Прво поглавље

Мит први: ПРОСТО НЕМА

ДОВОЉНО ХРАНЕ

МИТ: Ca ресурсима за производњу хране који су y толи-ком делу света напрегнути до крајње границе, просто не-ма довољно хране за све. Нажалост, неки људи ће, једно-ставно, морати да гладују.

НАШ ОДГОВОР HA TO: Свет данас производи довољно житарица да сваком људском бићу на планети обезбеди три и no хиљаде калорија дневно.1 To je довољно да ce ве-ћина нас удебља! A ова процена чак и не узима y обзир многе друге врсте хране које често једемо - поврће, ма-

1 Израчунато на основу Организације за исхрану и пољопри-вреду (ФАО), Годишњак производње ФАО за 1992. (1992 FAO Production Yearbok), том 46, FAO, Рим, 1993- Тридесет осам проце-ната светске залихе житарица сада ce даје као сточна храна (Свет-ски ресурси 1996—97, World Resources 1996-97, Oxford Univer-sity Press, Њујорк, 1996, табела 10.3)- Већи део замљишта и осталих ресурса који ce данас користе за производњу житарица за исхрану стоке могао би ce користити за гајење житарица и остале хране за људску потрошњу. Житарице за сточну храну raje ce зато што добростојећи потрошачи више воле месо и месне производе, због чега су житарице за сточну храну исплативије од оних за ис-храну људи. Иако су дневне потребе y калоријама веома различите код људи и познато je да их je тешко измерити, чини нам ce разум-ним да употребимо бројку коју je дала ФАО од 2.450 дневно за просечног човека (видети Пејн [P. Payne], „Мерећи неухрање-

19

хунарке, језграсто воће, коренске биљке, воће, месо и ри-бу. У ствари, када би ce узеле y обзир све врсте хране за-једно, може ce обезбедити бар два килограма хране no особи дневно. У то спада преко килограм житарица, ма-хунарки и језграстог воћа, око пола килограма воћа и по-врћа, и још готово толико меса, млека и jaja.2

Обиље, a не недостатак реч je која може најбоље опи-сати количину хране која нам je данас на располагању y свету. Повећање производње хране tokom протеклих 35 година претекло je до сада незабележени пораст броја становника за неких 16 процената.^ И заиста, права брда непродатих житарица на светским пијацама снажно по-тискују цене надоле већ три и no деценије.4 Цене жита-рица су накратко порасле почетком 1990-их, пошто су ce лоше временске прилике поклопиле са политиком која je била срачуната да смањи прекомерну производњу, али су и поред тога остале доста испод високих вредности које су забележене почетком шездесетих и средином се-дамдесетих.5

ност", Билтен IDS бр. 21 ["Measuring Malnutrition"], бр. 3, јул 1990). Калорије које су довољне да покрију наше енергетске потре-бе углавном су довољне и да задовоље потребе за протеинима, сем код људи (a нарочито мале деце) који ce хране коренским намирни-цама које имају низак садржај протеина, гомољикама и писангом.

2 Организација за исхрану и пољопривреду (ФАО), Годишњак производње ФАО за 1995, том 49, FAO, Рим, 1996.

3 Израчунато на основу Временска серија ФАО о стању ис-хране u nojbonpuepege (FAO Time Sériés for State of Food and Agriculture), FAO, Рим, 1994.

4 Мичел (D. Mitchell) и Ингко (M. Ingco), Светска перспекти-ea y исхрани (The World Food Outlook), World Bank, Вашингтон, 1993.

5 Ингко, Мичел и Мекала (A. McCalla), Перспективе светских залиха хране (Global Food Supply Prospects), World Bank Techni-cal Paper, 6p. 353, 1996.

20

Све je то лепо и красно за општу слику, можда сад ми-слите, али зар нам такав широки пресек y ствари не гово-ри мало? Зар већина гладних y свету не живи y земљама где влада несташица хране - y земљама Латинске Аме-рике, y Азији и, нарочито, y Африци?

Глад уз обиље хране још je шокантнија y Трећем свету. Према подацима Организације за исхрану и пољопривре-ду Уједињених нација (ФАО), производња хране од 1950. повећавала ce брже од пораста становништва y свим областима сем y Африци.^ Америчко удружење за уна-пређење науке* .je y једном истраживању 1997. године от-крило да 78 процената све неухрањене деце испод пет година старости y земљама y развоју живи y земљама где постоје вишкови хране?

Дакле, чак и „најгладније земље" имају већ y сада-шњем тренутку довољно хране за све своје људе. Ово от-криће заснива ce на званичним статистикама, мада нас

6 Организација за исхрану и пољопривреду (ФАО), Годишњак производње ФАО за 1966, 1974, 1984. u 1995, FAO, Рим, табела 9- Видети и Рејкс (Р. Raikes), Модернизовање глади: епидемија глади, вишак хране u пољопривредна политика y ЕЕЗ u Африци (Modernising Hunger: Famine, Food Surplus & Farm Policy in the EEC and Africa), Catholic Institute for International Relati-ons, Лондон, 1988. Рејкс тврди да статистика ФАО озбиљно пот-цењује производњу y Африци зато што, између осталог, рачуна само производе који су продати путем званичних тржишних кана-ла. Он наговештава да je дошло до смањења удела производње Ko-ja ce продаје тим каналима, због тога што пољопривредници про-дају своје производе другде y одговор на вештачки ниске цене.

* Енгл. American Association for the Advancement of Science (AAAS) (прим. npeej.

7 Смит (L. Smith), сарадник за техничке науке и дипломатију Америчког удружења за унапређење науке, ФАО мерења хронич-не потхрањености: шта она y ствари мере? (The FAO Measure of Chronic Undernourishment: What Is It Really Measuring?), U. S. Agency for International Development, Office of Population, He-alth and Human Development, Вашингтон, јун 1997, 6 - 7 .

21

стручњаци упозоравају да друштва која ce тек однедавно модернизују без изузетка потцењују своју пољопривредну производњу - баш као што ce ripe једног века бар трећи-на америчког приноса пшенице није евидентирала.8

Штавише, многе земље не могу ни да остваре свој пуни потенцијал за производњу хране због велике неефика-сности изазване неправедним власничким односима над ресурсима. Ово ћемо размотрити y 4. и 6. поглављу.

И на крају, многе земље y којима хара глад извозе мно-го више пољопривредних производа него што их увозе. Северне земље су главни увозници хране, и на њихове ку-повине отпада 71,2 процента укупне вредности намирни-ца увезених y свету 1992. године.9 Увоз y тридесет зема-ља с најнижим дохотком, с друге стране, допринео je са само 5,2 процента укупној међународној трговини хра-ном и пољопривредним производима.10

8 Поулмен (Т. Poleman), „Квантификовање проучавања ухра-њености y земљама y развоју", Студије Института за истражи-вање исхране 18 ("Quantifying the Nutrition Situation in Develo-ping Countries", Food Research Institute Studies 18), 6p. 1:9. Овај чланак добро разматра вишестране проблеме од којих пати већи-на пољопривредних статистика и статистика исхрањености. (Ви-дети и Мекгренејен и ост. [D. McGranahan et al.], Мерење u дру-гитвено-економски развој [Measurement and Socioeconomic Development], United Nations Research Institute for Social Deve-lopment, Женева, 1985.)

9 Статистички приручник међународне трговине u развоја (Handbook of International Trade and Development Statistics), Uni-ted Nations Conference on Trade and Development, Њујорк и Женева, 1995, табела 3.2. Подаци о намирницама укључују и пића, дуван и јестиво уљано семе.

10 Израчунато на основу Организације за исхрану и пољопри-вреду, ФАО годишњак трговине за 1994. (1994 FAO Trade Year-book), том 48, FAO, Рим, 1994, табеле 7. и 8. Класификација зе-маља с најнижим дохотком на основу Извештаја о развоју y свету за 1992. (World Development Report, 1992), World Bank, Ba-ni ингтон.

22

AKO ce мало ближе позабавимо неким областима и зе-мљама света које су погођене глађу, потврдићемо тврдњу да оскудица очигледно није узрок глади.

Ипдија. Индија ce налази близу самог врха међу изво-зницима пољопривредних производа y Трећем свету. Мада бар 200 милиона Индијауа гладује,11 Индија je 1995- изве-зла пшенице и брашна y кредности од 6 2 5 милиона дола-ра, a пиринча y вредности од 1,3 милијарде (5 милиона то-на) - a то су две основне намирнице y индијској исхрани. 1 2

Бангладеш. Почев од глади која je т а м о владала по-четком с е д а м д е с е т и х , Б а н г л а д е ш je п о с т а о симбол за-с т р а ш у ј у ћ и х последиуа које наста ју кад људи прекораче границе прехрамбених ресурса . A ипак би званична ripo-изводња с а м о г пиринча y Б а н г л а д е ш у - за коју неки с т р у ч њ а ц и кажу да je о з б и љ н о потцењена 1 ^ - могла да

u Према подацима ФАО, 21 проценат Индијаца, или неких 185 милиона, потхрањени су, Прављење мапе потхрањености: процес који траје (Mapping Undernutrition: An Ongomg Process), плакат, Fo-od and Agriculture Organization, Рим, 1996. Међутим, y горепомену-тим Мерењима Фао, Лиса Смиг тврди да je овај број умногоме пот-џењен, пошто ce не израчунава на основу правих анкета, него на основу предвиђања заснованих на производњи хране и извозу, чиме ce не узима y обзир расподела хране и приступ њој. Ha то колико je распрострањена глад, наговештава она, боље указује проценат деце која су неухрањена, који ce израчунава на основу анкета и представља исход достуггности хране u приступа храни. Процена ФАО о про-центу деце испод пет година која су неухрањена јесте 6l проценат, који je други no висини y свету, (Шесто светско истраживање о ис-храни (The Sixth World Food Survey), FAO, 1996, додатак 2, табела 8, што наговештава да je укупан број гладних вероватно много већи од 21 проценат или 185 милиона, колико je наведено y извештају.

База података FAOSTAT, Food and Agriculture Organizati-on, Рим, 1990-1997.

Бојс (Ј. Воусе), „Пољопривредни разној y Бангладешу. од 1949-1950. до 1980-1981, преглед чињецичних доказа", Економ-

обезбеди сваком човеку негде око пола килограма жита-рица дневно, или две хиљаде калорија.14 Ако томе додамо мале количине поврћа, воћа и махунарки, нико не би мо-рао да остане гладан. A ипак, најсиромашнија трећина људи y Бангладешу уноси y најбољем случају само хиља-ду и no калорија дневно, што je опасно испод вредности која je потребна за здрав живот.15

Ca више од 120 милиона људи који живе на простору величине америчке државе Висконсин, Бангладеш ce мо-же сматрати пренасељеним no било којим стандардима, али његова густина насељености није добар изговор за широко распрострањену глад. Бангладеш je обдарен изу-зетним пољопривредним могућностима, a ипак je принос пиринча y тој земљи 1995- пао доста испод просека за це-лу Азију.16 Изузетан потенцијал богатог алувијалног зе-мљишта Бангладеша и обиља воде једва да je искори-шћен. Стручњаци предвиђају да би ce принос пиринча удовостручио, или чак утростручио, када би се искори-стиле све могућности за наводњавање.17 Пошто укупна производња калорија y Бангладешу пада само (р процена-

ски u политички недељник 20 ("Agricultural Growth in Bangla-desh, 1949-50 to 1980-81: A Review of Evidence", Economic and Political Weekly 20), 30. март 1985, A31-A43-

^ База података FAOSTAT. 15 Светска банка, Бангладеш: перспективе економског u дру-

гитвеног развоја (Bangladesh: Economic and Social Development Prospects), извештај бр. 5409, Светска банка, Вашингтон, април 1985, 18.

^ Организација за исхрану и пољопривреду (ФАО), Годишњак производње ФАО зa 1995, том 49, FAO, Рим, 1996, табела 17.

17 Џоунс (S. Jones), „ Аграрна структура и пољопривредне ино-вауије y Бангладешу: село Панимара y области Дака", ("Agrarian Structure and Agricultural Innovation in Bangladesh: Panimara Villa-ge, Dhaka District"), y Разумевати Зеленереволуције (Understan-ding Green Révolutions), уредници Бејлис-Смит (T. Bayliss-Smith) и Ванмали (S. Wanmali), Cambridge University Press, Њујорк, 1984, стр. 194.

24

та испод потребног нивоа,18 чини ce да je адекватна ис-храњеност циљ који ce може постићи.

Бразил. Мада je Бразил 1994. године извезао храну вредну више од 13 милијарди долара (други no реду међу земљама y развоју), 70 милиона Бразилаца не могу себи приуштити довољно хране.19

Африка. Многи од нас ce изненаде када сазнају да зе-мље подсахарске Африке, y којима живи око 213 милиона хронично неухрањених људи (отприлике 25 процената од укупног броја y земљама y развоју),20 и даље извозе хра-ну. Све време tokom 1980-их година извоз из подсахарске Африке растао je брже него увоз,21 a 1994. једанаест зе-маља ове области остале су нето извозници хране.22

18 Фонд за развој Уједињених нација (United Nations Develop-ment Fund - UNDF), Извештај o људском развоју (Human De-velopment Report), United Nations Development Program, Њујорк, 1994, табела 2.

19 Организација за исхрану и пољопривреду (ФАО), Годшањак производње ФАО за 1995,.том 49, FAO, Рим, 1996, стр. 13. Виде-ти и UNDF, Извештај о људском развоју 1994, стр. 134.

2 0 Смит, ФАО мерења, додатак A, табела Al . Видети и Пре-храмбена сигурност y Африци, сведочење GAO (Food Security in Africa, GAO testimony), United States General Accounting Offi-ce, изјава Џонсона (H. Jonson), помоћника директора Одељења за међународне односе и питања трговине, Одсек за државну безбед-ност и међународне послове (International Relations and Trade Is-sues, National Security and International Affairs Division), Ba-ШИНГТОН, 1996.

21 Пинструп-Андерсен (P. Pinstrup-Andersen), „Светски токови и будућа прехрамбена сигурност", Извештај о прехрамбеној no-литици ("World Trends and Future Food Security", Food Policy Re-port), International Food Policy Research Institute, Вашингтон, март 1994, стр. 9 -10 .

22 Израчунато на основу података Организације за исхрану и пољопривреду, ФАО Годишњак трговине за 1994, табела 8. Када

25

Сахелске земље западне Африке, познате no томе што ce y њима често јавља глад, нето су извозници хране чак и tokom најгорих суша. За време једне од најгорих икада за-бележених суша, крајем 19б0-их и почетком 70-их, вред-ност извоза пољопривредних производа y овој области -1,25 милијарди долара - остала je три пута већа од вред-ности увезених житарица2^ a да ове цифре чак нису узи-мале y обзир и приличну вредност извезених производа који нису евидентирани.24 И tokom другог сушног перио-да - од 1982. до 1985 - ове земље извозиле су храну.25

И поред тога, до 1990, производња хране no особи већ je, како ce чини, опадала готово две деценије,26 упркос производним капаџитетима које наговештава извоз пољо-

се узму y обзир сви пољопривредни производи, бројка ce пење на двадесет земаља (исто, табела 7). Треба имати на уму и да повећа-ње извоза y некој земљи може бити одраз и повећања помоћи y храни коју она прима. У прорачуне увоза улази и помоћ y храни, како je рекао Хил (Ј. Hill), виши економиста y Канцеларији за везу за Северну Америку ФАО, y Вашингтону, y интервјуу који je дао Колинсу (Ј. Collins) y мају 1986.

Израчунато на основу Годишњака трговине ФАО за 1984. Чад, Нигер, Мауританија, Мали, Буркина Фасо и Сенегал, били су нето извозници 1980, 1982. и 1983- године. Поменуте земље биле су нето увозници 1981. и 1984. године, због изузетно великог уво-за y Сенегал и Нигер tokom те две године.

24 Извештаји из две сахелске земље, Нигера и Буркине Фасо (не-кадашња Њрња Волта), дају процену да трговци кријумчаре из зе-мље чак половину произведених житарица за муштерије које могу боље да им плате. (Из интервјуа који je дао главни економиста миси-је Америчке агенције за међународни развој [U. S. Agency for Inter-national Development] y Вагадогу y Њрњој Волти, 17. јануара 1977.)

25 Током мање тешке суше од 1982. до 1985, вредност хране коју су извезле ове земље износила je три четвртине вредности увезене хране, пошто су Чад, Мали и Нигер били нето извозниџи (израчу-нато на основу Годшињака трговине ФАО за 1985, табела 7).

26 Годигињак производње ФАО за 1966, 1974, 1984 u 1990, табеле 9 и 10.

26

привредних производа из Африке, и 1995. преко једне трећине потрошње житарица на овом континенту зави-сило je од увоза.27 Користимо израз „како ce чини", зато што je званична статистика већ изашла на лош глас због тога што потцењује или потпуно занемарује храну која ce гаји за домаћу потрошњу, нарочито ону коју raje сирома-шне жене, као и храну која ce неформално размењује y мрежи породичних и пријатељских односа, тако да je истински прецизна процена немогућа.28 У ствари, аутор извештаја Америчког удружења за унапређење науке који смо раније поменули заступа становиште да je глад y подсахарској Африци y ствари мање озбиљан проблем него y јужној Азији.29

Чести извештаји о томе да пољопривредна производ-ња y Африци опада и о њеној све већој зависности од увоза навели су многе да претпоставе да ce напросто су-више људи бори за ограничене ресурсе. Афричка криза са храном je стварна, што поткрепљује и средње висока

2 7 Израчунато на основу базе података FAOSTAT, података о производњи, потрошњи, доступности и увозу производа од жита-рица 1995. године, 17. септембра 1997.

2 8 Бери (S. Berry), „Прехрамбена криза и пољопривредне ripo-мене y Африци: преглед", Ревија афричких студија 27 ("The Fo-od Crisis and Agrarian Change in Africa; A Review Essay", African Studies Review 27), бр. 2, јун 1984, стр. 59~97. Видети и Гајер (Ј. Guyer), „У\ога жена y развоју", ("Women's Role in Development"), y Стратегије за развој Африке (Stratégies for African Develop-ment), уредници Берг ( R. Berg) и Сејмур Витекер (Ј. Seymour Wi-taker), University of California Press, Беркли, 1986, нарочито стране 393-396. Видети и Модернизовање глади.

2 9 Смит, Мерења ФАО-а, страна 15-16. Нашироко цитирана, мада, тврди она, непрецизна процена ФАО о хроничној потхрање-ности за подсахарску Африку je 43 процента, док за јужну Азију тај број износи само 22 процента. A ипак je проценат деце испод пет година која су неухрањена, бољи показатељ глади (видети фу-сноту бр. 8), 53 процента y јужној Азији, готово дупло више него y подсахарској Африци (тридесет проџената).

27

стопа неухрањености деце, али колико je тачна та прет-поставка о узроцима те кризе?

Африка има огроман, још неискоришћен потенцијал да узгаја храну, са могућим приносима житарица за 25 до 35 процената већим од највећих могућих приноса y Евро-пи и Северној Америци.^0 Сем потенцијалних приноса, доста обрадивог земљишта чека да буде употребљено. У Чаду ce, на пример, обрађује само 10 процената пољо-привредног земљишта за које je процењено да нема озбиљних производних ограничења. У земљама које су на злу гласу no томе да y њима влада глад - Етиопија, Судан, Сомалија и Мали, на пример - површина неискоришће-ног пољопривредног земљишта доброг квалитета много je пута већа од површине земљишта које ce заиста обра-ђује,^1 што баца сенку сумње на помисао да просто има сувише људи за ограничене ресурсе које поседују.

Многи који су дуго пратили пољопривредни развој Африке говоре нам да прави разлози за афричке проблеме са храном нису никаква мистерија.^2 Потенцијал Африке

5 0 Плакнет (D. Plucknett), „Перспективе за подмиривање буду-ћих потреба за храном употребом нове технологије" ("Prospects of Meeting Future Food Needs through New Technology"), y Станов-ништво u исхрана почетком 21. века: под миривање потражње за храпом cee већег броја становника y будућности (Population and Food in the Early Twenty-First Century: Meeting Future Food De-mand of an Increasing Population), уредник Ислам (N. Islam), Inter-national Food Policy Research Institute, Вашингтон, 1995.

31 Хајлиг (G. Heilig), „Колико људи на Земљи ce може исхрани-ти", ("How Many People Can Ве Fed on Earth?") y Становништво света y будућности: шта данас можемо да претпоставимо? (The Future Population of the World: What Can We Assume Today?), уредник Луц (W. Lutz), International Institute for Applied Systems Analysis, Лаксенбург, Аустрија, 1996, прерађено издање.

32 Видети Коминз (S. Commins) и др. уредниџи, Афричка кри-за аграра: корени глади (Africa's Agrarian Crisis: The Roots of Fa-mine), Lynne Rienner, Боулдер, 1985; Туз (N. Twose), У борби

28

за производњу хране осујећен je и изобличен на следећи начин:

• Колонијална јагма за земљом која ce наставила све до савременог доба изместила je народе и производњу хране са доброг земљишта према рубном, створивши образац према којем je добро земљиште углавном наме-њено производњи индустријских култура за извоз, или га његови власници чак и не користе.^ Сем тога, коло-низатори и, као последиуа тога, државне и међународне агенције, дискредитовали су често префињено знање сељака произвођача о еколошки прикладним системима пољопривредне производње. Пропагирајући „модерне", често увозне и еколошки разорне технологије,^ исти-снули су афричке произвођаче хране из процеса доно-шења економских одлука које изнад свега утичу на сам њихов опстанак.

против епидемије глади (Fighting the Famine), Food First Books, Сан Франциско, 1985; Вотс (M. Watts), „Имање права или давање моћи? Глад y Африци", Ревија афричке политичке економије ("Entitlements or Empowerment? Famine and Starvation in Africa", Review of African Political Economy), 6p. 51, 1991, стр. 9 - 2 6 .

Харисон (P. Harrison), Озелењавање Африке: пробојy 6u-ци за земљиште u храну (The Greening of Africa: Breaking Thro-Hgh in the Battle for Land and Food), Academy Science Publishers, Најроби, 1996. Видети и Вулф (Е. Wolf), Европа u људи без ucro-рије (Europe and the People Without History), University of Califor-nia Press, Беркли, 1982. Видети и Динем (В. Dinham) и Хајнз (С. Hines), Агробизнисy Африци: студија утицаја великих компа-нија на исхрану u пољопривредну производњу y Африци (Agribusiness in Africa: A Study of the Impact of Big Business on Afri-ca's Food and Agricultural Production), Africa World Press, Трентон, држава Fby Џерси, 1984.

З4 Ричардс (P. Richards), „Еколошке промене и политика упо-требе земљишта y Африци", Ревија афричких студија 26 Есо-logical Change and the Politics of African Land Use"), 6p. 2, јун 1983- Видети и Ричардс, Самоникла пољоприередиа револуција (Indigenous Agricultural Revolution), Westview Press, Боулдер, 1985.

29

• Јавни ресурси, y које спадају кредити за истраживања и пољопривреду, усмерени су на извозне културе до те мере да су из њих готово сасвим искључене културе за исхрану које производе сељаџи, као што су просо, си-јерак и коренске биљке. Осамдесетих година, повећан притисак да ce извози да би ce отплатили спољни ду-гови само je појачао ову несразмеру.^

• У многим деловима Африке жене су главни произво-ђачи хране, a ипак су и колонијална политика и, често, слабо осмишљена помоћ и инвестициони пројекти из иностранства, ставили одлуке о коришћењу земљи-шта и кредита y делокруг мушкараца. У многим слу-чајевима ово je значило да индустријске културе имају примат над прехрамбеним културама, да ce земљиште употребљава y погрешне сврхе, a инвестиције више усмеравају на индустријске културе.^

Видети Рау (В. Rau), Од гозбе до гладовања (Feast to Fami-neЛ Africa Faith and Justice Network, Вашингтон, 1985, нарочито 6. поглавље. Видети и Кембел (В. Campbell), „Унутар чуда. Памук y Обали Слоноваче" ("Inside the Miracle: Cotton on the Ivory Co-ast"), y Политика пољопривреде y тропској Африци (The Poli-tics of Agriculture in Tropical Africa), уредник Баркер (J. Barker), Sa-ge, Беверли Хилс, 1984, стр. 154-168.

Институт за светске ресурсе (World Resources Institute), Светски ресурси 1994-1995. (World Resources 1994-1995Л Ox-ford University Press, Њујорк, 1994, стр. 48 -49 . За примере о де-таљима везаним за питања полова, политике, улагања и производње хране, видети Карни (J. Carney), „Уговорна производња основних намирница y Гамбији" ("Contracting a Food Staple in Gambia"), y Живот под yговором: yговорна пољопривреда u аграрна транс-формација y подсахарској Африци (Living Under Contract: Contract Farming and Agrarian Transformation in Sub-Saharan Afri-ca), уредници Литл (P. Little) и Вотс, University of Wisconsin Press, Медисон, 1994; Грир (B. Grier), „ Пиони, носачи и ситни тр-говци: жене y преображају ка извозној пољопривреди y Гани", Pag-ne белешке о афричким студијама (Working Papers on African Stu-dies), African Studies Center, Boston University, 6p. 144, 1989-

30

• Политика иностране помоћи која није имала одговорно-сти према афричким сељацима произвођачима хране и сточарима углавном je заобилазила њихове потребе y корист скупих пројеката великих размера. Африка je tokom историје добила мање помоћи за нољопривреду од било ког другог континента, a само мали део те по-моћи стигао je до пољопривредне производње која ce напаја кишом, од које зависи највећи део узгоја житари-ца.З7 Већи део помоћи био je усмерен на производњу путем наводњавања, која je усмерена за извоз и под кон-тролом елите.

• Због спољашњих као и због унутрашњих фактора* вла-де афричких земаља често су ce држале политике јеф-тине хране, према којој су сељаци толико лоше плаћени за своје приносе да их то мало подстиче на производ-њу, нарочито за званичне продајне канале.^8 Чиниоци који су одговорни за овакву политику обухватају следе-ће: развијене земље своје вишкове хране избацују на тржиште y Африци no вештачки ниским ценама; разви-јене земље имају интереса да наднице буду ниске како би им то гарантовало исплативу производњу за извоз; потрошачи средње класе y Африци траже млечне про-изводе и месо no сразмерно ниским ценама пореклом од стоке која ce храни јефтиним житом; владе су заин-тересоване за политичку подршку y градовима и забри-

^ Независна комисија за међународна хуманитарна питања (Independent Commission for International Humanitarian Issues), Глад: катастрофа коју je изазвао човекР (Famine: A Man-Made DisasterP), Vintage Books, Њујорк, 1985, стр. 85-89 .

З8 Видети Африка, створити или сломити: акција за опо-равак (Africa, Make or Break: Action for Recovery), Oxfam UK, Лондон, 1993; и Михевк (Ј. Mihevc), Тржиште им тако говори: Светска банка u економски фундаменгализам y Африци (The Market Tells Them So: The World Bank and Economic Fundamenta-lism in Africa), Third World Network, Пенанг y Малезији и Акра y Гани, 1995.

31

нуте због могућих немира.^ Kao крајњи резултат тога локална производња хране истовремено je била поти-снута и преусмерена на неформална, a тиме и нееви-дентирана тржишта.

• Све донедавно, владе многих афричких земаља су тако-ђе прецењивале своје валуте, чиме су постизале да уво-зна роба буде вештачки јефтина, јефтинија од робе ло-калних произвођача проса, сијерка и касаве. Мада су недавне промене политике донеле девалвацију валута, што би могло да храну локалне производње учини при-влачнијом за купце, политика слободне трговине која je то пратила (њоме ce бави 8. поглавље) донела je са со-бом повећање увоза јефтине хране из северних земаља, чиме су углавном неутралисани сви позитивни ефекти

• 40 девалвације. • Укус људи y афричким градовима све ce више помера

према увозном житу, нарочито пшеници, коју мало афричких земаља може да узгаја тако да им ce то ис-плати. Пре тридесет година, само je мањина градског становништва y подсахарској Африци јела пшеницу. Данас je хлеб основна храна за многе житеље градова, a хлеб и остали производи од пшенице чине отприли-ке трећину укупног увоза житарица за целу ту област.41 Америчка помоћ y храни и рекламе мултина-ционалних корпорација („Он ће бити паметан. Далеко ће догурати. Јешће хлеб. одиграли су своју улогу y

Михевк, Тржиште им тако говори и Бинефелд (М. Biene-feld), Структурално прилагођавање u сеоско тржиште рада y Танзанији (Structural Adjustment and Rural Labor Markets in Tan-zania), International Labor Organization, Женева, 1991.

Михевк, Тржиште UM тако говори. 41 Израчунато на основу података из базе података FAOSTAT. 4 2 Типична реклама која ce појављивала y афричким новинама

почетком седамдесетих, коју су цитирали Карфантан (J. Carfan-tan) и Кондамин (С. Condamines) y књизи Победити глад, то je

32

томе да обликују укус Африканаца према ономе што развијене земље имају да продају.43

Ha тај начин, испод те „дијагнозе оскудице" за пре-храмбену ситуацију y Африци леже многи чиниоци које су проузроковали људи (често под утицајем Запада) и који ce, према томе, могу вратити y првобитно стање. Чак ни висока стопа наталитета y Африци није независна про-менљива, него je одређена друштвеном стварношћу која обликује одлуке људи y вези с потомством, као што ћемо видети y 3. поглављу.

Будућност y којој влада оскудица?

Недавно ce поново распламсала једна вековима стара рас-права: колико смо, заправо, близу томе да исцрпимо пла-нету Земљу до крајњих граница?

Највеће студије стигле су до веома различитих закључа-ка о томе колика je могућност Земље да издржава будуће генерације. У својој књизи из 1995. године, професор Џоел Коен са Рокфелеровог универзитета разматрао je процене даване tokom четири века.^ Мада je то одувек био клизав терен,45 процене Земљиног „капацитета носивости", или

могуће (Vaincre la Faim, C'est possible), L'Harmattan, Париз, 1976, стр. 63-

Андре (G. Andrae) и Бекман (В. Beckman), Пгиенична зам-ка: хлеб u недовољан развој y Нигерији (The Wheat Trap: Bread and Underdevelopment in Nigeria), Zed Books, Лондон, 1985.

4 4 Коен (J. Kohen), Колико људи може да издржава Земља? (How Many People Can the Earth Support?), W. W. Norton, Њујорк, 1995, нарочито додатак 3-

4 5 Визнер (В. Wisner), „Ограничења 'капацитета носивости'"^ Политичка окружења, ("The Limitations of 'Carrying Capacity'", Political Environments), јесен-пролеће 1996, део 1, стр. 3 - 6 .

33

броја људи које може да издржава, кретале су ce од скром-не једне милијарде y једној студији из 1970. до огромног броја од 1.022 милијарде, колико je процењено 1967. У сту-дијама које су објављене између 1990. и 1994, бројке су ce кретале од „много мање него што je наших тренутних пет и rio милијарди", као што су тврдили Пол Ерлих и неки други, na до 44 милијарде, колико je проценио један хо-ландски тим истраживача; већина процена кретала ce из-међу 10 и 14 милијарди.4^ Насупрот томе, процена Уједи-њених нација из 1996, за коју ce углавном сматра да je најбоља процена будућег броја становништва, предвиђа да ће број становника достићи врхунац од 9,36 милијарди го-дине 2050. и да ће ce после тога стабилизовати47 (проце-не највећег будућег броја становника y протеклих неколи-ко година су све мање). Ово ce сасвим добро уклапа y оно што већина сматра да je Земљин капацитет.

Имајући y виду обиље хране y данашњем свету, као и могућности које смо наговестили y овом, као и y 6. погла-вљу, доводимо y питање она мрачнија предвиђања демо-графске катастрофе. Пре само педесет година, кинески стручњаци предвидели су да њихова држава, y којој хара глад, неће никад моћи да исхрани своје становништво. Данас ce више него двоструко толико људи исхрањује48 -

4 6 Коен, Колико људи може ga издржава Земља? Видети до-датак 3.

4 7 Одељак УН за економско и друштвено информисање и ана-лизу политике, огранак за број становника (UN Department for Economic and Social Information and Policy Analysis, Population Division), Перспективе броја становника: ревизија за 1996. го-дипу, додатак 1: демографски показатељи (World Population Prospects: The 1996 Revision. Annex 1: Demographic Indicators), та-бела A2.

4 8 Према Извештају о људском развоју за 1994• који je саста-вио Програм за развој Уједињених наџија (UNDP New York and Oxford University Press, 1994), просечан број расположивих кало-рија no глави становника je за Кину почетком деведесетих година

34

и то на прилично одговарајући начин - од само једне че-твртине земљишта под пољопривредним културама no особи које ce користи y CAД.49

Црње прогнозе не треба узимати олако - оне подвлаче стварност чињенице да су основни ресурси којима распо-

био 12 процената преко минималних захтева. Видети и Крол (Е. Croll), Породична чинија са пиринчем: храна u домаћа еконо-мијау Kunu (The Family Rice Bowl: Food and the Domestic Economy in China), UN Research Institute for Social Development, Женева, 1982. Мада je Браун (L. Brown) из Института „Ворлдвоч" (Wor-ldWatch Institute) недавно изазвао медијску хистерију када je изнео тврдњу да ће будућа потрошња житарица y Кини озбиљно смањити количину хране која преостаје за остатак света (Браун, Ko he на-хранити КинуР Аларм за малу планету? (Who Will Feed China? A Wake-Up Call for a Small Planet?), W. W. Norton, Њујорк, 1995), они трезвенији cy на то одговорили тако што су поново срачунали његове податке, и дали нове који јасно показују да je Кина способна да производи довољно жита за своје будуће потребе. Видети Смил (V. Smil), Ko ће нахранити Кину? Бриге u перспектива за следе-ћу генерацију (Who Will Feed China? Concerns and Prospects for the Next Generation), четврто годишње предавање из циклуса Хопер, Универзитет y Гуелфу (University of Guelph), 1996; Хуанг и др. (Ј. Huang et al.), Кинеска прехрамбена привреда go 21. века: пону-да, потражња u трговина (China's Food Economy to the Twenty--First Century; Supply, Demand, and Trade), International Food Policy Research Institute, Food Agriculture and the Environment Discussion Paper no. 19, Вашингтон, 1997; Лу (F. Lu), Жито или храна: скри-вено питање y кинеској дебати о прехрамбеној политици (Grain versus Food: A Hidden Issue in China's Food Policy Debate), China Center for Economic Research, Peking University, радне белешке бр. E1996003); Канг (X. Kang), Одломци из „Како Кинези сами себе прехрањују", одговор на „Ко he нахранити Кину?" Брауиа (Excerpts of "How Chinese Feed Themselves" — Reply to L. Brownes "Who Will Feed China?", Chinese Academy of Sciences, Research Center for Eco-Environmental Sciences, Department for the Study of National Conditions), 1997.

4 9 Њдине 1994, Сједињене Америчке Државе имале су 1,5 хекта-ра no глави становника земље под пољопривредним културама a Кина je имала 0,4 (израчунато према подацима из базе FAOSTAT).

35

лажемо неизбежно коначни. Таква предвиђања треба сто-га да нам појачају осећај да што пре треба да ce позабави-мо основним узроцима погрешне употребе и деградације ресурса, као и брзог пораста броја становника.

Коначно, испитујући везу између глади и оскудице, не треба никако да превидимо лекције које можемо научити y својој кући. Више од тридесет милиона Американаца не могу себи приуштити здраву исхрану; 8,5 процената де-це y Америци гладује, a 20,1 изложено je ризику да буду гладна.50 Али ко би тврдио да ce не прозводи довољно хране? Сигурно не амерички фармери; њихова стална главобоља je баш прекомерна производња. Нити би то би-ла америчка влада, која има огромна складишта сира, млека и маслаца. Америчке испоруке помоћи иностран-ству y храни 1995. садржале су више од три милиона тона житарица или производа од житарица,51 a две трећине чинили су пшеница и брашно. To je довољно брашна да ce испече неких шестстотинак векни хлеба годишње за свако гладно дете y CAД.^2

Овде, баш као и y Трећем свету, глад je нечувена увре-да баш зато што je дубоко непотребна. Иза новинских на-слова, телевизијских слика и површних стереотипова, мо-жемо увидети да je глад стварна, a оскудица није.

Тек када ce ослободимо тог мита о недостатку хране можемо почети да тражимо праве разлоге глади. Управо тој потрази ова књига je и посвећена.

50 Глад, 1997: шта могу ga y page владе, седми годишњи изве-штај о стању глади y с*вету {Hunger, 1997. What Governments Can Do, Seventh Annual Report on the State of the World Hunger), Bre-ad for the World Institute, Силвер Спринг, Мериленд, стр. 114-15, табеле 5 и 6.

51 Светски програм за храну. Информациони систем интернета INTERFAIS, 19. септембар, 1997.

52 Прорачуни засновани на подацима за 1994. о броју деце ис-под дванаест година која гладују. Глад, 1997, стр. 114, табела 5.

36