Dr.sc.iur. Hajrija Mujović Zornićviši naučni saradnikInstitut društvenih nauka BeogradUdruženje za medicinsko pravo Srbije

UVOD U MEDICINSKO PRAVO

Slično nezadrživom razvoju medicine, u današnje vreme i medicinsko pravo doživljava sve veće širenje i afirmaciju ne samo na nacionalnom planu već i u medjunarodnim razmerama. U pravnoj literaturi se pored naziva medicinsko pravo susreću i drugi, od kojih je najčešći naziv zdravstveno pravo, što čini širi pojam i podrazumeva sve pravne propise u interesu zdravlja ljudi.1 Reč je o velikoj oblasti propisa o delovanju, odnosima i procedurama koje se tiču čovekovog zdravlja za koje se vezuju odredjena prava tj. odredjena pravna dejstva. Posmatrano kroz svakodnevnu, životnu praksu, to znači da medicinsko pravo nalazi primenu uvek kad se odlučuje o čovekovim najvažnijim, pravno zaštićenim dobrima u vezi sa zdravljem, kao što su: život, telesni integritet, zdravlje, samoodredjenje i lično dostojanstvo. Sledstveno udžbeničkoj definiciji, medicinsko pravo u objektivnom smislu podrazumeva skup pravnih pravila koja uredjuju medicinsku delatnost, utvrdjuju svojstva lica koja tu delatnost obavljaju i njihov odnos prema korisnicima njihovih usluga. Medicinsko pravo u širem smislu uključuje i propise koji se odnose na lekove i medicinska sredstva. Radi se o predmetno ograničenoj oblasti prava koja se tiče jedne profesije i svih onih koji koriste njene usluge.2 Pojam zdravstvenog prava koji je takodje konceptualizovan u novijoj epohi, prepoznajući interes definisanja i primene pravnih principa u zdravstvu, bilo u zajedničkom pristupu, bilo u različitim oblastima prava shvaćenim izdvojeno.3 Teži se da se ne postavljaju granice ovim dvema disciplinama, a u odbijanju striktnog razgraničenja vidi se združeni doprinos humanizaciji prava. Medicinsko pravo treba razlikovati od pravne ili sudske medicine, koja se bavi medicinskim razjašnjavanjem odredjenih činjenica koje su pravno relevantne. Jedno je pravo u medicini, a drugo je medicina u pravu. U razmatranju osnova medicinskog prava neophodno je i rasvetliti nove aspekte koji se tiču odnosa medicinskog prava i medicinske etike, naročito njenog normativnog dela i primene etičkih kodeksa u pravnoj praksi.

Na pojačanu pravnu kontrolu vršenja medicinske delatnosti, zbog čega se često govori o pojavi tzv. juridizacije medicine, uticali su brojni faktori:

najpre, novi koncept vršenja medicine uslovio je i da pravni pristup toj problematici bude drugačiji. Na primer, promenjena je definicija same medicinske radnje. Prema najranijim shvatanjima samo je hirurški zahvat činio takav akt, dok ni ispitivanje ni postavljanje

1 U pravnoj teoriji prisutni su različiti nazivi: medicinsko pravo, biomedicinsko pravo (biopravo), ali je u evropskim okvirima prevagu dobilo pravo o zdravstvenoj zaštiti (Health care law), ili kraće zdravstveno pravo (Heath law) O tome videti članak o tome da su medicinsko pravo i zdravstveno pravo samo «varijacije na istu temu»: H.NYS, «Medical law and Health law from co-existence to symbiosis?», International Digest of Health Legislation, 49(1)/1998, str.9.2 J.RADIŠIĆ, Medicinsko pravo, Beograd, 2008, str.23.3 MÉMETEAU, G. Cours de droit médical, Les Études Hospitalières, Bordeaux, 2006, str. 80; HALE, Mc./FOX, M. Health Care Law, text and materials, Sweet&Maxwell, London, 2007, str. 719; BABIĆ, T./ROKSANDIĆ, S. Osnove zdravstvenog prava, Tipex – Zagreb, 2006, str.59.

1

dijagnoze nisu imali taj karakter. Docnije su se kao kriterijum uzimali u obzir samo terapijski razlozi. Danas, medjutim, odredjenje medicinskog tretmana podrazumeva i radnje koje nisu isključivo terapijskog karaktera, čime se izlazi iz dotadašnjeg okvira.4 Zatim, medicina je evoluirala od stanja veštine pojedinca u pravcu kolektivne medicine, koja se ne obavlja izolovano već u saradnji, i sa izrazitom koncentracijom na tehnička sredstva i naučna saznanja.

još jedan važan faktor jeste priroda odnosa lekara i pacijenta. Osnov za tu vezu i dalje nastavlja da bude odnos uzajamnog poverenja. Medjutim, smatra se da "tradicionalno" shvatanje odnosa poverenja nije primereno današnjem dobu, niti ono nudi adekvatnu sigurnost za pacijentova prava, posebno u svetlosti tretmana koji uključuje rastuće kompleksnu medicinsku tehnologiju. Autoritet lekara, koji se izvodio iz njegove gospodarske pozicije po nepisanom pravilu da "znanje je moć", odavno se već dovodi u pitanje. Lekarsko poznavanje stvari daje sve manje racionalni osnov legitimnosti za to da se pacijent slepo, i "s punim poverenjem" potčinjava sudu i uputstvima lekara.5 Osim toga, u savremenom društvu potreba za sigurnošću postaje primarna, a nesrećni dogadjaji (bolest, smrt) ne shvataju se više na isti način i ne bivaju prosto prihvatani sa rezignacijom. Upravo uspesi medicine su ti koji favorizuju uslove tog novog stanja svesti. Svaka osoba, zdrava ili bolesna, uverena je da je zaštita zdravlja fundamentalno pravo pojedinca. Lečenje je normalna pojava, a svaki neuspeh u dobroj meri može biti znak odredjenog propusta ili nedostatka.

najzad, u svakoj profesiji, a naročito medicinskoj, ljudski faktor igra važnu ulogu, te su otuda pravila ponašanja veoma stroga, bilo da je reč o pravilima struke tj. aktuelnom medicinskom standardu ili o pravilima pažnje. Pravo kao opšti zakon slobode svih ne sme medicinsku službu osloboditi od svojih zapovesti i zabrana i ne sme rešavanje mogućih konflikata, proisteklih iz medicinske delatnosti, prepustiti isključivo profesionalnom staležu. Poželjna samokontrola lekara i savesnost pripadnika te profesije, ma kako bili odredjeni, nisu dovoljni sami za sebe. Kao i svaki gradjanin, i lekar stoji pod opštim zakonom iz koga se izvode najvažnija merila za njegovo činjenje i nečinjenje. Otuda, lekarske greške, kao kršenja dužnog ponašanja, u najvećoj meri rezultiraju odgovornošću čije je težište danas prebačeno na gradjansku odgovornost, a manji udeo ima profesionalna odgovornost i krivična odgovornost.6 Uopšte, u novije vreme jako je porastao značaj građanskog prava za pitanja koja su povezana sa čovekovim zdravljem. Razlog tome je, prvenstveno, povećano znanje o relevantnim uzročnim vezama i novim mogućnostima da se utiče na život i ljudsko zdravlje. U nekim oblastima biomedicine razvoj napreduje tako burno, da je teško razaznati sve njegove posledice.

PRAVO LEKARA - PRAVNI OSNOV OBAVLJANJA MEDICINSKE DELATNOSTI

Samostalnost i monopol medicinske delatnosti istorijski su utemeljeni i priroda ove delatnosti progresivno se menjala. U obavljanju ove delatnosti njeni nosioci, pre svega lekari, nose naučnu i pravnu odgovornost, lično i nepodeljeno, da postupaju sa dužnim poštovanjem prema strukovnim pravilima i prema pacijentu. Autonomija u struci pravno znači da medicinski posao nije subordiniran. Etimološki autonomija znači kapacitet da se bude vodjen sopstvenim pravilima ili da se bude potčinjen sopstvenim pravilima. Postoje profesionalna ekskluzivnost, obligacija nezavisnog i ličnog delanja u kome postoji dužnost da se garantuje naučna kompetentnost i integritet. Učešće u zaštiti javnog zdravlja nalazi se u središtu misije lekara, ali se postavlja pitanje šta je konkretno u pacijentovom interesu, a to treba da bude optimalni medicinski tretman. Ovo pitanje je fundamentalno jer je fokusirano na svrhu delatnosti, a ne na uslove i formalne oblike delatnosti. Uopšte, zdravstvena zaštita 4 RENAUT, op.cit, str.65.5 RADIŠIĆ, op.cit, Profesionalna odgovornost, str.56.6 J.RADIŠIĆ, «Lekarske greške u svetlosti pravnih razmatranja», Aktuelni pravni problemi u medicini, IDN, Beograd, 1996, 179-180.

2

treba da bude sigurna, kako bi mogla i u budućnosti da uključuje takvo vrednovanje. Pod sigurnom zaštitom se generalno podrazumevaju najpre krivičnopravni kriterijumi, ali takva koncepcija sigurnosti na prvi pogled izgleda ograničena. Ona sugeriše da su profesionalne aktivnosti zasnovane samo na krivičnom zakonu, što ograničava medicinsko promišljanje. Takodje, uloga sigurnosti zdravstvene zaštite kao suštinska je evoluirala, budući da se u bezbednu negu sve više uključuju pitanja konteksta tretmana (psihopatološke i spoljni faktori), a ne samo izolovane medicinske radnje. Pacijentov interes nije ograničen samo na zaštitu od unutrašnjeg rizika lečenja. Pored najvećeg problema sigurnosti, postoji zadatak procene samog tretmana koju vrši lekar, potencijalno i sa drugim zdravstvenim profesionalcima. Saradnja se zasniva na komplementarnosti priznatih naučnih saznanja i na uzajamnom poverenju i odvija se u primerenom proceduralnom okviru. Sve to medicinsku uslugu podiže na kvalitativno viši nivo, uz garanciju poverljivosti i čuvanja profesionalne tajne, kao i poštovanja pacijentovih prava i slobode izbora lekara. Ono što suštinski u pravnom smislu razlikuje medicinsku uslugu od usluge komercijalne prirode jeste mogućnost da se nešto odbije, a u tom pogledu pravo da se odbije ili prekine lečenje od strane lekara jeste veoma jasno. To otuda što sam lekar ima naučnu kompetenciju, koja mu dopušta da odbije takvo činjenje, s pozivom da je neophodno da monopol lečenja bude rezervisan za njega. Ovo je esencijalno za razumevanje i očuvanje nezavisnog karaktera društveno odgovorne medicine. Pored autonomnog delanja lekara u odnosu na druge pripadnike medicinskih struka, postoji i autonomnost u odnosu na pacijenta. Volja pacijenta ili njegovog zastupnika ne oslobadja lekara od njegovih pravnih obaveza, jer njegov monopol ima precizno zadatak da osigura naučnu kompetentnost i nezavisnost u odlučivanju i radu. Čak iako pacijent insistira, lekar ne treba da odstupi od svog stava, ako takvo činjenje pacijenta dovodi u opasnost ili ako to zahtevaju razlozi čuvanja javnog zdravlja. Svakako da pacijentova volja ima bitnu ulogu, ali pod uslovom da je pacijent sposoban i potpuno informisan o rizicima u koje ulazi. Ovo radja problem koji je delikatan po svojoj prirodi, a to je naime obim informacija koje se daju pacijentu, što ujedno govori i o ograničenjima autonomije lekara merom pacijentovog prava na samoodredjenje kao bazičnog prava.

U razmatranju prava koja stoje na strani pripadnika zdravstvenih struka, pre svega lekara kao pružaoca usluga, polazi se od prava iz odnosa sa pacijentom i drugih prava koja poseduju po osnovu ustava i radnopravnog statusa. Za obavljanje medicinske delatnosti prvenstveno se vezuje sloboda lečenja gde je svaki lekar suveren i kompetentan u okviru važećih medicinskih standarda. To podrazumeva slobodu da se izabere ona metoda koja se smatra najefikasnijom u svakom konkretnom slučaju, vodeći pri tom računa da ona bude celishodna sa stanovišta stanja pacijenta kako se ne bi izlagao neopravdanom riziku. Lekar ima pravo da odbije lečenje u sledećim slučajevima7:

- ako je uveren da izmedju njega i pacijenta, odnosno pacijentovog zastupnika ne postoji odnos potrebnog poverenja; - ako nije dovoljno stručan ili ako mu nedostaju potrebne tehničke mogućnosti za pružanje onog vida medicinske usluge koji je u konkretnom slučaju potreban; - ako dati vid medicinske usluge protivreči moralnim principima lekara ili njegovim kliničkim ubedjenjima.

Pravo da se odbije lečenje shodno ne postoji prema pacijentu kome je potrebna hitna lekarska pomoć. Lekar ima pravo da prekine dalje lečenje pacijenta u sledećim slučajevima:

- ako je uveren da izmedju njega i pacijenta, odnosno pacijentovog zastupnika ne postoji više odnos potrebnog poverenja; - ako pacijent nije spreman na terapijsku saradnju.

Lekar ne sme prekinuti postupak lečenja ako zdravstveno stanje bolesnika iziskuje hitnu lekarsku pomoć ili dok ga ne zameni drugi lekar. Isto tako, lekar koji odluči da učestvuje u zajedničkom štrajku ne oslobadja se time svoje lekarske dužnosti prema pacijentu. On treba da ukaže lekarsku pomoć u hitnim slučajevima i da se stara o pacijentima koji se već nalaze na lečenju.

7 Navedeno prema uporednopravnim rešenjima korišćenim u izradi nacrta Kodeksa lekarske etike, JUMP, Beograd, 2003.

3

Jedno od osnovnih prava svakog zdravstvenog radnika jeste naplata na ime pružene usluge. Tako, lekar ima pravo na naknadu za uslugu, a ona treba da bude odmerena prema okolnostima konkretnog slučaja, zavisno od karaktera obavljene usluge, utrošenog vremena i ekonomskih prilika pacijenta, odnosno dužnika naknade. U slučaju kad za lekarske usluge postoji cenovnik (tarifa) utvrdjen od strane nadležne Komore ili zakonodavca, lekar je dužan da se pridržava tog cenovnika. Ako takav cenovnik ne postoji, lekar treba da sam utvrdi svoj cenovnik usluga i da ga istakne u svojoj ordinaciji. Ako u ispitivanju ili lečenju istog pacijenta učestvuje više lekara, njima se naknada obračunava zasebno. Pacijent ima pravo da od lekara traži pismenu potvrdu (račun) o plaćenoj naknadi.

Vezano za radnopravni status zdravstvenih radnika naglasavaju se takodje odredjena prava iz tog domena. Tako se ističe da lekar ima pravo na zakonsku zaštitu svoje profesionalne nezavisnosti. Humani ciljevi kojima lekar služi daju mu pravo da zahteva dovoljno materijalno obezbedjenje i stvaranje podesnih uslova za obavljanje lekarske delatnosti. Niz prava po osnovu članstva u Komori zdravstvenih radnika (učestvuje u radu, da bude obaveštavan, edukovan i pravo na zaštitu u slučaju neopravdanih optužbi bilo od pacijenata ili od kolega).

Pored prava položaj pripadnika medicinskih profesija karakteriše u velikoj meri niz obaveza koje su recipročne pravima korisnika tih usluga i izvode se iz opštih propisa za slučaj povrede prava ili kršenja dužnosti. Nezakoniti, odnosno protivpravni postupci povlače za sobom i pitanja odgovornosti, a njeno izvodjenje može biti višeznačno po vrsti, osnovama i težini sankcionisanja:

1) profesionalna, staleška, ili disciplinska odgovornost nastaje usled kršenja pravila profesije. Svi lekare koji stupaju u članstvo Komore dužni da se upoznaju sa Kodeksom i da ga se pridržavaju. Nije od značaja da li lekar svoju profesionalnu delatnost obavlja u okviru javne ili privatne zdravstvene službe. Nepoznavanje odredaba kodeksa nikog ne opravdava. S druge strane, Komora je dužna, osim što članove upoznaje sa tekstom kodeksa, da pazi na poštovanje njime usvojenih rešenja. Protiv lekara koji se ne pridržava odredaba kodeksa Lekarska komora pokreće postupak pred sudom časti i tu je reč o profesionalnoj odgovornosti kod koje su sankcije isto takve prirode: npr. ukor, novčana kazna, suspendovanje rada na odredjeno vreme, isključenje iz komore, oduzimanje titule i javno objavljivanje osude.

2) krivična odgovornost; ima individualni, subjektivni karakter jer odgovara lekar a ne zdravstvena ustanova; izuzetak postoji u francuskom pravu kad su u pitanju posebno osetljive oblasti biomedicine (transplantacija asistirana reprodukcija i prenatalna dijagnostika) gde sankcija može biti u zabrani obavljanja profesionalne delatnosti. Krivični zakon Srbije predvidja kao krivična dela nesavesno pružanje lekarske pomoći, neukazivanje lekarske pomoći, i dela čiji izvršilac nije lekar ali su u vezi sa lečenjem, kao što su dela nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo.

3) imovinska odgovornost, gradjanska ili odgovornost za štetu; reč je u najvećem broju slučajeva o odgovornosti za lekarsku grešku ili lošu (pogrešnu) medicinsku praksu (malpractice) usled kršenja pravila struke ili pravila pažnje što je dovelo do štete po život i zdravlje pacijenta. Standard pažljivog rada lekara ćini pažnja dobrog stručnjaka iz čl.18 Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), kao povećana pažnja koja osigurava kvalitet usluge i vezana je za medicinski standard i konkretan slučaj. Danas je u svetu upravo težište na ovoj odgovornosti, pa se u mnogim zemljama zbog rizika medicinske profesije uvodi institucija osiguranja od odgovornosti. Lekar je dužan da zaključenjem ugovora o osiguranju obezbedi dovoljno novčano pokriće za podmirenje zahteva za naknadu eventualne štete izazvane njegovom nepropisnom medicinskom intervencijom. U slučaju kad se steknu uslovi za imovinsku odgovornost, lekar treba, u sporazumu sa oštećenim i osiguravaocem, da nastoji da se spor reši mirnim putem. Po pravu Srbije, a na osnovu odgovornosti za drugog iz člana 170 ZOO, za štetu koju njen radnik tj. lekar prouzrokuje u radu i u vezi sa radom odgovara zdravstvena ustanova, osim ako dokaže da je lekar postupao kako je trebalo. Ona odgovara za sve oblike krivice svojih radnika. Lekar može biti neposredno tužen samo ako je postupao sa namerom, a ustanova ima pravo regresa ukoliko je on postupao namerno ili sa krajnjom nepažnjom. Često pored ove odgovornosti za drugog ustanova može odgovarati i za sopstveni propust, gde je reč o povredi primarne obaveze da se obezbedi oodgovarajuća organizacija ustanove. Propust u organizaciji čini poseban osnov

4

odgovornosti ali se mora u svakom slučaju dokazati uzročna veza izmedju protivpravne radnje i nastale štete (npr. kod samoubistva hospitalizovanog pacijenta).

IZVORI MEDICINSKOG PRAVA (domaći i medjunarodni)

Nekada polje ignorisano od prava, ili vidjeno kao zabranjeno, danas biomedicina prolazi kroz etapu narastućih pravnih normi. Zapitani pred novim pravilima nalaze se i pravnici i pripadnici medicinskih profesija. Kad je reč o evropskom prostoru, pravno oblikovanje materije medicinskog prava naročito je uočljivo i intenzivno u poslednjih deset godina, u kom periodu se u većini zemalja donosi zavidan broj posebnih zakona i drugih propisa. Značajno mesto daje se i staleškim propisima, počev od etičkih kodeksa, pravilnika, brojnih stručnih vodiča za pojedine vrste standardizovanih medicinskih procedura, pa do pojedinačnih elemenata tih procedura, kao kod pismenog izražavanja pristanka u vidu propisivanja formulara i tipskih ugovora. Na primer, Francuska je donela tzv. Zakone o bioetici (1994) kao delove Zakona o javnom zdravlju, a pored postojećeg Zakona o medicinskoj deontologiji i Zakon o farmaceutskoj deontologiji (1995). 8 Veoma uredjenu oblast pravnih aspekata bio-medicinskih delatnosti ima takodje i Nemačka, gde su doneti važni zakoni od kojih su novijeg datuma Zakon o regulisanju pitanja gentehnologije (1990) i Zakon o transplantaciji (1997).9 Većina zemalja je svoju opsežnu zakonodavnu aktivnost zaokružilo kodifikovanjem pacijentovih prava, i to sledeći više modela, bilo u vidu donošenja posebnih zakona i povelja, bilo kroz izmenu i dopunu već postojećih zakonskih tekstova o zdravstvenoj zaštiti. Dobar primer u pogledu takve zakonodavne aktivnosti daje Holandija. Naime, ona je donela Zakon o ugovoru o medicinskom tretmanu (1995), čineći ga istovremeno sastavnim delom svog Gradjanskog zakonika.10 To je ujedno prva zemlja koja je na taj osoben način kodifikovala najesencijalnija prava medicinskih poslenika i pacijenata, argumentujući to time da su se prava i pre toga poštovala u praksi, ali da zakon jeste instrument koji naglašava ta prava u smislu da precizira recipročna prava i obaveze pacijenata i davaoca zdravstvenih usluga koje proizilaze iz ugovora o medicinskom tretmanu. Kada je reč o Srbiji, ona je u novije vreme usvojila nove zakone iz oblasti zdravstva, i to Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima (2004) i tri osnovna zakona iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja (2005).11 Aktivnost u donošenju podzakonskih akata takodje je vidna, ali predstoji još uvek rad na posebnim zakonskim tekstovima od kojih su neki sada na javnoj raspravi.

Potreba potpunije zaštite ljudskih prava u oblasti zdravlja zacrtava se i u dokumentima Svetske zdravstvene organizacije (WHO, Regionalna Kancelarija za Evropu). Naime, evidentan progres učinjen u nauci i tehnologiji biologije i medicine uslovljava nužno razvoj u okviru sistema zdravstvene zaštite, njegovo širenje i usložnjavanje, ali i negativne pojave da medicinska praksa postaje sve više apersonalna i dehumanizovana, često uključujući birokratsko ponašanje poslenika. Ističe se važnost prepoznavanja individualnih prava na samoodredjenje i potrebe da se reformuliše garancija drugih pacijentovih prava. U obličavanju onog što se pod tim podrazumeva, uspostavljen je koncept individualnih prava u kombinaciji sa javnim aspektom zdravstvene zaštite.12 Tačnije, vlade 8 Zakon o poštovanju ljudskog tela od 29.jula 1994.godine (Loi No 94-653, Journal officiel, 30. juillet 1994.); Zakon o davanju i korišćenju elemenata i produkata ljudskog tela, o medicinski asistiranom oplođenju i o prenatalnoj dijagnostici (Loi No 94-654, Journal officiel, 30. juillet 1994.).9 E.DEUTSCH, Medizinrecht, Springer, Berlin/New York, 1997, str.356.10 WGBO, Wet Geneeskundige Behandelings Overeenkomst = Zakon o Ugovoru o medicinskom tretmanu, stupio na snagu 1995. (Bulletin of acts and decrets of the Kingdom of the Netherlands, 1994/837).11 Zakon o zdravstvenoj zaštiti, "Sluzbeni Glasnik R Srbije", 107/2005; Zakon o zdravstvenom osiguranju, "Sluzbeni Glasnik R Srbije", 107/2005; Zakon o komorama zdravstvenih radnika, "Sluzbeni Glasnik R Srbije", 107/2005; Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, "Sl. glasnik RS", 84/2004.12 Videti: Declaration on the Promotion of Patients' Rights in Europe, ICP/HLE 121, World Health Organization, 1994; The Ljubljana Charter on Reforming Health Care, Ljubljana, 1996; European Health Care reforms - Citizens' Choice and Patients' Rights, Copenhagen, 1997; Rezolucija UN o

5

država snose odgovornost da obezbede ostvarivanje individualnih prava u oblasti zdravlja, da se brinu za zdravlje štiteći privatni domen i podržavajući prava pacijenata.

Savet Evrope ima dugu istoriju u onome što se označava kao "bioetička pitanja", što unosi humanistički pristup u širokom rangu primena novih tehnologija u biologiji, biohemiji i biomedicini. Početni termin bioetika zamenjen je docnije terminom biomedicina. Broj preporuka (direktiva), koje datiraju još od 1976, svedoče o interesu tog tela za probleme izazvane novim revolucionarnim razvojem na biomedicinskom polju. Važne preporuke u domenu javnog zdravlja i pravima iz zdravstvene zaštite pojedinaca, u najvećem broju, upućivala su na pravila kod HIV/AIDS problematike, na sigurnost krvi i njenih derivata, zaštitu ličnih medicinskih podataka, na medicinski tretman zatvorenika, genetski skrining i na kvalitet usluga u zdravstvenoj službi.

Na primeru pacijentovih prava najbolje se vidi decenijski rad na evropskoj regulativi i unapredjenju uslova humanijeg, kvalitetnijeg i odgovornijeg lečenja. Pojam pacijentovih prava je odraz svojevrsne socijalne, kulturne i etičke evolucije ljudskih prava. Razvijene zemlje, naročito anglo-saksonske i sa severa Evrope, prve su usvojile zakonodavstvo o pacijentovim pravima i ono je vremenom postalo deo evropskih preporuka, kojima se druge zemlje pridružuju.

Još 1973. godine, u jednoj bostonskoj klinici (SAD) objašnjavano je svakom pacijentu putem posebnog uputstva da mu stoje na raspolaganju: - pravo koje mu pripada kad ima neko pitanje ili želi da dobije više informacija kao i pravo na predusretljiv odgovor; - pravo na zavesu kod pregleda u bolničkoj sobi; - pravo da zna koji zadatak svako ima kod njegovog lečenja; - pravo da zna ime lekara; - pravo da sve potrebne informacije dobije kako bi svoj medicinski problem razumeo; - pravo da se sa predvidjenim korakom u lečenju i testovima istog dana informiše, da zna prognozu i značaj koji za njega to ubuduće ima; - pravo da zna ko je nad njim preduzeo operaciju ili test i pravo da tog lekara odbije (promeni). Od medjunarodnih dokumenata najznačajnija je Lisabonska deklaracija o pravima pacijenata koju je 1981. usvojila Svetska medicinska asocijacija.

Začeci evropskog koncepta pacijentovih prava prepoznaju se prvi put u Povelji o hospitalizovanom pacijentu (1979) koja je, shodno nazivu, bila specifično namenjena bolničkom pacijentu, što ne znači da je ignorisala druge pacijente u zdravstvenom sistemu. Nju je usvojio Bolnički komitet E.E.C želeći da ostane u okvirima svoje uloge da uobliči pacijentova prava u bolničkoj situaciji.

Prvi medjuvladin napor Evrope da skicira na opštoj osnovi specifične preporuke za pacijentova prava, doživeo je brodolom 1985.godine.

Sledeći pokušaj bio je 1994.godine do kog vremena je sazreo oficijalni medjuvladin evropski tekst o opštim pravima pacijenata, uobličen u Deklaraciji o promovisanju pacijentovih prava u Evropi. U definisanju principa i traženju strategije za promovisanje pacijentovih prava u evropskim zemljama Deklaracija nudi opšti okvir da bi podržala države članice u njihovoj politici u pacijentovim pravima.

Deklaraciju je sledilo usvajanje specifičnog sektorski vezujućeg instrumenta Saveta Evrope, Evropske Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini (1997). Uprkos njenom fokusu na nova biotehnološka unapredjenja, Konvencija istovremeno pokriva opšta prava pacijenata. Ona stvara minimalni nivo koji treba da bude garantovan. Državama stranama u Konvenciji dopušteno je da predvide mnogo širu zaštitu pacijenata, ali ne mogu ići ispod tog minimuma. Svi principi u Konvenciji mogu biti razvijani na specifičnim poljima putem zaključivanja protokola. Primena Konvencije je pod monitoringom uz stalni sistem izveštavanja. Konvencijom su uspostavljeni odredjeni standardi za pacijentova prava, vezano za specifične oblasti, gde bi bez harmonizacije funkcionisanje internog tržišta EU bilo onemogućeno. Dobar primer pravila jeste Direktiva o zaštiti ličnih podataka kojom se pokriva više pitanja: prekogranična zdravstvena zaštita, razmena organa i tkiva u svrhu transplantacije, kao i medicinska istraživanja sa ljudskim biološkim materijalom su najprimerenije oblasti.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu može dati savetodavno mišljenje u tumačenju. Nema sumnje da se pravna efektivnost Konvencije bolje garantuje sa presudom suda. Oba dokumenta

ljudskim pravima i biomedicini, 1995; i Univerzalna deklaracija UNESCO-a o humanom genomu i ljudskim pravima, 1997.

6

pokrivaju polje gde nacionalni trendovi u Evropi pokazuju da idu u istom pravcu. U principu tekstovi su ograničeni na pitanja zajedničkih stvari, gde se deli filozofija i zajednički duh.

Važan korak i najnoviji dokument predstavlja Evropska povelja o pacijentovim pravima (2002), koja u prvom delu govori o fundamentalnim pravima a u drugom o četrnaest pobrojanih prava pacijenata. Njome se potencira uloga gradjanina kao aktivnog pojedinca, odnosno nekih gradjanskih prava koja moraju biti proklamovana: pravo na interesne aktivnosti, na aktivnosti zastupanja i na participiranje u donošenju odluka u oblasti zdravlja.

Uspostavljanje standarda je jedna stvar, ali druga da oni trebaju da budu implementirani ne samo u nacionalnom zakonodavstvu i politici, nego i u svakodnevnoj medicinskoj praksi.

Implementacija je takodje evropska briga, a opšte jačanje položaja pacijenta, kao važan instrument za aktivnu podršku implementacije pacijentovih prava kroz nacionalnu politiku i zakonodavstvo, jeste glavni cilj medjuvladinog zdravstvenog programa Saveta Evrope. Donet je Vodič Saveta Evrope u obliku preporuka za specifične situacije, što se pokazalo kao korisno. Povezujući teoriju i praksu u pragmatičnom vodiču za politiku, preporuke su relevantne za sve uključene strane, političare, one koji daju zdravstvene usluge i pacijente. Razvoj treninga za zdravstvene profesionalce, važno je orudje za operacionalizaciju pacijentovih prava u svakodnevnoj praksi. Uspostavljeno je evropsko partnerstvo o pacijentovim pravima i jačanju gradjana.

Posmatrano na nacionalnom nivou svake države, pravno diferenciranje odnosa lekara i pacijenta ostvaruje se kroz ustavne garancije, osnovne zakone, pravilnike, druge propise i sudske izvore prava koji su sastavni deo zajedničkog razvoja državnog prava o zdravstvenoj zaštiti i zravstvenom osiguranju.13 Utemeljenje bazičnih ljudskih prava prepoznaje se najpre u ustavnim proklamacijama. U prvom redu, telesna nepovredivost i samoodredjenje individue ulaze u rang tih osnovnih prava.14 Ustav Srbije (2006) garantuje osnovna prava i pravo na zdravstvenu zaštitu, kroz svoja načela: - ljudski život je neprikosnoven (član 24)- ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23)- fizički i psihički integritet je nepovrediv (član 25)- niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25)- zajemčena je zaštita podataka o ličnosti (član 42)- pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. (član 21)- dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (član 20)- svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68)- deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom; zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se zakonom (član 68) - svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome (član 63)- zabranjeno je kloniranje ljudi (čl.24); ovoj odredbi, kojoj je doduše više mesto u nekoj krivičnoj inkriminaciji, daje se ustavni značaj.

U kontekstu prava iz oblasti zdravlja u segmentu zaštite prava treba posmatrati i pojedine odredbe Krivični zakonika Srbije (2005).15 Njime se predvidjaju krivična dela protiv zdravlja ljudi (Glava XXIII), a za obavljanje medicinske delatnosti i zaštitu pacijentovih prava od naročitog su značaja sledeće inkriminacije:Nesavesno pružanje lekarske pomoći (član 251).

13 HANIKA, Heinrich, »Patientencharta», Medizinrecht, 4/1999, str.149.14 Tako: Član 1 i 2 Nemačkog Ustava (GG); članovi "Službeni Glasnik R Srbije", 83/2006.15 "Službeni glasnik RS", br.85/2005, članovi 246 - 259.

7

(1) Lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica,kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i drugi zdravstveni radnik koji pri pružanju medicinske pomoći ili nege ili pri vršenju druge zdravstvene delatnosti očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica.(3) Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka (član 252).(1) Ko protivno propisima na ljudima vrši medicinske ili druge slične eksperimente,kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko vrši kloniranje ljudi ili vrši eksperimente u tom cilju.(3) Ko protivno propisima vrši kliničko ispitivanje leka,kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Neukazivanje lekarske pomoći (član 253).(1) Lekar koji protivno svojoj dužnosti odbije da ukaže lekarsku pomoć licu kojem je takva pomoć potrebna, a koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život ili opasnosti nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.(2) Ako usled dela iz stava 1. ovog člana lice kojem nije ukazana lekarska pomoć bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno,učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do četiri godine.(3) Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt lica kome nije ukazana lekarska pomoć,učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo (član 254).(1) Ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi lečenjem ili pružanjem drugih medicinskih usluga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi spravljanjem ili izdavanjem lekova.

Teška dela protiv zdravlja ljudi (član 259).(1) Ako usled dela iz čl. 249, 251. st. 1. i 2, 252, 254, 255. stav 1, 256. st. 1. i 2, 257. stav 1. i 258. stav 1. ovog zakonika, neko lice bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.(2) Ako je usled dela iz čl. 249, 251. st. 1. i 2, 252, 254, 255. stav 1, 256. st. 1. i 2, 257. stav 1. i 258. stav 1. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.(3) Ako usled dela iz čl. 251. stav 3, 255. stav 2, 256. stav 3, 257. stav 2. i 258. stav 2. ovog zakonika neko lice bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine.(4) Ako je usled dela iz čl. 251. stav 3, 255. stav 2, 256. stav 3, 257. stav 2. i 258. stav 2. ovog zakonika nastupila smrt, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

8

ODNOS IZMEDJU MEDICINSKE ETIKE I MEDICINSKOG PRAVA

Iako se medicinska etika temelji na opštim etičkim normama, medicina kao struka ima naročito izraženu posebnost etičkih normi, jer su njen neposredni predmet čovek, njegovi život, zdravlje i dostojanstvo. U osnovi etičkih pravila za lekarsku profesiju jeste humanost kao suština medicinske etike i osnovne postavke "da samo dobar čovek može biti dobar lekar, da je poverenje u lekara temelj odnosa lekar – pacijent, i da lekar treba da leči ne bolest nego bolesnika".16 Osim toga, medicinska profesija se od davnina objašnjavala nizom etičkih stavova razvijenih u korist pacijenta. Kao član te profesije lekar mora biti svestan da ima odgovornost pre svega za pacijente, kako pred društvom, pred drugim pripadnicima zdravstvenih struka, tako i pred samim sobom. Reč je o standardima postupanja koji definišu suštinu savesnog rada lekara. Sa aspekta medicinskog prava ovde se razlikuju formalni i autonomni izvori prava. Postoje dva korpusa pravila ponašanja koja strogo uzev ne ulaze u sastav pravnih pravila, a to su pravila medicinske struke i pravila medicinske etike i deontologije.17

Medicinska etika sledstveno tome predstavlja autonomni izvor medicinskog prava. Etika je šira i vrednosno na višoj lestvici, ali njena sankcija je zbog poljuljanog poverenja vremenom izgubila na snazi, a pravo zbog obvezujućeg karaktera sve vise dobija na značaju i pomaže kod teško rešivih etičkih pitanja.

Osobenosti razvoja medicine i donekle slabljenje odnosa poverenja izmedju lekara i pacijenta vremenom su dovele do toga da se staleški i pravni propisi, kojima se lekari obavezuju da poštuju usvojene principe medicinske etike, sve više prožimaju. Nekada su moralne i pravne dužnosti lekara u toj meri sjedinjene da ih je teško u pojedinostima razlučiti. Oceniti da su pravo i etika medjusobno povezani je kao ustanoviti nešto što je evidentno i nesporno. Ne samo da oni izviru iz istih filozofskih korena i Judeo-Hrišćanske tradicije, već oni dele isti govor u kome izrazi kao – prava, dužnosti, odgovornosti i obligacije dominiraju, pored koncepta kao što su pravda, poštenje, jednakost. Ne bi bilo korektno reći da svaka moralna obligacija povlači pravnu dužnost, ali svaka pravna dužnost je zasnovana na moralnoj obligaciji.18 Na obe strane takodje pravo i etika su normativna polja i tako ciljaju da postave razliku izmedju prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja reflektujući na javno mišljenje i važeće običaje. Iako su pravo i etika povezani aktivnostima oni su i različiti. Tako pravo je prinudno (obvezujuće) uspostavljajući minimum standarda koji mogu biti prekršeni pod rizikom gradjanske i krivične odgovornosti.

Etika je jaka želja i ona postavlja univerzalne ciljeve kojima se teži u njihovom dostizanju ali bez kažnjavanja kad se u tome ne uspe. Dok je ono što je etički obično i pravno, to nije uvek u obrnutom slučaju budući da su odredjeni etički principi suviše neodredjeni da bi bili prevedeni u pravo ili pravo može biti mnogo "grubo" kao instrument da osnaži moralnu ideju. Na primer, da se govori laž je široko osudjeno kao nemoralno ali postoje propisi koji to sankcionišu samo u uskom kontekstu. Ističe se takodje da dok pravo govori jasno u mnogim oblastima bioetičkih razmatranja – o smrti i umiranju, reproduktivnim tehnologijama, transplantaciji organa, u nekim oblastima ne postoji taj konsenzus i pitanja ostaju nerešena. U vreme ubrzanih tehnoloških unapredjenja društvo treba da se okrene "moći" prava i pravnog sistema u verovanju da to može dovesti do bržeg, sigurnog odgovora. Briga za medicinsku etiku često postaje prizivanje medicinskog prava.19

16 J.RADIŠIĆ, Profesionalna odgovornost medicinskih poslenika, Beograd, 1984, str. 54-57.17 S.PETRIČ, "Pretpostavke odštetne odgovornosti davatelja zdravstvenih usluga u pravu Bosne i Hercegovine", u: Aktualnosti gradjanskog i trgovačkog zakonodavstva i pravne prakse, Mostar, 2005, str.93; H.MUJOVIĆ-ZORNIĆ/M.SJENIČIĆ, "Kodeks lekarske etike kao izraz staleške samoregulative u medicini", Pravni informator, 6/2003, str. 62. 18 J.HENDRICK, "Legal aspects of clinical ethics committees", Journal of Medical Ethics, 27/2001, str.50.19 R.B.DWORKIN, Limits: the role of law in bioethical decision making, Bloomington Indiana University Press, 1996, str. 37.

9

Po svom obliku etička tela u medicinskoj delatnosti predstavljaju institucionalizovani oblik interakcije prava i etike i mesto na kome se donose odluke povodom aktuelnih pitanja u medicini. Odnos izmedju prava i etike menja se u zavisnosti od toga da li je iskazano etičko pitanje već predmet pravnog uredjenja. Budući da u društvu postoje različita etička uverenja, zadatak prava je ograničen na uvodjenje vezujućih pravila koja se tiču tih pitanja. Pozitivno pravo je povezano sa opštim etičkim ubedjenjima gde se pravo rukovodi zakonskim odredbama o fundamentalnim ustavom zagarantovanim pravima u kojima ta etička ubedjenja nalaze svoj izraz. Pravo koje se primenjuje na medicinsku profesiju zasnovano je na etici razvijenoj u okviru te profesionalne grupe i ono reflektuje na sopstvenu sliku medicinske profesije. Budući da su pravila profesionalnog kodeksa doneta na osnovu zakona i stavljena na snagu aktom parlamenta, profesionalna etika se takodje posredno prevodi u pozitivno pravo. Odnos izmedju prava i etike postavlja posebne probleme kad regulisanje novih unapredjenja na polju medicine zahteva tumačenje, dalji razvoj i pojednostavljenje odredjenim normama u smislu osnovnih prava, gde tumačenje i dalji razvoj takvih normi može voditi etičkom neslaganju u društvu. Na primer, u prošlosti se to dešavalo u vezi sa diskusijom o kriterijumima koji se primenjuju kad se uzimaju organi od preminulih lica (kriterijum "moždane smrti" i koncept smrti), a to se sada dešava u pogledu pitanja moralnog statusa embriona in vitro.20 Ako u osnovi postoje etička neslaganja, mogu biti razmatrani različiti pristupi da se nadje rešenje za zakonsku regulativu koje ide ka tome da bude prihvaćena, pozivajući se na ustavne norme i u svetlosti tih normi ograničenja zakonskih odredbi na apsolutni minimum koji se traži i ostavlja prostor za etičku odgovornost. Sporno može biti razlikovanje izmedju radnji koje su etički i pravno nedopuštene, na jednoj strani, i radnji koje potpadaju pod krivično sankcionisanje na drugoj strani o čemu debata o problemima još nije zaključena.

Ono što bi trebalo da bude očigledno, čak i na osnovu kratke analize, jeste to da je odnos izmedju prava i etike kompleksan. On je takodje kontroverzan, ili tako bi to trebalo da izgleda, sa razilazećim gledištima o ulozi prava u etičkoj diskusiji. Tako, za neke komentatore pravo i pravna ekspertiza veoma su dobrodošle, obogaćujući i proveravajući etičke analize, posebno kad se primenjuju takvi pravni koncepti kao što su saglasnost informisanog, princip najboljih interesa, i prethodnih izjava. Izričita analogija u prirodi prava i njegova jasna artikulacija o razlikama izmedju slučajeva isto tako poboljšava etičku analizu i studiju. Informacija o pravu je korisna takodje, u vadjenju iz "bunkera" pravnih mitova i korigovanju loše percepcije prava. Ako se na to ne ukaže najviše željeni etički kurs postupanja može biti izveden na pogrešnim pravnim osnovama. Slično tome, poznavanje prava može pomoći lekarima i drugom osoblju da razumeju šta su stvarni rizici gradjanske i krivične odgovornosti, a da se izbegnu preterani strahovi. Identifikujući pravne probleme i naročito pozivajući pravo da pokaže da li je opcija preporučena od kliničkog etičkog komiteta realistična i da li ona može biti implementirana po važećem pravu druga je prednost koja može biti navedena. Obraćanje pažnje na pravne kriterijume u donošenju odluka i legalistički pristupi slično govore da potpomognu oslobadjanje i pažljivo odmeravanje dokaza, kao i izgradnje fundamentalne uloge u oštrini subjektivne ocene i minimalizovanja arbitrernosti.

Ipak, za mnoge etičare pravo je nekad više pretnja nego prijatelj i svakako slab supstitut za moralni konsenzus. To je zato što pravna intervencija većinom neizbežno vodi u legalizam - proces u teoriji opisan kao prevodjenje moralnih problema u pravne probleme. Suzbijanje moralne debate zbog straha da će ona biti tako prevedena, i podizanje moralne ocene na sudsku instancu kao moralnog standarda u zemlji. Preterano isticanje pravnih procedura i uzano fokusiranje na pravo redukuje etičko promišljanje u meri kojoj će se neko pravilo slediti. Ako se to desi postoji opasnost da se fokus pomeri sa toga šta treba da bude učinjeno moralno na to šta je neophodno da bude ispunjeno pravno, sa posledicom da komitet postaje nesto malo više od pravnog čuvara čija je jedina funkcija da promoviše privrženost pravu. To će u nekim slučajevima okončati diskusiju. Da li se ova razlika u pravu duguje tendenciji pravnika da vole da kontrolišu proceduru i dominiraju u diskusiji ili je to ishitrena reakcija od potencijalne pravne odgovornosti naravno teško je utvrditi, ali je to jedno važno pitanje i centralno razmatranje prema nekim teoretičarima koji daju bližu analizu različitih uloga pravnika koje oni imaju kao članovi kliničkih komiteta.

20 Ibid, str.32.

10

Bez obzira na iznete dileme, praktično obavljanje medicinske delatnosti može pripadnike medicinskih profesija dovesti u različite pozicije:- najpre, može se desiti da o nekom medicinskom pitanju pravo ne govori ništa, odnosno da ono nije

regulisano. Tada, pravno gledano postoji praznina ili ono što je običajno pravo. Lekar postupa onako kako nalaže moralno pravilo i popunjava pravnu prazninu ili, pomažući se etičkim rezonovanjem, šire tumači nastalu situaciju u duhu drugih pravnih pravila.

- u drugom slučaju etička norma i pravna norma mogu biti identične po usvojenom rešenju i lekar po njima postupa, što je primer kod pribavljanja pristanka informisanog pacijenta;

- treća situacija se tiče različitih rešenja koja nisu tako česta ali se mogu pojaviti, da zakon govori drugačije od onoga što je etički za struku prihvatljivo. Na primer, kod slučajeva odbijanja medicinskog tretmana, kod pokušaja samoubistva nekog lica, ili kod štrajka gladju u zatvorskim uslovima. U tom slučaju lekar je dužan da postupa po zakonu i poštuje pacijentova prava. Eventualno neslaganje lekara može biti pokriveno tzv. klauzulom savesti (na primer kod pobačaja) što bi bio izvinjavajući razlog za lekara, ali to su retki slučajevi koje zakon dopušta. Ovde je pravni propis snabdeven silom državne prinude i zahtevom za striktnim poštovanjem prava, što faktički ima jaču sankciju i time dominantniju ulogu od etičkog rasudjivanja. U principu, "nepravedan" zakon (propis) se može promeniti ali samo zakonskim putem a ne voljom pojedinca. 21

Predmet razmatranja ove problematike tiče se u jednom segmentu i spornih slučajeva iz medicinske prakse kod kojih se dovodi u pitanje postupak nekog lekara i kad se hoće izvesti eventualna odgovornost (krivična, imovinska, staleška). Iznošenje spornih slučajeva kroz etička i pravna promišljenja i konsultacije ima merodavan ali i edukativni karakter, jer se uvek usredsredjuje na dužno postupanje saglasno etičkim principima i poštovanju sopstvenih i tudjih prava. Sa stanovišta medicinskog prava tesna veza etike i prava kod ovih pitanja nije formalna već suštinski i predmetno vezana za različite slučajeve iz medicinske prakse. Etička tela (komiteti, odbori, sudovi) ovde mogu imati preventivnu ali i konsultativnu ulogu onda kad se "etički slučaj" prepoznaje ili kada prerasta u "pravni slučaj". U principu, prilikom donošenja bilo kakve odluke u vezi obavljanja medicinske delatnosti neizostavno je uvažavanje aspekta medicinskog prava, a to jednako važi i za etičko sagledavanje nekog pitanja ili razrešenje neke sporne situacije. Ovaj aspekt je redovno prisutan a izrazito postaje aktuelan kad su etički argumenti nesigurni i nedovoljni ili kad se praktičar zapita šta treba da uradi sa pravne tačke gledišta. Tada se najčešće traži konsultacija od strane nadležnog etičkog komiteta. Slično, konsultacija može biti tražena i zvanično od strane suda ili drugog organa ako je reč o procesuiranom medicinskom slučaju. Imaju se u vidu različiti segmenti rada etičkih komiteta u pogledu ispunjavanja njihovih zadatka. Na primer, kod odluke o podnetim protokolima ispitivanja leka komitet pazi da li su zaštićena prava, sigurnost i dobrobit subjekata koji učestvuju u njemu. Ceni se ispunjenost elemenata obaveštavanja i valjanog pristanka, da li je opravdano ispitivanje na pacijentima koji nisu sposobni da daju pismeni pristanak, da li je opravdano ispitivanja na zdravim ženama u fertilnom periodu, trudnicama, dojiljama, starijim osobama i teškim bolesnicima, kao i na određenim starosnim grupama ispitanika (npr. deca, starije osobe), odnosno da li se takvo ispitivanje može izvršiti na drugim licima.22 Od značaja su i etičke konsultacije kao praktični instrument kliničke etike i tiču se različitih aktivnosti vezanih za pacijente, kad se zdravstvenim radnicima, pacijentima i njihovoj porodici pruža podrška u identifikovanju, analiziranju i rešavanju etičkih konflikata u kliničkom okviru. Zajednička karakteristika etičkih konsultacija je njihov donekle ograničen domet, jer asistencija uglavnom važi za konkretan slučaj u kome se pojavljuje etički problem23. Prisutnost pravne problematike u mnogome zavisi i od uloge pravnika i njegove osposobljenosti da doprinese radu etičkog tela.

21 MUJOVIĆ-ZORNIĆ/ SJENIČIĆ, op.cit, str.61.22 Član 36, Pravilnik o uslovima i načinu kliničkog ispitivanja leka, op.cit.23 MEULENBERGS/VERMYLEN/SCHOTSMANS, op.cit, str.320.

11

Razmatranje odnosa etičkih komiteta u medicini i sudova koji odlučuju o njima zajedničkim predmetima često za model uzima američko iskustvo, koje pokazuje da se skoro u svakom slučaju sugeriše kontaktiranje sudova i komiteta.24 U vezi sa tim, neki komentatori su zastupali konsultacije slučaja kao put koji nastoji da slučaj reši izvan suda. Drugi su se složili da konsultacija treba aktuelno da bude zamena za pravnički pristup, ne samo zbog toga što komiteti u velikoj meri u etičkoj analizi variraju u prihvatanju pacijentove zaštite i uključivanju pacijenta u postupcima pred komitetom. Oni takodje sumnjaju da komiteti poseduju nepristrasnost kakvu ima jedna pravna ekspertiza, uz prisustvo obvezujućeg precedenta ili uzimanja u obzir već presudjenih slučajeva. Kroz iznošenje ovih različitih pogleda ne iznenadjuje da američke sudije takodje propuštaju da budu konzistentne u svom postupanju. Tako u jednom slučaju sudovi tretiraju stavove komiteta kao visoko ubedljiv dokaz toliko daleko da koriste njegovu dokumentaciju u oba pravca, da rasvetle proces koji dolazi pre odluke, i da odluku učine valjanom. Drugim rečima, izgleda da sud koristi dokumentaciju komiteta da osiguraju da su lekar i ekspert došli do pravog odgovora a odgovarajuća procedura je podržala taj odgovor. Ali u drugom slučaju sud je veštački ignorisao preporuku komiteta ili je naložio neku vrstu postupanja komiteta za ubuduće. U većini zemalja situacija nije mnogo jasnija budući da sudovi još uvek nisu zauzeli stavove o preporukama etičkog komiteta. Kakva pravna važnost će u buduće biti data takvoj preporuci zbog toga je neodredjeno. Ako se uzme primer Velike Britanije sudovi se tradicionalno priklanjaju medicinskoj profesiji, radije nego što ozbiljno iskušavaju odluke komiteta, osim naravno ako je njihov stav u nesaglasnosti sa zvanično odgovornim telom za mišljenja u medicini. Takodje je vrlo verovatno da će sud potvrditi tumačenje i modifikaciju nacionalnog vodiča od strane komiteta kao, na primer, onih donetih od strane nacionalne medicinske asocijacije, što može nanovo bio predmet svake dalje modifikacije saglasno prihvaćenoj medicinskoj praksi. Medjutim, istovremeno drugi važan aspekt radja problem privaćenosti tj. poštovanja takvih vodiča, a to stvara rizik po članove komiteta da budu tuženi za etički savet koji su dali.

24 Ibid, str.53.

12