DZON LOK izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

DZON LOK izvod iz dela (Ogledi o ljudskom razumu)

Nema, urodjenih ideja u pamcenju. Neka mi bude doputeno da dodam i ovo: Ako postoje ma kakve uroene ideje, ma kakve ideje u duhu o kojima on momentano ne misli, one onda moraju biti smetene u pamenju, a otuda moraju biti izneene na vidik putem seanja; to jest, kad ih se setimo, moramo znati da smo ih ranije imali u duhu kao percepcije inace se seanje ne bi sealo. Jer seati se znai zapaati nesto putem pamenja, odnosno sa sveu da je to bilo ranije znano ili zapaeno; ako toga nema, onda je ideja nova, a ne zapamena; ta svest da je ideja bila ranije u duhu jeste ono to razlikuje seanje od svih drugih naina miljenja. Ideja koja nije bila zapaena od duha nije ni bila u duhu. Sve ideje koje se nalaze u duhu ili su aktuelna zapaanja, ili su bile aktuelna zapaanja, a sada su u duhu na takav nain da putem seanja mogu opet postati aktuelna zapaanja. Kad god postoji aktuelno zapaanje neke ideje bez seanja, onda se ta ideja pojavljuje kao potpuno nova i ranije nepoznata razumu. Kad god pak seanje iznese neku ideju u aktuelnin vidokrug, to biva sa sveu da je ona bila u umu ranije, da mu nije potpuno strana. Neka mi svako ko time posmatrati Iskaz da li je to tako; a zatim eleo bih da vidim bar jedan primer da je neko uspeo da oivi u seanju, kao ranije poznatu, neku ideju koja se smatra uroenom (i to pre nego to mu je bila ucepljena nainima koji ce kasnije biti pomenuti); jer bez takve svesti o ranijem zapaanju nema seanja ideje koje dolaze u duh bez takve svesti nisu zapamene, ne dolaze iz memorije, za njih se ne moe smatrati da su pre te pojave bile u duhu. Ono to nije u aktuelnom vidokrugu ili u pamenju, nije uopte u duhu, jednako kao da nikad nije bilo tamo.

Uzmimo da je neko dete imalo vid dok nije toliko odraslo da je moglo poznavati i razlikovati boje; a zatim su mu mrene zatvorile prozore, ono je provelo etrdeset ili pedeset godina u potpunom mraku, i za to vreme izgubilo svako seanje na ideje boja koje je nekad posedovalo. Takav je bio sluaj jednog slepog oveka sa kojim sam jednom razgovarao: on je kao i dete izgubio vid od boginja, i imao je tako malo pojma o bojama kao da je roen slep. Pitam, moe li iko tvrditi da je taj ovek imao tada u svom duhu vie ideja o bojama nego neki slepac od roenja? Mislim da e se svako sloiti da ni jedan ni drugi nisu imali nikakve ideje o bojama. Kad su mu mrene odstranjene, on stie, ideje o bojama (kojih se nesea) ponovo koje dolaze u duh tog njegovog obnovljenog vida, i to bez ikakve svesti o ranijem poznavanju. Sad on moe da oivljava te ideje, da ih doziva u duh kad se nae u mraku. U tom sluaju, poto sve te ideje o bojama mogu biti oivijene kad nisu na vidiku, i to sa sveu o ranijem poznavanju, one se nalaze u pamenju i za njih se moe rei da su u duhu. Time hou da kaem ovo: svaka ideja koja se nalazi u duhu a nije aktuelno na vidiku, nalazi se u duhu samo po tome to se nalazi u pamenju; a ako nije u pamenju; nije ni u duhu; a ako se nalazi u pamenju, nju pamenje moe izneti na aktuelni vidik samo uz zapaanje da ona dolazi iz pamenja, to jest da je bila ranije poznata i da je se sada seamo. Prrema tome, ako postoje uroene ideje, onda one moraju biti u pamenju, jer : inae uopte nisu u duhu; a ako su u pamenju, onda mogu biti oivljene bez ikakvog spoljanjeg uticaja; i kad god dou u duh, dolaze kao seanja, tj. praene su zapaanjem da nisu sasvim nove za duh.

Jer izmeu onog to se nalazi u pamenju ili u duhu, i onog to nije tamo postoji ta stalna i bitna razlika da kad se tamo pojavi ono to nije bilo u pamenju, ono se uvek pojavljuje kao potpuno novo i ranije nepoznato; dok se ono to se nalazi u pamenju ili duhu, kad budi putem seanja sugerisano, pojavljuje ne kao novo, ve kao neto to duh nalazi u sebi, znajui da je ranije bilo tu. Na taj nain moemo proveriti da li u duhu postoje neke uroene ideje pre utisaka opaanja ili razmiljanja. Rado bih naao oveka koji se setio ijedne takve ideje, bilo onda kad je dorastao do upotrebe uma ili u ma koje drugo vreme; oveka kome one nisu bile nove posle roenja. Ako neko rekne da u duhu postoje: ideje koje nisu u pamenju, elirn da on to objasni i uini shvatljivim.[]

Ideja je predmet miljenja. Poto je svaki ovek sam u sebi svestan da misli, i da ono ime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao to su na primer one koje se izraavaju reima belina, tvrdoa, slast, miljenje, kretanje, ovek, ,,slon, vojska, pijanstvo, itd. Prema tome, na prvom mestu treba istraiti kako ih on stie. Znam da postoji prihvaeno miljenje da ljudi imaju uroene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom poetku bia. To miljenje sam ve opirno ispitao, i smatram da e ono to sam rekao u prethodinoj knjizi biti mnogo lake primljeno kadi budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one dolaze u duh; za svedoanstvo o tome ja u se pozvati na iskustvo i zapaanje svakog oveka.

Sve ideje potiu iz oseta ili refleksije. Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kae, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji nain se on ispunjava? Odakle on stie onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograniena ljudska mata islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikou? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom reju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve nae znanje. Mo zapaanja je ta koja pribavlja naem razumu sav materijal miljenja bilo da se bavi spoljanjim ulnim predmetirna, ili da mi sami posmatramo unutranje operacije naeg duha, i razmiljamo o njima, ta dva naina zapaanja jesu izvori znanja, iz njih proistiu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno moemo imati.

Predmet oseta jedan izvor ideja. Prve. Naa ula, bavei se pojedinim ulnim predmetima, prenose u duh vie raznih opaaja o stvarima, prema tome na koliko raznih naina ti predmeti deluju na njih; tako to emo ideje utog, belog, vruine, hladnoe, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono to zovemo ulnim osobinama; kad kaem da ula prenose to u duh, podrazumevam da ona prenose sa spoljanjih predmeta u duh ono to tamo izaziva te opaaje. Taj Veliki izvor veine naih ideja, koji potpuno zavisi od ula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam osetom.

Radnje naeg duha drugi izvor ideja. Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opaanje radnji naeg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad dua razmatra te radnje i razmilja o njima, razum iz toga stie jo jedan niz ideja koje se ne mogu izvui iz spoljanjih stvari; kao to su na primer: opaanje, miljenje, sumnjanje, verovanje, zakljuivanje, znanje, htenje, i svakojake druge radnje naeg duha. Poto smo mi svesni tih radnji i zapaamo ih u sebi, mi ih otuda primamo u razum kao posebne ideje, kao to ih primamo i od tela koja deluju na naa ula. Svaki ovek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma lii na neko ulo, iako nema nikakva posla sa spoljanjim predmetima, i zato ga moemo dosta adekvatno nazvati unutrasnjim ulom. Ali kako sam ono drugo nazvao Osetorn, nazvau ovo razmiljanjem ili refleksijom, jer ono prua samo one ideje koje duh stie razmiljajui o svojim sopstvenim unutranjim, delovanjima. Prema tome, u nastavku ove rasprave pod refleksijom podrazumevam zapaanje svojih sopstvenih radnji od strane duha, putem kojeg razum stie ideje o tim radnjama.

Te dve stvari, dakle, spoljne materijalne stvari kao predmeti oseta, i unutranje radnje naeg duha kao predmeti refleksije, predstavljaju za mene jedine izvore iz kojih proistiu sve nae idieje. Izraz radnje upotrebljavam ovde u irokom smislu, obuhvatajui njime ne samo delovanja duha u vezi s njegovim idejama, ve u neku vrstu strasti, koje katkad nastaju iz njih, kao to su zadovoljstvo ili nelagodnost koji proizlaze iz neke misli.

(Dzon Lok,Ogledi o ljudskom razumu, Kultura, Beograd, 1962)