliko zvog toga što sam bio vrhunskihipokrit – smatrajući isuviše iritantnim da razgovaram s drogiranom budalom doksam bio trezven.

Upravo sam se spremao da pozoven Karolin kad je telefon zazvonio. Zamomenat sam pogledao u telefon, i u tom momentu se osetio poput PobesnelogMaksa, jer kako je telefon više zvonio tako je meni srce brže kucalo. Pa ipak,umesto da odgovorim na poziv, ja sam jednostavno nagnuo glavu u stranu i zurio

u telefon s prezirom.Na četvrto zvono, neko je podigao slušalicu. Sačekao sam… i pomolio se.

Trenutak kasnije začuo sam preteće bip a onda glas Tandži, seksi devojkekapetana Marka, kako kaže: ”Karolin Garet za vas, gospodine Belfort, na linijidva.”



193

Zastao sam nakratko da se malo priberem i potom podigao slušalicu.”Zdravo, Karolin, šta se dešava? Da li je sve u redu?”

”Oh, gluposti – hvala Bogu što sam vas konačno pronašla! Džordam Tod je uzatvoru i–”

Odmah sam je prekinuo. ”Karolin, nemoj više ni reč da mi kažeš. Idem sadau telefonsku govornicu i pozvaću te. Da li si kod kuće?””Da, kod kuće sam. Sačekaću tvoj poziv.””U redu; ostani tu. Sve će biti u redu, Karolin. Obećavam ti.”Spustio sam slušalicu i seo na ivicu kreveta, u neverici. Mozak mi je

grozničavo jurio u hiljade različith pravaca. Imao sam čudan osećaj kakav nikadaranije nisam. Tod je bio u zatvoru. U prokletom zatvoru! Kako se to samo moglodogoditi? Da li će progovoriti?… Ne, naravno da neće! Ako je iko ikada živeo uskladu sa zakonom ćutanja, onda je to Tod Garet! Uz to, koliko je vremena mu je

zaista preostalo da živi? Imao je ugrađeno srce prokletog drvoseče, za ime Božje!Uvek je govorio kako živi pozajmljeno vreme, zar ne? Možda bi suđenje moglo dabude odloženo dok ne umre. Odmah sam se pokajao što mi je takva misao pala napamet, mada moram priznati da je to bila istina.

Duboko sam udahnuo – i pokušao da se priberem. Potom sam ustao skreveta i najkraćim putem se uputio do telefonske govornice.

Dok sam hodao dokom, palo mi je na pamet da mi je preostalo svega petkvaludesa, što je, s obzirom na date okolnosti, bilo premalo. Nije trebalo da se

vratim na Long Ajlend još tri dana, a leđa su me prosto ubijala… Osim toga,poslednjih mesec dana sam bio pravi anđeo, a to je dovoljno dugo.

U tom trenutku sam stigao do govornice, podigao slušalicu i okrenuoDženet. Pošto sam ubacio moju telefonsku karticu, upitao sam se da li ću na tajnačin moj poziv učiniti lakšim za praćenje ili prisluškivanje. Nakon nekolikosekundi, ipak, odbacio sam tu misao kao smešnu i neosnovanu. Upotrebatelefonske kartice nije mogla službi FBI da olakša prisluškivanje mog telefonskograzgovora; to je bilo isto kao da koristim novčiće od četvrt dolara. Pa ipak, to jebila misao opreznog, mudrog čoveka, zbog čega sam osetio zadovoljstvo što

razmišljam i na taj način.”Dženet,” rekao je mudar čovek, ”Želim da sada odeš do mog radnog stola i

da otvoriš donju fioku s desne strane i izbrojiš četrdeset kvaludesa; potom ih dajVigvamu i reci mu da mi ih odmah donese helikopterom. Pstoji privatan aerodromnekoliko milja udaljen od luke. Tamo može da sleti. Nemam vremena da odem ponjega, neka zato limuzina čeka–”



194

Dženet me je presekla u pola reči. ”Poslaću ga i on će biti tu za dva sata;nemoj da brineš. Da li je sve u redu? Zvučiš mi uzbuđeno?”

”Sve je u redu. Samo sam pogrešno izračunao pre nego što sam krenuo isada mi je ponestalo. U svakom slučaju, leđa me bole, i zato moram da uzmem

dodatnu količinu.” Prekinuo sam vezu ne rekavši joj zdravo, a potom ponovopodigao slušalicu i pozvao Karolin. Onog trenutka kad je odgovorila bio samsvestan šta se s njom zbiva.

”Karolin, da li je–””Oh, moj Bože, moram ti ispričati šta se–””Karolin, nemoj–””Dešava s Tahadom! On je–””Karolin, nemoj–””U zatvoru, i rekao je da–”

Nije me poslušala kad sam joj rekao da prestane da priča, pa sam povikao:”Karoliiiin!”

To je doprlo do nje.”Saslušaj me, Karolin, i nemoj da pričaš. Izvini što sam vikao na tebe, ali ne

želim da o bilo čemu pričaš iz svoje kuće. Da li razumeš?””Oui,” odgovorila je. Čak i sada, primetio sam da joj je tokom ovih burnih

okolnosti očigledno bilo lakše da govori sopstvenim jezikom.”U redu,” odgovorio sam smireno. ”Idi do najbliže govornice i pozovi ovaj

broj: pozivni broj 401-555-1665. Ja se upravo sada tu nalazim. Da li si ga

zabeležila?””Da,” odgovorila je smireno, vrativši se na engleski. ”Zapisala sam ga.

Pozvaću te za par minuta. Moram da usitnim novac.””Ne, samo upotrebi broj moje telefonske kartice,” rekao sam joj, isto tako

smirenim glasom.Pet minuta kasnije telefon je zazvonio. Podigao sam slušalicu i zamolio

Karolin da mi pročita broj telefonske govornice iz koje je zvala. Potom samprekinuo vezu, prešao na susednu telefonsku govornicu, i okrenuo Karolinin broj.

Odmah je krenula na detalje: ”…i tako je Tahad čekao Denija na parkingu, a

kada se on konačno pojavio u velikom crnom Rols Rojsu bio je toliko drogiran da je skrećući kolima po celom parkingu tržnog centra gotovo udarao druga kola. Aonda su čuvari pozvali policiju jer su mislili da vozi pijan. On je Todu dao novac iodmah otišao, jer mu je ovaj pretio da će da ga ubije što se pojavio tako drogiran.Međutim, on je Todu ostavio akten tašnu. Potom je Tod ugledao policijska kola supaljenim sirenama i shvativši šta se dešava, otrčao do video kluba i sakrio



195

revolver na policu za video trake, ali mu je policija bez obzira na sve stavila lisice.Potom je policija pogledala snimak na bezbednosnoj kameri i videla gde je sakriorevolver, pronašla ga i uhapsila. Nakon toga su otišli do limuzine, pretražili je ipronašli novac i uzeli ga.”

Do đavola! Pomislio sam. Novac mi je bio najmanji problem. Glavni problemmi je bio što je Deni prokleto mrtav čovek! On će morati da napusti grad i da seviše nikada ne vrati. Ili da finansijski nadoknadi Todu to što je uradio, da mu platikauciju.

A onda mi je palo na pamet da je Tod sve to ispričao Karolin preko telefona.A ako je još bio u zatvoru, onda je mora biti upotrebio telefon iz– Sranje! Tod jepametniji i ne bi to uradio! Zašto bi rizikovao koristeći telefon koji se gotovosigurno snima – da zove sopstvenu kuću, bez obzira na to?

”Kad si poslednji put pričala s Todom?” upitao sam je, moleći se da postoji

objašnjenje.”Nisam razgovarala s njim. Pozvao me je njegov advokat i rekao mi to. Tod

ga je pozvao i rekao mu da uzme novac za kauciju, a onda je Tod rekao da večerasmoram da odletim za Švajcarsku, pre nego što to postane probem. Zato samrezervisala karte za Tahadove roditelje i Dinu i mene. Rik će potpisati za Toda i jaću mu dati novac za kauciju.”

Bože moj! Ovo je već previše da čovek podnese. Barem je Tod bio dovoljnorazuman da ne priča preko telefona. I što se tiče toga kako je njegov razgovor sadvokatom protekao, on će ostati poverljiv. Pa ipak, najveća ironija je što je usred

cele te stvari – dok je praktično sedeo u zatvoru – Tod i dalje pokušavao da minovac prebaci u inostranstvo. Nisam znao da li bi trebalo da mu budem zahvalanna njegovoj nepokolebljivoj posvećenosti mom cilju ili ljut zbog toga što je biotako neoprezan. Ceo film u vezi s tom stvari sam još jednom premotao u glavi,pokušavajući da sve sagledam celovito. Istina je bila da su policajci verovatnopomislili da su naleteli na dilera droge. Tod je navodno bio prodavac, zbog čega jeimao akten tašnu punu gotovog novca, a ko god da je vozio Rols Rojs je bio kupac.Pitao sam se da li su uspeli da zabeleže Denijeve registarske tablice? Ako jesu, dali su ga već uhvatili? Međutim, na osnovu čega bi mogli da ga uhapse? Istina, nisu

mogli ništa da pronađu kod Denija. Sve čime su raspolagali bila je akten tašnapuna gotovog novca, ništa više. Najsporniji je bio pištolj, ali se i s tim problemommoglo izaći na kraj. Dobar advokat bi Todu sasvim sigurno mogao obezbeditiuslovno oslobođenje uz veliku kauciju. Ja bih platio kauciju – ili bi to učinio Deni – ito bi bilo to.



196

Rekao sam Bombi: ”U redu, trebalo bi da odeš. Tod ti je dao sve detalje, zarne? Znaš s kim bi trebalo da se vidiš?”

”Da. Ja ću se sastati sa Žan Žak Sorelom. Imam njegov broj telefona i tačnoznam u kojoj je ulici. To je tržni centar.”

”U redu, Karolin; budi oprezna. Reci to isto Todovim roditeljima i Dini. I, istotako, pozovi Todovog advokata i reci mu da kaže Todu da si razgovarala sa mnom ida ne bi trebalo ni zbog čega da brine. Reci da će sve biti sređeno. I naglasi rečsve, Karolin. Razumeš šta sam ti rekao?”

”Da, da, razumem. Ne brini, Džordan. Tahad te voli. On neće reći nijednu jedinu reč, bez obzira na sve. Obećavam ti to svim srcem. Pre bi se ubio nego štobi te povredio.”

Na te reči sam se nasmejao u sebi, iako sam znao da Tod nije u stanju davoli nijedno stvorenje na zemlji, posebno samog sebe. Pa ipak, Todova ličnost,

ličnost jevrejskog mafijoze, govorila je u prilog tome da nikako neće reći nijednureč za mene osim u slučaju ako zaglavi u zatvor na dugi niz godina.

Pošto sam o svemu dobro promislio, poželeo sam Bombi srećan put ispustio slušalicu. Dok sam se vraćao na jahtu, jedino pitanje koje je ostalootvoreno bilo je da li da pozovem Denija i javim mu loše vesti. Ili bi možda bilomudrije sačekati dok se malo ne otrezni. Mada, sad kad je prošao prvi talaspanike, vesti, na kraju krajeva, i nisu bile tako loše. To nisu bile dobre vesti, ali susvakako više od svega bile neočekivane komplikacije.

Pa ipak, više nije bilo sumnje da će oni kvaludesi označiti Denijevu propast i

konačan pad. Imao je ozbiljne probleme s njima, i možda je bio pravi čas dapotraži pomoć.



197

VUK IZ VOLSTRITA II deo

Dvadeset prvo poglavlje

Forma je važnija od sadržaja

Januar, 1994.

U nedeljama koje će uslediti nakon debakla na parkingu tržnog centra,

postalo je jasno da njihove kontrolne kamere nisu uspele da snime Denijeveregistarske tablice. Međutim, prema Todovim rečima, policija mu je ponudilanagodbu ako im bude odao informaciju ko je vozač Rols Rojsa. Tod im je, naravno,rekao da jedu govna i crknu, mada sam bio pomalo sumnjičav da sve popriličnopreuveličava – kako bi postavio temelje za ekonomsku ucenu. U svakom slučaju,uverio sam ga da ću se pobrinuti za njega, a on se za uzvrat složio da će Denijupoštedeti život.

S tim, ostatak 1993. je protekao bez incidenta – što će reći da su Životibogatih i nefunkcionalnih nastavili da se odvijaju nesmanjenim tempom – i

otvoreno se približili kraju s javnom ponudom Stiv Maden Šuz. Akcije su dostiglecenu preko 8 dolara, i posredstvom mojih insajderskih, jedinica za premošćavanje,i prikladnih trgovačkih provizija uspeo sam da zaradim preko 20 miliona dolara.

Preko Božića i Nove godine, otišli smo jahtom Nadin na dvonedeljni odmorna Karibe. Vojvotkinja i ja smo se zabavljali kao rok zvezde, a ja sam uspeo daspavam u svakom restoranu s pet zvezdica između Sent Barta i Sent Martina.Takođe sam uspeo da se posečem dok sam ronio pod dejstvom kvaludesa, ali to jebila samo površinska rana, i osim toga sam tokom putovanja ostao uglavnomneozleđen.

Međutim, odmor se završio i sada je trebalo da se vratim poslu. Bio jeutorak, prva nedelja u januaru, i ja sam sedeo u kancelariji Ajre Li Sorkina, sedog isa umetkom kose na vrhu glave, glavnog spoljnog pravnog referenta StratonOakmonta. Poput svih istaknutih tužilaca, Ajk je čas radio za loše momke – čas zadobre momke, u zavisnosti od toga koga biste pitali, što znači da je Ajk



198

svojevremeno radio kao kontrolor. Što se njega tiče, on je bio šef odeljenjaKomisije za hartije od vrednosti Njujorškog regionalnog ministarstva.

Ovog trenutka on se naslonio na svoj raskošni tron od crne kože, palčevapodignutih uvis, i rekao: ”Sad bi trebalo da skačeš od sreće, Džordan! Pre dve

godine Komisija za hartije od vrednosti je protiv tebe pokrenula parnicu zadvadeset dva miliona dolara i pokušala da ti zatvori firmu; sada su spremni da senagode za tri miliona dolara i puste firmu da radi uz blagi ukor. To je potpunapobeda. Ni manje ni više.”

Nasmejao sam se pokorno mom hvalisavcu od advokata, mada sam se udubini duše razdirao. Bilo je to previše za prvi dan nakon što sam se vratio saBožićnog odmora. Mislim, zašto bih se tako brzo nagodio, kad Komisija nijepronašla nikakav dokaz protiv mene? Stavili su u arhivu zapise svojih parnica previše od dve godine, optužujući me za manipulaciju akcijama i prodajne taktike s

velikim pritiskom. Međutim, imali su malo dokaza da potkrepe te tvrdnje,posebno manipulaciju akcijama, koja je bila ozbiljnija od ove druge.

Komisija za hartije od vrednosti je uputila sudski poziv četrnaestoriciStratonaca, od kojih su dvanaest stavili desnu ruku na Bibliju i slagali kroz zube.Samo su se dvojica uspaničila i u stvari rekla istinu – priznavši da su primenjivaliprodajnu taktiku s velikim pritiskom i slično. A u znak zahvalnosti: ”Hvala vam štoste bili pošteni!” Komisija ih je izbacila iz industrije hartija od vrednosti. (Na kraju,oni su pod zakletvom priznali da su pogrešno postupali.) A kakva je užasnasudbina zadesila dvanaestoricu koji su slagali? Ah, kakva pesnička pravda! Svi do

jednog su izašli čitavi i dan-danas rade u Straton Oakmontu – nasmejani, okrećubrojeve telefona i spremni da na klijente izvrše veliki pritisak da bi prodali akcije.

Pa ipak, uprkos divnoj seriji mojih uspeha u odbijanju budala, Ajra Li Sorkin,i sam nekadašnja budala, i dalje mi je preporučivao da sredim svoj slučaj i sveostavim iza sebe. Međutim, zatekao sam se u situaciji da se borim sa njegovomlogikom, pošto ”to da sve ostavim iza sebe” nije značilo samo da platim 3 milionadolara za kauciju i da se složim s tim da ubuduće više neću kršiti zakone ohartijama od vrednosti; to je isto tako podrazumevalo da prihvatim doživotnuzabranu za poslovanje u industriji hartija od vrednosti i da zauvek napustim

Straton Oakmont – što je još moglo da znači, siguran sam, da bih, čak i ako se desida umrem i potom dođem na ideju da se raspnem, i dalje bio pod zabranom.

Taman sam se spremio da ponudim moja dva centa kad Sorkin Veliki višenije izdržao da ćuti. ”Suština je, Džordan, da bismo ja i ti mogli da budemo izvrstantim, i da pobedimo Komisiju za hartije od vrednosti u njihovoj igri.” Klimnuo jeglavom kao da se divi mudrosti svojih reči. ”Isprašićemo tu kopilad. Tri miliona



199

možeš ponovo da zaradiš za mesec dana, a to čak ne podleže ni porezu. Zato jenastupio čas da kreneš napred u životu. Vreme je da se smiriš i da uživaš sa ženomi kćerkom.” I s tim rečima, Sorkin Veliki se ozareno nasmejao i nekoliko putaklimnuo glavom.

Nasmejao sam se neobavezno. ”Da li Denijevi i Kenijevi advokati znaju zaovo?”Nasmešio se zaverenički. ”To je striktno na Q.T., Džordan; nijedan od ostalih

advokata ne zna ništa. Pravno, naravno, ja predstavljam Straton, zato sam lojalanfirmi. Međutim, sada si ti firma, i zato sam lojalan tebi. U svakom slučaju,procenio sam da ti je, s obzirom na okolnosti date ponude, potrebno par dana darazmisliš. Međutim, to je sve što imamo, prijatelju, par dana. Možda najvišenedelju dana.”

Kad smo prvi put tuženi, svako od nas je zadržao zasebnog pravnog

referenta kako bismo izbegli potencijalne sukobe. U to vreme smatrao sam toozbiljnim gubitkom novca; a sada mi je drago što smo to uradili. Slegnuo samramenima i rekao: ”Siguran sam da njihovu ponudu neće uskoro povući, Ajk. Kaošto si rekao, mi smo ih izmorili. U stvari, mislim da u Komisiji nema nikoga kouopšte nešto zna o mom slučaju.” Bio sam u iskušenju da mu objasnim zašto samu to toliko siguran (moje bubice, prislušni uređaji u konferencijskoj sali), ali samipak odlučio da to ne uradim.

Ajk Spajk podiže ruke u vazduh i zakoluta očima. ”Uh, zašto poklonjenomkonju gledaš u zube? Njujorški ured Komisije za hartije od vrednosti imao je

ogroman obrt u poslednjih šest meseci, i moral im je nizak. Međutim, to je čistaslučajnost, i to neće trajati zauvek. Džordan, sada ti govorim kao prijatelju, a nekao tvoj advokat. Moraš da okončaš ovaj slučaj jednom i zauvek, pre nego štodođe nova grupa islednika i počne sve ponovo da ispituje. Na kraju bi jedan odnjih mogao nešto i da otkrije; a onda su svi izgledi srušeni.”

Klimnuo sam glavom polako i rekao: ”Pametno ti je to što si sve zadržaosamo između nas. Ako se vesti raščuju pre nego što se obratimo trupama, mogli bida se uspaniče. Reći ću ti samo da mi se misao o doživotnoj zabrani uopšte nedopada. Mislim – da više nikada ne stupim nogom u salu upravnog odbora! Čak ne

znam ni šta da kažem na sve to. Sala upravnog odbora je moja životna krv i snaga.To je moj zdrav razum, i isto tako moje ludilo. To je kao sve ono što je dobro, loše iružno zamotano u jedno.

”U svakom slučaju, pravi problem uopšte neće biti sa mnom; već saKenijem. Kako ću da ga ubedim da prihvati doživotnu zabranu kad Deni ostaje?Keni me sluša, ali nisam siguran da će me slušati ako mu kažem da ode, dok



200

Deniju bude dopušteno da ostane. Keni zarađuje deset miliona dolara godišnje;možda on nije najoštrije oruđe u kući, ali je dovoljno pametan da zna da onda višenikada neće moći ponovo da zaradi toliki novac.”

Ajk je slegnuo ramenima i rekao: ”Onda, neka Keni ostani a Deni dobije

zabranu. Komisiji za hartije od vrednosti uopšte nije važno koji će od njih dvojiceda ostane a koji će da ode. Neće se smiriti i biti srećni dok ne vide da više neposluješ. Sve što žele da urade je da u štampi objave da im Vuk iz Volstrita više nestoji na putu, i onda će končano da se smire. Da li bi bilo lakše Denija ubediti daode?”

”To nije opcija, Ajk. Keni je prokleti moron. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja volim tog čoveka, ali to ne menja činjenicu da je nesposoban da vodi firmu. Recimi kako će se sve ovo završiti ako se složimo s tim da se nagodimo.”

Ajk je zaćutao, kao da sabira misli. Nakon nekoliko sekundi on je rekao:

”Ako pretpostavimo da možeš da ubediš Kenija, onda biste oboje prodali svojeakcije Deniju i potom potpisali sudske naredbe kojima vam se zabranjujebrokersko poslovanje. Novac za tvoju kauciju može doći direktno od firme, takoda iz svog džepa nećeš morati da platiš ni dolar. Oni će želeti da u firmu dođenezavisan revizor da izvrši pregled i da da izvesne preporuke. Međutim, to nećebiti nikakav problem; ja to mogu da sredim sa tvojom službom za žalbe. I to je to,prijatelju. To je veoma pošteno.”

Ajk je dodao: ”Pa ipak, mislim da Deniju daješ previše akcija. On jedefinitivno oštroumniji od Kenija, ali je pola vremena drogiran. Znam da si i ti ta

vrsta uživaoca, ali si barem tokom radnog vremena uvek u dobroj formi. Poredtoga, u zlu i u dobru, postoji samo jedan Džordan Belfort na svetu. A kontrolori toisto tako znaju –posebno Marti Kuperberg, koji sada vodi Njujorški ured Komisije.Zato on želi da te izbaci iz posla. On možda prezire sve ono za šta se ti zalažeš, aliipak poštuje ono što si postigao. U stvari, ispričaću ti smešnu priču: Pre par mesecisam bio na konferenciji Komisije za hartije od vrednosti, gde je Ričard Volker – koji je trenutno čovek broj dva u Vašingtonu – pričao kako bi morali da osmisle novskup zakona o vrednosnim papirima kako bi izašli na kraj s nekim poput DžordanaBelforta. To je izazvalo prigušen smeh slušalaca, mada on to uopšte nije izgovorio

na način koji bi narušio tvoj ugled, ako znaš na šta mislim.”Zakolutao sam očima. ”Ma da, Ajk. Stvarno sam ponosan zbog toga –

mnogo, mnogo se ponosim tim! U stvari, zašto ne odeš i ne pozoveš moju majkuda joj kažeš šta je rekao Ričard Volker? Siguran sam da bi bila zadivljena timstrahopoštovanjem koje njen sin budi među vrhunskim pripadnicima nacionalnefinansijske policije. Verovao ili ne, Ajk, nije bilo tako davno kad sam bio primeran



201

jevrejski dečak iz poštene jevrejske porodice. Ozbiljno. Bio sam dečak koji jenakon mećave lopatom čistio sneg sa puteva da bi zaradio malo dodatnog novca.Teško je zamisliti da sam samo pre manje od pet godina mogao da uđem urestoran a da me svet ne posmatra čudno.”

Počeo sam da odmahujem glavom s čuđenjem. ”Mislim – Isuse! – kako sam,do đavola, dopustio da cela ova stvar ode tako daleko izvan kontrole? Ovo nijebila moja namera kad sam osnovao Straton! Kunem se Bogom, Ajk!” Nakon tihreči, ustao sam sa stolice i počeo kroz prozor da zurim u Empajer Stejt Bilding. Nijebilo tako davno kad sam po prvi put zakoračio u Volstrit kao broker pripravnik, zarne? Uhvatio bih ekspresni autobus – ekspresni autobus! – a u džepu bi mipreostalo svega sedam dolara. Sedam prokletih dolara! I sad mogu da se setimosećaja koji sam imao dok sam gledao sve te druge ljude pitajući se da li se i oniosećaju tako ogorčeno što moraju da hvataju autobus za Menhetn da bi

nadoknadili za život. Sećam se kako sam se loše osećao zbog starijih ljudi – što sumorali da sede na onim tvrdim plastičnim stolicama i udišu sva ona isparenja odmotora. Sećam se kako sam se zaklinjao da nikada neću sebi dopustiti da takozavršim, da ću se nekako obogatiti i živeti život po svom.

Sećam se kako bih, izašavši iz autobusa, zurio u sve one nebodere i kakosam se uplašio ogromne moći grada, iako sam odrastao svega nekoliko milja odMenhetna.

Okrenuo sam se ka Ajku, i sa nostalgijom mu rekao: ”Znaš, Ajk, nikadanisam želeo da se stvari ovako završe. Istinu da ti kažem: kad sam osnovao Straton

imao sam dobre namere. Znam da to sad ne znači mnogo, ali, ipak… zaista je bilotako pre pet godina.” Još jednom sam odmahnuo glavom i rekao: ”Pretpostavljamda je put do pakla popločan dobrim namerama, kao što kažu. Mada, ispričaću tismešnu priču: Da li se sećaš moje prve žene, Deniz?”

Ajk je klimnuo glavom. ”Ona je bila dobra, lepa žena, kao Nadin.””Da, ona je bila dobra i lepa žena, i to još uvek jeste. U početku, kad sam

pokrenuo Straton, rečenica koju je neprestano ponavljala bila je: ’Džordan, zaštone pronađeš normalan posao u okviru kojeg ćeš zarađivati milion dolaragodišnje?’ Tada sam je smatrao prilično smešnom, ali sada znam o čemu je

govorila. Znaš, Ajk, Straton je poput kulta; mesto prave moći. Sva ta deca su megledala i za najveću sitnicu. To je ono što je Deniz izluđivalo. Oni su me, na nekinačin, obožavali i pokušali da me pretvore u nešto što ja, u stvari, nisam. To sadaznam, pa ipak, onda stvari nisu bile tako jasne. Lično sam iskusio koliko je moćopojna. Nemoguće je odupreti joj se.



202

”U svakom slučaju, uvek sam se zaklinjao pred samim sobom da ću, ako dotoga dođe, pre sam stradati i žrtvovati se za moje trupe.” Slegnuo sam ramenima inasmešio se. ”Naravno, isto tako znam da to može izgledati kao romantičnostanovište, ali, ja sam jednostavno oduvek na to tako gledao.

”Zato se osećam tako kao da hoću da izbegnem kaznu, uzmem novac ipobegnem od cele situacije, a sve ostale zajebem; i sve brokere ostavim ubespomoćnoj situaciji. Mislim, meni bi bilo najlakše da uradim to što si rekao; dadobijem doživotnu zabranu i da se povučem iz posla i sve svoje vreme posvetimženi i kćerki. Sam Bog zna da imam novca dovoljno za deset života. Međutim,onda bih zajebao svu tu decu. A zakleo sam se svakome od njih da ću se boriti zaovu stvar ma kako loša situacija bila. Pa kako onda sada da to prihvatim i uteknemiz grada – samo zato što mi Komisija za hartije od vrednosti daje šansu da izađem?Ajk, ja sam kapetan broda, a on mora poslednji da napusti brod, zar ne?”

Ajk je odmahnuo glavom. ”Ne, ni u kom slučaju,” odgovorio je naglašavajućisvaku reč. ”Ti ne možeš da porediš svoj slučaj sa Komisijom i avanturu na moru.Jednostavna činjenica je da prihvatanjem zabrane obezbeđuješ opstanakStratona. Bez obzira kako mi zamećemo trag istrazi Komisije, ovu stvar nemožemo da odugovlačimo u nedogled. Zakazan je termin parnice za manje od šestmeseci, a, veruj mi, nećeš naići na prijateljsku porotu koja će biti veomanaklonjena tvom cilju. A u igri je još hiljadu poslova, kao i bezbroj porodica čijafinansijska egzistencija zavisi od Stratona. Time što ćeš prihvatiti zabranu, ti ćešobezbediti budućnost svih, uključujući i sopstvenu.”

Na trenutak sam razmislio o Ajkovoj mudrosti, koja je samo delimično bilatačna. U stvari, ponuda Komisije me baš i nije mnogo iznenadila. Na kraju, AlAbrams ju je predvideo. To se desilo na jednom od naših mnogobrojnih sastanakaza doručkom u restoranu Sevilj Diner. Al je rekao: ”Ako karte budeš dobro igrao, tinećeš uspeti da iscrpiš članove Komisije sve dotle dok ih ne svedeš na to da unjihovoj kancelariji ne preostane ijedan koji nešto zna o tvom slučaju. Preokret jezapanjujući, posebno onda kad se zateknu u istrazi koja nikuda ne vodi.

”Međutim, nikada nemoj da zaboraviš,” dodao je, ”da samo to što su seumirili, ne znači da je nužno sve i gotovo. Ništa ih neće zaustaviti da se ponovo

vrate kod tebe s novim slučajem dan nakon što završe s onim starim. Zato morašda imaš napismeno da ne postoji nijedan slučaj koji je u toku, koji je nerešen. Čakako i dalje postoji NASD s kojim moraš da se boriš… i pojedinačne izjave… i potom,ne daj Bože, Američko javno tužilaštvo i FBI… mada postoje velike šanse da su seveć umešali, ako im je to bila namera.”



203

Sa mudrim rečima Al Abramsa koje su još uvek odjekivale u mojim mislima,upitao sam Ajka: ”Kako možemo da znamo da Komisija za hartije od vrednosti neplanira da pokrene drugi spor protiv nas?”

”Ja sam to sredio u vidu sporazuma,” odgovorio je Ajk. ”Sporazum će pokriti

sva dela do današnjeg dana. Pa ipak, seti se – ako Deni ni sada ne ode bez ikakvihuslova, ništa ih neće zaustaviti da pokrenu nov slučaj.”Klimnuo sam glavom polako, i dalje neuveren. ”A šta je s NASD… ili

pripadnicima državnih organa… ili, ne daj Bože, FBI?Sorkin Veliki se naslonio u svom tronu i još jednom prekrstio ruke, a onda

rekao: ”Nema garancija za to. Neću da te obmanjujem. Bilo bi dobro kad bismomogli da dobijemo nešto napismeno, ali to se ne radi tako. Mada, ako baš hoćešda čuješ moje mišljenje, reći ću ti da mislim da postoje veoma slabe šanse da bilokoji drugi kontrolor ponovo pokrene slučaj. Zapamti, poslednja stvar koju bilo koji

kontrolor želi jeste da se uključi u slučaj koji je izgubljen. To je pravi ubica karijere.Da li si video šta se desilo advokatima Komisije za hartije od vrednosti kojima jebio dodeljen slučaj Stratona: Svi do poslednjeg su tužilaštvo napustili osramoćeni,i mogu da te uverim da nijedan od njih nije dobio velikodušne ponude uprivatnom sektoru. Većina advokata Komisije za hartije od vrednosti su tu samoda steknu iskustvo i razviju zapisnik o svom proteklom radu. Nakon što izgradeime, oni prelaze u privatni sektor, gde mogu da zarade zaista solidan novac.

”Sada, izuzetak od svega toga je Američko javno tužilaštvo. Oni su imalimnogo više sreće u istrazi sa Stratonom nego Komisija za hartije od vrednosti.

Počele su da se dešavaju smešne stvari kad su počeli da lete sudski pozivi. Svi onibrokeri koji su dobili sudske pozive od Komisije i koji su te izvanredno podržali…pa dobro, oni bi verovatno bez ovlašćenja pobegli da su im ti pozivi došli od velikeporote.

”Međutim, što se toga tiče, mislim da Američko javno tužilaštvo nijezainteresovano za tvoj slučaj. Straton je daleko na Long Ajlendu, što predstavljaIstočni okrug. A Istočni okrug nije posebno aktivan u pogledu slučaja sa novčanimpapirima, za razliku od Južnog okruga, na Menhetnu, koji prosto vrvi od tihzbivanja. Dakle, to je moja najbolja pretpostavka, prijatelju. Mislim da, ako sada

središ stvari i lepo napustiš sve, možeš ostatak života da proživiš srećno.”Duboko sam udahnuo i potom polako izdahnuo. ”Recimo, da je tako,” rekao

sam. ”Vreme je da se smirim i da sve ostano pošteno i časno. A šta će se desiti akose približim sali upravnog odbora? Da li će mi se FBI pojaviti na vratima i uhapsitime zbog toga što kršim naredbu suda?”



204

”Ne, ne,” odgovorio je Ajk, odmahujući nadlanicom ruke. ”Mislim dapreteruješ sa ovim stvarima i da ih činiš onakvim kakve u stvari nisu. U stvari,teoretski, mogao bi da imaš kancelariju na istom spratu, u istoj zgradi, u Stratonu.Što se toga tiče, ti bi mogao da stojiš u hodniku sa Denijem po ceo dan i da mu

daješ svoje mišljenje o svakom beznačajnom potezu koji načini. Ne ohrabrujem te ja da ti uradiš to ili bilo šta drugo, ali to ne bi bilo nezakonito. Ti jednostavno nemožeš da nateraš Denija da te sluša, a ne možeš pola svog života da provedešunutar sale upravnog odbora. Međutim, ako bi poželeo da odeš u posetu svremena na vreme, u tome ne bi bilo ništa pogrešno.”

Najednom sam bio preneražen. Da li to zaista može da izgleda tako lako kaošto on priča? Ako mi Komisija za hartije od vrednosti zabrani da se bavim timposlom, da li ja zaista mogu toliko da učestvujem u radu firme? Ako bih mogao, ikada bih to dao do znanja svim Stratoncima, onda bi se osećali kao da sam ih

napustio! Pošto je sve počelo da mi postaje jasnije, upitao sam: ”I koliko bihmogao mojih akcija da prodam Deniju?”

”Koliko god želiš,” odgovorio je Ajk Spajk, koji izgleda nije imao predstavušta je moj đavolasti um smislio. ”To je između tebe i Denija; Komisiji za hartije odvrednosti to savršeno nije važno.”

Hmmm! Vrlo zanimljivo, pomislio sam, sa poštenom sumom od 200 milionadolara koja mi je pala na pamet. ”U redu, pretpostavljam da bih mogao da senagodim s Denijem. On je oduvek bio prilično razuman kad je reč o novcu. Madamislim da neću otvoriti kancelariju na istom spratu na kojem je Straton. Možda ću

uzeti jednu udaljenu nekoliko zgrada odatle. Šta ti misliš, Ajk?””Mislim da je to dobra ideja,” odgovorio je Ajk Spajk.Nasmejao sam se mom divnom advokatu i krenuo na sve ili ništa: ”Imam

samo još jedno pitanje, mada mislim da već znam odgovor. Ako mi budezabranjeno da se bavim hartijama od vrednosti, ja sam onda poput svakog drugoginvestitora. Mislim, nije mi zabranjeno da investiram za moj račun i nije mizabranjeno da posedujem uloge u kompanijama čije se akcije javno prodaju, zarne?”

Ajk se nasmejao širokim osmehom. ”Naravno da nije! Možeš da kupuješ

akcije, možeš da ih prodaješ, možeš da imaš udeo u kompanijama čije se akcije javno prodaju, jednom rečju, možeš da radiš što god želiš. Samo ne možeš daupravljaš brokerskom firmom.”

”Ja bih čak mogao da kupim Stratonovo novo izdanje sada, zar ne? Mislim,ako više nisam registrovani broker, onda se ograničenje više ne odnosi na mene,da li sam u pravu?” tiho sam se pomolio Svemoćnom.



205

”Verovao ili ne,” odgovorio je Ajk Spajk, ”odgovor je potvrdan. Moći ćeš dakupuješ onoliko akcija Stratonove nove emisije koliko ti Deni ponudi. To jesuština.”

Hmmm… možda sve ovo može da funkcioniše prilično dobro! U suštini,

mogao bih da postanem sam svoj insajder, i to ne samo u Stratonu već i uBaltimoru i Monro Parkeru! ”U redu, Ajk, mislim da mogu da ubedim Kenija daprihvati doživotnu zabranu. On je pokušavao da me ubedi da pomognemnjegovom prijatelju Viktoru da uđe u brokerski posao, i ako se složim s tim, to ćeverovatno zapečatiti dogovor. Međutim, o svemu ovome bi trebalo da ćutišnekoliko dana. Ako samo jedna reč procuri, dogovor ne važi.”

Sorkin Veliki je još jednom slegnuo snažnim ramenima, potom podigaopalčeve uvis i namignuo. Reči su bile suvišne.

Budući da sam odrastao u Kvinsu, imao sam posebno zadovoljstvo daputujem autoputem Long Ajlend, takozvanim LIE (Long Island Expressway ), dobrihdvadeset hiljada puta, a iz nekih neobjašnjivih razloga ovaj udaljen put izgleda da je stalno bio izgrađivan i dograđivan. U stvari, na delu kojim je moja limuzinaupravo prolazila – gde se istočni deo Kvinsa seče sa zapadnim delom Long Ajlenda – izvodili su se građevinski radovi od moje pete godine, koji se izgleda nisupribližavali kraju. Kompanija je obezbedila neku vrstu ugovora o trajnoj izgradnji, aizvođači radova su bili ili najnesposobniji graditelji puteva u istoriji čovečanstva ilinajpraktičniji biznismeni koji su ikada hodali zemljom.

Ma šta da je bilo u pitanju, činjenica da sam manje od tri nautičke milje odStraton Oakmonta nije imala blage veze s tim kad bih tamo u stvari mogao dastignem. Zato sam se udobno zavalio u svoje sedište i uradio uobičajenu stvar:usredsredio se na Dožrdžovu lepu ćelavu lobanju što me je malo utešilo. Pitaosam se šta bi Džordž radio ako bi u jednom trenutku izgubio svoj posao? U stvari,nije Džordž bio jedini koga bi pogodilo ako se povučem iz posla, već isto tako iostala menažerija. Kad bih bio prisiljen da smanjim svoje troškove u slučaju da seDeni pokaže nesposobnim da Straton održi u poslu, to bi pogodilo mnoge ljude.

Šta bi bilo sa Stratoncima? Za ime Božje, svi do poslednjeg bi svoj životni stil

morali dramatično da spuste na niži nivo ili da se suoče sa momentalnimfinansijskim slomom. Morali bi da počnu da žive kao sav ostali normalan svet –kao da novac nešto znači, tako da ne bi mogli jednostavno da izađu i kupuju štogod im padne na pamet i kad god nešto požele. Kakva nepodnošljiva misao!

Iz mog ugla, pametno bi bilo izaći iz cele ove stvari – čist. Da, razumančovek bi prodao firmu Deniju po neverovatno visokoj ceni… ili kupio kancelariju



206

preko puta ulice… ili upravljao stvarima iza scene. Bio bi to još jedan slučaj uokviru kojeg bi se Vuk iz Volstrita našao u ulozi Vini Pua i isuviše često zabadaonos u ćup s medom. Pogledaj samo šta se desilo sa Deniz i Nadin: Prevario samDeniz desetak puta sve dotle dok… Ma pusti sad to. Zašto bih sad mučio sebe tom

mišlju?U svakom slučaju, nije bilo sumnje da, ako napustim posao, neću rizikovationo što sam već rizikovao. Neću osetiti neodoljivu potrebu da ponudim svoj savet,svoje vođstvo niti da se čak približim sali upravnog odbora kako bih mojimtrupama pružio moralnu podršku. Neću se potajno sastajati sa Denijem ili, što setoga tiče, sa vlasnicima Biltmora i Monro Parkera. Jednostavno ću iščeznuti sascene i pronaći mir u krugu porodice, sa Nadin i Čendler, upravo tako kao što me je Ajk posavetovao.

Međutim, kako bih mogao da se šetam Long Ajlendom znajući da sam

napustio brod i ostavio sve na cedilu? Da i ne spominjem činjenicu da se moj plans Kenijem vrteo oko dogovora da finansiram Viktora Vanga, da mu asistiram uotvaranju Djuk Sekjuritis. A ako Viktor sazna da ja više ne stojim iza Stratona,okrenuće se Deniju brže od munje.

Istina, jedini način da to uradim bio je da svima dam do znanja da ja i daljeimam neki viši smisao u Stratonu i da je bilo koji napad na Denija, u stvari, napadna mene. U tom slučaju će svi ostati lojalni, osim, naravno, Viktora, s kim ću izaćina kraj na način i u vreme koje meni odgovara – mnogo pre nego što bude ustanju da zapodene rat. Pokvareni Kinez se može kontrolisati, sve dotle dok

Biltmor i Monro Parker ostanu lojani i sve dotle dok Deni bude razuman i ne budepokušavao da brzo širi krila.

Da Deni ne pokuša brzo da širi krila: Da, to je bila važna promenljiva koja senije smela prenebregnuti. Na kraju, on bi nesumnjivo na kraju želeo da upravljastvarima slušajući sopstvene instinkte. Za njega bi bilo uvredljivo kad bih japokušao da koordinišem način na koji upravlja firmom duže nego što je topotrebno. Možda bi trebalo da postoji izvestan period tranzicije za koji bismo sedogovorili – period od šest do devet meseci, tokom kojeg bi bespogovorno pratiomoje instrukcije. A onda bih mu, nakon toga, prepustio punu kontrolu.

Isto to bi važilo za Biltmor i Monro Parker. Oni bi, takođe, primali naredbeod mene, ali samo tokom kratkog perioda; potom bi im upravljanje bilo potpunoprepušteno. U stvari, oni su bili toliko lojalni da bi mi verovatno i dalje zarađivaliisto toliko novca, a da ni prstom ne mrdnem. Nema sumnje da bi se stvari takoodvijale što se tiče Alana; njegova lojalnost je bila neosporna, zasnovana nadoživotnom prijateljstvu. I Brajan, njegov partner, koji je posedovao samo



207

četrdeset devet odsto Monro Parkera – s obzirom da se složio s tim kaopreduslovom da se pojavim u ulozi početnog finansijera. Dakle, Alan je bio čovekkoji bi tamo držao sve pod kontrolom. A u slučaju Biltmora, Eliot je bio onaj koji jeimao dodatni procenat. I mada on nije bio tako odan kao Alan, ipak je bio

dovoljno pouzdan.U svakom slučaju, moja imovina je bila tako ogromna da je Stratonpredstavljao samo jedan aspekt mog finansijskog poslovanja. Tu je bio Stiv MadenŠuz; potom su tu bili Roland Frenks i Sorel; a bilo je tu i na desetine drugihkompanija u kojima sam trenutno imao udeo a koje su se pripremale za javnuponudu. Naravno, Dolar Tajm je i dalje bio potpuna katastrofa, ali se najgori deozavršio.

Kad sam o svim ovim stvarima još jednom promislio, rekao sam Džordžu:”Zašto ne siđeš s autoputa i ne kreneš lokalnim ulicama. Moram da se vratim u

kancelariju.”Mutavac klimnu glavom dva puta, očigledno mrzeći me iz dna duše.Ignorisao sam njegovu uvredu i rekao: ”Isto tako, budi u blizini nakon što

me odvezeš. Danas ću ručati u Tendžinu. U redu?”Opet mi je ćutljivac klimnuo glavom, ne izgovorivši nijednu reč.Pomislite samo! Prokleti čovek neće ni reč da mi kaže, a ja se ovde brinem

kakav će mu život biti bez Stratona. Možda sam bio potpuno nerealan. Moždanisam dugovao ništa hiljadama ljudi čija je egzistencija zavisila od StratonOakmonta. Možda će svi nasrnuti na mene u Njujorku – i reći mi da se nosim – ako

pomisle da više ne mogu da im pomognem. Možda… možda… možda…Kako je ironično bilo to što sam u celoj toj unutarnjoj debati propustio

jednu veoma važnu stvar: Ako više ne budem morao da brinem i da strepim odtoga da kojim slučajem ne budem drogiran u kancelariji, onda me više ništa nećezaustaviti da po ceo dan uzimam kvaludese. I tako sam potpuno nesvesnopripremao pozornicu za predstojeći veoma mračan period. Na kraju, jedina stvarkoja će me zadržavati i ograničavati sada će biti jedino moj zdrav razum iprosuđivanje, koji su me na jedan smešan način napuštali… posebno kad je reč oplavušama i drogi.

Dvadeset drugo poglavljeRučak u alternativnom svetu

Svaki put kad bi se vrata restorana otvorila, mnoštvo Stratonaca biumarširala u Tenždin, uzrokujući da tri japanska glavna kuvara sušija i šest sićušnihkonobarica momentalno ostave svoj posao i vrisnu: ”Gongbongwa! Gongbongwa!



208

Gongbongwa!” što na japanskom znači dobro veče. Potom bi Stratoncima uputilidubok formalni naklon i promenili ton glasa u piskutav: ”Yo-say-no-sah-no-seh!Yo-say-no-sah-no-she! Yo-say-no-sah-no-she!” što sam Bog zna šta znači!

Glavni kuvari bi dotrčali da pozdrave novopridošlice, zgrabivši ih oko ručnog

zgloba i ispitivački gledajući njihove sjajne zlatne satove. Izgovarajući engleski sateškim akcentom, počeli bi da ih isputuju: ”Koliko košta sat? Gde su ih kupili?Kojim kolima su se dovezli? Ferari? Mercedes? Porše? Koju vrstu palice za golfkoriste? Gde igraju golf? Koliko dugo igraju golf? Koji je njihov hendikep?”

U međuvremenu bi, konobarice, odevene u ružičasto žutu kimono odeću sasvetlozelenim ruksacima na leđima, trljale nadlanicama finu italijansku vunu ručnoizrađenih sakoa Gilberto, klimajući glavama s odobravanjem i ispuštajući gugutavezvuke: ”Ohhh… ahhh… kako divan materijal… tako mekan!”

A onda, kao na nekakav tajni znak, svi bi prestali u istom trenutku i vratili se

svom poslu. Što se tiče glavnih kuvara sušija, geganje i sklapanje i sečenje i rezanjena kockice. U slučaju konobarica, to je značilo posluženje ogromnih posudaPremium sakea i piva Kirin mladim i žednim ljudima, i ogromnih drvenih čunovanapunjenih preterano skupim sušijem i sašimijem za bogate i gladne.

I taman kad biste pomislili da ste bezbedni, vrata bi se otvorila još jednom, icelo to ludilo bi se ponovilo, kad bi se pomahnitalo osoblje ustremilo na sledećugrupu Stratonaca i obasulo je japanskom raskoši i ceremonijom, poslužujući jeogromnim količinama onoga za šta sam znao da je pravo sranje.

Dobrodošli na ručak – u Straton stilu!

U tom trenutku, alternativni svet je zračio svom svojom moći u ovommalenom kutku planete zemlje. Desetine sportskih kola i dugih limuzina blokiralo je saobraćaj ispred restorana, dok su u restoranu mladi Stratonci istrajavali usvojoj tradiciji ponašajući se poput čopora divljih vukova. Od četrdeset stolovarestorana, samo dva su zauzimali oni koji nisu bili Stratonci, odnosno za njim susedeli – kako smo ih mi nazivali – građani. Možda su nehotično, u potrazi za nekimtihim i mirnim mestom gde bi mogli da ručaju u opuštenoj atmosferi, naleteli naTendžin. U svakom slučaju, nema sumnje da su bili potpuno nesvesni bizarnesudbine koja će ih upravo zadesiti. Na kraju, kako bi ručak odmicao, tako bi droga

počela da daje svoj doprinos kompletnoj atmosferi.Da, sat je upravo otkucao jedan sat i neki od Stratonaca su već počeli da se

povlače. Nije bilo teško reći koji su od njih uzeli prekomernu dozu; to su bili onikoji su stajali na stolovima, mucajući i balaveći i recitujući ratne priče. Na sreću, odasistentkinja prodaje se zahtevalo da ostanu u sali – odazivajući se na telefonske



209

pozive i nadoknađujući administrativne poslove – tako da su svi imali odeću nasebi i niko se nije uputio u kupatilo ili završio pod stolom.

Sedeo sam u privatnoj niši u zadnjem delu restorana, posmatrajući tokcelog tog ludila dok sam se pretvarao da slušam preopširno pripovedanje Kenija

Grina, morona s četvrtastom glavom, koji je lupetao u svom glupom stilu. Umeđuvremenu, Viktor Vang, Pokvareni Kinez, klimao je svojom glavurdom nalikpandinoj na sve što je njegov moronski prijatelj pričao, mada sam bio siguran da ion zna da je Keni moron i da se samo pretvara da se slaže s njim.

Blokhed je pričao: ”…je tačan razlog zašto ti nastavljaš da zarađuješ tolikinovac, DžB. Mislim, Viktor je najoštroumniji i najprodorniji čovek kojegpoznajem.” On je pružio ruku i potapšao Pokvarenog Kineza po njegovimogromnim leđima. ”Posle tebe, naravno, ali to se podrazumeva.”

Nasmejao sam se izveštačeno i rekao: ”U redu, Bože moj, Keni, hvala ti na

poverenju!”Viktor se prigušeno nasmejao idiotizmu njegovog prijatelja, a onda mi

uputio jedan od onih njegovih odvratnih osmeha, učinivši da mu se oči toliko suzeda gotovo nestanu s lica.

Keni, međutim, nikada u stvari nije savladao koncept ironije. Što je zaposledicu imalo da je na moju zahvalnost reagovao tako što je sada prosto zračioponosom. ”U svakom slučaju, kako ja to shvatam, biće potrbno samo četirstohiljada ili otprilike toliko početnog kapitala da se stvari potpuno obnove. Ako želiš,možeš da mi ih daš u gotovom novcu, a ja ću ih Viktoru proslediti u manjim

iznosima preko moje majke”– njegove majke?– a ti čak ne moraš ni da se brinešda će to ostaviti loš trag u vidu nekakvog zapisa?”–loš trag u vidu nekakvogzapisa? – ”zato što moja majka i Viktor zajedno imaju neku nekretninu, tako da tomogu opravdati na taj način. Potom će nam biti potrebno nekoliko ključnihbrokera da nam pomognu oko toga da pumpanje cena krene i, što je najvažnije,velika raspodela nove emisije. Način na koji sam to izračunao je…”

Brzo sam se isključio. Keni je potpuno odlepio od uzbuđenja, i svaka rečkoja mu je sišla s usana bila je čista glupost.

Ni Viktor ni Keni nisu bili svesni nagodbe koju mi je ponudila Komisija za

hartije od vrednosti. Neću im to ni reći narednih nekoliko dana, i to ne sve dotledok se dobro ne oznoje pričajući o divnoj budućnosti Djuk Sekjuriti koju je StratonOakmont video kao gotovo nepotrebnu. Tek tada ću im reći.

Tog trenutka sam krajičkom oka nakratko pogledao Viktora, i počeo da gaanaliziram. Već samo posmatranje pokvarenog Kineza na gladan stomak probudilo je u meni želju da ga pojedem! Zašto je taj masivni Kinez izgledao tako sočno uvek



210

me je zbunjivalo, mada je to verovatno najviše bilo u vezi s njegovom kožom, koja je bila nežnija nego kod novorođenčeta. Ispod te satenske kože nalazilo senekoliko desetina slojeva raskošnog kineskog sala, koje bi bilo odlično za kuvanje;a ispod toga se nalazilo još nekoliko desetina slojeva neuništivih kineskih mišića,

koji su bili odlični za jelo; a na površini svega toga, bila je nijansa kineskenajnežnije boje, koja je bila upravo boja meda od lista kaučuka (tupelo).Krajnji rezultat je bio da sam, svaki put kad bih ga pogledao, Viktora Vanga

video kao prase, kojem sam gurnuo jabuku u usta, natakao ga na ražanj i bacio naroštilj da se peče u slatkom i ljutom sosu i potom pozvao prijatelje da ga pojedu –u luau stilu! (FUSNOTA: Luau je havajska gozba.)

”…i Viktor će uvek ostati lojalan,” nastavio je Blokhed, ”a ti ćeš zaraditi višenovca od Djuk Sekjuritis nego od Biltmora i Monro Parkera zajedno.”

Slegnuo sam ramenima, a onda rekao: ”Možda, Keni, ali to u ovom slučaju

nije najvažnija stvar koja me brine. Nemoj pogrešno da me shvatiš – planiram jada zaradim mnogo novca. Mislim, na kraju krajeva, zašto svi ne bismo zaradilimnogo? Međutim, ono što je meni sada najvažnije, što nastojim da postignem, jeste da obezbedim tvoju i Viktorovu budućnost. Ako budem uspeo u tome i ako uisti mah budem zaradio par dodatnih miliona godišnje, onda ću celu stvar smatratiogromnim uspehom.” Ućutao sam na par trenutaka da bi lakše uspeli da shvatemoje gluposti i pokušao da na brzinu pročitam kako su primili moju iznenadnupromenu stava.

Do sada stvari teku dobro, pomislio sam. ”U svakom slučaju, za manje od

šest meseci mi ćemo imati parnicu s Komisijom za hartije od vrednosti, i ko znakako će se sve to završiti? Prema tome kako dobro stvari budu izgledale, možda ćenastupiti trenutak u kojem će biti razumno da se slučaj razreši. A ako dođe tajdan, želim da se pobrinem da svako ima spremne i overene izlazne vize. Verovaliili ne, ja sam u stvari želeo da pomognem da Djuk počne da funkcioniše i da nekovreme upravljam njim, ali mi je problem oko mojih akcija Džudikejta stalno visionad glavom. Ja i dalje ne mogu da ih prodam za još dve nedelje, tako da sve štoradimo od sada mora biti strogo u tajnosti. Ja prosto ne mogu dovoljno danaglasim koliko je to važno. Da li je jasno?”

Viktor je klimnu svojom pandinom glavom da mu je sve jasno, i rekao:”Nikom neću reći ni reč. A što se tiče mojih akcija Džudikejt, do njih mi čak nije nistalo. Svi ćemo biti u situaciji da zaradimo toliko novca na obveznicama Djuk da minije stalo čak i da ne prodam nijednu akciju.”



211

U ovom trenutku, u razgovor se ubacio Keni: ”Vidiš, DžB – rekao sam ti!Viktor razmišlja na pravi način; on je potpuno u skladu s programom.” A onda je još jednom podigao ruku i potapšao Kineza po ogromnim leđima.

Viktor je potom rekao: ”Isto tako, želim da znaš da ti se zaklinjem na to da

ću ti biti potpuno odan. Samo mi reci koje akcije želiš da kupim i ja ću da ih kupimkoliko god treba. Nikada nećeš videti nijednu sve dotle dok je ti ne zatražiš.”Nasmejao sam se i rekao: ”Upravo zato se i slažem s tim, Viktore, zato što ti

verujem i znam da ćeš uraditi pravu stvar. I, naravno, zato što mislim da siprodoran i pronicljiv čovek, ti ćeš to pretvoriti u veliki uspeh.” Kako su reči jeftine,pomislio sam. U stvari, svo ovo zalaganje za Viktora bila je prava glupost, a ja sambio spreman da se kladim u sopstveni život za to. Kinez nije bio u stanju da budelojalan bilo kome, posebno ne sebi, jednom rečju, čovek koji bi nehotičnopokvario sve samo da bi zadovoljio glad sopstvenog izopačenog ega.

Prema planu, Deni se pojavio petnaestak minuta nakon što smo seli, što jebio, prema mom proračunu, prikladan vremenski period za Kenijev trenutak slavekoje Deni ne bi narušio svojim prisustvom i obaveznom paradom kojom bi sveobasuo. Na kraju, on je duboko uvredio Denija što mu je preuzeo mesto mogčoveka broj jedan. Izostavljanje Kenija je bilo nešto zbog čega sam se osećao loše,što sam, međutim, jednostavno morao da uradim. Pa ipak, bila je sramota to što je on morao da pretrpi pad zajedno s Viktorom, posebno zato što sam bio siguranda je Keni verovao svakoj reči koju mi je rekao – o tome kako će mi Viktor ostatiodan, i sve ostalo. Međutim, Kenijeva slabost je bilo to što je Viktora i dalje gledao

očima tinejdžera. I dalje ga je obožavao kao uspešnog dilera kokaina, dok je on ustvari dilovao marihuanu, što je bio niži nivo u lancu dilovanja droge.

U svakom slučaju, ja sam već seo i porazgovarao sa Denijem kad sam sevratio u Straton nakon sastanka sa Ajkom – objasnivši mu plan do najsitnijegdetalja, i zadržavši za sebe veoma malo informacija. Kad sam završio saizlaganjem, reagovao je onako kako sam i očekivao.

”Po mom mišljenju,” rekao je on, ”ti ćeš uvek posedovati Straton, i šezdesetcenti od svakog dolara će uvek biti tvoje. A na tebi je da li ćeš uzeti kancelarijunegde u istoj ulici ili ćeš ploviti svojom jahtom oko sveta.”

Sada, sat vremena kasnije, on je stigao u Tendžin, i odmah je sebi nasuoveliko šolju sakea. Potom je ponovo napunio tri naše čaše i podigao njegovu, kaoda hoće da nazdravi. Deni je rekao: ”Za prijateljstvo i odanost, i za večerašnjeludovanje sa Prvoklasnim akcijama.”

”Ovamo, ovamo!” viknuo sam, i nas četvorica smo se kucnuli belimporcelanskim čašama. Potom smo ispili vruće pivo.



212

Obratio sam se Keniju i Viktoru: ”Slušajte, ja u stvari nisam porazgovarao sDenijem o tome šta se dešava s Djuk”– laž – ”zato mi dopustite da mu sve ukratkoispričam tako da bude u toku, u redu?”

Viktor i Keni su klimnuli glavom, i ja sam brzo počeo sve detaljno da mu

izlažem. Kad sam prešao na temu gde bi Djuk trebalo da bude lociran, okrenuosam se ka Viktoru i rekao: ”Daću ti par opcija: Prva je da ide u Nju Džersi, odmahpreko mosta Džodž Vašington, i da se tamo otvori firma. Najbolje bi bio Fort Li, ilimožda Hakensek. U svakom slučaju, tamo nećeš imati problema da pronađešnove ljude. Moći ćeš da privučeš decu iz celog Severnog Džersija i one koji ćeredovno putovati iz udaljenijih delova, decu koja žive na Menhetnu i kojima je višedojadilo da rade tamo. Druga opcija bi bila otići na sam Menhetn; ali je to mač sdve oštrice. S jedne strane, tamo ima milion dece, tako da nećeš imati problemada ih privučeš, ali će ti, s druge strane, tamo biti teško da izgradiš odnose koji bi se

zasnivali na odanosti.”Jedna od ključnih stvari u Stratonu je to što smo mi jedina igra u gradu.

Mislim, pogledaj samo ovaj restoran, na primer.” Pokazao sam glavom u pravcusvih stolova. ”Sve koje vidiš ovde – to su sve sami Stratonci. Dakle, ono što imaš,Viktore, jeste zatvoren društveni krug” – odoleo sam potrebi da upotrebim rečkult, koja je bila prikladnija – ”u okviru kojeg oni ne čuju alternativno gledište.Otvoriš li kancelariju na Menhetnu, tvoji momci će ručavati sa brokerima iz hiljadurazličitih firmi. To možda sada ne izgleda bitno, ali, veruj mi, u budućnosti to će ite kako biti važno, posebno ako u štampi dospeš na loš glas ili ako akcije počnu da

ti padaju. U tom slučaju, ti ćeš biti veoma srećan što si na mestu gde tvojimbrokerima niko neće moći da šapuće negativne stvari. U svakom slučaju, ja sam tito rekao, ali ćeš ipak sam načiniti izbor.”

Viktor je polako klimnuo svojom glavom pande, kao da je u svojim mislimaodmeravao sve razloge za i protiv. To mi je bilo veoma smešno, s obzirom da sušanse da se Viktor složi s izborom da kancelarija bude u Nju Džersiju bile veomaslabe i ravne nuli, i kao što se obično kaže, tako male da je izbor unapred bioočekivan. Viktorov džinovski ego nikada mu ne bi dopustio da izabere Nju Džersi.Na kraju, država nije bila u skladu s bogatstvom i uspehom i, što je najvažnije, nije

bila pravo mesto za igrače. Ne, Viktor će želeti da otvori svoju firmu u samom srcuVolstrita, bilo to razumno ili ne. S čim sam se ja slagao. Utoliko će biti lakše uništitiga kad za to nastupi pravi čas.

Istim rečima sam se obratio vlasnicima Biltmora i Monro Parkera, od kojihsu svi u početku želeli da otvore firme na Manhetnu. Zato je vlasnik Monro Pakerpostavljen dalje u unutrašnjost Njujorka i zato je Biltmor sa sedištem na Floridi



213

odlučio da drži kancelariju na odstojanju od Magot Majla u Boki Raton, što je biloime koje je štampa dala ogranku Južne Floride gde su bile smeštene sve brokerskefirme.

Na kraju, sve se svelo na ispiranje mozga, koji je imao dva izdvojena

aspekta. Prvi aspekt je bio nastaviti s jednom te istom pričom iznova i iznovapublici koja je prisiljena da sluša. Drugi aspekt je bio pobrinuti se da budeš jedinikoji uopšte nešto priča. Nije moglo biti konkurentnih gledišta. Naravno, stvari bidaleko olakšalo ako pričaš ono što bi slušaoci želeli da čuju, kao što je bio slučaj uStraton Oakmontu. Dvaput dnevno, i tako svakog dana, ja bih stao u začelje saleupravnog odbora i rekao im da će, ako me budu slušali i radili tačno ono što im jabudem rekao, imati daleko više novca nego što su i mogli da sanjaju i da će tu bitipredivnih mladih devojaka koje će im se prosto bacati pred noge. I upravo se to idesilo.

Nakon dobrih deset sekundi pauze, Viktor je odgovorio: ”Shvatam suštinu,ali mislim da mogu veoma dobro da poslujem na Menhetnu. Tamo ima tolikopuno dece da ne mogu da zamislim da neću uspeti da popunim firmu za dvesekunde.”

Blokhed je potom dodao: ”Mogu da se kladim da bi Viktor mogao da održisastanke na kojima bi ih dobro motivisao. Tako će svako zavoleti to što radiupravo za njega. U svakom slučaju, ja mogu Viktoru da pomognem u tome. Ja sampravio beleške na svim tvojim sastancima, tako da mogu da ih primenim zajedno sViktorom i mi možemo…”

Oh, Isuse! Brzo sam se isključio i počeo da zurim u džinovskog pandu,pokušavajući da zamislim šta bi moglo da se zbiva unutar tog njegovog izopačenogmozga. On je, u stvari, bio prilično pametan čovek, i umeo je da razmišlja. U stvari,pre tri godine, on je za mene veoma dobro obavljao posao…

To je bilo odmah nakon što me je napustila Deniz. Nadin se tada još nijezvanično doselila, i s obzirom da u to vreme nisam imao ženu, odlučio sam daunajmim slugu koji bi kod mene radio puno radno vreme. Međutim, ja sam želeoda angažujem slugu koji je bio homoseksualac, onakvog kakvog sam upravo videou seriji Dinastija – ili se možda zvala Dalas? U svakom slučaju, suština je bila da

sam želeo upravo jednog takvog slugu, kojeg sam, budući da sam bio bogat,smatrao da i zaslužujem.

Tako je Dženet nastavila da traga kako bi mi pronašla slugu homoseksualca,što joj je ubrzo i pošlo za rukom. Njegovo ime je bilo Sluga Patrik, a bio je takožestok homosekusalac da mu se zadnjica prosto pušila. Patrik mi je izgledao u



214

redu, uprkos činjenici da je ponekad bio malo pripit, ali ja na to nisam obraćaopažnju, tako da uopšte nisam znao kakav je u stvari.

Kad se Vojvotkinja uselila, brzo je preuzela kontrolu nad domaćinstvom, ipočela da zapaža nekoliko stvari – kao, na primer, tu da je Sluga Patrik bio okoreli

alkoholičar koji je menjao partnere jednog za drugim, o čemu se i sam jednomprilikom poverio Vojvotkinji, kad mu se pod dejstvom Valijuma i alkohola i samBog zna čega još razvezao jezik.

Nije prošlo dugo i to mu se obilo o glavu. Sluga Patrik se gadno prevario kad je pretpostavio da će mi se Vojvotkinja pridružiti u kući mojih roditelja prilikomPashe, pa je tako odlučio da priredi homoseksualne orgije za dvedeset jednogprijatelja, koji su formirali lanac oko moje dnevne sobe i potom u mojoj spavaćojsobi nagi izigravali spiralu. Da, to je stvarno bio pravi prizor na koji je Vojvotkinja(kojoj je tada bilo dvadeset tri) naišla: svi ti homosekusalci pribijeni jedan uz

drugog – zadnjica do testisa – napaljeni do ludila poput životinja u našem malomljuavnom gnezdu na Menhetnu, na pedeset trećem spratu Olimpijskih kula.

U stvari, Viktor je na kraju pustio Slugu Patrika da visi s prozora tog istogsprata, kada se obelodanilo da su Patrik i njegova gomila ukrali 50,000 dolaragotovog novca iz moje donje fioke. Mada, u Viktorovu odbranu, on je obesioPatrika da visi kroz prozor tek nakon toga što mu je nekoliko puta ponovio da vratiukradene stvari. Naravno, njegovi zahtevi su bili propraćeni desnim krošeima ilevim direktima, što se okončalo s polomljenim Patrikovim nosem, napuknutimkapilarima u oba oka, i polomljena tri ili četiri rebra. Mogli biste da pomislite da je

Patrik rešio da ostane čist i da je vratio novac, zar ne?Pa dobro, on to nije učinio. U stvari, Deni i ja smo bili svedoci Viktorovog

divljaštva. Deni je bio, više od svih ostalih, onaj koji ga je siledžijski ispitivao – svedotle dok mu Viktor nije zadao prvi udarac i dok Patrikovo lice nije najednomizgledalo kao sirovo meso, na šta je Deni otrčao u kupatilo i počeo da povraća.

Nakon izvesnog vreena, izglealo je kao da Viktor malo zaneo i u jednomtrenutku bio na ivici da Patrika baci kroz prozor. Zato sam ga ljubazno zamolio daga povuče nazad, što je predstavljalo zahtev koji je Viktora veoma rastužio, ali koji je, međutim, ipak poslušao. Kad se Deni pojavio iz kupatila, sav zabrinut i

pozeleneo, objasnio sam mu da sam pozvao policajce i da upravo dolaze dauhapse Sobara Patrika. Deni je bio zapanjen mojom hrabrošću da pozovempoliciju nakon što smo Patriku naneli povrede. Međutim, ja sam im objasnio da ćupoliciji tačno ispričati šta se desilo, što na kraju i jesam učinio. I da bih se uverio dasu dva policajca ispravno shvatila značenje mojih reči, ja sam svakome od njih dao



215

po hiljadu dolara u gotovom novcu, nakon čega su samo klimnuli glavom, izvadilipendreke iz svojih pojaseva, a onda još jednom ubili boga u Patriku.

Tog momenta je ušao moj omiljeni konobar da bi primio našu porudžbinu.Ja sam se nasmejao i rekao: ”Dakle, reci mi, Masa, šta ima dobro–”

Međutim, Masa me prekide u pola reči i upita: ”Zašto danas vozitelimuzinu? Gde je Ferari? Don Džonson, zar ne? Vi ste kao Don Džonson?” na šta sudve konobarice uzviknule: ”Ohhh, Don Džonson… on je Don Džonson!”

Nasmejao sam se mojim japanskim obožavateljkama, koje su pokazivalemoj beli Ferari Testarosa, koji je zaista bio model koji je Don Džonson vozio kada je igrao ulogu Sonija Kroketa u seriji Poroci Majamija. To je bio još jedan primerostvarenja mojih adolescentnih fantazija. Poroci Majamija je bila moja omiljenaserija uz koju sam odrastao, i zato sam kupio beli Testarose istog momenta kadsam zaradio svoj prvi milion. Osetio sam se pomalo neprijatno kad su me uporedili

s Džonom Džonsonom, pa sam odmahnuo rukom i zavrteo glavom, a potomrekao: ”Dakle, šta je na meniju–”

Međutim, Masa me je prekinuo još jednom. ”Vi ste isto tako i Džems Bond!Imate Aston Martina, kao i Bond. On ima igračke u kolima… ulje… eksere!” na štasu konobarice povikale: ”Ohhh, on je Džems Bond! On je kiss-kiss bang-bang! Kiss-kiss bang-bang!” (FUSNOTA: ”Kiss-kiss bang-bang” je naziv istoimenog filma,komedije koja predstavlja parodiju na krimiće, u kojoj glavnu ulogu igra RobertDauni. Film je prikazan 2005.)

Na te reči smo svi prasnuli u smeh. Masa je upućivao na jednu od najvećih

grešaka koje sam ikada načinio. To se desilo pre gotovo godinu dana, i ja sam naregistru objavio novu emisiju od 20 miliona dolara. Sedeo sam u kancelariji sDenijem, kada je kvaludes upravo počeo da deluje, u kojem trenutku sam upravokrenuo da trošim novac. Pozvao sam mog dilera egzotičnih automobila i kupioDeniju crni Rols-Rojs Korniš s pokretnim krovom, za 200,000 dolara, a potom sebikupio trkačka zelena kola model Aston Martin Viraž, za 250,000 dolara. Međutim,to me nije zadovoljilo, i ja sam i dalje osećao potrebu da potrošim još više novca.Tako mi je diler egzotičnih automobila predložio da moj automobil Aston Martinpretvorim u prava Džems Bond kola – kompletno sa naftnom mrljom (oil slick),

ometačem radara, registarskim tablicama koje se uvuku da bi izbacilezaslepljujuću svetlost i zaustavile progonitelje, kao i kutiju sa ekserima, koja bi sena pritisak prekidača otvorila i počela da prosipa eksere i klinove po putu ili malemine, u slučaju da pronađem dilere oružja koji bi mi ih prodali. Cena: 100,000dolara. U svakom slučaju, odlučio sam da ugradim sve te detalje, a posledice subile da je sve to crpilo toliko energije iz baterije automobila da ona više nikada



216

otada nisu funkcionisala kako treba. U stvari, kad god bih odlučio da ih vozim, onabi otkazivala. I sada samo stoje u garaži, i izgledaju baš lepo.

Rekao sam Masi: ”Hvala na komplimentu, ali mi smo trenutno usredposlovnog razgovora, prijatelju.” Masa se uz dužno poštovanje naklonio,

izracitovao spisak specijaliteta i zapisao našu porudžbinu. Potom se još jednompoklonio i otišao.Rekao sam Viktoru: ”U svakom slučaju, vratimo se temi finansiranja. Nisam

zadovoljan time da ti Kenijeva majka napiše ček. Ne interesuje me da li ste vasdvoje zajedno u poslu, nepovezano ili povezano. To skreće pažnju, zato tonemojte da radite. Ja ću vam dati četiri stotine hiljada u gotovom novcu, ali neželim da ti se novac priliva od Gledis. A šta je s tvojim roditeljima? Da li bi mogaonjima da daš novac a da oni tebi napišu ček?”

”Moji roditelji nisu takvi,” odgovorio je Viktor, dok mu je iz glasa izbila

skromnost, što se dešavalo veoma retko. ”Oni su obični ljudi i ne bi to razumeli.Međutim, mogao bih nešto da smislim sa nekim inostranim računima kojimaimam pristup na Istoku.”

Deni i ja smo krišom izmenjali poglede. Prokleti Kinez je pričao o inostranimračunima i pre nego što je otvorio vrata sopstvene brokerske firme? Kakav je toizopačeni manijak bio! Postojala je izvesna logična progresija u nizanju krivičnihdela, a vrsta prestupa na koja je Viktor bio upućen privodila se kraju, nakon što sizaradio svoj novac, ne pre toga. Rekao sam Viktoru: ”To skreće pažnju na nekolikorazličitih načina, a ti upozoravajući signali su podjednako opasni. Dozvoli mi dva,

tri dana da o tome razmislim, a ja ću već smisliti način na koji ću ti prosleditinovac. Možda ću ti pozajmiti jednog od mojih insajdera. Ne direktno, već prekotreće strane. Osmisliću sve, zato o tome nemoj da brineš.”

Viktor je klimnuo glavom. ”Kako ti kažeš, ali ako ti je potreban pristupmojim inostranim računima samo mi daj do znanja, u redu?”

Uputio sam mu bezizražajan osmeh, a potom postavio zamku: ”U redu, javiću ti ako mi to bude zatrebalo, ali ja se ne upuštam u stvari te vrste. U svakomslučaju, ključna stvar o kojoj želim da razgovaram jeste kako ćeš upravljatitrgovinskim kontom Djuk. Postoji dva različita načina: Možeš da izabereš otvorenu

poziciju ili nepokrivenu, praznu poziciju. Oba načina imaju svoje prednosti i mane.Sada neću zalaziti u detalje, ali ću ti izložiti njihove suštinske principe.” Ućutaosam na trenutak nasmejavši se svojoj igri rečima, koja uopšte nije bila namerna.”U svakom slučaju, ako budeš trgovao zauzevši otvorenu poziciju, zaradićeš višenovca nego da trguješ iz prazne, nepokrivene pozicije. Kad kažem trgovanjezauzimanjem otvorene pozicije, pod tim podrazumevam da ćeš držati velike



217

blokove akcija na trgovinskom kontu Djuk; da možeš da podigneš cene i daostvariš zaradu na onim akcijama koje držiš. Suprotno, ako budeš trgovao uzpomoć nepokrivene pozicije i cena akcija skoči, onda ćeš izgubiti dosta novca.(FUSNOTA: ”Trade from the long side or the short side” znači tip trgovanja

različitim finansijskim instrumentima. ”Long position” – finansijski instrumentznači da diler poseduje hartije od vrednosti bez ograničenja i predstavlja neto-poziciju – poziciju u trgovini hartijama od vrednosti, robom ili valutom u kojojposedovanje premašuje prodaju, jer diler očekuje porast cena; situacija kadakupovna opcija nije izvršena ili joj nije dozvoljen istek, otvorena pozicija. Dok”short position” jeste trgovanje pomoću nepokrivene/prazne pozicije i označavasituaciju kada je količina prodatih hartija od vrednosti veća od količine koju dilerstvarno poseduje; prodaja hartija od vrednosti koje prodavac još ne poseduje –ova tehnika se koristi kada investitor prodaje hartije od vrednosti koje ne

poseduje, jer očekuje pad cena na tržištu, otuda postaje špekulant na padkurseva. ”Rečnik bankarstva i finansija, Biljana Simurdić, Beograd, 2006.) I tokomprve godine cena svih tvojih akcija bi trebalo da skače, tako da bi trebalo da ihdržiš što duže, ako želiš da zaradiš mnogo novca. Mislim, ako zaista želiš da čuješzvučni signal registra. Dakle, neću da poreknem da bi za to trebalo malo da imaš jaja – mislim, to ponekad može da iskrza nerve – zato što tvoji brokeri neće uvekbiti u poziciji da kupe sve akcije koje držiš. Tako tvoj gotov novac ima tendencijuda se veže za inventar.

”Međutim, sve dotle dok imaš petlje i, u tom pogledu, dovoljno

samopouzdanja da stvari prozreš, onda ćeš u trenutku kad se spor period završi,uspeti da zgrneš ogromno bogatstvo. Da li pratiš to što govorim, Viktor? To nijestrategija za slabiće; već strategija za jake igrače, i za one koji umeju da predvidetokove.” Na te reči sam obrve podigao visoko na čelo i okrenuo palčeve nagore,kao da time hoću da kažem: ”Da li smo u tom pogledu na istoj strani?” Potom samsačekao da vidim da li će Blokhed da shvati činjenicu da sam Viktoru upravo daonajgori trgovinski savet u istoriji Volstrita. Istina je bila da je trgovanjezauzimanjem otvorene pozicije bila recept za katastrofu. Držanjem akcija natrgovinskom kontu firme, vi ste rizikovali sve. Gotov novac je bio kralj Volstrita, a

ako vam je trgovinski konto bio vezan za akcije onda ste isuviše ranjivi za napad.Na neki način, tu nije bilo drugačije nego u bilo kojem drugom poslu. Čak ivodoinstalater koji bi pretovario svoj inventar zatekao bi se u situaciji da munedostaje gotov novac. A kad nastupi trenutak da plati račune – što značizakupnina stana, telefon, platni spisak – on ne bi bio u stanju da zajmodavcimaplati dugovanja svojim vodoinstalaterskim zalihama. Ne, gotovina je kralj u



218

poslovanju, a posebno u ovom poslu, u kojem bi vaš inventar preko noći mogaopostati praktično bezvredan.

Ispravan način trgovanja je bio onaj zauzimanjem nepokrivene, praznepozicije, koji vam je omogućavao stalan priliv gotovog novca. Iako je tačno da

biste izgubili novac kako bi cene akcija skočile, to je bilo ekvivalentno plaćanjupremije osiguranja. Način na koji sam ja upravljao trgovinskim kontom Stratona,sastojao se u tome što sam dozvoljavao da firma uporno trpi gubitke usvakodnevnom trgovanju, što joj je omogućavalo da zadrži položaj koji joj jeobezbedio stalan priliv gotovog novca i ravnotežu da na registru objavi novuemisiju. U suštini, ja sam gubio milion dolara mesečno tako što sam trgovaozauzimajući nepokrivenu, praznu poziciju, ali sam s druge strane obezbedio dazaradim i po deset miliona dolara s obzirom na to da su moj delokrug bile prvekorporacijske ponude akcija u javnosti. Za mene je to bilo toliko očigledno da

nisam mogao ni da zamislim da neko posluje na drugi način.Pitanje je bilo da li će Blokhed i Kinez uspeti to da prozru – ili će Viktorov

ego uleteti u trgovanje zauzimajući otvorenu poziciju? Čak i Deni, koji je bio vrlooštrouman, nikada u potpunosti nije shvatio ovaj koncept, ili možda jeste, ali jebio rođeni kockar u tolikoj meri da je bio spreman da rizikuje i zdravlje firme kakobi zaradio dodatnih par miliona dolara godišnje. To je bilo nemoguće utvrditi.

Tačno na znak, Deni se uključio u razgovor i rekao mi: ”Istinu da ti kažem: Jasam u početku bio uvek nervozan kad si zauzimao glavne otvorene pozicije, ali svremenom… mislim… kad sam video takav priliv dodatnog novca” – počeo je da

odmahuje gavom, kao da još istakne svoje gluposti– ”da… to je stvarnoneverovatno. Međutim, za to je stvarno potrebno imati jaja.”

Keni, moron: ”Da, zgrnuli smo bogatstvo trgujući na taj način. To jedefinitivno način na koji bi trebalo da radiš, Vik.”

Kakva ironija, pomislio sam. Nakon svih tih godina Keni i dalje nije imao ninajblažu predstavu o tome kako sam uspeo Straton da održim da ostanefinansijski zdrav, utprkos svim problemima koji su iskrsavali. Nikada nisam trgovaozauzimajući otvorenu poziciju – nijedan jedini put! Osim, naravno, na dan noveemisije, kad bih ostavio da firma zadrži otvorenu poziciju nekoliko pažljivo

izabranih minuta, dok su cene jedinice vrtoglavo rasle. Međutim, ja sam uvekznao da će ogroman talas kupovnih karti naići narednog trenutka.

Viktor je rekao: ”Meni uopšte ne predstavlja problem da u životu rizikujem.Po tome se odrasli muškarci razlikuju od dečaka. Sve dotle dok znam da ceneakcija rastu, ja ulažem do poslednjeg centa. Ko ništa ne rizikuje, ništa ne može ni



219

da dobije, zar ne?” S tim rečima, panda se nasmešio, a onda su mu oči još jednomiščezle s lica.

Potvrdno sam klimnuo glavom u pravcu Kineza. ”O tome se radi, Vik. Osimtoga, ako se ikada nađeš u nevolji, ja ću uvek biti tu da te podržim sve dotle dok

ponovo ne staneš na noge. Gledaj na mene kao na svoju polisu osiguranja.”Podigli smo čaše i svi još jednom nazdravili.

Sat vremena kasnije, pomešanih osećanja sam šetao salom upravnogodbora. Do sada je sve išlo prema planu, ali šta će biti s mojom budućnošću? Štaće postati Vuk iz Volstrita? Na kraju, celo ovo iskustvo – moja divlja vožnja –postaće daleka uspomena, nešto o čemu ću jednog dana pričati Čendler. Ispričaću joj o tome kako je, jednom davno, njen otac bio pravi igrač na Volstritu, kako jeposedovao jednu od najvećih brokerskih firmi u istoriji, i kako su sva ta deca –

deca koja su sebe nazivali Stratoncima – krtsarili Long Ajlendom, trošećibasnoslovne sume novca na najraznovrsnije besmislene stvari.

Da, Čeni, Stratonci su se ugledali na tvog oca, i nazivali ga Kraljem. I za tokratko vreme, otprilike onda kada si se ti rodila, tvoj tatica je, zaista, bio poputkralja, i on i tvoja majka su živeli kao kralj i kraljica, i svi su ih, gde god bi krenuli,tretirali kao kraljevska visočanstva. A sada je tvoj tatica… ko je on, do đavola? Padobro, možda bi tata mogao da ti pokaže neke isečke iz štampe, možda će ti toobjasniti stvari… ili… pa dobro, možda neće. Bilo kako bilo, sve što se tada pričaloo tvom tati su gole laži, Čeni. Sve same gole laži! Štampa uvek laže; znaš i to sama,

Čendler, zar ne? Pitaj samo tvoju baku, Suzan; ona će ti reći! Oh, čekaj, zaboraviosam, nisi već dugo videla svoju baku; ona je u zatvoru s tetka Patrišom, zbogpranja novca. Ups!

Kako je to bilo mračno predskazanje! Isuse! Duboko sam udahnuo iodagnao ih što dalje. Imao sam trideset jednu godinu, a već na dobrom putu dapostanem bivši. Opominjuća priča! Da li je uopšte moguće da neko tako mladbude bivši? Možda se ja nisam razlikovao od one dece glumaca koji su kad suodrasli postali ružni i smeteni. Kako beše ime onog malog riđokosog iz ThePartridge Family? Deni Bona-daš-beg ili nešto slično? Pa ipak, zar nije bilo bolje

ikada biti neko i nešto nego nikada to ne postati? Teško je to reći, zato što jepostojala druga strana novčića, naime, da kad jednom naučiš da živiš i da sesaživiš s nečim onda nadalje ne možeš da živiš bez toga. Ja sam bio u stanju daživim bez dobrobiti moćne buke koja me je nadahnjivala prvih dvadeset šestgodina mog života, zar ne? Međutim, sada… pa dobro, kako bih uopšte mogao daživim bez toga nakon što je to postalo veliki deo moje ličnosti?



220

Udahnuo sam duboko i čeličio se. Moram da se usredsredim na decu –Stratonce! Oni su bili karta! Imao sam plan kojeg ću se držati: da postepenousporavam završnu fazu; da ostanem iza scene; da održim trupe hadnokrvnim;održavam mir među brokerskim firmama; i zadržim pokvarenog Kineza pod

kontrolom.Kako sam se približavao stolu Dženet, spazio sam smrknut izraz na njenomlicu koji je nagovestio nevolju. Oči su joj bile otvorene šire nego obično a usneblago razdvojene. Sedela je na ivici stolice, a onog trenutka kad su nam se očisrele, ona je ustala i krenula pravo ka meni. Pitao sam se da nije možda saznalaneke informacije o tome šta se dešavalo sa Komisijom za hartije od vrednosti.Jedini ljudi koji su o tome nešto znali bili su Deni, Ajk i ja, ali, s obzirom na to da jeVolstrit bio tako čudno mesto, vesti su umele da procure i da se rašireneverovatno brzo. U stvari, postoji jedne stara izreka u Volstritu: ”Dobre vesti

putuju brzo, ali loše vesti momentalno.”Ona je stisnula usne. ”Primila sam poziv od Vizual Imidž, i oni su mi rekli da

moraju s tobom odmah da razgovaraju. Rekli su da je veoma hitno da s tobompopričaju još ovog popodneva.”

”Ko je, do đavola, Vizual Imidž? Nikada čak nisam ni čuo za njih!””Jesi; oni su snimili tvoje venčanje, da li se sećaš? Ti si ih odvezao avionom u

Angvilu; bilo ih je dvoje, muškarac i žena. Ona je imala plavu kosu, a on smeđu.Ona je bila odevena–”

”prekinuo sam dženet. ”Da, da, sada se sećam. Ne treba mi tako detaljan

opis.” Odmahnuo sam glavom čudeći se kako je Dženet neverovatno pamtiladetalje. Da je nisam prekinuo, verovatno bi mi ispričala koje su boje bile pantalonekoje je nosila ta žena. ”Ko je zvao: muškarac ili žena?”

”Muškarac. I on je zvučao nervozno. Rekao je da će iskrsnuti veliki problem,ako s tobom ne bude popričao u narednih nekoliko sati.”

Problem? Šta je sad, do đavola? Ništa mi nije bilo jasno! O čemu bisnimatelj sa moje svadbe mogao zahtevati da tako hitno porazgovaramo? Da nijenešto što se desilo na mom venčanju? Počeo da sam preispitujem sve detalje izprošlosti kojih sam se sećao… Pa dobro, to je stvarno krajnje neverovatno, uprkos

tome što sam dobio upozoravajući signal sa malih karibskih ostrva Angvile. Ja samtamo avionom odvezao tri stotine mojih najbiližih prijatelja (prijatelja?) na odmorna kojem im je sve bilo plaćeno, i to u jednom od najboljih hotela na svetu:Maliouana. To me je koštalo preko milion dolara, a pri kraju nedelje, predsednikostrva mi je dao do znanja da je jedini razlog što nisu svi pohapšeni zbogposedovanja droge bio taj što sam im napravio tako mnogo posla da su se



221

zauzvrat barem pretvarali da ne vide ništa. Pa ipak, uverio me je da će sviposetioci biti na spisku onih na prismotri i da bi bilo bolje da, ako ikada odluče dase vrate na Angvilu, ne pomišljaju da ponesu drogu sa sobom. Mada je to bilo pretri godine, tako da je postojala mala verovatnoća da je to u vezi s tim – ili da nije

možda upravo to?Rekao sam Dženet: ”Pozovi čoveka telefonom. Preuzeću vezu u mojojkancelariji.” Okrenuo sam se i uputio ka kancelariji, a onda sam joj preko ramenarekao: ”Uzgred, kako se on zove?”

”Stiv. Stiv Barstin.”Par sekundi kasnije, zazvonio je telefon na mom radnom stolu. Brzo sam se

pozdravio sa Stivom Barstinom, predsednikom Vizual Imidž, malom radnjomnegde na Južnoj obali Long Ajenda.

Stiv je rekao zabrinutim glasom: ”Uh… pa dobro… ja ne znam kako da vam

to kažem… mislim… vi ste bili stvarno dobri prema meni i mojoj ženi. Vi… ste nastretirali kao goste na vašem venčanju. Vi i Nadin niste mogli biti ljubazniji premanama. I to je bilo stvarno najlepše venčanje koje sam ikada video–“

Prekinuo sam ga. ”Slušaj, Stiv, drago mi je što ti je moje venčanje pričinilotakvo zadovoljstvo, ali ja sam sada veoma zauzet. Reci mi o čemu se zapravo radi.”

”Dobro,” odgovorio je on, ”ovde su danas bila dva agenta FBI i zatražili mikopiju video filma vašeg venčanja.”

I istog trena, znao sam da mi život više nikada neće biti isti.Dvadeset treće poglavlje

Savršen taktičar na granici između dva različita sveta

Devet dana nakon što sam primio onaj otrovni poziv od strane Vizual Imidž-a, sedeo sam u čuvenom restoranu Rao’s u Istočnom Harlemu, udubljen u debatusa legendarnim islednikom Ričardom Bo Dietlom, svojim prijateljima poznatimpod jednostavnim imenom Bo.

Mada smo sedeli za stolom za osmoro, ove večeri će nam se pridružiti samo jedna osoba, naime, specijalni agent Džim Barsini iz FBI, koji je bio povremeniBoov prijatelj i koji će, nadajmo se, postati isti takav prijatelj i meni. Bo je ugovorio

ovaj sastanak, i Barsini je trebalo da stigne za petnaest minuta.Ovog trenutka, Bo je pričao a ja sam slušao, ili, preciznije rečeno, Bo je

držao predavanje a ja sam ga slušao i pravio grimase. Tema je bila inspirisanazapažanjem da sam pokušao da prisluškuje FBI, što je, prema Bou, bila jedna odnajneobičnijih stvari koje je ikada čuo.



222

Bo je pričao: ”…i to jednostavno nije način na koji bi trebalo da gledaš nastvari, Bo.” Inače, Bo je imao čudnu naviku da svog prijatelja oslovljava imenomBo, koja me je ponekad zbunjivala, posebno kad sam bio pod dejstvom kvaludesa.Na sreću, večeras sam ga pažljivo pratio, zato što sam bio trezven poput sudije,

što se činilo poželjnim stanjem prilikom prvog susreta s agentom FBI, posebno sonim u pogledu kojeg je postojala nada da će biti prijateljski nastrojen – od kojegsu se zbog toga mogle prikupiti informacije.

Međutim, ja sam u džepu imao četiri kvaludesa, koji su mi u ovom trenutkuprogoreli rupu u sivim pantalonama, a u unutrašnjem džepu mog mornarskoplavog sakoa imao sam osam kuglica kokaina, koji me je dozivao po imenunajzavidljivijim tonom. Pa ipak, ne, nije bilo ni govora, ja sam čvrsto rešio daostanem snažan – ne, barem sve dotle dok se agent Barsini sa večere ne vratitamo gde se nakon večere vraćaju svi agenti FBI, što je verovatno kuća. U početku

sam imao nameru da naručim laganu hranu, kako ne bi uticala na moje kasnijepovišeno raspoloženje, ali ovog momenta miris pečenog luka i domaćinskipripremljenog paradajz sosa dražio je moje čulo mirisa na najprijatniji način.

”Slušaj, Bo,” nastavio je Bo, ”prikupljanje informacija iz FBI nije tako teško uslučaju poput ovog. U stvari, već imam neke vesti za tebe. Pa ipak, slušaj me – prenego što kažem bilo šta drugo – postoje izvesni protokoli koje u ovom slučajumoraš da poštuješ ili ćeš se ubrzo naći u škripcu. Prva stvar jeste da ne idešnaokolo da postavljaš prislušne uređaje po njihovim prokletim kancelarijama.”Počeo je da odmahuje glavom u neverici. To je bilo nešto što je često radio za ovih

petnaestak minuta koliko smo sedeli. ”Druga stvar je da ne pokušavaš dapodmićuješ njihove sekretarice – ili bilo koga, u tom pogledu.” Nakon tih reči,opet je počeo da odmahuje glavom neprestano se čudeći. ”I nemoj da pratišnjihove agente, pokušavajući da saznaš nekakve gluposti iz njihovog privatnogživota.” Ovog puta je odmahnuo glavom brzo, a onda počeo da prevrće oči, nanačin na koji to čini osoba kad čuje da nešto u tolikoj meri nema blage veze slogikom da mora da se otrese utiska.

Zurio sam kroz prozor restorana kako bih izbegao Boov plamteći pogled,kada sam se zatekao kako netremice gledam u mračni svod Istočnog Harlema

pitajući se kako to da je izbor za lokaciju najboljeg italijanskog restorana u NjujorkSitiju mogao da padne na jedno ovako neugledno mesto. Međutim, onda sam sesetio da Rao’s radi već preko sto godina, od kasnih 1800-ih, kada je Harlem biopotpuno drugačiji kraj.

A činjenica da smo Bo i ja sedeli nasamo za stolom za osmoro bio je dalekoznačajniji posao nego što se to činilo – s obzirom na činjenicu da je rezervaciju za



223

večeru u restoranu Rao’s trebalo srediti pet godina unapred. Mada je, u stvari,dobijanje rezervacije u ovom čudnom malom anahronizmu bilo gotovonemoguće. Svih dvanaest stolova restorana su bili u vlasništvu, ”zasebna celina”koje je posedovalo nekoliko Njujorčana, koji su osim toga što su bili veoma bogati,

bili još i veoma dobro povezani.Fizički, Rao’s nije bio ništa naročito. Ove večeri, restoran je bio ukrašen zaBožić, što nije imalo nikakve veze s činjenicom da je 14. januar. U avgustu birestoran bi bio ukrašen isto kao za Božić. Tako su stvari stajale u restoranu Rao’s.,u kojem je sve podsećalo na jednostavnija vremena, gde se hrana služila uporodičnom stilu, a italijanska muzika iz pedesetih svirala iz džuboksa u uglu. Kakobi veče proticalo, Frenki Pelegrino, vlasnik restorana, na kraju bi zapevao za goste,dok bi se ljudi od ugleda skupili u baru, pušili i pozdravljali jedni druge umafijaškom stilu, a žene ih posmatrale s divljenjem, na način na koji su to činile u

zlatnim starim vremenima, kad god da su se odigravala. Muškarci bi ustali sasvojih stolica i naklonili se ženama kad god bi odlazile u toalet, na način kako su toradili u zlatnim starim danima, kad god da su se ona odigravala.

Svake večeri, pola restorana bi bilo puno sportista, najpopularnijih fimskihzvezda, i glavnih ljudi industrije, dok je druga polovina bila puna članovaorganizovane bande.

U svakom slučaju, Bo je bio taj koji je posedovao sto, a ne ja, i tačnijerečeno, na spisku velikog broja filmskih zvezda koje su bile redovni gosti ovogrestorana, Bo Dietls je bio čovek čija je slava sve više rasla. Sa samo četrdeset

godina, Bo je bio živa legenda. Nekada, u njegovo vreme, sredinom 1980-ih, on jebio najodlikovaniji policajac u istoriji Njujorške policije – uspeo je da uhapsi prekosedam stotina prestupnika, i to u nekim od najozloglašenijih krajeva Njujorka,uključujući Harlem. On je od sebe načinio veliko ime tako što je rešio slučajevekoje niko nije mogao da reši, da bi konačno dospeo u žižu javnosti rešivši jedno odnajgnusnijih krivičnih dela ikada počinjenih u Harlemu: sliovanje belkinjekaluđerice od strane dvojice prijatelja koji su ostali bez novca.

Mada, na prvi pogled, Bo nije delovao tako opasno i strogo, jer je imaodečački lepo lice, savršeno sređenu bradu i svetlo smeđu boju kose, koju je češljao

unazad preko okruglaste lobanje. On nije bio krupan čovek – visok možda oko stosedamdeset pet, težak sto kilograma – ali su mu ramena bila široka, a vrat tanak,koji će, međutim, kasnije postati kao u gorile. Bo se odevao kod najboljih kreatorau gradu, plaćajući po 2,000 dolara za svilene kravate i uštirkane bele košulje safrancuskim manžetnama i visokim okovratnicima. Nosio je zlatan sat težak



224

dovoljno da ostavi udubljenae oko zgloba i prsten sa ružičastim dijamantomvelikim poput kockice leda.

Nije bila tajna da je veliki deo Boovog uspeha što se tiče rešavanja slučajevabio u vezi sa okolnostima u kojima je odrastao. On se rodio i odrastao u delu Ozon

Parka, u Kvinsu, gde je, s jedne strane bio okružen članovima organizovane bandea policajcima, s druge. To je rezultiralo njegovom jedinstvenom sposobnošćusavršenog taktičara na granici između dva potpuno različita sveta – koristeći urešavanju slučajeva koji se nisu mogli rešiti tradicionalnim metodama poštovanjekoje je stekao među lokalnim predvodnicima mafije. S vremenom, on je razvioreputaciju čoveka koji svoje kontakte drži poverljivo i koji informacije koje dobijekoristi samo zato da bi suzbio ulični kriminal, koji mu je izgleda više od svegaostalog prosto ušao pod kožu. Bio je voljen i cenjen od strane prijatelja, a omrznutod strane njegovih neprijatelja kojima je ulivao strah u kosti.

Budući da više nije mogao da izdrži i da toleriše birokratske gluposte, Bo sepovukao iz njujorške policije u tridesetoj petoj godini i ubrzo svoju visokureputaciju pretvorio (i još više veze) u jednu od privatnih bezbednosnih agencijakoje su se munjevitom brzinom razvile u najugledniju firmu tog tipa u Americi. Iztog razloga sam pre dve godine prvo potražio Boa i angažovao njegovu servisnuslužbu – da sprovede i održava prvoklasnu bezbednosnu operaciju unutar StratonOakmonta.

Više puta sam morao da pozovem Boa da otera osrednje siledžije koji bi svremena na vreme pogrešili usudivši se da nasilu probiju sigurnosni sistem Straton

Oakmonta. Zaista nisam siguran šta Bo tim ljudima tačno rekao. Sve što sam znaobilo je da bi ih on pozvao da ”sednu i porazgovaraju”, nakon čega ih više nikada uživotu ne bih čuo. (Mada mi je jednom prilikom stigao lep buket cveća.)

Na višim nivoima mafije prećutno se podrazumevalo, nezavisno od Boa, dase njihovim čelnim ljudima, umesto probijanja sigurnosnog obruča StratonOakmonta, daleko više isplati da nam pošalju svoje ljude da rade za nas kako bi seprikladno obučili. Potom, nakon godinu ili nešto više dana, ove mafijaški izdanci bitiho odlazili – u stvari, gotovo poput džentlmena – kako ne bi dalje ometali radStraton Oakmonta. Potom bi otvorili od strane mafije podržane brokerske firme

prema nalozima svojih glavnih ljudi.U poslednje dve godine, Bo se uključio u sve aspekte Stratonovog

obezbeđenja – čak i u proces preispitivanja kompanija čiju bismo prodaju akcija javno objavili, brinući se na taj način da ne budemo prevareni od stranenepoštenih operatora. I za razliku od njegovih konkurenata, Bo Dietl i saradnicinisu dolazili do nekakvih generičkih informacija koje bi svaki haker mogao da



225

izvuče sa Lexis/Nexis. Ne, Boovi ljudi su u potragu za informacijama išli direktnimputem, prljajući ruke i otkrivajući stvari za koje čovek nikada ne bi mogao daposmisli da je moguće. I mada njegova usluga nije bila nimalo jeftina, zauzvrat stezaista dobijali kvalitet koji je vredeo tog novca.

U stvari: Bo Dietl bio je najbolji u svom poslu.Još uvek sam zurio kroz prozor kad mi je Bo rekao: ”Šta ti misliš, Bo? Takozuriš kroz taj prokleti prozor kao da ćeš na ulici pronaći neke odgovore.”

Ćutao sam na trenutak, razmišljajući da li bi trebalo da mu kažem ili ne da je jedini razlog zbog kojeg sam razmatrao mogućnost da prisluškujem FBI bio taj štosam u tome već imao mnogo uspeha sa Komisijom za hartije od vrednosti, što jepredstavljalo nešto što bi nehotično navelo na put da ga upoznam sa bivšimljudima CIA koji su mi dali prislušne uređaje iza njegovih leđa. Jedna od buba jeizgledala poput električnog utikača, i bila je zakačena na udubljenje u zidu

konferencijske sobe gotovo godinu dana, napajajući se strujom iz samog utikača,tako da su joj se baterije stalno dopunjavale. Bila je divan mali izum!

Pa ipak, odlučio sam da nije pravi čas da podelim s Boom ovu malu tajnu.Rekao sam: ”Reč je upravo o tome da sam duboko ozbiljan u nameri daprevaziđem celu ovu stvar. Da, zaista nemam nameru da se prevrnem naglavačkei izigravam mrtvaca zato što se neki agent FBI rastrčao naokolo ispitujući ljude omeni. Ovo je igra s velikim ulozima, a u sve to je uključen izuzetno veliki broj ljudida bi tek tako izašli odavde. Dakle, s obzirom na to da si bezbrižan, reci mi šta sisve saznao, u redu?”

Bo je klimnuo glavom, ali pre nego što mi je odgovorio, podigao je velikučašu viskija i ispio ga, umesto u tri ili četiri gutljaja, jednim velikim gutljajem kaoda je obična voda. Potom je skupio usne. ”Uhhhhh-čoveče! Ovo se zove dobrakapljica!” Konačno je nastavio da priča dalje: ”Za početak, istraga je još uvek upočetnoj fazi, a sve je pokrenuo čovek koji se zove Koleman, specijalni agentGregori Koleman. Niko drugi u uredu nije bio zainteresovan za to; svi misle da jeto gubitnički potez. I što se tiče Američkog tužilaštva, oni isto tako uopšte nisuzainteresovani. Pomoćni ogranak Tužilaštva je angažovao čoveka po imenu ŠinO’Še, a prema onome šta sam ja saznao, on je prilično pošten, a ne nekakav ološ

od državnog tužioca.”Postoji izvestan advokat po imenu Greg O’Konel, on mi je dobar prijatelj, a

uzgred, on je radio sa Šin O’Šeom. On je stupio u kontakt sa Šinom na mojumolbu, i prema Gregu, Šin nije mogao da kaže nijednu bogovetnu reč o tvomslučaju. Ti si u pravu kad kažeš da oni tamo nemaju mnogo slučajeva u vezi snovčanim papirima. Oni su više upućeni na slučajeve koji se tiču mafije, zato što



226

pokrivaju Bruklin. Zato u tom pogledu imaš sreće. Međutim, njega bije glas da jeveoma, veoma uporan čovek. O tebi priča kao o nekoj velikoj zvezdi. On teizuzetno poštuje i ceni, i to ne na način na koji ti želiš. Zvuči kao da je pomaloopsednut celom stvari.”

Odmahnuo sam glavom s velikom ozbiljnošću. ”U redu, to je stvarnomnogo, mnogo lepa prokleta vest! Opsednuti FBI agent! Odakle se on odjednomstvorio? To mora biti da je u vezi sa pogodbom koju je ponudila Komisija za hartijeod vrednosti. Ti nitkovi vode dvostruku igru sa mnom.”

”Smiri se, Bo. Nije to tako loše kao što ti se čini. Ovo nema nikakve veze saKomisijom. Radi se o tome da si zaintrigirao Kolemana. I to verovatno više zbogsvega onoga što štampa piše o tebi, i sve u vezi s celom tom stvari oko Vuka izVolstrita.” Počeo je da odmahuje glavom. ”Sve te priče o drogi i kurvama iraskalašnom trošenju. To je prilično uzbudljivo i zanosno za mladog agenta FBI koji

zarađuje četrdeset hiljada dolara godišnje. A taj čovek Koleman je mlad, u ranimtridesetim, mislim; nije stariji od tebe. Zato pomisli samo na surovu stvarnostovog mladog čoveka kad vidi tvoju poresku prijavu i shvati da ti zaradiš više za satvremena nego što on zaradi za godinu dana. A onda ti još vidi i ženu kako se svaponosna pojavljuje na televiziji.”

Bo je slegnuo ramenima. ”U svakom slučaju, želim da ti kažem da bi trebaloda se potrudiš da štampa manje piše o tebi i da se na neko vreme povučeš. Uzmiduži odmor ili tako nešto, što izgleda sasvim razumno s obzirom na tvoju nagodbus Komisijom za hartije od vrednosti. Kada će to biti zvanično objavljeno?”

”Nisam sto posto siguran,” odgovorio sam. ”Možda za nedelju ili dve.”Bo je klimnuo glavom. ”U redu, dobre vesti su da je Koleman stekao

reputaciju prilično dobrog strelca. On nije kao agent koga ćeš večeras upoznati,koji je zaista prokleto lud i neobuzdan. Mislim, ako bi Džima Barsinija imao zavratom – pa dobro, to bi bile veoma loše vesti. On je ubio već dvoje ili troje ljudi – jednog sa puškom i to nakon što je krivac podigao ruke uvis. Bila je to jedna odonih stvari kad on kaže: ’FBI –beng!– Stani! Ruke uvis!’ Shvataš šta hoću da tikažem, Bo?”

Isuse! Pomislio sam. Da li mi je jedini spas iz ove situacije da iscrpim agenta

sa prstom na obaraču?Bo je nastavio: ”Dakle, nije sve tako loše, Bo. Taj čovek Koleman ne pripada

tipu ljudi koji će da izmisli dokaz protiv tebe i ide naokolo da preti Stratoncimadoživotnim zatvorom, a isto tako nije čovek koji bi išao da ti plaši i maltretira ženu.Međutim–”



227

Prekinuo sam Boa veoma zabrinutim glasom: ”Kako to misliš, plaši imaltretira moju ženu? Kako on može da u sve ovo uvuče Nadin? Ona nije učinilaništa, osim što troši velike sume novca.” Već sama pomisao na to da bi mogli dauhvate moju ženu učinila je da potpuno klonem duhom.

Boov glas je momentalno poprimio ton psihijatra koji se obraća pacijentukoji stoji na ivici prozora na desetom spratu. ”Smiri se, Bo. Koleman nije tipčoveka koji je sklon uznemiravanju drugih. Pokušao sam da mu kažem da nijenepoznata priča da agent izvrši pritisak na muža tako što počne da mu juri ženu.Međutim, to se ne odnosi na tvoju situaciju, zato što Nadin nije uključena ni u jedan tvoj posao, zar ne?”

”Naravno da nije!” Odgovorio sam s velikom sigurnošću, a onda sam brzopretresao moje poslovne poduhvate da proverim da li sam rekao istinu. I takodošao do tužnog zaključka da nisam bio u pravu. ”Istina je da sam obavio par

transakcija u njeno ime, ali ništa loše. Njena odgovornost je ravna nuli. Međutim, ja nikada ni ne bih dozvolio da dođe do toga, Bo. Pre bih se izjasnio krivim i pustioih da me strpaju u zatvor na dvadeset godina nego što bih im dopustio da optužemoju ženu.”

Bo je polako klimnuo glavom i odgovorio: ”Kao i svaki pravi muškarac.Međutim, ja sam hteo da ti kažem da oni znaju i za to, i da to možda vide kaoslabu tačku. Još jednom, mi sada previše žurimo u našoj analizi. Istraga je upočetnoj fazi, trenutno više lov u mutnom nego bilo šta drugo. Ako budeš imaosreće, Koleman će se spotaći na nabasati na nešto drugo… na neki slučaj koji

nema veze s tvojim slučajem… i tako će izgubiti interesovanje za tebe. Samo budioprezan, Bo, i sve će biti u redu.”

Klimnuo sam glavom. ”Možeš da računaš na to.””Dobro. Dakle, Barsini bi trebalo da naiđe svakog sekunda, pogledajmo zato

par osnovnih pravila. Prvo, nemoj iznositi svoj slučaj. To nije ta vrsta susreta. To ćebiti u stilu okupljanja prijatelja koji ćaskaju i lupetaju gluposti. Nema govora oistrazi ili bilo čemu sličnom. Počni tako što ćeš s njim uspostaviti prijateljski odnosi razvijati ga povremenim susretima. Zapamti, mi ne pokušavamo od ovog čovekada izmamimo informacije koje ne sme da ti da.” Odmahnuo je glavom da naglasio

svoje reči. ”Istina je da ako se Koleman zaista zainteresovao za tvoj slučaj i želi damotri na tebe, u tom slučaju Barsini ne može ništa da učini. Samo ako Kolemannema ništa protiv tebe, a on je stvarno običan kreten –onda Barsini bi mogao dakaže: ’Hej, ja znam tog čoveka i on uopšte nije loš, zašto ga ne ostaviš na miru?’Zapamti, Bo, poslednja stvar za koju bi želeo da budeš optužen jeste podmićivanjeagenta FBI. Za to bi te bacili u zatvor da izdržavaš dugogodišnju kaznu.”



228

Potom je Bo podigao obrve, i dodao: ”Međutim, s druge strane, postojiinformacija koju možemo dobiti od Barsinija. Vidi, istina je da postoje neke stvarikoje Koleman možda želi da znaš, i može da iskoristi Kolemana kao kanal. Ko zna?Možda ćeš se sprijateljiti s Barsinijem. On je prilično dobar momak, u stvari. On je

jedan ludak, pa ipak, ko od nas nije, zar ne?”Složio sam potvrdno klimnuvši glavom. ”Pa dobro, ja nisam tip kojiprosuđuje o drugim ljudima. Mislim da su oni najgori ljudi, zar se ne slažeš samnom po tom pitanju?”

Bo se usiljeno nasmejao. Veruj mi na reč kad ti kažem da Barsini nije tipičanagent FBI. On je bivši pripadnik SEAL (FUSNOTA: SEAL je akronim za Sea Air andLand, to su specijalni odredi ratne mornarice, čiji su pripadnici obučeni za posebanvid ratovanja – za borbe na moru, u vazduhu i na kopnu.) – ili možda Pomorskogizviđačkog odreda – nisam siguran gde je pripadao. Međutim, jednu stvar koju bi

trebalo da znaš o Barsiniju je da je on strastven ronilac, tako da vas dvojica imatenešto zajedničko. Možda bi mogao da ga pozoveš na jahtu ili nešto slično,posebno ako se čitava stvar oko Kolemana ispostavi kao nešto beznačajno. Imatiprijatelja u FBI nikada nije loša stvar.”

Nasmejao sam se Bou jedva se uzdržavši da ne skočim preko stola da gaizljubim. Bo je bio pravi ratnik, toliko dragocen da se to nije moglo proceniti.Koliko sam mu plaćao, između Stratona i osoblja? Preko pola miliona dolara,možda i više. I vredeo je svaki peni. Upitao sam ga: ”Šta ovaj čovek zna o meni? Dali zna da sam pod istragom?”

Bo je odmahnuo glavom. ”Ne, ne zna apsloutno ništa. Ja sam ispričaoveoma malo o tebi. Samo da si mi isto tako dobar klijent koliko si mi i dobarprijatelj. I obe ove izjave su bile tačne – što je, uostalom, razlog zbog kojeg ovoradim, Bo, pre svega, zato što sam ti prijatelj.”

Spontano sam mu odgovorio: ”I nemoj misliti da ja to ne cenim, Bo. Nećuzaboraviti–”

Bo me je prekinuo u pola reči. ”Evo ga, stiže.” Pokazao je prema prozoru,četrdesetogodišnji muškarac ulazio je u restoran. On je bio visok otprilike stodevedeset centimetara, težak preko sto kilograma, i sa veoma kratkom ošišanom

frizurom u sportskom stilu. Imao je oštre, lepe crte lica, prodorne smeđe oči, ineverovatno četvrtaste vilice. U stvari, on je izgledao poput slike sa postera kojiobjavljuje regrutaciju za desničarske paravojne jedinice.

”Veliki Bo!” uzviknuo je najneverovatniji agent FBI. ”Moooj čoveče! Šta todo đavola smeraš i gde si samo pronašao ovaj restoran? Mislim – Isuse Hriste, Bo – ovaj šumarak je idealno mesto za vežbanje u gađanju u nišan!” Nagnuo je glavu



229

u stranu i podigao obrve, kao da je time želeo da naglasi logiku njegovogzapažanja. Potom je dodao: ”Hej, to me uostalom ne brine. Ja pucam samo uplačkaše banaka, zar ne?” Taj poslednji ludački komentar bio je upućen meni,propraćen srdačnim osmehom, kojem je specijalni agent Barsini potom dodao: ”A

vi, mora biti da ste vi Džordan. Drago mi je što smo se upoznali, drugar! Bo mi jeispričao da imate strašnu jahtu – ili brod, u stvari – i rekao mi je da volite daronite. Da se rukujemo.” On mi je pružio ruku. Na to sam i ja brzo pružio ruku kanjemu i iznenadio se kad sam video da je njegova ruka duplo veća od moje. Nakonšto mi je gotovo istrgao ruku iz ramena, on je konačno pustio da izvučem ruku iztog snažnog stiska, a onda smo svi seli.

Upravo sam se spremao da nastavim razgovor na temu ronjenja, ali mi se zato nije ukazala prilika. Specijalni agent Medmen (FUSNOTA: Madmen znači ludak.) je istog momenta počeo da priča prazne priče. ”Znaš šta,” rekao je namćorasto i

jetko, ”ovaj kraj je pravo prokleto smetlište.” Odmahnuo je glavom s gađenjem,naslonio se na stolicu i prekrstio noge, usled čega se otkrio ogroman revolver zapojasom.

”Dakle, Bo,” rekao je Bo Barsiniju, ”svakako se slažem s tobom što se togatiče. Znaš li koliko sam ljudi uhapsio dok sam radio u ovom kraju? Ne bi miverovao da ti kažem. A pola njih su bili isti ljudi koje sam prethodno hapsio i kojesam morao ponovo da uhapsim! Sećam se jednog čoveka, koji je bio ogromanpoput gorile. On mi se prikrao iza leđa sa poklopcem od kante za đubre i raspaliome po glavi, od čega sam se gotovo ošamutio. Potom je krenuo za mojim

partnerom, i hladnokrvno ga udario od čega se ovaj onesvestio.”Podigao sam obrve i rekao: ”I šta se desilo s tim čovekom? Da li ste uspeli

da ga uhvatite?””Da, naravno da sam ga uhvatio,” odgovorio je Bo, gotovo uvređeno.

”Mene nije nokautirao, već me je samo uzrujao. Kad sam naišao on je još uvektukao mog prijatelja, ali sam ja onda zgrabio taj poklopac od njega i udarao ga poglavi nekoliko minuta. Međutim, on je imao jednu od onih posebno tvrdih lobanja,kao prokleti kokos.” Bo je slegnuo ramenima, a potom je završio priču rečima: ”On je preživeo.”

”Dakle, to je prosto sramota,” odgovorio je federalni agent. ”Ti si previšemekan, Bo. Ja bih mu iščupao dušnik i nahranio ga njime. Znaš, postoji način da touradiš a da ni ruke krvlju ne uprljaš. Sve je u stisku ručnog zgloba. To proizvedeneku vrstu pucketavog zvuka,”– federalni agent je pristisnuo vrh jezika na gornjenepce i pritisnuo obraze da bi se potom začulo – ”ŠKLJOC!”



230

Tog časa je vlasnik restorana, Frenk Pelegrino – takođe poznat kao FrenkiNe, zato što je ljudima koji bi zvali da rezervišu sto uvek govorio ne – ušao da sepredstavi agentu Barsiniju. Frenk je bio odeven tako gizdavo, sve je na njemu bilosavršeno uklopljeno, sveže ispeglano, da bih mogao da se zakunem da je upravo

izašao sa hemijskog čišćenja. Nosio je tamno plavo odelo iz tri dela sa tankimsvetlosivim prugicama. Iz levog džepa na grudima mu je virila bela maramica,savršena, briljantna, kako je to samo čovek poput Frenkija mogao da postigne.Izgledao je kao bogati šezdesetogodišnjak, doteran i zgodan, a imao je i jedinstveni dar da se ponaša na takav način da se svaka osoba u restoranu Rao’sosećala kao kod kuće.”

”Vi mora biti da ste Džim Barsini,” rekao je srdačno Frenk Pelegrino. On mu je pružio ruku. ”Bo mi je ispričao sve o vama. Dobrodošli u Rao’s, Džim.”

Na te reči, Barsini je ustao sa stolice i počeo da se rukuje trzajući mu ruku iz

ramena. Fascinirano sam posmatrao kako je Frenkova savršeno očešljana sedakosa ostala na istom mestu dok se ostatak njegovog tela tresao kao da je krpenalutka.

”Isuse, Bo,” rekao je Frenk pravom Bou, ”ovaj čovek ima stisak ruke kaogrizli! On me podseća na…” i s tim rečima, Frenk Pelegrino je počeo da izlaže jednu od njegovih mnogobrojnih priča o muškarcima koji nemaju vrat.

Momentalno sam se isključio, i osmehujući se s vremena na vreme, brzoprionuo na zadatak koji je bio preda mnom: Šta bih uopšte mogao da kažem,uradim ili da, što se toga tiče, dam specijalnom agentu Barsiniju da bih ga naveo

da kaže specijalnom agentu Kolemanu da me ostavi na miru? Najlakše bi bilo da,naravno, jednostavno podmitim Barsinija. Nije izgledao kao čovek visokog morala,zar ne? Mada ga je možda cela ta stvar što je bio vojnik plaćenik učinilanepotkupljivim, u smislu da bi mu uzimanje novca iz čiste pohlepe izgledalo ispodčasti. Pedeset hiljada godišnje? Koliko čovek za te pare može sebi da priušti daroni? Ne mnogo. Uz to, ovde se spominje ronjenje i tamo se spominje ronjenje.Bio bih spreman da platim prilično veliku svotu da imam anđela čuvara unutar FBI,zar ne?

Koliko bih, s tim u vezi, bio spreman da platim agentu Kolemanu da zauvek

izgubi moj broj telefona? Milion? Svakako! Dva miliona? Naravno! Dva miliona supredstavljala malu sumu u susret državnoj optužbi i mogućem finansijskomslomu!

Eh, koga sam ja tu zavaravao? Sve te misli su bile čista utopija. U stvari,mesto poput restorana Rao’s služilo je kao jasna opomena da se državi nikad nemože verovati na duge staze. Pre samo tri ili četiri decenije mafijaši su radili šta im



231

se htelo: Potplatili su policiju; potplatili su političare; potplatili su sudije; za imebožje, potplatili su čak i učitelje! Međutim, onda su došli Kenedijevi, koji su i samibili mafijaši i koji su u mafiji videli konkurenciju. Oni nisu održali obećanje i izvršilisvoju dužnost u pogledu svih stvari – sva ona divna pravila usluga za uslugu –i… pa

dobro, ostalo je istorija.”…i na taj način se tada nagodio,” rekao je Frenki Ne, konačno završavajućisvoju priču. ”Mada on, u stvari, nije kidnapovao glvnog kuvara; samo ga je nekovreme držao kao taoca.”

Na te reči, svi, kao i ja sam, počeli smo histerično da se smejemo, uprkosčinjenici da sam propustio devedeset odsto onoga što je ispričao. Međutim urestoranu Rao’s, propuštanje priče je sporedna stvar. Na kraju krajeva, tako je tokad mnogo istih takvih priča slušate iz dana u dan.

Dvadeset četvrto poglavlje

Predaja baklje

Džordž Kembel, moj nemi šofer, samo što je dovezao limuzinu polako jezaustavivši kod bočnog ulaza Straton Oakmonta, kad me je doslovno oborio snogu prekinuvši samonametnuti zavet ćutanja i upitavši me: ”Šta će sada da sedesi, gospodine Belfor?”

Dobro, dobro, dobro! Kucnuo je čas da se stari đavo okane tog zaveta iuputi mi par reči! I mada je njegovo pitanje moglo da se učini poprilično nejasno,ono je, u stvari, pogodilo suštinu stvari. Na kraju, za manje od sedam sati, u četiri

sata popodne ja ću stajati u prednjem delu sale upravnog odbora, i održatioproštajni govor armiji izuzetno zabrinutih Stratonaca, od kojih su se svi, poputDžordža, pitali kakva ih budućnost čeka, finansijski i uopšte.

Nisam ni sumnjao da će se u predstojećim danima pojaviti mnoga gorućapitanja u umovima Stratonaca. Pitanja kao što su:

Šta će se desiti sada kad Deni bude vodio posao? Da li će u narednih šestmeseci i dalje raditi za svojim radnim stolom? I ako budu radili, da li će se premanjima odnositi pošteno? Ili da li će favorizovati svoje stare prijatelje i nekolikoključnih brokera s kojima je koristio kvaludese? I kakva sudbina očekuje brokere

koji su bili u prijateljskijem odnosu s Kenijem nego s Denijem? Ili, da ne budukažnjeni, tretirani kao građani drugog reda? Da li će brokerski Diznilend opstati? Ida li će Straton pasti u ruke obične firme, ni bolje ni gore od drugih?

Odlučio sam da ne podelim s Džordžom nijednu od ovih misli, i sve što samrekao bilo je: ”Džordž, nema razloga da o bilo čemu brineš. Ma šta da se desi, otebi ću uvek da se brinem. Dženet i ja ćemo pronaći kancelariju u blizini, a postoji



232

hiljadu stvari zbog kojih će biti potreban meni i Nadin.” Nasmejao sam se širokimosmehom i progovorio pobedničkim tonom: ”Posmisli samo, jednog dana ćešmene i Nadin voziti na Čendlerino venčanje. Možeš li to da zamisliš?”

Džordž je klimnuo glavom i nasmejao se srdačno, otkrivajući svoje

prvoklasne zube, a potom je ponizno odgovorio: ”Ja izuzetno volim svoj posao,gospodine Belfort. Vi ste najbolji gazda kojeg sam ikada imao. Gospođa Belfort,isto tako. Svi vas vole. Tužno je što morate da odete odavde. To više nikada nećebiti isto mesto. Deni nije poput vas. On se prema ljudima ne ponaša dobro. Ljudiće otići.”

Prvi deo Džordožve izjave me je toliko zbunio da se nisam potpunoskoncentrisao na onaj drugi deo. Da li je on to rekao da voli svoj posao? I da mevoli? U redu, moram da priznam, cela stvar o ljubavi je bio neverovatno slikovitgovor, ali nije moglo da se porekne da je Džordž upravo rekao da voli svoj posao i

da me poštuje kao gazdu. Što je izgledalo ironično nakon svega kroz šta je samnom prošao: ”kurve… droga… ponoćne vožnje kroz Central Park sastriptizetama… strunjače pune novca koje sam mu rekao da preuzme od EliotaLavinjija.

Pa ipak, s druge strane, nikada nisam nipodaštavao, zar ne? Čak i u mojimtrenucima najmračnijih raspoloženja i najvećeg pada, uvek sam se trudio daprema Džordžu ispoljim poštovanje. I mada je istina da sam imao nekih veomabizarnih misli o njemu, nikada ih nisam podelio ni s jednim živim bićem, osim,naravno, sa Vojvotkinjom, koja mi je bila žena, što je činilo izuzetkom. Pa čak i

tada, sve je to bilo u duhu dobronamerne šale. Ja sam čovek bez predrasuda. Ustvari, koji bi Jevrej pri zdravoj pameti mogao imati predrasude? Mi smonajprogonjeniji narod na zemlji.

Istog trenutka sam se osetio loše što sam ikada doveo u pitanje Džordžovulojanost. On je bio dobar čovek. Pošten čovek. Ko sam ja da tumačim hiljadu i jednu stvar u svemu što je rekao ili što, u tom smislu, nije rekao?

Sa srdačnim osmehom, rekao sam: ”Džordž, prava istina je da niko ne mžeda predvidi svoju budućnost, pa to svakako ne mogu ni ja. Ko zna šta će biti saStraton Oakmontom? Pretpostavljam da će to moći da pokaže samo vreme.

”U svakom slučaju, sećam se kako si kad si po prvi put došao da radiš zamene imao običaj da mi otvaraš vrata limuzine. Požurio bi da obiđeš oko kola ipriđeš vratima i nateraš me da to prihvatim.” Prigušeno sam se nasmejao na to.”To bi te razludelo. U svakom slučaju, razlog zbog kojeg ti nikada nisam dopustioda mi otvoriš vrata je bio taj što sam te isuviše poštovao da bih samo sedeo na



233

zadnjem sedeštu i pretvarao se kao da imam slomljenu ruku ili nešto slično. Uveksam smatrao da bi ti to video kao nešto uvredljivo za tebe.”

Potom sam dodao: ”Međutim, pošto je danas moj poslednji dan, zašto mine bi otvorio vrata, samo jednom, kako bi poverovao kao da si pravi prokleti šofer

limuzine! Pretvaraj se kao da radiš za debeloguze anglosaksonske protestante.Možeš da me ispratiš do sale upravnog odbora. U stvari, moglo bi se desiti dabudeš udaljen sa Denijev jutarnjeg sastanka. Verovatno je sastanak upravo u toku.

”…i studija je sprovedena na uzorku od više od deset hiljada muškaraca,”rekao je Deni preko zvučnika, ”pri čemu je pratila njihove seksualne navike uperiodu dužem od pet godina. Mislim da ćete biti potpuno šokirani kad vambudem saopštio rezultate tih istraživanja.” Nakon tih reči, on je skupio usta,klimnuo glavom, i počeo da korača napred i nazad, kao da hoće da kaže:

”Pripremite se da čujete suštinu o istinski pokvarenoj prirodi mužjaka.”Isuse Hriste! Pomislio sam. Ja još nisam ni otišao odavde, a on je već

pomahnitao! Okrenuo sam se ka Džordžu i za momenat posmatrao kako on na toreaguje, ali on uopšte nije izgledao šokiran. On je malo nagnuo glavu u stranu iimao izraz lica koji kao da je govorio: ”Ne mogu da dočekam da vidim kako će celutu stvar povezati s akcijama!”

”Vidite,” nastavio je Deni, u sivom odelu na štraftice i s lošom kopijomnaočara kakve su navodno nosili anglosaksonski protestanti, ”ono što su otkrili jeste da deset odsto čitave muške populacije čine pravi homoseksualci.” I sada je

napravio pauzu kako bi postigao još snažniji utisak i na taj način omogućio dabolje shvate reči koje je izgovorio.

Evo još jedne parnice! Pogledao sam po prostoriji… i video mnogozbunjenih pogleda, kao da je svako pokušavao da poveže uzroke i posledice ishvati šta je rekao. Začulo se i par kikota ali ne i otvoren smeh.

Očigledno, Deni nije bio zadovoljan sa reakcijom publike – pa je sazadovoljstvom nastavio izlaganje: ”Kažem još jednom,” nastavio je čovek kojeg jeKomisija za hartije od vrednosti smatrala manjim od dva zla, ”studija je ustanovilada deset odsto muške populacije voli da ga prima u zadnjicu! Da, deset odsto

upražnjavaju analan seks! To je ogroman procenat! Ogroman! Svi ti muškarci gaprimaju u zadnjicu! Puše kurac! I–”

Deni je bio prisiljen da prekine sa svojom praznom pričom budući da se salaupravnog odbora izobličila u pravi pakao. Stratonci su počeli da viču i urliču iaplaudiraju i kliču. Sada je pola sale bilo na nogama: mnogi su razmenjivalitradicionalni pozdrav pljesnuvši uzajamno ruku o ruku. Međutim, u prednjem



234

delu, u odeljku gde su sedele asistentkinje prodaje, niko nije stajao. Sve što sammogao da vidim bila je gomila plavih dugih kosa nagnutih pod oštrim uglom,budući da su mlade žene sedele naslonjene unazad na naslone stolica i šaputalenešto jedne drugima na uvo, odmahujući glavom zaprepašćeno.

Tog trenutka je Džordž rekao zbunjenim tonom: ”Ne razumem. Kakve toima veze sa berzom? Zašto on razgovara o homoseksualcima?”Ja sam slegnuo ramenima i rekao: ”Komplikovano je to, Džordž, mada u

svemu tome ne postoji nijedan drugi razlog osim da pokušava da stvorizajedničkog neprijatelja, onu vrstu kakvu je Hitler stekao tridesetih godina.” Isamo pukim slučajem, pomislio sam, da sad nije osuo paljbu na crnce. Ta misaome je podstakla da dodam: ”U svakom slučaju, ne moraš da slušaš sve te gluposti.Zašto se ti lepo ne vratiš krajem dana, oko pola četiri, u redu?”

Džordž je klimnuo glavom i otišao, bez sumnje, nervozniji nego ikada.

Dok sam tu stajao, posmatrajući jutarnju pobunu, morao sam da se upitamzašto je Deni sve svoje sastanke na kraju svodio na seks. Očigledno, želeo je dadobije par jeftinih osmeha, ali su za to postojali drugi načini, načini koji nisi imalinikakve veze sa slanjem skrivene poruke. Skrivena poruka je bila da je, uprkossvemu, Straton Oakmont legitimna brokerska firma koja pokušava da zaradi novacsvojim klijentima – a jedini razlog što im nije zarađivala novac bila je zlobna zaverainvestitora koji su ugovarali prodaju hartija od vrednosti koje nisu posedovali jersu očekivali pad cena na tržištu i koje su zbog toga mučili, poput skakavaca, širećizlobne glasine o Straton Oakmontu i svim ostalim brokerskim firmama koje su im

stale na put. I, naravno, takođe sadržana u toj poruci bila je i činjenica da će jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, fundamentalna vrednost svih tihkompanija zablistati, i da će im se akcije vratiti, uskrsnuvši poput feniksa iz pepela,kada će svi klijenti Stratona zaraditi čitavo bogatstvo.

Ja sam nekoliko puta objašnjavao Deniju kako sva ljudska bića (izuzevmnogobrojnih socipata) imaju podsvesnu želju da urade ispravnu stvar. Zato jepodsvesna poruka trebalo da bude utelovljena u samom sastanku – da onda kadase oni smeju i okreću brojeve telefona i vrše neverovatan pritisak na ljude, u stvariispunjavaju ne samo svoje hedonističke želje za bogatstvom i priznanjem od

strane kolega, već isto tako zadovoljavaju i njihovu podsvesnu želju da uradeispravnu stvar. Tada i samo tada ih možete motivisati da ostvare ciljeve za kojenisu ni sanjali da su sposobni.

Tog trenutka, Deni je raširio ruke u stranu, a prostorija se polako utišala. On je rekao: ”U redu, a sad evo posebno zanimljivog dela, ili, da tako kažem,uznemirujućeg dela. Vidite, ako su deset odsto svih muškaraca prikriveni



235

homoseksualci, a ovde sada sedi hiljadu muškaraca, to znači da je u našoj sredinistotinu homića, koji gledaju kako bi nas jebali u zadnjicu kad god im okrenemoleđa!”

Odjednom su glave počele da se okreću sumnjičavo. Čak i male plave

asistentkinje prodaje počele su sumnjičavo da kruže pogledom naokolo. Uprostoriji se začuo žamor, koji nisam mogao da razaberem. Međutim, poruka jebila jasna: ”Pronađite ih i linčujte ih!”

Posmatrao sam s velikim iščekivanjem kako se hiljade vratova izvijaju tamo-amo… optužujuće poglede stotine ljudi… njihove mlade, snažne ruke koje su sepružale u svim pravcima upirući prstom na sumnjive. A onda je usledilonasumično izvikivanje njihovih imena:

”Teskovic” je homić!””O’Rajli” je prokleto nastran! Ustani, O’Rajli!”

”A šta je s Irvom i Skotom?” povikala su u isti glas dva Stratonca.”Da, Skot i Irv! Skot puši Irvu!”Međutim, nakon svega jednog minuta upiranja prstom i nekih ne tako

neosnovanih optužbi na račun Skota i Irva, ispalo je da niko nije čist. Zato je Denipodigao ruke još jednom i zamolio za tišinu. ”Slušajte,” rekao je optužujućimtonom, ”ja znam ko je od vas homoseksualac, a postoji dva načina na koje tomožemo da uradimo: lakši i teži. Dakle, vidite: Svi znaju da Skot puši Irvu, a videliste i da Skot zbog toga nije izgubio posao, zar ne?”

Odnekud iz sale upravnog odbora dopro je Skotov odbrambeni glas: ”Ja

nisam pušio Irvu! To je samo–”Deni ga prekide u pola reči gromoglasnim zvukom koji je odjeknuo iz

zvučnika: ”Dosta, Skot, dosta! Što to više budeš poricao, to ćeš ostaviti utisak da siviše kriv. Zato prekini s tim. Samo mi je žao tvoje supruge i dece, koji će se stidetišto si ti takav.” Deni je odmahnu glavom s gađenjem a potom se okrenuo odSkota. ”U svakom slučaju,” nastavio je novi izvršni direktor Stratona, ”taj gnusničin ima više veze sa moći nego sa seksom. I Irv nam je sad dokazao da je zaistamoćan čovek – tako što je naterao mlađe brokere da mu puše. Dakle, ceo slučaj jerazrešen, a Skotu je oprošteno.

”A sada kada sam vam demonstrirao koliko sam ja tolerantan u pogledu tevrste ponašanja, ima li među vama neki pravi muškarac koji ima jaja– i, u tompogledu, proklete smelosti da to pošteno objavi – da izađe i izjasni se?”

Niotkuda, mladi Stratonac slabe brade i još slabije moći prosuđivanja ustao je i progovorio glasno, odlučnim glasom. ”Ja sam homoseksualac, i ponosim setime!” A onda je atmosfera u Sali proključala. U roku od jedne sekunde, ka njemu



236

su poput smrtonosnih projektila poleteli predmeti. Potom su usledili zvižduci imjaukanje, a onda povici:

”Ti prokleri homiću! Idi pa se jebi na drugom mestu!””Ovog pušača kurca treba premazati katranom i nalepiti na njega perje!”

”Pazite na svoje piće! On će pokušati da vas siluje!”U redu, pomislio sam, završio se ovaj jutarnji sastanak, sazvan prepodne usvrhu potpunog ludila. I šta je ovaj sastanak postigao, ako je uopšte išta doprineo?Nisam bio sasvim siguran da je rezultirao nečim drugim osim što je naslikao jednuistinski groznu sliku onoga što od sutrašnjeg dana počinje da se zbiva u StratonOakmontu.

Zbog čega bi trebalo da budem iznenađen?Sat vremena kasnije, ja sam sedeo za svojim radnim stolom i sa ovih sedam

reči se tešio, dok sam u isti mah slušao kako se Pobesneli Maks obrušava naDenija i mene zbog ugovora o kupovini kontrolnog interesa u kompaniji, što je bilazamisao mog računovođe, Denisa Gaita, čiji je nadimak bio Kuvar, a koji je stekaozbog svoje ljubavi prema falsifikovanju računa, takozvanog finansijskog kulinarstvau okviru kojeg je umeo fantastično da zakuva stvari finansijske prirode.(FUSNOTA: Ovde je u pitanju igra rečima koja se pojavljuje u engleskom idiomu”cook the book ”. Ovaj termin označava falsifikovanje računa ili izveštaja odogađaju, najčešće finansijskom. Na prvi pogled, ova kombinacija se može učinitineobičnom, ali se ona po prvi put pojavila sredinom XVII. veka, i otada se nalazi u

upotrebi. To je metafora kulinarskog čina, pri čemu se sastojci menjaju, prekrajajui unapređuju procesom. Finansijski izveštaji takođe mogu biti modifikovani ukorist ’kuvara’.) Ukratko, ugovor je iziskivao da mi Straton mesečno isplaćujemilion dolara, i da to traje petnaest godina, s tim da mi se sve isplaćuje poduslovima ugovora o nekonkurentnosti, što je značilo da se slažem s tim da se netakmičim sa Stratonom u brokerskom poslu.

Pa ipak, uprkos tome što je na ovaj ugovor par ljudi reagovalo podizanjemobrva, on u stvari nije bio nezakonit (na površini), a ja sam imao prilike da uspešnozaplašim advokate firme da ga odobre bez obzira na to što je kolektivna mudrost

govorila u prilog tome da on ipak nije prošao praktičnu proveru.Ovog trenutka u mojoj kancelariji nalazila se i četvrta osoba, naime Vigvam,

koji do sada nije mnogo pričao. To, međutim, nije bilo iznenađujuće. Na kraju,Vigvam je proveo veći deo svoje mladosti večeravajući u mojoj kući, tako da je bioveoma svestan sposobnosti Pobesnelog Maksa.



237

Pobesneli Maks je govorio: ”…i vas dvojica morona ćete dopustiti da vamodseku sise zbog ovoga. Kupovina od sto osamdeset miliona dolara? To je kao dapljujete direktno u lice Komisije za hartije od vrednosti. Mislim – Isuse Hriste!Kada ćete vas dvojica jednom već nešto da naučite?”

Slegnuo sam ramenima. ”Smiri se, oče. Nije to tako loše kao što ti se čini. To je gorka pilula koju sam morao da popijem, a sto osamdeset miliona služi kaopodmazivanje.”

Malo i previše likujući, Deni je dodao: ”Maks, ja i ti ćemo da radimo dugo,pa zašto onda ovo ne bismo pripisali iskustvu, eh? Na kraju, tvoj sin će dobijatinovac! Šta bi tu moglo biti loše?”

Pobesneli Maks se okrenuo na petama i Deniju uputio uporan pogled.Uvukao je prvoklasni dim iz cigarete i skupio usta u malo O. Snažnim izdahom, onse usredsredio uobličivši tok dima u laserski snop u prečniku od jednog i po

centimetra, i topovskom snagom ga izbacio u pravcu Denijevog iscerenog lica.Potom, dok je Deni još bio obavijen oblakom dima, on je rekao: ”Da ti kažemnešto, Poruš. Ja ti neću ukazati neko novo poštovanje samo zato što moj sin sutraodlazi. Jer se poštovanje mora, pre svega, zaslužiti, a ako je jutarnji sastanaknekakav pokazatelj, možda bi za mene najbolje bilo da iz ovih stopa odem u zavodza zapošljavanje i da se prijavim kao nezaposlen. Da li znaš koliko si zakonaprekršio sa onim svojim smešnim i neverovatnim programom? Samo čekam pozivonog debelog nitkova, Dominik Barbare. To je onaj mladi ludak koji će seobračunati sa ovim glupostima.”

Potom se okrenuo ka meni i rekao: ”I zašto si odabrao da u ugovor o otkupubude navedena reč nekonkurentan? Kako ćeš biti konkurentan kad si već podzabranom?” Još jednom je uvukao dim cigarete. ”To ste ti i ona propalica Gaitozakuvali ovaj pokvareni plan? To je prokleta parodija, i ja odbijam da budem njendeo.” S tim, Pobesneli Maks se uputio ka vratima.

”Dve stvari, oče, pre nego što odeš,” rekao sam, podigavši ruku.Sa siktanjem: ”Koje?””Prvo, advokati firme su u potpunosti odobrili ugovor. A jedini razlog zbog

kojeg glasi na sto osamdeset miliona dolara je taj što kao nekonkurentan mora

biti otpisan na preko petnaest godina tako da ne izgubimo naknadu od ukupnogporeza. Straton će mi plaćati milion dolara mesečno, odnosno petnaest godina pomilion mesečno iznosi sto osamdeset miliona dolara.”

”Poštedi me brze matematike,” odgovorio je odsečno. ”uopšte nisamimpresioniran. A što se pravilnika o porezima tiče, ja sam toga i te kako svestan,



238

ma koliko ga tvoji i Gaitovi bukači zanemarivali. Zato nemoj da me ubeđuješ iobmanjuješ, gospodine Čoveče. Još nešto?

Neobavezno sam na to dodao: ”Danas večeru moramo da pomerimo našest sati. Nadin želi da dovede Čendler kako biste je ti i mama videli.” Ukrstio sam

prste i sačekao da ime Čendler očara Pobesnelog Maksa, čiji se izraz lica na samospomenuto ime jedine unuke odmah ublažio.Sa velikim osmehom i blagim engleskim akcentom, ser Maks je rekao:

”Ohhh, kakvo divno iznenađenje! Tvoja majka će se veoma obradovati što ćevideti Čendler. U redu, onda važi. Pozvaću mamu i saopštiti joj lepe vesti.” SerMaks je nakon toga izašao iz kancelarije s osmehom na licu i poskakujući u hodu.

Pogledao sam u Denija i Vigvama i slegnuo ramenima. ”Postoje izvesneključne reči koje ga smiruju, a Čendler je najpouzdanija od svih, U svakom slučaju,morate ih naučiti ako ne želite da dobije srčani napad u kancelariji.”

”Tvoj otac je dobar čovek,” rekao je Deni, ”I ovde se za njega ništa nećepromeniti. Ja ga gledam kao oca, i on može da kaže i uradi što god želi dokle godne bude spreman da ode u penziju.”

Nasmejao sam se, osećajući se zahvalnim zbog Denijeve lojalnosti.”Međutim, još važnije od tvog oca,” nastavio je, ”što već imam problema sa

hartijama od vrednosti Djuk. Uprkos tome što je Viktor u poslu samo tri dana, onveć širi glasine da je Straton na dobrom putu da bude izbačen iz posla i da je Djuksledeća velika stvar. On još uvek nije pokušao da ukrade brokere, ali to samo štonije uradio, siguran sam. Taj debeli kreten je isuviše lenj da obuči svoje brokere.”

Pogledao sam u Vigvama. ”Šta ti imaš da kažeš na sve ovo?””Mislim da Viktor ne predstavlja neku veliku pretnju,” odgovorio je Vigvam.

”Djuk je mala firma; oni nemaju ništa da ponude drugima. Oni nemaju nikakvihsopstvenih poslovnih poduhvata niti bilo kakav kapital, a nemaju ni zapisnik oproteklom poslovanju. Mislim da Viktor ima samo dugačak jezik koji ne ume dakontroliše.”

Nasmejao sam se Vigvamu, koji je samo potvrdio ono što sam već znao – danije bio ratni savetnik i da će biti od male pomoći Deniju u pogledu ovoh stvari.Prijateljskim tonom, rekao sam: ”Ti se varaš, drugar. Moraš celu stvar da vratiš

unazad. Vidiš, ako je Viktor pametan, on će shvatiti da ima sve što može daponudi novim brokerima. Njegova najveća moć je u stvari njegova veličina – ilinedostatak broja, rekao bih. Istina je da je najboljim ljudima u Stratonu teško dase domognu vrha; na putu stoji tako mnogo ljudi. I ako ne poznaješ nekoga umenadžmentu, mogao bi da budeš najprodorniji i najoštroumniji čovek na svetu iopet bi bio blokiran na svom putu napretka, ili barem na brzom putu napretka.



239

”Međutim, kod Djuka, to ne postoji. Svaki oštrouman i prodoran čovekmože da uđe i dobije prolaz. To je realnost. To je jedna od prednosti koju malafirma ima u odnosu na veliku, i to ne samo u ovoj industriji, već u bilo kojoj. Sdruge strane, mi imamo stabilnost i imamo zapisnik poslovanja. Ljudi ne brinu da

li će dobiti svoje plate na dan isplate, i znaju da je nova emisija akcija na vidiku.Viktor će pokušati da potceni te stvari, što je uostalom i razlog zbog kojeg sada širitu vrstu glasina.” Slegnuo sam ramenima. ”U svakom slučaju, ja ću to spomenutidanas na popodnevnom sastanku, i to je nešto što bi ti , Deni, trebalo da počnešda podstičeš tokom tvojih sastanaka, ako možeš da mimoiđeš sve one gluposti snapadima na homosekusalce. Mnogo toga će biti ratna propaganda – mada će tou naredna tri meseca biti sporna tačka i Viktor će morati da se oporavi.” Nasmejaosam se pouzdano. ”Dakle, šta ima osim toga?”

”Neke od manjih firmi nas nasumice napadaju,” rekao je Vigvam, svojim

uobičajenim setnim tonom. ”Pokušavaju da nam ukradu nekoliko poslova,brokera tu i tamo. Siguran sam da će to proći.”

”To će proći samo ako se ti pobrineš da prođe,” odsečno sam muodgovorio. ”Neka samo procuri informacija da ćemo tužiti svakog ko od Stratonapokuša da ukrade brokere. Naša nova politika će biti srce za oko.” Pogledao sam uDenija i rekao: ”Da li je još neko primio sudski poziv velike porote?”

Deni je odrično odmahnuo glavom. ”Niko, koliko ja znam, barem ne u saliupravnog odbora. Do sada smo ga dobili samo ja, ti i Keni. Mislim da niko u sali nezna da je istraga u toku.”

”Dobro,” rekao sam, gubeći moje uobičajeno sampouzdanje, ”dobro je što je cela stvar ekspedicija ribolova. Nešto bih uskoro mogao da saznam. Samočekam Boa.”

Nakon par trenutaka tišine, Vigvam je progovorio: ”Uzgred, Maden jepotpisao založni ugovor i vratio mi sertifikat akcije, tako da više ne brineš o tome.”

Deni je rekao: ”Zar ti nisam rekao da Stiv razmišlja na pravi način?”Odoleo sam porivu da kažem Deniju da ga je, donedavno, Stiv napadao

nezapamćenom silinom, govoreći da je Deni nesposoban da vodi Straton i da bitrebalo više da se usredsredim na to da pomognem njemu, Stivu, da izgradi Stiv

Maden Šuz, koji je pokazivao veći potencijal nego ikada. Prodaja je rasla pedesetodsto mesečno – mesečno! – a i dalje je ubrzano rasla. Međutim, iz operativnogugla, Stiv nije dobro upravljao poslom, proizvodeći i distribuirajući robu s velikimzaostatkom. To je imalo za posledicu da je kompanija stekla lošu reputaciju kodrobnih kuća zato što je redovno sa zakašnjenjem isporučivala obuću. Na Stivovonagovaranje, ja sam ozbiljno razmišljao da preselim svoju kancelariju u Vudsajd, u



240

Kvins, gde je Stiv Maden Šuz imao svoje korporacijsko sedište. I kad bih tamo jednom otišao, ja bih delio kancelariju sa Stivom, tako da bi se on usredsredio nakreativnu stranu, a ja na čisto poslovnu stranu posla.

Pa ipak, sve što sam rekao bilo je: ”Ne kažem ja da Stiv ne razmišlja kako bi

trebalo. Međutim, sada kad imamo akcije, to će mu olakšati da radi na ispravannačin. Novac čini da ljudi rade čudne stvari, Deni. Samo se strpi; uskoro ćešsaznati.”

U jedan sat popodne, pozvao sam Dženet da bih je malo razvedrio.Poslednjih nekoliko dana izgledala je veoma uznemireno. Danas se činilo da je nagranici da zaplače.

”Slušaj,” rekao sam tonom oca koji se obraća kćerki, ”postoji mnogo stvarina kojima možemo biti zahvalni, draga. Ne kažem da ne postoji osnov za tvojuzabrinutost, ali ti bi na vo trebalo da gledaš kao na nov početak, a ne kao na kraj.

Mi smo još mladi. Možda ćemo na sve to za par meseci gledati daleko opuštenije,ali će sve nakont toga krenuti nabolje.” Nasmejao sam srdačno. ”U svakomslučaju, za sada ćemo pronaći rešenje izvan kuće, što je savršeno, zato što tesmatram delom porodice.”

Dženet je počela da govori kroz nos gutajući suze. ”Znam. Samo… radi sesamo o tome da sam ja ovde od samog početka, da sam posmatrala kakoizgrađuješ ovu firmu ni iz čega. Bilo je to kao da mi se pred očima odigravalo čudo.Tada sam se po prvi osetila”– voljenom? Pomislio sam– ”ne znam. Kad se ti premameni ponašaš… tako kao što bi otac to činio…ja…” i nakon tih reči, Dženet je

briznula u histeričan plač.Oh, Isuse! Pomislio sam. Šta li sam sad uradio pogrešno? Moj cilj je bio da je

utešim, a ona eto sad plače. Moram pozvati Vojvotkinju! Ona je bila ekspert za testvari. Možda bi ona mogla da dođe i povede Dženet kući, mada bi za to bilopotrebno previše vremena.

Nemajući izbora, prišao sam Dženet i zagrlio je nežno. Sa velikom nežnošću,rekao sam: ”Nema ničeg lošeg u tome što plačeš, ali nemoj da zaboraviš da imamnogo toga čemu ćemo da se radujemo. Na kraju, Straton će jednog dana da sezatvori, Dženet; to je samo pitanje vremena; a budući da mi odlazimo sada, nas će

uvek pamtiti kao uspešne.” Nasmešio sam se i spustio ton glasa. ”U svakomslučaju, Nadin i ja večeras idemo na večeru kod mojih roditelja, a povešćemo iČeni. Želim da i ti pođeš s nama, u redu?”

Dženet se osmehnula – osmehnula se na pomisao da će da vidi Čendler – i ja sam morao da se upitam u kakvo nas stanje dovode svi ti životni potresi, kadsamo čistota i nevinost deteta može da nas ispuni mirom.



241

Proteklo je petnaest minuta otkako sam započeo svoj oproštajni ugovor kadmi je sinulo da sam držao svečan govor na sopstvenoj sahrani. Pa ipak, sa vedrijestrane, takođe mi se pružila jedinstvena prilika da se lično uverim kakve su

reakcije svih onih koji će prisustvovati mojoj sahrani.Pogledajte ih samo kako sede, upijajući svaku moju reč! Tako mnogoushićenih izraza… tako mnogo radoznalih i požudnih pogleda… tako mnogo divnoizvajanih tela ljudi koji su sedeli nagnuti napred na svojim sedištima. Pogledajtesamo kako me gutaju pogledom asistentkinje prodaje bujne plave kose, dubokihdekoltea i, naravno, neverovatno lepo izvajanih bokova. Možda bih duboko unjihov um trebalo da usadim podsvesnu sugestiju – da svaka od njih tokompreostalog dela svog života gori od želje da mi popuši, a onda proguta i poslednjukap moje muškosti.

Isuse, kakav sam ja prokleti perverznjak bio! Čak i sada, usred oproštajnoggovora, moj je um pomahnitalo radio na dva koloseka. Moje usne su se pomeralegore i dole, dok sam s jedne strane sledio tok misli zahvaljujući Stratoncima za petgodina dosledne lojalnosti i divljenja, a s druge u isti mah i dalje zaticao sebe kakose pitam da li je trebalo ili ne da opalim još više asistentkinja prodaje. Šta li sugvorile o meni? Da li me je to činilo slabim? Ili je bilo sasvim prirodno što samželeo da ih sve opalim? Na kraju, čemu smisao posedovanja moći ako je neupotrebljavaš za seksualne užitke? Istina. Nisam iskoristio taj aspekt moći onolikokoliko sam mogao, ili ne barem onoliko koliko ju je Deni iskoristio! Da li ću jednog

dana zbog toga žaliti? Ili sam možda postupio ispravno? Zrelo! Odgovorno!Sve te bizarne misli tutnjale su mi kroz glavu brzinom tornada pete

kategorije, dok su mi se sebične reči pune mudrosti poput bujice slivale sa usana,bez ijedne trunke svesnog napora. A onda sam shvatio da moj mozak u stvari neradi na dva koloseka (kao što je uvek bio slučaj), već na tri, što je stvarno biloprkleto bizarno.

Na trećem koloseku se vodio unutrašnji monolog, preispitivanje odekadentnoj prirodi koloseka broj dva, koje se usredsredilo na razloge za i protivtoga da mi asistentkinje prodaje puše. U međuvremenu, kolosek jedan se kretao

napred bez prekida, dok su se moje reči s usana kotrljale poput majušnih perlicasebične mudrosti, a reči su izvirale…odakle? Možda iz onog dela mozga koji radinezavisno od onog svesnog… ili su možda reči kuljale iz moćnog izvora čistenavike. Na kraju krajeva, koliko sam samo sastanaka održao u proteklih petgodina?... Dva dnevno za pet godina… dakle, sa trista radnih dana u godini, toiznosi 1,500 radnih dana, puta dva sastanka dnevno, što je jednako 3,000



242

sastanaka ukupno, minus onoliko sastanaka koliko je održao Deni, što je otprilikedeset odsto od ukupnog zbira, oduzeto od ukupnog broja od 3,000 sastanaka, ibroj 2,700 mi sam od sebe pade na pamet, ali su male perlice sebične mudrostinastavile da se kotrljaju sa mojih usana dok sam ja računao…

…i kad sam se naglo vratio sadašnjem tenutku, zatekao sam se gdeobjašnjavam kako će investiciono-bankarska firma Straton Oakmont sigurnoopstati – sigurno opstati! – zbog toga što svojom veličinom prevazilazi svakogpojednca i svaku pojedinačnu stvar. A onda sam osetio potrebu da ukrademrečenicu predsednika Frenklina Ruzvelta– koji je, uprkos tome što je biodemokrata, ipak izgledao kao sasvim normalan čovek, mada sam nedavno saznaoda mu je žena bila lezbejka – i počeo sam da objašnjavam Stratoncima kakonemaju ničega da se plaše osim samog straha.

U ovom trenutku sam osetio neodoljivu potrebu da još jednom naglasim

kako je Deni sposoban da upravlja firmom, posebno kad je neko tako prodoran isnažan kao što je Vigvam na njegovoj strani. Pa ipak, avaj, u sledećem trenutkusam imao priliku da se uverim da je hiljadu ljudi počelo da prevrće oči na te reči,dok ih je isto toliko odmahivalo glavom.

Zato sam osetio da je neophodno da pekoračim granicu ispravnogprosuđivanja. ”Slušajte, svi: Činjenica što mi je zabranjeno da se bavimposlovanjem sa hartijama od vrednosti ne može da me spreči da Deniju dajemsavete. Mislim – stvarno! Ne samo da mi zakon dozvoljava da ga savetujem, većisto tako mogu da savetujem Endija grina, Stiva sandersa, vlasnike Biltmora i

Monro Parkera, i, u tom smislu, bilo koga drugog u ovoj sali ko je zainteresovan daga čuje. Dakle, samo da znate, Deni i ja imamo jednu tradiciju da zajedno ručamo ivečeramo, a tu tradiciju nemamo nameru da napustimo samo zbog nekog glupog ismešnog sporazuma koji sam prisiljen da sklopim sa Komisijom za herije odvrednosti samo zato što sam znao da će to Stratonu omogućiti opstanak unarednih sto godina!”

Nakon toga je usledio grooglasan aplauz. Prelazio sam pogledom sam poprostoriji. Ahhh, kakvo obožavanje! Kakva ljubav prema Vuku iz Volstrita! Svedotle dok mi se pogled nije sreo sa pogledom Pobesnelog Maksa, kome je izgleda

prosto para izlazila iz prokletih ušiju. Zbog čega je on uopšte bio toliko zabrinut?Svi su se primili na ovaj glupi govor! Kako to da se jednostavno nije pridružioopštem eselju i radosti? Odoleo sam potrebi da iz toga izvučem očigledanzaključak da je moj otac drugačije reagovao zato što je bio jedina osoba u salikojoj je istinski stalo do mene i da je bio donekle zabrinut posmatrajući kako musin skače sa litice oličene u kontrolnim državnim organima.



243

Radi Pobesnelog Maksa, dodao sam: ”A sada, naravno, to će biti samosavet, a već po tome šta se pod tom reči podrazumeva to ne znači da se mojesugestije nužno moraju i slediti!” na štaje Deni uzviknuo iz bočnog dela sale: ”Da,to je tačno, ali zašto neko ko je pri zdravoj pameti ne bi sledio savet Džordana

Belforta?”Još jednom, gromoglasan aplauz! Raširio se salom poput virusa ebole, takoda je ubrzo cela sala bila na nogama, dajući ranjenom Vuku treće ovacije togpopodneva. Podigao sam ruku za malo tišine, kada sam uhvatio prijatan pogledKeri Čodoš, jedne od brokerki u Stratonu, koja je takođe bila i moja omiljena.

Keri je bila srednjih tridesetih, što je u Stratonu učinilo praktično antikom.Pa ipak, ona je još uvek bila lepotica. Ona je bila jedna od prvih Stratonovihbrokerki – kada je došla bez prebijene pare, i sa stručnošću koja se sastojala unjenoj savršenoj zadnjici. U to vreme, ona je tri meseca zaostala sa plaćenjem

stanarine, a njen Mercedes je bio pod ugovorom o otkupu zbog čega je bila podpritiskom.

Bio je to savršen prelazak, pomislio sam, u Djuk Sekjuritis i potom uotvaranje mogućnosti istrage FBI. Da, bolje je sada napraviti aluziju na FBI, gotovo predvideti istragu, kao da je Vuk video kako se sve vreme približavala i kako jedočekao spreman kako bi odbio napad.

Još jednom sam podigao ruku da bi se utišali. ”Slušajte, svi – neću ovde davas lažem. Nagodba sa Komisijom za hartije od vrednosti bila je jedna od najtežihodluka koju sam ikada doneo. Međutim, ja sam znao da će Straton izdržati bez

obzira na sve. Vidite, ono što Straton čini tako posebnim, što ga čininezaustaljivim, je to što on nije mesto gde ljudi dolaze samo da rade. I nije samoposao u okviru kojeg se traga za profitom. Straton je ideja! I već samim tim što jeideja on ne može biti zustavljen, niti ukinut dvogodišnjom istragom u rukamagomile nesposobnjakovića od kontrolora, koji su se smrzli do smrti u našojkonferencijskoj sali ne razmišljajući o tome da troše milione dolara onima kojiplaćaju porez da bi preduzeli najveći lov na veštice još od onog lova koji se odigraou Salemu!

”Suštinska ideja Stratona je da uopšte nije bitno u kojoj ste porodici rođeni,

ili koju ste školu pohađali, ili da li ste ili niste bili okarakterisani kao uspešni usrednjoškolskom godišnjem dnevniku. Ideja Sratona je da onda kad dođete ovde ipo prvi put kročite u salu upravnog odbora, vi počinjete život iz početka. Onogtrena kad prođete kroz vrata i zavetujete se na to da ćete biti lojalni firmi,postajete član porodice, i postajete Stratonac.”



244

Duboko sam udahnuo i pokazao u pravcu Keri. ”A sada, svi znate KeriČodoš, zar ne?”

Sala je odjekula kricima i povicima i mjaukanjem.Podigao sam rukom i nasmejao se. ”U redu, to je veoma lepo. U slučaju da

neko od vas to ne zna, Keri je bila jedna od prvih brokera Stratona, jedna od prvihosam. I kad razmišljamo o Keri, mi o njoj razmišljamo onakvoj kakva je ona danas – lepa žena koja vozi novi Mercedes; koja živi na Long Ajlendu u divnom stanu čiji je vlasnik; koja nosi komplete Šanel od tri hiljade dolara i haljine Dolče Gabana odšest hiljada dolara; koja svoj zimski odmor provodi na Bahamima a leto uHemtponsu; poznajete je kao nekog ko na računu u banci ima Bog zna kolikonovca” – verovatno ništa, ako bih morao da pogodim, zato što je to bio Strtonovmetod – ”i, naravno, svi znaju Keri kao jednu od najplaćenijih žena izvršnihrukovodilaca na Long Ajlendu, koja brzo napreduje ka tome da zarađuje preko

milion i po dolara godišnje!”Potom sam im ispričao u kakvim je životnim okolnostima Keri bila kad je

došla u Straton, a onda je lepa Keri na taj znak, odgovorila glasno, odlučnimglasom: ”Uvek ću te voleti, Džordan!” na šta je sala još jednom pomahnitala, itada sam dobio četvrte ovacije.

Pognuo sam glavu i poklonio se u znak zahvalnosti, a onda sam nakondobrih trideset sekundi zamolio za tišinu. Kad je poslednji Stratonac seo nazad nasvoje mesto, rekao sam: ”Razumljivo je da je Keri bila pritisnuta uza zid; ona jeimala malo dete o kojem je morala da se brine i brdo računa koji su se sručivali na

nju. Ona sebi nije mogla da dopusti da poklekne! Njen sin, Skot, koji jeneverovatno dete, uskoroće da krene na jedan od najboljih koledža u zemlji. Izahvaljujući svojoj majci, on neće morati da diplomira dugujući par stotina hiljadadolara za studentsku pozajmicu i potom biti prisiljen da–” Oh, gluposti! Keri jeplakala! Opet sam to uradio! Drugi put danas ja sam ženu doveo do suza! Gde jeVojvotkinja!

Keri je plakala tako glasno da su je okružile tri asistentkinje prodaje. Moraosam brzo da završim sa poentom i potom sa oproštajnim govorom pre nego što se još neko rasplače. ”U redu,” rekao sam. ”Svi mi volimo Keri, i ne volimo da je

vidimo kako plače.”Keri je podigla ruku i rekla, šmrkćući: ”Ja sam–Ja sam dobro. Izvini.””U redu,” odgovorio sam, pitajući se koji prikladan odgovor da uputim

rasplakanoj Stratonki tokom oproštajnog govora. Da li takav protokol uopštepostoji? ”Poenta koju sam ovom pričom hteo da vam saopštim je da ako misliteda prilika za brz napredak više ne postoji – da je zato što je Straton tako velik i



245

zato što se njim tako dobro upravlja vaš put ka vrhu blokiran – u istoriji Stratonanikada nije bilo bolje vreme za nekoga da napreduje u rangu i da dospe do samogvrha. A to je, prijatelji, činjenica!

”Jednostavna činjenica je da, sada kad odlazim, ostaje velika praznina koju

bi Deni trebalo da popuni. I odakle će je popuniti? Iz nekog spoljnog izvora? Iznekog izvora na Volstritu? Ne, naravno da ne! Straton se unapređuje iznutra! Ioduvek je tako bilo! Dakle, ušli vi samo kroz ova vrata, ili ostali ovde pet meseci iupravo premašili svoj sedmi milion, ili da ste ovde godinu dana i da ste zaradilisvoj prvi milion, danas je vaš srećan dan. Kako Straton nastavlja da raste, uvek ćebiti prepreka od strane regulativa. I upravo poput Komisije za hartije odvrednosti… svi ih mi isto tako prevazilazimo. Ko zna? Možda će sledeći put bitiNASD… ili državni organi… ili možda čak Tužilaštvo Sjedinjenih država. Ko možepouzdano da tvrdi? Na kraju, svaka velika firma na Volstritu jedanput prolazi kroz

to. Međutim, sve što bi vi trebalo da znate je da će Straton to izdržati do kraja i daće se nesrećan slučaj preobratiti u pravu priliku. Možda će Deni sledeći put stajatiovde, i predati baklju jednom od vas.”

Ućutao sam kako bi im dao vremena da malo razmisle o mojim rečima i dashvate njihovo dublje značenje, a onda sam počeo govor da privodim kraju. ”Zatoželim sreću, svima vama, i da nastavite da nižete uspehe. Molim vas za samo jednu uslugu: da sledite Denija onako kako ste sledili mene. Zavetujte mu se naodanost na način na koji ste to učinili prema meni. Budući da je od ovog momentaDeni glavni rukovodilac. Srećno, Deni! Znam da ćeš stvari podići na novi nivo.” I s

tim rečima, podigao sam mikrofon uvis da pozdravim Denija i dobio ovacije života.Kad se družina konačno smirila, dobio sam oproštajnu čestitku. Bila je

dimenzija sedam i po cetimetara sa petnaest, i na jednoj strani, velikim crvenimslovima, pisalo je Najboljem šefu na svetu! Na obe strane su bile napisane poruke – simbolom prikazani zagrljaji svakog od mojih Stratonaca – kojim su mizahvaljivali što sam im tako dramatično promenio život.

Kasnije, nakon što sam otišao u moju kancelariju i zatvorio vrata poposlednji put, morao sam da se upitam da li će mi se tako zahvaljivati i za petgodina od današnjeg dana.

Dvadeset peto poglavlje

Pravi pravcati kvalude

Koliko puta čovek mora da gleda ponovno prikazivanje serije Džiligenovoostrvo pre nego što odluči da sebi stavi pištolj u usta i povuče obarač? (FUSNOTA:



246

Džiligenovo ostrvo je istoimena komedija situacije koja se na američkoj televizijiCBS prikazivala tri sezone, od 26. septembra 1964. do 4. septembra 1967. Serija je pratila komične avanture sedam brodolomnika dok su pokušavali da prežive ikonačno uspeli da pobegnu sa prethodno nenaseljenog ostrva u čijoj blizini su

doživeli brodolom i na koje su se nasukali. Serija se sastojala iz 98 epizoda. Danas je glavni junak Džiligen opštepoznat kao komičan lik američke popularne kulture.)Bila je sreda, ledeno jutro, i uprkos tome što je bilo jedanaest sati, ja sam i

dalje ležao u krevetu, gledajući televiziju. Prisilno povlačenje, pomislio sam – nijeto prokleti piknik.

U poslednje četiri nedelje sam mnogo gledao televiziju – i previše, premamišljenju potištene Vojvotkinje – i, takođe po tome kako je ona videla stvari,postao sam opsednut Džiligenovim ostrvom.

Za to je postojao i razlog: Gledajući seriju Džiligenovo ostrvo, došao sam do

šokantnog otkrića da ja nisam bio samo Vuk iz Volstrita. Na moje velikorazočarenje, postojao je neki čovek koji je sa mnom podelio ne tako počasnudistinkciju, a slučajno se zadesilo da je on trapavi anglosaksonski protestant koji jebio dovoljno zle kobi da se nasuče na Džiligenovo ostrvo. Njegovo ime je TarstonHauel III, i, avaj, on je zaista bio idiotski anglosaksonski protestant. I kako je običajnjegove klase nalagao, on je oženio ženu koja je takođe pripadala njegovomplemenitom rodu, groznu plavušu po imenu Lovi, koja je bila gotovo isti takavidiot kao i on, samo ne baš takav. Lovi je smatrala da je neophodno da nosi vunenikomplet, balske haljine optočene ukrasima, i da joj lice bude upadljivo

našminkano, uprkos činjenici da je Džiliganovo ostrvo bilo negde u JužnomPacifiku, najmanje pet milja udaljeno od najbliže maršrute za brodove gde bi jeretko ko mogao videti. Međutim, anglosaksonski protestanti preteruju uodevanju.

Pitao sam se da li je samo pukim slučajem prvobitni Vuk iz Volstrita bio jedan trapavi moron ili je moj nadimak imao blaže značenje – poredećiinteligenciju Džordana Belforta sa inteligencijom starog anlosaksonskog kretenačiji keoficijent ne prelazi šezdeset pet i koji noću mokri u krevet. Možda, misliosam mrzovoljno, možda.

Sve je bilo vrlo tužno i veoma, veoma depresivno. Sa vedrije strane gledano,provodio sam mnogo vremena s Čendler, koja je upravo progovorila. Sada jepostalo kristalno jasno da su moje početne sumnje bile potvrđene, moja kćerka jebila dokazani genije. Odoleo sam potrebi da je posmatram iz fizičkog ugla – budućida sam dobro znao da ću gajiti i negovati i njen poslednji molekul ma kakoizgledala. Međutim, ostala je činjenica da je bila apsolutno božanstvena i da je



247

svakim danom sve više i više ličila na svoju majku. Na sličan način, otkrio sam da jekako joj se karakter razvija tako sve dublje i dublje volim. Ona je bila tatinadevojčica, i retko bi prošao dan da sa njom nisam proveo tri ili četiri sata, učeći jenove reči.

U meni su bujala snažna osećanja, osećanja kakva mi do sada uopšte nisubila poznata. U dobru i zlu, došao sam do spoznaje da nikada nikoga nisam voleobezuslovno – ukljčujući i moju ženu i roditelje. I tek sada, počevši od Čendler, jasam konačno razumeo pravo značenje reči ljubav. Po prvi put, uspeo da shvatimzašto su moji roditelji osećali moj bol – doslovno pateći zajedno sa mnom –posebno tokom mog tinejdžerskog doba, kada je igledalo kao da sam rešio daprotraćim svoje darove. Konačno sam razumeo suštinski razlog zbog kojeg je mojamajka plakala, i znao sam ću i ja isto tako proliti suze ako moja kćerka na krajubude krenula mojim stopama. Ispunio me je osećaj krivice zbog svog onog bola

koji sam naneo mojim roditeljima, znajući da mora biti da ih je to pogodilo do srži.Tu je bila reč o bezuslovnoj ljubavi, zar ne? To je bila najčistija ljubav od svih, a jasam je sve do sada samo primao.

Ništa od svega toga nije oslabilo moja osećanja prema Vojvotkinji. Umestotoga, to me je navelo da se upitam da li bih ikada mogao da stignem do te tačke,do tog nivoa podrške i poverenja na kojem bih mogao da položim svojeodbrambene mehanizme i da je volim bezuslovno. Možda kad bismo imali i drugodete, pomislio sam. Ili možda kada bismo ostarili zajedno – zaista ostarili – i kadbismo oboje prešli tu granicu nakon koje fizički element više nema takav diktat.

Možda bih tada konačno u nju imao bezgranično poverenje.Kako su dani prolazili, tako postajao svestan da u Čendler tragam za

osećajem spokoja, osećajem stabilnosti i životnim smislom. Pomisao na odlazak uzatvor i razdvojenost od nje bilo je nešto što mi je stalno bilo u glavi poput mrtvogtereta, kojeg neću moći da se otarasim sve dotle dok agent Koleman ne završi sasvojom istragom i ne otkrije ništa. Tek tada ću moći da odahnem i da se opustim. Idalje sam čekao Boove vesti o tome da li je došao do nekih podataka odspecijalnog agenta Barsinija, ali je on imao problema da ga u tom smislu pridobije.

A onda je tu bila Vojvotkinja. Stari su s njom u vezi išle izuzetno dobro. U

stvari, sada kad sam imao dodatno vreme, otkrio sam da mi je daleko lakše da odnje sakrijem moju sve ukorenjeniju naviku da uzimam drogu. Razradio sam sjajanprogram da ustanem u pet sati ujutro, dva sata pre nje, i uzmem kvaludes namiru. Potom bih prošao kroz sve četiri faze lebdenja u oblacima – zujanje u ušima,nejasno izgovaranje, balavljenje i gubitak svesti – i pre nego što bi ustala. Nakonbuđenja, pogledao bih par epizoda Džilinganovog ostrva ili Moj san o Dženi, a



248

potom se sat vremena igrao s Čendler. U podne bih ručao s Denijem u Tendžinu,gde su mogli da nas vide svi Stratonci.

Nakon što bi se tržište zatvorilo, Deni i ja bismo se opet sastali, pri čemubismo zajedno uživali kvaludes. To bi bio moj drugi let u oblacima tokom dana.

Obično bih kući stigao oko sedam – nakon što bi potpuno prošla moja fazabalavljenja – i večerao s Vojvotkinjom i Čendler. I mada sam bio siguran daVojvotkinja odnekud zna šta radim, ona se izgleda pretvarala da sve to ne vidi –zahvaljujući, možda, tome što sam se barem potrudio da ne balavim pred njom, jer bi nju to, iznad svega, razjarilo.

Tog momenta telefon je zazvonio biiip. ”Da li si se probudio?” upitala jeDženet nepodnošljivim tonom.

”Pa jedanaest je sati, Dženet. Naravno da sam budan!””Dobro, ti se još nisi pojavio, pa odakle onda da znam?”

Neverovatno! Ona mi je i dalje pokazivala nepoštovanje, čak i sada kad jeradila iz moje kuće. Izgledalo je kao da su se ona i Vojvotkinja udružile protivmene, zbijajući šale sa mnom. Oh, one su se pretvarale da je to sve u šali, da je sveiz ljubavi, ali je sve bilo veoma nepošteno i sirovo s njihove strane.

I na osnovu čega su ove dve žene zbijale šalu sa mnom? Ozbiljno! Uprkosčinjenici što mi je bilo zabranjeno da poslujem u industriji hartija od vrednosti, jasam ipak uspeo da zaradim 4 miliona dolara u februaru; a ovog meseca, iako jebio 3. mart, ja sam već zaradio drugi milion. Dakle, nisam ja bio nekakav puž golać,koji se samo izležava u krevetu i ne radi ništa.

A šta su do đavola njih dve radile po ceo dan, uh? Dženet je veći deo danaprovodila u obožavanju Čendler i lupetanju s Gvin. Nadin je prvodila dane jašućione njene glupe konje, a potom šetkajući oko kuće odevena u engleski komplet isvetlozelene streč pantalone za jahanje, pamučnu rolku koja se uklapala u taj stil isjajne crne kožne čizme koje su joj dosezale iznad kolena, dok je u isti mah kijala,otežano disala, kašljala i češala se usled uporne alergije na konje. Jedina osobakoja me je zaista razumela bila je Čendler, i možda Gvin, od kojih me je ova malopre spomenuta poslužila doručkom u krevetu i ponudila mi kvaludes za bol uleđima.

Rekao sam Dženet: ”U redu, budan sam, zato ohladi malo sa tim tvojimprokletim izlivima. Upravo na programu gledam vesti iz sveta finansija.”

Dženet, skeptik: “”Oh, stvarno? I ja isto. I šta čovek javlja?””Odjebi, Dženet. Šta želiš?””Alan Čemtob je na telefonu; kaže da je nešto važno u pitanju.”



249

Alan Čemtob, takođe poznat kao Alan Kemikal-tob, moj verni dilerkvaludea, bio je pravi gnjavator. Nije bilo dovoljno samo da platim ovoj društvenojpijavici pedeset dolara za kvalude i pustim ga da ide svojim putem. Oh, ne! Ovajposebni diler droge želeo je da bude omiljen ili voljen ili ma šta u tom smislu.

Mislim, ovaj debeli nitkov dao je novo značenje frazi vaš prijateljski nastrojen dilerdroge iz kraja. Pa ipak, slučajno se desilo da on zaista ima najbolji kvaludes ugradu: što predstavlja relativan izraz u svetu zavisnosti od kvaludesa, u kojem jenajbolji kvaludes dolazio iz zemalja gde je zakonitim kompanijama za proizvodnjulekova i dalje bilo dozvoljeno da ga proizvode.

Da, bila je to tužna priča. Kao što je slučaj sa najjačim okrepljujućimlekovima, kvaludes je jedno vreme bio legalan u Sjedinjenim Državama, ali jenaknadno proglašen nezakonitim nakon što je Ministarstvo zdravlja uočilo da jena svaki zakonski napisan recept, bilo sto lažnih. Tako su sada samo dve zemlje na

svetu proizvodile kvaludes: Španija i Nemačka. I u obe te zemlje kontrole su biletako rigorozne da je bilo gotovo nemoguće nabaviti nešto malo veću količinu…

…što i jeste razlog zbog kojeg mi je srce lupalo kao zecu kad sam podigaoslušalicu a Alan Kemikal-tob rekao: ”Džordane, nećeš mi verovati, pronašao samapotekara u penziji koji ima dvadeset originalnih pakovanja kvaludea odproizvođača Lemons, koje je držao zaključane u sefu gotovo petnaest godina.Pokušao sam da mu tu zalihu iznudim još pre pet godina, ali nikada nije na topristao. Sada svojoj deci mora da plati školarinu, pa je spreman da ih proda poceni od petsto dolara po tableti, zato sam pomislio da bi mogao da budeš zaint–”

”Naravno da sam zainteresovan! Osetio sam potrebu da ga nazovemmoronom što mi je uopšte postavio to pitanje, ali sam joj odoleo. Na kraju,postojao je kvaludes i kvaludes. Brend svake kompanije je imao malo drugačijeformulisan naziv i, na isti način, bio različite snage. A niko nikada nije proizveooriginalniji kvaludes od genija iz Lemon farmaceutikals, koji su marketinškipredstaili svoj proizvod pod nazivom Lemon 714. Lemon, kako su ih zvali, bili sulegendarni, ne samo po njihovoj snazi već i po sposobnosti da device iz katoličkihškola pretvori u kraljice pušenja. Što je za sobom povuklo posledicu da su dobilenadimak širiteljke nogu. ”Sve ću ih uzeti!” rekao sam odsečnim glasom. ”U stvari,

reci tom čoveku da ću mu dati hiljadu dolara po piluli ako mi proda četrdeset, akomi ih proda sto, ja ću mu dati hiljadu petsto po komadu. To je sto pedeset hiljadadolara, Alan.” Milosrdni Bože, pomislio sam, Vuk je bogat čovek! Pravi Lemoni!Paladini su smatrani pravim kvaludeima, zato što su bili proizvedeni u legitimnojkompaniji lekova u Španiji, dakle ako su pilule kompanije Paladin smatrani pravim,onda su Lemonovi bili… pravi pravcati!



250

Kemikal-tob je odgovorio: ”On ih ima samo dvadeset.””Sranje! Da li si siguran? Da nećeš neke da prigrabiš za sebe?””Naravno da neću,” odgovorio je Kemikal-tob. ”Ja te smatram prijateljem, a

ja to nikada ne bih uradio prijatelju, zar ne?”

Kakv prokleti gubitnik, pomislio sam. Međutim, moj odgovor se doneklerazlikovao: ”Svakako da se slažem s tobom, prijatelju. Kad možeš da dođeš ovde?””Taj čovek neće biti kod kuće pre četiri sata. Ja mogu da budem u Old

Brukvilu oko pet.” S tim rečima, ponudio sam mu cenu. Ptom sam spustioslušalicu i izbrojao 12,000 dolara kao dete koje je upravo osvojilo nagradu u FAOŠvarcu.

Otišao sam do kupatila i otvorio ormarić s lekovima i izvadio kutiju na kojoj je pisalo Flit Enema. (FUSNOTA: Flit enema je laksativ.) Otvorio sam je, potomspustio moje bokserice niz kolena i tako energično istisnuo sadržaj te bočice u

zadnjicu da sam osetio kako je ogrebala ulaz u crevo. Tri minuta kasnije, čitavsadržaj mog donjeg digestivnog trakta je bio izbačen. Bio sam prilično siguran dato neće povećati intenzitet mog izmenjenog stanja svesti, ali, ipak, to mi je i daljeizgledalo kao mera opreza. Potom sam strpao prst duboko u grlo i ispovraćao jutarnji doručak.

Da, pomislio sam, uradio sam ono što bi svaki razuman čovek uradio podtako izuzetnim okolnostima, možda uz izuzetak da sebi dam enemu pre nego štoizazovem povraćanje. Međutim, ja sam dobro oprao ruke s vrelom vodom, i takose pročistio za malu tabletu.

Potom sam pozvao Denija i rekao mu da uradi kao i ja, što je, naravno, iuradio.

U pet sati popodne, Deni i ja smo igrali bilijar u mom prizemlju, nestrpljivoočekujući Alana Kemikal-toba. Igrali smo sa osam loptica, i Deni me je već tridesetminuta pobeđivao. Dok su se loptice sudarale i odbijale jedne o drugu, Deni jeosuo paljbu na Kineza: ”Ja sam sto posto siguran da su akcije dolazile od Kineza.Niko ih nema u tolikoj količini.”

Akcije na koje je Deni upućivao bila je najnovija emisija, M. H. Mejerson.

Problem je bio što sam se ja, kao deo moje usluge za uslugu sa Kenijem, složio daViktoru dam velike blokove istih. Naravno, akcije su date uz jasne instrukcije da ihne proda ponovo nama – dok je, naravno, Viktor to potpuno ignorisao tako da jesada prodavao nazad svaku akciju. Istinski frustrirajući deo je bio taj da je posamoj prirodi NASDAQ berze, bilo praktično nemoguće dokazati prekršaj. Sve sesastojalo samo u pretpostavci.



251

Pa ipak, procesom eliminacije nije bilo isuviše teško sastaviti dva i dvazajedno: Kinez nas zajebavao. ”Zašto izgledaš tako iznenađeno?” Upitao samcinično. ”Kinez je izopačeni manijak. On bi akcije prodao ponovo čak i da nijemorao, čisto da bi išao protiv nas. U svakom slučaju, sad vidiš zašto sam ti rekao

da u trgovini zauzmeš nepokrivenu poziciju sa dodatnih sto hiljada akcija. Onprodaje sve što može, a ti si i dalje u odličnom stanju.”Deni je klimnuo glavom natmureno.Nasmejao sam se i rekao: ”Ne brini, drugar. Koliko su mi do sada prodao tih

drugih akcija?””Otprilike milion akcija.””Dobro. Kad dođeš do milion-pet, ja ću Kinezu isključiti svetla, i–Prekinulo me je zvono na vratima. Deni i ja smo se okrenuli jedan ka

drugome i zaledili se na mestu, zastavši otvorenih usta. Par trenutaka kasnije,

Alan Kemikal-tob sišao je niz stepenice bučno i odmah počeo da lupeta glupostipostavljajući pitanje privatne prirode: ”Kako je Čendler?”

Oh, Isuse! Pomislio sam. Zašto on ne bi mogao da bude kao i svaki drugiobičan diler, da lepo stoji na uglovima ulica i prodaje drogu đacima? Zašto jetoliko želeo da se svidi drugima? ”Oh, ona je odlično,” odgovorio sam srdačno, asad možeš da mi predaš proklete lemonse? ”Kako su Marša i deca?”

”Oh, Marša kao Marša,” odgovori on, meljući vilicom kao pravi kokainskiprijatelj, ”ali deca su dobro”. Još jednom je počeo da melje vilicom. ”Znaš, zaistabih voleo da otvorim račun mojoj deci, ako je to u redu. Možda fond za koledž ili

nešto slično?””Da, svakako.” A sad mi predaj kvaludese, ti debeli kretenu! ”Pozovi

Denijevu asistentkinju i ona će se za to pobrinuti, zar ne, Deni?””Apsolutno,” odgovorio je Deni kroz stisnute zube. Imao je izraz lica koji kao

da je govorio: ”Predaj proklete lemonse i snosi posledice!”Petnaest minuta kasnije, Alan je konačno predao kvaludese. Izvadio sam

jedan i pregledao ga. Bio je savršeno okrugao, samo nešto malo veći, i imao jeispupčenje poput oraha. Bio je snežno bele boje… veoma čistog izgleda… ineverovatno se sijao, što je služilo kao lako uočljiv podsetnik da je, uprkos tome

što je ličio na Bajerov aspirin, bio nešto potpuno suprotno. S jedne strane pilule jebio plitko izgraviran naziv brenda, Lemon 714. S druge strane je bila tanka linijakoja je pilulu presecala na pola. Oko oboda pilule bio je ugraviran zaštitni žig.

Kemikal-tob je rekao: ”One su vrhunskog kvaliteta, Džordane. Ma šta dauradiš, nemoj uzeti više od jedne. One nisu kao Paladin; one su mnogo jače.”



252

Uverio sam ga da to neću uraditi…i, deset minuta kasnije, Deni i ja smo bilina putu do raja. Svaki od nas je progutao po jedan pravi pravcati kvalude, i sadasmo bili u gimnastičkoj sali u prizemlju, okruženi ogledalima od poda do plafona.Sala je bila opremljena sportskom opremom Sajbeks i sa dovoljno tegova i štangli i

benč klupa da impresionira Arnolda Švarcenegera. Deni je brzo hodao napokretnoj traci; ja sam bio na spravi na kojoj sam mogao da vežbam penjanje, kaoda me je jurio agent Koleman.

Rekao sam Deniju: ”Ništa tako ne može da doprinese dejstvu kvaludea kaovežbanje, zar ne?”

”Apsolut-proklet-no!” uzviknuo je Deni. ”Sve je u metabolizmu; što brži, tobolji.” Dohvatio je belu porcelansku šolju sakea i podigao je. ”E ovo je genije,uzgred rečeno. Ispijanje vrelog sakea nakon konzumiranja pravog lemona jeinspirativno. Kao da sipaš benzin na vatru koja bukti.”

Zgrabio sam svoju šolju sakea i krenuo da se kucnem i nazdravim saDenijem. Deni je pokušao da uradi to isto, ali su dve sprave za vežbanje jedna oddruge bile udaljene metar i osamdeset tako da smo bili izvan domašaja.

”Odličan pokušaj,” rekao je Deni, cerekajući se.”Barem sam dao sve od sebe!” uzvratio sam cereći se poput njega.Dva idiota koji su smejali kao ludi nazdravili su jedan s drugim u vazduhu i

ispili sake.Tog trenutka se otvoriše vrata, i eto je, stvorila se ispred nas: Vojvotkinja od

Bej Ridža, u svom svetlo zelenom odelu za jahanje. Zakoračila je agresivno ka

nama i zauzela pozu, zastavši s glavom nagnutom u stranu, rukama prekrštenimispod grudi i nogama prekrštenim kod članaka dok su joj leđa bila blago povijenaunazad. Potom je suzila oči uputivši nam pogled pun podozrenja, a onda je rekla:”Šta vas dva retarda radite?”

Isuse! Neočekivana komplikacija! ”Mislio sam da večeras izlaziš saHoupom?” upitao sam je optužujućim tonom.

”Aaaa…aaaa…pćiha!” kinula je moja ambiciozna jahačica, odustajući odsvoje poze. ”Moja alergija je tako grozna da ja…ja… ap ćihaaa!” kinula jeVojvotkinja još jednom. ”Moram da otkažem za Houp.”

”Blagoslovena, Vojvotkinjo!” rekao je Deni, upotrebivši nadimak moje žene.Vojvotkinja je odgovorila: ”Samo me još jednom pozovi Vojvotkinja, Deni, i

ja ću ti taj sake prosuti po glavi.” Potom, ka meni: ”Uđi unutra. Želim o nečemu daporazgovaram s tobom.” Nakon tih reči, okrenula se na petama i uputila ka drugojstrani prizemlja, ka prekrivenom kauču. On se nalazio odmah preko puta



253

unutrašnjeg terena za tenis, koji je nedavno pretvoren u izložbenu salu za odeću uznak podrške njenoj najnovijoj aspiraciji: majka dizajner.

Deni i ja smo je pokorno sledili. Šapnuo sam mu na uvo: ”Da li još neštoosećaš?”

”Ništa,” odgovorio mi je šapatom.Vojvotkinja je rekla: ”Razgovarala sam da nas sa Heder Gold, i ona misli da je sad idealno vreme da Čendler počne da pohađa školu jahanja. Zato želim da jojkupim ponija.” Klimnula je jednom, da naglasi suštinu svojih reči. ”U svakomslučaju, oni tamo imaju jednog koji je stvarno sladak, a nije ni mnogo skup.”

”Koliko?” upitao sam, sedajući pored Vojvotkinje i pitajući se kako ćeČendler da jaše konja kad još nije ni prohodala.

”Samo sedamdeset hiljada dolara!” odgovorila je nasmejana Vojvotkinja.Nije loše, zar ne?”

Pa dobro, pomislio sam, ako se slažeš da sa mnom vodiš ljubav dok sevraćam k sebi od pravog pravcatog kvaludea, onda ću ti rado kupiti precenjenogponija, ali sve što sam rekao bilo je: ”Stvarno zvuči kao realna cena. Ja u stvari čaknisam znao da su poniji tako skupi.” Prevrnuo sam očima.

Vojvotkinja me je uverila da su zaista tako skupi, a onda se, da bi naglasilato što je htela da kaže, priljubila uz mene tako da sam mogao da osetim njenparfem. ”Molim?” rekla mi je neodoljivim tonom. ”Ja ću ti biti najbolji prijatelj.”

Tog trenutka, Dženet je sišla niz stepenice sva nasmejana. ”Zdravo svima!Šta se ovde zbiva?”

Pogledao sam gore ka Dženet i rekao: ”Siđi i pridruži se prokletoj zabavi!”Očigledno, propustila je sarkazam, a trenutak kasnije je Dženet pridobila za svojuideju, tako da su njih dve sada pričale kako će Čendler divno izgledati na konju, uslatkom malom kompletu za jahanje, koji je Vojvotkinja poručila da se sašije poBog zna kojoj ceni.

Osetivši priliku, šapnuo sam Vojvotkinji da ću, ako pođe sa mnom u kupatiloi ako mi bude dopustila da je savijem preko lavaboa, biti veoma srećan i da ćusutra sa zadovoljstvom otići do štale Zlatna Obala i kupiti konja, i to čim se završiepizoda Džiliganovo ostrvo koja počinje u jedanaest sati, na šta je ona šapnula:

”Sada?” na šta sam ja opet potvrdno klimnuo glavom i tri puta brzo rekao: ”Molimte,” a onda se Vojvotkinja nasmešila i složila s tim. Nas dvoje smo se izvinili natrenutak i potom udaljili.

Uz malu predigru, savio sam je preko lavaboa i uleteo u nju bez imalopodmazivanja, na šta je ona rekla: ”OU!” a potom se još jednom zakašljala i kinula.Rekao sam: ”Blagoslovena si, ljubavi!” potom sam dvanaest puta brzo ušao i



254

izašao iz nje, ulazeći u nju poput rakete. Od početka do kraja, za celu radnju je bilopotrebno oko devet sekundi.

Vojvotkinja je okrenula svoju lepu malu glavu i rekla: ”To je to? Da li sisvršio?”

”Uh-uh,” odgovorio sam, trljajući ruku o ruku i dalje ne osećajući zujanje uušima. ”Zašto ne deš gore i ne upotrebiš svoj vibrator?”I dalje savijena preko lavaboa, Vojvotkinja je rekla: ”Zašto želiš da me se

otarasiš što pre? Znam da ti i Deni nešto smerate? Šta je u pitanj?””Ništa; samo poslovni razgovor, draga. To je to.””Jebi se!” odgovorila je Vojvotkinja. ”Lažeš, ja to dobro znam!” I jednim

hitrim pokretom, ona se laktovima odgurnula od lavaboa tako da sam poleteounazad i snažno se udario o vrata kupatila. Potom je podigla svoje pantalone za jahanje, pogledala se na trenutak u ogledalo, namestila kosu, odgurnula u stranu i

izašla.Deset minuta kasnije, ja i Deni smo bili u prizemlju, i dalje trezni da trezniji

nismo mogli biti. Odmahnuo sam glavom ozbiljno i rekao: ”One su toliko stare daim je dejstvo oslabilo. Mislim da bi trebalo da uzmemo drugu.”

To smo i uradili, i trideset minuta kasnije: ništa. Čak ni zujanje u ušima.”Da li možeš da zamisliš ovo sranje?” rekao je Deni. ”Petsto dolara po piluli,

a ona ćorak. Pa to je kriminal! Da pogledam rok trajanja na bočici.”Dodao sam mu bočicu.Pogledao je na nalepnicu. ”Decembar ’81!” uzviknuo je. ”Njima je istekao

rok!” Odvrnuo je poklopac i izvadio još dva lemonsa. ”One više nemaju nikakvodejstvo. Hajde da uzmemo još po jednu.”

Trideset minuta kasnije mi smo bili slomljeni. Svaki od nas je uzeo po trilemona i nije osetio apsolutno ništa.

”Pa dobro, kako je i pisalo na bočici!” promrmljao sam. ”One su zvaničnobezvredne.”

”Da,” složio se Deni. ”Takav je život, prijatelju.”Tog trenutka, preko interfona, začuo se glas Gvin: ”Gospodine Belfort, Bo

Dietl je na telefonu.”

Odmah sam podigao slušalicu. ”Zdravo, Bo, šta ima novo?”Njegov odgovor me je prenerazio: ”Moram odmah da razgovaram s

tobom,” odsečno je rekao, ”ali ne preko ovog telefona. Idi do telefonskegovornice i pozovi me na ovaj broj. Imaš li olovku kod sebe?”

”Da li ima nešto novo?” upitao sam. ”Da li si razgovarao s Bar–”



255

Bo me je prekinuo u pola reči: ”Ne preko ovog telefona, Bo. Međutim,kratko rečeno, da , imam neke informacije za tebe. Uzmi odmah olovku.”

Minut kasnije, ja sam bio u svom malom belom Mercedesu, smrzavajući se.U žurbi sam zaboravio da obučem kaput. Napolju je bilo veoma hladno – nije

moglo biti više od pet stepeni – a u sedam sati uveče u zimsko doba, u ovo vremese već smrklo. Pokrenuo sam automobil i krenuo ka prednjoj kapiji. Skrenuo samulevo na Pin Oak Kort, iznenadivši se što sam video tako veliki broj kola u nizu sobe strane ulice. Očigledno je neko u mom kraju priredio zabavu. Divno! Pomisliosam. Upravo sam spiskao 10,000 dolara na najgori kvalude u istoriji, a nekopriređuje prokleto slavlje!

Moj cilj je bio da platim telefon u klubu Brukvil Katri. On je bio udaljensvega nekoliko stotina metara uz put, i tridesetak sekundi kasnije ja sam krenuoprolazom za automobile. Parkirao sam ispred kluba i popeo se uz dvanaestak

stepenica od crvenih cigli, prošavši kroz par belih korintskih stubova.Unutar kluba se nalazio niz telefonskih govornica okačenih o zid. Podigao

sam slušalicu na jednoj od njih, okrenuo broj koji mi je Bo izdiktirao, potom ubaciomoju karticu. Nakon nekoliko poziva usledile su užasne vesti: ”Slušaj, Bo,” rekao jeBo s druge strane takođe iz telefonske govornice, ”malo pre me je pozvao Barsini,i rekao mi je da si predmet poodmakle istrage u vezi s pranjem novca. Očiglednoonaj čovek Koleman misli da si prebacio dvadeset miliona dolara u Švajcarsku. Ontamo ima svoj unutrašnji izvor koji mu dostavlja informacije. Barsini nije otkriodetalje, ali je nagovestio da si ulovljen u okviru nagodbe nekog drugog, kao da ti

prvobitno nisi bio njihova meta, ali da te je Koleman sad učinio glavnimpredmetom svoje istrage. Tvoj kućni telefon verovatno se prisluškuje, kao i kućana plaži. Reci mi, Bo, šta ima novo kod tebe?”

Duboko sam udahnuo, pokušavajući da ostanem hladnokrvan i dapronađem prave reči kojima bih odgovorio Bou na pitanje… ali šta sad tu ima dase kaže? Da imam milione dolara na lažnom računu Patriše Melor i da mi jerođena tašta tamo prokrijumčarila novac? Ili da je Tod Garet uhapšen zato što jeDeni bio dovoljno glup da upravlja kolima pod dejstvom kvaludea? Kakvu bi svrhuimalo da mu sve to kažem? Nikakvu, prema mom mišljenju. Zato je sve ono što

sam mu rekao bilo: ”Ja nemam nikakav novac u Švajcarskoj. To mora biti da jenekakva greška.”

”Molim?” upitao je Bo. ”Nisam razumeo šta si rekao. Možeš li to daponoviš?”

Negodujući, ponovio sam: ”Kažem, ja vemam ihahav nofac u Svazarskoj!”



256

S nevericom, Bo je rekao: ”Šta je s tobom, ti si drogiran? Ne razumemnijednu reč koju si rekao!” Potom mi je, iznenada, užurbanim tonom, rekao:”Slušaj me, Džordan – ne sedaj za volan! Reci mi gde si i ja ću poslati Roka potebe! Gde si, drugar? Reci mi!”

Najednom me je prožeo osećaj blaženstva koji kao da je izvirao iz mogmoždanog stabla, kao da su mi nekakvi prijatni žmarci prostrujali kroz svakimolekul mog tela. Telefonska slušalica mi je još uvek bila pored uveta i ja samželeo da kažem Bou da pošalje Rika po mene u klub Brukvil Kantri, ali nisammogao da pomerim usne. Bilo je to kao da moj mozak šalje signale, ali da su oniprekidani ili haotični. Osetio sam da sam paralizovan. Preplavio me je predivanosećaj. Zurio sam u sjajnu metalnu površinu telefona i nagnuo glavu u stranu,pokušavajući da pronađem svoj odraz… Kako divno telefon izgleda!... A onda jeodjednom telefon počeo sve više i više da se udaljava… Šta se dešava?... Gde ode

taj telefon?... Oh, sranje!... Ja sam sada padao nazad na leđa, stropoštavajući sepoput drveta kada ga poseku… ČUVAJ, PADA!... a onda TRAS! Ležao sam ravno naleđima, u polusvesnom stanju, zureći netremice u plafon kluba. Plafon je bioobložen stiroporom, kakav možete da vidite u kancelarijama. Prilično kitnjasto zakantri klub! Pomislio sam. Ovi prokleti anglosaksonski protestanti su štedeli nasopstvenom plafonu!

Duboko sam udahnuo i proverio da nisam nešto polomio. Sve je izgledalo uredu. Pravi pravcati kvalude me je zaštitio od ozleđivanja. Ovim malimzajebantima je bilo potrebno devedeset minuta da počnu da deluju, ali kad su

počeli… AU! Za tili čas sam iz faze zujanja u ušima prešao direktno u fazubalavljenja. U stvari, otkrio sam i novu fazu, negde između balavljenja i nesvesnogstanja. Bilo je to… šta li je to bilo? Tome je trebalo nadenuti nekakvo ime. Bila jeto faza cerebralne paralize! Sa! Moj mozak više nije bio u stanju da šalje jasnesignale mom muskulatornom sistemu. Kakva divna nova faza! Mozak mi je radio jasno, ali nisam imao kontrolu nad telom. I previše dobro! Previše dobro!

S velikim naporom, pružio sam vrat i ugledao kako slušalica još uvek visiklateći se napred i nazad na svetloj metalnoj žici. Mislim da sam začuo Boov glaskako viče: ”Reci mi gde si i ja ću poslati Roka!” mada je to verovatno bio plod moje

mašte. Jebi ga! Pomislio sam. Da li je uopšte imalo svrhe da pokušavam da dođemdo slušalice? Ja sam izgubio praktično moć govora.

Nakon pet minuta provedenih na podu, palo mi je na pamet da se Denimora biti nalazi u istom stanju. Oh, Isuse! Vojvotkinja se verovatno vrti po celojkući tražeći me i pitajući se gde sam se izgubio! Morao sam da se vratim kući. Domog imanja bilo je svega par stotinak metara, u pravoj liniji. Mogao bih da se



257

odvezem, zar ne? Ili bih možda mogao da odem peške? Međutim, ne, za to je biloi previše hladno. Verovatno bih umro od promrzlina.

Okrenuo sam se na sve četiri i pokušao da ustanem, ali bez uspeha. Svakiput kad bih podigao ruke s tepiha, ja bih se preturio sa strane. Moraću nekako da

dopuzim natrag do kola. Uostalom, šta u tome ima loše? Pa i Čendler je puzila, isve je to bilo u redu.Kad sam došao do prednjih vrata, uspravio sam se na kolena i zgrabio

bravu. Otvorio sam vrata i otpuzio napolje. Tamo su stajala moja kola… ispoddeset stepenika. Ma koliko bio odlučan u svojoj nameri da dođem do njih, mozakmi nije dozvoljavao da otpuzim niz stepenice, plašeći se same mogućnosti šta bimoglo da se desi. Zato sam legao ravno na stomak i savio ruke ispod grudi, a ondase zakotrljao niz stepenice izigravajući bure. Koje se na početku kotrljalo sporo…pod kontrolom…a onda…oh, sranje!... Otkortljah

se!...Brže…brže…bum…bum…bum… i tresnuh iz sve snage na parking uz tupudarac.

Međutim, opet me je pravi pravcati kvalude zaštitio od povrede, i tridesetsekundi kasnije sam sedeo za volanom sa upaljenim motorom i kolima u pokretudok mi je brada bila naslonjena na volan. Način na koji sam bio povijen, sa očimakoje su jedva mogle da gledaju preko blatobrana, izgledao sam poput onihplavokosih starih žena koje su vozile levom stranom puta, vozeći dvadeset na sat.

Izvukao sam se sa parkinga, kretajući se brzinom od jedne milje na sat imoleći se Bogu. Očigledno, On je bio pun ljubavi i milosti, baš kako u Bibliji piše,

jer sam minut kasnije bio parkiran ispred moje kuće, i to u jednom komadu.Pobeda! Zahvalio sam se Gospodaru što je Gosodar, i nakon što sam uložioposlednji atom napora, dopuzio sam u kuhinju, i u tom trenutku postao svestanda zurim u lepo lice Vojvotkinje…Uh-Oh! Sada sam to osetio!... Koliko je bila ljuta?To je nemoguće opisati.

A onda sam najednom shvatio da nije bila ljuta. Ona je, u stvari, histeričnoplakala. Sledeća stvar koju sam razaznao bila je da je čučnula i počela da me ljubipo celom licu i glavi, dok je u isti mah pokušavala da progovori kroz suze: ”Oh,hvala Bogu što si kući stigao bezbedno, dragi! Mislila sam da ću te izgubiti…

ja…ja”– nije mogla ni da izgovori reči – ”Toliko te volim. Mislila sam da si se negdeslupao s kolima. Bo je pozvao ovde i rekao mi da je razgovarao s tobom telefonomi da si se ti onesvestio. Onda sam ja sišla i Deni je puzio naokolo na rukama ikolenama, udarajući u zidove. Hajde, dopusti mi da ti pomognem, mili.” Podiglame je, dovela do trpezarijskog stola i postavila na kuhinjsku stolicu. Sledećesekunde sam glavom udario o sto.



258

”Moraš prestati s tim,” preklinjala me je. ”Doći ćeš samom sebi glave, dragi.Ja… ja ne mogu da te izgubim. Molim te, pogledaj samo svoju kćerku, ona te voli.Umrećeš ako budeš nastavio ovako.”

Pogledao sam u Čendler, naši pogledi su se sreli i ona mi se nasmejala.

”Tata!” rekla je. ”Zdravo, tata!”Nasmejao sam se kćerki i taman se spremao da joj promrmljam: Volim te,kad sam iznenada osetio kako me dve snažne ruke povlače sa stolice i vuku me uzstepenice.

Roko iz noćne smene je rekao:”Gospodine Belfort, vi morate da legnete ukrevet i odmah da spavate. Sve će biti u redu.”

Roko iz dnevne smene na to je dodao: ”Ne brinite, gospodine Belfort. Mićemo se za sve pobrinuti.”

O čemu oni to, do đavola, govore? Želeo sam da ih upitam, ali nisam mogao

da izgovorim ni reč. Minut kasnije bio sam sam u krevetu, i dalje potpuno odevenali pokriven po glavi i s isključenim svetlima. Duboko sam udahnuo, pokušavajaćisebi da razjasnim šta se to desilo. Ironično je bilo to što je Vojvotkinja bila takofina prema meni, iako je pozvala čuvare da dođu i da me odnesu gore, kao da sambio nevaljalo dete. Dobro, jebi ga! Pomislio sam. Kraljevska postelja je bila veomaudobna, i sada sam mogao do mile volje da uživam preostali deo faze cerebralneparalize, plutajući među naborima kineske svile.

Tog trenutka, svetla u sobi su se upalila. Trenutak kasnije neko je povukaomoj svileni pokrivač, i ja sam počeo da žmirkam usled prejakog svetla baterlampe.

”Gospodine Belfort,” rekao mi je npoznati glas, ”ser, da li ste budni?””Ser?... Ko me to, do đavola, zove ser?”… Nakon nekoliko sekundi, moje oči

su se privikle na svetlo i ubrzo sam to saznao. Bio je to policajac – njih dvojica, ustvari – iz policijskog odeljenja Old Brukvil. Bili su uniformisano i pod punomopremom – revolveri, lisice, sjajne značke, ceo arsenal. Jedan od njih je bio visok idebeo sa opuštenim brkovima; drugi je bio niži i žilav, crvene kože poputtinejdžera.

Najednom sam osetio kako se nad mene nadnosi užasan taman oblak. Ovdenešto užasno nije bilo u redu. Agent Koleman je verovatno radio mnogo brzo! Ja

sam već bio uhapšen, a istraga je tek počela! A šta se desilo s onim nepisanimpravilom da je pravda spora ali dostižna? I zašto bi agent Koleman koristio policijuOld Brukvila da me hapsi? Oni su bili poput igračaka policajaca, za ime Božje, anjihova policijska stanica je bila kao Mejberi RFD. Zar je to način da se ljudi hapsezbog pranja novca?



259

”Gospodine Belfort,” rekao je policajac, ”da li ste vi upravljali svojimkolima?”

Uh-oh! Budući da sam bio drogiran, moj mozak je počeo da šalje znak zaopasnost mom govornom aparatu – izdajući mu uputstva da ćuti. ”Ja ne vnam fta

vi fričate,” rekao sam.Očigledno da taj odgovor nije naišao na dobar prijem, i sledeća stvar kojuznam bila je da sam sproveden niz moje spiralne stepenice sa rukama koje supozadi bile vezane lisicama. Kad sam došao do prednjih vrata, debeli policajac jerekao: ”Vi ste imani sedam različitih saobraćajnih nesreća, gospodine Belfort: šestod njih su se desile upravo ovde na Pin Oak Kortu, a ona druga je direktan sudarna putu Čiken Veli. Žena koja je upravljala drugim vozilom je sada na putu ubolnicu sa slomljenom rukom. Vi ste uhapšeni, gospodine Belfort, zato što stevozili pod uticajem narkotika, nesmotrenog izazivanja opšte opasnosti i

napuštanja mesta saobraćajne nesreće.” S tim, on mi je pročitao moja prava. Kad je stigao do onog dela o slučaju ako sebi ne mogu da priuštim advokata, on injegov partner su počeli da se kikoću.

Međutim, o čemu su oni pričali? Ja nisam imao nikakvu saobraćajnunesreću, a kamoli sedam. Bože usliši moje molitve i zaštiti od me od svakog zla!Oni su uhapsili pogrešnu osobu! Čist slučaj zemene identiteta, pomislio sam…

…sve dotle dok nisam ugledao moj mali Mercedes, jer mi je istog trenutkapala vilica. Kola su bila potpuno uništena, od prednjeg do zadnjeg dela. Stranasuvozača, u koju sam sad gledao, bila je potpuno zdrobljena, a zadnji točak je bio

ulubljen pod neverovatno kosim uglom. Prednji deo kola je izgledao kaoharmonika, dok je zadnji blatobran visio na zemlji. Odjednom sam osetio da sampospan… kolena su mi poklekla… i sledeća stvar koje se sećam je… tras!... Ponovosam se našao na zemlji, gledajući gore u noćno nebo.

Dva policajca su se nagnula nada mnom. Onaj debeli je rekao zabrinutimglasom: ”Gospodine Belfort, na čemu ste, ser? Recite nam na čemu ste kakobismo mogli da vam pomognemo.”

Dobro, pomislio sam, ako biste bili tako ljubazni da odete gore i pogledate umoj ormarić s lekovima, tu ćete pronaći plastične kesice s dva grama kokaina.

Molim vas, donesite mi to i dozvolite da ga ušmrknem nekoliko puta kako bihuopšte mogao da izađem, inače ćete me odneti u policijsku stanicu kao dete!Međutim, moje dobro rasuđivanje je pobedilo, i sve što sam rekao bilo je: ”Vizimate zogrešnog zoveka!” Vi imate pogrešnog čoveka.

Dva policajca su pogledala jedan u drugog i slegla ramenima. Podigli su meuhvativši me ispod pazuha i odveli me do policijskih kola.



260

U tom trenutku je istrčala Vojvotkinja, vrišteći svojim britanskim akcentom:”Gde vi, do đavola, mislite da vodite mog muža? On je sa mnom bio cele noći! Akoga smesta ne ostavite, obojica ćete već iduće nedelje raditi u prodavnici dečjihigračaka Tojs ’R’!

Okrenuo sam se i pogledao u Vojvotkinju. S obe njene strane su se nalazilanaša dva čuvara po imenu Roko. Dva policajca su zastala na svom putu. Debelipolicajac je rekao: ”Gospođo Belfort, mi znamo ko je vaš suprug, i mi imamonekoliko svedoka da je vozio svoja kola. Predlažem vam da pozovete jednog odnjegovih advokata. Siguran sam da ih on ima mnogo.” S tim, policajci su nastavilida me vode do njihovog policijskog vozila.

”Ne brini,” povikala je Vojvotkinja, dok su me smeštali na zadnje sedištepolicijskog automobila. ”Bo je rekao da će se on za to pobrinuti, dragi! Volim te!”

I kako je policijski automobil izašao s imanja, sve o čemu sam mogao da

razmišljam bilo je koliko volim Vojvotkinju i koliko ona voli mene. Pomislio samkako je plakala kad je pomislila da me je izgubila, i kako je stala u moju odbranukad su me policajci odvodili s lisicama na rukama. Možda se ona upravo sada, i to jednom i zauvek, dokazala preda mnom. Možda bih tek sada, jednom i zauvek,mogao s lakoćom da se opustim – znajući da će mi ona biti podrška i u dobru i uzlu. Da, pomislio sam, Vojvotkinja me iskreno voli.

Usledila je kratka vožnja do policijske stanice Old Brukvil, koja je po svemuviše podsećala na neku neobičnu privatnu kuću. Ona je bila bela, sa zelenim

prozorskim kapcima. Delovala je, u stvari, više umirujuće. To bi bilo sasvim solidnomesto, pomislio sam, da prespavam sve faze lošeg konzumiranja kvaludea.

Unutra su bile dve zatvorske ćelije, i ja sam se ubrzo našao u jednoj od njih.U stvari, ja nisam sedeo; već sam ležao na podu s obrazom naslonjenim na beton.Nejasno sam sećao da sam prošao kroz uobičajenu proceduru – uzimanje otisakaprstiju, fotografisanje, i, u mom slučaju, videotraka – kao dokaz ekstremnog stanjaopijenosti.

”Gospodine Belfort,” rekao je policajac kome je stomak iznad pojasa srevolverom visio kao salama, ”morate nam dati uzorak urina.”

Seo sam – najednom shvativši da više nisam drogiran. Prava lepota ovihpravih pravcatih kvaludea još jednom je zasijala, i sada sam bio savršeno trezan.Duboko sam uzdahuo i rekao: ”Ja ne znam šta vi ljudi mislite da radite, ali akomomentalno ne dobijem telefon, vas dvjica ćete biti u velikoj nevolji.”



261

To je izgleda zapanjilo kopile, i on je rekao:: ”Dobro, vidim da je ono načemu ste bili konačno izgubilo dejstvo. Sa zadovoljstvom ću vas pustiti iz ćelije,bez lisica, ako obećate da nećete pobeći.”

Klimnuo sam glavom. On je otvorio vrata ćelije i pokazao mi telefon na

malom drvenom stolu. Okrenuo sam kućni broj mog advokata – oduprevši sepotrebi da izvučem zaključak zbog čega njegov broj telefona znam napamet.Pet minuta kasnije ja sam mokrio u posudu, pitajući se zašto mi je Džo

Fahmegeti, moj advokat, rekao da ne brinem zbog pozitivnih rezultata testiranjana drogu.

Vratio sam se u ćeliju, i sedeo na podu kad mi je policajac rekao: ”Pa dobro,gospodine Belfort, čisto za slučaj da pitate, testovi su se pokazali pozitivnim nakokain, metakalon, benzodiazepin, amfetamine, MDMA, opijate i marihuanu. Ustvari, jedina stvar koju vaši testovi nisu pokazali jesu halucinogene droge. Šta s

njima nije u redu, ne volite ih?”Nasmejao sam bezizražajno i rekao: ”Da ti kažem nešto, gospodine

milicioneru. Što se tiče cele ove stvari oko vožnje, vi ste uhapsili pogrešnogčoveka, a što se testa na drogu tiče, uopšte me ne interesuje. Imam bolesna leđa,i sve što uzimam prepisao mi je lakar lično. Zato odjebi!”

On je zurio u mene s nevericom. Onda je pogledao u svoj sat i slegnuoramenima. ”Pa dobro, u svakom slučaju, isuviše je kasno za noćno suđenje, zatoćemo vas odvesti u Central Buking u Nasau Kaunti. Mislim da tamo nikada nistebili, zar ne?”

Odoleo sam potrebi da ponovo kažem tom debelom kopiletu da odjebe, izato sam se okrenuo i zatvorio oči. Nasau Kaunti zatvor je pravi pakao, ali šta sammogao da uradim? Pogledao sam u sat na zidu: Tek što nije otkucalo jedanaestsati. Isuse! Ja ću provesti noć u zatvoru. Kakva prokleta neprijatnost!

Još jednom sam sklopio oči i pokušao da zaspim. U tom trenutku sam začuokako me neko zove po imenu. Ustao sam i pogledao kroz rešetke – i ugledaozaista bizaran prizor. To je bio jedan star ćelavi čovek u prugastoj pižami koji jezurio u mene.

”Da li si ti Džordan Belfort?” upitao je, sav uzbuđen.

”Da, zašto?””Ja sam sudija Stivens. Ja sam prijatelj prijatelja. Pretpostavljam da je ovo

tvoja optužba. Pretpostavljam da si spreman da se odrekneš prava na savet, zarne? Namignuo je.

”Da,” odgovorio sam revnosno.



262

”U redu, shvatiću to kao izjašnjenje da nisi kriv ili ma za šta da si optužen.Oslobađam te na osnovu tvog sopstvenog priznanja. Pozovi Džoa da sazna kad jedatum tvoje parnice.” Na te reči, on se nasmejao, okrenuo i otišao iz policijskestanice.

Par minuta kasnije ja sam saznao da me Džo Fahmegeti čeka napolju. Čak iu ovo doba noći, bio je odeven kao kruti dendi, u besprekornom odelu mornarskoplave boje i s prugastom kravatom. Njegova proseda kosa je bila savršeno ošišana.Nasmejao sam mu se i potom podigao jedan prst, kao da hoću da kažem: ”Čekajmalo!” Potom zavirnuo nazad u policijsku stanicu i rekao debelom policajcu:”Izvinite!”

On je pogledao gore. ”Da?”Pokazao sam mu srednji prst i rekao: ”Možeš sad da uzmeš Central Buking i

da ga sebi zabodeš u dupe!”

Dok sam se kolima vraćao kući, rekao sam advokatu: ”U gadnoj sam nevoljišto se tiče testa urina, Džo. Ispostavilo se da sam na sve pozitivan.”

Moj advokat je slegnuo ramenima. ”Što se ti brineš? Misliš da te pogrešnousmeravam? Oni te u stvari nisu uhapsili u kolima, zar ne? Pa kako onda mogu dadokažu da su te droge bile u tvojoj krvi dok si vozio? Koja osoba će reći da ti nisiušao u kuću i uzeo par kvaludea i ušmrkao malo kokaina? A uopšte nijenezakonito da imaš drogu u svom sistemu? Nezakonito je da je poseduješ. Ustvari, mogu da se kladim da ću celu ovu stvar oko suđenja odbaciti na osnovutoga što Nadin, pre svega, ni u jednom trenutku nije dala dozvolu policiji da uđe

na imanje. Moraćeš da platiš za štetu koju si načinio drugom automobilu – moguda te optuže i da ti naplate samo za jednu saobraćajnu nesreću, zato što udrugima nije bilo svedoka – i onda ćeš morati da platiš malo novca ženi koja jepolomila ruku kako bi je na taj način ućutkao. Cela stvar te neće koštati više od stohiljada.” On je slegnuo ramenima, kao da kaže: “Sitniš!”

Klimnuo sam glavom. ”Gde si našao onog starog ludog sudiju?” Kakav je toživotni spasilac!”

”Nema potrebe da to znaš,” odgovorio mi je advokat, prevrnuvši očima.”Recimo samo da je prijatelj prijatelja.”

Ostatak vožnje protekao je u tišini. Kad smo stigli na imanje, Džo je rekao:”Tvoja žena je u krevetu, prilično je potresena. Zato s njom budi pažljiv. Ona jesatima plakala, ali mislim da se sad u velikoj meri smirila. U svakom slučaju, Bo jeovde s njom gotovo cele noći, i bio je od velike pomoći. Otišao je pre oko petnaestminuta.”

Klimnuo sam glavom, bez reči.



263

Džo je dodao: ”Seti se samo, Dožrdan: Slomljena ruka je jedna stvar, ali nikone može da sredi stvari kad neko izgubi život. Razumeš šta ti govorim.”

”Da, Džo, to je sporna tačka. Završio sam jednom zauvek s tim sranjem.”Rukovali smo se, i to je bilo to.

Gore na spratu, u glavnoj spavaćoj sobi, zatekao sam Vojvotkinju kako leži ukrevetu. Nagnuo sam se i poljubio je u obraz, potom se brzo svukao i legao ukrevet pored nje. Zurili smo u belu svilenu nadstrešnicu, dok su se naša naga teladodirivala ramenima i bokovima. Zgrabio sam joj ruku i držao je u mojoj ruci.

Nežnim glasom, rekao sam: ”Ničega se ne sećam, Nad. Onesvestio sam se,mislim da sam ja–”

Prekinula me je. ”Pssst, ne govori, dragi. Samo lezi ovde i opusti se.” Čvršćemi je stegla ruku, i tako smo ležali izgleda veoma dugo.

Stegao sam joj ruku. ”Nad, prestaću više s tim. Kunem se. I vog puta sam

mrtav ozbiljan. Mislim, ako ovo nije znamenje od Boga, onda ne znam šta jeste.”Okrenuo sam se ka njoj i poljubio je u obraz. ”Pa ipak, ja moram nešto dapreduzmem što se tiče bola u leđima. Ja tako više ne mogu da živim.Nepodnošljivo je. To je počelo da se upliće u ostale stvari.” Duboko sam udahnuo ipokušao da se umirim. ”Želim da odem na Floridu da posetim doktora Grina. Ontamo ima specijalističku kliniku za bolesti kičme, i poznati su po izuzetnimrezultatima u lečenju. Međutim, ma šta da se desi, obećavam ti da sam zauvekzavršio s tabletama. Znam da kvalude ne predstavlja nikakvo rešenje; znam da ćeon na kraju izvršiti poguban uticaj.”

Vojvotkinja se okrenula na stranu licem ka meni, stavila mi ruku preko grudii nežno me zagrlila. Potom mi je rekla da me voli. Poljubio sam njenu plavu kosu iduboko udahnuo miris kojim je odisala. Nakon toga sam joj rekao da je volim i dami je žao zbog svega što se desilo. Obećao sam joj da se više nikada neće desitiništa slično.

I ispalo je da sam bio u pravu povodom toga.Desiće se nešto gore.

Dvadeset šesto poglavlje

Mrtav čovek ne priča priče

Nakon dva jutra, probudio me je telefonski poziv ovlašćenog brokera zanekretnine sa Floride Keti Grin, supruge svetski poznatog neurohirurga doktoraBarta Grina. Ja sam angažovao Keti da za mene i Vojvotkinju pronađe mesto gde



264

ćemo živeti dok ja budem prolazio kroz četvoronedeljni program lečenja u bolniciDžekson Memorial.

”Ti i Nadin ćete prosto obožavati Indian Krik Ajlend”, rekla je srdačno Keti.”To je jedno od najmirnijih mesta za život u Majamiju. Tako je mirno i spokojno.

Oni čak imaju i svoju policiju – a s obzirom na to koliko se ti i Nadin obazirete nabezbednost, to je dodatna prednost.”Mirno i spokojno? U redu, ja sam nastojao da pobegnem od svega, zar ne?

Pa kakvu bi štetu mogao da prouzrokujem za kratke četiri nedelje, posebno udosadnom i mirnom mestu poput Indian Krik Ajlenda? U mestu u kojem ću bitiizolovan od pritisaka hladnog, okrutnog sveta, naime: Kvaludea, kokaina, kreka,marihuane, ksanaksa, valijuma, ambijena, metamfetamina, morfijuma i, naravno,agenta Kolemana.

Rekao sam: ”U redu, Keti, to mu zvuči upravo onako kao što mi je doktor

preporučio, posebno zbog toga što je mesto toliko mirno. Kakva je kuća?””Kuća je takva da prosto oduzima dah. To je bela kuća mediteranskog tipa s

krovom od crvenog crepa, a tu je i mesto dovoljno veliko za jahtu od dvadesetčetiri metra…” Ketin glas se za trenutak prekinuo.” ”…što mislim da nije dovoljnoza Nadin, ali možda možete da kupite neku manju jahtu dok budete ovde, zar ne?Sigurna sam da vam Bart može pomoći u vezi s tim.” Iz njenih šašavih sugestijaizbijala je čista logika. ”U svakom slučaju, dvorište je predivno; utu se nalazi bazenvelik poput Olimpijskog, kabine, bar, plinski roštilj, i đakuzi za šest osoba koji gledana zaliv. Izvanredno je što se tiče zabave. A najbolji deo je što je vlasnik spreman

da proda kuću, kompletno s nameštajem, za samo 5,5 miliona dolara. Odličnapogodba.”

Čekaj malo! Ko je uopšte spomenuo da neko želi da kupi kuću! Ja sam naFloridu išao samo na četiri nedelje! I zašto bih onda uzeo u obzir da kupujemdrugu jahtu kad sam ionako prezirao onu koju već imam? Rekao sam: ”Isskreno dati kažem, Keti, ja sada ne želim da kupim kuću, barem ne na Floridi. Da li misliš dabi je vlasnik iznajmio na mesec dana?”

”Ne,” rekla je utučeno Keti Grin, čije su se nade i snovi o šest procenataprovizije od prodaje nekretnine vredne 5,5 miliona dolara upravo raspršile pred

njenim krupnim plavim očima. ”Ona je samo na prodaju.””Hmmm,” odgovorio sam, ne sasvim ubeđen u činjenicu. ”Zašto ne ponudiš

tom čoveku sto hiljada za mesec dana i ne sačekaš odgovor?”

Prvog aprila na dan šale, ja sam se useljavao, a dotični vlasnik se iseljavao –poskakujući i pevušeći, bez sumnje, sve vreme do hotela u Saut Biču gde će



265

odsesti mesec dana. Osim toga, dan šale je bio savršen datum za useljenje, sobzirom na moje otkriće da je Indian Krik Ajlend bilo utočište za malo poznatu iugroženu vrstu zvanu plavokosi anglosaksonski protestanti, koja je, kako je na toKeti prethodno ukazala, bila živahna otpilike kao puž.

S vedrije strane gledano, u međuvremenu od moje saobraćajne nesreće doodlaska u bolnicu za lečenje bolesti leđa, uspeo sam da odletim avionom doŠvajcarske i da se tamo vidim sa Sorelom i majstorom falsifikatorom. Moj cilj jebio da saznam kako je FBI saznala za moje švajcarske račune. Na mojeiznenađenje, ipak, izgleda da je sve bilo u redu. Vlada Sjedinjenih Država se nijeraspitivala – tako da su me obojica, i Sorel i majstor falsifikator, uverili da bi onibili prvi koji bi za to saznali.

Indian Krik Ajlend je bilo samo na petnaest minuta vožnje kolima od klinikeza bolesti leđa. I tamo nije bilo oskudice u kolima, Vojvotkinja je sve to sredila – pa

je transportovala potpuno novi Mercedes za mene i Rend Rover za sebe. Gvin jetakođe došla u Majami kako bi mi pomagala, a njoj je takođe bio potrebanautomobil. Zato sam joj kupio novi Leksus, od lokalnog dilera iz Majamija.

Naravno, došao je i Roko. On je bio kao član porodice, zar ne? I Roku su bilapotrebna kola, pa me je Ričard Bronson, jedan od vlasnika Biltmora, poštedeoglavobolje da kupujem još jedna kola i pozajmio mi svoj crveni Ferari s pokretnimkrovom na mesec dana. Tako smo svi bili pokriveni.

Sa mnoštvom kola od kojih sam mogao da biram, moja odluka da iznajmim jahtu od osamnaest metara kako bih išao i vraćao se na kliniku postala je smešna.

Bilo je potrebno 20,000 dolara nedeljno za jahtu s četiti smrdljiva dizel motora,dobro opremljenu kabinu u koju nikada ne bih ni kročio, i gornju palubu beznadstrešnice, što bi uzrokovalo da dobijem opekotine trećeg stepena naramenima i vratu. Jahta bi mi bila iznajmljena zajedno sa starijim sedimkapetanom, koji bi me prebacivao do klinike i nazad ploveći prosečno brzinom odpet čvorova.

U ovom trenutku, mi smo bili na putu između dvaju obala, ploveći severnona našoj ruti ka Indian Krik Ajlendu u povratku sa klinike. Bila je subota, neštomalo pre podneva, i naši motori su brektali već dobrih sat vremena. Sedeo sam na

gornjoj palubi sa izvršnim direktorom Dolar Tajma, Gari Delukom, koji jeneverovatno ličio na predsednika Grover Klivlenda. Gari je bio ćelav, širokihramena, namrgođenog lica, četvrtastih vilica i užasno maljav, posebno na torzou.Sada smo obojica poskidali košulje i sunčali se uživajući na suncu. Ja sam biotrezan već gotovo mesec dana, što je već samo po sebi bilo čudo.



266

Rano ovog jutra Deluka mi se pridružio na jutarnjoj vožnji jahtom do klinike.To je za njega bilo vreme da sa mnom bez prekida malo porazgovara, tako da jenaš razgovor brzo krenuo u pravcu zajedničke jadikovke oko Dolar Tajma, čija jebudućnost, kako smo se složili, bila beznadežna.

Međutim, nijedan od neuspeha Dolar Tajma nije bio prouzrokovanDelukinom krivicom. On je stigao kada su stvari već krenule svojim tokom – kaodeo razrađenog tima – i tokom poslednjih šest meseci se pokazao kao prvoklasanizvršni direktor. Ja sam ga već ubedio da pređe u Njujork i postane izvršni direktorkompanije Stiv Maden Šuz, kojoj je očajnički bio potreban neko njegovihoperativnih sposobnosti i iskustva.

Mi smo o svemu tome razgovarali ranije ovog jutra, dok smo putovali upravcu juga. Sada, dok smo putovali ka severu, mi smo raspravljali o nečemu štosam smatrao beskrajno problematičnijim, odnosno, o tome šta on misli o Gari

Kaminskom, glavnom finansijskom direktoru Dolar Tajma – istom onomfinansijskom direktoru koji me je upoznao sa Žak Sorelom i majstoromfalsifikatorom pre gotovo godinu dana.

”U svakom slučaju,” Deluka je pričao, očiju potpuno zaklonjenih iza naočaraza sunce, ”postoji nešto čudno u vezi s njim što mi je prosto nedokučivo. Kao daima potpuno različit progra rada koji nema nikakve veze s Dolar Tajmom. Kao damu je rad u Dolar Tajmu samo fasada. Mislim, čovek njegovih godina bi trebalo daizgubi glavu oko kompanije koja propada, pa ipak, on ni okom nije trepnuo zbogtoga. On pola dana provodi objašnjavajući mi kako bismo mogli da rasporedimo

naš profit u Švajcarskoj – što u meni budi želju da otkinem onaj njegov prokletiumetak kose, s obzirom na nemamo nikakav profit koji bismo mogli daraspoređujemo.” Gari je slegnuo ramenima. ”Bilo kako bilo, pre ili kasnije, saznaćuveć ja šta to kopile smera.”

Klimnuo sam polako glavom, shvativši da su moji prvi instinkti o Kaminskombili tačni. Vuk je bio vrlo lukav što nije dopustio tom kopiletu s perikom da seuvuče u moje poslove sa inostranstvom. Pa ipak, ja nisam bio sto odsto siguran daKaminski nije namirisao insajdera, pa sam odlučio da izbacim probni balon upravcu Deluke. ”Definitivno se slažem s tobom. On je potpuno opsednut sa celom

tom stvari oko banaka u Švajcarskoj. U stvari, on svoje strelice upućuje ka meni.”Napravio sam pauzu, kao da bih se setio još nečega. ”Pre možda godinu dana,mislim. U svakom slučaju, ja sam otišao tamo s njim da sve to proverim, ali mi seto učinilo kao mnogo više problema nego što je vredelo, zato sam prešao prekosvega. Da li je nekada spomenuo nešto o tome?”



267

”Ne, ali znam da tamo i dalje ima gomilu klijenata. On drži jezik za zubima osvemu tome, mada je po ceo dan u telefonskoj vezi s Švajcarskom. Ja uvekproverim račun za telefon, i da ti kažem, on mora biti barem šest puta dnevnozove telefone u inostranstvu.” Deluka je na to ozbiljno odmahnuo glavom. ”Ma

šta da radi, bolje je da bude na oprezu – jer ako to ne bude slučaj, a njegov telefonbude prisluškivan, onda će se naći u gadnoj nevolji.”Uglovi mojih usana su se spustili nadole i ja sam slegnuo ramenima, kao da

hoću da kažem: ”Dobro, to je njegov problem, a ne moj!” Međutim, istina je bilada sam ja, ako je on zaista bio u stalnom kontaktu sa Sorelom i majstoromfalsifikatorom, u velikoj nevolji. Rekao sam neobavezno: ”Zanima me čisto izradoznalosti, zašto ne uzmeš listing i ne pogledaš da li stalno zove jedne te istebrojeve. Jer, ako to radi, okreni te brojeve kao slučajno i proveri s kim on torazgovara. Ja bih bio radoznao da to saznam, u redu?”

”Nema problema. Čim se vratimo kući, ja ću odmah trknuti kolima dokancelarije.”

”Ma daj, ne budi smešan; listing će biti tu i u ponedeljak.” Nasmejao sam dabih istakao svoju nezainteresovanost. ”U svakom slučaju, Eliot Lavinj bi sadatrebalo da je već u mojoj kući, a ja zaista želim da se vidim s njim. On će ti biti odvelike pomoći u ponovnom izgrađivanju operativnog dela u kompaniji Stiv MadenŠuz.”

”Zar on nije malo ćaknut?” upitao je Deluka.”U kom smislu? On je potpuno konfuzan, Gari! Pa ipak, on je jedan od

najoštroumnijih ljudi u industriji obuće – u stvari, najoštroumniji. Samo ga morašpronaći u pravo vreme – onda kad reči ne izgovara nejasno, kad ne dahće, nemuca ili plati kurvi deset hiljada da čučne na stakleni sto i vrši veliku nuždu nanjemu dok on masturbira.”

Po prvi put sam ugledao Eliota Lavinja pre četiri godine, dok sam bio nadmoru na Bahamima s Kenijem Grinom. Ja sam ležao pored bazena u hoteluKristal Palas i Kasino kad je Keni dojurio do mene. Sećam se kako je vrištao nešto ustilu: ”Požuri! Moraš odmah da odeš do kasina i proveriš ovog čoveka! Kocka se s

milion dolara, a nije nimalo stariji od tebe.”Uprkos tome što sam bio skeptičan u pogledu Kenijeve verzije celokupnog

događaja, ustao sam iz moje ležaljke i uputio se u kasino. Usput sam ga upitao:”Kojim se taj čovek poslom bavi?”



268

”Pitao sam jednog od ljudi iz kasina,” odgovorio je Blokhed, u čijem rečnikuengleskog jezika nisu postojale reči kao što su diler, nadzornik kasina, ili krupije, ”ioni su mi rekli da je on predsednik neke velike kompanije Garment Center.”

Nakon dva minuta ja sam zurio u mladog predsednika Garmenta, u stanju

potpunog šoka i neverice. Kada se sad setim svega toga, teško je reći šta me jeviše oborilo s nogu: prizor žestokog mladog Eliota – koji ne samo da se kladio u10,000 dolara po ruci, već je pred sobom na stolu imao ceo blekdžek i igrao nasedam karata odjednom, što znači da je rizikovao 70,000 dolara pri svakomdeljenju – ili njegove žene, Elen, koja izgleda nije imala više od trideset pet godina,a koja je poprimila izgled kakav nikada ranije nisam video, odnosno, izgledbasnoslovne bogatašice i u isti mah užasno izgladnele osobe.

Ostao sam bez reči. Zurio sam u ove dve anomalije dobrih petnaest minuta.Izgledali su kao veoma čudan par. On je bio oniži, veoma zgodan, izuzetno guste

smeđe kose koja mu je dopirala do ramena i stila koji je bio tako neverovatan da je mogao da se šeta naokolo u pelenama i s leptir mašnom, a da biste vi mogli bitisigurni da je to nešto najmodernije na svetu.

Ona je, s druge strane, bila niska i imala je usko, mršavo lice, uzan nos,upale obraze, izblajhanu plavu kosu, preplanuli smežurani ten, oči koje su bilepreblizu, i telo izmršavljeno gotovo do savršenog izgleda. Došao sam do zaključkada je ona jedna od onih izvanrednih osoba – žena puna ljubavi i podrške za svogmuža. Na kraju, šta je to što bi ovog zgodnog mladog čoveka koji se kockao uvelikom stilu i s poletom agenta 007 uopšte privuklo njoj?

Bio sam malo neprecizan.Sledećeg dana, ja i Eliot smo se sreli kod bazena. Odmah smo počeli veselo

da ćaskamo i brzo prešli na temu našeg životnog zanimanja, na to kolikozarađujemo i kako smo stigli do ove tačke u životu.

Eliot je, kako se ispostavilo, bio predsednik Peri Elisa, jedne od glavnihkompanija muške odeće u okviru Garmentovog ogranka. On u stvari nijeposedovao kompaniju; to je bilo odeljenje Salanta, javne kompanije koja jetrgovala na Njujorškoj berzi. Dakle, Eliot je bio zaposleni koji je primao platu. Kadmi je rekao kolika mu je plata umalo nisam pao sa stolice: Bila je samo milion

dolara godišnje, plus mali bonus par stotina hiljada dolara, na osnovuprofibatilnosti. Bila je to mala suma, u odnosu na moje zapisnike – posebno kad seuzme u obzir njegova sklonost ka visokim kockarskim ulozima. U stvari, on jeizgleda stavljao na kockudvogodišnju platu svaki put kad bi seo za sto sablekdžekom! Nisam bio siguran da li da budem impresioniran ili prezriv. Odlučiosam se pre da budem impresioniran.



269

Pa ipak, on je nagovestio dodatni izvor prihoda sa Peri Elisom – nagradu, datako kažem, u vezi sa proizvodnjom svečanih muških košulja, koje su se izrađivaleu inostranstvu, na Istoku. I mada nije bio posebno precizan u opisima, ja sam brzopročitao između redova: on je na neki način uzimao gotov novac od fabrika. Pa

ipak, ako je uspevao da prikupi 3 ili 4 miliona dolara godišnje, to je bio samo deoonog što sam ja zarađivao.Pre odlaska, mi smo razmenili brojeve telefona i obećali jedno drugom da

ćemo se čuti kad se vratimo u Ameriku. Pri tome ni u jednom trenutku nismonačeli temu o drogi.

Nedelju dana kasnije smo se sastali na ručku, u jednom veoma modernomrestoranu. Pet minuta nakon što smo seli, Eliot je posegnuo rukom u svojunutrašnji džep od sakoa i izvukao malu plastičnu kesicu punu kokaina. Okovratniknjegovog Peri Elis odela ostao je unutra; jednim energičnim pokretom ju je prineo

nosu i jednom ušmrknuo. Potom je proces ponovio još jednom, pa još jednom, ionda još jedanput. Pa ipak, on je to uradio tako spontano – i tako nonšalantno –da to nije primetila nijedna živa duša u našem okruženju.

Onda mi je ponudio kesicu. Odbio sam je, rekavši: ”Da li si ti lud? Da uzmemto usred dana!” na šta je on odgovorio: ”Umukni i uradi to,” a onda sam jaodgovorio: ”Svakako, zašto da ne!”

Minut kasnije ja sam se osećao divno, a četiri minuta kasnije sam se osećao jadno, nekontrolisano škripeći zubima i očajnički žudeći za valijumom. Eliot sesažalio na mene. On je posegnuo rukom u džep od pantalona i izvukao dva

kvaludea sa smeđim šarama, i rekao: ”Evo, uzmi ove; oni su prošvercovani, takoda imaju valijum u sebi.”

”Da sada uzmem kvalude?” upitao sam s nevericom. ”Tek tako, usreddana?”

”Da,” odsečno mi je odgovorio, ”zašto da ne?” Ti si gazda. Ko će moći bilošta da kaže na to?” a onda je izvukao još par kvaludea i progutao pilule sosmehom. Onda je ustao i počeo da skakuće usred restorana da bi ubrzao procesdelovanja. Uzeo sam svoja dva kvaludea, budući da je izgledalo da on tačno znašta radi.

Par minuta kasnije, dežmekast čovek je ušao u restoran, privukavši velikupažnju. Činilo se da je u šezdesetim, i odisao je bogatstvom. Eliot mi je rekao:”Ovaj čovek je vredan pola miliona. A pogledaj kako mu je samo ružna kravata.” Stim, Eliot je podigao nož i prišao krupnoj zverki, zagrlio ga, a onda mu odsekaokravatu, usred prepunog restorana. Onda je skinuo spstvenu kravatu, koja je bilapredivna, i okrenuo nagore okovratnik krupne zverke, stavio mu svoju kravatu oko



270

vrata, i vezao je u savršen Vindsor čvor za manje od pet sekundi, nakon čega ga jeovaj zagrlio i zahvalio mu.

Sat vremena kasnije mi smo obojica bili u društvu prostitutki, s tim što me je Eliot upoznao sa mojom prvom Prvoklasnom prostitukom. I uprkos činjenici što

sam zbok kokaina imao užasan problem s penisom, Prvoklasna prostitutka jeneverovatno odradila svoju oralnu magiju, tako da sam ubrzo postao silovit iagresivan – plativši joj 5,000 dolara zbog njenih problema, u kom trenutku mi jeona rekla da sam zgodan i da je ona, uprkos činjenici što je kurva, i dalje za udaju,ako sam zainteresovan.

Ubrzo potom, Eliot je ušao u sobu i rekao: ”Hajde! Obuci se – idemo uAtlantik Siti! Kasino šalje helikopter po nas i kupiće svakome od nas po zlatan sat,”na šta sam ja rekao, ”Ja imam samo pet hiljada kod sebe,” a on je na to odgovorio:”Razgovarao sam s kasinom, oni će ti obezbediti kredit u vrednosti od pola

miliona.”Pitao sam zašt su spremni da mi unapred daju toliko novca, s obzirom na to

da ja nikada u životu nisam prokockao više od 10,000 dolara. Međutim, satvremena kasnije ja sam se zatekao kako igram blekdžek u kockarnici Tramp Kastligrajući tempom 10,000 dolara po deljenju, kao da to nije neka suma. Krajemvečeri ja sam izašao četvrt miliona dolara bogatiji. Bio sam upecan.

Eliot i ja smo počeli zajedno da putujemo oko sveta; ponekad sasuprugama, ponekad bez njih. Od njega sam načinio mog prvog insajdera, tako dami je vratio milione gotovog novca – koristeći novac koji je prokrijumčario iz Peri

Elisa, kao i novac koi je osvojio u kasinima. On je bio prvoklasan kockar, tako da jesvojim godišnjim prihodima redovno dodavao minumum dva miliona dolara.

Potom je usledio moj razvod od Deniz – a onda moja momačka zabava učast predstojećem braku s Nadin. To će obeležiti prekretnicu u životu EliotaLavinja. Zabava je bila priređena u Las Vegasu u hotelu Miraž, koji se upravo bešeotvorio i smatrao elitnim mestom. Tu se sjatilo stotine Stratonaca, u pratnjipedesetak kurvi i droge dovoljno da umiri Nevadu. Okupili smo još trideset kurvi sulica Vegasa, a doletelo je i par njih iz Kalifornije. Doveli smo šestoricu njujorškihpolicajaca zajedno s nama, one iste koje sam podmićivao Stratonovim novim

emisijama. I kad su jednom tu dospeli, njujorški policajci su se ubrzo povezali slokalnim policajcima iz Vegasa, tako da smo unajmili i nekoliko njih.

Momačko veče se odigralo u subotu uveče. Eliot i ja smo sišli dole, i deliliblekdžek sto; okružila nas je gomila nepoznatih ljudi, kao i dosta telohranitelja. On je igrao pet od mogućih sedam ruku; ja sam igrao druge dve. Oboje smo se kladiliu 10,000 dolara po ruci; oboje smo bili zagrejani i ouzeti zanosom. Ja sam uzeo



271

pet kvaludesa i ušmrkao ne manje od osam gomila kokaina; on je takođe uzeo petkvaludea i ušmrkao kokaina dovoljno da učestvuje na skijaškim skokovima. Ja samzaradio 700,000, a on 2 miliona dolara. Kroz stegnute zube i škrgutave vilice, jasam rekao: ”Da kažemo da odustajemo, pa da odemo gore i proverimo na drugim

mestima.”Naravno, Eliot je razumeo kvalude jezik dobro kao i ja, pa je klimnuo glavomi mi smo se uputili gore. U tom trenutku sam bio toliko drogiran da sam znao dasam završio s kockanjem za to veče; rešio sam da napravim pauzu, zastao kodpulta i tražio isplatu do milion dolara. Ubacio sam gotov novac u plavi Miraž ranaci prebacio ga preko ramena. Međutim, Eliot još nije završio s kockanjem, pa jesvoje žetone ostavio na stolu, pod naoružanom stražom.

Gore, na spratu, krenuli smo dugim hodnikom, na kraju kojeg su se nalazilaogromna dupla vrata. S obe strane vrata se nalazio po jedan uniformisani

policajac, čuvajući ulaz. Oni su nam otvorili vrata, i mi smo se ubrzo našli usredprostorije gde je momačka zabava već uveliko bila u toku. Eliot i ja smo ušli i sledilise: Bila je to reinkarnacija Sodome i Gomore. Zid u dnu prostorije je bio sav odstakla i gledao je na Strip. Prostorija je bila puna ljudi koji su igrali i divljali. Samošto se plafon nije srušio; pod je izgledao kao da se podiže; miris seksa i znoja sepomešao sa oštrim mirisom veoma jake marihuane. Muzika je treštala tako glasnoda mi je odjekivala kroz želudac. Šestorica njujorških policajaca je nadgledalo sve,starajući se pri tom da se svi ponašaju prikladno.

U zadnjem delu sobe, odvratna kurva s narandžastom kosom i licem

buldoga je sedela na barskoj stolici, potpuno gola i prekrivena tetovažom. Noge su joj bile široko razmaknute, dok je niz od dvadeset Stratonaca čekao u redu da jeopali.

U tom trenutku mi se smučilo sve što sam u životu zastupao. Bio je to novStratonski zakon. Jedino rešenje je bilo da siđem u svoj apartman i uzmem petmiligrama ksanaksa, dvadeset miligrama ambiena i trideset miligrama morfijuma.Potom sam zapalio džoint i utonuo u dubok san bez snova.

Probudio sam se onog trenutka kad mi je Eliot Lavinj snažno prodrmaorame. Bilo je rano jutro i on mi je hladnokrvno objašnjavao kako momentalno

moramo da krenemo u Las Vegas, zato što je sve isuviše dekadentno. Sav srećanšto konačno dolazim, brzo sam spakovao svoje torbe. Međutim, kad sam otvoriosef, on je bio prazan.

Eliot je doviknuo iz dnevne sobe: ”Prošle noći sam morao da pozajmimmalo novca od tebe. Pretrpeo sam veliki gubitak.”



272

Ispostavilo se da je izgubio dva miliona. Nedelju dana kasnije, on, Deni, i jaotišli smo u Atlantik Siti kako bi mogao da nadoknadi svoje gubitke, i on je izgubio još jedan milion. Tokom nekoliko narednih godina on je nastavio da gubi… i gubi…sve dotle dok na kraju nije izgubio sve. Koliko je, u stvari, izgubio, i dalje je bio

predmet nagađanja, mada je prema većini računa gubitak iznosio negde između20 i 40 miliona dolara. U svakom slučaju, Eliot je sebe doveo do bankrota. I topotpuno. Zaostajao je u isplati poreza, dugovanja prema meni i fizički postaoprava olupina. Nije imao više od pedeset osam kilograma, a koža mu je postalaiste one smeđkaste boje kao i njegov kvalude zbog čega mi je bilo drago što sam ja ipak uzimao samo farmaceutski kvalude. (Uvek sam na njima tražio srebrnuliniju.)

I tako sam sad sedeo u dvorištu kuće na Indian Krik Ajlendu, posmatrajućiBilkejn Bej i nebo iznad Majamija. I to za stolom zajedno s Eliotom Lavinjijem, Gari

Delukom i Eliotovim bliskim prijateljem, Arturom Vinerom, koji je bio pedesetihgodina, ćelav, bogat i narkoman koji je konzumirao kokain.

Pored bazena se nalazila zanosna Vojvotkinja, koštunjava Elen, i Soni Viner,Arturova supruga. Do jednog sata popodne, bilo je trideset dva stepena, a nanebu nije bilo nijednog oblačka. Ovog trenutka, Eliot je pokušavao da mi odgovorina pitanje koje sam mu postavio u pogledu toga koji bi Stiv Maden trebalo da imacilj u okviru posla sa kompanijom Macy’s, koja je izgleda prijemčiva za ideju dapokrene lanac prodavnica Stiva Madena.

”Ključna ztvar je da ze od Mazena zahteva da se otvara zedna po zedna,”

rekao je nasmejani Eliot Lavinj, koji je uzeo pet kvaludea i uz to pijuckao hladanHajneken.

Rekao sam Geriju: ”Mislim da je pokušao da kaže da bi kompaniji Macy’strebalo da pristupimo sa pozicije prednosti i da im kažemo da možemo daotvaramo jednu po jednu prodavnicu. To bi trebalo da uradimo od regiona doregiona, imajući pri tome cilj da budemo u svim prodavnicama širom zemlje.”

Artur je dodao: ”Dobro rečeno, Džordan; to je bio dobar prevod.” Ubacio jekašičicu duboko u posudicu sa kokainom i sadržak ušmrknuo u levu nozdrvu.

Eliot je pogledao u Deluku, klimnuo glavom i podigao obrve, ako da hoće da

kaže: ”Eto vidiš, nije me tako teško razumeti.”Tog trenutka jevrejski kostur od žene je otišla do svog supruga i rekla:

”Eliot, daj mi jedan kvalude; meni je ponestalo.” Eliot je odmahnuo glavom ipokazao joj srednji prst.

”Ti si stvarno prokleto kopile!” odsečno je odgovorila gnevna izmršavljenažena.



273

”Čekaj samo, videćeš ti kad ti sledeći put ponestane. I ja ću tebi reći daodjebeš!”

Pogledao sam u Eliota, čija se glava sad klatila i mahala. To je bio jasan znakda je upravo trebalo da napusti fazu nejasnog izgovaranja i uđe u fazu balavljenja.

Rekao sam: ”Hej, El: Da li želiš da ti pripremim nešto za jelo da se malo pribereš?”Eliot se nasmejao široko i odgovorio: ”Napravi mi frvoklasni čizburger!””Nema problema!” rekao sam, ustao sa stolice i uputio se ka kuhinji da mu

napravim prvoklasni čizburger. Vojvotkinja me je zaustavila u gosstinskoj sobi, nasebi je imala plavi brazilski bikini koji je bio velik poput konopa za zmajeve.

Kroz stegnute zube, rekla je odsečnim glasom: ”Ne mogu da podnesem Elenviše nijednog sekunda! Ona je bolesna u glavi, i ne želim je više u mojoj kući. Onanejasno izgovara reči i ušmrkava kokain, i cela atmosfera je prokleto odvratna! Tisi sada već gotovo mesec dana trezan i ne želim da budeš okružen takvim ljudima.

To nije dobro za tebe.”Ja nisam čuo pola stvari koje je Vojvotkinja rekla. Mislim – čuo sam ja svaku

reč, ali sam bio isuviše zauzet gledajući njene grudi, koje je upravo uvećala nakorpu veličinu C. Izgledale su božanstveno. Rekao sam; ”Draga, smiri se; Elen nijetako loša. Osim toga, Eliot je jedan od mojih najbliskijih prijatelja, zato nemojmo otome diskutovati.” I kako su mi poslednje reči skliznule s usana, znao sam da sampogrešio. Nije prošla ni sekunda, a Vojvotkinja je zamahnula da me ošamari. Bio jeto snažan zamah desnicom i to otvorene šake.

Međutim, budući da sam bio trezan, imao sam reflekse poput mačke, tako

da sam s lakoćom uspeo da je eskiviram. Rekao sam: ”Ohladi malo, Nadin. Hm,nije me lako ošamariti kad sam trezan?” Uputio sam joj đavolast osmeh, na šta seona široko nasmejala, a onda mi se bacila u naručje obavivši me rukama i rekla:”Tako se ponosim tobom. Sada kao da si postao nova osoba. Čak i leđa počinju date prolaze, zar ne?”

”Malo,” odgovorio sam. ”Sada su delimično bolje, ali i dalje nije savršeno. Usvakom slučaju, kvaludea mi je stvarno dosta i s tim sam završio. I volim te više odsvega na svetu.”

”I ja tebe volim,” rekla je ona, napućivši usne. ”Ja sam samo poludela zato

što su Eliot i Elen zli. On na tebe užasno utiče, i ako on ovde ostane predugo… padobro, znaš o čemu govorim.” Poljubila me je vlažnim usnama, a onda se pripilauz mene oblinom svog stomaka.

Iznenada, sa tri pinte krvi koja je jurnula u moje slabine, shvatio sam da jeVojvotkinjino gledište daleko logičnije. Rekao sam joj: ”Slušaj me sad: Ako se



274

slažeš da budeš moj seksualni rob sledećeg vikenda, onda ću Eliota i Elen dasmestim u hotel – dogovoreno?”

Vojvotkinja se nasmejala široko i dodirnula me na pravo mesto.”Dogovoreno, dragi. Tvoja želja je moja zapovest; samo ih izbaci odavde i ja sam

potpuno tvoja.”Petnaest minuta kasnije Eliot je balavio svoj čizburger, dok sam jatelefonom razgovarao s Dženet, zamolivši je da za njega i Elen rezerviše hotelskusobu u luksuznom restoranu otprilike tridesetak minuta udaljenom od nas.

A onda iz čista mira, usta punih čizburgera, Eliot naglo skoči sa stolice izaroni u bazen. Nekoliko sekundi kasnije se pojavio na površini da uzme vazduh imahnuo mi pozivajući me na podvodnu trku. To je bilo nešto što smo uvek radili –kladeći se koji će od nas više puta pod vodom preplivati stazu. Eliot je bio odličanplivač, budući da je odrastao pored okeana, tako da je imao blagu prednost u

odnosu na mene. Međutim, s obzirom na njegove okolnosti, pomislio sam damogu da ga pobedim. Osim toga, ja sam kao tinejdžer bio spasilac na plaži, takoda sam i sam bio dobar plivač.

Obojica smo preplivali četiri puta: nerešeno. Vojvotkinja je došla i rekla:”Kada ćete vas dvojica kretena već jednom da odrastete? Meni se ne dopada kadigrate tu igru. To je glupo. I jedan od vas dvojice će tako jednom i da se povredi.”Potom je dodala: ”A gde je Eliot?”

Pogledao sam na dno bazena. Bacio još jednom pogled zažmirivši. Šta li onto radi? On leži na svojoj strani? Oh, sranje! Odjednom, povučen ozbiljnošću i

težinom ove situacije, reagovao sam automatski i ne razmišljajući zaronio na dnobazena da ga izvučem. Nije se pomerao. Zgrabio sam ga za kosu – i snažnimtrzajem desne ruke i najsnažnijim zahvatom kojim sam mogao da ga ščepam,otrgnuo sa dna i uputio se ka površini. Njegovo telo je bilo praktično bez težine uvodi. Čim smo se pojavili na površini, ja sam grčevito trgao ruku udesno, aEliotovo telo je izletelo iz vode i spustilo se na ivicu bazena, na beton. On je biomrtav. Mrtav!

”Oh, Bože moj!” vrisnula je Nadin, najednom je brizula u plač. ”Eliot jemrtav! Spasi ga!”

”Brzo zovi hitnu pomoć!” povikao sam. ”Požuri!”Stavio sam dva prsta na njegovu vratnu žilu. Nije bilo pulsa. Zgrabio sam mu

ručni zglob i oslušnuo puls. Ništa. Moj prijatelj je mrtav, pomislio sam.Te sekunde sam začuo piskav zvuk; bila je to Elen Lavinj. ”Oh, Bože, ne!

Molim te nemoj uzeti mog muža! Molim te! Spasi ga, Džorda! Spasi ga! Ne možeš



275

dopustiti da umre! Ne mogu da izgubim mog muža! Imam dvoje dece! Oh, ne! Nesada! Molim te!” Počela je nekontrolisano da rida.

Postao sam svestan gomile ljudi koja me je okružila – Gari Deluka, Artur iSoni, Gvin i Roko, čak i dadilja, koja je zgrabila Čendler iz dečjeg bazena i pojurila

da vidi kakav je to metež. Ugledao sam kako Nadin trči ka meni, vraćajući senakon što je telefonom pozvala hitnu pomoć, i reči koje su mi neprestanoodjekivale u ušima – Spasi ga! Spasi ga! Želeo sam da Eliotu dam veštačko disanje,baš kao što su me nekada davno tome učili.

Ovaj čovek je bio kazna mog života – on me je ponovo upoznao s čarimakvaludea, i to nakon toliko godina tokom kojih ga nisam uzimao, navukao me je nakokain, a onda je krenulo loše po mene u insajderskoj igri, što se na kraju svelo nakrađu mog novca. A sve je to bilo da bi podsticao kockarsku naviku… i njegovazavisnost od droge… i njegovi problemi sa federalnom poreskom administracijom.

Agent Koleman nije budala, on će istražiti te slabosti, posebno probleme saporeskom administracijom, u vezi s čim je Eliotu pretio doživotnim zatvorom.Onda bi Eliot sarađivao protiv mene i otkrio informacije. Trebalo je samo da gapustim da umre, za ime božje, zato što… mrtav čovek ne priča priče…

Međutim, u pozadini su svi plakali: ”Nemoj prestati! Nemoj prestati! Nemojprestati!” Iznenada mi je palo na pamet: Već sam pokušao da ga vratim u život!Dok je moj svesni um počeo da raspravlja o stvarima – nešto beskrajno moćnije jeveć kliknulo u meni i preplavilo mi misli.

I u tom momentu sam se zatekao kako Eliotu dajem veštačko disanje usta

na usta, izbacujući vazduh iz mojih u njegova pluća, a onda sam podigao ruku ipočeo da pumpam Eliotove grudi ritmičnim pokretima. Zastao sam i za momenatda pogledao.

Ništa! Sranje! I dalje nije davao znake života! Kako to može biti? Sve samradio kako treba! Zašto nije mogao da dođe k sebi?

Odjednom sam se setio članka o Hajmliševom manevru koji sam jednompročitao i toga kako je on bio primenjen u slučaju spasavanja deteta koje seudavilo, zato sam Eliota okrenuo na stomak i obavio ruke oko njega. Stegnuo samga nekliko puta što sam god jače mogao. Krc! Škljoc! Krc!... U tom trenutku sam

shvatio da sam mu verovatno slomio veći broj rebara. Zato sam ga ponovookrenuo na leđa da vidim da li je počeo da diše, ali on i dalje nije davao znakživota.

Bilo je sve gotovo. On je bio mrtav. Pogledao sam u Nadin, i sa suzama uočima, rekao sam: ”Ne znam šta da radim! On ne može da se povrati!”



276

A onda sam začuo Elenin vrisak, koji se ponovo prolomio iz njenih pluća:”Oh, Bože moj! Moja deca! Oh, Bože! Molim te, Džordan nemoj prestati! Morašda mi spaseš muža!”

Eliot je potpuno pomodrio, iz očiju mu se gubio i poslednji sjaj. Zato sam se

tiho u sebi pomolio i udahnuo što sam dublje mogao. I poslednjim delićem mojihpluća, ponvo sam počeo da mu dajem veštačko disanje, i osetio sam kako mu sestomak naduvao poput balona. A onda se najednom pojavio čizburger, i on ga jepovratio u moja usta. Počeo sam da grcam.

Posmatrao sam kako počinje plitko da diše, a onda sam zabo glavu u bazen iisprao usta. Ponovo sam pogledao u Eliota i primetio da mu je lice manje plavo.Ponda je opet prestao da diše. Pogledao sam u Garija i rekao: ”Preuzmi sad timoju ulogu,” na šta je Gari pružio dlanove ka meni i odmahnuo glavom, kao dakaže: ”Ne dolazi u obzir!” i odstupio dva koraka unazad da bi naglasio svoje reči.

Onda sam se okrenuo ka Eliotovom najboljem prijatelju, Arturu, i zamolio ga dauradi to isto, na šta je on reagovao kao Gari. Zato više nisam imao izbora već dasam uradim najodvratniju stvar na svetu. Polio sam vodom Eliotovo lice kad jeVojvotkinja stupila u akciju i očistila povraćeni sadržaj s obe strane njegovih usta.Potom sam strpao ruku unutra i izvukao delimično svaren čizburger, gurajući mu jezik nadole kako bih pročistio prolaz za vaduh. Ponovo sam počeo da mu dajemveštačko disanje usta na usta i da mu ubacujem novu količinu kiseonika, dok su sviostali stajali sleđeni pred tim prizorom.

Konačno, začuo sam zvuk sirene, i nekoliko trenutaka kasnije pomoćno

medicinsko osoblje je dotrčalo do nas. Za manje od tri sekunde, oni su spustilicevčicu niz njegovo grlo i počeli da mu pumpaju kiseonik u pluća. Pažljivo su gapostavili na nosila i odneli ga do bočnog dela kuće, pod drvo gde je bio hlad, gdesu mu u ruku zaboli intravensku inekciju.

Skočio sam u bazen i oprao usta od povraćenog sadržaja, i daljenekontrolisano grcajući. Vojvotkinja je dotrčala, držeći u ruci četkicu za zube ipastu, i ja sam istog momenta, nasred bazena, počeo da perem zube. Potom samiskočio i uputio se ka mestu gde je Eliot ležao na nosilima. Do tog trenutka tu,pored osoblja hitne medicinske pomoći, već je bilo šest policajaca. Oni su se

očajnički borili da srce počne da mu kuca normalno, ali bez uspeha. Jedan odbolničara je pružio ruku ka meni i rekao: ”Vi ste heroj, gospodine. Vi ste svomprijatelju spasili život.”

I teg trnutka mi je puklo pred očima: Ja sam ispao heroj? Ja! Vuk izVolstrita! Heroj! Kako su samo divno zvučale te tri reči! Očajnički mi je bilo



277

potrebno da ih ponovo čujem, zato sam rekao: ”Izvinite, nisam čuo šta ste rekli.Možete li to da ponovite?”

Bolničar mi se nasmejao i rekao: ”Vi ste heroj, u pravom smislu te reči. Nebi mnogo ljudi umelo da uradi ono što ste vi izveli. Odlično, gospodine. Vi ste pravi

heroj.”Oh, Isuse! To je bilo zaista predivno. Međutim, meni je bilo potrebno da mito kaže Vojvotkinja, sa svojim oblim bokovima i novim grudima, koje će sad bitimoje, barem u sledećih nekoliko dana, zato što sam ja, njen muž, bio heroj, anema te žene koja bi odbila seksualne prednosti heroja.

Zatekao sam Vojvotkinju kako sama sedi u salonskoj fotelji, još uvek ustanju šoka. Pokušao sam da pronađem prave reči koje bi je inspirisale da menazove herojem. Odlučio sam da bi bilo najbolje da pribegnem obrnutojpsihologiji – uputivši joj kompliment na tome što je ostala tako pribrana i

hladnokrvna i što je pozvala hitnu pomoć. Na taj način će osetiti neodoljivupotrebu da mi uzvrati kompliment.

Seo sam pored nje i zagrlio je. ”Hvala Bogu što si pozvala hitnu pomoć, Nad.Mislim, svi su se sledili i stajali kao ukopani, osim tebe. Ti si snažna žena.” Čekaosam strpljivo.

Ona se čvršće pribila uz mene i nasmejala se tužno. ”Ne znam,” rekla je.”Mislim da je to bio instinkt. Vidiš, ovakve stvari vidiš u filmovima, ali nikada nemisliš da će ti se nešto slično desiti. Znaš na šta mislim?”

Ovo je prokleto neverovatno! I nije me nazvala herojem! Moram da budem

samo malo precizniji. ”Znam na šta misliš. Pomisliš da ti se tako nešto ne možedesiti, ali kad se desi, jednostavno te obuzme instinkt. Pretpostavljam da sam i jaupravo zato reagovao na taj način na koji sam reagovao.” Alo, Vojvotkinjo! A sad poklon – udeli mi kompliment, za ime Božje!”

Očigledno, to je i uradila, zato što me je zagrlila i rekla: ”Oh, Bože moj! Ti sibio neverovatan! Ja nikada nisam videla nešto tako. Mislim… reči prosto ne moguopisati koliko si briljantan bio! Svi su se paralisali a ti…”

Isuse! Pomislio sam. Obasula me je bujicom reči, ali je odbila da kažeupravo onu magičnu!

”…a ti si… mislim… ti si heroj , dragi!” Eto, to sam očekivao od nje! ”Mislimda nikada nisam bila tako ponosna na tebe. Moj muž, heroj!” Dala mi je najvlažnijipoljubac koji se može zamisliti.

Tog trenutka sam shvatio zašto svako dete želi da bude vatrogasac. Istogtrenutka sam video kako Eliota odnose na nosilima. ”Hajde,” rekao sam, ”idemo



278

do bolnice da se uverimo da nisu slučajno propustili da urade pravu stvar nakonšto sam se toliko trudio da Eliotu spasem život.”

Dvadeset minuta kasnije mi smo bili u sobi za hitne slučajeve u bolnici

Maunt Sinai, i prve prognoze su bile užasne: Eliot je pretpreo oštećenje mozga. Dali će ostatak života živeti poput biljke ili ne još uvek nije bilo jasno.Na putu do bolnice, Vojvotkinja je pozvala Barta. Sada sam ga pratio do

sobe za intenzivnu negu, koja je odisala atmosferom smrti. Tu su bila četiridoktora i dve bolničarke, dok je Eliot ležao ravno na leđima na stolu za preglede.

Mount Sinai nije bila Bartova bolnica, pa ipak njegova reputacija je učinilasvoje. Svaki doktor u prostoriji je znao ko je on. Jedan visoki bolničar u belomlaboratorijskom odelu je rekao: ”On je u komi, doktore Grin. On ne može da dišebez aparata. Funkcije mozga su mu oslabile, i ima sedam slomljenih rebara. Dali

smo mu epinerfin, ali on nije reagovao.” Doktor je pogledao Barta pravo u oči ipolako odmahnuo glavom, kao da hoće da kaže: ”On neće uspeti da se izvuče.”

Potom je Bart grin uradio najčudniju stvar. Sa neverovatnimsamopouzdanjem je prišao pravo Eliotu, zgrabio ga za ramena, naslonio usta nanjegovo uvo, i snažnim glaom viknuo: ”Eliote! Probudi se ovog trenutka!” Počeo jesnažno da ga drmusa. ”Ovo je doktor Bart Grin, Eliote, kažem ti da prestaneš da sezajebavaš i otvori oči momentalno! Tvoja žena je napolju i želi da te vidi!”

I kao dlanom o dlan, uprkos poslednjim rečima o tome da Elen želi da gavidi – pri čemu bi većina muškaraca odabrala smrt – Eliot je poslušao Bartovu

naredbu i otvorio oči. Trenutak kasnije njegove moždane funkcije su se vratile unormalu. Pogledao sam po sobi, svi do jednog doktori i bolničari su bili zapanjeni.

Kao što sam i ja ostao nem pred ovim prizorom. Bilo je to čudo, izvedeno odstrane čudesnog doktora. Počeo sam da odmahujem glavom zadivljen takvimčudom, i krajičkom oka spazio veliki špric ispunjen bistrom tečnošću. Zažmirio samkako bih pročitao šta piše na nalepnici. Morfijum. Vrlo zanimljivo, pomislio sam,da daju morfijum čoveku na samrti.

Najednom me je obuzela užasna potreba da zgrabim iglu morfijuma i dasebi ubrizgam tu inekciju u zadnjicu. Zašto se to desilo, nisam bio siguran. Sada

sam bio trezan već mesec dana, ali mi to sad nije izgledalo tako važno. Obazreosam se po sobi i svi su lebdeli i obigravali oko Eliota, i dalje zadivljeni ovimneverovatnim preokretom. Prišao sam ivici metalnog stočića, nenametljivimpokretom zgrabio špric, i gurnuo ga u džep od šorca.

Trenutak kasnije osetio sam da mi se džep zagreva sve više… i više… Oh,Isuse! Morfijum je progoreo rupu u mojim pantalonama! Morao sam ga odmah



279

sebi ubrizgati! Rekao sam Bartu: ”Ovo je najneverovatnija stvar koju sam video usvom životu, Bart. Idem napolje da svima javim dobre vesti.”

Kad sam grupi u čekaonici saopštio sa se Eliot na čudesan način oporavio,Elen je počela da plače od sreće i bacila mi se u naručje. Odgurnuo sam je i rekao

joj da moram hitno u kupatilo. Dok sam odlazio, Vojvotkinja me zgrabila za ruku irekla: ”Da li je s tobom sve u redu, dragi? Ne izgledaš mi dobro.”Nasmejao sam se ženi i rekao: ”Da, dobro sam. Samo moram do kupatila.”Čim sam skrenuo iza ugla, umakao sam brzinom svetskog sprintera. Otvorio

sam vrata, ušao u jedan od toaleta, zaključao se, a onda izvukao špric, svukao šorci pognuo se leđima, izbacivši zadnjicu. Upravo sam se spremao da sebi ubrizgamšpric kad se umalo nisam srušio od iznenađenja.

Špric nije imao mehanizam za ubrizgavanje.Bio je jedan od modernijih bezbednih špriceva, koji nije mogao da se

ubrizga a da se prvo ne stavi u mehanizam za ubrizgavanje. Sve što sam imao bila je bezvredna ampula morfijuma s iglom na kraju. Bio sam opustošen. Za momenatsam posmatrao tu iglu. Sijalica!

Obukao sam šorc i otrčao do prodavnice poklona i kupio lilihip, a ondaponovo odjurio do toaleta. Zabo sam iglu u zadnjicu. Onda sam uzeo štapić lizalicei gurao ga kroz sredinu šprica dok nisam ubrizgao do poslednje kapi morfijuma.Odmah sam osetio da je u meni eksplodiralo bure baruta, prodrmavši do srži.

Oh, Isuse! Pomislio sam. Mora biti da sam pogodio venu, zato što sammunjevitom brzinom zapao u izmenjeno stanje svesti. Za tili čas, ja sam se našao

na kolenima a usta su mi bila užasno suva, dok sam u isti mah imao osećaj da sumi unutrašnji organi potopljeni u vrelu penu za kupanje, da su mi oči usijanougljevlje, uši zvone poput Zvona slobode, a da je analni mišić stezač tešnji odbubnja, i to mi se dopalo.

I eto, tako sam ja, heroj, sedeo na podu kupatila, sa šorcen svučenim ispodkolena i iglom zabodenom u zadnjici. Međutim, onda mi je palo na pamet da seVojvotkinja možda već zabrinula za mene.

Minut kasnije ja sam bio u hodniku, nazad na putu do Vojvotkinje, kad samzaču kako stara Jevrejka kaže: ”Izvinite, gospodine.”

Okrenuo sam se ka njoj. Nervozno se smešila i pokazala mi prstom na šorc.Onda mi je rekla: ”Vaša zadnjica! Pogledajte, vaša zadnjica!”

Ja sam išao hodnikom sa zabodenom iglom koja je strčala iz zadnjice, kaoranjenom biku koga je matador upravo probo. Nasmejao sam se ljubaznoj ženi izahvalio joj, potom odstranio iglu iz zadnjice, bacio je u kantu za đubre, i uputio seu čekaonicu.



280

Kad me je Vojvotkinja ugledala, ona se nasmešila. Međutim, onda jeprostorija počela da postaje sve tamnija i… Oh, sranje!

Probudio sam se u čekaonici, sedeći na plastičnoj stolici. Iznad mene jestajao doktor srednjih godina u zelenom hirurškom odelu. U njegovoj desnoj ruci

je držao mirišljave soli. Vojvotkinja je stajala do njega, i više se nije osmehivala.Doktor je rekao: ”Vaše disanje je otežano, gospodine Belfort. Da niste uzeli nekinarkotik?”

”Ne,” rekao sam, pokušavši na silu da se nasmešim Vojvotkinji.”Pretpostavljam da je biti heroj veoma stresno, zar ne, dragi?” Potom sam seponovo onesvestio.

Probudio sam se na zadnjem sedištu Linkoln limuzine dok je ulazila u IndianKrik Ajlend, gde se ne dešava ništa uzbudljivo. Moja prva misao je bila da bitrebalo da ušmrknem malo kokaina da bih se vratio u ravnotežu. To je bio moj

problem sve vreme. Ubrizgati inekciju morfijuma bez nekakvog agensa koji ćepovratiti ravnotežu bilo je glupo. Naučio sam lekciju da to više nikada ne pokušami potom se zahvalio Bogu što je Eliot poneo kokain sa sobom. Zgrabiću ga iznjegove sobe i utoliko smanjiti sumu od 2 miliona dolara koju mi duguje.

Pet minuta kasnije, gostinska soba je izgledala kao da je desetak agenataCIA provelo tri sata tražeći ukradeni mikrofilm. Odeća je bila razbacana na svestrane, a svaki komad nameštaja je bio izvrnut u stranu. I dalje kokainu nije bilotraga! Do đavola! Gde može biti? Nastavio sm da tragam – tragajući pre satvremena, sve dotle dok mi, u stvari, konačno nije palo na pamet: Bio je to onaj

odvratni pacov, Artur Viner! On je najboljem prijatelju ukrao kokain!Osećajući se prazno i usamljeno, popeo sam se na sprat da se izvalim u

spavaćoj sobi i psovao Artura Vinera, sve dotle dok nisam zaspao snom bez snova.Dvadeset sedmo poglavlje

Samo dobri ljudi umiru mladi

Jun 1994.

Činilo se da je jedino prihvatljivo rešenje bilo da kancelarije Stiv Maden Šuzimaju oblik kao kutije za cipele. U stvari, tu su bile dve kutije za cipele: jedna upozadini, koja je bila devet sa osamnaest metara i opremljena malom fabrikom,koja se sastojala od brojnih antikvarnih mašina za proizvodnju obuće sa osobljemod dvanaestak zaposlenih koji govore španski, od kojih svi dele jednu zelenu kartui niko ne plaća ni dolar za porez; a kutija za cipele napred, koja je bila slične



281

veličine i ispunjena kancelarijskim osobljem kompanije, od kojih su većina biledevojke u kasnim tinejdžerskim ili ranim dvadesetim godinama, i od kojih su sveimale kosu u više boja i vidljiv pirsing po telu, kojim kao da su htele da kažu: ”Da, ja sam takođe uradila pirsing na klitorisu, kao i na obe bradavice!”

I dok su se ove mlade lakomislene devojke šepurile po kancelariji, njišući seu cipelama sa štiklama od dvanaest centimetara (sve sa oznakom Stiv Maden),prostoriju kojom je je odjekivala hip-hop muzika u isti mah je ispunjavao miriskanabisa, i celokupna atmosfera – desetak telefona koji su neprestano zvonili,dizajniranje bezbroj novih modnih stilova obuće i površno znanje tradicionalnoodevenih lidera koji su izvodili ritualno čišćenje – odavala je utisak da svefunkcioniše kako treba. Jedina stvar koja je nedostajala bila veštica koja izvodivudu magiju, mada sam bio siguran da će to biti sledeća tačka dnevnog reda.

U svakom slučaju, ispred malo pre spomenute prednje kutije cipela nalazila

se još manja kutija cipela – ova je bila otprilike tri sa šest metara – gde je Stiv,takođe poznat i kao, Obućar, imao svoju kancelariju. A u poslednje četiri nedelje,od sredine maja, to je bilo mesto gde sam i ja takođe imao svoju kancelariju.Obućar i ja smo bili smešteni jedan preko puta drugog za crnim laminantnimstolom, koji je, kao i svi ostali delovi na ovom mestu, bio prekriven cipelama.

Ovog trenutka sam se pitao zašto svaka tinejdžerka u Americi ludi upravo zaovim cipelama, koje su, prema mom ukusu, bile odvratne. U svakom slučaju, nijese moglo poreći da je ovo bila kompanija koja se rukovodila najvećom potražnjomza određenim proizvodom. Posvuda su bile cipele, posebno u Stivovoj kancelariji,

gde su bile razbacane po podu, visile s plafona i bile naslagane na jeftinimstolovima na rasklapanje i belim laminantnim policama, koje su činile da izgledaju još mnogo ružnije.

Još veći broj cipela se nalazio na dasci prozora iza Stiva, i to tako velikagomila da sam jedva uspevao kroz taj sumoran prozor da bacim pogled na istotako sumoran parking, koji se, uostalom, mora se priznati, savršeno uklapao sasumornim krajem Kvinsa, odnosno, sa sumornim svodom Vudsajda. Nalazili smose dve milje istočno od Menhetna, koji je čoveku mog ”donekle” prefinjenijegukusa daleko više odgovarao.

Pa ipak, novac je novac, iz nekog neobjašnjivog razloga, ova mala kompanija je bila na pragu ogromne zarade. Dakle, to će biti mesto gde ćemo ja i Dženetpronaći uporište u doglednoj budućnosti. Ona je bila na kraju hodnika, u privatnojkancelariji. I, da, ona je, takođe, bila okružena cipelama.

Bio je ponedeljak ujutro, i Obućar i ja smo sedeli u našoj kancelarijiprepunoj cipela, pijuckajući kafu. Pridružio nam se i Gari Deluka, koji je, od danas,



282

bio novi operativni direktor kompanije, ne zamenjujući nikog posebno, zato što jekompanijom do sada upravljao autopilot. U sobi je takođe bio Džon Basil,kompanijin dugogodišnji direktor proizvodnje, koji ju je udvostručio kao direktorprodaje.

Bilo je ironično, pomislio sam, ali način na koji smo bili odeveni bio je takavda nikada ne biste pretpostavili da smo mi u procesu izgradnje najveće kompaniježenske obuće na svetu. Bili smo odeveni kao rulja – ja sam bio odeven kaoprofesionalni igrač golfa; Stiv je bio obučen kao skitnica; Gari je bio odeven u stilukonzervativnog biznismena; i Džon Basil, debeljko srednjih tridesetih, saokruglastim nosem, ćelav i debelih, oblih crta, bio je odeven kao raznosač pice, uotrcanim farmerkama i kesastoj majici. Ja sam prosto obožavao Džona. On je biopravi talenat, i uprkos tome što je katolik, krasila ga je protestantska radna etika –ma šta to značilo – i dar da stvari sagleda u celini i predvidi tok zbivanja na osnovu

dubokih uvida.Međutim, avaj, on je takođe bio i prvoklasni pljuvač – što znači da bi kad

god je bio uzbuđen – ili kad je jednostavno pokušavao nešto da istakne – boljebilo da na sebi imate kišni mantil ili da se nađete bilo gde barem pod uglom odtrideset stepeni u odnosu na njegova usta. I obično bi njegovo pljuvanje bilopropraćeno preteranim gestkuliranjem ruku, od kojih su većina bila u vezi s timkako je Obućar ispao prokleta pičkica što nije želeo da udesi dovoljno velikuporudžbinu s fabrikama.

Ovog trenutka je bio usred isticanja suštine svog iskaza: ”Mislim, kako ćemo

drugačije do đavola izgraditi ovu kompaniju, Stiv, ako mi ne budeš dao dauređujem porudžbine za proklete cipele? Kako mogu da je izgradim”– Sranje!Pljuvačevo B (FUSNOTA: Pitanje koje je Džon Basil, ili kako kasnije dobija nadimak,Pljuvač, postavio, na engleskom jeziku glasi: ”How the fuck can I build?” A imao jeproblema upravo pri izgovaranju slova B.) je bio najubitačniji suglasnik, i upravomi je zalepio pljuvačku na čelo! – ”vezu s prodavnicama kada nemam proizvod daga isporučim?” Pljuvač je ućutao za trenutak i pogledao me ispitivački, pitajući sezašto sam glavu naslonio na ruke tako kao da mirišem sopstvene dlanove.

Ustao sam sa stolice i stao iza Stiva, kako bih pronašao zaklon od pljuvačke,

i rekao: ”Istina je da ja shvatam obe tvoje poente. Ne postoji razlika između toga ibrokerskog poslovanja: Stiv želi da igra na konzervativan način i da ne gomilamnogo cipela u inventaru, a ti želiš da povećaš proizvodnju i da je uskladištiš takoda imaš proizvode na prodaju. Shvatam. I odgovor je – obojica i jeste i niste upravu, u zavisnosti od toga da li se cipele dobro prodaju ili ne. Ako se prodajudobro, onda si genije, i mi ćemo zaraditi brdo para, ali ako nisi – onda smo



283

najebali, i mi sedimo na bezvrednoj gomili stvari koje ne možemo nikomeprodati.”

”To nije tačno,” usprotivio se Pljuvač. ”Mi uvek možemo da isporučimocipele Maršalu ili TDž. Maksu ili jednom od drugih lanaca prodavnica.”

Stiv se okrenuo na stolici i obratio mi se: ”Džon ti ne predstavlja celovitusliku. Da, mi možemo da prodamo sve cipele koje želimo ljudima poput Maršala iTDž. Maksa; ali da onda uništimo naš posao sa robnim kućama i ekskluzivnimprodavnicama.” Sada je Stiv pogledao Pljuvača pravo u oči i rekao: ”Mi moramoda zaštitimo brend, Džon. Tebi to kao da nije jasno.”

Pljuvač je rekao: ”Naravno da shvatam. Međutim, mi isto tako moramo darazvijamo brend, a to ne možemo da uradimo ako naše mušterije odu u robnekuće i ne mogu da pronađu naše cipele.” Sada je Pljuvač prezrivo suzio oči i zuriou pravcu Obućara. ”A ako to prepustim tebi,” odsečno je odgovorio Pljuvač, ”mi

ćemo zauvek ostati mali privrednici. Prokleti sitni igrači i tvrdice, i ništa manje.”Stiv je rekao: ”Džon, da li ti znaš koliko je kompanija ispalo iz posla radeći na

način na koji ti želiš? Mi moramo kršiti prihvaćene standarde poslovanja iz oprezasve dotle dok ne budemo imali više prodavnica koje poseduje kompanija; ondamožemo sniziti cene na prvobitne, fabričke, a da ne ugrozimo brend. Ne postojinačin da me ubediš da stvari drugačije funkcionišu.”

Pljuvač se nerado vratio i seo na stolicu. Moram priznati da me je Stiv višenego impresionirao svojom efikasnošću, ne samo danas, već u poslednje četirinedelje. Da, Stiv je takođe bio Vuk u jagnjećoj koži. Uprkos njegovoj spoljnoj

pojavi, on je bio rođeni lider – obdaren svim darovima koje priroda čoveku možedati, posebno sposobnošću da probudi lojanost među zaposlenima. U stvari, kao iu Stratonu, svako se kod Stiv Madena ponosio sobom i time što je deo kulta.Najveći problem Obućara, ipak, bio je njegovo odbijaje da delegira autoritet – pa,otuda i njegov nadimak, Obućar. U Stivu je i dalje postojala jedna ličnost – onajmali staromodni obućar, koji je, istina, bio i njegova najveća prednost i najvećaslabost. Kompanija je do sada zaradila samo pet miliona dolara, tako da je i daljemogao da nastavi na taj način. Međutim, kucnuo je pravi čas da to promeni. Presamo godinu dana kompanija je zarađivala svega milion dolara. Mi smo imali cilj

da sledeće godine zaradimo 20 miliona dolara.Na to sam se suredsredio poslednje četiri nedelje. Angažovanje Garija

Deluke je bio tek prvi korak. Moj cilj je bio da kompanija stane na svoje noge, bezijednog od nas. Dakle, meni i Stivu je bilo potrebno da izgradim prvoklasandizajnerski tim i operativno osoblje. Međutim, uraditi previše stvari prebrzo bio je



284

recept za propast. Osim toga, prvo je trebalo da steknemo kontrolu nadoperacijama, koje su bile prava katastrofa.

Okrenuo sam se ka Gariju i rekao: ”Znam da ti je ovo prvi dan, ali meinteresuje da čujem šta misliš. Reci mi svoje mišljenje, i to iskreno, bez obzira da li

se slažeš sa Stivom ili ne.”Na te reči, Pljuvač i Obućar su se obojica okrenula ka novom direktoruoperacija. On je rekao: ”U redu, shvatam obe tačke gledišta” – ahhh, odlično,veoma diplomatski – ”ali je način na koji ja gledam na to više iz operativnog ugla.U stvari, veći deo svega je, rekao bih, pitanje marže dobiti, odnosno razlikeizmeđu veleprodajne i maloprodajne cene – nakon sniženja cena, naravno – inačina na koji se to odnosi prema broju perioda godišnje kada planiramo daobavimo inventar.” Gari je klimnuo glavom, impresioniran svojom mudrošću.”Ovde postoje kompleksni problemi u vezi s modalitetima isporuke, kao i toga

kako i gde planiramo da isporučujemo našu robu – koliko putnih pravacavazdušnim saobraćajem, da tako kažem. Naravno, ja ću to morati da obavimdetaljnu analizu naših pravih troškova prodate robe, uključujući dužnost ivozarinu, što ne bi trebalo prevideti. Imam nameru da to uradim odmah isastavim detaljan proračun na tabeli, koji možemo da pogledamo na našemsledećem sastanku upravnog odbora, koji bi trebalo da se održi u…”

Oh, Isuse Hriste! On nas je prosto zasipao podacima! Ja nemam tolerancijeprema operativnim ljudima i svim onim beznačajnim glupostima do kojih oni takodrže. Detalji! Detalji! Pogledao sam u Stiva. On je bio još netolerantniji od mene u

tim stvarima, tako da je sada očigledno već utonuo u svoj svet izgubivši i poslednjiatom zainteresovanosti za njegovu priču. Brada mu je klonula tik iznad ključnekosti, a usta su mu bila otvorena.

”…što je više od svega ostalog,” nastavio je da nas obasipa rečima Drizler,”funkcija efikasnosti naše operacije izbora, pakovanja i isporuke. Ključna stvar je–”(FUSNOTA: Gari Deluka nosi nadimak Drizzler zato što ujednačenim, ravnomernimtonom sagovornike zasipa rečima poput kiše, što je u osnovi engleske reči drizzle,koja znači sipiti, rominjati, sitna kiša.)

Istog trena Pljuvač je ustao sa stolice i prekinuo Drizlera. ”O čemu ti to, do

đavola, govoriš? Brecnu se Pljuvač. ”Ja samo želim da prodam proklete cipele! Bašme briga kako ćeš ih ti dopremiti do prodavnica! I ne treba meni nikakva tabelakoja će da mi kaže da ću ja, ako proizvodim cipele po dvanaest a prodajem ih potrideset dolara, zaraditi novac. Isuse!” Sada je Pljuvač krenuo pravo ka meni u dvadžinovska koraka. Krajičkom oka sam spazio kako se Stiv usiljeno mseška.



285

Pljuvač je rekao: ”Džordane, ti ovde moraš doneti osluku. Ti si jedini kojegće Stiv poslušati.” Ućutao je i obrisao pljuvačku koja mu je krenula iz usta i slivalase niz zaobljenu bradu. ”Ja želim da razvijem ovu kompaniju za tebe, ali su mi rukevezane iza–”

”U redu!” Rekao sam, presekavši Pljuvača. Okrenuo sam se ka Drizleru irekao: ”Idi i zamoli Dženet da pozove Eliota Lavinjija telefonom. On je uHeptonsu.” Okrenuo sam se ka Stivu i rekao: ”Želim da ovo preuzme Eliot prenego što donesemo odluku. Znam da na to pitanje postoji odgovor, a ako ga ikoima, onda je to Eliot.” A, uzgred, pomislio sam, dok budemo čekali da ga Dženetpozove i prosledi vezu, pružiće mi se šansa da vam ponovo ispričam svojuherojsku priču.

Avaj, ni u jednom trenutku mi se nije pružila šansa. Drizler se vratio zamanje od dvadeset sekundi, i nakon par sekundi zazvonio je telefon. ”Zdravo,

drugar, kako si?” rekao je Eliot Lavinj kroz spikerfon.”Ja sam dobro.” Odgovorio je njegov heroj. ”Međutim, što je još važnije,

kako si ti, i kako tvoja rebra?””Oporavljam se,” odgovorio je Eliot, koji je sada bio trezan već šest nedelja,

čime je zaista oborio lični rekord. ”Nadam se da ću se vratiti na posao za nekolikonedelja. Šta ima novo?”

Brzo sam krenuo u detalje, pazeći pri tome da mu ne kažem ko zastupa kojistav – kako ne bi stvorio predrasude u pogledu odluke. Ironično, to se nijeodrazilo na odgovor. Kada sam mu izneo problematiku, on je već znao odgovor.

”Istina je,” rekao je trezveni Eliot, ”da cela ova ideja da nećeš biti u stanju daprodaš svoj brend firmi koja eskontuje više predstavlja samozavaravanje nego što je realna. Svi veliki brendovi izbacuju inventar kroz lanac diskonta. To je pravilobroj jedan. Uđi u radnje TDž Maks ili u bilo koju prodavnicu Maršal i tu ćeš videtisve velike marke – Ralf Lorena, Kelvina Klajna, Donu Karan i Peri Elis, takođe. Nemožeš da opstaneš bez diskonta, osim ako imaš sopstvene radnje, što je za vasmomci još preuranjeno. Međutim, moraš biti oprezan kad posluješ s njima.Prodaji im robu u serijama, zato što ćeš, ako budu znali da ćeš ih konstantnosnabdevati, najverovatnije imati problema.”

”U svakom slučaju,” nastavio je opravljeni Garmento, ”Džon je uglavnom upravu; ne možete da se razvijate ukoliko nemate proizvod koji prodajete. Vidi,robne kuće vas nikada neće shvatiti ozbiljno osim ako ne budu bile sigurne damožete da im isporučite robu. A pošto ste novoformirani – a vi znate da jeste –kupci neće napraviti korak napred osim ako ne budu uvereni da možete da imisporučite cipele, a trenutno je vaša reputacija takva da vi to ne možete da



286

uradite. Vi morate da usredsredite svoje aktivnosti i da delujete brzo. Znam da jeto jedan od razloga zbog kojeg ste angažovali Garija, i to je definitivno korak udobrom pravcu.”

Pogledao sam u Garija da vidim da li je procvetao od ovih reči, ali to nije bio

slučaj. Njegovo lice je i dalje bilo skamenjeno, beživotno. Oni su stvarno čudnasorta, ti operativci; kao da su od čelika, i stalno teže jednom cilju, trudeći se da usvom perfekcionizmu postignu nedostižno. Već i sama pomisao na to da budem jedan od njih je bila dovoljna da poželim da padnem na sopstveni mač.

Eliot je nastavio da razrađuje ovu temu: ”U svakom slučaju, podpretpostavkom da svoje operacije dovedete u red, Džon je ipak sam upola upravu. Stiv ovde mora da sagleda celinu, što znači da zaštiti svoj brend. Ljudi, nezavaravajte se – kad se sve uzme u obzir, brend je suština. Ako tu nešto zabrljate,gotovi ste. Mogu da vam dam na desetine primera brendova koji su u jednom

trenutku dostigli vrh, a onda se upropastili tako što su svoje proizvode prodavalidiskontima. Sada te brendove možete da pronađete na buvljoj pijaci.” Eliot jeućutao, kako bismo bolje shvatili njegove reči.

Pogledao sam u Stiva koji se sav snuždio na stolici – već sama pomisao na toda ime Stiv Maden – njegovo sopstveno ime! – postane sinonim za reči buvlja i pijaca doslovno su ga nokautirale i oduzele mu dah. Pogledao sam u Pljuvača; onse nagnuo napred u svojoj stolici, kao da se pripremao da skoči i prođe kroztelefon da zadavi Eliota. A onda sam pogledao Garija, koji je i dalje sedeo potpunoravnodušan.

Eliot je nastavio: ”Tvoj krajnji cilj bi trebalo da bude da ime Stiv Madendobije licencu. Onda možeš da sedneš i prikupljaš novac. Prva stvar bi trebalo dabudu kaiševi i tašne, onda kreni na sportsku odeću, farmerke i naočare za sunce, anakon toga sve ostalo… poslednja stanica na tom putu neka ti bude parfem, gdeveć počinješ da dostižeš sam vrh indiustrije. A ti nikad nećeš stići tamo ako Džonbude u svemu radio na svoj način. bez uvrede, Džon, ali radi se samo o prirodiživotinje. Ti razmišljaš u okviru sadašnjosti, sada kad si novajlija. Mada ćeš se ti nakraju ohladiti, i kada budeš najmanje očekivao nešto neće imati prođu, a ti ćešzavršiti na kolenima s nekim cipelama retardiranog modela koje niko izvan kampa

neće hteti da nosi. Onda ćeš biti prisiljen da kreneš onom mračnom stranom istaviš cipele tamo gde ne pripadaju.”

U ovom trenutku Stiv ga je prekinuo: ”To je upravo poenta na koju samukazivao, Eliot. Ako dopustim Džonu da radi na svoj način, on će završiti umagacinu punom cipela i bez novca u banci. Ja neću da budem sledeći Sem i Libi.”



287

Eliot se nasmejao. ”To je jednostavno. Iako ne znam mnogo o vašem poslu,spreman sam da se kladim da velika količina proističe iz raznih modela cipela – triod četiri modela, tačnije – i da to nisu one smešnog izgleda sa štiklama odosamnaest centimetara i metalnim nitnama i cipzarima. To su oni modeli koje ste

osmislili na mističan način – zamislivši kao da ste vi mladi i u trendu i sve tegluposti. Međutim, u stvarnosti ste verovatno teže prodali te fakokta cipele, osimmožda izvesnu količinu onim nakazama dole u Grinič Vilidžu i u vašoj kancelariji.Ono na čemu zaista zarađujete jesu jednostavni – osnovni modeli, kao u stilu MeriLu i Merilin, zar ne?”

Pogledao sam Stiva i Pljuvača, koji su oboje nagnuli glavu u stranu, skupiliusne i širom otvorili oči. Nakon nekoliko sekundi tišine, Eliot je rekao: ”Da li ovajmuk da shvatim kao da?”

Stiv je rekao: ”U pravu si, Eliote. Mi ne prodamo mnogo onih šašavih

modela, ali su to upravo one po kojima smo poznati.””Tako i treba da bude,” rekao je Eliot, koji pre šest nedelja nije mogao da

poveže dve reči bez balavljenja. ”To se u suštini ne razlikuje od onih luckastihmodela koje vidite na modnim pistama Milana. Niko u stvari ne kupuje te gluposti,ali je to upravo ono što stvara imidž. Zato je odgovor da samo krenete napred uproizvodnji onih konzervativnih modela – i to samo u najmodernijim bojama.Govorim o onim cipelama za koje znate da će lako osvojiti tržište, one kojeprodajete iz sezone u sezonu. Međutim, ni po koju cenu nemojte rizikovati dauložite ozbiljan novac na budalaste, navodno avangardne modele, uprkos tome

što to volite da radite – i uprkos tome što su imali prođu u vašim ispitivanjimatržišta. Uvek budite oprezni s nečim što nije dokazani pobednik. Ako se neštozaista prodaje, a vi imate male zalihe u inventaru, to će ih učiniti utolikotraženijim. Pošto vi ljudi proizvodite u Meksiku, i dalje možete da pobeditekonkurenciju na ponovnim porudžbinama.

”I u retkim prilikama, kad sebi zacrtate nerealan, nedostižan cilj i prevaritese – onda isporučite svoje cipele diskontima i odmah hrabro podnesite gubitak.Vaš prvi gubitak je ujedno i onaj najbolji u ovom poslu. Poslednja stvar koju želite je magacin pun bekorisnog inventara. Isto tako, trebalo bi da počnete da sklapate

partnerstva s robnim kućama. Stavite im do znanja da vi garantujete za kvalitet ipotražnju vaših cipela na tržištu, da ćete im, ako ih ne prodaju, dati po sniženojceni.Onda oni mogu da stave da se vaše cipele prodaju i da dalje održavajunjihove marže. Uradite to, i videćete da će vam robne kuće prodavati bezvrednurobu.



288

”S druge strane, trebalo bi da izbacite vaše prodavnice Stiv Maden što jebrže moguće. Momci, vi ste proizvođači, tako da dobijate veleprodajnu imaloprodajnu maržu. A to je takođe najbolji način da uklonite svoj mrtav inventar – i pustite stvari u prodaju u vašim prodavnicama. Onda ne rizikujete da

upropastite brend. I to je odgovor,” rekao je Eliot Lavinj. ”Vi momci krećete kazvezdama. Samo pratite program i ne možete izgubiti.”Pogledao sam po sobi, svi su potvrdno klimnuli glavom.A zašto i ne bi? Ko bi mogao da se raspravlja s takvom logikom? Bilo je

tužno, pomislio sam, da tako pronicljiv čovek poput Eliota protraći svoj život nadrogu. Ozbiljno. Pa nema tužnije stvari od protraćenog talenta, zar ne? Oh, Eliot jesada bio trezven, ali nisam sumnjao da će čim mu se rebra oporave, ponovokrenuti istim putem zavisnosti. To je bio problem s nekim poput Eliota, koji nijehteo da prihvati činjenicu da je droga nagrizla najbolji deo njegove ličnosti.

U svakom slučaju, imao sam dovoljno stvari na dnevnom redu da pet ljudiučinim zaposlenim. I dalje sam vodio proces rušenja Viktora Vanga; i dalje sammorao da radim s Denijem, koji je upravljao Stratonom; imao sam probleme s GariKaminskim, koji je, kako se ispostavilo, proveo pola dana razgovarajući telefonomsa Sorelom, u Švajcarskoj; i dalje sam za vratom imao specijalnog agenta GregoriKolemana koji je radio oko sudskih poziva. Zato mi je usredsrećivanje na Eliotovutrezvenost bilo pravo traćenje vremena.

Morao sam sa Stivom da porazgovaram za ručkom o nekim neodložnimstvarima, a onda sam uhvatio helikopter i krenuo u pravcu Hemptonsa da vidim

Vojvotkinju i Čendler. Pod tim okolnostima, morao bih da kažem da je adekvatnadoza metakalona trebalo da bude mala, možda 250 miligrama, ili jedan kvalude,koji sam uzeo sada, trideset minuta pre ručka, tek tako da mi pruži osećaj pravogzujanja dok uživam u pasti i da mi omogući da izmaknem otkriću Obućara, koji jebio trezan već pet godina. Kvarilac raspoloženja.

Potom sam ušmrkao par linija kokaina pre nego što sam seo za kontrolneuređaje helikoptera. Na kraju krajeva, uvek sam pod dejstvom kvaludea izvrsnoupravljao helikopterom, što nije bio slučaj sa kokainom, od kojeg sam upadao ustanje paranoje, pri čemu sam imao osećaj kao da izlazim iz sopstvene kože.

Ručak pod jednim kvaludeom! Neškodljivo zujanje tokom ručka u parteruKorone, u Kvinsu. Poput većine italijanskih krajeva grada, ovde je i dalje ostalomafijaško uporište, a u svakom od njih nalazio se po jedan italijanski restoran koje je posedovao lokalni ”čovek od najvećeg ugleda”. I, bez odstupanja, on je imao



289

najbolju italijansku hranu u krugu od nekoliko milja. U Harlemu, to je bio Rao’s. UKoroni je to bio restoran Park Sajd.

Za razliku od restorana Rao’s, Park Sajd je bio ogroman, i imao je velikispektar uslužnih delatnosti. Bio je veoma lepo dekorisan s gomilom oraha,

zatamnjenih ogledala, zakrivljenim staklima, rascvetalim biljkama i savršenoukrašenom paprati. Bar je bio sam za sebe prava mafijaška scena (doslovno!), ahrana takva da čovek za nju i umre (doslovno!).

Park Sajd je bio vlasništvo Tonija Federičija, koji je u pravom smislu te rečibio čovek od ugleda. Nimalo iznenađujuće, on je uživao reputaciju po ovome ionome – ali u mojoj knjizi ništa više osim najboljeg domaćina u pet delova NjujorkSitija. Obično biste Tonija mogli da zateknete kako šetka po restoranu u keceljiglavnog kuvara, držeći u jednoj ruci bokal crvenog vina Keante, a u drugojposlužavnik s pečenom paprikom.

Obućar i ja smo sedeli za stolom u odeljku gde se nalazila predivna bašta.Ovog trenutka smo pričali o tome da on zameni Eliota u svojstvu mog glavnoginsajdera.

”U osnovi, nema problema što se tiče mene,” rekao sam pohlepnomObućaru,koji je postao opsednut insajderskom igrom, ”ali me brinu dve stvari.Prva je kako nameravaš da mi proslediš nazad sav taj gotov novac, a da o tome nepostoji nikakav pismeni dokaz? To je dosta prokletog novca, prijatelju. A drugastvar koja me brine je to što si ti već insajder Monro Parkera, a ja ne želim da imstanem na prste.” Odmahnuo sam glavom da bih naglasio suštinu. ”Insajder je

vrlo lična stvar, i zato bih to prvo morao da rasčistim s Alanom i Brajanom.”Obućar je klimnuo glavom. ”Razumem šta hoćeš da kažeš, i što se tiče

prosleđivanja gotovog novca, tu nema problema. To mogu da uradim preko akcijaStiva Madena. Kad god prodam akcije koje držim za tebe, ja ću ti uvek preplatiti.Na papiru ću ti dugovati preko četiri miliona dolara, tako da imam legitiman razlogda ti napišem čekove. I na kraju celog procesa, brojke će biti tako velike da ionakoniko neće biti u stanju da prati njihov trag, zar ne?”

To i nije tako loša ideja, pomislio sam, posebno ako sklopimo neku vrstukonsalting ugovora da mi Stiv plaća svake godine što mu pomažem da upravlja

kompanijom Stiv Maden Šuz. Međutim, činjenica da je Stiv moj nominalni vlasnikakcija kompanije Stiv Maden Šuz u vrednosti od 1,5 miliona dolara povlačilo je zasobom još neka mnogo veća i spornija pitanja – naime, to što Stiv praktično nijebio vlasnik nijedne akcije svog preduzeća. To je bilo nešto što je sada zahtevaloispravku, kako to ne bi stvorilo probleme usput kada Stiv shvati da ja zarađujemdesetine miliona, a on samo nekoliko miliona. Zato sam se nasmejao i ekao:



290

”Moraćemo nešto da smislimo u vezi s insajderskim poslom. Mislim da jekorišćenje Madenovih akcija prilično dobra ideja, barem za početak, ali to vodi kavažnijoj temi, odnosno ka tome što ti nemaš dovoljno velik udeo u vlasništvukompanije. Moramo da ti nabavimo još akcija pre nego što stvari zaista počnu da

škripe. Ti imaš samo trista hiljada akcija, zar ne?”Stiv je klimnuo. ”I pravo na to da kupim nekoliko hiljada akcija; to je sve.””U redu, kao tvoj partner u generalnom planiranju, pre svega ti savetujem

da sebi odobriš pravo na milion akcija po pedeset odsto nižoj ceni u onosu natekuće tržište. To je najispravnija stvar koju sada možeš da uradiš, posebno zbogtoga što ćemo ih ti i ja deliti po pola, što je u svemu najpoštenija i najpravednijastvar. Mi ćemo ih držati na tvom imenu kako NASDAQ ne bi na to počeo da motri,a kad dođe čas da se prodaju, ti ćeš mi to proslediti zajedno sa svim ostalim.”

Majstor Obućar se nasmešio i pružio mi ruku. ”Ne mogu dovoljno da to se

zahvalim, DžB. Nikada nisam rekao ništa, ali mi je to dosta smetalo. Znao sam daćemo, kad za to dođe pravo vreme, zajedno uspešno izvesti.” Potom je ustao sastolice, kao i ja, i mi smo se zagrlili u mafijaškom stilu, što nije izazvalo sleganjeramenima nijednog jedinog gosta.

Kad smo ponovo seli, Stiv je rekao: ”A zašto, umesto toga, ne bismo sredilida iznos bude milion i po? Po sedamsto pedeset hiljada svakome?”

”Ne,” rekao sam, osećajući kako mi deset prstiju prijatno bride, ”ne volimda radim s neobičnim brojkama. To je loša sreća. Zaokružimo sumu na dvamiliona. Osim toga, lakše će biti za praćenje – pravo na milion akcija za svakog od

nas.””Dogovoreno!” složio se Obućar. ”A budući da si ti većinski vlasnik akcija

kompanije, trebalo bi da zaobiđemo svađu na sastanku upravnog odbora. To jesve strogo legitimno, zar ne?”

”Pa, dobro,” odgovorio sam, češkajući se po bradi zamišljeno, ”kao tvojpartner u generalnom planiranju, savetujem te da se uzdržiš od upotrebe te rečilegitimno, osim u slučaju najgorih okolnosti. Međutim, kad si već pustio zlog duhaiz boce, ja ću istupiti kao član i daću ovoj transakciji srdačan znak palčevimanagore. Osim toga, to je nešto što mi moramo da uradimo, tako da to nije naša

greška. To ćemo pripisati osećaju fer pleja.””Slažem se,” rekao je ozareni Obućar. ”To je izvan naše kontrole. U ovom

poslu postoje čudne sile koje su daleko moćnije od poniznog i skromnog Obućara ine tako skromnog Vuka iz Volstrita.”



291

”Dopada mi se način na koji razmišljaš, Obućare. Pozovi advokate kad sevratiš u kancelariju i reci im da zapisnik s prethodnog sastanka odbora vrate upređašnje stanje. Ako ti budu pravili probleme, reci im da se jave meni.”

”Nema problema,” rekao je Obućar, koji je upravo povećao svoj ulog za

četirsto procenata. Potom je snizio glas i promenio ton progovorivši poputzaverenika. ”Slušaj – ako želiš, o ovome čak ne moraš ni da kažeš Deniju.”Nasmejao se ćavolasto. ”Ako me pita, reći ću mu da su sve moje.”

Isuse! Kako je ovaj spreman da zabode nož u leđa! Da možda ne misli da gazbog toga više poštujem! Međutim, zadržao sam za sebe ovu misao. ”Iskreno da tikažem,” rekao sam, ”Nisam zadovoljan time kako Deni trenutno upravlja stvarima.On je kao Pljuvač što se tiče držanja inventara. Kad sam napustio Straton, firmi jefalilo par miliona dolara u akcijama. Sada su u suštini paušalne. To je stvarnosramota.” Odmahnuo sam glavom ozbiljno. ”U svakom slučaju, Straton sada

zarađuje više nego ikada, što se dešava kad trguješ pomoću otvorene pozicije.Međutim, Deni je sada ranjiv.” Slegnuo sam ramenima. ”Bilo kako bilo. Više se zato ne brinem. Pa ipak, bez obzira na to, ja i dalje ne mogu da ga isključim.”

Stiv je slegnuo ramenima. ”Nemoj pogrešno da shvatiš to što sam rekao” –Oh, zaista? A kako bi to trebalo da shvatim, ti prokleti čoveče koji si spreman dadrugima zabodeš nož u leđa!” – reč je samo o tome da ćemo ja i ti sledećih petgodina provesti zajedno i za to vreme izgrađivati kompaniju. Znaš, Brajan i Alantakođe nisu oduševljeni Denjem. Isti slučaj je i sa Lovensternom i Bronsonom.Barem sam tako čuo iz nezvaničnog izvora. Ti ćeš na kraju morati da ih pustiš da

krenu svojim putem. Oni su ti oduvek bili lojalni, ali oni žele da započnusamostalan posao, daleko od Denija.”

Tog trenutka sam ugledao kako nam prilazi Toni Federiči, odeven u beloodelo glavnog kuvara kako nosi bokal vina Keante. Zato sam ustao da gapozdravim. ”Hej, Toni, kako si?” Da li si ubio nekog nedavno? Pomislio sam.

Okrenuo sam se Stivu i rekao: ”Toni, želeo bih da te upoznam s mojimveoma bliskim prijateljem: Ovo je Stiv Maden. Mi smo partneri u kompaniji obućepreko u Vudsajdu.”

Stiv je momentalno ustao sa stolice, i sa srdačnim osmehom rekao: ”Hej,

Opasni Toni! Toni Korona! Čuo sam za vas! Mislim, odrastao sam na Long Ajlendu,ali je čak i tamo svako čuo za Opasnog Tonija! Drago mi je što smo se upoznali!” Stim rečima, Stiv je pružio ruku svom novom prijatelju, Opasnom Toniju Koroni,koji je iz dna duše mrzeo taj nadimak.



292

Pa dobro, postojalo je mnogo načina da odemo, pomislio sam, a ovaj je bio jedan od njih. Možda će Toni biti ljubazan i dopustiti Stivu da ode dostojanstvenosa testisima pričvršćenim na telo, tako da mogu da ga sahrane s njima.

Pogledao sam kako koštata, bleda ruka Majstora Obućara lebdi u vazduhu,

iščekujući da je prihvati ruka druge strane, koje nije bilo ni na vidiku. Potom sampogledao u Tonijevo lice. On se naizgled smešio, mada je to više bio osmeh koji bisadistički stražar u zatvoru uputio osuđeniku na smrt s pitanjem: ”Šta biste želeliza svoj poslednji obrok?”

Konačno, Toni je pružio ruku, mada mlitavo. ”Da, drago mi je što smo seupoznali,” rekao je gotovo bezglasno Toni. Njegove tamne oči su se zatamnile, aonda mu je uputio ubitačan pogled.

”I meni je drago što smo se upoznali, Opasni Toni,” rekao je Obućar komese sve više i više crno pisalo. ”Ja sam čuo sve najlepše o vašem restoranu, i

planiram da ovde često dolazim. Ako pozovem da rezervišem mesta, ja ću imsamo reći da sam prijatelj Opasnog Tonija Korone! U redu?”

”U redu!” rekao sam nervozno se osmehnuvši. ”Mislim da bi bolje bilo dapređemo na posao, Stiv.” Potom sam se okrenuo Toniju i rekao: ”Hvala ti što sidošao da se pozdraviš s nama. Drago mi je što te vidim, kao i uvek.” Prevrnuo samočima i odmahnuo glavom, kao da hoću da kažem: ”Nemoj zameriti momprijatelju; on ima Turetov sindrom.”

Toni je dvaput napravio tik nosem a onda otišao svojim putem, verovatnodo lokalnog kluba malo niže u istoj ulici, gde će pijuckajući espreso usput naručiti

Stivovu egzekuciju.Seo sam i odmahnuo glavom smrknuto. ”Šta je to, do đavola, s tobom,

Obućaru? Njega niko ne zove Opasni Toni! Niko! Mislim, sad si stvarno mrtavčovek.”

”O čemu pričaš?” odgovorio je Obućar, nemajući blagu predstavu o tomešto pričam. ”Ja sam simpatičan tom čoveku,zar ne?” Potom je nervozno nagnuoglavu u stranu i dodao: ”Ili sam ja ovde totalno neobavešten?”

Tog trenutka mi je prišao Alfredo, gorostasni domaćin hotela. ”Imattelefonski poziv,” rekao je Gorostas Alfredo. ”Vezu možete da preuzmete pored

bara. Tamo je tiho. Nema nikoga okolo.” Nasmejao se.Uh-oh! Oni su me smatrali odgovornim za prijateljevo ponašanje! Ovo je

ozbiljna mafijaška stvar, čije nijanse ja, kao Jevrej, ne mogu da shvatim. Mada sam ja, u suštini, time što sam doveo Obućara u ovaj restoran, na neki način, jemčio zanjega zbog čega ću sad snositi posledice za njegovu uvredu. Nasmejao sam se



293

Gorostasu Alfredu i zahvalio mu. Potom sam se izvinio što se udaljavam od stola iuputio se ka baru – ili, možda, hladnjaku za meso.

Kad sam došao do telefona zastao sam i obazreo se naokolo. ”Alo?” upitaosam skeptično, očekujući zvuk telefonskog signala i potom napravu za davljenje

oko mog vrata.”Zdravo, ja sam,” rekla je Dženet. ”Zvučiš mi čudno; šta se desilo?””Ništa, Dženet. Šta želiš?” obratio sam joj se osornije nego inače. Možda je

kvalude prestao da deluje.”Izvini što sam prokleto živa!” rekla je preosetljiva Dženet.Sa uzdahom: ”Šta želiš, Dženet? Pozvala si ovde u nezgodan čas.””Viktor Vang je na telefonu, i kaže da je hitno. Rekla sam mu da si izašao na

ručak, ali je on rekao da će da sačeka dok se ne vratiš. Mislim da je on kreten, akobaš želiš da znaš moje mišljenje.”

Koga-je-briga-za-tvoje-prokleto-mišljenje-Dženet! ”Ma da, u redu,porazgovaraću s njim,” rekao sam, smešeći se sopstvenom odrazu uzatamnjenomogledalu iza bara. Ja čak nisam izgledao ni drogirano. Ili moždanisam ni bio drogiran. Posegao sam rukom u moj džep i izvukao španski kvalude,pregledajući ga par trenutaka, a onda progutao – na suvo.

Sačekao sam uspaničen glas Pokvarenog Kineza. Izbegavao sam ga tako kaoda sam potpuno zaboravio na njega gotovo već nedelju dana, i Djuk Sekjuritis jebio zatrpan akcijama do grla. Da, na Viktora su bukvalno pljuštale akcije poputkiše, i on je sada tražio moju pomoć, koju sam baš nameravao da mu pružim… na

neki način.Tog časa se začuo glas Pokvarenog Kineza. Srdačno me je pozdravio i počeo

da objašnjava kako poseduje više akcija od te jedne kompanije nego što ih uopštefizički postoji. U stvari, on je imao 1,5 milion akcija u opticaju, a u stvari jeposedovao 1,6 miliona akcija.

”…a akcije i dalje pristižu,” rekao je Brbljivi Panda, ”i ja uopšte ne znam kako je to moguće. Znam da me je Deni zajebao, ali bi čak i njemu sad trebalo daponestane akcija!” Kinez je delovao potpuno zbunjen – nesvestan toga da ja imamposeban račun kod Bear Sternsa, koji mi je omogućio da prodajem onoliko akcija

koliko moje malo srce poželi, bilo da ih posedujem ili ne ili da li mogu da ihpozajmim ili ne. To je bila posebna vrsta računa koja se zove primarni brokerskiračun, i koja znači da mogu da trgujem posredstvom bilo koje firme na svetu. Nijebilo šanse da Kinez odgonetne ko je prodavao akcije.

”Smiri se,” rekao sam. ”Ako imaš problema s kapitalom, Vik, ja sam tu da tipomognem – sto posto. Ako bi trebalo da mi prodaš tri ili četirsto hiljada akcija,



294

onda mi reci samo jednu reč.” Eto kako sam sad bio spreman da trgujem pomoćunepokrivene, prazne pozicije, ali sam tu poziciju zauzimao pri višim cenama; dakle,ako Viktor bude dovoljno glup da mi proda akcije, ja ću ih blokirati uz ogromanprofit – a onda se okrenuti i ponovo trgovati njima iz otvorene pozicije. Pre nego

što završim s tim, akcijama će se trgovati u penijima, a Kinez će raditi na Motstritu, prodajući kineske knedle. (FUSNOTA: Mott Street je glavna ulica u Kineskojčetvrti u Njujork Sitiju.)

’Da,” odgovorio je Brbljivi Panda, ”to bi mi stvarno pomoglo. Meniponestaje kapitala, a akcije su već pale ispod pet dolara. Ne mogu sebi da priuštimda padnu još više.”

”Nema problema, Vik. Samo pozovi Keni Koka u Mejersonu; on ćeotkupljivati blokove od pedeset hiljada akcija od tebe svakih nekoliko sati.”

Viktor mi se zahvalio, a onda sam spustio slušalicu i odmah okrenuo Kenija

Koka, čija je žena, Filis, bila matičar na mom venčanju. Rekao sam Keniju:”Pokvareni Kinez će da te zove svakih nekoliko sati da ti proda blokove od pedesethiljada akcija ti znaš čega” – ja sam već podelio svoj plan s Kenijem, tako da je onbio svestan da sam zapodenuo tajni rat protiv Kineza – zato sada idi i odmahprodaj i drugih pedeset hiljada akcija, pre nego što u stvari kupimo ijednu akcijuod njega. A onda nastavi da prodaješ blokove od pedeset hiljada akcija svakihdevedeset minuta ili otprilike u tim vremenskim razmacima. Obavi prodaju putemprikrivenih računa, tako Viktor neće znati odakle potiču.”

”Nema problema,” odgovorio je Keni Kok, koji je bio glavni trgovac u M. H.

Mejersonu. Ja sam upravo podigao 10 miliona dolara za njegovu kompaniju kojase po prvi put pojavila u javnoj ponudi, i zato sam imao ovlašćenje naneograničenu trgovinu s njim. ”Ima li još nešto?”

”Ne, to je to,” odgovorio sam. ”Samo drži prodaju na malo, u blokovima odpet ili deset hiljada. Želim da pomisli da dolaze od nasumičnih špekulanata na padkurseva.” Ahh, sijalica. ”U stvari, slobodno to uradi i sam za svoj račun koliko godželiš, zato što će akcije pasti na prokletu nulu!”

Spustio sam slušalicu, potom otišao dole u toalet da uzmem malo kokaina.Nema sumnje da sam to zaslužio nakon Oskara – za moju odlično odigranu,

pobedničku ulogu sa Viktorom. Nisam osetio ni trunku griže savesti zbog uspona ipada Djuk Sekjuritis. Poslednjih nekoliko meseci, on se u potpunosti pokazao idokazao u svojoj ulozi Pokvarenog Kineza. Krao je brokere Stratona podizgovorom kao da navodno više neće da rade na Long Ajlendu; ponovo jeprodavao sve akcije Stratonovih novih emisija koje je posedovao i naravno to



295

poricao; i otvoreno napadao Denija, ukazujući na njega kao na ”lakrdijaša kojilupeta” i koji nije sposoban da upravlja Stratonom.

E pa ovako je morao da plati.Ušao sam i izašao iz toaleta za manje od jednog minuta, unevši četvrt

grama kokaina u četiri duboka ušmrkavanja. Dok sam se vraćao penjući se uzstepenice, srce mi je lupalo brže nego u zeca a ptirisak mi je bio viš nego kod žrtvesrčanog udara, i to mi se dopalo. Moj mozak je funkcionisao u povišenom stanjusvesti i sve sam držao pod kontrolom.

Na vrhu stepenica sam se zatekao kako zurim u Gorostasa Alfreda. ”Imate još jedan telefonski poziv.”

”Stvarno?” Rekao sam, pokušavajući da zadržim vilice na mestu.”Mislim da je to vaša žena.”Isuse! Vojvotkinja! Kako ona samo to radi? Ona izgleda kao da uvek zna kad

nameravam da uradim nešto što nije dobro! Mada, s obzirom na to da sam ja touvek radio, zakon proseka je diktirao da ispadne da ona uvek zove u pogrešnovreme.

Pognute glave, ušao sam u bar i podigao slušalicu. Moraću da blefiram.”Halo?” rekao sam kao da ne znam ko me zove.

”Zdravo, dragi. Da li si dobro?”Da li sam dobro? Kakvo zajedljivo pitanje! Veoma je podmukla, ova moja

Vojvotkinja. ”Da, draga, dobro sam. Upravo ručam sa Stivom. Šta ima novo?”Vojvotkinja je uzdahnula, a onda rekla: ”Imam loše vesti” Tetka Patriša je

upravo preminula.”Dvadeset osmo poglavlje

Ovekovečiti mrtve

Pet dana nakon smrti tetka Patriše vratio sam se u Švajcarsku, i sada samsedeo u drvetom obloženoj gostinskoj sobi kuće Majstora Falsifikatora. Bilo je toprijatno mesto, otprilike dvadeset minuta od Ženeve, negde u švajcarskom selu.Upravo smo završili s nedeljnim ručkom, i žena Majstora Falsifikatora (uzgred,

nadenuo sam joj ime Majstorica Falsifikatorka) je na nizak stakleni sto upravoiznela posluženje, sve deserte koji strašno goje – fantastično aranžirane švajcarskečokolade, francususke kolače, hranljive pudinge i sireve koji su širili snažan miris.

Stigao sam pre dva sata, želeći da što pre prionem na posao, ali su Majstorfalsifikator i njegova supruga insistirali na tome da me nakljukaju sa švajcarskimposlasticama kojih je bilo toliko da bi se od njih podavila i gomila švajcarskih



296

planinskih pasa. Ovog trenutka, Falsifikatori su sedeli preko puta mene, udobnonaslonjeni u par kožnih fotelja s naslonima nagnutim unazad. Oboje su biliodeveni u dobro uklopljene sive trenerke, zbog kojih su me svojim izgledompodsetili na dirižabl, ali su bili izvanredni domaćini i dobrog srca.

Otkako je Patriša pretrpela moždani udar nakon kojeg je preminula, Rolandi ja smo imali samo jedan kratak telefonski razgovor – iz telefonske govornice uEkvestrijan Centru na Zlatnoj Obali, a ne iz kluba Brukvil Kantri, koji je izgleda bioproklet. Rekao mi je da ne brinem, da će se on o svemu pobrinuti. Međutim, on jeodbio da izloži detalje preko telefona, što je, s obzirom na prirodu naših poslova,bilo razumljivo.

To je, uostalom, i bio razlog zbog kojeg sam prošle noći doleteo uŠvajcarsku – da sednem s njim lice u lice i uradim suštinsku stvar.

Ovog puta, međutim, bio sam pametan.

Umesto da letim putničkim avionom i izložim se riziku da me uhapse zbogtoga što sam spopao stjuardesu, leteo sam privatnim mlaznim avionom,luksuznim Galfstrimom III. Deni je takođe doleteo ovde, i sada me je čekao uhotelu, pri čemu sam devedeset posto siguran da je ponovio isti scenario s četirišvajcarske kurve.

I eto me ovde, s osmehom na licu i nezadovoljstvom u srcu, dok samposmatrao kako Roland i njegova žena tamane slatkiše sa stola.

Konačno sam izgubio strpljenje, i rekao najljubaznijim tonom: ”Znate, vi steizvanredni domaćini. Prosto ne mogu dovoljno da vam se zahvalim na tome.

Međutim, nažalost, ja moram avionom da se vratim nazad u Sjedinjene Države,pa, ako je to u redu, možemo li sada da pređemo na posao?” Podigao sam obrve inasmešio se sramežljivo.

Majstor Falsifikator se nasmejao široko. ”Naravno, prijatelju.” Okrenuo seka ženi. ”Zašto ne odeš da pripremiš večeru, draga?”

Večeru? Pomislio sam. Bože moj!Klimnula je glavom revnosno i izvinila se, a tom prilikom je Roland pružio

ruku ka niskom staklenom stolčiću i zgrabio još dve čokoladnom glazuromobložene jagode, dvadeset prvu ili dvadeset drugu po redu, ako me pamćenje

dobro služi.Duboko sam udahnuo i rekao: ”S obzirom na Patrišinu smrt, Rolande,

najviše me brine kako ću podići novac sa tih računa. I, onda, nakon toga, jedna odstvari koja me je donekle utešila bilo je to što mogu da upotrebim Patrišino ime.Ja sam joj zaista verovao. I voleo sam je. Ko bi rekao da će tako brzo da umre?”Odmahnuo sam glavom i duboko uzdahnuo.



297

Majstor Falsifikator je slegnuo ramenima i rekao: ”Naravno, veoma je tužnošto je Patriša umrla, ali nema potrebe da brineš. Novac je prebačen u dve drugebanke, od kojih obe nikada nisu videle Patrišu Melor. Napravljeni su svi mogućidokumenti, a na svima se nalazi originalni Patrišin potpis, ili sve ono što bi ih

učinilo potpuno validnim. Dokumenti su vraćeni na adekvatne datume, naravno,pre smrti. Tvoj novac je bezbedan, prijatelju. Ništa se nije promenilo.””Pa ipak, čije je ime na njima?””Naravno, Patriše Melor. Nema boljeg nominalnog vlasnika od mrtve

osobe, prijatelju. Niko ni u jednoj od dve banke nikada nije video Patrišu Melor, anovac je na računima tvojih korporacija s akcijama na donosioca, u kojima držišserttifikate.” Majstor Falsifikator je slegnuo ramenima, kao da kaže: ”Nijedan odtih poslova nije bog zna šta u svetu falsifikovanja.” Potom je rekao: ”Jedini razlogzbog kojeg sam prebacio novac iz Junion Banke je taj što Sorel tamo više ne uživa

blagonaklonost. Što je sigurno, sigurno je – bolje to nego da posle zažalimo,pomislio sam.”

Majstore Falsifikatore! Majstore Falsifikatore! Ispostavilo se da je ovajčovek ispunio sva moja očekivanja. Da, Majstor Falsifikator je bio zlata vredan, i tovelike gomile zlata. Pa ipak, on je uspeo da mrtve preobrazi u… žive! I to je upravoono što je želela tetka Patriša. Njeno ime će živeti zauvek u zloglasnoj utrobišvajcarskog bankarskog sistema. U suštini, Majstor Falsifikator ju je ovekovečio. Sobzirom na način na koji je umrla… tako brzo… njoj se nije pružila šansa ni da seoprosti. Oh, ali sam siguran da je u poslednjim mislima bila pomalo zabrinuta da

će njena neočekivana smrt prouzrokovati probleme njenom omiljenu nećaku.Majstor Falsifikator se nagnuo napred i uzeo još dve čokoladom obložene

jagode, dvadeset treću ili dvadeset četvrtu po redu, i počeo da žvaće. Rekao sam:”Znaš, Roland, Sorel mi je bio veoma simpatičan od prvog trenutka otkad sam gaupoznao, ali sam počeo da preispitujem svoje prvobitno mišljenje o njemu. On svevreme priča s Kaminskim, i zbog toga se osećam neprijatno. Ja bih što pre prestaoda poslujem s Junion bankom, ako nemaš ništa protiv toga.”

”Ja ću uvek bespogovorno da prihvatam tvoje odluke,” odgovorio jeMajstor Falsifikator, ”a u ovom slučaju mislim da ti je ta odluka veoma mudra.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju, ne bi trebalo da brineš za Žan ŽakaSorela. Uprkos tome što je Francuz, on ipak živi u Švajcarskoj, i vlada SjedinjenihDržava nema moć nad njim. On te neće izdati”

”Ne sumnjam ja u to,” odgovorio sam, ”ali to nije stvar poverenje. Ja samone volim da ljudi imaju uvid u moje poslovanje, posebno čovek poput Kaminskog.”Nasmejao sam se, pokušavajući da objasnim celu stvar. ”U svakom slučaju, ja već



298

nedelju dana pokušavam da stupim u kontakt sa Sorelom, ali mi u njegovojkancelariji javljaju da je otputovao negde zbog posla.”

Majstor Faslifikator je klimnuo glavom. ”Da, on je u Sjedinjenim Državama,verujem. Otišao je da se vidi sa klijentima.”

”Zaista? Nisam imao pojma.” Iz nekog čudnog razloga, osetio sam da tonajavljuje nevolje, mada nisam mogao da objasnim zbog čega.U stvari, Roland je rekao: ”Da, on tamo ima mnogo klijenata. Poznajem njih

nekoliko, ali većinu njih ne.”Klimnuo sam glavom, odbacivši predosećanje kao bezvrednu paranoju.

Petnaest minuta kasnije stajao sam napolju ispred vrata, držeći kesu punušvajcarskih poslastica. Majstor Falsifikator i ja smo se zagrlili. ” Au revoir!” rekaosam, što je na francuskom značilo do viđenja.

Osvrnuvši se na prošlost, zbogom bi bilo mnogo prikladnije.

U petak ujutro, nešto malo nakon deset sati, konačno sam prošao krozvrata naše kuće na plaži Vesthempton. Sve što sam želeo bilo je da odem gore idržim Čendler u naručju, a onda da vodim ljubav s Vojvotkinjom i odem daspavam. Međutim, nije mi se pružila prilika. Nisam bio ni trideset sekundi u kućikad je zazvonio telefon.

Bio je to Gari Deluka. ”Izvini što ti se dosađujem,” rekao je Drizler, ”ali, jasam celog dana pokušavao da te pronađem. Pomislio sam da ćeš želeti da znaš da

je Gari Kaminski juče ujutru optužen. On sedi u zatvoru u Majamiju, zadržan je bezkaucije.”

”Stvarno?” odgovorio sam nemarno. Pošto sam potpuno obamro nisammogao u potpunosti da dokučim posledice onoga što sam čuo, ili barem ne istogmomenta. ”Zbog čega su ga optužili?”

”Zbog pranja novca,” Deluka je rekao gotovo bezglasno. ”Da li ti ime ŽanŽak Sorel nešto znači?”

Ovo me je snažno pogodilo – osvestilo me šta se zaista desilo! ”Možda…mislim da sam ga upoznao kad sam onda bio u Švajcarskoj. Zašto?”

”Zato što je i on optužen,” rekao je zloglasni glasonoša. ”On sedi u zatvoruzajedno s Kaminskim, i isto tako je zadržan bez kaucije.”

Dvadeset deveto poglavlje

Očajničke mere



299

Dok sam sedeo u kuhinji, duboko analizirajući priču o osuđenicima, otkriosam da mi suština stalno izmiče. Koliko je tu bilo švajcarskih bankara? Samo uŽenvi mora da ih je bilo na desetine hiljada, a ja sam morao da izaberem onog koji

je bio dovoljno glup da dopusti da bude uhapšen na teritoriji Sjedinjenih Država.Koje su šanse postojale za to? Još ironičnije je bilo to što je optužen za potpunonepovezanu stvar, za nešto što je imalo veze s pranjem novca od droge tajnoobavljenim poslovima u inostranstvu.

U međuvremenu, Vojvotkinji nije bilo potrebno mnogo da shvati da sedešavalo nešto užasno, jednostavno zato što nisam naleteo na nju čim sam ušaona vrata. Međutim, ja sam znao da ne vredi ni da pokušam da vodim ljubav snjom, kad sam znao da ne može da mi se digne. Odupro sam se tome da mi rečimpotentan projuri kroz misli , zato što je imala toliko negativnih značenja za

istinski moćnog čoveka, kakvim sam sebe i dalje smatrao, uprkos tome što sammogao da padnem kao žrtva nepromišljenog ponašanja mog švajcarskog bankara.Zato sam radije o sebi razmišljao u kontekstu priče o mekom penisu ili špagetapenisu, koja je bila daleko prijatnija od te gnusne reči.

U svakom slučaju, moj penis je potražio utočište u mom donjem stomaku –svodeći se na veličinu gumice za olovke broj dva – i zato sam Vojvotkinji rekao dasam bolestan i umoran od putovanja.

Kasnije te večeri, otišao sam do toaleta i izvadio moju garderobu u kojoj biheventualno otišao u zatvor. Izabrao sam par izbledelih farmerki, jednostavnu sivu

majicu s dugim rukavima (čisto u slučaju da je u zatvorskoj ćeliji hladno), i nekestare iznošene Ribok patike, koje bi smanjile šanse da mi ih ukrade neki crnac oddva metra po imenu Buba ili Džamal. Viđao sam da se to dešavalo u filmovima, ukojima bi vam uvek oteli patike pre nego što vas siluju.

U ponedeljak ujutro sam odlučio da ne odem u kancelariju – razmišljajući da je daleko dostojanstvenije da me uhapse u udobnosti moje kuće nego usumornom kraju Vudsajda, u Kvinsu. Ne, ja im neću dopustiti da me uhapseukompaniji Stiv Maden Šuz, gde bi Obućar to video kao izvanrednu priliku da mezajebe i ostavi bez akcija. Zaposleni u kompaniji Maden bi o tome onda mogli da

čitaju na naslovnoj strani Njujork tajmsa, poput svog ostalog slobodnog sveta.Neću im priuštiti to zadovoljstvo da vide kako me odvode s lisicama na rukama; tozadovoljstvo ću sačuvati za Vojvotkinju.

A onda se desilo nešto veoma neobično – odnosno, ništa. Nije mi poslatnikakav sudski poziv, niti mi je najavljena poseta agenta Kolemana, niti je FBIupala u Straton Oakmont. Do srede popodne sam se zatekao u situaciji da se



300

pitam šta se to, do đavola, dešava. Krio sam se u Vesthemptonu od petka,pretvarajući se da sam bolestan da imam užasnu dijareju, što je u osnovi bilotačno. Pa ipak, sada se ispostavilo da se krijem bez razloga – možda uopšte nisambio na ivici da budem uhapšen!

Do četvrtka, ćutanje je bilo toliko tegobno da sam odlučio da rizikujem ipozovem telefonom Gregorija O’Konela, advokata kojeg mi je Bo preporučio. Onmi je izgledao kao savršena osoba od koje sam mogao da prikupim informacije,budući da se njegova nadležnost pružala do Istočnog distrikta i da je pre šestmeseci pričao sa Sin O’Šeom.

Očigledno, nisam imao potpuno poverenja u Greg O’Konela. Na kraju, on jebio advokat, a nijednom advokatu se ne može potpuno verovati, posebno onomkoji je radio u okviru krivičnog prava, koji nije mogao legalno da vas predstavljaako postane svestan da ste krivi. Međutim, deo igre je bilo prećutno razumevanje

između prevaranta i njegovog advokata, pri čemu bi se dotični prevarant zakleoadvokatu da je nevin, a advokat uobličio njegovu glupu, izmišljenu priču u krivičnuodbranu koja je dosledna sa njenim neodređenim i nepotpunim delovima.

Zato sam, tokom razgovora sa Greg O’Konelom, lagao kroz zube,objašnjavajući mu kako sam uvučen u problem nekog drugog. Ispričao sam mukako je u Britaniji, rođaka moje žene delila istog bankara za kojeg se ispostavilo da je obavljao prljave poslove u inostranstvu, što je, naravno, bila čista slučajnost. Itako započevši prvu verziju izmišljene priče mom budućem advokatu – pričajućimu sve o mojoj divnoj tetka Patriši, koja je živa i zdrava, jer sam mislio da će to

moje reči učiniti uverljivijim – počeo sam da shvatam da ipak postoji mala nada.Moja priča je bila potpuno uverljiva, pomislio sam, sve dotle dok me

Gregori O’Konel nije upitao skeptičnim tonom: ”Kako to da šezdesetpetogodišnjanastavnica u penziji otvori račun na kojem ima tri miliona dolara gotovog novca?”

Hmmm… mali propust u mojoj priči; verovatno to nije dobar znak, pomisliosam. Njabolje da se pravim glup. ”Kako bih ja to mogao znati?” Upitao samiskreno. Da, moj ton je bio primeren. Vuk je mogao da izigrava hladnokrvnost kad je to morao, pa čak i sada, pod najtežim okolnostima. ”Slušaj, Greg, Patriša – nekpočiva u miru – je uvek govorila kako je njen prvi muž bio probni pilot za Harijer

mlazni avion. Kladim se da bi mu KGB platio pravo bogatstvo za neku krupnuinformaciju o tom projektu; tako je možda uzeo gotov novac od KGB? Koliko sesećam, to je tada bila prilično opasna stvar. Veoma poverljiva.” Isuse! Šta sam jato lupetao?

”U redu, ja ću obaviti par telefonskih poziva i proveriti koliko ima mesta zazabrinutost,” rekao mi je moj ljubazni advokat. ”Zbunjuje me samo jedna stvar,



301

Džordan. Možeš li da mi objasniš da li je tetka Patriša živa ili je umrla? Upravo sirekao da počiva u miru, ali pre par minuta si mi rekao da živi u Londonu. Bilo bi odpomoći kad bih znao koja je od te dve informacije tačna.”

Očigledno da sam napravio propust u tom pogledu. Morao bih da budem

malo oprezniji ubuduće što se tiče informacije da li je tetka Patriša živa ili ne. Sadanisam imao izbora i morao sam da blefiram: ”Dobro, to zavisi od toga koja opcijaviše odgovara mojoj situaciji. Šta moj slučaj čini jačim; život ili smrt?”

”Dobrooo, bilo bi lepo ako bi ona došla lično i rekla da je novac njen, ili, akone to, barem potpiše pismenu izjavu koja svedoči tome u prilog. Zato mogu dakažem da bi bilo bolje ako je živa.”

”Onda je živa da življa ne može biti!” odgovorio sam kratko i odsečno svelikim samopouzdanjem, setivši se odmah Majstora Falsifikatora i njegovesposobnosti da stvori sve vrste finih dokumenata. ”Međutim, njoj više odgovara

privatnost, zato ćete morati da se zadovoljite pismenom izjavom. Ona se ionakopovukla u samoću.”

Čuo se samo tajac. Nakon dobrih deset sekundi, moj advokat konačno jerekao: ”U redu, onda! Sada sam stekao pravi uvid u celu stvar. Javiću ti se za parsati.”

Sat vremena kasnije primio sam poziv od Grega O’Konela, koji je rekao:”Nema ničeg novog u vezi s tvojim slučajem. U stvari, Sin O’Šea napuštakancelariju za par nedelja – pridružujući se skromnim redovima branilaca – zato jebio neuobičajeno predusretljiv prema meni. Rekao je da tvoj slučaj i dalje vodi

ovaj lik Koleman. I niko iz Tužilaštva Sjedinjenih Država nije zainteresovan zanjega. A što se tiče onog švajcarskog bankara, s njim se ne dešava ništa što bi semoglo povezati s tvojim slučajem, barem za sada.” Potom je proveo još parminuta uveravajući me da se ja u priličnoj meri ispravan i pošten.

Nakon što sam spustio slušalicu, propustio sam one prve tri reči u priličnojmeri, i sve vreme se držao poslednje dve ispravan i pošten, kao pas koske. I daljemi je bilo potrebno da porazgovaram s Majstorom Falsifikatorom, da bi proceniopunu štetu. Ako i on sedi u zatvoru u Sjedinjenim Državama, poput Sorela – ili ako je u švajcarskom zatvoru, i očekuje izručenje u Sjedinjene Države – onda sam u

gadnoj situaciji. Međutim, ako nije – ako nije optužen ni za šta, i ako je i dalje uprilici da izvodi svoju malo poznatu veštinu majstorskog falsifikovanja – onda bi semožda na kraju sve moglo okrenuti u moju korist.

Pozvao sam Majstora Falsifikatora iz telefonske govornice u restoranu StarBogs. Zaustavljenog daha, saslušao sam uznemirujuću priču kako mu je švajcarskapolicija na prepad upala u kancelariju i uzela sve kutije sa zapisnicima. Da, od



302

njega je bilo zatraženo da dođe na informativni razgovor u Sjedinjene Države, alion nije bio optužen, barem ne prema onome što je on znao. Uverio me je da gašvajcarska vlada ni pod kojim okolnostima neće izručiti Sjedinjenim Državama,mada više ne bi mogao bezbedno da ide izvan Švajcarske, kako ga Interpol ne bi

uhapsio na osnovu međunarodne poternice.Konačno, porenula se tema o računima Patriše Melor, i Majstor Falsifikator je rekao: ”Neki zapisnici su uzeti, ali ne zato što su baš njih tražili; već su jednostavno pokupljeni sa ostalima. Međutim, nema razloga da se plašiš,prijatelju, u mojim zapisnicima nema ni traga od informacije da novac ne pripadaPatriši Melor. Međutim, pošto ona više nije živa, predlažem ti da prestaneš dakoristiš novac sa tih računa sve dotle dok se ova stvar ne smiri.”

”To se samo po sebi podrazumeva,” odgovorio sam, zadržavši pažnju nareči smiri, ”ali mene ne brine toliko pristup novcu sa tog računa. Ono što me

istinski zabrinjava je mogućnost Sorelove saradnje sa vladom Sjedinjenih Država itoga da će reći da je novac moj. To bi mi prouzrokovalo veliki problem, Roland.Možda bi, ako su tamo bili dokumenti koji jasno pokazuju da je novac Patrišin,situacija bila neuporedivo bolja.”

Majstor falsifikator je odgovorio: ”Ali ti dokumenti već postoje, prijatelju.Ako bi mogao da mi daš spisak svih dokumenata koji bi mogli da ti pomognu idatume koje je Patriša potpisala na njima, možda bih mogao da ih pronađem iizvučem iz moje kartoteke za tebe.”

Majstor Falsifikator! Majstor Falsifikator! On je i dalje bio sa mnom.

”Razumem, Roland, i ja ću ti javiti ako mi nešto bude bilo potrebno. Međutim, zasada, pretpostavljam da je najrazumnije da sednemo i sačekamo nadajući senajboljem.”

Majstor Falsifikator je rekao: ”Kao i obično, između nas postoji sporazum.Međutim, sve dotle dok se istraga ne završi, trebalo bi da se kloniš Švajcarske.Mada imaj na umu da sam uvek s tobom, prijatelju, i ja ću učiniti sve što je umojoj moći da zaštitim tebe i tvoju porodicu.”

Čim sam spustio slušalicu, znao sam da će moja sreća rastiti i srušiti se saSorelom. Pa ipak, isto tako sam znao da moram da nastavim sa svojim životom.

Moram duboko udahnuti i ispiti tu gorku čašu. Moram se vratiti svom poslu, iponovo voditi ljubav s Vojvotkinjom. Moram prestati da izlećem iz svoje kože kadgod zazvoni telefon ili kad god neko neočekivano zakuca na vrata.

Upravo to sam i uradio. Ponovo sam zaronio u ludi kovitlac događaja.Utonuo sam u svet kompanije Stiv Maden Šuz i nastavio iza scene da savetujemmoje brokerske firme. Dao sam sve od sebe da budem veran muž Vojvotkinji i



303

dobar otac Čendler, uprkos mojoj zavisnosti od droge. I kako su meseci prolazili,moja navika da uzimam drogu sve je više uzimala maha.

Kao i uvek, brzo sam to racionalizovao, mada – s vremena bih se opomenuoda sam mlad i bogat, da imam divnu ženu i savršenu kćerku. Svi su priželjkivali da

žive takvim životom kakvim sam ja živeo, zar ne? Ima li boljeg života od Životabogatih i nefunkcionalnih?U svakom slučaju, do sredine oktobra, nije bilo nikakvih posledica zbog

Sorelovog hapšenja, tako da sam konačno odahnuo. Očigledno, on je odlučio dane sarađuje i Vuk iz Volstrita je izbegao još jedan metak. Čendler je prohodala isada je hodala kao Frankeštajn – držeći kruto ruke ispred sebe, ukočivši noge ukolenima i šetkajući ukrućenog tela. I, naravno, beba genije je pričala jasno iglasno. Do prvog rođendana, u stvari, ona je izgovarala cele rečenice – zadivljujućinapredak za bebu – i ja uopšte nisam sumnjao da je na dobrom putu da dobije

Nobelovu nagradu ili barem Medalju za unapređenje matematike.U međuvremenu, Stiv Maden Šuz i Straton Oakmont su bili na različitim

putevima – Stiv Maden Šuz se munjevito razvijao a Straton Oakmont je beležiopad kao žrtva loše osmišljenih trgovinskih strategija i pritisaka novog talasakontrolora, koje je Deni sam navukao na sebe. Malo pre spomenuto je usledilokao posledica Denijevog odbijanja da toleriše jedan od uslova pogodbe saKomisijom za hartije od vrednosti – odnosno, da Straton angažuje nezavisnogrevizora po izboru same Komisije, koji bi pregledao poslovanje firme i potom daopreporuke. Jedna od tih preporuka je bila da firma instalira sistem za snimanje

koji bi beležio razgovore Stratonaca sa njihovim klijentima. Deni nije pristao na to,a onda se Komisija za hartije od vrednosti obratila državnom sudu i izdala sudskinalog na osnovu kojeg je izdato naređenje da mora da instalira taj sistem zasnimanje.

Deni je konačno kapitulirao – kako ga ne bi strpali u zatvor zbognepoštovanja suda – ali je sada Straton imao pritužbu na to, što je značilo da jesvih pedeset država imalo pravo da suspenduje Stratonovu licencu, što su,naravno, polako ali sigurno i počele da rade. Bilo je teško zamisliti da će, nakonsvega što je Straton preživeo, njegova smrt uslediti zbog odbijanja da instalira

sistem za snimanje telefonskih razgovora, koji, na kraju krajeva, nije doprinosionekoj značajnijoj razlici. Kroz svega nekoliko dana Stratonci su uspeli da doskočetom sistemu – vodeći samo prijatne i predusretljive razgovore putem Stratonovihtelefona, a onda nastavljajući da razgovaraju svojim mobilnim telefonima kadosete da je nastupio trenutak da pokažu svoju mračnu stranu. Međutim, sada sena zidu nalazio natpis: Stratonovi dani su odbrojani.



304

Vlasnici Biltmora i Monro Parkera uzajamno su izrazili želju da krenu svojimputevima, da više ne posluju sa stratonom. Naravno, to je urađeno sa vrhunskimstilom, i obe firme su mi ponudile po milion dolara za svaku novu emisiju koju biponudili javno. To je iznosilo oko 12 miliona dolara godišnje, što sam rado

prihvatio. Ja sam takođe primao milion dolara mesečno od Stratona, saglasnomom ugovoru o nekonkurentnosti, kao i drugih četiri ili pet miliona svakihnekoliko meseci kad bih unovčio velike blokove unutrašnjih akcija (144 akcije) ukompanijama koje je Straton nudio javno.

Pa ipak, smatrao sam da je to samo kap u moru u odnosu na ono što sammogao da zaradim sa Stiv Maden Šuzom, koji je beležio vrtoglavi uspon i doslovnobio na putu ka zvezdama. To me je podsetilo na prve dane Stratona… one sjajne dane… one slavne dane… kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, kad je prvi talasStratonaca uzeo telefone u ruke i onog ludila koje se tek spremalo da iskorači na

scenu i odredi moj životni put. I tako je Straton bio moja prošlost, a Stiv MadenŠuz moja budućnost.

U ovom trenutku sam sedeo preko puta Stiva, koji se defanzivno naslanjaonazad na svom sedištu dok je Pljuvač pljuvao pravo u njega. Često bi me Stivpogledao kao da je hteo da kaže: ”Pljuvač je nemilosrdan kad dođe do porudžbinečizama, posebno zato što je njihova sezona gotovo prošla!”

Drizler je takođe bio u prostoriji, i on nas je zasipao rečima kad god bi mu seukazala prilika. Ovog trenutka, Pljuvač je bio nasred scene. ”Kakav je to prokletovelik posao kad se poruče ove čizme?” odsečno je rekao Pljuvač. Pošto je jutrošnja

debata vrlo često sadržala reči na slovo b, on je prosto prštao. U stvari, svaki putkad bi Pljuvač izgovorio reč boot (čizme), zapazio bih kako Obućar uzmiče. A onda je svoj gnev usmerio ka meni. ”Slušaj, DžB, ove čizme” – Oh, Isuse! – ”su takomoderne da nema šanse da pretrpimo gubitak. Moraš mi verovati. Kažem ti,nijedan par se neće prodati po sniženoj ceni.”

Odmahnuo sam glavom ne složivši se s njim. ”Nema više čizama, Džon.Gotovi smo s prokletim čizmama. I nema nikakve veze sa vremenom da li će bitisnižene ili ne. Reč je o tome da u upravljanju poslom mora da postoji nekakvadisciplina. Mi idemo u osamnaest različitih pravaca u isti mah, i moramo se

pridržavati našeg poslovnog plana. Otvaraju se tri nove prodavnice; čeka nasotvaranje još desetine prodavnica; nalazimo se na pragu da pokrenemo posao bezbrenda. Oko nas je toliko gotovog novca. Moramo da održimo pravac i daostanemo istrajni sada; nema rizika ovako kasno u sezoni, posebno s nekimprokletim čizmama sa dezenom leoparda.”



305

Drizler je sada iskoristio priliku da otvori svoju debatu i da nas obasperečima: ”Slažem se s tobom, i upravo zato zvuči razumno da premestimo našeodeljenje za isporuke dole u Flor–”

Pljuvač ga je odmah prekinuo, koristeći reč sa duplim slovom p, svojim

drugim najubitačnijim suglasnikom. ”To je prokleto besmisleno!” (FUSNOTA: Utekstu se pojavljuje engleska reč preposterous, koja znači besmisleno, apsurdno.Zato se pojavljuje dva puta slovo p.) odsečno je rekao Pljuvač. ”Ceo taj prokletikoncept! Ja nemam vremena za te gluposti. Moram da napravim neke prokletecipele inače ćemo da letimo iz posla!” S tim, Pljuvač je izašao iz kancelarije izalupio vrata za sobom.

Tog trenutka je zazvonio telefon. ”Tod Garet je na liniji jedan.”Prevrnuo sam oči ka Stivu, potom sam rekao: ”Reci mu da sam na sastanku,

Dženet. Pozvaću ga kasnije.”

Dženet, uvređenim tonom: ”Očigledno da sam mu rekla da si na sastanku,ali on kaže da je hitno. On mora odmah da razgovara s tobom.”

Odmahnuo sam glavom s gađenjem i snažno uzdahnuo. Šta bi moglo bititoliko važno s Todom Garetom – osim, ako naravno, nije uspeo da pronađe pravipravcati kvalude! Podigao sam slušalicu i rekao mu prijateljskim, ali iznerviranimtonom: ”Hej, Tod, šta ima novo, drugar?”

”Pa dobro,” odgovorio je Tod, ”mrzim da javljam loše vesti, ali neki čovek,agent Koleman je upravo izašao iz moje kuće i rekao mi da će Kerolin uskorostrpati u zatvor.”

Sa srcem u petama: ” Zbog čega? Šta je Kerolin uradila?”Osetio kako se svet ruši na mene kad je Tod rekao: ”Da li si znao da je tvoj

švajcarski bankar u zatvoru i da sarađuje protiv tebe?”Skupio sam hrabrost i rekao: ”Dolazim za sat vremena.”

Poput njegovog vlasnika, Todov dvosoban stan je izgledao loše. Od poda doplafona, cela prostorija je bila crna, nijedne druge boje nije bilo ni na jednommestu. Sedeli smo u gostinskoj sobi, u kojoj nije bilo nijedne biljke. Svuda sam

mogao da vidim samo crnu kožu i hrom.Tod je sedeo preko puta mene, dok je Kerolin koračala napred-nazad po

crnom čupavom tepihu, njišući se na veoma visokim štiklama. Tod mi je rekao:”Podrazumeva se da ja i Kerolin nećemo sarađivati protiv tebe, za to ne morašnimalo da brineš.” Podigao je pogled ka švajcarkinji, takozvanoj Bombi, koja jetumarala tamo-amo i rekao: ”Zar ne, Kerolin?”



306

Kerolin je nervozno klimnula glavom i nastavila da korača. Todu je toočigledno išlo na živce. ”Hoćeš li, molim te, da prestaneš više da se šetkaš?” počeo je da gunđa. ”Izluđuješ me, do đavola. Tresnuću te, ako već jednom ne sedneš!”

”Oh, jebi se, Tahad!” počela je da viče Bomba. ”Ništa nije smešno. ja imam

dvoje dece, samo da te podsetim. A sve je zbog tog glupog pištolja koji nosiš.”Čak i sada, na dan moje propasti, ova dva manijaka us bili odlučni u namerida se poubijaju. ”Hoćete li vas dvoje već jednom prestati?” rekao sam, i nasmejaose nasilu. ”Ne razumem kakve veze ima Todov revolver sa Sorelovom optužbom.”

”Nemoj da je slušaš,” promrmljao je Tod. ”Ona je prokleti idiot. Onapokušava da ti kaže da je Koleman otkrio šta se desilo u tržnom centru, i da se onsada obraća okružnom javnom tužiocu u Kvinsu da ne pregovara sa braniocem uokviru mog slučaja. Pre nekoliko meseci oni su mi ponudili uslovno oslobođenje, isada mi kažu da moram da radim tri godine ukoliko ne budem sarađivao s FBI. Ja,

lično, na sve to nisam obratio pažnju, pa ako moram da idem u zatvor – ondaidem u zatvor. Problem je moja idiotska žena, koja je rešila da sklopi prijateljstvo stvojim švajcarskim bankarom umesto da mu samo jednostavno preda novac i odebez ijedne reči, onako kako je trebalo. Međutim, neeee, ona nije mogla da odoliručku sa tim kretenom i da potom s njim razmeni telefone. Koliko ja znam,verovatno se i tucala s njim.”

”Znaš šta,” rekla je Bomba s vidnim osećajem krivice, u onim njenim belimlakiranim cipelama na visoke štikle, ”ideš mi na nerve, kretenu! Ko si ti da bacašdrvlje i kamenje na mene? Ti misliš da ja ne znam šta si radio sa onom igračicom iz

Ria?” Na to me je, Švajcarkinja, zvana Bomba, pogledala pravo u oči i rekla:”Veruješ li ti ovom ljubomornom čoveku? Hoćeš li, molim te, da mu kažeš da Žan Žak nije takav čovek? On je stari bankar, a ne nekakav ženskaroš. Zar ne,Džordan?” A onda je počela da pilji u mene svojim vatrenim plavim očima,stegnuvši pri tome vilice.

Stari bankar? Žan Žak? Isuse Hriste – kakav tragičan preokret! Da li se tošvajcarska Bomba tucala s mojim bankarom iz Švajcarske? Da čovek ne poveruje!Da je samo ostavila novac kako je i trebalo, Sorel čak ne bi ni znao ko je ona!Međutim, ne, ona nije umela da drži jezik za zubima i, kao posedica svega,

Koleman je sada uspeo da poveže dve tačke – i saznao da Todovo hapšenje utržnom centru Bej Teras nije imalo nikakve veze sa drogom već sa krijumčarenjemmiliona dolara u Švajcarsku.

”Dobro,” rekao sam bezazleno, ”ja Sorela baš ne bih okarakterisao kaostarog čoveka, ali on nije tip čoveka koji bi imao avanturu sa ženom nekog drugog



307

čoveka. Mislim, on je i sam oženjen, i nikada nisam zapazio da bi mogao da budetakav.”

Očigledno su ovo oboje shvatili kao pobedu. Kerolin je uzviknula: ”Vidiš,kretenu, on nije takav. On je–”

Međutim, Tod je odmah prekinuo: ”Pa zašto si onda rekla da je star čovek,zašto si lagala? Zašto lažeš kad nemaš ništa da kriješ? Zašto, ja…”Kako su se Tod i Kerolin udubljivali u prepirku, tako sam se ja isključio i

pitao se postoji li nekakav izlaz iz ovog ludila. Kucnuo je čas za očajničke mere; bilo je pravo vreme da pozovem mog poverljivog računovođu Denis Gaita, takođepoznatog pod nadimkom Kuvar. Uputiću mu najdublje izvinjenje što sam sve touradio iza njegovih leđa. Ne, ja u stvari nikada nisam rekao Kuvaru da imamračune u Švajcarskoj. Sada nisam imao izbora i morao sam sve pošteno da mukažem i zatražim njegov savet.

”…i šta sada da uradimo što se tiče novca?” upitala je švajcarska Bomba.”Ovaj agent Koleman te sada gleda poput ptice?”– Da nije možda mislila na sovu?– ”tako da ti više ne možeš da prodaješ drogu. Sada ćemo sigurno umreti odgladi!” S tim rečima, švajcarska Bomba koja će uskoro umreti od gladi – sa satomPatek Fili od 40,000 dolara na ruci, dijamantskom ogrlicom s rubinima od 25,000dolara i odećom vrednom 5,000 dolara – konačno je sela u fotelju. Potom jezagnjurila lice u šake i počela da drma glavom napred-nazad.

Kako je samo ironično da, na kraju svega, upravo švajcarska Bomba, saužasnim izgovorom engleskog jezika i ogromnim grudima, prekine sve gluposti i

svede stvari na njihovu suštinu – učinivši da sve utihne. To mi je odgovaralo; ustvari, odnekud sam imao osećaj da je i njima tako odgovaralo. Na kraju, njihdvoje su sada imali par prvoklasnih propusnica za lak izvor prihoda, tako da će imzadugo u budućnosti biti dobro. A ako se nekako usput stvari mnogo zakuvaju, onibi mogli da zatraže izlazne vize u centru, u Njujorškom uredu FBI, gde bi ih sazagrljajem i osmehom na licu čekao agent Koleman.

Te večeri, u mom prizemlju u Old Brukvilu, na Long Ajlendu, sedeo sam nakauču sa Kuvarom, i igrao malo poznatu igru zvanu Možeš li da pronađeš slabu

tačku ovoj izmišljenoj priči. Pravila igre su bila veoma jednostavna. Takmičar kojibi ispričao izmišljenu priču potrudio bi se da je učini logički što besprekornijom ipotpunijom, dok bi osoba koja bi je slušala pokušavala da pronađe njene slabetačke. Da bi pobedio, jedan od takmičara bi ispričao tako savršenu priču da drugitakmičar ne bi uspeo da joj pronađe slabu tačku. A budući da smo Kuvar i ja bilinenadmašni majstori čistih izmišljotina, bilo je prilično očigledno da, ako je jedan



308

od nas mogao da osujeti onog drugog, taj isti takođe bio u stanju da osujeti iagenta Kolemana.

Kuvar je bio veoma zgodan, neka vrsta manje doteranog gospodina Klina.On je bio u ranim pedesetim, a bavio se falsifikovanjem još dok sam bio u

osnovnoj školi. U njemu sam video neku vrstu starijeg državnika, lucidan glasrazuma. On je bio pravi muškarac, Kuvar, sa zaraznim osmehom i harizmom odmilion vati. On je bio čovek koji je igrao golf na prvoklasnim golf terenima, pušiokubanske cigare, pio vrhunska vina i vodio prosvetljujuće razgovore, posebno kad je trebalo prevariti Upravu javnih prihoda i Komisiju za hartije od vrednosti, što jeizgleda bila njegova najviša životna misija.

Ove večeri sam mu već sve pošteno ispričao, otvorivši mu svoju dušu iduboko mu se izvinjavajući što sam mu to uradio iza leđa. Počeo sam čak i u timtrenucima da mu pričam gluposti i izmišljotine, i pre nego što je igra zvanično

počela, objašnjavajući mu da ga nisam uvukao u moje poslove u Švajcarskoj zatošto bih ga izložio riziku. Na sreću, on nije načinio napor da pronađe slabe tačke umojoj neuverljivo osmišljenoj priči. Umesto toga, on je reagovao srdačnimosmehom i sleganjem ramena.

Kad sam mu izložio moju jadikovku, osetio sam da sam klonuo duhom.Međutim, Kuvar je ostao ravnodušan. Kad sam završio sa pričom, nonšalantno jeslegnuo ramenima i rekao: ”Čuo sam ja i gore priče.”

”Oh, zaista?” odgovorio sam. ”Kako je to, do đavola, moguće?”Kuvar odmahnu rukom i doda: ”Bio sam ja u mnogo gorim situacijama od

te.”Od njegovih reči najednom sam živnuo, mada sam bio prilično siguran da

time želi da odagna moje brige. U svakom slučaju, počeli smo da igramo igru isada, nakon pola sata, mi smo prošli tri kruga lupetanja i izlaganja čistihizmišljotina. Za sada, pobednik još nije mogao da se nasluti. Pa ipak, sa svakimkrugom naše priče su postajale sve potpunije i pametnije i, naravno, sve je težebilo pronaći u njima slabe tačke. Još uvek smo se držali dve osnovne teme: Prve,kako je Patriša došla do početne sume od 3 miliona dolara i stvaila ih na svojračun? I, druge, ako je novac zaista Patrišin, zašto onda nisu kontaktirani njeni

naslednici? Patriša je iza sebe ostavila dve kćerke, od kojih su obe bile u srednjimtridesetim. S obzirom da nije bilo testamenta koji bi ukazivao na neke suprotnepodatke, one su bile punopravne naslednice.

Kuvar je rekao: ”Mislim da je pravi problem prekršaj koji se tiče izlaskavelike količine gotovog novca. Recimo da je Sorel progovorio, što bi značilo da sufederalci došli do saznanja da je novac prebačen u Švajcarsku i da za to postoje



309

različiti datumi. Zato nam je potreban dokument koji tvrdi suprotno – odnosno dasi sav novac dao Patriši dok je još bila u Sjedinjenim Državama. Potrebna nam jepismena izjava od strane nekog svedoka, koji je bio fizički prisutan kad si ti Patrišidavao novac u Sjedinjenim Državama. Potom, ako predstavnik državnog organa

želi da tvrdi da je to bilo drugačije, mi ćemo mu pokazati naš pismeni dokument ireći : ”Izvoli, drugar! I mi imamo našeg svedoka!”Potom je, u vidu naknadne misli, rekao: ”Međutim, meni se i dalje ne sviđa

onaj posao sa poslednjom voljom. Tu nešto smrdi. Prava je šteta što Patriša niježiva. Bilo bi lepo kad bismo mogli da zajedno s njom prošetamo centrom i pustimo je da kaže par reči federalcima, znaš u fazonu – tra-la-la-la – i to bi bilo to.”

Slegnuo sam ramenima. ”Dobro, ja Patrišu ne mogu da dignem iz mrtvih, alimogu da se kladim da bih Nadininu majku mogao da zamolim da potpišempismeni iskaz da je bila svedok kad sam Patriši davao novac u Sjedinjenim

Državama. Suzan mrzi vladu, a ja sam prema njoj zaista bio dobar u poslednječetiri godine, zar ne?”

Kuvar je klimnuo glavom. ”U redu, to bi bila veoma dobra stvar, ako se budesložila s tim.”

”Ona će se složiti s ti,” rekao sam pouzdano, pokušavajući da pogodim kojeće temperature biti voda kojom će me večeras Vojvotkinja politi po glavi.”Porazgovaraću sa Suzan sutra. Samo Vojvotkinju prvo moram da pridobijem zato. Međutim, pod pretpostavkom da mi to pođe za rukom, i dalje je spornopitanje njenog testamenta. Izgleda u prličnoj meri izveštačeno da neće ostaviti

nimalo novca svojoj deci…” Odjednom mi je na pamet pala fantastična ideja. ”Štaako u stvari kontkatiramo njenu decu i umešamo ih u celu stvar? Šta ako imkažemo da odu u Švajcarsku i preuzmu svoj novac? To bi za njih bilo kao da sudobili na lotou! Mogao bih da kažem Rolandu da napiše nov testament, u kojempiše da bi novac koji sam joj dao trebalo da se vrati, ali da celokupna zarada odenjenoj deci. Mislim, ako deca odu i prijave novac u Britaniji, kako bi onda vladaSjedinjenih Država mogla da gradi slučaj protiv mene kao da je novac moj?”

”Ahhh,” rekao je nasmejani Kuvar, ”sada dobro razmišljaš! U stvari, upravosi pobedio u igri. Ako celu ovu stvar izvedemo zajedno, onda si oslobođen svake

krivice. Ja imam sličnu firmu u Londonu koja može da obavi povraćaj novca, takoda imamo potpunu kontrolu. Ti ćeš dobiti nazad svoju prvobitnu investiciju, decaće iznenada dobiti pet miliona dolara, a mi možemo da nastavimo da živimosvojim životom!”



310

Nasmejao sam se i rekao: ”Ovaj momak Koleman će da okrene svojeproklete oči kad bude saznao da su Patrišina deca otišla preko i preuzela novac.Kladim se da on već oseća krv na svojim usnama.”

”Uistinu je tako,” rekao je Kuvar.

Petnaest minuta kasnije zatekao sam skoro ožalošćenu Vojvotkinju uspavaćoj sobi. Sedela je za svojim stolom, kako prelistava katalog, a po tome kako je izgledala videlo se da se ne oblači u drugorazrednim prodavnicama. Izgledala jepredivno. Kosa joj je bila očešljana gotovo do perfekcije, i bila je odevena u tankubelu košulju tako finog materijala da joj je obavijao celo telo poput jutarnjeizmaglice. Obula je bele lakirane cipele s otvorenom petom, koje su imale tankuštiklu i seksi kaiš preko članka. I to je bilo sve što je imala na sebi. Prigušila jesvetlo, tako da je u sobi plamtilo samo nekoliko sveća koje su bacale blago

narandžasti odsjaj.Kad me je ugledala, dotrčala je obasula me poljupcima. ”Izgledaš tako

lepo,” rekao sam, nakon dobrih trideset sekundi ljubljenja i udisanjaVojvotkinjinog mirisa. ”mislim, ti uvek izgledaš lepo, ali si večeras posebno lepa.Nemam reči.”

”Dobro, hvala ti!” rekla je zanosna Vojvotkinja razigranim tonom. ”Drago mi je što i dalje to misliš, zato što sam upravo izmerila temperaturu i imam ovulaciju.Nadam se da si spreman, jer si noćas u velikoj nevolji, gospodine!”

Hmmm… ovde su postojale dve strane novčića. S jedne strane, koliko bi

luda žena trebalo da bude da u tom periodu ovulacije krene na muža? Mislim,Vojvotkinja je stvarno želela drugo dete, pa možda želi da se otarasi loših vestikroz želju da ponovo začne. Međutim, s druge strane, možda je toliko ljuta da želida zbaci sa sebe svoj bade mantil i da krene u borbu pesnicama. I sa svim onimvlažnim poljupcima kojima me je obasula, cunami krvi jurnuo je u moje labine.

Spustio sam se na kolena i počeo da udišem miris njenih butina, poputpomeranca na vrućini. Rekao sam: ”Moram s tobom da porazgovaram o nečemu.”

Ona se kikotala. ”Hajdemo u krevet, pa ćemo tamo pričati.”Za momenat sam razmisli o tome, i krevet mi je izgledao prilično bezbedno.

Iskreno, Vojvotkinja nije bila jača od mene; ona je samo bila stručnjak da efikasnoupotrebi snagu, a krevet bi to ublažio.

Na krevetu, ja sam izveo mali manevar i legao preko nje, zagrlio je rukamaoko vrata i poljubio je strasno, udišući svaki njen molekul. U tom trenutku voleosam je toliko da se to činilo gotovo nemogućim.



311

Prošla mi je prstima kroz kosu, zabacujući je unazad nežnim pokretima. Ona je rekla: ”Šta nije u redu, dragi? Zašto je ovde večeras dolazio Denis?”

Glavnim ili sporednim putem, pitao sam se posmatrajući njene noge. Aonda mi je sinulo: Zašto bih rekao bilo šta? Da! Potkupiću njenu majku! Kakvo

nadahnuto zapažanje! Vuk ponovo napada! Suzani su bila potrebna nova kola,zato ću je sutra odvesti i kupiti joj jedna, a onda joj izneti ideju o lažnoj pismenojizjavi tokom bezbrižnog ćaskanja. ”Hej, Suzan, stvarno izgledaš divno u ovomautomobilu s pokretnim krovom, i, uzgred, možeš li samo da potpišeš ovde svojeime, desno u donjem uglu, tamo gde piše potpis?... Oh, šta uostalom znači kunemse pred zakonom da govorim istinu i samo istinu? Ma da, to je samo pravnižargon, zato nemoj ni da traćiš vreme da čitaš ostalo. Samo ti lepo potpiši, a akote slučajno za nešto optuže, onda ćemo razgovarati o tome.” Onda ću Suzani rećida se zakune na to da će sve ostati strogo čuvana tajna i pomoliti se da ćuti kao

zalivena pred Vojvotkinjom.Nasmejao sam se divnoj Vojvotkinji i rekao: ”Ma nije ništa važno. Denis je

preuzeo ulogu kao revizor za Stiv Madena, tako da sada pregledamo neke brojke.U svakom slučaju, ono što sam želeo da ti kažem jeste da ja želim ovu bebu kolikoi ti. Ti si najveća majka na celom svetu, Nad, a isto tako si i najveća žena. Srećansam što si moja žena.”

”Oh, to je tako slatko,” rekla je Vojvotkinja, maznim glasom. ”I ja tebevolim. Hajde da odmah vodimo ljubav, dragi.”

To sam i uradio.

IV KNJIGA

Trideseto poglavlje

Prinova u porodici15 avgust, 1995(Devet meseci kasnije)

”Ti malo kopile!” vrištala je Vojvotkinja na porođaju, ispružena naporođajnom stolu u Džuiš Hospital, u bolnici na Long Ajlendu. ”Ti si mi to uradio, asad si još i drogiran dok ti ja rađam sina!” Isčupaću ti pluća kad siđem s ovogstola!”

Bilo je deset, ili jedanaest sati prepodne! Ko bi još mogao da se seti?



312

Bilo kako bilo, ja sam se, lica nadnetog nad porođajni stol, gotovoonesvestio, dok je Vojvotkinja bila usred kontrakcija. Još uvek sam stajao, madasam bio sagnut pod uglom od devedset stepeni, s glavom između njenih raširenihnogu, koje su sad bile poduprte držačima.

Tog trenutka sam osetio kako me neko drma. ”Da li je s vama sve u redu?”začuo se glas doktora Bruna, koji je zazvučao kao da je udaljen milion milja.Isuse! Želeo sam da odgovorim, ali sam bio tako prokleto umoran. Kvalude

me je jutros stvarno dotukao i onesposobio, mada sam imao razloge zbog čegasam to uradio. Na kraju, porođaj je veoma stresna stvar – i za ženu i za muža – jednostavno, pretpostavljam da postoje neke stvari koje žene mogu da podnesubolje od muškaraca.

Protekla su tri tromesečja od one večeri uz sveće, i Životi bogatih inefunkcionalnih su nastavili da se odvijaju svojim tokom. Suzan je opravdala moje

poverenje, a deca tetka Patriše su otišla u Švajcarsku i preuzela svoje nasledstvo.Agent Koleman je, kako sam i pretpostavio, ostao kratkih rukava, i poslednja stvarkoju sam čuo o njemu je da je jednog jutra nenajavljeno posetio kuću Keri Čoduš,preteći je zatvorom i gubitkom sina ako ne bude sarađivala. Međutim, bile su toočajničke reči očajnog čoveka. Keri je, naravno, ostala lojalna – rekavši agentuKolemanu da se jebe, počastivši ga pri tome svim mogućim psovkama.

A kad je nastupilo drugo tromesečje, Straton je nastavio da se sunovraćuje,i više nije bio u stanju da mi isplaćuje milion dolara mesečno. Međutim, ja sam to iočekivao, pa sam to prihvatio potpuno ravnodušno. Pored toga, i dalje sam imao

Biltmor i Monro Parker, od kojih mi je svaki isplaćivao milion dolara po poslu.Dodatni ublažujući efekat udarca imao je Stiv Maden Šuz. Stiv i ja smo jedvauspevali da izdržimo talase porudžbina d strane robnih kuća, a program koji jeutvrdio Eliot funkcionisao je poput magije. Sada smo imali pet prodavnica iplanove da tokom narednih dvanaest meseci otvorimo još pet. Isto tako, počelismo da štitimo naše ime licencom, u početku se to odnosilo na kaiševe i tašne aonda smo prešli i na sportsku odeću. i što je najvažnije, Stiv je učio da dlegiraprvoklasni tim menadžmenta. Pre otprilike šest meseci, Gari Deluka, odnosnoDrizler, konačno nas je ubedio da prebacimo naše skladište u Južnu Floridu, i to se

ispostavilo kao dobra ideja. Džon Bazil, takođe poznat kao Pljuvač, postao je tolikozauzet pokušavajući da održi korak sa porudžbinama naših robnih kuća da je sveređe i ređe pljuvao.

U međuvremenu, Obućar je počeo brzo da zgrće ogromne količine novca –mada ne od Stiv Maden Šuza. Umesto toga, novac mu je pristizao putemizigravanja nominalnog vlasnika, sa Stiv Maden Šuzom koji je predstavljao njegovu



313

budućnost. Međutim, to sam smatrao poštenom igrom. Na kraju krajeva, Stiv i jasmo postali najbliskiji prijatelji i većinu vremena smo provodili zajedno. S drugestrane, Eliota je još jednom potpao pod uticaj droge postavši još više zavisan –klizeći sve dublje i dublje u dugove i depresiju.

U početku trećeg Vojvotkinjinog tromesečja, ja sam operisao leđa, ali jeoperacija bila neuspešna – ostavivši me u gorem stanju nego ranije. Možda samto, uostalom, i zaslužio zato što sam to uradio protivno savetu doktora Grina,izabravši da mi lokalni doktor (sumnjive reputacije) izvrši minimalno invazivanoperativan zahvat koji koji se zove izvlačenje pršljena kroz kožu. Bol koji mi sespustio niz levu nogu bio je grozan i neprekidan. Jedina uteha mi je, naravno, biokvalude, na koji bih uvek brzo ukazao Vojvotkinji, koja je sve više i više brinulo iuznemiravalo to što sam nejasno izgovarao reči i imao kratkotrajne gubitkepamćenja.

Pa ipak, ona je tako nesvesno i duboko bila uvučena u ulogu žene u ovommehanizmu zavisnosti da ni sama više nije znala koji je put ispravan. I uz sav novaci pomoć i kuće i jahtu i preteranu uslužnost u svakoj robnoj kući i restoranu ili gdegod smo išli, bilo je vrlo lako pretvarati se da je sve u redu.

Baš u tom trenutku, užasan miris paljevine pred mojim nosem – mirisnesoli!

Moja glava se iznenada podigla, i preda mnom sam ugledao Vojvotkinjukoja se porađala, njenu ogromnu stidnicu koja je sramotno zjapila preda mnom.

”Da li je sve u redu?” upitao me je doktor Bruno.

Duboko sam udahnuo i rekao: ”Da, u vedu zam, doktore Bruno. Samo sammalo osetio mučninu zbog krfi. Moram malo da se umijem.” Izvinio sam se iotrčao u kupatilo, dva puta ušmrknuo kokain, i otrčao nazad u prođajnu salu,osećajući se kao nov čovek. ”U redu,” rekao sam, ne izgovarajući reči više nejasno.”Hajde, kreni, Nad! Nemoj sad da odustaješ!”

”S tobom ću kasnije da se razračunam,” rekla je odsečno.I onda je počela da se napreže, potom je vrisnula, pa se onda još jednom

napregla, stegla zube, i onda iznenada, kao nekakvom magijom, njena vagina seotvorila do veličine Folksvagena i – hop! – izašla je glava mog sina, pprekrivena

tamnom kosicom. Potom je izašlo mnogo vode i trenutak kasnije malecno rame.Doktor Bruno je uzeo u ruke trup mog sina, nežno ga zakrenuo i, kao dlanom odlan, on se našao napolju.

Potom sam začuo: ”Uaaaaaaaaa…””Deset prstiju i deset nožnih prstića!” rekao je srećan doktor Bruno,

stavljajući bebu na Vojvotkinjin debeo stomak. ”Da li ste mu već smislili ime?”



314

”Da,” rekla je debela, ”ozarena Vojvotkinja. ”Karter. Karter Džejms Belfort.””To je vrlo lepo ime,” rekao je doktor Bruno.Uprkos mojoj maloj nezgodi, doktor Bruno je bio dovoljno ljuazan da mi

dozvoli da presečem pupčanu vrpcu, i to sam uradio odlično. Zadobivši njegovo

poverenje, on je rekao: ”U redu, a sad je čas da tata malo drži svog sina dok jazavršim s mamom.” Nakon tih reči, doktor Bruno mi je u naručje dao sina.Osetio kako mi suze naviru na oči. Imam sina. Dečaka! Beba Vuk iz Volstrita!

Čendler je bila tako lepa beba, a sad sam po prvi put ugledao lepo lice mog sina.Pogledao sam dole i – šta je sad ovo? Izgledao je grozno! Bio je majušan i imao jezgrčeno lice, dok su mu oči bile slepljene. Izgledao je kao neuhranjeno pile.

Vojvotkinja mora biti da je spazila moj izraz lica, zbog čega je rekla: ”Nebrini, dragi. Većina beba ne izgleda odmah po rođenju kao Čendler. On je došaona svet malo preuranjeno. On će biti zgodan na svog tatu.”

”U redu, nadajmo se da će ličiti na svoju majku,” odgovorio sam, misleći todoslovno. ”Međutim, nije mi važno kako izgleda. Ja ga već toliko volim da mi ne bibilo važno ni da mu nos bude kao banana.” Kad sam pogledao na savršeno,zgrčeno lice mog sina, shvatio sam da mora biti da ima Boga, jer to nikako nijemogao biti slučaj. Bilo je pravo čudo stvoriti ovo savršeno mlado biće iz ljubavnogčina.

Zurio sam u njega izgleda dosta dugo, sve dotle dok doktor Bruno nijerekao: ”Oh, Isuse, ona ima odliv. Momentalno je nosite u operativnu salu! Idovedite anesteziologa!” Bolničarke su odmah odjurile.

Doktor Bruno se pribrao i hladnokrvno rekao: ”U redu, Nadin, imamo malekomplikacije. Ostala vam je posteljica. A to znači, draga moja, da vam je posteljicaurasla duboko u matericu. Ukoliko je ne izvadimo ručno, mogli biste da izgubitemnogo krvi. A sada, Nadin, ja ću dati sve od sebe da to izvadim i da vas očistim” –napravio je pauzu, kao da traži prave reči – ”ali, ako to ne budem mogao daizvedem, neću imati drugog izbora osim da uradim histerektomiju.”

I pre nego što mi se pružila šansa da kažem mojoj ženi da je volim, dvedežurne sestre su zgrabile i odgurale je napolje na bolničkom krevetu natočkovima. Doktor Bruno ih je pratio. Kad je došao do vrata, okrenuo s ka meni i

rekao: ”Učiniću sve što je moguće da spasim njenu matericu.” Potom je izašao,ostavivši mene i Kartera same.

Pogledao sam u sina, i počeo da plačem. Šta će se desiti ako izgubimVojvotkinju? Kako bih uopšte uspeo da podižem dvoje dece bez nje? Ona mi jebila sve. Svo moje životno ludilo je zavisilo od nje i svega što je činila da sveizgleda u redu. Duboko sam udahnuo i pokušao da se smirim. Moram biti jak zbog



315

mog sina, zbog Kartera Džejmsa Belforta. Potpuno nesvesno počeo sam da galjuljam u svom naručju, moleći se u sebi Svevišnjem, moleći ga da poštediVojvotkinju i da mi je vrati zdravu.

Deset minuta kasnije doktor Bruno je ušao u sobu. S velikim osmehom na

licu, rekao mi je: ”Uspeli smo da izvadimo placentu, i nikada nećete moći dapoverujete kako.””Kako?” rekao sam, nasmejavši se od uva do uva.”Pozvali smo jednu od naših mladih lekarki, mršavu i sitnu Indijanku, koja

ima najtanje ruke koje se mogu zamisliti. Ona je uspela da uvuče ruku u matericuvaše žene i da izvuče placentu. To je pravo čudo, Džordan. Zalepljena placenta jeveoma retka, i veoma opasna. Međutim, sada je sve u redu. Imate savršenozdravu ženu i savršeno zdravog sina.”

I to su bile čuvene poslednje reči doktora Bruna, Kralja baksuza.

Trideset prvo poglavlje

Radost roditeljstvaSledećeg jutra, Čendler i ja smo bili sami u spavaćoj sobi, udubljeni u

žestoku debatu. Ja sam uglavnom držao reč, dok je ona sedela na podu, igrajući sena raznobojnim drvenim kockama. Pokušao sam da je ubedim da će prinova uporodici biti dobra stvar za nju, da će stvari biti čak i bolje nego ranije.

Nasmešio sam se bebi geniju i rekao: ”Slušaj, palčice, on je tako sladak i

mali, da ćeš se zaljubiti u njega čim ga budeš videla. A zamisli tek kako će bitizabavan kad odraste, moći ćeš sve vreme da mu zapovedaš! To će biti sjajno!”

Čeni je podigla pogled sa svog projektnog plana i zurila u mene svojimkrupnim plavim očima koje je nasledila od svoje majke, i rekla: ”Ne, samo gaostavi u bolnici.” Potom se vratila svojim kockama.

Seo sam pored bebe genija i nežno je poljubio u obraz. Odisala je mirisom ičistotom, baš kako i priliči devojčicama. Sada joj je bilo nešto preko dve godine,kosa joj je bila divne nijanse kestena i nežna kao svila. Spuštala joj se niz ramena,a pri krajevima je bila loknava. Već sam pogled na nju za mene je bio neverovatno

dirljiv. ”Slušaj, palčice, ne možemo da ga ostavimo u bolnici; on je sad deo našeporodice. Karter je tvoj mali brat, i vas dvoje ćete biti najbolji prijatelji!”

Slegla je ramenima i rekla: ”Ne, ja mislim da neće biti tako.””Dobro, ja sad moram u bolnicu po njega i mamu, tako da se vraćamo ovde,

palčice. Seti se samo da te ja i mama mnogo volimo. Ima dovoljno ljubavi za sve.”



316

”Znam,” odgovorila je nonšalantno, i dalje se usredsređujući na projektniplan. ”Možeš da ga dovedeš. Sve je u redu.”

Veoma impresivno, pomislio sam. Jednostavnim rečima da je sve u redu,ona je sada prihvatila novog člana porodice.”

Umesto da odem direktno u bolnicu, morao sam usput brzo negde dasvratim. Bio je to kratak poslovni sastanak u restoranu po imenu Mili’s Plejs, uelitnom predgrađu Grejt Nek, otprilike pet minuta vožnje kolima od jevrejskogLong Ajlenda. Imao sam u planu da brzo završim sa sastankom i potom odem poKartera i Vojvotkinju i uputim se u Vesthempton. Kasnio sam par minuta, i kako jelimuzina usporavala uspeo sam na brzinu kroz stakleni izlog da spazim Denijeveblještavo bele zube. Sedeo je za okruglim stolom, u društvu Kuvara, Vigvama inepoštenog advokata po imenu Hartli Bernštajn, koji mi je bio drag. Hartlijev

nadimak je bio Lasica, zato što je neverovatno podsećao na glodara. U stvari, on jemogao da se pojavi u ulozi dvojnika poznatog junaka BB Ajs iz stripa Dika Trejsija.

Mada Mili’s Plejs nije bio otvoren za doručak, vlasnica restorana Mili, sesložila da ga otvori rano kako bi nas ugostila. To je bilo prikladno, s obzirom na toda je Mili’s Plejs bilo mesto u koje bi Stratonci nakon svake nove emisije redovnodolazili da piju i jedu i da se jebu i puše i smeju i rade već sve ono što su inačeradili – a sve su to radili uz pristanak firme, koja bi primila račun, između 25,000 i100,000 dolara, u zavisnosti od toga koliku bi štetu napravili.

Kad sam prišao stolu zapazio sam da tu sedi i peta osoba: Džordan Šamah,

nedavno postavljen potpredsednik Stratona. On je bio Denijev prijatelj izdetinjstva i njegov nadimak je bio Pogrebnik, zato što je njegov uspon ka moćnompoložaju imao malo veze sa njegovim sposobnostima, a više s potkopavanjem ipotcenjivanjem svakog čoveka koji mu se našao na putu. Pogrebnik je bio nizak ipunačak, a njegov primarni metod potkopavanja je bio dobar stari stil zabadanjanoža u leđa, mada je takođe bio upućen u atentate i spletkarenje protivodređenih ljudi.

Na brzinu sam razmenio pozdrave grleći se u mafijaškom stilu sa mojimnekadašnjim partnerima u krivičnom delu, a potom seo na stolicu i nasuo sebi

šoljicu kafe. Cilj sastanka je bio tužan: uveriti Denija da zatvori Straton Oakomont,koristeći Teoriju bubašvabe, koja je podrazumevala da pre nego što, u stvari,zatvori Straton prvo otvori niz malih brokerskih firmi – od kojih bi svakupojedinačno posedovao nominalni vlasnik – a potom bi razvrstao Stratonce umale grupe i premestio ih u nove firme. Kad bi se proces završio, on bi zatvorio



317

Straton i na kraju i sam prešao u jednu od novih firmi, gde bi mogao njom daupravlja iza scene, pod maskom konsultanta.

Bio je to opšteprihvaćen metod vođenja brokerskih firmi usklađen tako dastalno bude jedan korak ispred okolnosti – u suštini, zatvaranje i ponovno

otvaranje pod drugačijim imenom, i na taj način pokretanje procesa zarađivanjanovca i novi krug nadmudrivanja pravila i kontrole. Bilo je to nalik tome kao kad bizgazili i zgnječili bubašvabu – da bi odmah nakon toga pronašli deset novih koje jure na sve strane.

U svakom slučaju, s obzirom na aktuelne probleme Stratona, to je bioadekvatan pravac delovanja, ali se Deni nije složio sa Teorijom bubašvabe.Umesto toga, on je razvio sopstvenu teoriju, na koju je upućivao kao naDvadesetogodišnji period otvorenih perspektiva. Prema ovoj teoriji, sve što jeStraton trebalo da uradi bilo je da prođe pored tekućeg talasa kontrolnih

prepreka, i tako ostane u poslu narednih dvadeset godina. To je bilo protivnozdravom razumu! Straton je mogao da izdrži najviše godinu dana. Međutim, sadasu svih pedeset država kružile iznad Stratona poput lešinara nad trupom zaklaneživotinje, a NASD, Nacionalno udruženje brokera za hartije od vrednosti, takođese pridružio toj zabavi.

Međutim, Deni je počeo sve da poriče. U stvari, on je postao Volstrit verzijaElvisa Prislija u poslednjim danima – kad su ga njegovi menadžeri onako užasnodebelog uvukli u belo kožno odelo i gurnuli ga na scenu da otpeva par pesama.Potom bi ga povukli nazad pre nego što se gotovo onesvesti i umre od

iscrpljenosti od vrućine i sekonala. (FUSNOTA: Sekonal je u stvari barbiturat kojise upotrebljava za smirenje). Prema Vigvamu, Deni je sada tokom prodajnihsastanaka imao običaj da se penje na stolove, razbija monitore o pod i psujekontrolore. Očigledno, Stratonci su morali sve to da podnesu, tako da je Deni sadotišao i dalje, odnosno skidao je pantalone i mokrio na hrpu sudskih poziva odstrane NASD-a, na opšte oduševljenje i gromoglasni aplauz.

Kad su se sreli moj i Vigvamov pogled, klimnuo sam glavom, kao da mukažem: ”Ponudi svoja dva centa.” Vigvam mi je na taj znak krišom klimnuo i rekao:”Slušaj, Deni, istina je da ja ne znam koliko ću još dugo moći da radim. Komisija za

hartije od vrednosti se zaštitila igrajući na četvoroprocentne hartije od vrednosti, ibilo je potrebno šest meseci da se bilo šta odobri. Ako sad počnemo da radimo unovoj firmi, ja mogu da ostanem u poslu do kraja godine – obavljajući posao zasve nas.”

Deni je odgovorio tačno onako kako je Vigvam to i očekivao. ”Da ti kažemnešto, Vigvam. Tvoji motivi su toliko očigledni da kod mene izazivaju prokleto



318

gađenje. Imamo još mnogo vremena pre nego što uzmemo u obzir teorijububašvaba, pa zašto onda lepo ne skineš tu svoju prokletu periku i ne odešnegde.”

”Znaš šta, Deni? Jebi se!” odsečno je odgovorio Vigvam, prolazeći prstima

kroz kosu, trudeći se da je namesti tako da izgleda prirodno. ”Toliko si sve vremedrogiran da više ne znaš ni gde se nalaziš. Ja ne traćim svoj život dok ti ukancelariji balaviš kao idiot.”

Pogrebnik je ugledao priliku da Vigvamu zabije sekiru u leđa. ”To nijetačno,” usprotivio se Pogrebnik. ”Deni ne balavi u kancelariji. Možda ponekadnejasno izgovara, ali čak i tada potpuno vlada sobom.” Sad je Pogrebnik ućutao,tragajući za mestom gde bi mogao da ubrizga svoju miomirisnu tečnost. ”Uzgred,ti ne bi trebalo da budeš onaj koji priča. Ti po ceo dan juriš onu smrdljivudevojčuru Donu, koja smrdi ispod pazuha.”

Pogrebnik mi je bio veoma simpatičan; on je bio pravi čovek za kompaniju –isuviše glup da razmišlja svojom glavom, on je trošio mnogo svoje mentalneenergije u potrazi za đavolskim glasinama o onima koje se trudio da pokopa.Međutim, u ovom trenutku, njegovi motivi su bili očigledni: Sto klijenata je imaloprigovore protiv njega, i ako se Straton zatvori, on više nikada neće moći ponovoda se registruje.

Rekao sam: ”U redu, prekinite s glupostima – molim!” Odmahnuo samglavom u neverici; Straton je potpuno izgubio kontrolu. ”Ja moram da odem dobolnice. Došao sam ovde samo zato što svima želim najbolje. Meni lično ne može

biti manje važno da li će mi Straton ikada više platiti ijedan dolar. Međutim, jaimam drugi interes – sebičan interes, moram priznati – a on se tiče svih presudaizabranog suda koje su dokumentovane. Mnoge navode moje ime, uprkos tomešto ja više nisam sa firmom.” Pogledao sam direktno u Denija. ”Ti si u istompoložaju kao i ja, Deni, i ja imam osećaj da čak i da postoji šansa da predStratonom stoji još Dvadeset godina otvorenih perspektiva, sudske presude nećeprestati da stižu.”

Lasica se uključio u razgovor: ”Mi možemo da se pobrinemo za sudskepresude kroz prodaju imovine. Mogli bismo tako da je organizujemo da Straton

rasproda brokere novim firmama, a da se oni, za uzvrat, slože da plate za bilo kojuarbitražu koja se pojavi za period od tri godine. Nakon toga, stupiće na scenustatut ograničenja dok ćete vi momci biti čisti.”

Pogledao sam u Kuvara, i on je klimnuo glavom složivši se sa tim. To je bilozanimljivo, pomislio sam. Nikad nisam obratio pažnju na mudrost Lasice. U suštini,on je bio pravni duplikat Kuvara, ali je za razliku od njega, koji je bio pravi



319

muškarac – i koji je zračio harizmom – lasici potpuno nedostajala ta crta. Nikadnisam mislio da je glup; reč je samo o tome da sam ga, kad god bih ga pogledao, slakoćom zamišljao kako gricka komad švajcarskog sira. Pa ipak, njegova ideja jebila briljantna. Parnice s klijentima su mi zadavale probleme, potražujući sada

ukupno više od 70 miliona dolara. Straton im je to isplaćivao, ali ako bibankrotirao, onda bi se to zaista pretvorilo u pravu prokletu noćnu moru.Tog trenutka je Deni rekao: ”DžB, molim te da samo nakratko

porazgovaramo za barom.”Klimnuo sam glavom, i mi smo se uputili do bara, gde je Deni dve čaše

odmah napunio Devarom do vrha. Podigao je jednu čašu, i rekao: ”Živeli zaDvadeset godina otvorenih perspektiva, prijatelju!” Ostao je tako držeći čašu uvis,čekajući da se pridružim njegovoj zdravici.

Pogledao sam na sat: Bilo je deset i trideset. ”Ma daj, Deni! Ja ne mogu

sada da pijem. Moram da odem do bolnice po Nadin i Kartera.”Deni je ozbiljno odmahnuo glavom. ”Ako odbiješ zdravicu rano prepodne,

time prizivaš lošu sreću. Da li si zaista spreman da rizikuješ?””Da,” odgovorio sam glasno, ”spreman sam da rizikujem.”Deni je slegnuo ramenima. ”Uradi kako ti odgovara,” i sasuo odjednom u

grlo sadržaj viskija od dobrih pet gutljaja. ”Uh to se traži!” promrmljao je. Potom je protresao glavom par puta i posegnuo rukom u džep i izvadio četiri kvaludea.”Hoćeš li uzeti barem dva kvaludea sa mnom – pre nego što me zamoliš dazatvorim firmu?”

”Sada mi to kažeš!” rekao sam, smešeći se.Deni se nasmejao široko i dao mi dva kvaludea. Došao sam do lavaboa,

otvorio česmu i podmetnuo usta pod mlaz vode. Potom sam neupadljivo spustioruku u džep i pustio dva kvaludea na sigurno. ”U redu,” rekao sam, brišući ruku oruku, ”Ja sam sad tempirana bomba koja otkucava, zato hajde da to uradimobrzo.”

Nasmejao sam se tužno na Denija upitavši se koliko svojih trenutnihproblema mogu pripisati njemu? Nisam ja hteo da se samozavaravam do te mereda svu krivicu prebacujem na njega, ali nije se moglo poreći da Straton nikada ne

bi toliko izgubio kontrolu da nije bilo Denija. Da, ja sam bio takozvani mozakaparature, ali je Deni bio mišić, agresivan igrač, da tako kažem – koji je svakogdana radio stvari koje ja nisam mogao, ili barem to nisam bio u stanju da uradim ada se sledećeg jutra pogledam u ogledalo. On je bio pravi ratnik, deni, i ja nisamznao da li da ga poštujem ili da ga zbog toga još više prezirem. Međutim, presvega, ja sam bio veoma tužan.



320

”Slušaj, Deni. Ja ne mogu da ti kažem šta da uradiš sa Stratonom. To je sadtvoja firma, a ja te poštujem isuviše da bih ti govorio šta moraš da uradiš.Međutim, ako želiš moje mišljenje, ja ću ti reći da ga odmah zatvoriš i povučeš dok je sve u redu. Uradi upravo onako kako ti je Hartli to rekao: Možeš da otvoriš nove

firme koje će na sebe preuzeti svu arbitražu a da ti budeš plaćen kao konsultant.To je pravi potez, i to pametan. To je potez koji bih ja povukao da još uvek vodimfirmu.”

Deni je klimnuo glavom. ”Onda, uradiću to. Ja samo želim da izdržim još parnedelja da vidim šta će se desiti sa državnim organima, u redu?”

Ponovo sam se nasmejao tužno, znajući pri tom vrlo dobro da on nemanameru da zatvori firmu. Sve što sam rekao bilo je: ”Svakako, Den, to zvučirazumno.”

Pet minuta kasnije pozdravio sam se sa svima i taman kad sam se spremao

da ućem na zadnje sedište limuzine, spazio sam Kuvara kako izlazi iz restorana.Došao je do limuzine, prišao mi i rekao: ”Uprkos svemu što Deni priča, ti znaš daon nikada neće zatvoriti firmu. Zato će morati da dođu po njega i izvedu ga odatlesa lisicama na rukama.”

Polako sam klimnuo glavom i rekao: ”Ne misliš li valjda da mi govoriš neštoveć sam ne znam odlično, Denis.” Potom sam se zagrlio sa Kuvarom, seo na zadnjesedište limuzine i uputio se ka bolnici.

Samo pukim slučajem se zadesilo da je Džuiš Hospital na Long Ajlendu bila ugradu Lejk Sakses, manje od jedne milje udaljena od Straton Oakmonta. Možda

zato niko nije izgledao iznenađen kad sam prošao kroz odsek za porodilje irazdelio zlatne satove. Isto to sam uradio i kad se rodila Čendler. Iz nekogneobašnjivog razloga mene je obuzela čudna radost da ljudima koje više nikadaneću videti podelim satove u vrednosti od 50,000 dolara.

Bilo je nešto pre jedanaest sati kad sam konačno obavio moj srećni ritual.Kad sam ušao u prostoriju gde je ležala Vojvotkinja, nisam uspeo da je pronađem.Ona se prosto nije videla od cveća. Isuse! Bilo je na hiljade buketa! Soba je bilaprekrivena milionima boja – fantastičnim nijansama crvene, žute, ružičaste,ljubičaste, narandžaste i zelene boje.

Konačno sam spazio Vojvotkinju kako sedi u fotelji. Držala je Kartera,pokušavajući da mu da bočicu. Još jednom, Vojvotkinja je izgledala božanstveno.Ona je nekako uspela da smrša za trideset šest sati nakon porođaja, tako da jesada opet bila moja zanosna Vojvotkinja. Blago meni! Na sebi je imala izbledelefarmerke Levi’s, jednostavnu belu bluzu, i bež baletanke. Karter je bio uvijen u



321

nebesko plavo ćebe, i sve što sam mogao da vidim bilo je malecno lice koje jeispod njega izvirivalo.

Osmehnuo sam se mojoj ženi i rekao: ”Izgledaš božanstveno, draga. Nemogu da verujem da ti lice ponovo izgleda kao ranije. Juče si izgledala podbulo i

natečeno.””On neće da uzme ovu bočicu,” rekla je materinskim tonom Vojvotkinja,ignorišući moj kompliment. ”Čeni je uvek htela da uzme bočicu. Karter neće.”

Tog trenutka u sobu je ušla bolničarka. Ona je uzela Kartera i počela da gapregleda pred odlazak iz bolnice. Ja sam još uvek pakovao svoje torbe kad sam ječuo kako govori: ”Oh, Bože kako lepe trepavice ima! Nikad nisam videla bebu stako lepim trepavicama. A tek kad poraste. Mogu da se kladim, da će biti jako, jako lep i zgodan.”

Ponosna Vojvotkinja je rekla: ”Znam. On u sebi ima nešto posebno.”

A onda sam čuo kako bolničarka kaže: ”ovo je čudno!”Okrenuo sam glavu i pogledao u nju. Ona je sedela na stolici i držala Kartera

– pritiskajući stetoskop na levu stranu njegovog grudnog koša.”Šta nije u redu?””Nisam sigurna,” odgovorila je bolničarka, ”ali kao da mu srce nije u redu.”

Sada je izgledala veoma nervozno, stežući usne dok je slušala.Pogledao sam u Vojvotkinju, i ona je sad izgledala kao da je metak pogodio.

Stajala je, pridržavajući se za naslon kreveta. PriŠao sam joj i zagrlio je. Ni rečnismo rekli jedno drugom.

Konačno je bolničarka je rekla veoma uznemirenim tonom: ”Ne mogu daverujem da ovo niko nije primetio. Vaš sin kao da ima neki oblik proširenja srca!Sigurna sam u to. Upravo čujem povratni tok. To je ili proširenje ili neka manasrčanog zaliska. Žao mi je, ali ne možete još da ga nosite kući. Moramo odmah daga odnesemo kod dečjeg kardiloga.”

Duboko sam udahnuo i polako klimnuo glavom, bez izraza na licu. Potomsam pogledao u Vojvotkinju, koja je bila sva u suzama – tiho je plakala. Togtrenutka smo znali da naši životi više nikada neće biti isti.

Petnaest minuta kasnije smo bili na posebnom odeljenju bolnice, stojeći umaloj prostoriji punoj medicinske opreme – gde je stajao čitav niz kompjutera,monitora različitih oblika i veličina, intravenoznih aparata i mali sto za preglede,na kojem je sada nag ležao Karter. Svetla su bila prigušena dok ga je visok, vitakdoktor pregledao.



322

”Evo, vidite li to?” rekao je doktor. Pokazivao nam je levim kažiprstom natamnom kompjuterskom monitoru, koji je imao četiri ameboidna dela na sredini,dva od njih crvena, a dva plava. U desnoj ruci je držao malu napravu, u oblikumikrofona, koju je pritiskao na Karterov grudni koš i polako je premeštao, u

koncentričnim krugovima. Crveni i plavi ameboidni delovi su bili eho proticanjaKarterove krvi kroz četiri komore srca.”A ovde,” dodao je, ”drugo proširenje – nešto je manje, ali je definitvno tu,

između pretkomora.”Potom je okrenuo ehokardiogram i rekao: ”Iznenađen sam što vaš sin nije

dobio kongestivnu srčanu insuficijenciju. Proširenje između komora je veliko.Postoji velika verovatnoća da će u narednih dana morati da se podvrgne operacijina otvorenom srcu. Da li je hteo da sisa iz bočice?”

”Ne, nije,” rekla je tužo Vojvotkinja. ”Ne kao što je to uradila naša kćerka.”

”Da li se preznojavao dok ste ga hranili?”Vojvotkinja je odmahnula glavom. ”Ne, koliko sam primetila. Samo nije

hteo da uzme hranu.”Doktor je klimnuo glavom. ”Problem je što se krv s kiseonikom meša s krvlju

bez kiseonika. Kad pokuša da uzme hranu, to na njega vrši veliki pritisak.Preznojavanje tokom uzimanja hrane je jedan od prvih znakova kongestivnesrčane insuficijencije kod bebe. Međutim, i dalje postoje šanse da bi sve moglo dabde u redu. Proširenja su velika, ali izgleda kao da se međusobno uravnotežuju.Ona stvaraju gradijent pritiska, minimizirajući povratni tok. Da nije toga, on bi već

ispoljio simptome. Mada, samo vreme to može da pokaže. Ako ne dođe do srčaneinsuficijencije u narednih deset dana, onda će verovatno biti u redu.”

”Koje su šanse da dođe do srčane insuficijencije?” upitao sam.Doktor je slegnuo ramenima: ”Otpilike pola-pola.”Vojvotkinja: ”A ako do toga dođe? Šta onda?””Počećemo tako što ćemo mu davati diuretike kako bismo sprečili

nagomilavanje tečnosti u njegovim plućima. Postoje takođe i drugi vidovi lečenja,ali da ne govorimo unapred. Međutim, ako ne bude pomogao nijedan obliklečenja, mi ćemo morati da izvršimo operaciju na otvorenom srcu da popunimo ta

proširenja.” Doktor se osmehnuo sa puno saosećanja. ”Veoma mi je žao što vamsaopštavam tako loše vesti; samo ćemo morati da sačekamo i vidimo. Vi možeteda odvedete sina kući, ali budno motrite na njega. Na prvi znak da se prezojava iliotežano diše – ili da čak neće da uzme svoju bočicu – momentalno me pozovite. Usvakom slučaju, moramo ponovo da se vidimo za nedelju dana”– Ne bih se složio stobom, drugar! Moja sledeća stanica je Kolumbija-Prezbiterian, doktor koji je



323

diplomirao na Harvardu! – da uzmemo još jedan ehokardiogram. Nadajmo se daće proširenje do tada zaceliti.”

Vojvotkinja i ja smo istog momenta ustali. Osetivši zračak nade, upitao sam:”Da li mislite da bi to proširenje moglo da se popuni samo od sebe?”

”Oh, da, svakako. Mora biti da sam to zaboravio da vam kažem”– Baš je propustio lep detalj, nitkov! –” ali, ako ne bude imao nikakve simptome u prvihdeset dana, onda će se to najverovatnije desiti. Vidite, kako vaš sin bude rastao,tako će rastiti i njegovo srce, i to će se proširenje polako popuniti. Do petogrođendana ono bi trebalo da bude potpuno zaceljeno. A čak i ako se to ne desi, toproširenje će biti tako malo da mu neće zadavati problem. Dakle, još jednom, svezavisi od prvih deset dana. Ja to ne mogu dovoljno da vam naglasim – pazite gapažljivo! U stvari, ja ga ne bih ostavio nasamo na više od par minuta.”

”Ne morate da se brinete o tome,” rekla je pouzdano Vojvotkinja. ”Pored

njega će neprestano biti barem tri osobe koje će se brinuti o njemu, a jedna odnjih će biti ovlašćena bolničarka.”

Umesto da se uputimo u Vesthempton, koji se nalazio dobrih sedamdesetmilja istočno, mi smo krenuli pravo u Old Brukvil, koji je bio na svega petnaestminuta od bolnice. Kad smo stigli tamo, brzo su nam se pridružile porodice. Čak sepojavio i Vojvotkinjin otac, Toni Karidi, najsimpatičniji gubitnik na svetu – koji je idalje izgledao kao Voren Biti, i koji će, pomislio sam, isto tako i dalje tražiti da muse pozajmi novac kad se sav metež i uzbuđenje stiša.

Pobesneli Maks je predvodio bdenje, brzo se pretvorivši u ser Maksa –uveravajući Vojvotkinju i mene da će sve biti u redu; potom je otišao da obavi partelefonskih poziva i porazgovara sa raznim doktorima i bolnicama, a da pritomnijednom nije planuo. U stvari, Pobesneli Maks se nikada ne bi ni pojavio sve dotledok ne bi nastupio trenutak krize, kada bi se kao nekakvom magijom iznenadapojavio – nadoknađujući svo izgubljeno vreme zločestim verbalnim tiradama iratobornim strategijama pušenja. Moja majka se ponašala u svom starom,prepoznatljivom stilu – kao pobožna žena koja je izgovarala sve jevrejske molitveza Kartera i ponudila Vojvotkinji i meni moralnu podršku. Suzan, sobni anarhista,

pripisala je Karterovu srčanu anomaliju zaveri vlade, u koju su bili uključeni idoktori, koji su, iz nekog neobjašnjivog razloga, sve to osmislili.

Objasnili smo Čendler da joj je brat bolestan, a ona nam je rekla da ga voli ida joj je drago što smo odlučili da ga iz bolnice dovedemo kući. Potom je otišla dase igra sa svojim kockama. Gvin i Dženet su neprestano bdele nad Karterom,takođe, ali tek nakon što su se oporavile od šestočasovnog histeričnog plakanja.



324

Čak je i Sali, moj omiljeni labrador čokoladno braon boje, stupio u akciju –ulogorivši se ispod Karterove kolevke, odlazeći samo povremeno na pauzu utoalet i kad mu je bilo vreme obroka. Međutim, Vojvotkinjin pas, Roki, zločestomalo kopile kakav je bio, uopšte nije mario za Kartera. On se pretvarao da je sve u

redu i nastavio da uznemirava svaku osobu u kući – neprestano lajući, mokreći natepihe, trčeći na sve strane i kradući Salinu hranu iz njene posude, dok je ona bilazauzeta čuvajući i moleći se s nama kao dobar pas.

Međutim, najveće razočarenje je bila bebina dadilja, Rubi, koja je došla svelikim preporukama jedne od onih anglosaksonsko protestantskih agencija, kojesu uže specijalizovane upravo za to da bogate porodice snabdevaju dadiljama sJamaike. Problem se pojavio kad ju je Roko, noćni čuvar, pokupio sa železničkestanice, i kad je pomislio da se oseća na alkohol. Kad je završila s raspakivanjemtorbi, on je ušao i pretražio njenu sobu. Nakon petnaest minuta, ona je već bila na

zadnjem sedištu njegovih kola, i kad je odveo, za nju više nikada nismo čuli, baremmi više ništa nismo saznali o njoj. Jedina usputna privilegija sastojala se u pet bocaDžeka Danijelsa koje joj je Roko konfiskovao, a koje su se sad nalazile dole u mombifeu za likere.

Njena zamena se pojavila par sati kasnije. Bila je to druga žena s Jamaike,po imenu Erika. Za nju se ispostavilo da je pravi dragi kamen – ona se odmahuklopila s Gvin i ostatkom osoblja. Tako se Erika pridružila menažeriji i takođebdila sa svima nama.

Do četvrtog dana Karter i dalje nije pokazao nijedan znak srčanog oboljenja.

U međuvremenu, ja i moj otac smo se raspitali na desetak strana u pogledu togako je najbolji svetski dečji kardiolog. Cela naša potraga okončala se tako što su nassvi upućivali na jednu osobu – bio je to doktor Edvard Golenko. On je bio šefKardiološke bolnice Maunt Sinai u Menhetnu.

Avaj, bilo je potrebno čekati tri meseca na njegov pregled, a taj period sesutradan iznenada skratio nakon što je doktor Golenko dobio nagradu od 50,000dolara donacije koju sam rešio da dam njegovoj bolnici. Tako je već petog danaKarter stigao na drugi sto za pregled, samo što je ovaj put bio okružen elitnimtimom doktora i bolničarki, koji su, nakon što su proveli deset minuta diveći se

njegovim trepavicama, konačno prionuli na posao.Vojvotkinja i ja smo stajali tiho po strani, dok je tim koristio neku vrstu

naprednog medicinskog aparata – pomoću kojeg su mogli daleko dublje dapregledaju Karterovo srce, i to sa daleko većom preciznošću nego sa standardnimehokardiogramom. Doktor Golenko je bio visok, vitak, pomalo ćelav, i imao jeveoma prijatno lice. Pogledao sam po sobi… i izbrojao devet odraslih osoba koje



325

su izgledale veoma inteligentno, od kojih su sve bile u belim laboratorijskimmantilima, i svi su gledali u mog sina kao da je najdragocenije biće na svetu, štouostalom i jeste bio. Potom sam pogledao u Vojvotkinju, koja je, kao i obično,žvakala unutrašnju stranu obraza. Nagnula je glavu duboko skoncentrisana, i ja

sam se pitao da li je u tom času razmišljala ono što i ja, odnosno da: Nikada nisambio tako srećan što sam bogat kao u ovom trenutku. Na kraju, ako iko može dapomogne našem sinu, onda su to bili ovi ljudi.

Nakon par trenutaka uzajamne konsultacije doktora, doktor Golenko senasmejao ka nama i rekao: ”Imam veoma dobre vesti za vas: S vašim sinom će dabude sve u redu. Proširenja su upravo počela da se popunjavaju, a gradijentpritiska je odstranio povratni tok između–”

Doktor Golenko nikada nije završio rečenicu, zato što ga je Vojvotkinjazagrlila iz sve snage. Svi u prostoriji su se nasmejali kad je rukama zagrlila

šezdesetpetogodišnjeg doktora oko vrata, a nogama oko struka i počela da galjubi.

Doktor Golenko me je pogledao potpuno šokiran, dok je u licu bio crvenijiod raka, i rekao: ”Voleo bih da su mame svih mojih pacijenata ovakve!” Onda suse svi još jače nasmejali. Kakav je to trenutak sreće bio! Karter Džejms Belfort ćeuspeti da se oporavi! Bog je postavio drugo proširenje u njegovom srcu da stvoribalans s onim prvim, i do njegove pete godine, oba proširenja će biti isceljena,uverio nas je doktor Golenko.

Dok smo se limuzinom vraćali kući, ja i Vojvotkinja smo bili ozareni od sreće.

Karter je bio u sredini između nas dvoje na zadnjem sedištu, a Džordž i Roko susedeli napred. Vojvotkinja je rekla: ”Jedini problem je što sam sada tolikoparanoična, ne znam da li da se prema njemu ponašam kao prema Čendler. Ona jebila tako krupna i zdrava, nikada se nisam premišljala oko nečega.”

Nagnuo sam se ka njoj i poljubio je u obraz. ”Nemoj da se brineš, draga. Zapar dana sve će se vratiti na normalu. Videćeš.”

”Ne znam,” rekla je Vojvotkinja. ”Plašim se i da pomislim šta bi moglosledeće da se desi.”

”Ništa neće da se desi. Pregrmili smo najteži deo.” I tokom preostalog dela

vožnje sedeo sam ukrstivši prste, palčeve, i prekrstivši noge i ruke.

Trideset drugo poglavlje

Još jedan razlog za sreću i veselje



326

Septembar, 1995(Pet nedelja kasnije)

Bilo je prikladno, pomislio sam, da Obućar sedi na svojoj strani stola sa

ponosnim izrazom lica čoveka koji se uspešno uvatio u koštac sa svetom. Zakalendarsku 1996, mi smo ostvarili godišnji prihod od 50 miliona dolara, i svakoodeljenje je postiglo maksimalan uspeh. Naš posao sa robnim kućama nadmašio je sva očekivanja; posao sa našom markom je cvetao; naša licenca za ime StivMaden je unapred planirana; a naša maloprodajna mesta, kojih je sad bilo devet,ostvarivala su ogromnu zaradu. Subotom i ponedeljkom, u stvari, formirali bi sečak redovi, a Stiv je postao neka vrsta slavne ličnosti, dizajner modne obuće broj jedan čije su cipele kupovale čitave generacije tinejdžerki.

Ono što nije bilo prikladno su sledeće reči koje mi je uputio: ”Mislim da je

vreme da otpustimo Drizlera. Ako ga se otarasimo sada, mi i dalje možemo da muoduzmemo pravo na akcije po ceni nižoj od tržišne.” Slegnuo je ramenimanonalantno. ”U svakom slučaju, ako bude još dugo radio za nas, pravo na kacije ćemu biti zagarantovano, a onda ćemo se preći.”

Odmahnuo sam glavom s zaprepašćenjem. Prava ironija je da je količinaakcija na koje je Drizler imao pravo bila tako minorna da to nije moglo nikom daznači nešto posebno, osim, naravno, Drizleru, koji bi bio teško pogođen kad bi mupravo na akcije jednostavno isparilo – i postao žrtva sitno štampanih slova unjegovom ugovoru o zaposlenju.

Rekao sam: ”Ne možeš to da uradiš Gariju; čovek se trudi i radi iz sve snageveć više od godinu dana. Ja prvi priznajem da je ponekad pravi davež, ali, ipak, tone možeš da uradiš jednom od svojih zaposlenih, posebno takvom kao što je Gari,koji je sto odsto lojalan. To je prokleto pogrešno, Stiv. I zamisli samo kakav će tosignal poslati svima ostalima. To je glupost koja narušava moral u kompaniji.Svako ovde ima svoj udeo u vidu prava na akcije po jeftinijoj ceni; to ih ispunjavaosećajem kao da su vlasnici kompanije; zbog toga osećaju da su sigurni ubudućnosti.”

Uzdahnuo sam već pomalo umorno, a potom dodao: ”Ako hoćeš da ga

zamenimo, to je u redu, ali da mu damo ono što mu s pravom pripada i jošnekakav dodatak. To je jedini način na koji to možemo da uradimo, Stiv. Sveostalo je loš posao.”

Obućar je slegnuo ramenima. ”Ne razumem. Pa ti prvi zbijaš šalu saDrizlerom, pa zašto ti je onda do đavola stalo ako hoću da mu oduzmem pravo naakcije?”



327

Odmahnuo sam glavom dok me je u isti mah obuzelo veliko nezadovoljstvo.”pre svega, ja s njim zbijam šalu čisto iz razloga da se u toku dana svi malonasmejemo. Ja zbijem šale sa svakim, Stiv, uključujući i sa mnom i s tobom.Međutim, ja zaista volim Drizlera; on je dobar čovek, i izuzetno je lojalan.” Duboko

sam uzdahnuo. ”Slušaj, ja ne mogu da poreknem da Gari više nije toliko koristan, imožda jeste vreme da ga zamenimo nekim ko ima iskustva u ovoj industriji, nekogs pedigreom koji ume da komunicira u Volstritu – ali ne možemo da otmemopravo na akcije. On je došao da radi za nas još dok smo isporučivali cipele izmagacina fabrike. I ma kako se sporo kretao, on još uvek obavlja mnogo korisnihstvari za kompaniju. Zajebati njega, to je jednostavno loša karma.”

Obućar je uzdahnuo. ”Mislim da je tvoja lojalnost neumesna. On bi naszajebao za dve sekunde, samo kad bi mu se pružila šansa. Ja sam–”

Presekavši Obućara u pola reči, rekao sam: ”Ne, Stiv, on nas ne bi zajebao.

Gari ima integritet. On nije poput nas. On stoji iza svojih reči, i nikada se još nijedesilo da ne održi reč. Ako želiš da ga otpustiš, to je jedna stvar. Međutim, trebalobi da mu dopustiš da zadrži svoje akcije.” Shvatio sam da sam upotrebivši rečtrebalo bi, Stivu dao veće ovlašćenje nego što zaslužuje. Problem je bio što je, napapiru, on i dalje bio većinski vlasnik kompanije; ja sam održavao kontrolu samoposredstvom našeg tajnog ugovora.

”Dozvoli mi da govorim s njim,” rekao je Obućar, s đavolastim sjajem uočima. ”Ako ga budem ubedio da ode mirno, zašto bi onda ti uopšte brinuo?”Slegnuo je ramenima. ”Mislim, ako mogu da vratim nazad njegove akcije,

možemo da ih podelimo pola-pola, zar ne?”Ostao sam otvoerenih usta i, jednom rečju, izgubio bitku. Bilo je 11:30

prepodne, osetio sam se strašno umorno. Previše droge, pomislio sam. A život ukući… pa dobro, nije skoro bilo trenutaka intimnosti. Vojvotkinja se potpunoposvetila Karteru, dok sam ja bio bačen na milost i nemilost bolu u leđima, koji me je sada proganjao dvadeset četiri časa dnevno. Zacrtao sam 15. oktobar kaodatum kada bi trebalo da operišem kičmu. To je bilo samo tri nedelje oddanašnjeg dana, pa sam počeo da se pribojavam. Sve bi se odvijalo pod totalnomanestezijom – a pod nožem bih bio sedam sati. Ko bi znao da li ću se uopšte

probuditi? A čak i da se probudim, ko mi garantuje da se neću probuditiparalizovan? Uvek postoji rizik kad se čovek podvrgava operaciji kičme, mada sams doktorom Grinom bio definitivno u najboljim rukama. U svakom slučaju,odsustvovao bih sa posla barem šest meseci, ali bi moj bol isčezao jednom zauvek,a onda bih opet živeo normalnim životom. Da, leto 1996. svakako će biti dobro!



328

Naravno, ja sam to upotrebio kao racionalno objašnjenje moje navike dakoristim drogu, obećavajući Madenu i Vojvotkinji da ću, kad mi leđa jednompostanu opet zdrava, zauvek ostaviti sve te pilule i postati ponovo ”praviDžordan.” U stvari, jedini razlog što trenutno nisam bio drogiran bio je taj što sam

upravo napuštao kancelariju i što je trebalo da odem po Vojvotkinju u Old Brukvil.Mi smo krenuli na Menhetn da provedemo zajedno jedno romantično veče uhotelu Plaze. To je bila ideja njene majke – da će biti dobro za nas da se maloudaljimo od svih briga koje su nas potpuno zaokupile otkad smo preživeli onustrašnu vest o Karterovom srcu. Bila je to izvanredna prilika da našoj veziudahnemo novi život.

”Slušaj, Stiv,” rekao sam, smejući se nasilu, ”ja već imam prava na dovoljnoakcija, a i ti isto tako. I uvek možemo da ih odštampamo još, ako nam bude hitno.”Zevnuo sam. ”U svakom slučaju, uradi što god želiš. Isuviše sam umoran da bi se

sada s tobom raspravljao.””Izgledaš grozno,” rekao je Stiv. ”Mislim, to ti kažem zato što te volim i

brinem za tebe i za tvoju ženu. Moraš prestati s tim kvaludeom i kokainom ili ćešse dokrajčiti. To ti govori neko ko sve to jako dobro zna. I sa mnom je situacija bilatako loša kao kod tebe”– zastao je kao da traži prave reči– ”samo što ja nisam biobogat kao ti, pa nisam mogao tako duboko da potonem.” Ponovo je ućutao. ”Ilisam možda i ja tako nisko pao, ali se sve odigralo daleko brže. Međutim, kod tebesve to može da traje mnogo duže, zato što imaš sav taj novac. U svakom slučaju,molim te – moraš da prestaneš inače se to neće završiti dobro. I nikada ne može ni

da se završi dobro.””Shvatam poentu,” rekao sam iskreno. ”Dajem ti reč da ću zauvek prestati s

tim čim mi budu izlečili leđa.”Stiv je klimnuo glavom s odobravanjem, ali je izraz u njegovim očima

govorio: ”Poverovaću ti kad to budem video.”

Potpuno nov, beli, dvanaestocilindrični Ferari Testarosa od 450 konjskihsnaga prozujao je poput F-15 sa komorama naknadnog sagorevanja dok sampritiskao kvačilo i zaustavio ga u četvtrtoj brzini. Za tili čas još jedna milja

severozapadnog Kvinsa prozujala je pri brzini od sto dvadeset milja na sat, doksam krivudajući ulazio i silazio s puta Kros Ajlend Parkvej sa cigaretom od vrhunskikvalitetne marihuane koja mi je podrhtavala na usnama. Naš cilj je bio hotel Plaze.S jednim prstom na volanu, okrenuo sam se ka prestravljenoj vojvotkinji i rekao:”Zar ne voliš ova kola?”



329

”To je pravo đubre,” promrmljala je, ”i ja ću te stvarno ubiti ako ne sklonišiz usta taj džoint i ne usporiš! U stvari, ako to ne uradiš, večeras neću s tobomvoditi ljubav.”

Za manje od pet sekundi Ferari je išao šezdeset kilometara na sat i prestao

sam da pušim džoint. Na kraju krajeva, nisam vodio ljubav s Vojvotkinjom dvenedelje pre nego što se Karter rodio, što znači da je proteklo dva meseca. Morampriznati, nakon što sam je video na porođajnom stolu sa stidnicom koja jeizgledala dovoljno velika da sakrije Džimija Hofa, baš i nisam bio nešto raspoloženza to. A činjenica je i da to što sam dnevno u proseku konzumirao dvanaestkvaludea, zajedno s kokainom u dovoljnim količinama da orkestru toliko podigneraspoloženje da maršira od Kvinsa do Kine, nije učinilo čudo za moj seksualninagon.

A onda, bila je u pitanju i Vojvotkinja. Ona je ostala dosledna svojoj reči:

Uprkos tome što je Karter bio savršeno zdrav, ona je sve vreme drhtala nad njim.Možda će nas dve noći u hotelu Plaze preporoditi. Za trenutak sam skrenuopogled s puta i upitao je: ”Drage volje ću voziti brzinom od šezdeset kilometara nasat, ako se slažeš da celu noć vodimo ljubav; dogovoreno?”

Vojvotkinja se nasmešila. ”Dogovoreno, ali prvo moraš da me odvedeš uBernis, a potom u Bergdorfs. Nakon toga sam samo tvoja.”

Da, pomislio sam, večeras ćemo se izvrsno provesti. Sve što bi trebalo dauradim jeste da prođem kroz ona dva mučilišta s prekomernim cenama i da seslobodno vratim kući. I, naravno, idemo ispod šezdeset kilometara na sat.

Barnis je bio dovoljno ljubazan da odvoji gornji sprat za nas, tako da samsada sedeo u kožnoj fotelji, pijuckajući Dom Perinjon, dok je Vojvotkinjaisprobavala jedan za drugim razne odevne predmete – vrteći se i okrećući sauživanjem, pretvarajući se da se vratila u dane kad je bila model. Nakon šestogokreta, bacio sam pogled na njene divno izvajane bokove, a trideset sekundikasnije, ja sam je pratio u svlačionicu. Kad smo se tu zatekli, krenuo sam u napad.Za manje od deset sekundi, naslonio sam je leđima na zid, podigao joj je haljinu

iznad struka i duboko penetrirao u nju. Ritmično sam je udarao o zid dok smostenjali i uzdisali, strastveno vodeći ljubav.

Dva sata kasnije, odmah nakon sedam sati, prošli smo kroz okretna vratahotela Plaze. Bio je to moj omiljeni restoran u Njujorku, uprkos činjenici što jenjegov vlasnik bio Donald Tramp. U stvari, ja izuzetno uvažavam Donalda; nakraju, svaki čovek (pa čak i milijarder) koji ide po gradu s tom prokletom frizurom,



330

i uprkos tome spava s najlepšim ženama na svetu daje novo značenje konceptumoćnog čoveka. U svakom slučaju, pratila su nas dva hotelska dečaka, držeći urukama desetak ili više velikih kesa ženske garderobe u vrednosti od 150,000dolara. Na levom članku Vojvotkinjine ruke bio je nov zlatan sat Kartije optočen

dijamantima vredan 40,000 dolara. Do sada, vodili smo ljubav u tri različitesvlačionice, a noć je tek počela.Međutim, avaj, onog trenutka kad smo ušli u hotel Plaze, stvari su brzo

krenule nizbrdo. Za pultom je stajala plavuša veoma lepog izgleda koja je bila uranim tridesetim. Ona se nasmešila i rekla: ”Već ste se vratili, gospodine Belfort!Dobrodošli! Divno je videti vas opet!” Veselo, veselo, veselo!

Vojvotkinja je stajala par metara udesno, zureći u svoj novi sat i, kako samse i nadao, još uvek nesigurna od kvaludea koji sam je nagovorio da uzme.Uspaničeno sam pogledao plavu recepcionerku i počeo brzo da drmam glavom,

kao da hoću da kažem: ”Pobogu, moja žena je sa mnom! Umukni!”Srdačno se osmehnuvši, plavuša je rekla: ”Vi ćete odsednuti u istom

apartmanu, na–”Prekinuvši je u pola reči: ”U redu! Odlično. Samo da se potpišem ove!

Hvala!” Zgrabio sam ključeve svog apartmana i pozvao Vojvotkinju da dođe dolifta. ”Hajde, draga; krenimo. Potrebna si mi!”

”Da li si spreman da to uradiš ponovo?” upitala je, kikoćući se.Hvala Bogu za kvalude! Pomislio sam. Trezna Vojvotkinja nikada ne bi

propustila ovako nešto. U stvari, ona se već zanjihala. ”Da li se ti to šališ?” Ja sam

odgovorio: ”Za tebe sam uvek spreman!”Tog trenutka je naišao patuljak koji je radio u hotelu, u svetlo zelenoj

hotelskoj uniformi sa zlatnim dugmadima na sredini i zelenom kapom.”Dobrodošli!” graknuo je kepec.

Nasmejao sam se i klimnuo glavom i nastavio da vučem Vojvotkinju premaliftu. Dva hotelska dečka su nas i dalje pratila, noseći sve kese sa kupljenomrobom, za koje sam insistirao da se unesu u sobu kako bi Vojvotkinja sve ponovomogla da proba samo za moje oči.

U sobi, dao sam napojnicu od sto dolara svakom dečaku i rekao im da to

nikom ne kažu. Onog trenutka kad su otišli, ja i Vojvotkinja smo skočili naogorman krevet i počeli da se valjamo i kikoćemo.

Onda je zazvonio telefon.Oboje smo pogledali ka telefonu momentalno splasnutog raspoloženja.

Niko nije znao da smo tu osim Dženet i Nadinine majke, koja je pazila Kartera.



331

Isuse! To mogu da budu samo loše vesti. Znao sam to duboko u srcu. Znao sam toduboko u duši. Nakon trećeg zvona rekao sam: ”Možda je to recepcija?”

”Džordan, ja sam, Suzana. Ti i Nadin morate odmah da se vratite kući.Karter ima temperaturu četrdeset, u užasnoj je groznici; ne miče se.”

Pogledao sam u Vojvotkinju. Ona je zurila u mene, čekajući vesti. Nisamznao šta da kažem. U poslednjih šest nedelja je stalno bila na ivici nerava, kakvu jenikada ranije nisam video. Ovo će biti udarac koji će je dotući – smrt našegnovorođenog sina. ”Draga, moramo odmah da krenemo. Karter ima visokutemperaturu, gori u groznici; tvoja mama je rekla da se ne pomera.”

Nije ni suzu pustila. Samo je čvrsto zatvorila oči i stisnula usne i počela daklima glavom. Sada je sve bilo gotovo. Oboje smo to znali. Iz nekog razloga, Bognije želeo ovo nevino dete na svetu. Zbog čega, nisam mogao da odgonetnem.Međutim, sada nije bilo vremena za suze. Morali smo odmah da krenemo kući i da

se oprostimo od našeg sina.Suze će uslediti kasnije. Pravi potok suza.

Ferari se kretao razvijajući brzinu od 125 milja na sat dok smo prelaziligranicu Kvins-Long Ajlend. Mada je ovog puta Vojvotkinja stvari primila malodrugačije. ”Idi brže! Molim te! Moramo da stignemo da ga odnesemo u bolnicupre nego što bude kasno!”

Klimnuo sam glaom i pritisnuo pedalu za gas, i Testarosa je krenula kaoraketa. Kroz tri sekunde igla je pokazivala brzinu 140 penjući se dalje – preticali

smo kola koja su išla brzinom od 75 milja na sat kao da su stajala u mestu. Nije mibilo jasno zašto nismo rekli Suzan da odnese Kartera u bolnicu, mada je to imaloneke veze s tim da smo želeli da vidimo našeg sina kod kuće po poslednji put.

Za tili čas smo stigli do automobilskog rpolaza; Vojvotkinja je istrčala naprednja vrata i pre nego što je Ferari uspeo da se zaustavi. Pogledao sam na sat:Bilo je 7:45 popodne. Obično je bilo potrebno četrdeset pet minuta da se stigneod hotela Plaze do Pin Oak Kort: Ja sam taj put prevalio za sedmanaest minuta.

Dok smo se vraćali iz grada, Vojvotkinja je mobilnim telefonom razgovaralasa Karterovim doktorom, i prognoze su bile užasavajuće. U Karterovom uzrastu,

visoka temperatura s groznicom propraćena nedostatkom pokreta ukazivala je naspinalni meningitis. Postojala su dva tipa: bakterijski i virusni. Oba su mogla dabudu smrtonosna, ali bi sve moglo da bude drugačije, mogao bi potpuno da seoporavi, ako je u pitanju početna faza virusnog meningitisa. Međutim, kodbakterijskog meningitisa, ostatak života bi najverovatnije mogao da ostane slep,gluv i mentalno retardiran. Pomisao na to je bilo teško podneti.



332

Uvek sam se pitao kako roditelji nauče da vole dete koje pati od takvihstvari. S vremena na vreme bih video kako se malo dete koje je mentalnoretardirano igra u parku. To je bio prizor od kojeg bi se čoveku prosto srce steglo –posmatrati kako se roditelji trude i daju sve od sebe da izvuku makar i delić

normalnih okolnosti i sreće za svoje dete. Uvek sam osećao ogromnostrahopoštovanje za ljubav koju su pokazivali svom detetu uprkos svemu – uprkosneprijatnosti koju su mogli osećati; i uprkos jednom takvom bremenu koje im je tostvorilo u životu.

Da li bih i ja mogao tako da se ponašam? Da li bih zaista mogao dadorastem takvim okolnostima? Naravno, tako je lako reći da bih mogao.Međutim, reči su jeftine. Voleti dete koje nikada nećeš moći da upoznaš, s kojimnećeš imati prilike da uspostaviš vezu… Mogao sam samo da se molim Bogu da mida snage da budem takav tip čoveka – dobar čovek – i u isti mah, moćan čovek, u

pravom smislu te reči. Nisam sumnjao da bi moja žena u tome uspela. Ona jeizgleda imala gotovo neprirodno blisku povezanost sa Karterom, kao i on sa njom.Upravo takvu povezanost koju sam ja imao s Čendler, kad je dovoljno porasla dabude samosvesna. Čak i sada, u stvari, kad je Čendler bila neutešna, uvek bi tu biotatica da je izbavi i spase.

I Karter, star manje od dva meseca, već je reagovao na Nadin na tajčudesan način. Kao da ga je umirivalo i tešilo već samo njeno prisustvo, čineći dase oseća kao da je baš sve onako kako bi i trebalo. I ja ću jednog dana biti takoblizak sa svojim sinom; da, ako mi Bog pruži tu šansu, sigurno ću biti takav.

Do trenutka kada sam prošao kroz ulazna vrata, Vojvotkinja je već držalaKartera u naručju, umotanog u plavo ćebe. Roko iz noćne smene je dovezao RendžRover do prednjih vrata, spreman da nas brzo odveze u bolnicu. Dok smo ulazili ukola, stavio sam ruku na Karterovu malu glavu i ostao zaprepašćen. On jedoslovno goreo u groznici. Još uvek je disao, mada teško. Nije se pomerao; bio jepotpuno nepomičan.

Na putu do bolnice Vojvotkinja i ja smo sedeli na zadnjem sedištu RendžRovera, a Suzan na prednjem sedištu. Roko je bivši policajac, pa crvena svetla iograničenja brzine nisu važila za njega. A s obzirom na okolnosti, to je bilo na

mestu. Okrenuo sam doktora grina, u Floridi, ali on nije bio kod kuće. Potom sampozvao moje roditelje i rekao im da se nađemo u bolnici Nort Šor, u Menhasetu,koja je bila pet minuta bliža od one na Long Ajlendu. Ostatak vožnje je protekao utišini; i dalje nije bilo suza.

Uleteli smo u salu za hitne slučajeve, Vojvotkinja je vodila glavnu reč, sKarterom u naručju. Karterov doktor je već pozvao bolnicu, tako da su nas čekali.



333

Prošli smo pored čekaonice pune ljudi bezizražajnih lica, i za manje od minutaKarter je bio na stolu za preglede, obrisan tečnošću koja je mirisala na alkohol.

Mlad doktor bujnih obrva rekao nam je: ”Ovo ličini na spinalni meningitis.Potrebno nam je vaše ovlašćenje da mu damo lumbalnu punkciju. To je

niskorizična procedura, ali uvek postoji šansa da se infekcija–””Daj mu tu prokletu lumbalnu punkciju?” dreknula je Vojvotkinja.Doktor je klimnuo glavom, izgleda nimalo uvređen načinom na koji mu se

obratila moja žena. Imala je pravo.A onda smo čekali. Da li je proteklo deset minuta ili dva sata, nemoguće je

reći. nekako usput njegova groznica je prestala, tempetatura mu je opala. Potom je počeo nekontrolisano da plače. bio je to piskav, nečuven vrisak, koji je gotovonemoguće opisati. Pitao sam da li je to zvuk bebe koja je žrtva nečuvene pljačke –upravo lišena svojih elementarnih sposobnosti i koja sad plače u agoniji, svesna

užasne sudbine koja ju je zadesila.Vojvotkinja i ja smo sedeli na svetlo plavim plastičnim stolicama u

čekaonici, naslonjeni jedno na drugo, svesni da nam sudbina visi o koncu.Pridružili su nam se moji roditelji i Suzana. Ser Maks je koračao napred-nazad,pušeći cigarete uprkos znaku na zidu na kojem je pisalo da je ono zabranjeno.Moja majka je sedela pored mene uplakana. Nikada nisam video da je tako lošeizgledala. Suzana je sedela pored svoje kćerke, ne pričajući više o zaverama. Jednastvar je bilo to što se beba rodila sa proširenjem u srcu; to se moglo popuniti.Međutim, sasvim druga stvar je da dete odraste gluvo, mentalno zaostalo i slepo.

Tog trenutka se na automatskim dvostrukim vratima pojavio doktor. On jenosio zaštitno hirurško odelo, a pojavio se bez ikakvog izraza na licu. Vojvotkinja i ja smo poskakali sa stolica i pojurili ka njemu. On je rekao: ”Žao mi je, gospodine igospođo Belfort, lumbalna punkcija je potvrdila nalaze. Vaš sin ima meningitis.To–”

Prekinuo sam doktora: ”Da li je virusni ili bakterijski?” Zgrabio sam rukumoje žene i stegao je, moleći se da je virusni.

Doktor je duboko uzdahnuo i polako rekao: ”Bakterijski je,” rekao je tužno.”Veoma mi je žao. Svi smo se molili da je virusni, ali testovi su konačni. Tri puta

smo proveravali i nema greške.” Doktor je još jednom duboko uzdahnuo, a potomnastavio: ”Uspeli smo da mu spustimo temperaturu na nešto malo preko tridesetosam, tako da će izgleda uspeti da se izvuče. Međutim, sa bakterijskimmeningitisom pojavljuju se značajna oštećenja centralnog nervnog sistema.Prerano je reći koliko i gde, ali on obično ostavlja posledice na vid i sluh i” –napravio je pauzu, kao da je tražio prave reči –”izvestan gubitak mentalnih



334

funkcija. Veoma mi je žao. Kad prođe akutni stadijum, moraćemo da pozovemoneke specijaliste kako bi procenili do kakvih je oštećenja u stvari došlo. Međutim,sada, sve što možemo da uradimo jeste da mu dajemo velike doze antibiotikaširokog spektra kako bismo eliminisali bakteriju. U ovom trenutku, mi čak nismo

sigurni ni koja je bakterija; to je izgleda redak organizam, koji nije tipičan zameningitis. Kontaktirali smo već i direktora infektivnog odeljenja, i on je upravo naputu za bolnicu.”

U stanju šoka i neverice, upitao sam: ”Kako je uspeo da se zarazi?””To još ne možemo da kažemo,” odgovorio je mladi doktor. ”Međutim, mi

ćemo ga prebaciti u izolovanu prostoriju, na petom spratu. On će biti u karantinusve dotle dok ne otkrijemo o čemu se radi. Ne može da ga vidi niko osim vas i vašežene.”

Pogledao sam u Vojvotkinju. Ostala je otvorenih usta. Izgledalo je kao da se

potpuno sledila i ukočila, i da gleda u nešto u daljini. A potom se onesvestila.

Gore na petom spratu u izlovanom odeljenju bila je prava ludnica. Karter jedivlje mlatarao rukama i nogama i vrištao iz sveg glasa, dok je Vojvotkinja koračalanapred-nazad, histerično plačući. Suze su joj tekle niz lice tako da joj je kožapostala pepeljasto siva.

Jedan od doktora joj je rekao: ”Pokušavamo da damo intravenoznu inekcijuvašem sinu, ali on neće da miruje. U njegovom uzrastu je veoma teško naći venu,tako da mislim da ćemo morati da mu ubodemo iglu u lobanju. To je jedini način.”

Obratio se nonšalantnim tonom, bez trunke saosećajnosti.Vojvotkinja je bila veoma direktna prema njemu: ”Ti, kučkin sine! Da li ti

znaš ko je moj muž, ništarijo? Sada idi tamo i daj mu tu prokletu intravenoznuinekciju u ruku ili ću da te ubijem na mestu, pre nego što se mom mužu prilika daplati nekom da to uradi kako treba!”

Doktor se sledio od straha, razjapivši usta. Nije mogao da se nosi sa pravomokrutnošću Vojvotkinje od Bej Ridža. ”Pa, šta onda, do đavola, čekaš više? Odlazi!”

Doktor je klimnuo glavom i otrčao do Karterove kolevke, i podigao njegovumalu ruku da mu pronađe venu.

Tog trenutka mi je zazvoni telefon. ”Halo?” reka sam bezglasno.”Džordan! Ja sam, doktor Bart grin. Primio sam sve tvoje poruke. Veoma mi

je žao zbog tebe i Nadin. Da li su sigurni da je bakterijski meningitis?”’Da,” odgovorio sam, ”sigurni su. Pokušavaju da mu pronađu venu da mu

daju intravenoznu inekciju, da mu ubrizgaju antibiotike, ali je on načisto poludeo.On vrišti, mlatara nogama i rukama–”



335

”Stani, stani, stani,” rekao je Bart Grin, presekavši me u pola reči. ”Da li sirekao da mlatara rukama?”

”Da, potpuno je poludeo, čak i sada dok razgovaramo. Ne može da se smiriotkako mu je pala temperatura. Izgleda kao da ga je sam đavo obuzeo–”

”Pa dobro, onda možeš da se opustiš, Džordan, zato što tvoj sina nemameningitis, ni virusni ni bakterijski. Da ga ima, on bi i dalje imao temperaturučetrdeset, i bio bi potpuno nepokretan. On se samo užasno prehladio. Bebe susklone tome da dobiju izuzetno visoku temperaturu. On će biti dobro do ujutru.”

Bio sam oboren s nogu. Kako Bart Grin može biti toliko neodgovoran da umeni budi lažnu nadu? On čak nije ni video Kartera, a lumbalna punkcija jekonačno potvrdila rezultat, tri puta su proveravali nalaze. Duboko sam uzdahnuo irekao: ”Slušaj, Bart, veoma cenim to što želiš da se osećam bolje, ali je lumbalnapunkcija pokazala da ima neku vrstu retkog org–”

Prekinuvši me opet: ”Ne tiče me se šta je pokazao test. U stvari, spremansam da se kladim da je uzorak bio kontaminiran. To je problem s takvimprostorijama za hitne slučajeve: One su dobre za polomljene kosti i povremeneprostrelne rane, ali to je sve. I to je, pa dobro, to je potpuno nečuveno što su tetako zabrinuli.”

Mogao sam da čujem kako je uzdahnuo preko telefona. ”Slušaj, Džordan, tiznaš da se ja svakodnevno nosim sa spinalnom paralizom, zbog čega sam bioprimoran da postanem ekspert u saopštavanju loših vesti ljudima. Međutim, ovo je čisto sranje! Tvoj sin se prehladio.”

Bio sam preneražen. Nikada nisam čuo da je Bart Grin opsovao. Da li jemožda u pravu? Da li je bilo moguće da je on iz dnevne sobe u Floridi mogao dapostavi precizniju dijagnozu nego tim doktora koji su stajali kod kreveta mog sinakoristeći najsavremeniju medicinsku opremu?

Potom je Bart rekao oštrim tonom: ”Daj mi Nadin, hoću s njom darazgovaram!”

Otišao sam i dodao telefon Vojvotkinji. ”Evo, to je Bart. On želi da razgovaras tobom. On tvrdi da je karter dobro i da su svi ovi doktori ludi.”

Ona je uzela telefon, a ja sam prišao kolevci i zurio u Kartera. Oni su

konačno uspeli da mu pronađu venu i daju intravenoznu inekciju u desnu ruku, ion se donkle umirio – sada samo cvileći i vrpoljeći se neudobno u svojoj kolevci.On je zaista bio mnogo lep, pomislio sam, i kakve trepavice… Čak su i sad bileupadljive.

Minut kasnije Vojvotkinja je prišla kolevci, nagnula se i naslonila svojunadlanicu na Karterovo čelo. Zvučeći veoma zbunjeno, rekla je: ”On sad izgleda u



336

redu. Pa ipak, kako bi doktori mogli da pogreše? I kako lumbalna punkcija možeda bude pogrešna?”

Zagrljio sam Vojvotkinju i primaknuo je sebi. ”Hoćeš li da ovde naizmeničnospavamo? Na taj način će jedno od nas uvek biti s Čeni.”

”Ne,” odgovorila je. ”Ja neću napustiti ovu bolnicu bez mog sina. Nije mivažno da li ovde moram ostati mesec dana. Ja ga više neću ostaviti, i to nikada.”I tako je tri noći moja žena spavala pored Karterove postelje, ne napustivši

sobu nijednom. Trećeg popodneva, kad smo seli na zadnje sedište limuzine napovratku u Old Brukvil, s Karterom Džems Belfortom između nas i rečima Uzorak je bio kontaminiran koje su nam prijatno odzvanjale u ušima, postao sam svestankoliko se divim doktoru Bartu Grinu.

Prvo sam ga video kako je Eliota Lavinja uspeo da probudi iz kome; sada,osamnaest meseci kasnije, on je uradio ovo. To je učinilo da se osetim daleko

prijatnije što će upravo on biti onaj koji će stajati iznad mene sa skalpelom urukama – zasecajući moju kičmu. Onda ću se vratiti normalnom životu.

I onda ću konačno moći da se odviknem od droge.

Trideset treće poglavlje

Spasenje

(Tri nedelje kasnije)

Nisam siguran koliko je tačno bilo sati kad sam se probudio nakon operacijekičme. Bio je 15. Oktobar, 1995, otprilike u ranim popodnevnim časovima. Sećamse da sam otvorio oči i promrljao nešto kao ”Uh, do đavola! Osećam se grozno!”Onda sam odjednom počeo užasno da povraćam, i pri svakom pokretu sam osetio jeziv probadajući bol koji bi prožeo svako nervno vlakno mog tela. Nalazio sam seu šok sobi u Bolnici za specijalističke operativne zahvate na Menhetnu, i biopriključen na aparat koji je ubrizgavao doze čistog morfina u moj krvotok kad godbih pritisnuo dugme. Sećam se da me je duboko rastužilo to što sam morao da se

podvrgnem sedmočasovnoj operaciji da bih dobio ovu vrstu jeftinog opojnogsredstva, a da ne prekršim zakon.

Vojvotkinja je prosto lebdela oko mene, a onda mi je rekla: ”Odlično si sedržao, dragi! Bart je rekao da će sve biti u redu!” Klimnuo sam glavom i ubrzoutonuo u posebno stanje svesti prouzrokovano morfinom.



337

Potom sam se vratio kući. Možda je to bilo nedelju kasnije, mada su mi sedani prelivali jedan u drugi. Alan Kemikal-tob je bio od velike pomoći – ostavio mi je petsto kvaludea za moj prvi dan nakon povratka iz bolnice. Svi oni su otišli naDan zahvalnosti. To je bila crta prave muškosti, i ja sam se time veoma ponosio –

u proseku osamnaest kvaludea dnevno, a jedan jedini kvalude bi nokautiraomornarički odred i onesvestio ga na osam časova.Obućar mi je došao u posetu i rekao mi da je sredio stvari sa Drizlerom, koji

se složio s tim da mirno ode iz kompanije samo sa malim delom svojih akcija.Potom je došao Drizler i rekao mi da će jednog dana pronaći Obućara u nekakvojmračnoj ulici i zadaviti ga sopstvenim konjskim repom. I Deni me j posetio isaopštio mi da se upravo priprema da sklopi nagodbu sa državnim organima, takoda je ispred njega svakako Dvadeset godina otvorenih perspektiva. A onda jedošao i Vigvam i rekao mi kako je Deni izgubio kontakt sa stvarnošću – da nema

nikakve pogodbe – i da on, Vigvam, traga za novom brokerskom firmom, gde ćeda uspostavi svoje poslovanje čim Straton prođe kroz unutrašnje protrese i doživipotpuni krah.

I dok je Straton išao sigurnim putem ka tome da se sunovrati, Biltmor iMonro Paker su nastavili da napreduju. Do Božića, oni su potpuno prekinuli vezesa Stratonom, mada su mi i dalje od svake nove emisije plaćali deo profita uiznosu od milion dolara. U međuvremenu, Kuvar je svraćao svake druge nedelje –redovno me obaveštavajući o debaklu slučaja Patriše Melor, koji je i dalje bio uprocesu i približavao se kraju. Patrišine naslednice, Tifani i Džuli, sada su se

uhvatile u koštac sa Upravom javnih prihoda, britanskom službom koja jenadležna za tu oblast. Postojale su glasine da se FBI angažovao oko tog slučaja, aliniko nije dobio sudski poziv. Kuvar me je uverio da će na kraju sve biti u redu. On je bio u kontaktu sa Majstorom Falsifikatorom, koga su ispitivali i švajcarski iamerički državni organi, i tom prilikom on se uporno držao naše priče. Zbog toga je agent Koleman u svojoj istrazi na kraju završio u ćorsokaku.

A onda je tu bila i porodica: Karter se konačno otarasio prvobitnihzdravstvenih problema i lepo se razvijao. Bio je božanstveno dete bujne plavekose, savršenih crta, krupnih plavih očiju i s najdužim trepavicama na svetu.

Čendler, beba genije, sada je imala dve i po godine, i duboko je zavolela svogbrata. Ona je volela da se pretvara da mu je mama – hraneći ga iz bočice inadgledajući dok su mu Gvin i Erika menjale pelene. Čendler mi je bila najboljedruštvo, dok sam se kretao tamo-amo između ogromne spavaće sobe i sofe uprizemlju, ne radeći ništa već samo gledajući televiziju i konzumirajući ogromnekoličine kvaludea. Zbog toga je Čendler postala pravi majstor u razumevanju



338

nejasno izgovorenih reči, što će, pomislio sam, svakako predstavljati njenuprednost ukoliko jednog dana bude radila s osobama koje su pretrpele moždaniudar. U svakom slučaju, ona je veći deo dana provodila postavljajući mi pitanjekada ću opet da budem dovoljno zdrav da je nosim po kući. Odgovorio sam joj da

će to biti uskoro, mada sam duboko sumnjao da ću se ikada u potpunostioporaviti.Vojvotkinja je takođe bila divna – u početku. Međutim, kako se Dan

zahvalnosti pretvorio u Božić, a Božić u doček Nove godine, ona je počela da gubistrpljenje. Celo telo mi je bilo u gipsu i to me je izluđivalo, pa sam svojombračnom dužnošću smatrao da isto tako i nju treba da izluđujem. Međutim gips jebio najmanji od mojih problema – pravi košmar bio je bol, koji je bio gori negoranije. U stvari, ne samo da sam patio od one vrste bola koji sam ranije osećao,već sam osećao i novu vrstu bola, u samoj koštanoj srži unutar kičme. Svaki nagli

pokret slao je talase vatre kroz moj kičmeni kanal. Doktor Grin mi je rekao da ćese bol smiriti, međutim, izgledalo je da je on sve gori i gori.

Do početka januara sam još više izgubio nadu – a onda je Vojvotkinjaodlučila da izvrši dodatni pritisak na mene. Rekla mi je da bi trebalo da smanjimkoličinu pilula koje uzimam i barem pokušam da nastavim da radim kao normalančovek. Odgovorio sam joj žaleći se na to da će mi njujorška zima doći glave umojoj trideset trećoj godini. Moje kosti, na kraju krajeva, postale su škripave podstare dane. Ona mi je na to preporučila da provedemo zimu na Floridi, ali sam joj ja rekao da je to mesto gde žive stariji ljudi, i da sam, uprkos tome što se osećam

staro, još uvek mlad u srcu.Zato je Vojvotkinja uzela stvar u svoje ruke, i sledeća stvar koje sam bio

svestan bilo je da sam živeo na Beverli Hilsu, na vrhu velike planine koja je gledalana Los Anđeles. Naravno, sa nama je došla i menažerija, da nastavi da živi Životombogatih i nefunkcionalnih – po bagatelnoj ceni od 25,000 dolara mesečno iznjamiosam kuću Pitera Mortona, čuvenog po Hard Rok Kafeu, gde sam odlučio daprovedem zimu. Moja nadahnuta Vojvotkinja brzo je krenula putem svojih ranijihambicija, na kojem je sad odlučila da ispolji svoje talente za dizajniranjeunutrašnjeg prostora, i do trenutka našeg useljenja, ona je kuću opremila potpuno

novim nameštajem u vrednosti od milion dolara, koji je savršeno uklopila. Jediniproblem bio je taj što je kuća bila toliko velika, možda 30,000 kvadratnih stopa, dasam razmišljao o tome da nabavim jedan od onih motorizovanih skutera kako bihprelazio s jednog njenog kraja na drugi.

Osim toga, brzo sam shvatio da je Los Anđeles samo pseudonim za Holivud,pa sam uzeo par miliona dolara i počeo da se bavim filmskom industrijom. Bilo mi



339

je potrebno tri nedelje da shvatim da su svi u Holivudu malo ćaknuti (uključujućitu i mene), i da im je jedna od omiljenih stvari: ručak. Moji partneri u bavljenjufilmom bila je mala porodica fanatičnih Južnoafričkih Jevreja, koji su ranije biliinvestitori, klijenti Stratona. Oni su bili prilično zanimljivi, sa telom poput pingvina

i nosevima nalik igli.Treće nedelje u maju skinut mi je gips. Fantastično olakšanje! Pomislio sam.Bol je i dalje bio mučan, ali je sad nastupio period fizikalne terapije. Možda će mito pomoći. Međutim, tokom druge nedelje moje terapije, nešto je samo krcnulo, inedelju dana kasnije, ja sam se vratio u Njujork, gde su mi opet stavili gips.Nedelju dana sam proveo u različitim bolnicama, na testiranjima, i svako od njih jebilo negativno. Prema Bartu, ja sam patio od disfunkcije sistema koji je upravljaobolom; s mojim leđima više nije bilo problema, i nije postojalo više ništa što bi semoglo operisati.

Pošteno rečeno, pomislio sam. Nema drugog izbora nego da legnem nakrevet i umrem. Prekomerna doza kvaludea bi bila najbolji način da nastavim daživim dalje, kako sam shvatio, ili barem najprikladniji, budući da su te pilule uvekbile moj izbor. Pa ipak, postojale se tu i druge opcije. Moj dnevni režimkonzumiranja droge obuhvatao je 90 miligrama morfijuma, za bol; 40 miligramaoksikodona, (FUSNOTA: Analgetik koji se proizvodi od opijuma. Medicinskipreparat razvijen 1916. godine u Nemačkoj, i predstavljen na farmaceutskomtržištu pod imenom Eukodal.) zbog stvaranja ravnoteže; dvanaestak čašica soma,da mi opusti mišiće; (FUSNOTA: Soma – Vrsta indijske vinove loze od koje se pravi

opojni napitak, spominje se u Vedama, drevnim svetim spisima Hinduizma.) 8miligrama ksanaksa, za anksioznost; 20 miligrama klonopina, zato što je imao jakodejstvo; 30 miligrama ambijena, za nesanicu; dvadeset kvaludea; gram ili dvakokaina, radi uspostavljanja ravnoteže; 20 miligrama prozaka, da odagnadepresiju; 10 miligrama paksila, da suzbije napade panike; 8 miligrama zofrana, zamučninu; 200 miligrama fiorinala, za migrene; 80 miligrama valijuma, da mi opustinerve; dve pune kašike senokota, da smanji zatvor; 20 miligrama salagena, za suvausta; i pinta Makalana, škotskog viskija, da sve to zalijem.

Mesec dana kasnije, 20. juna ujutro, ležao sam na krevetu, u

poluvegetativnom stanju, kad je glas Dženet preko interfona dopro do mene.”Bart Grin je na liniji jedan,” rekao je glas.

”Primi poruku,” promrmljao sam. ”Ja sam na sastanku.””Vrlo zabavno,” rekao je antipatičan glas. ”On je rekao da odmah morada

razgovara s tobom. Ili podigni slušalicu ili dolazim da je ja podignem. I sklonikokain.”



340

Bio sam zapanjen. Kako je to mogla da zna? Pogledao sam po sobi tražećimalu kameru, ali nisam video nijednu. Da li su me Vojvotkinja i Dženet nadzirale?Kakvo naruašavanje mojih prava! Uzdahnuo sam posustao od svega, sklonioepruvetu s kokainom i podigao slušalicu. ”Avo,” promrmljao sam, zvučeći poput

Elmera Fuda nakon burne noći izvan grada.Glas pun saosećanja: ”Zdravo, Džordan, ovde je Bart Grin. Kako se osećaš?””Nikad bolje,” promrmljao sam. ”Kako si ti?””Oh, ja sam dobro,” rekao je dobar doktor. ”Slušaj, mi nismo razgovarali

uproteklih nekoliko nedelja, ali sam svakog dana razgovarao s Nadin i ona jeveoma zabrinuta za tebe. Ona kaže da sedam dana nisi napustio sobu.”

”Ne, ne,” rekao sam. ”Bart, dobro sam. Samo moram da se oporavim iprikupim novu energiju.”

Nakon nekoliko minuta neprijatn tišine, bart je rekao: ”Kako si ti, Džordan?

Kako se zaista osećaš?”Uzdahnuo sam još jenom. ”Istina je, Bart, da ja odustajem. Osećam da sam

gotov. Ne mogu više da podnosim bol; ovako čovek ne može da živi. Znam da tonije tvoja greška, i zato nemoj da pomisliš da ti nešto zameram. Znam da si daosve od sebe. Jednostavno su mi dodeljene takve karte, ili mi se možda nešto obiloo glavu. U svakom slučaju, nije ni važno.”

Bart mi se obratio direktno: ”Možda si ti spreman da odustaneš, ali janisam. I neću odustati dokle god te ne izlečim. A sada, želim da ustaneš iz tog tvogkreveta, i da kreneš pravo u dečju sobu i da ih dobro pogledaš. Možda ti više

nemaš volje da se boriš za sebe, ali kako bi bilo da se boriš zbog njih? U slučaju danisi primetio, tvoja deca rastu bez oca. Kad si se poslednji put igrao s njima?”

Pokušao sam da zadržim suze, ali je to bilo nemoguće. ”Ja to više ne moguda podnesem,” rekao sam, šmrkćući. ”Bol me je potpuno savladao. Užasno oštarbol mi seva u kostima. Nemoguće je živeti na ovaj način. Toliko mi nedostajeČendler, a Kartera jedva i da znam. Međutim, ja sve vreme trpim bol. Jedini periodkad me ništa ne boli jesu prva dva minuta kad se probudim. Onda bol počne da mise vraća, i potpuno me obuzme. Pokušao sam sve, i praktično nema stvari kojamože da ga zaustavi.”

”Postoji poseban razlog zbog kojeg te zovem ovog jutra,” rekao je Bart.”Postoji novi lek koji želim da isprobam. To nije narkotik, i nema nikakvihnuspojava. Neki ljudi su pokazali zadivljujuće rezultate s njim – ljudi poput tebe, snervnim oštećenjem.” Ućutao je i sada sam mogao da čujem kako duboko diše.”Slušaj me, Džordan: U pogledu strukture, s tvojim leđima je sve u redu. Spajanje je dobro. Problem je što imaš oštećen nerv, i on zataji – ili proradi bez ikakvog



341

razloga, da budem precizniji. Vidi, kod zdrave osobe, bol služi kao upozoravajućisignal, da javi telu da nešto nije u redu. Međutim, nekad u sistemu dođe dokratkog spoja, obično nakon ozbiljne traume. I potom, čak i kad je povredaizlečena, nerv i dalje šalje isti stari signal. Sumnjam da se upravo to dešava kod

tebe.””Koja je to vrsta leka o kojem pričaš?” upitao sam skeptično.”To je lek protiv epilepsije, dejstvo mu je usmereno na grčeve, ali je

delotvoran i kod hroničnih bolova. Da budem iskren, Džordan: I dalje postoje malešanse da bude uspešan. Nije odobren od strane Ministarstva zdravlja u pogledusmirivanja bolova, a svi dokazi se svode na priču. Ti ćeš biti prvi čovek u Njujorkukoji će da ga koristi za bol. Već sam ga poručio. Trebalo bi da ti stigne za satvremena.”

”Kako se zove?”

”Lamiktal,” odgovorio je. ”I kao što sam rekao, on nema nuspojave, tako danećeš ni znati da si pod njegovim dejstvom. Želim da uzmeš dve pilule pre negošto večeras legneš da spavaš, a onda ćemo pratiti situaciju.”

Sledećeg jutra sam se probudio malo pre 8:30, i, kao po običaju, u krevetusam ležao sam. Vojvotkinja je bila u štali kod konja, verovatno kijući poput vilenarikače. Ona bi trebalo da se vrati kući do podneva, i pri tome će se njena kijavicanastaviti. Potom će sići dole do svoje sobe gde kreira odevne predmete za decu.Shvatio sam da će jednog dana verovatno početi i da ih prodaje.

Dakle, bio sam tu, zureći u neverovatno skupu svilenu nadsrešnicu, čekajućida ponovo osetim bol. Proteklo je šest godina od neizlečive i uporne agonijeotkako je došlo do moje nesreće sa onom džukelom Rokijem. Međutim, ja nisamimao bolove u levoj nozi, niti osećaj peckanja u donjem delu leđa. Zamahnuo samnogama skliznuvši sa strane kreveta i uspravio se, pružajući ruke uvis što sam višemogao. I dalje nisam osećao ništa. Nekoliko puta sam se nagnuo u stranu – i daljeništa. Nije bilo reči o tome da sam osećao slabiji bol. Ja uopšte nisam imaonikakve bolove. Bilo je to kao da je neko isključio prekidač i doslovno ugasio mojbol. Nestao je.

I tako sam stajao na tom mestu u mojim boksericama toliko da se to učinilokao veoma dugo. Potom sam zatvorio oči i ugrizao se za donju usnu, a onda počeoda plačem. Otišao sam do ivice kreveta, naslonio čelo na dušek i nastavio daplačem. Šest godina života sam proveo sa ovim bolom, od kojih je on u poslednjetri godine postao toliko nepodnošljiv da je gotovo isisao sav život iz mene. Postaosam zavisan od droge. Postao sam depresivan. I u izmenjenom stanju svesti radio



342

stvari koje su bile potpuno nesvesne. Da nisam bio pod dejstvom droga, nikada nebih dopustio da Straton toliko izgubi kontrolu.

Koliko je samo zavisnost od droge navela moj život na jedan mračan put?Da li bih, da nije bilo droge, ikada spavao sa svim onim protistutkama? Da li bih

ikada krijumčario onaj novac u Švajcarsku? Da li bih ikada dopustio da seStratonov metod prodaje tako otme kontroli? Priznajem, lako je bilo prebacivatikrivicu samo na lekove i droge, ali, ja sam ipak, naravno, i dalje bio odgovoran zasvoje postupke. Jedina uteha mi je bilo to što sam sad živeo daleko poštenijimnačinom života gradeći kompaniju stiv Maden Šuz.

Tog trenutka su se otvorila vrata, i to je bila Čendler. Ona je rekla: ”Dobro jutro, tata! Došla sam da ponovo poljubim tvoju ranu.” Nagnula se i poljubila metačno u donji deo leđa, po jednom u svaku stranu, a onda mi je poljubila kičmu,odmah iznad ožiljka.

Okrenuo sam se, još uvek očiju punih suza, i na trenutak se zagledao u mojukćerku. Ona više nije bila beba. Dok sam ja bio ozbuet bolovima, ona više nijenosila pelene. Lice joj je sada postalo izvajanije, i mada je imala manje od trigodine, više nije pričala kao beba. Osmehnuo sam joj se i rekao: ”Pogodi, palčice?Ti si tati poljubila ranu i ona sada više ne boli! Bola više nema.”

To joj je privuklo pažnju. ”Stvarno?” rekla je ona, začuđenim tonom.”Da, mila, sve je prošlo.” Zgrabio sam je ispod miške i uspravio, podižući je

iznad glave. ”Vidiš, draga moja? Tata sada više nema nikakav bol. Zar to nijedivno?”

Veoma uzbuđeno: ”Hoćeš li se danas igrati sa mnom napolju?””Možeš da se kladiš da hoću!” A onda sam je podigao i zavrteo iznad moje

glave u velikom krugu. ”Od danas ću se igrati s tobom svakog dna! Međutim, prvomoram da idem da pronađem mamu da joj javim divne vesti.”

Znalački mi je odgovorila: ”Ona jaše Lipjira, tata.””U redu, upravo tamo idem iz ovih stopa, ali hajdemo prvo da vidimo

Kartera i da mu damo velik poljubac, je’l važi?” Ona je odmah klimnula glavom imi smo krenuli.

Kad me je Vojvotkinja ugledala, ona je pala s konja. Doslovno.Konj je otišao u jednu stranu a ona na drugu, i sada je ležala na zemlji, kijući

i teško dišući. Rekao sam joj za moj čudesan oporavak, i mi smo se poljubili –podelivši taj divan trenutak sreće i bezbrižnosti. Potom sam rekao nešto za šta seispostavilo da je veoma ironično, a to je: ”Mislim da bi trebalo da krenemo negde jahtom na odmor; to će biti tako opuštajuće.”



343

Trideset četvrto poglavlje

Plovidba po oluji

Ah, jahta Nadin! Uprkos tome što sam je prezirao i želeo da potone, ipak jebilo nešto veoma zanosno u vožnji plavim vodama Mediterana na jahti dužinepreko pedeset metara. U stvari, svih osmoro nas – Vojvotkinja i ja, i šest našihnajbližih prjatelja – bili smo oduševljeni i zaneti plovidbom na ovoj mojojplutajućoj palati.

Naravno, niko se ne bi odvažio da se ukrca i krene na ovako inspirativnoputovanje nenaoružan, pa sam noć pre nego što smo krenuli angažovao jednog od

mojih najbliskijih prijatelja, Rob Lorusoa, da krene u nabavku droge u poslednjičas. Rob je bio savršen čovek za taj zadatak; ne samo da je krenuo na putovanje samnom nego smo ja i on takođe imali istorijat s tom vrstom stvari – kad je tri sataza vreme najgore mećave jurio kamion koji je radio u okviru državnih hitnihisporuka, u očajničkoj potrazi za paketom kvaludea koji se izgubio tokom isporuke.

Roba sam poznavao već gotovo petnaest godina i zaista sam ga obožavao.On je bio mojih godina i posedovao je malo hipotekarno preduzeće koje je jemčiloza Stratonce. Poput mene, on je voleo drogu, i takođe je imao vrhunski smisao zahumor. Nije bio posebno zgodan – bio je visok otprilike sto osamdeset, malo

punačak, debelog italijanskog nosa i veoma slabe brade – međutim, uprkos tome,žene su ga volele. On je pripadao retkom tipu muškarca koji je bio u stanju da sediza stolom sa gomilom lepotica koje nikada ranije sreo i da prdi, podriguje išmrkće, a da mu one na sve to kažu: ”Oh, Rob, kako si ti zabavan! Mi te tolikovolimo, Rob! Hajde, prdni još jednom!”

Pa ipak, njegova fatalna mana je bila to što je bio najveći tvrdica na svetu.U stvari, bio je toliko velika tvrdica da ga je to koštalo prvog braka sa devojkom poimenu Liza, koja je bila tamnokosa lepotica sa mnogo ukusa. Nakon dve godinebraka, on je prevršio svaku meru kad joj je pokazao kako bi trebalo da plati njen

deo telefonskog računa, tako da je ona odlučila da krene u avanturu sa lokalnimplejbojem. Rob je zatekao na delu, i ubrzo nakon toga su se razveli.

Od tada je Rob počeo da izlazi sa mnogim ženama, ali je svakoj devojcipronalazio neki nedostatak – jedna je imala više dlaka po rukama od gorile; druga je volela da se umota u foliju tokom seksa, pretvarajući se da je leš; druga jeodbila da ima bilo koji drugi seks osim analnog; i još jedna (moja omiljena) koja je



344

volela da sipa pivo Badvaser u doručak od žitarica. Njegova najnovija devojka, Šeli,doći će zajedno s njim na jahtu. Ona je bila slatka, mada je pomalo ličila na mirnoštene. Bilo kako bilo, ona je imala neobičnu naviku da ide naokolo i citira mračnedelove iz Biblije. Njoj i Robu sam dao mesec dana.

U međuvremenu, dok smo ja i Rob naše poslednje sati pred plovidbuposvetili nabavci osnovnih potrepština, Vojvotkinja se vrzmala oko našegautomobilskog prilaza, skupljajući kamenčiće. To je bio prvi put da je ostaviladecu, i iz nekog neobjašnjivog razloga to je u njoj probudilo umetničkoraspoloženje, želju da se posveti umetnosti i rukotovorinama. Tako je našoj decinapravila kutiju želja – od kutije veoma skupih ženskih cipela (u ovom slučaju, unjoj su se nalazile cipele manolo Blahniks od 1,000 dolara), napunila jekamenčićima i prekrila je aluminijumskom folijom. Na vrhu te folije, umetničkinastrojena Vojvotkinja je zalepila dve mape – jednu italijanske i drugu francuske

rivijere – kao i desetak sjajnih sličica koje je isekla iz turističkih kataloga.Pre nego što smo krenuli na aerodrom, otišli smo do sobe gde su se igrali

Čendler i Karter da se pozdravimo. Karter je sada imao gotovo godinu dana iprosto obožavao svoju stariju sestru, mada ni približno onloliko koliko je voleosvoju majku, koja bi ga dovela do suza ako bi se istuširala, a ne bi osušila kosu prenego što izađe iz kupatila. Da, beba Karter je voleo maminu plavu kosu, koja muse činila mnogo tamnijom dok je bila vlažna. Čak kad bi krajičkom oka spazio da joj je kosa vlažna, on bi pokazivao prsitćem na kosu i počeo da vrišti iz sveg glasa:”Neeeeeee! Neeeeeee!”

Često sam se pitao kako će Karter reagovati kad bude saznao da je maminakosa ofarbana u plavo, i došao do zaključka da će to uspeti da prevaziđe putemterapije. U svakom slučaju, ovog trenutka je bio veoma raspoložen, u stvari, bio jesav ozaren. Zurio je u Čendler, koja je bila u centru pažnje sto Barbika, koje jeposlagala ukrug oko sebe.

Umetnički nadahnuta Vojvotkinja i ja seli smo na tepih i poklonili našojsavršenoj deci savršenu kutiju želja. ”Kad god vama mama i tata budunedostajali,” oblasnila je Vojvotkinja, ”sve što bi trebalo da uradite jeste daprotresete ovu kutiju želja i mi ćemo znati da mislite na nas.” Potom, na moje

iznenađenje, umetnički nadahnuta Vojvotkinja izvadila je i drugu kutiju želja, koja je bila ista kao ona prva, i dodala je: ”I mama i tata imaju svoju kutiju želja! I svakiput kad nam budete nedostajali, mi ćemo protresti našu kutiju želja, i vi ćete znatida mi mislimo na vas, u redu?”



345

Čendler je suzila oči i na trenutak razmislila. ”Pa ipak, kako ja mogu dabudem sigurna u to?” upitala je skeptično, ne poverovaši u program kutije željatako lako kako se Vojvotkinja nadala.

Nasmejao sam se srdačno kćerki. ”To je lako, palčice. Mi ćemo na tebe

misliti dan i noć, tako da kad god budeš pomislila da mi mislimo na tebe, mi ćemozaista misliti na tebe! Razmišlja o tome na taj način!”Sada je nastala tišina. Pogledao sam u Vojvotkinju, koja je zurila u mene

glave nagnute u stranu, dok joj je izraz na licu govorio: ”Šta si ti to sad do đavolarekao?” Potom sam pogledao u Čendler, i ona je takođe nagnula glavu pod sitimuglom kao i majka. Devojke su se uortačile protiv mene! Međutim, Čendler uopštenije izgledala zainteresovana za kutiju želja. Ona se osmehnula i gugutala. Izgledada je stala na moju stranu.

Poljubili smo decu i pozdravili se s njima, rekavši im da ih volimo više nego

sebe, i uputili se na aerodrom. Za deset dana ćemo opet videti njihova nasmejanalica.

Problemi su počeli onog trenutka kad smo sleteli u Rim.Nas osmoro – Vojvotkinja i ja, Rob i Šeli, Boni i Ros Portnoj (moj drug iz

detinjstva), i Ofelija i Dejv Keradini (Vojvotkinjini prijatelji iz detinjstva) – stajalismo na aerodromu Leonardo Da Vinči čekajući da preuzmemo prtljag, kad jeVojvotkinja s nevericom rekla: ”ne mogu da verujem! Džordž je zaboravio daprijavi moj prtljag na aerodromu Kenedi. Ja sad nemam odeće!” Poslednje reči je

izgovorila napućivši usne.Nasmejao sam se i rekao: ”Smiri se, draga. Mi ćemo biti poput para koji je

izgubio torbe u avionu Ameriken Ekspres, samo što ćemo mi potrošiti deset putatoliko, i što ćemo biti deset puta na višem nivou dok ga budemo trošili!”

Tog trenutka, Orfelija i Dejv s lakoćom su utešili potištenu Vojvotkinju.Ofelija je bila tamnooka španska lepotica, ružno pače koje se pretvorilo uprelepog labuda. Dobre vesti su da ona, s obzirom na da je tokom detinjstva bilatako ružna da je to prosto bila grehota, nije imala drugog izbora nego da razvijesjajnu ličnost.

Dejv je bio prosečnog izgleda, strastven pušač koji je pio osam šoljica kafednevno. On je bio tih i povučen, mada se smejao mojim i Robovim neukusnimšalama. Dejv i Ofelija su više voleli da stvari budu dosadne: nisu bili kao ja i Rob.

Sada su Boni i Ros rešili da se pridruže zabavi. Bonino lice je bilo maskavalijuma i buspara, koje je popila kako bi se pripremila za let avionom. Boni je bilastasita plavuša koju je svaki dečak u kraju (uključujući i mene) želeo da opali.



346

Međutim, Boni nije bila zainteresovana za mene. Boni je volela loše (i starije)dečake. Kad je imala šesnaest godina, spavala je sa dvadesetdvogodišnjim dilerommarihuane, koji je već odležao zatvorsku kaznu. Deset godina kasnije, kad joj jebilo dvadeset šest godina, ona se udala za Rosa, odmah nakon što je izašao iz

zatvora gde je odslužio kaznu zbog dilovanja kokaina. U stvari, Ros nije bio dilerkokaina – već samo bespomoćna budala koja je pokušala da pomogne prijatelju.Pa ipak, on je sada ispunio uslov da opali zanosnu Boni, koja, avaj, više nije bilaonako zanosna kao što je nekada bila.

U svakom slučaju, Ros je bio prilično zahvalan gost na jahti. On jepovremeno konzumirao drogu, bio je prosečan ronilac, dobar ribolovac, i bio brzdobavljač u slučaju potrebe. Bio je nizak i tamnokos, crne loknave kose i tankihcrnih brkova. Ros je bio oštrog jezika, mada samo prema Boni, koju je stalnoopominjao da je moron. Pa ipak, uprkos svemu, Ros se ponosio svojom

muževnošću, ili barem time što je mnogo vremena provodio izvan kuće, što jehrabro isticao.

Vojvotkinja je još uvek bila natmurena, pa sam joj rekao: ”ma daj, Nad!Uzećemo po jedan kvalude i idemo u kupovinu! Kao u dobre stare dane. Svrati ikupi! Svrati i kupi!” Ponavljao sam te poslednje tri reči kao da su refren nekepesme.

”Želim da porazgovaram s tobom nasamo,” rekla je ozbiljno Vojvotkinja,povukavši me u stranu od naših gostiju.

”Molim?” rekao sam nedužno, mada se nisam baš tako osećao. Rob i ja smo

malo izgubili kontrolu nad avionom, tako da je Vojvotkinjino strpljenje bilo prikraju.

”Uopšte nisam zadovoljna što uzimaš sve te pilule. Leđa te sada više ne boletako, zato te ne razumem.” Odmahnula je glavom, kao da se razočarala u mene.”Uvek sam ti to tolerisala zbog bolova u leđima, ali sada… pa dobro, stvarno neznam. Ne izgleda mi da je to u redu, dragi.”

Ona je bila veoma ljubazna – smirena i, u stvari, potpuno razumna. Zatosam procenio da je neophodno da je lepo i vešto slažem. ”Kad se ovaj put završi,Nad, obećavam ti da ću prestati. Kunem se Bogom; to je to.” Podigao sam ruku

poput dečaka skauta koji polaže zaketvu.Neprijatan tajac je potrajao nekoliko sekundi. ”U redu,” rekla je skeptično,

”ali da znaš da te držim za reč.””Dobro, zato što stojim iza svojih reči. hajdemo sad u kupovinu!”



347

Posegnuo sam rukom u džep i izvadio tri kvaludea. Jedan od njih samprepolovio i dao ga Vojvotkinji. ”Evo,” rekao sam, ”pola za tebe, i dva i po zamene.”

Vojvotkinja je uzela manju dozu i uputila se ka česmi. Sledio sam je

pokorno. Mada sam usput iz džepa izvadio još dva kvaludea. Na kraju krajeva, kadnešto radiš… onda to treba da radiš kako treba.

Tri sata kasnije sedeli smo na zadnjem sedištu u crnoj limuzini, uputivši se upravcu strmog brda koji je vodio do Porto di Čevetavekie. Vojvotkinja je imalanovu garderobu, a ja sam se nalazio u poodmakloj fazi dejstva kvaludea tako dasam jedva držao oči otvorenim. Postojale su dve stvari koje su mi očajnički bilepotrebne: pokret i san. Bio sam u retkoj fazi kvaludeovog dejstva koja se zvala fazakretanja, u kojoj ne može da se izdrži ni jedan sekund na istom mestu. To je

drogom izazvano stanje koje je isto kao kad biste imali mrave u pantalonama.Dejv Keradini je prvi primetio. ”Zašto tamo u luci ima pene?” pokazao je

prstom kroz prozor, na šta smo svih osmoro pogledali u tom pravcu.Zaista, sivkasta voda je izgledala užasno uskomešana. Tu i tamo su se videli

mali vrtlozi.Ofelija mi je rekla: ”Dejv i ja ne volimo nemirno more. Oboje dobijemo

morsku bolest.””I ja,” rekla je Boni. ”Da li možemo da sačekamo da se more malo smiri?”Ros je odgovorio umesto mene: ”Ti si takav imbecil, Boni. Jahta je dugačka

preko pedeset metara; može da izdrži talase. Osim toga, morska bolest je stanjeuma.”

Osetio sam potrebu da smirim sve prisutne. ”Imamo flastere protiv morskebolesti na jahti,” rekao sam pouzdanim glasom, ”pa ako ti bude muka, možeš dazalepiš jedan čim se ukrcamo.”

Kad smo stigli u podnožje brda, primetio sam da niko od nas nije bio upravu. To nije bila pena; to su bili talasi… Isuse! Nikada nisam video nešto poputtoga! Unutar luke su bili talasi preko jednog metra, izgledalo je kao da su seuzajamno sudarali, i pri tome se nisu kretali u određenom pravcu. Činilo se kao da

vetar istovremeno duva iz sva četiri pravca.Limuzina je skrenula, i odmah smo je ugledali: Tu je bila jahta Nadin,

uzdižući se veličanstveno, iznad svih ostalih jahti. Bože – kako sam mrzeo tu stvar!Zašto sam je kupio? Okrenuo sam se ka gostima i rekao: ”Zar nije divna?”

Svi su klimnuli glavom. Potom je Ofelija rekla: ”Zašto u luci ima talasa?”



348

Vojvotkinja je rekla: ”Ne brini, O. Ako je more previše nemirno, mi ćemosačekati.”

Bez proklete molitve! pomislio sam. Pokret… pokret… potreban mi je pokret.

Limuzina se zaustavila na kraju doka, gde nas je čekao kapetan Mark da sepozdravi s nama. Pored njega je bio Džon, prvi oficir. Obojica su nosili odela Nadin– bele polo majice s kragnom, plave mornarske šorceve, i sive platnene mokasine.Na svakom odevnom predmetu se nalazio logo Nadin, koje je dizajnirao DejvKeradini po bagatelnoj ceni od 8,000 dolara.

Vojvotkinja je srdačno zagrlila kapetana Marka. ”Zašto je more u luci takouskomešano?” upitala ga je.

”Zbog oluje koja kao da se pojavila niotkuda,” rekao je kapetan. ”Naotvorenom moru su talasi oko dva i po, tri metra. Trebalo bi”–trebalo bi – ” da

sačekamo dok se malo ne smiri pre nego što krenemo ka sardiniji.””Odjebi s tim!” promrmljao sam. ”Moram da krenem iste proklete

sekunde, Mark.”Vojvotkinja se odmah obrušila na moju egzibiciju: ”Ne idemo nikuda dok

kapetan Mark ne bude rekao da je bezbedno.”Nasmejao sam se Vojvotkinji koja je tako savesno razmišljala o bezbednosti

i rekao: ”Zašto se ne ukrcaš i ne skineš etikete sa svoje nove odeće? Mi smo sadana moru, draga, a ja se dobro snalazim na tom terenu!”

Vojvotkinja je samo prevrnula očima na te reči. ”Ti si prokleti idiot, i ne znaš

najvažniju stvar o moru.” Okrenula se ka grupi: ”Hajde, devojke, bog mora jeprogovorio.” Na to su počele da mi se smeju sve žene. Potom su u isti mah sveuputile ka mostiću za ukrcavanje i popele se na jahtu – sledeći svog omiljenoglidera, Vojvotkinju od Bej Ridža.

”Ne mogu sedeti u ovoj luci, Mark. Dejstvo kvaludea je prošlo. Koliko jedaleko Sardinija?”

”Otprilike sto milja, ali ako krenemo sada biće nam potrebna čitava večnostda dođemo do odredišta. Moraćemo da idemo jako sporo. Na moru su talasi oddva i po metra, a u ovom delu Mediterana oluje su nepredvidive. Morali bismo da

zatvorimo vrata, i da vežemo sve u glavnom salonu.” Slegnuo je svojimčetvrtastim ramenima. ”Pa čak i onda možemo pretrpeti štetu u unutrašnjem delu – mogu se polomiti neki tanjiri, vaze, možda i par čaša. Uspećemo, ali ja vampredlažem da nikako ne bi trebalo da krenemo.”



349

Pogledao sam Roba, koji je stisnuo usne i klimnuo mi glavom, kao da kaže:”Uradimo to!” Potom sam ja rekao: ”Krenimo, Mark!” Podigao sam pesnicu uvis.”Biće to neverovatna avantura, kakva će da se pamti i ostane u dnevniku!”

Kapetan Mark se nasmejao i počeo da vrti svojom četvrtastom glavom. I mi

smo se popeli i pripremili da se otisnemo.

Petnaest minuta kasnije, ležao sam na veoma udobnom dušeku na gornjojpalubi jahte, kad mi je tamnokosa stjuardesa po imenu Mišel donela Bladi Meri.Poput ostatka posade, ona je nosila uniformu Nadin.

”Izvolite, gospodine Belfort!” rekla je Mišel, smešeći se. ”Da li želite da vamdonesem još nešto?”

”Da, Mišel. Moje stanje je takvo da zahteva da pijem ovo na svakih petnaestminuta. I to prema nalogu doktora, Mišel, zato, molim te, donesi mi svoj peščani

sat inače bih mogao da završim u bolnici.”Ona se zakikotala. ”Kako vi kažete, gospodine Belfort.” Počela je da se

udaljava.”Mišel!” Viknuo sam, dovoljno glasno da nadglasam vetar i tutnjavu

traktorskog motora.Mišel se okrenula ka meni, a onda sam joj rekao: ”Ako zaspim, nemoj da me

budiš. Samo nastavi da mi donosiš Bladi Meri svakih petnaest minuta i poređaj ihpored mene. Popiću ih kad se probudim, u redu?”

Dala mi je potvrdni znak podigavši palac nagore a onda sišla niz veoma

strme stepenice koje su vodile na donju palubu, gde se nalazio helikopter.Pogledao sam na sat. Bio je jedan sat popodne, po italijanskom vremenu. U

tom trenutku, unutar mog stomaka su se rastapala četiri kvaludea. Za petnaestminuta osetiću zujanje u ušima, žmarce; nakon još petnaest minuta, čvrsto ćuzaspati. Kako opuštajuće, pomislio sam, ispijajući Bladi Meri naiskap. Potom samnekoliko puta duboko uzdahnuo i zatvorio oči. Kako je ovo opuštajuće!

Probudile su me kapi kiše, ali nebo je bilo vedro. To me je zbunilo. Pogledaosam udesno, i tu su bile poređane čaše Bladi Meri, sve napunjene do vrha.

Zatvorio sam oči i duboko udahnuo. Duvao je užasno snažan vetar. Potom samoestio još nekoliko kapi kiše. Šta je ovo, do đavola? Otvorih oči. Da me toVojvotkinja opet ne poliva? Mada, nje nije bilo nigde na vidiku. Bio sam sam nagornjoj palubi.

Iznenada sam osetio kako jahta duboko ponire na najneprijatniji mogućinačin sve dotle dok nije dostigla ugao od četrdeset pet stepeni, a onda sam



350

odjednom čuo kako se prolomio zaglušujući tresak. Trenutak kasnije masivan zidsive vode uzdigao se iznad jahte, i prebacivši se preko gornje palube potpuno jeprekrio – prelivši me od glave do pete.

Bože, šta je sad ovo? Gornja paluba je bila dobrih devet metara iznad vode i

– oh, sranje, oh, sranje – jahta je ponovo ponirala. Sada sam bio bačen na mojustranu, i sve čaše s Bladi Meri su popadale preko mene.Uspravio sam se i pogledao u stranu i – do đavola, šta je ovo! Talasi su

morali biti visoki preko šest metara, i masivniji od zgrada. Onda sam izgubioravnotežu. Sada sam sleteo s dušeka na drvenu palubu, a čaše s Bladi Meri supoletele za mnom, razbivši se u hiljade delića.

Otpuzio sam do bočnog dela, zgrabio ogradu od hroma, i uspeo da sepodignem. Pogledao sam iza jahte – Bože moj! – Čendler! Mi smo vukli Čendler,čamac za ronjenje dugačak dvanaest metara, vezan sa dva debela brodska užeta, i

on je sada nestajao i ponovo se pojavljivao uranjajući i izranjajući iz ogromnihtalasa.

Vratio sam se na sve četiri i počeo da puzim do stepenica. Jahta se takotresla da je izgledalo kao da će da se raspadne u paramparčad. Do trenutka kadasam uspeo da otpuzim niz stepenice do glavne palube, talasi su me prelivali inemilosrdno bacali tamo-amo. Naleteo sam na glavni salon. Cela grupa je stajalana tepihu s dezenom leoparda, sabivši se jedno uz drugo ukrug. Držali su se zaruke i na sebi su imali pojaseve za spasavanje. Kad me je Vojvotkinja ugledala,odvojila se iz grupe i dopuzila do mene. Međutim, tog trenutka jahta je naglo

počela da se izvrće na levi bok.”Pazi!” viknuo sam, posmatrajući kako se Vojvotkinja skotrljala niz tepih i

udarila o zid. Trenutak kasnije antikna kineska vaza poletela je preko glavnogsalona i tresnula o prozor iznad njene glave, razbivši se na hiljadu delova.

Potom se brod ispravio. Brzo sam se dočekao na ruke i otpuzio do nje. ”Da lisi dobro, draga?”

Iskezila je zube prema meni. ”Ti… prokleti bog mora! Ubiću te ako uspemoživi da se izvučemo s ove proklete jahte! Šta se dešava? Zašto su talasi ovakoveliki?” Zurila je u mene ogromnim plavim očima.

”Ne znam,” rekao sam braneći se. ”Ja sam spavao.”Vojvotkinja me je gledala s nevericom. ”Ti si spavao? Kako si mogao da

spavaš po ovom vremenu? Samo što nismo potonuli! Ofelija i Dejv su na smrtbolesni. Isto tako i Ros i Boni… i Šeli, takođe!”

Tog trena je Rob dopuzio do mene s širokim osmehom na licu. ”Da li su ovoneke morske struje ili šta? Oduvek sam želeo da umrem na moru.”



351

Tužna Vojvotkinja: ”Rob, umukni! To je isto tako i tvoja krivica kao i mogmuža. Vas dvojica ste potpuni idioti.”

”Gde su kvaludei?” promrmljao je Rob. ”Neću da umrem trezan.”Klimnuo sam glavom potvrdno. ”Imam nekoliko komada u džepu… Ovde,” i

ja sam uspeo da ih pronađem u džepu od šorca, izvadio ih punu šaku i dao mučetiri.”Daj mi jedan od tih!” odsečnim glasom je rekla Vojvotkinja. ”Moram da se

opustim.”Nasmešio sam se Vojvotkinji. Bila je ona žena i po, moja žena! ”Izvoli,

draga.” Dodao sam joj kvalude.Pogledao sam gore i Ros, hrabra muškarčina je puzio ka meni. Izgledao je

prestravljen. ”Oh, Isuse,” promrmljao je, ”Ja moram da se izbavim s ove jahte. Jaimam kćer. Ja…ja…ja ne mogu da prestanem da povraćam! Molim vas, izbavite me

s ovoe jahte!”Rob mi je rekao: ”Popnimo se gore na komandni most da vidimo šta se

dešava.”Pogledao sam u Vojvotkinju. ”Sačekaj ovde, draga. Odmah se vraćam.””Odjebi s tim! Idem s tobom.”Klimnuo sam glavom. ”U redu, krenimo.””Ja ću ostati ovde,” rekao je hrabra muškarčina, a onda je počeo da puzi

natrag ka grupi, s repom koji mu je visio između nogu. Pogledao sam u Roba, ioboje smo počeli da se smejemo. Zatim smo nas troje počeli da puzimo ka

komandnom mostu. Usput smo prošli pored dobro opremljenog bara. Rob jezastao na sredini i rekao: ”Mislim da bi trebalo da popijemo malo tekile.”

Pogledao sam u Vojvotkinju. Ona je potvrdno klimnula glavom. Rekao samRobu: ”Dohvati bocu.” Trideset sekundi kasnije Rob je dopuzio natrag, držeći bozutekile. Odvrnuo je čep i dodao je Vojvotkinji, koja je popila ogroman gutljaj. Kakvažena! pomislio sam. Zatim smo ja i Rob popili nekoliko gutljaja.

Rob je zavrnuo čep i razbio bocu tresnuvši je o zid. Razbila se u nekolikodelova. On se nasmejao. ”Oduvek sam želeo ovo da uradim.”

Vojvotkinja i ja smo razmenili poglede.

Kratak prolaz stepenicama vodio je od glavne palube do komandnog mosta.Dok smo se penjali, na nas su se skotrljala dva palubna mornara po imenu Bil,doslovno se obrušivši preko nas. ”Šta se dešava?” viknuo sam.

”Platforma za skokove se upravo odvalila,” viknuo je Bil. ”Glavni salon ćebiti potopljen ako ne obezbedimo zadnja vrata.” Potom su nastavili da trče.



352

Komandni most je vrveo od aktivnosti. Bio je to mali deo, možda dva i po satri i po metra, i imao je veoma nisku tavanicu. Kapetan Mark je s obe ruke držaobrodsko drveno kormilo. Svakih nekoliko sekundi, on bi podigao desnu ruku skormilara i pomerao dva regulatora, pokušavajući da održi pramac u pravcu

nadolazećih talasa. Džon, prvi oficir, stajao je odmah do njega. On je s levomrukom čvrsto držao metalnu šipku kako bi održavao ravnotežu. Desnom rukom jedržao dvogled na očima. Tri stjuardese su sedele na drvenim klupama, prekrštenihruku i uplakane. U tom trenutku sam kroz smetnje uspeo da čujem glas koji jedopirao putem radio veze: Upozorenje svima, snažna oluja! Ovo je upozorenje,snažna oluja!

Šta se do đavola dešava?”upitao sam kapetana Marka.Namrgođeno je odmahnuo glavom. ”Sad smo najebali! Oluja se pogoršava.

Talasi dostižu visinu preko šest metara.”

”Međutim, nebo je još uvek vedro,” rekao sam nedužno. ”ne razumem.”Ljuta Vojvotkinja je rekla: ”Koga je briga za boju neba? Zar ne možeš da nas

vratiš nazad, Mark?””Nema šanse,” rekao je. ”Ako pokušamo da se okrenemo, talas će nas lupiti

s boka i prevrnuti.””Da li ćeš uspeti da nas održiš na površini?” upitao sam. ”Ili bi trebalo da

zovemo pomoć?””Uspećemo,” odgovorio je, ”ali će se vreme još pogoršati. Plavo nebo će

uskoro da isčezne. Idemo u središte oluje osme kategorije.

Dvadeset minuta kasnije, osetio sam da kvalude deluje. Šapnuo sam Robu:”Daj mi malo kokaina.” Pogledao sam Vojvotkinju da vidim da li me je čula.

Očigledno da jeste. Odmahnula je glavom i rekla: ”Vas dvojica ste potpunosišli s uma, kunem se.”

Međutim, dva sata kasnije – kad su talasi dostigli devet metara ili više –situacija je postala kritična. Kapetan Mark je rekao, tonom čoveka osuđenog napropast: ”Oh, sranje, nemoj da mi kažeš...” Zatim je kriknuo: ”Talas ubica! Držitese!”

Talas ubica? Šta je sad to? Saznao sam sekund kasnije kad sam pogledao

kroz prozor – i svi na komandnom mostu su vrisnuli u isti mah: ”Sranje! Talasubica!”

Mora biti da je bio osamnaest metara visok, i približavao se velikombrzinom.



353

”Držite se!” viknuo je kapetan Mark. S desnom rukom sam zgrabioVojvotkinju oko njenog tankog struka i privukao je k sebi. Mirisala je lepo, čak isada.

Tog trenutka jahta je počela da ponire pod neverovatno oštrim uglom, sve

dotle dok nije stajala gotovo pramcem nadole. Kapetan Mark je pritisnuoregulator da krene punom parom, jahta se naglo propela napred i počela da sepenje idući pramcem u susret džinovskom talasu. Iznenada je izgledalo kao da je jahta stala za trenutak. A onda je talas počeo da se nadnosi nad vrh komandnogmosta, obrušujući se silinom hiljade tona dinamita… DUUUM!

Sve se zarnilo.Izgledalo je kao će jahta zauvek ostati pod vodom, ali polako, s mukom,

ponovo smo se vratili nazad – naginjući se sada pramcem pod uglom od šezdesetstepeni.

”Da li su svi dobro?” upitao je kapetan Mark.Pogledao sam u vojvotkinju. Ona je klimnula glavom. ”Dobro smo,” rekao

sam. ”Kako si ti, Rob?””Nikad bolje,” promrmljao je, ”ali, moram da mokrim kao trkački konj. Idem

dole da proverim ostale.”Dok se Rob udaljavao silazeći niz stepenice, jedan od dva Bila dojurio je,

povikavši iz sveg glasa: ”Na prednjoj palubi je upravo probijen otvor! Potonućemopramcem nadole!”

”Pa dobro, ovo izgleda loše,” rekla je Vojvotkinja, odmahujući glavom

rezignirano. ”Eto, to je tvoj glupi odmor!”Kapetan Mark je zgrabio radio predajnik i pritisnuo dugme. ”Pomozite,”

rekao je hitno. ”Govori kapetan Mark Eliot, sa jahte Nadin. Potrebna pomoć: Mismo pedeset milja od obale Rima i tonemo pramcem nadole. Hitno nam jepotrebna pomoć. Na jahti je devetnaest duša.” Potom se nagnuo i počeo da čitaneke narandžaste svetleće brojeve s kompjuterskog monitora, dajući italijanskojObalskoj straži naše precizne koordinate.

”Idi donesi kutiju želja!” naredila je Vojvotkinja. ”Ona je dole, u našojbrodskoj kabini.”

Pogledao sam kao da je poludela. ”Šta si ti–“Vojvotkinja me je presekla u pola reči. ”Idi po kutiju želja,” vrisnula je, ”i to

smesta!”Duboko sam udahnuo. ”U redu, hoću, hoću. Međutim, ja hoću da umrem

od gladi.” Pogledao sam u kapetana Marka. ”Može li kuvar da mi napravisendvič?”



354

Kapetan Mark je počeo da se smeje. ”Znaš, ti si stvarno jedno bolesnokopile!” odmahnuo je četvrtastom glavom. ”Reći ću kuvaru da nam napravisendviče. Biće ovo duga noć.”

”Ti si najbolji čovek,” rekao sam, uputivši se ka stepenicama. ”Da li bih

mogao da dobijem i sveže voće?” Zatim sam otrčao niz stepenice.Zatekao sam moje goste u totalnoj panici, vezane zajedno brodskimkanapom. Međutim, ja uopšte nisam bio zabrinut. Znao sam, ubrzo će ovde bitiitalijanska obalska straža da nas spase; za nekoliko sati od ovog trenutka, mi ćemobiti na sigurnom i bićemo dobro, a ovi plutajući albatrosi će mi biti o vratu. Upitaosam goste: ”Ljudi, da li se dobro zabavljate?”

Niko se nije nasmejao. ”Da li dolaze da nas spasu?” upitala je Ofelija.Klimnuo sam glavom. ”Kapetan Mark je upravo zvao pomoć. Ljudi, sve će

biti u redu. Moram da odem dole. Odmah se vraćam.” Krenuo sam niz stepenice –

ali me je istog momenta oborio drugi ogroman talas i ja sam iz sve snage tresnuoo zid. Skotrljao sam se, dočekao se na sve četiri i počeo da puzim niz stepenice.

Tog trenutka je jedan od dva Bila projurio pored mene, vrišteći: ”Izgubilismo Čendler ! Otkačio se!” i nastavio da trči.

Kad sam sišao niz stepenice, provukao sam se pored ograde. Uleteo sam ubrodsku kabinu gazeći kroz vodu do članaka, a onda sam je ugledao: prokletakutija želja, stajala je na krevetu. Zgrabio sam je, vratio se do komandnog mosta idodao je Vojvotkinji. Ona je zatvorila oči i počela da trese kamenčiće.

Rekao sam kapetanu Marku: ”Možda bih mogao da uzletim helikopterom s

jahte. Mogao bih da povedem četiri čoveka sa mnom.””Zaboravi na to,” rekao je. ”S obzirom na to kakvo je more, bilo bi pravo

čudo kad bi uspeo da se ne srušiš. A čak i kad bi ti to pošlo za rukom, bilo binemoguće da negde sletiš.”

Tri sata kasnije, motori su i dalje radili samo što se mi nismo kretali napred.Okružila su nas četiri ogromna kontejnerska broda. Oni su čuli poziv u pomoć ipokušavali da nas zaštite od nadolazećih talasa. Sada se već gotovo bilo smračilo,a mi smo još uvek čekali da nas spasu. Pramac se nagnuo naniže pod oštrimuglom. Kiša je snažno udarala o prozor, talasi su bili veći za devet metara, a vetar

je duvao pedeset čvorova ili još više. Međutim, više nismo onako posrtali. Sadasmo mogli da stojimo na nogama.

Kapetan Mark je razgovarao putem radio veze toliko dugo da se to činilokao prava večnost, razgovarajući s Obalskom stražom. Konačno, obratio mi se: ”Uredu, iznad nas kruži helikopter; ljudi će nam spustiti korpu, zato odvedi sve dogornje palube. Prvo ćemo spasiti žene koje su ovde gosti, potom ženski deo



355

posade, a onda muškarce koji su gosti ove jahte. Muški deo posade ide poslednji,a ja ću nakon njih. I reci svima, torbe ne dolaze u obzir. Možete poneti samo onošto vam je u džepovima.”

Pogledao sam u Vojvotkinju i nasmejao se. ”Eto, ostaćeš bez svoje nove

garderobe!” ona je slegnula ramenima i rekla bezbrižno: ”Uvek možemo dakupimo novu!” Potom me je zgrabila za ruku i mi smo se uputili niz stepenice.Nakon što sam svima objasnio program, povukao sam Roba u stranu i

rekao: ”Imaš li kvaludea?””Ne,” rekao je namrgođeno. ”Oni su u brodskoj kabini. Dole je sve

potopljeno, možda je nivo vode već dostigao skoro jedan metar – a do sadamožda i više.

Duboko sam udahnuo i polako progovorio. ”Reći ću ti, Rob: Dole imamčetvrt miliona dolara u gotovom novcu i za to me baš briga. Međutim, dole imamo

te proklete kvalude. Dve stotine, i ne možemo ih ostaviti tek tako. To je parodija.””Stvarno,” rekao je Rob. ”Doneću ih.” Dvadeset sekundi kasnije se vratio.

”Tresnula me je struja,” promrmljao je. ”Mora biti da je dole došlo do nekakvogkratkog spoa; šta da radim?”

Nisam mu odgovorio. Pogledao sam ga direktno u oči i zamahnuo pesnicom jedanput, kao da hoću da mu kažem: ”Možeš ti to, vojniče!”

Rob je klimnuo glavom i rekao: ”Ako me dole ubija struja, želim da daš Šelisedam hiljada dolara da uveća grudi. Ona me dovodi do ludila zbog toga od danakad sam je upoznao.”

”Smatraj to dogovorenim,” rekao sam glasom pravednika.Tri minuta kasnije, Rob se vratio s kvaludeom. ”Bože, kako ovo boli! Mislim

da sam po nogama dobio treći stepen opekotina!” Potom se nasmejao i rekao:”Međutim, ko je bolji od mene, zar ne?”

Nasmejao sam se, odavši mu priznanje da sam svestan njegovih kvaliteta:”Niko, Loruso. Ti si zakon.”

Pet minuta kasnije, svi smo bili na brodskoj platformi za helikopter, i ja sams užasom posmatrao kako se korpa spušta i vraća preko trideset metara u obapravca. Za otprilike trideset minuta smo uspeli da se popnemo gore –

posmatrajući i čekajući klonulog duha – a onda je sunce zašlo ispod horizonta.Tog trenutka na palubi se pojavio Džon, vidno uspaničen. ”Svi moraju da se

vrate dole,” naredio je. ”Helikopteru ponestaje goriva i mora da se vrati. Mimoramo napustiti brod; ubrzo ćemo potonuti.”

Pogledao sam ga, zapanjen.



356

”To su kapetanova naređenja,” dodao je. ”Splav za spasavanje se naduvaopored krme, tamo gde je prethodno bila platforma za ronjenje. Krenimo.”Pokazao je rukom.

Gumeni splav? Pomislio sam. Na talasima od petnaest metara? Gubimo se

odavde! To je izgledalo potpuno suludo. Pa ipak, to je bilo kapetanovo naređenje,zato sam ga izvršavao pokorno, kao i svi ostali. Došli smo do krme, i oba Bila sudržala krajeve velikog svetlo narandžastog gumenog splava. Čim su ga bacili umore bio je odnet.

”Dakle, u redu!” rekao sam s ironičnim osmehom. ”Mislim da je ideja sgumenim splavom čist promašaj.” Okrenuo sam se ka Vojvotkinji i pružio joj ruke.”Hajde; idemo da porazgovaramo s kapetanom Markom.”

Objasnio sam kapetanu Marku šta se desilo s gumenim splavom. ”Dođavola!” promrmljao je. ”Rekao sam onoj deci da ne spuštaju splav u vodu dok ga

prethodno ne vežu… Sranje!” Duboko je udahnuo i uspeo da se pribere. ”U redu,”rekao je, ”a sad me vas dvoje slušajte dobro: Spali smo na samo jedan motor. Akoi on otkaže, neću više moći da kontrolišem kormilo, a onda ćemo se nagnuti nabok. Želim da ostanete gore na palubi. Ako vidite da će brod da se prevrne, skačites ivice i otplivajte što dalje možete. Oko jahte će se u trenutku kad počne da tonepojaviti snažne struje, one će vas velikom snagom uvlačiti da zajedno potonete nadno. Zato samo nastavite da se borite da ostanete na površini. Voda je dovoljnotopla da možete da preživite koliko god dugo morali da ostanete da plivate napovršini. Na oko pedeset milja od nas je mornarički razarač koji je krenuo u našem

pravcu. Oni će pokušati da nam pošalju još jedan spasilački helikopter sa svojimljudima iz Specijalnih jedinica. Situacija je isuviše grozna da bi Obalska stražamogla da deluje.”

Klimnuo sam glavom i rekao kapetanu Marku: ”Idem dole da javim svima.””Ne,” naredio je on, ”vas dvoje ostajete ovde. Možemo potonuti svaki čas i

ja želim da ovde budete zajedno.” Okrenuo se ka Džonu. ”Idi dole i objasni svegostima.”

Dva sata kasnije jahta je jedva plutala kad se začulo pucketanje preko radioveze. Drugi helikopter je bio iznad nas, ovog puta Vojni helikopter s pripadnicima

specijalnog odreda.”U redu,” rekao je kapetan Mark s ludačkim osmehom na licu, ”da se

dogovorimo: Oni će spustiti jednog od njihovih komandosa pomoću dizalice i onće biti na čeličnom užetu, ali mi prvo moramo da mu napravimo mesta tako štoćemo gurnuti naš helikopter u more.”

”Zajebavaš me!” rekao sam, smejući se.



357

”Oh, Bože!” uzviknula je Vojvotkinja, stavivši ruku na usta.”Ne,” odgovorio je kapetan Mark, ”ne zajebavam te. Dopusti da odem po

video kameru; ovo ćemo sačuvati za buduće naraštaje.”Džon je ostao za kontrolnim uređajima, dok smo se kapetan Mark i ja

uputili da palube za poletanje sa Bobom i Robom. Kad smo stigli, kapetan Mark jedodao kameru jednom od dva Bila i brzo odvezao užad koja su držala helikopter.Potom me je gurnuo ispred helikoptera i zagrlio me preko ramena. ”U redu,”rekao je, smešeći se, ”a sad reci par reči za publiku u studiju.”

Pogledao sam u video kameru i rekao: ”Hej! Mi guramo naš helikopter uMediteransko more. Zar to nije prokleto divno?”

Kapetan Mark je dodao: ”Da! To se dešava po prvi put u istoriji plovidbe jahtom! Prepustimo to vlasniku jahte Nadin!”

”Da,” dodao sam, ”i ako se desi da svi izginemo, želim da svi znate da ovo

putovanje bila moja uvrnuta ideja, da sam ja insistirao na tome i naterao kapetanaMarka na to, tako da zaslužuje prikladnu sahranu!”

S tim se završilo naše emitovanje. Kapetan Mark je rekao: ”U redu –sačekajte dok nas ne pogodi talas i dok jahta ne počne da se naginje udesno; ondaćemo svi u isti mah morati da poguramo helikopter i da ga izbacimo u more.” Ikako se jahta nagnula udesno, tako smo svi počeli da guramo helikopter takosnažno da je u jednom trenutku preleteo preko bočnog dela palube. Potrčali smoka boku i posmatrali ga kako tone ispod površine za manje od deset sekundi.

Dva minuta kasnije, bilo nas je sedamnaestoro na platformi za poletanje,

čekajući da nas spasu. Kapetan Mark i Džon ostali su na komandnom mostu,pokušavajući da održe jahtu na vodi. Tridesetak metara iznad nas, kružio jehelikopter Činuk s dvostrukim propelerima. Bio je vojničko zelene boje, i zaistaogroman. Čak i s trideset metara, buka dva glavna motora bila je zaglušujuća.

Iznenada je iz helikoptera izleteo komandos i počeo da se spušta na tankomčeličnom užetu. Bio je potpuno vojnički odeven, u crnom nepromočivom odelu skapuljačom. Na leđima je imao ranac i harpun koji mu se spuštao niz nogu. Dok sespuštao s tridesetak metara, sve vreme se klatio tamo-amo u oba pravca. Kad jebio na devet metara iznad jahte, zgrabio je harpun, nanišanio i pogodio njime

brod. Deset sekundi kasnije, komandos je bio na palubi – smejući se široko i dajućinam znak palcem nagore. Očigledno, on se dobro zabavljao.

Svih nas osamnaestoro su bez problema uspeli da podignu. Mada je pomalovladao haos povodom onog sistema spasavajte prvo žene i decu, kad je uspaničeniRos (prethodno poznat po reputaciji hrabre muškarčine) odgurnuo Ofeliju i dvaBila, dotrčao brzo do komandosa i skočio na njega – obgrlivši ga rukama i nogama,



358

odbijajući pri tome da odstupi dok ga ne odvede s jahte na sigurno. Međutim, to je s moje strane i od strane Roba bilo u redu, zato što smo sad imali svež materijalda ga mrcvarimo do bola do kraja života.

Kapetan Mark će, međutim, odlučiti da potone s brodom. U stvari,

poslednja stvar koju sam ugledao pre nego što se helikopter odmakao bio jeprizor kako krma jahte polako ponire ispod vode po poslednji put, kapa kapetanaMarka s četvrtastom glavom, i njegova kratka kosa koja se kretala gore-dole međutalasima.

Najlepša stvar kod spasavanja od strane Italijana je to što prva stvar kojutom prilikom urade jeste da vas nahrane i da vam daju pijete crvenog vina; a ondate navedu da igraš. Da, mi smo se zabavili poput rok zvezda na italijanskommornaričkom razaraču. Oni su uživali u zabavi, pa smo Rob i ja to shvatili kao

signal da kvalude izbacimo iz glave. Kapetana Marka su spasli, hvala Bogu, jer suga izvukli iz mora ljudi iz Obalske straže.

Poslednja stvar koje se sećam bilo je da su me kapetan razarača iVojvotkinja odneli u ambulantu. Pre nego što su me pokrili, kapetan je objasniokako je italijanska vlada sklopila sporazum oko spasavanja – stvar uređenjaodnosa s javnošću, da tako kažem – tako da je on bio ovlašćen da nas odvede bilogde na obali Mediterana; izbor je bio na nama. On nam je preporučio hotel Kala diVolpe na Sardiniji, za koji je rekao da je jedan od najlepših na svetu. Klimnuo samglavom nestrpljivo i pokazao mu znak podignuvši palčeve uvis, i rekao: ”Zvodi me

u Zarziniju!”Probudio sam se na Sardiniji, dok je razarač ušao u Porto Cervo. Svih

osamnaestoro nas stajali smo na glavnoj palubi, posmatrajući sastrahopoštovanjem kako nam maše na stotine žitelja Sardinije. Na desetinenovinarskih ekipa, svaka sa video kamerama, brižno su se trudile da snimeidiotske Amerikance koji su bili dovoljno šašavi i nepromišljeni da se otisnu pravou jezgro oluje osme kategorije.

Dok smo izlazili s razarača, Vojvotkinja i ja smo se zahvalili našim spasiocimai razmenili brojeve telefona s njima. Rekli smo im da nam se obavezno jave ako

ikada dođu na teritoriju Sjedinjenih Država. Ponudio sam im novac – zboghrabrosti i herojskog čina – i svi do jednog su odbili. Oni su bili neverovatnadružina – prvoklasni heroji, u istinskom smislu te reči.

Dok smo se probijali kroz masu naroda sa Sardinije, palo mi je na pamet dasmo svi ostali bez odeće. Za Vojvotkinju je to bila druga runda. Međutim, to je bilou redu: Upravo je trebalo da primim ogroman ček od Lojda iz Londona – gde sam



359

osigurao čamac i helikopter. Nakon što smo se prijavili u hotel, sve sam poveo ukupovinu, goste i posadu. I sve što smo tu mogli da pronađemo bila je garderoba jarkih boja od roze i ljubičaste, žute i crvene, pa do zlatne i srebrne. I tako smodeset dana na Sardiniji proveli izgledajući i šepureći se poput pauna.

Deset dana kasnije, ponestalo nam je kvaludea i bilo je vreme da se vratimokući. Došao sam na sjajnu ideju da zapakujem svu našu odeću i da je pošaljem uSjedinjene Države, izbegavajući carinu. Vojvotkinja se složila s tim.

Sledećeg jutra, malo pre šest sati, otišao sam do hola da platim hotelskiračun. Iznosio je 700,000 dolara. Što nije bilo tako loše kako se u prvi mah mogloučiniti, s obzirom na to da je u račun ulazila i zlatna grivna od 300,000 dolara,optočena rubinima i smaragdima. Ja sam je kupio za Vojvotkinju otprilike petogdana našeg boravka, nakon što sam zaspao u čokoladnom sufleu. To je bilonajmanja moguća nadoknada upućena nekom ko je rame uz rame sa mnom

prošao kroz sve nedaće.Na aerodromu smo dva sata čekali moj privatni mlazni avion. Potom mi je

prišao mršavi čovečuljak koji je radio na terminalu privatnog aerodroma i, sveoma teškim akcentom engleskog, saopštio: ”Gospodin Belforte, vaš avion sesrušio. Galeb je uleteo u motor i avion se srušio u Francuskoj. On neće doći povas.”

Ostao sam bez reči. Da li se ovakve stvari dešavaju i nekom drugom? Mislimda ne. Kad sam to saopštio Vojvotkinji, nije rekla ni reč. Samo je odmahnulaglavom i udaljila se.

Pokušao sam da pozovem Dženet – da se s njom dogovorim oko leta – ali jetelefone bilo nemoguće dobiti. Odlučio sam da je najbolje da odletimo u Englesku,gde bismo mogli barem da razumemo šta prokleti ljudi govore. Kad smo stigli uLondon, znao sam da će sve biti u redu – sve dotle dok sa zadnjeg sedišta crnoglondonskog taksija nisam uočio nešto čudno: Ulice su bile neverovatno punesveta. U stvari, što smo se više približavali Hajd Parku, to je gužva bila veća.

Upitao sam bledog britanskog taksistu: ”Zašto su tolike gužve? Ja sam uLondonu bio toliko puta i nikad nisam video ovako nešto.”

”Dobro, gazda,” rekao je taksista, ”ovog vikenda imamo naš rok koncert

Vudstok. U Hajd Parku ima pola miliona ljudi. Nastupa Erik Klepton, the Who,Alanis Moriset, i drugi. Biće to divan provod, sjajna zabava, gazda. Nadam se daimate hotelske rezervacije, zato što ćete u Londonu teško pronaći sobu.”

Hmmm… postojale su tri stvari koje su me zadivile: Prva je što me je ovajprokleti taksista oslovljavao sa ”gazda”; druga što sam pronašao čas da dođem uLondon gde se po prvi put od Drugog svetskog rata desilo da za vikend nije mogla



360

da se pronađe nijedna soba u gradu; i treća što smo svi opet morali da odemo dakupimo garderobu – što će Vojvotkinji biti treći put za manje od dve nedelje.

Rob mi je rekao: ”Ne mogu da verujem da ćemo opet morati da idemo dakupimo garderobu. Da li i ti dalje plaćaš?”

Nasmejao sam se i rekao: ”Jebi se, Rob.”U foajeu hotela Dorčester, nastojnik mi je rekao: ”Veoma mi je žao,gospodine Belfort, sve naše sobe su rezervisane za vikend. U stvari, ne verujem daćete pronaći slobodnu sobu bilo gde u Londonu. Međutim, slobodno dovedite svevaše prijatelje u bar. Sada je vreme za čaj, znate, biće mi veoma drago da vasposlužim.”

Nekoliko puta sam okrenuo vrat, pokušavajući da se priberem. ”Da li bistemogli da pozovete neke druge hotele i pogledate da li imaju neke slobodnesobe?”

”Naravno,” odgovorio je. ”Sa zadovoljstvom.”Tri sata kasnije. Mi smo i dalje bili u baru, pili čaj i grickali pogačice, kad je

ušao nastojnik sav nasmejan i rekao mi: ”Neke sobe su otkazane u hotelu ForSezn. Zadesilo se da su u pitanju predsednički apartmani, koji posebno odgovaravašem ukusu. Košta osam–“

Prekinuo sam ga u pola reči. ”Uzimam!””Dobro,” rekao je on. ”Napolju vas čeka Rols-Rojs. Koliko sam čuo hotel ima

divnu banju; možda bi vam dobro došla masaža nakon svega što ste prošli.”Klimnuo sam glavom, i dva sata kasnije sam ležao licem naviše na stolu za

masažu, u predsedničkom apartmanu hotela For Sezn. Balkon je gledao na HajdPark, gde se upravo odigravao koncert.

Moji gosti su tumarali ulicama Londona, kupujući odeću; Dženet je obavljalazadatak oko rezervacije leta Konkordom; a zanosna Vojvotkinja se tuširala,nadglašavajući se sa Erikom Kleptonom.

Voleo sam moju zanosnu Vojvotkinju. Ona se još jednom dokazala predamnom, i to pod užasnim pritiskom. Ona je bila ratnik – stojeći rame uz rame poredmene, suočavajući se sa smrću, i zadržavajući osmeh na svom prelepu licu svevreme.

Upravo iz tog razloga, sada mi je, u stvari, bilo veoma teško da zadržimerekciju dok mi je maserka, inače Etiopljanka visoka sto osamdeset centimetara,drkala. Naravno, ja sam znao da je veoma pogrešno što sam dozvolio da mimaserka to radi rukom dok je moja žena pevala pod tušem, šest metara dalje. Paipak… ima li razlike da mi to rukom radi neko drugi ili ja sam?



361

Hmmm… Uporno sam se tešio tom mišlju tokom preostalog dela tog čina, asledećeg dana sam se našao u Old Brukvilu, spreman da nastavim da živim Životom bogatih i nefunkcionalnih.

Trideset peto poglavlje

Oluja pred oluju

April, 1997.

Ma koliko neverovatno moglo izgledati, devet meseci nakon brodoloma,moj život je nastavio da tone i tone na još dublje nivoe ludila. Otkrio sam pametanmetod – u stvari, potpuno logičan – da pribegnem još ekstremnijim vidovima

auto-destruktivnog ponašanja, menjajući odluku da sa kvaludea pređem nakokain. Da, kucnuo je čas za promenu, shvatio sam, pri čemu sam, pre svega, biomotivisan time da mi je dosta da balavim na javnim mestima i utonem u san uneprikladnim situacijama.

Dakle, umesto da započnem dan sa četiri kvaludea i visokom čašom ledenekafe, ja bih se probudio uz gram bolivijskog praha – pritom uvek pažljivo podelivši jednake doze, po pola grama u svaku nozdrvu, kako ne bi isključio nijednuhemisferu mozga da istog momenta počne da radi munjevitom brzinom. Bio je to pravi Doručak šampiona. Potom bih završio doručak s tri miligrama ksanaksa, kako

bih savladao paranoju koja bi sasvim sigurno usledila. Nakon toga – i uprkos tomešto sada nisam imao bolove u leđima – uzeo bih četrdeset pet miligrama morfina,prosto zato što su kokain i narkotici bili kao stvoreni jedno za drugo. Osim toga,budući da sam i dalje imao gomilu lekara koji su mi morfijum izdavali na lekarskirecept, kako je to uopšte moglo biti loše?

U svakom slučaju, sat vremena pre ručka, ja bih uzeo svoju prvu dozukvaludea – preciznije rečeno, četiri komada – nakon čega bi usledio još jedangram kokaina, kao prevenciju od nekontrolisanog umora koji bi me sasvim sigurnosavladao. Naravno, i dalje sam uspevao da konzumiram moju dnevnu dozu od

dvadeset kvaludea, ali sam je sada barem koristio na jedan zdraviji, dalekoproduktivniji način – da izbalansiram kokain.

Bila je to nadahnuta strategija, koja je savršeno funkcionisala, neko vreme.Međutim, kako se to inače dešava u životu, pojavilo se usput par stvari koje su bilekamen spoticanja. U ovom slučaju, glavni kamen spoticanja bi bilo to što samspavao samo tri sata nedeljno, što me je dovelo do te tačke da sam do sredine



362

aprila upao u tako duboku paranoju izazvanu kokainom da sam nekoliko putauperio pušku kalibra 12 u prodavca mleka.

Uz malo sreće, shvatio sam, mlekar će raširiti priču da je Vuk iz Volstritačovek s kojim se ne treba igrati, da je naoružan i spreman – potpuno pripremljen

da se odbrani od svakog uljeza koji se drzne da mu upadne na imanje – čak i uslučaju da njegovi čuvari spavaju na poslu.Bilo kako bilo, sredinom decembra, pre četiri meseca, Straton je konačno

zatvoren. Ironično, nisu državni organi bili ti koji su Straton doveli do konačnepropasti, već nesposobnjakovići iz NASD-a. Povukli su Stratonovo članstvo –pozivajući se na manipulacije akcijama i kršenje pravilnika prodaje. U suštini,Straton je stekao reputaciju nekoga koga bi se trebalo kloniti, a s pravne tačkegledišta, to je bio smrtonosni udarac. Članstvo u NASD-u je bio preduslov zaprodavanje hartija od vrednosti preko granice; bez njega, jedina opcija je bilo

ispadanje iz posla. Dakle, Deni je preko volje zatvorio Straton – jednom rečju,dobu Stratonaca je odzvonilo. Kompanija je radila osam godina. Kako će ona ostatiupamćena zaista nisam bio siguran, mada sam sumnjao da će štampa bitiblagonaklona.

Biltmor i Monro Parker su i dalje radili i još uvek mi plaćali milion dolara podogovoru, mada sam slutio da postoji izvesna verovatnoća da vlasnici, osim AlanaLipskog, kuju zaveru protiv mene. Kako i zašto, nisam bio potpuno siguran, alitakva je priroda zavere – posebno onda kad su ti zaverenici najbliskiji prijatelji.

Nezavisno od svega toga, Stiv Maden je kovao zaveru protiv mene. Naše

prijateljstvo se potpuno narušilo. Prema Stivu, to je bilo u vezi s tim što sam se ukancelariji pojavio pod dejstvom droge, na šta sam mu ja rekao: ”Jebi se, tisamozvani pravdoljubivi skote! Da nije bilo mene, još uvek bi prodavao cipele izsvog prtljažnika!” Bila to istina ili ne, jednostavna činjenica je bila da su akcije natržištu vredele trinaest dolara i da su bile na dobrom putu da dostignu dvadeset.

Sada smo imali osamnaest radnji, dok je naša robna kuća bila rezervisana zadve sezone unapred. Mogao sam samo da zamislim šta je mislio o meni – čovekukoji je uzeo osamdeset pet procenata njegove kompanije i kontrolisao cenunjegovih akcija već gotovo četiri godine. Pa ipak, sada kad je Straton prestao da

radi, ja više nisam imao kontrolu nad njegovim akcijama. Cenu akcija Stiv MadenŠuza su diktirali zakoni nabavke i potražnje i doprinosili bogatstvu samekompanije, a ne bogatstvu neke posebne brokerske firme koja ju je preporučivala.Obućar je zaista kovao zaveru protiv mene. Da, to je bilo tačno: Ja sam se ukancelariji pojavio pod dejstvom droge, i to nije bilo u redu, ali, ipak, to je bio



363

samo izgovor da me istera iz kompanije i da mi ukrade akcije. I šta je trebalo dapredstavlja moje utočište ako pokuša to da uradi?

U redu, ja sam imao naš tajni ugovor, ali to je pokrivalo samo mojeprvobitne akcije, tačnije 1,2 miliona; moje pravo na akcije po povlašćenoj ceni

vodilo se na Stivovo ime, i ja nisam imao ništa napismeno. Da li će pokušati da ihukrade od mene? Ili će pokušati da ukrade sve – i moje akcije i opcije s hartijamaod vrednosti? Možda je taj ćelavi nitkov umislio da ja neću imati smelosti daobjavim naš tajni ugovor, koji bi već po samoj svojoj prirodi pričinio velikeprobleme i meni i njemu kad bi dospeo u javnost.

Kucnuo je čas da ga na grub način osvestim i probudim iz te zablude. Šanseda mi utekne s ukradenim akcijama i opcijama bile su ravne nuli – čak i kada bi toznačilo da obojica zaglavimo u zatvor.

Kao trezven, lucidan čovek, ja bih i dalje razvijao slične misli, međutim, s

obzirom na mentalno stanje u kojem sam se nalazio, one su se razbuktale nanajopasniji mogući način. Da li je Stiv želeo da me zajebe ili ne, to uopšte nije bilovažno; nikada mu se ne bi pružila šansa. On se uopšte nije razlikovao od ViktoraVanga, pokvarenog Kineza. Da, i Viktor je pokušao da me zajebe, pa sam ga brzoposlao u Kinesku četvrt.

Sada je bila druga nedelja aprila, i ja već mesec dana nisam bio u kompanijiStiv Maden Šuz. Bio je petak popodne, i ja sam bio kod kuće u mojoj radnoj sobi,sedeći za mahagoni stolom. Vojvotkinja je već bila u Hemptonsu, a deca su vikendprovodila sa svojom majkom. Bio sam sa svojim mislima, spreman za rat.

Okrenuo sam Vigvama kod kuće i rekao: ”Želim da pozoveš Madena i da mukažeš da mu ti kao posrednik ugovora o depou, daješ do znanja da planiraš daodmah likvidiraš sto hiljada akcija. To iznosi otprilike 1,3 miliona dolara, više ilimanje nekoliko dolara. Reci mu da saglasno ugovoru i on ima pravo da prodasvoje akcije, isto kao i ja, što znači da može da proda njih sedamnaest hiljada.Hoće li da ih proda ili ne, to je njegova prokleta odluka.”

Vigvam Slabi odgovorio je na to: ”Da bih to brzo uradio, potreban mi jenjegov potpis. Šta ako to odbije?”

Duboko sam udahnuo, pokušavajući da potisnem bes: ”Ako se tome

usprotivi, reci mu da ćeš to saglasno ugovoru o depou poništiti i da ćeš akcijeprodati privatno. Reći ćeš mu da sam se ja već dogovorio da ih otkupim. I reci tomćelavom nitkovu da će mi to dati petnaest odsto udela u kompaniji, što znači da ćukod Komisije za hartije od vrednosti sve to morati da uknjižim saglasno propisu13D, i da će svi u Volstritu saznati kakav je ljigavac zbog toga što je pokušao da mezajebe. (FUSNOTA: Propis 13D se često koristi u rizičnoj arbitraži. To je uslov koji



364

se navodi pod paragrafom 13-d Zakona o hartijama od vrednosti iz 1934. naosnovu kojeg se u roku od deset radnih dana mora predati popunjen obrazac ovlasništvu stečenom nad 5 ili više odsto hartija od vrednosti javno preuzetekorporacije.) Reci toj ništariji da ću celu stvar da objavim i da ću svake nedelje

nastaviti da otkupljujem akcije na otvorenom tržištu, što znači da ću nastaviti daih knjižim prema propisu 13D. I reci mu da to neću prestati da radim dok nebudem posedovao 51 odsto njegove kompanije, a onda ću da ga izbacim izkompanije.” Ponovo sam duboko udahnuo. Srce mi je tako lupalo kao da će da miizbije iz grudnog koša. ”I reci tom nikogoviću da bi mu bolje bilo, ako slučajno mislida blefiram, da uđe u nekakav prokleti bunker, zato što nameravam da bacimnuklearnu bombu na njega da ga potpuno uništim.” Posegnuo sam rukom u fiokuod radnog stola i izvukao paketić sa kokainom.

”Uradiću kako si rekao,” odgovorio je Vigvam Slabi. ”Želim da samo načas

razmisliš o svemu. Ti si najpametniji čovek kojeg poznajem, ali sad mu zvučiširacionalno. Kao tvoj advokat ti savetujem da ugovor ne objav–”

Prekinuo sam mog advokata u pola reči. ”Dođavola, slušaj me, da ti kažemnešto, Endi: Nemaš ni blagu predstavu koliko me se ne tiče ni prokleto K odKomisije za hartije od vrednosti niti prokleto D od Nacionalnog udruženja dilera.”Otvorio sam paketić i zahvatio prah, u stvari, dovoljnu količinu kokaina od koje biplavi kit na licu mesta dobio srčani udar. Napravio sam liniju od tog praha, nagnuose licem i počeo da ga ušmrkavam. ”Štaviše,” dodao sam, dok mi je lice biloprekriveno slojem kokaina, ”isto tako me je baš briga za onu hulju od agenta

Kolemana. On mi je za petama već četiri proklete godine, a još uvek nije naišao ninajmanji trag.” Odmahnuo sam glavom nekoliko puta, kako bih uspeo da sezadržim od grozničave žurbe koja me je obuzimala velikom brzinom. ”I nemašanse da budem optužen zbog tog ugovora. To bi za Kolemana prosto bio pad –nedostojan prelaz na slabije razloge i manji stepen krivice. On je čovek od časti, iželi da me ulovi zbog nečeg krupnog, nečeg što je realno. Bilo bi to kao kad bi AlKaponea uhapsili zbog utaje poreza. Zato Kolemana treba zajebati tamo gde jenajtanji!”

”Jasno,” rekao je Vigvam, ”ali možeš li da mi učiniš jednu uslugu.”

”Koju uslugu?””Ponestaje mi novca,” rekao mi je moj nadriadvokat, ućutavši za momenat

kako bi postigao jači efekat. ”Znaš, Deni me je načisto zajebao u pogledu mojihposlova time što nije primenio teoriju bubašvabe. Ja još uvek čekam dozvolu zabrokerski posao. Da li bi u međuvremenu mogao da mi pomogneš?”



365

Neverovatno! Pomislio sam. Pljačka me moj lični posrednik u ugovoru odepou. Taj nitkov s umetkom kose na glavi! Trebalo bi i njega da ubijem! ”Koliko titreba?”

”Ne znam,” odgovorio je slabašnim glasom, ”možda par stotina hiljada?”

”U redu!” rekao sam odsečno. ”Daću ti četvrt miliona dolara, a sad, dođavola, idi i pozovi onog prokletog Madena, pa mi javi šta ti je rekao.” Zalupio samslušalicu bez pozdrava. Potom sam se licem ponovo nadneo nad sto i ušmrkaokokain.

Deset minuta kasnije zazvonio je telefon. ”Šta ti je rekao onaj nitkov?”upitao sam ga.

”To ti se neće dopasti,” upozorio me je Vigvam. ”On poriče da taj ugovor odepou uopšte postoji. On kaže da je to protivzakonit ugovor i da on zna da ganećeš objaviti.”

Duboko sam udahnuo, pokušavajući da zadržim kontrolu. ”Tako dakle, onmisli da blefiram?”

”Upravo tako,” rekao je Vigvam, ”ali on kaže da bi stvari želeo da raspraviprijateljski. On ti nudi dva dolara po akciji.”

Dok sam u glavi sve računao, vratom sam polako napravio veliki zaokret. Poceni od dva dolara po akciji, on bi ukrao od mene više od 13 miliona dolara, i tosamo u akcijama; on je takođe držao milion mojih opcija, koje su imale cenusedam dolara. S obzirom na današnju tržišnu cenu – trinaest dolara – to bi bilošest dolara u novcu. Dakle, to je bilo drugih 4,5 miliona dolara. Sve ukupno, on je

pokušavao da mi ukrade 17,5 miliona dolara. Ironično, ja se zbog toga čak nisammnogo ni ljutio. Na kraju krajeva, sve vreme sam to znao, prvog dana u mojojkancelariji pre toliko godina, kad sam objasnio Deniju da ne može da veruje svomprijatelju. Upravo iz tog razloga sam i sredio sve da Stiv potpiše taj ugovor odepou i predao potvrdu o vlasništvu nad akcijama.

Pa zašto bih onda bio ljut? Bio sam prisiljen od strane nesposobnjakovića izNASD-a da krenem nepromišljenim putem; nisam imao drugog izbora osim da seoslobodim svojih akcija dajući ih Stivu, tako da sam preduzeo sve moguće merepredostrožnosti pripremivši se za svaki slučaj. U mislima mi se odigrao čitav

istorijat našeg odnosa, i nisam mogao da pronađem nijednu svoju grešku. I madane mogu da poričem da je s moje strane bilo u redu to što sam se u kancelarijipojavio drogiran, to nije imalo nikakve veze s onim što se ovde odvijalo. On bi usvakom slučaju pokušao da me zajebe; droga je samo doprinela tome da to bržeispliva na površinu.



366

”U redu,” rekao sam hladnokrvno. ”Sad moram da krenem u Hemptons, ato će biti prva stvar za koju ćemo se pobrinuti sledećeg ponedeljka. Nemojslučajno ponovo da zoveš Stiva. Samo pripremi svu dokumentaciju neophodnu zakupovinu akcija. Nastupio je čas da krenemo u rat.”

Sautempton! WASP-Empton! (FUSNOTA: WASP – W hite Anglo-SaxonaxonProtestant je skraćenica koja označava bele angloasksonske protestante.) Da, tuse nalazila moja nova kuća na plaži. Proteklo je dosta vremena, i Vesthempton jeupravo postao isuviše dosadan i prozaičan za Vojvotkinjin ukus. Osim toga,vesthempton je bio pun Jevreja, a meni ih je zaista bilo dosta, uprkos tome štosam i sam jedn od njih. Dona Karan (viša klasa Jevreja) je imala kuću na zapadu;Henri Kravis (takođe viša klasa Jevreja) imao je kuću na istoku. I po bagatelnoj ceniod 5,5 miliona dolara, ja sam sada posedovao veoma modernu sivo belu kuću od

deset hiljada kvadratnih stopa na čuvenom Medou Lejn, najekskluzivnijem putuna celoj planeti. Prednji deo kuće je gledao na Šinekok Bej; zadnji deo kuće jegledao na Atlantski okean; i izlasci i zalasci sunca su se pojavljivali unajživopisnijem spektru narandžastih i crvenih i žutih i plavih nijansi. Bilo jepredivno, vidik dostojan Vuka iz Volstrita.

Kad bih prošao kroz kapiju od kovanog gvožđa i ušao u prednji deo imanja,morao sam da se ponosim. Eto gde sam sada bio, za volanom potpuno novogkraljevski plavog turbo Bentlija od 300,000 dolara. I naravno, sa kokainom udovoljnim količinama da ceo Sautempton igra Vatusi ples od Dana pomena

poginulih do Praznika rada.Ja sam u toj kući bio samo jedanput, pre otprilike mesec dana, kada tamo

još nije bilo nameštaja. Tamo sam doveo poslovnog saradnika po imenu DejvidDejvidson. Taj ko mu je nadenuo ime okrutno se našalio s njim, mada sam otkrioda provodim više vremena gledajući ga u desno oko koje je stalno žmirkalo negošto sam obraćao pažnju na njegovo ime. Da, on je bio žmirkalo, ali samo jednookožmirkalo, što je delovalo utoliko više zbunjujuće. U svakom slučaju, Jednookožmirkalo poseovao je brokersku firmu po imenu DL Kromvel, koja je zaposlilamasu bivših Stratonaca; zajedno smo poslovali, proizvodeći ništa drugo osim

novca. Pa ipak, njegova najpoželjnija crta – ono što mi se kod njega najvišedopadalo – bilo je to što je bio narkoman koji je uživao isključivo kokain, i iste tenoći kad sam ga doveo kući, prvo smo svratili u Grand Junion i kupili pedesetlimenki Redi Vajp-a. Potom smo seli na izbeljen drveni pod i držeći sve limenkeuspravno, gurnuli nozdrve u stranu i isisali sav azotni oksid. Bio je to neverovatan



367

osećaj, posebno kad smo naizmenično po dva puta ušmrkivali kokain, po jedanputu svaku nozdrvu.

To je bilo divno veče, ali nije bilo ništa s obzirom na to šta se tek pripremaloda stupi na scenu te noći. Vojvotkinja je opremila kuću nameštajem – u iznosu od

2 miliona dolara mog ne tako teško zarađenog novca. Ona je bila toliko uzbuđenatim povodom da je povraćala, ali pritom nikada ne bi propustila priliku da miprebaci što sam narkoman koji konzumira kokain.

I nek se nosi do đavola zbog toga! Ko je ona bila da mi kaže šta da radim,posebno zbog toga što sam postao zavisan od kokaina nje radi! Na kraju krajeva,ona mi je pretila da će me ostaviti ako budem nastavio s praksom da urestoranima zaspim za stolom. I upravo zato sam sam prešao na kokain. A sada bimi rekla stvari u stilu: ”Ti si bolestan. Nisi spavao mesec dana. Ti više sa mnom nevodiš ljubav! Imaš svega pedeset osam kilograma. Jedeš samo Frut Lups. I koža ti

je zelena!” Pružio sam Vojvotkinji takav život da bi se u poslednjoj sekundiokrenula protiv mene! U redu, ko je jebe! Lako je njoj bilo da me voli kad sam biobolestan! Svih onih noći kad sam trpio hronične bolove, ona bi došla kod mene ipokušala da me uteši govoreći mi kako me voli bez obzira na sve. A sad seispostavilo da je sve bila dobro osmišljena zavera. Njoj više nisam mogao daverujem. U redu. Dobro. Neka ide svojim putem. Nije mi bila potrebna. U stvari,više niko mi nije bio potreban.

Sve te misli su mi odzvanjale kroz glavu dok sam se penjao mahagonistepenicama i otvorio ulazna vrata moje najnovije kuće. ”Zdravo,” rekao sam,

veoma glasno, ušavši na ulazna vrata. Ceo zadnji zid kuće je bio od stakla, tako dase preda mnom pružala panorama, divan pogled na Atlantski okean. U sedam satipopodne, u ovo doba proleća, sunce je zalazilo iza mene, s one strane gde senalazila plaža, a more je poprimilo interesantne prelive ljubičastih nijansi. Uzgred,kuća je bila božanstvena. Da, uprkos tome što je Vojvotkinja bila svetski gnjavatorbiblijskih razmera, diktatorski nastrojena u pogledu kvarenja raspoloženja – bila jenadarena za dekoraterski posao. Hodnik je vodio u dnevnu sobu. To je bilaprostrana prostorija sa visoko uzdignutim plafonom. Tu je bilo natrpano takomnogo nameštaja da je prosto iritiralo. Prenatrpane sofe i mali divani i raskošne

fotelje i otomani bili su rasuti na sve strane, tako da je svaki element imaozaseban prostor za sedenje. Kompletan nameštaj je bio u beloj i smeđoj boji,veoma primereno kući na obali, veoma elegantno.

Tog trenutka ušao je da se sa mnom pozdravi čitav komitet. Bile su tuMarija, debela kuvarica, i njen muž, Ignacio, zločesti mali batler, koji je sa metar ipo visine bio za dlaku viši od svoje žene. Oni su bili iz Portugala i ponosili se time



368

što su pružali uslugu na formalan, tradicionalan način. ja sam ih prezirao zato štoih je i Gvin prezirala, i upravo je Gvin bila jedina koja me je istinski razumela – onai moja deca. Ko zna da li bih mogao da imam poverenja u ono dvoje? Morambudno motriti na njih… i, ako bude potrebno, nutralisati ih.

”Dobro veče, gospodine Belfort,” rekli su Marija i Ignacio u isti glas. Ignacio je klimnuo glavom a Marija je načinila naklon. Potom je Ignacio dodao: ”Kako steove večeri, gospodine?”

”nikad bolje,” promrmljao sam. ”A gde je moja divna žena?””Ona je u gradu; otišla je u kupovinu,” odgovorila je kuvarica.”Kakvo prokleto iznenađenje,” počeo sam da gunđam, prošavši pored njih.

Nosio sam torbu Luis Vuiton, punu opasnih lekova.”Večera će biti poslužena u osam,” rekao je Ignacio. ”Gospođa Belfort me je

zamolila da vam kažem da će vaši gosti biti ovde oko sedam i trideset, i da se do

tada spremite.”Oh, nek ide do đavola, pomislio sam. ”U redu,” promrmljao sam. ”Ja ću biti

u sobi gde je televizor; molim vas da me ne uznemiravate. Moram da obavimvažan posao.” Nakon tih reči, otišao sam u sobu s televizorom, uključio RolingStonse, i raspakovao drogu i lekove. Vojvotkinja mi je skrenula pažnju da budemgotpv do sedam i trideset. Šta joj to znači? Da bi trebalo da obučem prokletismoking – ili cilindar i frak? Pa šta sam ja – prokleti majmun? Na sebi sam imaosivu trenerku i belu majicu, i to je bilo sasvim pristojno! Ko će da plati za sve tegluposti? Ja – naravno! I ona će meni da naređuje!

Osam je sati, večera je poslužena! A kome treba? Dajte mi Frut Lups iobrano mleko, a ne glupu večeru za precioze do koje je tako stalo Mariji iVojvotkinji. Trpezarijski sto je bio uzan i veoma dugačak. (FUSNOTA: Horseshoepit je termin koji označava veliki teren za igru u kojoj je cilj da se potkovicaprecizno nabaci na klin.) Pa ipak, gosti se tokom večere uopšte nisu loše proveli,osim Vojvotkinje. Ona je sedela preko puta mene, s druge strane stola. Bila jetoliko daleko da mi je bio potreban interfon da bih razgovarao s njom, što jeverovatno bila odlična ideja za tu priliku. Moram priznati, izgledala je

božanstveno. Međutim, žena trofeja poput Vojvotkinje bilo je na svakom koraku,a one zaista dobre među njima ne bi mi se posvetile bez razloga.

Desno od mene su sedeli Dejv i Lori Bil, koji su upravo došli sa Floride. Lori je bila zgodna plavuša. Ona je znala svoje mesto u opštem poretku stvari, pa me jeodlično razumela. Jedini problem je bio taj što je bila pod snažnim uticajemVojvotkinje, koja joj je ušla u mozak – ubacivši joj subverzivne misli protiv mene.



369

Njen muž, Dejv, je bio potpuno drugačija priča. On je bio manje-višepoverljiv čovek. Bio je krupni neotesanko sa sela – visok sto osamdeset petcentimetara, težak sto trinaest kilograma mišićne mase. Dok je bio na koledžuradio je kao izbacivač. Jednog dana je neko počeo da ga vređa rečima i Dejv ga je

tako snažno udario u glavu sa strane da je ovaj ostao bez oka. Kružile su glasine da je tom čoveku praktično visilo oko držeći se na nekoliko ligamenata. Dejv je bivšiStratonac, koji je sada radio u DL Kromvelu. Večeras sam mogao da računam nanjega da će odbiti uljeze. On će, u stvari, to uraditi sa zadovoljstvom.

Moja druga dva gosta su bili Šnajdermans, Skot i Andrea. Skot je bio čovekiz Bejsajda, mada mi nismo bili prijatelji iz detinjstva. On je bio okorelihomoseksualac koji se oženio iz neobjašnjivih razloga, mada je, ako bih morao dapogađam, to uradio zato da bi imao decu, od kojih je sada imao jedno, i to kćerku.On je takođe bio bivši Stratonac, iako nikada nije imao instinkt ubice. Trenutno je

bio bez posla. Ovde je bio samo iz jednog razloga. Bio je moj diler zadužen zakokain. Imao je veze na aerodromu i donosio mi je čist kokain iz Kolumbije.Njegova žena je bila bezopasna – punačka crnka koja je umela da sastavi par reči, ito uglavnom besmislene.

Nakon četiri jela i dva i po sata mučnog razgovora, konačno je bilo jedanaest sati. Rekao sam dejvu i Skotu: ”Hajde, momci, idemo u sobu gde senalazi TV da gleamo film.” Ustao sam sa stolice i uputio se ka TV sobi, zajedno saDejvom i Skotom. Bio sam siguran da je Vojvotkinja želela da razgovara sa mnomisto onoliko koliko sam i ja želeo da razgovaram s njom. I to je bilo u redu. Naš

brak je u suštini bio gotov; od ovog trenutka, to je bilo samo pitanje vremena.

Ono što je potom usledilo počelo je nadahnutom mišlju da moram dapodelim moje tajno skladište kokaina na dva posebna dela za ušmrkivanje. Prvideo zabave će početi odmah i sastojaće se iz osam grama praškastog kokaina. Toće se odigrati ovde, u TV sobi, a poslednji za približno dva sata. Potom ćemoprekinuti tu gozbu tako što ćemo otići na sprat u sobu za igru, gde ćemo igratibilijar i ispiti naše limenke Devara. Potom, u dva sata noći, mi smo sišli dole u TVsobu i počeli našu drugu rundu ušmrkivanja, koja će se sastojati od dvadeset

grama devedesetprocentno čistog kokaina. Ušmrkati ga tokom jedne sedeljke bićepobeda vredna Vuka.

I pridržavajući se ovog plana, mi smo proveli – u doslovnom smislu te reči –sledeća dva sata ušmrkujući tanke linije kokaina kroz osamnaestokaratnu slamku,dok smo gledali MTV bez zvuka i slušali melodiju ”Simpatija prema đavolu”, kojusam namestio da stalno svira iznova i iznova. Potom smo otišli na sprat da igramo



370

bilijar. Kad je otkucalo dva sata noći, rekao sam ozareno se smejući: ”Prijatelji,kucnuo je čas za drugu rundu čistog kokaina! Sledite me.”

Sišli smo do TV sobe i zauzeli pređašnji položaj. Posegnuo sam rukom dadohvatim kokain, ali je on nestao. Nestao je? Kako je to do đavola moguće?

Pogledao sam u Skota i Dejva i rekao: ”U redu, momci: Dosta zajebavanja. Ko je odvas dvojice uzeo drogu?”Obojica su pogledali u mene, potpuno zaprepašćeni. Dejv je rekao: ”Hej, da

li se ti to šališ sa mnom? Ja nisam uzeo kokain! Kunem ti se očima svoje dece!”Skot je dodao, defanzivnim tonom: ”Nemoj u mene da gledaš! Ja nikada ne

bih uradio nešto tako!” ozbiljno je odmahnuo glavom. ”Zajebavati se sa kokainomdrugog čoveka je bezbožan čin. Ništa manje.”

Nas trojica smo potom kleknuli i krenuli u potragu po tepihu. Dva minutakasnije zabazeknuto smo gledali jedan u drugog – i ostali praznih ruku. Rekao sam

sumnjičavo: ”Možda je zapao iza jastučića u fotelji.”Dejv i Skot su potvrdno klimnuli glavom, i mi smo počeli da sklanjamo

jastučiće. Nismo pronašli ništa.”Ne mogu da verujem u ovakvu glupost,” rekao sam. ”Ovo nema nikakvog

prokletog smisla.” Zatim mi je pala na pamet neverovatna misao. Možda je kokainupao u samo jastuče! delovalo je neverovatno, ali dešavale su se i čudnije stvari,zar ne?

Zaista. ”Odmah se vraćam,” rekao sam, a onda sam odjurio u kuhinju iizvadio iz drvene fioke mesarski nož od nerđajućeg čelika. Potom sam dojurio do

TV sobe, naoružan i spreman. Kokain je bio moj!”Šta to radiš?” upitao je Dejv, zgranutim tonom glasa.”A šta misliš da radim?” promrljao sam, spustivši se na kolena i zarivši nož u

mebl štof na sedištima. Počeo sam da bacam sunđer i perje na tepih. Sofa je imalatri sedišta i isti broj naslona. Za manje od minuta ja sam sve iseckao. ”Do đavola!”mrmljao sam. A onda sam namerkao mali divan, i isekao sve na komade saosvetničkom žestinom. I dalje ništa. Sada mi se odjednom mokrilo. ”Ne mogu daverujem da se dešava ovo sranje! Gde je kokain mogao da nestane?” Pogledaosam u dejva. ”Da li smo uopšte bili u dnevnoj sobi?”

Odmahnuo je glavom nervozno. ”Ne sećam se da li smo bili u dnevnoj sobi,”rekao je. ”Zašto jednostavno ne bismo zaboravili na kokain?”

”Da li si ti čoveče lud? Ima da pronađem taj prokleti kokain makar prevrnuodo poslednje stvari u kući?” Okrenuo sam se ka Skotu i suzio oči optuženički:”Nemoj da me zavaravaš, Skot. Mi jesmo bili u dnevnoj sobi, zar ne?”



371

Skot je odmahnuo glavom. ”Mislim da nismo bili. Zaista mi je žao, ali ja sene sećam da smo bili u dnevnoj sobi.”

”Znaš šta?” viknuo sam. ”Vi ste obične ništarije! Vi isto tako dobro znatekao i ja da je kokain zapao za sedište. Mora biti da je ovde negde, ja ću vam to, do

đavola, i dokazati.” Stajao sam, šutirao ostatke jastučića koji su mi stajali na putu,i prošavši kroz rasutu penu i perje ušao u dnevnu sobu. U mojoj desnoj ruci je biomesarski nož. Oči su mi bile širom otvorene. Zubi stegnuti od besa.

Pogledaj samo sve te proklete sofe! Do đavola s njom ako misli da će i daljenastaviti da kupuje sav taj nameštaj! Duboko sam udahnuo. Bio sam na ivicinerava. Morao sam da se smirim. Međutim, morao sam da smislim savršen plan –da čuvam kokain do dva ujutro. Moglo je sve da ispadne kako je i trebalo, a sad još i sav taj nameštaj. Uostalom, ko ga jebe! Spustio sam se na kolena i prionuo naposao, praveći sebi put po dnevnoj sobi, divlje zabadajući nož sve dotle dok nisam

potpuno uništio sve kauče i fotelje. Krajičkom oka, spazio sam kako Dejv i Skotzure u mene.

A onda mi je palo na pamet – pa on je u tepihu! Kako je to očigledno!Pogledao sam u tepih. Koliko li samo košta? Sto hiljada? Dvesta hiljada? Lako jenjoj bilo da troši moj novac. Počeo sam da cepam tepih, poput čoveka opsednutogđavolom.

Minut kasnije, ništa. Čučnuo sam i pogledao po dnevnoj sobi. Bila jepotpuno uništena. Potom sam ugledao mesinganu stojeću lampu. Izgledala jepoput čoveka. I dok mi je srce lupalo tako snažno kao da će da izbije iz grudnog

koša, ja sam bacio mesarski nož. Podigao sam lampu iznad glave i počeo dazamahujem njoj onako kako je skandinavski bog tor zamahnuo svojim čekićem.Potom sam je pustio u pravcu kamina, i ona je letela i letela sve dok iz sve snagenije lupila o kamin i razbila se… TRAS! Otrčao sam do noža i podigao ga.

Tog trenutka je Vojvotkinja izletela iz spavaće sobe i utrčala u sobu,odevena u tanku belu kućnu haljinu. Kosa joj je bila savršena, a noge su jojizgledale predivno. To je bio njen način da sa mnom manipuliše, da me kontroliše.To je bilo delotvorno u prošlosti, ali ne i ovog puta. Sada sam imao svojodbrambeni mehanizam. Umeo sam da je nadmudrim u njenoj igri.

”Oh, moj Bože!” vrisnula je, stavivši ruku na usta. ”Molim te, prestani! Zaštoto radiš?”

”Zašto?” viknuo sam. ”Ti želiš da znaš zašto?” Pa dobro, reći ću ti zašto! Jasam Džems prokleti Bond koji traži mikrofilm! Eto ti zašto!”

Ona me je pogledala otvorenih usta i iskolačenih očiju. ”Tebi je potrebnapomoć,” rekla je gotovo bezglasno. ”Ti si bolestan čovek.”



372

Upravo te njene reči su me užasno razbesnele. ”Oh, jebi se, nadin! Ko si pati da mi kažeš da sam bolestan? I šta ćeš da uradiš – da nećeš možda pokušati daizmahneš ruku na mene? Pa dobro, dođi pa ćeš da vidiš šta će se desiti!”

Odjednom užasan bol u mojim leđima! Neko me je gurnuo na pod! Sada mi

je članak bio slomljen. ”Oh, do đavola!” vrisnuo sam. Pogledao sam i na meni jeodjednom bio dejv Bel. On mi je stezao članak na ruci sve dotle dok nož nije paona zemlju.

Pogledao je u Nadin. ”Vrati se unutra,” rekao je hladnokrvno. ”Ja ću sepobrinuti za njega. Sve će biti u redu.”

Nadin je otrčala nazad u spavaću sobu i zalupila vrata. Sekund kasnije samčuo kako je zaključala vrata.

Dejv je još uvek bio na meni, i ja sam okrenuo glavu kako bih ga pogledao uoči i počeo da se smejem. ”U redu,’ rekao sam, ”Sad možeš da me pustiš. Samo

sam se šalio. Nisam hteo da je povredim. Samo sam želeo da joj pokažem ko jeovde šef.”

Čvrsto držeći moje bicepse na desnoj ruci svojom ogromnom rukom, Dejvme je odveo do onog dela prostorije koji je bio namenjen za sedenje na drugojstrani kuće –jednom od nekoliko delova koji nisam usepo da demoliram. Postaviome je na prenatrpanu klub stolicu, pogledao u Skota, i rekao: ”Idi i donesi bočicuksanaksa.”

Poslednja stvar koje se sećam je da mi je Dejv dodao čašu vode i nekolikoksanaksa.

Probudio sam se uveče, sledećeg dana. Zatekao sam se u mojoj kancelariji uOld Brukvilu, i sedeo za mojim mahagoni stolom. Kako sam tu dospeo nisamsasvim siguran, ali se sećam da sam rekao: ”Hvala, Roko!” Roku iz dnevne smene,zahvalivši mu se na tome što me je izvukao iz kola nakon što sam se zakucao ukameni stub na ivici imanja dok sam se vraćao kući iz Sautemptona. Ili sam moždazahvalio Roku iz noćne smene? Uostalom… kome je to uopšte bitno? Oni su bililojalni Bou, a Bo je bio lojalan meni, dok se Vojvotkinja nije mnogo obraćalanijednom od njih – dakle, još im se nije uvukla u mozak. Mada, morao bih da

budem oprezan.Gde li je bila zanosna Vojvotkinja? Pitao sam se. Nisam je video još od one

epizode sa mesarskim nožem. Ona je bila kod kuće, ali se skrivala negde u kući –krila se od mene! Da li je bila u spavaćoj sobi? Nije važno. najvažnija stvar su bilamoja deca; barem sam bio dobar otac. Na kraju, eto na koji način ću biti upamćen:On je bio dobar otac, porodični čovek u suštini, i divan hranitelj!



373

Posegnuo sam rukom u fioku mog pisaćeg stola i izvadio torbicu sa gotovopola kilograma kokaina. Istresao sam je na moj radni sto, spustio glavu u gomilu iušmrkao e istovremeno s obe nozdrve. Dve sekunde kasnije podigao sam glavu ipromrljao: ”Prokleti Isuse! Oh, moj Bože!” a onda sam se skljokao nazad u fotelju i

počeo teško da dišem.U tom trenutku učinilo mi se da se zvuk programa koji se emitovao nateleviziji dramatično povećao, i ja sam začuo grub, osoran, optužujući glas kakokaže: ”Da li znate koliko je sada sati? Gde vam je porodica? Da li je to vaša ideja dasedite i zabavljate se pred televizorom u ovo doba ujutro – i to sami? Pijani,drogirani, otupeli? Pogledajte za trenutak na svoj sat, ako ga još uvek imate?”

Šta, do đavola? Pogledao sam na sat: zlatni Bulgari sat od 22,000 dolara.Naravno da sam ga još imao! Usredsredio sam se ponovo na TV. Kakvo lice! Isuse!Bio je to čovek u ranim pedesetim, ogromne glave, ogromnog vrata, muževnih

lepih crta, savršeno podšišane sede kose. Tog trenutka ime Fred Flintstoun mi jeodjednom palo na pamet.

Fred Flintstoun je nastavio: ”Vi sad želite da me se otarasite? A kako bi biloda se momentalno otarasite svoje bolesti? Alkoholizam i zavisnost od droge vasubijaju. Sifild ima odgovor; Pozovite nas danas; mi možemo da vam pomognemo.”

Neverovatno! Pomislio sam. Kako je to samo prokleto nametljivo! Počeosam da gunđam komentarišući program TV. ”Ti prokleti Fred Flintstoune –isprašiću ti taj pećinski tur i šutnuti odavde do Timbuktua!”

Flintstoun je nastavio da priča. ”Zapamtite: Nema nikakve sramote u tome

što ste alkoholičar ili narkoman; jedina sramota je ne preduzeti ništa povodomtoga. Zato pozovite sada i uzmi…”

Obazreo sam se po sobi…tamo!... Remington skulptura na zelenommermernom pijedestalu. Bila je visoka šezdesetak centimetara, izrađena od čistogmesinga – kauboj koji jaše na konju koji se propinje. Podigao sam je i usmerio jeka televizijskom ekranu. Iz sve snage, koliko god sam mogao jače, zamahnuo samnjom na Freda Flintstouna i… TRAS!

Nema više Freda Flintstouna.Obratio sam se ućutkanom televizoru: ”Ti, ništarijo jedna! Upozorio sam te!

Da mi tek tako dođeš u kuću i govoriš mi o mom prokletom problemu. A pogledajse sad, nitkove!”

Vratio sam se do svog stola i seo, potom spustio nos koji je krvario u gomilukokaina. Međutim, umesto da ga ušmrknem, ja sam samo naslonio lice na njega,koristeći ga kao jastuk.



374

Osetio sam donekle grižu savesti što su mi deca bila na spratu, ali pošto sambio tako divan hranitelj sva vrata su bila od čvrstog mahagonija. Niko nije mogaoda čuje ni reč. Ili mi se to samo činilo sve dotle dok nisam začuo teške korake nastepenicama. Sekund kasnije začuo se glas Vojvotkinje: ”Oh, Bože! Šta to radiš?”

Podigao sam glavu, potpuno svestan da mi je lice prekriveno kokainom, aline obraćajući pažnju na to. Pogledao sam u Vojvotkinju, ona je bila gola golcata –pokušavala je da manipuliše sa mnom golicajući moju maštu da postoji mogućnostda uskoro vodimo ljubav.

Rekao sam: ”Fred Flintstoun je pokušao da dođe kroz televizor. Međutim,nemoj da brineš – sredio sam ga. Sada možeš da se vratiš i da spavaš. Sada je svebezbedno.”

Zurila je u mene otvorenih suta. Stajala je prkrštenih ruku ispod grudi, i janisam mogao da odolim da ne buljim u njene bradavice. Kakva šteta što se žena

okrenula protiv mene. Nju je teško zameniti – nije nemoguće, ali je teško.”Nos ti krvari,” rekla je nežno.Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Prestani da preteruješ, Nadin. Jedva

da je bilo malo krvi, i to samo zato što je sezona alergija.”Ona je briznula u plač. ”Ne mogu više da ostanem ovde ukoliko se ti ne

rehabilituješ. Isuviše te volim da bih mogla da gledam kako se ubijaš. Uvek sam tevolela; to nemoj nikada da zaboraviš.” Onda je otišla iz sobe, zatvorivši vratapolako, bez zalupljivanja.

”Jebi se!” viknuo sam kroz zatvorena vrata. ”Ja nemam prokleti problem! I

mogu da stanem kad god to budem hteo!” Duboko sam uzdahnuo i obrisaomajicom krv iz nosa i sa brade. Šta ona misli, da možda da me blefira da idem naprogram rehabilitacije? Ma nemoj! Osetio sam kako mi je krv ponovo potekla iznosa. Podigao sam ponovo kraj majice i obrisao još više krvi. Isuse! Samo da samimao etar, mogao sam zaviti kokain u krek. I potom samo pušiti kokain i izbećiprobleme s nosem. Hej, stani! Postojali su i drugi načini da se napravi krek, zar ne?Da, tu su postojali neki domaći recepti… nešto što je bilo u vezi sa sodombikarbonom. Mora biti da na internetu postoje recepti kako se pravi krek!

Pet minuta kasnije, pronašao sam rešenje. Uleteo sam u kuhinju, zgrabio

sastojke i spustio ih na granitnu radnu površinu. Napunio sam bakarni lonacvodom i spustio u nju kokain i sodu bikarbonu, potom uključio plotnu i staviopokolopac. Potom sam odgore, na poklopac, stavio keramičku teglu.

Seo sam na stolicu pored štednjaka i stavio glavu na poklopac. Počeo samda se osećm pospanim, pa sam sklopio oči i pokušao da se opustim. I tako samplutao… plutao… TREES! Ja sam gotovo izleteo iz sopstvene kože kad je moj



375

domaći recept eksplodirao po celoj kuhinji. Krek je bio svuda – na plafonu, popodu i zidovima.

Minut kasnije dotrčala je Vojvotkinja. ”Oh, Bože! Šta se desilo? Kakva je toeksplozija bila?” Ostala je bez daha, bila je gotovo uspaničena.

”Ništa,” promrmljao sam. ”Pravio sam kolač i zaspao.”Poslednja stvar koje se sećam bilo je da je rekla: ”Sutra ujutru idem kodmoje majke.”

I sećam se da je poslednja stvar o kojoj sam potom razmišljao bila: Što preto bolje.

Trideset šesto poglavlje

Zatvor, ustanove i smrt

Sledećeg jutra – što će reći, četiri sata kasnije – probudio sam se u svojojkancelariji. Imao sam osećaj topline, neverovatno prijatan miris pod nosem i naobrazima. Ahhh, kakav blažen osećaj… Vojvotkinja je još uvek pored mene…doteruje me…brine se o meni kao majka…

Otvorio sam oči i… avaj, bila je to Gvin. Ona je držala veoma skup belipeškir, koji je pokvasila toplom vodom, i polako mi brisala lice od kokaina i krvikoji su se zgrudvali na mom licu.

Nasmešio sam se Gvin, jednoj od retkih ljudi koji me nisu izdali. Mada, da li

se njoj moglo zaista verovati? Zatvorio sam oči i razmislio o tome… da, mogla je.Što se toga tiče, nije moglo postojati dvoumljenje. Ona bi ostala uz mene donajcrnjeg kraja. U stvari, dugo nakon što bi me Vojvotkinja ostavila, Gvin bi i daljebila tu – vodeći računa o meni i pomažući mi da podignem decu.

”Da li se osećate dobro?” upitala me je moja omiljena Južnjačka lepotica.”Da,” promrljao sam. ”Šta radiš ovde u nedelju? Zar ne ideš u crkvu?”Gvin se tužno nasmejala. ”Gospođa Belfort me je pozvala i zamolila me da

danas dođem ovde i da pazim na decu. A sada, podignite levu ruku; doneću vamčistu majicu.”

”Hvala, Gvin. Izgleda da sam jako gladan. Možeš li da mi doneseš Frut Lups,molim te?”

”Posuda vam je upravo tu,” rekla je, pokazujući mi na zeleni mermernistalak gde je obično stajao mesingani kauboj. ”tako su fini i ukusni,” dodala je,”baš kao što vi volite.”



376

Kad već govorimo o usluzi! Kako to da Vojvotkinja nije mogla da budetakva? ”Gde je Nadin?” upitao sam.

Gvin je skupila svoje punačke usne. ”ona je gore, pakuje svoje torbe. Odlazikod majke.”

Odjednom me je obuzeo osećaj klonulosti. On je počeo da raste u mojojutrobi i proširio se do svake ćelije mog bića. kao da mi je neko isčupao srce iutrobu. Osetio sam da mi je muka, kao da ću da povraćam. ”Odmah ću se vratiti,”brzo sam izgovorio, podigavši se sa stolice i uputivši se spiralnim stepenicama.Popeo sam se uz stepenice dok je u meni ključao sam usijani pakao.

Glavna spavaća soba je bila odmah do stepenica. Vrata su bila zaključana.Pokucao sam. ”Pusti me, Nadin!” nema odgovora. ”To je i moja spavaća soba!Pusti me!”

Konačno, trideset sekundi kasnije, otključala je bravu; ali se vrata nisu

otvarala. Otvorio sam ih i ušao u spavaću sobu. Na krevetu je bio kofer pun odeće,sve uredno poslagano, ali ni traga od Vojvotkinje. Kofer je bio čokoladno braonboje sa odgore zalepljenim logom Luis Viton. Koštao je pravo bogatstvo, velikusumu… mog novca!

Tog trena Vojvotkinja je izašla iz svoje ostave za cipele veličine Delavera,noseći dve kutije za cipele, po jednu ispod svake ruke. Nije rekla ni reč, niti me jepogledala. Samo je prišla krevetu i stavila kutije pored kofera, potom se okrenulana štiklama i uputila nazad u oztavu.

”Gde ti, do đavola, nameravaš da ideš? upitao sam je strogim tonom glasa.

Ona me je prezrivo pogledala u oči. ”Rekla sam ti: Idem kod moje majke. Javiše ne mogu da gledam kako se ubijaš. I gotovo.”

Osetio sam kako me sve više preplavljuje talas besa. ”nadam se da nenameravaš da povedeš i decu sa sobom. Nećeš nikuda da vodiš moju decu –nikada!”

”Deca mogu da ostanu,” odgovorila je hladno. ”Ja idem sama.”U tom trenutku sam izgubio kontrolu. Zašto bi ostavila decu?... Osim u

slučaju ako nije smislila nekakvu zaveru. Naravno. Bila je lukava, Vojvotkinja. ”Da liti misliš da sam ja glup ili tako nešto? Iste sekunde kad bih otišao da spavam, ti bi

se vratila ovde i ukrala decu.”Pogledala me je sa prezirom i rekla: ”Ja ne znam čak ni kako da ti

odgovorim na to pitanje.” Počela je da se vraća do ostave.Očigledno, nisam uspeo da je dovoljno uvredim, pa sam zato rekao: ”Ne

znam gde si ti u stvari krenula sa svom tom silnom garderobom. Ako živiš ovde,onda ćeš odavde otići samo u košulji, ti prokleta sponzorušo.”



377

E ovo je bio pun pogodak! Okrenula se ka meni i unela mi se u lice: ”Jebise!” viknula je. ”Ja sam ti bila najbolja žena na svetu. Kako se usuđuješ da menazoveš tim imenom nakon svih tih godina! Ja sam ti rodila dvoje divne dece.Potpuno sam ti se posvetila šest prokletih godina! Uvek sam ti bila verna i odana –

uvek! Nijednom te nisam prevarila! A vidi šta sam dobila zauzvrat! Koliko žena sipojebao otkad smo u braku? Ti… govno jedno preljubničko! Jebi se!”Uzdahnuo sam duboko. ”Reci ti šta hoćeš, Nadin, ali ako odlaziš odavde,

onda ćeš otići bez ičega.” Rekao sam joj hladnokrvno ali preteći.”Oh, zaista? A šta nameravaš da uradiš, da mi spališ odeću?”Izvanredna ideja! I ja sam strgnuo njen kofer s kreveta, prišao kamenom

kaminu, i pobacao svu njenu odeću na već poslagana drva, čekajući da se zapali nasamo jedan pritisak dugmeta. Zurio sam u Vojvotkinju; stajala je kao ukopana,sleđena od straha.

Pošto nisam bio zadovoljan njenom reakcijom, odjurio sam do njenogormana i strgnuo desetine džempera, bluza, haljina, sukanja i pantalona sa nekihveoma skupih vešalica. Brzo sam se vratio do kamina i bacio na vrh gomile.

Pogledao sam je ponovo. Sada su joj suze krenula na oči. I dalje – to nije to.Želeo sam da čujem kako se izvinjava, kako me preklinje da prestanem, zato samzaškrgutao zubima odlučan u svojoj nameri da istrajem i brzo prišao stolčiću gde je držala svoju kutiju s nakitom. Zgrabio sam kutiju, otišao do kamina, otvoriopoklopac i istresao ceo sadržaj na vrh gomile. Zatim sam otišao do zida, nasloniokažiprst na čelično dugme i pogledao u njenom pravcu. Sada su joj se suze slivale

niz obraze.”Jebi se!” viknuo sam… i pritisnuo dugme.Trenutak kasnije njenu odeću i nakit su okružili plamenovi vatre. Ne rekavši

ni reč, ona je hladnokrvo izašla iz sobe, blagim pokretom zatvorivši vrata. Okrenuosam se nazad i netremice posmatrao vatru. Ko je jebe! pomislio sam. Eto joj njenopravo, ona meni da preti. Da nije možda pomislila da ću joj dopustiti da takorđavo postupa prema meni? Nastavio sam da zurim u vatru koja je gorela svedotle dok nisam začuo zvuk škripanja šljunka na automobilskom prolazu. Potrčaosam ka prozoru i ugledao zadnji deo njenog crnog Rendž Rovera koji je klizio ka

prednjoj kapiji.Dobro! pomislio sam. Čim se pročuje da je moj i Vojvotkinjin brak istorija,

ispred vrata će biti stotine žena – postrojene u red! A onda ćemo da vidimo ko ješef!



378

Sad kad Vojvotkinje više nije bilo na vidiku, kucnuo je pravi čas da namestimsrećan izraz lica i pokažem deci kako će divnim životom živeti bez mame. Nemaviše tajm-auta za Čendler; Karter će da dobije puding od čokolade kad god poželi.Izveo sam ih u dvorište da se ljuljaju na ljujaškama i da se igramo – dok su Gvin,

Roko iz dnevne smene, Erika, Marija, Ignacio i par drugih članova menažerije svenadgledali.Igrali smo se zajedno toliko vremena da je izgledalo kao da je proteklo dugo

vremena – čitavu večnost, u stvari, i za sve vreme smo se smejali i kikotali iizmotavali i pogledali u nebo i mirisali sveže prolećno cveće. Imati decu je najboljastvar na svetu!

Avaj, ispostavilo se da je večnost trajala svega tri i po minuta, kada samizgubio interesovanje za mojih dvoje savršene dece i rekao sam Gvin: ”Gvin,preuzmi sada ti. Ja moram da obavim neke administrativne poslove.”

Minut kasnije, ja sam se vratio u moju kancelariju, postavivši ispred sebepiramidu kokaina. I kao način ukazivanja poštovanja prema Čendlerinojfasciniranosti slaganjem svih lutaka oko sebe i postavljanjem sebe u centarnjihove pažnje, ja sam svu svoju drogu rasporedio po stolu i isto tako sebepostavio u središte pažnje. Bilo je dvadeset dva pakovanja, uglavnom u bočicama,ali su neke bile i u plastičnim paketićima. Koliko bi čovek mogao da ih uzme, a dane pretera sa dozom? Nijedno! To bi mogao samo Vuk! Vuk, koji je izgradio svojuotpornost tako što ih je godinama pažljivo mešao i uravnotežavao njihovo dejstvo,prolazeći pri tome kroz naporan proces pokušaja i greške sve dotle dok nije

pronašao pravu meru.

Sledećeg jutra je osvanuo pravi rat.U osam sati ujutru, Vigvam je sedeo u dnevnoj sobi, užasno me nervirajući.

U stvari, trebalo je da zna da nema potrebe da dođe u moju kuću i da mi izlažeameričke zakone o hartijama o vrednosti – naznačujući ih samo u širokim,beznačajnim crtama. Isuse, moglo se desiti da ne raspolažem znanjima u mnogimoblastima života, ali svakako ne u onoj oblasti koja se tiče američkih zakona ohartijama od vrednosti.U stvari, nakon tri meseca tokom kojih u suštini nisam

spavao – pa čak i u poslednjih sedamdeset dva sata potpunog ludila, tokom kojihsam konzumirao četrdeset dva grama kokaina, šezdeset kvaludea, tridesetksanaksa, petnaest valijuma, deset klonopina, 270 miligrama morfijuma,devedeset miligrama ambijena, i paksil i prozak i peroset i pamelor i GHB (gamahidrobiturat) i Bog zna koliko alkohola – ja sam i dalje znao više o američkimzakonima o hartijama od vrednosti od većine ljudi na planeti.



379

Vigvam je rekao: ”Glavni problem je što Stiv nikada nije potpisao dokumentkojim se vlasništvo nad hartijom od vrednosti prenosi na drugu osobu nakon što joj je prodata ili data u zalogu, tako da ne možemo da pošaljemo taj dokumentagentu zaduženom za evidenciju i da ga prebacimo na tvoje ime.”

U tom trenutku, i dalje sam – uprkos tome što nisam mogao jasno darazmišljam – bio u stanju da sagledam koliki amater je moj prijatelj bio. To je biotako jednostavan problem da mi je došlo da ga zadavim. Uzdahnuo sam i rekaomu: ”Slušaj me sad dobro, ništarijo. Volim te kao rođenog brata, ali ima da tezadavim i da ti iskopam oči kad mi sledeći put budeš rekao šta ne mogu da uradimsa ugovorom o depou. Došao si u moju kuću da pozajmiš četvrt miliona dolara ibrineš o prokletom dokumentu o prenosu vlasništva nad hartijama od vrednosti?Zar ne shvataš? Ovo je rat do istrebljenja, rat oko vlasništva, i kad zadobijemovlasništvo nad akcijama, mi imamo prevlast, mi smo ti koji smo u prednosti.”

Ublažio sam ton: ”Slušaj: Sve što bi ti trebalo da uradiš jeste da poništišpravo na oslobođenje od hipoteke, a saglasno ugovoru o depou, nakon čega ćešimati pravnu obavezu da mi prodaš akcije po četiri dolara da platiš menicu. Potombi trebalo da se vratiš i prodaš mi akcije po četiri dolara, a ja ću ti napisati ček na4,8 miliona dolara, koji pokriva kupovnu cenu akcija. Potom ćeš ti meni napisatiček isto na 4, 8 miliona dolara, da mi isplatiš menicu, i to je to! Zar ne shvataš? To je tako jednostavno!”

Klimnuo je glavom nesigurno.”Slušaj,” rekao sam smireno, ”vlasništvo predstavlja devet desetina zakona.

Ja ću ti odmah napisati ček, tako da ćemo zvanično imati kontrolu nad akcijama.Potom ćemo danas popodne to uknjižiti saglasno propisu 13D, objaviti danameravam da kupim još akcija i započeti rat oko punomoćja. To će stvoriti takavmetež da će prisliti Stiva da deluje. I svake nedelje, ja ću nastaviti da kupujem jošakcija, što ćemo uredno sve knjižiti u skladu s propisom 13D. To upornoobjavljivanje u Volstrit žurnalu potpuno će izludeti Stiva!”

Petnaest minuta kasnije, Vigvam je napustio moju kuću, bogatiji za 250,000dolara i držeći ček na 4,8 miliona dolara. To će do ovog popodneva pogoditi DauDžons udarnim vestima da pokušavam da preuzmem Stiv Maden Šuz. I mada u

stvari nisam imao tu nameru, to će Stiva načisto izludeti – ne ostavivši mu mnogoizbora nego da mi akcije plati po realnoj tržišnoj ceni. Što se tiče moje ličneodgovornosti, uopšte se nisam brinuo. O svemu sam dobro promislio, a budući da ja i Stiv nismo u stvari potpisali tajni ugovor sve dotle dok se nije navršilo godinudana od potpisivanja garancije o finansijskog podršci, Stratonovo izdavanje lažnogprospekta za emisiju hartija od vrednosti bilo je sporna tačka. Veću odgovornost



380

je snosio Stiv nego ja, zato što je kao izvršni direktor, on bio taj koji je potpisaodokumente Komisije za hartije od vrednosti. Ja sam mogao da se izjasnim kao onajkoji o svemu tome nije imao pojma – tvrdeći da sam mislio da su dokumentapotpuno regularna. To nije bila baš savršeno osmišljena mogućnost poricanja, ali

mi je ipak u suštini omogućavala da se pozovem na taj član zakona.U svakom slučaju, Vigvam je sad isčezao iz mojih misli.Vratio sam se gore do kraljevskog toaleta i ponovo počeo da ušmrkavam.

Na toaletnom stolčiću se nalazila gomila kokaina i hiljade blistavih svetala – kojasu se ogledala u ogledalima i u milion dolara vrednom mermernom podu. Umeđuvremenu su me obuzela užasna osećanja – praznine, opustošenosti.Vojvotkinja mi je toliko, toliko nedostajala, ali ipak, nije bilo načina da je vratim.Na kraju, predati joj se značilo bi priznati poraz – priznati da imam problem i da mi je potrebna pomoć.

Dakle, ja sam gurnuo nos u gomilu kokaina i istovremeno ga ušmrkao u obenozdrve. Potom sam progutao još nekoliko ksanaksa i punu šaku kvaludea.Međutim, ključna stvar nije bila u kvaludeu i ksanaksu. Već da puno dejstvokokaina zadržim na njegovim početnim fazama – u okviru onog prvog talasa kadasve izgleda savršeno a problemi izgledaju miljama udaljeni od mene. To ćezahtevati konstantno ušmrkivanje – dve tanke linije svakih četiri ili pet minuta,prema mom proračunu – ali ako budem mogao da se zadržim na toj tački nedeljuili više dana, onda bih mogao da sačekam da mi se Vojvotkinja vrati i dopuzi domene. To bi zahtevalo ozbiljne korake balansiranja droge, ali je Vuk dorastao tom

zadatku……pa ipak, ako budem zaspao, ona će doći po decu i ukrasti ih. Možda bi

trebalo da napustim grad s njima, da ih držim izvan njenog zlobnog domašaja,mada je Karter bio izuviše mali da bih s njim mogao putovati. On je i dalje nosiopelene i još uvek je bio veoma zavisan od Vojvotkinje. Naravno, to će se uskoropromeniti, posebno kad bude stasao da dobije svoja prva kola i kad mu budemponudio Ferari, ako pristane na to da zaboravi svoju majku.

Dakle, najrazumnije rešenje bi bilo da napustim grad samo s Čendler i Gvin.Čendler je, na kraju krajeva, bila divno društvo i mogli ismo zajedno da putujemo

oko sveta kao otac i kćerka. Obukli bismo najlepšu odeću i živeli bezbrižnimživotom, dok bi nas gledali i divili nam se. Potom bih se, za nekoliko godina, vratioi po Kartera.

Trideset minuta kasnije vratio sam se u dnevnu sobu – vodeći poslovnirazgovor s Dejvom Dejvidsonom, jednookim žmirkalom. On se žalio na trgovinupomoću prazne, nepokrivene pozicije, da je gubio novac kako su cene akcija



381

beležile skok. To me se savršeno nije ticalo; želeo sam samo da vidim Vojvotkinju,da joj saopštim da imam u planu da putujem oko sveta s Čendler.

Tog trena sam čuo kako se vrata otvaraju. Nekoliko sekundi kasnije,ugledao sam kako Vojvotkinjaprolazi pored dnevne sobe i ulazi u dečju sobu za

igru. Diskutovao sam o prodajnim strategijama sa jednookim žmirkalom kad sam je video kako se istim putem vraća sa Čendler u naručju. Moje reči su tekleautomatski, kao na traci – u isti mah sam čuo kako Vojvotkinja gotovo nečujnosilazi u prizemlje, u sobu gde je kao nadahnuta majka kreirala odeću za svojudecu. Ona se pravila da me ne primećuje, za ime Božje! Podsmevala mi se,ispoljavala potpuno nepoštovanje, i tako me razbesnela do prokletog ludila!Osetio sam da mi srce tako lupa kao da hoće da iskoči iz grudi.

”… zato se pobrini da budeš tu za sledeći posao.” Nastavio sam, dok su mise u umu odvijala dva paklena toka misli. ”Dejvide, ključna stvar da ti– izvini me na

sekund.” Pokazao sam mu prstom. ”Moram da siđem da porazgovaram sa svojomženom.”

Brzo sam sišao niz spiralne stepenice. Vojvotkinja je sedela za svojimradnim stolom, otvarajući poštu. Otvarala je poštu? Ta žena stvarno ima smelosti! Čendler je ležala na podu do nje – držeći olovku u boji, crtajući u svom bloku.Rekao sam ženi, tonom iz kojeg je izbijala pakost: ”Idem u Floridu.”

Pogledala je ka meni. ”Pa? Zašto bi se to mene ticalo?”Duboko sam udahnuo. ”Baš me briga da li te se tiče ili ne, ali ja vodim

Čendler sa sobom.”

Zlobno se nasmešila. ”Ne bih rekla.”Pritisak mi se užasno povisio. ”Ti ne bi rekla? U redu, jebi se!” I ja sam

pružio ruke, zgrabio Čendler, i potrčao ka stepenicama. Istog trenutka, Vojvotkinja je skočila sa stolice i pojurila za mnom, vrišteći. ”Ja ću da te ubijem! Da si jeodmah pustio! Pusti je!”

Čendler je počela histerično da plače, dok sam ja vikao na Vojvotkinju, ”Jebise, Nadin!” Pojurio sam uz stepenice. Vojvotkinja je skočila na mene i zgrabila meoko bokova, očajnički pokušavajući da me spreči da nastavim da se penjem uzstepenice.

”Stani!” viknula je. ”Molim te, stani! To je tvoja kćerka! Pusti je!” I nastavilada mi obmotava ruke oko noge, pokušavajući da me obuhvati oko tela. Pogledaosam u Vojvotkinju, poželevši istog tog trenutka da je mrtva. Za sve godine našegbraka nikada nisam podigao ruku na nju – do sada. Naslonio sam đon patike nanjen stomak i snažno je odgurnuo, nakon čega sam za tili čas mogao da vidim kako je poletela niz stepenice i iz sve snage tresnula na desnu stranu.



382

Zastao sam, iznenađen, zbunjen, kao da sam prisustvovao sceni dvojepomahnitalih ljudi, od kojih nijedno nisam poznavao. Nekoliko sekundi kasnijeNadin se okrenula na bok, držeći stranu na koju je pala s obe ruke – zgrčivši se odbola – kao da joj je slomljeno rebro. Međutim, onda joj je lice ponovo očvrsnulo, i

ovog puta ona je pokušala da se popne uz stepenice puzeći na rukama i nogama, idalje pokušavajući da me zaustavi da ne odvedem njenu kćerku.Okrenuo sam se i potrčao uz stepenice, držeći Čendler na grudima i

govoreći joj: ”Sve je u redu, draga moja! Tata te voli i on te sada ovdi na maloputovanje! Sve će biti u redu!” Kad sam stigao na vrh stepenica, dao sam se u trk,dok je Čendler nastavila nekontrolisano da plače. Ignorisao sam to. Uskoro ćemo ja i ona biti zajedno, sami, i sve će biti u redu. I dok sam trčao ka garaži, ja samznao da će Čendler jednog dana sve ovo shvatiti; ona će razumeti zašto je njenamajka morala da se neutrališe. Možda bi, kad Čendler bude starija – nakon što

njena majka nauči lekciju – mogle ponovo da budu zajedno i da uspostave vezu.Možda.

Napolju, u garaži je bilo četiri automobila. Najbliži je bio beli Mercedes spokretnim krovom i s dvoje vrata, pa sam otvorio vrata za putnike i stavio Čendlerna sedište i zalupio vrata. Dok sam trčao oko zadnjeg dela kola, ugledao sam jednu od služavki, Marisu, koja nas je posmatrala užasnuto. Uskočio sam uautomobil i spremio se da krenem.

Potom se Vojvotkinja bacila na onu stranu kola gde je sedela Čendler,lupajući na vrata i vrišteći. Momentalno sam pritisnuo prekidač kako bih otvorio

vrata garaže. Da bih uzbrzo potom video kako se vrata zatvaraju. Pogledao samudesno i ugledao Marisin prst na prekidaču. Do đavola! Pomislio sam – i pokrenuokola, pritisnuo papičucu za gas, i prošao kroz vrata garaže, razvalivši ih uparamparčad. Nastavio sam da se krećem punom brzinom – i udario pravo ukameni stub na ivici automobilskog prolaza. Pogledao sam ka Čendler. Ona nijebila vezana pojasem, ali je ostala nepovređena, hvala Bogu. Ona je vrištala iplakala histerično.

Istog trena, neke veoma uznemirujuće misli su mi projurile kroz mozak,počevši od: ”Šta ja to do đavola radim? Pa kuda ja to idem? Šta radi moja kćerka

na prednjem sedištu automobila bez sigurnosnog pojasa? Ništa nisam mogao dashvatim. Otvorio sam vrata s moje strane, izašao iz kola i jednostavno stao pored.Sekund kasnije, jedan od telohranitelja je dotrčao do kola, zgrabio Čendler iutrčao u kuću s njom u naručju. To je izgleda bila dobra ideja. Potom jeVojvotkinja došla do mene i rekla mi da će sve biti u redu i da bi trebalo da sesmirim. Rekla mi je da me još uvek voli. Obavila je ruke oko mene i zagrlila me.



383

I tako smo stajali. Koliko dugo, zaista ne znam, ali sam prilično brzo začuozavijanje sirene, a onda ugledao titravu svetlost. A potom su mi stavili lisice, i doksam sedeo na zadnjem sedištu policijskih kola neprestano sam se okretao unazad,pokušavajući da po poslednji put pogledam Vojvotkinju pre nego što me odvedu u

zatvor.

Ostatak dana sam proveo tako što su me premeštali u različite zatvorskećelije – počevši od one u Policijskoj stanici u Old Brukvilu. Dva sata kasnije još jednom su mi stavili lisice i odvezli u drugu stanicu milicije, gde me je stražasprovela u drugu ćeliju, mada je ova bila veća i u njoj je bilo puno sveta. Nikom senisam obraćao niti se meni ko obratio. Bilo je dosta vike i vriske, a mesto je biloužasno hladno. Setio sam se da bi trebalo dobro da se obučem, ako agentKoleman zakuca na moja vrata s nalogom za hapšenje. Potom sam čuo kako me

neko proziva po imenu, i nekoliko minuta kasnije, našao sam se na zadnjemsedištu drugih policijskih kola – na putu u grad Mineola, gde se nalazio državnisud.

Tako sam se zatekao u sudu, pred ženom sudijom… Oh, sranje! Sad samnagrabusio! Okrenuo sam se ka mom uredno odevenom advokatu, DžoFamegetiju, i rekao: ”Sad smo najebali, Džo! Žena će da me osudi na smrtnukaznu!”

Džo mi se nasmejao i stavio mi ruku na rame. ”Opusti se,” rekao je.”Izbaviću te odavde za deset minuta. Samo nemoj ništa da govoriš dok ti ja to ne

budem rekao.”Nakon nekoliko minuta razgovora u stilu bla-bla-bla, Džo se nagnuo i

šapnuo mi na uvo: ”Reci da nisi kriv,” zato sam se nasmejao i rekao: ”Nisam kriv.”Deset minuta kasnije, ja sam bio slobodan – izašavši iz sudnice sa Džo

Famegetijem pored mene. Napolju, pored ivičnjaka, čekala me je limuzina. Džordž je bio za volanom, a Roko iz noćne smene na mestu suvozača. Obojica su izašla izkola, i ja sam zapazio da Roko nosi moju pouzdanu LV torbu. Džordž je otvoriovrata limuzine ne rekavši ni reč, dok je Roko obišao oko zadnjeg dela kola. On mi je dodao torbu i rekao: ”Sve tvoje stvari su ovde, gospodine B, plus pedeset

hiljada dolara u gotovom.”Moj advokat je brzo dodao: ”Na republičkom aerodromu te čeka avion.

Džordž i Roko će te odvesti tamo.” Najednom sam bio veoma zbunjen. To jeVojvotkinja pripremila ovaj zaverenički scenario! ”O čemu ti do đavola govoriš?”prasnuo sam. ”Kuda me vodite?”



384

”U Floridu,” rekao je moj doterani avokat. ”Dejvid Dejvidson te sada čeka urepublici. On će ostati s tobom da ti pravi društvo. Dejv Bil će te čekati u Boki kadsletiš na aerodrom.” Moj advokat je uzdahnuo. ”Slušaj, prijatelju, trebalo bi da semalo udaljiš na nekoliko dana dok ne rešimo stvar s tvojom ženom. Inače ćeš opet

završiti u zatvoru.”Roko je dodao: ”Razgovarao sam sa Boom, i on mi j rekao da ostanem ovdei pazim na gospođu B. Ne možeš da se vratiš kući. Ona je u sudu dobila dokumentkojim ti se zabranjuje da priđeš; bićeš uhapšen ako se pojaviš na imanju.”

Duboko sam udahnuo i pokušao da razaberem kome bi trebalo daverujem… Moj advokatu, da… Roku, da… Dejv Bilu, da… prljavoj Vojvotkinji–NE!Zaista, koja je svrha da se vratim kući? Ona je mrzela mene i ja sam mrzeo nju, iverovatno bih je na kraju ubio kad bih je video, a to bi stvorilo ogromnu preprekuna moj plan putovanja s Čendler i Karterom. Da, stvarno, možda bi mi nekoliko

dana na suncu zaista prijalo.Pogledao sam u Roka i suzio oči. ”Da li je sve ovde?” upitao sam

optužujućim tonom. ”Svi moji lekovi?””Sve sam spakovao,” rekao je iscrpljeni Roko. ”Sve stvari iz tvojih fioka i

stola, plus gotovina koju nam je dala gospođa Belfort. Sve je unutra.”U redu, pošteno, pomislio sam. Pedeset hiljada dolara bi trebalo da mi

potraje par dana. A lekovi i droga… pa dobro, ovde mora biti da imam dovoljnukoličinu da se drogiram i tokom celog aprila.

Trideset sedmo poglavlje

Sve bolesniji i bolesniji

Scena pravog ludila! Leteli smo na visini od dvanaest kilometara, a uvazduhu je lebdelo toliko molekula kokaina da sam onog trenutka kad sam ustaoda odem u toalet, spazio da su dva pilota nosila gas maske. Dobro. Oni su izgledaliprilično primerni momci, i prosto bi me bilo žao da ih vidim da se samo zbog meneispostavi da su njihovi rezultati testiranja na drogu pozitivni.

Ja sam sad bio u bekstvu. Bio sam begunac! Bilo mi je potrebno da nastavimda se krećem, da se održavam. Odmarati se bilo je isto što i umreti. Da dopustimda mi glava klone, da dopustim sebi da doživim slom, da dopustim da se u mislimausredsredim na ono što se upravo desilo, to bi bila prava smrt!

Pa ipak… zašto se to desilo? Zašto sam Vojvotkinju šutnuo niz stepenice?Ona je bila moja žena. Voleo sam je više od svega. I zašto sam ubacio svoju kćerku



385

na sedište suvozača Mercedesa i provalio vrata od garaže a da je prethodno čaknisam vezao sigurnosnim pojasem? Ona mi je bila nešto najdragocenije na ovojzemlji. Da li će scenu na stepenicama pamtiti do kraja života? Da li će uvek predočima imati prizor kako njena majka puzi po stepenicama, pokušavajući da je

spase od… od…koga?... Manijaka pod dejstvom kokaina?Negde iznad Severne Karoline priznao sam sebi da sam običan drogiranmanijak zavisan od kokaina. Za trenutak, prešao sam svaku granicu. Međutim,sada sam se povratio, opet sam postao pametan i rauman. U stvari, da li sampostao takav?

Bilo mi je potrebno da nastavim da ušmrkavam. I bilo mi je potrebno danastavim iznova i iznova da uzimam kvalude, ksanaks i dosta valijuma. Morao samsuzbijem paranoju. I da po svaku cenu održavam povišeno stanje svesti, odmaratise isto je što i umreti… odmarati se isto je i što umreti.

Dvadeset minuta kasnije upalio se znak da bi trebalo da vežem pojas, što jeslužilo kao opomena da moram prestati da ušmrkavam, da uzimam kvalude iksanaks – kako bih obezbedio da se prizemljimo u stanju savršene ravnotežekonzumiranih droga.

Kao što mi je advokat i obećao, Dejv Bil me je čekao na pisti s crnom Linkolnlimuzinom iza sebe. Dženet je obavila svoju dužnost, pomislio sam, pripremila mi je prevoz.

Stojeći tamo prekrštenih ruku, Dejv je izgledao veći od planine. ”Spreman si

za zabavu?” rekao sam živahno. ”Moram sebi da pronađem sledeću bivšu ženu.””Hajde da se vratimo mojoj kući i da se malo opustimo,” odgovorio je čovek

nalik planini. ”Lori je odletela za Njujork da bude s Nadin. Na raspolaganju nam jecela kuća. Moraš malo da odspavaš.”

Da odspavam? Ne, ne, ne! pomislio sam. ”Spavaću kad umrem, ti velikignjavatore. I na čijoj si ti uopšte strani? Na mojoj ili na njenoj?” Zamahnuo samrukom ka njemu, punim desnim krošeom pravo u desni biceps njegove ruke.

Slegnuo je ramnima, očigldno ni ne osetivši snagu mog udarca. ”Ja sam natvojoj strani,” rekao je srdačno. ”Uvek sam na tvojoj strani, ali ja ne vidim da je u

pitanju nekakav rat. Vi momci uvek izmišljate stvari. Daj joj par dana da se smiri;to je sve što je ženi potrebno.”

Zaškrgutao sam zubima i pakosno odmahnuo glavom, kao da hoću dakažem: ”Nikad! Ni za prokletih milion godina!”

Avaj, istina je bila donekle drugačija. Želeo sam ja da mi se moja Vojvotkinjavrati; u stvari, očajnički sam želeo da mi se vrati. Međutim, ja to nisam mogao reći



386

Dejvu; mogla je da mu se omakne neka reč, da kaže nešto Lori, koja bi onda toprenela Vojvotkinji. Onda bi Vojvotkinja znala da se osećam jadno i bedno bez nje,što bi joj dalo prevlast.

”Neka crkne,” promrmljao sam. ”Mislim, nakon onoga što mi je uradila,

Dejv? Ne bih je primio nazad ni da je poslednja pička na svetu. A sada, krenimo uSolid Gold da pronađemo neke striptizete da nam popuše!””Ti si šef,” rekao je Dejv. ”Imam naređenja da se postaram samo za to da se

ne ubiješ.””Oh, stvarno?” odsečno sam ga upitao. ”A ko ti je, do đavola, izdao ta

naređenja?””Svi,” odgovorio mi je moj krupni prijatelj, odmahujući glavom ozbiljno.”Dobro, onda, odjebi sve!” promrmljao sam, uputivši se ka limuzini. ”Neka

odjebu svi oni do poslednjeg!”

Solid Gold – kakvo mesto! Kakav bogat repertoar mladih striptizeta, baremdvadesetak njih. Dok smo se približavali centralnoj pozornici, kad sam se malobolje zagledao u neke od ovih mladih lepotica, došao sam do tužnog zaključka da je većina njih u stvari veoma ružne.

Okrenuo sam se ka grdosiji i jednookom žmirkalu i rekao: ”Na ovom mestuima mnogo rugoba, ali ako se dovoljno potrudimo, kladim se da ćemo uspeti dapronađemo dijamant u ovoj gomili.” Okrenuo sam se u jednom pravcu i krenuo.”Hajde da se malo promuvamo.”

U zadnjem delu kluba nalazio se separe za posebno uvažene goste.Ogroman crnac koji je radio kao izbacivač stajao je ispred uskih stepenicaograđenih crvenim plišanim kanapom. Uputio sam se direktno ka njemu. ”Kakosi?” rekao sam, srdsčnim tonom.

Izbacivač je pogledao nadole ka meni tako kao da sam običan dosadniinsekt kojeg mora da zgazi. Potrebno je da malo popravi svoj stav, pomislio sam, izato sam spustio ruku u svoju desnu čarapu i izvadio svežanj od deset hiljadadolara u novčanicama od po sto dolara, uzeo polovinu i dodao mu.

Nakon što je potpuno promenio stav, rekao sam mu: ”Dovedi pet najboljih

devojaka u ovom klubu, i rasčisti separe za moje prijatelje i mene.”Nasmejao se.Pet minuta kasnije, separe za visoko uvažene goste bio je slobodan samo za

nas. Pred nama su bile četiri prilično lepe striptizete, potpuno nage i u cipelama svisokim potpeticama. Sve su izgledale dobro, ali nijedna od njih nije bila pravaprilika za ženidbu. Bila mi je potrebna prava lepotica, devojka s kojom bih mogao



387

da paradiram po Long Ajlendu tako da jednom zauvek pokažem Vojvotkinji ko ješef.

Tog trenutka je izbacivač razmaknuo plišani kanap i naga tinejdžerka je ušlakod nas, u belim fantastičnim lakiranim cipelama. Sela je na rukohvat klubske

stolice pored mene, nemarno prekrstila gole noge i potom se nagnula nad mene ipoljubila me u obraz. Mirisala je na mešavinu parfema Ejndžel i njenog mošusnogmirisa od plesanja. Bila je prelepa. Nije mogla imati ni dan više od osamnaestgodina. Imala je bujnu smeđu kosu, smaragdno zelene oči, mali nos i nežne vilice.Imala je neverovatno telo – visoka otprilike sto šezdeset pet centimetara, parsilikonskih grudi u veličini korpe C, blago zaobljen stomak i noge koje su mogle dase nadmeću s Vojvotkinjinim. Koža joj je bila zelenkasta, i bez ikakve mane.

Razmenili smo osmehe, zubi su joj bili jednaki i beli. Glasom dovoljnoglasnim da nadjača muziku, rekao sam joj: ”Kako se zoveš?”

Ona se nagnula nad mene sve dotle dok joj se usne nisu gotovo naslonile namoje desno uvo, i rekla: ”Blejz.”

Ustuknuo sam i pogledao je glavom nagnutom u stranu. ”Kakvo ti je toprokleto ime Blejz? Da li ti je majka znala da ćeš biti striptizeta kad porasteš?”

Isplazila mi se, što sam i ja učinio ka njoj. ”Moje pravo ime je Dženifer,”rekla je. ”Blejz je moje ime na pozornici.”

”Dobro,” rekao sam, ”veoma mi je drago što sam te upoznao, Blejz.””Auuu,” rekla je ona, trljajući svoj obraz o moj. ”Ti si mali tako sladak!”Mali? Zašto… ti… mala kurvo u odeći striptizete! Ima da te razbijem!

Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Kako to misliš?”To je izgleda zbunilo. ”Mislim, ti si… sladak, i imaš divne oči, i mlad si!”

Osmehnula mi se kao prava striptizeta.Imala je veoma milozvučan glas, Blejz. Pa ipak, da li će se dopasti Gvin?

Uistinu, ipak je prerano tvrditi da li će ona biti prava majka deci.”Da li ti se dopada kvalude?”Ona je slegnula golim ramenima. ”Nisam ga nikad probala. Kako se od njega

osećaš?Hmmm… početnica, pomislio sam. Nemam strpljenja da je upućujem. ”A

kokain? Da li si ga probala?”Podigla je obrve. ”Da, kokain mi se dopada! Da li ga imaš kod sebe?”Klimnuo sam glavom nestrpljivo. ”Da, čitavo brdo!””U redu, onda, sledi me,” rekla je, zgrabivši me za ruku. ”I ne zovi me više

Blejz, u redu? Moje ime je Dženi.”



388

Nasmešio sam se svojoj budućoj ženi. ”U redu, Dženi. Da li voliš decu, usputda te pitam?” ukrstio sam prstima.

Nasmešila se od uva do uva. ”Da, volim decu. Želim da ih imam mnogo jednog dana. Zašto?”

”Pitam te tek onako, bez ikakvog posebnog razloga,” rekao sam svojojbudućoj ženi.

Ahhh, Dženi! Kakva suprotnost Vojvotkinji koja čoveku zabada nož u leđa! Ikome bi sad bilo potrebno da se vrati u Old Brukvil? Mogao sam jednostavno dapreselim Čendler i kartera u Floridu. Gvin i Dženet bi takođe došle. Vojvotkinja biimala pravo na posetu, jednom godišnje, pod nadzorom suda. To bi bilo pošteno.

Dženi i ja smo sledeća četiri sata proveli u gazdinoj kancelariji, ušmrkavajućikokain, kada je samo za mene odigrala ples i nekoliko puta mi prvoklasno

popušila, uprkos činjenici što nikako nije mogao da mi se digne. Međutim, sadsam bio uveren da će ona biti prava majka mojoj deci, zato sam rekao iznadDženine glave: ”Stani malo, Dženi. Prestani da mi pušiš na sekund.”

Ona je izvila vrat i nasmejala mi se. ”Šta nije u redu, dragi?”Odmahnuo sam glavom. ”Sve je u redu. U stvari, sve ja kako treba. Želim da

te upoznam sa svojom majkom. Čekaj sekund.” Izvadio sam svoj mobilni telefon iokrenuo broj telefona moje kuće u Bejsajdu, koji je bio isti već trideset pet godina.

Trenutak kasnije začuo se zabrinut glas moje majke, na koji sam odgovorio:”Ne, ne, nemoj da je slušaš. Sve je u redu… Sudska zabrana? Pa šta? Imam dve

kuće; ona može da zadrži jednu, a ja ću drugu… Deca? Ona će živeti sa mnom,naravno. Mislim, ko bi mogao da im pruži bolje vaspitanje od mene? U svakomslučaju, to nije razlog zbog kojeg zovem, mama; zovem te da ti kažem da ću odNadin da zatražim razvod… Zašto? Zato što je kučka koja čoveku zabada nož uleđa, eto zašto! Osim toga, ja sam već sreo nekog drugog, i ona je stvarno divna.”Pogledao sam ka Dženi, koja je bila sva ozarena, i ja sam joj namignuo. Potom samrekao u slušalicu: ”Slušaj, mama, hoću da porazgovaraš s mojom budućom ženom.Ona je stvarno slatka i lepa i… Gde sam sada? Ja sam u striptiz klubu u Majamiju…Zašto?... Ma ne, nije ona striptizeta, ili barem nije više. Ona će svoju prošlost da

ostavi iza sebe. Ja ću da je dovedem u red.” Ponovo sam namignuo na Dženi. ”Onase zove Dženi, ali možeš da je zoveš Blejz ako želiš. Ona se neće uvrediti zbogtoga; ona je veoma opuštena devojka. Sačekaj – evo, porazgovaraj s njom.”

Dodao sam mobilni telefon Dženi. ”Moja mama se zove lea, ona je stvarnodobra. Svi je vole.”



389

Dženi je slegnula ramnima i zgrabila telefon. ”Halo, Lea? Ovde je Dženi.Kako ste?... Oh, ja sam dobro, hvala na pitanju… Da, on je u redu…Uh,uh, u redu,sačekajte sekund.” Dženi je stavila ruku na preko mikrofona i rekla: ”Ona kaže dahoće opet da porazgovara s tobom.”

Neverovatno! Pomislio sam. To je bilo veoma grubo s mamine strane što jetako ignorisala moju buduću ženu! Zgrabio sam telefon i prekinuo vezu. Potomsam se nasmejao od uva do uva, legao nazad na kauč i pokazao na moje slabine.

Dženi je požudno klimnula glavom, nagnula se nad mene i počela da mipuši… i da ga obuhvata… i trza… i vuče… i onda ponovo puši… I još uvek nije uspeoda mi se digne. Međutim, moja mlada Dženi je bila ratnica, odsrešita tinejdžerka, inije htela da odustane dok nije pokušala sve. Petnaest minuta kasnije konačno jeuspela da mi pronađe pravu tačku, i sledeća stvar koje se sećam bila je da mi jekonačno bio tvrd kao kamen – a onda sam je nemilosrdno jebao na jeftinom

belom kauču i govorio joj kako je volim. I ona je meni rekla da me voli, na šta smose oboje zakikotali. Bio je to trenutak sreće za nas dvoje u kojem smo se divili kakodve izgubljene duše tako brzo mogu da se zaljube – čak i pod takvim okolnostima.

To je bilo neverovatno. Da, istog tog trenutka – neposredno pre nego štosam svršio – Dženi mi je bila sve. Potom sam, trenutak kasnije, poželeo da ispari uvazduh. Užasan osećaj da sve više tonem i padam preplavio me je poput plimnogtalasa od trideset metara. Kao da mi je srce utonulo u utrobu. Vidno sam sesnuždio. Mislio sam na Vojvotkinju: nedostajala mi je.

Osećao sam očajničku potrebu da razgovaram s njom. Osetio sam potrebu

da mi kaže kako me još uvek voli i da je još uvek moja. Tužno sam se nasmejaoDženi i rekao joj da moram za sekund da porazgovaram s Dejvom i da ću seodmah vratiti. Izašao sam u klub, pronašao Dejva, i rekao mu da bih, akomomentalno ne napustimo ovo mesto, lako mogao da se ubijem, što bi ga uvalilou veliku nevolju, pošto je njegova odgovornost bila da me održi u životu sve dotledok se stvari malo ne srede. I tako smo otišli, ne pozdravivši se sa Dženi.

Dejv i ja smo sedeli na zdanjem sedištu limuzine, na putu do njegove kuće u

Broken Saundu, ograđenom okrugu u Boka Ratonu. Jednooko žmirkalo se zaljubiou striptizetu i ostao u klubu – dok sam ja razmišljao o tome da sečem vene.Osećao sam kako se sve u meni ruši; dejstvo kokaina je iščilelo i ja sam polako svedublje i dublje tonuo u mračna raspoloženja. Tako sam želeo da porazgovaram sVojvotkinjom. Samo mi je ona mogla pomoći.



390

Bilo je dva sata ujutru. Zgrabio sam Dejvov mobilni telefon i okrenuo svojbroj telefona kod kuće. javio mi se ženski glas, ali nije bio Vojvotkinjin.

”Ko je to?” upitao sam odsečno.”Ja sam, Dona.”

Uh, sranje! Dona Šlezinger je upravo bila zlobna kučka koja je sve ovo jedvadočekala. Ona je bila Nadinina prijateljica iz detinjstva, koja je bila veomaljubomorna na nju zato što je imala dovoljni broj godina da shvati suštinu. Dubokosam udahnuo i rekao: ”Mogu li da razgovaram sa svojom ženom, Dona?”

”Ona sada ne želi da razgovara s tobom.”To me je razbesnelo. ”Samo joj daj prokletu slušalicu, Dona.””Rekla sam ti,” odlučno je odgovorila Dona, ”ona ne želi da razgovara s

tobom.””Dona,” rekao sam hladnokrvno, ”ja se ne zajebavam. Upozoravam te da

ću, ako mi sad ne budeš dala da razgovaram s njom, doći u Njujork i zabosti nož utvoje srce. A onda ću, kad završim s tobom, negde pronaći tvog muža i uraditi toisto. Potom sam viknuo: ”Do đavola, hoću da je ovog prokletog momenta pozovešda razgovara sa mnom telefonom!”

”Sačekaj,” rekla je veoma nervozno Dona.Okrenuo sam vratom ukrug, pokušavajući da se smirim. Potom sam

pogledao u Dejva i rekao: ”Ti znaš da, u stvari, nisam to zaista i mislio. Samo samhteo da postignem efekat.”

On je klimnuo glavom i rekao: ”ja mrzim Donu isto toliko i ti, ali mislim da bi

trebalo nekoliko dana da ostaviš Nadin na miru. Razgovarao sam s Lori, i ona mi jerekla da je Nadin veoma uznemirena.”

”Šta je Lori još rekla?””Rekla je da te Vojvotkinja neće primiti nazad ukoliko ne odeš na lečenje od

bolesti zavisnosti?”Tog trenutka začuo se drugi glas preko mogilnog telefona: ”Zdravo,

Džordan, ovde Ofelija. Da li si dobro?”Duboko sam uzdahnuo. Ofelija je bila dobra žena, ali se ni njoj nije moglo

verovati. Ona je bila najstarija Nadinina prijateljica, i mada nam je ona želela sve

najbolje… ipak… Vojvotkinja joj je ušla u mozak… i manipulišući njom… uspela da je okrene protiv mene. Ofelija bi mogla da bude neprijatelj. Pa ipak, za razliku odDone, ona nije bila zla, njen glas je zvučao umirujuće. ”Dobro sam, Ofelija. Hoćeš lida mi daš Nadin na telefon?”

Čuo sam je kako je uzdahnula. ”Ona neće da dođe na telefon, Džordan. Ineće da razgovara s tobom ako ne odeš na rehabilitaciju.”



391

”Ne treba meni rehabilitacija,” rekao sam iskreno. ”Samo moram malo dausporim. Reci joj da ću to uraditi.”

”Reći ću joj,” rekla je Ofelija, ”samo što ja mislim da ti to neće pomoći.Slušaj, veoma mi je žao, ali moram da idem.” A onda mi je samo spustila slušalicu.

U tom trenutku sam još više klonuo duhom. Duboko sam uzdahnuo i pustioglavu kao poražen čovek. ”Neverovatno,” promrmljao sam izdahnuvši vazduh.Dejv mi je stavio ruku na rame. ”Druže, da li si dobro?””Da,” slagao sam, ”dobro sam. Ne mogu sad da govorim. Moram samo da

razmislim.”Dejv je klimnuo glavom, i ostatak vožnje smo proveli u tišini.Petnaest minuta kasnije, ja sam sedeo u Dejvovoj dnevnoj sobi, u potpuno

bezadežnom i očajnom stanju. Ludilo je sada poprimilo još gori vid; utonuo sam uambis koji kao da nije imao dna. Dejv je sedeo pored mene na kauču, ne govoreći

ništa. Samo je posmatrao i čekao. Ispred mene je bila gomila kokaina. Pilule su senalazile u kuhinji. Desetak puta sam pokušao da dobijem vezu kod kuće, ali jeRoko počeo da se javlja na telefon. Očigledno, i on se okrenuo protiv mene.Otpustiću ga čim se razreši ova situacija.

Rekao sam dejvu: ”Pozovi Lori na mobilni telefon. To je jedini način na kojiću moći da se probijem kroz ovu blokadu.”

Dejv je klimnuo glavom već umoran od svega i počeo da okreće Lorin brojsa bežičnog telefona. Trideset sekundi kasnije razgovarao sam s njom i ona jeplakala. ”Slušaj,” rekla je, šmrkćući i pokušavajući da zadrži suze, ”ti znaš koliko te

ja i Dejv volimo, Džoran, ali, molim te, preklinjem te, moraš da odeš kod doktorada se lečiš. Mora ti se ukazati pomoć. Možeš da umreš ako nastaviš tako. Zar nevidiš? Ti si briljantan čovek, a uništavaš sebe. Ako to nećeš da uradiš sebe radi,onda to uradi radi Čeni i Kartera. Molim te!”

Uzdahnuo sam, ustao sa kauča i krenuo u kuhinju. Dejv je išao nekolikokoraka iza mene. ”Da li me Nadin još voli? Upitao sam.

”Da,” rekla je Lori, ”ona te još voli, ali ne želi da bude s tobom ukoliko nepočneš da se lečiš.”

Još jednom sam duboko uzdahnuo. ”Ako me voli, onda će doći na telefon.”

”Ne,” rekla je Lori, ”ako te voli, ona neće doći na telefon. Vi kroz ovoprolazite zajedno; oboje ste bolesni od te bolesti. Ona je možda još bolesnija odtebe kad je dozvolila da stvari odu tako daleko. Moraš da se lečiš, Džordan, a onaisto tako mora da ti pomogne.”

Prosto nisam mogao da poverujem u to. Čak se i Lori okrenula protiv mene!Nikada ne bih mogao to da pomislim – ni za milion godina. Dobro, neka ide do



392

đavola! Neka ide do đavola i Vojvotkinja! I neka idu do đavola svi na zemlji! Bašme briga za sve! Ja sam prošao toliko toga, zar ne? Imam trideset četiri godine, aproživeo sam deset života. I čemu sad sve? Nemam više kuda osim da tonem ipropadam sve dublje? Šta je bolje, da umrem laganom, bolnom smrću ili da siđem

s pozornice na vrhuncu slave?Tog trena sam spazio bočicu s morfijumom. Unutra je bilo barem sto pilula,od po petnaest miligrama. To su bile male pilule, kao pola zrna graška, i to ufantasičnoj ljubičastoj boji. Danas sam ih uzeo deset, što je bilo dovoljno da većinuljudi baci u nepovratnu komu; za mene, to nije bilo ništa.

S velikom tugom u glasu, rekao sam Lori: ”Reci Nadin da mi je žao, i dapozdravi decu i da ih poljubi decu umesto mene.” Poslednja stvar koju sam čuopre nego što sam pustio slušalicu bio je glas Lori koja je vrištala: ”Džordane, ne!Nemoj da spustiš–”

U deliću sekunde sam zgrabio bočicu morfijuma, odvrnuo poklopac, i sasuoceo sadržaj u dlan. Tu je bio tako veliki broj pilula da se pola njih otkotrljalo napod. Pa ipak, u ruci mi je ostalo barem pedesetak, koje su se na mom dlanuformirale u malu piramidu. Izgledale su stvarno lepo; ljubičasta piramida. Sve samih ubacio u usta i počeo da ih žvaćem. A onda su se otvorila vrata pakla.

Video sam kako je Deni potrčao ka meni, zbog čega sam naglo odstupio nadrugu stranu kuhinje i zgrabio bocu Džek Denijelsa, ali pre nego što sam uspeo danaslonim bocu na usta, on se stvorio kod mene – izbacivši mi bocu iz ruku izgrabivši me iz sve snage. Telefon je počeo da zvoni. Ne obraćajući pažnju na to,

oborio me je na pod, a onda mi svoje ogromne proste zabio u usta i pokušao dami izvadi pilule. Ujeo sam ga za prste, ali je on bio tako snažan da me je savladao.Vrisnuo je: ”Ispljuni ih! Ispljuni ih!”

”Jebi se!” viknuo sam. ”Pusti me ili ću da te ubijem, ništarijo!”Telefon je nastavio da zvoni, a Dejv je nastavio da vrišti na mene: ”Ispljuni

pilule! Ispljuni pilule!” Ja sam nastavio da žvaćem i pokušao da ih progutam jošviše sve dotle dok mi on na kraju nije ščepao obraze s desnom rukom i stegao ihneverovatno snažno.

”Oh, do đavola!” ispljunuo sam pilule. Imale su ukus otrova… neverovatno

gorak… a ja sam ih progutao već toliko da sad to više nije bilo važno. Sada je svebilo samo pitanje vremena.

Držeći me s jednom rukom, podigao je bežični telefon, pozvao 911, i veomauzbuđenim glasom dao policiji svoju adresu. Zatim je bacio telefon i pokušao dami izvadi još pilula iz usta. Opet sam ga ugrizao.



393

”Sklanjaj mi te svoje šape iz usta, ti jebeni veliki glupane! Nikada ti nećuoprostiti. Ti si s njima.”

”Smiri se,” rekao je, podigavši me kao snop drva i preneo me do kauča.I tako sam ležao tu, psujući ga dobra dva minuta, sve dotle dok nisam

izgubio interesovanje za to. Bio sam veoma umoran… vrlo topao… vrlo pospan. Ustvari, to je bio više prijatan osećaj. Potom je zazvonio telefon. Dejv je podigaoslušalicu, to je bila Lori. Pokušao sam da slušam razgovor, ali sam se brzo zaneo.Dejv mi je pritisnuo slušalicu na uvo i rekao: ”Evo, drugar, to je tvoja žena. Onaželi da razgovara s tobom. Ona želi da ti kaže da te i dalje voli.”

”Nad?” rekao sam, pospanim glasom.Zanosna Vojvotkinja: ”Halo, dragi, budi hrabar i izdrži to za mene. Ja te i

dalje volim. Sve će biti u redu. Deca te vole, i ja te volim. Sve će biti u redu. Nemojda mi zaspiš.”

Zaplakao sam. ”Žao mi je, Nad. Nisam hteo da ti uradim to danas. Nisamznao šta radim. Ne mogu više da izdržim u sopstvenoj koži… Žao… mi je.” Počeosam nekontrolisano da jecam.

”U redu je,” rekla je moja žena. ”Ja te i dalje volim. Izdrži samo. Sve će biti uredu.”

”Uvek sam te voleo, Nad, od prvog trena kad sam te ugledao.”Potom je dejstvo prekomerne doze počelo da uzima svoj danak.

Probudio sam se osećajući se na najgrozniji mogući način. Sećam se samo

da sam vikao: ”Ne! Vadite mi tu stvar iz usta, ništarije!” ali se nisam tačno sećao izašto.

Saznao sam sekund kasnije. Bio sam vezan za sto za preglede u sobi za hitneslučajeve, okružen timom od pet doktora i bolničarki. Sto je stajao uspravno,okomito u odnosu na pod. Ne samo da su mi bile vezane ruke i noge već i dvanajlonska pojasa oko trupa i slabina. Doktor koji je stajao preda mnom, odeven uzelenu hiruršku uniformu, držao je debelu, dugačku crnu cev, koja je više ličila navrstu cevi kakvu biste očekivali da pronađete na automobilskom hladnjaku.

”Džordane,” rekao je odlučno, ”moraš da sarađuješ i da prestaneš da mi

grizeš ruku. Moramo da ti ispumpamo stomak.””Ja sam dobro,” promrmljao sam. ”Čak nisam ništa ni progutao. Ispljunuo

sam ih. Samo sam se šalio.””Razumem,” rekao je strpljivo, ”ali ja ne smem da rizikujem. Dali smo ti

narkan da poništi dejstvo narkotika, tako da si sad izvan opasnosti. Međutim,



394

slušaj me sad, prijatelju: Tvoj pritisak je prevazišao sve norme, a srce ti užasnobrzo kuca. Koje si još droge uzeo osim morfijuma?”

Za momenat sam posmatrao doktora. Ličio je na Iranca ili Persijanca ilinešto slično. Da li se njemu može verovati? Ipak sam ja Jevrej, što me čini

njegovim zakletim neprijateljem. Ili možda Hipokratova zakletva prevazilazi tutradiciju? Počeo sam da razgledam po sobi, kad mi se pogled zaustavio preko putau uglu gde sam ugledao veoma uznemirujući prizor – dva uniformisana policajca srevolverima. Naslonili su se na zid, posmatrajući me. Moram držati jezik zazubima.

”Ništa,” progovorio sam promuklo. ”Samo morfijum, i možda maloksanaksa. Imam velike probleme s leđima. Doktor mi je prepisao.”

Doktor se tužno nasmešio. ”Ja sam ovde da ti pomognem, Džordan, a ne dati odmognem.”

Zatvorio sam oči i pripremio se za torturu. Da, znao sam šta mi predstoji. Topersijansko kopile će pokušati da mi gurne cev niz jednjak, sve do želuca, odakleće vakuumom da istisne sadržaj. Potom će da mi ubaci crni ugalj u stomak dapotisne svu neabsorbovanu drogu kroz moj digestivni trakt. To je bio jedan odretkih trenutaka kad sam zažalio što sam o svemu tome toliko pročitao. Iposlednja misao koju sam imao pre nego što su se na mene okomili pet doktora ibolničarke i počeli da mi ubacuju cev niz jednjak bila je: Bože, što mrzim kad samuvek u pravu!

Sat vremena kasnije, stomak mi je bio potpuno prazan, osim cevi pune uglja

koju su mi gurnuli u grlo. Još uvek sam bio vezan za sto kad su mi konačno uklonilicrnu cev. Kad mi je i poslednji sadržaj skliznuo niz jednjak, počeo sam da se pitamkako su ženske porno zvezde bile u stanju da tako duboko u grlo prime sve oneogromne penise a da se ne zaguše. Znam da je to moje razmišljanje bilo pomaločudno, pa ipak, upravo mi je ta misao pala na pamet.

”Kako se osećate?” upitao je ljubazno doktor.”Moram odmah da doem u toalet,” rekao sam. ”U stvari, ako me ne

odvežete, ja ću sav izmet da izbacim u gaće.”Doktor je klimnuo glavom, pa su on i bolničarke počeli da me odvezuju.

”Kupatilo je tamo,” rekao je on. ”Ja ću tamo doći malo kasnije da proverim da liste dobro.”

Nisam baš bio sasvim siguran šta je pod tim podrazumevao, sve dotle dok izcreva nisam počeo da izbacujem sadržaj snagom vodenog topa. Odoleo sam tomeda pogledam u klozetsku šolju da vidim šta to izlazi iz mene, ali sam nakon desetminuta prave eksplozije popustio i zavirio u šolju. Izgledalo je kao erupcija Vezuva



395

– gomila crnog vulkanskog pepela eksplodirala je iz moje zadnjice. Ako sam jutrosbio težak pedeset osam kilograma, sada sam imao svega pedeset četiri kilograma.Cela moja utroba bila je u jeftinoj klozetskoj šolji u Boki Raton, na Floridi.

Sat vremena kasnije, konačno sam izašao iz kupatila. Pregrmeo sam najteži

deo, i sada sam se osećao daleko normalnije. Možda su iz mene ispumpali i ludilo,pomislio sam. U svakom slučaju, nastupio je čas da se vratim Životu bogatih inefunkcionalnih; da popravim situaciju sa Vojvotkinjom, prekinem sa drogom, iživim umerenijim načinom života. Imao sam trideset četiri godine, na krajukrajeva, i bio sam otac dvoje dece.

”Hvala,” rekao sam ljubaznom doktoru. ”Veoma mi je žao što sam vasugrizao. Bio sam samo malo nervozan. Vi možete da me razumete, zar ne?”

Klimnuo je glavom. ”Nema problema,” rekao je. ”Drago mi je što smo uspelida vam pomognemo.”

”Možete li vi momci da mi pozovete taksi, molim vas? Moram da se vratimkući da malo odspavam.”

Tek tada sam primetio da dva policajca još uvek stoje u sobi i da su krenulipravo ka meni. Imao sam neki nejasan osećaj da mi ne prilaze zato da bi meodvezli kući.

Doktor je odstupio dva koraka unazad, kad je jedan od policajaca izvukaopar lisica. Oh, Isuse! pomislio sam. Opet lisice? To će Vuku biti četrvrti putzaredom za manje od dvadeset četiri sata! A šta sam uradio? Odlučio sam da sene udubljem u taj tok razmišljanja. Na kraju karajeva, ma gde me odveli, imaću

puno vremena da razmislim o svemu.Kad mi je stavio lisice, policajac je rekao: ”Saglasno Bejkerovom zakonu,

(FUSNOTA: Bejkerov zakon je zakon o zaštiti mentalnog zdravlja, donet na Floridi1971. godine.) vi ćete biti smešteni u psihijatrijsku ustanovu na sedamdeset dvasata, tokom kojih ćete biti dovedeni pred sudiju koji će oceniti da li još uvekpostoji opasnost da dovedete sebe ili druge u opasnost. Žao mi je, gospodine.”

Hmmm… izgledao je kao pristojan momak, ovaj policajac sa Floride, i uz to,on je samo obavljao svoju dužnost. Osim toga, on me vodi u psihijatrijskuustanovu, a ne u zatvor, što je dobra stvar, zar ne?

”Ja sam leptir! Ja sam leptir!” vikala je debela, tamnokosa žena u plavojširokoj haljini dok je lepršala rukama i pravila krugove po zaključanompsihijatrijskom odeljenju četvrtog sprata Medicinskog centra Delrej.



396

Ja sam sedeo na veoma neudobnom kauču usred zajedničke prostorije dok je ona kružeći prošla pored mene. Nasmejao sam se i klimnuo joj glaom. Bilo jeotprilike četrdeset pacijenata, uglavnom obučenih u kućne haljine i u papučama,koji su se upustili u različite vidove društveno neprihvatljivog ponašanja. Ispred

odeljenja se nalazilo mesto gde su bile medicinske sestre, gde bi se ludaci svakihnekoliko sati postrojili da prime svoju dozu Torazina ili Haldola ili nekih drugihantpsihotika, da umire svoje iskrzane nerve.

”Moram da ga pronađem. Šest zarez nula dvadeset tri puta deset nadvadeset treći,” mrmljao je visok, mršavi tinejdžer sa užasnim aknama.

Veoma zanimljivo, pomislio sam. Posmatrao sam ovog sirotog dečaka prekodva sata, dok se kretao u savršeno pravilnim krugovima, izgovarajući Avogadrovbroj, matematičku konstantu koja se koristi prilikom merenja molekularnegustine. U početku sam bio malo zbunjen zašto je toliko opsednut tim brojem, sve

dok mi jedan od dežurnih nije objasnio da je ovaj mladi čovek koristeći LSDumislio kako ima izuzetno visoku inteligenciju, i da je postao opsednutAvogadrovim brojem kad god halucinogeno sredstvo deluje na njega na pogrešannačin. Ovo je za poslednjih dvanaest meseci bio treći put da boravi u Medicinskomcentru Delrej.

Kakva ironija da me strpaju u ovakvu ustanovu – s obzirom na način na kojisam ja bio lud – ali je to bio problem sa zakonima poput Bejkerovog: Oni su biliosmišljeni da zadovolje masovne potrebe. U svakom slučaju, stvari su do sadatekle prilično dobro. Ubedio sam doktora da mi prepiše Lamiktal, i on mi je,

svojevoljno, prepisao neku vrstu opijata kratkotrajnog dejstva koji pomaže onimakoji se skidaju sa droge.

Međutim, ono što me je zaista mučilo bilo je to što sam sve vreme iztelefonske govornice u bolnici pokušavao da pozovem barem desetak ljudi –prijatelje, porodicu, advokata, poslovne saradnike. Čak sam pokušao da dobijemAlana Kemikal-toba, da saznam da li je nabavio nov paket kvaludea kad sekonačno izbavim iz ovog ludačkog azila, ali nisam uspeo ni sa kim da stupim ukontakt. Ni jednu živu dušu: ni Vojvotkinju, moje roditelje, Lipskog, Dejva, Lori,Gvin, Dženet, Vigvama, Džoa Famegetija, Grega O’Konela, Kuvara, pa čak ni Boa, s

kojim sam uvek lako stupao u kontakt. Kao da sam bio zamrznut, napušten odsvih.

U stvari, kako se moj prvi dan u ovoj poznatoj ustanovi bližio kraju, postaosam svestan toga da Vojvotkinju mrzim više nego ikad. Ona me je potpunozaboravila, okrenula sve protiv mene, iskoristivši jedan jedini gest vredan prezirakoji sam prema njoj ispoljio na stepenicama da pridobije simpatije mojih prijatelja



397

i poslovnih saradnika. Bio sam siguran da me više ne voli i da je one reči, dok sambio pod uticajem preterano velike doze droge, izgovorila iz čistog saosećanja –razmišljajući da bih u stvari mogao da umrem i da mi reči ”Volim te” uputi kaoposlednju laž koju ću čuti pre nego što odem u pakao.

Do ponoći, kokain i kvalude su bili prilično dugo izvan mog krvotoka, ali ja još uvek nisam mogao da spavam. Tada je, u ranim jutarnjim satima, 17. aprila,1997., došla jedna veoma dobrodušna medicinska sestra i dala mi inekcijuDalmana u desnu stranu zadnjice. I, konačno, petnaest minuta kasnije, zaspaosam bez kokaina u organizmu po prvi put u poslednja tri meseca.

Probudio sam se osamnaest sati kasnije kad sam začuo da me neko zove poimenu. Otvorio sam oči i ugledao pored mog kreveta ogromnog crnca koji je biodežuran.

”Gospodine Belfort, imate posetioca.”

Vojvotkinja! Pomislio sam. Došla je da me odvede iz ovog mesta. ”Zaista,”rekao sam, ”ko je taj posetilac?”

On je slegnuo ramenima. ”Ja ne znam kako se zove.”Klonuo sam duhom. Odveo me je u sobu sa obloženim zidovima. Unutra je

bio sivi metalni sto i tri stolice. Prostorija me je podsetila na onu sobu u kojoj sume ispitivali švajcarski carinici nakon što sam napastvovao stjuardesu, samo štozidovi tamo nisu bili obloženi. Sa jedne strane stola je sedeo čovek četrdesetihgodina sa rožasto uokvirenim naočarima. Čim su nam se pogledi sreli, on je ustao ipozdravio se sa mnom.

”Vi ste Džordan,” rekao je, pružajući mi desnu ruku. ”Ja sam DenisMejnard.”

Spontano sam mu pružio ruku, mada mi se kod njega momentalno neštonije dopalo. Bio je odeven kao ja, u džins i patike i belu polo majicu. Izgledao jeprilično lepo, na jedan otrcani način, bio je visok otprilike sto sedamdeset petcentimetara, prosečne građe, kratke smeđe kose očešljane na stranu.

Pokazao mi je na stolicu preko puta njega. Klimnuo sam glavom i seo.Trenutak kasnije, u sobu je ušao drugi dežurni – ovaj je bio ogroman, alkoholusklon Irac, sudeći po njegovom izgledu. Oba dežurna su stala na metar iza mene,

čekajući da intervenišu ako poput Hanibala Lektora pokušam da krenem na ovogčoveka – da mu odgrizem nos, dok je meni puls ostao sedamdeset dva.

Denis Mejnard je rekao: ”Mene je angažovala vaša žena.”Odmahnuo sam glavom sa zaprepašćenjem. ”Ko si ti, prokleti advokat za

razvod braka ili nešto slično tome? Isuse, ta pička brzo deluje! Mislio sam da će



398

imati barem toliko obzira da sačeka tri dana da preda zahtev za razvod, dok neistekne rok važenja Bejkerovog zakona.”

On se nasmešio. ”Džordane, ja nisam advokat koji se bavi brakorazvodnimparnicama. Ja sam intervencionista u lečenju zavisnosti od droge, i mene je

angažovala vaša žena, koja vas i dalje voli, koju, prema tome, ne bi tek tako olakotrebalo da nazivate pičkom.”Suzio sam oči dok sam posmatrao ovog nitkova, pokušavajući da povežem

sled događaja, šta se ovde u stvari zbivalo. Više nisam osećao paranoju, ali sam idalje bio na samoj ivici. ”Dakle, ti kažeš da te je unajmila moja žena, koja me jošuvek voli? U redu, ako me toliko voli, zašto onda neće lično da me poseti?”

”Ona je trenutno veoma uplašena. I veoma zbunjena. Proveo samposlednjih dvadeset četiri sata s njom, i ona je i dalje veoma labilna. Nije spremnada te vidi.”

Osetio sam da će mi glava proključati. Ovaj drkadžija je igrao igru na straniVojvotkinje. Ustao sam sa stolice i preskočio preko stola, povikavši: ”Drkadžijo!”On je odskočio unazad, dok su dva dežurna jurnula za mnom. ”Ja ću te izbosti dosmrti, ti govno jedno, obigravaš oko moje žene dok sam ja ovde zaključan. Ti siprokleto mrtav! I tvoja porodica takođe! Ne znaš ti šta sam ja u stanju da uradim.”

Udahnuo sam duboko dok su me dvojica dežurnih vratila na mesto.”Smiri se,” rekao je Vojvotkinjin budući muž. ”Ne obigravam ja oko tvoje

žene. Ona te i dalje voli, a ja volim drugu ženu. Ja sam pokušao da ti saopštim dasam u poslednjih dvadeset četiri sata razgovarao s tvojom ženom o tebi, i njoj, i o

svemu što se desilo između vas.”Ništa mi nije bilo jasno. Obično sam kontrolisao okolnosti, zbog čega sam

ovu situaciju doživeo kao krajnje uznemirujuću. ”Da li ti je rekla da sam je šutnuoniz stepenice dok sam u naručju držao kćerku? Da li ti je rekla da sam nožemisekao nameštaj vredan dva miliona dolara? Da li ti je ispričala za moju malukulinarsku katastrofu? Mogu samo da zamislim šta je rekla.” Odmahnuo samglavom sa gađenjem, ne samo nad sopstvenim postupcima, već i nad tim što jeVojvotkinja obznanila naš prljav veš potpunom neznancu.

Klimnuo je glavom i malo se nakašljao, pokušavajući da rasprši moj bes.

”Da, ispričala mi je sve te stvari. Neke od njih su zaista bile prilično zabavne, ustvari, posebno onaj deo o nameštaju. Nikada nisam čuo tako nešto. Međutim,većina stvari je veoma uznemirujuća, kao ono što se desilo na stepenicama i ugaraži. Razume se, naravno, da ništa od svega toga nije tvoja krivica – ili, možda bibolje bilo reći, nijedna od tih stvari te ne čini lošim čovekom. Ono što ti uistinu jesi



399

– to je da si ti bolestan čovek, Džordan; ti boluješ od bolesti, bolesti koja se ni počemu ne razlikuje od raka ili dijabetesa.”

Napravio je pauzu na trenutak, a zatim slegnuo ramenima. ”Međutim, onami je isto ispričala koliko si divan čovek umeo da budeš, pre nego što si postao

zavisan od droge. Rekla mi je kako si bio briljantan i šta si sve uspeo da postignešu životu i kako si je oborio s nogu kad te je po prvi put srela. Rekla mi je da nikadanikoga nije volela tako kao tebe. Ispričala mi je koliko si bio velikodušan premasvima, i kako je to svako iskoristio. I takođe mi je rekla za tvoja leđa, i kako se tvojbol sve više pogoršavao…”

Dok je moj intervencionista nastavio da priča, u mojim mislima je odjekivalasamo jedna reč koju je izgovorio – reč volela. On je rekao da me je ona volela –prošlo vreme. Da li je to značilo da me više ne voli? Verovatno, pomislio sam, jerda me još uvek voli, ona bi me posetila. Cela ta priča oko toga kako se uplašila nije

bila logična. Ja sam bio zaključan na psihijatrijskom odeljenju – kako bih mogao da joj naudim? Užasno sam patio. Da me je samo posetila – makar i na sekund, zaime Božje! – i zagrlila me i rekla mi da me voli, to bi mi olakšalo bol. Ja bih to zanju uradio, zar ne? To što me nije posetila nakon što sam praktično izvršiosamoubistvo izgledalo je neobično okrutno od nje. U tome nisam video postupakžene koja voli – otuđene ili ne – bez obzira na okolnosti.

Očigledno, Denis Mejnard je došao da me uveri da se podvrgnem lečenju. Imožda bih to i uradio, kad bi Vojvotkinja došla ovde i za to me sama zamolila.Međutim, ne ovako, ne dok me je ucenjivala i pretila mi time da će da me ostavi

ako ne uradim ono što želi. Pa ipak, zar rehabilitacija nije bila upravo ono što samželeo, ili što mi je barem bilo potrebno? Da li zaista želim da živim kao narkoman?Međutim, kako bih uopšte mogao da živim bez droge? Ceo moj život je biousredsređen na drogu. Već sama pomisao na to da sledećih pedeset godina živimbez kvaludea i kokaina izgledala mi je nemoguće. Pa ipak, izvesno vreme, davnopre nego što se sve ovo desilo, ja sam živeo trezvenim životom. Da li je postojalamogućnost da se vratim na tu tačku, da vratim sat unazad, da tako kažem? Ili jehemijska razvnoteža mog mozga tako trajno narušena – da sam postao narkoman,osuđen da to budem do samog kraja života?

”…i o naravi tvog oca,” nastavio je intervencionista, ”i kako je majkapokušavala da te zaštiti od njega, ali da u tome nije uvek uspela. Sve mi jeispričala.”

Uspeo sam da se uzdržim od ironije, ali bez uspeha. ”Dakle, da li ti je malaMarta Stjuart ispričala kako je ona savršena? Mislim, budući da sam se ja pokazaou tako lošem svetlu i sve u tom stilu, da li je uopšte na trenutak ispričala nešto o



400

sebi? Zato što je ona savršena, na kraju krajeva. Ona će ti to ispričati – ne u takomnogo reči, naravno – ali će ti ispričati. Na kraju, ona je Vojvotkinja od Bej Ridža.”

Prigušeno se nasmejao na poslednjih nekoliko reči. ”Slušaj,” rekao je, ”tvojažena je daleko od savršenstva. U stvari, ona je bolesnija od tebe. Razmisli o tome

na sekund: Ko je bolesniji – suprug koji je zavisan od droge ili supruga koja živipored njega i posmatra kako se osoba koju voli uništava? Ja bih pre rekao da jebolesnija ova potonja. Istina je da tvoja žena boluje od svoje bolesti, odnosno,uzajamne zavisnosti. Posvećujući sve svoje vreme vodeći računa o tebi, onaignoriše sopstvene probleme. Ona predstavlja tako težak slučaj uzajamnezavisnosti kakav nikada nisam video.”

”Bla, bla, bla,” rekao sam. ”Ne misliš valjda da ja sve to ne znam? Puno samo svemu čitao, za slučaj da te o tome niko nije obavestio. Uprkos tome što samkonzumirao pedeset hiljada kvaludea, ja pamtim sve što sam pročitao još od

obdaništa.”On je klimno glavom. ”Ja se nisam upoznao samo sa tvojom ženom,

Džordan; ja sam se takođe upoznao sa tvojim prijateljima, porodicom, svima kojisu ti važni. I jedna stvar u kojoj su se svi složili je da si ti jedan od najpametnijihljudi na planeti. Dakle, budući da je to tako, neću da ti pričam besmislice. Nego dase dogovorimo: Postoji rehabilitaciona ustanova za lečenje bolesti zavisnosti oddroge u Džordžiji koja se zove Talbot Marš. U njoj se leče doktori koji su oboleli odraznih oblika zavisnosti. Mesto je puno veoma pametnih ljudi, tako da ćeš se lepouklopiti. Ja imam ovlašćenje da potpišem za tebe i da te odmah odvedem iz ovog

pakla. U Talbot Maršu možeš da budeš za dva sata. Napolju te čeka tvoja limuzina,a tvoj avion je na aerodromu, snabdeven gorivom. Talbot Marš je veoma lepo iugledno mesto. Mislim da će ti se dopasti.”

”Šta te, do đavola, čini tako kvalifikovanim? Da li si ti doktor?””Ne,” rekao je, ”ja sam narkoman kao i ti. Bez ikakve razlike, osim toga što

sam se ja podvrgao procesu oporavka, a ti nisi.””Koliko dugo ne uzimaš drogu?””Deset godina.””Deset prokletih godina?” promrmljao sam. ”Isuse Hriste! Kako je to uopšte

moguće? Ja ne mogu da izdržim ni jedan dan – ni sat – a da ne razmišljam o drogi!Drugar, ja nisam kao ti. Moj mozak drugačije funkcioniše. U svakom slučaju, meninije potrebna rehabilitacija. Možda ću pokušati AA ili nešto slično.” (FUSNOTA:Skraćenica AA znači Alcoholics Anonymous – Društvo anonimnih alkoholičara uokviru kojeg se okupljaju grupe alkoholičara i zajedno se podvrgavaju raznim



401

terapeutskim oblicima lečenja od alkoholizma, i pomažu jedni drugimarazmenjujući svoja iskustva.)

”Ti ne razumeš suštinu. U stvari, pravo je čudo što si još uvek živ. Trebalo jeodavno da prestaneš da dišeš, prijatelju.” Slegnuo je ramenima. ”Međutim,

jednog dana neće biti tih srećnih okolnosti. Možda se sledeći put u tvojoj blizinineće zadesiti prijatelj Dejv da pozove 911, a ti ćeš završiti u sanduku umesto napsihijatrijskom odeljenju.”

Veoma ozbiljnim tonom je rekao: ”U AA mi kažemo da postoje tri mesta ukojima završavaju alkoholičari – u zatvoru, ustanovama ili u mrtvačkom kovčegu.Dakle, u poslednja dva dana si bio u zatvoru i u ustanovi. I kad ćeš konačno dabudeš zadovoljan, kad te u sanduku odnesu kući? Kad tvoja žena sedne i objasnitvojoj deci da više nikada neće videti oca?”

Slegnuo sam ramenima, svestan toga da on nije tip koji lako odustaje. Iz

nekog neobjašnjivog razloga, osetio sam potrebu da mu se oduprem, da seoduprem Vojvotkinji – da se oduprem svima, u stvari. Ako već treba da postanemtrezven, to će biti pod mojim uslovima, a ne uslovima nekog drugog, i sasvimsigurno ne sa pištoljem naslonjenim na glavu. ”Ako Nadin dođe lično ovde, ja ćuto razmotriti. Inače, možeš slobodno da ideš, jebi se.”

”Ona neće doći ovde,” rekao je on. ”Ako ne odeš da se lečiš, ona nećerazgovarati s tobom.”

”Pošteno,” rekao sam. ”Onda možete oboje da odjebete. Ja ću odavde izaćiza dva dana; a onda ću da se nosim sa mojom zavisnošću pod mojim uslovima. I

ako to znači da ću da izgubim ženu, neka bude tako.” ustao sam sa stolice i krenuoka dežurnima.

Dok sam izlazio iz sobe, Denis je rekao: ”Možda ćeš moći da pronađeš drugulepu ženu, ali nikada nećeš naći takvu koja će te voleti kao ona. Zašto misliš da jesve ovo organizovala? Tvoju ženu je puna dvadeset četiri sata obuzela takvapanika, da se neprestano trudi pokušavajući da ti nekako pomogne i da ti spaseživot. Bio bi budala kad bi je pustio da ode od tebe.”

Duboko sam uzdahnuo i rekao: ”Jednom davno postojala je druga žena kojame je volela isto tako kao Nadin; ona se zvala Deniz, i ja sam je užasno izneverio.

Možda sad dobijam ono što sam i zaslužio. Ko to zna? Međutim, u svakom slučaju, ja neću dozvoliti da me maltretiraju u rahabilitacionom centru, ti samo gubišvreme. Nemoj više da dođeš ovde.”

Potom sam napustio sobu.



402

Preostali deo dana nije protekao u manje mučnoj atmosferi. Počevši odmojih roditelja, prijatelja, koji su jedan po jedan dolazili na psihijatrijsko odeljenjeda me ubeđuju da se uputim na lečenje. Svi osim Vojvotkinje. Kako je ta ženamogla da bude tako hladnog srca, nakon što sam pokušao…šta?

Odoleo sam iskušenju da upotrebim reč samoubistvo, čak i u mislima –možda zato što je to bilo isuviše bolno, ili zbog toga što mi je jednostavno biloneprijatna i sama pomisao da je ljubav, opsesija ženom, pa čak i mojom ženom,mogla da me navede na to da dignem ruku na sebe. Nije to bio čin ziasta moćnogčoveka, niti postupak čoveka koji ima i trunku samopoštovanja.

Uistinu, ja nikada nisam zaista pokušao da se ubijem. Duboko u duši, znaosam da ću biti hitno prebačen u bolnicu i da će mi ispumpati sadržaj iz stomaka.Dejv je stajao iznad mene, spreman da interveniše. Ipak, Vojvotkinja toga nije bilasvesna; sa njenog stanovišta, ja sam bio toliko uzrujan zbog toga što mogu da je

izgubim, i tako obuzet očajanjem koje je izazvalo dejstvo kokaina, da sam pokušaosebi da oduzmem život. Kako je to ne bi dirnulo?

Istina: Ja sam se poneo prema njoj kao čudovište, ne samo na stepenicamaveć mesecima pre tog gnusnog postupka. Ili možda, godinama. Od prvih godinanašeg braka, ja sam koristio prećutni princip ”usluga za uslugu” – odnosno, da sumi zbog toga što sam joj pružio život u izobilju uživao određene povlastice. I madau tome može da postoji zrno istine, nije bilo sumnje da sam prekoračio granicudozvoljenog.

Pa ipak, uprkos svemu, imao sam osećaj da i dalje zaslužujem saosećanje.

Da li je Vojvotkinji nedostajala saosećajnost? Da li je u njoj postojala izvesnahladnoća, kutak srca koji je bio nedokučiv? Istina, u to sam uvek sumnjao. Poputmene samog – poput svih ostalih – Vojvotkinja je u životu pretrpela neke stvari;ona je bila dobra žena, ali je u naš brak donela svoje breme. Otac ju je ostavio kad je bila dete. Ispričala me je sve one priče koliko bi se puta subotom i nedeljomlepo obukla – i kako je još onda predivno izgledala, s dugom plavom kosom i licemanđela – i čekala oca da je odvede na neko elegantno mesto na večeru ili natobogan u Koni Ajlendu ili Ris Parku, lokalnu plažu u Bruklinu, gde bi on svimaobjavio: ”Ovo je moja kćerka! Pogledajte samo kako je lepa! Tako se ponosim što

je moja kćerka!” Međutim, ona bi tako ostala da čeka i čeka na prednjem ulazu,da bi se po pravilu na kraju užasno razočarala što se nije pojavio niti čak pozvao da je uteši neubedljivim izgovorom.

Suzan ga je, naravno, pokrivala – govoreći Nadin da je otac voli, ali da jeposednut nekim sopstvenim demonima koji ga u životu navode da živi životomlutalice, skitnice bez korena. Da li sam sad osećao to breme? Da li je njena



403

hladnoća bila rezultat zidova koje je još kao dete podigla i koji su je sprečili dapostane saosećajna žena? Ili sam ja jednostavno pokušavao da se uhvatim zaslamku? Možda mi se sve samo vratilo – zbog mnogobrojnih preljuba, Prvoklasnihi NASDAQ prostitutki, i toga što sam se u tri sata ujutro vraćao helikopterom i u

snu dozivao kurvu Venis, i maserki i napastvovanja stjuardese…Ili mi se sve vraćalo na daleko prefinjeniji način? Da li je to bilo rezultat svihzakona koje sam prekršio? Ili akcija kojima sam manipulisao? Ili novca koji samprokrijumčario u Švajcarsku? Što sam zajebao Kenija Grina, Blokheda, koji mi jebio lojalan partner? Sada je to bilo teško reći. Poslednja decenija mog života bila je neobjašnjivo komplikovana. Živeo sam životom o kojem su ljudi čitali samo uromanima.

Pa ipak, bio je to moj život. Moj. U dobru i u zlu, ja, Džordan Belfort, Vuk izVolstrita, bio sam zaista čovek životinja. Uvek sam na sebe gledao kao na nekog ko

je otporan i neuništiv – ko izbegava i izmiče smrti i hapšenjima, živi životom rokzvezde, i konzumira više droge nego što hiljade drugih ljudi daju sebi za pravo i jošuživaju da o tome pričaju.

Sve te misli su mi jurile kroz glavu, dok sam razmišljao drugog dana mogboravka na zaključanom psihijatrijskom odeljenju Medicinskog centra Delrej. Ikako je dejstvo droga i lekova slabilo i iščezavalo iz mog mozga, tako sam sve jasnije i jasnije razmišljao. Oporavio sam se – bio sam spreman da se svojimsposobnostima uhvatim u koštac sa svetom; spreman da smrvim tog ćelavognitkova Stiv Madena; spreman da nastavim da se borim sa mojim neprijateljem,

specijalnim agentom Kolemanom; i spreman da vratim Vojvotkinju, ma šta za tobilo potrebno.

Sledećeg jutra, odmah nakon obavezne pilule, pozvan sam u gumenu sobu,gde su me, kako sam ubrzo saznao, čekala dva doktora. Jedan debeli i drugiprosečnog izgleda, mada je imao buljave plave oči i Adamovu jabučicu veličinegrejpfruta. Oboljenje žlezde, prepostavio sam.

Predstavili su se kao doktor Bred i doktor Majk, i odmah naredili da dežurninapuste sobu. Zanimljivo, pomislio sam, ali ni blizu tako interesantno kao prva dvaminuta razgovora, kad sam došao do zaključka da bi nastup ove dvojice bio

primereniji ulogama u nekoj komediji nego u ulozi intervencionista. Ili, da to nijebio njihov metod? Da, ova dva čoveka su izgledala sasvim u redu. U stvari, čak sumi se na neki način dopali. Vojvotkinja ih je poslala avionom iz Kalifornije,privatnim mlaznjakom, nakon što joj je Denis Mejnard saopštio da nas dvojenismo pronašli zajednički jezik.

A evo kako je izgledalo pojačanje.



404

”Slušaj,” rekao je doktor Bred, ”Mogu odmah da te odjavim iz ove ustanovei za dva sata možeš da budeš u Talbot Marš-u, gde ćeš moći da piješ penja koladu ipariš oči posmatrajući mladu medicinsku sestru – koja je sada jedna od pacijenatazato što su je uhvatili na delu kako sebi kroz bolničku suknju ubrizgava Demerol.”

On je slegnuo ramenima. ”Ili možeš da ostaneš ovde još jedan dan da se boljeupoznaš s ženom-leptirom i dečakom-matematičarem. Reći ću ti samo jednustvar, mislim da ćeš stvarno ispsati lud ako ostaneš na ovom mestu i sekund duženego što moraš. Mislim, to prosto deluje…”

”Glupo,” rekao je čovek s oboljenjem žlezda. ”Zašto nam ne dopustiš da teodvedemo odavde? Mislim, ja uopšte ne sumnjam da si lud i nerazuman, i ti biverovatno mogao ovde da budeš zaključan par godina, ali ne ovde – ne u ovojrupi! Ti bi trebalo da budeš u vrhunskoj ustanovi za mentalno zdravlje!”

”On je u pravu,” dodao je debeli Bred. ”Šalu u stranu, dole nas čeka

limuzina, a tvoj avion je na aeorodromu Boka Aviejšen. Dakle, dopusti nam da teodjavimo iz ove ludnice, krenimo avionom i odahnimo malo od svega.”

”Slažem se,” dodao je čovek s oboljenjem žlezda.”Avion je stvarno lep.Koliko je samo tvoju ženu koštalo to da nas pošalje avionom ovamo izKalifornije?”

”Nisam siguran,” rekao sam, ”ali verujem da je platila maksimalno. Akopostoji neka stvar koju Vojvotkinja mrzi, onda je to cenjkanje.”

Oboje su se nasmejali, posebno debeli Bred, koji je izgleda u svemupronalazio nešto smešno. ”Vojvotkinja! To mi se dopada! Ona je zgodna žena,

tvoja žena, i stvarno te voli.””Zašto je zoveš Vojvotkinja?” upitao je oboleli od žlezde.”Dakle, duga je to priča,” rekao sam, ”Ne mogu baš sebi u zaslugu da

pripišem stvaranje tog imena, ma koliko bih voleo. Njega je osmislio Brajan, kojiposeduje jednu od brokerskih firmi s kojom sam dosta poslovao. U svakomslučaju, mi smo bili u privatnom avionu, vraćali smo se kući iz Sent Barta premnogo Božićnih proslava, i svi smo bili veoma mamurni. Brajan je sedeo u kabinipreko puta Nadin, i u jednom momentu je prdnuo iz sveg snage i rekao: ”Oh,sranje, Nad, mislim da mi ovaj prdež ostavio par tragova na gaćama!” Nadin se

razbesnela na njega, i rekla kako je prost i odvratan, na šta joj je Brajan rekao:”Oh, izvini; preptostavljam da Vojvotkinja od Bej Ridža nikada nije malo pustila usvoje svilene gaćice!”

”Što je to smešno,” rekao je debeli Bred. ”Vojvotkinja od Bej Ridža. To mi sedopada.”



405

”Ne, još nisam ispričao ono najsmešnije. Već ono što je usledilo nakon toga.Brajan je pomislio da je njegova šala toliko duhovita da se presamitio od smehatako da nije video da Vojvotkinja prelistava Božićno izdanje magazina Taun endkantri. Samo što je podigao glavu, ona je ustala sa stolice, i udarila ga po glavi tako

snažno kako samo čovek uopšte može da zamisli, i nokautirala ga nasred aviona. Ičovek se onesvestio – mislim, uopšte nije znao za sebe! Potom se vratila, selanazad i počela ponovo da čita. Brajan je došao k sebi nakon nekoliko minuta,nakon što ga je žena polila s čašom vode po licu. U svakom slučaju, od togtrenutka to je postalo njeno drugo ime.”

”To je neverovatno!” rekao je čovek s oboljenje žlezde. ”Tvoja žena izgledakao an\eo. Nikada ne bih rekao da pripada tom tipu ličnosti.” S tim se složio idebeli Bred.

Prevrnuo sam očima. ”Oh, da, nemate vi pojma za šta je ona sve sposobna.

Možda ne izgleda da je snažna, ali je jaka kao bik. Znate li koliko me je putaistukla? Posebno je dobra s vodom.” Nasmejao sam prigušeno. ”Mislim, nemojtepogrešno da me shvatite: zaslužio sam ja batine u većini slučajeva. I ma koliko da je volim, nisam joj bio uzoran muž. Međutim, i dalje sam mislio da je trebalo dadođe da me vidi. Da je to uradila, ja bih već bio u rehabilitacionom centru, ali sadaneću to da uradim zato što mi se ne dopada da budem nečiji talac.”

”Mislim da je ona želela da dođe,” rekao je debeli Bred, ”ali je DenisMejnard savetovao da to ne čini.”

”To svemu daje smisao,” promrmljao sam. ”On je stvarno kreten, taj čovek.

Čim se sve ovo razreši nekome će da plati za ovu posetu.”Komedijaški tim nije hteo da se upušta sa mnom u sve to. ”Mogu li da ti

predložim nešto?” upitao me je čovek s oboljenjem žlezde.Klimnuo sam glavom. ”Svakako, zašto da ne?” Dopadate mi se, momci.

Onog drugog kretena ne mogu da smislim.”On se nasmejao i pogledao naokolo zaverenički. Potom je spustio glas i

rekao: ”Zašto nam ne dopustiš da te odjavimo odavde i da te odvedemo uAtlantu, a nakon što se prijaviš u rehabilitacioni centar možeš da ideš kuda hoćeš?Tamo nema betonskih ograda ili rešetaka niti bilo šta slično. Ti ćeš odsesti u zgradi

gde ćeš imati svoj luksuzni apartman, a tu će biti i mnogo ćaknutih doktora.””Da,” rekao je debeli Bred, ”kad te odbacimo u Atlantu, Bejkerov zakon više

ne važi i ti ćeš moći slobodno da ideš. Samo reci svom pilotu da ne napuštaaerodrom. Ako ti se ne bude dopao rehabilitacioni centar, jednostavno ganapusti.”



406

Počeo sam da se smejem: ”Vi ste momci stvarno neverovatni! Želite daugodite mom razbojničkom srcu, zar ne?”

”Uradiću sve što je neophodno samo da odeš na oporavak,” rekao je debeliBred.

”Ti si stvarno dobar čovek i zaslužuješ da živiš, a ne da umreš od kokaina,što će se desiti ako ne postaneš trezven. Verujmi – govorim ti iz iskustva.””I ti si narkoman koji se nalazi u procesu odvikavanja?” upitao sam.”Obojica smo,” rekao je čovek s oboljenjem žlezde. ”Ja se ne drogiram

jedanaest godina. Bred se ne drogira trinaest godina.””Kako je to uopšte moguće?” istina je da bih ja želeo da prestanem, ali

jednostavno ne mogu. Ne bih uspeo više od par dana, a kamoli trinaest godina.””Ti to možeš,” rekao je debeli Bred. ”Ne trinaest godina, ali mogu da se

kladim da bi mogao da izdržiš danas.”

”Da,” rekao sam, ”Mogu da izdržim danas, ali u tome i jeste stvar.””I to je dovoljno,” rekao je bolesnik. ”danas je upravo ono što jeste važno.

Ko zna šta donosi sutra? Samo izdrži jedan dan i to će biti u redu. Tako sam jauspeo. Ja se ovog jutra nisam probudio s rečima: ’Bože, Majk, važno je dakontrolišeš svoju potrebu za pićem tokom preostalog dela života!’ Rekao sam:’Bože, Majk, izdrži samo sledećih dvadeset četiri sata da ne piješ, a ostatak životaće se pobrinuti sam za sebe.”

Debeli Bred je klimnuo glavom. ”On je u pravu, Džordan. Ja znam šta ti sadamožda misliš – da je to samo smicalica, kao da ti neko navlači kapu preko očiju.”

Slegnuo je ramenima: ”A to verovatno i jeste tako, ali me se to lične savršeno netiče. To je delotvorno, a samo mi je do toga stalo. To me je vratilo u život, a to ćeisto da se desi i tebi.”

Duboko sam udahnuo i lagano izdahnuo. Dopali su mi se ovi momci, zaista. Izaista sam želeo da prestanem s drogom. Toliko sam to želeo da sam hteo to da probam. Međutim, moja neodoljiva potreba je bila užasno snažna. Svi mojiprijatelji su se drogirali; svi moji provodi su podrazumevali drogu. I moja žena…pa, ona nije došla da me vidi. S obzirom na sve užasne stvari koje sam joj priredio,znao sam da joj nikada duboko u srcu neću oprostiti što nije došla da me vidi kad

sam pokušao da izvršim samoubistvo.I, naravno, tu je bilo Vojvotkinjino stanovište. Možda će odlučiti da mi ne

oprosti. Ne bih mogao zbog toga da je krivim. Ona mi je bila dobra žena, a ja sam joj to uzvratio tako što sam postao zavisan od droge. Imao sam ja svoje razloge,pomislio sam, ali to nije menjalo stvari. Ako je poželela razvod, onda je to spravom. Ja ću se uvek starati o njoj, ja ću je uvek voleti, i uvek ću se pobrinuti da



407

živi lepim životom. Na kraju, ona mi je podarila dvoje divne dece, i ona je ta koja jesve ovo organizovala.

Pogledao sam u debelog Breda pravo u oči i polako počeo da klimamglavom. ”Krenimo odmah iz ovog prokletog pakla.”

”Zaista,” rekao je on. ”Zaista.”

Trideset osmo poglavlje

Marsovci Trećeg rajha

Mesto je, na prvi pogled, izgledalo normalno.Lečilište Talbot Marš prostiralo se na šest jutara zemlje predivnog krajolika

u Atlanti, u Džordžiji. Nalazilo se na svega deset minuta vožnje od privatnogaerodroma, i ja sam proveo čitavih petnaest minuta u smišljanju bekstva. U stvari,pre nego što sam izašao iz aviona, strogo sam naredio pilotima da ne polete nazadni pod kojim okolnostima. Na kraju krajeva, ja sam bio taj koji plaća račune, a neVojvotkinja. Pored toga, rekao sam im i da ih očekuje dodatni novac, ako me malosačekaju. Uverili su me da će me poslušati.

Dakle, kako je limuzina skrenula na prilazni put, osmotrio sam teren očimazatvorenika. U međuvremenu, debeli Bred i Majk, čovek s oboljenjem žlezda,sedeli su preko puta mene, i verno njihovom opisu nigde na vidiku nije bilo

nikakvih betonskih zidova, metalnih rešetaka, bedema, ili žičane ograde.Imanje u Džodžiji presijavalo se na suncu, svo to ljubičasto i žuto cveće i

aranžirani grmovi ruža i hrastovi i brestovi koji su se uzdizali visoko. Mesto jedaleko prevazilazilo od hodnika Medicinskog centra Delrej koji se osećao namokraću. Pa ipak, bilo je tu nečeg sumnjivog. Možda mesto izgleda i previše lepo?Da li je rehabilitacioni centar zaista imao toliko novca?

Ispred zgrade se nalazio strmi kružni tok. Kako mu se limuzina približila,debeli Bred je posegnuo rukom ka džepu i izvadio tri novčanice od po dvadesetdolara. ”Uzmi,” rekao je, ”znam da kod sebe nemaš novca, zato to smatraj kao da

sam ti poklonio. Taman toliko će ti biti potrebno za taksi nazad do aerodroma. Neželim da ideš autostopom. Nikad se ne zna na kakvog drogiranog manijaka možešda naletiš.”

”O čemu govoriš?” upitao sam bezazleno.’Video sam kako pilotu nešto šapućeš na uvo.” Rekao je debeli Bred. ”Ovim

poslom se bavim već dugo, i ako sam nešto naučio, to je da ako neko ne želi da



408

prestane s drogom, nema te sile koja će ga zaustaviti. Neću da te uvredimupotrebivši analogiju da je teško žabu u vodu naterati i slične stvari. Međutim, usvakom slučaju, smatram da ti dugujem šezdeset dolara što si me tako zasmejaona putu dovde.” Odmahnuo je glavom. ”Ti si stvarno uvrnut lik.”

Za trenutak je ućutao, kao da je pokušavao da pronađe prave reči. ”Usvakom slučaju, moram priznati da je ovo bila najbizarnija intervencija. Juče sambio u Kaliforniji, prisustvovao sam na nekoj veoma dosadnoj konvenciji, kad samprimio poziv uzrujanog, sada već bivšeg intervencioniste, Denisa Mejnarda, koji mi je ispričao za slučaju prelepe manekenke čiji se muž, multimilijarder, nalazi na ivicisamoubistva. Verovao ili ne, ja sam prvo odbio taj predlog, zbog udaljenosti, ali mise onda telefonom obratila Vojvotkinja od Bej Ridža, koja nije htela da prihvati’ne’ kao odgovor. Sledeća stvar koju znam to je da smo bili u privatnom avionu. Aonda smo upoznali tebe, što je putovanje učinilo najzanimljivijim od svega.”

Slegnuo je ramenima. ”Sve što mogu da kažem je da tebi i tvojoj ženi želim svenajbolje. Nadam se da ćete ostati zajedno. To bi bio najlepši kraj priče.”

Čovek s oboljenjem žlezde je klimnuo glavom u znak odobravanja. ”Ti sidobar čovek, Džordane. Nikada to nemoj da zaboraviš. Čak i ako odeš odavde zadeset minuta i vratiš se kreku, to i dalje ne menja suštinu tvoje ličnosti. To jezajebana bolest; deluje lukavo i zbunjujuće. Ja sam napuštao tri rehabilitacionacentra pre nego što uspostavio kontrolu i krenuo pravim putem. Moja porodicame je na kraju našla pod mostom; živeo sam kao prosjak. A najbolesniji deo je štosam, nakon što su me konačno smestili u lečilište, ponovo pobegao i vratio se da

živim ispod mosta. Eto kakva je bolest u pitanju.”Uzdahnuo sam. ”Neću da vas zavaravam. Još dok smo danas bili u avionu – i

dok sam vam pričao sve one smešne priče i dok smo se smejali – ja sam i daljerazmišljao o drogi. To mi je sve vreme tinjalo u podsvesti, kao u prokletoj peći. Javeć razmišljam o tome da zovem mog dilera kvaludea čim izađem odavde. Moždamogu da živim bez kokaina, ali ne i bez kvaludea. On se sada isuviše utkao u mojživot.”

”Tačno znam kako se osećaš,” rekao je debeli Bred, klimnuvši glavom. ”Ustvari, ja se još uvek tako osećam u pogledu kokaina. Ne prođe nijedan dan, a da

ne osetim potrebu da to uradim. Međutim, ja već trinaest godina uspevam daodolim potrebi da uzmem drogu. I znaš li kako sam uspeo?”

Nasmejao sam se. ”Da, debeljko – odolevajući tokom jednog dana, i tako izdana u dan, zar ne?”

”Ah,” rekao je debeli Bred, ”sada si to naučio! Još ima nade za tebe.””Da,” promrmljao sam, ”počnimo s lečenjem.”



410

”U redu, nazdravimo za Vojvotkinju od Bej Ridža!” rekao je debeli Bred,oponašajući zdravicu.

”Za Vojvotkinju od Bej Ridža!” rekli smo svi u isti mah.Potom smo se pozdravili i obećali da ćemo ostati u kontaktu. Pa ipak, znao

sam da se više nikada nećemo čuti. Oni su obavili svoj posao, i sada je bilo vremeda se posvete sledećem slučaju. A meni je bilo vreme da krenem putem trezvenogčoveka.

Sledećeg jutra na scenu je stupilo novo ludilo: ludilo u treznom stanju.Probudio sam se oko devet pre podne, u pozitivnom raspoloženju. Bez sipmtomakoji prate odvikavanje od droge, mamurluka, i ne bez kompulzivne potrebe zadrogom. Još se nisam podvrgao pravoj rehabilitaciji; to će početi sutradan. Jošuvek sam bio na odeljenju za detoksikaciju. Jedina stvar koja mi se vrtela po glavi

sve vreme dok sam išao ka kafeteriji da doručkujem bilo je to da nisam stupio ukontakt s Vojvotkinjom, kojoj se izgleda prelila čaša. Pozvao sam kuću u Oldbrukvilu i porazgavarao s Gvin, koja mi je rekla da je Nadin negde otišla. Ona jesamo jednom pozvala telefonom da porazgovara s decom, a moje ime nije nispomenula. Zato sam pretpostavio da je s mojim brakom gotovo.

Nakon doručka sam se vraćao u sobu kad mi je u prolazu mahnuo snažan isportski građen čovek, koji je izgledao kao pravi paranoik. Mi smo se sreli kodtelefonske govornice. ”Zdravo,” rekao sam, pruživši mu ruku. ”Ja sam Džordan.Kako si?”

Oprezno mi je prodrmao ruku. ”Pssst!” rekao je, pokazujući očima naokolo.”Sledi me.”

Klimnuo sam glavom i sledio ga natrag do kafeterije, gde smo seli začetvrtasti sto za ručavanje, udaljen dovoljno da nas drugi ne mogu čuti. U ovovreme ujutru u kafeteriji je bilo malo ljudi, a većina njih su bili članovi osoblja,odeveni u bele laboratorijske mantile. U mom novom prijatelju prepoznao samtotalnog ludaka. Bio je odeven poput mene – na sebi je imao farmerke i majicu.

”Ja sam Entoni,” rekao je, pruživši mi ruku da se još jednom rukuje. ”Da li siti onaj čovek koji je juče doleteo privatnim avionom?”

Oh, Isuse! Ja sam želeo da ostanem anoniman, a ne da na mene svi ukazujuprstom. ”Da, ja sam taj,” rekao sam, ”ali bih ti bio vrlo zahvalan ako to zadržiš zasebe. Želim samo da se uklopim ovde, da se ne izdvajam, u redu?”

”Dajem ti reč da će to ostati tajna,” promrmljao je, ”ali želim ti sreću da ti topođe za rukom, mislim da nešto na ovom mestu sačuvaš kao tajnu.”



411

To mi je zvučalo malo čudno, pomalo Orvelovski, u stvari. ”Oh, zaista?”Rekao sam. ”A zašto misliš da je to tako?”

Ponovo je pogledao naokolo. ”Zato što je ovo mesto kao prokleti Aušvic,”šapnuo je. Potom mi je namignuo.

U ovom trenutku, shvatio sam da ovaj momak i nije tako lud, možda samomalo. ”Zašto je kao Aušvic?” pitao sam, smešeći se.Slegnuo je svojim snažnim, mišićavim ramenima. ”Zato što ovde vlada takva

tortura, kao u nacističkom logoru. Vidiš tamo ono osoblje?” Pokazao je glavom.”To su Esesovci. Kad te put jednom nanese ovde, nikada nećeš otići. I ovde postojirobovska radna snaga.”

”O čemu ti to, do đavola, pričaš? Ja sam mislio da je reč samo očetvoronedeljnom programu.”

Skupio je usne u tanku liniju i odmahnuo glavom. ”Možda za tebe, ali ne i za

nas ostale. Pretpostavljam da ti nisi doktor, zar ne?””Ne, ja sam bankar – mada sam se sada na neki način povukao, kao

penzioner.””Stvarno?” upitao je. ”Kako to da si u penziji? Pa ti izgledaš kao dete.”Nasmejao sam se. ”Nisam ja dete. Međutim, zašto me pitaš da li sam

doktor?””Zato što je ovde skoro svako ili doktor ili medicinska sestra. Ja sam

kiropraktičar. Ovde je malo ljudi poput tebe. Svi ostali su ovde zato što su izgubiliovlašćenje da rade kao lekari ili medicinsko osoblje. Zato nas je osoblje zgrabilo

kao roblje. Ako ne kažu da si izlečen, ne možeš ni da dobiješ dozvolu za rad. Ovo jeprokleta noćna mora. Neki ljudi su ovde već duže od godinu dana, i daljepokušavaju da dobiju nazad svoje dozvole za rad!” Odmahnuo je glavom krajnjeozbiljno. ”To je potpuna ludost. Svako želi da istisne i izda onog drugog,pokušavajući da tako stekne poene kod osoblja. Stvarno bolesno. Ne možeš ni dazamisliš. Pacijenti naokolo idu kao roboti, recitujući gluposti u okviru Društvaanonimnih alkoholičara, pretvarajući se kako su rehabilitovani.”

Klimnuo sam glavom, shvativši suštinu njegove priče. Ćaknuto uređenjepoput ovog, gde osoblje ima takvu moć, predstavljalo je plodno tle za

zloupotrebu. Hvala Bogu da sam ja bio iznad toga. ”Kakve su pacijentkinje? Ima lizgodnih?”

”Samo jedna,” odgovorio je. ”Obara s nogu. Dvanaestica na skali od jedando deset.”

To mi je podiglo raspoloženje! ”Oh, stvarno, kako izgleda?”



412

”Ona je plavuša, oko sto šezdeset pet centimetara, neverovatno izvajanogtela, savršenog lica, loknave kose. Ona je stvarno lepa. Dobar komad.”

Klimnuo sam glavom, naredivši sebi da bi trebalo da je se klonim. Ona mi jeličila na nevolju. ”A kakva je to priča o izvesnom čoveku po imenu Dag Talbot?

Osoblje govori o njemu kao o nekakvom prokletom bogu. Kakav je on?””Kakv je on?” promrmljao je moj paranoidni prijatelj. ”On je kao Adolf jebeni Hitler. Ili, možda preciznije rečeno, kao Jozef Mengele. On je velikihvalisavac, i sve nas je ščepao za jaja – izuzevši tebe i možda par drugih ljudi. Paipak, moraš biti oprezan, zato što će pokušati da tvoju porodicu okrenu protivtebe. Oni su spremni da tvojoj ženi napune mozak i da joj kažu da ćeš se ti, ako neostaneš ovde šest meseci, ponovo okrenuti drogi i da ćeš spaliti rođenu decu. ”

Kasnije te večeri, oko sedam sati, pozvao sam Old Brukvil u potrazi za

nestalom Vojvotkinjom, ali je i dalje bila negde daleko. Ipak, pružila mi se šansa darazgovaram s Gvin; objasnio sam joj da sam se danas upoznao sa mojimterapeutom i da mi je postavljena subdijagnoza (ma šta to značilo), na osnovukoje sam ja kompulzivni narkoman, i imam seksualnu devijaciju, od kojih su obe ustvari osnovane i koje ih se, prema mom mišljenju, savršeno ne tiču. U svakomslučaju, terapeut mi je rekao da sam podvrgnut terapiji u okviru koje će mi bitiograničeno primanje novca i masturbacija – da će mi biti dopušteno samo onolikonovca koliko mi je potrebno za automate i da ću smeti da masturbiram samo jednom u nekoliko dana. Pretpostavio sam da je ova poslednja restrikcija je bila

podstaknuta za jačanje samodiscipline.Zamolio sam Gvin da mi doturi par hiljada dolara zamotanih u par čarapa i

da mi ih potom prosledi. Nadajmo se, da će one proći neopaženo kroz gestapo,rekao sam joj, ali, bilo kako bilo, to je bilo najmanje što je mogla učiniti za mene,posebno nakon devet godina tokom kojih mi je bila glavni pomoćnik. Odlučio samse da Gvin ne spomenem restiktivne mere u pogledu masturbacije, mada samsumnjao da će to biti i veći problem od restrikcije novca. Na kraju krajeva, ja sambio trezan svega nekoliko dana, i već sam dobijao spontane erekcije bez ikakvogstimulansa.

S mnogo tužnije strane, pre nego što sam spustio slušalicu Gvin, Čeni jedošla na telefon i rekla: ”Da li si ti u Atlanti zato što si mamu gurnuo nizstepenice?”

Odgovorio sam: ”To je jedan razlog, palčice. Tata je bio veoma bolestan inije znao šta radi.”



413

”Ako si još uvek bolestan, mogu li opet da poljubim tvoje bolesno mesto dase izleči?”

”Nadam se,” rekao sam tužno. ”Možda ti možeš tako da izlečiš i moje imamine boljke.” Osetio sam da mi na oči naviru suze.

”Pokušaću,” rekla je, s najvećom ozbiljnošću.Ugrizao sam se za usnu, boreći se sa sobom da ne zaplačem. ”Znam da ćešda uspeš, draga. Znam da hoćeš.” Potom sam joj rekao da je volim i spustioslušalicu. Pre nego što sam otišao u krevet te večeri, kleknuo sam na kolena iizgovorio molitvu – da Čeni poljubi naše boljke i da ih izleči. A onda će sve opetbiti u redu.

Probudio sam se sledećeg jutra spreman da se suočim sa reinkarnacijomAdolfa Hitlera, ili možda doktorom Jozefom Mengeleom? U svakom slučaju, ceo

rehabilitacioni centar –pacijenti i osoblje – okupljao se ovog jutra u auditorijumuna redovni grupni sastanak u skladu s dnevnim rasporedom. To je bio ogromanprostor bez odeljenja. Sto dvadeset stolica jedna do druge bilo je poređano uvelikom krugu, a u prednjem delu prostorije je bila mala platforma sa pultom,odakle bi govornik tog dana s drugim narkomanima podelio svoju priču onevoljama koje mu je u život donela zavisnost od droge.

Sada sam sedeo samo kao jedan od pacijenata u velikom krugu doktora imedicinskih sestara koji su bili narkomani (ili Marsovci, s planete Talbot Mars,kako sam o njima počeo da razmišljam i da ih nazivam). U ovom trenutku, sve oči

su bile uprte u današnjeg govornika – ženu koja je izgledala jadno u svojim ranimčetrdesetim, koja je imala zadnjicu veličine Aljaske i užasne akne, onu vrstu kojase obično nalazi kod mentalno obolelih pacijenata koji su veći deo svog životaproveli na psihoticima.

”Zdravo,” rekla je ona bojažljivim glasom. ”Ja se zovem Suzan, i ja sam…uh…alkoholičarka i narkomanka.”

Svi Marsovci u sobi, kao i ja, odgovorili smo poštujući svoju dužnost tako štosmo rekli: ”Zdravo, Suzan!” na šta je ona pocrvenela i potom pognula glavu kao da je pretrpela poraz – ili da to nije bila pobeda? U svakom slučaju, uopšte nisam

sumnjao da je teška gnjavatorka.Sada je zavladala tišina. Očigledno, Suzan nije bila neki vrstan javni

govornik, ili je imala kratke spojeve u mozgu od svih lekova koje je uzimala. Kad jeSuzan pribrala misli, za momenat sam pažljivo pogledao Daga Talbota. On jesedeo u začelju sobe sa pet članova osoblja s obe strane. Imao je kratku sedukosu, i izgleda da je bio kasnih pedesetih ili ranih šezdesetih. Imao je mlečno belu



414

kožu, i četvrtaste vilice, namrgođen izraz lica koji biste najpre povezali sazločestim upravnikom, tipom zatvorskog starešine koji pre nego što pritisnedugme za izvršenje smrtne kazne gleda osuđenog u oči i kaže mu: ”Ja ovo radimsamo za tvoje dobro.”

Konačno, Suzan je nastavila. ”Ja…sam…uh…trezna…već skoro osamnaestmeseci, a u tome ne bih uspela bez pomoći i podsticaja…uh…Dag Talbota.” Ondase okrenula ka Dag Talbotu i pognula glavu, na šta je cela sala skočila na noge ipočela da tapši – cela prostorija osim mene. Bio sam isuviše šokiran posmatrajućiprizor kako se više od stotinu Marsovaca ulizuje kako bi dobili nazad svoje dozvoleza rad.

Dag Talbot je nonšalantno odmahivao rukom dok su mu Marsovcifrenetično aplaudirali, kao da hoće da kaže: ”Oh, molim vas, prosto mi jeneprijatno! Ja obavljam svoj posao iz čiste ljubavi prema čovečanstvu!” Međutim,

nisam nimalo sumnjao da je osoblje, dok je on uživao u trenucima svoje slave,budno motrilo ko u publici nije aplaudirao dovoljno glasno.

Dok je Suzan nastavljala da gnjavi sa svojim govorom, ja sam počeo daokrećem vrat na sve strane ne bih li pronašao loknavu plavušu božanstvenog lica iprelepog tela, i ubrzo sam je spazio kako sedi u krugu preko puta mane. Zaista jebila lepa. Imala je nežne, anđeoske crte – ne izvajane crte modela poputVojvotkinje, ali su opet bile lepe.

Iznenada su Marsovci opet skočili na noge, i Suzan se postiđeno poklonila.Potom je prišla Dagu Talbotu, nagnula se i zagrlila ga. Međutim, nije to bio

srdačan zagrljaj; ona je telo držala na distanci od njegovog tela. To je bio način nakoji bi verovatno nekoliko preživelih pacijenata zagrlilo doktora Mengelea,prilikom groznog sastanka – neka vrsta ekstremne verzije Stokholm sindroma, gdebi taoci došli da odaju duboko poštovanje porobljivaču.

Sada je jedan član osoblja počeo i sam da gnjavi kao ona. Kad Marsovcibudu ustali ovog puta, onda ću i ja. Svi su zgrabili ruke ljudi koji su sedeli sa obestrane do njih, a to sam uradio i sam.

U isti mah, mi smo svi pognuli glave i počeli da recitujemo AA mantru:”Bože, podari mi stamenost da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim,

hrabrost da promenim stvari koje mogu, i mudrost da spoznam razliku.”Sada su svi aplaudirali, pa sam to takođe uradio i ja – samo što sam ovog

puta to radio iskreno. Na kraju krajeva, uprkos tome što je u svemu tome bilonekih foliranja, nije se moglo poreći da je terapija u Društvu anonimnihalkoholičara bila fantastična stvar, stvar koja je spasila živote miliona ljudi.



415

U zadnjem delu prostoije nalazio se pravougaoni sto s nekoliko posuda kafei nekim kolačima i keksom. Kad sam se uputio u tom pravcu, začuo sam nepoznatglas kako viče: ”Džordan! Džordan Belfort!”

Okrenuo sam se i – Bože moj! – bio je to Dag Talbot. On mi je prilazio, sa

srdačnim osmehom na bledom licu. Bio je visok, oko sto osamdeset petcentimetara, mada nije izgledalo da je u dobroj formi. Nosio je skupoceni plavisportski sako i sive široke pantalone. Mahao mi je da mu priđem.

U tom trenutku, mogao sam da osetim kako se sto pet pari očiju pretvarada ne gleda u mene – ne, zapravo je bilo sto petnaest pari očiju, zato što je toglumilo i osoblje.

On mi je pružio ruku. ”Dakle, konačno da se upoznamo,” rekao je on,klimajući glavom značajno. ”Drago mi je. Dobro došao u Talbot Marš. Imam osećajda smo mi sličnog kova. Bred mi je ispričao o tebi. Jedva čekam da čujem priče. Ja

imam neke svoje – ni blizu tako dobre kao tvoje, siguran sam.”Nasmejao sam se i prodrmao ruku mog novog prijatelja. ”I ja sam o tebi čuo

mnogo toga,” rekao sam, odolevši potrebi da mi se omakne ironičan ton.Stavio mi je ruku na rame. ”Dođi,” rekao je srdačno, ”hajdemo u moju

kancelariju nakratko. Izdvojiću te danas, kasnije u toku popodneva. Preći ćeš naono brdo u jedan od apartmana. Ja ću te odvesti tamo.”

I za tili čas, ja sam znao da je ovaj rehabilitacioni centar u velikoj opasnosti.Vlasnik – nedodirljivi, jedan i jedini Dag Talbot – postao je moj novi najboljiprijatelj, i svaki pacijent i član osoblja je to dobro znao. Vuk je bio spreman da

pokaže zube – čak i u lečilištu.

Ispostavilo se da je Dag Talbot pristojan i prijatan čovek, tako da smo dobrihsat vremena proveli razmenjujući ratne priče. U stvari, kako sam ubrzo saznao,praktično svi narkomani podvrgnuti programu odvikavanja delili su istu morbidnuželju da igraju igru ”Možeš li da nadmašiš ludilo moje zavisnosti od droge ialkohola? Očigledno, Dagu nije bilo potrebno dugo vremena da shvati da sam gaozbiljno prevazišao, i do trenutka u kojem sam mu ispričao kako sam isekaonameštaj mesarskim nožem čuo je dovoljno.

Zato je promenio temu i počeo da objašnjava kako se nalazi usred velikogposla u okviru kojeg će da objavi javno ponudu za svoju kompaniju. Potom mi jedodao nekakve dokumente, da ilustruje kako je sklopio sjajnu pogodbu. Pomnosam ih proučio, mada mi je bilo teško da se usredsredim. Očigledno, nešto mi jekliknulo u glavi čak i što se tiče Volstrita, tako da nisam uspeo na da ih pregledamtako brzo kao inače.



416

Potom smo ušli u njegov crni Mercedes i on me je odveo u moj apartman,koji se nalazio odmah niz put iz rehabilitacionog centra. To, u stvari, nije bio deoTalbot Maša, ali je Dag sredio sa menadžmentom kompanije koji je upravljaokompleksom, tako da su otprilike trećinu od pedeset pridodatih stanova nastanili

Talbotovi pacijenti. Još jedan centar pofita, pomislio sam.Dok sam izlazio iz njegovog Mercedesa, Dag je rekao: ”Ako postoji bilo štašto mogu da uradim za tebe, ili ako se bilo ko od članova osoblja ili pacijenta nebude ponašao lepo prema tebi, samo mi reci i ja ću se lično za to pobrinuti.”

Zahvalio sam mu se, zaključivši da postoji devedeset devet odstoverovatnoće da ću o tom problemu imati prilike da razgovaram s njim pre negošto isteknu četiri nedelje. Potom sam se uputio u lavlju jazbinu.

Tu je bilo šest zasebnih stanova u svakoj kući, a moj stan je bio na drugomspratu. Popeo sam se uz stepenice i pronašao ulazna vrata svog stana otvorena.

Unutra su bila dva moja cimera, sedeli su u dnevnoj sobi za kružnim stolomnačinjenim od nekog veoma jeftinog svetlog drveta. I revnosno su nešto zapisivaliu svoje beležnice.

”Zdravo, ja sam Džordan,” rekao sam. ”Momci, drago mi je što sam vasupoznao.”

Pre nego što su se predstavili, jedan od njih, visoki, plavi čovek u ranimčetrdesetim, rekao mi je: ”Šta je želeo Dag Talbot?”

Potom je na to onaj drugi, koji je inače veoma lepo izgledao, dodao: ”Da,otkud to da ti znaš Daga Talbota?”

Nasmejao sam im se i rekao: ”Da, i meni je veoma drago što smo seupoznali.” Potom sam prošao pored njih ne izgovorivši više nijednu reč, otišao uspavaću sobu i zatvorio vrata. Unutra su bila tri kreveta, jedan od njih je bionenamešten. Bacio sam svoj kofer pored njega i seo na dušek. S druge strane sobenalazio se jeftin televizor na jeftinoj drvenoj vitrini. Uključio sam ga i počeo daslušam vesti.

Minut kasnije na mene su se obrušili moji cimeri. Plavokosi mi je rekao: ”Tose ne smatra ispravnim razmišljanjem.”

Ispravno razmišljanje? Isuse Hriste! Da su znali samo koliko mi je mozak bio

poremećen! ”U redu, ja veoma cenim to što brinete za moju bolest,” rekao samodsečno, ”ali, ja nisam gledao televiziju već nedelju dana, zašto me onda, akonemate ništa protiv, ne ostavite na miru i počnete da vodite računa o svojojbolesti? Ako ja želim da razmišljam onako kako ne bi trebalo, onda ću upravo to ida uradim.”



417

”Pa dobro, kakav si ti onda doktor?” upitao me je plavokosi optužujućimtonom.

”Ja uopšte nisam doktor, a kako stoje stvari s telefonom koji ovde stoji?”Pokazao sam na braon telefon koji je stajao na drvenom stolu. Iznad njega se

nalazio mali pravougaoni prozor, kojeg je hitno trebalo oprati. ”Da li nam jedopušteno da ga koristimo ili bi se i to smatralo neispravnim načinomrazmišljanja?”

”Ne, možeš da ga upotrebiš,” rekao mi je onaj lepi, ”ali pozive plaća samoonaj koji prima poziv.”

Klimnuo sam glavom. ”Kojoj ti vrsti doktora pripadaš?””Ja sam bio oftalmolog, ali sam izgubio dozvolu za rad.””A ti?” upitao sam plavokosog, koji je definitivno bio član Hitlerovog

omladinskog pokreta. ”Da li si i ti izgubio dozvolu za rad?”

Potvrdno je klimnuo glavom: ”Ja sam zubar, i zaslužio sam da mi se oduzmedozvola.” To je izgovorio kao robot. ”Ja bolujem od užasne bolesti i moram da seizlečim. Zahvaljujući osoblju u Talbot Maršu, ja sam već načinio krupne korake upravcu mog izlečenja. Kad mi u jednom trenutku budu rekli da sam izlečen,pokušaću da povratim svoju dozvolu za rad.”

Odmahnuo sam glavom kao da čujem nešto što se kosi sa zakonima logike,potom sam podigao slušalicu i počeo da okrećem broj telefona u Old Brukvilu.

Zubar je rekao: ”Razgovor koji traje duže od pet minuta se ne odobrava. Tonije dobro za oporavak.”

Očni lekar je dodao: ”Osoblje će da te sankcioniše u tom pogldu.””Oh, zaista?” rekao sam. ”A kako će, do đavola, to da saznaju?”Obojica su samo podigli obrve i bezazleno slegnuli ramenima.Nasmejao sam im se bezizražajno. ”U redu, izvinite, sada moram da obavim

par telefonskih razgovora. Trebalo bi da krenem za otprilike sat vremena.”Trenutak kasnije, Gvin se javila na telefon. Izmenili smo srdačne pozdrave, a

potom je prošaputala: ”Poslala sam ti hiljadu dolara u čarapama. Da li si ihdobio?”

”Nisam još,” rekao sam. ”Možda će stići sutra. Što je još važnije, Gvin, ne

bih želeo da te dovedem u neprijatnu situaciju da od tebe tražim da pozovešNadin, znam da je kod kuće i da neće hteti da dođe na telefon, i to je u redu.Nemoj ni da joj kažeš da sam zvao. Samo se javi svako jutro i dovedi decu daporazgovaram s njima. Pozvaću oko osam, u redu?”

”U redu,” rekla je Gvin. ”Nadam se da ćete ti i gospođa Belfort prevazići ovukrizu. Ovde je vrlo tiho. I vrlo tužno.”



418

”I ja se nadam, Gvin. Iskreno se nadam.” Razgovarali smo još par minuta prenego što smo se pozdravili.

Kasnije te večeri, pre devet sati, primio sam svoju prvu ličnu dozu ludilaTalbot Marša. U dnevnoj sobi je bio sastanak za sve stanovnike kuće, gde je

trebalo da podelimo sve uvrede koje su nam se tokom dana nagomilale. To jeimalo naziv sastanak desetog koraka, zato što je na neki način bilo u vezi sadesetim korakom programa Društva anonimnih alkoholičara. Međutim, kad samuzeo knjigu njegovog programa i pročitao deseti korak – koji se sastojao u tomeda se nastavi vođenje ličnog inventara i istakne sve ono u čemu grešimo, kao i dato priznamo – nisam mogao ni da zamislim kako se to primenjuje u praksi naovom sastanku.

Bilo kako bilo, sada smo nas osmoro sedeli u krugu. Prvi doktor, neugledanćelavko u svojim ranim četrdesetim, rekao je: ”Ja se zovem Stiv, ja sam zavisan od

alkohola, droge i seksa. Trezan sam četrdeset dva dana.”Drugih šest doktora je reklo: ”Zdravo, Stiv!” A to su rekli s takvim

zadovoljstvom da bih, da ih nisam poznavao bolje, mogao da se zakunem da gavide po prvi put.

Stiv je rekao: ”Ja sam danas bio ogorčen samo jedanput, a uvredio me jeDžordan.”

To me je odmah probudilo! ”Ja te uvredio?” uzviknuo sam. ”Čuj, drugar, jati danas nisam uputio ni dve reči. Kako sam onda mogao da te uvredim?”

Moj omiljeni zubar je rekao: ”Nije ti dopušteno da se braniš, Džordan. To

nije svrha ovog sastanka.””U redu, izvini,” promrmljao sam. ”A koja je upravo svrha ovog šašavog

sastanka, zato što to nikako ne mogu sam da odgonetnem.”Oni su svi u isti mah odmahnuli glavom, kao da sam glup ili nešto slično.

”Svrha ovog sastanka,” objasnio je nacistički zubar, ”je da zadržavanje uvreda inezadovoljstva može da remeti tvoj oporavak. Dakle, svako veče mi se okupljamoi objavljujemo svaku uvredu koju smo doživeli tokom dana.”

Pogledao sam u grupu, i svi do poslednjeg su oborili ivice usana nadole irazborito klimali glavama.

Odmahnuo sam glavom s gnušanjem. ”U redu, da li mogu barem da čujemzašto se dobri stari Stiv uvredio i naljutio na mene?”

Svi su klimnuli glavom, a Stiv je rekao: ”Uvredio si me svojim odnosom sDagom Talbotom. Svi smo mi ovde mesecima – neki čak i skoro godinu dana – iniko od nas čak nije imao ni priliku da porazgovara s njim. Pa ipak, on te je odveokući u svom Mercedesu.”



419

Počeo sam da se smejem Stivu u lice. ”I zato se ljutiš na mene? Zato što me je odvezao u svom prokletom Mercedesu?”

On je klimnuo i spustio glavu u znak poraza. Par sekundi kasnije predstavilase sledeća osoba, na isti retardiran način, a onda je rekao: ”I mene he uvredio

Džordan, i ogorčen sam što je on ovde došao privatnim avionom. Ja nemam novcačak ni za hranu, a ti letiš privatnim avionom?”Pogledao sam po prostoriji i svi su se slagali s tim i potvrdno klimali

glavama. Rekao sam: ”Postoji li još neki razlog zbog kojih sam vas uvredio iogorčio?”

”Ima,” rekao je on. ”I ja sam ogorčen tvojim odnosom s Dag Talbotom.”Ponovo su svi počeli da klimaju glavom.

Potom se sledeći doktor predstavio kao alkoholičar, narkoman i kao čovekkoji oseća prisilnu potrebu za hranom, i rekao: ”Mene je uvredila samo jedna

stvar, i to isto tako od strane Džordana.””Dobro, napred willikers,” promrmljao sam, ”to je prokleto iznenađenje! Da

li biste hteli i da mi udovoljite i da mi kažete koja je to stvar?”On je stisnuo usne. ”Iz istih razloga iz kojih i oni, kao i zbog toga što ne

moraš striktno da se pridržavaš pravila ove ustanove zbog svog odnosa sa DagomTalbotom.”

Pogledao sam po sobi i svi su potvrđivali to isto klimajući glavom.Jedan po jedan, svih sedam mojih prijatelja pacijenata delili su istu

ogorčenost prema meni. Kad je došao red na mene, ja sam rekao: ”Zdravo, moje

ime je Džordan, i ja sam alkoholičar, narkoman koji konzumira kvalude i kokain. Jasam takođe narkoman koji koristi ksanaks i valijum i morfijum i klonopin i GHB imarihuanu i perkocet i meskalin i sve ostalo, uključujući u sve to skupe kurve,srednje skupe kurve i one najjeftinije što šetaju ulicama, ali samo onda kadosećam potrebu da kažnjavam sebe. Ponekad odem na masažu u jednu od onihkorejskih prostorija, gde mi ga mlada Korejanka izdrka bebinim uljem. Ja joj uvekdam dodatnih par stotina dolara ako mi jezikom nadraži zadnjicu, ali mi to nekaduspe ili ne, zbog prepreke što govorimo različitim jezicima. U svakom slučaju,,nikada ne nosim kondom, jednostavno iz principa. Trezan sam pet dana, i šetam

se naokolo sa stalnom erekcijom. Užasno mi nedostaje žena, i ako stvarno želiteda vas još više uvredim i ogorčim, mogu da vam pokažem njenu sliku.” Slegnuosam ramenima. ”U svakom slučaju, vi ste mene uvredili time što ste ispali prokletepičke i što ste pokušali da svoje lično životno nezadovoljstvo iskalite na meni. Akozaista želite da se usredsredite na svoj oporavak, prestanite da gledate napolje ipogledajte se malo iznutra, zato što ste prokleta uvreda za čovečanstvo. I, uzgred,



420

u pravu ste što se tiče jedne stvari – ja jesam prijatelj s Dag Talbotom, zbog čegavam želim sreću ako sutra budete pokušali da me ocinkarite kod osoblja.” S timrečima, izašao sam iz kruga i rekao: ”Izvinite, moram da obavim par telefonskihpoziva.”

Moj omiljeni zubar je rekao: ”Mi moramo još da diskutujemo o tvojimzaduženjima, o tome šta moraš ovde da radiš. Svaka osoba ima zaduženje da čisti jedan deo. Ti bi ove nedelje trebalo da čistiš kupatilo.”

”Ne slažem se s tim,” promrmljao sam. ”Počevši od sutra, ovde će postojatičistačica. S njom možete da porazgovarate o tome.” Otišao sam u spavaću sobu,zalupio vrata, i okrenuo Alana Lipskog da mu ispričam o potpunom ludiluMarsovaca iz Talbota. Smejali smo se dobrih petnaest minuta i počeli da pričamoo dobrim starim vremenima.

Pre nego što sam spustio slušalicu, upitao sam ga da li se čuo sa

Vojvotkinjom. On mi je rekao da nije razgovarao s njom, zbog čega sam bio joštužniji kad sam spustio slušalicu. Sada je proteklo gotovo nedelju dana, i stvari uvezi s njom postajale su sve zlokobnije. Uključio sam televizor i pokušao dazaspim, ali mi, kao i obično, san nije nailazio na oči. Konačno, negde otprilike okoponoći, uspeo sam da zaspim – okončavši još jedan dan tokom kojeg sam uspeoda ostanem trezan i sve vreme s nekontrolisanom erekcijom u gaćicama.

Sledećeg jutra, tačno u osam sati, pozvao sam Old Brukvil. Telefonska

slušalica je podignuta posle prvog zvona.”Halo?” rekla je nežno Vojvotkinja.”Nad? Da li si to ti?”Toplim glasom: ”Da, to sam ja.””Kako si?””Dobro sam. Dosledno sledim svoja zaduženja, pretpostavljam.”Duboko sam uzdahnuo i polako izdahnuo. ”Ja…ja sam zvao da bih pozdravio

decu. Da li su tu?””Šta nije u redu?” rekla je tužno. ”Ne želiš da razgovaraš sa mnom?”

”Ne, naravno da želim da razgovaram s tobom! Ništa na svetu ne želim takokao da razgovaram s tobom. Samo sam mislio da ne želiš da razgovaraš samnom.”

Ljubazno: ”Ne, to nije istina. Ja želim da razgovaram s tobom. U dobru i zlu,ti si još uvek moj muž. Pretpostavljam da je ovo onaj deo koji se tiče zla, zar ne?”



421

Osetio sam da mi suze naviru na oči, ali sam uspeo da ih zadržim. ”Ne znamšta da kažem, Nad. Ja…jako mi je žao zbog svega što se desilo…Ja…Ja–“

”Prestani,” rekla je ona. ”Nemoj da mi se izvinjavaš. Razumem šta se desilo,i ja ti opraštam. To je lagan deo, praštanje. Zaborav je potpuno drugačija stvar.”

Ućutala je. ”Međutim, ja ti opraštam. I želim da nastavimo dalje. Želim dapokušam da učinim da naš brak funkcioniše. Još uvek te volim, uprkos svemu.””I ja tebe volim,” rekao sam, kroz suze. ”Više nego što možeš da slutiš, Nad.

Ja…ja ne znam šta da kažem. Ne znam kako se to desilo. Ja… nisam spavaomesecima i”– duboko sam uzdahnuo – ”nisam znao šta radim. Sve mi sezamaglilo.”

”Ja sam isto toliko kriva kao i ti,” rekla je ljubazno. ”Posmatrala sam te kakose ubijaš i stajala pored tebe ne preduzimajući ništa. Mislila sam da ti na taj načinpomažem, dok sam, u stvari, radila upravo suprotno. Nisam znala.”

”Nije to tvoja krivica, Nad, već moja. Samo što se dešavalo tako polako,tokom dugog niza godina, da nisam osetio šta će da usledi. Pre nego što sampostao svestan, već sam izgubio kontrolu. Uvek sam sebe smatrao snažnomličnošću, ali je droga bila jača.”

”Nedostaješ deci. Nedostaješ i meni. Danima sam želela da porazgovaram stobom, ali mi je Denis Mejnard rekao da bi trebalo da sačekam dok potpuno neprođeš kroz fazu detoksikacije.”

Ta ništarija od doušnika! Uhvatiću ja tog nitkova! Duboko sam udahnuo,pokušavajući da se smirim. Poslednja stvar koja mi je u ovom času bila potrebna

to je da izgubim kontrolu i da počnem da vičem i mahnitam u toku telefonskograzgovora s Vojvotkinjom. Morao sam da joj dokažem da sam i dalje razumančovek, da me droga nije trajno izmenila. ”Znaš,” rekao sam hladnokrvno, ”dobro je što si mi poslala ona druga dva doktora u bolnicu” – nisam hteo da uputrebimreči psihijatrijsko odeljenje – ”zato što ne možeš ni da zamisliš koliko mi je DenisMejnard bio antipatičan. Samo zbog njgea nisam hteo da odem u rehabilitacionicentar. Jednostavno je u njemu bilo nešto što me je navelo na pogrešan izbor.Pomislio sam da je bacio oko na tebe.” Čekao sam da mi kaže kako sam lud.

Prigušeno se nasmejala. ”Smešno je što kažeš. Lori je pomislila to isto.”

”Stvarno?” rekao sam, dok sam u isti mah u srcu položio zavet da ću gaubiti. ”Pomislio sam da sam samo paranoičan!”

”Ne znam,” rekao sam zanosnoj Vojvotkinji. ”U početku sam bila u isuviševelikom šoku da bih to primetila, ali me je onda pozvao da odemo u bioskop, štosam smatrala neprimerenim.”



422

”Da li si otišla?” Najprikladniji metod smrti, pomislio sam, bio bi krozgubitak krvi posredstvom kastracije.

”Nisam!” Naravno da nisam otišla! Nije bilo prikladno što me je pozvao. Usvakom slučaju, otišao je narednog dana i tad sam poslednji put čula za njega.”

”Kako to da nisi došla kod mene u bolnicu, Nad? Užasno si mi nedostajala.Sve vreme sam mislio na tebe.”Nastupila je tišina koja je dugo potrajala, ali sam sačekao. Bio mi je

potreban odgovor. Još uvek su mi se misli borile zašto ova žena, moja žena – kojame očigledno voli – nije došla da me poseti nakon pokušaja samoubistva. To mi jednostavno nije zvučalo logično.

Nakon dobrih deset sekundi, ona je rekla: ”Prvo sam se plašila zbog onogšto se desilo na stepenicama. Teško je to objasniti, ali ti si tog dana bio potpunodruga osoba, kao da si bio posednut ili nešto slično. Ne znam. A onda mi je Denis

Mejnard rekao da nikako ne bi trebalo da dođem da te vidim dok ne odeš ulečilište. Nisam znala da li govori ispravno ili greši. Ja nisam znala šta da radim, aon se pojavio u ulozi eksperta. U svakom slučaju, važno je samo da si otišao nalečenje, zar ne?”

Želeo sam da kažem ne, ali nije bio pravi čas da počnem da se raspravljam.Imam ostatak života da se raspravljam s njom. ”Da, u redu, ovde sam, i to jenajvažnija stvar.”

”Koliko ti teško pada odvikavanje?” upitala je, promenivši temu.”Ja još nisam počeo sa tim procesom, ili nisam ništa osetio za sada.

Verovala ili ne, onog sekunda kad sam došao ovde izgubio sam potrebu zadrogom i pilulama. Teško to mogu da objasnim, ali ja sam sedeo u čekaonici inajednom je kompulsivna potreba napustila. U svakom slučaju, ovo mesto je naneki način ćaknuto, najblaže rečeno. Ono što me održava treznim nije TalbotMarš, već ja sam.”

Sada veoma nervozna: Međutim, ti ostaješ tu i narednih dvadeset osamdana. Zar ne?”

Blago sam se nasmejao. ”Da, možeš da odahneš, draga; ostajem. Potrebnami je pauza od svog onog ludila. U svakom slučaju Društvo anonimnih alkoholičara

je stvarno dobra stvar. Pročitao sam njegov program rada i zaista je vredanpoštovanja. Odlaziću na sastanke kad se budem vratio kući, čisto zbog toga da seslučajno ne bih vratio starom ponašanju.”

Sledećih pola sata smo proveli pričajući telefonom, i do kraja razgovora biosam svestan da mi se Vojvotkinja vratila. Znao sam to. To sam mogao da osetim umojim kostima. Rekao sam joj za sve moje erekcije, i ona mi je obećala da će mi u



423

pogledu toga pomoći čim se vratim kući. Pitao sam je da li bi htela da sa mnomvodi ljubav preko telefona, ali je to odbila. Mada bih ja njoj u tom pogledu izašaou susret. Na kraju, shvatio sam, ona će prekinuti razgovor.

Potom smo razmenili reči volim te i obećanja da jedno drugom pišemo

svakog dana. Pre nego što sam pustio slušalicu, rekao sam joj da ću je zvati triputa dnevno.Narednih nekoliko dana je proteklo bez nekih značajnih događaja, i pre

nego što sam toga postao svestan, ja sam čitavih nedelju dana živeo bez droge.Svakog dana smo imali na raspolaganju vreme koje smo posvećivali samo

sebi, da odemo u gimnastičku salu i slično, i ja sam se brzo ubacio u malu grupuMarsovaca koji su mi se ulizivali. Jedan od doktora – anesteziolog koji je imaonaviku da sebi daje anesteziju dok su mu pacijenti ležali na stolu – bio je u TalbotMaršu već preko godinu dana, tako da je ovde dovezao i svoja kola. To je bila

krntija, siva Tojota sa zadnjim vratima, ali je služila svrsi.Do gimnastičke sale je bilo je potrebno desetak minuta, ja sam seo na

zadnje sedište s desne strane, na sebi sam imao sivi Adidas šorc i majicu bezrukava, kad mi se naglo digao. To su verovatno bile vibracije od četvorocilndričnogmotora, ili neravnine na putu, ali nešto je poslalo par pinti krvi u moje slabine. Bila je to velika, kao kamen tvrda erekcija, ona vrsta koja se čoveku zalepi o donji veš imora da je reguliše i udesi, inače može da ga izludi.

”Pogledajte ovo,”rekao sam, svukavši šorc nadole i pokazaujući Marsovimamoj penis.

Oni su se svi okrenuli i zurili. Da, pomislio sam, izgledala je dobro. Uprkosmojoj visini, Bog je bio veoma dobar prema meni što se toga tiče. ”Nije tako loše!”rekao sam mojim prijateljima doktorima, kad sam zgrabio svoj penis i par puta gapovukao. Potom sam ga lupio o stomak, što je proizvelo tup zvuk.

Konačno, nakon četvrtog tupog udarca, svi su počeli da se smeju. Bio je toredak trenutak lakoće u Talbot Maršu, trenutak muškog druženja, trenutakdruženja među Marsovcima, gde se uobičajene norme društvene pristojnostimogu zaboraviti, a fobija od drugih ljudi potpuno zanemariti, i muškarci mogu bitisamo to što jesu: muškarci! To popodne sam lepo vežbao u gimnastičkoj sali, a

ostatak dana mi je prošao bez nekih bitnijih događaja.Sledećeg dana, odmah nakon ručka, ja sam sedeo u užasno dosadnoj grupi

na terapeutskom sastanku. Moja savetnica je ušla, i pozvala me daporazgovaramo.



424

Nisam mogao biti srećniji – sve dotle dok nakon dva minuta, dok smo sedeliu njenoj maloj kancelariji nije nagnula glavu u stranu pod oštrim uglom i rekla,upotrebivši ton Velikog Inkvizitora, ”Dakle, kako si, Džordane?”

Okrenuo sam ivice usana nadole i slegnuo ramenima. ”Dobro sam, izgleda.”

Ona se nasmejala oprezno i upitala me: ”Da li nedavno imao nekekompulzivne potrebe?””Ne, nisam uopšte,” rekao sam. ”Na skali od jedan do deset, rekao bih da se

moja kompulzivna pootreba za drogom svela na nulu. Možda čak i manje odtoga.”

”Oh, to je veoma dobro, Džordane. Vrlo, vrlo dobro.”Šta me sad ona to ispituje? Znao sam da mi ovde nešto nedostaje. ”Ja sam

sada malo zbunjen. Da li vam je neko rekao da sam razmišljao o tome da uzmemdrogu?”

Preispitao sam svoje kratkotrajno pamćenje i nisam mogao da se setimnikakve slične potrebe, osim što sam osećao neodoljivu potrebu da izađem izovog mesta, da se vratim kući kod Vojvotkinje i da je jebem punih mesec dana.”Ne, nisam imao nikakve potrebe. Mislim, nedostaje mi žena i sve u tom smislu, i jako bih voleo da se vratim kući i da budem s njom, ali ništa više.”

Ona je skupila usne i polako klimnula glavom, a zatim me upitala: ”Da li steosećali potrebu da se obnažujete javno?”

”Molim?” odsečno sam je upitao. ”O čemu vi to govorite? Šta mislite, dasam ja egzibicionista ili nešto slično?” odmahnuo sam glavom s gađenjem.

”Dobro,” rekla je ona strogo, ”primila sam danas tri pismene žalbe, od trirazličita pacijenta, i svi tvrde da ste se obnažili pred njima – da ste svukli svoj šorc imasturbirali u njihovom prisusutvu.”

”To su čiste gluposti,” rekao sam glasno. ”Nisam drkao, za ime Božje. Samosam ga povukao par puta i lupio o stomak kako bismo mogli da čujemo zvuk. To jesve. Šta u tome ima toliko problematično. Tamo odakle ja dolazim, maloobnaženosti među muškarcima nije stvar o kojoj bi nekome trebalo pisati.”Odmahnuo sam glavom. ”Samo sam se zajebavao. Ja imam erekciju otkako samdošao ovde. Mislim da mi se penis konačno probudio od svih onih droga.

Međutim, pošto to izgleda uznemiruje okolinu, ja ću zmiju držati u zatvorunarednih nekoliko nedelja. Nema nikakvih problema.”

Ona je klimnula glavom. ”Dobro, vi morate da shvatite da ste traumatizovalineke druge pacijente. Njihov oporavak u ovom trenutku teče veoma labilno, isvaki iznenadni šok mogao bi ih vratiti njihovom starom krugu navika.”



425

”Da li ste vi rekli traumatizovali? Molim vas, pa to je preterivanje! Zar nemislite da je to malo prejak izraz? Mislim… Isuse! Mi govorimo o odraslimmuškarcima! Kako može da ih traumatizuje pogled na moj penis, osim ako,naravno, jedan od njih ne bi želeo da mi ga popuši. Mislite da možda može biti to

u pitanju?”Ona je slegnula ramenima. ”Ne bih mogla da kažem.””Dobro, reći ću vam da niko u tim kolima nije bio traumatizovan. To je bio

trenutak čisto muškog druženja, to je to. Jedini razlog zbog kojeg su me cinkarilibio je taj što su osoblju želeli da dokažu da su izlečeni ili oporavljeni ili bilo štadrugo. Bilo šta što će im vratiti dozvole za rad, zar ne?”

Ona je klimnula glavom. ”Očigledno.””Oh, pa vi to znate?””Da, naravno da to znam. I činjenica da mi svi prijavljuju upravo vas navodi

me da ozbiljno počinjem da se pitam u kojem su zaista stanju u pogledu njihovogoporavka.” Nasmejala se osmehom koji je pokazivao da je moj komentar uopštenije uvredio. ”U svakom slučaju, to ne menja činjenicu da je vaše ponašanje biloneprikladno.”

”Kako god kažete,” promrmljao sam. ”Neće se više ponoviti.””Pošteno,” rekla je, dodajući mi list papira sa otkucanim tekstom.

”Potrebno mi je samo da potpišete ovaj ugovor o ponašanju. Sve što u njemu piše jeste da se slažete s tim da se više ne obnažujete na javnom mestu.” Dodala mi jeolovku.

”Vi mora da se šalite sa mnom!”Ona je odmahnula glavom odrečno. Počeo sam da se smejem dok sam čitao

ugovor. Tu je bilo svega par redova, i pisalo je tačno ono što je rekla. Slegnuo samramenima i potpisao ga, potom ustao sa stolice i uputio ka vratima. ”Da li je tosve?” promrmljao sam. ”Slučaj zaključen?”

”Da, slučaj zaključen.”Dok sam se vraćao na moj terapeutski sastanak, imao sam čudan osećaj da

nije. Ti Marsovci iz Talbota su prilično čudni.

Narednog dana nastupio je čas za drugi sastanak za okruglim stolom. Još jednom, svih sto pet Marsovaca i dvanaestak članova osoblja posedalo je u velikikrug u auditorijumu. Dag Talbot, primetio sam, bio je očigledno odsutan.

Zato sam zatvorio oči i pripremio se za gnjavatorske govore. Nakon deset ilipetnaest minuta bio sam sav mokar i u polusnu, kad sam začuo: ”…DžordanBelfort, kojeg većina vas zna.”



426

Pogledao sam gore. Moj terapeut je u jednom trenutku preuzela da vodisastanak, i sada je pričala o meni. Zašto? Pitao sam se.

”Zato, umesto da danas imamo gosta za govornicom,” nastavila je mojterapeut, ”Mislim da bi najproduktivnije bilo kada bi Džordan s grupom podelio

svoja protekla zbivanja.” Ona je napravila pauzu i pogledala u mom pravcu.”Džordane, da li biste bili tako ljubazni da s nama podelite svoju priču?”Pogledao sam po prostoriji dok su svi Marsovci zurili u mene, uključujući

Širli Templ s njenim lepim plavim loknama. Ja sam još uvek bio pomalo zbunjenšta je zapravo moj terapeut želela da kažem. Posumnjao sam da je to imalo veze smojim seksualno devijantnim ponašanjem.

Naslonio sam se napred na mojoj stolici, zurio u mog terapeuta, i slegnuoramenima. ”Nema problema da se obratim grupi,” rekao sam, ”ali o čemu bisteželeli da pričam? Ja imam mnogo priča. Zašto ne odabete neku?”

Na te reči, svih sto pet Marsovaca su se okrenuli ka mom terapeutu.Izgledalo je kao da igramo tenis. ”U redu,” rekla je ona tonom terapeuta, ”možeteda pričate o čemu god hoćete u ovoj prostoriji. Ovo je veoma bezbedno i sigurnomesto. Međutim, zašto ne biste počeli od one priče u kolima pre neki dan, naputu do gimnastičke sale?”

Marsovci su se okrenuli nazad ka meni. Kroz smeh, rekao sam: ”Vi se šalite,zar ne?”

Sada su Marsovci ponovo pogledali u terapeuta… koja je skupila usne iodmahnula glavom, kao da hoće da kaže: ”Ne, mrtva sam ozbiljna.”

Kako ironično, pomislio sam. Moj terapeut mi ustupa centralnu pozornicu.Kako je to divno! Vuk – ponovo u akciji! To mi se dopalo. Činjenica je bila da su uprostoriji bila više od polovine bile žene. Komisija za hartije od vrednosti me jelišila prava da stanem pred gomilu i držim govor, a sada mi je terapeut vratila topravo i tu moć. Sada ću izvesti predstavu kakvu Marsovci nikada neće zaboraviti!

Klimnuo sam glavom i nasmejao se mom terapeutu. ”da li je u redu dastanem nasred prostorije i pričam? Mislim bolje kad se krećem?”

Sto pet Marsovaca se okrenulo ka mom terapeutu. ”Svakako, izvolite.”Izašao sam na sredinu sobe i netremice gledao u oči Širli Templ. ”Zdravo,

svima! Moje ime je Džordan, ja sam alkoholičar, narkoman i seksualno samdevijantan.”

”Zdravo, džordan!” srdačno su mi odgovorili, uz tu i tamo poneki prigušenismeh. Širli Templ je, međutim, užasno pocrvenela. Ja sam sve vreme gledao unjene krupne plave oči kad sam za sebe rekao da sam seksualno devijantan.



427

Rekao sam: ”Ja nisam baš i neki govornik pred masom ljudi, ali daću sve odsebe. U redu, odakle da počnem? Oh, moje erekcije – da, to je najprikladnijemesto, pretpostavljam. Evo u čemu je koren problema. Ja sam poslednjih desetgodina života proveo tako što mi je penis bio u poludrogiranom stanju usled svih

droga koje sam konzumirao. Mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, nisam jabio impotentan niti bilo šta slično tome, mada moram priznati da se desilo dahiljadu puta nije mogao da mi se digne zbog kokaina i kvaludea.”

Sada je usledio prasak smeha. Ah, Vuk iz Volstrita! Neka igra počne!Podigao sam ruku da ih utišam.

”Ne, ozbiljno, ništa nije smešno. Vidite, većim delom, kad nije uspeo da mise digne, onda sam tražio kurve, a to je bilo tri pta nedeljno. Dakle, ja samrazbacivao svoj novac kroz prozor – plaćajući hiljade dolara svakoj a da čak nisambio u stanju ni da spavam s njima. Sve je to bilo veoma tužno, i veoma skupo.

”U svakom slučaju, one bi obično uspele na kraju – barem one najbolje –mada je za to bilo potrebno i podsticanje rekvizitima i slično.” Savio sam nadoleuglove usana i slegnuo ramenima, kao da hoću da kažem: ”Seksualni rekviziti nepredstavljau nešto čega bi se trebalo stideti!”

Sada su se svi grohotom smejali, mada sam i ne gledajući znao da je tosmeh ženskog dela Marsovaca. Moje sumnje su bile potvrđene kad sam pogledaopo prostoriji i video kako me sve žene posmatraju sa neopisivim osmehom nasvojim dobrim marsovskim licima. Njihova marsovska ramena su se tresla gore-dole od svakog kikota. U međuvremenu, muški deo Marsovaca me je doslovno

strelio svojim marsovskim očima.Mahnuo sam rukom da ih zaustavim i nastavio: ”Nije važno, nije važno.

Vidite, ironija je da kad god sam bio sa svojom ženom, ja u stvari nikada nisamimao taj problem. Uvek mi se lako dizao kad sam bio s njom – po običaju – a kadbiste je videli, znali biste i zašto. Međutim, kad sam počeo da ušmrkavam jednuuncu kokaina dnevno, pa dobro, imao sam taj problem čak i sa njom.

”Pa ipak, sada kada nisam takao drogu više od nedelju dana, mislim da jemoj penis prošao kroz nekakvu čudnu metamorfozu, ili možda ponovno buđenje.Ja tako idem s erekcijom dvadeset tri sata dnevno… a možda i više!” sada se opet

prolomio urnebesan smeh među Marsovkinjama. Pogledao sam po prostoriji. Oh,da, imam ih! Sada su moje! Vuk, pripoveda svoju priču damama! Centralnapozornica!

”Bilo kako bilo, pomislio sam da će neki muškarci ovde ceniti moje stanje.Mislim, prosto mi je delovalo logično da i drugi ljudi trpe posledice bolesti, zarne?”



428

Pogledao sam po prostoriji i sve Marsovkinje su klimale glavama slažući sesa mojom konstatacijom, dok su Marsovci kimali glavom napred-nazad, zureći umene sa prezirom. Ja sam slegnuo ramenima. ”Dakle, u svakom slučaju, evo gde je počeo problem. Ja sam sedeo u kolima sa tri druga pacijenta – pacijenta bez

penisa, kako to sada shvatam – i mi smo se vozili do gimnastičke sale, kada sam,najverovatnije od vibracija u motoru ili možda neravnina na putu, ma šta bilo,odjednom dobio veliku erekciju!”

Pogledao sam po sobi, oprezno izbegavajući usplamtele poglede Marsovaca – uživajući umesto toga u zadivljenim pogledima svih Marsovkinja. Širli Templ jeoblizivala usne očekujući nastavak priče. Namignuo sam joj, i rekao: ”Dakle, to jebio jedan bezazlen trenutak u krugu muškaraca, ništa više. Ja neću sada poricatida sam par puta povukao zmiju” – Marsovkinje su opet prasnule u smeh – ”i nećuporicati da sam ga lupio o stomak jedanput ili dvaput” – još jedan talas smeha –

”ali sam sve uradio u šali. Nije to izgledalo kao da sam ga vukao divlje,pokušavajući da svršim na zadnjem sedištu kola, mada nikome ne bih sudio i da jeste. Mislim, svako ima svoja prava, zar ne?” Nepoznata žena međuMarsovkinjama je viknula: ”Dam svako ima svoja prava!” na šta jeostatakMarsovkinja počelo da tapši.

Podigao sam ruku dajući im znak da se utišaju, pitajući se koliko će osobljedozvoliti da ovo još potraje. Sumnjao sam da će me pustiti da govorim unedogled. Na kraju krajeva, za svaki sekund koji sam govorio neka osiguravajućakompanija je primala ček za svakog od ovih sto pet Marsovaca. ”Dakle, da

rezimiram, da vam kažem šta mi zaista smeta u vezi s celim ovim događajem, tošto su se ova tri čoveka koja su me prijavila, a čija će imena ostati anonimna –mada, ako mi se javite kasnije, rado ću vam reći ko su, kako biste ih izbegavali –smejala i šalila se na taj račun dok smo bili u kolima. Niko mi se nije suprotstavioniti ijednim znakom pokazao da sam prevršio meru dobrog ukusa.”

Odmahnuo sam glavom s gađenjem. ”Znate, isitna je da ja dolazim iz veomadisfunkciononalnog sveta – sveta koji sam sam izgradio – gde se stvari kaogolotinja i prostitutke i razvrat i sve vrste pokvarenog ponašanja smatrajunornalnim.

”Kada se sada svega setim, znam da je to pogrešno. I znam da je to ludilo.Međutim, evo me sada… danas… stojim ovde kao trezan čovek. Da, danas znamda je bacanje patuljka bilo pogrešno i da je grupni seks s četiri kurve pogrešnastvar i da je manipulisanje akcijama pogrešno i da nije bilo u redu to što sam varaosvoju ženu i to što sam zaspao za večerom u restoranu ili pored puta ili naletao na



429

automobile drugih ljudi zato što sam zaspao za volanom, znam ja da su sve testvari bile nemoralne i zle.

”Ja prvi priznajem da sam daleko, daleko od savršene osobe. Ja sam, ustvari, nesiguran i ponizan, i lako se zbunjujem.” Zastao sam, promenivši moj ton

u najozbiljniji. ”Međutim, ja odbijam da to pokažem. Ako moram da izaberemizmeđu smetnje i smrti, ja bih izabrao smrt. Dakle, da, ja sam slaba, nesavršenaličnost. Međutim, jednu stvar u kojoj me nikada nećete zateći to je da sudimdrugim ljudima.”

Slegnuo sam ramenima i uzdahnuo tako da se to lako moglo opaziti. ”Da,možda je to što sam uradio u kolima bilo pogrešno. Možda je prekoračilo granicudobrog ukusa i bilo uvredljivo. Međutim, prozivam svaku osobu koja misli da samto uradio iz zle namere u srcu ili što sam želeo da ometam nečiji oporavak. Uradiosam to da bih malo razvedrio atmosferu u teškoj situaciji u kojoj se nalazim. Ja

sam bio narkoman gotovo u poslednjihd eset godina, i mada možda izgleda kao dasam donekle normalan, ja dobro znam da nisam. Ja ću odavde otići za par nedelja,i užasno se plašim toga da se vratim u lavlju jazbinu, da se vratim ljudima, raznimmestima i stvarima koji su u meni podstakli tu naviku. Imam ženu, koju volim, idvoje dece, koje obožavam, i ako odem nazad i vratim se starom oblikuponašanja, ja ću ih zauvek uništiti, posebno moju decu.

”Pa ipak, ovde, u Talbot Maršu, gde sam okružen ljudima koji razumeju krozšta prolazim, pored mene se nalaze i tri kretena koji žele da naruše moj oporavak idovedu do toga da me izbace iz ovog mesta. A to je stvarno tužno. Ja se ne

razlikujem od vas, muškaraca ili žena. Da, možda imam više novca, ali ja samuplašen i zabrinut i nesiguran u pogledu svoje budućnosti, i veći deo dana semolim da sve prođe kako bi i trebalo. Jednog dana ću biti u stanju da postavimmoju decu da sednu pored mene i da im kažem: ’Da, to je tačno, gurnuo sammamu niz stepenice jednom kad sam uzeo kokain, ali to je bilo pre dvadesetgodina, i ja sam otada trezan’.”

Odmahnuo sam glavom još jednom. ”Dakle, kad bilo ko od vas sledeći putbude hteo da me prijavi osoblju, preporučujem vam da dvaput razmislite. Vi samopovređujete sebe. Neću ja biti izbačen odavde tako brzo, a osoblje je daleko

pametnije nego što to vi mislite. I to je sve što imam da kažem. A sada, izvinite,dobijam erekciju, tako da bih morao da se klonim kako bih izbegao neprijatnost.Hvala vam.” Mahnuo sam rukom u vazduhu, kao da sam bio nekakav političkikandidat koji putuje u okviru kampanje, a onda se prostorijom prolomiogromoglasan aplauz. Sve do jedne Marsovkinje, svi članovi osoblja, i otprilike polaMarsovaca ustali su na noge, i klicali mi tako da sam doživeo prave ovacije.



430

Kad sam seo na svoje mesto, oči su mi se u jednom trenutku srele s očimaterapeuta. Ona mi se nasmejala, klimnula glavom i jednom mahnula stegnutompesnicom, kao da hoće da kaže: ”Odlično, ovo je dobro za tebe, Džordan.”

Sledećih trideset minuta trajala je otvorena diskusija, tokom koje su

Marsovkinje branile moje postupke i rekle da sam divan, dok su neki muškarcinastavili da me napadaju i rekli da sam ja opasnost za društvo Marsovaca.

Te večeri sam seo za sto sa svojim cimerima i rekao im: Slušajte, stvarno mi je preko glave ovog sranja ovde. Ne želim više da čujem kako bi trebalo daspuštam klozetsku dasku i kako previše pričam telefonom i kako preglasno dišem.Ne mogu više da izdržim. Zato, hajde da se nagodimo. Vama je momci obojicipotreban gotov novac, zar ne?”

Oni su klimnuli glavom.

”U redu,” rekao sam. ”Evo šta ću da uradim. Sutra ujutru ćete pozvati mogprijatelja Alana Lipskog, i on će vam otvoriti račune u svojoj brokerskoj firmi. Dosuutra popodne će svaki od as imati po pet hiljada. Možete da podignete novackad god budete hteli. Međutim, ne želim više da čujem nijednu jedinu reč ni od jednog od vas dok ne napustim ovo mesto. To je manje od tri nedelje od ovogdana, tako da vam to neće biti mnogo teško.”

Naravno da su ga sledećeg jutra obojica pozvali, i naravno da je to u velikojmeri popravilo naš odnos. I pored toga, moji problemi u Talbot Maršu nisu ni blizubili rešeni. Međutim, nije zanosna Širli Templ bila ta koja je komplikovala stvari.

Ne, moji problemi su proisticali iz želje da vidim Vojvotkinju. Iz nezvaničnihmarsovskih izvora saznao sam da, pod retkim okolnostima, osoblje daje otsustvo.Pozvao sam Vojvotkinju i zamolio je da doputuje avionom da provedemo zajedno jedan dug vikend, ako budem dobio dozvolu.

”Samo mi reci gde i kada,” odgovorila je ona, ”i ja ću ti pružiti nezaboravanvikend.”

Upravo iz tog razloga sada sam bio u kancelariji mog terapeuta,pokušavajući da dobijem odsustvo. Ovo mi je bila treća nedelja na planeti TalbotMarš i ja se nisam uvalio ni u kakvu novu nevolju, mada je među Marsovcima bila

javna tajna da sam pohađao samo dvadeset pet odsto sastanaka grupne terapije.Međutim, izgleda da na to više niko nije obraćao pažnju. Oni su shvatili da me DagTalbot zbog toga neće izbaciti i da sam na svoj nekonvencionalan način vršiopozitivan uticaj.

Osmehnuo sam se teraputu i rekao: ”Slušajte, ja ne vidim u čemu jeproblem ako odem u petak i vratim se u nedelju. Ja ću biti s ženom sve vreme. Vi



431

ste razgovarali s njom, tako da znate da je ona upoznata s programom. To će bitidobro za moj oporavak.”

”Ne mogu to da dopustim,” rekla mi je terapeut, odmahujući glavom. ”Toće remetiti druge pacijente. Svi će ovde nagomilati u sebi neprijateljska osećanja

povodom takozvanog specijalnog tretmana koji vi ovde dobijate.” Iz osmeha joj jeizbijala toplina. ”Slušajte, Džordan, politika ove ustanove je takva da pacijentimanije dopušteno odsustvo sve dotle dok ovde ne provedu najmanje devedesetdana – i pri tome se primerno vladaju. Bez egzibicionizma ili bilo čega drugog.”

Nasmejao sam se terapeutu. Ona je bila dobra žena, i ja sam u poslednjedve nedelje osećao sve veću bliskost s njom. Onog dana postupila je vrlo lukavokad me je stavila pred gomilu i pružila mi šansu da se odbranim. Tek kasnije samsaznao da je razgovarala s Vojvotkinjom, koja joj je ispričala o mojoj sposobnostida upravljam masom, na dobro ili na zlo.

”Razumem da vi imate pravila,” rekao sam, ”ali se ona ne odnose na nekogko se nalazi u mojoj situaciji. Kako mogu da se podvrgnem pravilu od devedesetdana mirovanja kad bi ovde trebalo da ostanem svega dvadeset osam dana?”Slegnuo sam ramenima, ne razmišljajući podesno o sopstvenoj logici sve dotle dokme odjednom nije obuzela neverovatna inspiracija. ”Imam ideju!” brzo samizgovorio. ”Zašto mi ne dopustite da još jednom održim govor pred grupom?Pokušaću da ih na osnovu činjenica uverim da mi je neophodno i da zaslužujemodsustvo, iako je to protivno politici ustanove.”

Reagovala je tako što je naslonila ruku na gornji deo nosa i počela da trlja to

mesto. Potom se blago nasmejala. ”Znate, ja sam gotovo spremna da vam dampotvrdan odgovor, samo da čujem kakvu ćete sada priču smisliti pacijentima. Ustvari, uopšte ne sumnjam da ćete ih uveriti.” Nasmejala se prigušeno još nekolikoputa. ”Pre dve nedelje ste održali izvrstan govor, do sada najbolji u istoriji TalbotMarša. Džordane, vi imate neverovatan dar. Nikada nisam videla tako nešto. Čistoiz radoznalosti, da vas pitam šta ćete reći pacijentima ako vam pružim šansu?”

Slegnuo sam ramenima. ”Zaita nisam siguran. Znate, ja uopšte ne planiramunapred šta ću da kažem. Ja sam obično držao po dva govora dnevno nafudbalskom terenu prepunom ljudi. I tako sam radio gotovo pet godina, i ne

sećam da sam ijedanput smišljao o čemu ću da govorim pre nego što bih krenuosa govorom. Obično sam imao jednu ili dve teme koja je trebalo da pogodi suštinustvari, ali sam morao da mislim samo na vreme njihovog izlaganja. Sve ostalo jebila improvizacija u momentu.

”Znate, kao da mi se nešto jednostavno desi kad stanem pred masu. Teško je to opisati, ali kao da mi je odjednom sve savršeno jasno. Misli mi jednostavno



432

razvežu jezik, a da ja o tome uopšte posebno ne razmišljam. Jedna misao vodi kadrugoj i tako nastaje čitav niz.

”Međutim, da odgovorim na vaše pitanje, ja ću na njima verovatno daprimenim obrnutu psihologiju, objasniću im kako je moje dobijanje odsustva

dobro za njihov oporavak. Da život, u celini, nije fer, i da bi na to trebalo da sepriviknu sada kada se nalaze u kontrolisanoj sredini. Potom ću kod njih izazvatisažaljenje prema meni – ispričaću im šta sam svojoj ženi uradio na stepenicama ikako mi se zbog zavisnosti od droge porodica nalazi na ivici raspada, i kako će sadaova poseta verovatno u velikoj meri biti ključna u pogledu toga da li ćemo ja i ženaostati zajedno ili ne.”

Moja doktorka se nasmejala. ”Mislim da bi trebalo da razmislite o tomekako ćete svoje sposobnosti upotrebiti u dobre svrhe; osmislite da na neki načinprenesete svoju poruku na opštu dobrobit, a ne zato da kvarite ljude.”

”Ahhh,” rekao sam, uzvrativši joj osmeh, ”znači, vi ste me slušali svih ovihnedelja. Nisam bio siguran. U svakom slučaju, možda i hoću jednog dana, ali zasada želim samo da se vratim svojoj porodici. Planiram da potpuno napustimbrokerski posao. Moram postepeno da privedem kraju par investicija i zauvek ćuda prekinem s tim. Završio sam s drogom, kurvama, varanjem žene, svimglupostima oko akcija, sa svime. Hoću da ostatak života proživim mirno, izvansvetla pozornice.”

Ona je počela da se smeje. ”Dobro, ja ipak mislim, vaš život neće tek takoda se preokrene. Mislim da nikada nećete živeti u nekom mračnom kutku. Ili,

barem ne zadugo. Ne mislim to u ružnom smislu. Ono što želim da vam kažem jeste da imate divan dar, i mislim da je za vaš oporavak važno da naučite da gakoristite na pozitivan način. samo se vi prvo usredsredite na svoj oporavak – iostanite trezni – a ostatak vašeg života će se pobrinuti sam za sebe.”

Pustio sam glavu i pogleda uprtog u pod klimnuo glavom. Znao sam da je upravu, i na smrt se plašio svega toga. Očajnički sam želeo da ostanem trezan, alisam znao da su izgledi u velikoj meri bili protiv mene. Moram priznati, nakon štosam bolje upoznao program Društva anonimnih alkoholičara, to mi se više niječinilo nemogućim i neizvodljivim, samo što je za to bilo potrebno dugo vremena.

Razlika između uspeha i neuspeha, kako se činilo, bila je u velikoj meri u vezi s timda se čovek odmah po povratku kući iz rehabilitacionog centra učlani upravo u toDruštvo – pronađe sponzora s kojim će da se identifikuje, nekoga ko će da muvrati nadu i da ga ohrabruje kad stvari ne krenu onako kako bi trebalo.

”Kako stoje stvari s mojim odsustvom?” upitao sam, podigavši obrve.



433

”Izneću to sutra kao predlog na sastanku osoblja. Krajem dana, ali to nezavisi od mene, već od doktora Daga Talbota.” Ona je slegnula ramenima. ”Kaovaš glavni terapeut ja bih to mogla da zabranim, ali ću se uzdržati.”

Klimnuo sam glavom potvrdivši joj da sam sve razumeo. Porazgovaraću s

Talbotom pre njihovog sastanka. ”Hvala vam na svemu,” rekao sam. ”Ovde ću biti još samo nedelju dana. Trudiću se da vam ne smetam.””Ne smetate mi,” odgovorila je. ”U stvari, vi ste moj omiljeni pacijent, mada

to nikada nisam nikome priznala.””Ni ja to nikome neću reći.” Nagnuo sam se i nežno je zagrlio.

Pet dana kasnije, tačnije, u petak, malo pre šest sati, ja sam čekao na platoukod privatnog terminala aerodroma Atlanta Internešenel. Naslonio sam se na

zadnji deo dugačke crne Linkoln limuzine, zureći u severni deo neba očima kojeviše nisu bile pod dejstvom droge. Prekrstio sam ruke ispod grudi i imao ogromnuerekciju u pantalonama. Čekao sam Vojvotkinju.

Bio sam pet kilograma teži nego onda kad sam stigao, a koža mi je još jednom sinula mladalačkim sjajem i zdravljem. Imao sam trideset četiri i preživeonešto neopisivo – zavisnost od droge biblijskih razmera, zavisnost od droge kojase tako otela kontroli da je odavno trebalo da umrem, od prekomerne doze ilisaobraćajne nesreće ili pada helikoptera ili nesreće tokom ronjenja ili na jedan odhiljadu mogućih načina.

Pa ipak, stajao sam ovde, i dalje očuvanih sposobnosti. Bilo je lepo, vedroveče s tihim, toplim povetarcem. U ovo doba dana, pri kraju leta, sunce je bilo idalje dovoljno visoko na nebu da bih mogao da ugledam Galfstrim mnogo prenego što mu točkovi dodirnu pistu. Činilo mi se gotovo nemoguće da je unutra ukabini moja lepa žena, koju sam proveo kroz sedmogodišnji pakleni periodzavisnosti od droge. Pitao sam se šta je obukla za tu priliku i o čemu razmišlja. Dali bila nervozna kao ja? Da li je zaista onoliko lepa kako je pamtim? Da li će opetonako lepo mirisati? Da li me još uvek voli? Mogu li stvari opet biti iste?

To sam saznao onog trenutka kad su se otvorila vrata aviona i kad se

zanosna Vojvotkinja pojavila sa predivnom bujnom plavom kosom koja sepresijavala. Izgledala je predivno. Napravila je jedan korak napred, a zatim, unjenom tipičnom maniru, zauzela pozu, nagnula glavu u stranu a ruke prekrstilaispod grudi, dok je dugu nagu nogu zabacila u stranu, zauzevši pozu prkosa. Ondame je netremice posmatrala. Na sebi je imala tanku roze haljinu. Bez rukava idobrih petnaest centimetara iznad kolena. I dalje zadržavajući istu pozu, ona je



434

stisnula one čulne usne i počela da odmahuje glavom napred-nazad, kao da hoćeda kaže: ”Ne mogu da verujem da je to čovek kojeg volim!” Napravio sam koraknapred, podigao palčeve nagore i slegnuo ramenima.

I tako smo samo stajali, zureći jedno u drugo dobrih deset sekundi, sve

dotle dok nije napustila pređašnju pozu i poslala mi prvoklasni dvostruki poljubac.Onda je ispružila ruke, izvela malu piruetu kako bi objavila svoj dolazak u Atlantu, istrčala niz stepenice sa blistavim osmehom na licu. Ja sam potrčao ka njoj, i mismo se sreli nasred asfaltiranog platoa. Obavila mi je ruke oko vrata i malimskokom obavila noge oko mog struka. Potom me je poljubila.

I tako je naš poljubac trajao toliko da je izgledalo kao da traje čitavu večnostdok smo u isti mah upijali mirise kojima su naša tela odisala. Okrenuo sam se za360 stepeni, i dalje ljubeći je, sve dotle dok nismo počeli da se kikoćemo. Povukaosam usne i potom spustio nos u prorez između njenih grudi i mirisao je poput

šteneta. Smejala se neobuzdano. Mirisala je tako dobro da je to bilo gotovonestvarno.

Povukao sam glavu desetak centimetara unazad i pogledao u te njene divneplave oči. Rekao sam, krajnje ozbiljnim tonom: ”Ako ove sekunde ne budem vodioljubav s tobom, svršiću ovde na licu mesta.”

Vojvotkinja je odgovorila vrativši se na njoj svojstven dečji glasić: ”Oh, mojmali dečak!” Mali? Neverovatno? ”Ti si tako napaljen da hoćeš da eksplodiraš, zarne?”

Klimnuo sam glavom nestrpljivo.

Vojvotkinja je nastavila: ”A pogledaj samo kako si se podmadio i kako sizgodan sada kad si dobio nekoliko kilograma, ni koža ti više nije zelenkasta. Štetašto moram da ti održim lekciju ovog vikenda.” Potom je slegnula ramenima.”Nećemo voditi ljubav do četvrtog jula.”

Uh? ”O čemu ti to govoriš?”Samouverenim tonom: ”Čuo si me, ljubavniče. Bio si veoma nevaljao dečak,

i sada moraš da platiš cenu. Moraš da se dokažeš preda mnom u pravom svetlupre nego što mi ga ponovo zabodeš. Za sada ću ti dopustiti samo da me ljubiš.”

Nasmejao sam se. ”Ma daj, prestani da izvodiš, mudrice!” Zgrabio sam je za

ruku i povukao da krenemo ka limuzini. ”Ne mogu da čekam četvrti juli! Moram teimati odmah – iste sekunde! Želim da vodimo ljubav na zadnjem sedištulimuzine.”

”Ne, ne, ne,” rekla je ona, klimajući glavom napred-nazad kategorički.”Ovog vikenda samo poljupci. Da visimo kako ćeš se ponašati sledeća dva dana, ionda ću možda u nedelju razmotriti da krenemo dalje.”



435

Vozač limuzine je bio oniži čovek, šezdesetih godina, siromašni belac poimenu Bob. Nosio je šofersku kapu, i stajao je kod zadnjih vrata, čekajući nas.Rekao sam mu: ”Ovo je moja žena, Bob. Ona je vojvotkinja, zato se prema njojponašaj u skladu s tim. Kladim se da ovde nisi imao mnogo prilika da sretneš ljude

kraljevske krvi, zar ne?””Oh, ne,” rekao je veoma ozbiljno Bo. ”Nisam imao prilike.”Stisnuo sam usne i klimnuo glavom strogo. ”To sam i mislio. U svakom

slučaju, nemoj dopustiti da te ona uplaši. Ona je u stvari vrlo praktična, zar ne,draga?”

”Da, vrlo praktična. A sada zaveži i ulazi u prokletu limuzinu,” odsečnim istrogim tonom obratila mu se Vojvotkinja.

Bob se sledio od straha, očigledno zbunjen time kako je neko kraljevske krvipoput Vojvotkinje od Bej Ridža uopšte mogao da upotrebi takav rečnik.

Rekao sam Bobu: ”Nemoj to da joj zameriš; ona samo ne želi da izgledaisuviše uobraženo. Ona čuva svoju uštogljenu stranu za onu priliku kad se vrati uEnglesku, sa drugim ljudima kraljevskog porekla.” Namignuo sam. ”U svakomslučaju, šalu u stranu, Bob, to što sam je oženio i mene je učinilo vojvodom, pazato mislim da bi ti, budući da si naš šofer, mogao da nas oslovljavaš kao Vojvodu iVojvotkinju – čisto da otklonimo bilo kakav nesporazum.”

Bob se naklonio zvanično. ”Naravno, Vojvodo.””Vrlo dobro,” odgovorio sam, gurajući Vojvotkinju na zadnje sedište držeći

je pri tome za njenu kraljevsku zadnjicu. Ušao sam i ja za njom. Bob je zalupio

vrata i potom se uputio ka avionu da uzme Vojvotkinjin prtljag.Momentalno sam joj strgnuo haljinu i video da nije nosila gaćice. Skočio

sam na nju. ”Mnogo te volim, Nad. Mnogo, mnogo!” Gurnuo sam je dole nazadnje sedište, celom dužinom, i naslonio svoju erekciju na nju. Počela je dastenje od zadovoljstva, vrteći i trljajući svoju karlicu o moju, zadovoljavajući meblagim trljanjem. I tako sam je ljubio i ljubio sve dok nakon par minuta nije pružilaruke i odgurnula me.

Kroz kikot mi je rekla: ”Prestani, ti smešni dečače! Bob se vraća. Moraš dasačekaš dok ne stignemo u hotel.” Pogledala je dole i ugledala moju erekciju kroz

farmerke. ”Oh, moj mali siroti dečko” – mali! Zašto uvek mali? – ”samo što neeksplodira!” napućila je usne. ”Hajde, pusti me da ti ga nadražujem.” Sustila jeruku i dlanom počela da mi draži obrise erekcije.

Reagovao sam tako što sam pritisnuo dugme u gornjem delu iznad sedišta.Kako se pregrada zatvorila, ja sam promrmljao: ”Ne mogu da čekam da stignemodo hotela! Ovde ćemo voditi ljubav, bio tu Bob ili ne!”



436

”Dobro!” rekla je nestašno Vojvotkinja. ”Samo da znaš da je to karanje izsaosećanja, a ono se ne računa. Ja i dalje neću voditi ljubav s tobom sve dotle dokmi ne pokažeš da si dobar dečko. Jasno?”

Klimnuo sam glavom, sa izrazom očiju kao u šteneta, a onda smo počeli da

skidamo odeću. Dok je Bob stigao da se vrati do limuzine i so za volan, ja sam većprodro duboko u Vojvotkinju, i mi smo divlje stenjali. Stavio sam kažiprst na usne irekao: ”Pssst!”

Ona je klimnula glavom, i ja sam se podigao i pritisnuo dugme na interfonu.”Bob, dobri čoveče, da li si tu?”

”Da, Vojvodo.””Divno. Vojvotkinja i ja imamo veoma hitan posao, moramo o nečemu da

razgovaramo, zato te molim da nas ne uznemiravaš dok ne stignemo do Hajata.”Namignuo sam Vojvotkinji i pokazao obrvama na dugme interfona:

”Uključeno ili isključeno?” šapnuo sam.Vojvotkinja je pogledala gore, i počela da žvaće unutrašnju stranu obraza.

Potom je slegnula ramenima. ”Možeš da ostaviš i uključeno.”To je moja devojka! Izgovorio sam malo glasnije: ”Bob, uživaj malo u

kraljevskoj predstavi!” I tog trenutka, trezni vojvoda od Bejsajda, iz Kvinsa, počeo je da vodi ljubav sa svojom ženom, zanosnom Vojvotkinjom od Bej Ridža, izBruklina, kao da sutrašnji dan neće osvanuti.

Trideset deveto poglavlje

Šest načina da se ubije intervencionista

Moj pas bi trebalo da se operiše…kola su mi u kvaru…moj šef jekreten…žena mi je još veći kreten…saobraćajne gužve me izluđuju…život nije fer…itako dalje…

Da, zaista, to su bile dosadne jadikovke koje su grozno odzvanjale uprostorijama Društva anonimnih alkoholičara u Sautemptonu, na Long Ajlendu.Sada sam kod kuće bio nedelju dana, i kao deo mog oporavka, ja sam se posvetio

tome da pohađam program Devedeset-devedeset, što znači: zacrtao sam cilj dapohađam devedeset sastanaka Društva anonimnih alkoholičara za devedesetdana. I pored veoma nervozne Vojvotkinje, koja je na mene motrila poput sokola,nisam imao drugog izbora nego da to i uradim.

Ubrzo sam shvatio da će to biti veoma dugih devedeset dana.



437

Onog trenutka kad sam kročio na prvi sastanak, neko me je zamolio da li bihvoleo da budem gost koji će se javno obratiti grupi, na šta sam odgovorio: ”Dagovorim pred grupom? Svakako, zašto da ne?” Šta bi moglo biti bolje od toga?Pomislio sam.

Ubrzo su pojavili problemi. Bilo mu je ponuđeno sedište za pravougaonimstolom u začelju prostorije. Predsednik sastanka, čovek prijatnog izgleda u ranimpedesetim, seo je pored mene i izneo par kratkih saopštenja. Zatim mi je dao znakda počnem.

Klimnuo sam glavom i rekao, jasno i glasno: ”Zdravo, moje ime je Džordan, ja sam alkoholičar i narkoman.”

Prostorija od tridesetak bivših alkoholičara mi je odgovorila u isti mah:”Zdravo, Džordan; dobrodošao.”

Ja sam se nasmejao i klimnuo glavom. Sa velikim samopouzdanjem, ja sam

rekao: ”Ja sam trezan trideset sedam dana i–”Momentalno sam bio prekinut. ”Izvinite,” rekao mi je bivši pijanac sedeo

kose i s venama poput paukove mreže na nosu: ”Morate biti trezni devedesetdana da biste govorili na ovom sastanku.”

Zašto, drska stara ništarijo! Bio sam potpuno bespomoćan. Osećao sam sekao da sam ušao u školski autobus, a da se pritom nisam setio da se obučem. Itako sam samo sedeo tu, na toj strašno neudobnoj drvenoj stolici, zureći u starogpijanicu i čekajući da me neko izvuče iz ovih okolnosti.

”Ne, ne. Ne možemo biti tako strogi,” rekao je predsednik. ”Kad je već

ovde, zašto mu ne bismo dopustili da govori? Priča novopridošlice će osvežiti našuatmosferu.”

Bezobrazna i drska gunđanja su se začula u gomili, zajedno sa uvredljivimsleganjem ramena i ponižavajućim odmahivanjem glava. Izgledali su ljuti. I zlobni.Predsednik mi je stavio ruku na rame i pogledao me u oči, a potom rekao: ”U redu je. Možete da nastavite.”

Klimnuo sam glavom nervozno. ”U redu,” rekao sam razljućenim bivšimpijanicama. ”Ja sam trezan trideset sedam dana i–”

Opet su me prekinuli u pola reči, samo što je to ovog puta bio gromoglasan

aplauz. Ah, kako je ovo divno! Vuk je primio svoje prve ovacije, a još nije niprogovorio u pravom smislu te reči! Čekajte samo, tek kada čujete moju priču!Oboriću vas s nogu!

Aplauz je polako utihnuo, i sa vraćenim sapouzdanjem, ja sam nastavio:”Hvala, svima. Zaista cenim vašu podršku. Droga koju sam izabrao bila je kvalude,ali sam uzimao i dosta kokaina. U stvari–”



438

Opet su me prekinuli. ”Izvinite, ”rekao mi je protivnik sa venama na nosu,”ovo je sastanak Društva anonimnih alkoholičara, a ne anonimnih narkomana.Ovde ne možete govoriti o drogama, samo o alkoholu.”

Pogledao sam po prostoriji, i svi su potvrdno klimali glavom. Oh, gluposti!

Ovo je izgledalo kao zastarela politika. Pa ovo su devedesete. Zašto bi nekoodabrao da bude alkoholičar, a da ozbegava droge? To prosto nije logično.Već sam bio spreman da ustanem sa stolice i da se što brže udaljim, kad

sam začuo snažan ženki glas: ”Kako se usuđuješ, Bil! Kako se usuđuješ da udaljišovog mladog dečka koji se bori za život! Ti si vredan prezira! Svi smo ovde zavisni.Zašto sada lepo ne zavežeš i gledaš svoja posla, i pustiš dečka da ispriča šta ima?”

Dečka? Da li su to mene upravo nazvali dečkom. Pa meni je trideset petgodina sada, za ime Božje! Potražio sam pogledom ko je ta osoba koja je stala umoju odbranu, i ispostavilo se da je to jedna baka koja je nosila naočare. Ona mi

je namignula. Ja sam joj uzvratio.Stari pijanac je odsečno odgovorio baki: ”Pravila su pravila, stara veštice!”Odmahnuo sam glavom u neverici. Zašto me je ludilo pratilo na svakom

koraku? Ja ovde nisam učinio ništa loše, zar ne? Samo sam želeo da ostanemtrezan. Uprkos tome, ja sam se našao usred meteža i galame. ”Kako god bilo,”rekao sam predsedniku, ”postupiću onako kako želite.”

Krajem dana, oni su mi dopustili da govorim, mada sam sa sastanka otišaosa željom onom starom nitkovu zavrnem šiju. Od tog trenutka, stvari su krenulenizbrdo kad sam otišao na sastanak Društva anonimnih narkomana. Tamo je bilo

svega četiri čoveka u prostoriji; bilo je očigledno da su trojica od njih drogirani,dok je četvrti bio još manji broj dana trezan nego ja.

Želeo sam o svemu tome da ispričam Vojvotkinji, da cela ta stvar sasastancima u Društvu anonimnih alkoholičara nije za mene, ali sam znao da će jeto dotući. Naša veza je iz dana u dan bila sve stabilnija i jača. Više nije bilo svađe nipsovanja ni udaranja ni podbadanja ni šamaranja niti polivanja vodom. Bili smosamo normalni ljudi, koji su živeli normalnim životom sa Čendler i Karterom idvadeset dva člana pomoćnog osoblja. Odlučili smo da preko leta ostanemo uSautemtonu. Došli smo do zaključka da je bilo bolje da se izolujem od ludila,

barem dok moj proces otrežnjenja ne potraje malo duže i dok se moje stanjepotpuno ne stabilizuje. Vojvotkinja je upozorila svim mojim starim prijateljima:oni više nisu bili dobrodošli u našu kuću osim ako bi došli trezni. Alan Kemikal-tob je primio lično upozorenje od Boa, tako da se s njim više nikada nisam ponovočuo.



439

A moj posao? Dobro, bez kvaludea i kokaina, ja više nisam imao stomak zato, ili barem ne još. Kao treznom čoveku, problemi sa kompanijom Stiv Maden Šuzizgledali su mi laki za prevazilaženje. Moji advokati su imali kompletnudokumentaciju za parnicu, dok sam ja bio u rehabilitacionom centru, a ugovor o

depou sada je bio obznanjen. Do sada, nisam smatrao da bih zbog bilo čega timpovodom mogao biti uhapšen, a sumnjao sam i da bi to ikada moglo da se desi.Na kraju krajeva, na prvi pogled, ugovor nije bio protivzakonit; to je više bioproblem za Stiva pošto to nije zaključio javno – što je učinilo da je njegovaodgovornost veća od moje. Osim toga, agent Koleman je odavno iščezao sa vidika jer je doživeo konačan pad, zbog čega sam se nadao da o njemu više neću čuti niglas. Na kraju, ja ću morati da sredim sve sa Obućarem. Ja sam se već odavnopomirio sa tom činjenicom, i to mi više nije bilo važno. Čak i kad sam se osećaonajgore u životu – pre nego što sam otišao u rehabilitacioni centar – nije novac bio

glavni razlog koji me je tako izludeo, već ideja da Obućar pokušava da mi otmeakcije i da ih zadrži za sebe. Kao deo nagodbe, on će biti prisiljen da proda mojeakcije da bi me isplatio, i to će biti to. Prepustiću da sve to obave moji advokati.

Bio sam kod kuće više od nedelju dana kad sam se jedne večeri vratio sasastanka Društva anonimnih alkoholičara i zatekao Vojvotkinju kako sedi uprostoriji gde je bio televizor – u onoj istoj sobi gde sam pre šest nedelja izgubiodvadeset grama kokaina, za koje mi je Vojvotkinja sad priznala da ih je bacila uklozetsku šolju.

Sa velikim osmehom na licu, rekao sam: ”Zdravo, draga! Šta–”

Kada je Vojvotkinja podigla pogled ka meni, ja sam se sledio od straha. Ona je bilo vidno potresena. Suze su joj se slivale niz lice, i curio joj je nos. Preneraženosam je upitao: ”Isuse, draga! Šta nije u redu? Šta se desilo?” Zagrlio sam je nežno.

Telo joj se treslo u mom naručju kad je pokazala na Tv ekran i rekla krozsuze: ”To je Skot Šnajderman. On je ubio policajca pre nekoliko sati. Pokušao je daopljačka svog oca kako bi imao novac za kokain, i tom prilikom je ubio policajca.”Briznula je u plač.

Osetio sam kako mi se suze slivaju niz obraze dok sam joj govorio: ”Isuse,Nad, pa on je bio ovde pre samo mesec dana. Ja…ja ne znam…” Pokušao sam da

pronađem prave reči, ali sam ubrzo shvatio da reči nisu mogle opisati ovutragediju.

Zato nisam rekao ništa.

Nedelju dana kasnije, u petak uveče, upravo u sedam i trideset počeo jesastanak u Poljskoj crkvi Presvete Bogorodice (Our Lady of Poland Church). To je



440

bio vikend tokom kojeg je održan pomen poginulima, i ja sam očekivaouobičajenih šezdeset minuta torture. Potom, na moje veliko iznenađenje, uvodnereči predsednika sastanka došle su u vidu naredbe – koji je rekao da, dok onnadzire stvari, neće biti dopuštena jadikovka oko droge. On je stvorio Zonu

oslobođenu od jadikovke, kako je objasnio, zato što je svrha Društva anonimnihalkoholičara bila da stvori nadu i veru, a ne da proizvodi jadikovke zbog dugogprocesa odvikavanja u Velikom bratstvu. Potom je u ruke uzeo peščani sat kako binadgledao stvari, i rekao: ”Ne postoji ništa što ne biste mogli ispričati za manje oddva i po minuta što bih zaista želeo da čujem. Dakle, izlažite kratko i sažeto.”Klimnuo je glavom.

Sedeo sam u zadnjem redu, odmah do sredovečne žene koja je izgledalaprilično očuvana za jednu bivšu alkoholičarku. Imala je crvenkastu kosu i rumenolice. Nagnuo sam se ka njoj i šapnuo: ”Ko je taj čovek?”

”To je Džordž. On je ovde svojevrstan lider.””Stvarno?” rekao sam. ”Ovog sastanka?””Ne, ne,” šapnula je ona, tonom koji je podrazumevao da sam potpuno

neobavešten, ”ne samo ovde, već u celom Hemptonu.” Pogledala je naokolozaverenički, kao da se spremala da mi upravo oda strogo poverljivu tajnu. Potommi je rekla najtiše što je mogla: ”On poseduje Sefild, rehabilitacioni centar zanarkomane. Nikada ga niste videli na TV?”

Odmahnuo sam glavom. ”Ja ne gledam mnogo TV, mada mi deluje nekakopoznato. On – Oh, Bože!” Ostao sam bez reči. Bio je to Fred Flintstoun, čovek s

ogromnom glavom koji se pojavio na mom TV ekranu u tri ujutru, i koji me jeinspirisao da mu razbijem lice mojom Remington skulpturom!

Nakon što se sastanak završio, sačekao sam dok se gomila sveta nije razišla,a onda sam otišao do Džordža i rekao: ”Zdravo, ja se zovem džordan. Želim samoda vam kažem da mi je sastanak pričinio zadovoljstvo. Bio je izvanredan.”

Pružio mi je ruku koja je bila velika poput rukavice hvatača. Protresao sam je u skladu s pravilom lepog ponašanja, ali sam se sve vreme molio da mi ne iščaširuku iz ramena.

”Hvala,” rekao je. ”Da li ste vi novopridošlica?”

Klimnuo sam glavom. ”Da, ja sam četrdeset tri dana trezan.””Čestitam. To nije mali uspeh. Trebalo bi da se ponosite.” Ućutao je na

trenutak, a onda nagnuo glavu u stranu, zagledajući me malo bolje. ”Znate, vimeni delujete nekako poznato. Hoćete li mi još jednom reći kako se zovete?”

Opet počinje ista stara priča! Oni nitkovi iz štampe – čovek nije mogao daim utekne! Fred Flintstoun je video moju sliku u novinama, i sada će da mi sudi.



441

Kucnuo je čas za stratešku promenu teme. ”Ja se zovem Džordan, i moram da vamispričam smešnu i zanimljiivu priču, Džordž: Ja sam bio u svojoj kući gore naAjlendu, u Old Brukvilu, i bilo je tri sata ujutru…” i nastavio sam da mu pričamkako sam ga pogodio Remington skulpturom u lice, na šta se on nasmejao i

odgovorio mi: ”Vi i hiljade drugih ljudi. Soni bi trebalo da mi plati dolar za svaki TVkoji proda narkomanu, koji ga razbije nakon moje reklame.” Prigušeno senasmejao, a potom dodao skeptično: ”Vi živite u Old Brukvilu? To je vrlo lep kraj.Da li živite s roditeljima?”

”Ne,” rekao sam, smešeći se. ”Ja sam oženjen i imam decu, ali i to jereklama–”

On me je prekinuo. ”Vi ste došli ovde zbog Pomena?”Isuse! Ovo već nije teklo po planu. Naveo me je na to da počnem da se

branim. ”Ne, ja ovde imam kuću.”

Zvučao je iznenađeno: ”Oh, zaista, gde?”Duboko sam udahnuo i rekao: ”Medou Lejn.”On je malo odmaknuo glavu i suzio oči: ”Vi živite u Medou Lejnu? Stvarno?”Polako sam klimnuo glavom.Fred Flintsoun se osmehnuo. Očigledno, stvari su postajale jasnije.

Nasmejao se i rekao: ”I kako ste ono rekli da se prezivate?””Nisam vam rekao. Ja se prezivam Belfort. Zvuči vam poznato?””Da, rekao je, nasmejavši se prigušeno. ”Za njega zna par miliona ljudi. Vi

ste ono dete koje je pokrenulo…uh… kako se ono beše zvala…Strečmen ili nekako

drugačije.””Straton Oakmont,” rekao sam bezglasno.”Da! Tako je. Straton Oakmont! Isuse Bože! Vi izgledate kao prokleti

tinejdžer! Kako ste uspeli da stvorite takav urnebes?”Slegnuo sam ramenima. ”Moć droge, zar ne?”On je klimnuo glavom. ”Da, dobro, vi nitkovi ste mi uzeli sto hiljada dolara

za neke šašave proklete akcije. Čak ne mogu ni da se setim imena.”Oh, sranje! Ovo je loše. Džordž može da zamahne na mene onom svojom

ručerdom! Ponudiću mu da mu odmah vratim novac. Otići ću kući, uzeti novac iz

sefa. ”Ja već dugo ne radim za Straton, ali ću i dalje biti veoma zadovoljan da–”On me je opet prekinuo. ”Slušajte, razgovor s vama mi je zaista veoma

prijatan, ali moram da se vratim kući. Očekujem poziv.””Oh, izvinite. Nisam želeo da vas zadržavam. Doći ću sledeće nedelje;

možda možemo tada da razgovaramo.””Zašto, da li sada nekuda idete?”



442

”Ne, zašto?”On se nasmejao. ”Upravo sam hteo da vas pozovem na kafu. Ja živim samo

jedan blok dalje od vas.”Podignutih obrva, rekao sam: ”I vi se ne ljutite zbog sto hiljada dolara?”

”Ne, šta je sto hiljada dolara između dve pijanice, zar ne? Osim toga, to mi je bilo neophodno da bi mi se odbilo od poreza.” Nasmejao se i stavio mi rukupreko ramena, a onda smo se uputili ka vratima. On je rekao: ”Očekivao sam daću vas jednog dana sresti u ovim prostorijama. Čuo sam priče o priličnorazuzdanom životu koji ste vodili. Drago mi je što ste došli ovde pre nego što budekasno.”

Klimnuo sam glavom s odobravanjem. Zatim je Džordž dodao: ”U svakomslučaju, ja vas pozivam da dođete u moju kuću samo pod jednim uslovom?”

”A to je?” upitao sam.

”Želim da mi kažete istinu o tome da li ste potopili svoju jahtu zbog novcaod osiguranja.” On je suzio oči i pogledao me sumnjičavo.

Nasmejao sam se i rekao: ”Hajdemo, reći ću vam usput!”I za tili čas, ja sam tog petka uveče izašao sa sastanka Društva anonimnih

alkoholičara s mojim novim sponzorom: Džordžom B.

Džordž je živeo u Saut Mejn Strit, jednoj od glavnih ulica u Sautemptonu.Ona se nalazila za jedan nivo niže u odnosu na Medou Lejn, što se cene tiče, mada je najjeftinija kuća na Saut Mejnu mogla da košta 3 miliona dolara. Mi smo sedeli

jedan preko puta drugog, sa obe strane veoma skupog stola od svetlog hrasta,unutar njegova francuske kuhinje u rustičnom stilu.

Bio sam usred priče u okviru koje sam Džordžu objašnjavao kako samplanirao da ubijem intervencionistu Denisa Mejnarda, upravo nakon što se mojprogram lečenja Devedeset-Devedeset završio. Smatrao sam da je Džordž pravičovek kojem sam mogao to da ispričam nakon što mi je opisao njegovu epizodu saizaslanikom, koji mu je došao na imanje i hteo da mu uruči lažni sudski poziv. Kad je Džordž odbio da mu otvori vrata, izaslanik navodnog sudskog poziva hteo je damu zakuca taj poziv na polirana mahagoni vrata. Džordž je otišao do vrata i

sačekao da izaslanik zamahne čekićem unazad, potom je naglo otvorio vrata,udario ga iz sve snage, i zalupio vrata. Sve se desilo tako brzo da izaslanik nijeuspeo da opiše Džordža policiji, zbog čega nije bila podignuta ni optužnica.

”…to je tako prokleto nisko,” nastavio sam da pričam, ”da to kopile sebe jošnaziva profesionalcem. Da zaboravim na činjenicu što je mojoj ženi rekao da mi nedođe u posetu dok sam ja trunuo u onoj ludnici! Mislim, već samo to mi daje



443

povod da mu polomim noge. Međutim, da je pozove u bioskop i pokuša da jestrpa u krevet, pa to mi daje za pravo da ga ubijem.” Odmahnuo sam glavom ubesu i izdahnuo, srećan što sam konačno malo pronašao oduška zbog tenepravde.

I Džordž se zaista složio sa mnom! Da, po njegovom mišljenju, čovek koji sekod mene pojavio u ulozi intervencioniste zaslužio je da umre. Zato smo provelinekoliko minuta razrađujući temu koji su to najbolji način njegove eliminacije –počevši od moje ideje da mu se odseče penis hidrauličnim sekačem. Međutim,Džordž je mislio da to nije dovoljno bolno, zato što bi intervencionista pao u šokpre nego što bi mu penis pao na tepih i iskrvario za sekund. Zato smo prešli naopciju da bi ga trebalo spaliti. Džordžu se to dopalo zato što je to vrlo bolno, ali ga je zabrinulo zbog mogućnosti kolateralne štete, jer bismo mu spalili i kuću. Potom je došlo na red trovanje ugljen-monoksidom, za šta smo se oboje složili da je

isuviše bezbolno, pa smo raspravljali o razlozima za i protiv trovanja hranom, zašta se, na kraju, ispostavilo da previše liči na devetnaesti vek. Pao nam je napamet jednostavan pokušaj noćne provale, takve koja bi se pretvorila u ubistvo(kako bi se izbegli svedoci). Međutim, onda smo razmišljali o tome da platimonekom narkomanu pet dolara da se popne kod intervencioniste i ubode ga ustomak zarđalim nožem. Na ovaj način, objasnio je Džordž, on bi iskrvario lepo ipolako, posebno ako bi rana bila odmah iznad jetre, što bi sve učinilo mnogobolnijim.

Potom sam čuo kako se vrata otvaraju i ženski glas koji je doviknuo:

”Džordž, čiji je ono Mercedes?” Bio je to prijatan, milozvučan ženski glas, koji jeimao snažan bruklinski akcenat, tako da su reči u stvari zvučale ovako: ”Goug, čiji je ono Mihsedes?”

Trenutak kasnije, u kuhinju je ušla jedna od najljupkijih žena na planeti. Istoonoliko koliko je on bio krupan, toliko je ona bila sitna – možda sto pedeset petcentimetara, pedeset kilograma. Imala je plavu kosu, svetlo smeđe oči, tanke crtelica, i savršenu elastičnu, malo pegavu kožu. Izgledala je kao da je u kasnimčetrdesetim ili ranim pedesetim, ali je bila vrlo dobro očuvana.

Džordž je rekao: ”Anet, upoznaj se sa Džordanom. Džordane, upoznaj se sa

Anet.”Hteo sam da se rukujem s njom, ali je ona prošla pored moje ruke i srdačno

me zagrlila i poljubila u obraz. Odisala je svežinom i mirisala na neki veoma skupparfem, koji nisam uspeo da prepoznam. Anet se nasmejala i uhvatila me zaramena postavivši me ispred sebe, kao da me razgleda. ”Dobro, da vam kažem



444

nešto,” rekla je ona otvoreno, ”vi niste tipičan gost kakve Džordž inače dovodikući.”

Na te reči smo svi prasnuli u smeh, a potom se Anet izvinila i otišla svojimposlom, koji se sastojao u tome da Džordžu život učini što lepšim. Za tili čas, na

stolu se našla sveža kafa, kao i kolači, pecivo, krofne i činija puna svežeg voća.Potom je ponudila da mi skuva ručak, zato što je smatrala da izgledam premršavo,na šta sam joj rekao: ”Trebalo je da me vidite pre četrdeset tri dana!”

Dok smo sipali kafu, ja sam nastavio da pričam o intervencionisti. Anetanam se hitro pridružila u tome. ”Taj mi zvuči kao pravo kopile”– kopile– ”ako mepitate,” rekla je mala goropadnica iz Bruklina. (FUSNOTA: Ovde se pojavljujeneprevodivo oponašanje bruklinskog akcenta. Reč bastard znači kopile, ali Anet tuistu reč izgovara bahstid. To se u daljem tekstu u okviru njenih izjava parodira jošnekoliko puta. ) ”Mislim da imate apsolutno pravo što želite da ga isprašite po

turu.. Zar ne misliš i ti tako, Gvibi?”Gvibi? To je zanimljiv nadimak za Džordža! Mada mu uopšte nije priličilo.

Možda Saskvač, pomislio sam… ili možda Golijat ili Zevs.Gvibi je klimnuo glavom i rekao: ”Mislim da taj tip zaslužuje da umre tihom,

laganom i bolnom smrću, tako da o tome moram da razmislim noćas. Možemo toda isplaniramo sutra.”

Pogledao sam Gvibija i potvrdno klimnuo glavom. ”Definitivno!” rekao sam.”Taj čovek zaslužuje svirepu smrt.”

Anet je rekla Džordžu: ”I šta ćeš sutra da mu kažeš, Gvib?”

Gvib je rekao: ”Sutra ću da mu kažem da želim o tome da razmislim još jedno veče i da onda možemo sve da isplaniramo sutradan.” Nasmejao seiskrivivši usta u stranu.

Nasmejao sam se i odmahnuo glavom. ”Vi ste stvarno opasan tandem!Znao sam da zbijate šalu sa mnom.”

Anet je rekla: ”Ja se nisam šalila! Mislim da on stvarno zaslužuje da gaizudarate!” Progovorila je znalački. ”Džordž je sve vreme obavljao intervencije, i još nikada nisam čula da je supruga iz toga bila isključena, zar ne, Gvib?”

Gvib je slegnuo svojim ogromnim ramenima. ”Ja ne volim da sudim

metodama drugih ljudi, ali zvuči da je iz intervencije koja je ivršena nad vamaizostavljena izvesna ljudska toplina. Ja sam ih obavio na stotine, a jedna stvar zakoju bih se uvek pobrinuo bila je da osoba nad kojom se vrši intervencija razume ishvati koliko je voljena i kako će svi biti rame uz rame pored nje ako postupiispravno i ostane trezna. Nikada ne bih ženu držao podalje od njenog muža.Nikada.” On je još jednom slegnuo ogromnim ramenima. ”Međutim, sve je dobro,



445

što se dobro svrši, zar ne? Vi ste živi i trezni, što je pravo čudo, mada se pitam da liste trezni ili niste u pravom smislu te reči.”

”Kako to mislite?” Naravno da sam trezan! Danas je tačno četrdeset tridana kako sam trezan, a za nekoliko sati biće i četrdeset četiri. Nisam ništa ni

takao. Kunem se.””Ahhh,” rekao je Džordž, ”vi četrdeset tri dana niste pili i niste se drogirali,ali to još ne znači da ste zaista trezni. Postoji razlika, zar ne, Anet?”

Anet je klimnula glavom. ”Ispričaj mu o Kentonu Rodsu, Džordž.””čoveku iz robne kuće?” upitao sam.Oboje su potvrdno klimnuli glavom, a Džordž je rekao: ”Da, ali to je, u

stvari, njegov idiotski sin, naslednik trona. On ima kuću u Sautemptonu, nedalekood vas.”

Nakon tih reči, Anet je nastavila sa pričom. ”Da, vidite, ja sam imala

prodavnicu u gornjem delu ulice, gore na Vindmil Lejnu; zvala se Stenli BlekerButik. U svakom slučaju, mi smo prodavali svu onu sjajnu odeću, Toni Lama–”

Džordž, očigledno, nije imao strpljenja da sluša preduge priče čak ni odsopstvene žene, pa ju je prekinuo. ”Isuse Hriste, Anet, kakve sad to ima veze satemom? Šta je koga briga šta si prodavala u tvojoj prokletoj prodavnici ili ko su bilimoji zakupci pre devetnaest godina.” Pogledao je u mene i prevrnuo očima.

Džordž je duboko udahnuo, i naduo se tako da je podsećao na industrijskifrižider, a potom polako izdahnuo. ”Dakle, Anet je imala prodavnicu gore naVindmil Lejnu, i imala je običaj da svoj mali Mercedes parkira ispred. Jednog dana,

dok je bila u radnji i čekala mušteriju, ugledala je kroz izlog kako drugi Mercedesprilazi odstraga njenim kolima i udara branik. Potom, nekoliko sekundi kasnije,čovek izlazi iz kola s devojkom, i ne obazirući se na to odlazi u grad.”

U ovom trenutku, Anet je pogledala u mene i podigla obrve, a ondašapnula: ”Bio je to Kenton Rods koji me je udario!”

Džordž je pogledao i rekao: ”Tačno, to je bio Kenton Rods. U svakomslučaju, Anet je izašla iz radnje i videla da ne samo da je udario njen zadnji branik,već da je isto tako parkirao kola na nedozvoljeno mesto, u zapaljivoj zoni, pa jepozvala miliciju, nakon čega su oni došli i ostavili mu pismenu kaznu. Potom, sat

vremena kasnije, on dolazi iz nekog restorana, mrtav pijan; vraća se do svojihkola, pogleda kaznu i nasmeje se, a onda je pocepa i baci na ulicu.”

Anet nije odolela iskušenju da se ponovo uključi u razgovor: ”Da, to kopile je imalo onaj samozadovoljan izraz lica, i ja sam onda istrčala napolje i rekla mu:”Hej, čoveče, da ti kažem nešto – ne samo da udario moja kola i udubio ih, već si



446

se usudio da parkiraš kola u zapaljivoj zoni i potom iscepaš kaznu i baciš je natrotoar.”

Džordž je klimnuo glavom sa velikom strogošću. ”Zadesilo se da sam dok sesve to dešavalo slučajno prolazio tuda, tako da sam ugledao kako Anet pokazuje

prstom tom odvratnom tipu i viče na njega, i kako je on nakon toga nazivakučkom, ili nekim sličnim imenom. Zato sam prišao Anet i rekao: ”Anet, odmahulazi u radnju?” i ona je klisnula u radnju, znajući šta će uslediti. U međuvremenu,Kenton Rods je izustio ka meni nešto vrlo ružno dok je ulazio u Mercedes. Zalupio je vrata, upalio motor od kola i pritisnuo dugme kako bi podigao prozor odneprobojnog stakla sa strane, kad je ono počelo da se podiže. Potom je stavio parogromnih Porše naočara za sunce – znate one velike s kojim ličite na insekt –nasmejao se ka meni i pokazao mi srednji prst.”

Počeo sam da se smejem i odmahujem glavom. ”I šta ste uradili?”

Džordž je okrenuo svoj vrat nalik hidrantu. ”Šta sam uradio? Zamahnuo samrukom iz sve snage i udario prozor do vozača takvom silinom da se razbio uparamparčad. Rukom sam pogodio Kentona Rodsa pravo u levu slepoočnicu inokautirao tako da se odmah onesvestio, a glava mu je odletela u krilo njegovedevojke, zajedno sa onim groznim Porše naočarima za sunce – samo što su sadbile potpuno iskrivljene.”

Kroz smeh sam ga upitao: ”Da li su vas uhapsili?”Odmahnuo je glavom. ”Nisu. Vidite, sada je njegova devojka počela da vrišti

iz sve snage: ”Oh, moj Bože! Oh, moj Bože! Ti si ga ubio! Manijače! Potom je

iskočila iz kola i otrčala do policijske stanice da dovede policajca. Par minutakasnije, Kenton Rods samo što je došao k sebi, a njegova devojka je trčala nazadsa policajcem, za kojeg se slučajno ispostavilo da je moj dobar prijatelj PitOrlando. Dakle, ona je dotrčala do vozačeve strane kola i pomogla Kentonu Rodsuda izađe iz kola čisteći ga od stakla koje je bilo svuda po njemu, a onda su obojepočeli da viču na Pit Orlanda, zahtevajući da me uhapsi.

”Anet je istrčala iz radnje, vrišteći. ’On je pocepao kaznu, Pit, i bacio je natrotoar! On baca papire po ulici i parkirao je kola u zapaljivoj zoni!’ na šta Pitobiđe oko kola i počne strogo da odmahuje glavom. Potom se okrene Kentonu

Rodsu i kaže mu: ’Parkirao si u zapaljivoj zoni; odmah da si pomerio kola ili ćupozvati službu da ih odnese paukom.’ Tada Kenton Rods poče da gunđa, psujućiPita Orlanda dok je ulazio u kola i zalupi vrata. Potom upali motor i počne da senekoliko metara kreće u rikverc, kad Pit Orlando podiže ruku i vikne: ’Stani! Izlaziiz kola!’ Na šta Kenton Rods zaustavi kola i izađe iz njih i upita: ”Šta je sad?’ a Pitmu kaže: ’Osećaš se na alkohol; moraš da prođeš kroz test da vidim da li su u



447

alkoholisanom stanju.’ I sad Kenton Rods počne da gunđa i prigovara Pitu: ’Neznaš ti ko sam ja!’ i sve ostale gluposti – i nastavi dalje da gunđa i psuje minutkasnije, kad ga je Pit Orlando uhapsio zbog vožnje pod dejstvom alkohola i staviomu lisice na ruke.”

Nas troje smo se grohotom smejali najmanje jedan minut; bio je to moj prvismeh iz stomaka za poslednjih gotovo deset godina. U stvari, ne sećam se kad samse tako slatko smejao. Priča je imala poruku, naravno – da je Džordž tada, u tomperiodu bio novajlija – da je tek počeo da se odvikava od alkohola, ali da, u stvari,nije bio zaista trezan. Možda je prestao da pije, ali se i dalje ponašao kao pijanac.

Konačno, Džordž se pribrao i rekao: ”U svakom slučaju, vi ste pametančovek, tako da mislim da ste shvatili poentu.”

Klimnuo sam glavom. ”Da, da želja da ubijem intervencionistu nije postupaktreznog čoveka.”

”Upravo tako,” rekao je. ”Dobro je da malo o tome razmislite, da popričate ida čak zbijate šale s tim. Međutim, da se ponašate u skladu s tim – to je tačka nakojoj se gradi pitanje trezvenosti i razuma.” Duboko je udahnuo i polakoizdahnuo. ”Ja sam trezan već više od dvadeset godina, i dalje idem na sastankesvakog dana – ne samo zato da se više ne bih odao alkoholu, već zato što, pomom mišljenju, trezvenost podrazumeva mnogo više od toga da čovek ne pije.Kad dođem na sastanak i ugledam novopridošlice poput vas, to me podseti kolikosam blizu ivice i kako bih vrlo lako mogao da ponovo skliznem u isti stari krugnavika. To mi služi kao svakodnevni podsetnik da ne pijem. A kad tamo vidim stare

ljude, ljude koji iza sebe imaju više od trideset pet godina trezvenog i umerenogživota – koji su ostali trezni u mnogo dužem periodu od mene – to me podsetikoliko je divan ovaj program i koliko života je uspeo da spase.”

Klimnuo sam glavom sa razumevanjem i rekao: ”Ja ionako nisamnameravao da ubijem onog intervencionistu. Samo mi je bilo potrebno da čujemmalo sebe kako o tome pričam, da pronađem oduška.” Slegnuo sam ramenima iodmahnuo glavom. ”Pretpostavljam, kada se sada osvrnete na ono što ste uradiliKeniju Rodsu, vi mora biti da se šokirate zbog toga šta ste mu, u stvari, uradili.Nakon dvadeset godina trezvenog i umerenog života, vi biste sada samo okrenuli i

drugi obraz tom kretenu, zar ne?”Džordž me je pogledao s nevericom. ”Mora biti da se šalite? Ne bi značilo

ništa ni da sam sto godina bio trezan/ Svejedno bih isto tako nokautirao tokopile!” A onda smo svi opet prasnuli u smeh, i nastavili smo tako da se smejemo ismejemo, tokom čitave 1997, moje prve godine trezvenog i umerenog života.



448

U stvari, mi smo provodili vreme u smehu i zabavi – kao i Vojvotkinja – kakosmo se zbližili sa Džordžom i Anet, dok su naši stari prijatelji, jedan po jedan, sveviše iščezavali i postepeno pali u zaborav. Tačnije, do trenutka kad sam proslavljaomoju prvu godinu trezvenog života, ja sam izgubio kontakt gotovo sa svima. Bilovi

su još uvek bili deo našeg društva, kao i neke stare prijateljice Nadin, ali ljudipoput Eliota Lavinja i Denija Poruša i Rob Lorusa i Toda i Kerolin Garet više nisu bilideo mog života.

Naravno, ljudi poput Vigvama, i Bonija i Rosa, i još nekih drugih prijatelja izmog detinjstva i dalje su se s vremena na vreme pojavljivali na večeri i zabavama –ali stvari više nikada nisu bile iste. Lak izvor zarade je zvanično prestao dafunkcioniše, i droge, koje su predstavljale lepak, više nas nisu upućivale na to dase držimo jedni drugih. Vuk iz Volstrita je umro te noći u Boka Ratonu, na Floridi,kad sam uzeo prekomernu dozu u kuhinji Dejva i Lori Bil. A onaj mali deo Vuka koji

je preostao potpuno je iščezao kad sam sreo Džordža B., koji me je uputio dakrenem putem zaista trezvenog i umerenog života.

Izuzetak od tog pravila, naravno, bio je Alan Lipski, najstariji i meni najdražiprijatelj, koji je bio pored mene i mnogo pre nego što se sve to desilo, mnogo prenego što sam doneo sopstvenu verziju poslovanja Volstrita na Long Ajlend –stvorivši haos i ludilo među čitavim generacijama ljudi sa Long Ajlenda. Bilo je tootprilike u jesen 1997, kad me je posetio Alan, i rekao mi da više ne može daizdrži, da je bolestan i umoran od toga da gubi novac svojih klijenata i da će presedeti skrštenih ruku nego što će održavati Monro Parker u poslu. Složio sam se sa

njim istog momenta, tako da se Monro Parker uskoro zatvorio. Nekoliko meecikasnije usledila je parnica Biltmora, i era Stratonaca se konačno privela kraju.

Upravo u to vreme sam konačno odlučio da sredim sve u vezi sa parnicomsa Stiv Madenom. Na kraju sam dogovorio da to bude suma od pet miliona dolara,daleko od onoga koliko su akcije zaista vredele. Pa ipak, kao deo nagodbe, Stiv jebio prisiljen da proda moje akcije zajedničkom fondu, tako da nijedan od nas nijeostvario punu dobit. Uvek ću u Stivu Madenu videti nekog ko je prošaonekažnjeno, mada sam i ja, sve u svemu, ipak zaradio preko 20 miliona dolara –što nije beznačajna suma, čak ni prema mojim nečuveno visokim standardima.

U međuvremenu, ja i Vojvotkinja smo počeli da živimo mirnijim, umerenijimživotom, polako smanjivši našu menažeriju na razumniji broj, odnosno, na njihdvanaestoro. Prvi koji su od nas otišli bili su Marija i Ignacio. Potom su usledila dvaRoka, koje sam uvek voleo, ali za koje se ispostavilo da sada više nisu potrebni. Nakraju krajeva, bez kokaina i kvaludea koji su podsticali moju paranoju, izgledalo jesmešno imati privatno obezbeđenje u kraju koji je miran i u kojem nema



449

kriminala. Bo je mirno primio otpuštanje, i rekao mi da je veoma srećan što samostao živ s obzirom na to kroz šta sam sve prošao. I mada to nikada nije rekao, biosam prilično siguran da je osećao krivicu u pogledu nekih stvari, mada sumnjamda je bio svestan kakve razmere je poprimila moja zavisnost od droge. Na kraju

krajeva, ja i Vojvotkinja smo dobro uradili što smo sve to krili, zar ne? Ili je moždasvako tačno znao šta se dešavalo, smatrajući da dokle god pljušte pare, nije bitno iako se ubijem?

Naravno, Gvin i Dženet su ostale ovde, a tema da su mi one bile desna ruka(bez znanja Vojvotkinje) nikada nije bila izneta na videlo dana. Ponekad je bolje nepokretati neke stvari. Dženet je bila ekspert za to da zakopa prošlost, a Gvin je utome imala svoj poseban južnjački stil. Bilo kako bilo, voleo sam ih obe, i znao samda one vole mene. Jednostavna činjenica je da je narkomanija zajebana bolest, atokovi zdravog prosuđivanja postanu veoma magloviti i mračni kad živite Životom

bogatih i nefunkcionalnih.Kad već govorim o glavnim pomoćnicima, tu je, naravno, bila zanosna

Vojvotkinja od Bej Ridža, iz Bruklina. Pretpostavljam da se ispostavilo da je nakraju bila dobra, zar ne? Ona je bila jedina koja je stajala rame uz rame poredmene, jedina kojoj je bilo dovoljno stalo do mene da iskorači i kae: ”Što je dosta –dosta je!”

Međutim, kako je došao i prošao dan godišnjice otkako sam se odvikao oddroge, počeo sam da zapažam promene u njoj. Ponekad kad bih pogledao krišomnjeno divno lice onda kada nije bila svesna da je posmatram, zapazio bih njen

setan pogled, tužan i snužden izraz lica. Često sam se pitao o čemu razmišlja u timtrenucima, koliko je uvreda prećutala i držala u sebi, a da mi ne kaže ni reč, i to nesamo zbog onog užasnog trenutka na stepenicama, već zbog svega – zbog svihonih prevara i bludnih provoda i spavanja usred restorana za stolom i oscilacijaraspoloženja, koje idu ruku pod ruku sa mojom zavisnošću od droge. Pitao samDžordža o tome – šta on misli da bi ona mogla da misli i da li postoji nešto što bih ja tim povodom mogao da preduzmem.

Sa prizvukom tuge u glasu, on mi je rekao da se cela ta stvar još nijezavršila, da je bilo nezamislivo to što smo ja i Nadin uspeli da prođemo kroz sve to,

a onda samo gurnuli stvari pod tepih. U stvari, za sve godine tokom kojih je živeotrezveno, on nikada nije čuo za sličan slučaj; Vojvotkinja i ja smo pomerili granicenefunkcionalnih odnosa. On je Nadin uporedio sa Vezuvom – uspavanimvulkanom koji će jednog dana sigurno eksplodirati. Samo nije bio siguran kada ikojom silinom će doći do toga, ali mi je preporučio da oboje odemo na terapiju,što nismo uradili. Umesto toga, mi smo zakopali prošlost i krenuli napred.



450

Ponekad bih zatekao Vojvotkinju kako plače – kako sedi sama u sobi u kojoj je birala modele dečje odeće dok su joj se suze slivale niz lice. Kad bih je pitao štanije u redu, ona bi mi rekla da ne može da shvati zašto se sve to tako desilo. Zaštosam se okrenuo od nje i izgubio u svetu droge? Zašto sam se prema njoj ponašao

tako ružno tokom svih tih godina? I zašto sam sada tako dobar muž? Na nekinačin, to je samo pogoršalo stvari, rekla je ona, i sa svakim lepim gestom koji sam joj sad ukazivao, ona se osećala uvređenijom zbog toga što nisam bio takav svihprethodnih godina. Međutim, nakon toga bismo vodili ljubav, i opet bi sve bilodobro, sve dotle dok je ne bih opet zatekao uplakanu.

Pa ipak, mi imao decu, Čendler i Kartera, i u njima smo našli utehu. Karter jeupravo proslavio svoj treći rođendan. Sada je bio lepši nego ikada, sa platinastoplavom kosom i prelepim trepevicama. On je Božje dete, budno čuvano od onogstrašnog dana u bolnici Nort Šor, kad su nam doktori rekli da će izgubiti mentalne

sposobnosti. Kakva ironija, da od toga dana nije više bio bolestan, da je jedinabolest koju bi ponekad dobio bila obična kijavica. Deo u srcu koji onda nije srastaosada je bio potpuno zaceljen, i više nikada mu nije zadavao problema.

A tek Čendler? Kakva je tek bila moja mala palčica, nekadašnja beba genije,koja je poljupcem izlečila tatinu boljku? Pa dobro, kao po običaju, ona je i daljebila tatina devojčica. Nekako usput stekla je nadimak ”CIA,” zato što je veći deodana provodila slušajući razgovore svih u kući i prikupljala informacije. Napunila jesamo pet godina, a svojom inteligencijom je daleko prevazilazila svoje vršnjake.Bila je pravi mali trgovac, koristeći prefinjenu moć sugestije da nada mnom

sprovede svoju volju, što, moram priznati, uopšte nije bilo teško.Ponekad bih je pogledao dok je spavala – pitajući se šta je zapamtila od

svega što se desilo, od celokupnog haosa i ludila koje ju je okružavalo za njenihprvih pet godina, koje su najvažnije za formiranje ličnosti. Vojvotkinja i ja smouvek pokušavali da je zaštitimo od stvari, ali deca neverovatno dobro zapažaju.Dešavalo se da s vremena na vreme, u stvari, nešto posluži kao okidač Čeninogsećanja kada bi odjednom spomenula šta se desilo na stepenicama onog dana – aonda bi mi rekla kako je ona bila srećna što sam ja otišao u Atlant-iku da bi mamai tata ponovo bili srećni. U tim trenucima bih se zatekao u situaciji da iznutra

plačem, ali bi ona brzo promenila temu, na nešto potpuno bezopasno, kao da jesećanje nije uopšte duboko dirnulo. Jednog dana ću morati da joj objasnim nekestvari, i to ne samo onu epizodu na stepenicama, već sve. Međutim, ima vremenaza to – mnogo vremena – i u ovom trenutku je izgledalo mudro dopustiti joj dauživa u blaženom neznanju detinjstva, barem nešto duže.



451

Ovog trenutka, Čeni i ja smo stajali u kuhinji u Old Brukvilu, dok me je onavukla za farmerke i govorila: ”Hoću da idem u Blokbaster da dobijem novi videoRagrets. Obećao si mi!”

Uistinu, nisam joj ništa obećao, ali me je to nateralo da je još više poštujem.

Na kraju, moja petogodišnja devojčica je htela da me uveri u nešto – pokušavajućida postigne cilj sa aspekta snage, a ne slabosti. Bilo je 7:30 popodne. ”U redu,”rekao sam, ”idemo odmah, pre nego što se mama vrati kući. Hajdemo, palčice!”pružio sam ruke ka njoj i ona mi je skočila u naručje, obavila mi svoje ručice okovrata, i nasmejala se slatko.

”Hajdemo, tata! Požuri!”Nasmejao sam se mojoj savršenoj kćerki i duboko udahnuo, upijajući njen

miris, koji je bio predivan. Čendler je bila lepa, kako spolja tako i iznutra, i nisamsumnjao da će izrasti u snažnu ličnost, i da će jednog dana ostaviti svoj trag u

svetu. Ona je jednostavno imala taj pogled, izvesnu iskru u očima koju samzapazio čim se rodila.

Odlučili smo da krenemo malim Mercedesom, koji joj je bio omiljeni, ispustili smo pokretni krov da bismo uživali u prelepoj letnjoj večeri. Bilo je tonekoliko dana pred praznik Dan rada, i vreme je bilo divno. To je bila jedna odonih vedrih večeri bez vetra, kada sam mogao da udahnem i da u vazduhu osetimprve znake jeseni. Za razliku od one kobne večeri pre šesnaest meseci, ja samstavio kćerku na prednje sedište, vezao joj sigurnosni pojas i polako prošaoprilaznim putem a da nisam nigde udario.

Kad smo prošli pored kamenih stubova na ivici imanja, spazio sam napoljuparkiran automobil. To je bio zatvoren automobil s četvoro vrata, moždaOldsmobil. Kad sam prošao pored njih, sredovečni belac uske lobanje i kratkesede kose očešljane na stranu promolio je glavu kroz prozor automobila i rekao:”Izvinite, da li je ovo Krajder Lejn?”

Pritisnuo sam kočnicu. Krajder Lejn? pomislio sam. O čemu on to govori? Nepostoji Krajder Lejn u Old Brukvilu, niti bilo gde u Lokast Veli. Pogledao sam u Čenii osetio talas panike. U tom trenutku sam poželeo da su oba čuvara po imenuRoko još tu i da me paze. Bilo je nešto čudno i uznemiravajuće u tom susretu.

Odmahnuo sam glavom i rekao: ”Ne, ovo je Pin Oak Kort. Ja ne znam zaKrajder Lejn.” U tom trenutku sam spazio još tri čoveka koja su sedela u kolima, isrce je odmah počelo da mi tuče… Do đavola, oni su došli ovde da kidnapujuČeni!... Ja sam posegnuo rukom, stavio je preko Čendlerinih grudi, pogledao je uoči i rekao: ”Drži se, draga!”



452

Kako sam načinio pokret da pritisnem papučicu za gas, tako su se otvorilazadnja vrata Oldsmobila i odjednom se tu stvorila jedna žena. Ona se osmehnula,potom mi mahnula i rekla: ”U redu je, Džordan. Mi nismo došli da te povredimo.Molim te, nemoj da kreneš.” Ponovo se nasmejala.

Pritisnuo sam kočnicu. ”Šta želite?” upitao sam učtivo.”Mi smo iz FBI,” rekla je ona. Iz džepa je izvukla crni kožni novčanik iotvorila ga. Pogledao sam… i tu sam, sasvim sigurno, ugledao tri ružna slova kojasu mi stajala pred licem: FBI. To su bila velika slova, svetlo plave boje, a iznad iispod njih su se nalazili neki zvanični natpisi. Trenutak kasnije, čovek sa uskomlobanjom mi je takođe pokazao svoja dokumenta.

Nasmejao sam se i ironično rekao: ”Pretpostavljam da ovde niste došli pošoljicu šećera, zar ne?”

Oboje su odmahnuli glavom odrično. Tog trenutka su druga dva agenta

izašla sa obe strane Oldsmobila i takođe mi pokazali ovlaštenje. Ljubazna žena mise tužno nasmejala i rekla mi: ”Mislim da bi trebalo da se okrenete i vratite kćerkukući. Moramo da porazgovaramo s vama.”

”Nema problema,” rekao sam. ”Uzgred, hvala vam. Cenim to što radite.”Žena je klimnula glavom, prihvatajući zahvalnost što su bili tako učtivi da ne

prave scene pred mojom kćerkom. Upitao sam: ”Gde je agent Koleman? Umiremod želje da ponovo vidim tog čoveka nakon toliko godina.”

Žena se ponovo nasmejala. ”Verujem da su osećanja obostrana. On ćeuskoro biti s nama.”

Klinuo sam glavom rezignirano. Kucnuo je čas da saopštim Čendler loševesti: Ove večeri nećeš dobiti Ragrets. U stvari, sumnjao sam da će uskoro u kućidoći do novih promena, od kojih joj se nijedna neće svideti – počevši odprivremenog tatinog odsustva.

Pogledao sam u Čeni i rekao joj: ”Ne možemo da idemo u Blokbaster, draga.Moram da porazgovaram s ovim ljudima nakratko.”

Ona je suzila oči i iskezila zube. Onda je počela da vrišti: ”Ne! Ti si miobećao! Kršiš zadatu reč! Ja hoću da idem u Blokbaster! Obećao si mi!”

Dok sam se vraćao kući, ona je nastavila da vrišti – potom je nastavila da

vrišti dok smo ulazili u kuhinju, a onda sam je predao Gvin. Rekao sam Gvin:”Pozovi Nadin na mobilni; reci joj da je ovde FBI i da sam uhapšen.”

Gvin je klimnula glavom bez reči i odvela Čendler na sprat. Onog trenutkakad je Čendler izvan vidika, ljubazna žena agent FBI mi je rekla: ”Uhapšeni stezbog prevare sa hartijama od vrednosti, pranja novca, i…”



453

Bla, bla, bla… pomislio sam, kad mi je stavila lisice i izrecitovala mi zločineprotiv čovečnosti i Boga i svih ostalih. Njene reči su prolazile pored mene poputnekog naleta vetra. Bile su mi potpuno beznačajne, ili barem nisu bile vredne togada ih slušam. Na kraju krajeva, znao sam šta sam uradio i isto tako sam dobro

znao šta sam zaslužio. Uz to, imaću dosta vremena da nalog za hapšenjepregledam zajedno sa svojim advokatom.Kroz nekoliko minuta, u mojoj kući nije bilo manje od dvadeset agenata FBI

– odevenih u uniforme s pištoljima, neprobojne prsluke, sa dodatnom municijom iostalim stvarima. Bilo je ironično, pomislio sam, što su bili tako odeveni, kao da suimali slučaj visoko rizičnog hapšenja.

Nekoliko minuta kasnije, konačno se u mojoj kući pojavio i specijalni agentGregori Koleman. I ja sam bio šokiran. On je izgledao kao dete, nije bio stariji odmene. Bio je otprilike moje visine, imao je kratku smeđu kosu, veoma tamne oči,

skladne crte i bio potpuno prosečne građe.Kad me je ugledao, nasmejao se. Potom mi je pružio desnu ruku i mi smo se

rukovali, mada je to bilo malo čudno, sa lisicama na mojim rukama i svim ostalim.On je rekao, tonom punim poštovanja: ”Moram da vam kažem, vi ste veoma lukavprotivnik. Morao sam da kucam na stotine vrata i nijedna osoba nije htela dasarađuje protiv vas.” Odmahnuo je glavom, i dalje zadivljen lojalnošću koju suStratonci pokazali prema meni. Potom je dodao: ”Pomislio sam da biste moždaželeli to da znate.”

Slegnuo sam ramenima i rekao: ”Da, dobro, lak izvor zarade predstavlja

način na koji to možete da postignete kod ljudi, da li to znate?”Savio je ivice usana nadole i klimnuo glavom: ”Da, to je definitivno tako.”Tog trenutka je uletela Vojvotkinja. Oči su joj bile pune suza, ali je uprkos

tome izgledala predivno. Čak ni dok su me hapsili nisam mogao da odolim, moraosam da gledam njene noge, posebno zato što nisam bio siguran kada ću ih opetvideti.

Dok su me vodili sa lisicama na rukama, Vojvotkinja me je poljubila u obraz irekla mi da ne brinem. Klimnuo sam glavom i rekao joj da je volim i da ću je uvekvoleti. A onda su me odveli, za tili čas. Gde su me vodili, nisam imao pojma, ali

sam shvatio da ću na kraju završiti negde na Menhetnu, a da ću potom sutradanbiti izveden pred državnog sudiju.

Kad se sad osvrnem na prošlost, sećam se da sam se osećao nekakooslobođen – siguran da će sada haos i ludilo konačno biti iza mene. Odslužićukaznu i potom izaći kao trezan mlad čovek – otac dvoje dece i muž žene dobrogsrca, koja je stajala rame uz rame pored mene uprkos svim teškoćama.



454

Sve će biti u redu.

Epilog

Izdajice

Zaista, bilo bi divno da smo ja i Vojvotkinja nastavili da živimo zajedno – dasam mogao da odslužim kaznu, da potom izađem iz zatvora i padnem u njendivan, ljubavni zagrljaj. Međutim, ne, za razliku od bajke, ova priča nema srećankraj.

Sudija mi je odredio kauciju na 10 miliona dolara, a onda me je, na samimstepenicama suda, upravo Vojvotkinja dotukla.

S ledenom hladnoćom, ona je rekla: ”Ja te više ne volim. Ceo naš brak je

bila laž.” Zatim se okrenula na štiklama i pozvala mobilnim telefonom svogadvokata radi razvoda braka.

Pokušao sam da je urazumim, naravno, ali nije bilo šanse. Šmrkćućiizveštačeno, ona je dodala: ”Ljubav je kao statua; možeš da je rezbariš sve dotledok ne ostane ništa.”

Da, to je možda tačno, pomislio sam, da sve to ne poriče činjenica da sičekala da budem optužen da bi došla do tog zaključka, ti kučko i sponzorušo, kojazabadaš nož u leđa!

Bilo kako bilo. Razišli smo se nakon nekoliko nedelja, a ja sam otišao u

izgnanstvo u našu prelepu kuću na plaži u Sautemptonu. To je bilo lepo mesto gdesam mogao da se suočim s tim kako se zidovi realnosti obrušavaju na mene –slušajući kako se talasi Atlantskog okeana razbijaju o obalu i posmatrajući zalaskesunca nad plažom Šajnkok Bej, dok mi se život rušio kao kula od karata.

U međuvremenu, na pravnom frontu, stvari su se još više pogoršale.Četvrtog dana nakon što sam izašao iz zatvora tužilac je pozvao mog advokata irekao mu da će on, ako se ne budem izjasnio krivim i ne postanem državni svedok,osuditi i Vojvotkinju. I mada nije naveo detaljne razloge za podizanje optužnice,mogao sam da pretpostavim da bi ona mogla da bude optužena samo zbog zavere

da troši ogromne svote novca. U čemu bi njena krivica uostalom mogla da sesastoji?

U svakom slučaju, svet se okrenuo naglavačke. Kako bi mogao ja, na samomvrhu lanca ishrane, da cinkarim one ispod mene? Da li odavanje mnoštva sitnihriba nadoknađuje činjenica da sam ja nakrupnija riba u gradu? Da li je to bilo čistomatematičko pitanje: da se pedeset sitnih riba svodi na jednog kita?



Sarađivanje je podrazumevalo da moram da idem ozvučen; da bih moraoda svedočim na suđenjima i da zauzmem mesto svedoka protiv mojih prijatelja. Tobi isto tako značilo da bi trebalo da ispovraćam sopstvenu utrobu, i izbacim sve doposlednje sitnice u pogledu nepravilnosti koju je iko činio tokom poslednje

decenije. To je bila strašna misao. Apsolutno grozna misao. Međutim, kakvog samizbora imao? Ako ne budem sarađivao, oni će osuditi Vojvotkinju i odvesti je salisicama na rukama.

Osuđena Vojvotkinja s lisicama na rukama. To zapažanje mi se učiniloprijatnim, u prvi mah. Da smo oboje optuženi, ona bi verovatno ponovo razmislilao razvodu, zar ne? (Mi bismo bili istog kova, oboje bismo pripadali istom jatu.) Iona bi bila daleko manje poželjan ulov za druge muškarce, ako bi svakog mesecamorala da se javi referentu koji nadzire bivše zatvorenike. Nema sumnje upogledu te činjenice.

Međutim, ne, ja nikada to ne bih dozvolio da se desi. Ona je bila majkamoje dece, i to je bilo suštinsko pravilo koje se moralo poštovati.

Moj advokat je ublažio udarac objasnivši da su svi sarađivali u slučaju kaošto je moj – da ću, ako odem na sud i izgubim, dobiti trideset godina. I dok sammogao da dobijem šest ili sedam godina uz priznanje krivice, to bi Vojvotkinjuostavilo izloženom, što je bilo potpuno neprihvatljivo.

Zato sam sarađivao.Deni je takođe optužen; i on je takođe sarađivao, kao i momci iz Biltmora i

Monro Parkera. Deni je na kraju bio optužen na dvadeset meseci zatvora, dok su

l d b l l l b đ k l d ć k b

džordan belfort~vuk iz volstrita

Documents